Zygmunt Bauman - Fluidni Strah

Zigmunt Bauman

FLUIDNI STRAH

Sa engleskog preveli: SINIA Boovi

i

NATAA M R D A K

Novi Sad 2010

SADRAJ

Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha

1. Strepnja od smrti

2. Strah i zlo

3. Uasi nekontrolisanog

4. Teror globalnog

5. Strahovi na slobodi

6. Misao protiv straha

Pogovor: Ontoloka neizvesnost fluidnih vremena Duan Marinkovi

Indeks

Uvod: O poreklu, dinamici i

upotrebama straha Strah ima mnogo oiju

i moe videti stvari ispod zemlje Migel de (Savedra) Servantes, Don Kihot

Ne treba vam razlog da biste se plaili... Bivao sam uplaen, ali dobro je biti uplaen a znati zbog ega...

Emil Aar, (Romain Gary) La Vie en soi

Dozvolite da izrazim svoje vrsto uverenje da jedina stvar koje se moramo plaiti jeste sam strah.

Frenklin Delano Ruzvelt, Inauguralni govor, 1933.

Bizarno, a opet tako uobiajeno i poznato svima nama je olak-anje koje doivljavamo, isto kao i iznenadni priliv energije i hrabrosti, kada se nakon dueg vremena nelagode, nespokojstva, crnih slutnji, dana ispunjenih strepnjom i neprospavanih noi, konano suoimo sa stvarnom opasnou: vidljivom i opipljivom pretnjom. Ili moda to iskustvo nije toliko bizarno ako, na kra-ju krajeva, spoznamo ta je stajalo iza tog nejasnog ali upornog oseaja da e se neto uasno desiti, oseaja koji je remetio nae dane u kojima je trebalo da uivamo a nismo, i koji je nae noi inio besanim... Kada saznamo odakle udarac dolazi mi znamo

10 Fluidni strah

i ta moemo, ako moemo, da uradimo da bismo ga odbili -ili bar saznajemo koliko je ogranienje nae moi da izaemo neozledeni i kakvu vrstu gubitka, ranjavanja ili boli moramo da prihvatimo.

Svi smo uli prie o kukavicama koji postaju neustraivi bor-ci kada se suoe sa stvarnom opasnou", kada konano naie nevolja koju su iz dana u dan iekivali, bezuspeno nastojei da je zamisle. Strah je najstraniji kada je difuzan, rasut, nejasan, ne-vezan, neusidren, u slobodnom pokretu, bez jasnog cilja i uzroka, kad nas opseda bez vidljivog smisla ili znaenja, kada se pretnja koje se treba plaiti moe svuda naslutiti a nigde se ne moe vide-ti. Strah" je ime koje dajemo neizvesnosti: naem nepoznavanju pretnje i toga ta nam je initi - ta moemo i ta ne moemo uiniti - da je zaustavimo u mestu - ili da se od nje odbranimo ako ne moemo da je zaustavimo.

Iskustvo ivljenja u Evropi esnaestog veka - u vreme i na me-stu pred roenje nae moderne ere - jasno je saeto u samo etiri uvene rei koje je izrekao Lisjen Fevr: Peur toujours, peur par-tout" (boj se uvek i svuda").1 Fevr je povezao tu sveprisutnost straha sa tamom, koja je poinjala odmah tu, iza vrata kolibe i obavijala svet izvan ograda seoskog imanja; u tami se moe svata dogoditi, ali ne moe se znati tano ta. Tama nije uzrok opasno-sti ali je prirodno stanite neizvesnosti, a time i straha.

Moderno doba je trebalo da predstavlja veliki iskorak od stra-ha u svet osloboen slepe i neumitne sudbine - te staklene bate za uzgoj straha. Kako je Viktor Igo2 razmiljao, setno i na mahove ushieno: doi e vreme koje e uvesti nauka (politiki tribuni e se transformisati u naune), a koje e staviti taku na sva iznena-enja, nevolje,katastrofe - ali i na sporove, iluzije, parazitiranje...; drugim recima, na sve te stvari koje sainjavaju strah. Meutim, ono to je trebalo da bude put ka izlazu pokazalo se kao duga obi-laznica. Pet vekova kasnije, nama koji stojimo na kraju ogromnog groblja unitenih nada, Fevrova izjava zvui - opet - izuzetno primereno i aktuelno. Nae vreme je, kao i nekada, vreme straha.

1 Lucien Febvre, Le Problme de l'incroyance au XVIe sicle, A. Michael, 1942, str. 380.

2 Citirano prema: Alain Finkielkraut, Nous autres, modernes, Ellipses, 2005, str 249.

Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 11

Strah je oseaj poznat svim ivim biima. Ljudi to iskustvo dele sa ivotinjama. Istraivai ponaanja ivotinja detaljno su opisali bogat repertoar reakcija ivotinja na neposredno prisustvo opa-snosti koja predstavlja pretnju po ivot - a sve te reakcije varira-ju izmeu alternativa bekstva i agresije. Meutim, ljudi poznaju jo neto: jednu vrstu drugostepenog" straha, koji je, takorei, drutveno i kulturno recikliran" ili (kako ga Igi Lagran u svo-joj temeljnoj studiji straha naziva)3, izveden strah" koji upravlja ljudskim postupcima (nakon to je izmenio njihovu percepciju sveta i oekivanja'koja utiu na izbor njihovih postupaka) bez obzira na to da li je opasnost neposredno prisutna ili ne. Sekun-darni strah moe biti posmatran kao talog preanjeg iskustva iz neposrednog suoavanja sa opasnou - taloga koji je nadiveo taj susret i postao vaan faktor oblikovanja ljudskih postupaka ak i kada vie nema direktne pretnje po ivot ili integritet.

Izveden strah" je postojano duevno stanje koje je najbolje opisati kao oseaj izloenosti opasnosti; oseanje nesigurnosti (svet je pun opasnosti koje se mogu javiti u bilo kom trenutku bez najave ili sa slabom najavom) i ranjivosti (u sluaju javljanja opasnosti postojae slaba ili nikakva ansa njenog izbegavanja ili uspene odbrane; pretpostavka ranjivosti od opasnosti vie zavisi od nedostatka pouzdanja u raspoloiva sredstva odbrane nego od veliine i prirode stvarnih pretnji). Osoba koja je u sebi usvo-jila takvu viziju sveta, koji podrazumeva nesigurnost i ranjivost, rutinski pribegava reagovanju koje je primereno suoavanju sa neposrednom opasnou, ak i kada istinska pretnja ne postoji; izvedeni strah" poprima samopokretako svojstvo.

Na primer, mnogo puta je primeeno da se miljenje kako je spoljni svet opasan i da ga je bolje izbegavati ee javlja kod ljudi koji retko uvee izlaze napolje, ako uopte izlaze, kada im se ini da su opasnosti najstranije; i ne moe se znati da li ti ljudi izbe-gavaju da napuste svoje domove zbog oseaja opasnosti, to jest straha od neizrecivih opasnosti koje vrebaju u mranim ulicama, zato to su u nedostatku prakse izgubili svoju sposobnost izgrad-

3 Hugues Lagrange, La Civilit l'preuve. Crime et sentiment d'inscurit, PUF, 1996, od str. 173.

12 Fluidni strah

nje samopouzdanja za suoavanje sa pretnjom ili zato to su, u nedostatku linog iskustva u suoavanju sa pretnjama, skloni da daju oduka svojoj imaginaciji, koja je ve zasiena strahom.

Opasnosti kojih se neko plai (a time i od njih izvedeni straho-vi) mogu se podeliti u tri vrste. Neke predstavljaju fiziku pretnju po ivot i imovinu. Neke druge su optije prirode i prete trajno-sti i pouzdanosti drutvenog poretka od koga zavisi obezbee-nje sredstava za ivot (prihodi, zaposlenje) ili opstanak u sluaju invaliditeta ili starosti. Zatim su tu opasnosti koje prete neijoj poziciji u svetu - poloaju u drutvenoj hijerarhiji, identitetu (klasnom, rodnom, etnikom, verskom) i, u optem smislu, prete imunitetu na drutvenu degradaciju i izoptenje. Meutim, broj-ne studije su pokazale da se izvedeni strah", u svesti ljudi koje on pogaa, esto ne dovodi u vezu sa opasnostima koje su ga iza-zvale. Derivativni strah te ljude pogaa oseajima nesigurnosti i ranjivosti, a oni ga mogu tumaiti dovoenjem u vezu sa bilo koje tri pomenute vrste opasnosti, nezavisno od injenica (a esto i uprkos njima) koje ukazuju na njihov relativni doprinos tome ili odgovornost za to. Rezultirajue defanzivne ili agresivne reakcije u cilju ublaavanja straha mogu, stoga, biti ciljane na stranu su-protnu od one gde su opasnosti koje su istinski uzrokovale pret-postavku nesigurnosti.

Na primer, drava, zasnivajui svoj raison d'tre i svoje pravo da zahteva poslunost od graana na obeanju da e svoje podanike tititi od pretnji po njihovu egzistenciju, poto sada vie ne moe da ispuni to obeanje (naroito u pogledu zatite od druge i tree vrste opasnosti) - ili moe da ga odgovorno reafirmie u svetlu brze globalizacije i sve vie internacionalizovanih trita - pri-morana je da pomeri teite sa zatite od opasnosti po drutve-nu bezbednost na opasnosti po linu bezbednost. Drava potom sputa bitku protiv strahova na individualno voenu i upravljanu politiku ivota", a istovremeno zadatak nabavke oruja za tu bit-ku prenosi na potroako trite kao podizvoaa.

Najstranije kod straha je njegova sveprisutnost; on moe iz-mileti iz svakog oka naih domova i nae planete. Iz mranih ulica i sa bletavih televizijskih ekrana. Iz naih spavaih soba i


kuhinja. Sa naih radnih mesta i podzemne eleznice kojom ide-mo na posao ili se vraamo kui. Od neega to smo pojeli i ne-ega sa ime je nae telo dolo u kontakt. Od onog to nazivamo priroda" (koja je sklona, kao nikada ranije u naem pamenju, da razori nae domove i radna mesta, fiziki pretei naim ivo-tima sa sve rairenijim zemljotresima, poplavama, olujama, klizi-tima, suama ili toplotnim talasima) i od drugih ljudi (sklonih kao nikada ranije u naem pamenju da razore nae domove i radna mesta, fiziki pretei kroz iznenadno obilje teroristikih zverstava, nasilnit'ava, seksualnih napada, otrovane hrane i zaga-enog vazduha ili vode).

Postoji i ta trea, moda i najstranija zona, neimenovana, koja ledi krv u ilama i blokira um, iz koje niu najtvri i najzlokob-niji strahovi koji prete da e unititi nae domove, radna mesta i ivote katastrofama - prirodnim, ali ne sasvim, ljudskim, ali ne u potpunosti, prirodnim i ljudskim istovremeno, koje pri tom ne nalikuju ni na jednu od njih zasebno. To je zona u kojoj je za-vladao neki preambiciozni ali zlosrean, incidentima i nevoljama sklon arobnjakov egrt, ili neki zli duh, nesmotreno puten iz boce. Zona u kojoj elektrine mree kolabiraju, benzinske pumpe ostaju bez goriva, berze propadaju, nestaju svemogue kompanije zajedno sa desetinama usluga koje su uzimane zdravo za gotovo i hiljadama radnih mesta za koja se verovalo da su vrsta kao ste-ne, gde avioni doivljavaju udese zajedno sa svim svojim hiljadu i jednim sigurnosnim spravicama i stotinama putnika, gde trini hirovi najvredniju i najtraeniju imovinu ine bezvrednom, i gde se zakuvava svaka mogua druga zamisliva i nezamisliva kata-strofa, spremna da potopi jednako i one razborite i one nerazbo-rite. Iz dana u dan saznajemo da je inventar opasnosti daleko od toga da bude zakljuen: nove opasnosti se otkrivaju i obznanjuju gotovo svaki dan, i ne moe se rei koliko jo njih i kakvih je promaklo naoj panji (i panji strunjaka!) - opasnosti koje se spremaju da napadnu bez najave.

Kao to je Kreg Braun primetio u svojoj hronici 1990-ih, uz

znak: svoju karakteristinu dovitljivost koja je postala njegov zatitni

14 Fluidni strah

Svuda je bio prisutan rast broja globalnih upozorenja. Svaki dan javljala su se nova globalna upozorenja o ubilakim virusima, ubilakim talasima, ubilakim ubicama i drugim mogu im izvorima bliske smrti. Na poetku, ova globalna upozorenja su bila zastraujua, ali posle nekog vremena ljudi su poeli da uivaju u njima.4

I stvarno je tako. Saznanje da ivimo u svetu stranom za ivot ne znai ivljenje u strahu - bar ne dvadeset etiri sata dnevno i sedam dana u nedelji. Na raspolaganju nam je vie nego dovoljno visprenih lukavstava koja nam (ako su propraena svim vrstama pametnih spravica koje nude predusretljivi prodavai) mogu po-moi da izbegnemo takav grozan kraj. Vremenom ak moemo poeti i da uivamo u globalnim upozorenjima". Na kraju kraje-va, ivot u fluidnom modernom svetu koji priznaje samo jednu izvesnost - da sutranjica ne moe, ne treba i nee biti ista kao dananjica - podrazumeva svakodnevno uvebavanje nestajanja, isparavanja, brisanja i umiranja, a time indirektno i nekonanosti smrti, stalno novih uskrsnua i neprestane reinkarnacije...

