KALIST VERSILA IMENA

naslov originala:The Power of the Name

Jesus Prayer in Orthodox Spirituality

Isusova molitva u pravoslavnoj dogmatici  1.     Molitva i tihovanje

 "Kada se molis", ispravno je primetio jedan pravoslavni pisac, "moras biti miran: pusti molitvu neka govori".Tihovanje je ono najteze i odlucujuce u umetnosti molitve. To nije samo nesto negativno - prekid izmedju reci, prekid u govoru vec je ono, pravilno shvaceno, nesto sasvim pozitivno: odnos otvorenosti, spremnosti, budnosti i, pre svega, osluskivanja.Isihast je onaj ko je dostigao "isihiu", odn. tihovanje ili unutrasnju tisinu, tj. onaj koji slusa. On osluskuje glas molitve u svom srcu i spoznaje da taj glas nije njegov, vec nekog ko govori u njemu. Veza izmedju molitve i tihovanja bice jasnija ako pogledamo cetiri kratke definicije.Prva je iz Concise Oxford Dictionary i opisuje molitvu kao uzviseni vapaj Bogu... "Molitva se predstavlja kao nesto sto se izrazava recima, u stvari, kao delo kojim se molimo Bogu da nam iskaze ovu ili onu milost".Ovde se nalazimo na nivou spoljasnje a ne unutrasnje molitve. Malo se ko od nas moze zadovoljiti ovakvom definicijom.Druga definicija potice od ruskog Starca iz proslog veka i mnogo manje je spoljasnja. "Osnov molitve", kaze sv. Teofan Zatvornik, "jeste da se stoji pred Bogom sa duhom u srcu i neprestano, danonocno, da se stoji pred Njim do kraja zivota". Ovakvo oznacavanje molitve ne sadrzi samo molbu za stvaritakva molitva se moze obavljati a da se ne upotrebi ni jedna jedina rec; ona nije tek trenutna delatnost, vec trajno stanje. Moliti se znaci stajati pred Bogom, biti u neposrednoj i licnoj vezi s Njim. U svakom nivou svog bica tada zapazamo (od instinktivnog do intelektualnog, od podsvesnog do nadsvesnog) da smo u Bogu i On u nama.Da bi osnazili i produbili bliskost s drugima, nije potrebno stalno postavljati zahteve i koristiti reci; sto se vise volimo i poznajemo, manje smo primorani da svoja osecanja izrazavamo recima. Tako je i u nasem licnom odnosu sa Bogom. U obe definicije naglasak je na ljudskom delovanju a ne Bozjem. U tajnosti licne molitve vodjstvo preuzima bozanski saucesnik i njegovo delo predstavlja temelj.Ovo ce biti biti jasno u trecoj definiciji sv. Grigorija Sinaita. U jednom odlomku, trudeci se da prikaze sve okolnosti unutrasnje molitve,

1

jednostavno kaze: "Cemu toliko reci? Molitva, to je Bog koji ispunjava sve u svemu. Molitva je Bog; ona nije nesto sto se krece od mene, vec nesto u cemu ucestvujem; ne ono sta ja cinim, vec je to Bog koji deluje u meni. Sveti apostol Pavle kaze: A zivim ne vise ja, nego zivi u meni Hristos (Gal. 2,2)".Put unutrasnje molitve pravilno je prikazan u recima sv. Jovana Krstitelja: "On treba da raste, ja da se smanjujem" (Jn. 3,30). U tom smislu, moliti se znaci "biti tih". "Ti moras biti tih; pusti molitvu da govori"- odn., pusti Boga da govori". Istinska unutrasnja molitva znaci: obustaviti svoje glagoljanje i slusati glas reci Bozje u svom srcu, odn., da sami od sebe nesto cinimo; a to znaci: pristupiti delu Bozjem. Na pocetku liturgije, kada je sve spremno za pocetak evharisticnog slavlja, djakon prilazi svesteniku i kaze: "Vreme je da Gospod deluje" (Ps. 118). Bas to je odnos vernika ne samo prema liturgiji, vec i prema svakoj molitvi, bilo zajednickoj bilo pojedinacnoj.Cetvrta definicija, koja je opet uzeta od sv. Grigorija Sinaita, jos blize odredjuje delovanje Bozje u nama: "Molitva je otkrivenje krstenja". Bozje delovanje nije ograniceno samo na krstenog; Bog Gospod je prisutan u svim ljudima i deluje time sto je svako sazdan po Njegovom bozanskom obrazu i podobiju. Ta slika je potamnela i zamagljena covekovim padom u greh, ali nije sasvim zgasnula. Tajnom krstenja ona je obnovljena u svojoj prvobitnoj lepoti; u toj Tajni dosli su Isus Hristos i Duh Sveti da se nastane u najskrivenijoj keliji srca. Za vecinu krstenje je nesto sto su primili u detinjstvu i cega se ne secaju. Po krstenju Hristos i Duh Sveti ne prestaju nikada da deluju u nama. Mnogi od nas su samo u retkim trenucima svesni ove unutrasnje prisutnosti i delovanja. Prava molitva znaci otkrivanje i pokazivanje krstenske blagodati. Molitva je prelaz iz stanja u kojem je blagodat u nasim srcima skrivena i neopitno prisutna do tacke savrsene unutrasnje spoznaje i budnog opazanja, u kojem se opitno i neposredno oseca dejstvo Duha Svetog.Po recima sv. Kalista i sv. Ignjatija, cilj hriscanskog zivota je vratiti se do potpune blagodati Svetog i Zivotvornog Duha, date bozanskim Krstenjem."Na pocetku stoji moj kraj" (T. S. Eliot).Smisao molitve moze se sazeti u jednoj recenici: Postani ono sto jesi. Postati svesno i delatno ono sto po sili na tajanstven nacin vec jesmo, time sto smo sazdani po obrazu Bozjem i ponovo sazdani Krstenjem. Postani ono sto jesi; odnosno, vrati se samom sebi; prepoznaj Onog, koji te je vec cuo; cuj Onog, koji ne prestaje da govori u tebi; imaj Onoga, koji te vec sada ima. To je Bozja poruka upucena onima koji se mole: Ne bi me trazio, da si me vec nasao.Ali, kako poceti? Kako da zaustavimo svoj unutrasnji razgovor i pocnemo da osluskujemo? Kako da, umesto da se obracamo Bogu, usvojimo onu molitvu kojom Bog nama govori?Kako preci od usne molitve do tihovanja, od molitve "s naporom" do "samodelatne" molitve, od "moje" molitve do "Hristove molitve u meni"?Siguran put kojim bi covek otpoceo putovanje je u prizivanju Imena. 2. "Gospode Isuse…» 

