СКРИПТА ИЗ САВРЕМЕНИХ ДЕМОКРАТИЈА

Нови Пазар, 2014

1. Značaj proučavanja zapadne demokratije

Постоји више разлога због чега је значајно проучавање западне демократије:

Прво- Западна демократија представља најразвијенији вид демократско-политичког уређења друштва и стога није случајно што је служила и још увек служи као узор многим другим земљама у њиховом трагању за одговарајућим моделом демократске организације друштва.

Друго- проучавање, нарочито компаративно, има за циљ да анализом и интерпретацијом сличности и разлика како између европских демократских система и неевропских типова система тако и између поједних европских демократских система међусобно, омогући боље разумевање основних политичких процеса западне демократије. Што се тиче разлика између западних демократија и других незападних поредака, оне су прилично изражене и видљиве. Тако, на пример, од четири велике западно европске демократије, Велика Британија и Француска имају дугу, више него двовековну, демократску традицију, док су Немачка и Италија имале кратке демокретске интервале пре успостављања демократских поредака после Другог светског рата.Најзад у Великој Британији, успостављање и развој демократије текли су напоредо са постојањем и функционисањем монархије, док се демократска трансформација великог броја европских политичких система одвијала у контра позицији и коначном одбацивању монархије.

Треће- Политичка наука не може веровати на реч протагонистима струје западне демократије, без критичког пропитивања стварног домашаја, резултата и апликативности тог модела на друга подручја и средине савременог света.

Четврто- значај проучавања западне демократије почива и у томе што разумевање суштине демократије, па и западне демократије као њеног најразвијеноијег практичног вида, доприноси сагледавању могућности развоја поједнинаца и друштваи отуда представља извор мотивације и енергије у одбрани и узгоју демократије нарочито у мање развијеним или неразвијеним друштвима.

Пето- иако недовољно запажена и истицана, стоји чињеница да се нарочито у тежим социјалним и историјским околностима, које су најчешће и разлог бројних незадовољстава са домаћим стањем, велики број народа прибегава претераном хваљењу других политичких поредака, држава, демократија и политика.

Шесто- са пуно основа може се предпоставити да демократски поредак повољно утиче на економски развој.

2.Термин и појам Демократије

Када је реч о концептолошким питањима, односно дефиницијама, поставља се, пре свега, просто али кључно питање – Шта је то демократија? Је ли то нешто самоникло и спонтано или нешто што се развијало свесном активношћу у одређеним условима и у контексту других догађаја и појава? Шта она представља у савремоном свету и како је организована у свом родном месту, у западној европи и на западу, како се она развијала и докле је догурала?

Ваља такође имати у виду да је демократија нешто што је везано за одређене друштвено-политиче околности и појаве, посебно за нацију и државу.

Реч демократија долази од грч. речи demos-народ и krateo-владам (kratein – владати) и јавља се у Старој Грчкој отприлике пре 2400 год.Најчешће се сматра да је Херодот био први који је користио реч демократија. Треба свакако напоменути да се сам термин није појавио у његовом тексту већ у преводу. Но, суштински, Херодотови изрази политика командовања народа или политика командовања многих који су контрастирани према монархији или олигархији, јасно упућује на демократију.Херодот је повезивао владавину народа са једнакошћу пред законом.

Током времена од готово три хиљаде година услови а са њима и садржај политике и демократије су се мењали. Другим речима реч Демокраија се толико променила да скоро и нема много са оном која се употребљавала у 5. веку п.н.е.

Може се рећи да демократија има своју дужу и краћу историју, нормативно она има иза себе више векова, док стварно, она егзистира у пунијем значењу тек нешто мање од два века.Све до седине 18. односно 19. века, у највећем делу политичке мисли демократија је схватана као инфериоран и лош начин политичког живота и владања. За нешто више од 100 година из основа се променио однос према демократији, када се почела помињати као пожељан и најбољи облик политичког система.

Уз ризик упрошћавања и напомену о ограничености сваке дефиниције, Демократија се може одредити као облик политичког система и живота који омогућава народу или најширим слојевима друштва посредно или непосредно учежће у процесу ауторитативног управљања друштвеним пословима, односно утицај на вршење јавне власти и у коме се управљање и јавна власт врше у интересу народа, тј. друштвене већине уз гарантовање основних права и слобода човека и грађанина, посебно мањинским групама.

3. Модели демократског система

Када је реч о самом значењу појмова теорије и модела, треба рећи да ту има различитих гледања и интерпретација. Једни те термине и појаве користе синонимично, други их мање или више разликују, а трећи сматрају да је појам модела сувише дифузан и неупотребљив.

Под моделом се подразумева како кажу Рани и Кендал „ментална слика“ суштинске природе демократије односно основних обележја или принципа, на основу којих је могуће разликовати демократски систем од других система.Моделом, као типом владавине одстрањују се све његове несуштинске и нерелевантне особине и систем владавине своди се на његове принципе организације који га чине различитим од других система владавине, попут монархије или аристократије.

Модел је нешто што се налази на средини између идеалног концепта и емпиријског, односно конкретног демократског система.Он не представља нужно концепцију најбоље или најбоље могуће владавине већ могуће демократске владавине, то могуће значи прекорачење граница постојећег. Садржи вредности или слојеве које нису дате већ задате.

Ако би се све особине желеле изразити у нешто опширнијем и функционалнијем смислу могло би се рећи да се демократија одликује следећим обележјима:

Прво- кључна особина демократије је њена видљивост или провидност.

Друго- у једном демократском друштву обим и радијус дејства државе и политичког подсистема је ограничен у односу на друге подсистеме друштва какви су нпр. Економски или културни подсистем.

Трећи- значајно обележје демократије је принцип владавине права или ограничености државе правом.

Четврти- кључни елемент демократије јесу слободе и права грађана које омогућавају не само лични избор одговарајућих актовности и опредељења прилагођен посебним и сопственим условима већ и избор одговарајућих социјалних и политичких институција. ( Не само грађанска и политичка већ и економска и социјална па и култрна права).

Пето- Политичка једнакост- подразумева да сваки грађанин има исту прилику да ућествује у процесу политичког одлучивања, посредно или непосредно.

Шетсо- одговорност носилаца политичке власти и конкретне механизме за остваривање те одговорности.

8. Правна држава и демократија

Однос права, посебно устава и демократије је једно од кључних питања и дилема у политичкој и правној мисли, а чини се и пракси. Аристотел је тај велики проблем најсажетије дефинисао у виду питања: владавина права или в ладавина људи . Једни су давали предност владавини права, други владавини људи, а трћи неким комбинацијама та два захтева. Иза ових опредељења су често стајале различите концепције друштва и политике или неки конкретни интереси или наколоности актера бројних полемика.Они који дају предност праву, тј. уставу истовремено сматрају да је устав старији од демократије и да му треба дати предност у односу на демократију. Други су ближе мишљења да је устав значајан за усмеравање токова друштвеног кретања ипак производ одређеног односа снага, а не производ наддруштвених сила.Принцип владавине права укључује три посебо релевантна фактора:

(1) Владавина права, односно устава као уставног поретка(2) Неприкосновеност одређених индивидуалних права(3) Независност суда односно правосуђа

Када је реч о одређеним правилима права интересантан је напор Раза да их ближе и јасније одреди. Он је у нешто ширем смислу одредио правила права на следећи начин:

(1) да се људи управљају путем права и да се право поштује(2) да право буде такво да се људи могу управљати помоћу њега

Он даље издваја 8 значајних принципа који деривирају из идеје владавине права, а њих 5 од 8 односе се на остваривање закона:

(1) Независност судова мора бити гарантована(2) Принципи природне правде морају бити разматрани(3) Судови требају да имају контролу власти над административном активношћу и целом

легислацијом(4) Судови треба да буду лако приступачни(5) Овлашћења агенција за сузбијање криминала не садрже первертирање-? права (6) Сви закони треба да буду отворени и јасни, не треба да буду ретроактивни, неодређени

и непрецизни(7) Доношење посебних законских правила треба да буде вођено, отвореним, стабилним и

јасним правилима(8) Право треба да буде релативно стабилно; уколико се мења сувише често људима ће

бити отежано да се управљају помоћу закона.

Раз томе додаје да је Владавина права-закона само једна од врлина коју легални систем може да поседује и помоћу које он треба да се процењује.Владавина права је независна од демократије, а демоктратија не може да функционише без владавине права. Устав значи ограничење власти. Ако је смисао Устава да заустави сваку претерану концентрацију власти, онда принцип поделе власти представља у неку руку део тог принципа. Други кључни принцип је уставно фиксирање и гарантовање личних и политичких права и слобода (пре свега слободу мисли, говора, информисања, удруживања, окупљања итд.). Али без адекватне заштите права, прокламовање слобода и права може бити само пука формалност.

9. Нација, Држава и Демократија

Једно од кључних питања савременог друштва и развоја је поимање, постављање и имплементација комплекса етницитет-нација-држава. Зато ће се држава овде проблематизовати постављањем следећа два питања: Прво, да ли су западне, развијене и демократске земље односно државе, ослобођене националних проблема? Друго, да ли је савремнеа западна држава национална, вишенационална или анационална односно грађанска? Што се тиче првог питања, чини се да негативан одговор пристаје више реалности. Дубљи увид у политичко-уставну и националну тероију и пракси показују да је и поред вербалних декларација, настојања да се политичји односи уреде према неком бездржавном или ненационалном моделу нису дали већег плода. Ова два појма и ентитета остала су актуелна и чврсто спрегнута у целој модерној политичкој историји па и данас у време њиховог озбиљног угрожавања или редуцирања. Њихова чврста спрега се нарочито активира у неким турбулентним ситуацијама. У новије време присуствујемо снажним тенденцијама етнификације политике и реполитизације периферије. Поново се јављају потиснути националитети и микронационалисти како се они зову у Француској, како би се разликовали од већинске националности и других нација-држава Европе. Неки аутори сматрају да су томе допринели многи фактори од којих су најважнији следећи: Прво, културно оживљавање и поновно потврђивање традиционалних вредности у суочавању са асимилационим притисцима модерног капиталистичког развоја и државе;Друго, осећање економских тешкоћа и недаћа налазило је израз у територијалним насупрот чисто класним или секторским подручјима и иницијално су се фокусирали на саму државу;Треће, у то ваља урачунати и покрет за политичку аутономију.Уз то јављају се и нови проблеми, нове миграције и таласи азиланата током 90-их довели су до нових напетости и заоштравања етнонационалних односа у западноевропским земљама. Напетости и сукоби се јављају око питања националног идентитета и то не само између домаће јавности и имигрантских група већ и између делова домаће политичке елите.Друго виђење односа нације, националних мањина и државе је асимилационо и изражено је великим делом у концепцији и конвенцији националне државе, односно нације-државе која може бити у виду америчког melting pota или француске нација-државе. По овој концепцији организатор и бранилац државе је нација односно доминирајућа национална скупина која је највећим делом асимилирала друге скупине или интегрисала у ширу категорију народа у једној земљи.Трећа солуција могла би се условно назвати вишенационалном државом односно државом вишеетничког грађанства. У таквој концепцији постоји могућност да припадници одређених националних елита или националих мањина имају двоструки вотум или да уживају двострука права: једна су она права која уживају као и сви други појединци на територији једне земље, а друга су њихова колективна права која уживају као припадници одређених етноколективитета.Четврта солуција је изражена у настојању да се успостави ненационална или анационална грађанска држава. У таквој држав неби било доминирајућих нација и националних мањина него су сви поједници равноправни грађани. Поменути модели односа државе-нације-националих мањина су више типолошки и у пракси их је тешко наћи. Није на одмет подсетити да постоје разлике у схватањима етницитета и националитета. Могло би се рећи да су врло често разлике у томе што се под етницитетом разуме народ који има заједничку културу и заједничку историју у коме се односи између припадника народа одликују Емоционалношћу и заједничким осећејем који чини оно „ми“ за разлику од неке друге скупине која слови као „они“.Често такву групу разликује од других група боја коже, језик или религија.

Тежња је јаче етничке групе да се домогне државе а кад то постигне она постане национална

група.

10. FUNKCIJE IZBORA

Izbori se najčešće odredjuju kao takmicenje izmedju pojedinaca i grupa prvenstveno partija u jednom drustvu za dobijanje politicko-upravljackih pozicija. Značaj i težina izbora mogu se velikim delom zapaziti iz funkcija koje oni imaju ili koje im se propisuju.         Izbori omogućavaju legitiman izbor vladara, vladajuće partije ili koalicije, izborima narod bira odredjeni put ili strategiju razvoja, izbori su prilika za informisanje gradjana oko ključnih pitanja društva i njihovog rešavanja. Izbori su prilika za slanje poruka liderima šta narod želi i upozorenja liderima da je njihova vlast  privremena i promenjiva, izbori bi trebali da budu ventil propustanja napetosti u jednom društvu i možda najznačajnija stavka izbora je da bi oni trbali da budu mera demokratičnosti jednog političkog poretka.Najčešće slobodni izbori podrazumevaju neka politička prava i slobode odnosno prava slobodnog učestvovanja u drustvenim i političkim procesima poput slobode govora, slobode udruzianja, pravo na biračku registraciju i kandidoavnje, slobodno pristupanje biračkom mestu, slobodu na tajni izbor, slobodno vodjenje kampanje.Demokratija pored slobodnih traži и fer izbore. Pod fer izborima se podrazumevaju:administracija koja nije vodjena užim partijskim interesima, ustavna zaštita izbornog zakona, univerzalno pravo glasa, Slobodan pristup biračkom mestu, objektivno izveštavanje od strane mas medija, ne mešanje policije i vojske odnosno njihov ravnopravan tretman.

11. VRSTE IZBORA I IZBORNI SISTEMI

VRSTE IZBORA    Kao i u mnogim drugim oblastima izbori mogu biti shvaceni u idalnom smislu ili u smislu realisticke kategorije sa manjim ili vecim manjkavostima.U idealnom smislku izbori bi ovako izgledali:pre izbornog perioda svi gradjani bi imali priliku da osiguraju das u njihove opcije ukljucene medju alternative o kojima se glasa a svi biraci bi bili jednako informisani.Svi biracki sposobni gradjani bi glasali  svi njiohovi glasovi bi bili jednako izbrojani,I kandidati sa najvise glasova bi pobedili. Od ovga bitno se razlikuju realni izbori.Moguće je klasifikovati izbore na različite nacčine. Postoje četri tipa izbora:kompetitivni,izbori dominantne partije, izbori  kandidata u okviru odredjene partije  i aklamativni izbori Kompetitivni su otvoreni izbori u kojima učestvuje više partija.U izborima dominantne partije formalno nije zabranjeno postojanje vise partija  ali je faktički obezbedjena dominacija i pobeda jedne partije.Izbori kandidata unutar jednopartijskog sistema ne dozvoljavaju da gradjani biraju izmedju partija već smo izmedju kandidata date partije koja jedina dozvoljena partija.Aklamativni izbori se odlikuju time sto nije dozvoljen izbor ni izmedju partija niti izmedju kandidata. Nominaciona tela u izbornim jedinicama su normirala po jednog kandidata u izborima. Ovaj model izbora je isčezao.IZBORNI SISTEMIZnačajan broj teoreticara smatra da je izborni sistem najmoćnije sredstvo u oblikovanju političkog sistema. Posebno značajan uticaj izborni sistem ima na partije i uopšte na karakter demokratije. Medjutim nema saglasnosti oko toga koji je sistem bolji onosno koji sistem više odgovara demokratskom uredjenju i razvoju društva.Postoji široka lista parlamentarnih iszbornih sistema i brojne njihove klasifikacije. Nije uvek jednostavno snaći se u razabiranju pojedinih sistema ili grupa sistema.Obim i mozaik izbornog sistema su zaista bogati. Pomenimo samo nekoliko ključnih pozicija: izborne strukture, biračka sposobnost, izlaznost na izbore, veličina parlamenta, izborna administracija, izborna formula pretvaranja glasova u poslanička mesta, izborne jedinice posebno njihova veličina, klauzula za ulazak u parlament. Veliki broj autora nastoji da reducira ovaj široki spektar izbornih faktora na tri odnosno pet ključnih elemenata koji predstavljaju i osnovne razloge ili izvore različitosti imedju izbornih sistema.Od toga kako će se složiti elemetni u jednu celinu zavisi velikim delom karakter izbornog sistema. Pri tome treba imati u vidu da neka na prvi pogled sitna izborna pravila I način njihovog izvodjenja mogu imati veliki značaj u konačnim efektima izbornog procesa.Najčešće se izborni sistemi klasifikuju prema stepenu proporcionalnosti odnsno prema tome u kakvom je odnosu broj glasova prema broju parlamentarnih mesta. Prema tome postoje tri osnovne šire vrste:vecinski-pluralni, semiproporcionalni ili  mešoviti I proporcionalni.Neki mešoviti sistemi neretko se svrstavaju u proporcionalne sisteme. Svi ovi sistemi imaju svoje dobre i loše strane. Nijedan od njih nije idealan. U svemu tome novac ima ključnu ulogu iako ne uvek i presudnu.Nema idealnih izbora odnosno izbornog sistema. Treba reći da su proporcionalni izbori češće u zapadnim razvijenim demokratijama ali ni da većnski sistemi nisu retkost.

12.OGRANICENJA MOGUCNOSTI IZBORA

Ma koliko izborni sistemi bili razvijani tokom vremena ostalo je crnih rupa u njihovom funkcionisanju. Izborne manjkavosti se mogu javiti u vise ravni i biti različite.U jednu grupu spadaju prepreke ili ograničenja koja se tiču mogućnosti pojedinaca da slobodno i kvalifikovano učestvuju na izborima.Druga vrsta ograničenja tice se izborne ponude.Trece ograničenje treba videti u politickoj relevantnosti izbora.Četvrtu vrstu ogrančenja moguće je naći u ljudskim greskama.Prvi vid ograničenja su pre svega: defektni izborni listici, nekompletni i netačni izborni spiskovi, isključivanje registrovanih birača, netačnost u prebrojavanju. Ova ograničenja se javljaju na svim nivoima izbora.Drugi vid ograničenja sastoji se u ograničenoj ponudi. Najčešće se zakonom odredjuje koje partije ili grupe mogu da učestvuju na izborima. Često komunističkim i fašističkim partijama nije bilo dozvoljeno da učestvuju na izborima i u nekim razvijenim zapadnim zemljama.Treći vid ograničenja treba traziti u političkoj težini ili relevantnosti izbora. Tu je pre svega reč o vanparlamentarnim političko ekonomskim centrima moći gde parlament radi onako kako mu serviraju centri moći.Četvrta mogućnost ograničenja sastoji je u greškama. Najčešće se smatra da su te greške slučajne i da one unapred ne determinišu konačne rezultate izbora. Često se dešava da se ne može odrediti da li je nešto greška ili proračunata manipulacija. Valja još jednom reći da su mogućnosti manipulacija i prevara u izborima prilično velike i da nijedan politički sistem  nije imun na njih. Tako i u pogledu vodjenja kampanje postoji dosta mrlja gde je teško obezbediti ravnopravnost jer tu novac odigrava značajnu ulogu.

13. NASTANAK I BITNE KOMPONENTE PARTIJA

Partije su dobrovoljne političke organizacije dužeg trajanja koje se bore za osvajanje ili održavanje političke vlasti radi ostvarenje odredjenih ideja ili interesa. One su nastale jos u antička vremena u svom modernom vidu javljaju se već u 18 veku a puniji izraz su dobile u 19 veku.Partije su nastale na različite načine. -Negde su se javlale kao parlamentarne frakcije.-Drugi osnovni izvor cinili su radnicki pokreti (Laburistička partija u Velikoj Britaniji)-Treci nacin nastanka partija sui z narodnooslobodilackih pokreta (Kongresna partija u Indiji)-Četvrti razlozi za nastanak partija su ostvarivanje odredjenih ciljeva (Marksistička i komunistička partija)

Bitne komponente patija su: Ideologija, program, socijalna struktura i organizacijaIdeologija je sistem uverenja o poželnom uredjenju politike i društva.Program podrazumeva konkretizaciju ideologije ili njen operativni izraz.U razudjenom spektru partija moguće je naći partije sličnih i preklapajućih ideologija, kao i partije nebuloznih ideologija Ii partije koje se svesno ne pridržavaju ideologije.

Kada je reč o interesima i strukturi partija postavlja se pitanje čemu dati prednost:izgledima partije na uspeh sa aspekta ekonomskog razvoja ili zahtevima većine društva. Interesi većine društva i članstva u veikim partijama leve orijentacije  ne poklapaju se  sa zahtevima srednjeg i višeg posebno elitnog sloja drustva. U novije vreme ključna težnja partije postaje da privuče što više gradjana. Zato se neke partije deklarišu neutralni poput cach all partija.

Što se tiče organizacije nije teško zaključiti da je to jedno od osnovnih svojstava partije. Organizacijom se obezbedjuje kako unutrašnja komunikacija tako i spoljna komunikacija sa domaćom i stranom okolinom kao i unutrašnja hijerarhija sa raspodelom nadleznosti i partijskom disciplinom. Organizacija je jedno od osnovnih sredstava održavanja partijske kohezije.

14. KRITIKA PARTIJA

Nema uvek saglasnosti oko nužnosti postojanja partija ili njihove koristi za funkcionisanje i razvoj demokratskog političkog sistema.

Negativna kritika partijaPartije su parcijalne politicke organizacije.Usled te parcijalnosti one nisu sposobne da prestavljaju I izrazavaju narodnu volju.One su aktivni factor podela prema tome razjedinjuju I stvaraju konflikte u drustvu I politici. Orjentisane su na osvajanje i očuvanje vlasti čime dolazi do zaslepljenosti koja onemugućava konstruktivnu raspravu koja treba da proizvede odgovarajuće rešenje.Sledeći smere kritike ima u vidu prenaglasenu ulogu partija koja void u neku vrstu partokratije. Partokratski poredak može biti dobra ulaznica za neku vrstu autoritarnog poretka.Treće, okrenute i angažovane pre svega na osvajanje ili ocuvanje vlasti partije gube smisao i sposobnost razumevanja i promovisanja razvojnih potreba i strategija jednog društva i politike.Četvrto, partije su u novim uslovima izgubile one ključne funkcije koje su ranije imale. Mas –mediji su faktički preuzeli najznačajnije funkcije tako da su partije postale suvišne.

Odbrana odgovarajućeg statusa Na strain odbrane soji mnogo veci broj autora nego na strain njihovog osporavanja.Valja pomenuti njihovu integrativnu ulogu. One povezuju interese brojnih i različitih grupa u šire globalne zahteve, delujući na usaglašavanje suprostavljenih ideja i interesa.Pored ovoga one imaju i kreativnu ulogu time što pretvaraju parcijalne interese pojedinih grupa globalne politicke zahteve i strategije razvoja. One omugućavaju i izbor odnosno opredeljenje gradjana za odredjene opcije.Takodje omogućavaju gradjanima da na sledećim izborima daju poverenje ili uskrate poverenje nekima od njih.Partije omogućavaju participaciju širokih krugova gradjana u politici.Važna je uloga parija u regrutovanju i obučavanju kadrova za  obavljanje odredjenih  političkih poslova.Partije su značajni faktori za delovanje demokratskih institucija  i instituta u modernim društvima.Partije i partijski sistem omogućavaju vodjenje  odredjenih organizvovanih debata  o ključnim pitanjima razvoja društva i na taj način predstavljaju značajan faktor racionalizacije politike i političkog odlučivanja.

