http://www.besplatniseminarskiradovi.com

FAKTORI PROIZVODNJE1. OPTI FAKTORI PROIZVODNJE1.1 STANOVNITVO ovek i njegov rad temeljni su inilac svih ljudskih aktivnosti. Ljudi su osnovni subjekt proizvodnje. Pored uloge proizvoaa, ljudi se istovremeno pojavljuju i u ulozi potroaa. Stvorena materijalna dobra slue svrsi podmirenja individualnih i drutvenih potreba ljudi, to znai da ljudi predstavljaju i osnovu i cilj ekonomske aktivnosti u drutvu. Postoji visok stepen korelacije izmeu broja i strukture stanovnitva s jedne strane, i razvijenosti privrede, s druge. U tom smislu, zemlje i putem odreene demografske politike nastoje ostvariti odreeni stepen privredne razvijenosti. Tako, pored prirodnog prirataja, i migracije mogu doprineti znaajnom porastu stanovnitva, bilo da su u pitanju pojedini kontitenti ili zemlje. Pod uticajem kapitalistikog drutvenog i ekonomskog sistema nastale su velike neravnomernosti u privrednom razvitku pojedinih oblasti. Ove razlike su prourokovala intenzivnija migraciona kretanja izmeu ekonomski zaostalih i privredno razvijenih krajeva. Tako je pojava nezaposlenosti u industrijski razvijenijim zemljama Evrope u XIX veku i poveanje neravnomernosti u razvitku, kao i geografskom razmetaju proizvodnje uticala na ekonomske migracije stanovnitva iz evropskih zemalja u prekookeanske zemlje, naroito u Severnu i Junu Ameriku i Australiju. Broj stanovnika jedne zemlje predstavlja njen osnovni proizvodni potencijal. Vei broj stanovnika podrazumeva i vei broj ljudi ukljuen u stvaranje drutvenog proizvoda, a to omoguuje i veu drutvenu proizvodnju. Sa druge strane, ovaj vei broj stanovnika iziskuje i veu koliinu proizvoda radi zadovoljavanja potreba. injenica da se velikim brojem proizvoaa moe stvoriti velika proizvodnja ne znai bogatstvo i izobilje. Prvenstveno se radi o zemljama sa izrazito preovlaujuem poljoprivrednim stanovnitvom i primenom ekstenzivnog vida poljoprivredne proizvodnje. Pored broja stanovnika jedne zemlje, treba uzeti u obzir i njenu gustinu naseljenosti, tj. broj stanovnika na jednom kvadratnom kilometru povrine. U zemljama sa velikom gustinom naseljenosti potrebno je ukljuiti veliki broj ljudi u proces proizvodnje. To zahteva razvijenu industriju, ili, pak, ako je u pitanju preteno agrarna zemlja, prelazak na kapitalno intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju. Naime, samo ovaj tip agrarne proizvodnje moe u pomenutim uslovima da obezbedi podmirenje potreba stanovnitva, imajui u vidu limitiranost poljoprivrednog zemljita i ishranu veeg broja stanovnika. Kada posmatramo znaaj stanovntva u drutvenoj proizvodnji, ne treba izgubiti iz vida injenicu da u ovoj proizvodnji uestvuje samo radno aktivni deo stanovnitva, dok u potronji proizvedenih vrednosti uestvuje celokupno stanovnitvo jedne zemlje. Aktivno stanovnitvo je kreator drutvenog proizvoda i nacionalnog dohotka, dok neaktivno stanovnitvo uestvuje u potronji ovih vrednosti, bez doprinosa u njihovom stvaranju. Zbog toga je obim drutvene proizvodnje uslovljen ueem aktivnog stanovnitva u ukupnom stanovnitvu. Ukoliko naveden elemenat zauzima povoljno mjesto, tada je stanovnitvo izuzetno znaajan faktor visoke proizvodnje. Zemlje poput Hongkonga, Singapura, ali i mnogih zemalja Zapadne Evrope u mogunosti su da proizvode mnogo vie dobara od zemalja koje imaju i po nekoliko puta vie stanovnika. Struktura ekonomski aktivnog stanovnitva uslovljena je, pre svega, stepenom razvoja

proizvodnih snaga drutva, naroito u industriji i poljoprivredi. Na strukturu ekonomski aktivnog stanovnitva utiu i prirodni uslovi, tj. prirodna bogatstva koja znae materijalnu bazu za ekonomski razvoj. Odnos izmeu poljoprivrednog i nepoljoprivrednog stanovnitva zavisi od broja zaposlenih u sekundarnim i tercijarnim delatnostima. U ekonomski nedovoljno razvijenim zemljama, poljoprivredno stanovnitvo preovlauje nad nepoljoprivrednim, dok je u ekonomski razvijenim zemljama dominantan udeo nepoljoprivrednog stanovnitva. Pored analize radno aktivnog stanovnitva, neophodno je sprovoditi i analaze strukture stanovnitva i po nekim drugim kriterijumima, kao to su pol, starost, obrazovanje i slino. Svrha ovakvih analiza jeste uvid u doprinos pojedinih populacionih grupa drutvenoj reprodukciji, ali i njihov poloaj u njoj. Paralelno sa optim drutvenim i privrednim razvojem poveava se broj stanovnika ukljuenih u proces proizvodnje, ali se i podie starosna granica, jer savremeni tehnoloki procesi zahtevaju vie kvalifikacija. Struno znanje se javlja kao specifini kapital iji se deficit pokriva odgovarajuom imigracionom politikom zemlje. U poetnom periodu razvoja struktura tranje za radnom snagom je takva da ne iziskuje masovnu primenu radne snage sa najviim kvalifikacijama, ali se u kasnijim periodima razvoja visoko obrazovana radna snaga namee kao nunost. Na osnovu navedenog moemo zakljuiti da ukupan broj stanovnika zemlje ili regiona pokazuje koliki je radni potencijal, starosna struktura pokazuje koliko je broj radno sposobnih, a struni nivo predstavlja realnu sliku o stvarno raspoloivom potencijalu.