2

To nije, naravno, jedini put. Nemoguc je istinski odnos izmedju osoba bez obostrane slobode i jednostavnosti. Ne postoje nepromenljiva i utvrdjena pravila kojih bi se drzali oni koji se mole. Isto tako, ne postoji mehanicki nacin, telesne ili duhovne prirode, koji bi mogao naterati Boga da pokaze svoju prisutnost. Njegova blagodat je dar i ne dobija se nekim postupkom ili tehnikom. Zbog toga se susret Boga i coveka desava u carstvu srca na mnogo nacina. U Pravoslavnoj Crkvi mnogi duhovni Oci o "Isusovoj molitvi" malo ili uopste ne govore.Mada u domenu unutrasnje molitve "Isusova molitva" nema odredjen polozaj, ipak je za mnoge istocne hriscane postala glavna staza, carski put. Ali ne samo za istocne hriscane.U susret Pravoslavlja i Zapada u poslednjih sezdeset godina, ni jedan elemenat pravoslavne bastine nije izazvao toliki interes kao "Isusova molitva", i ni jedna knjiga nije naisla na veci odjek od "Kazivanja jednog Bogotrazitelja". Ovo neobicno, nepoznato, delo u predrevolucionarnoj Rusiji postiglo je ogroman uspeh i prevedeno je na veliki broj jezika. Oni koji su citali Selingera setice se kakav je utisak ta "kao grasak zelena u platno uvezena knjiga" ostavila na Freni.Pitamo se u cemu lezi tajna i cudotvornost "Isusove molitve?" Verovatno u sledecem:prvo, u njenoj jednostavnosti i raznovrsnosti;drugo, u njenoj "potpunosti";trece, u sili imena;cetvrto, u duhovnoj vezbi neprestanog kazivanja.Razmotrimo ih redom.   3. Jednostavnost i raznovrsnost Prizivanje Imena je jednostavna molitva dostupna svakom hriscaninu, koja nas uvodi u najdublje tajne sozercanja. Svako ko zeli da duze u toku dana govori "Isusovu molitvu", a posebno onom ko zeli da primenjuje kontrolu disanja i druge telesne vezbe, neophodno je potreban Starac, iskusan duhovni ucitelj. U nase vreme ima malo takvih Pastira. Ipak, i oni koji nemaju licni dodir sa Starcem mogu se bez bojazni baviti ovom molitvom, ali samo u kracim vremenskim odlomcima u pocetku ne duze od deset-petnaest minuta, odn. dokle god ne pokusaju poremetiti prirodne telesne ritmove.Nisu potrebna nikakva posebna znanja da bi se pocelo sa "Isusovom molitvom". Pocetniku je dovoljno reci: jednostavno pocni. Da bi naucio da hodas moras napraviti prvi korak. Da bi naucio da plivas moras skociti u vodu. Isto je i sa prizivanjem imena Bozjeg.Pocni, prizivaj Ga s postovanjem i ljubavlju. Uporno se drzi toga. Ponavljaj je mnogo puta. Ne misli na to kako ponavljas Njegovo ime; misli na samog Gospoda Hrista. Moli ime Njegovo sporo, kratko i mirnospoljasnju formulu cemo brzo savladati. Ona je sastavljena od reci: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me", ili "Gospode, Isuse" ili samo "Isuse", iako je ovaj poslednji nacin uobicajen. Molitva se moze i prosiriti, ako se doda... "(me) gresnog", sto bi bio vid pokajanja.

3

Ponekad se dodaje i spomen na Majku Bozju ili svetitelje: Molitvama Bogorodice, ili; molitvama sv. Nikolaja... Gospode, Isuse Hriste... Jedini nepromenljivi deo molitve sastoji se u bozanskom imenu "Isuse", koje se spaja sa drugim. Molitveniku se ostavlja sloboda da licnom vezbom pronadje nacin koji je najpogodniji njegovim potrebama. Formulu mozemo s vremena na vreme promeniti; ali to ne treba raditi cesto, jer, upozorava sv. Grigorije Sinait, "ono sto se stalno premesta ne pusta koren".Slicna raznovrsnost postoji i u pogledu spoljasnjih uslova u kojima se molitva odvija. Postoje dva nacina na koji se ona vrsi: "slobodni" i "formalni" nacin. Pod slobodnim delovanjem misli se na molitvu koja se odvija tokom dana dok se covek bavi uobicajenim poslovima. Moze se izgovarati jednom ili vise puta u odredjenim trenucima tokom dana, koji bi inace ostali neispunjeni u duhovnom smislu: npr. kada radimo neki uobicajeni i rutinski posao, pri oblacenju, pri pranju sudova, krpljenju carapa, pri kopanju u basti; kada setamo ili se vozimo, dok cekamo autobus, ili u saobracajnoj guzvi; u nekom mirnom trenutku pre kakvog neprijatnog i tegobnog razgovora; ako ne mozemo zaspati ili pre nego sto smo se potpuno probudili.Posebna vrednost "Isusove molitve" lezi u tome sto se ona, u osnovi jednostavna, moze obavljati u trenucima rasterecenosti, kada su slozenije molitve nemoguce. Od posebne je koristi u trenucima strasne napetosti i velikog pritiska.Ovakva slobodna upotreba "Isusove molitve" osposobljava nas da predjemo ponor izmedju vremena odredjenog za molitvu u bogosluzenju ili u svojoj sobi i uobicajenih poslova."Molite se neprestano", upozorava sv. ap. Pavle. Ali, kako je to moguce ako moramo raditi i druge stvari? Episkop Teofan nas navodi na pravi put: "ruke poslu, duh i srce Bogu". "Isusova molitva" stalnim ponavljanjem postaje navikom da zivimo u Bozjoj prisutnosti, bilo gde da smo, ne samo u Crkvi ili u samoci, vec i u kuhinji, fabrici ili kancelariji. Tako cemo biti kao brat Lorenco "koji je za vreme uobicajenih poslova bio snaznije sjedinjen s Bogom nego za vreme monaskih pravila"."Pogresno je misliti da mora postojati razlika izmedju vremena molitve i ostatka vremena, jer smo naznaceni da u vreme rada budemo jedno s Bogom kroz rad, a pri molitvi jedno s Njim u molitvi.Ovakvo stalno ponavljanje "Isusove molitve" utvrdjuje se stalnom vezbom. U njoj je sva nasa paznja usmerena na reci molitve. U isto vreme odricemo se spoljasnje aktivnosti. Ovde ne postoje neka stroga pravila; postoji velika otvorenost i mnogostrane mogucnosti. Nevazan je stav tela. U pravoslavnoj praksi uobicajeno je obavljati tu molitvu sedeci, ali se moze obavljati i stojeci ili klececi, a u slucaju bolesti ili nemoci i lezeci. Obicno se moli u potpunoj tami ili sklopljenih ociju, a ne pred ikonom pred kojom gori kandilo ili sveca. Kada se molio sv. Siluan Atonski zaustavljao je svoj zidni sat da ne bi cuo kuca-nje, pa bi kapu navukao preko usiju i ociju.Ali, u tami se brzo postaje pospan. Ako se sedi ili kleci, pa se umorimo, trebalo bi na tren ustati, posle svake molitve oseniti se krsnim znamenjem i naciniti metaniju, dodirujuci prstima desne ruke tlo. Mozemo svaki put uciniti i veliku metaniju i celom dodirnuti tlo.

