BELEŠKE SA TRI ISTOIMENA PREDAVANjA VLADIKE PORFIRIJA O SVETOJ TAJNI POKAJANjA I ISPOVESTI

Posledica pogrešne predstave o Bogu je pogrešna predstava o pokajanju. Hrišćanin razmišlja o Bogu u juridičkim ili, bolje, u moralističkim okvirima.Bog jeste Sveznajući, Svemogući,Tvorac i Spasitelj - sve su ovo atributi ali šta je suština Božijeg bića ? Bog je pre svega i iznad svega LjUBAV. Vasilije Veliki govori o različitoj motivaciji čoveka prema ispunjavanju Božijih zapovesti:-čovek se stavlja u poziciju roba ako ispunjava zapovesti iz straha od ''kazne'';-ekonomski odnos ukoliko čovek ispunjava zapovesti zbog ''nagrade'' i-životvorni odnos Boga i čoveka nastaje kada čovek ispunjava Božije zapovesti jer voli Boga kao Oca i u kome se otkriva suština Božijeg bića koji je Ljubav.Bog želi da svi dođu u organsko prožimanje Božije Ljubavi. Kada doživljavamo Boga kao Ljubav i kada greh posmatramo u odnosu na Boga Ljubav, tek tada otkrivamo istinsku pogubnost greha i ogrehovljene prirode nastanjene u našem srcu. Bog daje zapovesti kao putokaz životni i usmerenje kako treba živeti. Negativna i imperativna forma zapovesti provocira u nama mišljenje da Bog nama naređuje da ne radimo ono što nam po prirodi pripada! Međutim,Bog nama govori da ne činimo ono što nam po prirodi ne priliči !Apostol Pavle sve zapovesti naziva Pedagogom za susret sa Hristom. To su sve putokazi ako hoćemo da živimo u skladu sa autentičnim i zdravim bićem čoveka u sebi i drugima.Npr. idući od gole datosti svoje, dolazimo u situaciju ''ukrasti'', Bog usmerava ''nemoj'' jer ti ukazuje na pravi put tvog bića. Greh nije prestup, niti juridička, niti moralistička kategorija već ONTOLOŠKA jer greh uvodi čoveka u nebiće odvajajući ga od izvora ŽIVOTA. Da je greh pravni ili moralni prestup, bilo bi čoveku lakše ali umnogome nedostojnije njegovog dostojanstva i potencijala. UTILITARNA ASKETIKA JE PROMAŠAJ. Greh je skretanje sa puta našeg ostvarenja kao bića i to večnog. Greh je nemogućnost spoznavanja istine da nas Bog voli. Greh je promašaj cilja. Greh je strašna kategorija jer sobom nosi smrt. Greh je mnogo strašniji u pravoslavnom iskustvu nego u bilo kom drugom. ŠTA JE TU POKAJANjE ?Ne treba osuđivati sebe i kukati i ''posipati se pepelom'', mada i to kao prelaz ka pokajanju ima smisla. Pokajanje, kajanje za čoveka Crkve (TELA HRISTOVOG) je neprestano stanje čišćenja, preumljenja, uzrastanja u Božanskoj Ljubavi koja pobuđuje neprestano otapanje grehovnih okova duše.Konstatacija udaljenja od puta ka Bogu. Osećanje potrebe i nostalgije da se Bogu vratimo...Nostalgija za lepotom zajedništva sa Hristom. Čežnja za punoćom se čak ogleda i kroz devijacije kroz koje prolazimo i kroz vrline. HARMOLIPI-radosna tuga; METANO-preumiti, promeniti sadržaj bića (metanija je poklon kojim telesno predukazujemo unutarnju potrebu za promenom). Greh je odstupanje od samoga sebe. Bitna je želja za Bogom blagoslovenim putem ka Bogu. Mnogo je bitnije da smo na putu ka Bogu i ostvarenju svog bića, nego na kojoj smo lestvici. Čežnja za povratkom na put je pokajanje. Npr. brod i putnici sa različitim komforom na njemu. Razlika je u doživljaju i punoći radosti ali ne u putu jer kad brod prispi u pristanište DOĆI ĆE SVI.