1.2 PRIRODNO BOGATSTVO U prirodna bogatstva jedne zemlje ubrajamo ume, obradivo zemljite, energetske izvore, mineralne izvore, klimatske uslove, biljni i ivotinjski svet, stabilnost tla. Ono ukljuuje celu prirodu koju je ovek u mogunosti da eksploatie radi odranja i poveanja drutvene proizvodnje. ovek svojim radom aktivno deluje na prirodu koristei je radi stvaranja upotrebnih vrednosti kojima podmiruje svoje raznovrsne potrebe. Dakle, proizvodnjom se odreeni oblici prirodnog bogatstva transformiu u ekonomska dobra, dok se drugi vidovi koriste neposredno, kao slobodna dobra. Prirodno bogatstvo vri snaan uticaj kako na prizvodnju, tako i na ivotni standard stanovnitva. Ono je vean inilac formiranja potreba ljudi i razvoja drutva. ovek je zavisan od prirode, ali je sa razvojem ljudskog drutva ova zavisnost u izvesnoj meri smanjena. Tako je sa razvojem nauke i tehnike i njihovom primenom, dobijen irok asortiman vetakih materijala koja u potpunosti zamenjuju prirodna. Prirodno bogatstvo je temeljna pretpostavka bilo kakve proizvodnje. Uloga prirodnog bogatstva u drutvenoj proizvodnji je odreena nizom faktora, meu kojima su najznaajniji: kvalitet i kvantitet samih resursa, njihov razmetaj, kao i dostignuti stepen razvoja proizvodnih snaga. Kvantitativni i kvalitativni odnosi meu pojedinim resursima mogu se menjati zavisno od stepena istraenosti teritorije. Ali, kada su ovi odnosi utvreni, onda eksploatacija pojedinih prirodnih bogatstava zavisi od dostignutog stepena razvoja proizvodnih snaga, komplementarnosti resursa i njihovog razmetaja. Raspoloivi resursi jedne zemlje ne moraju, istovremeno, biti i pokazatelj adekvatne joj proizvodnje. Zemlje, sredine i drutva koja ne raspolau sa odgovarajuim prirodnim bogatstvom najee nisu u mogunosti da ostvare veu proizvodnju, pa je u veini takvih sredina proizvodnja nedovoljna..Treba naglasiti kako imamo dosta i primera gde nedostatak prirodnog bogatstva nije obavezno vodio i nedovoljnosti proizvodnje. Zemlje poput Japana, Tajvana, Hongkonga, Singapura, vajcarske, Belgije i dr. nemaju velika prirodna bogatstva. Ali te zemlje su dostigle nesluene proizvodne sposobnosti. Nedostatnost prirodnih resursa reava se putem uvoza, tj. kupovinom od onih koji raspolau s veim koliinama od onih koje su im samim potrebne. Ovaj uvoz se prekriva

izvozom gotovih proizvoda visokog stepena obrade. Treba naglasiti kako nisu retki ni primjeri gde zemlje sa relativno velikim prirodnim bogatstvom imaju nedovoljnu proizvodnju, a samim tim i relativno veliko siromatvo. Takve su, primera radi zemlje poput: Tanzanije, Nigerije, Ugande,Indonezije,Burme, Indije,Rusije, Iraka. Naime, u uslovima izobilja prirodnog bogatstva i dareljivosti prirode, obino nije bilo stimulansa za bri napredak drutva. Drutveni progres je bio najbri tamo gde priroda nije bila ni suvie dareljiva ni suvie krta. Takvi su uslovi podstacali oveka na delatnost, pruajui mu mogunost da svoje zamisli ostvari u praksi, menjajui prirodu i samog sebe. Prirodno bogatstvo nema podjednak znaaj na svim nivoima ekonomskog razvoja. Mnogo vei znaaj ima u privredama koje karakterie nii nivo razvijenosti proizvodnih snaga, koje su pretenije upuene na lako dostupne bioloke i druge resurse. Svaki vii stepen razvoja utie na ukljuivanje sve veeg broja izvora u eksploataciju i sve kompleksnije iskoriavanje sirovina. Na viim stepenima razvoja ova zavisnost od prirodnih uslova slabi, s obzirom na sve izraajnije delovanje tehnikog progresa koji utie na supstituciju prirodnih sirovina materijalima koji su proli kroz odreene faze prerade. Osnovna podela prirodnog bogatstva jeste na materijalno i nematerijalno. Materijalno prirodno bogatstvo ukljuuje sva materijalna dobra koja se nalaze na zemljinoj povrini, utrobi zemlje i u vodi. Nematerijalna prirodna bogatstva se odnose na klimatske prilike koje povoljno ili nepovoljno utiu na korienje materijalnih prirodnih bogatstava. Materijalna bogastva se dalje dele na bioloka i mineralna. U bioloka bogastva se ubrajaju flora i fauna, a osnovna karakteristika ovih bogatstava jeste njihova sposobnost obnavljanja, odnosno uveanja. Mineralna bogastva obuhvataju minerale sa povrine zemlje ili iz njene utrobe. Za razliku od biolokih bogatstava, koja su svojoj osnovi obnovljiva, mineralalna bogatstva karakterie neobnovljivost njihovih resursa, to postaje ozbiljan problem u procesu njihove eksploatacije.

