Branko Miljković

Izabrane pesme Rukopis priložen Projektu Rastko ljubaznošću gospodina Danka Šipke (Univerzitet u Poznanju, Poljska). Original u FTP arhivi Serbo-Croatian Text Corpus, Adam Mickiewicz University Poznan, Poland. Konvertovanje i priređivanje ove verzije uradili aprila 2000. Zoran Stefanović, vebmastering Milan Stojić (Projekat Rastko)

Sadržaj: 

Jovan Deretić: O Branku Miljkoviću

Za one koje volimo

1. Uzalud je budim 2. Prvo pevanje

Sedam mrtvih pesnika

3. Branko 4. Grob na Lovćenu 5. Laza Kostić 6. Dis 7. Tin 8. Momčilo Nastasijević 9. Goran

Noć s one strane meseca

10. Sonet 11. Triptihon za Euridiku 12. Orfej u podzemlju 13. Slepi pesnik 14. Građenje pesme 15. Raspored reči 16. Rondel 17. Sonet o ptici 18. Sonet o neporočnoj ljubavi 19. Usnih je od kamena

Tragični soneti

20. Početak sna 21. Kula lobanja 22. Odbacivanje sumnje 23. Početak putovanja 24. Početak traganja za bićem 25. Poistovećivanje bića i reči 26. Ispaštanje 27. Sećanje na pokojnika

28. Početak zaborava 29. Izmišljanje sveta 30. Začaravanje 31. Propovedanje vatre 32. Kraj putovanja 33. Propovedanje ljubavi 34. Magistrale 35. Posveta elegija

Četiri pesme o snu

36. Crni jamb sna 37. Daktil sna 38. Sonet 39. Sunce

Smrću protiv smrti

40. Hronika 41. Odbrana zemlje 42. Requiem 43. Jugoslavija

Svest o pesmi

44. * 45. ** 46. ***

Ariljski anđeo

47. Ariljski anđeo

Utva zlatokrila

48. Frula 49. Gojkovica 50. Zova 51. Bolani Dojčin 52. Sluga Milutin 53. Utva 54. Tamni vilajet 55. Ravijojla 56. Kolo 57. Dodole 58. Raskovnik

Pohvale

59. Pohvala bilju 60. Pohvala svetu 61. Paralelna pesma 62. Pohvala vatri

Patetika vatre

63. Dva prelida 64. Feniks 65. Bol i sunce 66. Noć jača od sveta 67. Svest o zaboravu 68. Feniks(1)

Lauda

69. Lauda 70. Balada 71. More pre nego usnim

Osećanje sveta

72. Prošlost vatre 73. Budućnost vatre 74. Zemlja i vatra 75. Osećanje sveta

Kritika poezije

76. Radni cvet 77. Orfička pesma 78. Pesnik 79. Beda poezije 80. More za radnike 81. Moravska elegija 82. Nizvodno 83. Ljubav poezije 84. Kap mastila 85. Kritika metafore 86. Pripremanje pesme 87. Provetravanje pesme 88. Zamorena pesma 89. Sunce iskorišćeno kao epitaf 90. Crna vatra 91. Sudbina pesnika 92. Poeziju će svi pisati

Smeli cvet

93. Agon 94. Rudari 95. More bez pesnika 96. Epitaf 97. Cveta 98. Pesma 99. Spavači

O Branku Miljkoviću [Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.]

Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934-1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.      

Za one koje volimo 1. Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između prstiju budim je zbog reči koje peku grlo volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova budim je zbog ove naše planete koja će možda

biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema ta žena sa rukama deteta koju volim to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim jer njena usta neće moći da joj kažu uzalud je budim ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa uzalud je budim treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku

2. Prvo pevanje

Obreh se u nekoj mračnoj šumi DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebo šuma iz koje kad izađoh videh da nisam izašao da su me zveri pojele i znah da će biti gorko da pričam o tome šta sam video i nisam video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh iz te šume što je zelenim čeljustima pojela svoje staze i izgubila se u sebi postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna Beatriča ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža da voleo bih povratak išao sam ispred sebe po isplakanom putu i pesak je ujedao za stopala ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju videh grešnike kako ih vitla zli vetar nebo što laje i kišu prokletstva tešku i večitu videh slepe vode Stiksa i blato mržnje videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti nadati onih jadnih koji se nikada nisu rodili

videh videh videh i čuh i zaplakah svirala od zemlje od šume od krvi dozivala drugu obalu na kobnom žalu stajo narod i plako o jao jao vama duše uklete s balsamovanim rukama i usnama od krvi videh videh videh čuh i padoh mrtav o Aheronte Aheronte sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.

Sedam mrtvih pesnika 3. Branko

Noć ispod zemlje razveselim Izraste vetar u nežnu biljku iz tog podzemlja gde svetiljku i pticu nikad da doselim

Nepronađene proplanke krvi i peščano podne sam odbolovo al topli hleb tvog imena još mrtvim ptico među predelima, Stražilovo

zemljo preko moga zaspalog uma dok list po list umire šuma Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem   uspava Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

4. Grob na Lovćenu

Ali ne, to još uvek nije vreme To je jedno mesto koje prepoznajem u prostoru

Mrtve su gore odakle ta reč dođe Svingo s pticom lažljivom umesto lica koje Svlada tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada. Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.

Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta gde provejava smrt i ljubav ne spasava. Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava. Taj san je u noći produžetak dana i puta.

Šta si ptica ili glas koji luga pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta negde u visini čuva otisak tvoga lica. Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica.

5. Laza Kostić 

Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći u povratku cveta u povratku sna i gora na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći O pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada? Mrtva je a negde još traje dan, o laste Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute Santa Maria della Salute

6. Dis

O moje sunčano poreklo ta potonula krv Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv Otišao Izašao na vrata kojih nema U svim vodama zeleni psi me traže Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra iz čijeg kamena čudovišne ptice vire Ruko ispružena prema drugoj obali kloni Ako smo pali bili smo padu skloni Ovde je noć što se životu opire

7. Tin

S druge strane groba živa zvezda kuca I zapaljeni vetar na početku dana sniva Noć u mome glasu više ne doziva prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako sami i slabi i krti Dok se zemlja okreće oko svoje smrti negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli

Neka niče cveće iz prokletog tla 8. Momčilo Nastasijević 

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom. Predeo kome sam se privoleo, plaštom čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika čudna nečujna iznad gorja razmešta predmete u prostoru i staje kad zapljusne tajna mramorja sred morja: dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš, evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto. Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš hoćeš li primiti to telo ukleto, koje nastanjujem poslednji i prvi zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

9. Goran

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo u nekim šumama crnim nepoznatim I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Pčele sleću na leš koga nema Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema san moj iza brda gde mrtav sebe ištem.

Ovde dole svako svoju tamu ima Moj mrak je senka ptice. O ne ima

puta kojim bi do mene mogli doći

Ko proleće koje zaboravi da cveta sad ležim mrtav na severu sveta Smrti ljubomorna najveća moja noći!

Noć s one strane meseca 10. Sonet

Ti prostori me užasavaju PASKAL

Prostor koji ničim ne podseća na sebe, pticama pomeran, vetrovima sličan, sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan večiti početak užasan, bez potrebe.

Prostor jezikom trajanja prepričan i pretvoren u večnost koja nikom ne treba, večnost za prokletstvo, koje budno treba pod svežom humkom plen svoj nepomičan.

Zaboravimo mračno poverenje sebe sa sobom, u strašno podozrenje prostori se ruše i crna nailazi plima.

U škrtosti tišine bez sebe i imetka mi smo poslednji zatočnici početka pod kamenom što ime ima.

11. Triptihon za Euridiku

I

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio, gorki sam ukus tvoga odsustva osetio u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne u nepotrebne istine i oduševljena klanja. O, ispod kože mlaz krvi moje čezne noć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. Nikad da se završi taj kameni san Probuditi te moram Euridiko mrtva.

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti gde su prizori, s one strane krvi gde voće otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

O, u slepoočnice se svoje nastaniti. Evo me bez odbrane ispred strašne samoće. Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće. Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu. Crne ptice obleću oko moje glave. Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave, ako izgubim tvoje divno lice na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

III

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće ptica. Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu kletve. Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko? Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada. Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

12. Orfej u podzemlju

M. P.

Ne osvrći se. Velika se tajna iza tebe odigrava. Ptice gnjiju visoko nad tvojom glavom dok beskrajna patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna ona ide tvojim tragom, al od sviju jedini je ne smeš videti. O sjaj

na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje. Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet. Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje proglasiće te živim. Eto to je taj iza čijih leđa nasta svet ko večita zavera i tužan zaokret.

13. Slepi pesnik

Filipu Višnjiću

O čelo moje od sna i vetra mapo čudnih otkrića vidu ispod kože u izmišljenoj senci cvete i lampo umesto reči koja se ponoviti ne može. O čelo moje od sna i vetra mapo!

Odajem se mrtav suncu posle mene jer nesreća i posle smrti traje. Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene predeli nebesni satvoreni od izdaje. Odajem se mrtav suncu posle mene.

To je sve što je ostalo od moga glasa, taj odjek u kome su zatočeni svi dani. Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa predeo koji ću zauvek da nastanim. I to je sve što je ostalo od moga glasa.