Kao i sve druge forme ljudske kohabitacije, nae moderno fluidno drutvo je tvorevina koja pokuava da ivot sa strahom uini moguim. Drugim recima, to je kreacija koja je osmiljena da suzbija strepnju od smrti koja potencijalno moe paralisati i onesposobiti ljude, da umiri one strahove koji proizilaze iz stvari koje se ne mogu desiti ili koje ne treba da se dese i da ih efikasno sprei za dobro drutvenog poretka. Kao i u sluaju mnogih dru-gih, munih i po drutveni poredak potencijalno subverzivnih oseaja, ovaj neophodan posao se obavlja, kako se Tomas Matje-sen izrazio, tihim utiavanjem" - u procesu koji je vie tih nego buan, sakriven pre nego otvoren, neopaen a ne zapaen, nevid-ljiv vie nego vidljiv, nematerijalan pre nego materijalan".

Tiho utiavanje"

je strukturalno; deo je svakodnevnog ivota; neobavezno je a stoga je uti-snuto u nas; tiho je i zato prolazi neopaeno; i dinamino je u o n o m smislu

4 Videti: Craig Brown, 1966 and All That, Hodder and Stoughton, 2005; ovde citirano po ureenom odlomku iz: Guardian Weekend, 5. novembar 2005, str. 73.


da se iri i postaje sve sveobuhvatnije u naem drutvu. Strukturalni karak-ter utiavanja izuzima" predstavnike drave od odgovornosti za nju, nje-gov svakodnevni karakter ini ga neizbenim" sa take gledita onih koji bivaju utiavani, njegov neobavezni karakter ini ga posebno efikasnim u odnosu na pojedinca, njegov tihi karakter olakava njegovu legitimizaciju, a njegov dinamiki karakter ga pretvara u mehanizam utiavanja kome se sve vie m o e verovati.5

Za poetak, kao i sve drugo u fluidnom modernom ivotu, smrt je prikazana kao privremena i sa trajanjem do daljnjeg. Traje do narednog povratka davno zaboravljene slavne linosti ili melodi-je, do okrugle godinjice iskopavanja jo jednog davno zaborav-ljenog pisca ili slikara, ili do dolaska jo neke retromode. Poto ujedi postaju sve uobiajeniji, ubodi se vie ne doivljavaju kao smrtni. Nestajanje ovoga ili onoga, ako se desi, valjda e biti opo-zivo kao to se mnogo puta ranije pokazalo kod drugih stvari.

tavie, mnogo vie predstojeih udaraca se najavljuje nego to ih na kraju bude, tako da se uvek moete nadati da e vas ovaj ili onaj nedavno najavljeni udarac mimoii. iji kompjuter je pre-stao da radi zbog one zlokobne milenijumske bube"? Koliko lju-di ste sreli koji su bili rtve grinja? Koliko je vaih prijatelja umrlo od bolesti ludih krava? Koliko je ljudi koje poznajete obolelo od genetski modifikovane hrane? Kojeg su vaeg suseda ili poznani-ka napali i osakatili podmukli azilanti? Talasi panike nadolaze i odlaze i koliko god da su zastraujui, moete mirno pretpostavi-ti da e podeliti sudbinu svih drugih.

Fluidni ivot tee ili se vue od jednog do drugog izazova i od jedne do druge epizode, a poznato svojstvo izazova i epizoda jeste da su uglavnom kratkog daha. To se moe rei i za prognozu ivotnog veka strahova koji trenutno optereuju vaa oekivanja. tavie, toliko strahova ulazi u va ivot u kompletu sa lekovima za koje esto ujete pre nego to stignete da se uplaite od zala koje ti lekovi obeavaju da e izleiti. Opasnost milenijumske bube nije bila jedina zastraujua vest koju su donele iste kom-panije koje su ve ponudile zatitu za vae raunare - po odgo-

5 Videti: Thomas Mathiesen, Silently Silenced: Essays on the Creation of Acquiescence in Modern Society, Waterside Press, 2004, str. 9,14.

16 Fluidni strah

varajuoj ceni. Ketrin Benet je, na primer, razotkrila emu koja je stajala iza ponude u sluaju kampanje za jednu skupu terapiju koja je upozoravala na to da je pogrena hrana odgovorna za brzo, prerano starenje; bolestan ten... naborano, grubo, isueno lice..." - samo kako bi potencijalne klijente uverila da je mogu-e osloboditi se bora za ceo ivot ako proete kroz program od 28 dana" - po ceni od triavih 119 funti.6

Pria oko milenijumske bube i ono to je Benetova otkrila u sluaju jednog udotvornog kozmetikog preparata koji se su-protstavlja strahu mogu se uzeti kao obrazac za beskonaan broj drugih sluajeva. Potroaka ekonomija zavisi od proizvodnje potroaa, a potroai proizvoda koji se suprotstavljaju strahu, ti potroai koji treba da budu proizvedeni, su plaljivi i zastraeni potroai. Oni se nadaju da opasnosti od kojih strahuju mogu biti naterane na povlaenje i da oni to mogu izdejstvovati (uz plaenu pomo, razume se).

Ovaj na ivot se pokazao drugaijim u odnosu na onu vrstu ivota koju su predvideli i krenuli da osmiljavaju mudri ljudi iz epohe prosvetiteljstva i njihovi naslednici i sledbenici. U novom ivotu - koji su skicirali i odluili da stvore - nadali su se da e obuzdavanje strahova i kroenje opasnosti koje su stvorile te strahove biti jednokratan poduhvat. Meutim, u modernom flu-idnom okruenju borba protiv strahova se pokazala kao zadatak koji traje itav ivot, a pri tom se uvrstilo verovanje da opasnosti koje raaju strahove, ak i kada se nijedna od tih opasnosti ne smatra neukrotivom, jesu stalni, neodvojivi pratioci ivota ljudi. Na ivot je sve samo ne slobodan od straha, a moderno fluidno okruenje u kome on treba da se odvija je sve samo ne slobodno od opasnosti i pretnji. itav ivot danas predstavlja dugu borbu, koju je verovatno nemogue dobiti, protiv potencijalno paraliu-eg uticaja straha i protiv istinskih ili pretpostavljenih opasnosti koje nas plae. Njega je najbolje posmatrati kao trajnu potragu za strategijama i sredstvima, uz njihovo neprekidno testiranje, to nam omoguuje da odloimo, makar privremeno, bliskost opa-snosti - ili, jo bolje, da pomerimo brigu o njima na ringlu gde bi

6 Catherine Bennett, The time lord", Guardian Wellbeing Handbook, 5. novembar 2005.


one mogle, nadamo se, iskipeti ili ostati sve vreme zaboravljene. Naa inventivnost ne poznaje granice. Strategija ima u izobilju; to ih je vie manje su efikasne i njihovi rezultati su manje kona-ni. Uprkos svim razlikama meu njima koje ih razdvajaju, postoji jedno zajedniko pravilo: varaj na vremenu i pobedi opasnost na njenom terenu - odloi frustraciju, a ne zadovoljenje.

Budunost je maglovita? Jo jedan vrst razlog da ne dozvo-lite da vas ona opseda. Opasnosti su nepoznate? Jo jedan vrst razlog da ih stavite na stranu. Za sada nije loe; moe biti gore. Neka bude tako i dalje. Ne brini o prelasku preko mosta dok ne doe do njega. Moda mu se nikada i nee pribliiti, moda e se most raspasti u delie ili e biti premeten na drugo mesto pre nego to doe do njega. Prema tome - zato sada brinuti?! Bolje je slediti starinski recept: carpe diem. Jednostavno reeno: uivaj sada, plati kasnije. Ili, po novoj verziji te drevne mudrosti, auriranoj ljubaznou kompanija koje izdaju kreditne kartice -ukinite ekanje na ispunjenje svojih elja.7*

ivimo na kredit: nijedna od ranijih generacija nije bila toli-ko duboko u dugovima kao naa - i individualno i kolektivno (zadatak dravnih budeta nekada je bio da se napravi balans u raunima; danas dobar budet" znai da budetski deficit ostane na prologodinjem nivou). ivot na kredit ima svoja utilitari-stika zadovoljstva: zato odlagati zadovoljenje? Zato ekati, ako moemo uivati u buduem blaenstvu ovde i sada? Jasno je da je budunost van kontrole. Ali kreditna kartica na magian nain doprema tu zabrinjavajuu neuhvatljivu budunost pravo u vae krilo. Moete konzumirati budunost takorei unapred - dokle god ima neeg preostalog za konzumiranje... ini se da je to ta latentna privlanost ivljenja na kredit, ija je oigledna pred-nost, ako je verovati reklamama, isto utilitaristika: pruanje zadovoljstva. I ako budunost treba da bude toliko teka koliko pretpostavljate da bi mogla biti, moete da je konzumirate sada, dok je svea i neiskvarena, pre nego to se desi nesrea i pre nego to budunost dobije priliku da vam pokae kako teka ta nesre-

7 Take the waiting out of wanting - jedna od prvih reklama koje su pratile pojavu kre-ditnih kartica.

18 Fluidni strah

a moe biti. (Kad se malo bolje o tome razmisli, to su kanibali iz davnih vremena radili, smatrajui da pojesti svoje neprijatelje jeste najsigurniji nain stavljanja take na pretnje koje su sa so-bom nosili ti neprijatelji: konzumiran, svaren i izbaen neprijatelj nije vie bio straan. Ali, avaj, nije mogue pojesti sve neprijatelje. ini se da to vie njih biva proderano - vie se gomilaju umesto da ih je manje.)

Mediji su poruke. Kreditne kartice su takoe poruke. Ako tedne knjiice podrazumeyaju izvesnost budunosti, iz kredit-nih kartica vriti neizvesna budunost.

tedne knjiice rastu i hrane se od one budunosti na koju mo-emo raunati - na budunost koja e sigurno doi, a kada doe nee biti previe razliita u odnosu na sadanjost. Budunost od koje se oekuje da vrednuje ono to mi vrednujemo - i da tako ispotuje prolu tednju i nagradi tedie. tedne knjiice takoe dobro uspevaju na nadi/oekivanju/uverenju da e - zahvaljujui kontinuitetu izmeu sada i tada" - ono to se radi sada, u ovom trenutku, preduprediti tada" da zavee u vor budunost pre nego to ona doe; ono to radimo sada imae znaaj", odredie oblik budunosti.

Kreditne kartice i dugovi koji se njima lako stvaraju uplaili bi i odvratili krotke, a uznemirili ak i najvee avanturiste medu nama. Ako se to ne dogodi, razlog tome je naa pretpostavka dis-kontinuiteta: naa slutnja da e nadolazea budunost (ako doe, i ako ja i dalje budem tu kao svedok njenog dolaska) biti razli-ita od sadanjosti koju poznajemo - iako se ne moe znati na koji nain i u kom obimu e biti razliita. Da li e, nakon vie godina od danas, ona vrednovati rtve koje se sada ine u njeno ime? Da li e nagraditi napore uinjene da bi se obezbedila njena naklonost? Ili e, suprotno tome, od dananje gotovine napraviti sutranju veresiju a dragocene zalihe pretvoriti u muan teret? To ne znamo niti moemo znati, i nema puno smisla u nastojanju da poveemo ono to se ne moe spoznati.

Meutim, neki od mostova koje emo na kraju morati da pre-emo, a odugovlaimo poetak brige o prelasku, nisu dovoljno daleko da moemo mirne due odloiti brige o njihovom prelae-


nju... Ne izgledaju sve opasnosti dovoljno daleko da ih moemo odbaciti kao obine plodove razuzdane mate, ili bar nisu bez ikakvog znaaja za ono to smo zacrtali u sopstvenim planovima. Na sreu, meutim, takoe raspolaemo i nainom da zaobie-mo te prepreke koje su se suvie primakle naoj udobnosti i ne mogu vie biti zanemarivane: njih moemo smatrati rizicima", to i inimo.