PRIRODNA BOGATSTVA

MATERIJALNA

NEMATERIJALNA

MINERALNA

BIOLOKA

FLORA

FAUNA

Slika br. 1 - Podela prirodnog bogatstva Sa gledita mogunosti eksploatacije s obzirom na razvijenost proizvodnih snaga, prirodni resursi se mogu podeliti na: a) potencijalne, koji obuhvataju sve poznate resurse koji e se nekada moi koristiti; b) resurse koji se mogu koristiti u dogledno vreme, raunajui sa odreenim tempom razvoja tehnike i tehnologije; i c) resurse koji se mogu efektivno koristiti na datom nivou razvoja proizvodnih snaga.

1.3 DRUTVENO BOGATSTVO Drutveno bogatstvo ini celokupnost materijalnih dobara koja ine osnovicu proizvodnje i potronje drutva, a koja su ljudi svojom delatnou stvorili tokom vekova radom niza generacija, te kojima drutvo raspolae. Zbog toga se i kae da su to nagomilani proizvodi ljudskog rada, za razliku od bogatstva koje prua priroda bez sadejstva oveka. Tako na primer, energija vode u rekama je prirodno bogatstvo, sve dok ljudi regulacijom i branama ne osvoje tu energiju da im pokree hidrocentrale ili druge objekte. Regulisana vodena energija nije dakle prirodno, nego drutveno bogatstvo. Meutim, prisutna su i drugaija shvatanja meu teoretiarima, pa tako nailazimo na stav da drutveno bogatstvo treba da ukljui i raspoloivo prirodno bogatstvo. pa ak i saldo potraivanja i obaveza prema inostranstvu. Drutveno bogatstvo je pokazatelj ekonomske snage jednog drutva. Vee drutveno bogatstvo neke zemlje stvara uslove za njegov bri rast i prosperitet. Na njegov obim i strukturu utiu obim i raznovrsnost prirodnog bogatstva, ali i drutveni odnosi u oblasti proizvodnje, raspodele i potronje. Kao takvo, ovo bogatstvo je istorijska kategorija, jer je njegov obim, struktura, raspodela i potronja uslovljena faktorima podlonim promenama u vremenu. Sa pojavom krize hiperprodukcije, dolo se do saznanja da, uprkos velikom drutvenom bogatstvu, ekonomska snaga i ivotni standard u razvijenim zemljama mogu znatno opadati, te da ove kategorije treba vezivati za obim realizovane proizvodnje, a ne samo za nacionalno bogatstvo zemlje. Od toga perioda, statistika i druga istraivanja se usmeravaju na izraunavanje i praenje kategorija drutvenog proizvoda i nacionalnog dohotka, dok se koncept drutvenog bogatstva lagano naputa. Meutim, za potrebe pravilnog voenja ekonomske politike, ipak nije dovoljno poznavati veliinu i strukturu proizvodnje jedne zemlje, ve je potrebno stei uvid i u njeno nacionalno bogatstvo u celini, kao i njegovu strukturu po privrednim oblastima, sektoru vlasnitva, njegov odnos prema nacionalnom dohotku i slino. U praksi su prisutni i brojni statistiki problemi oko metoda izraunavanja nacionalnog bogatstva, valorizacije i probleme cena, osnovne strukture ovog bogatstva, njegove stope rasta i drugo. Prema sadrini, drutveno bogatstvo se razvrstava na materijalno i duhovno bogatstvo. Materijalno bogatstvo se odnosi na sva proizvedena dobra koja se mogu upotrebiti u proizvodne ili potrone svrhe. Duhovno bogatstvo ukljuuje sva duhovna dobra i kulturne tekovine nekog drutva, kao to su npr. umetnika dela. Prema nameni, drutveno bogatstvo se deli na proizvodne, potrone i rezervne fondove. Proizvodne fondove ine sva ona materijalna dobra namenjena buduoj proizvodnji. Proizvodni fondovi se dele na stalne i opticajne fondove. U okviru proizvodnih fondova, stalni fondovi su najznaajniji faktor privrednog razvoja. Kod najveeg broja zemalja na stalne fondove otpada od 3/4 do 4/5 ukupno proizvedenog bogatstva. Stalni fondovi ukljuuju sredstva za rad koja se dalje dele na graevinske objekte (zgrade) i opremu (maine, postrojenja, alati, transportna sredstva itd.). Od kvaliteta opreme, kao aktivnog i najproduktivnijeg dela osnovnih proizvodnih fondova, neposredno zavise proizvodne mogunosti. Graevinski objekti su pasivni deo stalnih fondova, te oni nemaju vei uticaj na efikasnost proizvodnje, iako su neophodni kao prostorni uslovi za rad. Stalni fondovi mogu biti u upotrebi ili u izgradnji (investicije u toku), a njihova procena moe se vriti po novoj ili stvarnoj vrednosti. Opticajni fondovi ukljuuju poslovne zalihe (sirovine, poluproizvodi, gotovi proizvodi, trgovaka roba). Osnovna razlika izmeu stalnih i opticajnih fondova jeste to se opticajni fondovi (zalihe), po pravilu, utroe pri jednoj upotrebi, tj. prenesu u celosti svoju vrednost na nove proizvode u toku jednog proizvodnog ciklusa, dok fiksni fondovi to ine postepeno, tokom velikog broja ciklusa.

