of 12/12
Prof. dr Jelena Đorđević Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka ISKUšENJA DEMOKRATIJE: STRAH I NEIZVESNOST Sažetak rad se bavi problemom odnosa straha i demokratije u svetlosti odnosa poret- ka i slobode. Strah o kome je reč, je pritajen, bezobličan, sveopšti strah lišen jasno imenovanog i ocrtanog objekta. on se u psihijatriji zove anksioznost, a u filozofiji strepnja. na pitanje odakle toliko zebnje u poretku koji se smatra najboljim u dosada otkrivenim i oprobanim, odgovara se na osnovu teorijskih pretpostavki post- moderne filozofije i na osnovu analize elemenata “postmodernog stanja”. Ključne reči: demokratija, strah, postmodernizam, sloboda, poredak, relativ- izam, kultura. Strah i neizvesnost su prateći elementi procesa modernizacije, distinktivna crta moderniteta, obeležje condition huamaine, te se nameću istovremeno i kao važna tema vezana za iskušenja demokratije. Utoliko pre, što je demokratizacija postala svetski proces, a demokratija određenje za civilizaciju u kojoj živimo. U tom smislu, ona je mnogo više od političke ili politikološke kategorije, uliva se u mnoštvo drugih pojmova, nove tehnologije i zahtevi tranzicije, a kada se analizira u svom konkretnom ispoljavanju, teško je ne uzimati u obzir kulturološke, ekonomske, ali i psihološke i antropološke aspekte društvenog života u čijem okviru se ona i ostvaruje. S druge strane, kada je reč o iskušenju, onda ono uključuje na istovremeno delovanje moći i nemoći, neznanje, grešku u vrednovanju, slabost volje, ali i otkrivanje i osvajanje raznih mogućnosti, na slobodu izbora i obilje života. Strah i neizvesnost, međutim, ne sadrže tu pozitivnu dimenziju, ili tačnije, strah karakterističan za moderna demokratska društva nije strah koji diže odbrambene sposobnosti, želju za suprotstavljanjem i pobeđivanjem izvora straha. To je pritajen, bezobličan, ali sveopšti strah lišen jasno imenovanog i ocrtanog objekta. Podao, mlitav, kameleonski, prilagodljiv, nečujan, ali bolan i razarajući. Zato strah o kome bih želela da govorim, nema pobedonosni karakter borbe sa iskušenjima, borbe iz koje čovek izlazi kao pobednik ili gubitnik. Taj strah se u psihijatriji naziva anksioznost, a u filosofiji strepnja. Odakle toliko zebnje u poretku koji se smatra naj- boljim u do sada otkrivenim i oprobanim? Strah bez jasno ocrtanog objekta stoji u direktnoj vezi sa uvećavanjem moguć- nosti izbora u savremenom svetu i sa problemom odnosa poretka i slobode kao od antičkih vremena, osnovnim problemom demokratije. Konceptualno određenje demo- Udc 321.7:141.78 130.2 321.7:159.923

ISKUšENJA DEMOKRATIJE: STRAH I NEIZVESNOSTtest.fpn.bg.ac.rs/.../05/...Iskušenja-demokratije-strah-i-neizvesnost.pdf · rad se bavi problemom odnosa straha i demokratije u svetlosti

  • View
    5

  • Download
    0

Embed Size (px)

Text of ISKUšENJA DEMOKRATIJE: STRAH I...

  • Prof. dr Jelena ĐorđevićUniverzitet u BeograduFakultet političkih nauka

    ISKUšENJA DEMOKRATIJE: STRAH I NEIZVESNOST

    Sažetak

    rad se bavi problemom odnosa straha i demokratije u svetlosti odnosa poret-ka i slobode. Strah o kome je reč, je pritajen, bezobličan, sveopšti strah lišen jasno imenovanog i ocrtanog objekta. on se u psihijatriji zove anksioznost, a u filozofiji strepnja.na pitanje odakle toliko zebnje u poretku koji se smatra najboljim u dosada otkrivenim i oprobanim, odgovara se na osnovu teorijskih pretpostavki post-moderne filozofije i na osnovu analize elemenata “postmodernog stanja”.

    Ključne reči: demokratija, strah, postmodernizam, sloboda, poredak, relativ-izam, kultura.

    Strah i neizvesnost su prateći elementi procesa modernizacije, distinktivna crta moderniteta, obeležje condition huamaine, te se nameću istovremeno i kao važna tema vezana za iskušenja demokratije. Utoliko pre, što je demokratizacija postala svetski proces, a demokratija određenje za civilizaciju u kojoj živimo. U tom smislu, ona je mnogo više od političke ili politikološke kategorije, uliva se u mnoštvo drugih pojmova, nove tehnologije i zahtevi tranzicije, a kada se analizira u svom konkretnom ispoljavanju, teško je ne uzimati u obzir kulturološke, ekonomske, ali i psihološke i antropološke aspekte društvenog života u čijem okviru se ona i ostvaruje. S druge strane, kada je reč o iskušenju, onda ono uključuje na istovremeno delovanje moći i nemoći, neznanje, grešku u vrednovanju, slabost volje, ali i otkrivanje i osvajanje raznih mogućnosti, na slobodu izbora i obilje života. Strah i neizvesnost, međutim, ne sadrže tu pozitivnu dimenziju, ili tačnije, strah karakterističan za moderna demokratska društva nije strah koji diže odbrambene sposobnosti, želju za suprotstavljanjem i pobeđivanjem izvora straha. To je pritajen, bezobličan, ali sveopšti strah lišen jasno imenovanog i ocrtanog objekta. Podao, mlitav, kameleonski, prilagodljiv, nečujan, ali bolan i razarajući. Zato strah o kome bih želela da govorim, nema pobedonosni karakter borbe sa iskušenjima, borbe iz koje čovek izlazi kao pobednik ili gubitnik. Taj strah se u psihijatriji naziva anksioznost, a u filosofiji strepnja. Odakle toliko zebnje u poretku koji se smatra naj-boljim u do sada otkrivenim i oprobanim?