U tihom se cvetu neke vatre pale. Izgubljene u svetu varke mi oko snuju. O tužne noći preko sna mog pale! Nek nebo usni oganj i oluju! U tihom se cvetu neke vatre pale.

O čelo moje od sna i vetra mapo čudnih otkrića vidu ispod kože, u izmišljenoj senci cvete i lampo umesto reči koja se ponoviti ne može. O čelo moje o moja slepa mapo!

14. Građenje pesme

Stanislavu Vinaveru

Zimska muzika svira Osobino praha i kremena Oproštaj sna iza temena Kada me pokojem dirala

To vreme uzme i ostavi Tu gorku šumu da se plavi

Usred večnosti na domaku Nestvarnosti ptici i oblaku

Prahptico sunčevog uroka Skok od pepela i let Nek budu jedini putokaz

Za napor smisla i rast Suštine u vrlet Kada joj osvanu glas

15. Raspored reči

Plod neumoljen vidom slep Dozivanje zdravca pokoj i san Vek njiše se peskom i sen Padom i harfom probuđen slap Isceljen zabludom pretvoren u kip

Javu kad zbuni pesnik i mag Krije početak tajnu i mig Od jezera dublja stoji kap

Poverene boli dostojan stih Marljivim zaboravom izmenjen lik Veni u gromu kasna za lek Prognane šume gde nogom stah

16. Rondel

M. D.

Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog, od noći osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po malo, ako je ime uzrok tome snu.

Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo. Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo. Jedno je ime uzrok tome snu.

Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo na pomerljivoj liniji između dva vremena, gde mru dva glasna kamena i otvoren je put, neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo, da je jedno ime uzrok tome snu.

17. Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena i bude zenica neba oslepelog, malo života zbilja poletelog

s naših beskrilnih pognutih ramena. O čudna ptica čija namena da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh našo u prostorima šumnim, u našem uhu tvoja se smrt zače. O kamena ptico nek te noć oplače zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

18. Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim U časnom krugu kog zaborav rubi. Oh, gipka sliko varke, varko živa, kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava tišti mi čelo i niče na stolu. Ona je deo predela što spava. Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju iscrpem budućnost u svirepom bolu što sanja krv leta i pakao u raju.

19. Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju, ali ne veruj moru koje nas vreba i mam. Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti klanjaju vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami?

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju. Oni smo što su sve izmislili i ostali sami, ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo. Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami. Kristalna jezera sanjaj u tami.

Tragični soneti 20. Početak sna

Neka me nedostojnog vetar obavije Kulo s vrhom van vremena na koju dišem Tesno je nebu u ptici ptici još više Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem Kad ništa ne počinje jer nema mesta više Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim Što sam video i čuo kada nenađen ronim U prostor pre reči gde trune moja glava Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale, Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?

21. Kula lobanja

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale Prazno ime iza smrti i obijen vid To nije ljubav to je patnja i stid Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale Ulaz čuvaju dve tišine i hrid To nije ljubav to je patnja i zid Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene Zvezde koje se nad glavom mojom pale Kojima zamenih vid i ime svoga pravca Lađo puna zaborava i vetra bez pramca Nekoga sveta teške sene pale.

22. Odbacivanje sumnje

Nekoga sveta teške sene pale Robe napornog brega i zlih vesti Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj svesti Celoga života reči su nas krale.

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale U jedan kraj mnogo prisniji me smesti Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti Gde su veličanstvene senke a stvari male.

Kad oslepim sve pojave vode kuda vode? Deca dužna da porastu neka se rode Za smisao tajne koja u Prividu snije.

Frulo nespokojna u svome vazduhu Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu Šta je to što se u dnu pesme krije?

23. Početak putovanja

Što je to što se u dnu pesme krije Kad isti dar negde je jutro a negde noć mira? O daljino sna gde jug vlašiće svira Skrij me od slepog kamena koji u nebu bdije.

To pitome doline postaše provalije U ovoj pesmi u kojoj nemam mira. Srce puno mraka anđela svoga bira Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.

Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljena Mojoj oholosti more do kolena Nad mojom glavom opasnost simetrije Svetova poređanih umom u privid. S čime da te združim kad ti izgubih vid Lepi moj dane s dušom elegije!

24. Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije Kad od Bića senka biva predelima Lutam u suzama strah me obuzima Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima Vrati mi dan ako ga negde još ima Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima Izgovorena reči za svetove pale Tražim početak sjaj i sate stale.

25. Poistovećivanje bića i reči

Tražim početak sjaj i sate stale Da žive moj život i da ga vaskrsnu Iz ostatka zbilje prerušene u snu Kad ušav u pustinju nataji pospale.

Ponavljam reči koje su mi dale Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu Iz ničega, sunce koje se rasprsnu Nad svetom koji su same odabrale.

Osluškujem pun nade strane sveta. Zalazi mesec vreme. Nepokretna Reč je nad svetom za reči ostale.

Dan slepe ljubavi minu polustvaran. Ne prođe pamteći svet balzamom začaran Kad su ti dve tužne ptice večnost dale.

26. Ispaštanje

Kad su ti dve tužne ptice večnost dale Strpljivost prostora i svoj lik po kazni, Glavo niz crne stube u neprolazni Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale, Gde mu je odjek u snu il smrti? Porazni Svedoci mora i promena ispraznih Usnuše mir i skameniše vale.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade Nema osuđenih noćas svi sanjaju U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade Nema, ali nema ni straha od zmije Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

27. Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast Mutne reči sve dublje koja čeka na nas Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije Trava raste iz njegovog imena i spas Jedini je budan a samo je glas Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti. Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

28. Početak zaborava

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u letu Tu je živo što živi a nema ga u svetu Što traje početak u kraju a prošli su davno dani.

Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani Sunca i drugih zvezda i suncokreta. Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu. Kometu Proreče mraku snu rosu lek rani.

Zanet okretanjem neba što melje naše kosti Dok mudraci proturaju laži o budućnosti Vidiš li ono čega nema to da braniš?

A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda. Trunu ostaci ukletoga broda Kraj vatre kojom ne hrane se dani.

29. Izmišljanje sveta

Kraj vatre kojom ne hrane se dani Izobličeni oblici od žestokog rastvora Sna i praznine. Istino govora Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami Koji se završava zvezdama iznad naznačenih gora I nakazom u poljupcu koja se roditi mora Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube, Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan, I od cele jave ostale su tek reči. A boje? A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan, Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

30. Začaravanje

Zakopani lelek i nenađeno blago stoje O zvonka roso tu gde smo mi pali U čarolije kasne koje nismo znali Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji Ako prestalo nije. Predele razdvoji Odjek te reči. Časovi su stali I vali ukroćeni nad ponorom. Da li Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji Odbegla svest mutnim izlazom u nigde? O pustinjo najsličnija suncu ima li igde Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!

I koja strana sveta poklon biva Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem, Ljubavi moja mrtva a ipak živa?

31. Propovedanje vatre

Ljubavi moja mrtva a ipak živa Nek u svom danu nedorečen gori Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva Gde materija sva od zaborava otkriva Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to? Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo, Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva. Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto. O sve što prođe večnost jedna biva.

32. Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva. Sen koja beše drvo koje traje. Budan Ispod svoga imena koje budi Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda, Siva praznina vetar koji bludi, Mesto koje nema mesta u želji al nudi Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj. Ljubav nikada nije završena. Čega ima ljudskog u patnji? O čuj Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje. Prazne ruke prazno srce pusta sena I nema mene al ima ljubavi moje.

33. Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti. Dovršava se an u njenoj zahvalnosti Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti. U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi, Minula čežnjo, da se svet ponovi. Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um, Pa mi je prazan dan koji još došao nij, Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum Neka me nedostojnog vetar obavije.

34. Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije Žalbo crnih ptica i tužne pohvale Nekoga sveta teške sene pale Šta je to što se u dnu pesme krije?

Lepi moj dane s dušom elegije Tražim početak sjaj i sate stale Kad su ti dve tužne ptice večnost dale Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani. I kraj vatre kojom ne hrane se dani Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Ljubavi moja mrtva a ipak živa O sve što prođe večnost jedna biva I nema mene al ima ljubavi moje.

35. Posveta elegija

Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosiš? Svet zamenjen okom nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao. Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

Progovorite seni slutim li prevaru mutnoga potiljka. O tužni severu tela nebo od četiri vetra pretvori u paru nad širom otvorenom vodom koja je raznela tamu oka po celome telu. Žaru neveseli kada pesme u meni pronađu mračno obilje što me mori glađu.

Sve što imam to su naše reči nad vodama što slute tajni splet tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči pred mojom srži što sanja bezbolni cvet. To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči kad hleb nam u kamen pretvori svet kad ogledalo biva njeno mrtvo lice za ptice krilatice iznad zle litice.

Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosiš? Svet zamenjen okom nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao. Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

Četiri pesme o snu 36. Crni jamb sna

Ja posle velikog sna poduzeh put tužan MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima u toploj kori mozga gde me ima taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle gde slepe ptice pevaju u tami. U svakoj ima jedna šuma. Gle što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj i pakao raznosi svetom, menja tok onesvešćenoj reci. Onda moj zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima u toploj kori mozga gde me ima taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća pred čudnim znacima i više nemam ruke u prostor prognan i u vreme. Veća sve biva senka moja daleko od huke gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh. Joj vazduh vene umiru svi oblici! O milosti za ono što sam bio u snu. To paklena mi ljubav u nedoumici. Noć slepih žiljkova me prikova za tlo. Pod zemljom mračni predeli se mešaju. Pomeraju se mora užasi se premeštaju sa jednog mesta na drugo mesto zlo. O strašni preobražaj moj u srcu sna gde vasiona počinje mi pticama, s dva oka varnica da l će da zna

da put mi nađe letom ili klicama.