Potroni fondovi su namenjeni podmirenju potreba line potronje koja moe biti pojedinana i opta (stambene zgrade, kole, bolnice, sudovi, pozorita, prehrambeni proizvodi, obua, knjige, itd.). Rezervni fondovi se odnose na materijalna dobra koja slue kao obezbeenje od neke eventualnosti, i koriste se u sluajevima vanrednih situacija poput elementarnih nepogoda. Mnoge stavke koje imaju neosporni ekonomski efekat je teko raunski obuhvatiti, te je zbog toga konvencijom prihvaeno da ne ulaze u zvanini raun drutvenog bogatstva. U pitanju su radna snaga, patenti, licence, nauna istraivanja, prirodne lepote, istorijski spomenici, pesnika dela i slino.

2. POSEBNI FAKTORI PROIZVODNJE

2.1 PRODUKTIVNOST RADA Produktivnost rada se identifikuje sa stvaralakom moi zaposlenih. Re je o sposobnosti pojedinca da, pod odreenim uslovima, u datoj jedinici vremena, stvori veu ili, manju koliinu materijalnih dobara. Kod intenzivnosti rada poveani uinak ostvaruje se zahvaljujui veem naprezanju radnika, tj.veem troenju raspoloive energije u datom vremenu. Kod produktivnosti imamo, meutim, ostvarenje veeg uinka u posmatranom vremenu. Produktivnost se izraunava stavljanjem u odnos dobijenog rezultata proizvodnje izraenog u odreenoj koliini materijalnih dobara, i utroka radne snage u obliku utroenih asova rada, ili odreenog broja zaposlenih. P = Q/L Gde je: P - produktivnost rada, Q - ostvarena proizvodnja, a L - utroena radna snaga. Mera produktivnosti jeste koliina proizvoda koja se proizvede za odreeno vreme, odnosno, vreme utroeno za proizvodnju jedne jedinice proizvoda. Vea produktivnost znai da se sa manjom koliinom utroene radne snage ostvari vei obim proizvodnje, odnosno da se za jednu jedinicu proizvoda utroi manje rada. Produktivnost se moe posmatrati na makro i mikro nivou, u zavisnosti od toga da li razmatramo odnos ostvarene proizvodnje i utroene radne snage na nivou jedne organizacije, ili je fokus panje usmeren na drutveni nivo. Na rast produktivnosti utie vei broj faktora. To su: radno iskustvo, stepen naune spoznaje i mogunost primjene dostignutog znanja, sposobnost organizovanja proizvodnje, razvijenost sredstava za proizvodnju, prirodni uslovi i drugi faktori. Radno iskustvo je prva i temeljna pretpostavka veeg proizvodnog uinka. Iskustvo se stie procesom uenja. Nije od posebnog znaaja da li se do znanja dolazi putem redovnog kolovanja ili, pak, uenjem u toku samog rada. Bitno je da je radnik vet u poslovima koje obavlja i da mu rad, odnosno, pokreti koje pravi prilikom obavljanja posla ne prave smetnje. Komplikovaniji poslovi zahtevaju dui proces poduavanja, prakse i usavravanja, i obrnuto. to je vei nivo iskustva (znanja) u poslovima koji se obavljaju, vea je produktivnost, tj. uinak.

Nauna spoznaja i mogunost njene primene imaju takoe znaajan uticaj na produktivnost rada. Razvijenija nauka i tehnika omoguuju veu vlast oveka nad prirodom, odnosno, bolje korienje prirodnih resursa radi drutvene proizvodnje. Tehnoloka otkria ne moraju uvijek biti i primenljiva. U nekim sluajevima za primenu visokih znanja nee biti dovoljno materijalnih pretpostavki, u drugim prilikama ne postoji dovoljno ljudi koji su sposobni da masovnije operacionalizuju ta znanja, ponekad to moe da bude i problem izgradnje skupe infrastrukture koja bi trebala da daje novu tehnologiju i tome slino. Sve to zajedno treba da bude relevantan inilac primene onog to je nauka ve otkrila i spoznala. Sve do momenta masovnije primene dostignutog nivoa znanja nije mogue ni oekivati djelovanja tog faktora na rast produktivnosti. Organizovanost kao inilac produktivnosti u direktnoj je vezi sa znanjem i iskustvom proizvoaa. Organizacione sposobnosti stiu se,iskustvom,odnosno uenjem.Re je o onoj ovjekovoj sposobnosti da pri istim inputima,zahvaljujui veoj i boljoj organizovanosti, ostvari vee autpute, tj.stvori vie materijalnih dobara. Karakteristian bi bio sluaj dva preduzea sa identinom kvalifikacionom strukturom u kojima uinak nije istovetan, zbog razliito sprovedene organizacije rada. injenica da bolja organizovanost u radu u mnogim sluajevima doprinosi veoj produktivnosti uticala je da se tom problemu danas pridaje izuzetna panja. Istini za volju, organizacione sposobnosti su prirodni talenat. Ne sme se zaboraviti da se ta sposobnost moe uveati i do 70% zahvaljujui uenju. Tako se u u dananje vreme masovno izuava organizacija. Pri istim ostalim uslovima rada, organizacija je odluujui faktor produktivnosti rada. Ona se javlja kao zaseban faktor, ne samo u okviru pojedinane proizvodne jedinice, ve i u razmerama drutva kao celine. Razvijenost sredstava za proizvodnju takoe je jedan od faktora produktivnosti. Radi se o injenici da je s razvijenijim i savrenijim sredstvima za proizvodnju mogue stvoriti vie materijalnih dobara, pa ak i u sluaju nepovoljnijih prirodnih uslova. Modernija maina i sirovine boljeg kvaliteta ostvarie uvek veu produktivnost nego amortizovana maina i sirovine loijeg kvaliteta, pri jednakim ostalim uslovima.Treba naglasiti kako su se sredstva za proizvodnju kroz relativno dugu istoriju svesno organizovane proizvodnje stalno razvijala i unapreivala. Otuda se i moe zakljuiti da su sredstva za proizvodnju, odnosno visoke tehnologije, samo nagomilano znanje i iskustvo mnogih generacija ljudi. Krupni, epohalni skokovi u produktivnosti rada najee poetni impuls dobijaju upravo od tehnike opremljenosti rada. Prirodni uslovi, od plodnosti tla, preko dubine nalazita pojedinih ruda i procenta korisnih sastojaka u njima , pa sve do klimatskih uslova, takoe predstavljaju inioce koji, pod ostalim jednakim uslovima utiu na proizvodnu snagu rada. Povoljniji prirodni uslovi omoguuju da se sa manjim utrokom radne snage ostvari ista ili vea koliina proizvoda. Ovi uslovi najvie dolaze do izraaja u delatnostima vezanim za kvalitet zemlje i klimatske uslove poput poljoprivrede i rudarstva. Plodna zemlja i optimalnost atmosferskih padavina, na primer, omoguuje vei prinos od prinosa na nekom drugom nepovoljnijem klimatsko-geografskom podruju, uprkos istom utroku radne snage. Knjige iz oblasti ekonomije nastale u periodu nakon II svjetskog rata govorile su o uticaju drutvenih odnosa na produktivnost, a time i na sam obim drutvene proizvodnje. Pritom se uvek isticala prednost socijalistikog sistema privreivanja nad zapadnim, tj. kapitalistikim. Meutim, praksa je pokazala da je stanje potpuno obrnuto. Proizvoai u zapadnoevropskim zemljama, Americi i Aziji,bili su daleko produktivniji od onih iz zemalja socijalistikog sveta. injenica da se u socijalizmu daleko manje proizvodilo i da je takvom stanju ponajvie doprinosila niska produktivnost, uinilo je da je socijalizam, onakav kakvog ga pamtimo vie zbog ekonomije, a manje zbog ideologije, naprosto nestao. Sa privrednim razvojem neprekidno raste i apsolutni i relativni znaaj produktivnosti rada Zato se razvijene i nerazvijene zemlje, izmeu ostalog, razlikuju i po tome to u prvima produktivnost rada, a u drugim upoljavanje nove radne snage i otvaranje novih kapaciteta predstavljaju glavni inilac porasta drutvenog proizvoda, to i razlikuje intenzivni od ekstenzivnog privrednog razvoja