Greh, mali ili veći-ne porede se i ne dele se jer su svi u istoj meri pogubni po dušu kao što su vrline korisne. Greh porađa jedan drugi kao i vrline. U odnosu na Ljubav Božiju ne postoji ni jedan greh koji ne može biti oprošten. Ako bi jedan čovek nosio svu težinu svih naših grehova i ako taj čovek poželi povratak Hristu, onda taj svegreh postaje samo zrno u beskrajnom okeanu Božije Ljubavi. Bog ne kažnjava, ne ljuti se i nema potrebu da prašta. Naše je da li ćemo doživeti svu tragiku svoje otuđenosti i promašenosti.

Pogrešno poimanje ispovesti u 18.,19. i 20. veku kao duhovnog suda delovalo je poput duhovne tiranije. Ispovest je manifestacija i svedočenje da se u nama javlja ova radosna tuga. Duhovnik čita razrešnu molitvu u kojoj se navodi karakteristična rečenica:''Prisajedini ga svojoj Svetoj i sabornoj Crkvi.'' Greh nas odvaja od Hrista, Crkve i od autentičnog našeg bića. ''Stalno ispovedam isti greh''- iskušenje nečastivog da to zbog lažnog stida ne radimo čime nas lišava blagodati pokajanja. Ma koliko puta grešili po jednom istom pitanju, toliko puta treba da se vratimo Bogu. Npr.ako isprljamo telesnu odeću, nećemo je zbog toga baciti ili prljavštinu zadržati već ćemo je uvek iznova prati, tako pre i sa dušom treba činiti-koliko god je puta zaprljali toliko puta je očistiti kajanjem i ispovešću. Svako od nas ima svoju Ahilovu petu. Mi u pomislima treba da odbijamo negativne misli, da ih ne gajimo bivajući pasivni kako one kroz želje srca ne bi postale dela. U istu tačku će nas nečastivi gađati i s'leva i s'desna uvek sa novim pristupom jednom istom cilju. Nečastivi će podsticati nekoga da krade i to će ovaj činiti čak bez ikakvog rasuđivanja. Mi hrišćani ne razlikujemo se puno od ostalih ljudi i formalno mi nismo ništa bolji od ljudi koji ne veruju u Hrista - Boga Ljubavi. Ali mi se trudimo da kroz pokajanje prepoznamo svoj greh i da se zbog Božije Ljubavi oslobodimo greha. Razlika je spolja mala ali suštinski vrlo bitna jer nam se u odnosu na tu razliku daje mogućnost da budemo pravi i autentični ljudi. Priča o Starcu podvižniku i mladom poslušniku koji je svakoga dana ispovedao isti greh a Starac je govorio: ''Ništa,čedo,ustani.'' Svakoga dana je mladi monah govorio isti greh. Starac je govorio bez verbalizama i lažne utehe ali uvek blago poučivši mladog podvižnika: ''Ne dozvoli da te Bog zatekne u njemu. Ne dozvoli da se pomiriš sa njim i stanje greha prihvatiš kao normalno.'' Sv. Isak Sirin: ''Veći je onaj ko se jednom pokajao nego onaj koji i mrtve vaskrsava.'' SVETITELj JE POKAJNIK!!!Svetitelj je onaj koji uvek poželi da iz svog greha ustane bez obzira koliko puta padao.Svi hrišćani ljudi su sveti i pozvani na svetost i ono što ih čini svetima je upravo to stanje neprestane atmosfere pokajanja.

PRIČA O BLUDNOM SINU (Sveto Jevanđelje od Luke, glava 15)

Bludni sin prisvaja deo Očevog imanja i odlazi sa njega. Otac je čekao sina, čekao da mu se sin vrati.

Ne zaboraviti da je BOG NAŠ OTAC. I bludni sin nije zaboravio da je njegov otac njemu otac. Rasuvši sve i dospevši u poniženost koja ga je sa položajem svinje izjednačavala, bludni sin se seća oca:'' 17.A KAD DOĐE SEBI, reče: Koliko najamnika u oca mojega imaju hljeba isuviše, a ja umirem od gladi!18.Ustavši otići ću ocu svojemu, pa ću reći: Oče, sagriješih nebu i tebii, 19.I više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim: primi me kao jednog od najamnika svojih.20.I ustavši otide ocu svojemu. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i poljubi.''