15. UMERENO OPADAJUĆA ULOGA PARTIJA

Čini se da bi za sada bilo iluzorno ovoriti ili zahtevati ukidanje partija iz institucionalnog sklopa demokratske politike i političkog sistema. Ono što je moguće je jesu zahtevida se partije u mnogo većoj meri adaptiraju  humanističkim i demokratskim zahtevima i potrebama društva i čoveka i da se smanji njihova politička moć.Na osnovu nekih indikatora zista se može zaključiti da rejting pa i uticaj partija opadaju. Najčešće se navode sledeći razlozi za to: Prvo, izlaznost na izbore je sve manja,Drugo, gradjani se sve više interesuju i brinu za svoje private stvari. Treće, politika postaje sve više sekularna i manje ideološka a to zanči I sa manje naboja konfliktnosti.Četvrto, neki smatraju da bi valjalo uzeti u obzir i nastanak  postmodernistickog doba koje se okrece novim vrednostima i novim zahtevima potrošačkog društva, pitanjima sredine, ličnoj moralnosti i drugim vrednostima koje prevazlaze levo-desne podele i logiku.Peto, mas mediji su već preuzeli neke funkcije koje su partije obavljale.šesto, valja  napomenuti pretnju partijama od strane interesnih grupa I grupa za pritisak.Sedmo,vidno je i opadanje članstva od 1980-tih godina. To je naročito izraženo u kategoriji mladih osoba.Iz svega toga može se zapaziti da postoji  izvesno opadanje uloge i uticaja partija, ali ne bi  trebalo izvoditi zakljucak da će se taj trend pojačavati i voditi kraju partija. Čini se da je to više indikator i upozorenje da partije treba da se u nečemu menjaju, odnosno drukčije ponašaju, nego da nestaju. Moglo bi se reći da partije još uvek imaju višak političke moči i da bi trebalo da demokratski I ustavni sistem nadju načina da bar u izvesnoj meri ograniče njihovu moć.

16. TIPOVI PARTIJA

Suvišno je trošiti mnogo reči na dokazivanje da postoji ekspanzija i raznovrsnost partija u savremenom svetu. Različitosti partija su uslovljene brojnim faktorima  od socijalne i ekonomske strukture preko stepena razvijenosti društva do tradicije i kulture datih zemalja.Partije se mogu klasifikovati po razlicitim osnovama.Tako se po osnovu socijalne strukture  mogu razlikovati: gradjanske, radnicke, seljačke, nacionalne, verske.Diverze je pravio razliku izmedju masovnih i kadrovskih partijaZa masovne partije regrutovanje članstva je osnovna aktivnost partije.Uz to, finansije se u tom tipu partija oslanjaju  na članirunu  članstva.Kadrovske partije su drukčijeg karaktera. One postižu selekcijom ono sto masovne partije postižu brojem. Moguće je razlikovati partije predstavljanja i partije integracije.Sartori ima svoju klasifikaciju:posmatračke, ideološke, responzivne, demagoške,U prilično bogatoj klasifikacijskoj  ponudi niza autora valja istaći sledeće partije: kadrovske, masovne, sveoubuhvatne, kartelske, liderske i profesionalne partije.Cilj prezentiranja klasifikacija je da pokaze opadanje ideološkog karaktera ili čistih parcijalnih pozicija partija i da one postaju kooperativne i orijentisane više prema strukturi potrebama vlasti nego potrebama gradjanstva.

17. TIPOLOGIJA PARTIJSKIH SISTEMA

Razvrstavanje partijskih  sistema je poput razvrstavanja partija slozen posao. Dalder posebno naglašava da je to složen i najteži posao zato što postoji mnoštvo problema, dimenzija i rascepa u političkom životu.Partijski sistem predsavlja splet konkurentskih medjupartijskih odnosa. To je jedan podsistem u okviru šireg politickog sistema.Najčešće se kao merila indentifikacije i klasifikacije partijskih sistema  koriste sledeći faktori: broj relevantnih partija, širina i intenzitet medjupartijskih podela koje reflektuju dublje sukobe u društvu, priroda političkog sistema, stepen stabilnosti, koji najvećim delom zavisi od stepena indentifikacije, podrške gradjana i legitimnosti političkih subjekata.Na osnovu pomenutih paremetara Sartori je podelio partijske sisteme u sedam tipova: jednopartijski, sistem sa hegemonističkom partijom, sistem sa predomonantnom partijom, dvopartijski sistem, sistem ogranicenog pluralizma, sisitem ekstremnog pluralizma i atomizirani partijski sistem.Blondel je dao znatno kraću klasifikaciju partijskih sistema zasnovanu na broju političkih partija i njihovoj relativnoj veličini. Njegova klasifikacija u četiri kategorije je:dvopartijski sistem, sistem dve i po partije, višeartijski sistem sa dominantnom partijom, višepartijski sistem bez dominantne partije.Ovakva šema je posle 1970. Godine donekle korigovana. Četiri tipa sistema su ostali ali su neki elementi izmenjeni. Tako je broj glasova koje dobijaju glavne partije smanjen. Procenat nezavisnih birača je porastao a partijska indentifikacija je smanjena. Menja se i karakter partija.

18. DVOPARTIJSKI NASPRAM VIŠEPARTIJSKOG SISTEMAVeć duže vreme vode se zučne rasprave oko prednosti dvopartijskog ili višepartijskog sistema. Nije teško zapziti da je ovo slično dilemi većinski ili proporcijalni sistem. Poznato je da po mnogo čemu većinski izborni sistem odgovara dvopartijskom, a proporcijani višepartijskom sistemu.Dvopartizam omogucava ili stvara jaku i stabilnu vladu koja je u stanju da obezbedjuje stabilan i efikasan sistem i podršku u parlamentu za svoju politiku.Drugo, jednopartijska većinska vlada je u stanju da uspešno upravlja složenim poslovima parlamentarnog organizovanja i odlucivanja.Treće, dvopartijski sistem omogucava jednostavno vodjenje dijaloga i debate o globalnim problemima politike.Četvrto, dvopartijski sistem omogućava kristalisanje alternative politike i političkog razvoja i jasan izbor izmedju dva smera politike.Peto, dvopartizam tezi umerenoj politici gde dve partije moraju da se bore za glasove biraca i zato su primorane da zastupaju umerene politicke opcije.Šesto, dvopartizam je snažan faktor transparentnosti politike i vlasti i prema tome uslov demokraticnosti jednog sistema. Kao i to da se u dvopartizmu lako i odma posle izbora formira vlada, dok je u višepartizmu ovo nemoguće, zbog koalicija itd…U prilog drugoj, višepartijskoj opciji ističu se mahom suprotni argument. Prednosti visepartizma se posebno naglašavaju u slucaju multietničkih društava. Tvrdi se i da dvopartizam sužava  osnovu i mogućsnost reprezentacije nizu relevantnih socijalnih i politickih grupa. Takodje se smatra da u dvopartizmu opcije koje postoje su slične i da gravitiraju centru i da sama ta sličnost sužava mogućnost izbora izmedju dva alternativna toka razvoja.

19. OSNOVNE PARTIJSKE PORODICE

Po sličnosti partije se najčešće grupišu u odredjene partijske porodice. U zapadnim sistemi moguće je uočiti nekoliko takvih porodica. Kažemo nekoliko je kod nekih iztrazivaca reč je o dve grupe: porodice levice i porodice centra i desnice. Kod drugih autora spektar partijskih porodica je širi. Tako se u Štajnerovom partijskom grupisanju mogu naći sedam partijskih porodica: socijalisti, liberali, konzervativci, hrišćanski demokrati, nova radikalna desnica, zeleni i regionalne partije.Kombinovanjem dve ose odnosno dva kriterijuma podela, ideal jednakosti i idela slobode on dobija četiri usmerenja, odnosno tipa partijskih porodica: 1.ekstremna levica koja sadrži partije i doktrine koje pristaju ili promovišu jednakost i autoritaizam, 2.centristicka levica koja obuhvata egalitarne i liberalne partije, 3.centristička desnica uključuje liberalne i neegalitarne pokrete, 4.ekstremna desnica  obuhvata antiliberalno i antiegalitarno orijentisane pokrete.Nama se čini da je moguće indentifikovati pet širih partijskih porodica u zapadnim demokratskim sistemima. To su: levo orijetisane, liberalne, konzervativne, radikalno desne i radikalno leve. Od levih partija valje pomenuti: socijalisticke, komunističke, novu levicu i ekoloske partije. U konzervativne partije se ubrajaju: klasicne konzervativne, demohrišćanske, konzervativne ahrišćanske i agrarne partije.Izmedju svih ovih partija moguće je primetiti odredjene veze. Onamo gde su jake socijaldemokratske partije nema jakih komunističkih partija. Ako su jake liberalne partije agrarne partije su slabe.Nekad nije lako utvrditi ove podele na levo i desno pa se mnogi istrazivaci trude da nadju nove nacine podele na već pomenuti, tradicionalni levo-desni pristup.

20. INTERESNE GRUPE, MAS MEDIJI I PARTICIPACIJAModernizacijom I demokratizacijom politike i drustva interesne grupe usle sun a velika vrata u polje politike.Nastaje zlatno doba interesnih grupa. To se moze zapaziti iz proste cinjenice da interesne grupe pre ili kasnije dopiru do kljucnih poluga svih politickih institucija.Kaže se da su interesne grupe modernizacijom usle na sira vrata u politiku to ne znaci das u one sasvim  nov fenomen  u politici. Poznati je da grupe naročito u sferi ekonomije vuku korene još iz srednjovekovnog sistema.Ono sto novije interesne grupe razlikuje od stariji jeste sofisticiraniji način rada i širi društveno-politički kontekst u kome one deluju. Mnoge interesne grupe u Evropi imaju ne samo interesno grupne lobiste već i članove parlamenta. Nije retko da su neke interesne grupe ekonomski mnogo jače nego partije.Partije su ostale ključni akteri na politickoj sceni uz nešto ojačanu ulogu  interesnih grupa.

Mas mediji i participacija u savremenoj politici i demokratskoj teoriji je opšte prihvaćeno da mas mediji imaju veliki značaj i uticaj u političkom sistemu. Nije sličajno što su ih neki proglasili kao četvrtu branšu vlasti.-Informisanje je jedno od bitnih obeležja, odnosno uslova demokratije, bolje reći poliarhije. Njegov značaj u novije vreme je znatno porastao, zbog značaja međunarodne komponente politike, pa samim tim i međunarodne dimenzije informisanja.Zbog ovakvog značaja i uticaja medija na javno mnjenje i legitimnost jednog poretka, prirodno je očekivati veliku zainteresovanost političke elite u širem smislu za kontrolu nad njima.

21.САД вертикална организација власти

Када се говори о вертикалној организацији власти мисли се на односе између виших и нижих нивоа политичке организације друштва. Она у случају САД укључује федерализам и локалну управу. САД представљају пример добро уређене класичне политичке федерације.САД су федерација састављена од 50 држава и дистикта Колумбије у коме се налази главни град Вашингтон. Разлози за успостављање федерације а не унитарне државе су броји од којих су најважнији следећи: -Прво место свакако заузимају историјски разлози. Америчка федерација је настала уједињавањем посебних колонија које су биле међусобно неповезане и уживале известан степен самосталности у односу на енглеску круну.-Други разлог треба тражити у настојању да се створи истоврмено и велика и ефикасна држава.-Треће требало је водити рачуна и о реалним разликама у тако великој земљи са мноштвом народа, различитим културама и географским положајем. У целој америчкој историји су постојале и данас постоје разлике у интерпретацији федералне формуле Устава боље рећи расподеле функција између Савеза и федералних јединица.Три основне интерпретације америчког уставног федерализма:1.Прва сматра да је реч о дуалној балансираној федерацији са јасном расподелом надлежностии претпоставком суверености на страни државица 2.Друга интерпретација сматра да је захваљујући амандманима, обичајном праву и тумачењу Устава од стране Врховног суда, амерички устав и систем успевао да се прилагођава нужним друштвеним променама.3. Трећи сматрају да је Устав био довољно широк и далековид да предвиди могуће промене.

Структура власти у федералним јединицам слична је структури савезне власти. Свугде постоји дводомно представничко тело, састављено од Представничког дома и Сената. У свим државицама постоји Гувернер који се бира и то са овлашћењима сличним председнику САД.Америчка савезна држава је далеко и финансијски моћна организација. Она располаже трећином до четвртине националног доходка. А у формирању федералног буџета не учествују све државице једнако.

ЛОКАЛНА УПРАВА у САД солидно је саздана и има дугу традицију. Она је приспела са колонизаторима из Енглеске и даље развијана по Енглеском узору са неким додацима америчке средине.Разноврсна је и неуједначена, у неким државама постоје развијени облици непосредне демократије, посебно народна иницијатива и референдум а у неким су и даље доминантни типични представнички облици одлучивања. Организована је различито у више нивоа: Окрузи, Велики градови, Манји градови, Села, или предграђа. Статистика каже да има око 85.000 локалних влада.

22. САД КонгресВласт је подељена између Председника, Конгреса и Врховног суда. У новије време Конгрес обавља следеће функције:Прва Ваља поменути његову законодавну функцију која се креће у оквиру надлежности федерације које су фиксирране Уставом.Друга функција Конгреса огледа се у контролној и контрабалансирајућој делатности наспрам извршне власти.Трећа функција Конгреса огледа се у његовој надлежности да покреће и спроводи процедуру оптужбе против високих државних функционера у одређеним случајевима Конгрес је представничко тело састављено од два дома. Представничког дома и Сената. Дводомна структура је резултат федералног уређења.Представничком дому председава спикер који је припадник већинске партије. Конгрес чине сви чланови Представничког дома Републиканске партије. Циљ ових организација је да припремају посланике за седнице Представничког дома.СЕНАТ- други дом Конгреса је Сенат. Сенат има 100 чланова и у њега улазе по два изабрана сенатора из сваке државе. Сенат обавља неку вресту контрабалансирања унутар саме законодавне структуре. Сенат има значајне функције у области међународних односа, одбрамбене стратегије и енергије, као и у одобравању међународних уговора. Дужина мандата сама по себи доприноси већој стабилноти и утицају сенатра. Шестогодишњи мандат даје сенатору веће политичке могућности. Сенатор има већи административни и помоћни персонал као и повољније материјалне услове за обављање својих послова.Што се тиче социјалне структуре конгреса може се рећи да она не одражава ни приближно социјано-стратификациону, професионалну и верску структуру становништва.Конгресни одбори Иако нису предвиђени Уставом одбори оба дома имају веома значајну функцију у раду Конгреса. Постоје стални и повремени одбори. У представничком дому има 23 стална одбора, а у Сенату 18 сталних одбора, њихова величина креће се од 9 до 50 чланова у првом случају а до 23 у другом случају.Законодавни процес Годишња заседања Конгреса почињу 3.јануара заједничком седницом оба дома на којој наступа и председник са својом поруком о стању Уније, која је истовремено и програм владајуће партије и председника. Заседања трају до јула. Конгрес се по Уставу састаје најмање једанпут годишње.Основне функције и права Конгреса су да доноси Законе и резолуције од којих су посебно значајни финансијски закони. Законодавна функција је без сумње најзначајнији вид делатности Конгреса. После усвајања закона у конгресу који се спроводи у две фазе законски предлог иде на потпис председнику и после потписивања постаје Закон.

Што се тиче Посланика као и у многим другим земљам, посланици америчког Конгреса уживају посланички имунитет, не могу бити подрвгнути грађанској ни кривично одговорности за речи изговорене у дебатама. Имају редовне плате у просечној висини око 45000 долара и може ангажовати до 18 службеника у својој канцеларији и током времена јачао је економски положај посланика.

23. Предсеник САДСходно принципу поделе власти, извршна власт у политичком систему САД поверена је председнику. Председник се бира на 4 године са могућношћу једног поновног избора. Не постоји одговорност предсеника или извршне власти пред Конгресом.Председник представља најмоћнију и најзначајнију институцију у политичком систему САД. Пре свега треба имати у виду уставна овлашћења и функције председника. Он је шеф државе, шеф администрације и војни командант оружаних снага, у сфери међународних односа посебно овлашћење је закључивање међународних уговора уз одобрење Сената. друго У круг извршних овлашћења спада и право доношења подзаконских аката, правила и инструкција. Трећи извор моћи су законодавна овлашћења.Четврто снажно упориште председника јесу огромна финансијска средства којима администрација располаже преко буџета. Пето, важан извор моћи председника је његово право именовања великог броја највиших државних функционера, од министара и дипломатских представника па до судија Врховног суда. По неким проценама, у диспозицији председника је намештање око 5000 највиших државних функционера.Шесто, председник је шеф администрације која има неколико милиона људи и бројне институције. Седмо, иако је по Уставу резервисана само за посланике, могућност законодавне иницијативе у пракси има и Председник односно извршна власт.Осмо председник има право суспензивног вета на сваки законски нацрт који је већ прошао кроз Конгрес. Потребна је двотрећинска већина у конгресу да би се надјачао, односно надгласао председников вето и законски нацрт добио правну снагу. Поред њега он користи и тзв. Џепни вето у оним случајевима кад му Конгрес достави усвојен законски предлог на потпис у десет последњих дана заседања, односно десет пре закључења заседања.Девето, ваља имати у виду да уставом нису сасвим прецизирана па ни ограничена овлашћења председника као врховног команданта оружаних снага. Десето председник је истовремено и лидер владајуће партије, ово је нарочито важна чињеница ако председникова партија има већину у оба дома и у судству, као што је то случај са новијом структуром власти у САД.

У вршењу својих функција председник се ослања на скуп сарадника које сам именује и који се зове Кабинет. Кабинет делије као уходана екипа председникових саветника. Са јачањем државе јачао је и растао Кабинет. Чланови Кабинета не могу бити истовремено и чланови Конгреса.Поред Кабинета постоји и Извршна канцеларија као сложен и максимално координирани склоп од око 10 до 14 органа, тела и служби. Од формирања посбне службе Беле куће до новијих дана број чланова је порастао са 9 на око 500 са издашним средствима од неколико дестина милиона долара. Она представља лични ослонац председника и по преузимању власти сваки нови председник саставља тим Беле куће од својих најближих пријатеља и познаника за које сматра да су му одани.Поред Извршне канцеларије и Кабинета ваља поменути и независне регулативне комисије, независне агенције, државне корпорпорације...

24. Врховни суд

Трећу институцију власти (поред Председника и Конгреса) представља Врховни суд. Који је надлежан као првостепени и апелациони суд у грађанским и кривичним стварима. Једна од најзначајнијих функција Врховног суда је тумачење Устава, иако за то нема експлицитних уставних овлашћења.Суд се састоји од девет чланова, од којих је један председник и осам судија. Председника суда и судије именује Председник САД, уз мишљење и одобрење Сената. Судије су непроменљиве и непокретљиве докле год се добро држе Устава. Суд одлучује већином гласова присутних. Ако неки судија има другачије мишљење од осталих такво мишљење се излаже писмено и прилаже уз одлуку. Треба нагласити да је амерички систем први у свету увео оцену уставности закона, то практично значи да закон који није у сагласности са уставом не производи правно дејство.Због својих великих практичних овлашћења и могућности у тумачењу Устава, врховни суд је назван и „Прикривеним законодавцем“, а неретко и „господаром“, уместо чуваром Устава. Иако је оквир рада судија, Устав је, у ствари, оно што судије кажу да он јесте. Због свега тога, председник САД је заинтересован да на места судија дођу људи који ће бити сличних идејних опредељења и који ће му бити лојални.

25. САД- Историја и организација избора

Избори у САД имају прилично густу и шаролику, али не тако дугу историју. Треба подсетити да је пре револуције у колонијама само 2% становништва могло да гласа. Чак и 1940.само 5% црначког становништва Југа било је на бирачким списковима, стим што је и многима од њих у пракси ометано остваривање тог права. У државама Мисисипи и Алабама 1962. само 5% односно 13% црначке популације било је убележено у бирачке спискове. Тек је законом о бирачким правима од 1965. омогућено црнцима да користе бирачко право. Ваља напоменути да ни Устав САД није давао гаранције за опште прво гласа. Највећи број државица усваја принцип општег права гласа за белу одраслу популацоију између 1800 и 1828. Тек после укидања ропства 1865, 14 и 15 амандманом Устава гарантује се право гласа за одраслу црначку мушку популацију. Амандманом 15 забрањује се ускраћивање бирачког права по расном, религијском или ранијем робовском основу.

У САД се бирају многа тела, али најзначајинаји су изброи за предсеника, Конгрес и гувернере. Председнички избори представљају свакако главни и најинтересантнији политички догађај у САД. Конгресни избори који се одржавају након две године за председнички дом и за трећину сенатора служе, поред осталог, и као прилика за тестирање мњења о председниковој популарности па и као нека врста референдума за политику председника у протекле две године.Изборни систем је већински и веома сложен са великим овлашћењима федералних јединаица у конституисању многих савезних органа.

ФАЗЕ У ИЗБОРНОМ ПРОЦЕСУ- Генерално гледано, постоје две кључне фазе у изборном процесу. Једна је фаза кандидовања, а друга је избор личности за носиоце одређених изборних функција. Оно што је посебно интересантно и донекле специфично за амерички изборни систем јесте фаза кандидовања.Током истоје партије су користиле три начина кандидовања. То су кокус, конвенција и примарни избори, у ранијим данима 18 и рани 19 век, нису постојала нека посебан правила за кандидовање . У ставри кандидовање се обављало на скуповима партијских активиста. Скуп активиста на којима се одређивао кандидат звао се кокус. Током 1830-их место кокуса преузимају конвенције. Конвенција је скуп делегата који су изабрани од чланова парије за одерђену област или за државицу. Најзад примарни избори су највећим делом заменили конвенције.Ваља разликовати и два модела примарних избора. Једни су затворени а други отворени. У затвореним изборима бирају се чланови партије. Иначе оба модела се практикују у малим изборним јединицама у којима се бира само један кандидат по већинском принципу. Избори се спроводе по поступку који предвиђа да у случају да у првој рунди ниједан од кандидата не постигне апсолутну већину у други круг иду два кандидата са највећим бројем гласова.Примарни избори поред добрих страна имају и своје лоше старне те су стога изложени бројним приговорима. Међу примедбама истиче се следеће: -Примарни избори поскупљују ионако скупе изборе-Они фактички дуплирају изборе-Они траже висок утрошак енергије који не резултира адекватним политичким исходом-Исцрпљују бираче и и чине их мање заинтересованим за главне изборе.

За успех кандидата је од велике важности изборна кампања и новац.

26. Избори за Конгрес

Посланици представничког дома, или како се обично зову, конгресмени бирају се на две године, без ограничења реизборности општим и непосредним изборима грађана по изборним јединицама. За избор посланика довољна је релативна већина гласача. _Укупан број чланова Представничког дома је 435, а број представника једне изборне јединице варира према порасту броја становника. Данас просечна изборна јединица броји око 480.000 становника.Кандидат за конгресмена мора имати 25година, мора бити најмање седам година држављанин САД и становати у изборној јединици у којој се кандидује.

Избори за сенат Сенатори се бирају општим изборима на 6 година, стим што се 1/3 сенаторског састава бира сваке друге године. Изборне јединице чине поједине државе. Као и у случају конгресмена, сенатори се најчешће по неколико пута бирају, тако да неки од њих остају у сенату и преко 20 година. Услови за сенаторе су да кандидат има 30 година, да је грађанин САД девет година и да станује у држави у којој се кандидује.У сенату такође постоји већинска и мањинска партијска организација и њихове вође.

27. Председнички избори-услови кандидатуре и изгледи за успехИзбори за председника представљају најинтересантнији и најзначајнији део изборног процеса. Избори за председника САД, који су великим делом регулисани Уставом САД, садрже углавном две основне равни, једна се тиче услова које кандидат за председника мора испуњавати пре уласка у изборну трку, а друга се односи на саме изборне процедуре.

Устав захтева да кандидат за председника буде лице које је грађанин и рођено у САД, стар најмање 35.година и са пребивалиштем у САД најмање 15 година.ПРВО- један од важних услова за председничку кандидатуру је одговарајуће политичко искуство и то са високих политичких положаја.ДРУГО- иако се не може рећи да социјално порекло има пресудну улогу, ипак је готово извесно да је за успех у председничкој трци нужно добро финансијско стање.Но треба рећи да није увек пресудан новац у изборима. На избориам 2000.године Џорџ Буш је у пропагандну кампању у Калифорнији уложио 12,4 милиона долара а ипак је изгубио од АЛ Гора 53% - 42% за Гора, који је дао неку сићу за рекламе.ТЕЕЋЕ- једно од неписаних правила даје мале или никакве изгледе за изборни успех припадницима црнаца, јевреја, католика, етничких мањина или жена.СЛЕДЕЋЕ- важан услов за успех у предесничком надметању је припаднос једној од две партије.

