Radmila Nakarada Institut za evropske studije, Beograd

EVROPSKA UNIJA KAO MIROVNI PROJEKAT1

Apstrakt: Rad nastoji da analizira EU kao mirovni projekat prikazujui njena naela, strategiju i praksu reavanja sukoba. Opravdanost takvog pristupa autor nalazi u injenici da se EU samo-definisala kao mirovni projekat, u povezanosti njenog ekonomsko/socijalnog i mirovnog projekta, kao i u talasu novih rizika/pretnji koji iznova stavljaju na probu sposobnost EU da deluje kao znaajni globalni akter mirnog reavanja sukoba. Autor ocrtava evoluciji mirovnog projekta, a posebno ulogu sukoba na tlu bive Jugoslavije u pomeranju teita evropske politike sa naela prevencije ka naelu intervencije, sa civilne na vojnu dimenziju. Na primeru odnosa prema izraelsko/palestinskom, kiparskom sukobu, secesiji u Moldaviji, misijama na Balkanu i Africi, odnosu prema iranskom nuklearnom programu i terorizmu autor prikazuje meru doslednosti i postignua EU kao mirovnog projekta. Autor zakljuuje da se EU nalazi pred stratekim izborom da li e ostati primarno civilna sila ili e teiti da dostigne vojnu mo SAD i razviti se u supersilu koja e sve vie koristiti vojnu intervenciju kao nain reavanja sukoba, zatite svojih interesa.

Kljune rei: Evropska unija, sukobi, mir, ratovi na tlu bive Jugoslavije, Izrael/Palestina, Kipar, DR Kongo, Evropska politika susedstva, Moldavija, terorizam, iranska nuklearna kriza.

Kada je EU u pitanju, panja analitiara se obino usmerava ka

razmatranju ekonomskih, socijalnih, politikih dimenzija integrativnih

procesa, nastanku i osobenostima transnacionalnih institucija. Mnogo manje

je u fokusu preispitivanje njenih naela, strategija, prakse reavanja sukoba, tj.

EU kao mirovni projekat. Meutim, postoji nekoliko razloga zato i ovaj

aspekt njenog delovanja zasluuje podrobnije razmatranje. Prvi, jer se EZ/EU

samo-definisala kao mirovni projekat,2 tj. njen sredini podsticaj je proistekao

iz razornih posledica Drugog svetskog rata i zainteresovanosti kljunih

evropskih zemalja da se na kontinentu obezbede pretpostavke trajnog mira.

EZ/EU je obebzbedila svojim lanicama pola stolea mira, irei stabilnost i

demokratiju vlastitom ekspanzijom.3 Sve do pogubnog iskustva u reavanju

1 Rad na projektu koji finansira Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije. 2 A. Severin neto drugaije tumai nastanak evropskog mirovnog projekta. On ukazuje da je EZ za ugalj i elik, primarno nastala kao" Unija straha", a ne "Unija vrednosti", tj. da je temeljne vrednosti iznedrio, iznad svega, strah od rata, a potom strah od siromatva i gladi. Vidi: A. Severin, "The Future of the EU: A Need for a New Vision", Internationale Politik und Gesellschaft, 1/2006, p. 11. 3 Priznavanje njenih nespornih dostignua ne treba da zamagli injenicu da su evropskom miru doprineli i drugi akteri od neutralnih i nesvrstanih drava, lideri znaajnih socijaldemokratskih partija

- 1 -

sukoba na Balkanu, ona je potvrivala svoju posveenost i sposobnost

reavanja sukoba nenasilnim putem, stavljajui naglasak na prevenciju i

reavanje uzroka, korena sukoba. Drugi razlog poiva na (zanemarenoj)

povezanosti evropskog politikog, ekonomsko/socijalnog i mirovnog projekta

EU. Karakter politike zajednice, uravnoteen odnos prema (ekonomskoj)

efikasnosti i (socijalnoj) solidarnosti determinie i odnos prema sukobima i

nain njihovog reavanja. Trei razlog je neoekivan tok nakon zavretka

Hladnog rata, tj. talas novih sukoba i bezbednosnih rizika/pretnji umesto

odlunog zaokreta ka miru, koji iznova stavljaju na probu sposobnost i

doslednost EU da deluje kao znaajan akter (mirnog) reavanja sukoba.

1. Naela reavanja sukoba

U razvoju vlastitih sposobnosti za reavanje kriza/sukoba EU je najvei

naglasak4 stavila na politiku i instrumente spreavanja, u toj meri da je

spreavanje postalo meta-kategorija obuhvatajui prevenciju u uem smislu,

ali i upravljanje sukobima (spreavanje irenje, prelivanje sukoba) i izgradnju

mira (spreavanje izbijanje novog sukoba nakon primirja). Pri tome,

spreavanje nije smeralo samo ka spreavanju direktnog fizikog nasilja, tj.

simptoma sukoba, ve ka dopiranju do njihovog dubljeg koren - ekstremnog

siromatva, politike, ekonomske i kulturne nejednakosti, izostanka

demokratskih struktura. Usmerenost ka korenima sukoba podrazumevala je

osmiljavanje sloene, sveobuhvatne strategije spreavanja sukoba koja e

postii strukturalnu stabilnost, tj. stvoriti ekonomske, politike i socijalne

pretpostavke za samo-odriv mir.

Danas strategija spreavanje nasilnih sukoba predstavlja sintezu starih

i novih, dugoronih i kratkoronih, civilnih i vojnih, reaktivnih i proaktivnih

instrumenta. Njihova priroda i doseg zavise da li su usmerena ka postizanju

dugorone stabilizacije ili kratkoronih efekata, da li tee strukturalnim

promenama ili pruanju pomoi u vanrednim situacijama, da li su usmerene

na spreavanje izbijanje sukoba ili izgradnju mira.

(Brant, Krajski, Palme), KEBS/OEBS, borci za ljudska prava, Zeleni, itd. Vidi: Jan Oberg, Does the EU promote Peace?, TFF, New Agenda, Lund, 2006. p. 49. 4 Izmeu ostalog, i u izvetaju predstavljenom Evropskom savetu u Nici, koji su napisali J. Solana i C. Patten, kao glavni izazov pred kojim se EU nalazi kada je re o efikasnom spreavanju sukoba se navodi: reafirmacija i odravanje prevencije kao trajnog prioriteta spoljnih akcija EU. Uporedi: "Improving the Coherence and Effectiveness of the European Union Action in the Field of Conflict Prevention", December 2000, http://ue.eu.int/cms3_applications

- 2 -

Meu najvanije dugorone mere prevencije spadaju, jaanje

regionalne saradnje, bavljenje svim aspektima koji mogu da doprinesu

strukturalnoj stabilnosti (siromatvo, nezaposlenost, etnike tenzije, drastine

nejednakosti), nuenje perspektive lanstva u EU kao nain da se ublae

unutranje napetosti, ulaganje u rekonstrukciju i konsolidaciju, razoruanje i

reformu sektora bezbednosti, kao i podrka preduzimanju koraka ka

pomirenju. Poseban vid dugorone mere prevencije predstavlja Evropska

politika susedstva o kojoj e biti rei kasnije.

Kratkorona prevencije obuhvata mere izgradnje poverenje, ranog

upozorenja, slanje misija, imenovanje specijalnih predstavnika (na osnovu

Sporazuma iz Amsterdama), slanje posmatrae na izbore, uvoenje sankcija.

S obzirom da prevencija u okviru EU podrazumeva i upravljanje

krizama, neophodno je pomenuti i njene civilne i vojne instrumente. U civilne

spadaju Mehanizmi za brzo dejstvo koji treba da obezbede ekonomsku i

humanitarnu pomo u situacijama krize, kao i slanje policijskih snaga. U vojne

instrumente spada primena Petersburkih zadataka5 i razmetanje snage za

brzo dejstvo. Odluka o stvaranju snaga za brzo dejstvo koje su trebalo do

2003. da broje 60.000 vojnika sposobnih za humanitarne intervencije i

odravaja mira i van teritorije Evrope, doneta je 1999. na sastancima Saveta u

Kelnu (juna) i Helsinkiju (decembra). S obzirom na tekoe koje su se pojavile

u operacionalizaciji izgradnje snaga za brzo dejstvo, 2004. je doneta odluka da

se stvori 13 borbenih grupa (battle groups)6 koje bi brojile 1.500 vojnika. One

bi do 2007. bile sposobne da u kratkom roku izvedu meunarodne

intervencije. Na kraju da pomenemo da u instrumente izgradnje mira

spadaju, izmeu ostalog, rekonstrukcija, pre svega, infrastrukture,

uspostavljanje privremene vlasti i demilitarizacija.

2. Evolucija mirovnog projekta - uloga sukoba na tlu bive Jugoslavije U evoluciji mirovnog projekta EU, kljunu taku predstavlja njena

uloga u sukobima na tu bive Jugoslavije.7

5 Prema Petersburkoj deklaraciji Zapadnoevropske unije, donetoj u dvorcu kraj Bona 19. juna 1992. godine, Petersebruke zadaci obuhvataju : humanitarne i spasilake misije, uspostavljanje i odranje mira. Vidi:www.weu.int/eng/comm92-petersberg.htm 6 Vidi: www. eu.int/uedocs/ 7 esto se sukobi na tlu bive Jugoslavije tumae kao ne-evropski izrazi nasilja. S protokom vremena postalo je mogue u takva tumaenja uneti vie nijansi, pogotovu ako se uzmu u obzir miljenja nekih autora da priroda unutranjih evropskih previranja, izraenih u slabljenju drutvene kohezije (rasta

- 3 -

Na poetku jugoslovenske krize, zvaninici EU su bili uvereni da je

doao as Evrope, da e ona na primeru jugoslovenske krize prikazati puni

smisao i domaaj svojih sposobnosti da rei unutranje sukobe i sprei

izbijanje nasilja.8 Na kraju krize, nametnuo se potpuno suprotan zakljuak, da

je u reavanju krize na tlu bive Jugoslavije EU doivela ogroman fijasko. EU

nije uspela da deluje "jednim glasom", a doivela je politiku i vojnu

marginalizaciju od strane SAD i NATO. Drugim reima, unutranje razlike

meu lanicama EU, posredovanje zasnovano na nedoslednoj primeni

vlastitih naela, kao i izostanak amerike podrke njenim mirovnim

naporima9 uinile su EU na vlastitom tlu nemonim mirovnim akterom.

