Istorija arh

  • View
    942

  • Download
    8

Embed Size (px)

Text of Istorija arh

KARL FRIDRIH SINKEL Sinkel je prvi put posetio Italiju 1803-1805. U svojim beleskama iz tog perioda on je dosta mesta posvetio materijalima i konstrukciji. Bio je dosta kritican prema onome sto je video. Za vreme tog njegovog putovanja dosao je na ideju o pisanju arhitektonskog udzbenika i do kraja zivota ce se vracati na tu temu. Sinkel je imao pet faza za udzbenik. I Faza Sinkel raz vija teoriju funkcionalizma zasnovanu na materijalima, rasporedu prostorija i konstrukciji. II Faza Fihteova filozofija bile su intelektualno zaledje ove nacionalromanticne faze njegovog rada. Njegova nacionalromanticna vizija srednjeg veka zasnovana na ovoj filozofiji nacija i drzava narocito je jasna u planiranom delu o crkvenim gradjevinama. Tu arhitekturu on posmatra kao sredstvo za prenose nje ideja, sa religioznom dimenzijom izvedenom iz prirode, smatra da je arhitektura stvaralacka delatnost koja je produzena ruka prirode . On antiku poistovecuje sa materijom, a gotiku sa duhom. Antika svojim visokim umecem postize efekat preko fizicke mase, dok gotika preko duha dostize velike efekte sa malo fizicke mase. Gotika odbacuje besmislenu velicanstvenost, sve u njoj proistice iz jedne jedine ideje, pa zato neizbezno ima kvalitet ozbiljnosti, dostojanstva, inspiracije Ovakvo peskompromisno tumacenje gotike jos vise odvaja Sinkela od klasicizma. III Faza U ovoj fazi on odbacuje romanticne pobune i okrece se od gotike ka klasicizmu. Odbacivanje gotike on objasnjava funkcionalisticki i klasicisticki. Po njemu gotika sadrzi neke elemente (siljati luk) koji imaju izuzetne prakticne kvalitete, ali to ga ne cini lepim, moze se upotrebiti u korisne svrhe pa se prema tome moze upotrebiti za masine ili slicno. Zadatak arhitekture je da nesto prakticno korisno i funkcionalno pretvori u nesto lepo. Svi osnovni elementi moraju ostati vidljivi, cim su osnovni elementi konstrukcije sakriveni citav sled misli je izgubljen. Ukras je samo dopuna. IV Faza Prosiruje klasicizam iz prethodne faze uzimajuci ga u sirem smislu i trazeci sintezu izmedju grcke i srednjevekovne arhitekture evropsku arhitekturu koja bi bila produzetak grcke arhitekture. Zauzeo je stanoviste da se umetnost srednjeg veka moze prilagoditi savremenoj nameni prociscavanjem u grckom duhu. Pitanja konstrukcija i materijala postala su od kapitalnog znacaja i dominiraju njegovim konceptom. Smatra da grediti u grckom stilu znaci graditi ispravno. U arhitekturi se stil dostize samo ako konstrukcija celokupne gradjevine 1) preuzima svoje vidljive karakteristike na najprakticniji i najlepsi nacin samo od jednog materijala ili 2) preuzima svoje vidljive karakteristike od razlicitih materijala kamena , drveta, gvozdja opeke od svakog na samo njegov karakteristican nacin. Vise ne veruje u nezamenljivost simetrije. V Faza Napusta tehnoloske probleme koji su ga zaokupljali i prihvata uticaj istorijskih i umetnickih poetskih ciljeva na arhitekturu. Koncept o arhitekturi razvijen iz neposredne, trivijalne namene i konstrukcije daje rezultate koji su bili kruti, bezivotni, potpuno liseni slobode, kome su nedostajale