CSD Milan Nikolic Izabrane Pesme

Милан Николић

ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

УредникЂорђе Савић

Приређивач

Ненад Глишић

Графичко обликовањеИван Танић

На нултом табаку коришћена су слова М и Низ калиграфског писма минускула 7аутора Зорана Илића

Copyright © 2011 ЦЕНТАР СЛОБОДАРСКИХ ДЕЛАТНОСТИ

® Сва права задржана.

Ова књига не може бити репродукована у целини или у деловима без писмене сагласности аутора и издавача, осим у кратким цртама приликом приказивања у часописима, новинама, на радију и телевизији

Библиотека

ГРАД КРАГУЈЕВАЦомогућио је објављивање ове књиге

ККААРРТТААГГИИННАА

Крагујевац, 2011.

ИЗАБРАНЕПЕСМЕ


изабране песмеизабране песме

ЗАКАСНЕЛО, НИКАД КАСНО - ХВАЛА

Овај текст није писан са намером да са књижевно-теоријскестране исецира песништво Милана Николића, нити да будеприлог за некакву будућу историју крагујевачке, шумадијскеили српске и југословенске књижевности. Ово је крајње личантекст, пристрасан, део личног дуга који морам да одужим предсобом. Какав би, уосталом, и могао бити?

Да бих објаснио зашто је то тако, морам поћи од краја. Кадасам чуо за вест о смрти Милана Николића сео сам и написаопесму. Њен наслов је био „Нема добрих вести“ и представљао јеисто оно што и овај текст – једно лично обраћање некоме ковише не може да ме чује. Сам наслов био је референца ка ње-говој песми „Добре вести, добри краљу“ која је посвећена Мар-тину Лутеру Кингу и објављена у збирци „Тврда вода“. Та мојапесма није нека песма, али је лична и, оно што се каже, од срца.Закаснело узвраћање које је мени значило пуно, а њему вишеништа. Та песма је одговор – одоцнела захвала за једну песмукоју је он написао као рецензију мојих песама које је претходнопрочитао; та песма се звала: „Песма Ненада Глишића за коју онне зна да ју је написао“. Била је убачена негде међу моје песме,завучена у дубину фасцикле, чекајући да је откријем. Када самје открио, хтео сам да захвалим, али он је, уз смешак, само од-махнуо руком. Тако не захвалих како треба, а осећао сам се каода су ме изједначили са бесмртницима, у најмању руку.

Смрт Милана Николића је пропраћена у локалном недељ-нику „Светлост“ кратком вешћу од два-три ретка, иако је он у

Изабране песме

7

тој новини објавио више редака од већине чланова редакције.И то је све. Крагујевац је тако вратио Милану године рада иверности. Ја сам стекао утисак да у овом граду не постојисвест о томе ко је био и шта је радио тај човек. Утисак који,како сам стекао, тако сам и напустио. Не, није реч о томе дасе не зна ко је и шта је био Милан Николић. Прво, био је пес-ник; књижевни преводилац; био је сјајан позоришни и филм-ски критичар; био је новинар-ерудита и интелектуалац унајплеменитијем смислу те речи. Био је центар окупљања,лични лектор, консултант – зависи од тога шта је коме по-требно. Не бих могао да се сетим никога ко је дошао код његабило за какву врсту савета или помоћи, а да је није добио.Његов стан је био библиотека која ради 24 сата дневно, безчланских картица и чланарине.

Друго, био је голооточанин, ибеовац, човек коме су идеалииз младости обележили читав живот. Док су други писалипесме Титу, он то није радио. Касније, када су они који су пи-сали песме и уређивали књиге и часописе посвећене Титу,почели да свог негдашњег идола пљују, Милан ни то нијерадио. Уместо тога, читавог живота је водио своју борбу занеки праведнији свет, не либивши се да своје ставове су-продстави и најизвиканијим медијским звездама и политич-ким ауторитетима. Када је почео рат, он се против рата борио.Написао је, сигурно, једну од најјачих и најлепших антират-них песама на нашем језику – „Вуковарску елегију“, на данпада Вуковара, иначе на Миланов рођендан. Носио је својкрст, да употребим ту библијску метафору, без роптања, по-носно.

Када помињемо Вуковар, ред је сетити се и тога да је наиницијативу Милана Николића, један од књижевних клубованазван именом Катарине Богдановић, прве српске жене-фи-лозофа, књижевнице и ерудите, која је рођена у Вуковару, алије најплодније године живота провела у Крагујевцу. Сходнотоме, поред имена књижевног клуба, Катарина Богдановићдобила је и улицу. Милан је, као једини Крагујевчанин, уче-

8


ствовао на научном скупу у Вуковару који је посвећен овојжени која везује два града-страдалника.

Списак светски познатих људи са којима је био познаник,а са некима и пријатељ је импозантан. Понекад би, када гаразговор понесе, испричао понешто о тим сусретима, по-словним или приватним. Радио је интервју са Гагарином(једини са простора Југославије), Ричарда Бартона пијаногносио у хотел, плесао са Ђином Лолобриђидом, разговарао саТеофилом Стивенсоном, Робертом де Ниром, а тадашњесовјетске уметнике и јавне личности нема смисла ни наво-дити, био би то списак који би својим обимом, вероватно, над-машио читаву ову књигу. Наравно, причао је само о делусвојих искустава, скромност, до које је држао као до битнеособине пристојних људи, није му дозвољавала да се хвали ибуде митоман.

Када се погледа ово што је до сада написано у овом тексту,неко неупућен могао би помислити да је за живота овај човекимао неку врсту признања. Међутим, не. Са једне стране, та-дашње владајуће структуре су, у склопу своје политике непре-стано спутавале (да се изразим благо) некадашње ибеовце, укоје је Милан уврштен, иако се за Резолуцију ИБ-а није нимогао да изјасни. Са друге стране, антикомунисти-помодари ипартијски конвертити су водили свој лични рат са њим. Талична борба се водила како на ступцима ондашњих новина,тако и у свакодневном животу. То што се објављивало у нови-нама Милан је приљежно објављивао и у књигама. Две његовекњиге полемика: „Морал камене секире“ и „Горбачовљева грба“представљају неку врсту личног манифеста којега се онстриктно придржавао. А на овом личном плану, највидљивијапоследица била је једна црвена мрља коју је неки локални след-беник метода СА одреда оставио на вратима Милановог стана,не би ли обележио кућу као што су то некада Јеврејима радилиДавидовом звездом. Ту мрљу Милан није хтео да уклони. Она јесимболисала тај крст који је носио до смрти, а опет и огледалонемоћи и (не)културе његових противника.


9

Тај свакодневни ангажман је, на жалост, негативно ути-цао на перцепцију читалаштва према њему као песнику. По-стао је, у првом реду, публициста, затим преводилац ипозоришни критичар, а дисциплина преко које је ушао, несамо у уметност, већ буквално и у живот – песништво, јепало у трећи план.

Већ сам поменуо Миланову скромност када је требалонечим да се похвали. Све оне приче које заинтересованимапричао стављале су друге људе у први план. Себе је увек ста-вљао у позицију приповедача, сведока. Зато је сада тешкорећи какве је он све награде и признање као песник имао.Из књига може да се види да је уврштен у једну антологијусветског савременог песништва која је објављена у Бугар-ској. Толико о томе. Остало су суви подаци о објављенимкњигама. Ето једне лоше стране те, иначе узвишене врлине– скромности.

Уопште, није само тешко, већ је и немогуће изиграватибиографа човеку који је имао тако садржајан, може се рећии буран, живот. Зато овај текст и нема намеру да буде назовиобјективно сведочење о једном делу. Не, оно је крајње субјек-тивно сведочење о значају једног човека у књижевном, и уоп-ште уметничком стасавању, десетина младих људи, првен-ствено из Крагујевца. Рекао бих да је тај, материјално немер-љив сегмент Милановог рада заправо његов највећи доприноскултури и уметности. Крајње погрешно би било не разуметида је Милан био сјајан песник (он сам се противио употребисуперлатива поводом било кога). Врло значајан као позо-ришни критичар (једине књиге о позориштима ван Београдаи Војводине написао је управо он, истина, једну у коаутор-ству са Дејаном Пенчићем Пољанским), као преводилац оста-вио је иза себе значајне и читане преводе Мајаковског, ЛенеУкраинке, Василија Чујкова, кинеских класичних песника имногих других; ипак, он је пре и изнад свега био песник. Али,песник има одређене обавезе према људима са којима дишеисти ваздух; та обавеза се састоји првенствено у томе да свој

10


глас користи за борбу за лепоту, писменост и, изнад свега, ху-маност. А то се, наравно, најлакше ради образовањем, про-свећивањем. Зато, када ме је почаствовао тиме што ме јепитао да напишем рецензију за његову књигу „Немоћ апока-липсе“ (последња објављена књига за живота), читајући ру-копис помислио сам: „Ово је као какво просветитељство!“ Изаиста, тешко је наћи прикладнији израз, јер када погледатесву ту енeргију која је уложена у то да људи пишу писменијеи понашају се културније и хуманије, не остаје пуно изразакоји могу бити употребљени. До данас ја Милана сматрампросветитељем краја XX века.

Однос према непрекидном личном образовању није биосамо декларативан, нити само јаван. Он се највише огледаоуправо у односу према млађим, али не само млађим, колегама.Ако му неко однесе рукопис или део рукописа, да прочита ида своје мишљење он је то радио поштено, неудварачки,једино правилно – искрено. Своје оцене би саопштавао обаз-риво, али ипак директно и ту се најбоље видело ко хоће даучи, а ко хоће миловање и пумпање ега. Дешавало се да вратирукописе читавих књига у којима је, фамозним црвеним фло-мастером, био исподвлачен буквално сваки редак!

Постоје прикази његових књига које је Милан сам одредиода сведоче о вредновању његовог песништва. Ја, рекох већ,немам ту намеру. Ја само покушавам да узвратим добрим засве оно добро што сам добио од Милана. Све то добро могаоје да добије било ко, само је било потребе да има довољно от-ворен ум и довољно снаге да повремено утиша своју сујету.То се показало као претежак задатак за већину оних који судочекивали јутра у Милановом стану претресајући разна он-толошко-етичко-естетичко-политичка питања. Али, за тоМилан није могао да буде одговоран. Он је свакоме пружиоруку. Битно је рећи да је било оних који су је прихватили.Само хвала, Милане. Ништа више, ни мање од тога.

Ненад Глишић


11

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Не верујем да има неког ко није бар чуо за тзв. „ситнице јези-кословне“ ако већ, можда, не зна зашто се Нови Сад пише саоба велика слова, а Равна гора само са једним, или зашто јеправилно писати и говорити с обзиром, а не обзиром и т. сл.У ствари, то су само наизглед ситнице, јер у језику је свеподједнако важно, па од тога колико смо овладали његовим„ситницама“ зависи и степен наше писмености.

Са тим, тј. са важношћу ситница језикословних можда сенеће баш свако сложити (поготову ако је водитељ на радијуили телевизији), али не верујем да неко може оспорити важ-ност тзв. „животних ситница“ које, више него „крупнице“, ичине наш живот, било да га улепшавају или загорчавају. Затосу то често - да парафразирам ситнице језикословне - сит-нице баснословне. То ће рећи велике, понекад чак несхват-љиве и невероватне. И поготову када су још израз добра илизла.

О њима је, углавном, реч у овим записима. На свој начин оњима говоре и песме које сам неким записима додао каосвојеврсни коментар, иако је већина настала много раније ипотпуно независно од тих записа који су настали 1998-1999.године. Тако, на пример, песма Лекар и запис Разбојници убелим мантилима тематски су близанци, али су њихови јунаципотпуни морални антиподи.

Писац


13

ЕВО МЕ ОРНОГ НА РАСПУЋУ

Ево ме превојем напрслим, већ прецветавају рибизлеи тице куњају пред помор, ал' гле тим распућемПридолазе за мојим дахом росне травке, те шмизлеЗајецале к'о деца, док гацам овим ритом међ' прућем.

Ево ме у несвањивој помрчини, и хијене ми лижу скутИзанђао мимолазјем по брдима уклетим и камним,Кад место пада мог из процепа одједнома врисну пут,Те орно крочих к дољи све по овим гудурама тамним.

Ево ме сред љута боја где копљаници живе ране твореОд моје скрајнуте чари, и био бих међ' ровцима давноДа не разодену се на небеси дјева нујна као нујно море,Па заигра срце ратника од жуди и озари се лице тавно.

Ево ме превојем напрслим, већ прецветавају рибизлеИ тице куњају пред помор, ал' гле тим распућемПридолазе за мојим дахом росне травке, те шмизлеЗајецале к'о деца, док гацам овим ритом међ' прућем.


15

НЕИЗВЕСНОСТ ЛЕБДИ ОВИМ ШАРОМ

Свенула раскош крви и опсена овог днева! Сунце кад тавни вечером ил' кад изгреваО исту судбу ових предела спотакне се и згасне.Рев на могилама твори се зар у чари страсне?

Велико око зебње с подочњаком од ове јесениДа зени ил' у бестражје да се суноврати?Вечно испољавана жуд сад стоји у вениУстрепталој између сванућа и папрати.

Доћи ће друкчије осветљен нож у руци човекаИли ће страх и сутра бити с бритким сечивом?Мноштво пастира заведено миомиром одјекаБави се негом вртова, а жене златним плетивом.

Сеоба и даље чами у јари изнад велике коби,Опсена ће још многе зене да засени и оглоби.Хоће ли обневидели опет клечати пред олтаромСеобе, неизвесност је која лебди овим шаром.

16


ТАВНА ТИЦА ПОНАД ГЛАВА

Лаж пронета по земљи чедних племенаС неустановљеним ждрелом из ког потече:У тичурину извргнута злоба понад кремена,Коб усађена у креју, рог беснила у говече.

Пресамићени преко пустаре мравињаци оруЧојство с ралице на ралицу и трпе ласкуТе похаре, ал' жуд њина мека је за коруБлагословљену привидом кроз насмејану маску.

И потраја завера придошла с неке стране шара,Обноћ уходе да предводи, обдан да се удвараКртичњаку од ког сва доља букнула је цветом.Ко ће изести плодове кад одлутају светом?

Лаж - та тавна тица прхнула понад главаДечјих, та луда поданике своје што обиграва!Неустановљено ждрело из ког ће опет да сукнеПохара, нека је благословљено кад умукне!


17

САМА ГОРДОСТ ЈЕ ПУКА ЧАР

Гордим се залуд, јер горе су други, иако гори,Суша ми стопе води, но ветар ми гура груд,Назад ми не брани, а напред нанизани понориЛоме ми ход, напред може буђа, а не жуд.

Ко ме роди: матер или ти, тврди ваздуше?Спљоштен стати, рити кроза земљу пут -О, како, кад магме одоздо ме гуше,А горе тамни, склања се чак и месец жут?

Ја сам горд. Гордост сабијена у зрно простора!Бар да сам распет, бар у зену да ми стане даљ.И мртав да сам, трулеж би моја обилазила мора,И био бих слободног кретања и кртица и краљ!

Гордим се залуд, јер сама гордост је пука чарКад чамотиња ми руши престо и богаза ступ.Суша ми стопе води и ветар ми разбуктава жар,Но непокрета чује се само лажни дрхтај и хруп.

18


У ЗАНОСУ БУДЕ ПЛАВЕТ

Људској души, тек што се раствори,Трудан је миомирис све већи, све већаБива крхкост да из бића сјај ромори.Тек ретка смогне да свагда је светлећа.