Meutim, EU kritikim refleksijama nije izvukla pouke koje su reafirmisale

naela prevencije, doslednije primene normi meunarodnog prava, ve je

zakljuila da je debakl na jugoslovenskom tlu u najveoj meri posledica njene

"beskimene politike", injenice da ne poseduje vlastitu vojnu mo kojom bi

mogla da podupre svoje politike i diplomataske korake/pritiske. Ona se stoga

opredeljuje da svoje budue autonomne akcije podupre stvaranjem uverljive

vojne sile i spremnou da je upotrebi nezavisno od NATO. Dramatini ratovi

na tlu bive Jugoslavije sadravali su, meutim, mnotvo drugih poruka i

naloga koje je EU previdela. Jugoslovensko iskustvo je nalagalo temeljno

preispitivanje prirode preventivnih napora i mehanizama EU, njihovog

domaaja, pravovremenosti, istrajnosti i doslednosti. Ono je, recimo, nalagalo

ulaganje dodatnih napora u razvoj vee sposobnosti dijagnoze i ranog

upozorenja, primene "mekog", civilnog tipa intervencionizma, domiljanja

kako budue lanstvo u EU da se pretvori u opipljiv instrument prevencije

sukoba u sadanjosti. Zahtevalo je i kritiko preispitivanje prirode unutranjih

razlika i sopstvenih nedoslednosti, zato lanice EU npr. nisu ispotovale ni

vlastiti potpis na Zavrnom aktu konferencije o bezbednosti i saradnje u

nepoverenja graana u politiku, vladu, Brisel) i pritisci globalizacije na socijalnu dravu nagovetavaju da je ozbiljno naruen posleratni evropski konsenzus, da se iscrpla "anti-ratna vakcina". U tom okviru, nasilan raspad evropske zemlje, SR Jugoslavije, i uloga EU i njenih lanica u njenom traginom slomu se moe uzeti upravo kao krunski dokaz novih evropskih protivrenosti i turbulencija, a ne inherentno nasilne, ne-evropske prirode Balkana. Vidi:Ren Cuperus, "European Social Unease: A Threat to the EU?", IPG 1/2006, pp.65-90. 8 Vie o tome vidi u: R. Nakarada, O. Rai, Raspad Jugoslavije - Izazov evropskoj bezbednosti, IES/FES, Beograd, 1998. 9 Britanski istoriar J. Gow, smatra da je izostanak amerike podrke za Vens-Ovenov plan za BiH bio fatalan i da je produio rat za dveipo godine. Vidi: James Gow, Triumph of the Lack of Will: International Diplomacy and the Yugoslav War, Columbia University Press, New York, 1997.

- 4 -

Evropi. Umesto svega toga, EU se uputila ka stvaranju vlastite vojne sile, ka

postepenoj transformaciji ekonomske-politike unije u vojni odbrambeni

savez. To ne znai da je EU napustila civilni i preventivni aspekt u svojoj

politici reavanja sukoba/upravljanja krizama, ve da vojni/odbrambeni

postaje prisutniji i da se pojavljuje problem uspostavljanja koherencije izmeu

ova dva toka, dve vrste instrumenata.

Pogledajmo, ukratko, etape razvoja mirovnog projekta nakon kraja

hladnog rata. Sporazum iz Mastrihta (1992.) zgradu Unije utemeljio je i na

Zajednikoj spoljnoj i bezbednoj politici (drugom stubu) koja ima kao izriit

cilj odravanje mira i jaanje meunarodne bezbednosti u skladu sa Poveljom

UN, Zavrnim aktom iz Helsinkija i Pariskom poveljom. Sfera bezbednosti

postaje sredite institucionalne panje, a vojna komponenta je zvanino

postala sastavni deo struktura EU. EU je oigledno elela da svoj civilni lik

nadogradi stvaranjem pretpostavki za zajednike vojne snage i zajedniku

odbrambenu politiku. Sporazuma iz Amsterdam (1997.) stavlja Petersburke

zadatke u sredite politike odbrane, dok Deklaracijom iz Sen-Maloa dolazi do

presudnog pomaka jer Britanija i Francuska potvruju zajedniku spremnost

za postavljanje evropske bezbednosne i odbrambene politike. To je

podrazumevalo izgradnju sposobnosti za autonomne akcije koje bi poivale na

uverljivoj vojnoj sili. Na samitu u Helsinkiju (1999.) ZEU je inkorporirana u

EU, formulisana je Evropska bezbednosna i odbrambena politika a u okviru

nje lansiran je projekat razvoja snaga za brzo dejstvo. Time EU osvaja

tradicionalna sredstva dravne moi. Preko Sporazuma iz Nice (2000.),

stvaranja aranmana sa Nato kroz paket Berlin plus, stiglo se do predloga

Ustava kojim se predvia da EU ne bude samo politika i ekonomska unija

nego i vojno-odbrambeni pakt.10 Interes za razvojem i civilne komponente nije

nestajao to potvruje i Program EU za prevenciju sukoba (2001.) lansirana

na sastanku Saveta u Geterburgu. Meutim, to nije u potpunoti otklonilo

bojazan da preti realna opasnost da u budunosti vojna komponenta nadjaa

civilne aspekte, da umesto civilne sile EU postane "normalna" super sila, koja

10 Sa zakljuenjem 2004. godine Ugovora o Ustavu za Evropu moe se govoriti o Zajednikoj odbrambenoj politici koja ima nove odredbe: klauzulu o uzajamnoj pomo za sluaj vojne agresije protive jedne od drave lanica, proirenje zadataka iz Petersburga (delovanjem u mirovnim operacijma), klauzulu od solidarnosti meu lanicama u sluaju teroristikog napada ili velikih nesrea. Istovremeno je formirana Evropska agencija za naoruanje, istraivanje a previena je i mogunost da manji broj drava lanica uspostavi stalnu saradnju u sferi odbrane.

- 5 -

e intervenisati na svim takama sveta gde su njeni bezbednosni interesi

ugroeni.

Zbog toga pojedini autori govore ne samo o produbljivanju,

proirivanju EU ve i njenom "otvrdnjavanju" - stapanu unutranje i spoljne

bezbednosti u borbi protiv terorizma i poveanju broja spoljnih vojnih misija.

Po miljenju G. Bono,11 Evropska strategija bezbednosti12 upravo predstavlja

prelaz sa meke na tvrdu mo. U Strategiji se primeuje uvoenja termina

"pretnje", umesto "rizika, kako su se ranije opisivali novi izazovi, to

podrazumeva promenu teita sa politikih, strukturalnih izvora problema,

na reakcije na spoljne opasnosti. Pretnje iskljuuju ideju interakcije i svode je

na "bolest" koju treba iskoreniti. Odnos razvoja i bezbednosti se u Strategiji

izokree, tako da sada bezbednost postaje uslov razvoja, a ostvarenje svoje

globalne uloga EU izriitije vezuje za upotrebu vojne sile: "Potrebno je razviti

strateku kulturu koja e podsticati ranu, brzu i kada je potrebno robusnu

intervenciju." Zbog toga Bono smatra da Zajednika spoljna i bezbednosna

politika nije deo mirovnog projekta, jer suvie unosi dimenzije bezbednosti u

svoju strategiju i time dela u pravcu militarizacije meunarodnih odnosa. Iako

se u Strategji istie da EU ima nameru da dela u skladu sa Poveljom UN,

Zavrnim aktom iz Helsinkija, njena spremnost da ulae u jaanju vlastite

vojne dimenzije pokazuje da se EU ipak nije opredelila da podri da UN budu

nosilac "efikasnog multilateralizma". To potvruje i Ustav EU - gde se vei

naglasak stavlja na saradnju sa NATO nego sa UN. Pored toga, indikativno je

da se u l. 3 mir pojavljuje kao cilj Unije, ali da se on dalje sadrinski ne

razvija. U dokumentu re "mir" i "mirnim" se pojavljuje 8 puta, a "spreavanje

sukoba" 5 puta. Rei "odbrana/odbrambena politika" se pojavljuje 64 puta,

dok se "bezbednost/bezbednosna politika",pojavljule 81 puta.13 Sve to govori o

pomeranju teita

Da li je mogue ouvati EU kao mirovni projekat ukoliko on obuhvati i

izgradnji vlasitite vojne sile koja e da bude sposobna i spreman da intervenie

i na velikim udaljenostima, tj. svuda gde lanice procenjuje da je njihova

bezbednost ugroena? Takvu mogunost zagovaraju Marlies Glasius i Mary

11 Vidi: Giovanna Bono, "The Perils of Conceiving EU Foreign Policy as a Civilizing Force, u IPG 1/2006, p. 155. 12 European Security Strategy: Secure Europe in a Better World, Brussels, December, 2003. 13 Vidi: J. Oberg, op. cit. p. 21.