4

Ako se molimo sedeci treba se pobrinuti da stolica ne bude previse udobna, sa naslonom za ruke i ledja. Mozemo se moliti stojeci, ruku rasirenih u vidu krsta.Obicno se u ovoj molitvi koriste brojanice, koje se obicno sastoje od sto cvorova. Ovo se ne radi radi brojanja, nego kao uporiste paznji i da bi se pronasao ujednacen ritam. Nije preporucljivo meriti ih ni brojanicama ni drugacije. Tacno je da Starac u "Kazivanju jednog bogotrazitelja" pridaje vaznost tacnom broju molitava koje treba dnevno ponoviti; prvo 3000, zatim 6000 pa 12000. Bogotrazitelju nalaze odredjen broj molitava, ni vise ni manje. Pridavanje vaznosti kolicini je nebitno. Ovde se, verovatno, ne ide za kolicinom vec za unutrasnjim odnosom bogotrazitelja. Starac zeli da proveri njegovu poslusnost i da se uveri da li je bogotrazitelj spreman da bez pogovora sledi dato mu poslusanje. Karakteristicniji je savet Episkopa Teofana: "Ne razmisljaj o tome koliko cesto govoris molitvu; jedino do cega treba da ti je stalo je da molitva iz tvog srca izvire ozivljujucom silinom, kao iz izvora vode zive."Izagnaj sve misli o zadatku iz svog uma".Ponekad se molitva govori zajednicki, u grupi, ali uglavnom se molimo sami. Reci se govore glasno ili u sebi. U pravoslavnoj praksi, izgleda, da se radije govori nego sto se peva, ako se glasno moli.To nikako ne bi trebalo biti nasilna ili napeta molitva. Reci se ne bi smele preterano naglasavati i bez zara. Treba omoguciti da molitva nadje svoj ritam i teziste.Molitva ce na osnovu vlastite melodije vremenom postati pesmom u nama. Starac Partenije iz Kijeva poredio je tok molitve sa mirnim proticanjem reke.Iz ovoga se moze videti da je prizivanje imena molitva za svaku priliku. Svako je moze primenjivati: na svakom mestu i uvek. Pogodna je za pocetnike kao i za one naprednije. Mozemo se moliti u zajednici ili sami; ova molitva je na prvom mestu i u pustinji i u gradu, u uslovima sabranog tihovanja i u buci i nemiru. Svuda i uvek je dobrodosla. 4. Punoca vere U svom bogoslovlju, na koje se bogotrazitelj poziva, "Isusova molitva" sadrzi potpunu istinu Jevandjelja; ona je sazeto Jevandjelje; u kratkom obliku obuhvata obe glavne tajne hriscanske vere: Ovaplocenje i Trojicnost. Prva govori o dvema Hristovim prirodama: o Bogocoveku i Njegovoj ljudskoj prirodi koju On naziva "Isus", koju mu je dala Njegova Precista Mati pri rodjenju u Vitlejemu, i o Njegovom Bozanstvu, po kojem se naziva, "Gospode" i "Sine Bozji".Na drugom mestu, ova molitva govori, iako ne iskljucivo, o Svetoj Trojici. Ona je upucena drugom Licu, Isusu Hristu, ali ukazuje i na Oca, jer Isusa prizivamo kao Sina Bozjeg, a i Sveti Duh je prisutan u molitvi, jer niko ne moze reci Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1. Kor. 12,3). Zato je "Isusova molitva" i hristocentricna i trijadocentricna. I za prakticnu poboznost "Isusova molitva" nije manje blagodatna. Obuhvata dva glavna momenta hriscanske poboznosti: momenat nadanja kada dizemo oci k lepoti Bozjoj i u ljubavi se krecemo prema Njemu, kao i momenat pokajanja, svest o nasoj nedostojnosti i grehu. Molitva ima kruzni tok,

5

uzlet i poniranje. U prvom delu uzdizemo se ka Bogu: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji...", a u drugom delu u potpunoj skrusenosti ulazimo u sebe:... pomiluj me gresnog!"."Oni koji su iskusili dar Duha Svetog", veli sv. Makarije u jednoj omiliji, "dozivljavaju u sebi dve stvari ujedno: radost i utehu, s jedne, i strepnju, strah i osudu, s druge strane". Isto se desava i u unutrasnjoj dijalektici "Isusove molitve".Ova dva momenta, vidjenje slave Bozje i svest o ljudskom grehu, sjedinjena su i pomirena u trecem momentu kada govorimo "pomiluj". Pomilovanje oznacava prekoracenje ponora izmedju Bozje pravednosti i palog sazdanja.Onaj koji Bogu govori: "pomiluj me", zali se na svoju nemoc, ali istovremeno nagovestava novu nadu. On ne govori samo o grehu, vec i o njegovom prevazilazenju. On priznaje da nas Bog po svojoj milosti prima, mada smo gresni, i ako se promenimo, Bog trazi od nas da prihvatimo tu cinjenicu da smo prihvaceni! "Isusova molitva" nije samo poziv na pokajanje, vec i obecanje oprostaja i iskupljenja.Glavni deo molitve - ime "Isus" - nosilac je smisla iskupljenja: "Nadenuces mu ime Isus, jer ce on spasti narod od grijeha njegovih" (Mt. 1,21.). Iako "Isusova molitva" sadrzi zalost zbog greha, ona nije bez nade, vec "zalost preokrece u radost", kao sto veli sv. Jovan Lestvicnik.Takva bogoslovska i duhovna blaga skriva "Isusova molitva". Ona ne postoji u apstraktnom obliku, vec je ozivljavajuca i delotvorna.Posebna vrednost "Isusove molitve" jeste u tome da se istine ozivotvore, tako da ih nase bice moze obuhvatiti ne samo spolja i teorijski, vec svom svojom punocom.Da bi shvatili zbog cega je "Isusova molitva" toliko blagodatna, moramo je razumeti i u druga dva vida: vid sile Imena i vid neprestanog ponavljanja. 5. Sila imena "Ime Sina Bozjeg je veliko i neizmerno; i ono nosi citavu vaseljenu", iz Pastira sv. Jerme. Ne mozemo tacno oceniti znacaj "Isusove molitve" za duhovnost pravoslavlja, a da ne osetimo silu i moc koju krije u sebi ovo bozansko Ime. Ako je "Isusova molitva" blagodatnija od drugih, razlog je u tome sto sadrzi ime Bozje.U Starom Zavetu i u starim kulturama postoji sklad izmedju covekove duse i njegovog imena. Citava licnost sa svim osobenostima prisutna je u imenu. Znati necije ime znaci imati uvid u njegovo bice, pa time postici izvesnu bliskost, pa cak i moc posedovanja nad njim. Iz tog razloga se Nepoznati, koji se rve sa Jakovom u klancu, uzdrzava da kaze svoje ime. Isti odnos pokazuje se u andjelovom odgovoru Manoju: Sto pitas za moje ime? Sjajno je. (Sud. 13,18).Promena imena predstavlja potpunu promenu u covekovom zivotu; npr., Avram u Avraam, (Post. 17,2) ili Jakov u Izrael (Post 32,28). Tako i Savle postaje Pavle, (Dap. 13,9) a monah zavetovanjem dobija novo ime, koje ne daje on sam, da bi se time obelezilo nesto iz osnova novo cemu se on predaje. U jevrejskoj tradiciji postoji pravna punomoc ako neko cini nesto u necije ime, ili ime necije priziva ili se na njega poziva. Kada se necije ime prizove to znaci i oprisutnjenost njegove licnosti. Ime ozivljava cim se