III

Sam u snu svome - ko će da me spasi! Od svega malo pepela u rukama za buđenje mi osta kad ugasi krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta; da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću za nju što kroz moje užase mirno šeta, kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde - s njima ko i bez njih noć. O kulo snage gde je plavi dan stvar svaka kada ima lekovitu moć  i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže   za mirise i anđele da prođu! Pred kapijom sam koju crvi glođu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

IV

Ne, više nije važno šta ću reći. Već beše sve to nekad ko zna kad u nekom snu il nekoj čudnoj reči. Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen zar svedok predela nestvarnih ja za svet od tople gline umešen! Kuda da odem posle ovog sna.

37. Daktil sna

Stoje izmišljeni bregovi od zlata gde zvezda sjala je. Tu smrti nema. Vetrovi u nebo se vraćaju. Pala je

lobanja niz crne grebene. U mračne dubine nosi li to što sam čuo.   Ledene obale senkom rosi li

jezive vode za zakletve od želje strašne smrznute. Na putu ostale su kletve I zvezde spore omrznute.

O nema šumo na obali

noć gde besvesna počinje da l snaga me slatka obali ili me san moj opčinje.

Zatvoren je taj predeo u sebi. Ta mesta nemaju svoja sunca. Pod zemljom to oblik sna moga spremaju

38. Sonet

To su reči uvek iste koje kasne gorku ljubav i svet. One su uspešni prestanak jave, al ne san kad se izjasne sunca za noć, već nešto treće, neutešni zbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basne sna. Gorke obale na kojima neumešni stojimo okrenuti svome početku grešni zbog gubitka vida kada svetlost zgasne.

U snu smo oni čije zaljubljene usne traže   reči bez cilja, bez izmišljenih predela. Oh te reči kako mogu da ublaže ako su od sna. Lepoto neuvela reči bez senke kada ko čašu sunce držimo usnu gledajući u crne vrhunce.

39. Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem. Osećam to pomeranje juga u svome srcu. Majušno podne se ruga u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka. A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga uteha nam ne treba. to trajanje se ruga pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti. Neki će svemir ponovo da nas stvori. Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori. U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka! Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

Smrću protiv smrti 40. Hronika

Prvoga dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i škrguta Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce Sedmoga dana ne zapevaše anđeli Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica od pepela i zid progovori

41. Odbrana zemlje

U srcu ljubav jača od smrti U glavi misao veća od glave I to je odbrana zemlje

Strašni su ratnici pod zemljom, vojnici odbrane Zaliha snage spremna ako živi klonu I to je odbrana zemlje

Velika reč ni iz srca ni iz glave Već iz zemlje ko biljka ili cvet Raste, i to je odbrana zemlje

Namučeno zrno misli cvet Dan misli sunce I to je odbrana zemlje

Koliko je zemlje iza nas Toliko je snage u nama I to je odbrana zemlje

42. Requiem

I

Moja je krv moj put do tebe

preludijum

To je zemlja avaj ponekad često ponekad isuviše, baština vetrova i onih što imaju manje nego ništa velika urna sa pepelom jedne i zajedničke smrti koja se ponavlja ali ne pregoreva sa vremenom nikad

zemlja na koju ćete pasti čelom vi i ja i moje čelo moj obračun sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje svetlosti, to su predeli preslikani sa očiju mrtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo

molitva

treba se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati skamenjene lobanje za kišu lica i neba za vrata od peska i crne će ruže procvetati duž puteva otvorenih za sve vetrove kojim odlaze nerođeni po svoju smrt

II

Gledali smo kako umiru stojeći oni koje volimo sada vidimo mrak koji ne vide slepi sklopite oči da vidite one koji su dali večnoj noći dan svojih očiju oni drže zemlju na leđima i nepokretne nikada iz stići nećemo o nikada nikada se neće izjednačiti vreme naše smrti i njihove večito bićemo razdvojeni i mrtvi

post scriptum

Crvene ptice piće nam s usana videti ih nećemo vrištaće trave u oblacima kržljavim čuti nećemo

III

Krv otkucava korake i smrt i jedne večeri posle života krv prestane da bude ptica postane zmija u travi pa svu noć deca plaču mrtvi su na levoj strani uzalud upaljene vatre čekaju njihov povratak njihova noć sa našim danom meša se ne zaboravite da to deci kažete

uspavanka

To više dan nije niti noć snom treba dočekati razbojnike ptice su nebo na jug odnele spavaj oni neće

doći njihovi koraci su teški spavaj ljubav ide gradom na štakama spavaj al im glas ne sanjaj

IV

Noć je puna mračnih anđela ukleta lađa nosi teret izgubljenog vremena i naše mrtve prijatelje u šumu bez ptica

trebalo je preći more vreme i prostor koji su se pomešali sada su za jednu smrt daleko od svake obale

svetlost i senka igraju na vodi igru života i smrti daleko protiče reka večita i uzaludna ptice lete za vetrom i žene plaču na obali

čovek pada na svoju senku oni su bez senke sišli u dubinu i bez imena

za istoriju

od slepog lica brodoloma u njihovim poslednjim očima stvorena je istorija

pouka za ostale

ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će proći i kroz naše oči neizmenjeno

V

Uzidali vas u zid nevidljivi i svi ste bili spremni da umrete jedni u drugima i bilo je tako zdravo čudna reko spasa tražili vas zalud u mračnome spletu onesvešćenih čula na granici vas i iznenađenja nisu vas našli zbogom grade gde se prekida moje sećanje sada ste mrtvi i vaše je telo neopipljivo sećanje i topla pregršt zemlje pregršt Srbije i nas

refren:

Usta su bila ispunjena peskom i svi su ćutali zbogom grade gde se prekida moje sećanje zdravo čudna reko spasa

VI

Zvezdo crvena rano oblaka maramico krvi u noći zaključanoj crnim ključevima gde su mrtvaci sahranjeni jedni drugima pod čelom smrti pomnožena sa hiljadu grobova joj na kordunu oblaci su uzeli cvet vatre iz njihovih ruku koje su poslednjim pokretom podelile predeo na dve tišine gde plaču ptice od pepela

post scriptum

U zemlji gde se poštuju suncokreti pali su licem prema istoku čini mi se da sam i ja pao s njima različit od onoga što ću reći

VII

Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime zelengoro začeta u trbuhu vetra zelena goro neba i zvezdo moje krvi strane sveta su se otimale za njihovu smrt koja je bila početak a ne kraj putevi su ih tražili po celom svetu nema ih profil njihovog odsustva čuva noć zelengore njihove su smrti najdivnija sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove zelengore

VIII

Za one koji su iskoristili smelo mogućnost umiranja za one koji su prekoračili preko svoga leša za njihovu smrt tako potrebnu protiv smrti za one koji su sada jedno jer svet je podeljen ljudskom možom na dva dela a dva i dva su jedan kad padne poslednja noć  za one koji su se utopili u vodama večitog sna kao što umre

sunce udunu dalekih pejzaža zakopano za one čije su reči nikle iz zemlje ko lek i buna neka pognu glave daleki suncokreti.

43. Jugoslavija

Evo kako je počela u dan svoje nužnosti Sve što nema vatre u sebi sagori Što sagori postaje noć  Što ne izgori rađa dan Treba zapaliti sve što može da gori Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno Treba u svemu i posle svega pronaći nadu Revolucijo, ono što ostane je čovek Ono što prođe je prošlost Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade Eto tako je počela u dan svoje nužnosti Obala jednome Moru Zvezda na Poluostrvu Rt Dobre Volje Oivičena beskrajem Savetuje plodovima ljubav i razum U fabrikama ljudi konzerviraju sunce Koje se javlja na najrazličitije načine U plodu i kamenu podjednako Prvi put slatko drugi put vrelo Sada ima sve što je njeno Na jugu More na severu oblake Na istoku trešnje na zapadu maslinjake I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe najlepše U kamenu i na vodi: Grozd je uspomena na njihov raspored Ima svoju budućnost i njenu prošlost Ima svoj put i njegovu istinu Savetuje plodovima ljubav i razum Obala jednome Moru Zvezda na Poluostrvu Rt Dobre Volje Oivičena beskrajem Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju A ona bez milosti prema onome što je stvarno Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu Koji venčava Šumadiju i Zagorje Međusobno i sa budućnošću Istraživači pod zemljom, u smrti, vojnici i rudari Istraživači u vazduhu, pevači i ikari Istraživači pod vodom, pesnici nesvesnoga Tražite, nađite, pretražite sva blaga,

sve mogućnosti i sva imena svom Jugu Koji savetuje plodovima ljubav i razum.