- 6 -

Kaldor.14 Prema njihovom shvatanju EU treba posmatrati kao "veni mirovni

projekat" zasnovan na Kantovim principima, ali evropski pristup treba

podrati i vojnom silom. Drugim reima, Evropa od sada treba da bude

"tvra", s tim to funkcija vojne sile treba da se osmisli na nov nain. Vojna

sila treba da slui spreavanja i obuzdavanju nasilja u razliitim delovima

sveta, nasilja kojim se kre elementarna ljudska prava. Eventualno korienje

vojne sile treba da bude minimalno po snazi i broju rtava. Ono treba da je u

funkciji bezbednosnih potreba ljudi kada su izloeni ekstremnoj ne-sigurnosti

(genocidu, masovnom muenju, proterivanju, zloinu protiv ovenosti). EU

koja je sposobna da i vojno deluje u prilog "ljudske bezbednosti", po njihovom

miljenju,, doprinela bi globalnoj bezbednosti, jer bi istovremeno nadila

nedelotvornu nemo ali i geopolitiki pristup globalnoj bezbednosti.

Meutim, ova zamisao koja na prvi pogled izgleda kao "konano

pronaena formula" koja uva sutinu evropskog mirovnog projekta a

prevladava nemo, sudara se i sa jednim nizom potekoa. Prvo, EU se

postavlja kao inherentno etiki akter, lien bilo kakvih geostratekih interesa,

apsolutni potovalac meunarodnog prava. Sluaj priznavanja unilateralne

secesije na tlu bive Jugoslavije, uestvovanje njenih lanica u NATO

bombardovanju SR Jugoslavije bez odobrenja SB, prihvatanje, na pritisak

jedne njene lanice (Austrije), kandidature Hrvatske za lanicu uprkos tada

jo uvek neispunjenom uslovu (izruenje generala Gotovine), i nereenog

pitanja etniki proteranog srpskog stanovnitva, itd. pokazuje da je i ona

ambivalentan globalni akter, i da stoga i njena budua vojna sila moe da se

upotrebi u prilog obustave nasilja protiv nezatienih civila, ali i u prilog

zatite vlastitih hegemonskih interesa, ili interesa neke od njenih lanica.

Ostaje nejasno zato ne bi bilo doslednije duhu evropskog mirovnog projekta

snano podravati UN i njima omoguiti da ispunjavaju svoju ulogu na

svetskoj areni. Pogreno itanje poruka vlastitog iskustva, pre svega, na tlu

bive Jugoslavije, ali i nedosledno itanje izazova i pretnji koji ugroavaju

bezbednost EU dovode do stratekih ambivalentnosti.

14 Vidi: M. Glasisu, M. Kaldor,"Individuals First: A Human Security Strategy for the Europea Union", IPG 1/2005.

- 7 -

3. Institucionalne inovacije

Saglasno izraenoj volji da i u sferi spoljne i bezbednosne politike EU

izgradi nadnacionalne pretpostavke i da se osposobi za uspenije reavanje

sukoba, uveden je itav niz novih institucionalnih mehanizam, koji su se

razvijali od Sporazuma iz Mastrihta do predloga Ustava.

U okviru sekretarijata Saveta, Sporazumom iz Amsterdama osnovane

su dva tela iji je zadatak da formuliu odgovore na krize: Odeljenje za

planiranje politike i rano upozoravanje (Policy Planning and Early Warning

Unit, sada samo Policy Unit) i Situacioni Centar/Krizna elija (Situation

Centre/Crisis Cell). Odeljenje za planiranje politike osnovana je s ciljem da

prati, analizira i procenjuje meunarodne procese i zbivanja radi ranog

upozorenja - ukazivanja na mogue krize. Radi pomoi u ranom procenjivanju

moguih kriza Jedinica za planiranje je osnovala Situacioni centar kao svoje

pomono telo. On predstavlja stalno deuran zajedniki civilno/vojni centar za

upravljanje krizama.

Savet EU je januara 2001. osnovao Politiku i bezbednosni komitet

(PSC), kljuno telo koje povezuje Zajedniku spoljnu i bezbednosnu politiku i

Evropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku. Ovo telo je najodgovornije za

upravljanje krizama bilo vojnim ili civilnim sredstava. Ovo telo predlae

sveukupnu strategiju EU u datoj kriznoj situaciji. Iste godine je osnovan i

Vojni komitet, koji daje vojne savete PSC i usmerava rad Vojnog taba

(Military Staff). On ima pomonu ulogu kao i Krizna elija, tj. da pomogne

strukturama Saveta da nadgledaju operacije koje podrazumevaju Petersburki

zadaci i da predlae strateke vojne opcije.

Za civilne aspekte zaduen je Komitet za civilno upravljanje krizom koji

se bavi odravanjem reda, jaanjem vladavine prava i javne uprave,

razoruanjem, reintegracijom vojnika u civilno drutvo, posredovanjem.

Pored ovih novih tela, treba pomenuti da i u okviru Komisije, pored

komesara za spoljne odnose i za razvoj i humanitarnu pomo, vanu ulogu u

prevenciji sukoba imaju i specijalizovana tela: Jedinica za spreavanje sukoba

i upravljanje krizom, (glavno telo za prevenciju sukoba), EvropaPomo

(EuropeAid) koji prua pomo za razvoj i ECHO koji koordinira program

humanitarne pomoi.

- 8 -

4. Odnos mirovnog i socijalnog projekta

Na prvi pogled moe izgledati kao da je odnos mirovnog i socijalnog

projekta udaljen, nezavistan. Meutim, nae polazite je da su upravo ova dva

projekta differentia specifica evropskog modela integracije i razvoja. Oni su

deo evropskog identiteta, temelj konsenzusa i socijalne kohezije. Njihova

povezanost je viestruka. irenje polje mira izmeu drava i unutar drutava

omoguavalo je razvoj, a uravnoteen odnos izmeu ekonomske efikasnosti i

solidarnosti, individualne i kolektivne dobrobiti stvarao je okvir unutar kojeg

se mir uvrivao na demokratskim temeljima. Za pojedine zemlje, kao to je

Nemaka, socijalni model kapitalizma je omoguio novi identitet, raskid sa

ratnom prolou; za druge, pak, pozitivnu integraciju na temelju solidarnosti

i efikasnosti. Danas su sve jai glasovi koji pozivaju na odricanje od socijalnog

modela kapitalizma radi ekonomske efikasnosti i uspenijeg prilagoavanja

neo-liberalnim globalnim tokovima, poveanja konkurentnosti u odnosu na

nove ekonomske dinove, kao i glasovi koji tee robusnijoj, tvroj Evropi,

Evropi kao vojnoj sili. Ove dve tendencije su meusobno povezane i

nagovetavaju mogunost nastansk drugaijeg lika EU od dosadanjeg.

5. Iskustva EU u reavanju sukoba

Domaaj EU kao mirovno projekta najbolje se moe proceniti njenim

uincima u spreavanju i reavanju sukoba. Realan uinak EU u tom domenu

je manji nego to bi se pretpostavljalo na osnovu proklamovanih principa,

institucionalnih aranmana, obima pomoi i razuenom prisustvu na

globalnoj sceni. To se moe objasniti, delom vlastitim unutranjim podelama i

nedoslednostima, kao i suparnikim tenzijama sa SAD (globalnom

dominacijom SAD). Da bi ilustrovali navedeno prikazaemo odnos EU prema

nekim od sukoba i novih izazova.

Iraelsko-palestinski sukob

Sukob izmeu Palestinaca i Jevreja spada u jedan od najduih

savremenih sukoba, praktino traje vie od pola veka i to u regionu koji je od

kljune geostrateke vanosti. Do sada su svi pokuaji reavanja sukoba i

postizanje trajnog mira ostali neuspeni. Kada je o EU re, Blisko-istona

kriza je upravo primer neusklaenosti izmeu politikog stava, uloenog

- 9 -

novca i ostvarenog uticaja tj. postignutih rezultata, i to velikim delom zbog

dominantne uloge SAD koje su bezrezervno podraavale politiku Izraela.15

Za razliku od SAD, EU je podravala Rezolucije UN (izmeu ostalog,

Rezolucije 242, 338, 1397, 1402, 1515) u pogledu statusa palestinskih

teritorija, nunosti povlaenja Izraela sa okupiranih teritorija, zaustavljanja

izgradnje jevrejskih naselja na tim teritorijama i statusa Jerusalima. Osnovni

pristup mirovnom procesu na Bliskom istoku definisao je Evropski Savet

1980. u svojoj Venecijanskoj deklaraciji. Venecijanska deklaracija je potvrdila

pravo na postojanje i bezbednost svih drava u regionu ukljuujui i Izrael, ali

je i zahtevala uvaavanje legitimnih prava palestinskog naroda (u ovoj

Deklaracije jo se otvoreno ne govori o njihovom pravu na dravu). U

Berlinskoj deklaracija 1999. godine, prvi put se uvodi ideja o odrivoj,

demokratskoj i miroljubivoj suverenoj palestinskoj dravi kao najboljoj

garanciji izraelske bezbednosti. U Deklaraciji iz Sevilje, 2002. EU se sasvim

jasno zalae za reenje iskljuivo putem pregovora, koji bi doveli do okonanja

izraelske okupacije i povratka na granice iz 1967. i uspostavljanja palestinske

drave. Dakle, reenje se vidi u postojanju dve demokratske miroljubive

drave koje ive jedna pored druge unutar bezbednih i priznatih granica. U

pogledu dva najtea pitanja - statusa Jerusalima i povratka palestinskih

izbeglica, EU se ograniila na naelno zalaganje za pravedno reenje.

Poslednja mirovna incijativa SAD dovela je do stvaranje tzv. "Kvarteta" ije su

lanice pored SAD, UN, Rusija, i EU. I u okviru ove inicijative EU je izrazila

spremnost da se angauje u nadgledanju sprovoenja amerikog mirovnog

plana (Road map), koji je trebalo do kraja 2005. da dovede do potpunog

reenja izraelsko-palestinskog sukoba, a to se nije ostvarilo.16

EU je od poetka pokuala da uspostavi uravnoteen odnos prema

stranama u sukobu. Saglasno tome ona je podjednako osuivala prekomerno

nasilje drave Izraela kao i terorizam Palestinaca, a posredstvom EU

partnerstva za mirovni program podrava lokalne i meunarodne inicijative

civilnog drutva koje podstiu toleranciju i nenasilje. Ovom podrkom EU je

elela da doprinese izgradnji poverenja izmeu dve zajednice.