Onda moemo priznati da je naredni korak koji treba predu-zeti rizian" (moe se pokazati kao neopravdano skup, kao i da pribliava stare opasnosti ili izaziva nove), to vai za sve korake koji se preduzimaju. Postoji mogunost da ne dobijemo ono to elimo ve neto sasvim razliito i krajnje neprijatno, neto to bi-smo radije izbegli (takve neprijatne i neeljene posledice naziva-mo propratnim efektima" ili kolateralnom tetom", poto nisu nameravane i daleko su od cilja naih aktivnosti). Takoe prizna-jemo da one mogu doi nepredvieno, i da nas, uprkos svim pro-cenama, mogu iznenaditi i zatei nespremne. Uzevi sve to u ob-zir, nakon sveg tog promiljanja i definisanja, mi ipak idemo dalje (u nedostatku boljeg izbora) kao da smo u stanju da predvidimo kakve neeljene posledice bi iziskivale nau panju i budnost, te da u skladu s tim kontroliemo svoje korake. Nije ni udo: samo 0 onim posledicama koje moemo predvideti moemo i brinuti, 1 samo te iste posledice moemo nastojati da izbegnemo. I zato samo takve neeljene posledice predvidljive" vrste svrstavamo u kategoriju rizika". Rizici su opasnosti iju verovatnou moemo (ili verujemo da moemo) izraunati: rizici su proraunate opa-snosti. Kada ih na taj nain definiemo, rizici predstavljaju drugu najbolju stvar nakon izvesnosti (koja je, avaj, nedostina).

Treba zapaziti, meutim, da proraunljivost" ne znai pred-vidljivost; ono to se izraunava je samo verovatnoa da stvari krenu naopako i da doe do nesree. Prorauni verovatnoe go-vore neto pouzdano o uestalosti efekata koji proizilaze iz ve-likog broja slinih dejstava, ali su skoro beskorisni kao sredstvo predvianja kada se (prilino nelegitimno) koriste kao smernica za jedan konkretan, specifian korak koji treba preduzeti. Vero-vatnoa, ak i ona koja se najdoslednije prorauna, ne nudi nika-

20 Fluidni strah

kvu izvesnost u pogledu toga da li e ili ne opasnosti biti izbegnu-te u ovom konkretnom sluaju ovde i sada ili onom sluaju tamo i tada. Ali ako nita drugo, sama injenica da smo obavili proraun verovatnoe (i, implicitno, izbegli naglo i nepromiljeno odlui-vanje) moe nam uliti hrabrost da odluimo da li je igra vredna uestvovanja ili nije, i ponuditi meru pouzdanja, koliko god da je ona bez garancija. Definiui ispravno verovatnou uinili smo neto razumno i moda ak i korisno; sad imamo razlog" da razmotrimo da li je verovatnoa loeg ishoda suvie visoka da bi preduzimanje rizine mere bilo opravdano, ili suvie niska da bi nas spreila da iskuamo svoju sreu.

Meutim, ee se dogaa da se skretanje panje sa opasno-sti na rizike pokae kao izgovor; pokuaj izbegavanja problema vie nego to je put za njegov bezbedan ispraaj. Kao to je Milan Kundera istakao u svojoj knjizi Les Testament trahiss, ambijent u kome se odvijaju nai ivoti obavijen je maglom, nije u potpunoj tami u kojoj ne bismo mogli nita da vidimo niti bismo mogli da se kreemo: ,,u magli je ovek slobodan, ali to je sloboda neko-ga ko je u magli" - moemo videti trideset ili etrdeset metara ispred sebe, moemo uivati u pogledu na prelepo drvee pored puta kojim hodamo, zapaziti prolaznike i reagovati na njihove opaske, zaobii neke druge kao i rupu na putu ispred sebe - ali teko moemo videti raskrsnicu koja se nalazi neto dalje ispred nas ili automobil koji je nekoliko stotina metara udaljen od nas ali se kree prema nama velikom brzinom. Moemo rei da u skladu s takvim ivljenjem u magli" naa ideja izvesnosti" stav-lja cilj i teite nae predostronosti na vidljive, poznate i bliske opasnosti, one koje se mogu predvideti i ija se verovatnoa moe proraunati, a pri tom su najuasnije i najstranije upravo one opasnosti koje nije mogue, ili ih je ekstremno teko predvideti: one nepredviene, i po svoj prilici nepredvidive opasnosti.

Procenom rizika mi teimo da na sporedni kolosek stavimo te vee brige i time postignemo da nesree koje nismo u stanju da spreimo udaljimo od mogunosti da nam podriju samopo-

8 Milan Kundera, Les Testaments trahis, Gallimard, 1990. U engleskom prevodu: Testa-ments Betrayed, Faber, 1995.


uzdanje. Koncentrisanje na stvari oko kojih moemo neto da uradimo ne ostavlja nam mnogo vremena za bavljenje sobom u razmiljanju o stvarima oko kojih ionako ne moemo nita ura-diti. To nam pomae da ouvamo svoje duevno zdravlje. Time na odstojanju drimo none more i nesanicu. To nas, meutim, ne ini bezbednijim.

A ne ini ni opasnosti realnijima. Nae nagaanje/intuicija/ sumnja/slutnja/ubeenje/izvesnost da je to tako moe zadremati ali se ne moe zauvek uspavati. Iznova i iznova, a u poslednje vre-me uz vidljivo veu uestalost, opasnosti nas podseaju koliko su one i dalje realne, uprkos svim merama predostronosti koje smo preduzeli. S vremena na vreme, u prilino redovnim prilikama, one dospevaju na povrinu, iz plitke grobnice u koju se zakopava-ju samo nekoliko centimetara ispod nae svesti, i brutalno izbija-ju u centar nae panje, a nesree predusretljivo jedna za drugom pruaju takve prilike - u izobilju.

Pre nekoliko godina, a par godina pre nego to su dogaaji od 11. septembra, cunami, uragan Katrina i zastraujui rast cena nafte koji su usledili (iako su tog puta bili milostivo kraeg ivot-nog veka) doneli onako okantne prilike za buenje i otrenjenje, ak Atali je razmiljao o fenomenalnom finansijskom trijumfu filma Titanik, koji je po uspehu na blagajnama prevaziao sve prethodne naizgled sline filmove o katastrofama. Ponudio je sledee objanjenje za to, koje je u vreme kada je napisano bilo upeatljivo kredibilno, a nekoliko godina kasnije zvualo je upra-vo proroki:

Titanik smo mi, nae trijumfalistiko, samozadovoljno, slepo, licemerno drutvo, nemilosrdno prema siromanima - drutvo u kome je sve predvieno osim sredstava za predvianje... Svi slutimo da postoji ledeni breg koji nas eka, sakriven negde u maglovitoj budunosti, u koga emo udariti a zatim potonuti uz muziku pratnju..

Uz lepu muziku, koja je, izgleda, i umirujua i razveseljujua. iva muzika, u realnom vremenu. Najnoviji hitovi, najvee zve-zde meu izvoaima. Odzvanjajui zvukovi koji zagluuju, tre-

9 Videti: Jacques Attali,,,Le Titanic, le mondial and nous", Le Monde, 3. jul 1998.

22 Fluidni strah

perava stroboskopska svetla koja zaslepljuju. Od njih se ne uju apati upozorenja i ne vide se enormne dimenzije velianstveno tihih ledenih bregova.

Da, ledenih bregova - ne jednog ledenog brega ve vie njih, verovatno previe njih da bi se svi mogli nabrojati. Atali je imeno-vao nekoliko: finansijske, nuklearne, ekoloke, socijalne (obja-njavajui ovaj poslednji kao potencijalno tri milijarde vika" stanovnika planete). Da je pisao sada, 2005, zasigurno bi proi-rio spisak - rezervisao bi .poasno mesto za teroristiki breg" ili za versko-fundamentalistiki breg". Ili, to je i najverovatnije, za breg implozije civilizacije" - onaj koji se odnedavno moe posmatrati nakon vojnih avantura na Bliskom istoku i Katrinine posete Nju Orleansu, kao neka vrsta generalne probe, u svoj svo-joj runoj, groznoj udovinosti.

/mplozija, a ne e/csplozija civilizacije, po obliku tako razliite civilizacije od one u kojoj su strahovi od raspada civilizovanog poretka" - strahovi koji su pratili nae pretke u najmanju ruku od vremena kada je Hobs proklamovao bellum omnium contra omnesw kao prirodno stanje" oveanstva - bili artikulisani to-kom vrste" faze moderne ere.

Nije bilo revolucionara u Luizijani, niti ulinih borbi i barika-da na ulicama Nju Orleansa; niko se nije pobunio protiv poretka a zasigurno nisu otkrivene tajne mree koje bi planirale napade na tekui asortiman zakona i trenutno obavezujue obrasce po-retka. Nazivanjem onoga to se desilo u Nju Orleansu i oko njega raspadom zakona i poretka" ne moe se u potpunosti definisati sutina samih tih dogaaja, a kamoli njihova poruka. Zakon i po-redak su jednostavno iezli sa lica zemlje kao da ih nikada nije bilo. Odjednom, usvojene navike i i rutine kojima se rukovodilo 90 posto naih svakodnevnih ivotnih aktivnosti izgubile su smi-sao - smisao koji je u uobiajenim okolnostima bio sam po sebi razumljiv, bez potrebe za ikakvim preispitivanjem. Preutne pret-postavke izgubile su svoju snagu. Uobiajeni uzrono-posledini redosledi su se raspali. Ono to nazivamo normalnim" u radnim danima ili civilizacijom" u sveanostima pokazalo se, bukvalno,

10 * Rat sviju protiv svih (lat.).


tankim kao papir. Nabujala voda je natopila, razmekala i odnela taj papir za tili as.

Rapides okruni centar za pritvor 3, u Aleksandriji, koji prima osuene prestupnike, sada ima 200 novih zatvorenika.. . evakuisanih iz poplavljenih zatvora u Nju Orleansu.

Oni nemaju dokumenta o tome da li su osueni zbog pijanstva ili pokuaja

ubistva. Nema sudije za sluajeve, nema sudnice gde bi bili sasluani, nema

advokata koji ih zastupaju...

Radi se o imploziji pravnog sistema koja nije viena jo od katastrofa kao

to je bio poar u ikagu 1871. ili zemljotres u San Francisku 1906, do-

gaaja koji su u svoje vreme bili m n o g o jednostavniji da bi bili korisni za

razumevanje smisla ovoga to se sada dogaa."

Niko nema pojma ko su ovi ljudi i zato su ovde" - ovako je sumirao situaciju jedan pravnik koji je odreen za taj centar za pritvor. Ova kratka decidna reenica oznaava vie nego samo imploziju formalnog pravnog sistema". I nisu samo pritvorenici, zaglavljeni usred jedne zakonske procedure, izgubili svoju dru-tvenu denominaciju, a zapravo i identitete na osnovu kojih su bili prepoznati i koji su nekad sluili za pokretanje lanca dogaa-ja koji su odraavali/odreivali njihovo mesto u poretku stvari. Mnogi drugi preiveli podelili su istu sudbinu. I ne samo prei-veli...

Ovde, u pos lovnom kvartu u centru grada, na suvom delu Union ulice. . . le . . . Sati su prolazili, polako je padao mrak, telo je ostajalo na istom me-stu. . . pala je no, onda je dolo ovo jutro, pa podne, i onda je novo sunce obasjalo telo mrtvog sina Grada Polumeseca1 2 . . . neverovatno je da na ulici u centru velikog amerikog grada le moe da se raspada danima, kao str-vina, i da je to prihvatljivo. Dobrodol i u postapokaliptini Nju Orleans. . . Zaputeni stanovnici pomaljaju se iz v o d o m natopljene ume govorei ud-ne stvari, i onda se vraaju u trule. Izbijaju poari, psi tragaju za hranom,

11 Videti: Peter Applebome i Jonathan D. Glater, Storm leaves legal system in shambles", New York Times, 9. septembar 2005.

12 * Crescent City - popularno ime za Nju Orleans.

24 Fluidni strah

a stari znaci iz les bon temps'3* zamenjuju se runo ispisanim pretnjama da e pljakai biti na mestu ustreljeni.

Nepojmljivo je postalo rutina.14

Dok su zakoni zajedno s pravnicima nestali sa lica zemlje, a leevi uzalud ekali na sahranu, doao je na naplatu raun strate-gije uivaj sada, plati kasnije", koja je uinila civilizaciju kakvu poznajemo" tako ugodnom. Nagli talas saoseanja i frenetini javni istupi politiara su za neko vreme ublaili posledice i ponu-dili privremeno olakanje ljudima optereenim starim dugovima, a sada lienim izvora prihoda od kojih su se nadali da e te du-gove isplatiti, ali sve se to pokazalo kao kratkotrajan predah. Za est do devet meseci", kako je reporter Njujork tajmsa predvideo, FEMA [Federalna agencija za pruanje pomoi] nee vie biti tu, nee vie biti crkvenih grupa, a kreditori e ponovo zatraiti svoj novac",15 neko ko je imao odlian posao pre Katrine moda sada ima sasvim drugaije prihode", dok hiljade i hiljade ljudi vie nema ekovne knjiice, dokumenta o osiguranju, dokumenta o automobilima (ili automobile), izvode iz knjige roenih, line karte i novanike"... Dok ovo piem nije jo prolo ni est meseci, a u gradu koji je nekad bio jedan od dragulja u amerikoj kruni, svetla trepere u desetak krajeva, ali tama vlada u 40 procenata grada", ,,u skoro pola Nju Orleansa nema gasa za kuvanje i gre-janje", toaleti u otprilike pola domainstava jo nisu povezani sa gradskom kanalizacijom" i oko etvrtine grada je i dalje bez pijace vode.161 slabe su nade da e se stvari popraviti.