Jevanđeljska huškaStariji sin videvši kakvom svečanom trpezom je otac slavio povratak mlađeg sina, rasrdi se i ne htede da uđe u kuću. Otac ga moli.''29. A on odgovarajući reče ocu: Eto služim te toliko godina i nikad ne prestupih zapovijest tvoju, pa meni nikad nisi dao ni jareta da bih se proveselio sa prijateljima svojim. 30. A kada dođe taj tvoj sin, koji je rasuo imanje tvoje sa bludnicama, zaklao si mu tele ugojeno. 31. A on mu reče: ČEDO, TI SI SVAGDA SA MNOM, I SVE MOJE JESTE TVOJE. 32. Trebalo je razveseliti se i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav bješe, i oživje; i izgubljen bješe, i nađe se.'' Otac donosi utehu za oba svoja sina, svakom kakvu potrebuje. Bog nas sve voli bez razlike nepromenljivom Ljubavlju i teši kako kome potrebuje. Problem koji nam se dešava je da poput bludnog sina prisvojimo Očevu imovinu bez blagoslova i 'oremo njivu' bez Boga a odmah zatim kušamo gorke plodove svoga truda i tada treba smoći snage i vratiti se Bogu kao Ocu. Kada živimo odvojeno od Boga doživljavamo teškoće i u pogledu života i u pogledu suočavanja sa smrću. Izgubljeni smo i beznadežni.

POKAJANjE NIJE RASKAJANjE

Griža savesti nije pokajanje već uvid da smo pogrešno postupali. Neophodno je da pođemo dalje do pokajanja. Griža savesti često vodi u očajanje koje govori o nedostatku vere (poverenja) prema Bogu. Tada kritikujemo sebe i kinjimo, hoćemo da kažemo da smo bolji lažno se tešeći, umesto da vidimo sve svoje slabosti i zavapimo Gospodu za pomoć jer će nam odtuda doći istinska radost i punoća. Očajanje je posledica maloverja i gordosti. Očajanje se krije i posle uspeha ako uspeh pripisujemo svojim talentima i moćima. Strah pomaže da ljubav ne postane drska i da se ne nameće. A strah kao stalno podozrenje i zakopavanje u rupu je vid duhovne bolesti.

Neprestana nemoć i raspinjanje nudi i skriva jednu moć koja od Boga dolazi u nemoći o čemu svedoči apostol Pavle. Slušati glasove svetih a ne glasove svoje izvitoperene savesti koja govori o dubokoj nesigurnosti u svemoć Hristovu. Hristos je jednostavan i prost ali smo ga mi svojim umnim spekulacijama i kompleksima učinili složenim, odaljivši se.

Hristos nema neprijatelja. Ne spasavaju se narodi nego ličnosti. Spasava se konkretan čovek.

Crkva ne sme da se odrekne izvorne misije zarad privremenih rešenja. Crkva propoveda raspetog Hrista koji je umro i vaskrsao da spasi svakog čoveka i na svako pitanje ovo je odgovor Crkve koja na sasvim drugom nivou blagovesti. Onaj ko je u Crkvi ima odgovornost da se raspinje za one koji nisu u Crkvi i dužni smo da izlazimo sa svoje pozicije, kao što je Hristos sa svoje božanske pozicije sišao u ad da spasi ljude. Tako smo i mi dužni da dolazimo do ljudi koji su različiti od osobe sa vrlinama.

Pokajanje je vaskrsavanje u nama čežnje i želje za neraskidivim jedinstvom sa Bogom. Vaskrsavanje lika Božijeg u nama. Sloboda čovekova je ikona Božija i on ima potrebu da prevaziđe i nadiđe sve što u svetu postoji. Stvoreni svet i sve što on nudi ne ispunjava gladi i mogućnosti koje čovek nosi u sebi.

Čovek je biće sazdano za odnos Ljubavi sa Bogom i drugim čovekom.. Veći talenat - više muke. Kome Bog da više u glavi da mu i više težine. NIKAD NIJE DOVOLjNO ZA VRLINU!