28. Поступак за избор председника

Изборни поступак за председника је подељен у неколико фаза. У првој фази ваља разликовати две врсте активности. Прва је везана за напоре потенцијаних кандидатада одреде своју сопствену стратегију у изборној кампањи. Ту је могуће разликовати две основне стратегије. Једна је предводничка стратегија а друга је стратегија „црног коња“. У случају избора предводничке стратегије, кандидат мора да на активан начин, који подразумева мноштво говора, путовања, сусрета и мас-медеијских промоција, презентира свој програм и своје намере, што може допринети или његовој афирмацији или дисквалификацији већ у првој фази изборног огледања. Друга стратегија има скромније претензије и не пружа већу шансу кандидату за своју промоцију и избору.У првој фази одржавају се примарни или прелиминарни избори који, како смо видели, представљају изборе у оквиру појединих партија и партијске конвенције по појединим државама. Унапред је одређено у којим државам ће бити одржани примарни избори.У 25 државица постоје затворени примарни избори у којима само лица која су пререгистрована као чланови одређене партије могу гласати у тим партијским изборима.Примарни избори су период, односно прилика за главно унутарпартијско омдмеравање снага. Друга фаза избора посвећена је националним партијским конвенцијама на којима се врши коначан избор партијских кандидата за председника и потпредседника САД и траје у току јула и августа.Трећа фаза протиче у кампањи, изборној трци и компетицији између најчешће два најмоћнија ривала и завршава са избором изборника у државама. Формално, председник и потпредседник се не бирају непосредно већ посредно преко избора изборника (електората) који касније у свом изборном колеџу бирају председника. Поред 435 представника државица, представнички дом укључује и представнике Дистрикта Колумбија и прекоморских територија Гуам, Девичанска острва, Америчка самоа и Порторико. Гласа се за листу у целини и побеђује листа која је добила већину гласова. Партија која добије више изборника биће победник на изборима. За победу је потребан минимум од 270 гласова. По једном закону од 1845. изборници се бирају сваке четврте године, и то првог уторка после првог понедељка у новембру.Законом од 1887.изборници се после свог избора „састају“, боље рећи организују да формално изаберу председника. Сви изборници једне државе припадници су партије која је добила већину бирача у тој држави. Управо сазивање колеџа изборника и избор председника и потпредседника обавља се првог понедељка после друге среде у децембру у току изборне године (18.12.2000.)већином изборника и представља четврту и последњу фазу изборног процеса. Одлука Колеџа изборника упућује се Конгресу у коме се 6.јануара обавља верификација, а 20. јануара и инаугурација председника.

29. Изборна кампања, стилови, циљеви и технике кампање, дебате председничких кандидата

СТИЛОВИ- Један од кључних сегмената изборног комплекса и спектакла представља изборна кампања. Која је уствари сложено угађање и прилагођавање између кандидата и народа, богатих и сиромашних људи, белаца и црнаца. Захваљујући његовој укорењености у једној фази односа између класа и слојева, која се одликовала, прво, запаженим квалитетом интимности и друго, снажним осећањем за локану заједницу, тај стил је повлачио за собом видан притисак оних коијам се влада. Он је чинио да политика изгледа интересантна, важна, приступачна и разумљива обичним грађанима.Заступници едукационог стила желели су да замене емоције, спектакле и партијски дух разумом, подижући и развијајући дискусију о проблемима уз ограничено наглашавање партијности.Рекламни стил се појављује као напор да се реконструише , у време опадања локалне заједнице, шира инклузивна политика која је била подривена реформаторским напорима да се образују гласачи. Наиме изгледа да у савременој америчкој кампањи има по нешто од сва три стила. Који ће од њих превагнути или бити највише коришћен зависи од низа околности.ЦИЉЕВИ И ТЕХНИКЕ КАМПАЊЕ- Изборна кампања је програмирана и подређена личном успеху председничког кандидата и има вишеструке циљеве. Прво, она треба да што уверљивије аргументује привлачност и исправност тема и опредељења одређене партије и њеног председничког кандидата. Друго, кампања треба да учврсти уверење у предности одређеног председничког кандидата у делу популације који иначе подржава његову партију. Настанком модерних средстава комуникације, посебно телевизије, с једне стране, проширују могућности јавног информисања и праћења изборне компетенције датих кандидата, а, са друге стране, повећавају могућност одређених ужих и организованих група у планирању и вођењу изборног процеса.ДЕБАТЕ ПРЕДСЕДНИЧКИХ КАНДИДАТА- саставни део кампање су дебатни двобоји између председничких кандидата. Почетком септембра 2000.републикански кандидат Џорџ Буш је предложио три дебатна двобија. Интересантно је и чудно да се овај председнички кандидат оскудних или најблаже речено умерених говорничких способности и знања, усудио на двобој са својим против кандидатом. Још чуидније је да је он из тих силних дијалога и дебата као из дугог и изцрпљујућег изборног процеса изашао као победник. То сведочи о две ствари. Прво, о томе да су за резулатае изборне игре потребни и други квалитети и услови осим знања и говорничке способности. Друго, то је уверљив доказ да у САД постоје не само председнички кандидати интелектуалног профила Џорџа Буша већ и кандидати који су инфериорнији од њега. Серије телевизијских дебата пред изборе треба да омогуће бирачима да се одлуче између два кандидата.Традиција јавних дебата датира од 1960-их год. Тадашњи председник Ричард Никсон се суочавао са Џоном Кенедијем, победио је Кенеди захваљујући шарму и опуштености.

30.САД Изборне манипулације

Показало се и то да изборни систем није имун на многе неправилности, лажирања, нерегуларности, конфузије, инпровизације, манипулације и хаос. Збрка је достигла врхунац, а клупко почело да се одмотава тек после одржавања избора кад су изборни резултати прво саопштени, а затим повучени и најзад зависили од гласова само у једној државици - Флориди. По изборном закону Флориде потребно је поновно пребројавање када је разлика мања од 0,5%. По закону 67 округа Флориде имали су једну недељу после избора 7.новембра, то значи да су имали обавезу да до 14.новембра доставе резултате гласања. За оне становнике Флориде који су у иностранству одређен је рок до 17.новембра. Многи црни и бели бирачи протестују да су на замршеном изборном листићу погрешно гласали за Бјукенена уместо за жељеног кандидата Гора, а неки су у брзини и заблуди заокружили два имена и тако се уврстили у неважеће. Због таквих пропуста је по неким накнадним прорачунима погрешно дато Бјукенену око 25.000 гласова. Ако се има у виду да без Флориде која има 25 електорских гласова, и Орегона са 7 гласова, Гор располаже са 260 а Буш са 246 електорских гласова, то значи да онај ко победи на Флориди постаје председник САД. Буш је добио гласове у 30 савезних држава углавном на конзервативном средњем западу и на Југу док је Гор био победник у индустријски развијеним и великим државама Калифорније и Њујорка. Предлог да се врши поновно пребројавање гласова потврдио је и јавни тужилац Флориде, Боб Бетервелд. То је био разлог да Гор поново позове Буша и повуче честитку коју му је раније упутио као победнику на изборима. Званичници су тврдили да је на око 17.000 гласачких листића унапред уписан глас за Буша. То се једино може објаснити „Организованом корупцијом“ како су коментарисали демократе. Није се тада могло искључити да за Флоридом крену и друге државе попут Њу Мексика, Ајове, Орегона и Висконсина у којима је разлика измежу кандидата у добијеним гласовима била веома мала или су установљене разне неправилност током избора и пребројавања гласова. У Њу Мексику разлика измежу два кандидата је свега 160 гласова. Ваља имати на уму да је У_ставом одређен 12.децембар као рок у коме се мора објавити ко је освојио 25 електорских гласова у Флориди да би се 18.децембра могао састати Изборни колеџ и изабрати председник САД. Од око100.000.000 бирача, резултати су дали Гору вођство од 357.852 у народном гласању у целој САД, или 0,4%, што је најтешњи резултат од компетиције Кенеди-Никсон 1960. Али у електорском колеџу Буш је тукао Гора са 271 према 267 гласова, најтешњи резултат од 1876. кад је Хејз тукао Тилдена са маргином од једног електорског гласа. Резултат је био тесан и за Конгрес.Саопштењем Државног секретара Флориде, Кетрин Харис, од 26.новембра потврђено је да је републикански председнички кандидат освоијо 25 електорских гласова на Флориди. То је прва званична потврда Бушове победе на изборима за 43 председника САД.Због свега тога многи сматрају да је изборни систем САД неадекватан и застарео, изборни систем који дозвољава аномалију да кандидат са највећим бројем гласова изгуби од противника који игром посредничких механизама, обезбеди највише гласова електора.Тако се већ после пола године оглашава Комисија за грађанска права САД, која у свом извештају од 167 страна истиче да су избори на Флориди, у којима је одлучен исход новембарске изборне трке, обележени „неправдама, неспособношћу и неефикасношћу“, како је објављено у Вашингтон посту.

31. Фактори опредељења бирача

Бројни и различити фактори утичу на активности и опредељење бирача. Ту пре свега треба поменути социјано-економски положај, образовање, узраст, припадност некој политичкој партији или групи. Бирачи са вишим и боље стојећим социјалним слојем и вишим приходима, са вишим образовањем и старији знатно више партиципирају од оних који у свему томе стоје на нижој степеници. Уз то све те поменуте категорије грађана односно бирача у већој мери опредељују за Републиканску , а сиромашнији односно припадници „нижих класа“ за Демократску партију.Једна група истаживача је проценила да се око 44% бизнисмена и слободних професија и само 13% шефова корпорација опредељује за демократе, док исто опредељење показује 53% службеника, 57%мануелних радника.Поред социјано-економских и класних фактора ваља поменути заједничко расно и национално порекло односно припадност. Англосаксонци су чешће републиканци од осталих Американаца истог класног положаја. Ирски католици, Италијани и потомци Словена чешће гласају за Демократску партију него Скандинавци, Британци и Немци. Амерички црнци у 75-80% гласају за демократе. Треће, данас један од најзначајнијих фактора опредељења јесу и ставови о месту и смеровима политике Америке у савременом свету и спољној политици. Четврто, велики утицај у опредељењу бирача има религијска припадност.Католици за10-15% више демократи од протестаната. Пети фактор је заједничко занимање. Шесто, не треба заборавити припадност одређеној партији. Седмо, многи истичу место становања. Осмо, велико пространство и мобилност грађана такође могу утицати на опредељење бирача. Девето, неки аутори наводе инерцију као фактор који утиче на стабилизацију партијских преференција. Најзад, не треба занемарити да старији више гласају за демократе.Треба, свакако, рећи да се од 1960-их примећује пораст „независних“ бирача.

Неки председнички кандидати, попут Џонсона или Никсона, у вођењу председничке кампање, заобилазили су своје формалне партијске структуре и велики део изборних припрема провели у посебно формираним организацијама за те сврхе.Поставља се питање да ли опадање лојалности партијама и пораст независних гласача угрожавају опстанак америчких партија. И о овоме као и о низу других питања постоје различита гледања. Једни сматрају да нема разлога за узбуђење јер такве појаве неће битније нарушити постојећи партијски систем. Други тврде сасвим супротно. Они сматрају да је реч о ишчезавању партија.

Искуство је показало да су партије које су највише трошиле у председничким кампањама последњих двадесет година имале и највише успеха, бирачко тело се опредељивало за њихове кандидате. Подаци показују да су конзервативци више трошили од демократа и да 75% укупних прихода одлази на политичке акционе комитете.

32. САД-Генеза политичких партија

Америчке политичке партије настале су стицајем низа околности средином двадесетог века. Од тих околности ваља пре свега поменути дубљу диференцијацију социјалне структуре на веће и моћније групације које су добиле аспирације да учествују у управљању друштвеним пословима.Други важан фактор у настајању политичких партија треба видети у буђењу јавног мњења и идејама суверености народа и људи да учествују у процесу одлучивања па макар то било и само путем пристанка. Најзад, међу разлоге треба убројати и развијена средства комуникације, која су ширила могућност повезивања људи у веће територијалне и функционалне целине.Интересантно и донекле парадоксално да је међу противницима партија био и оснивач Демократске партије Ендру Џексон. У новије време партије се третирају као битан састојак демократизације власти и демократије.Економски развој друштва, већа социјална подела и подела рада, а сњима и све веће разлике у интересима и захтевима основних социјалних групација, тражили су и своју политичку артикулацију. Ваља имати у виду да је протопартијско семе посејано још у време стварања САД. Још у то време јасно су се назирале две основне супротстављене политичке групације: једна позната као федералистичка, на челу са Хамилтоном, која је представљала интересе мануфактурне индустрије, трговине и банака; и друга антифедералистичка или републиканска на челу са Томасом Џеферсоном која је представљала пољопривреду и сељаштво југа и тражила већа права и аутономију држава, у склопу савеза, наравно.Ова подела на две гупације, индустријски север и пољопривредни југ, односно две моћне групе индустријалаца севера и плантажера југа с краја 18 и почетка 19 века нису још имале организоване политичке институције, идеологију и програме те стога и не може говорити о њима као о политичким партијама.Треба имати у виду да се партије стварају у условима глобалних поларизација и проширеног бирачког права кад различите формације друштва имају могућност артикулације своје политичке позиције. Тек у таквим условима стварају се шире политичке агрегације са својим регионалним и политичким захтевима, пројектима и лидерима: Североисток са Данијелом Вебстером, запад са Хенријем Клејом и Џ.К Адамсом, југ са Крафордом и Џ.Калхумом.Демократска партија када је створена под вођством Ендруа Џексона била је врло хетерогеног састава и обухватала широк распон слојева од плантажера и ситних западних фармера до ситних трговаца и надничара.До повезивања индустријалаца и аграрних произвођача са севера и напредних присталица партије виговаца у Републиканску партију дошло је 1854.Избори 1860. на којима је Линколн био на листи републиканаца поделили су земљу на југ и на север, на демократску и републиканску партију за заштиту индустрије и људске слободе.

33. САД-функције партија

Америчке партије се добрим делом разликују од партија у другим развијеним земљама. Пре свега треба нагласити да амерички Устав не третира политичке партије. Прво, ваља поменути идеолошку функцију партија, партије на непосредан или посредна начин притврђују и штите постојећи либерални односно неолиберални поредак и однос снага у том поретку.Друго, међу најзначајније партијске функције спада регрутовање кандидата за лидерске позиције. Партије воде рачуна о томе да кандидати буду довољно атрактивни и имају добре шансе да буду изабрани. Основни задатак партија у свему томе је да одаберу кандидате и организују њихову промоцију у јавности, односно пред бирачима. Промоција обухвата како презентацију кандидата, тако и „обраду“ односно окретање бирача ка одређеним кандидатима.Треће, функција партија је социјализирајућа, односно едукациона. Партије истовремено информишу најшире грађанство о природи одређених проблема и начину њиховог решавања. Партије су често више оријентисане на критику других ривалних или опозиционих партија него на јасно истицање свога погледа. То је начин да партије не открију истину о себи откривањем истине о другима.Четврто, партије су главни извор персоналног „опремања“ односно сортирања одређених кључних политичких институција. Главно законодавно тело, Конгрес, унутар себе организован је или поларизован према партијским опредељењима. Поједине партије контролишу Конгрес и Белу кући. Партије практично располажу додељивањем неких функција или погодности. Ту спадају намештање на одређене државне и политичке функције, запослење.Пето, из опозиционе позиције гледано, партија може бити значајна критичка снага која указује не само на одређене пропусте или неадекватне радње власти већ и на одређене путеве решавања проблема.Шесто, једна од мало истицаних али веома значајних функција партија је у њиховом редуцирању тензија и конфиката.

34.САД-тврди двопартизам и меке партије

Републиканска партијаСтворена напорима противника ропства и великим делом Линколновом заслугом 1854, Републиканска партија је добила своју председничку изборну трку 1860, кад је Линколн изабран захваљујући гласовима 18 северних државица, и била је до новијих времена доминирајућа партија САД. После тога, с изузетком два демократска председника, републиканци су држали председничку позицију у периоду 1861-1933, када су имали већину у Представничком дому 50 година, а у Сенату 54 године.Од 1932. конгресно кормило преузима Демократска партија.

Демократска паријаПотиче од републиканске антидемократске групације која је била под Џеферсоновим руководством. Још 1828. долази до расцепа у овој групацији на део који су чинили присталице високих заштитних царина под вођством Џ.К.Адамса и Х.Клеја, под називом национални републиканци и други део под вођством Е.Џексона, који је назван демократска партија.

Социјана основа и идејнополитички профил партијаУ литератури је најчешће истицано да америчке политичке партије и нису праве партије с обзиром на то да немају ни своју јасну идеологију нити своје програме, па ни неку иоле чвршћу организацију и чланство, нити своје статуте. Овакво гледање може се само делимично и више условно прихватити. Сасвим је тачно да су ове партије, по степену своје унутрашње организованости, односно чврстине и нормама које регулишу односе у партији, лабаве парије и да се оне знатно разликују од досад позантих типова чвршће организованих партија са својим јасно прецизираним унутрашњим односима и хијерархијиом, који су, углавном, и формално изражени у статутима.

Програми партијаИдеологија партија је делимично кристалисана у њиховим програмима или платформам. Програми америчких партија, за разлику од програма многих партија других земаља, садрже само уопштено и ретко би се фрагментарно, дифузно и прилично неодређене неке основне позиције партије унутрашњој и спољној политици. Многи су се питали зашто су уопште у једној тако развијеној земљи и демокаратији доносе тако аномични и уопштени програми.

35.Организација партија

Обе партије су слично организоване и представљају више лабаве коалиције партија појединих држава него чврсте и јединствене политичке организације. Иако нема класичног партијског чланства ни класичног партијског статута који би стриктно регулисао положај, ипак нека врста чланства постоји. Наиме, постоји нека врста признатих и готово званичних приснијих веза и услова који су нужни у време одржавања затворених примарних избора. Члан партије постаје бирач који изрази жељу за то пре примарних избора, најчешће у време регистрације у бирачки списак или давањем изјаве о приступу у чланство партије на биралишту у време одржавања избора. Партијска организација састоји се из три дела: партијског руководства, конгресног дела партије и локалне организације са чланством. Највише партијско тело је Национална партијска конвенција која се састоји од неколико хиљада делегата. Делегате бирају партијске организације по државама. Конвенције се сазивају сваке четврте године, пре главних председничких избора, са основним задатком да доднесу политичке програме, односно платформе партије и одреде кандидате за председника и потпредседника на предстојећим изборима. Делегати за конвенције бирају се на два начина, око трећина делегата бира се на прелиминарним изборима на којима чланови партије непосредним путем бирају делегате, две трећине делегата бира се на конвенцијама које се организују у државицама. Конвенција доноси програм партије и бира Национални комитет који управља партијом између две Конвенције.Конвенција има вишеструке функције, од церемонијалне и симболичне до изборне и политичке, она треба да покаже јединство, масовност, ентузијазам односно полетност партије. На нивоу држава такође постоје партијске конвенције и централни комитети, у окрузима окружни комитети, а на нижим нивоима локалне организације делују рејони и месне организације. Важну улогу у партији имају локални партијски босови.Најутицајнији и најорганизованији део партијске организације је њен конгресни део. Организација партије, у Представничком дому конференција, а у Сенату кокус, састоји се од свих конгресмена односно сенатора. Њихове функције су да бирају лидере и обављају послове везане за законодавну делатност.

36. САД-Покушај стварања трећих партија

Сви покушаји да се у САД створи трећа партија, нарочито нека врста социјалистичке, радничке или комунистичке партије, остали су без успеха. Таквих покушаја било је неколико. Од 1860. председничке изборе су добијале Републиканска или Демократска партија, с тим што се само у неколико рунди појављивала и трећа партија.За номинацију Реформаторске партије 2000. борили су се конзервативац Пет Бјукенен, који је рачунао на десно крило Републиканске партије и нешто левице преко свог новог савезника на левици Афроамериканке Леоноре Фулани, која је била председнички кандидат на изборима 1988 и 1992 заједно са њеним ментором „социјалним тарапеутом“ и политичким стратегом Фредом Њуменом, који се представљао као „марксистички социјалист“.Реформаторска партија се највећим делом састојала од центриста и разочараних присталица Републиканске и Демократске партије и леве фракције Фулани-Њуман које још зову „марксистима-лењинистима“. Фракција Фулани-Њумен, која је пружила на изборима 1996 подршку Росу Пероу, одлучила је да подржи Бјукенена и тако му омогући да добије 12,6 милиона долара из федералних фондова за финансирање кампање.Било је неколико покушаја стварања социјалистичке партије. Прво, 1887. Социјалистичка радничка партија основана у Чикагу под вођством марксисте Данијела Делона, са неколико хиљада чланова, добија неколико дестеина хиљада гласача; 1901. Социјалистичка партија највећи успех бележи на председничким изборима 1912. са 5% од укупног броја гласача и са чланством од око 127.000. Од тада је била у сталном паду до 1920. кад практично губи утицај. Посебно интересовање побуђивало је питање: Како је могуће да у земљи са најразвијенијом радничком класом не постоји радничка партија?Најчешће се истицало неколико разлога за ову појаву. Прво, ваља имати у виду фактор самоидентификације. Наиме, две трећине Американаца сврстава себе у републиканце или демократе, а остали се представљају као независни или као припадници неке треће партије. Друго, постојећи двопартијски систем пружа сасвим добар оквир за задовољавање потребе за расправом или дијалогом и кристалисањем коначно различитих мишљења. Треће, већински изборни систем фаворизује постојеће партије. Четврто, неке локалне или породичне средине традиционално се опредељују за већ постојеће партије. Пето, не постоје неке дубље социјалне потребе за квалитативно друкчијим или радничким партијама.

37.САД – Финансирање партија и избораТреба ли наглашавати да је улога новца у изборима огромна. Америка је позната по бројним и честим изборима и по геслу да је новац мајчино млеко политике. Новац је најмоћније средство утицаја добростојећих слојева односно група на политику. Прецизније речено, могло би се рећи да је новац најсигурније средство промоције, заштите и остваривања аспирације и интереса најбогатије мањине друштва. Недостатак глобалне и транспарентне правне регулативе огледа се прилично јасно у три негативна својства „режима“ финансирања избора. Прво, нема јединственог и концентрисаног изборног законодавства, односно законског оквира који би прецизно регулисао финансирање партија. Друго, не постоји ни јединствена служба која би пратила и објављивала информације, односно остваривала поуздан увид-евиденцију о кретању прихода и расхода у сфери финансирања парија и избора. Треће, политичке партије нису обавезне да јавно објављују податке о утрошеним средствима у току кампање нити да подносе било коме извештаје о утрошку средстава. Због тога, а и због низа других разлога није могуће утврдити износ новца који се троши на изборима.Иако је 1974. донет Закон о финансирању изборних кампања, са утврђеном границом трошкова кампање пре и после председничке кандидатуре, укупни трошкови избора наставили су да расту. То се може јасно видети и из чињенице да су изборни трошкови 1952. год. износили 140.000.000 долара, 1972. године 425.000.000 долара, а током 80'их и 90'их преко милијарду долара. Само за борбу за улазак у Белу кућу средином 90-их коштала је преко 600.000.000 долара.У ствари јавности је непознато ни колико се новца троши у изборима ни откуд све он долази за које сврхе и у којим количинама одлази. Оно што се зна јесте то да паре пристижу са различитих страна, а највише од богатих дародаваца или како их зову „дебеле мачке“. Донације богатих донатора најчешће иду директно мас-медијима који се без већих тешкоћа стављају у службу промовисања партије односно кандидата који има економски моћнијег донатора. Сматра се да Републиканска партија финансијски боље стоји од Демократске партије. То није неразумљиво, ако се има у виду да су републиканци у извесној мери ближи бизнису и добростојећим слојевима од демократа. Законодавац је настојао да бар донекле и путем одређених закона ограничи улогу новца у изборима. Тако су познати Закон о корупцији од 1925.који је забрањивао корпорацијама да директно дају новац у политичке сврхе. Закон од 1940.год који је ограничавао индивидуалне донације у партијски изборни фонд у току једне године од 5000 долара. Међутим у пракси ови закони су заобилазили или изигравани на различите начине. По најновијем систему, односно правилима федералних фондова (1999) који се односе на изборну кампању ваља разликовати две ситуације. Једну која важи за случај да кандидат прихвати федералне фондове и, други, која регулише стање кад он не прихвати федералне фондове. У првој фази ваља забележити следеће пропозиције, Прво, појединачни прилози донатора ограничени су на 1000 долара, Друго, лично улагање не може да пређе износ од 50.000 долара, Треће, током претходне изборне кампање трошкови су ограничени на 33,5милиона долара, било свог, било прикупљеног или федралног.За случај да кандидат не прихвати федералне фондове важе следећа правила. Појединачни прилози и даље износе 1000 долара, Друго, кандидат може потрошити колико хоће свог новца, Треће, није нужно поштовати ограничења потрошње у појединим државама, Четврто, кандидат губи право на средства из „такмичарског фонда“. По номинацији за изборну трку кандидати добијају по 66.000.000 долара из јавних фондова. Преседнички кандидати добијају 250 долара на сваких 1000 које су сами сакупили, али највише до 16,5 милиона долара.