    Strah bez jasno ocrtanog objekta stoji u direktnoj vezi sa uvećavanjem moguć-nosti izbora u savremenom svetu i sa problemom odnosa poretka i slobode kao od antičkih vremena, osnovnim problemom demokratije. Konceptualno određenje demo-

    Udc 321.7:141.78130.2

    321.7:159.923

  • 100 Fakultet političkih nauka, Godišnjak 2007

    kratije ne nudi gotova i zaokružena rešenja o tome šta su i gde su granice slobode, a još manje je to moguće kada se ona ispoljava u živom društvenom i političkom iskustvu. Međutim, i pored nepostojanja definitivnog i univerzalno dobrog rešenja, neophodnost traganja za odgovorom ostaje imperativ svakog demokratskog društva. Nužno je raz-graničti prostor u kome sloboda obezbeđuje samorealizaciju i zadovoljstvo pojedinaca od prostora u kome se ona doživljava kao opterećenje ili haos. A demokratija je »mar-ker« oba ova prostora slobode.

    Poredak kao jedini način postojanja, i u biološkom i u kulturnom smislu, te slobo-da kao pokretačka sila stvaranja, stvaralaštva i samorealizacije čoveka, trebalo bi da stoje u odnosu fine ravnoteže. Ta ravnoteža gotovo je oduvek bila i ostala najviši ideal ne samo u politici već u mnogim oblicima individualnog i društvenog, materijalnog i duhovnog života. Ravnoteža donosi spokoj, unutarnji mir, stanje bez straha i strepnje. Sloboda kao »saznanje nužnosti« ima smisla samo kad se ostvaruje u poretku i u odnosu na poredak. U odnosu na tu finu ravnotežu, višak poretka rađa strah, a višak slobode strepnju. Demo-kratija je upravo najranjivija u onim tačkama gde se ova dva principa bore ili usaglašavaju. Najranjiva zbog toga što je bez njihove ravnoteže ugrožena iznutra i podložna osporava-nju spolja. U tom smislu ona je uvek na iskušenju što čini osnovu njenog dinamizma, ali dinamizma koji u stvarnosti može imati tragične posledice, s obzirom da ga istovremeno podstiče silina želje za slobodom i moć poretka, kao suprotstavljenih principa. Njihovo usklađivanje, složen je i težak zadatak jer ni sloboda, ni poredak nisu jednoznačni, zao-kruženi pojmovi, a još manje su to pojave jasno ocrtanog lika. Međutim, onda kada se činilo da imaju konačno obličje, kako je to, na primer, bilo u vreme podele sveta na dva bloka, kada je sloboda bila svojstvo demokratskog Zapada, a poredak komunističkog Istoka, i strah i neizvesnost imali su ocrtanu konturu i pre svega jasan objekat: Istok se plašio slobode Zapada, Zapad poretka sa Istoka, a pojedinci, oni o kojima želim ovde da govorim, pratili su, uklapali su se u ponuđene konstelacije. Na Istoku se poredak zasnivao na strahu, na njemu je crpeo moć: strah od logora, progona, denuncijacije, krivokletstva, izdaje, sva sila straha, velikog, sveobuhvatnog, smrtonosnog, ali straha druge vrste od onog koji danas naseljava mentalni kosmos slobodnih pojedinaca, obezbeđenih ljudskim, humanitarnim i ostalim pravima i slobodama. Tražeći, tragajući, saplićući se, iskušavana i iskušavajuća, upravo se demokratija poziva na odgovornost za stanje duha razjedano strepnjom i stanje sveta razjedano neizvesnošću.

    Romantičarski mal du sciecle pretočen kroz iskustva 20 veka prerastao je u horreur du sciecle što je posledica svima dobro poznatih događaja i procesa: holokausta i drugih genocida, svetskih ratova, takmičenja u nuklearnoj moći, ekološke katastrofe nesagledivih razmera i posledica, transnacionalnog organizovanog kriminala, epidemije narkomani-je, terorizma, trgovine ljudima, genetske izmene hrane, bespoštedne tržišne utakmice, nezaustavljivog razvoja i samovlašća tehnologije, degradacije znanja, dominacije jedne supersile i multinacionalnog kapitala, neokolonijalnog robovlasništva itd. Demokratija često figurira kao katalizator ovih procesa i kao zaštitni znak totalnog poremećaja koji se dogodio. Ni ovi strahovi prouzrokovani užasom mnogih, gotovo nepojamnih doga-đaja, nepravičnošću ekonomskih, i socijalnih odnosa, ludošću, neodgovornošću, licemer-jem politike, te kolapsom mehanizama koji bi zaustavili poremećaj prirodne ravnoteže

  • 101J. Đorđević: iskušenja demokratije: strah i neizvesnost

    i obezbedili biološki opstanak svih živih vrsta, ne odgovaraju pojmu straha vezanog za promene u percepciji i tumačenju sveta nastalih kao posledica «opšte demokratizacije» sveta i društva. Taj strah, onaj o kome je ovde reč, paradoksalno, proizlazi iz pozitivnih procesa i promena koji se često smatraju i najznačajnijim dostignućem modernog i pos-tmodernog demokratskog sveta. Taj strah bez lica i jasnog objekta je niskog intenziteta i ne motiviše na borbu i suprotstavljanje. To je zebnja koja se kao dim širi i uvlači u dušu uprkos činjenici da se uistinu nešto «strašno» i nije dogodilo. Naprotiv. Dogodilo se ono čemu teži svaka radikalana demokratija. Sloboda se otvorila kao mogućnost na dohvat ruke: možemo da mislimo i govorimo šta hoćemo, da to javno prezentujemo svim kraje-vima sveta, možemo da biramo stil života, identitet, u stalnom smo procesu takmičenja i igre koji nam nude samorealizaciju, možemo da živimo istovremeno na svim tačkama zemljine kugle, možemo aktivno da učestvujemo u političkom životu, da neprekidno biramo vlade, partnere, informacije, ili bolje mesto pod suncem.