6

prizove. Ime trenutno dobija dusu onoga kome pripada; zato se toliki znacaj pridaje prizivanju imena. Ako to vazi za imena ljudi koliko to vise vredi za ime Bozje? Sila i lepota Bozja prisutni su i delatni u Njegovom imenu. Ovo Ime znaci "bozansku prisutnost", "s nama je Bog", "Emanuil".Kada sabrano i razlozno prizivamo ime Bozje, krecemo se u Njegovoj prisutnosti, otvaramo se sili Njegovoj i predajemo se kao prvina i zrtveni prinos u Njegove ruke.Kod Jevreja osecaj za velicinu imena Bozjeg bio je toliko snazan da se tetragram JHVH u sinagogi nije izgovarao glasno. Ime Svevisnjeg predstavljalo je strasnu silu, zato se nije smelo ni pomenuti.Ovo jevrejsko shvatanje imena preuzeto je i u Novom Zavetu. Demoni se isteruju i ljudi isceljuju imenom Gospoda Hrista, jer ovo ime je sila. Kada se da prava vrednost sili imena, mnoga poznata mesta dobijaju smisaonu punocu i ogromnu snagu. Na primer, reci u Molitvi Gospodnjoj: "...da se sveti ime Tvoje", ili u Hristovom obecanju na Tajnoj veceri: "Sto god zaistete od Oca u moje ime, dace vam" (Jn. 16,23). Slicna je i Njegova za-povest apostolima: "idite, dakle, i ucite sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha!" (Mt. 28, 19), blagovest sv. ap. Petra da se spasenje nalazi samo u imenu Isusa Hrista (Dap. 4,10-17), kao i reci sv. ap. Pavla: "Da se u ime Isusovo pokloni svako koljeno sto je na nebesima i na zemlji i pod zemljom (Fil. 2, 10); novo i tajno ime koje je zapisano na belom kamenu i koje ce nam biti dato u buducem veku" (Otk. 2, 17).Ovo biblijsko strahopostovanje pred imenom jeste osnova i temelj "Isusove molitve". Ime Bozje je po sustini povezano sa Njegovom licnoscu. Zbog toga prizivanje tog Imena sadrzi lican karakter; ono sluzi kao delotvoran znak Njegove nevidljive prisutnosti i delovanja. Ime Isusovo za vernike danas ima znacaj kao i u vreme apostola.I sv. Varsenufije i sv. Jovan tvrde: "Ponavljanje tog bozanskog Imena unistava zlo u korenu". Sveti Jovan Lestvicnik poziva: "Razbij neprijatelje svoje imenom Isusovim, jer nema jaceg oruzja ni na nebu ni na zemlji... neka se ime Isusovo slije s tvojim disanjem i upoznaces vrednost tisine".Ime je sila, ali se mehanickim ponavljanjem nista ne postize. "Isusova molitva" nije magijski amulet. Kao kod svih Tajni covek je pozvan da svojom verom i svojim asketskim trudom bude pomagac Bozji; tako smo pozvani da prizivamo Njegovo ime u sabranosti i budnosti, da duh ukljucimo u reci molitve sa svescu o tome ko je On koga molimo i koji u srcima nasim daje odgovor. Takva molitva u pocetku nije laka i Oci je opisuju kao tajno mucenistvo.Sveti Grigorije Sinait stalno govori o naporu i muci koje prihvataju svi koji slede put imena. To zahteva neprestani trud, "bicete u iskusenju da prestanete", "zbog bola koji sece, koji potice od unutrasnjeg prizivanja Duha", "ledja ce te boleti i cesto ces osecati bol u glavi", upozorava on, "ali nastavi ne kolebajucu se i sa plamenom ceznjom, ti koji trazis Gospoda u svom srcu". Samo strpljivim plamenom vere otkricemo snagu Imena.Ova upornost dolazi do izrazaja u budnom i cestom ponavljanju. Isus je upozorio svoje ucenike da se cuvaju ispraznih reci (Mt. 6,7), ali ponavljanje "Isusove molitve" ako se obavlja sa iskrenoscu i paznjom uopste nije "isprazno".

7

Uporno prizivanje Isusovog imena ima dvostruko delovanje: vodi nasu molitvu k jednostavnosti i istovremeno je pounutrasnjuje. 6. Sabranost, sozercanje Kada se iskreno molimo u duhu i istini postajemo potpuno svesni svoje unutrasnje rastrzanosti, nedostatka jedinstva i potpunosti. Uprkos trudu da smerno stojimo pred licem Bozjim, misli lete bez odmora i cilja kroz nasu glavu kao roj muva (ep. Teofan), ili skacu s grane na granu kao majmuni (Ramakrisna). Sabranost znaci biti tu gde jesmo, ovde i sada. Primecujemo da nismo u stanju da obuzdamo nas duh da ne luta besciljno kroz prostor i vreme. Prizivamo proslost, predstavljamo buducnost, planiramo koji bi korak sledeci nacinili; ljudi i mesta stupaju u nasu svest u beskrajnom nizu.Nemamo snage da se sazmemo samo na jednom mestu, na kojem bi morali biti: ovde, u Bozjoj prisutnosti. Nesposobni smo da potpuno postojimo u ovom trenutku koji, u stvari, postoji sada, u samoj sadasnjosti. Ova unutrasnja uznemirenost je jedna od posledica grehovnog pada. Utvrdjeno je da ljudi koji stvarno nesto daju, obavljaju samo jednu stvar u jedno vreme. To nije lako. Ako je ovo tesko u nekom vestastvenom poslu, jos teze je u delu unutrasnje molitve.Kako se moze prepoznati "kairos", pravi trenutak, blagodat trenutka? U ovom nam moze pomoci "Isusova molitva". Neprestano ponavljanje moze nas po blagodati Bozjoj sabrati iz rastrzanosti jedinstva, iz razbijenosti i mnogoobraznosti u jedno Lice. "Da bi zaustavio juris svojih misli", kaze ep. Teofan, "vezi duh jednom mislju ili mislju na Jednoga".Asketski Oci, sv. Varsenufije i sv. Jovan, razlikuju dva puta u borbi protiv misli. Prvi nacin je za "jake ili savrsene". Oni ce "protivreciti" svojim mislima, stati pred njih licem u lice i pobediti ih u otvorenoj borbi. Ali za mnoge od nas ovo je tesko i moze dovesti do teskog poremecaja. Neposredan sukob, pokusaj da se misli nasilno iskorene i proteraju obicno posluzi da ojaca nasu mastu. Nasilno potisnute, nase mastarije se sa jos vecom silinom vracaju. Umesto da se protiv misli borimo otvoreno i da ih voljnim naporom gu-simo, pametnije je da svoju paznju okrenemo necem drugom. Umesto upornog zurenja dole u uznemireni svet svoje maste i truda kako da se odupremo mislima, moramo gledati gore, ka Gospodu Isusu Hristu, i predati sebe u Njegove ruke, prizivajuci Njegovo ime, blagodat Njegovog imena, da bi savladao sve misli koje mi svojom snagom ne mozemo ugasiti. Nas stav u duhovnoj borbi mora biti pozitivan a ne negativan; umesto sto pokusavamo isprazniti svoj duh od zla, moramo ga ispuniti mislju na dobro. "Ne protivreci mislima koje ti nasaptavaju tvoji neprijatelji", poucavaju sv. Varsenufije i sv. Jovan, "jer oni bas to i ocekuju, i nece prestati da ti stvaraju teskoce. Obrati se Gospodu za pomoc protiv njih, svoju nemoc polozi pred Njim, jer On jedini moze da ih rastera i porazi". "Isusova molitva" je put da covek okrene i upravi pogled u drugom smeru. Predstave i misli nam za vreme molitve dolaze neizbezno. Taj tok ne mozemo zaustaviti naporom volje. Uopste ne vredi sebi govoriti: "Ne misli"! To bi bilo isto kao i reci: "Nemoj disati". "Duh mudar ne biva bez roda", kaze sv. Marko Pustinjak. Misli ispunjavaju duh neprestanim cvrkutanjem, kao jato ptica u zoru. Ne mozemo uciniti da to