Manje od mesec dana nakon to je uragan Katrina poharao Nju Orleans, zakonodavna vlast u Vaingtonu drema u pogle-du pomoi i raste oajanje meu ovdanjim zvaninicima koji

13 * Dobra vremena (franc.).

14 Videti: Dan Barry, Macabre reminder: the corpse on Union Street", New York Times, 8. septembar 2005. 15 Marry William Walsh, Hurricane victims face tighter limits on bankruptcy", New York Times, 27. septembar 2005.

16 Videti: Gary Rivlin, New Orleans utility struggles to relight a city of darkness", New York Times, 19. novembar 2005.


se plae da Kongres i Buova administracija gube interesovanje za njihove nevolje... oseaj hitnosti koji je podsticao na akciju u septembru brzo se istopio.17

Nekoliko godina pre nego to je Katrina krenula u pohod na amerike obale, an-Pjer Dupi imenovao je ono to e se dogodi-ti: provala mogueg u nemogue".181 upozorio je: da bi se kata-strofa spreila, mora se prvo verovati u njenu mogunost. Mora se verovati da nemogue jeste mogue. Da mogue uvek vreba, bez predaha, ispod zatitnog oklopa nemogueg, i eka da izbije. Ni-jedna opasnost nije tako zlokobna i nijedna katastrofa ne pogaa tako snano kao one ija se verovatnoa smatra zanemarljivom; misliti da su one neverovatne ili ne misliti uopte o njima je iz-govor za neinjenje bilo ega da se zaustave pre nego to dou do take kada se nemogue pretvara u realnost i odjednom je suvie kasno da se ublae efekti, a kamoli da se odloi njihov dolazak. A upravo je to ono to radimo - (odnosno, ne radimo) - svaki dan, ne razmiljajui. Sadanja situacija nam pokazuje", primeuje Dupi, da najava katastrofe ne donosi nikakve vidljive promene u naem ponaanju ili nainu razmiljanja. ak i kada budu in-formisani, ljudi ne veruju u to to su saznali."19 On citira Korin Lapa: Svest odbija [takvu najavu], govorei sebi da tako neto jednostavno nije mogue"20 i zakljuuje: najstranija prepreka spreavanju katastrofe je u njenoj neverovatnosti...

Apokalipsa danas" (sam taj izraz predstavlja izazov naoj predstavi verovatnoe) je ponovo na sceni. Ne u bioskopu ili po-zoritu imaginacije, ve na centralnim ulicama velikog amerikog grada. Ne u Bagdadu, ne u Ruandi, ovde" - ovako je Dan Beri, izvetavajui iz grada gde je ispod nemogueg izronilo mogue, okarakterisao ovaj novitet u produkciji.21 Apokalipsa se ovoga puta nije dogodila u udaljenoj vijetnamskoj praumi, prvobit-

17 Louisiana sees faded urgency in relief effort", New York Times, 22. novembar 2005.

18 Jean-Pierre Dupuy, Pour un catastrophisme clair. Quand l'impossible est certain, Se-uil, 2002, str. 10.

19 Ibid., str. 143.

20 Corrine Lepage 8c Franois Guery, La Politique de prcaution, PUF, 2001, str. 16.

21 Barry, Macabre reminder.. . ".

26 Fluidni strah

nom mestu radnje Apokalipse danas; i ne na tamnim obalama najtamnijeg kontinenta gde je Konrad smestio srce tame" ne bi li svoju poruku uinio shvatljivom civilizovanim itaocima - ve ovde, u srcu civilizovanog sveta, u gradu uvenom po svojoj le-poti i joie de vivre koji je jo pre nekoliko dana bio magnet za milione turista koji su pohodili planetu u potrazi za vrhunskim umetnikim doivljajima i vrhunskom zabavom - tim najizvika-nijim i najtraenijim darovima kreativnih sila civilizacije.

Katrina je otkrila najstroe uvanu tajnu civilizacije: da, kao to je slikovito rekao i Timoti Garton E, u eseju iji sam naziv govori sve - Ono uvek lei ispod" - kora civilizacije kojom se kreemo je uvek tanka kao oblanda. Jedan drhtaj i propadamo dole, kopajui i upinjui se da spasemo goli ivot kao divlji pas".

Ne mogu odoleti oseaju da e biti jo ovakvih stvari, mnogo vie, kako budemo ulazili dublje u 21. vek. Jednostavno ima i su-vie velikih problema koji se pomaljaju i koji mogu unazaditi o-veanstvo... kada bi veliki deo sveta bio pogoen nepredvienim olujama, poplavama i promenama temperature, onda bi ono to se dogodilo u Nju Orleansu izgledalo kao ajanka.

U nekom smislu, i ti uragani bi bili delo ljudskih ruku [posle-dica toga to Sjedinjene Amerike Drave nastavljaju da u etar is-putaju karbon-dioksid kao da sutra nee nikad doi]. Ali postoje i direktnije pretnje ljudi prema drugim ljudima... Pretpostavimo da neka teroristika grupa upotrebi radioloku bombu ili ak neko malo nuklearno sredstvo u velikom gradu. ta onda?22

To su zasigurno retorika pitanja. Eova poruka jeste da je pretnja decivilizovanja" (termin koji je E zapazio u jednom ro-manu Deka Londona) zastraujue realna: uklonite elementar-ne stubove civilizovanog ivota - hranu, sklonite, pijacu vodu, minimalnu linu bezbednost - i u roku od samo nekoliko asova vraamo se u Hobsovu dravu prirodnog stanja, rata sviju protiv svih.

Moglo bi se Eu osporiti da postoji neto kao to je prirodno stanje" kome se neko moe vratiti, ili da je uveni rat sviju protiv svih" u stvari stanje koje se javlja na suprotnom kraju procesa

22 Timothy Garton Ash, It always lies below", Guardian, 8. septembar 2005.


civilizovanja", u trenutku kada se kora tanka kao papir" slomi od oka zbog prirodne ili ljudskim delovanjem izazvane katastrofe. Da li uistinu postoji druga linija rovova", koliko god ona bila muljevita, blatnjava, smrdljiva i na druge naine odbojna, na koju bi se ljudi, oblikovani civilizacijom i za civilizovani ivot", mogli povui onog trenutka kada doe do implozije njihovog sekun-darnog" prirodnog stanita. I da li je jedan od integralnih aspe-kata procesa civilizovanja upravno suprotna namera: spreavanje vraanja unazad" putem stvaranja zavisnosti od civilizacije" kod ljudi, liavajui ih svih alternativnih vetina koje bi omogu-ile ljudsku kohabitaciju u sluaju brisanja spoljnje glazure ci-vilizovanog ponaanja. Ovo je, priznajem, samo manja, rubna" doskoica - znaajna moda za filozofe kulture, ali velikim delom van okvira teme o kojoj se govori, i bez relevantnosti za nju; teme koja se, rekao bih, najbolje moe opisati kao kompleks Titanika" ili sindrom Titanika".

Sindrom Titanika" je uas propadanja kroz koru civilizacije koja je tanka kao papir" u nitavilo lieno elementarnih stubo-va organizovanog, civilizovanog ivota" (civilizovanog" upravo zato to je organizovan" - rutinski, predvidljiv, sa ravnoteom izmeu oznaka i repertoara ponaanja). Propada se sam ili u drutvu, ali u svakom sluaju radi se o izgonu iz sveta gde ele-mentarni stubovi" i dalje postoje i gde postoji vezivna sila na koju se moe raunati.

Glavni (iako nemi) glumac u prii o Titaniku je, kao to znamo, bio ledeni breg. Ali nije ledeni breg, koji je ekao tamo negde" u zasedi, istakao ovu priu u gomili slinih horor/katastrofinih pria, nego je to bio uas. Taj uas odnosi se na sav taj haos koji se desio ovde unutra", u utrobi luksuznog putnikog broda: kao, na primer, izostanak bilo kakvog razumnog i realnog plana evakua-cije i spasavanja putnika iz broda koji tone, ili akutni nedostatak amaca za spasavanje i pojaseva za spasavanje - stvari kojima je ledeni breg tamo negde", u gustoj subarktikoj tami, posluio samo kao katalizator i lakmus papir zajedno u paketu. Ono ne-to" to uvek lei ispod" ali eka dok ne skoimo u ledene subar-ktike vode da bi se neposredno pokazalo. Neto to je veinom

28 Fluidni strah

vremena (moda i sve vreme) sakriveno, a time samo jo uasnije, i to svoje rtve iznenauje kad god izbaulja iz svoje jazbine, hva-ta ih nepripremljene i nesposobne da reaguju.

Sakriveno? Da, ali nikad dublje ispod koe. Civilizacija je ra-njiva; uvek je od pakla deli samo jedan ok. Kao to se Stiven Grejam pronicljivo izrazio, sve vie postajemo zavisni od slo-enih, distanciranih sistema da bismo odravali ivot", pa tako ak i malo naruavanje i onesposobljavanje moe imati enor-mne, lanane posledice po-drutveni i ekonomski ivot i ivotnu sredinu" - naroito u gradovima, gde veina nas i ivi, mestima koja su ekstremno ranjiva na spoljno naruavanje". Vie nego ikad ranije, kolaps funkcionalnih urbanih mrea infrastrukture dovodi do panike i strahova od sloma funkcionalnog urbanog drutvenog poretka."23 Ili, kako je to rekao Martin Poli, koga Gre-jam citira: strah od naruavanja urbanih slubi masivnih razme-ra" danas je endemski strah meu stanovnitvom svih velikih gradova".24

Endemski... deo svakodnevnog ivota. Nema potrebe za veli-kim katastrofama, jer e i mali incident biti dovoljan da pokrene masivno naruavanje". Katastrofa moe doi nenajavljeno - nee biti truba koje e upozoravati da e se neosvojive zidine Jerihona ubrzo sruiti. Ima vie nego dovoljno razloga za strah - a time i vie nego dovoljno razloga da se ovek prepusti muzici dovoljno glasnoj da ugui zvuke pucanja zidova.

Strahovi koji proistiu iz sindroma Titanika su strahovi od slo-ma ili katastrofe koja se moe sruiti na sve nas, pogaajui sle-po i neselektivno, nasumino i bez cilja, zatiui sve ljude nepri-premljene i bez odbrane. Meutim, postoje i nita manje uasni, ako ne i uasniji strahovi: strahovi od pojedinanog izvlaenja iz vesele gomile, ili tek u maloj grupi, i osuda na samotnu patnju, dok svi drugi nastavljaju sa svojim veseljima. Strahovi od line katastrofe. Strahovi da ete postati odabrana meta, predodreena za linu propast. Strahovi od ispadanja iz vozila koje se sve bre

23 Videti: Stephen Graham, Switching cities off: urban infrastructure and US air power", City, 2 (2005), str. 169-94.

24 Martin Pawley, Terminal Architecture, Reaktion, 1997, str. 162.


kree, ili od pada sa palube u more, dok drugi putnici, sa uredno prikopanim pojasevima za spasavanje, jo vie uivaju u putova-nju. Strahovi da ete ostati iza. Strahovi od izoptenja.

Da takvi strahovi uopte nisu imaginarni moete videti u vo-deim medijima koji vidljivo i opipljivo zastupaju realnost koju ne moete ni videti ni dotaknuti bez njihove pomoi. Reality TV" emisije, te fluidne moderne verzije starih moraliteta", sva-kodnevno svedoe o surovoj realnosti strahova. Kao to sugerie i ime koje su preuzele, ime koje gledaoci ne osporavaju, a samo ga nekoliko sitniavih cepidlaka dovodi u pitanje, te emisije po-kazuju ono to je realno; meutim, jo vanije je da one sugeriu da je realno" ono to pokazuju. One pokazuju da se stvarnost svodi na neizbenost izoptenja i borbu da se izbegne izoptenje. Reality" serije ne treba uopte da se trude da prenesu tu poruku: veini gledalaca je ve poznata ta istina; i upravo ta duboko uko-renjena spoznaja ih masovno privlai ka TV ekranima.