dve vitalne komponente istorijska i poetska. U ovome se moze videti neka vrsta povratka u romantizam. A ujedno ovakvim misljenjem Sinkel izrazava sumnju da ce projektom udzbenika ikad uspeti da prenese svoje znanje i iskustvo na buduce generacije, posto ispada da se trivijalni koncepti svode na rad tehnickih zanatlija dok sustina arhitekture lezi u emocijama. Karakter njegovih sacuvanih rukopisa je takav da odrazava njegove neprekidno promenljive teorijske stavove. Grcko-neoklasicne gradjevine su njegovi najznacajniji radovi. Elementi slikovitosti su uvek bili prisutni kod Sinkela, ali su posle 1926. godine postali njegova glavna preokupacija. LEO FON KLENC Daje prednost zvanicnoj arhitektonskoj politici koju je postavila drzava kako bi se ukorenio opsti koncept ustaljenih pravila i oblika u arhitekturi. On smatra da je arhitektura umetnost oblikovanja i kombinovanja neutralnih materijala za potrebe ljudskog drustva i njegovih ciljeva, i to na nacin da metod obezbedi najvisi moguci stepen solidnosti i trajnosti sa najmanjim mogucim utroskom materijala i snaga. On lepotu definise kao kvalitet u najvisem smislu te reci koji proizilazi iz zahteva objekta ili namene gradjevine u kombinaciji sa zakonima statike i ekonomije, a najpotpuniju i njasavrseniju kombinaciju statike, materijala i konstrukcije on nalazi u umetnosti Grka. Njegove najznacajnije gradjevine bile su zasnovane na antickoj i grckoj tradiciji. Ludwigstrasse znacajan doprinos gradskom urbanizmu. Trebala je da da gradu italianizovanu atmosferu. Siroka, prava avenija proteze se od centra grada presecajuci mnoge poprecne ulice, otvarajuci se povremeno levo i desno u trg ili prostore ispred zgrada. Ulica se zasniva na publikacijama o italijanskoj renesansnoj arhitekturi, koja je uspesno realizovana na papiru, ali vrlo slabo na terenu. Ovo je jedan od primera o udaljenosti izmedju istorijskih modela i njihove istoricisticke obnove. Ali i pored toga ovo delo je jedno od najkvalitetnijih urbanistickih ostvarenja evropskog urbanizma tog vremena. GOTFRID ZEMPER Po Zemperu arhitektura je odgovor na potrebu ali ona organski moze da se razvija samo u slobodi. On vidi vezu izmedju arhitekture drustvenog i istorijskog ustrojstva. Arhitektura mora biti u harmoniji sa uslovima u ljudskom drustvu, pa su zato grcki spomenici odraz visokih duhovnih zakona drzavnog organizma. Smatra da materijali treba da govore sami za sebe, da se iskazuju otvoreno u bilo kom obliku i u onakvim okolnostima kakve iskustvo i znanje nalazu kao najpogodnije za njih (opeka neka bude opeka, drvo drvo ) Govori o polihromiji i pokusava da dokaze da je ona oduvek postojala u arhitekturi od antike do rane renesanse, i da je u stvari monohromija novina. On polihromiju objasnjava kao odgovor na prirodno okruzenje i njegovu posledicu i za njega ona postaje sinonim demokratske vlasti. Odbacuje funkcionalizam. Protivi se tome da je struktura sustina arhitekture, misli da predmet materiju treba birati i tretirati prema zakonima koji ce uciniti oblik i izraz kreacije zavisnim od ideje a ne od predmeta materije. Arhitekturu gleda kao izraz izuzetno slozenog uzajamnog dejstva materijala i kreativnih sila.