    Filozofski okvir koji istovremeno predstavlja i dijagnozu sveta u kome živimo po-nudila je postmodernistička filozofija. Njenu središnju tačku čini Liotarovo prepoznava-nje smrti metanaracija koje su dirigovale modernističkim naučnim optimizmom, isto-rijskom teleologijom i prosvetiteljskom verom u moć umnog subjekta, njegovog znanja i sposobnosti da stvori racionalan i pravedan politički i socijalni poredak. Metanaracije su legitimisale poredak sveta u kome je »veliki umni subjekat« bio garant univerzalnosti vrednosti koje je proklamovalo prosvetiteljstvo i modernizam. U poretku sveta učvr-šćenom u velikim pričama zna se šta je Čovek, a šta Priroda, šta je cilj istorije, domen države, gde je mesto žene, odakle dolazimo, gde idemo, šta treba da čitamo. Mislilac radikalnog pluralizma, Liotar, zapaža ne samo da su velike priče koje su nadahnjivale i davale orijentir modernom dobu dovele do koncentracionih logora, već da su se u jednoj novoj konstelaciji sveta raspale i raspršile u mnoštvo malih priča koje se sada nalaze na kompetitivnom tržištu znanja.

    Sam pojam priče nastavljao je tradiciju »lingvističkog obrta« s početka dvadesetog veka, koji je od Sosira, preko strukturalizma, do Deride i Fukoa, ukazivao na arbitrarnost ljudskog znanja i njegovu diskurzivnu, a ne ontološku utemeljenost. Diskurzivna pri-roda znanja ukazuje da ne postoji ništa što bi ukazivalo na vanvremenske i univerzalne dimenzije »ljudskosti«, već da naši stavovi, vrednosti, verovanja, društveni odnosi i sama stvarnost ne postoje po sebi, već zavise od načina na koji se o njima govori, to jest načina na koji se stvarnost diskurzivno konstruiše. Sa te tačke gledišta nije moguće ni uspostaviti objektivno znanje o svetu (stvarnosti) jer je ona plod kulturnog konstruisanja, i nama se prikazuje na različite načine zavisno od toga kako, ko i sa kojim motivima o njoj govori. Istovremeno, ne postoji nikakvo pravilo kako će se različite diskurzivne konstrukcije i govor o stvarnosti interpretirati. U osnovi ovakve interpretacije leži radikalan antiesen-cijalizam koji nužno vodi relativizmu i raskrinkavanju opštepriznatih istina, zdravora-zumskih truizama, »zvaničnih« interpretacija, »prirodnog« poretka stvari, »objektivnog« znanja, odričući mogućnost otkrivanja Istine o svetu koji nas okružuje. Drugim rečima, svet koji nam se otkriva vazda ostaje nepoznat, uhvaćen u mreže različitih priča koje nisu ni tačne, ni netačne, ni istinite ni neistinite, već su tu nužne da bi tu istu stvarnost uredile i dale joj nekakav oblik. »Ne postoji ništa van teksta«, kaže Derida.

  • 102 Fakultet političkih nauka, Godišnjak 2007

    Postmodernistička filozofija, s jedne strane, afirmiše antiesencijalizam, relativizam, diskurzivnu prirodu znanja, dok, s druge strane, pravi svojevrsnu dijagnozu sveta s kraja dvadesetog veka. Ona konceptualizuje procese i pojave, ali neretko predstavlja oslonac ra-dikalne demokratije i mnogih društvenih, idejnih, umetničkih i uopšte kulturnih procesa koji uobličavaju ono što se zove postmoderno stanje. Zato se čini da postmodernizam i postmoderno stanje nisu sasvim odvojene pojave kako to mnogi teoretičari misle. Ne-majući nameru da ulazim u već prošle diskusije o tome da li je postmodernizam u kome danas živimo samo nastavak onoga što je započeo modernizam ili među njima postoji rez i diskontinuitet, navešću one aspekte tog stanja koji stoje u vezi sa problemom o kome je ovde reč: zebnjom i strahom. Stojim na stanovištu da mi danas živimo na nasleđu velike transformacije koju je doneo novi vek i modernizam u svim domenima života i da je opsesija modernizma novinama poslednja dva veka ubrzavala istoriju i umnožavala mogućnosti do granice podnošljivosti.

    Velika transformacija započeta sa razvojem naučnog pogleda na svet, prosvetitelj-stvom, Velikom Revolucijom, nastavljena u devetnaestom i dvadesetom veku kroz osa-mostaljivanje nauka, otkriće podsvesti, istorijskog Isusa, relativnosti vremena-prostora, pa kroz rasturanje umetničkih obrazaca, pojavu i razvoj masmedija, novih tehnologija, uslo-žnjena povezivanjem sveta, rušenjem kolonijalizma i velikim migracijama stanovništva iz siromašnih u visokorazvijene zemlje. Ona je nametnula saznanje da svet nije jedinstven, skrojen po meri evropskih prosvetiteljskih mislilaca i da se može posmatrati i tumačiti iz različitih uglova. Različiti uglovi gledanja su legitimni i istiniti, bilo da se radi o nauci, religiji, umetnosti, ekonomiji, politici ili zdravom razumu, ma koliko da su međusobno u opreci. Svakog dana, iz nekog novog naučnog saznanja, novog istraživanja, nekog novog (ili starog, novootkrivenog) religijskog učenja, novog umetničkog eksperimenta, pojavlju-ju se nova otkrića, opovrgavaju prethodna, nudeći gotovo neograničen broj saznanja po-djednako legitimnih i istinitih. Establišment i mainstream kultura se, doduše, drže onih koje smatraju ispravnim ili oportunim, interesi dominantnih grupa regulišu i odlučuju o tome koji je ugao gledanja prihvatljiv, šta je i kakva je istina, i do kojih granica ona sme da se otkriva. Međutim, demokratski ambijent savremenog sveta omogućuje da i pored dominacije nekih, i svi ostali dobiju pravo na život. Celokupna građevina saznanja za koje se verovalo da je objektivno i utemeljeno, stoji na labavim nogama, a to se doživljava kao nepostojanje mogućnosti da se pronađe čvršća tačka oslonca koja bi kratko i neizvesno ljudsko trajanje nekako poduprla i «spolja» obezbedila.