8

cvrkutanje naglo prestane, ali ga se mozemo osloboditi ako svoj neumorni duh "sputamo" na jednu misao, ili na misao o Jednomna ime Isusovo.Kao sto sv. Dijadoh Foticki veli: "Ako smo secanjem na Boga zatvorili sve izlaze duha, onda on kao cenu trazi neki zadatak koji zadovoljava njegovu potrebu za delatnoscu. Dajmo mu kao njegov jedini posao prizivanje: Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog". Secanjem na Isusa Hrista, kao sto veli sv. Filotej Sinajski, sabiras svoj duh unaokolo rasut".Umesto pokusaja da svojom snagom sprecimo tok misli, uzdajmo se u silu koja deluje kroz Ime.Prema sv. Evagriju Pontijskom, "molitva je odbijanje misli". Odbijanje nije surova borba, nije nasilno suzbijanje, vec blag ali postojan nacin oslobadjanja. Ponavljanjem odlazemo svoje povrsne i iskrivljene predstave, pustajuci ih da odu i nadomestajuci ih secanjem na Isusa. Iako mastu i diskurzivno misljenje pri "Isusovoj molitvi" ne treba nasilno suzbijati, ipak ih ne smemo ni pojacavati."Isusova molitva" nije nikakva meditacija o odredjenim dogadjajima Isusovog zivota ili o recima iz Jevandjelja; jos manje put za razmatranje teoloske istine ili njihovo razmatranje smisla reci "usija" u Halkidonskom ispovedanju. U tom smislu treba "Isusovu molitvu" razlikovati od diskurzivne meditacije, poznate na Zapadu (Lojola, Franja Asiski itd.). Kada prizivamo Ime, ne bi trebali da u mislima stvaramo vidljivu sliku Spasiteljevu. To je jedan od razloga zbog cega ovu molitvu obavljamo u tami, umesto otvorenih ociju pred ikonom. "Drzi svoj duh slobodnim od boja, slika i likova", preporucuje sv. Grigorije Sinait, "cuvaj se mastanja za vreme molitve, inace ces otkriti da nisi postao isihast vec fantast". "Da ne bi podlegao iluziji kada se molis unutrasnjom molitvom, ne smes stva-rati ideje, slike ili predstave", kaze sv. Nil Sorski. "Izmedju tvog duha i Gospoda ne drzi nikakvu sliku kao posrednika kada obavljas "Isusovu molitvu", veli sv. Teofan. "Vazno je prebivati u Bogu, a ovo prebivanje pred Bogom znaci u svojoj svesti postojano ziveti s uverenjem da je Gospod u tebi onako kao sto sve ispunjava. Zivis u sigurnom obecanju da On vidi tvoju unutrasnjost i da te poznaje bolje nego sto ti sam sebe poznajes. Ovo vidjenje Boga, koji gleda tvoje unutrasnje bice, ne sme biti praceno predstavom, nego se mora zadrzati na jednostavnosti opita. Ako na ovakav nacin prizivamo ime Hristovo, ne stvarajuci predstave o Spasitelju vec jednostavno osecajuci Njegovu sveprisutnost, iskusicemo ujedinjavajuci silu "Isusove molitve". 7. Put srca Ucestalo prizivanje imena Isusovog jeste pomoc nasoj molitvi do jednog novog jedinstva. Istovremeno je vodi dublje unutra i cini je smisaonim delom nas samih. Molitva tada nije nesto sto se cini u odredjenom trenutku, vec mnogo vise: nesto sto mi jesmo; ne neko trenutno delo, vec trajno stanje. Takva molitva tada postaje molitva celog coveka, pri cemu su reci i smisao molitve u punom skladu sa licnoscu molitvenika. Ovo jasno izrazava Pavle Evdokimov: "Slika koja se u katakombama najcesce srece jeste ikona zene u molitvi, lik molitvenice, ORANTE. Ona

9

predstavlja pravi stav ljudske duse. Nije dovoljno imati molitvu, moramo postati molitva, utelovljena molitva. Nije dovoljno poznavati trenutke slavoslova; ceo nas zivot, svako delo i svaki pokret, mora postati himna, zrtva, molitva. Moramo darovati ne ono sto imamo, nego ono sto jesmo".Ono sto svetu treba nisu ljudi koji manjevise redovno govore molitve, nego ljudi koji su postali molitva.Nacin molitve koji opisuje Evdokimov moze se jasnije odrediti kao "molitva srca".U pravoslavlju, kao i u nekim tradicijama, molitva se deli na tri stupnja, koje treba posmatrati ne kao nivoe koji se medjusobno prozimaju, nego kao stupnjeve koji izlaze jedan iz drugoga; a to su: usmena molitva, molitva duha i molitva srca.Prizivanje imena pocinje, kao i svaka druga molitva, kao usmena molitva u kojoj se reci oblikuju jezikom svesnim naporom volje. Upravljamo svoj duh, svesnim naporom, na smisao reci koje se izgovaraju. Vremenom nasa molitva urasta, blagodacu Bozjom, duboko unutra. Sadejstvo duha postaje snaznije i desava se spontano, samo od sebe. Jezikom stvoreni glasovi manje vazni ponekad sasvim izostaju, pa bezglasno prizivamo ime Isusovo, bez pokreta usana, samo u duhu. Kada se to dogodi znaci da smo po volji Bozjoj presli sa prvog na drugi stepen. Prizivanje ne prestaje potpuno, postoje trenuci kada ce onaj koji je u molitvi daleko uznapredovao pozeliti da Gospoda Hrista zove glasno po imenu. A ko od nas moze tvrditi da je uznapredovao? Svi smo mi pocetnici u duhovnom zivotu.Putovanje u unutrasnjost jos nije doslo do kraja puta. Covek je mnogo vise od svoje duhovne svesti. Osim mozga i razumne sposobnosti, covekova osecanja i estetski osecaj povezani su s nagonskim slojevima licnosti. Svi ti nivoi moraju saradjivati pri molitvi, jer je ceo covek pozvan da ucestvuje u slavljenju Boga. Kao sto se kap ulja siri po tkanini i natapa je, tako i molitva mora da se stalno produbljuje, sireci se iz mozga, sredista svesti, napajajuci svaki nivo nase licnosti. Tehnicki receno, to znaci da smo pozvani da se s drugog popnemo na treci nivo: od duhovne molitve do "molitve duha u srcu". Srce ovde treba razumeti u biblijskom smislu, a manje u doslovnom; u stvari, ne kao rec koja oznacava osecanja, vec potpunost ljudske licnosti. Srce je glavni organ ljudskog bica, najunutrasnjiji covek, najdublje i istinsko jastvo, koje se doseze zrtvovanjem, smrcu. Po recima B. Viseslaveca srce je "srediste ne samo svesnog, vec i nesvesnog; ne samo duse, vec i duha; ne samo duha, nego i tela; ne samo razuma, vec i nerazumljivog; jednom recju: apsolutno srediste. Vidjeno tako, srce je vise od telesnog organa; telesno srce je vise od fizickog organa; fizicko srce je spoljasnji simbol neogranicenih duhovnih mogucnosti coveka kao stvorenja koje je sazdano po obrazu i podobiju Bozjem.Da bi dosli do kraja puta i da bi se istinski molili, neophodno je stupiti u ovo "apsolutno srediste", sici od duha u srce; odnosno, moramo sici ne iz duha, nego sici duhom. Cilj nije samo "molitva srca, vec molitva duha u srcu", jer nase svesno shvatanje, ukljucujuci i nas razum, dar je Bozji i treba biti upotrebljen Njemu na slavu, a ne zapostavljen.Sjedinjenje "duha sa srcem" predstavlja obnovu pale covekove prirode u raju, prevrat pada, vracanje u stanje pre greha, "status ante peccatum.»