Худе тице је кљују и плаве црне воде,Спужва буде и временом запуштени рит.Само ноћи с тајнама разним је походе,Скрајнутој на дно бића којему је бит.

Сред лова избегавана шума то је, аветПрисутна у миловањима речи и зена.Тек у заносу неком, у трену, буде плаветОслобођена стравних понора и копрена.

У прелету смрт је такне, зла друга, јавка Последњих наноса из окружавајућег света.И тад, жута као зрела дуња, као травкаЗгажена брзим ходом, згрчи се и прецвета.


19

ШАРЕНИЦА ЗЕМНОГ ШАРА

Родољубим ту шареницу земног шара,Ту тробојну вијорицу која ме дамараПо животију, по живанији, и крепљеПест да мрамори и дирка око да трепљеБлаженком, тишно дланим речи за њу,Без слова јасних, речи само у сновању,Са јасним снима, са јасном и јасеномУ стрему своме, у протицању веном,Грудим је свуд по свету као нужденицу,На путу станицу, у осами дружбеницу,И нигде зачетка и конца да наслутимТом вечном миљу коме се немо путим.

20


ЗЛО КРВОРАСПЕЋЕ

1

Каним се на раскид с камљем, на збег,Не би л' ми закорак пост'о сјајени спрегДичне тромислице: една мислица милојкаЗа тице, друга небојша за небојка,Трећом миомир да сутрим кроза звездеКад ми ноћобдији ноћицом пријезде.Каним се нуждом да ми зупци олабавеИ дах даљи да ме летне низ мораве.Није л' то помор зрачја ил' мрклост вида,То што ме зовка, то што ме раскида?Но, ево, ручих лишце анђелке ми чуварицеИ очух гласје да за мном су потерице.

2

Буба лази, нешто тражи кроз јаруге,Зујкањем се сани: хоће л' проћи испод дуге?Енци, менци, на каменци, на локвање,Стази се траговље, пути се потуцање.Да залуташ ласно ти је, да се врнеш -Пут се миче, ходом стопу да огрнешИ да гуњиш гледом провалије и трњеРад миломира који ти шири груди и рње.


21

Бубри, о, бубо, вредна дангубо, чиста прељубо!Лази и расти тим водобиљем - трн те не убо!Од искони до бесмртице твоје је времље,Магма ти је сунчаница, а небо подземље.

3

Но, не стигох у осами да се упојатим,Жуд ме нека заветова да се вратим.Поникох очињем пред злим крвораспећем,Пут ме наврати трагом и новим умећем:Селидбар је вазда у крхотној моћиДа јездећ' за дневом обре се у ноћи.Стрелац што свим умљем унапредак циљаУмакне тескоби и назобиља се биља.Сад драгица ми и тамницом наду прстиДа осама је мноштво кад се мноштвом крсти.А камље, то подножје што ми тврдла сање,Мекота је путоказна ако је имање.

22


ОЛУЈАЊЕ

Стан', роспијо, рад' цветуљка, гле: бео!Заузди налет похаре, вид ми је преодеоУ бригање, стан' у хрчково здравље,У биљно: гле, шума моја поста сплавље,Чуј: само лавеж се хрти и тмица севка,Пипни: предео је рана пост'о и попевкаИзлуделих копачица муњи ми груд,О, стан' са сечивом сред клања, жудНек ти се засити свим што већ обамрлоКраста ми рожњачу стравну и чвори грло.Стан' да светлана глед ка светиславуПукне сред пустахије кроз твоју главу.


23

ЛЕТОВАЊЕ У ДРАГОМИРУ

Чуј, маг кљуни оморину, чуј, кап то јеШто љеска се у стоговљу, о, како се љеска!Жирје нам по челенки крцка, бљеска,Обрамице у бурјану коти и од пројеСтврдле качамак качи, мочи, изједа.Гле, маг летује као двиска, из сунцогреда!Дружи се с врењем што нас брујка зуком,Торбуљаком тишти плећа и зноји руком.Вири се кладенац, зденац, жабљак мири,Врхуљац ђурђице зељка се и влатачи,Док ми стојиште ножимо да се шириУ пределак биљни - о, зар нисмо врачи!

24


СНОВАЧИ НЕБЕСЊАЦИ

Еј, тај жолти хрид, ту даљ смотри, братац!Од ове белоноћи и ти си маг и звездочатац.Док здравени сновачи гагаре се, ето, уз висоте,Не крепај, но здравствуј ове ноћи од лепоте!Гле, нека красна тежа озго ти убра глед к'о цвет,Неко љуто гвојзе одгонетну небо и грлну свет.Еј, измишљајмо заменице за именице и глаголе!Венерична здравка нам киши: буд'те врачи, додоле!И док се сновачи, ено, небесњају и меркуре висом,Разљоскајмо маску с грмежа, у тоболац с кулисом!Ни бого се не љути што га нигде нема па нема -Чајка је, братац, дјева божидарка што рубу спрема.


25

Ч. Л.

ТИЦА УМИВЕНИЦА

Врховина занете ми срчанице опева јужну славију,Пој да ме угорди међ' јатољице, сни да ми савијуШирне плодогране - о, трепке ми се претворе у камСред тог југославља што крвцу ми гејзири у плам.О, да грлам песмарице хоће ми се сред тог видовдана,Оберучјем да ручим видокруг те даљи, да тиханаЗвучност ме опаја док романија се и биљари.Гле, грмеч с небеса кроз пљусак муњи ме и жариТабане да браздам идућ' за тицом умивеницом,Млечиком да појим се, да ситим се рујном шеницом.Од враног охрида ми зене до триглава ми у бићуГизди ме одсев јужног огња ког увек југославићу!

26


ЈУГОСЛАВНА СЈАЈНОСТ

Сад белу кићанку хумчице гизде вишеградомИ воште се пахуље на зимзелени, уз мраморје.Али ја знам да шумарице се сада топле надомДа опет биће лишћетање хладом, да биће горје.О, те југославне сјајности сред седам тисућаУ зглобу смрти сраслих рамењем, сред влати!И, ево, смотрим сунчање пољем, далеко од кућа.И тице се паре у лету и бестражје туге, о, мати!Еј, има л' од овог гаја лепшег сјаја, ил' долиГде умирати је благодати, има л' од ових тицаЛепших добронамерница, еј, може л' да болиСуза над хумљем кад то је суза радосница!


27

ЗНАМЕН БОГАЗ

Отељен из рудних предела тела жића груменК'о из вријуће магме гвозд прелестан, румен,Пао сред драгане жуди, одсев, жарко чари,Да снемогле млечике глађу млечи, сном зари,Да окус му не сколи јед, да вид му не Загребе ноћца кад прозени, да не прокунеМатер му трен кад летну јој из дроба,Да материца вазда буде му ближе од гроба.Зрнац винут међ' зрневље, туђ злој коби,Знамен богаз му стоји ојаслан у зоби,Сумња зар да га распиње кад крочи к'о тица,Кад нуждом је саздан - и пут му је нужденица.

28


ГОРОЉУБ

Млазим из расцепљене цевке к'о крвца.То цевка је од сувог луча ил' палидрвца?Плазим жалац на ноћцу која ме пресамиће.То ноћца још ноћнија бива ил' можда свиће?Стазим један богаз да ми најзад јурне гред.То богаз је прекорачни ил' клизавити лед?Газим горољуб к оној гори што ме гори.То гора је за горољуба ил' су празни двори?Јазим реку да извир јој пут не одрекне.То река је ил' жуд моја што ће да одјекне?Налазим златну жицу дном неба светлећег.То злато сјаји ил' теме хода ми звонећег?


29

МОЈЕ ВЕДРО НЕДРО

Ако се нагињем над дојклицу, над бедрицу ти,Нагињем се што си зденац, што бих да мутиГа моја жуд. Ако те сним зенама избуђеним,Сним те што причињаш ми се пределима зачуђеним,О, прелепа! Ако грлам ти име по непцима сувим,Грлам га што хоћу му свако слово да утувимУ слух као зрику. Ако дланим ти косару врану,Дланим је што мекота ми њена вида љуту рануНегде у даљини мене. Ако те песмарим вако помно,Песмарим те што певачица си кроз биће ми ломно.Ако те сричем око по око, дојку по дојку, бедро по бедро,Сричем те што знам да васцела ћеш стати ми у недро.

30


С. Т.

МОЈЕ ЖУДИ ЈАВКА

Дјева к'о танана лиска, моје жуди јавка,Ветровита ми се одбеглила, поморавка.Изгрли ми залог сласти, дуња, скоруп,А глед спази да је дична, да је лет и пуп.Пресванула, нагрнула кикоточна по липару,Да очиш је веров'о би да по таку ћилимаруСамо њене ноне могу здрављак да оболеКад промину миомиром, беловите, голе.Еј, вака се дјева у недар уцрви, срцерана,Неботичан да поникнеш јербо је неузбрана.Двије млечике, двије врховине зрачје пљушћу,Да дланиш их ужег'о би љубовцу на ушћуУ се, у своју крвцу, а да целов тек исучешЛасну бољку смог'о си да за свагда вучеш.А двије бедрице, двије ведрице без обрамицеУ љуљашку свежу се од свилене марамицеКад доходи ти нако прсна на обзорје,Огласив' се тек причином к'о да шуми горје.Дјева као нујна двиска, моје жуди јавка,Надошла ми неузбрана, моја бона здравка.


31

ПРИЧИН

Да л' све што ножим газ је,Ил' пут ме води у мимолазје?Да л' сваки ми је крочај стрем,Ил' само вајкам се да грем?О, ено и правог у дољи опточјаЗимзелени што зри крволочја!Па што и ја да свенем ничицеПрезрен од гуштера и полетичице,Кад смог'о бих раст у висинеПре но душа у кал ми замине?Да л' све што се виши високо је,Ил' то причин опчиња очи моје?Зло окружја овог зар да ми се руга?Човек се јогуни, а врабац се пуга!Гред нек ми се, ето, стере у висинуДок вид свагда скрива едну потолину.Гле, одједнома обзорје ми засјајиКад здруже ми се к њему корачаји.Приспех позно, ал' на смрклом циљуПомно дланих запретани жар у биљу.

32


ЉУДЕВИТ ГРАД

Људевити граде, тице априлице ти помним,Ал' пријезде ми овог трена над бићем ломнимТвоја зрика: што зби се да не смрачи овај днев,Што бива да гораздом ми јечи кроз љубопев.Кад дланицом те дланим по оку, по белогрлићу,Крвца ми оболи неким немирјем. О, поаприлићуОд твога бола, од твога раскола, беловити саде!Па низ дунаво потераћу у црно море црне надеНе би л' овим јутрењем зенио само орне висотеМесто лепе псовке оном ко ми те једном оте.Нек зри твоја зрика, нек у времедер садиш богазеЗа крочаје у стрему, за миомирне мимолазе!Док сам се твојом белоушком руком лечио,Ти си се у мом ходу ширио, у мојој крвци вечио.Сад нема живомира до твоје белоусти и зенке.Куд крочим - свуд опет ничем из твоје семенке!Ветролићу ти косару, ведро недро, жуд и стрем,Зенићу те свагда бистром зеном, па да слатко мрем.


33

РУКОВАЊЕ С ГВОЗДЕНИЈОМ

То је градина крагуја, то је живомир људски.Цвркут челика ту је спасоје, ту је милан.Уз чедомирни конак, уз чатрљац злехудски,Виши си бетонер, времедер храстав и жилан.Гле, божидар земни то је (о, лебов ти сунац!),Где учини да сам господин, да сам цар крунац.

А вамо, к цвећарији и шумадији, к јучеру,Ходљив станем и гиздим се едним боловањем:Гробљица, хумдохумка - срце у чемеру.Ал' споменка од њине добрице зорне ме дањем,Па драгуљица спопане ме што живодраг сам,Што около ничу божурке у посмртни плам.

Враћам се нујан и дечљив кроз пољну косару,Градина ми ноћицом грличе - еј, сновачи, еј,Куће добриле, драгиша вас моја ври у дамаруПре зорњаче, пре но чухсте кукурек и блеј!А димњаци, ти небесњаци, и људице, те раденице,Све ће бити руковање с гвозденијом ове јутрице!

34


ОТИЋИ, О, ТИЋИ

Отићи, о, тићи, с клавирицом вашом под непцимаНа трлицу загрлицу, ојкати вас с виса ђунисаНа гостиље, о, отићи к премалећу с поскурицомУ недриљу, нагрмачити сне и разочити слепцимаЖудње да сјајност, еј, засуне из врбљег клисаПредео мене излетника к'о тананом бандурицом!

О, тићи! Отићи на едну појату брдату и сисатуГлађу, свим што у ме заножи сиље и камље,Да зенку вржем за зеље, да мисли врежим дољом,Не би л' крвцу врн'о у опточје по себи дорату.О, отићи с тицом априлицом из тора што сламљеМи окосницу и гред одликује ненадом, невољом.

А тамо, о, тићи, засутрићу радован милним појемИз грлца ваших витих к'о снагом од благовести!Зоре присојкиње чујем како зузоре к'о звончићиДа опутим корак том даљи, тим тишним радојем.И већ, ево, мичем се к'о влат из ове злопести,Разветрен ветром и обнађен надом да ћу стићи.


35

ДВА ЧАИРА - ТРИ НЕМИРА

На даљни чаир приспех да дланим храшћеРукуницом дрхтећом, пресванулом од чађи.Још један крочај и на лишћевито пашћеЛесје моја коленица, моја груд налик лађиНаспруђеној, зенка загледанута у ходочашћеБескорачно, трепка опрљена у гркој слађи.

Ту днев је плитвица, а сенка варалица,Упокој душе жуд лудна, стрем немогућ.Дођем подневак, а вратим се ноћник, тмица.Вратим се хладник и кад одох топлак, врућ.О, има л' чаира без немира, тих крајолицаШто вабљу ми гред песмарењем жарних тица?

Полажајник сам ком свако јутрење је бадње,Путовалац ком свако грење је прво и задње.Скраси л' ме нека анђама на овом стојишту,Биће то крвојажа без крви, мир на бојишту.О, има л' чаира без немира, сјаја без одсјаја,Ил' стрем је сваки нестижица, бескрај краја?

36


ВЕРИГЕ РАЗБИБРИГЕ

Очика се силно нарође у сретењу кроз днев,Тај љубопев. Окачи бриге о вериге разбибриге,Па цичи радојица из грôца, а из окца сев.Покоритељ туге то собрање сможе - циге лиге!Гле, чуда шарена шором ходе бол да заптију,Коловоде прште наоколо да све јечи - ијуију!

Свирци танкосаву жицу вију, подне рудиУ космају трудних сенки, знојчице с браваЖарног капљу на траву лепосаву док гудиЦига к'о да ново ћемане сни, док зри отава.Еј, а у мога дике сјајне армунике, а очицеМоје прсте му броје, еј, крепаћу од милице!

Прн'о челник марамицу мајевицу, па све труска.Днев се клони ноћобдењу, у сретењу да потраје,Ал' нестанко коло још околеће, знојца пљуска.Покад севка двоцевка, погде прсти у косе свилаје.И док сенке пузе к истоку свак у оку мазиМамузу драгоја за премор што, ево, надолази.