Svest o pesmi 44. *

Mene ničega više nije stid. Klonu sunce preko svega. Željen plod pun je noći. Glas što sebe sanja, zid otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam iz te zazidanosti lepše no na slobodi. Otkud ta moć da sebi odolevam, a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika? Od prošlosti i zaborava vreme što se divi izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću! I ostaviti pesmu da se sama menja? Pokloniti sebe životinjama i cveću i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid što pevam iz zida lepše no na slobodi. Sunce mi u peti bridi. Blešti zid na kraju puta što nikud ne vodi.

45. **

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem. Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći! Možda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe; I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu. O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava

naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt hvala joj što me još ne preči da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

46. ***

Verujem da bih mogao da govorim da izađem iz sebe s nadom na povratak, makar kroz pustinju do mesta gde gorim, makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme možda ću naći. Ili ću otkriti kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme, ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora u noć, u zaborav kroz koji se prostirem, ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora, da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Kada miris pomeri cvet, gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana, Ni bol ni ljubav ne može da je zameni. Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana, Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo, tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta, ako ga uberem ostavlja me samog, ako ga napustim za leđima mi cveta.

Ariljski anđeo 47. Ariljski anđeo

Anđele gorki praznine i snage, Kad ukaza se sunce kakav nije Svet, gde nevoljan jače ću voleti drage, Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije Ako namere dobre srcu voću Podari, kakvom vatrom vođeni idu, Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću Za smisao leta na iskusnom zidu.

O, opija me vatra tako trezna Oko tvoje glave ko proleće! Ko tebe nije video taj ne zna Sebe, ko tebe ne vide taj neće Nikuda stići, jer beskrajan je put. Gle mesec bliski iznad rujnog cveta Dobi oblik srpa: lepota je smrt Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.

Nepomičan si, zato te ne mogu stići; Tako blizu mene drugi vazduh dišeš Dok silazak u dubinu obećava sve više Zvezda na koju treba se tek navići. Divno praznoverje što izmišljaš krila Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti, Tvoja je mladost pre svih mladosti bila I ostala na zidu ko slika milosti.

O sretna mladost koja proći neće! Da bi bio razumljiv srcu osta Mlad u izdvojenom danu koji posta Svetlost što me miri sa večitim prolećem.      

Prah ružama taknut do mirisa se vinu Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu Vatru, vatru, slepo to obožavanje Elemenata, koje sagore sopstvenu Budućnost i sunce pretvori u senu Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.

Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh, Iza poslednje misli poslednja nado! Tvoja čula sebe osluškuju, svoju Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu; Tvoja praznina svet i zvezde krenu U čudno poimanje tvog duha u Broju.

Sričem fosil tvoga imena u suši Vere i lažnog rasta lažnoj duši, Jer i da te nema, praznina u kojoj Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi Prestala da nas opija, u sebi Uvek druga prevarenoj srži mojoj.

Da nisi anđeo koga strah moj krotki Čudovište bi bio u svojoj lepoti Čije poreklo u mojoj je želji Da uništen budem tamo gde postaje Moja nemoć moja snaga koja daje Istinu rečima u lažnoj povelji.

Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,

Što snih zaboravih, pa me prože plam, Dok na kraju tvog imena butki baršun Ptice što prelete svet unazad varav Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum Naslikane grane da pomeri narav

Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih Misli u meni, dok bivam sve luđi, Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika, Čiji je rast odjek budućnosti prazne, Što podatno traži načine prolazne Da bujalost svoju neprolazno slika.

Još malo i zaćutaću pred tobom, Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom, Anđele pred neumoljivom lepotom kraja Gde mir i zrelost pesmu zamenila, I mramor gde mrmor večne vode spaja Sa kamenom kome izrastaju krila.

Sve što postoji teži nejasnosti, Galeb oponaša litice plahosti, Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva; Ima li dokaza lepote pomerene Čulom u nebiće koje zaodene Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?

Oh naše srce kog dostojni nismo Ni onda kada najmudriji mi smo, Dok budni pred onim što nas snom prevlada Ne zavapimo: milosti! To pelud Nekorisnog pada na nevinost belu Cveta treznog čije ime posta nada.

O anđele blagi uprkos svojoj moći, Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći, Kako se zbi divno da biće ti izbegne Mesto koje bi izvan tebe bilo, Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo A sjaj koji kasni najdublje dosegne.

Naše ime neće berbu doživeti Svega što može sebe da seti Pojedinačno nas, joj, unerazumi; Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost. Moje lice tone u čudnu bezličnost Koja mermerom svoje oči umi.

Ah, nado koju vrisak zna izreći, Teskoba i griža, pre no mir u sreći, Slabi smo i lomni kao list liskuna I ne usuđujemo se da budemo drukčiji. Preselili smo cveće pod rep zmiji. A ipak nam je duša nade puna.

Daj lobanju za preživale laži; Neizbežni dodir sna i praha traži Imena posna trostrukih odraža. Vlastito me srce porazi. O, krah. Kad krv svoju buri podmećem, i plah Penjem se na vrh presahnulog mlaza.

Vratiće te vreme. Klečaće i vlati Ko u Matejči, na gori što pati, Dok te u dubini preuređuju zvezde, Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost Presvislu u vodi bez čari što zanos Tvog srca troši za hridine trezne.

Moja te ljubav pretvori u nešto Što se ne može voleti. Al vešto Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe. Ko će preživeti Plod, ako ga bude, Sićušan ispod drveta, kog lude Pokušaše tresti u zore sve bleđe.

Tu vrsta tla progovori sa grane Zavedena od sunca u nepojamne dane, Kada znam šta mi okružava vid, Al ne znam sunce što ga ispunjava Na ulasku u zemlju koja spava Sanjajući trule lobanje i zid.      

Prazno je dublje. Jao vreme, gde te Plamen preseca. Osporeni svete! Nije li strašan let koji je dokaz Praznine u stvarima. Cvet umesto oka Isto sunce vide. Slepo slepim samo Videti možeš. Zaleđeni plam Ogledalo posta onome što sanja. Oblik je vrline strela ugledanja Što svetlost raskopča orlu ispod grla: Zapamćena zimo bit je neumrla. Jao, vreme, ustah, al se ne probudih: Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim, Asketska ružo, seni oplođena Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena. Tu nema sunca, jer sve sobom zrači Mesto uzalud pokušano. Jači Postaje koji svoju slabost spozna, Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna Sviralo koja presađuješ vlati Iz pitome doline na liticu što plamti! Gluv da čuje nemoć kako vešto svira Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu Prepriča rosu i nevericu usnu

Mameći sene iz svirale prazne Iščezlim danom. Jao, reči razne Isto znače. Nikad cvet ne mogu reći Ako ne mirisah necvet mnogo veći. Najbliži dan je koji prođe davno, Smirenost seni primaknuta slavno. Jao, vreme strmo izraslo iza lažnog Susreta čula u umu. Nevažno Sprema u svemu viđenom poraze Oku i uhu dok sazvežđa silaze Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo Štivo korenju. Tu sam iznemogo, I višak vatre posta suncem zlobe, Zlatni početak otrova i teskobe.         

Sve je nestvarno dok traje i diše; Stvaran je cvet čija odsutnost miriše I cveta, a cveta već odavno nema: Bespućem do nade pesmu mi priprema, Kad izdan još volim onu koja spava. Uspomeno zlatni praže zaborava! Iz presađenog otrova dan raste i sprema Početak lepote, a lepote još nema: U prekomernosti i izobilju se gubi, Lepo je manjkanje u sebi što ljubi Prazninu i mesto još neoporavljeno Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno Na tragu odlutalog cveta čije ime Miriše izvan vrta i vodi me Do čistih mesta, nestvarnih bez nade, Ružo pomerena najslađi moj jade, O kako divno traješ izmerena Svojom odsutnošću, odvažno mislena. Vatro bezbolna, o žestino daha Onog čega nema, primedbo mog praha, Što prista na sebe, ali nade pun, Zbog koje je svaki svršetak nepotpun, Odsevom cilja neprozirnost smiri, Uvredu gline suncu, sjaj raširi. Zid mutni što se pod freskom otrezni I ojača prazni zanos neoprezni, Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu, Gubljenje vida i put u dolinu. Jer i pad je let dok se ne padne U sebe; a tamo - nema nas, već gadne Kljuju nas ptice i ruglo smo svima; Ko nema više srca taj ga ima. I pakao je ljubav kad dozrevanje oka Ružu u sliku pretvori, duboka Rasanjanost da joj ludi miris kroti I oduzme srce vedrini i lepoti, Jer ako krajnosti isto sunce doji

Suvišno je srce gde pesma postoji. Providnost lepotu opsednu da plane Kad prezirom kazni sve izlišne dane Gde dosada je vrlina bez nade Pepeo odbleska koji upoznade Ispražnjen jug i posvećene ruke Sjajem nove zvezde za prastare muke Kad pakao je ljubav i isti oganj gori U zločinačkom srcu i na gori.         

Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom. Al pristani na svet koji zvezde vode Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.

Srce rodi ponoć glave, al izbavi Sebe anđelom kada vreme stade. I oplođen prahom mutni cvet objavi Pomeranje porekla, dan veći od nade.

Biljka te misli; moj um se iseli Smelo u cvet koji ironično gleda Lobanju praznu. Ko pticom isceli Ponor proleću bezazlenost preda.

Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro, Proleće prođe i niko se ne stidi da preostale dane kao budućnost vidi, Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.

Preporađanjem ispiraj sjaj svetu I zvezdi koja ponore zataji; Neka se trulež otrezni u cvetu Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.