1

On nabraja cetiri osnovna elementa iz kojih se arhitektura razvila: ognjiste, krov, zidovi i zemljani radovi. Zemper korene umetnosti i arhitekture uvek prati do primenjenih umetnosti. Tako on o zidu govori kao o elementu koji se razvio kao pregrada od tkanine, etimoloski je izvedena od reci ogrtac, odeca, tako da i njegova polihromija (za koju se Zemper zalaze) vuce poreklo bas iz tog koncepta odece koja pokriva i najraniju arhitekturu. Po njemu umetnicko delo zavisi od promenljivih faktora, a to su: materijali, regionalni, etnoloski, klimatski, verski i politicki uslovi i licni uticaji. Kombinacijom ovih faktora dobijaju se karakteristike stila. Materijalima posvecuje posebnu paznju, ali ipak istice potrebu da se uoce granice koje namece ideja koja cini sustinu objekta. Govori o cetiri osnovna materijala iz kojih proizilaze cetiri osnovne tehnike, iz kojih kasnije proizilaze cetiri osnovna elementa arhitekture. Materijal: glina, drvo, tekstil, kamen. Tehnika: keramika, tesarstvo, tkanje, zidanje. Osnovni elementi arhitekture: ognjiste, krov, ograda, temelji (zemljani radovi). Zemper ne smatra metal primarnim materijalom jer su ova cetiri tipa postojala pre otkrica metala. Eksperimentisanje gotikom u gvozdju smatra potpunim promasajem, ali odobrava jednostavne vidljive gvozdene krovne nosace za zeleznicke stanice i druge hale koji svedoce o svojoj usluznoj prirodi. ARHITEKTURA 19. VEKA Istoricizam se nastavlja kao osnovni stilski izraz i dostize vrhunac obnavljanjem svih poznatih arhitektonskih razdoblja. Nova naucna otkrica bacila su novu svetlost na istorijske stilove i ucinila ih neodoljivim modelima za arhitekte, s druge strane tehnologija je donela gvozdje, celik, staklo i obilje drugih industrijskih materijala, kao i nove projektantske i gradjevinske tehnike. Medjutim,oblici istoricizma su se razvili za predindustrijske arhitektonske tehnike i otuda imali odbojan stav prema novoj tehnologiji. Takodje se ni nove potrebe industrijskog drustva 19. veka nisu slagale sa vrstama gradjevina i stilovima istoricizma. Novi materijali i metodi gradjevina tezili su do tada nepoznatoj ekonomicnosti i lakoci sto je bilo u suprotnosti sa gradjanskom sklonoscu prema teskim, ukrasenim, tradicionalnim stilovima. Uslovi zivota i umetnosti u 19. veku bili su novi i sasvim razliciti od onih iz predindustrijskog doba i razorili su onu duboku vezu izmedju sadasnjosti i proslosti koja je uvek postojal, sto su arhitekti vise znali o proslosti osecanja o njoj su progresivno slabila. Takva osecanja se prepoznaju u svim radovima iz tog perioda, arhitekte su morale da grade na nacin koji ih nije preterano zanimao i koji je bio u suprotnosti od njihovih licnih i novih estetskih osecaja. To se prepoznaje u mehanickoj hladnoj primeni stilskih redova, u njihovim nespretnim oblicima, proporciji i razmerama i u preteranoj transformaciji gotskog stila. Ova arhitektura ce i pored svega, u tom dobu promena i slozenosti, biti briljantna. Nece imati rafiniranu harmonicnu lepotu proslosti, ali ce zato biti ovozemaljska i spektakularna, a to ce biti postignuto u obliku istoricizma i eklektizma. Karakteristican je defile stilova koji su proizilazili jedan za drugim. Postavljalo se pitanje kojim stilom treba graditi. Razvija se misljenje da je nemoguce odbaciti sve arhitektonske detalje proslosti i da su svi veliki arhitektonski stilovi razvili iz detalja ranijih stilova. Ovakva zastarela odbrana istoricizma bila je velika prepreka radikalnoj arhitektonskoj originalnsti. Ako se nista novo ne stvara (osim na pocetku) i sve se razvija iz neceg drugog, spontano generisanje oblika i likova u arhitekturi je nemoguce. Ova doktrina evolucije u arhitekturi kojoj je osporavana kreativnost, ne