37

ПЕСМАРЕЊЕ О МАГУ

1

У загорју и у камној градини, свуд по шару,Сретах неко жежено мицање, жарје, оберучје,Нешто горажде ми јагодином, змијаше по шевару.Свитац није а свиће, грло није а грлаше ми јабучје,Леса нема а дирка ми крвцу, гласа нема а гласЧујах где зовка ми стрем по срему, у рипањ, у кас.

Очих га као овал од магле, као облачје, димље,Па као лубању просмејану лисјем кроз две дупље.Стршљен би и згноји ми набој, па биће што поимљеМи распеће у мом бићу, па опет нешто јазно, шупље.Куд крочим ту ми жеђ свија лозницом, језерјем,Где усним ту ми узглавље кити цвећем и перјем.

Одједнома, заомчи ми очи неко плашће, орно грењеМи странпућем скрене, здрављак ми рани, оболи,Па сјати ми у крушедол грмље и муње, белостењеСмрска ми на планици да стрмовратим се к доли.

То маг мој љути се, знадем, па шаром рида, рове:Нико дланицу да му длани, нико име да му назове.

38


Д. В.

2

Маг није у ствари, већ у чари да неопипан, неочљив,Драшка ме кроз овај обичај, да ме од осаме одваја,У љубљани да ми зачини целов, у самрти да сам жив.Летом укаже ми се српањ, житљив, весном икри јајаУ вртњаке, па учезне шару под умњаке, у бездање,Живодарац клан, недоклан, коњица лепо зујање.

Нема га а бог није, причиња се а враг није, лећеА тица није, лучи сјајност а луч није - о, шта јеУ том што моја ноћ није кад ми веселица пролеће,Шта је у том кад ми се умор сржи да ход ми траје?Поуздан у себе слутим ласку да та ноћ само моја је,Ал' крвоток ми пуни и крвца изван мене - чија је?

Тад шаром очим кртичњак, у њем бића мени сличнаРадојицом му очуше скаску да вратих се из немоћице.Изгрли ми реч кроз непца, реч забита, неботична,А глед ми скова слику мага налик на моје лице.Тад сколише ме ровци - о, к'о капље једне кише!И песмарих им о магу тад, ал' о њима понајвише.


39

ПОНОР И УЗНЕЋЕ

Ноћца је ова раскол и распеће крочаја ми у стремуРазглед кад с тмицом размине ми се вако у свему:Руке милојем небесим по рају од рамења њени',А она даринком се пролећује докле у ме зени!Ој, зајутрице кад то пређе осунцише ми смеј,Мркло доба зар тренутачно тако оману ме, еј?

Потом ходљив живолазим док днев напев ми угађа,Тице лећу над прокупљем и потања боговађа.Мрморим топле вирове наречјем, мраморјем, зоримПозорје путем куд орли туткаше ме да понорим.Не понорих, већ узнех се до висоте оне тамо тичје,Осветлан пропињањем ком минула ноћца је наличје.

Свугдим непомиран и запењен не би л' жудње скрасио,Уходе ме воде где жеднио сам премда тур сам квасио.Ено видоја у горазду мог бестрага - пут се опутио.Па дичим се што врх зао љутог гвојза сам разљутио.Днев очио сам док ноћца ми заноктицом гребала је зенку,Сад недрим га као знамен претек'о му не би л' сенку.


41

КАМНО ОСТРВЉЕ

Југовах острвљем камним и морјем плових.Сад милна сликовница једри ми сећањеИ шпиљи ми груди едан кактусни стихНедовољан за свиклост на липо ћакулање.Чемпресје неботиче ми зенку и горди се чун,Едан били градац смештен у галебов кљун.

И деклице и барбице, и мулци и берекини,Ривају ми жуд за рибљем, за рибањем,Шкољкају ми милост к едној постојбиниГди живодарје се дичи сјајем и појањем.Бродице се лагунају и јубе се сонтулице,Мигају ферали на шкољке и на хоботнице.

Обданом сидрим чежњу к тој сјајности,Обноћ ме броди сањем о бескрајности.Пучину зеним липота да ми се сноврати,У даљи да очим што тек морам упознати.Свићарица ми пут крљушти и хридиДа опе јарболим се к морју и кантриди.

42


ГУБЕРИЦА ОД СНЕГИЊА

А јутрос Снежарна ме обели смехосјајемСретнута мојим радишом сред беловрта,И снежаше ме и жараше ме прогутљајемОбжеђена мојом жеђи из свог неосврта,Та проснежна прахуљица, та лелујица,У вејавици леденица, у леду набујица.

Узех је санковиту за руку снеговиту,У дрхтенику отопљени слатким клизом,Па цичом прхнуше нам радојке из грлића.О, те врапчуљиве потрчице по мразонакиту,О, те јелице ненајелице белујавим низом,О, те радмиле, те радославе због снежића!

Месечина се лисичила, зечила, мечила,Белоград се белогрлићем топлио удаљицом,Док на губерици од снегиња крај шумадијеЛежна Снежарна ме у Снежарка вечила.О, тог звонимира, премира, нашом љубицом,О, благоја, о, радоја, од тог што умори је!


43

СЈАЈЕНА ЈАТОЉИЦА

Прејутрих мушкатлан и наизгледан на процвет,Допољан и ростан и водљив сред белорања,Уздахнув сјајену јатољицу, чуј, животворан!А моја Миорна спаваше још као кроз белосветУ мирисиљу, на нашем ћилимару од ојкања,Док сунцило је шаром и док бејах плодокоран.

Овесели ме шетљукање по тој травесиљи,Па обиђох шумшумарке, звукпропланке.Лишћетање разлуди јекопев предимиром,Буботраве зукице и кртице у санродиљиЗаборјаше, охрасташе у ојасле накићанкеИ очух водуљање тим слатким јездимиром.

Вратих се удољицом омраморен и дишанМиорну своју да сановратим у јавобиље.Потекох јој уз топлоглавље свим што очихИ свим што грудих кроз гај самотишан.О, те радојице, те полетице, те подојиље,Што се јутром изнутрих и днев надскочих!

44


ПРЕСВАНУЛА ЗЕМЉАРИЦА

Пресванула ме је пробудила милицомПо коси, по добросну, по јутрењаку,Изустала мекотврда белим виткотелом,Протегљива се просмејала сваком жилицомИ попала ми грленицом по грлењаку,Омуњена небосном и искишом бедробелом.

Злонујна из пределка дојклице истрела,Па скрочила ми на грудобран врлниИ заиграла се обрадовна мојим широм.Сунцолист нам прохлад с чела проврелаПоскида знојчице. О, прлни, прлни,Ветролићу, на нас окрепицом, будимиром.

Она је лудна кад ми се пригиба довратка,Прозорна је цикилица и орно кикоточна.Волим је и шапутљичем јој мекоречи,Мекочудне и пројасне као фина гатка,Јер она је биљужарна и цветорочнаЗемљарица, па разуме све што мекозвечи.


45

М. Р.

ДУША

Душа, то румено пребивалиште тајне,Измиче ми сјајем рибље крљуштиКроз шуму и тамнину где у сеновитуЋутњу крије се од моје бескрајнеПотере да уђем у тај говор немуштиСвојом душом као у кућу скровиту.

Душа налегла на душу у недодируТо складом ми се чини топли спој.Ја завирујем непосустало кроз грањеДа видим импулсе који тајно извируИз предела њених и подају се њојКао краљици која штити постојање.

Душа што се у љубави увеличаваСразмером непогодном за тај просторКојим падам на колена пред њом,Уводи ме у стварни појам да је траваКао и вода заљубљена у неми хорГласова који ми одлажу слом.

46


СМЕР

Дозрева кашаљ неба и киша се снебива.Оморина ми најлепше време одузима.Застао сред мутног ваздуха, средХтења да ми се скерлетни откриваВидик, да ме љута мисао обузима,Ледим мртву воду и отапам живи лед.

Рујна је тама у зени мога смера.Свира жица бола кроз грло самоће,Чека ме чамац у шуми као човек.Пишем говор против злих намераНоћи, песму нејасне каквоћеЗа бољку беса која одбија лек.

Свратићу у прашник птичијег стидаДа оставим прах сагорелог кружења,Улагивање да издам тајном јату.Продужићу црвеним лицем дуж зидаИзраслог између мене и богослужења,Кроз набој гнева сличан чистом злату.


47

СПОНЕ

Ако надживиш мој успон к шумиКоју сам измислио да би се на њуПопео кад пад постане мој јединиПут, тад, пријатељу мој, одглумиТај преостали покрет у помицањуУ ком стигох тек на руб тишини.

Слутим магле испод тог пределаКоји оста лебдећи између небаИ мене, стуб саздан од бљескаМог пресеченог винућа поста стрелаНемоћи одапета мимо тетребаИ пободена сред пустињског песка.

Предео једном измишљен постојиИзнад скелета мог трунућегСве даље од моје смрти и ближе сјајуВеликих кола, ту где су мојиТрагови ишчезли сред песка врућегТи, пријатељу мој, продужи к бескрају.

48


Д. Н.

НОЋ ШУМЕ

Постоји парче леда у ватри биља,Око мртваца присутно у чудима.На темену гнева лелуја звезда.Траје зов побуњеног изобиља,Пепео жудње у птицама и људима,Развејан у дуњи и горњи бездан.

Постоји пут варке и час отуђењаУ кожи гуштера и пузаве мисли.Одавде до врха таме и помамеПродужена смрт и ноћ знамења,Неимари ноћи за дан пресвисли,Страх скривен у сну кумове сламе.

Постоји ореол од злобе за бикаНа клину мржње и игли љубави,Трка свитаца у освиту потопаЗамишљена као згодна приликаИ рат птица у медвеђој глави:Дар мртве шуме чопору антилопа.


49

НОЋ МИСЛИ

Ноћ што једино не зна да сања,Ноћ што се у разне слике претвара.У нитима страха дрхти из потиљка,Гледа у небо и целом се свету клања.Иза нарасле беоњаче постаје утвараРашчеречена између два црна шиљка.

Ноћ која бескрајно пада и не падне,Јер нема тла које може да држиТолико невидљивих мисли до јутра.Ноћ која измишља звуке досадне,Звуке који се увлаче до сржи,Паметна ноћ која мисли на сутра.

Ноћ из хладног ходника ходаКоји се по њеној коси разлежеИ из сна који се никад не заврши.Ноћ на једној нози као рода,Сигурна у оно што је чврсто вежеЗа закон који не сме да прекрши.

50


НОЋ ГОВОРИ

Ноћ у слеђеном диму ослушне речВатре и слепог миша љуља у очимаЗмаја невидљивог под белом звездом.Ноћ, меко тајанство, у чуду црни кречГази зеницом која ћути погледима,Устима која беже пред белом најездом.

Ноћ лукаво измишљена за ту прилику,За пултом неба, испод занемелих звезда,Усамљена у свом гласном шапату до бола.Ноћ у три боје и у светачком ликуМесечине просуте тајгом сна у бездан,Гласовима које заробљава тврда смола.

Ноћ ноћи за најлепшу слику замењена,Сва претворена у језик и уско грло,Наднета над лишће које гласно опада.Ноћ хиљаду и једне тајне што оплемењенаГута ове бескрајне гласове у умрломДаху птица и тек рођеном говору града.


51

ОПЕТ НОЋ

Опет ноћ, а није исто моје виђењеСлика које ми одавно стоје у уму,И таме која ми се увек бељом јавља.Опет ноћ, сва згодна за поређењеСа ноћима прошлим, а исту сумуСтрахова видим сред њеног славља.

Долази измењеним кораком, злобноМе упозорава на познанство с коби.Ал' у опроштају спокоја ја слутимЊене прсте који спремају загробноПонављање игре, немир у утробиНебеса, прахом те таме засутим.

Опет ноћ, видљиво пустошење снаПољаном тек уснулом у светлостиДрукчијег шума честица, али истоЗначење боја кроз корита теснаГде бујне воде не може да премостиМој страх од ове таме заблисто.

52


УСТУПАЈУЋИ НОЋ

Заблудо навикла на ужас изнемоглих птица,Пресамићена преко ове улице у бојама свим!Следим ти лет, уходим ти ход, ловим ти сен,Мождим се с пожудом твојих горких изнутрица,Урањам ти у хладну крв и тело као у дим,Спознајем твоје време кад постаје трен.

Заблудо присутна у посекотини од муње,У страху биља од грома који се још не чу.Гњило ти теме похода злог љубим болом!Уступајући ти ову ноћ претварам те у труње,У струготину таме, у сузе сличне кречу,Хрту те подајем, а заваравам те биволом.

Заблудо избегла коначном обрачуну бљескаШикнулом из умова неких финих животиња.Идем до шуме до које ти худа похара досеже,Па било да је тај пут и нека улица небескаИл' ноздрва страшног змаја од пламеног иња,Идем да циљ ме тај на смрт твоју обавеже.


53

ТРАЖЕЋИ ЛЕОНИЈУ

Леонију сам измислио у страху од помаме,Дао сам јој сунцобран да чува тен постанка И нож да се избоде ако је нигде не нађем.Па пођох међу кактусе овом улицом од сламе,На самом почетку згранут бесмислом растанка,Из пустог града мислећи како да изађем.

Прођох стрелишта где гину жигосани пајаци,Утрине и клупе где старци и деца ваздан ћуте.Исцепах кошуљу за рањену обалу коју спазих,Ал нигде траг Леоније не видех, само знациВарке поређани уз куће празне, ужаснуте,Бленуше ми у раскорак којим жудно газих.

Леонију сам измислио у име одсутног весеља,У замку слепих мишева што беху ми другари.Па пођох да је тражим у сјајним пасажима,Ал нигде измишљеног циља сем живих фотељаНе видех на рингишпилу у тој тамној брвнариГде намерно поверовах својим лепим лажима.

54


САЊАЊЕ ЛЕОНИЈЕ

Ноћас су Леонију уходиле звезде,Њеним дахом вид разгоревајући,Њеним стопалама скривајући сјај.А Леонија, навикла на најезде,Измицала је о мени сневајућиКроз звездану ноћ и птичији гај.

Био сам ноћас далеко од ЛеонијеУ свету који нам ход раздваја.Мислио сам на њу у шуми самуИ видео слику коју шума крије:Спава Леонија сном без крајаУ лишћу које шушти вечну таму.

Пођох за Леонијом као за живом,Са громом сумње у болу и глави,Да тражим шуму која је уби.Видех је у свом ходу сањивомПо свету и сазвежђу љубавиКако моје крваве стопе љуби.


55

ИЗМИСЛИТИ СВОЈУ ДАЉИНУ

Заокупљају ме несебичне даљине, оне Које бирам по својој вољи уз призвукНаговарања неких преживљених ноћиДа пођем кроз њихов сјај, али звонеМи у кораку друга светла као хукВоде која ће ми преко крви надоћи.

Пошао бих и ја тамо куда зовуМоје суседе заковане за тврде даскеМирења са тим гласовима, али гласКоји се само мени јавља кроз овуПоноћ храбри ме да идем без маскеИзван потере која нуди сумњиви спас.

Те даљине које се преплићу као зрациКуљнули из правог сунца на светИзолован од света у ком сам по сили,Одржавају ме у нади да ми корациНадвладају овај привидни заокретКа корацима који су ми се нудили.

56


ГРАБЕЖ

Ево тркача овим пределом свиклимНа пресвлачење биља и животиња,Ево смешних такмичара тек изниклимПутељком по коме без слутњи прамињаЈутарњи сјај, ево похаре из грађевинаОд којих стрепе печурке и даљина.