Izgleda da nalazimo neko zadovoljstvo i utehu u sluanju melodija koje znamo napamet. I skloni smo da verujemo mno-go vie onome to vidimo nego onome to ujemo. Razmislimo o razlici izmeu svedoka oevica" i obine glasine" (da li ste ikada uli za svedoka ueujca" ili za obino vienje". Slike su neuporedivo stvarnije" od tampanih ili izgovorenih rei. Njiho-ve prie kriju pripovedaa, onoga koji bi mogao lagati" i na taj nain dezinformiu. Za razliku od ljudskog posrednitva, kame-re ne lau" (ili smo bar naueni da tako mislimo), one govore istinu". Zahvaljujui slici, svako od nas moe da se vrati samim stvarima" - zurck zu dem Sachen selbst - kako je eleo Edmund Huserl (koji je vie od svih drugih filozofa iskazivao tenju da pronae nepobitan, nepogreiv nain da pronikne u istinu o stvari"). Kada smo neposredno ispred fotografski/elektronski stvorene slike, ini nam se da nita ne stoji izmeu nas i stvar-nosti; nita to moe da nam zarobi ili skrene pogled. Verujem samo oima" znai poverovau u to kada to vidim", ali znai i verovau u ono to u videti". A ono to vidimo jesu ljudi koji pokuavaju da izopte ljude kako ovi ne bi izoptili njih. Za veinu nas to je banalna istina, mada izbegavamo da je artikuliemo, sa

30 Fluidni strah

odredenim stepenom uspeha. Reality TV" je obavila to za nas - i mi smo zahvalni. Znanje koje Reality TV" formulie bilo bi ina-e raspreno i iseeno u komade koji su uveni po tome da ih je gotovo nemogue svrstati u celinu koja bi dala smisao.

Ono to nam Reality TV pomae da otkrijemo (neovisno od toga da li namerno ili nenamerno, eksplicitno ili indirektno) je, na primer, da nae politike institucije na koje treba da se oslo-nimo u sluaju nevolje, i koje smo naueni da posmatramo kao garancije nae bezbednosti, ine, kako je Don Dan nedavno re-kao - jedan ureaj koji je podeen da slui poretku egoizma" i da je osnovni princip konstrukcije tog poretka klaenje na jae" - klaenje na bogate, u nekoj meri nuno na one koji imaju tu sreu da su ve bogati, ali iznad svega na one koji poseduju ve-tine, prisebnost i sreu da sebe uine takvima".25 Ali kada doe do evakuacije broda koji tone ili pronalaenja mesta na amcu za spasavanje, pokazalo se da vetine i prisebnost ne pomau puno. Moda je tada srea jedino spasenje - ali poznato je da je srea redak dar sudbine, jedan od onih darova kojih je malo i retko se javljaju.

Milioni ljudi su svakodnevno suoeni sa tom sumornom istinom - kao Deri Roj iz Flinta u Miigenu, koji se zaposlio u Deneral motorsu pre tri decenije a sada se nalazi pred izbo-rom da ili izgubi posao ili prihvati veliko smanjenje plate", poto je Deneral Motors, koji je nekada bio neprikosnoveni simbol nacionalne industrijske moi", postao senka onoga to je bio, a sa njim je izbledelo i obeanje dato nakon 2. svetskog rata da je manuelni rad u fabrici siguran put ka ispunjenju amerikog sna". Od kakve pomoi su vetine i prisebnost kada su sve nekadanje fabrike sada parking prostori" a kompanija koja je te fabrike po-sedovala namerava da preformulie ili ak i pocepa sve ugovore o radu", u nastojanju da obezbedi znaajna smanjenja u zdrav-stvenim i penzijskim izdacima" i da prebaci hiljade radnih me-sta u inostranstvo"?26

25 John Dunn, Setting the People Free: The Story of Democracy, Atlantic Books, 2005, str. 61.

26 Videti: Danny Hakim, For a G. M. family, the American dream vanishes", New York Times, 19. novembar 2005.


U naem drutvu, kome u velikoj meri nedostaje izvesnost i bezbednost, prilike za strah su jedna od onih stvari kojih ima u izobilju. Strahovi su brojni i raznovrsni. Ljudi razliitih drutve-nih, rodnih i starosnih kategorija pogoeni su sopstvenim ver-zijama straha; postoje i strahovi koje svi delimo - bez obzira na kom je delu planete sluaj odredio da se rodimo i gde smo izabra-li (ili bili prisiljeni) da ivimo.

Meutim, problem je u tome to se ti strahovi ne mogu lako definisati. Kako redom nailaze, neprekidno, mada nasumino, oni se opiru nastojanjima (ako uopte nastojimo) da ih meu-sobno poveemo i utvrdimo njihove zajednike korene. To to ih je toliko teko shvatiti samo ih ini jo stranijim, a jo uasnijim od toga ih ini oseaj nemoi koji stvaraju. Poto nismo uspeli da shvatimo njihovo poreklo i logiku (ako oni uopte slede neku logiku), pipamo u tami i zbunjeni smo u pogledu preduzimanja inera predostronosti - da ne pominjemo spreavanje opasnosti koje ti strahovi najavljuju ili uspenu odbranu od njih. Jednostav-no, nedostaju nam potrebna orua i vetine. Opasnosti kojih se plaimo prevazilaze nau sposobnost delovanja; do sada nismo doli ni do take jasne spoznaje o tome kakva bi nam to adekvat-na orua i vetine bile potrebne za obavljanje takvog zadatka -a kamoli da ponemo da ih osmiljavamo i kreiramo. Hvatamo sebe u situaciji koja se ne razlikuje mnogo od situacije u kojoj se nalazi zbunjeno dete; da upotrebimo alegoriju Georga Kristofa Lihtenberga od pre tri veka - dete udari u sto i to zato to se su-darilo s njim, ,,a umesto toga smo za nae druge, ali sline sudare smislili re 'sudbina' koju krivimo".27

Meutim, oseaj nemoi - taj najgori efekat straha - ne lei u percipiranim ili zamiljenim pretnjama kao takvima, ve u ogro-mnom a uasno nepopunjenom prostoru koji se protee izmeu pretnji kao izvora strahova i naih odgovora - onih koji su nam na raspolaganju i/ili ih smatramo realnim. Nai strahovi se ne uklapaju" ni u jo jednom smislu: strahovi koji pogaaju mno-ge mogu biti izrazito slini u svakom pojedinanom sluaju, ali

27 Ch. Georg Christoph Lichtenberg, Aphorisms, prev. R. J. Hollingdale, Penguin, 1990, str. 161.

32 Fluidni strah

se pretpostavlja da e se odbrana od njih vriti individualno, od strane svakog od nas, korienjem sopstvenih, najee bolno ne-adekvatnih resursa. U najveem broju sluajeva nije odmah jasno ta bi naa odbrana dobila objedinjavanjem resursa i iznalae-njem naina da se svima koji su pogoeni prui jednaka ansa da budu slobodni od straha. to je jo gore, ak i kada (ako) su koristi od zajednike borbe uverljivo argumentovani, ostaje pi-tanje kako objediniti usamljene borce i kako ih odrati zajedno. Uslovi individualizovanog drutva ne pogoduju solidarnim akci-jama; oni se protive opaanju ume iza drvea. Pored toga, stare ume, nekada poznati i lako pamtljivi pejzai, su desetkovane, a teko da e se uspostaviti nove sada kada je obrada zemljita pre-neta na individualne vlasnike manjih imanja. Odlika individua-lizovanog drutva je disipacija drutvenih veza koje predstavljaju temelj solidarnih akcija. Ono se takoe istie svojom otpornou na solidarnost koja bi mogla uiniti drutvene veze trajnim - i pouzdanim.

Ova knjiga predstavlja popis (sasvim preliminaran, nedovr-en) fluidnih modernih strahova. Ona je, takoe, pokuaj (sa-svim preliminaran, izdaniji u pitanjima nego u odgovorima) da se pronau zajedniki izvori i prepreke koje se gomilaju na putu njihovog pronalaenja, i da se nau naini da se one uklone ili onemogue.

Drugim recima, ova knjiga je poziv na razmiljanje o delova-nju, i to promiljenom delovanju - a nije knjiga recepata. Njena jedina svrha jeste da nas upozori na ozbiljnost zadatka koji e sigurno biti pred nama (sa naim znanjem i naom voljom ili bez njih) veim delom ovog veka, da ljudi razumeju taj zadatak i, na kraju, izau sa oseajem vee sigurnosti i samopouzdanja nego to je to bilo na poetku.

1 .

Strepnja od smrti

Dok ovo piem danas je 3. jun 2005; bio bi to sasvim obian dan, gotovo jednak prethodnim i narednim danima da nije jedne stvari - danas je takoe i Dan osmi estog ciklusa Velikog Brata, prvi dan izbacivanja u nizu koji e uslediti. Ta koincidencija ini ovaj dan izuzetnim: za mnoge je ovaj dan bio dan otkrovenja, dan oslobaanja ili dan razreenja - u zavisnosti od njihovog ugla gledanja.

Otkrovenje: ono u ta ste dugo sumnjali, ali o emu najee niste smeli ni da razmiljate, i ljutito ste poricali da znate ita o tome ako bi vas neko pitao - sada to gledate na ekranu, a, takoe, i kako bleti u svojoj slavi preko celih naslovnih strana tabloida. I to inite zajedno sa milionima drugih ljudi kao to ste vi. Ono to ste sve vreme slutili a bilo vam je teko da pretoite u rei sada jasno stoji pred vama i pred svima, u svoj svojoj privlano uzbudljivoj i muno zlokobnoj istoi, i to sa takvim neodoljivim autoritetom koji samo milionska masa moe podariti. Ukratko: sada znate, i to zasigurno znate ono to ste ranije samo slutili (sumnjali, nagaali).

34 Fluidni strah

Ovako je tekla pria na zvaninoj internet stranici Velikog Brata":

Dok se Kreg pripremao za svoje potencijalno poslednje noenje u kui Veli-kog Brata, bez sumnje je razmiljao o svom predstojeem izbacivanju. Dok su ostali ukuani spavali u spavaoj sobi ili razgovarali u dnevnom boravku, Kreg je bio potpuno sam u kuhinji.

Sam, u svom kunom ogrtau, nagnut nad radnom povrinom, odavao je utisak usamljenika. Sa glavom naslonjenom na ruke, tunog izgleda, Kreg je beznadeno zurio u prazno. Ostala je samo senka ivahnog momka koji se ranije te veeri obukao kao Britni ne bi li razveselio ukuane. Oigledno je do njega doprlo saznanje da bi ovo mogao biti njegov poslednji ceo dan proveden u Kui... Nakon jo nekoliko minuta besciljnog gledanja i zbrka-nih misli, konano je odluio da je vreme za spavanje i otiao u krevet. Sa izgledom izgubljenog psia, Kreg jo neko vreme nije mogao da se smiri i zurio je u tamu sedei na krevetu.

Jadni Kreg, pretnja izbacivanja ga je stvarno poremetila. Pred-stojee izbacivanje"... poslednji ceo dan"... potpuno sam"... sve ovo zvui tako bolno poznato. Kada itate ovaj izvetaj ini se kao da vam neko usluno prinosi ogledalo ka licu. Ili, ak, kao da je neko nekim udom uspeo da instalira TV kameru, u kompletu sa svim mikrofonima i rasvetom u najmranije okove vaeg uma, koje ste se usudili da posetite... Zar niste i vi, kao i mi ostali, osetili ta je Kreg proivljavao? Kreg je svakako proao kroz to i treba da budemo zahvalni na pouci izvuenoj iz njegovih muka. Bez obzira na to to se sledeeg dana ispostavilo da je Meri, a ne on, bila prvi izbaeni ukuanin.

Ladbroks je rekao da se Merina popularnost srozala' nakon to je odbila da nosi mikrofon", objasnio je zvanini internet sajt Velikog Brata, citirajui strunjake, koji - poto su strunjaci -moraju najbolje poznavati stvari za koje su struni; a te stvari koje su ti strunjaci najbolje poznavali bile su promene i preokreti u simpatijama i antipatijama gledalaca. Prvobitan Kregov greh, koji mu je zapretio da e biti odreden za otpad, po recima strunjaka, bila je njegova nepromiljenapriljivost (i kao to se jedan gleda-

Strepnja od smrti 35

lac, koji se potpisao kao crash" poalio u ime hiljada gledalaca istomiljenika: On je potpuni uas: neobrazovan, nezanimljiv, blesav, debeo i glup do daske. Njegov doprinos u Kui je nikakav. Izbacite ga, a neka ga kao sledei prati njegovo kuence" - ali oigledno je Merino odbijanje da se javno ispovedi delovalo jo odbojnije i vie za osudu nego sve Kregove mane zajedno. I kada je Meri konano popustila i dozvolila da joj se glas uje, upala je u jo veu nevolju: nije prestajala da kritikuje druge"... u e-tvrtak je rekla: Hou da izaem. Muka mi je od svih. Ja nisam folirantkinja. Ovd'e nema intelektualnog razgovora a meni je to potrebno".