10

To znaci da je to eshatoloska realnost - predukus buduceg veka nesto sto se u ovom sadasnjem veku nikada ne ostvaruje u potpunosti.Oni koji se nesavrseno ali u izvesnoj meri mole srcem, poceli su s prelazom o kojem smo govorili; od molitve "s naporom" do "samodelate molitve"; od molitve koju govorim ka molitvi koja sama sebe govori, ili tacnije: ka molitvi kojom Hristos u meni govori. Srce u duhovnom zivotu ima dvostruko znacenje: ono je srediste ljudskog bica i susret coveka i Boga. Srce je mesto samospoznaje, gde covek sagledava sebe kao hram Svete Trojice, u kojem se licem u lice srecu prvobitni Obraz i odraz. U "unutrasnjoj keliji" srca covek nalazi osnovu svog bica i prelazi tajanstvenu granicu izmedju sazdanog i nesazdanog."Srce je puno neistrazivih dubina", veli se u Omilijama sv. Makarija. "Ovde je Bog s andjelima, svetlost i zivot, Carstvo i apostoli, nebeski Grad i bogatstvo blagodati: sve je tu".Molitva srca predstavlja stanje u kojem "moje" delovanje, "moja" molitva, postaje jedno s neprestanim delovanjem nekog drugog u meni. Ona vise nije upucena Isusu, nego je molitva samog Isusa. Ovaj prelaz od "naporne" do "samodelatne" molitve ubedljivo je prikazan u "Kazivanjima jednog bogotrazitelja svom duhovnom Ocu": "Jednom rano izjutra probudila me je molitva". Do tada je botrazitelj onaj "koji je govorio molitvu", sada je otkrio da "molitva sama sebe govori", cak i kada spava, jer je postala jedno s molitvom Bozjom u njemu.Citaoci "Kazivanja..." mogu steci utisak da je prelaz sa usne molitve na molitvu u srcu dostignut za nekoliko nedelja. Treba naglasiti da je njegovo iskustvo, mada ne i jedinstveno, izuzetne dubine. Obicno samodelatna srcana molitva dolazi ako uopste i dodje, tek na kraju zivotne podviznicke borbe. Ona je dar Bozji, koji On daje kako i kada hoce, a ne rezultat neke odredjene tehnike. Sveti Isak Sirin tvrdi kako je taj dar sasvim redak, jedan od deset hiljada udostojava se dara ciste molitve, i dodaje: "Zbog tajne koja lezi skrivena u cistoj molitvi u jednoj generaciji postoji jedan covek koji se priblizio bezdanu blagodati Bozje". "Jedan od deset hiljada iz svake generacije" - mada je ovo upozorenje otreznjujuce ne smemo biti obeshrabreni, jer put u unutrasnje carstvo ostaje otvoren svima, svi mogu preci deo puta. U danasnje vreme malo dozivljamo duboke tajne srca, ali mnogi na skromnom i isprekidanom putu primaju pravi utisak o smislu duhovne molitve. 8. Telo u molitvi Cas je da razmotrimo jednu spornu tacku u ucenju vizantijskih isihasta, koja se cesto pogresno tumaci: telo u molitvi.Kao sto smo rekli, srce je glavni organ ljudskog bica, tacka susreta duha i materije. Ono je srediste ne samo fizickih, vec i psihickih i duhovnih slojeva. Dve stvari su znacajne za srce: ono je u isto vreme vidljiv i nevidljiv organ; zbog toga je molitva srca molitva i tela i duse; jer, samo ako ukljucuje celo telo moze biti molitva celog coveka. Prema biblijskom ucenju, covek je psihosomatska celina a ne dusa zatocena u telu, iz kojeg zeli da pobegne; oboje su u savrsenom jedinstvu, i dusa i telo.Telo nije samo prepreka koju treba preci, komadic materije koji se ne sme uzeti tako ozbiljno; naprotiv, telo u duhovnom zivotu mora imati pozitivnu