15 Riard Folk, smatra da je odnos SAD prema Palestinskom pitanju jedan od temelja na kome je ponikao terorizam muslimanskih fundamentalista. Vidi: Richard Falk, The Great Terror War, Olive Branch Press, New York, 2003.

- 10 -

to se tie posebnih odnosa sa svakom od strana u sukobu, odnose sa

Izraelom EU razvije u okviru Evro-mediteranskog partnerstva koji ima

trostruke temelje. Prvi ini sporazum EU i Izraela o pridruivanju (potpisan

1995. a stupio na snagu 2000.), a drugi, regionalna dimenzija Procesa

Barselona,17 dok trei ini pomenuta Evropska politika susedstva u okviru koje

je potpisan Akcioni plan koji omoguava Izraelu da unapredi politiku i

ekonomsku saradnju sa EU, tj. da se postepeno integrie u evropsko trite od

450 miliona stanovnika.18 EU je najvei trgovinski partner Izraela, oko 40%

Izraelskog uvoza dolazi iz EU, i oko 30% njenog izvoza je usmereno ka EU.

Kada je re o Palestincima, EU je do dolaska Hamasa na vlast bila

njihov najvei donator. U proseku ona je davala 250 miliona dolara godinje

to je 50% od ukupne pomoi koje su Palestinci primali. Od 2001. EU daje i 10

miliona evra meseno u fond Svetske banke za urgentnu pomo na

okupiranim teritorijama. EU je pruala podrku naporima da se konstituie

demokratska vlast na teritorijama pod palestinskom upravom, uestvujui u

izgradnji institucija, nadgledanju izbora i sprovoenju ekonomskih i politikih

reformi.

Dakle, kada je re o Izraelsko-palestinskom sukobu EU je prikazala

veliki raspon resursa kojima raspolae u prilog mirnog reenja sukoba ali nije

postigla eljeni uspeh. Jedan razlog lei u neprikosnovenoj dominaciji SAD

kada je ovaj sukob u pitanju. To je imalo za posledicu da i u sluaju ove krize

EU kadkad ne govori jednim glasom - zbog brige pojedinih EU lanica da ne

dou u koliziju sa SAD. Drugi razlog je, po reima efa EU misije u Izraelu, to

uprkos svojim naporima, Unija nije uspela da uspostavi konstruktivan dijalog

sa Izraelom u pogledu reenja Izraelsko-palestinskog sukoba. Po njegovom

sudu Izrael gaji duboko nepoverenje prema EU i njenim politikim sudovima,

zbog ega lanice Unije stiu utisak da Izrael i ne eli da one postanu partneri

16 Izraelsko brutalno bombardovanje Libana, u avgustu 2006. podelio je lanice EU na one koje su imale razumevanje za ovu intervenciju i one koji su bili kritini prema njoj. 17 Proces Barselona (1995.) obuhvata saradnju 12 mediteranskih zemalja i van UN je jedini forum gde se predstavnici Izraela i palestinske uprave direktno sreu. Cilj ove regionalne inicijative je pretvaranje Evro-mediteranskog prostora u zonu mira, slobodne trgovine i kulturnog proimanja. Vidi "The EU,s relations with Israel - Overview", http://Europa.eu.int 18 Akcioni plan je potpisan sa Izraelom 2004. godine.Vidi:" The EU,s relations with Israel - Overview"op. cit.p. 2.

- 11 -

u upravljanju sukobom.19 Dakle, EU za sada nije postigla diplomatsku i

politiku teinu koja bi realno odraavala njenu angaovanost na

uspostavljanju mira u ovom regionu.20

Kipar - reenje sukoba ili trajna podela?

U EU postoji sasvim jasna svest da perspektiva lanstva deluje u prilog

miru, prevenciji sukoba i njihovog nenasilnog reavanja. Iz tih razloga se

budunost lanstva tretira kao jedan znaajan mirovni instrument kojim

raspolae EU, a njeno irenje izjednaava sa rasprostoranjem mira,

demokratije i razvoja. Meutim, u kiparskom sluaju otvara se pitanje da li je

EU svojom politikom - prihvatanjem podele i primanjem u lanstvo samo

grkog dela Kipra "uinila istorijski kompromis ili istorijsku greku"21, da li je

prijemom doprinele buduem reavanju viedecenijskog sukoba, ili je

zapeatila postojee podele?

Kipar je podeljen na turski i Grki deo od 1974. godine nakon invazije

Turske na to ostrvo. Zelena linija razdvajanja je tada uspostavljena i

razmetene su mirovne trupe UN. Generalni sekretar UN, Kofi Anan lansirao

je 2002. sveobuhvatan plan reavanja dugogodinjeg spora. On je doiveo pet

revizija kroz razgovore sa stranama u sukobu i dravama garantima - Grkom,

Turskom i Velikom Britanijom. Sporazum je predviao ujedinjenje Kipra

posredstvom labave federalne strukture, sa dva ravnopravna entiteta koji bi

praktino imali status konstitutivnih drava i iroku autonomiju. Sa svoje

strane, EU je smatrala da je ostvarenje Ananovog plana tesno povezano sa

prijemom Kipra u EU i predloila je belgijski model uee Kipra u

institucijama EU i Savetu ministara. EU je smatrala da bi samo lanstvo reilo

bezbednosne brige grkih Kiprana u odnosu na Tursku i njeno vojno prisustvo

na ostrvu. lanstvo bi olakalo Grcima da prihvate ogranienja u pogledu

mogunosti naseljavanja i svojine koje je Ananov plan predviao.

Po zapadnim politiarima plan je izlazio u susret zahtevima obe strane i

predstavljalo je olienje "win-win" naela, tj. sporazuma u kojoj obe strane

dobijaju. Prihvatanje Sporazuma je trebalo da prethodi prijemu Kipra u EU.

19 Vidi Pismo Ambasadora G. Chevallard-a, "Let's Develop a More Confident EU-Israel Partnership", Newsletter, November 2003, www.eu-del.org.il/newsletter/ 20 Uporedi EU Crisi Response Capabilities: an Update, ICG, Issues Briefing, Brussels, 29. April, 2002. p. 5. 21 Vidi: Ann-Sofi Jakobsson Hatay, "The people deliver their verdict on the Annan Plan for a re-united Cyprus", TFF forums, May 1. 2004. www.transnational.org/forum/ p. 4.

- 12 -

Pojedini analitiari su ak sugerisali da se to postavi kao uslov, tj. da se

prihvatanje Ananovog plana povee sa ulaskom u EU.22 Na referendumu

(aprila 2004.) dolo je do paradoksalnog obrta, graani turskog dela Kipra su

prihvatili Ananov plan (iako su oni tradicionalno bili protiv ponovnog

ujedinjenja), dok su ga graani grkog dela odbacili sa 76% glasova, uprkos

svim pritiscima i upozorenju Havijera Solane da "voz odlazi". Obrazloenje

Grka je da sporazum nije ostvariv, da predvia isuvie komplikovanu dravnu

konstrukciju i da zapravo ne postie ujedinjenje, da nije "win-win" situacija u

pitanju, jer previe izlazi u susret turskim zahtevima, a premalo grkim (npr.

predvien je povratak manje od polovine Grka koji su napustili svoje domove

zbog Turske invazije i to tek nakon 3 godine, a ostalima e se gubitak

kompenzirati obveznicama koje e izdati kiparska vlada, a ne strana koja je

izvrila invaziju - Turska. Istovremeno svim Turcima koji su se u

meuvremenu naselili iz Turske na konfiskovanoj grkoj imovini dozvoljen je

ostanak. Predvien je vrhovni sud od devet sudija, 3 predstavnika grke

zajednice, 3 turske i 3 meunarodne zajednice, koji imaju pravo da reavaju

sve sporove ukoliko se grka i turska strana ne mogu sloiti, ime se naruava

suverenitet Kipra. Pravo Grka da se nasele u turskom delu su ograniena i u

suprotnosti su sa aquis communautaire. Sporazumom se zahteva rasputanje

grke nacionalne garde, dok turska vojska ostaje s tim to do 2018.njen broj

treba znatno da se smanji, a to je po Grcima isuvie spor tok, itd).

S obzirom da se EU jo 1999. na sastanku Saveta u Helsinkiju izjasnila

da reenje sukoba nije preduslov lanstva, nakon referenduma ona je primila

grki deo Kipra, tj. Republiku Kipar u svoje okrilje, a linija podela ostrva je

postala nova granica EU. Postavlja se pitanje da li e mirovni potencijal

prijema u lanstvo EU, koji u ovoj sekvenci nije urodio plodom i reio sukob

na Kipru, u sledeoj - kada na dnevnom redu bude prijem Turske, doneti vie

uspeha? Da li predstoji nova revizija Ananovog plana, ili je neophodan novi

predlog EU koji bi vie uvaio primedbe grkog dela?23 Da li e EU morati da

22 Vidi: Nathalie Tocci, "Cyprus and Turkey: Europe,s historic opportunity - Part I Cyprus". Ona je preloila da referendumsko pitanje zahteva istovremeno izjanjavanje o predlogu reenja koji je dao Anan i lanstvu u EU. www.ceps.be/wp.php?article_id=53 23 Po nekim tumaenjima, Ananov plan je bio pod uticajem amerikih interesa da Tursku privoli da dopusti prolaz njenim trupama ka severnom Iraku. A. Anagnos, npr. navodi sledeu izjavu Daniel Fried-a visokog predstavnika Stejt departmenta, a danas pomonika Kondolize Rajs: " Kada smo nastojali da ubedimo Tursku da dozvoli prolaz naim trupama kroz njenu teritoriju ponudili smo joj podsticaje: nekoliko milijardi dolara u zajmovima i donacijama i, Kipar u obliku Ananovog plana".