I ta je onda bolje? Drati jezik za zubima ili povinovati se eljama znatieljnika izlaui pred njima svoju najdublju intimu? Oigledno nema dobrog odgovora na ovo pitanje. Pismo - gubi, glava - oni dobijaju. Ne postoji potpuno siguran nain da spreite svoje izbacivanje. Ta pretnja nee nestati. Malo se moe uraditi, ako se uopte neto i moe uraditi, da se preusmeri udarac (ili ak da se odloi). Nema pravila, ne postoji recept. Samo nastaviti sa pokuavanjem - i grekama. I samo u sluaju da ste propustili lekciju iz Osmog dana: samo sedam dana kasnije, na Dan pet-naesti, Lesli je izbaena iz Kue (Lesli je napustila Kuu Velikog Brata... uz zagluujui hor negodujue mase koja je ekala vani"); sad je Kregov red da prekoreva neshvatljive preokrete sudbine: Ovo je besmisleno", kae Kreg mrgodno. Ne mogu da poveru-jem. Nije uinila nita da zaslui ovo."

Pa cela stvar i jeste u tome da neko ne mora da uini neto" da bi zasluio" izbacivanje, zar ne. Izbacivanje nema nikakve veze sa pravdom. Ideja trijumfa pravde nad porokom" je nebitna i irelevantna u pogledu izbora publike da li e nekome aplaudirati ili vikati ,,ua" (ak i ako biste to radije porekli, kada lovite sa psi-ma umesto da beite sa zecom"1*). Ne moe se sa sigurnou rei da li se blii nareenje da se spakujete i odete, i nita to radite nee spreiti dolazak tog nareenja ili ga stopirati.

1 Run with the hare and hunt with the hounds (engl. - podravati, po potrebi, obe strane u sporu).

36 Fluidni strah

Ono o emu izvetava televizija je sudbina. Po svemu sude-i, izbacivanje je neizbena sudbina. Ba kao i smrt, koju moete pokuati da neko vreme drite na odstojanju, ali nita to uradite ne moe je zaustaviti kada na kraju doe. Stvari stoje tako, i ne pitajte zato...

Oslobaanje: sada kada to znate, i kada znate da tu vau spo-znaju dele milioni ljudi i da to dolazi iz izvora kome moete ve-rovati (nije bez razloga miljenje publike" odabrano kao jedna od pomoi za takmiare u kvizu Ko eli da postane milioner - jo jednoj popularnoj TV emisiji), moete prestati da muite sami sebe. Nije bilo potrebe da se stidite svojih oseanja, sumnji i slut-nji, ili vae borbe da ih proterate iz vaih misli i odbacite ih da trunu u najmranijem podrumu vae podsvesti. Da nisu zadati i primljeni javno, zadaci Velikog Brata, osmiljeni tako da se vidi koji ukuanin prvi nee uspeti da ih ispuni, predstavljali bi samo jo jednu psihoanalitiku sesiju. Na kraju krajeva, takve sesije imaju za cilj da vam obezbede da ivite sreno do kraja ivota sa mislima za koje se do jue smatralo da su nepodnoljive, i da po-nosno paradirate danas u onome to se pre samo nekoliko dana smatralo sramnom odorom. U javnoj psihoanalitikoj sesiji, po imenu Veliki Brat, vae skrivene slutnje dobile su veoma ubedljivu potvrdu od strane autoriteta koji je ni vie ni manje nego Reality TV" i, prema tome, nema vie potrebe da se zbunjujete i muite sami sebe: ovo je uistinu nain na koji realan svet funkcionie. U dananjem Velikom Bratu, za razliku od njegovog prethodnika koji je kreirao Dor Orvel, i ije je ime pozajmio bez pitanja, ne radi se o tome kako zadrati ljude unutra i primorati ih da se dre zadate linije, ve o izbacivanju ljudi napolje i voenju rauna da, nakon to budu izbaeni, napuste mesto po propisu i da se vie ne vraaju...

U tom svetu, kako je Reality TV to slikovito prikazao i ubed-ljivo dokazao, sve je u vezi s tim ,,ko koga alje na deponiju"; ili pre, ko e to prvi uraditi, dok jo ima vremena da se drugima ura-di ono to bi oni rado eleli da urade tebi ako im se prui ansa - i pre nego to uspeju da postupe po svojim eljama. Videli ste kako je Meri izjavila, dok je jo nosila mikrofon, o nekom drugom, koji


je kasnije glasao za njeno izbacivanje, da je on arogantni starac koji ne bi trebalo da bude ovde!" Meri, koja e uskoro postati rtva, igrala je istu igru kao i napadai, nije je igrala drugaije; da joj je dozvoljeno, ne bi oklevala ni sekunde da se glasno pridrui negodovanju.

I, kao to ste mogli da pretpostavite, nema naina da se izbaci-vanje potpuno poniti. Pitanje nije da li ve ko i kada. Ljudi se ne izbacuju zato to su loi, ve zato to po pravilima igre neko mora biti izbaen, i zato to su se neki ljudi pokazali vetijim u mane-vrisanju od drugih, slinih njima; to jest, u nadigravanju ostalih igraa u igri koju svi igraju, jednako oni koji izbacuju kao i oni koji bivaju izbaeni. Ljudi se ne izbacuju zato to je utvreno da nisu vredni da ostanu u igri. Stvari stoje suprotno: proglasi se da neki ljudi nisu vredni da ostanu u igri zato to postoji kvota za izbacivanje koja mora da se ispuni. Jedan od ukuana mora biti izbaen iz nedelje u nedelju - svake nedelje, ta god bilo. To su kuna pravila koja obavezuju sve ukuane, bez obzira na to kakav drugaiji stav oni mogu imati o tome.

Veliki Brat je iskren: u kunim pravilima ne stoji nita o nagra-ivanju vrlina i kanjavanju loih postupaka. Sve je podreeno nedeljnoj kvoti izbacivanja koja mora da se ispuni bez obzira na sve drugo. uli ste Davinu Mekol, voditeljku, koja je uzviknula: Sudbina Meri i Krega je u vaim rukama!" to znai: postoji iz-bor, i moete po svom nahoenju izabrati rtvu; imate izbor da izbacite jednog ili drugog - ali nemate opciju da izbacite oboje ili da ne izbacite nikog. Tako da, od sada pa nadalje, kada vai instinkti i intuicija dobiju snanu potvrdu - slobodno ih sledite. U glasanju da izbacite nekoga ne moete napraviti greku. Samo u oklevanju i odbijanju da se igra imate priliku da budete van igre, a vae gnuanje prema igri izbacivanja nee spreiti ostale da glasaju crnom kuglicom protiv vas.

Konano - razreenje. Zapravo, duplo, dvostrano razreenje: retrospektivno i anticipacijsko. Uistinu, stara nedela i budua lu-kavost su sada oproteni. Prole grupacije iz senke sada se recikli-raju u mudrost budueg racionalnog izbora. Saznali ste - ali ste i obueni. Sa otkrivenom istinom dole su i korisne vetine, a sa

38 Fluidni strah

oslobaanjem je dola hrabrost da se te vetine stave u funkciju. Za tu zvaninu presudu nije kriv" dugujete zahvalnost produ-centima Velikog Brata. I iz te zahvalnosti se pridruujete masama prikovanim za TV ekrane - time pomaui da presuda dobije na autoritetu, da bude istinski javna i opteobavezujua, a na tom putu se televizijska gledanost i profit penju nebu pod oblake...

Veliki Brat je zbrkana emisija, ili u najmanju ruku viestra-na" ili vieslojna", kako bi se benigniji kritiari radije izrazili. U njoj ima poneto za svakoga, ili bar za mnoge, moda za veinu - bez obzira na pol, boju koe i nivo obrazovanja. Oajnika bor-ba ukuana da izbegnu izbacivanje moda je privukla ljubitelje prljavtina ili ljude koji ude da saznaju koliko su duboki i koliko raznovrsni ti skriveni ponori ispod onih nivoa na koje ljudi uo-biajeno padaju; Veliki Brat privlai i oarava ljubitelje golotinje na ekranu i svega ostalog to je seksi i pikantno; ima dosta da ponudi ljudima koji slabije poznaju renik psovki, uz lekcije o njihovoj upotrebi. Spisak koristi je zaista dugaak i raznovrstan. Ljubitelji Velikog Brata su na udaru kritika, uvek sa osnovanim razlozima, sa proizvoljnim brojem niskih pobuda. S vremena na vreme njima se pridodaju ak i neki plemeniti motivi.

Znai, razliiti ljudi mogu prebaciti kanal na Velikog Brata iz razliitih razloga. Glavna poruka ove emisije je prikrivena, oba-vijena sa isuvie atrakcija da bi mogla biti smesta i bez greke uoena; ona moe doi neoekivano i netraeno mnogim gleda-ocima koji su u potrazi za drugom vrstom razbibrige; za neke ona moe i ostati neopaena. A kritiarima kojima je primarna briga odbrana dolinog ponaanja (a posebno zatita njihovog linog, neotuivog i nedeljivog prava da razvrstavaju dobar ukus od vul-garnosti) ta glavna poruka moe sasvim izmai...

To se, meutim, ne moe dogoditi u sluaju Najslabije karike - emisije koja je samo malo kamuflirana da izgleda kao TV kviz provere znanja, a jo manje kao jo jedan turnir za osvajanje na-grade. Ona gledaocima ne nudi duhovna i telesna zadovoljstva osim prizora ljudskog poniavanja, nakon ega sledi izbacivanje i posipanje pepela po sebi. Pitanja i odgovori, koji su, avaj, neiz-beni u emisiji koja je svrstana u kategoriju kviza", daju se uur-


banou koja odaje smetenost i koja moli za oprotaj: Uasno mi je ao to troim dragoceno vreme koje je trebalo da bude posveeno stvarima koje su zaista bitne - ali i vi kao i ja znate da i vi i ja moramo odrati spoljanju formu"; pitanja i odgovori koji su za aljenje, mada su neizbeni, prekidi u glavnoj radnji, kratki intervali koji razdvajaju niz duih inova drame - i za neke, ako ne i za veinu gledalaca, predstavljaju samo priliku za oputanje, jo jedan gutljaj pia ili zalogaj.

Najslabija karika nosi poruku Velikog Brata u najistijoj formi - to je poruka koja je kompresovana u pilulu. Ona je koliko god je to mogue ogoljena do temelja i gada samu sutinu stvari, to jest slavljenje ina izbacivanja. Igrai, kojima nije ostavljena nikakva sumnja da je priroda igre upravo takva kakva jeste, bivaju jedan po jedan izbaeni ne tokom vremenskog perioda od vie dugih nedelja ve u roku od pola sata. Suprotno onome to sugerie zvanino ime emisije, istinski cilj koji se otkriva kako emisija na-preduje nije da se otkrije ko su najslabiji igrai" u nizu krugova, ve da podseti sve da u svakom krugu neko mora biti proglaen najslabijim" i da pokae kako e neizbeno doi red na svakoga, osim na jednog jedinog pobednika, da bude proglaen najslabi-jim, poto su svi osim jednoga predodreeni za eliminaciju. Svi osim jednoga su viak i pre poetka igre; igra se odvija samo da bi se otkrilo ko je taj jedan koji je izuzet od sudbine svih ostalih.

Na startu kviza Najslabija karika imamo grupu od nekoliko igraa koji svi daju doprinos zajednikoj kaici. Na kraju, samo jedan igra stavlja itav plen u dep. Opstanak je ansa samo za jednoga, prokletstvo je sudbina svih ostalih. Pre nego to se izgla-sa i njihov izlazak, svi saigrai uestvuju u nizu rituala ekstradi-cije, sa zadovoljstvom koje moe doneti samo vredno izvrena obaveza, dobro uraen posao ili potpuno nauena lekcija, dok se eventualna gria savesti umiruje dokazima da su nedela iz-baenog suseda njihovu presudu uinila neminovnim reenjem. Na kraju krajeva, sastavni (moda i glavni) deo dunosti igraa jeste da sledi ceremoniju glasanja za ispadanje, uz prihvatanje sopstvene odgovornosti za poraz i javne ispovedi o manama koje su dovele do njegovog pravednog i neizbenog izbacivanja. Ne-

40 Fluidni strah

dostatak koji se redovno priznaje, monotono, jeste greh neuspeha da se nadmudre drugi igrai...

Stare prie sa moralnom poukom govorile su o nagraivanju vrlina i kaznama koje se spremaju grenicima. Veliki Brat, Najsla-bija karika i nebrojene sline prie sa moralnom poukom, koje se sada nude i koje itelji modernog fluidnog sveta poudno gutaju, ukazuju na druge i razliite istine. Prvo, kazna je norma, nagrada je izuzetak: pobednici su oni koji su izuzeti iz opte kazne izbaci-vanja. Drugo, veze izmeu vrline i greha, s jedne strane, i izmeu nagrade i kazne, s druge strane, su slabane i nasumine. Moglo bi se rei: Jevanelje koje je svedeno na Knjigu o Jovu...