2.2 INTENZIVNOST RADA Kao faktor proizvodnje, intenzivnost se iskazuje kroz troenje ovekove energije u toku radnog procesa, odnosno, predstavlja stepen troenja ljudske radne snage u jedinici vremena. Da bi se proizvela to vea koliina dobara, ljudi se maksimalno napreu, tj. troe veu koliinu svoje radne energije. Intenzivnost je, zahtev da se u istom vremenskom periodu obavi vei posao zahvaljujui veem troenju radne energije oveka. Poveanjem intenziteta rada ovek u kraem vremenskom periodu troi onoliko rada koliko je ranije troio u duem periodu. Ovo troenje vee koliine rada u kraem periodu radnik postie veim naprezanjem i zgunjavanjem rada, kako bi korisno ispunio svaki deli radnog vremena. Tako dolazimo do situacije u kojoj je vea koliina rada zbijenija u datom vremenu. S obzirom da radno vreme, osim ekstenzivne dimenzije ima i dimenziju "gustoe", intenzivniji as osmoasovnog radnog vremena moe sadrati veu koliinu rada nego oputeniji as desetoasovnog radnog vremena. Imaajui u vidu navedeno, zakljuujemo da se poveanjem intenzivnosti rada u datom radnom vremenu postie isti efekat koji se dobija i sa produenjem radnog vremena, pod nepromenjenim troenjem rada. Za razliku od produktivnosti gde se poveava koliina proizvoda, ali tako da se smanjuje koliina rada po jedinici proizvoda, kod poveanja intenzivnosti poveava se koliina proizvoda u jedinici vremena, ali se istovremeno u istoj srazmeri poveava i utroak rada, tako da koliina rada po jedinici ostaje nepromenjena. Promena radnog uinka se ne odvija proporcionalno promeni intenzivnosti rada. Kada se intenzivnost rada spusti na odreenu minimalnu granicu, uinak pada na nulu. Taj nivo intenzivnosti rada pri kojem se radni uinak sputa na nulu predstavlja donju granicu intenzivnosti rada. Sa poveanjem intenzivnosti rada u odnosu na donju granicu, uinak najpre raste progresivno u odnosu na porast intenzivnosti rada, a zatim degresivno. Na odreenoj granici prestaje svako dalje poveanje uinka, uprkos tome to se uroak radnikove bioenergije i dalje poveava. Nivo intenzivnosti rada na kome poveanje intenzivnosti rada ne dovodi do daljeg porasta uinka predstavlja gornju granicu intenzivnosti rada. Izmeu gornje i donje granice intenzivnosti rada nalazi se i standardni intenzitet rada. U pitanju je onaj intenzitet rada pri kome se postiu minimalni utroci radnikove bioenergije po jedinici proizvoda. Svako odstupanje od standardnog intenziteta rada ima za posledicu suvieno organizaciono uslovljeno troenje radne snage.UTROAK BIOENERGIJE, VELIINA UINKA