- 13 -

odstupi od svojih naela - slobode kretanje ljudi, jer ulazak Turske u EU lako

moe da dovede do radikalne promene demografske strukture Kipra? Dakle,

Kipar iako lanica ostaje polje neizvesnosti sa stanovita reavanje postojeeg

sukoba na evropskim naelima.

Evropska politika susedstva24 i sluaj Moldavije

Proirenje pored toga to rasprostire mir, razvoj i demokratiju,

neminovno pribliava EU i zemljama koje su suoene sa sukobima, krizama,

napetostima (troubled areas). U njenom novom susedstvu postoji niz

nereenih sukoba koji predstavljaju izazov za bezbednosti EU: od sukoba oko

Zapadne Sahare, Izraela i Palestine, sukoba koji potresaju Gruziju (problem

Abhazije i June Osetije), sukob Jermenije i Azerbejdana oko Nagorno-

Karabaha, kao i sukob u Moldaviji oko regiona Transnistrije. Evropska

politika susedstva (European Neighbourhood Policy, ENP), nastala je u

periodu izmeu 2002-2004. s ciljem da ojaa odnose EU sa novim susedima,

zemljama koje se s njom granie nakon proirenja, posredstvom, pre svega,

ekonomske integracije i politikih dijaloga i kao takva se moe smatrati

izrazom mirovnog projekta EU. Smatralo se da e se podsticanjem razvoja

novih suseda uvrstiti mir i stabilnost na vlastitim granicama. Predvieno je

da se naznaeni ciljevi ostvare posredstvom definisanja Akcionih planova, koje

e EU potpisivati sa svakom od 16 zemalja suseda.Iako je glavni akcenat

stavljen na liberalizaciju trgovine i razvoju demokratije, reavanje konflikata u

novom susedstvu se takoe pominje u dokumentima, s obzirom da postoji

realna opasnost od njihovog prelivanja na prostor EU. U skladu s tim, u svim

dosada potpisanim Akcionom planovima (sa Izraelom, Jordanom, Marokom,

Moldavijom, Palestinskom upravom, Tunisom i Ukrajinom) govori se o

zajednikoj odgovornosti u spreavanju i reavanju sukoba. Meutim, kako

istie N. Popesku, politika reavanja sukoba je nerazvijena, prvo jer je nosilac

EPS Komisija, a za upravljanje sukobima je zaduen Savet. Glavni akcenat je

stavljen na prevenciju i rekonstrukciju nakon sukoba, a manje na neposredno

uee u reavanju sukoba. Dosada se EU ustezala da koristi kapacitete svoje

Evropske bezbednosne i odbrambene politike (ESDP) u svom neposrednom

Izjava je data 26 jula, 2003. godine. Vidi: Aris Anagnos, American Hellenic Council, "With a Resounding No! The Cypriot Hellenes Refuse Political Suicide". www.americanhellenic.org p. 2.

- 14 -

okruenju zbog protivljenja Rusije. Zbog toga na tom prostoru nema vojnih i

policijskih misija. Jedina ESDP operacija u novim zemljama susedima je

Misija vladavine prava u Gruziji pod nazivom EUJUST-Themis koja je trajala

godinu dana, a sastojala se od 12 ljudi

S obzirom da je predvieno da Rumunija poetkom2007. godini

postane lanica EU, sukob u Republici Moldaviji oko secesije jednog njenog

dela (Transnistrije) time postaje akutan evropski problem. Iako je re o

tinjajuem a ne dramatinom sukobu, on je meutim, znaajan jer je nereen

status odcepljenog dela stvorio pretpostavke za znaajan porast kriminala i

obimnog prekograninog verca koji ugroavaju bezbednost zemalja EU.25

Pored toga, reenje ovog sukoba je bitno jer je ono predstavlja i jednu

znaajnu osu napetosti u odnosima izmeu Rusije i EU, s obzirom na njihov

razliit odnos prema stranama u sukobu. Rusija prua podrku otcepljenom

delu, Transnistriji jer je zainteresovana za ouvanje vlastitog uticaja u regionu,

vojnog prisustva i proglaenje ruskog jezika zvaninim. EU je zainteresovana

da Rusija povue svoje trupe, da ujedini Moldavija i da je izvue iz ruske

interesne sfere.

Sukob je zapoeo, kao i mnogi drugi u ovom regionu, sa raspadom

Sovjetskog saveza i proglaenjem Moldavijske nezavisnosti 1991. Strah od

ujedinjenja nezavisne Moldavije sa Rumunijom podstakao je

Transnistrijski/Pridnestrovski/Transdnestarski region, u kome 52% od

550.000 stanovnika ine Rusi i Ukrajinci,26 na secesiju. Nasilan sukob izmeu

centralnih vlasti Moldavije i vlasti Transnistrije izbio je 1992. i on je primiren

intervencijom ruskih vojnih trupa na elu sa generalom Lebedom. Secesiju

niko nije priznao, ali Transnistrija de facto funkcionie kao drava, a sa

Moldavijom je zapravo u labavom konfederalnom odnosu. Transnistrija uiva

rusku ekonomsku i vojnu podrku. Pored, etnikog momenta, sukob ima i

24 ire o tome vidi: Judy Batt, Dov Lynch, Antonio Missiroli, Martin Ortega, Dimitrios Triantaphyllou, "Partners and neighbours: A CFSP for a wider Europe", Chaillot Paper no. 64, EU Institute for Security Studies, Paris, December 2004. 25 U svetlu odnosa EU Instituta za strateke studije prema kosovskom pitanju i miljenja da je njegova nezavisnost uslov za razvoj i konsolidaciju demokratije u Srbiji, (uporedi: Dudi Bat, "Srpska demokrtija je krhka" NIN, 24/11/05 s. 17), zanimljivo je da saradnici istog Instituta u sluaju Moldavije zastupaju potpuno suprotno miljenje, tj. da je reintegracija Transnistrije uslov napretka Moldavije. Uporedi: N. Popescu, "The EU in Moldova - Settling Conflicts in the Neighbourhood, ISS, Occasional paper no. 60, 2005. p. 15 26 U svetlu ovih injenica nejasno kako N. ? moe da tvrdi da je sukob u potpunosti lien etnikih dimenzija. op. cit. p. 15.

- 15 -

svoje socijalne temelje, s obzirom da postoje interesne grupe na obe strane,

kao i u Rusiji i Ukrajini koje ekonomski profitiraju od nereenog sukoba.

Od ulaska ruskih trupa, vie puta je dogovarano njihovo povlaenje,

Rusija se na samitu OEBS-a u Istanbulu 2002. obavezala na povlaenje, ali se

ono do danas nije ostvarilo. Zbog toga je nain reavanja sukoba u Moldaviji

deo i odnosa EU i Rusije.27

U odnosu na sukob, EU je poslednje tri godine preduzela niz mera.

Prvo je, zajedno sa SAD, uvela 2003. sankcije, tj. zabranu putovanja jednom

broju politikih lidera Transnistrije. Donela je ENP Akcioni plan 2005. koji

definie mere koje mogu unaprediti ekonomske i politike odnose izmeu

Moldavija i EU, mada asimetrino. Potom je imenovala Specijalnog

predstavnika, za Moldavija, holandskog diplomatu koji ima mandat da osnai

prisustvo EU u reavanju sukoba. Oktobra 2005. prilikom prve posete

Evropskog komesara za spoljne odnose i politiku evropskog susedstva, Benito

Ferero Valdner, EU je otvorila novo predstavnitvo Evropske komisije iji

zadatak je sprovoenje Akcionog plana, i potpisala Memorandum o

razumevanju izmeu Komisije, Republike Moldavije i Ukrajine. Memorandum

je predstavljao prvi korak ka pokretanju misije (EU Border Asistance Mission

- EUBAM) koja bi pruala pomo u nadgledanju granica izmeu Moldavije i

Ukrajine.28 Cilj ove misije, koja je zapoela krajem 2005. godine, je

spreavanje prekograninog kriminala (pre svega, verca ljudi, oruja, robe,

droge, pranje novca i carinskih malverzacija). EU je pruala savete i obuku

kako bi podigla sposobnost graninih slubi ove dve zemlje, a ostvareni

razultati su bili osnova za odobravanje uveane finansijske pomoi Moldaviji

za period 2007-2010 u visini od 209 miliona evra.

EU je oekivla da e podsticanjem granine saradnje izmeu Ukrajine i

Moldavije, posredno doprineti i stvaranju povoljnije atmosfere za reavanje

27 Meunarodna krizna grupa, smatra Rusiju glavnim krivcem to se sukob dosada nije reio, ime je spreeno bre integrisanje Moldavije u evropske tokove. Rusku podrku samoproklamovanoj nezavisnosti Transnistrije koju smatra, sferom svojih geopolitikih interesa Krizna grupa opisuje kao hladnoratovski pristup. Dakle, u ovom sluaju, naelo samoopredeljenja nije prizivano, ve se insistira na teritorijalnom integritetu Republike Moldavije. Uporedi: International Crisis Group, Moldova: Regional Tensions over Transdniestria, Europea report No 157, 17 june 2004, www. crisigroup.org/home/. 28 Vidi: Commisioner Ferrero-Waldner to lauch Border Assistance Mission in Moldova 6-7 October, Brussels, 04 October 2005, www.europa.eu.int/comm/external_relations/moldova. Da bi podrala reformske proces i primenu Akcionog plana susedstva (2005.) Komisija je poveala pomo Moldaviji na 42 miliona evra do 2006.