    Kreacionizam i teorija evolucije, antropocentričnost hrišćanstva i kosmološke religije, verovanje u spasenje i sudbinski poredak zvezda, analitički, parcijalni pristup prirodnim procesima i holističko razumevanje totaliteta itd. itd., istovremeno nude odgovore na »osnovna pitanja« zbunjujući umove ljudi koji, slabi i prolazni kakvi jesu, čak i u hipermaterijalističkom svetu današnjice, ne odustaju od traganja za smislom i kontinuitetom. Pred naletom neograničenog broja informacija i različitih «priča» oni pokušavaju, svako za sebe, prema trenutku, osećanju, stepenu informisanosti, spon-tano ili namerno da naprave odabir koji bi im odgovarao. Velike riznice informacija svih mogućih vrsta, od «starinskih» do masmedija i Interneta, mogu da otvore tajne prastarih mudrosti, novih naučnih otkrića, marginalnih inovacija, tajnih znanja. Sve je

  • 103J. Đorđević: iskušenja demokratije: strah i neizvesnost

    dostupno i svako može za sebe da pronađe ono što ga zanima, do najsitnijeg detalja. Nepregledno mnoštvo mogućnosti, saznanja koja je nemoguće uskladiti, osmisliti i dovesti do neke inteligibilne forme daju iluziju o ogrommnosti znanja, dok se, ono svo-di na kvantitativno uvećavanje zasnovano na «eksponencijalnom rastu» koji, po logici stvari teži beskonačnosti, a time samoukidanju.

    Ogromna prostranstva komunikacionog globalnog svetskog prostora, prostor otvoren za sve vrste eksperimenata, od kloniranja i genetske modifikacije hrane, do umet-ničkih eksperimenata svih vrsta čine da su ukinute sve međe i granice koje organizuju percepciju i vrednovanje stvarnosti. To isto važi za poimanje fizičkog prostora koji, ne samo zahvaljujući novim tehnologijama, već i zbog političkog rekonstruisanja sveta, po-staje unifikovan, bez repera, bez početka i kraja. Ideja o transparentnosti granica, ukidanje državnog suvereniteta, propusnost svih dosada poznatih državnih, teritorijalnih i drugih granica za uticaje i intervencije, prepustili su prostornu podelu i zaokruženost određenih celina procesu ujedinjavanja i homogenizacije sveta. Međe i granice, u smislu u kom je ovde reč, predstavljaju referencijalne tačke, koordinate u okviru kojih beskonačnost dobi-ja oblik da bi čovek u njoj mogao da se snađe, a ne podele i tačke razdora, kako je o tome moguće govoriti sa neke druge tačke gledišta.

    Isto se događa sa vremenom koje, podložno ubrzanju do granica podnošljivosti, guta znanja i informacije, misli i osećanja, odnose, razmenu roba i ljudskih kontaka-ta čineći od svakodnevnog života »histeričnu seriju prenaseljenih trenutaka« (Eriksen) čime se ukida i samo vreme i ono osnovno što ga karakteriše, a to je trajanje. Pored tog osnovnog «civilizacijskog» ubrzanja, i osnovni zakon demokratije - promena ili smen-ljivost - podupire sveopšte stanje privremenosti, što, uz ekonomsku nesigurnost, menja i percepciju tri osnovne dimenzije postojanja: prošlost, sadašnjost i budućnost. Ubrzano kretanje vremena, između ostalog, proizlazi i iz dinamike rada i tržišne logike koja nalaže da se poslovi menjaju brzo, a da je navika da se ceo život radi isti posao i živi na istom mestu anahronizam kome su skloni samo nerazvijeni narodi i oni koji se tvrdoglavo drže tradicionalizma svih vrsta. Običan dan, kratak da se ispuni svim obavezama i informaci-jama, ubrzava vrtoglavo tempo do one mere, da se dimenzije vremena sažimaju u jednoj tačci. Budućnost je već sledeći trenutak, sadašnjost ne stiže da se seća prošlosti, ne po-stoje dugoročni planovi koje treba izvoditi pažljivo i sa nekim ciljem. Dinamične smene vlada, pa i režima znače da svaki budući trenutak može da poništi sadašnji čime se još jednom, i sa druge tačke gledišta osporava mogućnost da ljudi svoju bolnu kratkovečnost na neki način ipak prevaziđu oslonjeni na »siguran« poredak stvari. Svest o tri dimenzije postojanja je oduvek čoveku nudila tu iluziju izmeštajući ga kao «diskontinuirano» biće u kontinuum nužan da bi vlastitu smrtnost mogao da doživi bez temeljnog, sveobuhvatnog i samodestruktivnog straha (Bataj).

    Kada dođe do ukidanja dve osnovne kategorije na osnovu kojih ljudi grade odnos prema stvarnosti (prostor i vreme) gubi se fundament normalnog mentalnog funkcioni-sanja. Prostor i vreme uvećani za neograničeno veliki broj mogućnosti postaju amorfni i zastrašujući. Ovde je dobro setiti se jednog važnog zaključka antropologije: u osnovi saznanja sveta leži napor da se strogo razdvoje domeni nebo – zemlja, bog – čovek, život - smrt, muško – žensko, mi – oni, itd.. Među ovim opozitima leži amorfni, liminalni svet

  • 104 Fakultet političkih nauka, Godišnjak 2007

    »pomešanih« formi - bezobličan, otvoren za najrazličitije kombinacije, bez jasnog identi-teta. On je dobrodošao kad je privremen (u svetkovinama na primer), inače, kao evokacija haosa, ovaj liminalni prostor izaziva strah. U tradicionalnoj kulturi, pa i kasnije čudovišta, poluljudi-poluživotinje, »živi mrtvaci« vampiri izazivaju strah. Oni su snažne metafore stanja »ni ovde ni onde, ni tamo ni ovamo« ( V. Tarner).