GORNJA GRANICA INTENZITETA

utroak bioenergije po jedinici obima proizvodnje

STANDARDNI INTENZITET RADA

utroak bioenergije radnika

ostvareni obim proizvodnje VREME

Slika br.2 Meuzavisnost utroka radnikove bioenergije i intenziteta rada

Poveanje proizvodnje u datom radnom vremenu putem poveanja intenzivnosti rada ima svoje granice. Ona ne sme dovesti do prekomernog troenja i iscrpljivanje radnika, jer na taj nain moe ugroziti njegove sposobnosti i zdravlje, to se kosi sa etikim drutvenim principima. Neoklasina teorija smatra da intenzitet rada radnika zavisi od 1) radnikovih motiva, umenosti, izdrljivosti i sklonosti za vee naprezanje u okviru odreenog radnog vremena; 2) stepena tehnike opremljenosti proizvodnog procesa, i 3) naina raspodele rezultata poveane proizvodnje izmeu vlasnika kapitala i radnika. Intenzivnost u velikoj meri zavisi od odnosa zaposlenog prema poslu koji obavlja.Vea intenzivnost rada koja dolazi iz fizike prinude, kao relevantan faktor proizvodnje, bila je prisutna u robovlasnikom drutvenom sistemu. U uslovima niskog stepena razvijenosti sredstava za rad, intenzivnost je zavisila od radnikovih motiva, sklonosti, umenosti i izdrljivosti, odnosno od organizacije rada na mikro nivou. Intenzivnost rada moe biti izuzetno znaajan faktor rasta proizvodnje u onim sluajevima kada se rad obavlja sa zadovoljstvom i iz ljubavi. Takvu pojavu imamo uvek kada zaposleni radi na poslovima za koje sam pokree inicijativu ulazei u vlastiti biznis ili realizujui projekte koje je sam osmislio. Na intenzivnost rada moe da utie tehnika, odnosno tehnologija koja se koristi pri radu. Razvoj i primena nauno tehnikog progresa u proizvodnji iz osnova menja nain proizvodnje. U tom je pogledu posebnu ulogu imalo otkrie pokretne trake.Pokretna traka je, nametnula brzinu pokreta radnika u procesu rada. Time je organizacionim karakteristikama automatski odreen i sam stepen intenzivnosti kao jedinstven proces. U takvim uslovima tano je odreena vrsta pokreta koju pravi radnik, njihov broj i brzina. Drutveno ekonomski odnosi utiu na poveanje ili smanjenje intenzivnosti rada preko motiva neposrednih proizvoaa. Ukoliko radnik ima koristi u vidu prisvajanja dela rezultata poveane proizvodnje usled vee intenzivnosti rada, on je i motivisaniji za vee naprezanje u radnom procesu. Meuzavisnost izmeu intenzivnosti rada i produktivnosti rada razliita je kod pojedinih utroka radne snage zavisno od vida proizvodnje (pojedinana, serijska, lanana, masovna, automatska), vrste utroka, sloenosti proizvodnje, opremljenosti sredstvima i slino. Tako, npr., smanjenje intenziteta rada radnika u pojedinanoj proizvodnji za 20% ispod standardnog nivoa, za priblino isto toliko smanjuje produktivnost. Meutim, smanjenje intenzivnosti rada za isti procenat u lananoj proizvodnji dovee do zastoja u proizvodnji na itavoj liniji i smanjenja radnog uinka i ostalih radnika. Ovo dokazuje da se negativni efekti odstupanja od standardne intenzivnosti rada poveavaju kod prelaska na vie vidove organizacije proizvodnje. Po istom principu, negativni efekti odstupanja od standardne intenzivnosti razliiti su u zavisnosti od vrste i sloenosti rada na pojedinim radnim mestima. Pad intenzivnosti rada za 10% ispod standardnog nivoa kod konstruktora ili projektanta imae viestruko vee negativne efekte nego to e to prouzrokovati isti procenat pada intenzivnosti kod proizvodnih radnika u pojedinanoj proizvodnji. Isto tako, pri jednakom odstupanju od standardne intenzivnosti rada pri istom stepenu kvalifikovanosti radnika, obim negativnih efekata se poveava s poveanjem opremljenosti rada sredstvima, i obrnuto.

2.3 TEHNIKI PROGRES Tehniki progres je jedan od osnovnih pokretaa drutvene proizvodnje. On se ogleda u stvaranju nove i unapreenju postojee tehnike i tehnologije, odnosno stvaranju novih i poboljanju postojeih sredstava i metoda proizvodnje koji obezbeuju utedu u radu, pronalascima i uvoenju i poboljanju svojstava postojeih proizvoda i unapreenju organizacije i uprvljanju proizvodnjom. Dakle, radi se o uvoenju novih orua za rad, novi metoda proizvodnje i prenoenju postojeih metoda iz naprednijih proizvodnih jedinica u manje napredne. Delovanje tehnikog progresa podrazumeva nastajanje strukturnih promena u celokupnoj materijalnoj proizvodnji, to omoguuje