Разголићена шума се снебива, творуСкаче цена у ваздуху влажном од дахаЈурећих штеточина, у зараслом чворуСтабло осећа мицање поленовог прахаИ птица спрема се за предео којег нема.Надолазеће крдо мумла као једна неман.

У судару падају они што беху непомични.Помешани с травом и сувом иловачомГледају како се међу собом гложе вичниОсвајачи светлости. Занети још јачомЖудњом да угњезде се ту где беше жар,Дошљаци сваки за себе разграбише ћар.


57

ПУСТОШЕЊЕ

Протичу сјајне љуштуре, луди победници,Протичу крзна и у њима крвца скорела,Протичу надмени црви и живи ледници,И једна лепа жена која ме једном болела,Док стојим прожет миром, с ликом свецаИ док не схватајући около играју се деца.

Хук ове улице или овог века то се ломиУ престрављеној ми зени, тој која гледаПротицање урнебесних ствари испод леда,Живот привидно набреко у стварној коми,Док стојим прожет миром, с ликом свеца,И док не схватајући около играју се деца.

Протичу богатства снемогла у лудој трци, Пресвисле чари лебде изнад растворених лобања.Највише пате млади хоризонти и стари ГрциПо чијим костима газећ нико више не сања,Док ја стојим прожет миром, с ликом свеца,И док не схватајући около играју се деца.

58


ПРЕСВАНУО

Пођем за цркнутом ноћи, скоро похитам,Врапци излећу из моје изокренуте главе,Псећим дахом гоне ме и неке бивше варке,Кад поред скривеног пута за који питамСтвори се сунце, отворе се капије плавеИ зашуште исушени облаци као шишарке.

Обневиделог ме прими у госте светлост,А ноћ ко зна с којим уходом отишла је.На опоравку ме држе дан и предвечерје,Састављају ми разуђено тело кост по кост,Истерују страх и све што ми у оку траје.Не знам још да л' стабло сам ил' иверје.

Онда дође ноћ, она иста или нека луђа(То је као и жена више или мање ружна)И опет крочај ми поста неодмерен у тами,И цркнуто њено биће усних како буђаУ моме потиљку и како понека јужнаМисао следи ми се од страха, у помами.


59

ДОГАЂАЈ

И враћајући се с гробља престрављен,Дивља патка ми још крилом лизну лик,А после лутајући тамом као задављен,Допре однекуд и њен самотни крик.Те ноћи груди ми бејаху меховиИ походише ме давно окајани грехови.

Као нека дебела и загонетна врачараПрирода се у помицању належе на пут.Њен моћни дах као немилосрдна похараУзе ме за косу и грубо стави под скут.Мислих тада на пређена пространстваОд присутне смрти до изгнанства.

И враћајући се тако ноћу с гробља,Појмих дражи из којих цури мој страх,И ослобођен нагло измишљеног робљаСтопалом одгурнух зебњу као орах.Затим потрчах у тек освануле гаткеОстављајући за собом зов дивље патке.

60


ТРЕНУТАК ПЕСМЕ

Нешто недогођено, а постојано звуком,То је тренутак песме у слуху птица,Откос духа смогнут сред давнихВекова звезда и вечности сјаја, јаукомИзмождени потиљак гласних жицаВриснут из неких разлога тамних.

Нешто зачуђено у часу отуђења,Сред оргије музике израсло у тишини,Истегнуто до пуцња у чулу ватре.Све што се под кором светлости мења,Мења се најтише на малој раздаљиниОд таме коју ће ова песма да затре.

И зато нека нешто ужасно у тренуОвог крвопролића дарују песми птице,И нека се најзад догоди све што нијеСмогло чар ноћи да песму избављенуИз крвотока изведе јутрос на улице,Просјак да живи, а песник да се убије!


61

ЉИЉА СЕ ВРАТИЛА УМОРНА

Поникнута раж - то је она, Љиља.Гле, киша надолазећа из августаНоси исту слику сачињену од Обамрлог лишћа. Нека звезда, пратиљаМи наде, уходи ми тихо у устаКао реч недовољна за Љиљин ход.

Зашто се уморила моја водиља?Сећам се њеног прслука - крша и лома,И прогонства даха кад крене у ловНа сама себе. Шта је то донела ЉиљаС пута: једну стару муњу и два громаШапатом сломљена у нечујан зов.

Ту је моја Љиља. Загрли ме, а јаЊухом враћам се у доба непостојеће.Каже ми нешто, а ја бих да одјекМе врати у неки говор без краја.Одмара се Љиља љубећи ми плећеИ, гле, видим да опет проћи ће век.

62


МЕТАМОРФОЗА

И кад дотакох твоја уста она бејаху Сунце

Едит Ситвел

И кад дотакох твоја уста нетакнута, дрхтава,Сетих се да постојиш ти и да постоји трава.Створи се пукотина у мојим слепим кружењимаКроз коју видех да те има, о, тако много има!А до тог ведрог трена беху непомичне зидинеСред чије мемле заборавих праву чар ведрине.

И кад се из заточења вратих горко се насмејах,Јер у овом свету још по мало заточеник бејах.Нанос неки о коме причати теби не би вределоМутише ми зене и на мом путу све је бледело.Биле су многе жене и многи варљиви тренути,Ал' не беше нешто што сада, ево, рећи ћу ти.

Не беше ока да буде чиста муња или биљка,Кад руковах се осећах погледе из потиљка.Кад твоја дотакох уста, иако си очи склопила,Осетих да и с труњем моје би очи попила.Ослободив се зидина, зена ми један предео слутиДо ког још многе своје тајне казаћу ти.


63

СУМЊЕ

Није то пустош ако тако изгледа нештоШто бих да сјајем хукће ми у загрљај.Није то глупост ако се застаклене зенеШто бих да цветним понором гледају вештоУ моју забринутост такође као сјај.Знам све о том што се скрива иза копрене.И ипак моје разумевање тог лепог стањаСтрахом од пустоши у срцу ми одзвања.

Корачам између заустављених пупољака сна,Па нит јаву да спазим, нит визију некуОдређену монотонијом која се около збива.Постајем магнетна игла љута на крзнаКоја не знаш шта значе: надолазећу јекуЗемљотреса ил' нежност која се разлива.И ипак моје разумевање тог лепог стањаСтрахом од пустоши у срцу ми одзвања.

Изван града који тако прети да се усмртиНађем бар прави смирај, јер све је одређеноТамо где печурка расте к'о солитер градски.Одсуство моје сумње користе глисте и хртиДа се покажу у гмизању и скоку, јер еноНа путу иза мене тек је живот адски.И ипак моје разумевање тог лепог стањаСтрахом од пустоши у срцу ми одзвања.

64


ЧОВЕК ЧУДНОГ ПОСТАНКА

Тог човека сам измислио у име потуцањаХодом на који ме једна ноћ наговорила,Измислио да замењује смрти и цветања,И неке друге људе, многе људе што скрилаИх је та ноћ о којој понех рану у ходу,Страх у потиљку. Њега је занемариоЛажни дан лажног договора звезда. ВодуПије коју је пре њега његов пас пио.

Тај човек сада лута улицом срама и коби,Наднет над слику грозну његовој зени,И ћути о свом постанку. Да здробиХтео би одјеке тог потопа у копрени Што мути му вид и видик који тражи,Видик који уско грло очаја постанеОног трена кад улица своје боје обнажиХаосом што се кољу кроз сне недоклане.

Тог човека сам измислио да замењује речиКоје су песници погубили у чаши и срчи,Да има слух који сме да чује све што јечиИ вид који сме да види све што се грчиПод шаком хаоса. Саздан без полног чина,Он има моћ ваздуха и само боју кожеИ познаје свој пут кроз крш и зов даљина.Тај слободни човек како постаде, о, боже!


65

ТУМАЧЕЊЕ ВАТРЕ

Ватра не постоји изван хода посрнулогУ бол, ватра љубави пробуђене с истокаКрви, не постоји запаљена ко сан ил' вртлогБез хода нанизаног до сунца, а из окаПокуљалог као врела кап бола или наде,Ватра једино сјајна ако је сједињенаСа другом ватром, ватра против досадеБола и камена, ватра од ватре сачињена.

Тражим њене прсте свуд по телу и глави,Измишљам их за сунце које се хлади,За косу која опада, па ако их у травиНекој нађем они ће бити слични мојој гладиКоју сам поверио биљу ватром да меИсхрани, јер ватра није у пламенуОд ког изгори нежни стог Кумове сламе,Већ у замишљеној биљци на мом рамену.

Ватра не постоји изван хода к шумиУ којој слеђене птице чекају длан мој,И лица које у немиру спокој глуми,И ока склопљеног бљеском, и у пробојПохитале војске спаса, ватра мислиОдложених до варнице после које јекКрви порађа нову песму од текПовраћене снаге коју смо улудо потисли.

66


ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЛОСТИ

Што је светло за мене то је само бљесакНеке мртве звезде која ми се причињава,Неке потонуле обале спаса чији се песакУ муљ варке претвара. Светлост праваТо је одраз тока ствари у мноштву зена,Јер сјај ту немоћ има да само у мениТамом постане. О, светлости временаУ ком се муте видици, врх свој окрени

Као мач чаробни к срцу овог глувог добаДа буде доба плођења убодом твога жалца,Да буду биљке саме xелати шумских сподоба,Да деца виде свет иза опсенарског палца,Да очи буду очи. Ум и вид свој изгубићуАко је то небо само моје небо, та звездаСамо моја звезда. Радост је моја у открићуСазвежђа умноженог звуком неких најезда

У којима се мој ход поклапа са тим звукомКао птица са јатом и као лист са шумомСвојом. О, та светлост која се може рукомСтворити од блата, јавом од сна, умомОд пута добро усмереног. Снага је њенаРаспоређена у речима које је опевају,У ноћима које пред њом падају на колена,У корацима који на њеном путу не оклевају.


67

РАСПАДАЊЕ ЉУБАВИ

Испољава се невреме кроз зараћене бојеИ неред покрета који чине придошлицеТек заслужиле распрснуће љуске,Зелено кљуневље то је са саблазниПоделило јабуку греха, срама разбојеИзнело на улице да растура удицеПоремећеног тока свести кроз ускеЦеви посрнућа сред путева јазних.

То осамостаљено распадање љубавиШири задах кроз одолела чула мирисаИ чини се да све се збива споља, ал'Те слике укрштене су са нутриномКоја цвили истим ветром да оздравиОд болести која убија иза кулисаЈунаке ове игре посрнуле у калГде завеса неми пред свршеним чином.

О, запаро сустигла и децу у цвету,Невидљиви разбојниче пресахлих дахом,Лепљива ручердо налегла на страстиДа опијени влагом пођу четвороношке!Уклони своју од суше химну грлатуСа гласних жица потлачених прахом,Да здрави здравују и оздраве кљасти,Да посусталима ход замени разношке.


69

ОДА СТАРОСТИ

Свиће (тако неки гласови објашњавајуОву неодређеност боја у простору),А у минулој ноћи остаје непримећенаСнисходљивост у пресамићеној мождини,Скромност медаља што одсликавајуЈедан пурпурни свет, ратови на умору(Уместо да се продуже као успомена У свицима), остаје цвет у градини.

Исисан до епидерма чулом мирисаКоје се у овој зори залеће у неосврт,Суза у згњеченој беоњачи као трамвајУ ком седећи један ђак на жуљ стадеМалој историји под ребра свитих сиса.Свиће (кажу неки гласови), а смртГута звезду с мачевима, о, спавај,Звездо дивна, стари мачу седе браде,

О, спавајте, шуме безопасних привиђењаИ бабароге и успаванке с тих усанаШто одвајаше кап по кап руменилаЗа образе ове растуће бакљаде биља!Нек пролази врбица сред овог јутрењаИза којег оста ноћ толико тихана,Ноћ потамнелих цветова и мртвих крила,С промуклим гласом умирућим од миља.

70


ИЗЛЕТ

О, лепе ли биљке крај које застах!К'о с призором тим поново да настах.

А колико јуче, луда, отерана с пира,Ни слутила није ово клупко мира!

Бруји л' то оргија коју тек напустихИл' дивљење моје ако га изустих?

Ил' бубице се можда танкокрилеПрисећају цвета ког су подојиле?

И незнано откуд, из саме ли пути,Прхну слика жене к'о цвет откинути.

У немиру жељан да осама се цари,Гле, усамљен призвах небројене чари.

Враћајућ' се лазом, стишан, ал' још врео,Осим грдне журбе никог нисам срео.


71

ПЕСМА ПРЕПИСАНАИЗ ЗГРАНУТИХ ОЧИЈУ СВЕТА

„Убијали смо их, убијали, убијали. Нису нам пружалиникакав отпор. Када је пала ноћ били смо сигурни данема више ни живе душе. Од убијања смо били то-лико уморни да смо се спуштали на земљу, ту где смосе затекли. Изнурени, спавали смо међу лешевима“.

Xек Мун, најамник у Коунгу

1

Црни дечаче, не стиг'о да изгориш у врућици,Са метком у гнезду наивних мисли, као у кућици.Црна девојко, сустигнута врхом ножа, неодевена,Од девичњака и живота растала се истог трена.Црна жено, прострељана кроз дојку и усне детиње,Двапут умрла неизлечена, дивна смрти богиње!Црни човече, крочио к сунцу, а стиг'о у чељуст метка,Од памтивека усмрћиван, а увек жив испочетка.

2

Одричем те се, бели нечовече, брате по боји коже,Ларво кренула на биље, сићушни црвљи боже!Ломљива ти је кама похоте спрам моје каме гнева,Земљу што пред тобом плаче ја чујем како пева.Једна прашумска звер питомија је од твојих легиона,А тек цела xунгла у којој ричу нека лепа звона!Јед против црних лица потек'о из твоје прњеГовори ми да од твога лица ја не видех црње!

72


3

Ову песму преписах из згранутих очију свету,Бели крвождери ако желе нек им буде мета!Слутим ритам што као љубав опседа ме из биљаИ последњи залет метка који неће наћи циља.Опијен слатком крвљу што на кактусову бодљу прсну,Модар гнев ми цвета и нежне песнице ми чврсну.Рођен бео, црн стид носим испод најежене коже,Клечећи пред тобом молим ти се, црни човекобоже!


73

ЗГРАНУТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

Девојчице, згрануте мале девојчице, лутајуИзмеђу дрвореда, по школским двориштима,С ружним сликама у очима лењо плутајуПрема неким злокобним збориштима.

Девојчице заборавиле машнице код куће,Истрчале на улицу невесело, нејасних хтења,Безвољне на себе саме знају да поклекнућеПред првим налетом неког искушења.

Девојчице преобучене у болне хаљине,У корак који није дечји, у мисао нејасну,Збуњене хаосом, а немирне сред тишинеКоја им привидом убризгава крв страсну.

Девојчице згњечене неким великим стопаломКао тек никле љубичице, као пуста штенад,Па у свом свету преосталом и маломВећ су биљке с кором тврдом као стена.

74


ПРОШЛОСТ СВЕТА

Сфинге замишљене над рукамакоје их створише.Владари и фарисеји трунући у истојпохлепној земљи.Каравани и фатаморгане постојали трени нестали у песку.Царске гозбе приређиване извечериу сеновитим вртовима.Витези пропети на белим коњимау чарним ноћима.Песници што грцаху сјај и тамуу златне ковчеге.Гласници што јављаху победе и поразеи умираху срећни.Војске сударене на цветним пољимаи нестале у птичјим кљуновима.Књиге писане у порталима краснописоми с пророчким мислима.Грађевине саздане од згрушане крвикаменоломаца и градитеља.