38.Разграната структура интересних група, класификација интересних група

Америчка политичка наука почела је да прати учешће бројних интересних група у стварању и обликовању политике. Насупрот мишљењу или утиску да је реч о спонтаности, деловање интересних група је све више софистицирано и добро планирано и организовано. Лобисти користе префињене методе у циљу мобилисања базичних група и организација у одговарајућим углавном добро одабраним географским, демографским и политичким подручјима. Мотиви за организовање или приступање интересној групи могу бити различити. Најчешћи су у питању лични економски интереси. На пример, организовање у синдикате обећава веће наднице или боље услове за рад и друге погодности. Други разлози ангажовања у групи могу бити индивидуална уверења и вредности односно ставови о неким питањима, Најзад не треба испустити из вида жељу одређених људи да суделују у некој организацији или групи која има неке шире, општије друштвене циљеве. Велики део чланова интересних група припада припада интересним слојевима.Класификација- Као и у многим друштвима и политичким системима и у САД постоји мноштво интересних група (група за притиске).Разликују се углавном према посебним техникама утицаја на државу, 1. политичке акционе комитете и групе за кампањске прилоге и 2. групе за притисак и лобирање на другој страни.Други праве поделе на професионалне интересне групе, мешовите интересне групе, интересне групе које заступају шире интересе итд. На крају би се могла направити нека врста мешовите класификације са елементима претходно истакнутих класификација. Та класификација би укључиваал две врсте гупа за притиске: једне би биле политичко-акционо-кампањске, а друге би биле групе које заступају бројне групе интереса и захтева.Када је реч о политичко акционим и кампањско донаторским групама ваља истаћи политичко акционе комитете. Пол.акц.комитет је организација која није део неке посебен партије или стално везана за одређеног кандидата и која ангажује новац ради утицаја на резултате избора, током времена број таквих комитета је знатно растао. Прописи захтевају да сваки Политички акциони комитет буде регистрован од стране федрралне изборне комсије и да подноси извештаје о именима контрибутера и њиховим донацијама као и о трошковима. Главне врсте политичких акционих комитета су материјално заинтересовани политички акциони комитет, нематеријално заинтересовани политички акциони комитет и идеолошки политички акциони комитет.Када је реч о другој класификационој групи- група за притисак, треба прво рећи да у кругу професионалних интересних група посебан значај имају три основне групације:Пословне или бизнис групе, синдикати и пољопривредне групе.

39. Методи интересних група, смисао и функције интересних група

Методи и средства којима се групе за притисак служе могу бити различити. При томе ваља имати у виду да исте групе користе различите методе у остваривању својих циљева. Није ретко да наизменично користе убеђивање, корупцију и ако су у таквој могућности, претње. Најчешће се истичу следеће методе интересних група.Први и најзначајнији начин или техника деловања интересних група је лобирање. Лобирање значи директно контактирање представника интересних група или лобиста са припадницима ужих политичких структура ради остварења неког њеног циља. Делатност група за притиске је усмерена према свим центрима власти, посебно према егзекутиви и конгресним одборима. Многи лобисти су ранији политички функционери који, по природи ствари, имају многе познанике у кључним политичким институцијама.Поред лобирања, један од начина деловања лобиста је снабдевање неког политичког функционера корисним или атрактивним информацијама. Важан вид деловања интересних група је рад на припреми нацрта закона. Међу значајним активностима интересних група спада и пружање изборне подршке одређеним кандидатима, партијама или групама.Такође, деловање неких интересних група на суд како би реализовале неке своје циљеве. Посебно групе за грађанска права апелују на судове да штите једнакост у одређеним подручјима рада и живота.Најзад, укључивање интересних група у медијске кампање, посебно на телевизији, новинама и радију, ради информисања јавности и добијања подршке за одређене циљеве. Смисао и функције- Најчешће се истиче неколико разлога за постојање и активну улогу група за притисак у америчком политичком систему. Прво, амерички систем је мултигрупни па није ни чудо такво мноштво и таква активност група за притисак. Друго, мноштво центара одлучивања и отворен приступ тим центрима стимулативно делује на стварање бројних група и њихову активност. Треће, лабави карактер политичких партија не може задовољити потребу бројних друштвених група за благовременом политичком артикулацијом и учешћу у процесу политичког одлучивања. Четврто, треба имати у виду дифузну законодавну и и егзекутивну структуру са мноштвом специјализованих органа посвећених регулисању појединих парцијалних питања која су важна за поједине групе. Многи аутори истичу да је овакав систем демократичан и ефикасан у регулисању друштва у коме не постоје оштри конфликти. А америчко друштво је управо друштво у коме не постоје дубоки и интензивни конфликти, па ни знатнија кумулација конфликата која би сужавала простор за деловање интересних група. Није мали број истраживања која показују да су политичке интересне групе у највећој мери везане за пословне групе. Интересне групе имају своје лидере и вођство. Лидери делују као гласноговорници својих група и настоје да направе што бољу слику своје организације у медијима. Правни оквири деловања интересних група су сувише благи и ретки. Тако су лобисти и крајем ХХ века пријављивали трошкове од 50 милиона долара годишње, док су стварни трошкови прелазили милијарду и по долара.

40. ВБ – Устав уједињеног краљевстваИако нема писаног устава, Уједињено Краљевство се врло често означава и као уставна монархија. Чињеница да Уједињено Краљевство нема писани устав узроковала је много расправе и различите одговоре на питање да ли оно уопште има устав. Једна група аутора чак сматра да у овим случајевима где се устав „ не може показати у видљивој форми он и не постоји“. Насупрот овоме, стоје друга, бројнија гледања, која сматрају да Уједињено Краљевство има свој устав и да је то један од најстаријих устава на свету. Британски устав се, како каже Џенингс, поклапа са уставним нормама и обухвата „целокупно деловање компликоване државне машине“. Наравно није једноставно идентификовати те норме, правила или принципе, утолико више што то није лишено неких недоречености, нејасноћа па и противречности.Најчешће се на основу тих норми, и још више, на основу радова неких познатих конституционалиста, извлаче два следећа принципа, боље рећи правила: Једно је владавина права, а друго, супрематија односно сувереност парламента. Да ли је уопште могуће да истовремено постоји и владавина права и сувереност парламента, осим ако се мисли на владавину позитивног права. Уз њих се помињу: унитарност поретка, парламентаризам, колективна и индивидуална одговорност, улога бирачког тела, снажна и компетативна, критички оријентисана и расположена опозиција, слобода, функционална репрезентација, флексибилна тактика, адаптација, концесије, поверење у политичаре, поверење у грађане.Супрематиија парламента у пракси треба да значи да ниједан орган власти не може надјачати или дерогирати закон који је прошао кроз Парламент и да Парламент може доносити закон о било којој ствари.Овакво тумачење устава и парламентарне демократије односно парламентарне суверености није било наклоњено облицима непосредне демократије па ни референдуму. Референдум је супротан британској политичкој култури и Уставу. Као контрааргумент увођењу референдума користила се чињеница да су многи диктатори, укључујући и Хитлера, не само организовали референдуме већ и побеђивали помоћи њих.Снагу парламента је добро изразио Де Лолм речима „Парламент може да учини све, осим да претвори мушкарца у жену и обратно“.Тако је угледни конзервативац у Дому Лордова, правник, банкар Роберт Александер, пре извсног времена уверавао да је Британија модел успешне демократије и мајка парламентаризма и да снага њеног система почива управо у чињеници што устав никад и није написан. Другима је, каже овај аутор, потребно да имају писани кодекс-устав, а Британија има своју историју, суверени парламент, common low и независно судство.Расправе нису постојале само око постојања односно непостојања устава, већ и око тога кад је Устав настао. Једни сматрају да је устав настао још у средњем веку и да у Великој повељи треба видети типичан уставни акт, док су други истицали да је устав и уставност плод новијег времна и модерне државе.У ствари до недавно било је распрострањено мишљење да енглески Устав постоји и да је он различит од других устава. Неки аутори сматрају да устав садржи четири врсте извора. Једни су писане повеље, Други су парламентарни акти односно закони уставног значаја односно уставни закони, Трећи судске интерпретације и Четврти обичаји и прецеденти.Други аутори истичу три различите врсте извора: 1.закони односно акти парламента, 2. common low и судске одлуке и 3.уставни обичаји. Чини се да би било могуће разврставање свих ових извора у две групе: 1.познате историјске повеље и петиције, 2.другу групу чине уставни закони који регулишу надлежност неких органа власти, грађанска права и слободе.У новије време поново су оживеле расправе око устава. Добар број политичких и научних посланика стоји на страни доношења новог писаног устава, неки чак нуде и нацрте устава.

41.ВБ – Вертикална организација власти

Уједињено краљевство је унија коју чине Енглеска, Велс, Шкотска и Северна Ирска. Енглеска је уједињена под саксонским краљем у деветом веку, Велс постаје део краљевства освајањем крајем 14 века, Енглеска и Шкотска круна се уједињују 1603. кад Шкотски краљ Џемс I постаје први стјуартски краљ Енглеске да би се касније и парламенти ујединили Уговором о савезу 1707. Енглеска армија је почела да соваја Ирску још у 12. веку, а освојила је 1603, да би је после многих немира и формално припојила Великој Британији и оформила Уједињено Краљевство 1800. Актом о савезу 1801.године Велика Британија и Ирска се уједињују.Северна Ирска је већ више од 4 века немирно подручје Уједињеног Краљевства. У оштром сукобу налазе се протестанти и католици организовани у посебне политичке организације-парије. Одређени систем деволуције односно home rule, који је деловао у Северној Ирској од 1922, суспендован је 1972. и британска влада је преузела директну одговорност и управљање том провинцијом.У новије врме укључивање Ирске и америчких посредника, вођени су тешки и каткад непријатни преговори око уређења северноирског питања. Преговори су били оптерећени великим условљавањем, резервама и што је најгоре, и кад су били постигнути, нису се поштовали. Премијер Северне Ирске Тримбл поднео је оставку 1.јула 2001. Он је већ почетком маја најавио да ће ако до 1.јула не почне разоружавање Ирске терористичке организације ИРА поднети оставку на место премијера. Када је реч о Шкотској, захтеве за већом аутономијом односно деволуцијом ваља тражити у ближој прошлости Велике Британије, односно Шкотске. После 50-их година чак и нека писана обећања и трагови за Шкотску самоуправу били су одбачени.Лабуристичка доктрина и политика су сматрали да се остваривањ њихових циљева може обезбедити једино путем унитарне државе- која је грађена око чврстог политичког центра који ужива економску доминацију, овакву централистичку оријентацију прихватила је ишкотска лабуристичка партија. На конференцијама шкотске лабуристичке партије 1958.усвојен је став да се шкотски проблеми могу најбоље решити у оквиру социјалистичког планирања целог Уједињеног Краљевства. То је трајало до 60-их, 70-их године када је успон Шкотске националне партије практично натерао Лабуристичку партију да промени нешто у поимању националне политике, тако да су средином 70-их настале радикалне промене лабуристичке политике. У Велсу је такође на референдуму 1998. дат позитиван одговор на питање да ли желе скупштину.Шкотски и алстерски правни систем су суштински различити од енглеског и велшког. Многи закони су донети у Вестминстеру са посебним актима за Енглеску и Велс, за Шкотску и за Северну Ирску.На шкотско право имали су утицај француско, римско право, common low; велшки језик као секундарни језик практикују неки велшани, мада је њихов проценат мали (свега 20% становника у Велску који знају велшки, а само 1%говори само велшки).У Шкотској се 72%грађана изјаснило као Шкоти а у Велсу 81% грађана као Велшани. У ЕНглеској се велика већина од 48 милиона становника још увек изјашњава прво као британци а тек затим као енглези.И поред свега централна власт и поред својих прилично радикалних деволуционих предлога није вољна да се сасвим децентрира или власт сасвим препусти поменутим саставницама У.К.

42. ВБ – Општи изглед, положај и функција парламента

Најчешће се сматра да златно доба парламентаризма припада другој половини деветнаестог века. Парламент је био не само представник народа него и оличење морала и моралности нације. Парламент води порекло од Великог Савета, који је у 12. веку сазивао монарх и који је био састављен од моћније властеле и свештенства. У 13.Веку нарочито после Велике повеље од 1215, која представља, у ствари, уговор између краља без Земље и феудалаца, која налаже да се редовни порези могу убирати само после сагалсности Magnum Conciliuma и других држалаца земље, усталила се пракса сазивања овог тела. Већ 1295.ово шире тело се састајало и било виђено као Парламент-узор. Парламент је био једнодомно тело са три сталежа: племство, свештенство и грађанство. Дводомна структура ствара се већ у 14.веку кад су почели да се издвајају црквена властела у оквиру Magnum Conciliuma у посебан Горњи дом, а представници грофовија и градова, а постепено и ситно племство у други дом – Дом комуна.Настанак парламента најављује и означава почетак нове конституционалне ере у политичкој историји Енглеске и то у двоструком смислу. Прво, Парламент је сам по себи представљао извесно ограничавање краљевске власти. Друго, Парламент постаје у извесном смислу огледало социјалних снага и поприште великих социјалних сукоба и борби.Прва велика реформа привремено закључује један дуг и напоран период борбе, Законом о представништву народа 1832, којим се проширује бирачко тело једним делом буржоазије. Следећим великим реформама 1867. и 1884. бирачко тело се проширује деловима радништва и сељаштва. Требало је ипак чекати до 1918, односно до 1928, да жене и сва лица са навршеном 21.годином добију право гласа, а до 1948. да се укине плурални вотум као последња значајна формална препрека општим и једнаким изборима.Идеја о парламентарној суверености односно о супрематији већ од поодавно нема своје утемељење у пракси. Иако има значајне функције и утицај, Парламент није ни теоријски ни практично врховно тело или центар власти. Већ од 1863.године, познати филозоф и познавалац енглеских прилика, Џон Стјуарт Мил, у парламенту рекао да ће једно способо и свесно популарно народно представничко тело „све више и више схватати да његов посао није да управља него да гледа да управу воде способни људи“, другим речима, „да доводи на министарске столице ваљане људе, и кад то учини, да их потом задржи на послу“. Моги историчари и аналитичари такође истичу да је после доношења Реформи 1867.улога Доњег дома почела да се мења. Његова главна улога постаје подржава владу и да доноси законе. Доношење великог броја закона давало је маха и разлоге за јачање владе. Већ 1920.године постало је и шире признато да је опала моћ Доњег дома.У ранијим годинама Доњи дом је могао, у одређеним приликама, да заузме различит поглед од онога који има Кабинет и да делује као позитивна контрола његових активности. Сада је Доњи дом постао инструмент у рукама министара, са опозицијиом и приватним члановима дома који задржавају погодности да изражавају мишљења и погледе пре него да врше било какву стварну власт.Ако бисмо укратко хтели да истакнемо неколико основних функција Парламента, онда би свакако требало поменути следеће: Прво, ваља поменути законодавну функцију, Друга важна његова функција је избор ужег управљачког тима у лицу владе. Треће, не мања значајна функција Парламента је контрола и контрабалансирање извршне власти. Четврто, у нешто конкретнијем смислу у кључне функције Парламента спада и одобравање или изгласавање буџета. Пету, значајну функцију Парламента треба видети у парламентарним распаравам и процедурама које обезбеђују демократичност и ефикасност процеса политичког одлучивања.

43.ВБ – Институционална структура парламента

Парламент се састоји из три дела: монарха и два дома, Горњег дома или Дома лордова и Доњег дома или Дома комуна. Трочлани парламент се састаје у ретким приликама и више је церемонијалног значаја. Горњи дом- Горњи дом је доскоро имао 1276 чланова (1997) од којих је највећи број (780) долазио наслеђем из редова аристократије. Састав овог дома у ствари чине „световни лордови“ и „духовни лордови“, „правни лордови“ и доживотни перови. Горњи дом је већ поодавно изгубио некадашњу функцију. Његовим седницама присуствовало је свега око 200-300 чланова. Упадљиву превагу у њему имали су конзервативци. У новије време све чешће су се чули захтеви за укидање или радикалну трансформацију ове институције. Нови лабуристи, за разлику од својих претходинка, нису желели да уклоне већ само да реформишу Горњи дом. Донет је закон 1999 и најављено је успостављање краљевске комисије која ће препоручити будућу форму Дома лордова. Претходиле су бројне анализе и дебате. По закону о Дому лордова 1999.остало је само 92 од 780 наследних перова, после тога Горњи дом има укупно 690 чланова. Највећи број њих су доживотни перови, али ту су и 92 наследнапера, мањи број активних или пензионисаних правника-лордова и 26 бискупа енглеске цркве.

Доњи дом- Дом комуна варира и после 1997.године броји 659 чланова. Чланови Доњег дома се бирају сваке пете године општим, непосредним и тајним изборима. У Шкотској се бира најмање 71 посланик, у Велсу 35, у Северној Ирској 12, а у Енглеској 533. У изборној јединици има просечно око 70.000 становника. Дом комуна има следеће основне функције: да доноси законе, изгласава буџет, дебатује у кључним политичким питањима и конституише односно контролише владу. Владу формира партија која има већину у Дому комуна, а мандат за састав Владе поверава се лидеру те партије. Годишња заседања Дома комуна трају, са извесним прекидима, од краја октобра до јула. Радни дани су пон,уто,сре,чет,пет. Просечна дужина трајања једне седнице је 8сати и 45минута. Седнице дома се одржавају у тзв.правоугаоној сали Вестминтерске палате у којој су посланици већинске парије смештени у клупама на једној страни, а посланици мањинске парије у клупама на другој страни.Спикер Доњег дома- Седницама Доњег дома предедава спикер-говорник, који је добио име по томе што је некада он преносио поруке Дома монарху. Спикер је по службеној дужности председник Комисије Доњег дома и председник 4 комисије за изборне јединице. За време свог мандата, он станује у Вестминтерској палати и има на располагању десет сарадника. Спикер има важну улогу увођењу расправе. Његова овлашћења су значајна и бројна; одлаже или закључује седнице и поново је сазива ако је она одложена, стара се за поштовање Устава и Пословника Доњег дома, одржава комуникацију са ккраљицом, даје и одузима реч посланицима, позива посланике на гласање кад је то потребно и тумачи односно одређује поступак гласања или поништава гласање у случају нерегуларности, предузима и одређене дисциплинске мере у лучају нарушавања парламенарног поступка и рада.Поступак гласања је либералан и може бити усменим изјашњавањем за или против, устајањем или седћи на месту или пак, пролажењем кроз један од два ходника, који се налазе иза спикерових леђа. Једним ходником, са десне стране спикера, пролазе они који су за, а другим ходником, са леве стране спикера, они који су против.Једну од карактеристика британског парламенета и парламентаризма чини постојање поред Владе и својеврсне инситуционализоване опозиције или владе у сенци.

44. ВБ – Положај и функција владеВлада практично представља централно и највише тело, или како један аутор рече „мотор британске политичке машинерије“. Настала је издвајањем једног ужег дела политичких посланика из краљевог Приватног савета крајем 16. и почетком 17.века. Стварањем чврстих парламентрних партија постепено је доводило и до партијских влада.Оквири и основ за рад владе представљају уставне конвенције. Монарх је дужан да мандат за састав Владе повери лидеру партије која добије већину на изборима. Чланови Владе морају бити чланови Парламента, једног или другог дома. Законом је одрећено колики број чланова Владе може припадати Дому комуна око100, а колики Дому лордова око 20.Једнопартијска влада добро отеловљује начело већинске владавине. Мањина је искључена из власти и има статус опозиције. Захваљујући изборном систему могући су случајеви да једна партија у овом случају 1974. Лабуристичка парија освоји већину гласова али не и већину места у Парламенту и стога је формирала мањинску владу.Организација владе- Влада је строго хијерархијски организована и састављена из три групе чланова. Прву, најужу групу кабинетских министара чине: шефови најважнијих ресора, највећим делом секретари државе и један број недепартманских министара и кабинетских министара из „двоструких“департмана. Међу њима посебан рејтинг имају носиоци највиших титула(лорд канцелар, лорд председник савета, лорд чувар печата). Укупан број чланова кабинета се креће од 10 до 25 и о томе одлучује први министар. Испод њих налазе се два круга или ранга младих односно млађих министара. Ових министара има око 30. Другу групу млађих министара чине око 30 парламентрних подсекретара државе. У трећу групу улазе млађи министри (око50) који су државни подсекретари, парламентрни секретари, Владари“бичеви“. Влада премијера Блера је настојала да буде и довољно репрезентативна. У њој је поверено пет ресора женама(98 од 419 лабуристичких посланика). Велики број најзначајнијих владиних Влдиних функција додељено је Шкотима, премијер, министар финансија,министар одбране, министар правосуђа. У ствари сваки трећи члан Блеровог кабинета је Шкот. То је мало чудно ако се има у виду да шкоти чине 8% британске популације.Положај и улога премијера- Прва и најутицајнија личност, не само кабинета већ и шире политичке сцене, је Први министар. Извори његове моћи су бројни. Основни извор моћи првог министра треба тражити у нараслој улози државе у новије време. Располагање 1/3до2/3 националног доходка. Друго моћно средство првог министра и кабинета је право законодавне иницијативе, које се обилато користи и преовлађује у односу на ретке иницијативе посланика. Треће и још моћније средство Владе, које знатно утиче на моћ првог минсзтра је право Владе да доноси законске прописе који добијају законску снагу истеком 40 дана од њиховог подношења парламенту. Четврто, Премијер одлучује о дневно раду и закључује односно формулише одлуке владе. Пето, Вероватно и најмоћније оружје у рукама првог министра је кадровска моћ, односно његовоправо да поставља и смењује један број највиших државних функционера . Први министар формира Владу, односно бира исмењује чланове владе и може свако време правити рокаде између посланика у првим клупама и посланика у задњим клупама. Седмо, важно упориште утицаја Првог министра је његова позиција лидера партије. Она му омогућава партијску контролу над посланицима.Осмо, све значајнији извор моћи премијера у новије време постаје његов лични штаб сарадника и саветник.Да би могао да обавља бројне функције, премијер има прилично бројне организационе јединице, ту треба поменути личну канцеларију, Policy unit који се састоји највећим делом од политичких људи који су именовани и једног броја службеника, Политички секретар са

апаратом. Најзад снажан ослонац Председника Владе чини и саветнички тим премијера. Од раније уобичајених 8 саветника, а Блеров кабинет је догурао до 25 специјалних савтника, а укупан број разних саветника и експерата изнооси око 75. Међу саветницима се налазе и стручњаци из америке које је Блер ангажовао по основу уговора о одређеним пословима. Пуну контролу над државном администрацијом која броји око 700.000 службеника први министар остварује преко чврстих веза са трезором. Томе треба додати и чињеницу да први министар одлучује о распуштању Прарламента.Одлуке Владе-кабинета се доносе без гласања, закључивањем првог министра. Нема формалног записника са седнице Владе-Кабинета. Неслагање чланови Кабинета могу изразити подношењем оставке. Седнице кабинета су тајне и њихови чланови су дужни да то поштују.