- 16 -

sukoba u Transnistriji. Imajui u vidu vanost Rusije, EU vodi s njom

pregovore o zajednikom reavaju regionalnih sukoba,29 a u tom sklopu i o

sluaju Moldavije. Za EU je od prioritetne vanosti povlaenje ruskih trupa i

reforma postojeih mehanizam za odravanje mira. U svakom sluaju, naela

na kojima EU insistira u reavanju ovog sukoba, kao uslov za regionalnu i

vlastitu stabilnost, imae ire implikacije i za druge sporove, pre svega na

Kosovu.

Podrka miru na tlu Afrike - sluaj DR Kongo i sudanske provincije Darfur

EU ima dugogodinju post-kolonijalnu tradiciju prisustva na Afrikom

kontinentu, od Lome konvencije do Kotonu sporazuma (2000.) Kotonu

sporazum predstavlja novinu, u odnosu na prethodni, utoliko to je EU

odluila da stavi vei nagalasak na politike procese, na jaanje i

osposobljavanje lokalnih aktera za spreavanje sukoba i njihovo (nenasilno)

reavanje, na podrku afrikim organizacijama i njihovim naporima u

reavanju regionalnih kriza. Na tom tragu, EU je podrala osnivanje Afrike

unije, tj. odluku 53 zemalja da na vlastitom prostoru zaponu integracije nalik

evropskim. EU je 2004. godine osnovala i poseban fond (Peace Facility for

Africa, PF) koji ima za cilj da podri mirovne operacije Afrike unije. Za to su

odvojena sredstva u visini od 250 miliona evra za period do 2007. godine.

Sredstava se koriste na osnovu zahteva AU.

Afrika je i prostor prve van-evropske vojne i mirovne misije EU - misije

u DR Kongu. U leto 2003. godine snage EU su razmetene u istonom delu

Konga - provinciji Ituriji, u okviru operacije upravljanje krizom pod imenom

Artemis. Operacija je izvedena sa mandatom UN, saglasno Rezoluciji SB 1484

koja je odobrila razmetanje Privremenih hitnih multinacioanalnih snaga, pod

francuskom komandom. Ovom operacijom EU je prikazala irok raspon

instrumenata kojima raspolae u spreavanju, reavanju sukoba, kao i

izgradnji mira. Istovremeno, operacija Artemis je nagovestila i mogunost da

u reavanju kriza vojna sredstva steknu prednost u odnosu na civilna.

Artemis predstavlja prvu potpuno samostalnu vojnu operaciju EU jer je

izvedena u okviru Evropske bezbednosne i odbrambene politike (ESDP), bez

saradnje sa NATO, tj. izvan Berlin-plus aranmana. To je izazvalo otru kritiku

29 EU-Russia Road Map for the Common Space of External Security, May 2005, p. 43.

- 17 -

NATO, a naroito amerike vlade kojoj se nisu dopale samostalne vojne misije

EU. Misija je preduzeta u zemlji u kojoj je besneo rat od l998. godine i koji je

odneo preko tri miliona rtava. Sukob je izvorno etnikog karaktera, ali vodio

se i oko zemljita, mineralnih izvora, politike kontrole. Konflikt je posebno

rasplamsalo uee susednih zemalja Ugande i Ruande koje su slale svoje

vojne snage i oruje. Uprkos mirovnim naporima UN koji su dali neke

rezultate na centralnom nivou, sukob se nije smirio u istonom delu zemlje.

Naprotiv, on je 1999. dobio na intenzitetu u Ituri gde je dolo do prave

humanitarne katastrofe. Na poziv GS UN, Francuska je prihvatila da

intervenie, a njena inicijativa je ubrzo potom prerasla u akciju EU30

(odlukom Saveta o zajednikoj akciji 5 juna, 2003.). Operacija se oslanjala na

istoriju dugogodinje pomoi koje je EU davala Kongu. Samoj Ituri

humanitarna agencija evropske Komisije (ECHO), kao jedini donator je

dostavljala pomo od 1999. Operacija je imala za cilj da stabilizuje

bezbednosne prilike, pobolja humanitarne uslove, prui zatitu civilima.

Mandat je bio vremenski (do 1. septembra) i prostorno ogranien, kako bi se

stvorile pretpostavke da nakon toga UN razmeste vlastite ojaane snage.

Institucionalno glavnu odgovornost za strateko osmiljvanje operacije je

imao Savet i njegov Komitet za politiku i bezbednost, kao i Visoki

predstavnik. Vojni komitet je nadgledao izvedbu operacije. Francuska je kao

"zemlja predvodnica" (framework nation- bukvalno okvirna drava)31 stajala

na elu operacije Artemis u kojoj su uestvovale i snage 16 lanica EU. U

komandnim strukturama sastav je bio multinacionalan, dok su na terenu,

pripadnici misije bili 85% iz Francuske. Razmeteno je 2000 vojnika, koji su

umanjili pretnje civilima, obezbedili povratak znaajnog broja izbeglice,

omoguili priliv humanitarne pomoi i doprineli elementarnoj normalizaciji

ekonomskog ivota. Meutim, domaaj njihovog uinka se odnosio samo na

glavni grad Iturije - Buniju, dok je nasilje i dalje vladalo na 40 km. od grada,

parapolicijske snage nisu sasvimi neutralizovane, a demilitarizacija je bila

nepotpuna. Nakon vojne operacije EU je svoje prisustvo produila

30 Prema F. Faria, snaan razlog u prilog pretvaranja ove prvobitno francuske operacije u operaciju EU je politika potreba da se prevlada unutranji raskol lanica koji je izazvala amerika intervencija u Iraku. Vidi: Crisis management in sub-Saharan Africa- the role of the European Union, Occasional Paper 51, April 2004, ISS, Paris, p.41. 31 Ovaj pojam je nastao jula 2002. godine, kao osnov za izvoenje autonomnih EU operacija upravljanja krizom. Vidi: F. Faria, op. cit. p. 42.

- 18 -

obezbeujui sredstva za rekonstrukciju (infrastrukture) i razvoj politikih

institucija kako bi se uspostavila vladavina zakona (obukom sudija,

izgradnjom zatvora, osnivanjem suda za ratne zloine), i pruanjem

makroekonomske podrke, kao i podrke razoruanju. Ako ostavimo po strani

ogranien domaaj, operacija Artemis je pokazala da je EU sposobna da deluje

neazvisno od NATO. Operacija je organizovana brzo - za sedam nedelja, ime

je EU ojaala svoj meunarodni kredibilitet, ali se suoila i sa svojim

ogranienim finansijskiim i vojnim sposobnostima: mali broj lanica imaju

sposobnost da razmeste, podre i komanduju takvim operacijama. Nakon ove

operacije izbor "zemlje predvodnice" je postao, bar za sada, prihvatljivija

opcija kako za lanice tako i za NATO, od stvaranja evropskog odbrambenog

taba. Ostaje problem veze i kordinacije drave lanice koja dobije status

predvodnice i evropskih institucija u Briselu, kao i obezbeivanje finansijskih

sredstava. Trokove operaciju Artemis, je najveim delom snosila Francuska,

to se ne moe oekivati od manje bogatih lanica.

Najnovije nastojanje EU je da podri AU i njene napore da ree sukob,

koji ima za posledicu jednu od najveih humanitarnih katastrofa, u sudanskoj

provinciji Darfur izmeu arapskih paramilicijskih formacija (Dandavide),

koje podrava centralna vlast, i afrikog stanovnitva koje je bilo izloeno

brutalnom progonu. AU je 2004. preduzela misiju nadgledanje primirja

(AMIS) ali je morala da se osloni na sredstava sa strane, pre svega na EU i

njenog PF. Na taj nain dve regionalne organizacije su postale, pored UN,

akteri reavanje sukoba u Sudanu. Meutim, njihov uspeh je ogranien

nedostatkom ljudstva32 (za misiju nadgledanja) i sredstava. Napori EU su se

izrazili i kroz podrku pregovorima sukobljenih strana, slanje svojih diplomata

i specijalnih izaslanika, kao i uestvovanje u posrednikim misijama.

Meutim, kako konstatuju analitiari Meunarodne krizne grupe EU u sluaju

Darfura nije imala viziju i jasan model pregovaranja.

Doprinos EU uspostavljanju trajnog mira na Balkanu

Posle zavretka ratova na tlu Jugoslavije, i uspostavljanje razliitih

oblika "protektoratskih" aranmana u BiH i na Kosovu, EU je pokuala kroz

32 Meunarodna krizna grupa predlae da se problem nedostatka ljudstva rei ukljuivanjem NATO u operaciju razmetanja snaga, ime bi se i geografski doseg NATO dalje proirio. Niko nije prihvatio predlog. Vidi: International Crisis Group, The EU/AU Partnership in Darfur: Not Yet a Winning Combiantion, Africa Report no 99, 25. October, 2005. www.crisisgroup.org

- 19 -

preventivnu izgradnju mira da doprinese stabilizaciji regiona. Pruajui

pomo (posredstvom humanitarne agencije ECHO, programa CARDS,

Evropske agencije za rekonstrukciju), podstiui regionalnu saradnju

(uspostavljanjem Pakta za stabilnost Jugoistone Evrope, podsticanjem

stvaranja evroregiona za meugraninu saradnju, zona slobodne trgovine, i

efikasne kontrole granica), posredujui u stvaranju dravne zajednice Srbije i

Crne Gore, nudei perspektivu pribliavanja evropskim integracijama

(posredstvom procesa Stabilizacije i asocijacije) ona je postala vaan faktor

mira. Pored toga, EU na prostoru Zapadnog Balkana nastoji da jasnije isklee

lik svoje Evropske bezbednosne i odbrambene politike (ESDP). Nakon

zavretka ratova, EU pokuava da pokae da svojim vojnim misijama moe

presudno da utie na stabilizaciju zapadno-balkanskog regiona. Vojna i

policijska misija u Makedoniji, a naroito vojna misija u Bosni i Hercegovini

treba da potvrde bezbednosni kredibilitet EU i da otvore put ka njenom

buduem angaovanju na tlu Kosova i Metohije, ali i na drugim konfliktnim

takama sveta, pre svega na Bliskom istoku, gde je EU posebno

zainteresovana da uvea svoju ulogu i uticaj. Izazovi balkanskog regiona, po

njenom sudu, opravdavaju vojno angaovanje, a u konanom ishodu ono

doprinosi evropeizaciji ovog prostora. Meutim, ne izgleda tako

samooigledno da je priroda bezbednosnih izazova takva da vojne misije

predstavljaju najadekvatniji odgovor. Naime, iako oigledno teritorijalna

dezintegracija nije okonana, niti su problemi granica reeni, opte je

miljenje da su sukobi velikih razmera malo verovatni. Dominantni problemi

ovog regiona su slabe drave, krhke demokratske institucije, katastrofalne

ekonomske krize i siromatvo, korupcija i organizovan kriminal. ini se da

vojne misije mogu manje da doprinesu njihovom reavanju, nego vea

ekonomska pomo, izvesnija evropska perspektiva, dosledna primena naela

meunarodnog prava.