11

ulogu, ono je opremljeno energijama koje se mogu usmeriti na "rad" molitve.Ako to vazi za molitvu, onda bi imalo poseban znacaj za "Isusovu molitvu"; ovde se radi o prizivanju ovaplocenog Boga-Slova. Hristos je uzeo ne samo ljudski lik i volju, vec i telo. Time je telo nacinio neiscrpnim izvorom osvecenja. Kako, onda, telo koje je Bogocovek ucinio nosiocem duha saradjuje u prizivanju Imena u duhovnoj molitvi u srcu?Da bi pomogli takvo ucestvovanje, kao i pomoc u sabranosti, isihasti su razvili "fizicke postupke". Poznali su da svaka dusevna aktivnost ima povratan uticaj na fizicku i telesnu ravan; prema nasem unutrasnjem raspolozenju postaje nam vruce ili hladno, disemo brze ili sporije, ubrzava se ili usporava ritam srca itd. S druge strane, svaka promena telesnog raspolozenja deluje kao smetnja ili pomaze nasu psihicku delatnost. Ako mozemo vladati odredjenim procesima tela, to bi mogli iskoristiti za ucvrscenje nase unutrasnje sabranosti pri molitvi. To je osnovno nacelo isihastickog "metoda". Pojednostavljen ovaj "fizicki postupak" ima tri dela:a. Spoljasnje drzanjeSveti Grigorije Sinait preporucuje sedenje na niskoj klupi od 20 cm. Glavu i ramena poviti prema srcu, ali priznaje da ovaj polozaj ubrzo postaje veoma neudoban. Neki autori idu jos dalje: glavu drzati izmedju kolena, kao sv. Ilija (1. Kralj. 18,42).b. Kontrola disanjaDisanje mora biti usporeno i uskladjeno s ritmom molitve. Prvi deo: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji... " govori se pri udisanju, a drugi... "pomiluj me gresnog", pri izdisanju. Izgovaranje molitve moze se uskladiti sa otkucajima srca.v. Paznja prema unutraOnoga ko vezba jogu upozoravaju da svoju svest usmerava na odredjene delove tela; tako i isihasta svoju svest sabira u centar srca. Dok udise kroz nos i uvodi dah u svoja pluca, svoj duh pusta da sidje dole s dahom i unutra trazi mesto srca. Preciznija uputstva ne daju se pismeno da ne bi bila pogresno shvacena; pojedinosti su toliko profinjene da je potrebno vodjstvo duhovnika. Pocetnik, koji bez uputstva trazi srediste svog srca, u opasnosti je da svoje misli neprimetno usmeri ispod srca, u podrucje trbuha i donji deo tela. Posledice za molitvu su porazne, jer je to podrucje izvor telesnih misli i osecanja koje oneciscuju duh i srce. Iz razumljivih razloga nalaze se obazrivost ako se pokusa uticati na telesne procese kao sto su disanje ili rad srca. Zloupotreba ovog fizickog postupka moze ruinirati zdravlje i narusiti duhovnu ravnotezu. Otuda i tolika potreba za pouzdanim uciteljem. Ako nemamo Starca najbolje je da ovu molitvu govorimo iskreno, ne brinuci o ritmu disanja i otkucajima srca. Cesto ce se doziveti da reci idu same od sebe, bez svesnog napora, prilagodjujuci se pokretu daha i otkucajima srca. Ako se to ne dogodi, ne treba se uznemiravati; treba mirno nastaviti s "radom" duhovnog prizivanja. Telesne tehnike su dodatak koji je za neke bio od pomoci, ali koji nikako nije obavezan za svakoga. "Isusova molitva" se moze vrsiti a da se ne primenjuje nikakva telesna tehnika. Sveti Grigorije Palama, koji smatra da se primena tih tehnika moze teoloski braniti, bavio se tim metodama kao necim drugorazrednim i preporucivao ih pocetnicima. Za njega je bitno, kao i za sve ucitelje isihazma, ne spoljasnja kontrola disanja, vec

12

unutrasnje i tajno prizivanje imena Gospoda Isusa Hrista. Pravoslavni pisci poslednjih 150 godina uopsteno su se bavili telesnim tehnikama.Tipican je savet koji daje sv. Ignjatije Brjancaninov: "Preporucujemo svojoj ljubljenoj braci da ne nastoje da ovu tehniku ucine cvrstim delom svog unustrasnjeg zivota, osim ako se ona sama ne izrazava. Mnogi koji su vezbanjem pokusali prouciti ove stvari unistili su svoja pluca a da nisu postigli nista. Ono sto je bitno sastoji se u sjedinjenju duha sa srcem, a to delo bice ucinjeno miloscu Bozjom u vreme koje Bog odredi. Usmerena tehnika disanja biva zamenjena smirenim izgovaranjem molitve, opustenim i mirnim disanjem i sabranoscu duha na reci molitve. Ako se pomognemo ovim sredstvima, lako cemo doci do odredjenog nivoa sabranosti".U pogledu ritma izgovaranja, sv. Ignjatije daje ovakav podstrek: "Da bi se "Isusova molitva" izgovorila pazljivo bez zurbe sto puta treba oko pola casa, nekim podviznicima treba i vise vremena. Nemoj govoriti molitve u zurbi, vec jednu za drugom; nacini kratak prekid iza svake molitve i ostavi duhu vremena da se sabere. Duh se rastresa ako se molitva govori bez pauze. Disi svesno, opusteno i polako.Pocetnici neka daju prednost brzem ritmu od ovoga, oko sto molitava za dvadesetak minuta.Postoji iznenadjujuca slicnost izmedju fizickih tehnika vizantijskih isihasta i onih koje se primenjuju u hinduskoj jogi i sufizmu. Da li je ta slicnost puka slucajnost? Koliko su one rezultat nezavisnog ali analognog razvoja unutar dve tradicije? Ako postoji neposredan odnos izmedju isihazma i sufizma, a neke paralele su veoma bliske pa se cini da je slucajnost iskljucena - koja je strana pozajmila od druge? Ovde se otkriva jedno zacudjujuce podrucje istrazivanja, iako je dosadasnje znanje tek delimicno, da bi dopustilo sigurne zakljucke.Jedno se ne sme zaboraviti. I pored slicnosti postoje i razlike. Svaka slika ima svoj okvir, a svi okviri slika imaju neka zajednicka obelezja: ali slike u tim ramovima mogu biti veoma razlicite. Radi se o slici a ne o okviru. Ovaj o k v i r "Isusove molitve" slican je drugim nehriscanskim okvirima, ali to nas ne sme zavesti da previdimo jedinstvenu sliku u tom okviru, potpuno hriscanski sadrzaj ove molitve. Ono vazno u "Isusovoj molitvi" nije ponavljanje samo po sebi; nije vazno kako sedimo ili disemo, odlucujuce je kome upucujemo molitvu. A tu nema nikakvih sumnji: ove reci upucene su ovaplocenom Iskupitelju, Isusu Hristu, Sinu Bozjem ili Sinu Marijinom.Postojanje telesne tehnike u ovoj molitvi ne bi trebalo da nam omete pogled na istinski karakter ove molitve. "Isusova molitva" nije samo neka vrsta treninga koji pomaze da se koncentrisemo i opustimo. Ona nije "hriscanska joga", nekakva "TM", ili hriscanska mantra, iako je bilo pokusaja da se tako prikaze. Naprotiv, "Isusova molitva" je potpuno okrenuta drugom licu, Bogu koji je postao covek, Isusu Hristu, nasem Spasitelju i Iskupitelju. Ova molitva stoji u odredjenom kontekstu i ako je iz njega izvucemo ona gubi svoj pravi smisao.Kontekst "Isusove molitve" je pre svega onaj vere. Prizivanje Imena pretpostavlja da onaj koji govori ovu molitvu veruje u Isusa Hrista kao u Sina Bozjeg i Iskupitelja. Ponavljanje takvih molitvenih reci mora da izraste iz zive vere u Gospoda Hrista - iz vere u Njegovu licnost i u ono sto je On licno za mene ucinio.