45. ВБ – Администрација

У администрацију улазе централни ресори (државни секретаријати, секретаријати ...) и органи управе који се најчешће називају комисије, комитети и савети. Од високих службеника се очекује да буду политички неутрални.Администрација се најчешће јавља у улози „четрврте власти“, како су неки добро приметили, као главни преговарач са интересним групама. Штавише, администрација сматра да је то једна од њених основних функција. Нека истраживања показују да је само 4% виших чиновника оцењивало тешку сарадњу државног апарата са групама за притисак као неумесну и бескорисну.У време доласка на власт лабуриста маја 1997, у Енглеској и Велсу било је 127.000 полицајаца са полицијским годишњим буџетом од 7,4 милијарде фунти. Знатна средства и персонал имају снаге у Шкотској и Северној Ирској. Интересантно и донекле парадоксално, да су у току изборне кампање, пре доласка на власт, 1997. Блерови лабуристи имали намеру, у ствари, обећали повећање од 5000 нових полицајаца како би се повећала безбедност грађана и смањио криминал.У новије време услед низа разлога, посебно због повећаних социјалних и економских активности било је све очигледније да је задржавање директе контроле и одговорности министара у неким равнима постало непрактично па и непожељно. Сматрало се да је решење тог проблема у стварању квази владиних или недепартмаских јавних тела односно агенција. Много је разлога због чега су та тела постављана и развијана. Прво требало је растеретити од менаџерског и техничког терета департмане који су и онако постали преоптерећени. Друго, агенција ће довести до веће специјализације. Треће, агенција ће довести до веће флексибилности од оне која би била раније.Контрола се одржава на ширим, односно важнијим политичким стварима и обично министар има моћ именовања и уклањања чланова управе. Он такође, може да има одређену контролу над трошковима. У тим стварима он има директну одговорност парламенту. Британци су донекле избегли неке лоше стране департментализације које су дошле до изражаја у неким другим земљама (нпр. Нови Зеланд). Реформа јавне службе која је захтевала увођење побољшаних механизама за интерну одговорност чиновника њиховом департмаскном инистру, доводила је у Новом Зеланду до компликовања и поскупљења владине координације.Пораст комплексности влдања довео је до пораста бирократије. Година 1870-их било је нешто преко 50.000 чиновника. Тај број је порастао на 80.000 раних 1890-их и на 282.420 током Првог светског рата. Године 1975. бирократија се попела на 727.000, а 1984. и после Тачериних интервенција пала је на 630.000.

46. ВБ – место монарха, положај и функција судова и судовања

Што се тиче положаја и улоге круне и краља, односно краљице, ваља истаћи да је она од некадашњег мање или више апсолутног суверена претворена у институцију која, по речима једног аутора, саветује, опомиње и охрабрује. Некадашњи утицајни краљев Тајни савет постоји и данас, али без значајних функција. Његова функција је да у форми наредбе у савету проглашава одлуке које су донесене у Кабинету, после чега оне добијају правну снагу. Сви закони захтевају потврђивање од стране круне, мада у пракси није ускраћена потврда круне. Интегративна улога круне је ван Британије недовољно проучавана и цењена. У новије време воде се оштре расправе око смисла и корисности монархије у савременим условима. Могло би се рећи да је британско јавно мњење подљено с тим што је много више противника монархије у Шкотској него у Енглеској.Положај и функција суда- Судови у У.К. немају ону политичку улогу коју имају судови у САД или у Немачк. Њихова позиција стоји ван ужег подручја политичког процеса и збивања и условљена је карактером одређене политичко-правне доктрине и политичког система. Из разлога постојања принција парламентарне суверености који искључује идеју судске контроле уставности закона, судови не могу прогласити један акт парламента неуставним.Судови одлучују о оним случајевима који се покрећу од приватне особе или по службеној дужности. Настојање да се судови ставе на што непосреднији начин у функцију заштите првде, слободе и права грађана узроковало је одговарајућу организацију и принципе судовања. Ту посебно ваља поменути постојање националних и локалних судова, принцип да судска процедура треба да буде технички упрошћена, разумљива и приступачна грађанима и да цена судовања буде усаглашена са просечним примањима и стандардом грађана. Постоје иначе грађански и кривични судови. На врху грађанске судске лествице – система у Енглеској и Велсу, стоји врховни суд правде а на нижим окружним нивоима су окружни судови. Највиша инстанца судовања за грађанске и кривичне судове је Дом лордова.Протеком врмена положај и функције судова су се изменили и нарасли. Један од јачих разлога за ту промену је везан за нове токове глобализације и однос Велике Британије са Европском унијом. Европски суд правде би треба о да има и извесне ингеренције у сфери активности британске политике и правосуђа, с обзиром да је Велика Британија чланице Е.У.

47. ВБ – Историја, карактер и организација избораИзбори у Велико Британији имају дугу и богату историју. Први зачеци избора назиру се још у касном средњем веку у позивима краља разним врстама племића за договор о неким заједничким стварима. Развој институције избора текао је линијом проширивања бирачког права са уског на шири круг људи који су испуњавали одређене услове.Према закону о парламенту из 1911.посланици се бирају на 5 година. То у Британским условима значи да посланички мандат траје највише 5 година. Било је случајева да у изузетним околностима одређени парламентарни састав продужи своје трајање преко ове границе. Тако се десило да парламент продужи свој мандат у време два светска рата.Време заказивања избора и мандат посланика – време трајања одређеног парламентарног састава може бити краће од максималног законом предвиђеног рока. Фактички, о распуштању парламента одлучује Први министар и одређује и објављује датум и разлоге за одржавање наредних општих избора. Тако је 17. марта 1997. Први министар Мејџор објавио да ће се општи избори одржати 1.маја исте године. На основу тога, прокламацијом краљице распуштен је Парламент 8.априла. Тада се објављује и датум сазивања новог парламента. На тај начин изборна кампања траје кратко, практично 3-4 недеље.Треба рећи да право премијера да практично одређује дан распуштања парламента даје могућност његовој партији и да одређује дан избора у време које јој највише одговара. Интересантно је да у размишљању о дану избора премијер консултује и политчке астрологе. Разлози за организовање општих избора могу бити различити. Три од њих су најважнија: Прво, процена владајуће партије односно владе да су повољне околности у којима она може да продужи своју владавину или чак да ојача своју парламентарну већину. Други случај је онда кад је влада принуђена да то уради да би добила поверење народа односно већине за своју политику. Трећи разлог за организовање нових избора је пораз владе у парламентарној дебати о неким кључним ставрима које су биле круцијалне у изборној кампањи (краљичин говор, који је уствари, програм парламетарне сесије, закон о буџету итд.).Традицијонално избори се одржавају четвртком, али први министар може одредити и неки други дан. Од укупно 58 милиона становника В.Б. право гласа има 43.980.000 становника. Активно бирачко право се стиче са 18.година, а пасивно са 21.годином, гласање је факултативно.Доњи дом је велико изборно тело са бројем који варира 625 (1950) до 659(1997). Посланици се бирају на 5 година, иако њихов мандат у пракси траје најчешће 4 године, јер, обично, након 4 године Влада распушта Парламент и сазива нове изборе.Изборне јединице- изборне јединице у Енглеској имају око 69.500 бирача. У другим покрајинама В.Британије просечан број бирача у изборним јединицама је нешто мањи.Бирачки спискови се праве годишње за сваку изборну јединицу и о томе се старају одређени службеници за бирачки списак који су, у ствари, виши службеници локалне владе. Активно бирачко право се стиче са 18 а пасивно са 21 годину. Прво гласа имају Британци, Ирци и грађани Комонвелта. Право гласа такође предтпоставља да грађани имају пребивалише у изборној јединици одређеног датума. Право гласа немају затвореници, ментално поремећени, Чланови Дома лордова. Изборни систем – избори су униноминални и већински. Цела земља је подељена на изборне јединице у којима се бира само по једна посланик и сматра се да је победио кандитат који добије релативну или просту већину гласова. Такав изборни систем фаворизује велике и већ успостављене партије које су у стању да истичу своје кандидате у свим или великој већини изборних округа, што је предмет критике...

48. Изборна кампања, пропаганда и политички маркетинг

Треба ли наглашавати да су у В.Б, као и другим развијеним земљама, избори праћени снажним изборним капањама односно политичким маркетингом. У суштини и политички маркетинг и политичка пропаганда су усмерени ка придобијању позитивних ефеката и водећи рачуна о својим организационим потребама занемарујући потребе публике. Треба одмах рећи да пол.маркетинг није нешто што је В.Б. било непознато у време кад оно инаугурисано и доживело процват у САД. Но, ваља такође истаћи да се он у У.К. и по нечему разликовао од онога у САД. Пре свега, чини се да политички маркетинг није ушао или освоио свест политичара у Британији као што је то у САД.Корене модерног политичког маркетинга треба тражити у експериментисању које су предузимали изборни организатори у време међународних година. Треба имати у виду да је Биро за штампу у Конзервативној партији установљен 1911. Кад је дошао Дејвидсон као партијски председник 1926.реорганизован је партијски штаб Централне службе. Као и многи други и он је веровао у снагу политичког маркетинга. За припремање избора 1929. конзервативци су први пут користили разне пропагандне службе – постере, пропагандне листиће, а Централна канцеларија је успоставила центар за обучавање кандидата. Лабуристичка масовна пропагандистичка организација почела је и симболично одлуком о успостављању департмана за јавност 1917. У недостатку новца, лабуристи су нашли компензацију у организовању савета од симпатизера као што су водећи фабијански интелектуалци Сидни Веб, Оснивач ЛСЕ и коаутор статута лабуристичке партије. Веб је 1922. развио тезу да би изборни ефекти могли да буду побољшани развијањем стратификоване изборне кампање, процеса који је сличан техникама тржишне сегментације и усмеравања које су касније формирале знак за распознавање добре маркетиншке праксе. Веб је волео да види и реализује диференцирану кампању према сложености самог бирачког и политичког бића. У прилог томе излагао је различите аргументеУбрзани развој политичког маркетинга после Другог светског рата треба да захвали пре свега напретку у телевизији и рекламној индустрији. Многи теоретичари менаџмента користе модел од три фазе да објасне еволуцију маркетинга као комерцијалне филозофије и процеса који представља нешто више од коришћења средстава као што су рекламирање и истраживање. Прва фаза представља класични фордистички поглед бизниса и предпоставља потрошачеву вољу и куповину онога шта односна фирма прави. У другој фази са нешто комплекснијим и „продајом вођеним“ приступом, организације почињу да инвестирају у испитивања тржишта у циљу што бољег селекционирања потрошачких група као мета, са рафинираним комуникацијама. Трећа и најсофистициранија оријентација тзв. Маркетиншког концепта је организована око принципа којим успешна бизнис стратегија почиње и завршава, а то је публика која купује.Маркетиншки развој не престаје. Нови маркетиншки концепт је заинересован за базичне политичке потеребе и жеље бирача. Могло би се рећи да је кампања у новије време, посебно уочи избора 1996. била добрим делом американизована. По угледу на америчке председничке кандидате, претенденти на британски премијерски престо су такође почели да наступају у јавности са својим супругама. У В.Б. се већ усталила и институционализовала пракса да локални партијски активисти обилазе куће бирача и агитују за своје кандидате.

49. ВБ – Финансирање партија и изборне кампање

Више није ни спорно ни чудно да пресудну улогу у тим кампањама има платежна способност организатора и учесника избора, односно новац. Треба имати у виду да је финансирање партија, посебно финансирање избора једна од кључних и најделикатнијх тема Британске политике. Ова тема задире не само у Економију односно економске могућности и оправданости изборних трошкова већ и у многа морална питања политике. Иако изборна кампања у овој земљи траје много мање него у многим другим земљама ( три недеље), своте новца потрошене у њој нису занемарљиве. Тако је Конзервативна партија на изборну кампању 1997. потрошила око 28.000.000 фунти а лабуристи око 40.000.000 фунти. Нема ни одговарајућих закона који би стали на пут прикупљању и трошењу велике суме новца у изборној кампањи. Конзервативци упорно одбијају захтеве да се именују крупни донатори у кампањама.После доласка на власт 1997. лабуристичка влада је донела 1999.нова и знатно строжа правила финансирања предизборне кампање политичких партија. По тим правилима, једну годину пред парламентарне изборе, политичка партија у В.Б. не сме за предизборну кампању да потроши више од 20.000.000 фунти. Ако се има у виду да водеће политичке партије годишње добију из буџета 5.000.000 фунти, онда се чини да су владина правила имала за циљ да строжије регулишу приватне финансијске донаторе партија. Предлог Нилове комисије препоручује да свако ко приложи више од 1000 фунти на име донације локалној партији треба да буде јавно именован. Ова препорука није имала веће ефекте на Лабуристичку партију која је публиковала имена само оних лица која су дала више од 5000 фунти.Исто тако партија је дужна да одбије анонимне донације од 50 и више фунти. Правила забрањују донације страних држава и компанија.Главни сакупљач новца за Лабуристичку партију, иначе пријатељ премијера Блера, лорд Леви, који је у изборима 1997.прикупио за лабуристе 7 милиона фунти није остао без одговарајуће накнаде. Као противуслугу за голему своту новца која је дошла највећим делом кроз тзв. „слепе фондове“ чији донатори остају непознати односно познати само Левију, овај мултимилијардер, тениски компањон и сарадник премијера, је добио титулу лорда и, по неким казивањима, смешно мали порез од само 5000 фунти. Паре добијене од богатих донатора омогућиле су премијеру да се еманципује па чак и игнорише своју партијску, посебно синдикалну, базу која је била главни финансијер лабуриста.Оно што је извесно, чини се, добрим делом парадоксално јесте чиињеница да трошкови кампања расту, а чланство у партијама опада.У новије време изменила се донекле и структура извора предизборних кампања. Може се рећи да политичке партије све више зависе од богатих личности које дају високе донације за изборне кампање. Познато је да је Лабуристичка партија традиционално била финансирана од синдиката, који су и њени колективни чланови. У новије време приватне донације су надвисиле оне синдикалне.Конзервативна партија се финансира из три извора: један је чланарина, други донације индивидуалних лица и трећи, донације појединих организација и компанија. Моноги сматрају да британски изборни систем није без мана, али да је бољи од америчког.

50. ВБ – Општа обележја партија и партијског система

Партије у У.К. имају вишеструке функције. У.К. има типичан двопартијски систем. То, не значи да нема и других партија већ првенствено изражава чињеницу да постоје две главне и највеће партије, Лабуристичка и Конзервативна, које међусобно деле највећи део бирачке популације и парламентарних места. Око 75-85% бирачких гласова и више од 90% парламентарних места припадали су донедавно овим политичким партијама. Само у краћим периодима, У.К. је имало неку врсту тропартијског система. Између 1874. и 1922. било је приметно присуство ирских националиста који су држали око 80 места у Доњем дому.Од почетка ХХ века Конзервативна и Лабуристичка партија се наизменично смењују. Од 1908. до почетка ХXI века постојала је свега једна либерална влада, 8 лабуристичких, 9 конзервативних, 3 коалиционе и 3 националне.Зачетке политичких партија треба тражити у парламентарним фракцијама ( 18.века), на једној страни виговаца који су тражили парламентарне реформе и, на другој страни, торијеваца који су подржавали краља. Додуше, треба рећи да још и пре, у 17.веку, у Парламенту биле две препознатљиве скупине, једна окупљена око краља, односно Ројалистичка, и друга наклоњена нешто самосталнијој улози и статусу Парламента, односно Парламентарна група. Ускоро су ројалисти постали познатији као торијевци, а парламентарци као виговци. Током 17. и 18. века ове две скупине су биле више неформалне и неорганизоване. Крајем 18. и почетком 19. века показала се потреба да одређени парламентарни и протопартијски посленици-чиновници, познати као бичеви, сакупљају и организују чланове Парламента за дебате и гласање. Коначно уобличавање модерних политичких партија настаје после великих изборних реформи у другој поливини 19.века: Конзервативне из торијевске 1867, а Либералне из виговске 1877. Лабуристичка партија је настала нешто касније и на другачији начин. Но и поред свега може се рећи да је британски систем двопартијски и да између две основне партије, иако је једна од њих реформистичка, а друга конзервативна, нема неких битних и дубљих разлика.Оно што је један ранији енглески аналитичар Харолд Лески рекао пренеколико деценија могло би се рећи и данас: да Енглеском влада једна велика партија са два крила која се повремено смењују на власти и која нити желе нити се боре за дубље друштвене промене.Разлози за овај двопартијски мир и поредак су вишеструки, најчешће се истиче: Прво, изборни систем је тако устројен да фаворизује велике партије, што значи у конкретном случају две највеће партије. Друго, на висок степен коегзистенције ових партија утиче и мноштво механизама који омогућавају пресецање конфликата или онемогућавање, односно отежавање биполарних класних подела. Треће, свему томе доприноси и подела средњих слојева на конзервативце и лабуристе у пропорцији 75:25 и радничке класе на ове две партије пропорцијом 30:70. Четврто, снага сваке партије почива добрим делом у броју њених гласача односно присталица. Зато је свакој од њих стало да привуче што већи број својих присталица. Очекивање једнопартијске већинске владе лежи у срцу идеја да је британска влада јака и да већинска партија у Доњем дому може виртуелно да гарантује пролаз њених законских предлога у парламенту. Коначно двопартијски систем је кључни аргумент за идеју да Британија има одговорну владу.

51. ВБ – Конзервативна партијаКонзервативна партија је, сама или у коалицији, била владајућа две трећине ХХ века. Неки мисле да је, као наследница торијеваца, Конзервативна партија створена на подстицај Дизраелија 1867-1870. Други опет сматрају да је Конзервативна партија настала 1830.кад је партијска група у Парламенту прозвана конзервативном, а Пил био први конзервативни лидер. После Другог светског рата, Конзервативна партија је једна од највећих не само британских већ и европских партија са близу три милиона чланова. Свој политички успон и деловање на политичкој сцени крунише осамнаестогодишњом континуираном владавином (1979-1997) да би затим била катастрофално поражена од свог најјачег конкурента- Лабуристичке партије.Социјална основа и идеологија- Главни социјални ослонац Конзервативне партије су виши слојеви друштва, делови аристократије кји још увек имају известан утицај, богатији слојеви, велики бизнисмени, фамери и припадници неких либералнијих професија. Једна трећина конзервативних посланика су директори компанија и земљопоседници. Девет десетина припадника виших пословних кругова гласа за конзервативну партију, а само једна дестина за лабуристичку. Но, не треба губити из вида да Конзервативна партија окупља и делове нижих слојева становништва. За конзервативну партију се опредељује и велики део средњих слојева и један део радничке класе, укључујући ту и мануелне раднике из индустрије и рударства. На изборима 1974. за конзервативце је гласало 65% средњих слојева и 35% радничке класе.По својој оријентацији Конзервативна партија је типична капиталистичка партија. Основне програмске и идеолошке позиције ове партије су следеће: Прво, пада у очи то што индивидуа има апсолутно право на слободу. Друго, приватна својина је најсигурнија и најчвршћа основа индивидуалне слободе, шансе и независности. Треће, партија се залаже за слободно тржиште и конкуренцију. Четврто, конзервативна филозофија истиче слободу која претпоставља одговорност према породици суседству и нацији. Пето, конзервативци истичу да је улога државе-владе да јача индивидуалне слободе. Шесто, економска политика државе треба да буде усмерена на стварање и чување погодне климе за процват предузећа. Седмо, партија се залаже за већ постојећи партијски систем. Осмо, конзервативци сматрају да В.Б. мора бити војно јака и саставни део западног савеза.Организација конзервативне партије- Конзервативна партија је чврсто организована и у својој идеологији наглашава посебно вредности лојалности, хијерархије и јаког вођства. И у њој је још од поодавно важило правило да је партија без организације као јахач без коња. Три су основна организациона елемента партије: парламентарна фракција односно комитет 1922, партијско национално руководство и основна партијска организација смештена у изборној јединици и прилагођена највећим делом изборним потребама. Парламентарну фракцију чине конзервативни посланици, њен циљ је да допринесе бољем оријентисању и сналажењу конзервативних посланика у парламентарним дебатама и њиховом понашању у складу с партијском политиком. Конзервативна парламентарна партија има и 24 специјална комитета за вођење послова и 7 регионалних групација. Партијско вођесто је организовано у неколико највиших инстанци. Једна од њих је партијаска Конференција која се одржава пре парламентарног заседања и има око 4000 делегата. Конференција у суштини има претежно саветодавну улогу.Но, не треба изгубити из вида да конференција има велики симболички значај. Она трба да покаже јединство, величину снагу и ентузијазам чланова и организације партија. На врху партије налази се Национални савет који се редовно одржава. Национални савет бира као свој извршни орган извршни комитет, који је фактички најмоћнији орган партије. Најутицајнију личност представља лидер партије. Од 1965 лидера партије бира посланички партијски састав.

52. ВБ- Лабуристичка партијаЛабуристичка партија је формирана у Лондону 1900 год. под називом Представнички комитет рада да би 1906 год. добила садашње име. Иако има доста истине у томе да су лабуристичка и конзеративна у новије време по много чему сличне, ипак треба имати у виду неке њихове знатне разлике за разлику од конзервативне партије које је настала одозго из одређеног груписања унутар Парламента. Лабуристичка партија је настала одоздо, односно удружењем синдиката. Што се тиче идеолошке и политичке оријентације, конзервативна партија је више за статус qvo, a лабуристичка за промене. Лабуристичка партија је федерација односно коалиција а конзервативци су јединствена партија. Демократски социјализам био је основна оријентација лабуристичке партије. Одлике новог лабуризма, прво- очигледна је тежња новог лабуристичког вођства да се одлепи и напусти ранију идеолошку платформу лабуриста. Друга- новија умерена социјалдемократија редуцира опсег и функције државе. Док је ранија сматрала да без друштвене својине нема социјализма, данас лабуристичка партија третира друштвену својину као једно у низу средстава социјалистичких промена. Важну тачку новог лабуризма чини еманципација партије од синдиката. Нови лабуристи су померили партију више ка средњим слојевима. У спољној политици лабуристичка партија следи политику западног блока и не разликује се много од конзервативне. Нови лабуризам наглашава посебно промене у економској, социјалној и образовној сфери. Главне теме кампање су Европа, евро порези и план о реформи здраственог система, школства и других јавних служби. Лабуристичка партија спада у ред чвршће организованих партија. Као и конзервативна партија лабуристичка парија има три организована дела: парламентарну фракцију, национално вођство и локалну партијску организацију. Парламентарну фракцију чине лабуристички посланици, циљ фракције је да припрема посланика за деловање у Парламенту у складу са политиком партије и вођсва. Од националних тела и органа треба поменути годишњу конференцију као формално највиши орган партије која се састаје једанпут годишње да одреди смерове партијске политике. Конференција бира национални извршни комитет који је фактички најмоћнији орган партије. Лабуристичка партија има око 6.500000 чланова. По свом социјалном саставу лабуристичка партија је претежно радничка партија чланство у лабуристичкој партији је индивидуално и колективно. Индивидуални члан постаје лице које је навршило 16 година. Члан лабуристичке партије не може постати лице повезано с неком другом партијом или организацијом.

53. ВБ- Регионалне и мале партије

Британски систем је двопартијски. Но то не значи да нема и других партија. Поред поменутих постоји и мноштво или прецизније речено око 150 партија од којих је 8 постављено и у парламенту. Мање партије представљене у парламенту су углавном регионалне партије базиране у Шкотској, Северној Ирској или Велсу. Либерално- демократска партија формално позната као Социјални либерални демократи формирана је 1988 год. од либералне и социјалдемократске партије.Социјалдемократска партија је настала 1981 год. издвајањем једне групе лабуриста из лабуристичке партије. Либерална партија наследница виговске партије основане 1861, била је од 1867 до 1918 једна од две владајуће партије. Најзад у Великој Британији постоји комунистичка партија формирана 1920 и која нема представнике у парламенту.Финансирање партија извори финансирања политичких партија су бројни и разноврсни. Када је реч о конзервативној партији главни извор су добровољни индивидуални или колективни донатори. Преко 50% стиже од крупног бизниса и кампања, а 20% од чланства. Висина чланарине није фиксна, већ чланови дају према свом џепу и нахођењу. Лабуристичка партија је кад је реч о изворима финансирања нешто одређенија. Више од половине средстава у овој партији потиче из годишње чланарине. По актуелном закону три водеће политичке партије добијају одређена средства из државног буџета.