    Niti prazna beskonačnost vremena, niti prazna bezgraničnost prostora, kao što je dobro poznato, nisu pojmljivi. Različite kulture upravo ovim osnovnim dimenzijama daju nužnu formu, uspostavljaju poredak nasuprot pretećoj bezobličnosti. Strah, strepnja su, između ostalog, odgovor na tu bezobličnost koja se sa različitih nivoa, iz različitih perspektiva pomalja kao izazov i podsticaj «širenju svesti», ali i kao osnovno obeležje nespokojstva ogromne populacije savremenog sveta.

    Poststrukturalizam i postmodernizam učinili su veliki teorijski napor da ospore binarne podele, ukinu i pokažu da su one konstrukcija “logofalocentrizma”, ideologije moćnih: etnocentrične evropske kulture, patrijarhalnog poretka, zatvorenog uma jedne uobražene i metafizici sklone civilizacije. Da bi se objasnio svet savremene kulture u kojoj dolazi do “brkanja domena egzistencije”, mešanja kultura, menjanja naučnih para-digmi, kulturne globalizacije, promene demografske strukture zapadnog sveta, ukidanja razlike između visoke i niske kulture, zamagljivanje razlike između polova, i najzad iz-među ključne dihotomije čovek - priroda, ukidaju se poznati binarni redovi i klasifika-cije i ključni pojam postaje pojam hibrida. Najupečatljivija slika novog poretka sveta je simbolička konstrukcija kiborga (Dona Haravej) kao bića budućnosti. Kiborg je sazdan od muškog i ženskog, prirode i mašina, on u sebi sabira na jednom mestu rasturene i preokrenute odlike prirodnog i društvenog sveta za koji se mislilo da je prirodan. Jer, pokazuje se da prirodno uopšte i ne postoji, da ne može biti reper na osnovu koga se meri i razume svet ne-prirode ili kultura u najširem smislu. Priroda i prirodnost su ideološke konstrukcije, a ne stvar po sebi. Prirodno je ideološka konstrukcija onih koji imaju moć i predstavlja se kao takvo da bi se afirmisao željeni, ali arbitrarni i prolazan poredak sveta. Prirodno je uveliko organizovano, uređeno prema pravilima kulture. Darvinističke teze o uspehu najjačih koje objašnjavaju nejednakosti u društvu, prirodnost podređene uloge žene, prirodna predodređenost rasa, prirodnost kapitalizma, biološki zakoni života tela - delo su kulture, koja je binarnu logiku stavila u svoje osnove, a sve prema interesima, znanjima onih koji imaju moć – pre svega muškarca, nosioca civilizacije Zapada. Kiborg je utopija budućnosti, metafora sveta koji se rađa i koji će ukinuti do sada poznate kon-cepte prirodnosti, obznaniti novi hibridni poredak koji se neprekidno, i na svim nivoima kreće između “ovde i tamo, ni tamo ni ovamo”. Liminalnost koja se definisala kao evo-kacija haosa postaje pravo i jedino stanje stvari. Ono je pozitivan pojam jer omogućuje razumevanje brisanja granica i međa. Hibridno je novo ime za liminalno i ono označava srž kulture savremenog sveta.

    Ne ulazeći u pitanje pravičnosti novog hibridnog poretka koji širi ljudsku svest u neočekivanim pravcima, a koji nagoveštava da više nismo ono što smo nekad bili i da možemo biti bolji i srećniji kada rasturimo svet u kome je naše biološko biće bilo usud od kog je nemoguće pobeći, a društveni život zasnovan na mržnji, konfliktu, nerazume-vanju, podređivanju i eksploataciji – postavlja se pitanje da li smo spremni da taj poredak,

  • 105J. Đorđević: iskušenja demokratije: strah i neizvesnost

    sa mirom i zadovoljstvom prihvatimo. Ili se osećamo nesigurni, uplašeni, izgubljeni jer nam se čini da smo izgubili tlo pod nogama. Verovanje u „prirodnost“ određenih stvari i zdravog razuma obezbeđivalo je mentalnu udobnost koje moramo da se odreknemo. Da li smo spremni na to?1

    Sve ovo dalje se usložnjava i umnožava u okvirima različitih procesa rasturanja dosadašnjih “velikih priča” i proizvodnji neizvesnosti i straha koji odatle proizlaze. Di-namična istorija dvadesetog veka do te mere je preokrenula, razmrskala, pobrkala tradi-cionalne autoritete i vrednosti da je pred pojedinca postavila gotovo nerešiv zadatak: da pronađe kriterijume na osnovu kojih može da uspostavi određeni sistem vrednosti koji bi mu omogućio da se snađe i valjano proživi vlastiti život. Kriterijumi su difuzni jer se ispostavilo da oni zavise od «svesne proizvodnje značenja» koji proizlaze iz različitih dis-kursa. Različiti diskursi ukazuju na heterogenost sveta jer njih proizvode različite grupe koje se identifikuju po mnoštvu osa. Demokratija obezbeđuje slobodu različitim grupa-ma da stvore i promovišu vlastiti diskurs, ili rečeno drugačijim jezikom, vlastite interese, kulturu i pogled na svet. Nužnost razumevanja «drugog» i «drugojačijeg» koje se svakod-nevno umnožava, između ostalog zbog komunikacione dinamike i migracionih tokova u savremenom svetu, kao i promena u odnosu polova, slobodi veroispovesti, masmedijskog povezivanja sveta, postaje imperativ bez čijeg poštovanja hipersložena društva današnjice ne mogu da funkcionišu. Međutim, apsolutno razumevanje i poštovanje drugog i drugo-jačijeg, otvara pitanje kako je uopšte moguće imati određeni sistem vrednosti ukoliko je svaki sistem podjednako vredan i prihvatljiv.