75

Све Ватром и Превратом сли сеу ову равнодневицу живота и смрти,у овај прелет од искони до Октобра,у ову варницу - одсјај минулих доба,у овај звук - звон прохујалих светова,у ово клицање новој капи небеској.Све сли се у овај људски предео по коме уместо забачене прошлости светадогађао се кључали живот превратника.

76


ДРУГО ПЕВАЊЕ

* * *

Мргодни честар око куће праведника,Облачје злобе над нови кров наднето,Хијена испод дуба набрекла од крика,Лавежом пустим олињало старо псето.

Курјачко мицање стабала, сенки зов,Подземље једом пропето на канxе и зубе,С почетком Славе почиње и преки ловНа љубавнике који се рукама љубе.

Пропланак тек зачет сред шумских баука,Одолео своме болу и још помало рањен,У грчу мисли чему му служи рука:Да љуби ил' њоме да буде сахрањен.

Тичурине пресвисле због недосегнуте висинеПадају у вир и ремете му вртоглави крет,Док блатњаве кише поспешене на нови светТаложе се на одложене ратничке хаљине.

Сулуда обноћ оглувела крв и ведрину,Похара из бусије засађене жезлом зла,Бучна принуда веселника на тишинуИ потајно под ногама померање тла.


77

Напаст инсеката придошла с ненадане стране,Јарост дивокоза које из обести цвеће брсте,Горосече окомљене на тек никле гране,Поход једне чудне животињске врсте.

Окови поново загрмели испред рајске двери,Сужњи давно мртви у гневу се дижу,Армада на Сунце натутканих звериСтигла до бедема који већ небо лижу.

О, пакости распрострањена! Уходо чариКојима се овај крајолик одваја од таме,Ко ти сенку мами да овим пределом крстари,Ко те баца у биље отимајући те од осаме?

Земља заувек пробуђена свеједно постоји У мислима умноженим устројством бдења,У љубави увеличаној негом, сном којиКрасну јаву оствари из свог заточења.

Земља се у сјају бразда гизди и мрешка,Надошла као вода до људских колена,Та час жена у црнини, час шарена вртешкаЗавитлана неповратно у будућа времена!

* * *

И Рат! Рат! Рат! Рат!И вињаге тек усправљене,К'о на огњене сапи халат,Просуше очи плодне, престрављене,По надошлој змијској крљуштиК'о јед смртни и немушти.

78


Рат! Двери врта располућенеХајком гмизаваца на птице,Лук одапет у воћке слућенеПронет међ' стабла криомице,Речи говорене за страшне књиге,Заклетве окачене о вериге.

Рат! То име злу подобно,Издвојено од других речи,Сложно с врагом и злобноПопут имена датог главосечи,Те хајке, уходе и доушници,Скот завидео Црвеној птици.

Рат! Кривци сити и нехајниИзрекли говор кратак и адскиДа земљу у мукама порођајнимУстрели плаћеник номадски.О, рођење јутра сред тминеОбављено снагом крви материне!

Рат! Потрајао у смрти и коби,Проћердао ловишта у шумама свим,Ал' не смог'о канxу да оробиЖивот распрострањен шаром тимГде ратници попут кише млакеСтигну да одгајају и повртњаке.

Рат! Сможден двосеклим гвоздом:Мишицом повитом над чељустиИ надошлим жељама као гроздом.Салве смеха које победник изустиИмају боју ропства и искони


79

И знамен сања које за спас звони.Рат! Ропство изокренуто наузнак,Бат авети свенуо у тихи ход,Око камxије сплетен Сунчев зрак,Око сржи порођен још један год.Лепото поистовећена са тим даномКоји тек краси светлошћу и раном!

Рат! Дотрајало мождано ткивоУ лобањи задриглог генералаКоме више чак није ни кривоШто му чизма на по пута стала.Расуло војске збије се оног тренаКад звезда водиља зађе иза гребена.

Рат! Силници прозукли у слабиће,Покидане опсаде градова и жуди.За побеђене, молим, на трпезу пиће,Победници су одсад само људи!(Освета није у крви просутој лудо,Врагу наћи пута највеће је чудо)!

Рат! Скончао једном за свагда!Неповрат му је име урезаноУ очи боје мора и боје смарагда,Име раскошно и богомдано.Док Постојбина Сунца се узносиСјај ће јој се жилити у коси!

* * *

Цареви били, па срамом скончали.Ковчези већ расточени у биље.

80


Били фарисеји, па сломљени надвоје.Доушници и ранорушиоци били.

Били ратови, па поразом умукли.Војсковође већ заборав глође.Освајачи проклети даљинама били И остали проклети вековима.

Краљеви мусави и сулуди били.Круне сељаци сласно запишавали.И принцезе и краљевићи хромиБили и суновраћени у мрак остали.

Били дворјани, па језике прегризли.Сведоци били, па очи источили.Били полицаји, па муднире и гаћеГлавом без обзира упоганили.

Потказивачи били, па се урекли.Неправде као црне тице остануле.Биле харачлије и грдне смицалице.И оне су Сунцу долијале.

Били погроми, па муњом ожежени.Вешала била, па се расточила.Биле уцене, па дате у бесцење.Страшна ропства и кулуци били.

Моћи биле, па онемоћале.Биле силе и власти и пустахије.Зла доба била, не повратила се.И људи зли били, не родили се.


81

НОВА ПЕСМА

Је ли времеМене и ње:

Да јој темеТакнем ињем,

Стварним дланом,Птицом јасном?

Ил' је рано?Ил' је касно?

Је ли пламен Бачен на ме

Удес већи,

Но утећиКао сена

С пута њена?

82


МОЈА МУЗА

Мојој музиСлаве перјеШта је, друзи,До - иверје?

Зар да њојзиЗа трен чариМекет козјиПут озари?

Да је бираСмели мотив?Не, напротив!

Да доделиГлув јој место?О, проклетство!


83

ЗАУМ ПОЈЦА

Какви појци:Ни опанци,

Ни обојци,Ни изданци!

Жуте мрље,Мракобеси,

Муљ и дрље -Иже јеси!

А без пискаЗар су песма

Јек и њиска?

И без чтецаПојца весма

Заум штреца!

84


ЈАЛОВИНА

Од народаДо песника -Драч, стрњикаИ вир-вода.

И облаци,И давнине -Невид-знациИз нигдине.

Чим ће семеБез летинеПонор прећи

Кад је чемерЈаловинеОд њег већи?


85

ЈАВНА ПЕСМА

Заум песмеС оне странеДа ли кресне,Да ли сване

Кремен-мишку,Освит-разум,Понор-жишку,Даљ и стазу

К'о што с овеСву ту дивот,Све те снове

Кресне, сванеСилни животПесме јавне?

86


НОВА СВИТА

Може л' РонсарДа поднесеЗнојни гарС витла, пресе?

Од тог смрадаСонет-варкеЧем се надаДух Петрарке?

Нова свитаКроз временаГлавне двери

Музу питаЧим се њенаПесма мери.


87

ЗНОЈ

Пени, лиј сеС хрпта, сисе, Течно житоРуковито!

Куљни, синиПо машиниБербом родном,Тврда водо!

Цеви заптиИ позлатиМетак рђом

И срп срђом,И крв жељом,Слана земљо!

88


СУНЦЕ И ЛИВ

Страшног судаВидех ћивот:

Смртни сударСунца с ливом.

Ноћ над шаром:Ливница се

Пуни јаром,Небо гасне.

Каква премоћ!Зрак се клати:

Снага, немоћ.

А ливницаИ кад снатри

Жар је птица!


89

ВИДАРИЦА

У фабрициСестра моја,

Слична жициОд разбоја,

Ниже срцанит-зрак

струг крцатБуде лак,

Да се ткаљивида калем

Не удаљи,

Да се ткачу Свилен-лале

Не заплачу.

90


МАШИНОВОЂА

У очимаПуним цеђи,У лук-веђиПуној дима -

Воза врисак,Лавеж шина.И - тишина.Благи стисак

Груди о грудНа капији:Срећан пут.

Хлеб, сланинаУ чинији.И - даљина.


91

БОКСЕР

Ко још мари За младића,Пола бића,Пола ствари?

Пести где суШарен-лажеЕпанажеДа разнесу?

Мис'о мутнуЧија благостДа помери?

Крв злослутну Која радостДа усмери?

92


СЦЕНА

ОстрвљенаАвет векаРаздрљенаПрачовека.

Зов утробе,Ков иметка,Звучне пробеПрапочетка.

Види створаКако марвуСред обора

Кнутом лема!Док век ларвуСмене спрема.


93

РАЗГОВОР СА ЖЕНОМ ИЗ ЗАХОДА

„Што је данасВоњ боговски!

Поздравља васМајаковски!“

„Онај окат?Да, наврати

Нуждом покад.Добро плати...“

„Тетка Анка,Ви сте моја

Парижанка!“

„Живи билиМуза твоја

И ти, мили.“

94


БИТИ МЛАД, А БИТИ СЕН

Јасна ствар:Слутим тренКад ћу старБити сен,

Кад ће савПомен младБити чмав,Бити јад.

Али, гле,Веће садСлутње зле:

Овај тренБити јад,Бити сен!


95

ВАГА

ЕноВражеГденоВаже

ТебиЈаву -

СебиСлаву.

Црни,Доста!Згрни

Славу.Остав

Јаву!

96


СРПСКИ МОЦАРТ И САЛИЈЕРИ

ЗарадТрица

СтараСтрица:

УшкомТуцањ,

ПушкомПуцањ.

ЗарадЋупа

Ћара

Смрт и'Скупа

Прти.


97

ВЕДРИ СОНЕТ

ГлеСне:

ЗлеДне

СкриЗид.ЗриВид.

МреМрак.

Гре

Дан,ЗракПјан.

98


АХ, СЛИК!

Ах,Слик!

Дах,Крик

МогСна.БогЗна

ГдеДна

Бде.

ЊихТкаСтих. .


99

КАО ПАД ЗВОНАРЕ

Треба живот рећиПоново, новије:Као узлет змијеСа високе пећи,Као гугут гвоздаИз жежене јаре,Као пад звонареКроз тишину мозга.

Треба реч секачемСећи речитије,Муњом набити јеКао ткаљом, ткачем,Као трећом сменом,К'о фабриком целомИ над њеним челомЗвездом, васељеном.

И треба синкопе,Речи муцавије,Рећи врцавије,К'о што рудокопеСањају рудариК'о што небо тичуСнези Мачу ПикчуИ бескрај морнари.

100


МОСТ

Краком у Сутјесци(Четрдесет трећој),Сличнијим луч-тресциНад водом горећој,Другим у маркету(Седамдесет осмој),Налик на ракетуКоју посла космос,

Двапут је дизан,Ципела-опанак,Луталац и санак,Журбама излизанИ стопут потрављен,И климав нека јеДок прелазан траје,И куђен и слављен,

Али крви врутакШто још треску палиИ глача белутакКаже ми да валиЗалуд крак дрвениСуше, обилазе,Навек премошћениИштећ плиће стазе.


101

СУНАЦ-КОЛАЦ

Даваног дана, у забитиМати што га памти само,Речца ми се жезлим пламомИспод крви стаде вити,Приземи се, бобу слична,Па исклија сну на трагу,Под непцима кућном прагу,Рода мога гласу вична.

Говор затим гором стиже,С претком, кишом, у потоњаПојила ми враних коња,Где и руно златно стрижеМудрац челом, ковач брадвом,Док очеви задњом мишљуСиновима завет пишу -Неко крстом, неко свадбом.

Речи, речи... То наслеђеКојим време препознајеПесму, лелек, уздисаје.Час ко болест на ме пређе,Ко тучак се врати потомСунац-колац да побијеУсред бразде коју ми јеОтац ор'о, а враг от'о.

102


ЈАДРАНСКА ТИЦА

Нема за ме већег чуда,Но кад тица понад мора,Као и ја понад брда,Жељна људског разговора,Дозове ме пуна кличјаДа ми каже нако плава(Замислите слова тичја!),Шта јој вода одсликава.

Одсликава, вели она,Цело небо озвездано,Погде тмаста, мртва звона,Погде срце с живом раномИ сред свега тога вираМоје око с целом главом,Зор и благост мог чаираНа њеноме крилу плавом.

Нема за ме блага већег, Но кад тица кљуном уским,Подно сунца излазећег,Проговори гласом људским, И кад одзив мој се с гораИстим словом, истом гушом,Понад брда, понад мора,Сретне с белом тичјом душом.


103

ВИДОЈЕ И МРАКОБЕС

О, зар децу! У природиКоме ветру, којој водиОд постања прохтело сеТол'ко сања, тол'ко косе?Од зла бога-мракобесаКојим громом са небеса?Од човека к нечовечјуКојом глађу, којом речју?

У безнађу ко се обре?Ко опстаде кроз октобре?Из вучице-земље цветакКом је млеко, коме метак?Чија душа чами клетаУ запећку срца-света,А чија му свод и билоЈати искром за огњило?

Коме искон клетву рече?Коме поздрав: Див-човече!Каквим оком на вас, на насРођен сутра, зачет данас?И колико још питањаЧуће сумрак од свитањаДок видоје бездан-слепцуДно не нађе? О, зар децу!

104


ЗА ВИСОКИМ, ЗА ЧАЂ-ЗИДОМ

Поново машини вечнојКако прићи, знати ми је,И у игри, макар дечјој,Змајем срца узнети је?Може л' у чарни муза круг,Мада дрчан и удаљен,Да се врати, смести струг,Жезли ждрал, друг прекаљен?

Може, може! - кличу музе -Точак то је, а не шерпа!Мелпомена лије сузеИ уздише Еутерпа.А глух песник сојке јуриМислећ све да јури зајца.О, тај црвић у чахуриЗар да чује хук замајца!

За високим, за чађ-зидом,Где шпон топи се у зени,Песма својим оштрим видомНазрела би сан у вени,У навртки ручку спаса,У опрузи, можда - људе...Ал' ње нема. Нема гласаДа од гвозда одјек буде.


105

ДИВ-ЧОБАНА ЛАЖИСРЦЕ

Ако стопут јаче војске К'о с рамена камен тешкиБацао је у бездане,Мој див-чобан зар да пљоскеСада грли невитешкиМеђ' срушене грудобране,На стварима зар да снатриС мишицама у студ-ватри?

Ако ускок и јуришникСвагда беше даљи, бржи,И небројен, непрегледан,Зар да властит шор и вишњикЗа ров бојни сад не држи,У јазбини зар да беданСмрдибуба ход копрцаИз његовог лажисрца?

Ако ђеди, оци, сеје,Живот речју заменише(Да се памти и испуни),Разуздана зар да згрејеКрвца сад му ледне кишеКојим нехат време труни,Место да из ума снагуСупротстави крв-бестрагу?

106


ВИСОКА ОМЧА

Увек виси једна омчаНеразмрсива, нераскидива,Од божје браде сплетенаУ криви ђаволов репић,Окачена о небески сводКао змија с главом надоле,Уљаштена сунцем и кишом.Увек виси једна омча.

Увек виси једна омчаКао знак питања од муње,Као чељуст смрти и славе,Гладна али пробирљива,Милостива према глисти,Ступица орлу и Икару,Витао подземним водама.Увек виси једна омча.