54. СРН- (савезна република Немачка) Правна и социјална држава

Основна обележја система су уставноправно изражена у члану 20 основног закона у коме се каже: Савена Република Немачка је демократска и социјална држава. А из низа других одредби може се закључити да је она правна и национална држава. Национални карактер државе може се посредно очитати из формулације да Устав важи за целокупни немачки народ чија је жеља да организује државни поредак. Устав је неповредив и дужност је целокупне државне власти да га поштује и штити. Немачка је и уставна држава што значи да је скупштина ограничена уставним поретком, да су извршна и судска власт везани правом и законом. Вера у државу је очувана из простог разлога што Немачка већ дуже времена слови као економски моћна и узорна западна правна и социјална држава односно држава благостања. Она је ново и глобалистичко доба дочекала са хомогеном националном структуром. Исто тако религијске размирице су смирене и рекло би се превазиђене бар на одређено време. Она се свим својим потенцијалима окренула економском развоју. Правна држава подразумева принцип владавине права односно идеју да су сви људи једнаки пред законом. Немачко држављанство се не може одузети, ни један немац не сме бити изручен иностранству.

55. НЕМАЧКИ ФЕДЕРАЛИЗАМ

Немачки федерализам је највећим делом географски, етно графски и историјски условљен. Два су пресудна разлога постојала за успстављање федералистичког уређења после другог светског рата.Прво то је била реакција и дистанцирање од било каквих могућности повратка нацистичког тоталитарног централизма.Друго то је било у складу са дугом немачком традицијом да је нека врста федерализма, боље рећи конфедерализма била форма политичке државне организације. Немачки федерализам је знатно различит од америчког и швајцарског федерализма. Немачки федерализам представља израз резултат равнотеже и компромиса одређених снага. Немачка је подељена у 16 федералних јединица. Основни принцип федеративног уређења је принцип функционалне расподеле надлежности. По том принципу законодавна власт је највећим делом концетрисана на савезном нивоу, док највећи део административне власти пада у надлежност федералних јединица. Општа формула којом се изражава однос федерације и федералних јединица у новије време је кооперативни федерализам. Кооперативни федерализам претпоставља кооперативност, односно сарадњу између федерације и федералних јединица у обављању државних функција. Он је настао као резултат искуства да је апсолутна и чиста подела надлежности између федерације и покрајина немогућа и да су многа подручја међусобно зависна. Кључно подручје савременог федерализма и федералистичке проблематике представља финансијски федерализам односно начин финансирања федерације и федералних јединица. Основни спор води се између богатих и сиромашних покрајина. Тренутно постоји 6 богатих покрајина које значајно финансирају другу много бројнију групу сиромаха. Централна тачка спорења је износ средстава које богате покрајине треба да додељују сиромашним покрајинама. Друга тачка спора су високи износи које федерација издваја за сиромашне покрајине. Износ од 25 милијарди марака које сваке године савезна држава исплаћује сиромашним заиста је превелик и треба га смањити.

56. СРН-(савезна Република Немачка) ЛОКАЛНА УПРАВА

Територијално уређење немачке обухвата 4 нивоа организовања:федеративни, федералних јединица, округа и општина. Локална управа има у немачкој дубоко утемељење. Основи и оквири организације локалне управе уређени су савезним уставом и уставима федералних јединица. Устав гарантује постојање и деловање локалне заједнице, обезбеђује заштиту суверености локалне заједнице у пословима њене изворне надлежности и фиксира обавезе општина да имају одговарајућа представничка тела. Локалне заједнице су овлашћене да уређују послове из своје надлежности у складу са законом. Структуру локалне заједнице чине следећи субјекти: грађани, односно одговарајуће бирачко тело, представничко тело односно скупштина, градоначелник, скупштински одбори администрације. У локалној организацији власти представничко тело односно скупштина представља основни орган власти, доноси најзначајније одлуке.

57. СРН- Положај, функције и структура парламента

Прво питање тицало се положаја парламента да ли он треба да буде највиши орган власти односно орган у коме се концентрише савезна власт. У суштини преовлађивале су две концепције између којих је требало направити избор: Русоовска у којој сва власт пребива у парламенту, и Монтескјеовска која фаворизује поделу власти. Друго питање било је везано за могућности налажења начина да парламент ефикасно функционише. Трећа спорна тачка могла би се изразити дилемом да ли одговарајуће партије или грађани могу да лише посланика његове посланичке функције и пре истека његовог мандата. Четврто – да ли посланик представља само своју изборну јединицу или сав народ.Пето, да ли парламент треба да буде репрезентативна или трансформативна институција.Шесто- Да ли да се конституише по узору на САД у којој се шаље по одређени број из сваке фед.јединице или по принципу делегације владе.Преговарачка и компромисна решавања евентуалне дилеме око бирачког или партијског мандата посланика.Парламет је у реалном животу негде у средњем нивоу политичке моћи и утицаја. Парламент је имао инфериорну позицију у односу на ауторитарно устројену егзекутиву. Имао је инфериорну позицију у односу на егзекутиву. Парламент је дводомно тело састављено из два дома: Бундестага и Бундесрата.

58. СРН- БУНДЕСТАГ (доњи дом- израз суверености народа)Бундестаг је представнички односно доњи дом немачког парламента и представља израз суверености народа. Бундестаг се бира на непосредним изборима са мандатом од 4 године. Један посланик се бира на 60000 станобника, тако да број посланика варира зависно од броја становника Бундестаг има следећа овлашћења односно функције законодавну функцију. Има значајну функцију контроле и супервизије извршне власти. Контрола бундестага над извршном власти одвија се у више видова. Један од њих се огледа у самом начину рада и одлучивања у бундестагу. Парламент учествује у избору председника. Парламент бира пола чланова Федералног уставног суда. Рад бундестага је уређен пословником. Седницама бундестага председава председник и његови заменици. У организовању парламентарног рада најважније тело је Савет старијих. То је фактички управљачко тело и састоји се од представника партијских фракција пропорционално њиховој снази у бундестагу. Савет чине председник бундестага, три потпреседника и од 12-15 представника свих фракција. Поред Савета старијих постоји и председништво бундестага. Он се састоји од председника и потпредседника, бундестаг доноси одлуке највећим делом у виду закона. Предлог закона може понудити влада, 30 посланика бундестага и већина покрајинских влада. После бундесрата предлог долази у бундестаг. Ту предлог пролази кроз три читања. Прво читање представља упознавање са предлогом, после првог читања а пре другог предлог се упућује одборима на разматрање. По окончању одбора настаје друго читање на пленарној седници Бундестаг на којој се предлаже усвајање или одбацивање нацрта закона. После трећег читања приступа се гласању. За доношење закона довољна је већина датих гласова. Највећу заступљеност у парламенту имају државни службеници и представници интересних група. Те две професиноналне групације заузимају у току последње две деценије око 60% посланичког састава Бундестага. У припремама рада парламента велики допринос дају одбори парламента. У Бундестагу постоји 23 одбора, они су састављени од представника партија.

59. СРН- БУНДЕСРАТ (скупина представника)Други дом представља скупштину представника који су именовани од својих партијских влада. Бундесрат се састоји од чланова влада државица а не од изабраних представника народа. Бундесрат има 69 чланова од којих покрајине имају најмање три представника. Чланови Бундесрата имају императивни мандат односно раде према инструкцијама својих влада. Председник Бундесрата се бира на рок од 12 месеци у случају немогућности да савезни председник обавља своје дужности, његове функције ће обављати председник Бундесрата. Од функција Бундесрата ваља поменути две: једна је иницирање закона а друга се састоји у ширем учествовању у законодавном процесу. Бундесрат бира пола састава савезног уставног суда. Председник Бундесрата је потпредседник државе. Мењање устава захтева двотрећинску већину и Бундесрата и Бундестага. Бундесрат нема политичку тежину и значај Бундестага. Бундесрат има такође и своје комитете 16 сталних комитета. У тим комитетима свака покрајина има један глас. Председник и потпредседници чине Председништво. Цела замисао немачког Бундесрата је донекле парадоксална, наиме парадоксално је да један део парламентарне структуре буде састављен од представника извршне власти.

60. СРН- ПРЕДСЕДНИК

Председник у својству шефа државе, врши следеће функције: представља државу у међународним односима, именује и отпушта државне чиновнике и судије, врши помиловања, предлаже кандидате за канцелара кога бира Бундестаг, има право да распусти парламент у неким случајевима ванредног стања, потписује законе. Мандат председника траје пет година и бира га федерална скупштина уз могућност да буде само једанпут реизабран. Сваки Немац који је навршио 40 година има право да истакне своју кандидатуру за председника. Председник се бира на интересантан и специфичан начин, наиме председника државе бира једно посебно политичко тело за које многи сматрају да је најкомпликованија политичка институција немачке. То је нека врста савезне изборне скупштине која има 1.344 делегата. Једну половину састава делегата чине посланици у Бундестагу, а припаднике друге половине бирају парламенти федералних јединица. Председник нема већи утицај ни на парламент ни на владу. Он не може да распусти владу или уклони канцелара и нема право на увођење ванредног стања. Држе се својих ограничених овлашћења и не заоштравају односе са владом, од председника се очекује да буде политички неутралан.

61. СРН- ВЛАДА Влада представља стварни центар политичке власти у Немачкој. Влада се састоји од федералног канцелара који је и председавајући и шеф владе и савезних министара чији број није утврђен. Владе су коалиционе. Најчешће су биле коалиције једне партије од две велике и једне мале партије. Извршна власт се више појављује у лицу канцелара или министра него у виду владе, односно кабинета, као колективног тела. Савезни канцелар уређује основне правце политике и одговоран је за то. У случају да федерални министар сматра неопходним измену основних политичких одлука, савезни министар се обраћа, не кабинету, него савезном канцелару који доноси одлуке. Интересантно је поменути да ни Устав, ни уредба о савезној влади не садрже институт владиних комитета. Главни владин комитет је Федерални савет за питања безбедности. Влада, односно поједина министарства одржавају присне контакте са ширим социјалним окружењем. Министри фактички имају две функције, с једне стране они репрезентују одређену партију, а с друге стране воде одређени ресор администрације. Основни принципи устројства владе су: канцелар, принцип, ресорност и колегијалност. Кључни актер у самом процесу доношења закона.

62. СРН - ПОЛОЖАЈ И УЛОГА КАНЦЕЛАРА

Канцелар је, несумњиво, прва личност владе и најмоћнија фигура политичког естаблишмента. Канцеларова служба је организована у шест департмана који су, донекле, паралелни са кључним департманима владе. Председник именује канцелара а Бундестаг га бира. Канцелар може бити уклоњен само ако му Бундестаг изгласа неповерење са истовременим предлогом ко ће бити његов наследник. Канцелар бира министре, одређује њихов број, предлаже их председнику на потврђивање или одбијање и утврђује њихову одговорност. Канцелар се понајвише стара и о ефикасном функционисању коалиционе владе. Канцелар може да тражи од председника да распусти Бундестаг. Но, ни канцелар, а ни влада нису свемоћни и без контроле. Пре свега, канцелар се бира у парламенту и одговоран је парламенту. Интересантан случај десио се 2005. год. када је канцелар Шредер тражио да му парламент изгласа неповерење и тако испуни услове за превремене изборе. На основу тога, канцелар је тражио од шефа државе да распусти парламент и распише нове изборе. Ваља рећи да је немачки парламент свега два пута у новој историји Немачке гласао о поверењу канцелара. Известан степен ограничавања моћи канцелара може проистећи и из одговарајућег односа партије и владе..

63.СРН- АДМИНИСТРАЦИЈАВлада у свом раду се ослања на моћну и обимну државну администрацију. Припадници администрације несумњиво имају позамашне привилегије. Они узимају сигурност доживотног запослења, солидну плату и бројне погодности попут мањег износа за осигурање кола ниже станарине. После оштре критике јавности на рачун положаја и привилегије администрације приступило се извесним реформама. Било је таквих покушаја и раније, али је јаки чиновнички лоби то успешно ометао. И у Немачкој попут неких других држава, постоји нека врста система плена. Наиме, после победе опозиционих партија на изборима долази до великог чишћења највиших државних службеника. Према неким подацима у Немачкој организацији власти делује 148 службеника са статусом највиших политичких службеника. То су државни секретари и директори у министарствима који су на трећем месту у хијерархији извршне власти. У новије време, сходно захтевима глобализације, смањује се број државних службеника.

64.СРН-СУДОВАЊЕ И САВЕЗНИ УСТАВНИ СУД

Савезни уставни суд представља чувара устава и уставног поретка. Уставни суд доприноси установљавању и функционисању правне државе. Уставни суд се ограничава на изјаву да је закон неуставан али не проглашава његово укидање. Основне правно- судске функције Уставног суда су следеће: просуђивање уставности закона и других нижих аката, просуђивање усаглашености правних аката федералних јединица са федералним актима, решавање спорова између федералне владе и федералних јединица, решавање спорова између појединих федералних институција , доношење одлука на основу жалби грађана усмерених на појединачне акте државних органа којима се вређа неко њихово уставно право. Савезни уставни суд има право да смењује или премешта судије редовних судова за које се утврди да су нарушавали основне принципе уставног поретка. Суд је састављен од 16 судија и сходно различитој природи надлежности, ради у два панела тј. сената који броје по осам судија од којих се једна осморка бира од Бундестага а друга од Бундесрата са двотрећинском већином. Први је Сенат за основна права са кругом надлежности у области Уставом гарантованих људских права. Други је Државноправни сенат у чијој је надлежности контрола уставности, закона и подзаконских аката. Мандат судија траје дванаест година. Судије Уставног суда не могу бити смењене од парламента, њих може сменити једино федерални председник на предлог самог Уставног суда. По неким истраживањима,Уставни суд ужива више поверења него иједна друга политичка институција у Немачкој.

65. СРН- МЕШОВИТИ ИЗБОРНИ СИСТЕМИ у Немачкој су постојале дилеме и оштре размирице око тога који изборни метод треба усвојити. Усвојен је систем комбинације пропорцијоналног и већинског метод. По овом комбинованом изборном систему- методу, половина посланика бира се по већинском, а друга половина по пропорционалном систему. На изборима учествује и по 30 и више политичких партија. У свих 16 покрајина своје кандидате имају често СПД, ЦДУ/ ЦСУ , зелени, партија демократског социјализма итд. Поред ових, у изборној трци учествују и кандидати бројних малих партија. Две главне партије су Социјалдемократска и ЦДУ/ ЦСУ. У изборима за Бундестаг сваки бирач има два гласа и попуњава два гласачка листића, односно два дела гласачког листића. На једном делу се налазе појединачно именовани кандидати по изборним јединицама, а на другом су партијске листе кандидата. Сходно плуралном већинском правилу на изборима побеђује кандидат који је добио просту већину гласача. Ови избори слове још и као директни и персонализовани, јер бирачи бирају појединце за носиоце посланичких функција. Што се тиче изборног понашања није ретко да исти грађани гласају за различите партије. Пракса показује да ни једна од две главне партије није у стању да добије апсолутну већину посланика и тако сама формира владу, из тога су принуђене да праве коалиције с другим партијама, либерална зелена. Оно што је посебно интересантно за Немачку изборну сцену јесте ишчезавање већег броја малих партија. Иако још увек има седам парламентарних партија, Немачки партијски систем све више клизи двопартизму.

66. СРН- РАЦИОНАЛИЗОВАНИ ВИШЕПАРТИСКИ СИСТЕМПартије су и пре стварања Немачке државе биле мање или више организовани изрази оштрих подела и сукоба по религијском, националном, социјално класном или политичком основу. Тек после другог светског рата ударени су темељи друкчијег приступа Немаца политичком организовању и политичком животу. По први пут у немачком политичком животу почиње да се схварта и промовише кооперативност, компромиси и толеранција и на тој основи један нови назовимо га компетитивно- кооперативни вишепартизам. На трагу интенције уставотворна да системски сузи могућности фрагментације партијског и парламентарног система било је и увођење прохибитивне клаузуле од 5%. Једна од појава која у новије време карактерише све партије јесте опадање њиховог чланства. Тако су парламентарне партије изгубиле око ¼ чланства од 1990 год. Партијски систем у Немачкој је у основи двопартијски систем, две главне партије су конзервативна Хришћанско- демократска унија и умерено лева Социјалдемократска партија. Поред њих као парламентарне партије са осцилацијама у изборним резултатимасу Либерална партија, зелени, партија демократског социјализма и Републикантска партија. Уставни суд има право да забрани рад неке од партија ако она није у складу основним принципима немачке државе.

67. СРН- СПЕКТАР ОСНОВНИХ ПАРТИЈАСоцијалдемократска партиај Немачке је једна од водећих партија. Настала 1875 то је била радикална лева социјалистичка партија која је идеолошки заснована и неколико деценија проповедала учење Маркса и Енгелса. У новије време она одбацује марксизам. У више него полувековној историји Савезне Републике Немачке постојала су три програма социјалдемократске партије. Сваки нови програм означавао је нови корак према центру или у десно. Још раније је много тога указивало да је Социјалдемократска партија спремна за веће промене. Разлога за победу социјалдемократа има више: прво треба истаћи програм који подржава већина становништва. Друго шеснаестогодишња владавина једног лица једне партије довела је до извесног замора и засићености већине становништва. Један од јаких разлога је успешно вођена изборна кампања. Социјалдемократска партија није унутар себе сасвим хомогена и једнообразна партија. И у њој постоје бар две јаке струје које се разликују како идеолошки тако и персонално. Лидер једне струје- Шредер истовремено и председник владе, а лидер друге струје Лафонтен био је шеф партије.Хришћанско– демократска унија (СДУ)Хришћанско–социјална унија (ЦСУ) Хришћанско – демократска унија је вишестрана сложена и хетерогена партија. Оно што уједињује припаднике ове партије јесте шире схваћена хришћанска традиција. Ова партија снажно подржава НАТО и одлучно је прокламовала уједињење Немачке као врховни циљ Немачке политике. Ова партија се званично декларише као партија центра. Хришћанско – совијална унија делује на територији Баварске – ЦСУ као сестринска партија ЦДУ створена је 1945 год. ЦСУ је самостална партија која делује само на територији Баварске. Ове две партије формирају јединствени ЦДУ/ЦСУ блок у Бундестагу. Под палицом ЦДУ/ЦСУ, Немачка и Немци имају велике разлоге да цене ову партију и због њених напора и успеха у уједињењу Немачке.Слободна демократска партија (ФДП) Слободна демократска партија је формирана 1945 год. Утемељивачи ове партије били су Теодор, Рајнхолд Маре. Кључно место либералне оријентације били су слобода и достојанство појединца. На скали вредности се такође истиче толеранција и држава заснована на принципу владавине права. У њеном програму истиче се и одговарајућа хуманост у економском животу и једнакост женског и мушког пола у политици и економији и раду. Мале партије Еколошка партија.ПДС-Партија демократског социјализма.

68. Република Србија – НАРОДНА СКУПШТИНА Парламент је представничко тело непосредно изабрано од стране народа да говори и одлучује у име народа. Закони се доносе кроз скупштину а не од стране скупштине, јер само пролазе кроз њу. Парламент формално контролише владу али у ствари партијски лидери владајуће коалиције преко шефова посланичких група и партијске дисциплине контролишу парламент. Да би обављао своје основне функције парламент мора да испуњава следеће услове: 1. Његов рад и његова власт морају бити у складу са Уставом.

2. Парламент мора да представља диверзитет једног друштва. 3. Потребно је да буде изабран од народа. 4. Важно је да парламент буде независан од извршне власти.

Однос законодавне и извршне власти једно је од најтежих питања политичке науке и праксе. У парламентарним системима егзекутива није независна од скупштине. Ако већина у скупштини захтева промену правца политике, она може заменити владу. У Србији право предлагања закона имају: сваки народни посланик, Влада, Скупштина аутономне покрајине или најмање 30000 бирача. Такође, право предлагања закона имају и гувернер Народне банке и заштитник грађана из области својих надлежности. Већина предлога закона долази од Владе. У Србији од 2002 до 2004 год . 89% прихваћених закона потекло је од Владе. Израда закона није најважније улога парламента. Владу образује парламент. Циљ контроле и надзора јесте да произведу одговорну владу. Контрола Владе у Скупштини Србије веома је слаба. Контрола се своди на опозиционе партије које немају моћ да смене Владу за покретање поступка о гласању о неповерењу. Влади, по новом Уставу 2006 год. потребно је 60 посланика. Класична средства реализације контроле владе : 1. Институт посланичких питања- обично питања постављају опозициони посланици.

Број поланичких питања нагло се смањио 1993 год. од када су посланици постали зависни од странака.

2. Интерпелација – се углавном подноси углавном колективно и у писаној форми. Према члану 129 Устава Србије интерпелацију може подносити најмање 50 народних посланика.

3. Анкетни одбори народна скупштина може образовати из реда народних посланика анкетне одборе ради сагледавања стања у одређеној области, једини анкетни одбор који је имао свој јасане епилог био је онај који је основан у јуну 2005 год. за испитивање случаја несталих беба. Јавно слушање спроводи се од стране скупштинских одбора поводом неког законског предлога. Редован су облик рада у савременим демократијама.

Парламент је дебатно тело у којем се отворено расправља о политичким питањима. Дискусија у парламенту најчешће је формалност јер се унапред донете одлуке у парламенту само формализују. Женама је релативно касно признато право гласа чак и у Западним демократијама. Мере позитивне дискриминације – резервисана места у парламенту за жену. Скупштине су биле и остале важна станица у каријери будућих министара и премијера, односно председника. Према члану 98 Устава Србије Народна Скупштина је највише представничко тело и носилац уставотворне и законодавне власти у РС.

69. Република Србја – Председник

У Србији је Уставом из 1990. уведен полупредседнички систем. Полупредседнички систем је систем са дуалном егзекутивом у којем председник и премијер имају моћ доношења одлука. Према Сарторију полупредседнички систем има следеће особине: Прво шеф државе се бира народним гласањем-непосредно, или посредно-на унапред утврђен период. Друго, шеф државе дели извршну власт са премијером. Председник је независтан у односу на парламент али није му допуштено да влада сам или непосредно. Први министар и његов кабинет независни су од председника у оној мери у којој су зависни од парламента, односно уколико им је неопходна парламентарна већина. Разлог што ни једна европска држава нема чист председнички систем је историјски, јер све су биле монархије, а монархије су већ имале шефа државе (наследног). Системи са дуалном егзекутивом успостављени су у државама које су се избориле за независност од других држава. Са овим моделом прва је експериментисала Ваимарска Немачка. Суштинско питање у функционисању полупредседничког система јесте однос између председника и премијера. У семи президенцијализму постоје две могућности: смењује се председничка фаза када су председничка већина и парламентарна сагласне, а парламентарна фаза када су несагласне. У другом случају реч је о кохабитацији. Непосредни избор важан је извор моћи председника. Непосредно изабрани председник отежано делује са неструктурираним партијским системом. Проблеми који су типични за председничке системе-конфликт између егзекутиве и парламента. Различите фазе полупрезиденцијализма у Србији. 1. Презинденцијалистичка фаза – Слободан Милошевић, СПС, од 1987 Милошевић је био

председник Социјалистичке Републике Србије. Од 1987. до 1990, новом изменом Устава био је председник Републике Србије. Од 1990. до 1997, Милошевић и СПС су само на првим и вишестраначким изборима 1990. године усвојили већину гласова али су све време, до 2000. године били на власти уз помоћ других партија. Милошевић није прибегао референдуму како би издејствовао могућност поновног кандидовања. Он је имао другу опцију- прелазак на функцију председника савезне државе-СР Југославије.

2. Квазипарламентарна фаза - Милан Милутиновић , 1997-2002. У периоду док је Милан Милутиновић био председник Србије, у првој фази деловао је као чувар радног места који се не меша у свој посао. У другој фази, од 2000. год. постојала је превага премијера (Зорана Ђинђића), над председником. Председник Србије Након 5. октобра фактички није био у могућности да користи своје надлежности.

3. Фаза кохабитације – Борис Тадић, 2004-2007. Председничким изборима 13. јула 2004. године, и након другог круга 27. јуна победио је Борис Тадић. Извршна власт у Србији, након ових избора, подељена је између председника Србије из једне партије ДС и председника Владе из друге партије ДСС. То значи да је делу тзв. кохабитација извршне власти или на српски начин једна земља а два господара.