porast drutvene produktivnosti i veu efikasnost u korienju raspoloivih resursa. Pored rasta produktivnosti, tehniki progres daje veu masu proizvoda, skrauje vreme proizvodnje, tedi sirovine, sniava trokove po jedinici i podie kvalitet. Tehniki progres je nedeljiv od ekonomskih rezultata, a zasniva se, prvenstveno, na dostignuima nauke. Uticaj socijalnih implikacija tehnikog progresa je ogroman i neizmerljiv. On smanjuje razlike izmeu umnog i fizikog rada, dovodi do porasta slobodnog vremena, poboljava uslove rada, uzrokuje porast zdravstvenog i kulturnog standarda, zadovoljava rastue ljudske potrebe, ali i stvara nove. Solidnu osnovu za tumaenje delovanja tehnikog progresa u robnoj privredi daje umpeter. Po njemu, osnovni nosilac tehnikog progresa je preduzetnik koji uvodi inovaciju u proces proizvodnje. Inovacija daje impuls celoj kapitalistikog privredi i period prosperiteta traje sve dok se ova inovacija ne iscrpi. Tehniki progres tako prouzrokuje ciklina kretanja u kapilistikoj privredi. Po njemu, u budunosti e tehniki progres postati sve vie izvestan i sistematski, to e dovesti do potkopavanja uloge kapitalistikog preduzetnika i buroazije kao klase. Socijalistiko drutvo koje e stupiti na istorijsku scenu, omoguie planiranje tehnikog progresa sistematskom koordinacijom, ime e se izbei ciklino kretanje privrede. Po Marksu, kapitalistika borba za prisvajanje ekstra vika vrednosti predstavlja autonomnu pokretaku snagu tehnikog progresa. Ono preduzee koje prvo primeni inovaciju, iji kriterijum predstavlja rast individualne produktivnosti, prisvaja vei viak vrednosti od ostalih preduzea iz privredne grane. Ostala preduzea su primorana da poveaju svoju produktivnost, uvodei najproduktivniju tehnologiju, sledei primer prvog inovatora, ime se tehniki progres iri na celu kapitalistiku privredu. Na taj nain se tehniki progres manifestuje kao kontinuirani proces koji se sam stvara, bez ikakvog spoljanjeg uticaja. U praksi se tehniki progres svodi na supstituciju ivog rada opredmeenim, odnosno porastom tehnike opremljenosti. Taj proces se manifestuje u stalnom porastu investicija po radnom mestu. Komponente tehnikog progresa su: 1. pronalazak ili inovacija 2. primena pronalaska 3. irenje primene pronalaska difuzija Inovacija znai primenu neke nove ideje, tehnike, procesa, postupka u procesu proizvodnje, odnosno njihovu kombinaciju. Inovaciji prethodi invencija koja predstavlja stvaranje pomenutih ideja, tehnika, procesa i postupaka. Dakle, invencija, za razliku od inovacije predstavlja samo potencijalni tehniki napredak, jer je za proizvodne svrhe potrebna praktina primena novih znanja u obliku nove tehnike i tehnologije, novih proizvoda ili usavrenja postojeih. Postoji vie kategorija inovacija: novi proizvodi, novi metodi proizvodnje, nove sirovine i materijali, nova organizacija. Inovacije i invencije nastaju kao rezultat fundamentalnih, primenjenih i razvojnih istraivanja. Vreme izmeu invencije i uvoenja u proizvodnju se stalno skrauje, i nalazi se pod neposrednim dejstvom razvoja proizvodnih snaga, nauke i njene primenljivosti. Poslednja faza u evoluciji neke invencije jeste difuzija, u toku koje se njena upotreba iri sve dok ne dobije optu primenu u celoj privredi. Difuzija se odvija u horizontalnom i vertikalnom pravcu.

PRONALAZAKveina se nikada ne razvije u trini proizvod

NAUNO OTKRIEnema trenutnu komercijalnu vrednost

INOVACIJAprihvatanje pronalaska

TRITEprihvatanje ili ignorisanje inovacije Slika br. 3 Od naunog otkria do trita Najznaajniji faktori irenja tehnikog napretka su: 1) drutveno ekonomski odnosi, 2) stalno rastue potrebe drutva, 3) neprekidni porast znanja i iskustva, 4) napori na polju istraivanja i razvoja, 5) ekonomska efikasnost pronalazaka, 6) nivo obrazovanja, 7) materijalne mogunosti drutva, 8) trite 9) privredna struktura. Savremeni tehniki progres se najbolje ogleda u automatizaciji fizikih i intelektualnih procesa, velikim skokovima u proizvodnji sintetikih materijala i novih proizvoda, mobilnosti energije, kontroli biolokih procesa i slino. Pronalazak Nastanka Podmornica 1624. Pisaa maina 1714. Fotografija 1727. Video rekorder 1956. Laser 1954. Mikro procesor 1959. Komunik.satelit 1957. Najlon 1934. Insulin 1921. Polivinilhlorid 1931. Godina Primene 1900. 1870. 1839. 1970. 1967. 1971. 1962. 1938. 1923. 1932. Zemlja inovator SAD Danska Francuska Holandija SAD SAD SAD SAD Kanada Nemaka

Razlika 276 156 112 14 13 12 5 4 2 1

Tabela br. 1 Prikaz vremenske razlike izmeu nastanka pronalaska i njegove primene kod pojedinih pronalazaka Prisutno je vie pokazatelja merenja tehnikog progresa njegovog nivoa i brzine. U praksi se najee vri kombinacija veeg broja metoda, jer ni jedna metoda ne moe posluiti za sve sluajeve merenja. Meu najznaajnije pokazatelje tehnikog progres spadaju:

brzina rasta i nivo produktivnosti rada;

brzina i stepen difuzije novih i savremenih tehnologija; stepen razvijenosti i rast nauno-istraivake i razvojne aktivnosti; broj i kretanje inovacija i brzina uvoenja novih proizvoda.