Držiš u ruci vatru kao da je To nešto stvarno, anđele sa zida. Na ulasku u zavičaj koji daje Lobanju trulu za zlato mog vida.

Primi i cvet koga preziru ljiljani Zapamćene mudrosti u susret mom prahu. Istinske su reči tužne; pravi dani Prazni. U prašini trag nađi uzdahu!

Kao oni što se oslobodiše ljubavi Ljubeći silno, sići ću jednom prazan U svet polutame, gde zaborav plavi Polja, a zvezde tamani zaraza.

Trešnjo neverice bez oblika srca

Ljudskog, zvezdane padavice vruće, U poljupcu se ništavnost koprca, A put je samo upoznato bespuće.

Iz srca mi slavuje izmami gora, Pa prazan klečim pred onim što pade, Sred nepokretnih vetrova i mora Praznih: pakao - predeo bez nade!

Šumor bez šume i cvrkut bez ptice, Prazno što traje; ne čuje se što jeste. Dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice Vatrom se zveri i zvezde pričeste.

Čista reč koja kaže sebe manom Izbeže tvom biću, ali upozna zoru; Dovrši ti nebo u neiskazanom, da ti ime čeznu ostrva u moru.

Da umesto mene pati, pesme eto! Ispražnjeno srce još je uvek živo. Za veliko sunce u kamenu sažeto Kristal isturi prozirnost ko sečivo.

Kamen je potčinjen govoru i zimi. O reči koje rečeno potkupi! Zvezdo, moj pakao i moje srce primi Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.

Oslepljenom rosom u nadanje i veče Vara me azur poklonom tebi sličnim I strah stvarniji od onih što kleče U strahu od promena pred zlom nepomičnim.

Ogovaraju vode odraženo I dan pronađen pre nego što sine; Početak sveta vide poraženo Ime svetlosti koja svetom mine.

A tvoja milost puteve odvodi U ružičnjake jasne, sestro krina. Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi Nad kojom lebdi njezina dubina.

Pjan od udaraca srca još teturam Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak, Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura Na moru kog nema, a huči i đipa.

Zvonke ruke pružam gradu koji spava Pometenih jezika, sa suncem u bari, Uzidanih majki u zid muških glava, S anđelom u voću i oku što stražari

Lukavstvo pozajmljenih događaja, Neizrecivo a naučeno ko vreme, Varko, u tebi udes i slučaj spaja, Gde preraste sliku i sjaj uspomene.

Nek ti ime čeznu ostrva u plimi, Anđele, i pesma koja mesto mene Pati, jer pakao i moje srce primi, Da bela iznutra crnim tragom krene.

Pomeranje porekla dan veći od nade U kalemljenom plodu reči slutim, Ponor u ruci anđela što stade S vatrom na ulasku u zavičaj mutni,

Da dan pronađe pre nego što sine, U oku i voću tamni obris raja, Nestvarnost punu volje i žestine Koja u nama kob i slučaj spaja.

Glavo sve dalja od srca mom prahu Trulež u cvetu otrezni i celu Noć kroz predele bez nade, u strahu, Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.

Utva zlatokrila 48. Frula

Groznice nežne poremećenog cveta Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet. Tragom pjanog juga i iščezlog leta Požuri, opevaj pre praznika svet. Ponovi an zbog nezahvalnog tela Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari. Vrati čoveku usamljenom pticu: Pod praznim nebom plaču sokolari. Dozovi utve s gora u predanje. Sastavi čula pesmom da ne venu U noći tela. Nek bude sve manje Vidljivog da ostvariš uspomenu. Prazniš mi koleno i uzimaš srce Žuri, krug opevaj, nesreću prevari Smederevo otvori, ptici se dodvori Pod praznim nebom plaču sokolari.

49. Gojkovica

I tako budućnost mračnoj nadi posta Sužanj i talac zlo životu verno. Grlicu opeva kamenje što osta U predelu koji raste lakovern. Jesi li živi stub grada il mrtva

Beli bedem dojiš prevaru sve veću? Prazno ime nade i prelepa žrtva U zidu bez zvezda pravedno se sreću. Tela čistijeg od izgubljenih reči gori Dan posle vremena kojeg se svi boje, Noć niz Bojanu otiče u tvoje Srce prodano nesigurnoj zori. Trgovci časni što kupuju vatrom Iz tvojih ruku istinito blago Na tvome telu grad crtaju jatom Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

50. Zova

Iz zove koja se sobom zabavlja Predelom slepim poguban je poj. Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja; Uspomena traje u nameri zloj. Cveće nas ogovara; šuma se prikrada Našoj nakaznoj samoći. Nema tajne. Svirala se ruga. Rugoba i čežnja Izjednačiše se pred kraj leta. Sjajne Zablude vatre ništa ne savlada, Intrige sunca u plodovima glasnim. Sirene biljne pustolove mame I čine svet smešnim i opasnim. Reči su izdajstvo: truljenje sunca vajnu Slast ploda kukavičlukom označi. Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu Kazaše ponoru bezvučno pomrači.

51. Bolani Dojčin

Je li istinito ono što je stvarno Il samo vlada? Pobednici beže. Prazan je praznik biće je utvaio Dok dostojni šetnje kroz vrt mrtvi leže. Sunce je bolest i slabost je strela U snu odvojeni vodom dok se mrznu. U visini vatre hladno je bez tela. Ko pojede svoje srce taj se drznu Da pesnik bude predelu bez pamćenja, Cvet nedovršen kad proleće već prođe. Svet će spoznati onaj ko ga menja. Slabi su pozvani da postanu vođe. Dozivaj pepeo bez straha jer nema Pepela već samo plamen koji spava U kamenu mutnom što potajno sprema Izlazak sunca iznad mrtvih glava.

52. Sluga Milutin

Poslednju svetlost sablasti prate i bilje... Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara!

Varnicom nežnom niz crno kovilje Doželjen predeo obuze prevara. Što je duboko nit leti nit tone, Nit varkanjem varke bogojavno plane, Da noć koja ih naizust zna trone Potkupljivim srebrom mudrosti prerane. Gorka pričest sluha u sebi vas krije, Čemerni labudi izlišnosti britke. Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije Svako u svom mraku izgubljene bitke. A kad zid lobanja sve vreme opčini Niko neće znati je l rano il kasno Za ljubav za put il smrt dok sunce jasno Kuva odbeglu gorčinu u visini.

53. Utva

Daj nesanicu grane s koje slete Zvučno u dane poslednje i tužne Zlatokrila koje ne mogu da se sete Crne šume iza glavobolje ružne. U tvrdu zemlju da l odlete šuplja Od neba, prazna kao sve što traje? Vatra koja te vidi biće skuplja Od zlata koje sebe ne poznaje. Osta samo ime: dosta da se rodi Pesma u letu sjaj daleke zore. Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi Morem bez molitve pro neprelet gore, Odlete tragom izdajničke sreće, Od bleska srca rukom sklanjam lice. Ne kuni vodu izgoreti neće, Udahnuo te kamen krilatice.

54. Tamni vilajet

Tuđom su pesmom očarani. Teška Nevarstva kriju u srcu što strepi: Slavuje stranputica. Sunce je greška Plaćena viđenim užasima slepim. Noć umesto oka lukava vatra nudi, Al stoje kužni u istrošenom vazduhu I slede vidljivost različito ljudi, Biljke i zvezde podmićene u sluhu. Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava; Samo su slabi izvan opasnosti. U zločin je umešan i onaj ko spava. Nikoga nema da jakima oprosti Što siđoše u tamni vilajet i zlato Što god da činiš zlo činiš jer blato Iz tog podzemlja slavno je sve više.

55. Ravijojla

...tužna vila nije sjena puka Tin

Tvoje je srce uzrok dana i noći Vreme slično suncu dubokom i prazni Zabranjeni slavuji slavni al bez moći Tvoje je srce uzrok dana i noći Da sve što prođe vrati se po kazni Tužna posestrimo čemera ibune Pelen je jedini lek i gorka nega Srcu još gorčem što se tobom kune Tužna posestrimo čemera i bune Jetkih mudraca s izmišljena brega Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš I tvoja ih praznina sve više očarava Oproštena im oporost dosneva Tvoje je srce u drugima dok pevaš O iskri iskrenoj koja očajava U taštom predelu kome odolevaš.

56. Kolo

Van njega sve je beskraj, varka i zloba, Praznina u vetar pretvorena tašto. Samo je budnost pesma, i teskoba, Beščulno mesto prevareno maštom. Izmišljanje slepog u kovitlac oka, O saplitanje kroz izmišljen vrt! Iskustvo oslobođeno pamćenja Opčini bilje nežnosti i smrt Okolo vremena, okolo kostura, Okolo današnjeg dana opraštanje. Dok se srce igra svojom prozirnošću Ugasla jasnost čeka ispaštanje. Čikaju svet za potiljkom. Čuj Šta zakasnela frula kaže svetu. Iz pepela oka izleće slavuj. Krilatost klisure odmeni sujetu.