    Na prvi pogled ovo retoričko pitanje kome su skloni konzervativci različitih vr-sta, nameću nova tumačenja i pristup kulturi koja se odavno pomerila iz visokih, elitnih oblasti duha i preselila u samu srž svakodnevnog života i političkih igara i manipulacija. Opšta demokratizacija kulture iznedrila je i sasvim nove pristupe i razumevanja kulture i njenog mesta i uloge u društvu. Na osnovu tih tumačenja saznaje se da svaka društvena grupa, dominantna ili marginalna, svaki oblik kulture bio on umetnost, rok kultura ili kultura delikvenata, okultnih društava, etničkih zajednica ili homoseksualaca, predstavlja “značenjsku” celinu. Visoka i niska kultura, elitna i popularna, spajaju se u nove forme sve više smanjujući jaz koji ih je ranije nepomirljivo razdvajao deleći zajedničku zavisnost od tržišta. «Trash» kultura i umetnost postaje legitimni kulturološki koncept isto koliko i svaki drugi. Svaki glas, individualni napor može postati značajan i relevantan ukoliko u igri promocije učestvuju određeni centri moći i ukoliko je «demokratski ambijent» spreman da prihvati sve i svakog koji nešto želi da kaže. Nema nikakvog pouzdanog kri-terijuma na osnovu koga smemo da tvrdimo da je Šekspir bolji pesnik od Boba Dilana, Leonardo od Marine Abramović, a Mocart od Lepe Brene. Postoje samo konteksti u kojima oni nastaju i o njima je moguće govoriti.

    S druge strane, pokazuje se i dokazuje (poststrukturalisti, postmodernisti, studije kulture itd.) da su ljudske jedinke i grupe konstrukti različitih diskursa, a ne osobe po

    1 Upotreba Mi, koje se odnosi na ljude (sve ljude) je nedozvoljiv u okviru teorijsko paradigme o kojoj je ovde reč, jer ona osporava mogućnost da se govori o nečemu što bi supstancijalno odredilo vrstu kojoj pripadamo. Postoji samo mnoštvo Mi ili mnoštvo Ja.

  • 106 Fakultet političkih nauka, Godišnjak 2007

    sebi, tako da njihov identitet zavisi od toga koji diskurs u kome momentu dominira i kome se diskursu voljno ili nevoljno prepuštaju. Identitet je, tako, krajnje difuzan, ne-zaokružen, neuhvatljiv, zavisan od onoga šta se u njega upisuje spolja, te je i nemoguće govoriti o uporišnim tačkama koje bi čoveku obezbedile samoprepoznavanje. Nekad se mislilo da uspešan prolazak kroz period adolescencije dovodi čoveka do stabilnog iden-titeta. Nekada se verovalo da rođenjem i životom u određenoj sredini stičemo određene kulturne navike i jezik zbog čega se znalo kome narodu ili naciji pripadamo. Nekada smo bili sigurni da pol određuje i naš doživljaj sebe kao žene ili muškarca, te da je to nešto što je sigurno «po prirodi» dato i da je to sam fundament identiteta pojedinca. Međutim, ispostavlja se da identitete možemo da menjamo, da mnoštvo identiteta čini jednu lič-nost, da se oni slažu, ukrštaju ili sukobljavaju prema nekim spoljnim podsticajima i prema potrebi. Dolazimo do saznanja da su u stvari naši identiteti prolazni, mnogostruki, da zavise od okolnosti i ugla gledanja. Metafora za civilizaciju u kojoj živimo je “šizoidnost” (Delez i Gatari), a potpora teorija haosa (C. Barker).

    U izgradnji identiteta učestvuju dva oprečna principa. S jedne strane, kako to konstrukcionisti različitih teorijskih provenijencija dokazuju, identitet je diskurzivna tvorevina, a diskurse stvaraju oni koji imaju neku moć. Mi smo prazan papir na kome se ispisuju tuđe priče (Fuko). Ženski ili muški identitet je puki kulturni proizvod i zavisi od načina na koji se, u određenim uslovima definiše. Nema ničeg opšteg ili univerzal-nog u ljudskoj prirodi i ona se menja prema tome kako je određuje određena kultura, ovaj ili onaj “blok moći”. S druge strane, imamo slobodu da izaberemo identitet koji nam odgovara. Na tržištu se nudi mogućnost da danas budemo hrišćani, sutra budisti, da budemo tradicionalisti ili futuristi, pankeri ili hipici, glamurozni ili skromni. Biramo stilove života, a time i identitet. S jedne strane se nalazimo u kandžama moći, s druge pred nesagledivim obiljem mogućnosti izbora. Kako da se u njima snađemo? Pol, etnija, nacija kao konstrukcije određenih diskursa jesu fikcije «lažne svesti» stvorene u okviru određene «priče» kojom dominantne grupe obezbeđuju «hegemoniju» nad ljudskom dušom. S te tačke gledišta, istorija, nacionalni junaci, vrednosti, ideali, sve je - ne samo podložno promeni i dekonstrukciji - već su sve te, doskora, prirodne, nužne istine samo jedan od mitova za koji smo se «zalepili». Ne znamo da li je istorija ikada izgledala onako kako smo mislili, ali znamo da ona nema neki nužan smisao i pravac jer je samo plod ukrštenih diskursa nastalih na osnovu logike (mitske) priče ili na osnovu logike interesa onih koji pričaju. Zbog toga upravo u društvu u kome je definitivno završeno sa monopolom «večnih istina», razgovor o manipulaciji i manipulacijama, postao opse-sivna tema razmišljanja i preduslov sveopšte sumnjičavosti i zebnje.

    Veličanstveni samosvesni subjekat, pojedinac od volje, znanja i integriteta na osnovu čije snage i nastaje moderni pojam demokratije kao da je nekako smrvljen među iskonstruisanim pričama. Paradoks je i ovde prisutan. Oslobođenje od «lažnih idola», lažnih znanja i autoriteta, podsticaj da se oni ruše, menjaju, dopunjuju, preo-kreću, započeto u «herojskom dobu» moderniteta, logikom ubrzanja, kvantifikacijom znanja, kapitala, i napose, slobode, u postmodernoj eri, dovodi u stvari do poništavanja humanog jezgra onog velikog subjekta koji je ceo proces osobađanja i započeo. Slo-bodni svesni pojedinac, kamen temeljac demokratije suočava se sa saznanjem da je,

  • 107J. Đorđević: iskušenja demokratije: strah i neizvesnost

    skriven u igri diskursa, u stvari predmet manipulacija, fikcija i laži kojima je u vremenu modernog uspostavljanja demokratije verovao da se može odupreti. U takvoj situaciji postmoderni subjekat ne oseća se lagodno, nesiguran je i prožet strepnjom.