EU je dosada imala dve vojne misije na prostoru Zapadnog Balkana,

jednu pod nazivom Konkordija u Makedoniji (2003.) i drugu koja je zapoela

krajem 2004. u Bosni i Hercegovini pod nazivom operacija Altea. U oba

sluaja EU je dola kao zamena za NATO snage. U BiH, EUFOR je nasledio

70% postojeih NATO trupa, tako to su pripadnici SFORA samo promenile

uniforme i oznake. Istovremeno vie stotina pripadnika NATO ostalo je u

- 20 -

Sarajevu i Tuzli, i EUFOR e u okviru Berlin plus aranmana saraivati sa

njima. Nadalje, zadaci preostalih NATO pripadnika i EUFORA se prepliu

kada je re o hapenju hakih optuenika to e verovatno dovoditi do

problema i napetosti.

U Makedoniji, vojna misija Konkordija nije mogla da bude neto vie

od "papirnatog tigra" s obzirom na minimalni broj njenih pripadnika. Vie je

bilo pripadnika NATO koji su radili na reformi makedonske vojske u prilog

PzM nego pripadnika Konkordije. Njeno uspeno okonanje najvie je

dugovalo povoljnom unutranjem toku. Za eventualne teke bezbednosne

izazove EU je ionako raunala na snage NATO. Nakon Konkordije, usledija je

policijska misija Proxima, koja je otpoela decembra 2003. godine sa

jednogodinjim mandatom. Glavni zadatak 200 evropskih policijskih

strunjaka bio je da doprinesu promeni granine kontrole, tj. da policija

zameni vojsku, kao i da pomognu u reformi policije i njenoj decentralizaciji.

Kosovska kriza je danas najakutnija kriza sa velikim regionalnim

konfliktnim potencijalom. Reenje za krizu na Kosovu i Metohiji postaje

gorui problem od regionalnog znaaja - test za EU - da li e jo jednom u

ovom regionu da izneveri sebe. Da li e iznova sukob principa

samoopredeljenja i teritorijalnog integriteta da reava nedosledno, jedan

model da primeni za Albance na Kosovu, drugi na Srbe u Republici Srpskoj?

Da li e ona (kvazi)moralnim razlozima da suspenduje meunarodno pravo?

Da li e jedno etniko ienje da kanjava, drugo da nagrauje? Da li e se

opredeliti da nametne reenje jednoj strani, ne u prilog trajnog mira, ve

trenutnih geopolitikih interesa? Reenje koje bi se utemeljilo na prinudi

zahteva uspostavljanje poretka prinude, primenu nedemokratskih mera i

relativizaciju pravnih naela, to ne bi ostalo bez povratnog uticaja na drutva

drave lanice i karakter evropskog nadnacionalnog entiteta. Dakle, sa

Kosovom ponovo se otvara pitanje sposobnosti EU da na vlastitom tlu potvrdi

verodostojnost svog mirovnog projekta, sposobnost da sudeluje u traganju za

reenjem kojim se izlazi u susret interesima obeju strana.

6. EU pred novim izazovima mira

EU je u svojim stratekim dokumentima meu glavne nove

bezbednosne pretnje sa kojima se suoava svrstala irenje oruja za masovno

unitenje, terorizam, regionalni sukobi, raspad drava i organizovani kriminal.

- 21 -

Zadraemo se na prve dve pretnje, s tim to emo opasnost od oruja za

masovno unitenje prikazati posredstvom sukoba sa Iranom.

Nuklearna kriza u Iranu

Kada je izbila nuklearna kriza sa Iranom, tj. kada je Iran odluio da

otpone program obogaivanja uranijuma - po njihovom uveravanju u civilne

svrhe, a po Amerikom miljenju33 s ciljem da se domogne atomske bombe,

izgledalo je da je EU pronala bolji nain pristupanju problema od SAD.

Svojom diplomatijom i obeanom ekonomskom pomoi uspela je privremeno

da nagovori Iran da obustavi na dve godine svoj nuklearni program. Meutim,

kako vreme protie, razlika izmeu pozicije EU i SAD u ovom sluaju se

smanjuje, tako da se EU sve vie priklanja amerikoj politici, i sada ta dva

globalna aktera vie deluju kao "dobar i rav policajac" nego kao zastupnici

dve razliite politike. Naime, avgusta 2005. godine EU predlae novom

predsedniku Irana, Mahmudu Ahmadinedadu, Sporazum koji predvia da

Iran definitivno odustane od svog nuklearnog programa, ali ne nudei nita u

zamenu. EU nije garantovala Iranu snabdevanje nuklearnim gorivom, to je u

prethodnim dogovorima inila, niti je preuzela vrste i konkretne obaveze u

sferi bezbednosti - npr. pruanje garancija da Iran nee da bude napadnut,

zalaganje za razoruanje itavog regiona. Iran je nakon toga odluio da obnovi

rad svoje nuklearne centrale u Isfahanu, a EU je prekinula diplomatske

razgovore. Francuska, Velika Britanija i Nemaka, tri drave koje u ime EU

vode pregovore, su upozorile Iran da ukoliko se oglui o zahteve da obustavi

svoj nuklearni program da e one biti prinuene da preduzmu "druge vrste

akcija", tj. mere prinude koje ne iskljuuju preventivne vojne akcije.34 Ove tri

lanice EU su elele, zajedno sa Amerikom, da Iran stave na dnevni red Saveta

bezbednosti UN i predloe ekonomske sankcije.35 Od toga su privremeno

odustale zbog protivljenja Rusije i Kine. EU nije sasvim odbacila diplomatski

33 "U martu 2005. prema Njujork tajmsu, jedan izvetaj komisije o obavetajnom radu, prosleen predsedniku Buu podvukao je da informacije o Iranu "nisu dovoljne da bio mogao da se donose definitivni sud o programu proizvodnje nuklernog oruja u Iranu". Vidi: Siris Safdari, "Iran brani svoje pravo na civilnu nuklernu energiju", Le Monde diplomatique, srpsko izdanje, Godina 1, no. 1, novembar 2005, s.10. 34 Decembra 2003. kada je usvojena Evropska strategija bezbednosti, usvojena je i Strategija protiv irenja oruja za masovno unitenje koja predvia da ukoliko preventivne mere ne donesu rezultate mogue je i pribegavanje sili. Vidi: EU strategy against the proliferation of armes of massive destruction, 15708/03, 12 and 13 December, 2003. 35 Uporedi, Karolin Pel, "Kad Evropa usvaja amerike stavove", Le Monde diplomtique, Godina 1, br. 1, novembar 2005. s. 11.

- 22 -

dijalog sa novim vlastima Irana, koji je krajem 2005. ponovo zapoet.36 Na

sastanku u Beu, predstavnici EU i Irana su pokuali da "razgovaraju o

razgovorima", tj. da preispitaju da li postoje zajednike pretpostavke za

nastavak dijaloga. Meutim, razlike su ostale prevelike. EU se nadala da ako

Iran ne odustane od svog nuklearnog programa i ne prihvati Ruski predlog (da

se u Rusiji vri obogaivanje uranijuma i Iranu izvozi elektrina energija) da e

Rusija i Kina podrati predlog o uvoenju sankcija, to se nakon nekoliko

pokuaja krajem 2006. godine i desilo.

Iran sve vreme tvrdi da ne postoje dokazi da se on sprema da proizvede

atomsku bombu, kao to nisu postojali ni u sluaju Iraka i njegovog navodnog

posedovanja oruja za masovno unitenje. Amerikanci tvrde da Iran lei na

ogromnim rezervama nafte, te je nuklearna energija suvina, a iranska politika

opasna i zahteva odluno delovanje meunarodne zajednice. EU se potpuno

pribliila takvom stavu, tj. otrijoj politici i spremnosti da primeni mere

prinude. Meutim, motivi sukoba su viestruki. Oni zadiru u pitanje dosledne

primene zabrane irenje nuklearnog naoruanja, to bi znailo da ni druge

zemlje u regionu, kao to je Izrael37 na primer, ne smeju da poseduju takvo

oruje i moraju biti izloeni istoj vrsti pritiska kao Iran. Prisutno je takoe i

pitanje kontrole svetskih energetskih izvora. Po miljenju S. Safdarija,38 prvo,

era nafte se privodi kraju, iranske rezerve su ograniene a demografski rast

ubrzan. Drugo, zemlje koje proizvodnju elektrine energije zasnivaju na

nuklearnim elektranama, trae da se zemlje u razvoju odreknu izgradnje

vlastitih kapaciteta za proizvodnju nuklearne energije i da u snabdevanju

energijom zavise od njih. Sukob sa Iranom je jo jedan nagovetaj da e

konflikti oko resursa biti glavno obeleje nadolazee epohe. S obzirom na

ozbiljne regionalne i globalne implikacije ovog sukoba, bilo bi vano da se EU

olako ne odrekne diplomatskih, pregovarakih modusa nalaenja reenja.