57. Dodole

Ko sat bez kazaljke svetom otkucava Pronađena praznina danu sagorelom Što posvađa budno sa onim što spava I let zaustavljen s laži odletelom. Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje, Svet više iza nas negoli u nama. Da bi čeznuli i pevali daj manje Nego što nam treba. Padaj kišo tamna! Ružu nutrine nude bezazleno Promuklom dodiru dana da se svlada. Između njih i sveta strmog, eno, Kao u jamu teška kiša pada. Žuborniku biljno pesmom dozivaju

I dan iza leđa ko potonji cvet. Bela im vrana na jeziku. Znaju Sa lažnom slikom da pomire svet.

58. Raskovnik

To je nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam od sebe. Vuk St. Karadžić 

Otvori kam u kom iskra malaksava, Da lepši od praznika običan dan bude. Iznesi blago iz lažnih ostava, Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude. Pokloni svoju biljnu mudrost danu. Otvori put u reči, u riznicu golje. Oko zahodi za suncem, ne srce. Osvanu Varka, rekavši: hajdemo u polje! Biljni sezame otvori obzorje Za sve koji su se rodili prerano; Nek uđu u tuđe srce ako su otvorili svoje, Otvori semenku u kojoj nežno čami Zaboravljeno proleće. Otvori Kamen što prećuta zvezde svojoj tami. Otvori put ptici, čoveku i zori.

Pohvale 59. Pohvala bilju

Došle su iz jednog sažetog dana nepoznate i poznate Snebivljive u našoj upotrebi mnogobrojne biljke Čine vidljivom liniju kojom se graniči izmišljeno i stvarno Svuda gde ima minerala i vazduha vode i mašte Biljke koje nam probadaju telo zračnim kopljima mirisa Koje nas zaustavljaju otrovom i produžuju belančevinom Skupljaju nas po svetu i hrane našu iznemoglost Iz zemlje zaključane pred našim moćima Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde Iz crne brave za koju nema drugog ključa osim bilja O vrlo smele i inventivne biljke Sve što pronađu nesebično pokažu Stoje između nas i praznine kao najlepša ograda Biljke što žderu prazninu i vraćaju nam vazduh

II

Iznalaze puteve između krajnosti: između minerala u kome nikada nije noć, gde sunce ne zalazi, gde je simetrija stalna i našega srca Ona rastu van jave pa nam se onda jave Čine paralelnim prošlost i budućnost i staraju se da ne bude više mrtve stvarnosti nego žive nestvarnosti Idu do smrti i natrag i čine vreme potrebnim Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove Pripremaju ljubav

III

Tu sve počinje ako u njima zaista ima prilagođene svetlosti (Tamo gde ne posreduju između nas i našega sunca pustinja je) One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre prvoga dana Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju stabla i uzimaju otud srce slično ruži One su najmanje izmišljene Ne menjaju nedelju za ponedeljak

IV

Dva sveta je izmišljaju: podzemni i onaj čiji je dan imitacija nevidljivog sunca Biljka sa korenom izvan ovog sveta Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući Prodre kroz materiju i takne beskraj njen nagovoreni cvet Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta u drugi Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest Njena bezbolnost dodirnuta čudesnim

Vrati zrno u zaborav Oslobađa me boga njena providnost Slična pticama koje preletaju mora (Konfuzne ptice ne shvatajući prostor) Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiše   je beskraja iako je delo dva sveta Iako eksploatiše jednu supstancu nimalo konkretnu u dubinama dana Biljke! Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam im vrt Približavam im svojim navikama i potrebama Koristim se njihovim zaboravom

V

Ja znam tvoj koren Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci udaljena Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što sanja istinski san Zvezde poređane u mahunu Sve što je stvoreno pesmom i suncem Između moje odsutnosti i tvojih biljnih ambicija noć  Koja me čini potrebnim i kada me nema Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo Što ničeš iz pakla jer nema drugog sunca pod zemljom

O biljko gde su tvoji anđeli slični insektima I moja krv što vezuje kiseonik i vreme

60. Pohvala svetu

Ne napuštaj me svete Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju Ne dirajte vazduh Ne učinite nikakvo zlo vodi Ne posvađajte me sa vatrom pustite me da koračam Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi Da govorim zemlji I ptici koja živi od vazduha Glas moj ispružen kao živac Pustite me da govorim Dok ima vatre u meni Možda ćemo jednom moći Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete Ne idi naivna lasto

61. Paralelna pesma

hajdemo proste vode ama ne hajdemo svet je onakav kakav je prazno u punom to je mala šetnja do nepoznatog i natrag pesma koju svi znaju i da je niko ne ispeva uvežbanim navikama da se niko ne izdvoji najobičnije reči mi

nabavljaju sve što mi treba i ne treba da nijedan grad ne bude prestonica drugim gradovima to je najlepša kuga to su najređe bolesti ne, nema razloga da pišem pesme tako potrebne mom tamnom žaru ako umem da približim stvarnost kada pokušam da izdvojim onome što radim praznini kojoj se prilagođavam malo čistog vremena -   pesmu šta inspiracija za muzičku fotografiju praznine šta njena zlatna ludost misao koja se premešta koja se penje slična praznim vodoskocima iz jednog sveta u drugi zvezdi crnoj ko sklopljeno oko kad velikim rečima prethodi pustinja

hajdemo proste vode hajdemo to je mala šetnja do nepoznatog i natrag uvežbanim navikama koje nas izjednačiše

62. Pohvala vatri

I

Ona nema nikoga osim sunca i mene

II

Ona se ukazuje lutalici ukazuje se lukavom ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri samo je sažeto

III

Na krajevima vatre predmeti koji ne svetle niti se nečim drugim odlikuju traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti

Patetika vatre 63. Dva prelida

I

U zaborav zašto reče Što nepogrešnom pogreškom steče Kad bljutavi svet s druge strane Tače te da ti ukus zgrane Tu ptica bez ptice drugo posta Reči bez smisla poklon za gosta Što svojom dosadom se zabavlja Svi smo mi bolesni od zdravlja Od sunca kome je najbliža Naša rana nedostižna

II

O hladna vatro koja izgaraš Svud oko mene a dan ne stvaraš Ne znaju kuće gde odoše ljudi Nit pozna jutro one koje budi Al zna ih ponoć puna suncokreta Biljni petao na krovu sveta Koji ih samo zato budi Što mrtvi znaju da budu budni Da slede reku zvezde i ptice I nastave život kriomice

64. Feniks

Da l varkom čaraš po mom čelu O ti u meni odsutnost mene Mogućnost krila u mome telu I neke svetlosti zaleđene I neke svetlosti zaleđene

Jesi li možda java pozna Kada se kasno ostvaruje Obećanje cvetova za porozna Vremena kojim sjaj putuje Vremena kojim sjaj putuje

Cvet si što živi u mrtvom telu A ne zna ime događaju Koji rascveta ružu belu Za potonuli plamen u maju Za potonuli plamen u maju

Sjaj koji sebe ne upozna Gorkim stvarima blagost vrati Da l će ta svetlost ikad sjati Da l će ta svetlost ikad sjati

Da l varkom čaraš po mom čelu Ili si možda java pozna Cvet što živi u mrtvom telu Sjaj koji sebe ne upozna Sjaj koji sebe ne upozna

65. Bol i sunce

I

Sunce koje podgrevaš u novom Svetu stare laži o seljenju praha Naša je nada očajna i plaha Naš pakao poče pesmom labudovom.

Ti što nas ne razlikuješ a osvetljavaš Slikama od juče, danas van vremena, U pustinji se pretvara svet koji spasavaš - Zalud ptice kruže oko tvog imena.

O stub sunčev zanet beščulnom muzikom Ubija nas snom o savršenstvu, slikom Pustinje što očisti sunce od vremena I belih svetlošti čula što nam srce kradu. Hvalite sunce koje osvetljava bez promena Suprotne stvari zavađene pojave očajnu nadu.

II

To u šta se sjaj i bol pretvara isto Biva: ljubav koju još pesnik ne reče Jarki cvete kojim vrtovi se leče Iz prvobitnog nerva rasteš bolno i čisto.

Daj mi da vidim svršetak tvog leta Mir tvoga kretanja što mi nemir snio I nepokretnost moja kad sam mrtav bio Sam u svom srcu bez munje i cveta

Gde je uteha za ono što znamo Nada bez onoga koji se nada, san Bez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog U vatru premešta iz vatre u dan Ljubav van nas i u uspomeni?

66. Noć jača od sveta

O, koje li je vreme u kosmosu Sazdan od zvezda rujni ponor cveta Prevazilaziš se maglom preko sveta Nema uspavanke za srditu joj rosu

Jača od sveta noć tajnih prepleta Očara prazninu zaspalog tela što se osu Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu I ptice sleću u kamen sa dleta

Nek župlja senka nestanak tela slavi Jedno je vreme u srcu drugo u glavi Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće Sve čega nema i što biti neće I da svet ovaj prazno odjekuje

67. Svest o zaboravu

Nada je luksuz. Večna noć u krvi izmišljenom oku slepim zidom preti. O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam što sam znao zar znam što ću znati: skelet usamljeni izgubljeno ime divno usklađene s prazninom što pamti jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta što mami iz mene sunce i prazninu pretvara u slavuja, kad različit od sveta predeo me tače i pretvori u prašinu.

Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam za sva vremena od vremena i praha O gde su ta mesta kada vetar duva i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam na kolenima predeo koji se otvara u biću u kamenu praznom gde je skrita poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

68. Feniks(1)

Smrću izmenjena kamen otvara

Prazno polje doziva glasom umiri mora Jedina ptica što samu sebe stvara Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

Ona je računanje inspirisano zvezdama Sjaj koji ruku srce i um spaja Ona je cvet što procveta al utaja Predelu ime. Peva iz neznana.