    Kultura, koja je temeljno razorila tradicionalne vrednosti do najsitnijeg detalja i promovisala ne samo slobodu već i imperativ da se sve preispita, promeni i neprekidno inovira - od državnih uređenja, preko odnosa polova, do naučnih koncepata, filozofskih ideja, umetničkih oblika - susrela se sa odsustvom poretka, oslonca i strukture, do mere da je izgubila mogućnost da pojedincu ponudi smislenu egzisteniciju, koja će se oslanjati na “neki viši smisao postojanja”. Podaci govore da su neuroza, strah i depresija, poprimili takve razmere u celom svetu da je samo za proteklih deset godina farmaceutska industrija izbacila na tržište toliku količinu psihoaktivnih lekova koja nije ravna onome što je ikada do tada proizvedeno u toj oblasti. Da ne govorimo o epidemijskim razmerama narko-manije svih vrsta. Nezavisno od toga da li se radi o zemljama koje su imale više vremena da se prilagode promenama jer su upravo u njima nastali novi civilizacijski obrasci (post)moderniteta, ili o zemljama u kojima se modernizacijski procesi odvijaju pod prisilom i sa zakašnjenjem, odsustvo oslonca, međa, granica, temelja, oblika, poretka u mislima, pojmovima, idejama, idealima, istoriji, umetnosti, religijama, stvara anksioznost i nesi-gurnost, zebnju i neizvesnost. Takvo stanje nužno proizvodi vrednosni relativizam2 koji ima nekoliko očiglednih posledica: dezorijentisanost, ali i potrebu da se relativnost za-uzda i ospori nekim čvrstim merilom. Mnoštvo, različitost, prihvatljivost svakog sistema vrednosti dovodi do osećanja izgubljenosti u šumi izbora i navodi da se ljubomorno čuva svoje, zatvara u ono što se percipira kao sigurno, kao oslonac.

    Fantastično uvećanje mogućnosti što svakom pojedincu može da ponudi ono što mu treba, od trešanja sa dve koštice, do po njemu skrojene institucije, ili verovanja, uvodi u igru različitost kao jednu od osnovnih jedinica na osnovu koje se meri obim i uspeh demokratije. Poštovanjem različitosti, se obezbeđuju, s jedne strane, potrošačka kultu-ra i nezaustavljivo širenje tržišta u svim pravcima, a demokratija sa svojim postulatom jednakosti i ideologijom ljudskih prva, s druge strane. Onemogućiti monopole, utišati stroge glasove autoriteta, otvoriti mogućnost iskazivanja različitih interesovanja i intere-sa, marginalnih i podređenih grupa, učiniti političko odlučivanje transparentnim, a druš-tveno ponašanje tolerantnim, njeno je suštinsko određenje. Međutim, demokratija kao svetski proces prerasta u monetu u rukama centara moći koji rukovode globalizacijom koja, predstavljena kao prirodno stanje stvari, definiše, određuje slobodu prema vlastitim interesima. Isti onaj kulturni poredak koji je osporio prirodnost prirode, iznedrio je i ideju prirodnosti globalnih procesa. U toj tačci se seku postmodernizam i modernizam: prvi koji utemeljuje relativizam na »kostima« umirućih metanaracija, drugi koji oživljava prosvetiteljske i modernističke metanaracije napretka, istorijske teleologije koja teži uni-verzalnom poretku sveta.3

    2 Relativizma se klone i one struje mišljenja koje ga zagovaraju. Relativizam nije nužno netačan, već je nepodnošljiv i zastrašujući jer ne obezbeđuje utemeljenje za kojim čovek traga svestan svoje prolaznosti.

    3 Odnos globalizacije i univerzalizma je veoma kompleksan i zahtevao bi posebnu obradu.

  • 108 Fakultet političkih nauka, Godišnjak 2007

    Naše društvo predstavlja dobar primer zapletenosti u teško razmrsivu mrežu ra-zličitih tendencija i logičkih aporija koje karakterišu procese o kojima je reč. Demo-kratija je poredak koji se teško probija u srpskom društvu. Osporavanje, međutim, nije samo posledica ideoloških opterećenja, niti političkih preferencija, već je vezano za jednu opsesivnu misao, koja, mnogo dublje nego što se čini, uzdrmava naše društvo: misao da je demokratija uvezeni proizvod i posledica volje «spoljnih faktora», a ne želja ovog društva i izbor na osnovu slobodne volje građana. Suočena sa posledicama ratova, bom-bardovanja, izbeglicama, gubitkom suvereniteta i teritorije, siromaštvom, ekonomskim i kulturnim zaostajanjem, nepismenošću, strah od «drugog», stranog, tuđeg, nametnutog, obavezujućeg, boji opšte stanje zebnje i neizvesnosti. Nije ovde reč samo ksenofobiji, ne-toleranciji, zatvorenosti male tradicionalne, «neistorijske»i primitivne sredine zasnovane na kolektivizmu i ratničkim idealima. Reč je, paradoksalno o strahu od neslobode, jer je demokratija inače i u principu zasnovana na ideji slobode, ovde doživljava kao diktat i obaveza. Govor o nezavršenim i fiktivnim identitetima, otvaranje prostora za uporedno postojanje različitosti svih vrsta, uvođenje u žižu problema manjina, nacionalnih, etničkih i homoseksualnih, insistiranje na nužnosti tolerancije, doživljava se kao ozbiljna (zavere-nička, izdajnička, mondijalistička) pretnja nacionalnom identitetu, nacionalnoj politici i opstanku države. Ideja pluralnosti tumači se kao žargon onih koji žele da porobe, degra-diraju i unize državu kao garanta nacionalnog identiteta.4 Ali, sa druge strane potrošački mentalitet, popularna i medijska kultura, nove tehnologije, princip »sve je dozvoljeno« i prateći vrednosni relativizam uveliko ulaze u svakodnevni život, kulturu, umetničke i modne stilove, civilno društvo, javnu sferu, politiku itd. Dakle, čitava lepeza civilizacij-skih promena uvlače se kao «stanje» i u našu sredinu da bi se izvor straha i neizvesnost koji odatle proističe tumačili kao posledica izdaje nacije i nacionalnih vrednosti.