Борис Тадић – Коштуница, кохабитација у коалицији – мај 2007- јун 2008. У периоду од 15. маја 2007. када је изабрана друга Коштуничина влада до 7. јула 2008. када је изабрана Влада Мирка Цветковића председник РС, Борис Тадић био је у извесној кохабитацији са премијером Коштуницом али су њихове партије чиниле коалициону владу у којој су: ДС, Г17 плус, имали већину. Нова председничка фаза, други мандат Бориса Тадића, изабрана нова влада чији су премијер и већина министара из ДС-а. Борис Тадић је председник Србије.

70. Република Србија - ВЛАДАВлада утврђује и води политику. Реална моћ Владе се изражава у томе што је она скоро искључиви предлагач закона. У периоду између 1900. и 2008. у Србији је одржано осам парламентарних избора и формирано осам републичких Влада. Четири Милошевићеве владе. Прелазна влада 2000. – Милошевић уверен од свог окружења да са рејтингом добро стоји 27. јула расписује ванредне изборе за председника СРЈ. А ДОС 7. Августа истиче Војислава Коштуницу као свог кандидата за председника СРЈ. ДОС и њихов председнички кандидат убедљиво су победили. Савезна изборна комисија не проглашава победу ДОС-а. Протести 29 септембра кулминирају 5. Октобра уласком демостраната у зграду савезне скупштине и РТС-а. Већ 6. Октобра Слободан Милошевић јавно честита победу Војиславу Коштуници. Договор о форнирању прелазне владе потписан је 16 октобра 2000. године од стране ДОС-а, СПС-а, и СРО-а. Споразуме су потписали испред ДОС-а Зоран Ђинђић, испред СПС-а Зоран Анђелковић, испред СПО-а Вук Драшковић. Најважнија тачка споразума тиче се успостављања привремене владе и расписивања републичких парламентарних избора. Текст су потписали председник СРЈ Војислав Коштуница, и председник РС Милан Милутиновић. Ђинђићева влада 2001-2003 - Прва демократска влада у Србији формирана је 25. Јануара 2001. са премијером Зораном Ђинђићем на челу. Влада премијера З. Ђинђића формирана након ових избора је коалициона, а по свом саставу била је комбинација политичке и експертске владе. За приоритете владе одредио је општу политичку стабилност у региону, регулисање односа Србије и Црне Горе, сузбијање тероризма на југу Србије, као посебан циљ навео је да Србија најкасније за десет додина треба да постане чланица ЕУ. Ђинђић се залагао да одлуке буду прагматичне и легитимне, да имају подршку демократске јавности Србије. Коштуница је инсистирао на постојању правних норми. Отворен сукоб избио је међу њима око сарадње са Трибуналом у Хагу.Живковићева влада 2003-2004.- Убиством председника Владе РС З. Ђинђића 12. марта 2003. за новог премијера изабран је Зоран Живковић из ДС-а. У време ове владе са Наташом Мићић, која је као председник Скупштине Србије вршила дужност председника Србије, уведено је ванредно стање. Ово није нова влада у правом смислу речи, ово је ванредно стање у Влади. У односу на претходну, ова Влада је проширена за једно председничко место на које долази Чедомир Јовановић. Живковић је, као приоритете Владе реафирмирао приоритете постављене формирањем Владе Ђинђића две године раније.Прва Влада Војислава Коштунице 2004-2007- Друга демократска влада формирана 3. марта 2004. По свом карактеру била је мањинска, чинили су је: ДСС, Г17 плус и СРО- НС, са укупно 109 посланика, а подршку Влади давала је СПС са 22 посланика. Премијер је постао Војислав Коштуница, потпредседник Мирољуб Лабус. Проблем Косова и Метохије један од приоритета , ојачавању државне заједницеса Црном Гором. Највећи неуспех политике ДСС-а, Војислава Коштунице јесте распад државне заједнице Србија и Црна Гора, односно одвајање Црне Горе која је 13 јула 2006 званично проглашена. Криза владе почиње 1.октобра 2006 г. Када је Г17 плус званично саопштила да због прекида преговора са ЕУ чланови ове партије подносе оставке на сва места у Влади и Скупштини.Друга Коштуницина влада 2007-2008- Након усвајања новг устава Србије крајем 2006 расписани су парламентарни изборикоји су одржани 21 јануара 2007 године. Владу су саставиле : ДС, ДСС-НС и Г17 плус, Очување Косова и Метохије у саставу Србије; убрзање европских интеграција; сарадња са Хагом; повећање запослености; сузбијање сиромаштва. Након победе Бориса Тадића, премијер Војислав Коштуница суочио се са новим односом снага при чему је ДС имао председника РС, председника Скупштине Србије и већину министара у влади.Влада Мирка Цветковица 2008-? -7 јула 2008 влада је састављена од коалиције за Европску Србију (102)+ коалиција (СПС-ПУПС-ЈС) – 20 Мађарска коалиција – Иштван Пастор(4) + Бошњаци листа за Европски Санџак- Сулејман Угљанин(2) =128 посланика. Мандатар Мирко Цветковић из ДС. Изазов и сарадња са трибуналом, нерешен статус Косова и однос са Црном Гором.

71. Република Србија- Политичке консеквенце изборног системаДва основна избора са којима се суочавају творци нових демократских устава су избор између већинског изборног система и изборног система пропорционалне репрезентације, и између парламентарног или предсеничког система власти.Од свих институција изборни систем вероватно највише утиче на партијски систем (двопартијски или вишепартијски), а самим тим и на чињеницу да ли су владе једнопартијске или коалиционе. Повремено се отварају расправе о потреби промене изборног система итд. Изборни системи не само да су најманипулативнији инструменти политике, већ и обликују страначки систем и утичу на одређивање представништва. Изборни систем је механизам транспоновања гласова у мандате, одређивања победника и губитника избора, односно политичких представника. Он такође одређује да ли ће бирач гласати за странку или за личност. Ефекат изборних система на политички систем могу бити бројни. Он може утицати на број партија у парламенту, представљање појединих социјалних категорија у парламенту, може утицати на обликовање владе, на начин вођења кампање. Земље које користе већински изборни метод углавном имају двопартијске системе једнопартијске владе и егзекутиве које су доминантне у односу на легислативу. Насупрот томе, изборни систем пропорционалне репрезентације више је везан за вишепартијске системе, коалиционе владе и уједначеније односе моћи егзекутиве и легислативе.Дилема око (ре)дизајнирања изборног система у Србији- Од увођења вишепартијског система 1990.године, у Србији је изборни систем промењен неколико пута. Главна промена изборног система извршена је 1992. године када се са већинског двопаријског система прешло на пропорционални изборни систем. Друга промена односила се на број изборних јединица: на изборима 1992 и 1993. у Србији је било 9 изборних јединица, на изборима 1997. било је 29 изборних јединица, а на изборима 2000. и 2003. Србија је једна изборна јединица. Цензус је све време износио 5%. Последња промена изборног система уследила је након избора 2003. када је укинут цензус за партије националних мањина. Уведен је тзв.природни праг или позитивна дискриминација што значи да се број укупних гласова бирача изашлих на изборе подели на број места у пармалнету 250 и добије количник гласова носи једно посланичко место. Ако на изборе изађе 3.750.000 бирача и тај број се подели на 250 добија се 15.000, што значи да једно посланичко место носи толико гласова.Шта је мандат? Мандат је овлашћење које бирачи дају изабраним представницима да их заступају у представничким телима.Како кандидат добија мандат? Постоји разлика да ли бирач гласа за појединачног кандидата или за партијску листу, као и да ли је партијска листа отворена или затворена, код пропорционалног система могуће је да редослед на листи распоређује партија и ту постоји фиксни редослед који се не може мењати, који је иначе прихваћен у Србији. Што значи да бирачи не могу да учествују на редослед кандидата на листи.Како се изабрани представници понашају у парламенту? Мандат посланиак може бити слободан или императиван. Слободан мандат не обавезује заступника да у расправама и гласању у парламенту обавезно поштује и следи мишљења и интересе бирача који су га изабрали. Код императивног заступник је изасланик или делегат конкурентног изборног округа и дужан је у расправама и гласању да се држи инструкција.Шта је изборни цензус? Цензус представља одређени број гласова или мандата који нека партија мора да освоји како би учествовала у расподели мандата.

Изборни резулатаи у Србији - Србија има систем пропорционалног представништва са затвореним листама, што значи да бирачи не могу да утичу на редослед кандидата на листи. Србија је једна изборна јединица. Цензус је 5%, осим за партије националних мањина за које не постоји цензус, за њих важи природни праг.За претварање гласова у мандате користи се Д'Онтова формула. * На првим вишепартијским изборима 1990.важио је већински изборни систем. СПС је освјио 46%гласова који су му донели 77%мандата односно 194 од 250 места ускупштини, једнопартијска влада.* На изборима 1992. уведен је пропорционални изборни систем са 9 изборних јединица. СПС је освојила 28% гласова и 40,4 места уапрламенту 101 од 250. 1993. су формирали владу уз прећутну подршку СРС-а.* На изборима 1993 СПС 36,7% и 42,2% места 123 од 250. недостаја су им три места за већину и формилали су владу уз помоћ Нове демократије.* На изборима 1997. СПС -ЈУЛ - НД 34,25% гласова и 44% места 110 од 250.* На председничким изборима 2000. Кандидат ДОС-а победио је Милошевића 50,24% према 37,15%. Итд...Неколико серија председничких избора одржано је без успеха, због високог цензуса и неопходности освајања 50% плус један глас. Септембар, октобар, децембар 2002. и новембар 2003. тек је 2004. Тадић освојио 53,24%...

72. Република Србија- политичка димензија глобализације

Србија је суочена са бројним глобализацијским изазовима. Са једне стране она је поларизована између глобализма и локализма. Са друге стране, на Србију се непосредно манифестују три главне димензије или последице политичке глобализације, које се непосредно рефлектују на њу:

(1) Трансформација суверенитета и саме природе националне државе;(2) Ширење демократије и универзализација људских права; и(3) Пораст глобалног управљања.

Глобализација је универзалан процес или сет процес који генерирају повезаност и међузависност између држава и друштва, повезујући их у један модеран светски систем. Она укључује и подразумева читав спектар економских, еколошких и друштвених међузависности.

Трансформација суверенитета и саме природе националне државе – Већина расправа расправа о глобализацији бави се положајем националне државе али такође и питањима судбине националних култура и националних идентитета. Оно што је свим дебатама о глобализацији заједничко, то је да се битно мења улога националне државе.По Ентонију Гиденсу, узроци све веће глобализације су следећи: Прво, пад комунизма, односно кретање бивших социјалистичких земаља ка политичким и економским системима Запада. Друго, пораст међународних и регионалних механизама владавине (УН, ЕУ) и Треће, међународне владине невладине орг. Вучина Васовић сматра да Формирање и јачање глобалних и ширих регионалних, донекле супердржавних центара моћи и управљања, смањују значај и утицај појединих држава као центара моћи.Сувереност је данас подељена између националних, интернационалних и понекад, регионалних власти. Економску сувереност државе угрожавају наданационалне организације којима она делегира део своје суверености прихватајући правила игре, транснационалне финансијске институције (ММФ, Светска банка), мултинационалне корпорације и глобализација светског тржишта...Демократизација и изградња државе: Србија је у глобализацијским изазовима разапета између непостојања државе, изградње државе и њене десуверенизације. Распад Југославије по национално-федералним шавовима, као и извесна десуверенизација држава узрокована процесима глобализације, чине питање изградње државе сложеним.Пораст глобалног управљања: Оно што је важно као епилог, „иако нема формалног ауторитета изнад националних држава, оне су ипак подвргнуте глобалној владавини, односно владавини без владе“...На Балкану су државе углавном слабе, са јаком улогом међународне заједнице. Да бисмо пронашли своје место у савременом свету, најпре је потребно да га упознамо и разумемо. Адаптација је нужна. Ако је нешто око тебе лоше, мењај свет или мењај себе. Код нас је било покушаја да се мења свет, да се спасава комунизам, да се брани међународно право, да се победи Нато! На крају је прихваћена поента „Ако не можеш да га победиш, придружи му се“...

73.Република Србија- Општа обележја паријског система

Политичке партије желе да се прикажу као представници, заштитници и „предузимачи“ ширих друштвених интереса. Партије су главни носиоци изборног процеса, оне обликују парламенти владу, као и државу у целини. Партије у парламентарној демокраији могу бити на власти или у опозицији. У основи се улога опозиције своди на неколико битних момената, као што су: критика и контрола власти, претендовање на политичку власт, нуђење алтернативних програма итд...Партијски систем Србије - теоријски оквир - Од најранијих класификација партијских система доминирао је бројчани критеријум. Најпре је неопходно истаћи да најједноставнија класификација дели партијске системе на једнопартијске, двопартијске и вишепартијске. Међутим, питање је да ли се једнопартијски систем може посматрати као систем. У њему нема компетенције, што значи да је ако је уопште систем, он некомпетитиван систем.Рушење комунизма као политичког уређења (једно)партијских држава, једнопартизам је данас постао реткост. Број странака јесте важан критеријум који, иако само оквирно, показује до којег степена је политичка моћ фрагментирана или нефрагментирана, концентрисана или неконцентрисана. Интеракција и компетенција странака одвија се у неколико арена: изборној, парламентарној и укупној друштвеној. Што је више партија, њихов однос је компликованији и замршенији.Партијски ситем Србије Промене државних оквира, односно граница (СФРЈ, СРЈ, СиЦГ, Србија), мењале су оквир и природу партијске компетенције. С обзиром на то да је у Србији од 1922. године на снази пропорционални изборни ситем, према Дивержеовом закону, он води ка вишепартизму. Осим тога, према Срторијевим критеријумима, партијски систем Србије има обележја поларизованог плурализма. Прво, постојање „антисистемских странака“ које не деле вредности политичког поретка у којем делују. Друго, постојање билатералне опозиције, што значи да две опозиционе партије могу бити блискије партијама на властинего једна другој. Треће, позиционирање у центру странке која жели да се супротстави и левици и десници. Четврто, зеузетост центра води поларизацији. Пето, постоји тенденција центрифугалних сила, а то значи и слабљење центра. Шесто, идеолошки образац говори да партије не само да се не слажу у политикама него ни у „начелима и темељима“. Седмо, Постојање неодговорне опозиције. Осмо, политика претеране понуде и превеликих обећања, СРС је обећао ако он дође на власт цен хлеба бити три динара.

Као и у другим посткомунистичким друштвима, и у Србији је након политичких промена дошло до поларизације на оне проевропски оријентисане, опредељене за интеграцију са Западом( ЕУ, Нато), и оне који су оспоравали легитимност политичким променама и били против ових процеса. Друга влада уз подршку СПС-а, као партије старог режима, релативизовала је ову поделу.

74 . Република Србија –Деловање националних мањина и њихових партија

У структури становништва Србије мањине чине 16,68% (по попису из 2002, 83,32 Срби, 3,53 Мађари, 2,05 Роми и 2,02 Бошњаци...). Мањине у Србији разликују се по томе што неке од њих имају неке немају матичну државу. Припадици мањина претежно живе у граду, а неки на селу. Неке мањине су територијално и погранично концентрисане (Мађари, Бошњаци, Албанци, док су Роми дисперзовани широм Србије). Срби, иако су најбројнија етничка заједница у појединим срединама су у мањини: у Санџаку у односу на Бошњаке, у неким општинама у Војводини у односу на Мађаре. Националне мањине у Србији основале су своје политичке партије одмах након обнављања вишепартијских 1990. Лојалност мањина условљена је поштовањем и гарантовањем њихових прави а и слобода. Национална мањина је свака група држављана СРЈ, која је по бројности репрезентативна иако представља мањину на територији СРЈ. Поседује обележја као што су: језик, култура, национална или етничка припадност, порекло или вероисповест по којима се разликује већина становништва. Припадници национоалних мањина могу равнопрвно, са свим грађанима, да формирају политичке организације и удружења. Странке националних мањина су оне чији је основни циљ представљање и заступање национоалних мањина и заштита и побољшање права припадника националних мањина. Начини представљања мањинских заједницаПрво, повољнији услови за регистрацију и пријављивање мањинских лица. Друго, одређивање граница изборних јединица. Треће, квоте за страначке кандидате. Четврто, резервисана места у парламенту. Представљање мањина зависи од више фактора, као што су: 1. изборни систем; 2. Бројност националне мањине; 3) чињеница да ли су мањине концентрисане или не; 4. Да ли мањине имају своје странке и да ли имају једу или више странака; 5. У којој мери националне мањине гласају за већинске странке. Политичке партије Мађара у Војводини- Демократска зајеница војвођанских Мађара (ДЗВМ), 1994 савез војвођанских Мађара. Трећа странка војвођанских Мађара формирана је марта 1995 год. под именом Грађански форум војвођанских Мађара.Политичке партије Бошњака у Санџаку - Санџачка демократска партија СДП датира из времена раскола у СДА 1995, када је тврдо крило око Угљанина одбијало учешће на изборимадок се не реши проблем Санџака, док је меко крило Љаића било за учешће на изборима. Данас у Рашкој области односно Санџаку делује и народни покрет Санџак НПС, Санџачка алтернатива СА, и странка за Санџак СЗС. Поједине странке нацононалних мањина су у сталним или повременим контактима са матицом, али и оријентисани ка центрима матичних држава. Све партије националних мањина залагале су се за смањење цензуса од 5%. За парламентарне изборе за Скупштину Србије 2003 укинут је цензус од 5% за партије националних мањина. Заједнички захтев партија националних мањина јесте да њихов језик уђе у службену употребу. У начину свог деловања као и својим захтевима политичке партије мађарске националне мањине разликују се од партија Бошњака и Албанаца на југу Србије. За разлику од њих Мађари нису организовали референдум о аутономији нити износили сепаратистичке захтеве. Током 2000 год . политичке партије националних мањина дале су велики допринос политичким променама у Србији. На парламентарним изборима 2008 у парламент у ушле Мађарска коалиција- Иштванса 4 посланика, Бошњаци листа за европски Санџак –др Сулејман Угљанин, са два посланика коалиција Албанаца Прешевске долине са једним послаником и Санџачка демократска партија са 4 посланика. У Републичку владу су ушли председник СДП, Расим Љајић, председник СДА.

75. Таласи демократизације

Демократија старих Грка и Римљана женама, робовима, а често и другим категоријама становништва, рецимо странцима који ту бораве није дозвољавала да учествују у политичком животу.Модерна демократија није просто демократија села, племена или града-државе, то је демократија државе нације, а њен настанак је повезан са развојем државе-нације. Први корак ка демократији на Западу начињен је у првој половини 17.века. Основно уређење Конектиката, које су усвојили грађани Хартфорда и суседни градови 14.јануара 1638.године, било је „први писани Устав модерне демократије“. На различите начине аристократија и олигархија су поново јачале. Године 1750 у Западном свету није било демократских институција на нивоу нације. 1900.године, такве институције постојале су у многим земљама. Крајем 20.века демократске институције прошириле су се на још више земаља. Те институције успоставиле су се у таласима демократизације.Талас демократизације јесте група транзиција из недемократске у демократске режиме која наступа у одређеном временском периоду, а бројношћу значајно превазилази истовремене транзиције у супротном смеру. У такав талас обично спадају и либерализација. У модерном свету одиграла су се три таласа демократизације. Први, дугачак талас демократизације 1828 – 1926Први повратни талас 1922 – 1942Други, кратак талас демократизације 1943 – 1962Други повратни талас 1958 – 1975Трећи талас демократизације 1974 –

Први талас демократизације – Корени првог таласа демократизације јесу у Америчкој и Француској револуцији. Но истински настанак националних демократских институција јесте 19.то вековни феномен. У већини земаља у том веку демократске институције развијале су се постепено, тако да се тешко и само произвољно може одредити тачан датум после ког се неки политички систем може сматрати демократским. Може се рећи да је у САД први талас демократизације почео 1828.године. Непосредно пред Први светски рат и у Италији и Аргентини на власт су дошли мање или више демократски режими.Први повратни талас започео је 1922. Маршем на Рим и лаким Мусолинијевим обрачуном са крчком и прилично корумпираном демократијом у Италији. Трабало је нешто мало више од десет година да младе демократске институције у Литванији, Пољској, Летонији и Естонији буду збачене војним ударима. У земљама попут Југославије и Бугарске у којим никада није било истинске демократије завладали су нови облици још оштрије диктатуре. Освојивши власт 1933.годние, Хитлер је окончао демократију у Немачкој, побрину се да и наредних година демократија пропадне у Аустрији. Druдi talas demokratizacije – Počevši u drugom svetskom ratu, nastupio je drugi , kratak talasa demokratizacije. Saveznička okupacija uslovila je uvođenj demokratskih institucija u Zapadnoj Nemačkoj, Italiji, Austriji, Japanu i Koreji, dok je sovjetski pritisak zatro začetke demokratije u Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Krajem 1940-ih i početkom 50-ih 20 veka Turska i Grčka krenule su ka demokratiji. U četiri druge latinoameričke zemlje, Argentini, Kolumbiji, Peruu i u Venecueli na opštim izborima 1945 i 46 godine izabrane vlade. Međutim ni ju jednoj od te četiri zemlje demokratska praksa nije potrajala i već početkom 50-ih zamenjena je diktaturom.

Druдi povratni talas – почетком 60 их година 20 века, други талас демократизације био је већ посустао. Крајем 50-их година политички развој и транзиције режима снажно су скретали ка ауторизму. Ова промена је најдраматичнија била у Латинској Америци. Заокрет ка ауторитаризму почео је у Перуу 1962, кад је војска интервенисала како би изменила резултате избора. У Азији, војска је увела војне законе у Пакистану 1958.године. Турска војска збацила је цивилну власт у тој земљи 1960.године, 1961, је вратила власт у руке изабраној влади.На глобалном нивоу, окретање од демократије у 60-им и раним 70-им годинама ХХ века било је упечатљиво.

Трећи талас демократизације – током 15 година после окончане диктатуре у Португалу 1974, демократски режими су дошли на место ауторитарних у приближно 30 земаља у Европи, Азији и Лат.Америци. У другим земљама је дошло до осетне либерализације ауторитарних режима. Тај демократски талас најпре се манифестовао на југу Европе. Крајем 70-их година 20 векадемократски талас прешао је у Латинску Америку.Демократски покрет се манифестовао и у Азики. Почетком 1977.године Индија, прва демократија трећег света, после годину и по дана ванредног стања, вратила се на демократсу стазу. Током последњих 6 месеци 1989. године срушили су се комунистички режими у Источној немачкој, Чехословачкој и Румунији, а вишестраначки избори у тим земљама одржани 1990. У целини покрет ка демократији био је глобалан појава. За 15 година демократски талас прешао је преко југа Европе, запљуснуо Латинску Америку, прешао у Азију и десетковао диктаторске режиме совјетског блока.У одређеном смислу, талас демократизације и повратни талас упућују на образац „два корака напред, један назад“.

76. Објашњавње трећег таласа

Да би се објаснио трећи талас демократизације, потребно је одговорити на два питања. Прво, зашто је тридесетак земаља са ауторитарним системима прешло на демократске политичке системе, а то није учинило стотинак других ауторитарних система? Друго, зшто су се режими у тим земљама променили 70-их и 80-их година ХХ века, а не у неко друго време?