Jedina ume da pepeo pobedi I da iz vatre iznese svoj glas Obećana u odgovoru na pakao leti Sama u sebi čeka svoj čas.

Lauda 69. Lauda

Najlepše pevaju zablude. O, vali, Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi. Svi puze il lete, al malo ko brodi Gordijim morem opasnoj slobodi. Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta. Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta! Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je. Al ako je u oči poljubiš nek ti je prozračan poljubac ko prazni kristali.

70. Balada

Ohridskim trubadurima   

Mudrosti, neiskusno sviću zore, Na obične reči više nemam pravo! Moje se srce gasi, oči gore. Pevajte, divni starci, dok nad glavom Rasprskavaju se zvezde kao metafore! Što je visoko iščezne, što je nisko istruli. Ptico, dovešću te do reči. Al vrati Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. U tuđem smo srcu svoje srce čuli. Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija. Savest ne ume da peva, jer se boji Osetljive praznine. Kradljivci vizija, Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim Prikovan za stenu koja ne postoji. Zvezdama smo potpisali prevaru Nevidljive noći, tim crnje. Upamti Taj pad u život ko dokaz tvom žaru. Kad mastilo sazre u krv, svi će znati Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati! Samo nitkovi znaju šta je poezija, Kradljivci vatre, nimalo umiljati, Vezani za jarbol lađe koju prati Podvodna pesma javom opasnija. Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati Da zameni poljubac što pepeo odmara. Al niko posle nas neće imati Snagu koja se slavujima udvara Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva. Jedna strašna bolest po meni će se zvati. Mnogo smo patili. I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati.

71. More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo! Granice u kojima živimo nisu granice u kojima umiremo. Opora noći mrtva tela, mrtvo je srce al ostaju dubine. Noćas bi voda samu sebe htela da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja: bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj. Oslepi svojim koračajući putem, al znaj: lažno je sunce, istina je njegova putanja. Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima, ti smelo slušaj kako pevaju pustinje, dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male! Tvoj san bez tela, bez noći noć, pridev je čistog sunca pun pohvale. To što te vidim je l moja il tvoja moć? Prozirna ogrado koju sjaj savlada,

pusta providnosti koje me strah hvata, tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada, tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet. Ko će naše srce i kosti da sahrani tamo gde ne dopire pamćenje, pokret gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani! Iščupajte mi jezik i stavite cvet: počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi! Sutra će sigurno i kukavice moći ono što danas mogu samo hrabri i pravi koji su u prostoru između nas i noći našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom u misao koju još ne misli niko, u prazno mesto, u penu kada s prazninom pomeša se more i oglasi rikom.

Osećanje sveta 72. Prošlost vatre

Ona uči zvezde da budu jetke Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti Spanđala se sa vremenom Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore

Ona svetli: to svetli njena praznina Njena će nemoć osvetliti naše puteve Sunce je ime njenog nasilja Njena izdajstva skriva ljudsko srce

Ona je priznala sever Ona je pod starost blagosiljala ciču Ptica koja sebe stvara iz svoje nemaštine Čita led iz njinog uma

Na način umiljat i strašan Dani su različiti al svetlost zore je ista Zagađena vatra u glavi, bivša reč  Buduću zoru uči surovosti

73. Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu Večito proleće zaleđena zoro Sunce je tvoj neprijatelj U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto

Onima koji ostaju verni ostaje samo laž Al na istinitom mestu je hladno Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje O kamenu koji žvaće svoj pepeo O pepelu koji ugovara novu nadu O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice Obećava pticu čarobniju vatru pametniju Ako pronađu zajednički jezik Ptica i vatra mogu da spasu svet

74. Zemlja i vatra

Dubina je sama svoj neprijatelj Moje oči bez mene lepšu zoru vide Dobroveče sa zvezdom u srcu Dobardan sa suncem u ruci

Sve što leti uvećava prazninu To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti

U vatri bez dima u pesmi bez reči Izgubiti znanje čast i snagu

Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju I šumu koja se ne usuđuje čelu Noći iza leđa cvet sasvim logičan: Budnima trn, usnulima ruža

Nek svako bude nasamo sa svojom srećom Eno munje visoko iznad dosade i nade Između blata i vatre mi smo za vatru Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta

75. Osećanje sveta

Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko Dok me ne shvate pevalju neometen U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

Miris je zgusnuta praznina u biću Koje se udaljava od sebe kao u molitvi I tako starimo ja i moj plamen I tako se opijamo svojim životom i pepelom

Miris cveta je miris njegove buduće smrti To miriše njegova senka njegovo ime Toliko proslavljeno u vazduhu Toliko traženo u rečnicima

Taj iskren miris nežna magla u glavi Kaže da je osećanje sveta u jeziku Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi

Kritika poezije 76. Radni cvet

To nije cvet ispod nule, niti cvet vatre, niti cvet koji je spokojno sličan svome ispražnjenom imenu.

To nije zemlja na stolu: cvet za žvakanje, mičurinsko obeščašćivanje vrtova, ali to nije ni cvet koji odbija oslepljen u plod da se pretvori.

To nije napušten cvet, ali to nije ni cvet koji se može presaditi, to je prazan cvet za sve koji nemaju hrabrosti.

To je cvet u ispruženoj ruci, to je cvet koji se približava. to je cvet koji priznaje pravo oku i uhu da prisvoje istinu.

To je cvet iza uha bučni cvet, cvet što raste na nakovnju i na radnikovom dlanu.

to je cvet govora, cvet reči manje očiglednih, manje nepravednih.

To je iskren cvet, cvet koji pomera istok ne odvajajući ga od sunca.

77. Orfička pesma

Telo prostire svoju uzaludnost. Velika noć  ispunjava vreme do pesme kojoj slušaoci potrebni nisu. Smrt je podivljalo ništa, prohodala praznina. Pun je noći kako da uspavam tu reč budnog mraka koju ne može urazumiti nikakva pesma

koju ne može ni zemlja upiti ni vatra izmeniti ni voda odneti!

Ja imam svoju noć, ali u kakvom mutnom kamenu ja sam zamenio svoje srce za tešku varnicu? Zar novim telom osvežiti lomnu krv? Kako se usuditi zameniti put putovanjem, biće vatrom miris umesto senke izdan iznutra!

Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze protiv vetra, smrti, zime. Ljubio sam sramno, nežno, časno, to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.

Zar pesma? zavera protiv srca to je! Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen, jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti, koju ne možeš ni izdati, reč suviše budna za naše blago srce.

78. Pesnik

on poznaje sve puteve i vetrove, vetrove i njihove vrtove, vrtove u kojima rastu reči i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet, odnese ga đavo među reči, da se udvara svojoj vlastitoj senci, da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine, pseću ružu i svoju gadljivost, da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka, da vrati noć u ime nežnosti.

79. Beda poezije

Reci mi nesto što je šuma Reci mi nešto što je more Ko zna šta je to što treba reći Bos i gorak potucaš se od reči do reči

Vatra gorča od dima Pod čelom ti gori Ona će ti pribaviti mnoge počasti Ako ne sagoriš pre vremena

Ali ako budeš hteo Da učiniš stvarnim tuđe reči Da pohvališ tuđe srce Onda ćeš zažaliti što si pesnik

Jer pesma se ne piše ona se živi Pesma nije pesma ako nije radosna Ko nikad nije pohvalio tuđe srce Taj se predao na milost i nemilost rečima

80. More za radnike

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči beznadežne i na smrt osuđene, ovo je more poema koja se ne ustručava. Njene su metafore plovne, opasne, urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične. Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih bljutavim ali pred morem ti si nedostojan. More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno rimuje se čime god stigne, iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti. Njegove su dubine mudrije od svih tvojih aforizama. More voli ribare koji ga potkradaju puni ljubavi i mornare koji koriste opasnosti što im pruža dok ne zalutaju i posle. More ne voli one koji mu se udvaraju kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno. More, ako voli, voli radnike na odmoru koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora; a kad dođu, kažu: "lepo je naše more", požure da pocrne i da se vrate kućama.

81. Moravska elegija

Gledaj visoka ptica gorama vrhove mami. Okružena nekim večito bludnim sjajem zru brda uokolo. dan će da me zaboravi, tajno dovršena u sebi kaži se. Kada prelazim iz jedne tišine u drugu pod veliku senku sunca je li to drveće na tvojim obalama okoštali mlaz gorkoga soka, vodoskoci koji se bude izvan moga sna? Duž tebe kasnimo duž tebe smo izdani, duž tebe u našem odlasku rastu omorike prokazane vazduhom kolebljivih ždralova. To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim poreklom učestvujem u svim prizorima? Ah, kakva užasna svetlost probuđena prvi put nad sklopljenim očima. Eto to je ono što se naziva pesnikom: biti licem u lice svetu preko puta pustinje i neke zvezde naopake i videti sve gde drugi vide samo noć.