    «Višak poretka» karakterističan za bivše komunističke režime pretočen u ekstazu nacionalističke euforije i ratove, istopio se u amorfnoj haotičnoj zbilji. Poništavanje ne samo tradicionalnih već i istorijskih autoriteta, nepostojanje klasne i kulturne stratifika-cije društva koja bi predstavljala fundament kakve takve društvene strukture, dominacija parohijalne političke kulture, stvaraju ambijent u kome treba da se definiše novi demo-kratski poredak. Takav ambijent pogoduje voluntarizmu i potrebi da se poredak defini-še na osnovu ličnih interesa, znanja i neznanja, navika, verovanja, dakle, da se u jednoj opštoj (civilizacijskoj) dezorijentaciji iznedri nekakva smislena struktura. Princip «sve je dozvoljeno» ugrađuje se u političke institucije, medijski govor, svakodnevnu komunika-ciju, tako da on, prenesen iz postmoderne kulture «velikog» sveta, na teren jedne duboko podeljene, konfliktne sredine ne samo da unosi zebnju, već podstiče agresivnost. Tako, strah od neslobode nametnute spolja prerasta u stihijsko «osvajanje slobode», graničeći se sa haosom. A, strah od haosa, kako nas uči antropologija, razrešava se u kulturi na dva načina: ili stvaranjem poretka, ili padom u nasilje i destrukciju. Zbog toga su poredak, forma, sistem, struktura, institucija, nužnost svakog opstanka. Kada, na žalost, nije mo-guće uspostaviti finu ravnotežu između slobode i poretka, već dolazi do viška i jednog i

    4 Odatle tako snažan animozitet prema nevladinim organizacijama.

  • 109J. Đorđević: iskušenja demokratije: strah i neizvesnost

    drugog, onda dolazi i do jačanja radikalizama različitih vrsta: od agresivnog nacionalizma do «denacifikacije», od ksenofobije do samoponištavanja, od patološkog etnocentrizma do podaničkog mondijalizma. Onda, zaoštrene, do krajnosti dovedene suprotnosti zbog nepostojanja delotvornih i osmišljenih mehanizama harmonizacije, strepnju, nelagod-nost i zbunjenost pretvaraju u nasilje i (samo)destrukciju.

    Pred savremenim društvom i pojedincima otvara se na svim mestima jedno osnov-no pitanje: da li je strah od nasilja lakše podneti od neidentifikovanog straha bez lica i imenovanog objekta? Da li postmoderni subjekat odagnava nasiljem «teret slobode» koji demokratija nužno nameće?

    LiTeraTUra

    Barker, Chris (2002), Making Sense of Cultural Studies, London, Sage;

    Bataj, Žorž (1980), Erotizam, Beograd, BIGZ;

    Bauman, Zigmunt (1994), Intimantions of Postmodernity, London New York, Routledge;

    Bauman, Zigmunt (1997), Postmodernity and its Discontents, Oxford, Polity Press

    Bodrijar, Žan (1991), Simulakrumi i simulacija, Novi Sad, IP Svetovi;

    Derida, Žak (1990), Bela mitologija, Novi Sad, Bratstvo i jedinstvo;

    Derida, Žak (1976), O gramatologiji, Sarajevo, IP Veselin Masleša;

    Eriksen, Tomas Hilan (2003), Tiranija trenutka, Beograd, XX vek;

    Fuko, Mišel (1997), Nadzirati i kažnjavati, Sremski Karlovci, Izdavačka knjižnica Zorana Stojadinovića;

    Fuko, Mišel (1980), Istorija ludila u doba klasicizma, Beograd, Nolit;

    Fuko, Mišel (1971), Riječi i stvari, Beograd, Nolit;

    Haraway, Donna (1992), “A Manifesto for Cyborgs: Science, Technology and Social Feminism in the 1980s” iz Nicholson Linda (ed.): Feminism/Postmodernism, New York, Routhledge;

    Levi-Stros, Klod (1988), Strukturalna antropologija II, Zagreb, Školska knjiga;

    Levi-Stros, Klod (1980), Divlja misao, Beograd, Nolit;

    Lič, Edmund (1972), Klod Levi-Stros, Beograd, Duga;

    Liotar, Žan-Fransoa (1988), Postmoderno stanje, Novi Sad, Bratstvo i jedinstvo;

    Tarner, Viktor (1986), Varijacije na temo liminalnosti, Gradina, br. 10, god. XXI;

    Tarner, Viktor (1969), The ritual process, New York, Cornell Paperbacks;

    Vatimo Đani (1991), Kraj moderne, Novi Sad, Bratstvo i jedinstvo;

    Velš, Volfgang (2000), Naša postmoderna moderna, Sremski Karlovci, Izdavačka knjižnica Zorana Stojadinovića.

  • 110 Fakultet političkih nauka, Godišnjak 2007

    jelena Đorđević

    TemPTaTionS oF democracY: Fear and UncerTainTY

    Summary

    The article deals with problem of relation between fear and democracy in light of relation between order and freedom. The fear we are talking about is tacit, shapeless, overall fear, without clearly named and delineated object. in psychiatry, it is called anxiety, and in philosophy, it is misgivings. The reply to the question of where that abundance of uneasiness comes from in the order considered as being the best found and practiced so far is based on theoretical assumptions of postmodern philosophy and on the basis of analysis of elements of «state of postmodernity».