Ono to nam govore dananje prie sa moralnom poukom je-ste da udarci dolaze nasumino, bez potrebe za razlogom i bez objanjenja; da izmeu onog ta ovek moe uraditi i onog ta ga zadesi postoji najslabanija veza (ako uopte i postoji neka veza); te da se malo moe uraditi, ili nita, da se sigurno izbegne patnja. Prie sa moralnom poukom" naeg vremena govore o nepra-vinoj pretnji i bliskom predstojeem izbacivanju, kao i o skoro potpuno; nemogunosti ljudi da zaustave tu sudbinu.

Sve prie sa moralnom poukom deluju putem sejanja straha. Meutim, ako je strah posejan kroz stare prie sa moralnom po-ukom bio iskupljujui (taj strah je dolazio u kompletu sa proti-votrovom: sa receptom za odbijanje pretnje koja zainje strah, i na taj nain za ivot osloboen straha), prie sa moralnom pou-kom" naeg doba nemaju milosti - one ne obeavaju iskupljenje. Strahovi koje one seju ne mogu se zauzdati, i zapravo su neisko-renjivi: oni su tu i ostae tu, oni se mogu odgoditi ili zaboraviti (potisnuti) za neko vreme, ali se ne mogu odagnati. Za takve stra-hove nije pronaen protivotrov i malo je verovatno da e ikada biti pronaen. Ti strahovi prodiru i proimaju itav ivot, doseu do svake take tela i uma i preoblikuju ivotni proces u nepre-stanu i beskrajnu igru murki", skrivaa"; igru u kojoj trenutak nepanje dovodi do nepopravljivog poraza.

Prie sa moralnom poukom u naem dobu predstavljaju javne probe smrti. Oldos Haksli je zamislio Vrli novi svet u kome se deca kondicioniraju i vakciniu protiv straha od smrti tako to


im se dele omiljeni slatkii nad posmrtnim odrom njihovih sta-rijih. Nae prie sa moralnom poukom nastoje da nas vakciniu protiv straha od smrti banalizovanjem prizora umiranja. One su svakodnevne generalne probe u formi drutvenog izoptenja, sa nadom da emo se naviknuti na njenu banalnost kada ona jed-nom doe u svom ogoljenom obliku.

Nepopravljiv... neizleiv... nepovratan.. . neizbean... bez mo-gunosti opoziva ili ispravke... taka nakon koje nema povrat-ka. . . finalni... konani. . . kraj svega. Postoji jedan i samo jedan dogaaj kome se ovi atributi mogu u potpunosti i bez izuzetka pripisati; jedan dogaaj koji sve druge primene tih koncepata pretvara u metafizike; dogaaj koji ih usklauje sa njihovim iskonskim znaenjem - drevnim, istim i nepomuenim. Taj do-gaaj je smrt.

Smrt je strana zbog te karakteristike koja se razlikuje od svih drugih; karakteristike da sve druge karakteristike pretvara u ka-rakteristike oko kojih vie nema pregovora. Svaki nama poznat dogaaj - osim smrti - ima prolost, kao i budunost. Svaki doga-aj - osim smrti - nosi obeanje ispisano neizbrisivim mastilom, makar ispisano i najsitnijim slovima, da nastavak prie sledi". Smrt nosi samo jedan natpis: Lasciate ogni sperartza (mada ideja Dantea Aligijerija da postavi tu konanu, neumoljivu reenicu na kapiju Pakla nije bila istinski legitimna, jer je jo tota nastavilo da se dogaa nakon prolaska kroz tu paklenu kapiju... iza tog znaka ostavite svaku nadu"). Samo smrt moe znaiti da se od sada pa nadalje nee nita dogoditi vama, to jest da vam se nee dogoditi nita to biste mogli da vidite, ujete, dodirnete, omiri-ete, to bi vam donelo uivanje ili bol. Iz tog razloga je sigurno da e smrt ostati neto nepojmljivo ivima; zaista, kada treba po-vui istinsku granicu ljudske imaginacije - smrt nema dostojnog takmaca. Jedna i jedina stvar koju ne moemo uraditi, niti emo ikada moi, jeste da zamislimo svet bez nas koji ga zamiljamo.

Nema ljudskog iskustva, koliko god ono bogato bilo, koje bi pruilo makar i najmanji nagovetaj o tome kako to izgleda kad se nita vie nee dogoditi i nita vie nema da se uradi. Ono to uimo od ivota, iz dana u dan, upravo je suprotno; ali smrt

42 Fluidni strah

ponitava sve to smo nauili. Smrt je otelotvorenje nepozna-tog"; i medu svim nepoznanicama jedino nju je potpuno i istinski nemogue spoznati. ta god inili da se pripremimo za smrt, ona nas zatie nespremne. Da stvari budu gore, ona samu ideju pri-preme" - te akumulacije znanja i vetina koje definiu ivotnu mudrost - ini nitavnom. Svi drugi sluajevi beznaa i bespo-monosti, neznanja i nemoi, mogli bi, uz odgovarajue napore, biti reeni. Svi osim ovog.

Prvobitni strah", strah od smrti (uroeni, endemski strah), mi - ljudska bia - delimo, izgleda, sa svim ivotinjama, zahvaljujui instinktu opstanka koji je tokom evolucije isprogramiran u sve i-votinjske vrste (ili bar u one meu njima koje su opstale dovoljno dugo i time ostavile dovoljno traga da se zabelei njihovo posto-janje). Ali samo mi, ljudska bia, imamo spoznaju o neizbenosti smrti, i time smo suoeni sa stranim zadatkom preivljavanja usvajanja tog znanja; sa zadatkom ivljenja sa sveu o neminov-nosti smrti, ivljenju uprkos tome. Mori Blane je otiao i dalje sa tvrdnjom da ovek zna za smrt samo zato to je ovek - a samo je ovek jer je on smrt u procesu nastajanja.2

Nisu bili u pravu sofisti koji su propovedali da je strah od smrti u suprotnosti sa razumom, kada su tvrdili da kada je smrt tu -ja nisam tu, a kada sam ja tu - smrt nije: kad god sam ja tu - u drutvu sam moje svesti da pre ili kasnije smrt mora staviti taku na moje postojanje ovde. U reavanju ovog zadatka, u borbi pro-tiv tog sekundarnog straha" ili u njegovom neutralisanju, straha koji izvire ne iz smrti koja kuca na naa vrata ve iz nae spoznaje da e do toga pre ili kasnije doi, od male su pomoi instinkti, kada bismo ih i imali na raspolaganju. Razreenje tog zadatka moraju preduzeti i obaviti, ako je to uopte mogue, sama ljudska bia. I taj zadatak se obavlja, u zlu i dobru, mada sa polovinim uspehom.

Sve ljudske kulture mogu se deifrovati kao tvorevine uma koje su napravljene sa ciljem da ivljenje sa spoznajom smrtnosti uine moguim.

2 Videti: Maurice Blanchot, The Gaze of Orpheu, Station Hill, 1981.


Inventivnost kultura u oblasti omoguavanja ivota uz nemi-novnost smrti" je zadivljujua, mada ne bez ogranienja. U stvari, zapanjujua raznovrsnost zabeleenih strategija moe se razbiti u manji broj kategorija; sve njihove varijante mogu se podvui pod nekoliko sutinskih strategija.

Ubedljivo najea i ini se najefikasnija strategija, a time i naj-primamljivija medu relevantnim kulturnim izumima, jeste ospo-ravanje konanosti smrti: jedna ideja, koju je u osnovi nemogue proveriti, da smrt nije kraj sveta ve prelaz iz jednog sveta u drugi. (Kao to je Sandra M. Gilbert nedavno definisala3 - to je istek a ne okonavanje.) Umiranje ne znai odlazak sa jedinog postojeeg sveta i rastakanje i iezavanje u nitavilu, ve samo prelazak u drugi svet - gde e se nastaviti postojanje, makar u neto druga-ijem obliku (koji je ipak sasvim dovoljno slian) nego to je onaj koji smo navikli da nazivamo svojim. Telesno postojanje moe imati kraj (ili biti odloeno do drugog dolaska ili sudnjeg dana, ili moe zameniti jednu telesnu formu drugom, kao u venom vraanju kroz reinkarnaciju); iskoriena i istroena tela se mogu dezintegrisati, ali postojanje na svetu" nije ogranieno ovde i sada na tu ljusku od mesa i kostiju. Momentalno telesno postoja-nje moe biti samo jedna u nizu epizoda beskrajnog postojanja, koje neprestano menja oblik (kao u sluaju reinkarnacije) - ili uvertira u veni ivot due, koji poinje smru, pretvarajui time trenutak smrti u trenutak oslobaanja due od svog telesnog ka-veza (kao u hrianskoj viziji ivota nakon smrti).

Opomena memento mori, setite se smrti, koja ide uz prokla-movani veni ivot, svedoi o izuzetnoj moi tog obeanja da se izbori protiv onesposobljavajueg efekta koji sa sobom nosi bli-zina smrti. Kada se ta objava o venom ivotu uje, usvoji, i u nju se poveruje, vie nema nikakve potrebe za pokuajima zaborav-ljanja na neophodnost smrti (koji su, ini se, uzaludni). Nema potrebe da se pogled skree sa njenog neumitnog dolaska. Smrt vie nije Gorgona koja ubija samim pogledom: ne samo da o-vek moe pogledati smrti u lice, ve treba da je gleda u lice, iz

3 Videti: Sandra M. Gilbert, Death's Door: Modem Dying and the Ways We Grieve, W. W. Norton, 2005.

44 Fluidni strah

dana u dana, dvadeset etiri asa dnevno, da se ne zaboravi briga o novom ivotu nakon predstojee smrti. Opominjanje na smrt odrava ivot smrtnika na pravom putu - darujui mu svrhu koja ini svaki proivljen trenutak dragocenim. Memento mori" znai: ivi zemaljski ivot na nain koji e ti obezbediti sreu u zagrobnom ivotu. ivot nakon smrti je garantovan - tavie, ne-izbean; meutim, njegov kvalitet zavisi od toga kako ivi pre svoje smrti. On moe biti nona mora ili blaenstvo. A sada hajde na posao.. .

Besmrtnost due daje zemaljskom ivotu istinski neprocenji-vu vrednost. Samo ovde i sada, na zemlji, kada je dua jo uvek zarobljena u svom telesnom oklopu, moe se obezbediti veno blaenstvo i mogu se izbei vene muke. Po okonanju telesnog ivota ve je kasno za to. Presuda, bez mogunosti za drugu an-su, za koju se veruje da je smrt donosi, dobila je sasvim novo, potpuno obrnuto znaenje. Kada prilike za ispoljavanje vrlina i uzdravanje od poroka dou do kraja, kao to i moraju u trenut-ku smrti, izbor izmeu neba i pakla je ve napravljen i odluena je sudbina due - zauvek, to znai da upravo taj uasno kratki zemaljski ivot ima istinsku mo nad venou, a obaveza memen-to mori podstie ive da koriste tu mo.

Hrianski koncept nasleenog prvobitnog greha pokazao se kao naroito sreno reenje: on je podigao vrednost i znaaj te-lesnog ivota. Data ansa za odlazak na Nebo bila je tek 50:50. Sa veoma malim ansama da nadu sebi mesto na Nebu, naslednici prvobitnog greha podsticani su na pozitivan stav prema svojim zadacima tokom ivota; poto niko nije roen bezgrean, ve je od samog poetka optereen nasleenim grehom, smrtnici mo-raju biti dvostruko revnosni i predani u korienju svoje kratko-trajne moi da sebi obezbede spasenje. Izbegavanje zlih dela nee biti dovoljno: uz dobra dela, to je vie njih mogue, rtvovanje, ispatanje i nanoenje pokajnike patnje samom sebi potrebni su za skidanje stigme prvobitnog greha, za koju bi, u suprotnom, bila potrebna venost da je spale ognjevi pakla. Mogunost ve-nosti predstavljala je nonu moru za zle i lenjivce, ali, s druge strane, i izvor neprestanog veselja za dobre i vredne. Obe strane su podsticale na akciju.


Preoblikovanje smrti - predstavljanje najgroznijeg pada kao najdivnijeg uzdizanja - bio je istinski genijalan potez. Time se nisu samo smrtnici pomirili sa svojom smrtnou, ve se i ivotu dao smisao, svrha i vrednost koje bi ta presuda smrti ponitila kada bi ivot bio preputen svojoj neposrednoj, gruboj jednostav-nosti. Taj potez je pretvorio destruktivnu snagu smrti u kolosalnu silu jaanja ivota: on je upregnuo smrt u koije ivota. Doveo je venost u dohvat prolaznog i postavio samospoznate smrtnike za upravljaki pult besmrtnosti.