13

Mozda je u mnogima od nas vera slaba i nesigurna; mozda je pomesana sa sumnjom, mozda se cesto osecamo naterani da zavapimo s ocem decaka: "Gospode verujem, pomozi mom neverju" (Mk. 9, 24).Treba imati makar ceznju za verom, i pored sve nesigurnosti, treba da postoji makar iskra ljubavi prema Gospodu Hristu, Koga jos tako malo poznajemo. S druge strane, ova molitva stoji u kontekstu zajednice. Isusovo ime mi ne prizivamo kao odvojene individue sigurne u svoje unutrasnje sposobnosti, mi molimo kao clanovi Crkve. Pisci kao sv. Varsenufije, sv. Jovan, sv. Grigorije Sinait ili sv. Teofan pretpostavljaju da su njihovi ucenici krsteni clanovi Crkve, koji posle Ispovesti i Pricesca ucestvuju u tajinskom zivotu Crkve. Njima preporucuju "Isusovu molitvu". Oni ni jednog trena nisu videli u prizivanju Imena zamenu za Tajne. Naprotiv, polazili su od toga da je svako ko priziva Ime i clan Crkve koji vrsi svoju duznost.Danas u vreme nezaustive radoznalosti i odvojenosti od Crkve, postoje mnogi koji se mole "Isusovom molitvom", iako uopste ne ucestvuju u zivotu Crkve. Oni obicno nemaju jasnu veru u Gospoda Hrista ili u bilo sta drugo. Moramo li ih osuditi? Treba li im zabraniti da se mole "Isusovom molitvom"? Nikako, sve dok iskreno traze Istocnik zivota! Sam Gospod Isus Hristos nije nikoga osudjivao; osim licemere! Ipak, moramo situaciju ovih ljudi smatrati neobicnom i upozoravati ih, predocujuci im tu cinjenicu. Ucinimo to u svojoj poniznosti i svesti o vlastitom neverju. 9. Zavrsetak puta Cilj "Isusove molitve", kao i svake molitve, jeste da nasa molitva sve vise postane molitva kojom se Isus moli u nama, da bi nas zivot postao jedno s Njegovim zivotom, da se nas zivot sjedini s Duhom Bozjim koji drzi svo sazdanje.Ovaj poslednji cilj se jasno oznacava pojmom teozisa - obozenje. Ili recima o. Bulgakova: Isusovo ime koje je prisutno u ljudskom srcu daje mu silu za obozenje". "Slovo je postalo telo", veli sv. Atanasije, "da bi mi mogli postati bog". On, Koji je po prirodi Bog, uzeo je nasu ljudsku prirodu, da bi mi po blagodati imali udela u prirodi Bozjoj, "postajuci svedoci Bozje prirode" (2.Pt. 1:4.). "Isusova molitva", koja je upucena ovaplocenom Slovu, jeste put da u sebi ostvarimo tajnu "theosisa", po kojoj covek nanovo postaje obrazom Bozjim."Isusova molitva" nas sjedinjuje s Hristom, pomazuci nam da uzmemo ucesce u perihorezi bozanskih Licnosti - sto vise molitva postaje deo nas, time dublje ulazimo u jedan pokret ljubavi koji Otac, Sin i Sveti Duh daruju jedan drugom. O toj ljubavi sv. Isak Sirin kaze: "Ljubav je Carstvo o kojem je nas Gospod Hristos govorio u slikama kada je ucenicima obecao da ce biti za trpezom u Carstvu Njegovom. Sta bi oni trebali da jedu ako ne ljubav? Kad smo dostigli ljubav dosegli smo Boga i nase putovanje dostiglo je svoj cilj; presli smo na ostrvo koje lezi s one strane sveta, gde su Otac i Sin i Sveti Duh; neka im je slava i hvala".U isihastickom predanju tajna "theosisa" obicno se prikazuje slikom vizije svetlosti. Ta svetlost koju svetitelji vide u molitvi nije ni simbolicna svetlost uma ni telesna i tvarna svetlost cula. Ona nije nista manje do bozanska i nestvorena svetlost Bozanstva, koje je zracilo iz Hrista na

14

Preobrazenju i koje ce na sudnji dan pri Njegovom Drugom dolasku obasjati ceo svet. Sledeci odlomak reci ce nam nesto vise o toj bozanskoj svetlosti. Sveti Grigorije Palama opisuje viziju sv. ap. Pavla koji bese uznet do treceg neba: "Pavle je video svetlo koje nije bilo ograniceno niti prema dole niti prema gore, ni sa strane; nije video nikakva ogranicenja tog svetla koje mu se pojavilo i sijalo oko njega, nego je svetlo bilo kao neko sunce - bezmerno svetlije i sire od celog kosmosa, a u sredini sunca stajao je on - pretvorivsi se sav u oko".Ovoj vizijom zahvacenoj lepoti mozemo se pribliziti prizivanjem Imena. "Isusova molitva" daruje sjaj Preobrazenja svakom podrucju naseg zivota. Neprestano ponavljane Imena imalo je na pisca "Kazivanja..." dvostruki ucinak, promenio se njegov odnos prema sazdanim stvarima; sve stvari postale su providne, sve je postalo tajnom Bozje prisutnosti. On kaze: "Kada sam se poceo moliti srcem, ukazala mi se sva okolina u ocaravajucem obliku; drvece, trava, ptice, zemlja, vazduh, svetlo, sve je izgledalo kao da govori da je tu zbog coveka, da posvedoci ljubav Bozju prema coveku, i sve se molilo, sve je bilo puno pesme i hvale Bogu. I tada sam shvatio sta se misli pod recima: "Razumeti jezik sazdanja...". "U medjuvremenu osetio sam plamenu ljubav prema Isusu Hristu i prema citavom Bozjem sazdanju...".Otac Bulgakov je u vezi ovoga rekao: "Svetlost imena Isusovog zraci kroz srce i obasjava citav svemir".Ova molitva nije promenila samo bogotraziteljev odnos prema sazdanim stvarima; i ljudi su se pojavili u novom svetlu: "I opet sam poceo da idem od mesta do mesta. Ali, vise nisam bio mucen svojom nevoljom; prizivanje imena Isusa Hrista oraspolozilo me je putem, i svi ljudi bili su dobronamerni prema meni. Izgledalo je kao da su me svi zavoleli... Ako bi me neko uvredio mislio sam kako je slatka "Isusova molitva" i odmah bi nestali povredjenost i gnev i sve bih zaboravio"."Kad uciniste najmanjem od moje brace meni uciniste" (Mt. 25, 40). "Isusova molitva" pomaze da u svima prepoznamo Hrista i da sve vidimo u Hristu. Zato ona nema niceg zajednickog s bekstvom iz sveta. Naprotiv, ona je vid najviseg potvrdjivanja zivota. "Isusova molitva" ne predstavlja nikakvo odbacivanje stvorenja Bozjeg, sta vise, ona pridaje najvisu vaznost svim stvorenjima i stvarima u Bogu. Kao sto veli Nadezda Gorodecka: "Ovo Ime mozemo govoriti nad ljudima, knjigama i cvecem, nad svime sto srecemo, sto vidimo ili mislimo...".Isusovo ime moze postati misticni kljuc za ovaj svet, instrument tajnog prinosenja svih stvari i ljudi, jer ono daje svetu pecat Bozji. Ovde bi se moglo govoriti o svestenstvu svih vernih. Zajedno s najvisim Svestenikom zavapimo Duhu Svetom: "Ucini moju molitvu tajnom".Molitva je delo; ko se moli u najvisoj meri je aktivan. Ni za jednu molitvu ovo ne znaci vise nego za "Isusovu molitvu". Iako je posebno izabrana da se u cinu monaskog zaveta zove molitvom monaha i monahinja, ona je jednako molitva i mirjana, bracnika itd. Ako se cini ispravno, svakog uvodi dublje u njegov rad; svako postaje bolji u svom radu, a time nije odvojen od drugih, vec je povezan s njima, postaje osetljiviji za strahovanja i brige drugih kao nikada pre. "Isusova molitva" svakog cini covekom za druge, zivim orudjem za druge, zivim orudjem za mir Bozji, stvaralackim mestom pomirenja.

15

16