Што се тиче првог питања, излазак земаља из ауторитаризма може зависити од природе њихових ауторитарних режима. Заправо, у трећем таласу у демократију прешли сасвим разнолики режими. Међу њима су једнопартијски системи, војни режими, личне диктатуре, као и јужноафричка расна олигархија. Дакле природа ауторитарних режима не може да објасни зашто су неки режими прешли у демократију, а други нису. Већина земаља које су 1974.године имале ауторитарне системе, а нису се демократизовале до 1990., није имала никакво претходно демократско искуство. Но, већ 1989. трећи талас био је ушао у другу фазу и почео је да погађа земље без значајних ранијих демократских искустава, укључујући Румунију, Бугарску, Совјетски Савез, Тајван и Мексико.Одговор на прво питање, не даје истовремено и одговор на друго питање – зашто су се транзиције десиле управо тада а не у неком другом тренутку. Можемо основано претпоставити да су делимично биле условљене заједничким, узроцима који су дејствовали у многим земљама, упоредним развојем неколико земаља и утицајем ранијих транзиција на касније. Треба одговорити и на следеће питање: Које су промене о одговарајућим независним варијабилама, највероватније 60-их и 70-их год ХХ века, проузроковале зависну варијабилу, демократске промене режима 70-их и 80-их? Сматра се да је пет таквих промена имало значајну улогу у поткрепњи трећег таласа транзиција, у оним земљама где су се одиграле и у време када су се одиграле:

(1) продубљавање проблема легитимности ауторитарних система у свету у којем су демократске вредности широко прихваћене;

(2) невиђени глобални економски раст 60-их год. ХХ века, који је утицао на раст животног стандарда, ширење образовања и велики раст градске средње класе у многим земљама;

(3) значајне промене у доктрини и активностима католичке цркве које су престале да бране статус qvo и почеле да се супростављају ауторитаризму и залажу за друштвену, економску и политичку реформу;

(4) промене политике спољних актера, укључујући, крајем 60-их год. нови став Европске Заједнице према проширењу свог чланства;

(5) ефекат „грудве снега“ или пруженог примера, појачан новим средствима међународне комуникације, којим су прве демократске транзиције у трећем таласу стимулисале сличне догађаје у другим земљама и понудиле им моделе за мењање режима.

77. Учинак показаног примера или ефекат снажне грудве

Успешна демократизација одиграва се у једној земљи и то подстиче демократизацију у другим земљама, зато што се суочавају са сличним проблемима или зато што успех демократизације негде другде говори да би демократизација могла бити лек и за домаће проблеме, какви год они били, или зато што је она држава која се демократизовала снажна и/или се доживљава као политички и културни узор.Шта је у пракси показао учинак показног примера? Показао је најпре лидерима и групама унутар једног друштва способност лидера и група у другом друштву да окончају ауторитарни систем и успоставе демократски систем. Показао је да је то могуће чиме је подстакао људе у другом друштву да покушају да подржавају оне из првог. Општу улогу учинка показаног примера у трећем таласу можемо сажети у три тврдње:Најпре, учинак показаног примера био је много важнији у трећем таласу демократизације неголи у прва два. Разлог томе јесте изванредно велика експанзија у глобалим комуникацијама и транспорту до које је дошло у деценијама после Другог светског рата, а нарочито премрежавање света телевизијом и комуникационим сателитима 70-их год. Друго, учинак показаног примера и даље је био снажан у међусобно географски блиским и културно сличним земљама. Ефекат снажне грудве био је најдраматичнији у Источној Европи. Талас демократизације запљуснуо је источноевропске земље једну за другом: Мађарску у септембру, Источну Немачку у октобру, Чехословачку и Бугарску у новембру и Румунију у децембру.Процеси демократизације у Источној Еевропи и Источној Азији илуструју трећи важан аспект учинка показаног примера: постепено мењање релативне важности узрока показаног примера: постепено мењање релативне важности узрока таласа демократизације.Ране демократизације у трећем таласу представљале су резултат одређених узрока и повода, а на ефекат снажне грудве. Колонијални рат у којем је било немогуће победити, војни пораз на Кипру и Франкова смрт проузроковали су демократизације у Португалу, Грчкој и Шпанији.Крајем 1989.године, говорећи о будућој политици у арапском свету, један Египћанин рекао је: „Више се не може побећи од демократије.“После продемократских покрета на Филипинима и у Пољској и Мађарској с правом су се и Корејанци, Источни Немци и Чехословаци запитали : „Зашто не ми?“ У Кини није постојала снажна грађанска класа. Њу никад нису окупиле нити колонизовале Сједињене Државе. Хришћанство је било слабо а Католичка црква тамо скоро да није постојала. Кина није имала претходног демократског искуства, а њена традиционална култура имала је многобројне ауторитарне елементе. Уз Албанију, Румунија је била најсиромашнија источноевропска земља, није имала никакво искуство са демократијом, била је изолована од спољашњег утицаја Европске Заједнице. Ипак, учинак показаног примера веома снажно се одразио на покушаје демократизације и у Румунији и у Кини.

78. Процеси демократизације у ауторитарним режимима

Недемократски режими су се током историје појављивали у најразличитијим облицима. Режими који су се демократизовали у првом талсу углавном су били апсолитне монархија, заостале феудалне аристократије и државе наследнице континенталних царстава. Они који су се демократизовали у другом таласу били су фашистичке државе, колоније и личне војне диктатуре.Режими који су ка демократији кренули у трећем талсу углавном спадају у три групе: једнопартијски системи, војни режими и личне диктатуре.Једнопартијски системи су револуционарне творевине или су настали по совјетском диктату, а у њих су поред комунистичких земаља спадали и Тајван и Мексико. У тим системима партија има монопол на власт, до власти се долази путем партијске организације, а легитимност своје власти партија заснива на идеологији.Војни режими стварани су државним ударима, замењујући демократске или цивилне владе. У њима војска држи власт, на институционалној основи, а војни лидери обично владају заједно.Личне диктатуре представљале су трећу, разноликију групу недемократских система. Лична диктатура препознаје се по томе што је извор власти појединачни лидер и што моћ зависи од приступа владару, блискости с њим, зависности од њега и подршкекоју он пружа. У ову категорију спадају Португал под Саласаром и Каетаном, Шпанија под Франком, Филипини под Маркосом, Индија под Индиром Ганди и Румунија под Чаушескуом. Једнопартијски системи, војни режими и личне диктатуре нису дозвољавали ни конкуренцију ни учешће.Иако су инострани утицаји често представљали значајне узроке демократизације у трећем таласу, сами ти процеси били су претежно локаног карактера. Постоје три типа процеса: 1)Трансформација настаје кад елите на власти предводе демократизацију. 2)Замењеивање настаје кад демократизацију предводе опозиционе групе, а ауторитарни режим се уруши или буде збачен.3)Оно што можемо назвати измештањем, настаје кад је демократизација у великој мери последица заједничког деловања владе и опозиционих група.Понекад су транзиције почињале као један тип, па онда прелазиле у неки други. Почетком 80-их год ХХ века, на пример, чинило се да П.Бота започиње процес трансформације јужноафричког политичког система, али он га није демократизовао. Његов наследник Де Клерк прешао је на процес измештања, преговарајући с најважнијом опозиционом групом.Осим три изузетка, све транзиције из војних режима укључиле су трансформацију лили измештање. У та три изузетка – то су Аргентина, Грчка и Панама – војни претрпели су војне поразе чија је последица било њихово урушавање. Војни лидери скоро никада себе нису проглашавали трајним лидерима своје земље. Очекивало се да се они, пошто исправе она зла која су их натерала да преузму власт, те власти одрекну и врате с својим уобичајеним војним функцијама. Војска има тајну институционалну улогу у коју не спадају политика и владање. Стога, у одређеном тренутку, војни лидери одлучивали су да је дошао тенутак за враћање цивилној, демократској власти или за преговоре са опозиционим групама о свом силаску са власти.Трансформација и измештање такође су били карактеристични за транзиције из једнопартијских система у демократију закључно са 1989.годином, осим у Источној Немачкој и на Гренади. Једнопартијски режими имали су институционални оквир и идеолошку легитимност по којима су се разликовали и од демократских и од војних режима. Осим тога, они су себе доживљавали као трајне, што их је разликовало од војних режима. Лидери личних диктатура теже се добровољно одричу власти од својих колега у војним и једнопартијским системима. Лични диктатори у земљама које су прешле у демократију, као и у онима које то нису, обично су се трудили да задржесвоје положаје колико год су могли.

79.Процеси транзиције

Транзиције трећег таласа представљале су сложене политичке процесе у којима су учествовале многобројне групације које су се бориле за власт, за и против демократије, и за друге циљеве. Према њиховом односу ка демократизацији најважније учеснике у тим процесимаможемо поделити на противнике променама, либералне реформисте и демократске реформисте у владајућој коалицији, на демократске умерењаке и револуционарне екстремисте у опозицији. У не комунистичким ауторитарним системима противници промена унутар владе обично сматрани десничарима, фашистима и националистима. Противници демократизације у опозицији обично су били левичари, револуционари и марксисти-лењинисти. Можемо претпоставити да су присталице демократије из владе и из опозиције стајале на позицијама политичког центра.

Транзиција у демократију била је тешка ако су продемократске групе биле доминантне и у влади и у опозицији.У процесима демократизације три пресудно важне интеракције биле су она између владе и опозиције, она између реформатора и противника промена унутар владајуће коалиције, те она између умерењака и екстремиста у опозицији. -У трансформацијама је најважнија била интеракција између реформатора и противника промена унутар владајуће коалиције, а до трансфомације би уопште долазило само ако би реформатори били снажнији од противника промена, ако је влада била јача од опозиције и ако би умерењаци били јачи од екстремиста.-У замењивању, важне су биле интеракције између владе и опозиције и између умереника и екстремиста; опозиција је на крају морала да надјача владу, а умерењаци екстремисте.-У измештању је најважнија интеракција била она између групација реформатора и умерењака које се по снази не разликују претерано, а свака је способна да надјача антидемократске групе на својој страни границе између владе и опозиције.

80.Трансформације

У трансформацијам они што су у ауторитарним режимима на власти постају предводиоци и играју најважнију улогу у окончавању тог режима и остваривању промена које воде ка демократском режиму. Свеукупно гледано трансформације чине око 16 од 35 трећеталасних транзиција које су се окончале или биле у јеку крајем 80-их година ХХ века. За трансформације је изузетно неопходно да влада буде снажнија од опозиције.

Трећеталасне трансформације обично су пролазиле кроз 5 главних фаза од којих су се четири одвијале под ауторитарним системом.Појава реформатора Први корак представља појављивање једне групе лидера или потенцијалних лидера унутар ауторитарног режима који верују да је кретање ка демократији пожељно или нужно. Разлози због којих људи постају демократски реформатори веома се разлику од државе до државе, а ректо кад су јасни. Прво реформатори често дођу до закључка да је цена останка на власт – попут политизовања оружаних снага, изазивања подела у коалицији која их подржава, хватања у коштац са наизглед нерешивим проблемима, и појачавања репресије – достигла ону тачку у којој постаје пожељан елемантан силазак с власти. Друго, у неким случајевима реформатори су хтели да умање ризик с којим би се суочили ако би задржавали власт, па је онда изгубили. Треће, у неким случајевима међу које спадају Индија, Чиле, Турска ауторитарни лидери веровали су да они сами или њихови сарадници неће остати без посла. Четврто, Реформатори су често веровали да ће демократизација донети корист њиховој земљи: раст међународне легитимности, умањивање америчких и других санкција њиховом режиму, отварање врата економској и војној помоћи, позајмице ММФ-а. Коначно, у многим случајевима међу које спадају Шпанија, Бразил, Мађарска и Турска као и у још неким војним режимима реформатори су веровали у то да је демократија исправан облик владавине.Стицање власти Не само што су демократски реформатори морали да постоје унутар ауторитарног режима већ су у том режиму морали да држе власт. У Индијии Турској ауторитарни режими од почетка су били одређени као прекиди у формалом трајању демократије. У Чилеу је генерал Пиноче створио режим, остао је на власти 17 година, направио развучен распоред за транзицију у демократију, затим га применио очекујући да ће му и гласачи дозволити да влада још 8 година, да би на крају невољно сишао са власти кад се то није остварило. У Бразилу и Мексику су ауторитарни режими сами редовно мењали лидере. Тамо где ауторитарни лидери не би умрли, нити су се редовно мењали на власти, демократски реформатори морали су да свргну владара и на власт доведу продемократске лидере. Неуспех либерализације Пресудно важно питање у трећем таласу тицало се улоге либералних реформатора и стабилности либерализованог ауторитарног система. Либерални реформатори који су наслеђивали лидере који су се противили променама обично су се показивали као пролазне фигуре које су кратко остајале на власт. Повратна легитимност Надјачавање противника промена. Долазак на власт омогућавао је реформаторима да почну са демократизацијом, али није поништио способност противника промена да се супростављају реформама. Реформаторске владе покушавале су да неутрализују отпор противника промена тако што су се трудили да их ослабе, умире и преобрате. За супротстављање противницима промена често је било неопходно да моћ буде концентрисана у рукама шефа реформиста.Најпреча потреба реформских лидера била је да противнике промена у владиној, војној и, тамо где треба, партијској бирократији замене присталицама реформе.

81. Замењивање

Замењивања представљају процесе који се веома разликују од трансформација. Доминантни елементи у власти јесу противници промена, који се жестоко противе промени режима. Стога демократизација наступа као резултат јачања опозиције и слабљења владе, све док се власт не уруши или буде збачена.До 1990.године било је окончано само 6 замењивања. Замењивања су била ретка у транзицијама из једнопартијских система и из војних режима, а чешћа у транзицији из личних диктатура.Демократски реформатори су били нарочито слаби, или нису постојали, у ауторитарним режимима који су нестали у замењивањима. У Аргентини и Грчкој либерални лидери Виола и Пападопулос били су присиљени да сиђу с власти, а заменили су их тврдолинијаши из Војске.Ауторитарни систем постоји јер је влада политички јача од опозиције. Дакле, да би до замењивања дошло, потребно је да опозиција изнури владу и промени однос снага у своју корист. Грчки и Аргентински режим претрпели су понижавајуће поразе. Португалски и Филипински режими нису успели да победе у раовима против побуњеника.Студенти су универзална опозиција, они се супротстављају сваком режиму који постоји у њиховом друштву. Но они сами не могу обарати режиме.Замењивање пролази кроз три фазе:борбу за обарање власти, обарање и борбу против обарања. Замењивања су била ретка у транзицијама из једнопартијских система и из војних режима, а честа у транзицијама из личниг диктатура. Лични диктатори ретко су одступали добровољно. У политичком а по некад и у дословном значењу смрт диктатора и режима дешавала се истовремено. Ауторитарни систем се замењује кад влада постане слабија од опозиције. У 5 од 6 случајева замењивања, уз Аргентину као једини изузетак незадовољство војске имало је одлучујући значај за обарање режима.

82. Измештања

У измештањима се демократија ствара комбинованим деловањем владе и опозиције. Равнотежа између противника промена и реформатора у влади таква је да влада пристаје на преговоре о промени режима, за разлику од ситуације кад противници промена доминирају, што води ка замењивању – али није вољна да отпочне промену режима.Приближно 11 од 35 либерализација и демократизација које су се окончале или су започеле 70-их и 80-их год ХХ века приближава се моделу измештања. Ту се највише истичу Пољска, Чехословачка, Уругвај и Кореја.У успешним измештањима доминантним групама и у влади и у опозицији било је јасно да не могу саме да одређују природу будућег политичког система у свом друштву. Опозиција је увиђала да није довољно јака да збаци владу, а влада је увиђала да је опозиција довољно јака да значајно увећа трошкове избегавања преговора.У дијалектици измештања често је постојао тачан редослед корака. Најпре би влада спровела извесну либерализацију и почела да губи моћ и ауторитет. Друго, опозиција би то попуштање стега и слабљење владе користила да повећа број оних који је подржавају и да појача своје активности. Треће, влада силовито реагује како би ограничила и сузбила мобилизовање политичке моћи на страни опозиције. Четврто, владини и опозициони лидери увиђају да су дошли у пат-позицију и почињу да испитују могућности преговарања о транзицији. Но овај четврти корак није неизбежан. Могуће је да влада рецимо после промена на свом врху, на бруталан начин употреби војне и полицијске снаге, како би повратила моћ, макар и привремено. Или опозиција почиње да јача умајући владину моћ све док она коначно не падне. Дакле, за измештање је потребна приближна изједначеност снага владе и опозиције, као и неизвесност на свакој од тих страна у погледу тога ко ће кога надвладати кад дође тренутак коначног сукоба.Дакле, политички процес који води ка измештању често је обележен смењивањем штрајкова, протеста и демонстрацја, с једне стране, те репресије, затварања, полицијског насиља, ванредног стања и војних закона, с друге стране.За измештање је неопходно да лидери на обема странама прихвате ризик преговора. У владајућим елитама обично су постојала подељена мишљења о преговарању. Повремено су околности и колеге морале да врше притисак на врховне лидере како би преговарали са опозицијом. Дакле да би дошло до преговора, свака страна морала је да оној другој призна извесну легитимност.У измештању, за разлику од трансформације и замењивања, владини лидери су о основним условима за промену режима често преговарали са опозиционим лидерима које су претходно држали у затвору, за шта су и постојали ваљани разлози.

83. Консолидација и њени проблеми

У развоју и консолидовању новог демократског политичког система државе су се суочавале са три типа проблема. Проблеми транзиције потицали су непосредно од феномена промене режима из аутор итаризма у демократију. Ту спадају проблеми успостављања новог уставног и изборног система, уклањања службеника наклоњених ауторитаризму и њиховог замењивања онима склоним демократији, укидања или модификовања закона непогодних за демократију, укидања или драстичног мењања ауторитарних агенција као што је тајна полиција и, у некадашњим једнопартијским ситемима, одвајања партијске и владине имовине, функација и персонала. У многим државама два најважнија транзициона проблема тицала су се: (1) третмана ауторитарних службеника који су отворено кршили људска права, и (2)умањивања војног уплитања у политику и успостављања професионалног модела војно-цивилних односа.Једну другу категорију проблема могла би се назвати контекстуалним проблемима, посебни за сваку земљу. Међу онима који су се најчешће јављали у демократијама трећег таласа биле су побуне, сукоби заједница, сиромаштво, друштвеноекономска неједнакост, инфлација, спољни дуг, ниска стопа економског раста.Коначно, са консолидовањем и постизањем извесне стабилности, нове демократије су се суочавале са Системским проблемима који потичу од функционисања демократског система. Ауторитарни политички системи имају проблеме који потичу од њихове природе, као што је преуско концентрисано доношење одлука, недостатак повратних информација. За демократске системе карактеристични су други проблеми: пат-позиција, немогућност доношења одлука, подложност демагогији...

84. Контекстуални проблеми, губљење илузија и носталгија за ауторитарним

Да би се нови демократски режими консолидовали, морају на неки начин решити транзиционе проблеме попут суочавања с наслеђем ауторитаризма и успостављања ефикасне контроле над војском.Најважнији контекстуалних проблема с којима су се суочиле демократије трећег таласа у 70-им и 80-им год ХХ века, и држава у којима су били најозбиљнији:

(1) Велике побуне : Ел Салвадор, Гватемала, Перу, Филипини;(2) Сукоби етничких група или заједница: Индија,Нигерија,Пакистан,Румнија,Судан, Тур;(3) Екстремно сиромаштвио : Боливија, Ел Салвадор, Филипини, Хондурас, Монголија;(4) Велике друштвено-економске неједнакости: Бразил, Филипини, Хондурас, Индија,

Перу, Гватемала;(5) Хронична инфлација: Аргентина, Боливија, Бразил, Никарагва, Перу;(6) Велики спољни дуг: Аргентина, Бразил, Филипини, Мађарска, Нигерија, Перу,Пољска;(7) Тероризам: Шпанија, Турска;(8) Велико државно уплитање у економију: Аргентина, Бразил, Бугарска, Чехословачка,

Филипини, Индија, Источна Немачка, Мађарска, Монголија, Никарагва, Перу, Пољска, Румунија, Шпанија, Турска.

Осам проблема које смо навели представљају прилично добар списак најважнијих контекстуалних проблема с којима су се суочавале нове демократије. Најчешће су се са проблемима суочавали Бразил, Филипини, Индија и Перу.

Многи су тврдили да нове демократије које се суочавају са озбиљним контекстуалним проблемима морају успешно да их решавају да би могле да развију легитимност која је суштински важна за консолидовање демократије.Нерешиви и наизглед нерешиви контекстуални проблеми подстицали су јављање разочарања у нове демократије. У већини земаља борба за стварање демократије доживљавана је као морална, опасна и важна. Убрзо по ступању на власт нових демократских влада разочарење њиховим радом раширило се у Шпанији, Португалу, Аргентини, Уругвају, Бразилу, Перуу, Пакистану, на Филипинима и у већини источноевропских земаља.

85. Развијање демократске политичке културе

Питање демократске културе у средиште пажње поставља меру у којој елите и јавност верују у вредност демократског система. У једној у суштини песимистичкој расправи о том односу, Дајамонд, Линц и Липсет написали су да је најважнији разлог нестабилности демократских и других режима у Трећем свету „комбинација и интеракција слабе легитимности и ниске ефикасности“.Нове демократије заправо се налазе у ситуацији „кваке 22“: без легитимности не могу да постану ефикасни; ако нису ефикасни, не могу да развијају легитимност.

Стабилност демократских режима у првом реду зависи од способности главних политичких елита – страначких лидера, војних лидера, пословних лидера – да заједно решавају проблеме с којима се њихово друштво суочава и да се уздрже од искоришћавања тих проблема за стицање личне, директне материјалне или политичке користи. Нови демократски режими нису могли да ослободе своје земље од дугогодишњег тероризма и побуна, и то нису урадили. Од пресудног за стабилност био је начин на који су политичке елите и јавност реаговали на такву ситуацију. 60-их година ХХ века елите у Колумбији и Венецуели, заједнички су покушавале да реше те проблеме. Сличних догађаја било је и у демократијама трећег таласа. На пример, Шпанија се суочила с дуготрајним проблемима тероризма баскијских екстремиста. Друго, Слабост демократија зависи од способности јавности да разликује режим од владе или лидера на власти. На пример, 1983.године, 25 година после успостављања демократског режима другог таласа у Венецуели, јавност је била потпуно разочарана перформансама изабраних лидера у тој земљи, али не и системом њиховог бирања.После 1983. Венецуела се суочила са све јачим економским проблемима који су углавном потицали од опадања цена нафте.

86. Даља демократизација – препреке и могућности

Приближно две трећине држава у свету 1990.године није имало демократске режиме. Те земље угалвном спадају у четири гео-културне категорије:

(1) домаћи марксистичко-лењинистички режими, укључујући и Совјетски Савез, у којем је либерализација наступила 80-их год. ХХ века, а демократски покрети постојали су у многим републикама, али су конзервативне снаге и даље јаке;

(2) Подсахарске афричке земље у којима су, уз малобројне изузетке, и даље на власти личне диктатуре, војни режими, једнопартијски системи или неке комбинације ових режима;

(3) Исламске земље, од Марока до Индонезије, које су све осим Турске и можда Пакистана имале недемократске режиме;

(4) Источноазијске земље, од Бурме, преко Југоисточне Азије до Кине и Северне Кореје, где налазимо комунистичке режиме, војне режиме, личне диктатуре и две полудемократије (Тајланд и Малезија).

Сматра се да само западна култура предствља подесну основу за развој демократских институција па је демократија стога у великој мери непогодна за незападна друштва. Сходно томе демократија је подесна само за земље северозападне и можда средње Европе, те за њихове издатке у виду досељеничких колонија. Докази који иду у прилог овој тези о западној култури јесу упечатљиви, мада не и до краја убедљиви:

(1) Модерна демократија поникла је на Западу;(2) Од почетка 19.века, већина демократских земаља биле су западне земље;(3) Изван северноатланске области, демократија је најзаступљенија у некадашњим

британским колонијама, у земљама под великим америчким утицајем и однедавно, у Латинској Америци;

(4) Оних 29 демократских земља у јеку трећег повратног таласа 1973.године чинило је 20 западноевропских земаља, оних са европским досељеницима и латиноамеричких земаља, 8 ранијих британских колонија и Јапан;

(5) У 58 демократских земаља које су постојале 1990. године спада 37 западноевропских, досељеничких и латиноамеричких земаља, 9 некадашњих британских, америчких и аустралијских колонија и још 6 земаља (Јапан, Турска, Јужна Кореја, Монголија, Намибија и Сенегал).

Прво мерило демократије јесте равноправно и отворено такмичење политичких странака за гласове уз никакво или минимално владино прогањање или ограничавање делатности опозиционих група. Јапан очигледно већ деценијама задовољава овај критеријум, будући да поштује слободу говора, штампе и окупљања, а услови политичког такмичења у њему су довољно равноправни.Сиромаштво је једна од најважнијих, а вероватно и најважнија препрека развоју демократије. Будућност демократије зависи од будућности економског развоја.