Ulaganja u nauna istraivanja se poveavaju iz dana u dan. Ulaganje u znanje se smatra investicijom, te je znanje i njegovo iskoriavanje danas osnovni izvor blagostanja i progresa. Piter Draker najavljuje dolazak postindustrijskog drutva u kome e znanje zameniti kapital. Tehniki progres je u uskoj korelaciji sa produktivnou i intenzivnou rada, i spada u posebne faktore proizvodnje. Doprinosi smanjenju utroaka rada, sredstava za rad i predmeta rada, uz neizbeni transfer tehnologije. Ovaj transfer predstavlja jedan od osnovnih odlika privrednog razvoja i sve manje vai samo za nerazvijene zemlje. Transfer tehnologije moemo definisati kao proces protoka tehnologije od izvora do primaoca, a moe biti meunarodni, regionalni, meugranski ili meusektorski, meukompanijski i unutar kompanijski transfer. Kao kanali tehnolokog toka javljaju se licenciranje, franizing, zajednika ulaganja, projekat klju u ruke, strane direktne investicije i zajedniki istraivakorazvojni projekti.

ZAKLJUAK

Faktori drutvene proizvodnje se dele na opte i posebne. U opte spada stanovnitvo, prirodno i drutveno bogatstvo, a u posebne produktivnost rada, intenzivnost rada i tehniki progres. Vei broj stnovnika istovremeno znai i vei proizvodni potencijal, ali to istovremeno podrazumeva i veu potronju. Dok u proizvodnji uestvuje samo radno aktivno stanovnitvo, u potronji uestvuje celokupno stanovnitvo jedne zemlje. Potrebno je vriti polnu, starosnu, obrazovnu i drugu analizu strukture stnovnitva, radi ocene doprinosa pojedinih segmenata stanovnitva drutvenoj reprodukciji. Prirodno bogatstvo ukljuuje celu prirodu koju je ovek u stanju da koristi radi ostvarenja drutvene proizvodnje. U dananje vreme, zavisnost od prirodnog bogatstva je smanjena putem tehnikog progresa koji vri supstituciji prirodnih materijala vetakim, ali i putem spoljnotrgovinske razmene u kojoj zemlje sa oskudnim prirodnim bogatstvom uvoze potrebne sirovine. Znaaj prirodnog bogatstva za proizvodnju je najvei u poetnim etapama razvoja. Ovo bogastvo nije uvek garant obimne drutvene proizvodnje. Prirodna bogatstva se dele na materijalna i nematerijalna, a materijlna na mineralna i bioloka. Drutveno bogatstvo ini celokupnost materijalnih dobara koja ine osnovicu proizvodnje i potronje drutva, a koja su ljudi svojom delatnou stvorili tokom vekova radom niza generacija. Na njegov obim i strukturu utiu kako obim i raznovrsnost prirodnog bogatstva, tako i vladajui drutveni odnosi. Uprkos velikom drutvenom bogatstvu, ekonomska snaga i ivotni standard u razvijenim zemljama mogu znatno opadati. Prema sadrini, drutveno bogatstvo se deli na materijalno i duhovno, a prema nameni na proizvodne, potrone i rezervne fondove. Produktivnost rada podrazumeva sposobnosti pojedinca da, pod odreenim uslovima, u datoj jedinici vremena, stvori veu ili, manju koliinu materijalnih dobara. Moe se posmatrati na makro i mikro nivou, a uslovljena je radnim iskustvom, stepenom naune spoznaje i mogunou primene dostignutog znanja, sposobnou organizovanja proizvodnje, razvijenou sredstava za rad i prirodnim uslovima. Intenzivnost rada se definie kao stepen troenja ljudske radne snage u jedinici vremena. Poveanjem intenzivnosti rada u datom radnom vremenu postie isti efekat koji se dobija i sa produenjem radnog vremena. Promena radnog uinka ne raste proporcionalno sa promenom intenzivnosti rada. Intenzivnost rada radnika je uslovljena radnikovom umenou i izdrljivou, stepenom tehnike opremljenosti i nainom raspodele rezultata proizvodnje. Tehniki progres se ogleda u stvaranju nove i unapreenju postojee tehnike i tehnologije, odnosno stvaranju novih i poboljanju postojeih sredstava i metoda proizvodnje koji obezbeuju utedu u radu, pronalascima i uvoenju i poboljanju svojstava postojeih proizvoda i unapreenju organizacije i uprvljanju proizvodnjom. Ovaj progres omoguuje rast produktivnosti, skrauje vreme proizvodnje, doprinosi utedi sirovina, snienju trokova i stvara bolji kvalitet. Komponente tehnikog progresa su pronalazak, primena pronalaska i irenje te primene. Vreme izmeu nastanka pronalska i njegove primene se sve vie skrauje.

LITERATURA

1. Joki, Slobodan, Osnovi ekonomije, Beograd: Proinkom, 2004. 2. Dragii, Dragoljub; Ili, Bogdan; Medojevi, Branko; Pavlovi, Milovan; Osnovi ekonomije, Beograd: Centar za izdavaku delatnost ekonomskog fakulteta, 2005. 3. Labus, Miroljub, Osnovi politike ekonomije, Beograd: Nomos, 1992. 4. James A. Caporaso, David P. Levine, Theories of Political Economy, Cambridge University Press, 1975. 5. Alfredo Saad-Filho, Value of Marx, Routledge (UK), 2002.

SADRAJ

UVOD..1 FAKTORI PROIZVODNJE.2 1. OPTI FAKTORI PROIZVODNJE21.1 1.2 1.3 STANOVNITVO.............................................................................................................2 PRIRODNO BOGATSTVO.............................................................................................3 DRUTVENO BOGATSTVO..........................................................................................5 PRODUKTIVNOST RADA..............................................................................................6 INTENZITNOVNOST RADA..........................................................................................8 TEHNIKI PROGRES.....................................................................................................9

2.

POSEBNI FAKTORI PROIZVODNJE..............................................................62.1 2.2

2.3 ZAKLJUAK.....................................................................................................................13 LITERATURA...................................................................................................................14