Teko je bilo pratiti taj in, iako se pokuavalo i pokuava se sa njegovim imitiranjem na sve mogue naine - i sasvim sigurno to nikada nee prestati. Gotovo nijedna zamena se nije pokazala tako radikalnom kao original u obuzdavanju i pripitomljavanju aveti smrti. Samo je original prikazao smrt kao univerzalnu i neu-mitnu sudbinu, time prikazujui brigu o smrti, izazvanu strahom, kao univerzalnu - i iskupljujuu - obavezu. Sve druge imitacije su prikazivale besmrtnost kao posredni ivot", i ak i u tom te-meljno osiromaenom obliku, jedino kao ansu - neto do ega se moe doi, ali to moe i izmai. Pojedinci koji su nastojali, bez obzira na to koliko uspeno, da iskoriste priliku i steknu tu zamenu za besmrtnost nisu dobijali obeanje da e lino iskusiti efekte svoje pobede, ak ni da e biti njeni svedoci. Onima koji su postavljali pitanje zato bi se odrekli zadovoljstava koje mogu iskusiti zarad stvari koje mogu samo zamisliti i o kojima nikada nee svedoiti, ti surogat predloi nisu mogli ponuditi zadovolja-vajui, preovlaujue uverljiv, a kamoli univerzalan odgovor.

Koliko god bile nesavrene, sve te zamene su osmiljene pre-ma obrascu formule ivota nakon smrti. One pokuavaju da daju smisao smrtnom ivotu upornom priom o trajnosti efekata ze-maljskog ivota koji je, kao to je poznato, prolazan, da potvrde kako naporan rad tokom ivota nee biti uzaludan, i da uvere sumnjiave da e nain ivota biti od znaaja dugo nakon pre-stanka samog tog ivota, dok nita to e se kasnije dogoditi nee moi ponititi njegove konsekvence.

Prema toj formuli, na svakom pojedinanom smrtniku je da sam odlui da li njegov ivot treba da ostavi traga u svetu nakon

46 Fluidni strah

njegove smrti, i kakav bi to trag trebalo da bude. Taj svet, koji e nastaviti da postoji nakon smrti pojedinca bie nastanjen drugim ljudima; onaj ko je ostavio trag nee biti meu njima, ali drugi koji e biti tu osetie uticaj tog nestalog ivota - i usvojiti ga, to bi bilo poeljno. Bie zahvalni na stvarima koje cene i neguju i postarae se da te ljude ouvaju u svom pamenju. Ali ak i da ne znaju imena ljudi koji su im ivot uinili drugaijim (boljim) nego onaj kakav bi inae bio, ostaje injenica da je ivot nekog sada zaboravljenog smrtnika dao plodove i ostavio trajne trago-ve.

U poredenju sa originalnom strategijom, njene modifikovane surogat verzije su naizgled multiplikovale broj opcija dostupnih smrtnicima. Za one koji su inspirisani prilikom za sticanje one vrste besmrtnosti koju te verzije nude, spektar moguih izbora se proirio daleko izvan samo one jedne dileme izmeu Neba i Pa-kla. Kada jednom izgledi za sticanje besmrtnosti u bilo kakvom obliku vie nisu unapred garantovani, otvara se ogroman prostor za inventivnost i eksperimentisanje za sve zainteresovane. I onda kada se poricanje konanosti smrti razdvoji od besmrtnosti due, ono se moe slobodno uklapati sa proizvoljnim brojem alterna-tiva. to se i dogaa - iako se, meutim, ta impresivna raznoli-kost kulturnih invencija moe grubo podeliti na dve klase: one koje obeavaju linu besmrtnost; i one koje obeavaju lini do-prinos opstanku i trajanju jednog nelinog entiteta, najee po cenu smanjenja znaaja individualnog identiteta, to se na kraju zavrava zahtevima za spremnou na samoporicanje i samopo-nitavanje.

U svim vrstama drutva individualnost je privilegija nekolici-ne za kojom se udi, koja se briljivo uva i brani. Biti individua-lan znai izdvojiti se iz mase, izbei meanje sa bilo kojim drugim pojedincem i tako sauvati sopstveni ipseite. Na platnima koja prikazuju protekle istorijske trenutke" (to jest one trenutke koji se smatraju vrednim beleenja jer su njihove posledice daleko prevazile njihovo sopstveno doba i izmenile naknadni tok stvari ostavljanjem opipljivog traga na sadanjosti) mogu se izdvojiti pojedinci" od mase" po jedinstvenosti i prepoznatljivosti lica


onih prvih, te po uniformnosti, nejasnosti ili nevidljivosti lica onih drugih.

Tako otar kontrast ne bi trebalo da iznenauje; na kraju kra-jeva, individualnost je vrednost" u stepenu u kojem ona ne do-lazi kao besplatan poklon" ve samo ako je potrebno boriti se i uloiti napore za njeno ostvarenje - i zbog svih tih principa individualnost ostaje raspoloiva za neke, a uporno van domaaja drugih. Da nema bezlinih masa - rulje", gomile", horde" ili jednostavno svetine" - ili da je individualnost uroen, nepro-blematian, injenini kvalitet svakog i svih lica, ideja individu-alnosti bi zasigurno izgubila mnogo od svog sjaja i privlanosti, mada, po svemu sudei, pod takvim okolnostima ta ideja ne bi ni mogla nastati. Pristup sredstvima odranja prepoznatljive je-dinstvenosti lica i imena u vremenima ispred nas, ukljuujui i vreme nakon smrti njihovog nosioca, neophodno je svojstvo, ali verovatno i najpoeljniji sastojak individualnosti".

Glavno sredstvo postizanja takvog efekta je slava", to je skra-ena oznaka za ostati u seanju buduih pokolenja". Paradoksal-no za sredstvo individualne besmrtnosti, upravo lanstvo u odre-enoj kategoriji obezbeuje pristup slavi, a borba za dobijanje tog pristupa (ukljuujui i borbu da se ta kategorija uini dostupnom kako bi podarila besmrtnost svojim lanovima) je kroz istoriju bila kolektivan posao. Pravo na ovaj pristup je u poetku bila po-vlastica kraljeva i generala, a kasnije su ga izborili dravnici i re-volucionari (te, indirektno, i tvorci skandala i buntovnici, njihove replike u iskrivljenom ogledalu), zatim istraivai i pronalazai, naunici i umetnici. Kraljevski reimi imali su sopstvena pravila za raspodelu slave, kao i teokratije, republike i demokratije, agrar-na i industrijska drutva, predmoderne, moderne i postmoderne kulture.

Treba zapaziti, meutim, da je kolektivno ili kategorijski po-drano pravo na individualnu slavu ma sa dve otrice: moe se shvatiti i kao okrutnost sudbine umesto sree. Institucionalno obezbeeno pravo na individualnu slavu ne garantuje da e biti dodeljena prava vrsta slave, veliina; umesto toga to moe u prak-si biti vena ozloglaenost. Svako seanje, ukljuujui i seanje

48 Fluidni strah

potomstva, moe biti ma sa dve otrice. Ako pripadate drutve-noj kategoriji koja prua individualne rezultate, bez obzira na to da li se oni odobravaju ili osuuju, sa izgledima da se oni zabele-e i ostanu u pamenju - slava predstavlja sudbinu; ali, kapacitet te slave da preivi, kao i njen sadraj, ostaju trajno i neprijatno nedovoljno definisani. Pravo na individualnu slavu vraa se kao dunost koja iziskuje neprestane napore i nesmanjenu budnost -ba kao to je i pravo na spasenje iziskivalo konstantnu dobrotu tokom celog ivota. Ono ne obeava nikakav odmor i nagoveta-va ivot pun strepnje, samokritike, a, mogue, i samoosude. Pro-putanje ili traenje prilike moe imati isto toliko, a moda i vie gorak ukus nego njeno uskraivanje.

Onima kojima je uskraena prilika za sticanje individualne besmrtnosti - toj bezlinoj, anonimnoj hoipolloi,obinim",,,ne-istaknutim" ljudima, gruboj materiji od koje se prave statistike tabele - nudi se druga varijanta besmrtnosti: besmrtnost preko posrednika, ili besmrtnost putem odricanja od individualnosti. Ili pak druge varijante, imajui u vidu koliko mnogo verzija te depersonalizovane besmrtnosti je na ponudi, gde svaka od njih na svoj nain iskoriava neizleen i, u krajnjoj liniji, neizleiv strah od Velikog Nepoznatog.

Personalizovana besmrtnost predstavlja predlog za produenje ivota, koji poziva na izuzetne napore kako bi se ostavio trag": vriti dela vredna pamenja. Depersonalizovana besmrtnost radi upravo suprotno. Ona se nudi kao utena nagrada tom

mnotvu, nebrojenim ljudima za koje postoji malo nade da e postii bilo ta to bi se raunalo kao bitno, to znai da imaju sla-be anse da sami obezbede sigurno mesto u ljudskom pamenju. Nelina besmrtnost je kompenzacija line nemoi; anonimnom biu ukazuje se ansa da stekne (takoe anonimnu) venost. Da, njihovi lini ivoti e biti zaboravljeni, ali e neto znaiti - nee otii bez traga. Ono, meutim, to e proizvesti taj znaaj i ono to e ostaviti duboke i neizbrisive tragove, jeste nain njihove smrti. U nemogunosti da zarade besmrtnost za ivota, ipak e to uspeti putem smrti; time je njihova smrt sredstvo postizanja ne-eg vreg, trajnijeg, pouzdanijeg, znaajnijeg nego to je njihov


prazan, siv, odbojan pojedinaan ivot, lien prilike da se potvrdi i zabelei svoje postojanje dok jo traje. I tako preko tog opstanka neega" i oni mogu posredno postii besmrtnost - time to e posvetiti svoju smrt nekoj ideji (koja bi, poeljno je, bila besmrt-na).

Na pragu ere izgradnje nacija, postrevolucionarna Francuska Republika oivela je antiku rimsku formulu pro patria, i time uspostavila obrazac za ovu besmrtnost preko posrednika", tu kompenzaciju besmrtnosti". To je postigla putem onoga to je Dord L. Mos nazvao nacionalizacijom smrti"4 - strategijom koja je primenjivana tokom celokupnog trajanja modernog doba.

Nacijama u stvaranju bila je potrebna mo drave da bi se oseale sigurno, a dravi u nastajanju bio je potreban nacionalni patriotizam da bi se oseala mono. Jedno drugom su bili po-trebni da bi opstali. Dravi su bili potrebni podanici drave kao nacionalni patrioti, spremni da rtvuju svoje individualne ivote za opstanak nacionalne zamiljene zajednice"; naciji su bili po-trebni njeni pripadnici kao podanici drave koja ima vlast da ih regrutuje za nacionalnu ideju" i, u sluaju potrebe, da ih natera da poloe svoje ivote za vean ivot nacije. I drava i nacija nale su najpodesnije reenje svojih problema u ideji anonimne smrti koja vodi ka nepersonalnoj besmrtnosti.

U eri masovnih ronih vojski i opte vojne obaveze, neeksplo-atisan uas straha od smrti i strah od nitavila u koju bi smrt mogla voditi uspeno su iskorieni u mobilizaciji masovnog patriotizma i posveenosti nacionalnoj ideji. Kao to Mos istie, dok se smrt brata, supruga ili prijatelja u ratu" i dalje shvata kao muenika smrt" - za linu rtvu se sad, bar u javnosti, kae da dobitak prevazilazi lini gubitak". Smrt nacionalnog junaka moe biti lini gubitak i tragedija; meutim, ta rtva se bogato nagrauje, iako ne spasenjem besmrtne due umirueg, ve tele-snom besmrtnou nacije. Spomenici palima, razbacani po celoj Evropi, podseali su prolaznika na to da se zahvalna nacija odu-ila rtvama koje su joj prineli njeni sinovi venim seanjem na

4 Videti: George L. Moose, Fallen Soldiers, Oxford University Press, 1990, str. 34. i dalje.

50 Fluidni strah

njihove zasluge, te da nacije koja podie spomenike poginulima ne bi ni bilo da oni nisu dobrovoljno poloili svoje ivote.

Spomenici u evropskim glavnim gradovima koji slave nese-binost Neznanih vojnika usadili su ideju da ni in heroja, pa ni itav njihov ivot do trenutka vrhunske rtve nije znaajan za vrednovanje i pamenje te rtve. Ti spomenici ivima govore da se rauna samo trenutak smrti na bojnom polju, i da vrednost smrti ima mo da retrospektivno redefinie (uzvisi i oplemeni) znaenje ak i najbezvrednijeg ivota. Godinje javne manifesta-cije obeleavanja seanja imale su i dodatnu svrhu. One su pod-seale gledaoce i uesnike tih godinjica da dugovenost posthu-mnog postojanja u seanju potomstva zavisi od kontinuiranog postojanja nacije: rtva treba da se pamti sve dok nacija ivi (ali ne nakon toga) - i time lino rtvovanje ivota u cilju opstanka nacije nije samo nain da se transcendentira smrt ve i stanje sveta u kome posthumno postojanje moe biti presaeno, moe uspevati i biti z

Documents

Zygmunt Bauman - Fluidni Strah