Увек виси једна омчаВисока, клизава и хладна,Кроз коју се мора проћиДа би се отворило небоИ стигло на гозбу светаца.Пролазе и враћају сеКоји звезде пале теменом.За њих виси једна омча.


107

ЧИСМЕНЕ СТОПЕ(Вук)

Од видела, од Тршића,Од заструга и веригаВоде вамо два путића:Један чистац као књига,Чисменијех, бритких стопа,Други стрмеж, грка xадаКојом смрде кнез и попа,Покад и Вук препун јада.

Овим светом одвајкадаУмњак глође глеђ и хрске,Било своје, било турске,Ал' чује се још и садаЛековиту како травуШкргут с умом откључаваИ како им бестраг-славаТек са крстом круни главу.

А без круне, гробне плоче,Највише их свагда беше,Но ето их где те, оче,На груд мећу, срце дреше -Чујеш ли им крвцу људску?А те друге, пролазеће,Време мљацка као хрску - Кокало им њино псеће!


109

ЗОРНО ИМЕ(Гај)

Име кршно, непреварно,Зорно име Људевита!Да ли случај лучезарноИли драгост малахитаОдреди му златни перваз,Или пена му хрватскаКоју здушно проли ПегазНепца ороси инатска?

Ни име му случај није,Нити драгост са Урала,А и слово инат ли јеШто ко љуску испод валаУ срце ми склони дахом,Па сад роду, о, мој стриче,Час попевком, час уздахом,Даљне речи бирам, сричем?

Даница му још свањива,Бол га тишти у осами,Ма и откос с плодних њиваОдолева мразној скрами.Одолеће! - крв ми кличе -Благост твога удисаја,Чарна траво, расковниче,На уснама витог Гаја!

110


ПРОВЕДРИЦА(Његош)

У милету владарскомеКоји само песну трубљаБојовничког добро чује,Ти са трона величаваНектар сунца роду свомеКао пребол испод зубљаИсиса из жалца гујеРоду што на срцу спава.

Што не може бити зби се:Сатана је рањен смртно,Гробови су процветалиИ још слути проведрица!Пророчке ти алем-списеУ времену неосвртномДобровање што су зналиУжди моћна октобрица.

Пилићарски милет бедни,Устоличен у пучини,Стари скиптар тешко пушћа,Смуцају се повукуше,Жбири, куље, земљоједи...Роду, лафе, јоште синиНад вртлогом туђег ушћа,Саклони му извир душе!


111

ЗОВ-ТРАВА(Горан)

О, песниче најсрећнији, Има ли одјек вечнијиНего у мукломе часуБити с народом при гласу?Иако му доба свако Одјек жуди исто таков,Оно с грлом крвопијеС песником се тешње слије.

Песма твоја, рана жива,И ковиље и коприва,С гором што се договориДа се свети, да бокори,Дочека ли вид-певачаДа премости, да надјачаОчних дупља боли њенеОбновљеним бљеском зене?

Ако можеш, дођи, друже,Зарази нас огњем ружеДуше да нам сном болују!И очи ти још путујуИз јаруге, испод каме,Сред мртваје горе-јамеОд крваве коју кишеЗов-травама испунише.

112


СЕБИ ВЛАДАР(Лењин)

Кроз маглине траг се света,Налик сјајном трагу пужаИ сечиву сабље, длета,Као камен-муња пружа.Какве шкриње, какви знациМоћне врсте неимарскеИспод вечне круне царскеКоју нема ко да збаци!

Какво мора да је време,Какви мора да су Скити,Какав мора да је кременШто ужеже искон-фитиљ!Самородни дух ЧовекаНађе искру у ИљичуЧијим челом сунце тичуКоји виду траже лека.

Јутро света! Свуноћ су те Снила деца ПрометејаУстала на кнуте љутеИз рудника и траншеја.Живи човек. Живи младар.Ко је знао да покренеБездан таме, олуј-мене,Себи биће вечни владар.


113

ГЕНИЈЕ У ИЗЛИЗАНОМ КАПУТУ(Ајнштајн)

Ко излизан носи капутВртоглавом ловор-лејом,Пролазнике срцем тиче,А теменом понор кванта,Родио се можда двапут:Близнио се с Галилејом,Смишљао га горди Ниче,Усмрћив'о разум Канта.

Можда песник осећајниУ њему се бори с творцем,Пророк краја са вечношћуСмрћу смелих омеђеном.Његови су сни бескрајни!Пред убогим својим дворцемКад угледа црну гошћуШта да каже зову њеном?

Ко препозна дух варварскиУ плеснивој благодетиИ то каже напоредоСа открићем нове ватре,Уздрмаће бедем адски!Док с генија перје лети,Рог се држи за говедо,А средњаци украј снатре!

114


ДОБРЕ ВЕСТИ, ДОБРИ КРАЉУ(Кинг)

У Харлему све по старом:Црне жене пред буваромКо пред храмом злога свеца.У бувари тихи јецај.А можда се то већ песмаТако рађа из сна-несна,Па је момци у свет шаљу?Добра ти је војска, краљу!

У Харлему нема чуда:Прође тако покад Јуда,За њим страшни оклопници,Па у краткој врисци-стисциНа душама траг оставе -Сенке дуге и крваве.Момци опет песму шаљу.Тужна ти је војска, краљу!

У Харлему чудо, веле:Виђају те како белеСа црнима и сад мириш,Срце стежеш, руке шириш.Пронело се још кроз гето:Патрисов је гроб процвет'о!Добре вести отуд шаљуТвојој војсци, добри краљу!


115

ПАМПА И ПУШКА(Неруда)

Видим исту игру сенки:Исти дослух, исти прсти.Где год пампе сеју ЈенкиТу се зеље класјем крсти.Вид немоћан, бео, стишан,Душу моју не љуљушка.Како глас ти, место нишан,Поново да буде пушка?

Руха, дроба преживањеДок подносим ко жиг срама,Неко друго благостањеИз пренутих стиже јама.На зов бојни с твоје цитреОдзива се кордон паљбомИ буктињом од шалитреПише славно име Пабло.

Нема брата моја муза,За облак се скрио тмасти,А на мој ће образ сузаЧак и туђа радо пасти.И док век се твојим следомБуди, бори, гине, свети,Моје срце над МонедомИ ту ноћ ће преболети.

116


I (Склад на почетку)

Стадион у Делфима. Песник плаче.То дух и снага са каменог таса,Ко са исте петељке два цвета,Незнани усхит у срце му зраче.Плаче радосно, без суза и гласа,Опијен складом на почетку света.Али с другог таса, где терет живљиКлацка се на ваги неподмитљиввој,Зачу се шкргут само пусте снаге,Пун немира и претње урлик дивљи.Сузе у том судару и у слутњи злојЗар немоћ су тек једне душе благе?


117

II (Зелена глина)

Учени да се диве пени крви,Том хаосу у нутрини тела,Дечаци биће само хитри црвиДевојкама пораслим до чела.Занет собом, он издашним ће слетомЖелети слатки занос да продужи,Од свог ребра дељаће златним длетомМишице тврде и све што му служи.У песак дечаци побошће главеКао воћке од зелене глине.У име чије светлости и хвале,То паперје знојаве силине.

118


III (Светлећа лопта)

Шта је ризик части једне оде текСпрам могућег чуда да силнички јекИ нехотице кресне и изнедриРазуму непојаман акорд ведри!Ако си тај свитац, странче, а јеси,Увек се тако безбумно узнесиУ сваком туђем детету и крајуК'о јутарња звезда на издисају.И дођи опет са лоптом светлећом,Са руком благом и са сузом срећном,Да оправдаш песму, ти, издајник коби*Што жезли обруч врелим срцем проби.

* Хауптман Паул је 1943. године играо одбојку са дечацима у Багрдану.


119

IV (Усхит и безумље)

Што неразумна природа однесе,То опет сама са стихијом вратиКо пролеће плахо и златну јесен,Ко реку секлу и зелене влати.Док човек јој на вечној испомоћиБез мере плете и расплиће буре,Она узмиче пред његовом ноћиКао пред шапом медведице суре.Он се још нада чуду просветљења!И док јазбину безумљем окити,За давни титрај душе пун презрења,Новог усхита може и не бити.

120


V (Еволуција дечје лажи)

Блаженог ли даха лажи дечије,Тако блиске истини коју крије!Цветић маште, близанац дечјег вида,У лукави одсјај свенувши за трен,Умилни говор у срце нечијеУпреће као сиктав језик змијеШто вечним скоком преко невид-зидаПрикива за земљу недорасли плен.Разлистан у прах и заразу тиху,Одлика ће бити упамћени знакИ тек у лажи дечјој или стихуПашће нам на душу као сунчев зрак.


121

VI (Узваник)

А време се нечујно помаклоКа новоме искушењу путаКојим хрле момци начитани.Као сунце кроз гараво стаклоНазире се душа замрзнута -Нејач-тица на усахлој граниСвет је стална мена сјајних ствари:У грудима ћудљивога диваНадима се час Лопта, час Лира.Које врме призна обе чари,Складни ритам срца недељива,Узваник ће бити вечног пира.

122


VII (Отпоздрав)

Даждевњака да је као пчела,Шећерлеме из земље би расле,Медне влати напуниле јасле,Једном лоптом три играла села.Али рука која руку нема,Немир давни што је узвитлао,Опустела за смирај се спрема -Отпоздрав је није препознао.Здање њено сврхе подстицајнеДосадом јој належе на прсте,А о гране неке крошње густеВреме ниже бакарне колајне.


123

ЦРНИ КЛИКЕРИ

Може се живети и без озбиљне музикекад из суседства допире шкрипање дечје виолинетако усрдно озбиљно и разгаљујуће.Тад робне куће постану складишта за случај рата,љубазни продавци са хулахопкама преко глававребају ме иза разголићених лутака у излозима.Навиљци хартије по скверовима, ношени ветром,претварају се у запаљиве глинене голубовешто слећу на алпске кровове викендица изван града.У казану стадиона прокључа устајала кишницаи као велики црни облак од зноја и шљакеизлије се на оближње баште и војничко гробље.До зоре догоди се још много невероватних стварикоје би требало описати да се и летописцуније десило да се његова ситна књига распалана милијарду отровних иглица које га ослепеше.Зато помислим да се може живети и без књигакад се све речи згусну у шкрипање дечје виолине,тако усрдно озбиљно и разгаљујуће.Кад се уверим да то једино блаженствокоје ми још пружају невешти звуци из суседствадолази од присиле, од тога што је некочврсто стегао у шаку далеку и несхватљиву дечју душу,тад ћу целу градску сцену вратити у пређашње стање,на почетак представе која нема краја.


125

И видећу ручицу која се брани малим гудалом.И сусрешћу се са очима које прескачу цвикер и прозору напору да се дочепају дворишта и прљавог скверапо коме се већ котрља мноштво црних кликера.Неутронском милошћу остаће у животу све

мртве ствари,и гудало, и лутке, и викендице, и сквер, и кликери,па чак и војничко гробље, а можда и шкрипање виолиненошено ветром по лепим преживелим улицама.

126


ШТА ДА КАЖЕМО МАМИ

Наоблачило се и спустило се небо.Снежна киша лије-веје, бљузгавица до гуше.Дан је и никоме се по таквом времену не седи код куће.Рано је за вечеру и за љубав, касно за књиге.То су на време схватили стари Ли По и млади Рембо.Свет се по дану плаши собне тмуше, па хрли у луна-парккод Мале ваге која одавно ништа не важе.Тако ће се многе ваге заувек зауставити, ишчезнути,не измеривши многе важне, мрске и драге ствари.Колика је радост спуштања низ тобоганкоје се завршава лагодним пропадањем главе у песак?Колика опијеност ценрипеталним летом вртешкеи непримећивањем озарености блиских лица?Колика равнодушност према властитој наказностиу дворани смеха и кривих огледала?Свет хрли под шатру, под мало осветљено небокоје се саставило са великим тамним небом,па се не зна да ли се са њим грли у заносуили се његовим оловним облацима одупире у злости.Гледана са стране, из бљузгавице по којој гацамоја и моја два синчића као три битанге тешке,та два неба личе на Велику вагу века што се клатикао жмиркави фењер на жици изнад опустеле улице.


127

Намерно своје синове поведох према луна-паркуда бих у њима искушао своју крв,али га они и не приметише,занети гутањем пахуља и прескакањем барица.Моји су, значи, сињи соколови!А снежна киша лије-веје, нећемо далеко стићи.Срећом, на њима је моја непромочива кожаи чизме од седам миља,само шта да кажемо мами - где смо билии зашто смо се тако брзо вратили?Докле ћемо се тако скитати без циља?Она се страшно љути кад се ми правимо важнии не идемо тамо куда иде цео нормалан свет,нарочито за дана суморних и влажних.

128


АХАСФЕР

Абракадабра значи ли и заговара лиазбуку налик на харфу и балалајку,на адађо Жане д' Арк, на анђела од малахита?Да ли неко и дан дањи у влажној папратитражи алоје лажни лек и тамни сјај агаве?Ајкуле и алге да ли се као и ја давебез тог праакорда азбуке кад замрепесма веслача и корак Ахасфера стане?Мало данас хају за сан и дављење,за сањане јаве и стварне скаске.А Ахматова и Ахмадуљина? Ах!И оне су само две лаке алмазне алке,две наге амазонке из Алма-Ате,две арабеске англосаксонске и помало руске.А Десанка? Она ми је ближа и блажа,као благи шамар, као лева сиса и шака левица.Њена арија је авлија пуна амора и амбара,јарана, марама и алејбегових слама,тражења и давања помиловања.Па ипак, Ахасфер би да још мало скита,да тражи, да се нада, да пита:можда има ракља још махнитија,да ти дах застане кад аждају придави,можда и сада у неком граду ил' држависпасавају азбуку од сатане и ада атаман Мајаковски и аргонаут Ади?


129

БИЉУРНЕ СОБЕ

Биоскопи беху беоњаче и беле радерасуте по београдима и беочинимабиљурне собе у којимабилиони слободних биласабраних за истим обедомбез срxбе кусаху боб и чорбуи бдијаху над судбом победеА сада се у њима бесујубљују бифтеке и ростбифеклибере се и буље у облебогаље и богаљицеБеше и бебаста Брижит Бардоа сада заборављена броји банкнотена Бахамским острвимаи боли је брига за нас и за биоскопе.

130


ВЕК И ВИДЕЛО

Ви што за видела воду вадите из извора вирова и уставаа сав век веном и видомполивате вињаге и вењакесневајући у хладовини -вратите се у детињствоу ковиље недозвољеноу обиље невиђенопа поново крените у ловкрви пенушаве и светлекао црви вапном неудављеникао краве вимена неувелакао војска важна и праведнаи раздвојите главе и оглавеосвојите ров и ловиштезауставите урвине и поплавепоставите своје чуваре и вртлареусправите вињаге и вењакепросветлите тавне главенавек видело да вас водикад вадите воду из изворада влажите њиве и градове.


131

ГАЛЕБ И ГАЛИЈА

Где је гнездогалебаодлуталогза галијомдаље од границе повратка?

Где је гробгалебакад голиотинигда не видењегов погубнипад?

Где је боггалебада му помогнеснагомако му годиил гвоздомако га се гнуша?