Terorizam

Od teroristikog napada na SAD 11. septembra, EU se aktivno ukljuila

u borbu protiv globalnog terorizma. Dan nakon 11. septembra, Evropski Savet

je odluio da e borba protiv terorizma imati prioritet. Prihvaen je Akcioni

36 Vidi: www.newsBBC.co.uk 37 Iako je to jo uvek nepotvreno, sumnja se da je od 1979. Izrael doao u posed 200 nuklearnih bojevih glava, koliko ima i Velika Britanija. Vidi: NIN, broj. 2873, 19. 01. 2006. s. 59.

- 23 -

plan koji je imao 60 ciljeva obuhvatajui spoljnu politiku, sudsku i policijsku

saradnju, finansije, itd. Za svaki cilj je identifikovan nosilac i vremenska

dinamika. Naglasak je stavljen na jaanju meusobne saradnje, mada su se na

tom putu tekoe pojavljivale zbog odlunosti nacionalnih drava da zadre

to vei stepen suverenosti u sferi bezbednosti i unutranjih poslova. Unutar

toga, lanice su nastojale da unaprede one oblike saradnje koja su ve

postojale pre 11. septembra. To je ukljuivalo, izmeu ostalog, jaanje

Evropske sudske mree (European Judicial network, nastala je 1998.) radi

lakeg reavanja sudskih zahteva koje jedna lanica upuuje drugoj,

Konvenciju o uzajmnoj pomoi kada je re o kriminalu (2000.), kao i

Konvencije o uzajamnoj pravnoj pomoi (2000.) radi obezbeivanja

informacija o bankaraskim transkacija i raunima, osnivanje Eurojust (2001.)

s ciljem da se pobolja koordinacija u istragama. Nakon 11. septembra, glavna

novina je uvoenje Evropskog naloga za hapenje (2002.) kojim je trebalo da

se olaka izruivanje osumnjienih.

Za razliku od SAD, kao i u sluaju Irana, EU je na poetku ispoljavala

sloeniji odnos prema fenomenu globalnog terorizma. Prvo, kada je re o

terorizmu, zastupala je stanovite da je vano baviti se njegovim (socijalnim,

ekonomskim, politikim) korenima a ne samo simptomima, koristiti vie

policijske i obavetajne instrumente, umesto vojnih intervencija,39 i praviti

jasnu distinkciju izmeu ekstremnih, fundamentalistikih islamskih grupa i

Muslimana u celini. Sa teroristikim napadima izvedenim u Madridu (2004.) i

Londonu (2005.), odnos prema terorizmu je dobio tvre dimenzije, tj. razlike

u politici SAD i EU su se u izvesnoj meri umanjile.

Ciljevi su postali ambiciozniji nakon napada u Madridu, kada je

lansiran Akcioni plan za borbu protiv terorizma (2004). Plan predvia

jaanje meunarodnih napora u borbi protiv terorizma, smanjenje pristupa

terorista finansijskim sredstvima, unapreivanje sposobnosti detekcije,

istrage i suenja teroristima, uspostavljanje efikasne granine kontrola, kao i

bavljenje faktorima koji doprinose terorizmu i regrutovanje terorista. Plan

takoe predvia jaanje, uz tehniku pomo EU, sposobnosti treih zemalja,

38 Vidi: S. Safdari, "Iran brani svoje pravo na civilnu nuklearnu energiju", Le Monde diplomatique, (srpsko izdanje), Novembar, 2005, Godina 1, no. 1, s. 10.

- 24 -

ne-lanica, za borbu protiv terorizma. Dalje akcije nametnuo je teroristiki

napad u Londonu. One su se kretale u ve naznaenim okvirima, ali s

pojaanim intenzitetom, kada je u pitanju razmena informacija izmeu

policija, kontrola finansijskih tokova, pranje novca, spreavanje zloupotrebe

dobrotvornih ustanova, kao i kontrola prodaje vatrenog oruja i eksploziva.40

Uprkos svemu, u borbi protiv terorizma, analitiari smatraju da je akcenat

ostao vie na jaanju saradnje izmeu drava, a manje na jaanju evropskih

organa.

Posebnu panju su izazvali predlozi da se pojaa nadzor nad svim

vrstama komunikacija (telefonskih poziva, elektronske pote i interneta), da se

intenzivira prikupljanje podataka posredstvom viznog reima, kao i da se

suspenduju neke pravne odredbe u vezi pritvora. Jaanje tvrdog pristupa, koji

unutranju i spoljnu bezbednost povezuje kako je Bono opisala, stavlja EU

pred izazov: kako da u ime opasnosti od terorizma i rasprostranjenog oseanja

nesigurnosti ne ugrozi naela liberalne demokratije, graanske slobode, tj.

pretpostavke unutranjeg demokratskog mira.

Zakljuak

EU kao mirovni projekat u okolnostima unutranjeg traganja za novom

politikom, ekonomskom i socijalnom formulom koja bi sauvala postignute

uinke, nalazi se pred stratekim izborima. Da li e EU ostati primarno civilna

sila, ili e se teite sve vie premetati na razvoj njene robusne vojne

komponente? Da li sloena i razuena strategija prevencije u najirem smislu

ostaje njen glavni zadatak, ili e to postati uspostavljanje i nametanje mira,

globalni rat protiv terorizma? U kojoj meri e diplomatska, nenasilna

sredstva, uzmicati pred merama prinude i da li e u ime novih pretnji i novih

globalnih pritisaka ona ograniavati vlastite demokratske i socijalne uinke? U

meri u kojoj EU tei da postane globalni akter u prilog boljeg sveta, sveta

globalne demokratije, vladavina prava, solidarnosti i mira, ona mora

istovremeno da rehabilituje, revitalizuje i redefinie vlastiti socijalni i mirovni

projekat i time pokae da postoji ne samo uverljiva alternativa potojeem ve i

njen prepoznatljiv nosilac.

39 EU nije uestvovala u amerikoj intervenciji u Avganistanu nakon 11. septembra. Nakon intervencije 13 lanica je dalo svoje trupe za Meunarodne bezbednosne snage, ali to nije billa akcija EU. EU je pruila humanitarnu pomo i sredstva za rekonstrukciju.

- 25 -

Literatura

Bono Giovanna, "The Perils of Conceiving EU Foreign Policy as a 'Civilizing'

Force", Internationale Politik und Gesellschaft, 1/2006.

Cuperus Ren, European Social Unease: A Threat to the EU?", Internationale

Politik und Gesellschaft, 1/2006.

Emerson Michael, "Europeanisation & Conflict Resolution, Testing an

Analytical Framework", CEPS Policy Brief, No. 59/December 2004.

Fernanda, Faria, "Crisis management in sub-Saharan Africa - the role of the

European Union", Occasional Paper no 55, ISS-EU, December, 2004. wws.iss-

eu.org/occasion/occ55e/html

Pel, Karolin, "Kad Evropa usvaja amerike stavove", Le Monde diplomatique,

godine 1, no. 1, novembar 2005, s. 11.

Popescu, Nicu, "The EU in Moldova - Settling conflicts in the

Neighbourhood", ISS Occasional Paper no 60, October 2005, www.iss-

eu.org/occasion/occ60e.html

Severin, Adrian, "The Future of the EU: A Need for a New Vision",

Internationale Politik und Gesellschaft, 1/2006.

Tocci, Nathalie, "Cyprus and Turkey: Europe's historic opportunity", CEPS,

January, 2005, www.ceps.be/wp.php?article_id=53

Wilkinson, Paul, "International terrorism: the changing threat and the EU's

response", Chaillot paper no. 84, October 2005, www.iss.eu.org

Yusufi, Islam "Europeanizing the Wesetrn Balkans through Military and

Police Missions: The Cases of Concordia and Proxima in Macedonia",

European Balkan Observer, Vol. 2, No. 1, May 2004.

40 Vidi: P. Wilkinson, "International terrorism: the changing threat and EU,s response?", Chaillot paper no. 84, October 2005, p. 33

- 26 -

Abstract: The paper attempts to analyze the EU as a peace project by depicting its principles, strategy and practice of conflict resolution. The justification for such an approach the author finds in the fact that the EU has self-defined itself as a peace project, in the interrelations of its economic/social and peace project, as well as in the new wave of risks and threats that are once again putting to test the capacities of EU to act as a significant global actor of peaceful conflict resolution. The author describes the evolution of the peace project, and in particular the role conflicts in ex-Yugoslavia had in moving the focus of the European politics from the principle of prevention toward the principle of intervention, from the civilian to the military dimension. Taking as an example the relationship of EU toward the Israel/Palestinian conflict, the Cyprus conflict, the problem of secession in Moldova, missions in the Balkans and Africa, toward the Iranian nuclear program and terrorism, the author indicates the degree of consistency and achievement of EU as a peace project. The author concludes that the EU is facing a strategic choice whether it will remain primarily a civilian power, or it will seek to reach the military power of USA and develop into a superpower increasingly using military intervention as an instrument of conflict resolution and protection of its interests. Key words: European Union, conflict, peace, wars in ex-Yugoslavia, Isreal/Palestine, Cypres, DR Congo, European neighborhood policy, Moldova, terrorism, Iranian nuclera crisis.

- 27 -