Vezo fina između pepela i oka i kamena čarolije ne prepirem se sa sličnostima, ali jedan je vaj, i nema druge smrti osim smrti. To svemiri se začinju u mojoj nesvesti u raskoraku čiji je odjek ovo videlo sa izmišljenim vremenom i suncem pola u zemlji pola na nebu O pesnici svuda i uvek okrenuti licem prema prividu sa zvezdom umesto iščupanog srca pred nepojatnim. kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan, kao cvet koji se u snu našem budi.

82. Nizvodno

Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči pošao sam negde a udaljavam se o vodo

Ti si glas ptice posle ponoći vremena anđeo s dvostrukim licem i potaja daleko iza svetlosti daleko iza časova kada je smrt velika maska sunca

Izmenih se pevajući kasnim te reko u noći zasađenoj najlepšim baštama duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne cvetove što cvetaju u našem oskudnom znanju

Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi snuješ u sluhu kad mi prostore pomešaš reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš Možda bi trebalo da pevam tako da se ne razlikujem od drugih koji silaze po vodu ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest smeštena između sunca i meseca

83. Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna Pesmu koja miri zavađene reči Slobodu koja ima svoje robove I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra Cvetove koji se prepiru sa vremenom

U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće Kreće se po zakonima mirovanja i smrti Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje Prste oči sluh drugačije raspoređene Ušumi negoli u telu

84. Kap mastila

šta sve može da stane u kapi mastila jedno nenapisano sunce jedna nepotpisana ptica jedan nenacrtani cvet i još će ostati toliko da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile u čijem srcu u čijoj noći zatim su dva cveta nikla iz čije krvi iz čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć  dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije su niko ne zna odakle su

85. Kritika metafore

Dve reči tek da se kažu dodirnu se I ispare u nepoznato značenje Koje s njima nikakve veze nema Jer u glavi postoji jedna jedina reč  A pesma se piše samo zato Da ta reč ne bi morala da se kaže Tako reči jedna drugu uče Tako reči jedna drugu izmišljaju Tako reči jedna drugu na zlo navode I pesma je niz oslepljenih reči Ali je ljubav njihova sasvim očigledna One žive na račun tvoje komotnosti Sve su lepše što si nemoćniji A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

86. Pripremanje pesme

Da nema tvoje srdžbe ostario bi set Prave reke teku mutne uzvodno Hoćeš li zagristi tamni vrt

U plodu koji te lažnom gozbom kinji

(Sat otkucava Sunce zaverenicima Nečitke ptice Tvoga rukopisa)

Rečima se završava pustinja Slepoća je bela i okrugla, suprotna noći Pred bezbožnom gomilom Mudrost i čednost beže u metaforu

(Lažna zvona -   velika zvonjava Vatra sišla s uma Računa na tebe)

Reči koje se sele i reči nepokretne Hoće li se sresti u prezdraveloj rečenici Ili će ih usred pesme, nasred druma, Usred šume u tuđoj glavi zateći noć 

(Nož naježen u srcu Niz dve oštrice peva Nadošle slavuje nasi#a I sunce bez svedoka)

Reč po reč primoravaš sebe na pesmu Izabrao si put i putuješ ga u sebi Kao reči koje ne izgovaraš Kao pesmu koju ne umeš da prepešačiš

(Ptice uleću u ključaonice Otvaraju se teške kapije Potomci imitiraju tvoj krvotok Zgražavanje je sveopšte)

Još jedna slepa reč i pesma će progledati Na mestu gde se to najmanje očekuje Još jedan prazan dan I radovaćemo se prazniku

87. Provetravanje pesme

Ceo jedan narod Izmišlja reči za pesmu Koju će se usuditi da napiše Jedan čovek posle sto godina

Ne boj se reči Nije to ništa Al ipak pazi ne ljubi prošlost u ruku

Pevaj kao da ništa nije bilo Juče ili pre sto godina Nemamo vremena za rimu Zvezdi sa severa ptici s juga

Ne boj se pesme Reci, gde ćeš sutra Zamka ti u zamci ...varaj vrata, piše na vratima

Poezija zija u svoje glupo p Pesme sme svako da piše I onaj koji ne zna kako se pišu Velika slova od danas nepotrebna

Što je više gluvih Pesma dobija u vremenu Pokaži svoje srce i umri Niko dva puta nije bio pesnik

Kao lekar zaljubljen u bolesti Ljubavi pitam te čemu si me naučila Kakvim nepotrebnim znanjima Pticama zaljubljenim u sonet i ćirilicu

U vatri - noć  Izaći iz sna Al poneti i blago Kad sanjaš noć je tvoja sluškinja

I govorim ti kao što ptica leti kroz lišenost Ko ljubi opasnost ljubi izgubljeno vreme i plamen Slučaj živi u nedostatku strasti Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog

Treba ljubavi moja Objasniti miris Definisati vatru Malo dublje malo visočije zemlja je nekorisna

Vreme prošlo je vreme stvarnije Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila u zemlju Treba sve ponovo i drugačije reći Život još nije završen iako je prošao

88. Zamorena pesma

Oni koji imaju svet Neka misle šta će s njim Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume Pesnik peva uprkos poeziji Bez srca bez nasilja i bez žara Kao reč koja je prebolela mužiku

Sloboda je zastarela Moje pravo ime čeka da umrem Ptico iza sunca usred rečenice Kojom nasilnički ljubimo budućnost Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo Brašno ništavila Pretvara se Iza mojih leđa u šugavog psa Ispred mene u žar pticu Govori mi istinu iza leđa

Grlice Ti si pravi naglasak umrle nežnosti Načini zoru od našeg umora Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže kasno je Necvet kaže noć  je Neptica kaže plam je A je kaže nije Na to ptica opsuje Cvet kaže to je pakao Prava reč se još rodila nije

89. Sunce iskorišćeno kao epitaf

Uzeh zmiju i uđoh u vrt Leševi se raspadaju od posmrtne nežnosti Trave iza smrti i mokraća Imitiraju jarost žutih pasa

Zelena boja uma i plava slovenska nežnost Nagrizaju pluća bubreg i jetru

Crna milovanja umesto uralskih snegova Opominju nas da je leto na izmaku

Zaluđeni vatrom očarani alhemijom Precenjujemo pesmu potcenjujemo čast Bolesti pevaju iz vazduha Preklinjem da me vežu za jarbol

Ako si postao pesnik tako ti i treba Sad poštuj nasleđeno blago Budi tuđa pesma tuđa sreća Budi grom zarđao u moru

Onima koji svode svet Na prvu reč nedovoljno odgojenu I pticu koja nalazi svoje zakone u vetru Prepustimo sav rizik poezije

Podelimo ovaj mrak između sebe Spava svet al biju smutljivci Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću Hoćemo li moći da platimo noć ljubavnika

Ne, mi ćemo se zaustaviti Pred njihovom pišljivom ružom Mi ćemo postavljati teška pitanja njihovom suncu Ili će odgovoriti ili pasti

Jedna noć drugoj noći put Dodirnut ciljem svetlosti Mrak cveta u vrtu - kada naučite Da govorite biće kraj pesmi

90. Crna vatra

Noći o noći trostruka vatro Jedom vatrom ubijaš Drugom vatrom lečiš Trećom se vatrom šališ

(Treća vatra je crna)

Glad vari mrak Priroda avaj još nije stvorena Pesmo mani se margina Peva se odozgo nadole

(O radosti brzog perja)

Nežnost je životinjska lenjost proždiranja Za vreme ljubavi jedan ludak ždere dugu

I peva, mladi čuvar zore, kloakom slavuja Na nizbrdici pesničkih poređenja

91. Sudbina pesnika

Sada je to još uvek opasnost koja peva Plamen koji prozirnost proglašava za prijateljstvo Muzikalnije ptice umaknu sudbini Ali umaknu i rečima

Reči greše pesma se stvara Drugačije niko nije postao pesnik Svet s deli na one koji su zapevali I one koji su ostali robovi

Ali dolazi dan velikog oslobođenja Pesme će se otvoriti ko tamnice Pesnici će biti uništeni Pesme će biti prilagođene

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik Trgovi će ostati bez spomenika Nekad samo pesnicama dostupne tajne Biće proglašene svojinom naroda

92. Poeziju će svi pisati

san je davna i zaboravljena istina koju više niko ne ume da proveri sada tuđina peva ko more i zabrinutost istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti cvet između pepela i mirisa oni koji odbijaju da prežive ljubav i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje i zemlja koja ostaje verna smrti jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana tamo gde je bilo srce stajaće sunce i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći poeziju će svi pisati istina će prisustvovati u svim rečima na mestima gde je pesma najlepša onaj koji je prvi zapevao povući će se prepuštajući pesmu drugima ja prihvatam veliku misao budućih poetika:

jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik ja primam na sebe osudu propevale gomile: ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj

Smeli cvet 93. Agon

Dok su obale u svađi Vode će mirno proticati

94. Rudari

Siđoše u pakao po nepravdu Na kojoj se može ogrejati

95. More bez pesnika

Ti čekaš trenutak da se prilagodiš rečima Al nema takvog pesnika Ni imena potpuno slobodnog O gorko o slepo more Zaljubljeno u brodolom

96. Epitaf

Ubi me prejaka reč 

97. Cvet

Evo cveta dovoljno smelog da miriše Na praznom mestu i u uspomeni

98. Pesma

Varka prodre u reč  Vatra dostojna proleća

99. Spavači

Budan ja kradem ono što oni sanjaju