132


ГРУБО ТКАЊЕ

Гледам сагове непрегледнедок по њима гмижу гуливериспреда драги и грљениа одостраг огледаниу мргодним погледимаДок богови на гомиле згрћулегла гњида и друге гамадигенерали рогове нагињупрема глежњу старог господарагуслари и гајдаши годове бројена престолу од махагонијаа гледићи безгласно гргољеи гладна говеда за оградомлагано гину од губе и громоваСагиње се ка губеру саггнусни поглед нагибом да скријеали губер у господском гестувиди поган уместо погачеДаће господ: грубо ткањес гађењем ће прогнати гобленеи открити с гордим гневомиспод глеђи сакривено гнездо.


133

ДОБА ДОБОША

Све су видели и предвиделидашчани добоши с прозором без днаи дењци добоша од папира.Ђавола јесу. Нису.Привид и подвала.Додоле се одале дроги.Диктатори се не дају.Модели задињу за појас рударе.Гладни не верују ситима.Фокланди су и даље десет хиљада миљаод Енглеске.Нови вандали плус старе династијепута двадесети век једнако мед и беда.А овамо деца чим се роде траже да раде.Да држави кад одрасту погледају у очии кажу: Радимо.Не дај им данас, дај им сутра, али дај.Рад није дар, већ природна ствар.Али ко да вам да, децо моја,кад вас нико и не гледа?Гвоздена леди?Деда ил Дедал?Аида ил Андромеда?Депоније двадесет првог векавелики посао чека.

134


ЕВРОПА

На Земљином ободу као на тобогануседи стара леди од Респекта(по другима мадам Пандурамур,по трећима бариња Љубов Пандуровна).Седи и дрема. Трза се и сећа.Пребире перле белле-епоха и револуцијаи још једном поверује у себе.Али већ следећег трена тргне се од звекета још незарђалих звекираи сети се како је на далеке путеиспраћала своје просветитељске легије.Сети се и свог разореног срцаиз чијег пепела ниче плазмановог срца или нове немани.Сетна, сети се свега. И стресе сешто од среће, што од несреће.Понекад јој неки неми и незвани ехошапне нерешиви ребус ил скаредну реч,безочно се исцери и ишчезне.То доведе до збрке у њеном сећању,стране света промене места,песници занеме, а генерали пропевају.


135

И опет ко менгелама стежу је успомене,врева времена прелива се преко пехара,бела једра детињства пуне се ветром славеи зрелост се нећка између нехаја и мене.Њена стрепња већа је од њене сујете.Гнев века меша се са надменошћу вековаи преточен у невини гејзир осмехаизбија из крајичка угризнуте усне.Сетна леди не верује у старачко весеље.Али док бледо чело наслања на прозортрећег миленијума као на лабуђе крило,осећа да мало ведрине не би шкодилони њој ни њеним увређеним сусеткама.

136


ЖЕНСКО ПИТАЊЕ

Жене су пониженеод мужева и од држава.У љубави и у мржњи.У размножавању.У материнству и у пожуди.У размаженостидржава, мужева и деце.Чак и у пажњи нежења.

И мужеви су понижениод држава.Али удружене жене и мужевимогу да промене државу.Један одважни мужик кажеда је Ружа Луксембургбила орао-жена.


137

ЗАПАДНО ОД ИСТОКА

Западно од Истока краћају сунчеви зраци, заборавља се зора.Сенке се издужују и враћајуна зен-будизам, маузолеј и Коран.

И западно од Истока, мада касније,јутрос су се људи пробудили.Данас је ипак мало јаснијесве чему су се јуче чудили:

сунце се једнако губи и враћа,понавља се и сан и буђење,сенке се издужују, живот краћа.Чему онда зебња и чуђење?

138


ИСТОЧНО ОД ЗАПАДА

Источно од Запада издужују сесунчеви зраци, премишља се дан.Сенке краћају и једва назиру себерзе рада, Ниче и Ватикан.

И источно од Запада, мада раније,јутрос су се људи пробудили.Данас је ипак мало јаснијесве чему су се јуче чудили:

сунце се једнако губи и враћа,понављају се и сан и буђење,сенке краћају и живот краћа.Чему онда зебња и чуђење?


139

ЛАПСУС БОНОРУМ

Лов ловили с младим језикословцимана словне грешке у оловним одливцимаолињали, излапели лектори-лавови.Исти циљеви ал различити ставовикрасили су то врло, племенито племе.Мењали се одливци, мењало се време,а само су ловци остајали исти:доследни у ставу и у лову чисти.У доколици би полемисали покадда ли је правилније докле или докад,може ли се рећи знаоц поред зналац,у ловишту шта је већи капиталац:лапсус лингуае или цалами и томе слично.Словом, племе језикословно, полемично.Све док се словослагач једном не нашаликад својом су му причом најзад додијали,па их упита преко одливка још врела:да ли је правилније ради или дела?

140


ЧЕЉУСТ И ПРОЧЕЉЕ

Глувонеми певачи и свирачишто би кутлачама да срчуиз песничких вртачада кроче и прескоче пречицомпут вечног заточења - нејач су ноћи и чађ очевине.

Песници им спочитују лучпчелињи млеч точена бежичне гласове и невична чембалаПесници су чеда високе омчетрагачи за Нојевим ковчегомпретече мајчине утробеђавола и човека.

Забављачи седе у прочељутлачитељи се диче забављачимасричу њихове читке ускличникеподстичу весељачки очај и чкаљПесници су чиоде и цврчциу тлачитељевој чељусти.


141

КАМЕН ОД НЕДРУГА

Неситим игараКварљивих оболаВек ће да похараИ умеће болаА у зипке сластиПо закону кругаКануће им тмастиКамен од недруга.

Схвате ли да пустаИгра је принуда -Разјапљена устаУ одсуству чудаСамо срцу знаногТек грч века бићеИ духа изгнаногНада у откриће.

И док напор умаРетких је својинаСред тог вакуумаИграће већина(Дишући на шкрге)Игре по ПлаутуВеку целећ квргеНа споредном путу.

[1979.]


143

БЕЗ ПОРЕКЛА

Кад се реч с ријечиКо два жалца змијскаУ устима тискаЈедна другу пречи -Чув поспрдне брбљеСред привида чариКрв зар да ми мариЗа род и за Србље?

Кад из свести ситнеСред поља широкаЗдрављака и скокаКрава ведро ритне -Мени је род пета(Ал не Ахилова)А глава ми оваРана целог света.

Кад се дивљи предакСпусти са суваркаИ у два угаркаДонесе поредак -Ја ћу због тог пеклаУ дому два братаПрви из инатаБити без порекла.

[1979.]

144


ГЛАВА У ТОРБИ

Спојницама људског сплава -Главама у торби: слава.Тамо таму проби семеКоје просу извор-теме.Тамо сјај се у дубокоВидовитим зари оком.Тамо сан се птицом беломЗалепрша над вир-челом.

А на меком, на узглављу,Лако глави гриву лављуУ сну на се да накрије,Па да бољу јаву сније.У сну таквој се не чиниТорба пуна вечних чини:Пркоса и љут-богаза,Заноса и трнац-стаза.

Али славна глава тврдаКоју ђаво преко брдаИ амбиса пуних врискаВазда носа, торбу стиска,Кад исклије жилом, врежом,Никаквом се омчом, мрежом,Скрасити у торби нећеЊеног ума бршљан-цвеће.

[1979.]


145

ОДРОН НА ПУТУ

Шта смо ми под одроном тимШто се о нит сна држи текИ што га слатки скрива дим?Тонемо ли то ми ил век,Ил угарак догорелиМеђ нас злобном руком баченЗадњом жишком милост делиСа светлошћу изједначен?

Саблазни нас зову, драга,На пир тела, вина, злата,Где сирова кључа снагаПреостала још из рата,Где изгнани ум се тискаСа трпеза међ повељеИ где нова одалискаСлужи похотне старкеље.

И док свод се обрушаваВида нашега очињег,Уместо да очајаваНаш мозак је чак опчињен Хаосом у ком, изгледа, Ни ти више ниси моја,У том свету мимогредаКом се не зна име, боја.

[1979.]

146


ОСВИТ-ВРЕМЕ

Шта ми даде других благо,Дах издашан, дашак душе,Да са браће вечном пизмомТражим звоно под тим прагомКоји бесне кује њушеИ недоба круне чизмом?Шта ми даде снагу простуЗа отпоздрав незван-госту?

Ко ми узе дане дуге,Дојиље ми завет млечни,У пролазу магновеномКо ми жалцем лизну дугеМислећи да зов ми вечниСтиша потајом презреном?Који кукац моћ имашеВилин-ларву да опаше?

Мутна ума жилна силаУзлете ми враћа, мрси,Премда у прах већ се рушиКо аждаја давно била,Сила што се клетвом прсиДа ће наћи светло тмуши.О, зар нема бољег лекаОсвит-време за човека?

[1979.]


147

ПОГРУЖЕНА ДИВОТ-ДУША

Сме ли песник славног добаИме Свевишњег да усти,Да пита: блажен ил кобан,Обиљем биљним ил пустимУстремљен му крочај и глед?Да л крабуље и знамењаИли нека веља хтењаНови су му лик и след?

Да л му удес века згодиДушу славну, мисо смелу,Ил се рука та не родиКоја ће му на ум-челуОставити туђе знаке?Напитан се питам, мним,Док питани лагод-димПолажу му под кораке.

По песми се позна време,Ал што мук се одазиваНа његово извор-темеСвевишњег је опет криваПогружена дивот-душа.Званих трпећ прекор гнусанДоходим му незван у санКуд ме зову сјај и тмуша.

[1979.]

148


САМ НА СЕБЕ ОДВЕЋ СВИКО

Он отроке учи древнеДо ижице што не стигнуКроз носнице своје певне,Што прашину боси дигнуНамастиру код говедаНаук учећ збиље страшнеДок их творац мрко гледаСа висине посвемашње.

Ни он даље није стигоОд уњкања и од фите,Па уштављен и задригоОчи овчје, папке ситеПружа к благу које звечи,Које дрчи, које шушти,А сав наук у две речиМумла језик му немушти.

Подобан, упреподобљен,Параф свој не изостављаНи другоме кад за гробљеДоставу ил ћитап справља.Сам на себе одвећ свикоКо на самар стара мулаНема мозга ни коликоКараџића Вука штула.

[1979.]


149

ЧОБАН ЧУВА ОВЧИЦЕ

Стари чобан овчице чуваШездесет и кусур лета.Једном зашушти трава суваИ змија се крилата дошета.Преко одложена штапа клизну,Снену руку старцу лизну.Скврчен чобан оста у гају -Око штапа омотана лоза стара.Овчице се саме кући враћају, Без чобана и пса, без чувара.Спустила се ноћ младог сираИ деца срчу млеко вруће.У сну им знана фрула свираИ добри змај лети изнад куће.Крај пута ће сутра пас и децаЗбуњени и неми да поседајуИ бленуће у мали погреб свецаКао да велику змију гледају.

[1973.]

150


НИКО НЕ ЗНА ШТА СЕ ДОГОДИЛО

Стрела не зна да је отрованаЛук не зна куд се стрела дедеРука не зна куд је одапелаОко не зна ког је нишанилоГлава не зна шта је наумилаСрце не зна што је заигралоЗемља не зна што се овлажилаДрво не зна зашто се повилоСтрелац не зна ког је заболело.Нико не зна шта се догодилоА нешто се ипак догодилоДогодило и овде и тамоТамо на мах па се и свршилоА овде се нови лук затежеКоји не зна куд се стрела дева.Нико не зна шта се догодилоА нешто се ипак догодилоДогодило и овде и тамо.

[1973.]


151

НОЋНО МУДРОВАЊЕ И НАДГОВАРАЊЕ

Плићак би да сиђе у дубине,Црв би да се вине у висине.Трн би у цвет да се преобрази,Зец у вучјој да се обре снази.Мрак би да се за светло издаје,Пачје врабац да излеже јаје.Смрдљевак би да здрављаком никне,Слепи миш би да на сунце свикне.Пепео би у жар да се врне,Под облаке гуштер би да пр'не.Жена би да опет задевичи,На честита лукав би да личи.Кам би да се згреје крвотоком,Да гре богаљ унапредак скоком.Стар би дојке девојке да гњечи,Млад би мудре да говори речи.Освајач би да га народ слави,Рит би да се као море плави.Завист би да гледа умиљато,Рђа би да сија као злато.Свака рђа хтела би да сија,Сваки отров хтео би да прија.Свака гуја хтела би да лети,Свака треска хтела би горети.

152


Свако трње хтело би да цвета,Свако време хтело би сонета.Сваки писар хтео би да пише,Свака крпа хтела би да брише.Сваки пузац хтео би да ходи,Сваки слепац хтео би да води.У плићаку вирова не бива,Од праведна не учини крива.Вода у кам извргнут се нећеНит смрдљевак у мирисно цвеће.Луда кућа не опажа стрејеНит курјаци умеју да блеје.Од кукоља не умеси хлебац,Од јалова не постаде ждребац.Од поспана не бива стражара,Ни стражара, али ни курвара.Мила сестро, не веруј у ђогаДуге гриве, репа маленога.

[1973.]


153

БУРЈАН И ТРСКА

Тамни бурјан, пун себе и таме,Презревши сусетке брезу и смреку,Аплауз тражи у пољу далеку,Умишља да је стожер шумске драме.Љубичице и беле раде венуУсред похоте му и охолости,А лишће му од отрова и злостиНи до колена не досеже дрену.Ал зато му је идол трска шупља,Успијуша без плодова и гранаКоја као краљица самозванаСвакоје зеље око себе скупља.

[1978.]

154


ПОРОК И ВРЛИНА

Живот је најправеднији са оне странегде његове врлинеподносе нашемане.

Грамзивости испуниће хтења,подариће злато и сласт,а лишиће ужиткастворења.

Таштини снисходљив осмех даће,одушак даће за страсти,ал настојаћеда трају што краће.

Подлости склониће се с пута,са жртвом згаснуће за трен -вратиће се с осветомподлијом сто пута.

Мржњи с помпом бациће у лицеравнодушност снагедок замку љубависпрема потајице.

А са стране где његове маненаше врлине не трпеправедан је колико у разумможе да нам стане.

[1984.]


155

ЦРН ЋЕ РАЧУН БЕЛЕ ПТИЦЕ СВЕСТИ

Сило силна, пустоши обилна,Док срце камено ти круниКремен-копитом муња-кобила,Ено где класје ужеже јуниЈесењим облаком наслућено.И игре ждребади-звезда ено.

И игре ждребади-звезда еноНа длану земље што прсте-влатиГура већ у крило пробуђеноКао дете које се инати,Као жена која пород сања.И пустоши кора све је тања.

И пустоши кора све је тањаУ души шуме, у вени зрака.Мисао човека не потањаУ тресет пуну ђачких рака,Већ се над њом ковитла и мрести.Црн ће рачун беле птице свести.

[1983.]

156


РАТА НЕЋЕ БИТИ

Рата неће бити.Сада су добри спремникао и лошии паметни су најзад јакикао и будале.Зато рата неће бити.Осим ако се лоши не завадеи не истребе међу собом.То би већ вредело видети.Али смемо ли се у њих пуздати?

[1978.]


157

МИЛИОН И ЈЕДНА ГОДИНА

И корњача кад за легалом крене да би се окорњачиламоже да стигне на супротну страну Земљине лопте,јер корњача је жива амфибијакоја зна свој пут наде и опстанка.И дете од четири године кад неопажено изађе из куће(по навици стеченој у дугом излажењу из мајчине утробе)може да стигне на супротну страну Земљине лопте,јер и дете је жива амфибијакоја зна свој пут наде и опстанка.И птица кад из јесени крене у пролеће да би сачувалацвркут и крила, чак и с прстеном на нозиможе да стигне на супротну страну Земљине лопте,јер и птица је жива амфибијачије интерконтинентално балистичко срцепуно наде лети путем опстанка.И човек кад на пословни састанак крене другом човекуможе да стигне на супротну страну Земље и Месеца,јер и човек је жива амфибијакоја својим интерконтиненталним балистичким срцеми својим међупланетарним диригованим умомзна свој пут наде и опстанка.Кад не би знао могао би својим огромним стопалимада згази корњачу и дете,

158


а својим моћним крилима да обори птицу.Могао би да се судари са оним човекомса супротне стране Земљине лоптеи да се обојица мртви прострупреко мртве корњаче, детета и птице.Исплати ли се због те мале непажње у корацимаодлагати за милион година пословни састанакмакар и о једногодишњем трговинском споразумуна нивоу Владања Здравим Разумом?

[1987.]


159

СОНЕТ О ТЕСТЕРАШУ

Бело кече,Дуз-чакшире.Цело вечеДуд умире.

Мраз шкргуће.Зуј распусан.А из кућеКикот гнусан.

Пиљевина,ПахуљицеИ - тишина.

Кече рече:„Госпојице,Дуд исечен.“

[1979.]


161

СОНЕТ О АУТОМОБИЛУ

Добродошао, точку, у моју оду,Сунце блатњаво које усуд врти,Ти што покрећеш и камен и воду,Ти - најлепша округлино смрти.

Добродошла, брзино, под мој трем,Међ чудесне справе невине, небиле.Платану мој стари, да ли најзад смемУ приче да те вратим, међ виле?

Добродошао, уме људски, у мој ум,Ти што ми изношен скиде опанакДок други ми се још вуче низ друм.

Поздрављам и сву раздрагану свиту.Мајчице моја у друм загледана,Носе ме, ево, на лименом штиту.

[1975.]

162


СОНЕТ О НЕДОСЛЕДНОСТИ

Време-глава шта је Што тичућ облакеРаскораку дајеСирочад-кораке?

И шта је са репомШто зрно из браздеЗавитла с похлепомУ утробу газде?

Ако с првим миромТиња, посустаје -Замах борбе шта је?

Шта је замах криломАко се због црваУ коров обурва?

[1977.]


163

РОВАЦ

Нисам ни хипопотам ни троглава аждајада ми треба дворацда сместим своје рожнате краке и главе.За оно мало ноћи и једна одајадовољна је да се као ровацскријем у сан без страха, сујете и славе.

Нисам ни кунић, ни баштован, ни пиљарда ми треба башта око кућеда крај ње проносе своју завист Скити.Али поље са њима да риљам,да крчим ладолеж и пруће - то волим и то ће се и збити.

Нисам ни сластичар ни послодавацда слаткише и наде испод стакленог звонавадим као милост божју.Доста ми је и један мали ранацдок трагам за благом Хеликона,а и изгледи су већи у подножју.

Нисам ни сточар ни земљаш усплахирени,ни срђа злопоглеђараскорачен на свом имању.

164


Само у духу несмиренизнају да оков земље је међаи да иметак је глава на пању.

Нисам ни купац ни продавац вишкада ми треба остава за робу и новац,да крадено од лопова браним,да ме гуше већи залогај и кришка.Више волим да се као ровацземљом облачим и храним.

[1985.]


165

НИШТА МИ НИЈЕ ПОТРЕБНО

Ништа ми није потребно.Утробе немам, довољно ми је само сећањена један клас, на срп, на комад црног хлеба.Грла немам, шта бих са толиком водом.Руку немам, торба нека зија и пуни се свимшто треба псу који ће је и нањушити.Моја глава није у њој, и да јесте -шта ће њему глава без ногу.Одавно их као две пушке преломих на путукоји је и без мене знао куда иде.Тела немам, капут оставих на глечеруизнад понора, спасих се летењем.Добро ће доћи гуштеру и гуштерицида у њему зачну човеколико младунче.Собе, ормане и кревете препустих злој судбинистоглавих хипопотама да у њима куњају и изумру.Ништа ми није потребно.Чак ни очи, ни мозак, ни лобања.Постао сам једно једино преживело крвно зрнцекоје се не груша у недостатку вене,које се не котрља тамо-амо као живина кап,које се не дроби као бајати колачић милостиње,које није тане да тражи туђе чело,које није дукат да пати од комплексавише вредности.

166


Оно памти све што се дешавало пре ишчезнућанепотребних ткива, пре одбацивања сувишних стварикоје су му реметиле пулс и мењале боју.Зато ми ништа није потребно.Нисам чак ни глава чиоде,ни трун што лебди у сунчевом зраку,ни маково зрно у изгаженом пољу,ни пега на носу детета, на крилу бубице.Тамна сам искра у непробојној опни тишине,ларва која неће ни порасти ни потрчати,ни купити ни продати, ни убити.Зуј сам што није ни дозив упомоћни одзив залуталог у помрчини.Ништа ми није потребнодок у исцеђеном и слободном сећању носимнемаштину утробе, грла, руку, ногу и главе.Немаштина постане иметаккад спадне на невидљиву црну тачкукоја ћути о оном што је иза ње.Зато ми ништа није потребно.Хоћу да будем та тачка која све сажима и памти,усијана изнутра као њена прамајка Земља.

[1981.]


167

МЛАДИ ШВЕДСКИ КРАЉ ГУСТАВИЗЛАЗИ ИЗ ПОРШЕА

„Млади шведски краљ Густав настоји да се стилом иживотним обичајима што мање разликује од свихдругих људи нашег времена... Овде га видимо какоизлази из спортских кола порше...“

Политика, 25. III 1979.

Човече, ти који овога часа излазишиз утробе материнеи који никада нећеш бити краљ,изађи као што млади шведски краљ Густавизлази из свог спортског поршеа.Јер краљевство је твоје и твој је краљ.Рудару, ти који овога часа излазишиз утробе Земљеса рудокопом у поцрнелој души,изађи као што млади шведски краљ Густавизлази из свог спортског поршеа.Јер твоја је магма и твој је краљ.Жено, ти која овога часа излазиш на улицу само својим уклетим скелетом курвечија шкрипа обзнањује твоје часно име,изађи као што млади шведски краљ Густавизлази из свог спортског поршеа.Јер твоја је ноћ и твој је краљ.Аналфабето, ти који овога часа излазишна светлост дана затворених очијуи не слутећи због тога своју срећу и мир,изађи као што млади шведски краљ Густавизлази из свог спортског поршеа.Јер твоја је Његова светлост и твој је краљ.Сви који овога часа излазите сити или гладнииз колиба и небодера, из лифтова и xунки,

168


из затвора и фабрика, из пећина и породилишта,из ватре и воде, из сна и сладострашћа,изађите као што светски краљевиГустави и Августи, Јулији и Лујевиу доколици излазе из својих двоколица.Читајте шта о томе пише у новинамаи радујте се својим краљевским манирима.Јер и краљеви можда читају новине.

[1979.]


169

БАЛАДА О ДЕЧАКУ

1

Лета прођоше као јата лабудова ленихИ једне очи од пуцаљки и речних вирова осташе далеко.Љубав тражена сплаву наивних снова и врбака снених,Траже шапат, нежан к'о мајка, и сузе топле као млеко.

Можда је негде умрло дете и ридала дуго нека женаЧији напукли глас, већ источен, довде не досеже,Па чека дечак, бос од бола, подераних мисли,

да замишљенаДевојка, као у причи, одшета бела међу ладолеже.

То је, у ствари, прича о рибару који је причао приче.У њој и дечак пише нешто ножним палцем по песку,Сељанка пролази обалом журно као да из воде ниче,Гимназијалац носи свкао вече једну љубав и једну свеску.

Ако се деси каква незгода, мала глава размисли читко И бол се растури као мехур. Само очи слуте нештоО чему прича цело село. За дечака је све лепо и питкоИ нико, као он, не гледа око себе тако ведро и вешто.

Прекосутра је један рођендан о коме нико појма нема.Опет ће једно тело да задрхти као прут и мало посрне.И док из порте хрле звона и олуја се страшна спрема,Дечак ће клонути у опанцима од жеља, сан ће да утрне.

170


2

Можда то и није никаква предаја ни удес дечака,Можда се неко само поиграо срцем његовим од играња,Можда је небо сишло за један спрат до светлости

из мрака,Можда је само једна девојка нага устала из грања?

Можда смо сувише неозбиљни на рачун нејаких створења,

Чак и кад их волимо и кад живимо од њихових дана?Можда су дечаци тако несташни због

загонетног зрења,Због врелог лета засталог у грлу као грозд, као рана?

Ако се кадгод и деси неки ђаво да им замути очи,Можда ће већ сутра с клисом и праћком опет

бити срећни?Као кроз разбијен прозор дечак може у ништа да скочи,Па да га нико живи не нађе, осим ветрови пролећни.

Шта бисмо с децом кад би сва од игре и смеха била,Кад би им реке остале без обала и без неба птице?Можда би детињство прошло, а деца још увек снилаРазбибриге по утринама, што даље од мутне матице?

Можда ће се неко од њих несмотрено вратити у сан,Као млади ветар на коњу од сламе и помало страха?Можда ће дете, уплашено и неодлучно као ноћ и дан,На по важног пута, к'о јесења ласта, остати без даха?


171

3

Кад се замисли над пореклом, колевком и прагом,Док још има смисла за лепо, радосно и сентиментално,Пренуће га Двадесети век и грубо повести бестрагом,Да трбухом лута светом. И лутаће од тада стално.

Рађаће се и умираће у туђим кућама и лукама,Привидом весеља и сјаја у почетку јако опсењен,Вичан и животу и смрти, и благодети и мукама,Па ипак, од велике туге у дну душе скамењен.

Кад се скамени и сећање на дедине приче и доброту,На мало село између великих брда, негде тамо,Атомски век примиће и дечак као насушну лепоту,А дедини ратни подвизи остаће у причи само.

Славуји ће му тада слетати са облакодера и авиона, Неке давне утрине, пуне дечјег вриска и белих рада,Тражиће у метроу, чак ина рингу, у борби шампиона, А на филму, на каубојском ранчу - бела овчја стада.

Двадесет први век примиће многе дечаке,а овог стармалог

Нико неће споменути кад заруди новог века зора.Он ће се јавити на шалтер за пасош, а добиће налогДа се врати откуд је и дош'о - иза двет земаља и гора.

[Наш весник, 1953.]

172


РИБАРЕВА КЋИ

Одавде па до рибарских кућаИзмешале се наше стопе попут грања.Од њеног срца до сванућаИма једна љубав и безброј миловања.

[Лист младих, 1953.]


173

КАД СЕ ЦАРСТВА МЕЊАЈУ

Овенчаше ноге сулудих мушкарацаДароваше мушкарце изобилним богатствомПа уживаше и сами у том богатству

Свукоше девојке пред махнитим народомУпоређиваше девојке по стасу и покретимаА затим их сладострасно опипаваше

Величаше мишице мужеваХвалише бедра кћери зајапуренихНе чинише ништа боље за живота

Беху управљачи и презираху радникеЗаборавише завет и заклетвуКидисаше на рујно вино и гозбе

Девојке су рађале копиладДевојчице су се париле са онимаКоји су на себи имали лепо одело

Жито се гомилало злослутноГвоздене кочије закрчише путевеНовац звецкаше на све странеКроз лубање почеше да дувају ветрови

174


Срца се спарушише сред пометњеМозгови покуљаше у накисели зрак

Би поремећена равнотежа духа и ствариИ сруши се држава као стара цркваИ нестаде у рушевинама све живо

Тада дођоше друкчије одрасла бићаИ зачеше племе од здравог семенаИ Сунце се поново смилова људима

Нови управљачи беху паметнијиНарод се није бунио против управљачаБуниле су се само кости предака

[Октобар, 1967.]


175

НАЈЗАД ПРОГНАТИ УПРАВЉАЧЕ

Оглоби ме мрскост управљачаОроби ме сила насилникаУби ме јавна похара цвећа

Па векујем век у чудуПа ноћима спремам устанкеПа трунем неподобан свету

Ко још верује у мага одострагаКо се мишљу вину унапредакКо остави гозбу ради договора

Ево руке без злочина и кавгеЕво места за скуп часниЕво главе да засјаће пути

О, има л' оца свој копиладиО, што су се завитлале клетвеО, куд крочи ово време пусто

Не лажимо браћо децу рођенуНе мутимо реке од извораНе умримо пре но родимо се

176


Задах злослутни на цветовимаРодоскрвна игра у младежиТрка која престиже тркаче

Најзад прогнати управљачеВратити се почетку и дециПоново однеговати чарне шуме

Да упокој се устоличи у срцеДа букну ливаде као некадаДа се преобразимо у нас саме

Ево то хтедох и нека ми будеКо разуме тај ће да ме штитиКо отпљуне бог ће да му плати

(Понављати у хору у ропствуДописивати по потреби крвљуИ проносити даље не кријући)

[Октобар, 1967.]


177

ПУТОПИСИ

О ПУТОВАЊУ

Пун света, пун двојако- и сјаја и тмице,сличан и цару и слепцу,и опет празан некакобез иједне улице у Крагујевцу.

КРАКОВ, ОЧИМА МАЛЕ ЈАДВИГЕ

... уз етиде које Шопен лично свирана старом пијанину,у присуству једне катедрале,једног прастарог фијакераи милијарде музикалних голубова.Прелепе ли мале Јадвигекоја ми све то показаи неста!


179

ВАРШАВА, ПОСЛЕ СВЕГА ЈОШ ЛЕПША

Блага доља по којој газихс неверицоми скоро на прстима.С овим високим људимапрозрачних лица, као у деце.С овим лепим женама којима нико није равану пролажењу улицом.

ОСВИЈЕНЦИМ, А ОКОЛО ПОЉСКА ПОЉА

Четири милиона звездана уплесњивелом небосводу!Четири милиона људских праховау урни окоштале помаме!Четири милиона људских димовау загрцнутом димњаку!Исувише за путописца,премало за слободу.

ПРАГ, ПРАХ ОД ЗЛАТА

У Праху златну увек долазимкроз четинаре и ситну кишу,кроз баш-чаршију храдчанску,кроз крвоток кристалакоји се око мене распрскавау врела барокна срца.

180


БЕЧ, ОПСЕНЕ И БОЈЕ

Бивши град у коме се може умретиод мртвих успомена,од изгланцаних празнина,од заосталог димау прозуклој чаури.У коме је лепо настанити се после смрти

КАРАШТАЈН, ЗАЧАРАНИ ЗАМАК

А около, као велика модрица,згусла се плава и злобна шума.

БОСФОР-ДАРДАНЕЛИ, АВГУСТА 1971.

Одједном, птице нагрну на нас,на наш узбуркани длан,охрабрене близином земљена коју се увек могу вратитиу два правца...

УРАЛ, ВИТЕЗ ДЕЧЈЕГА ЛИКА

Ако се и растужи, запет као струна,и очи му јурну у степу као двамачато је зато што срце девојчице има,а у њему парче тетребовог кљуна.


181

КАВКАЗ, КОЗАЧКА КАНТИЛЕНА

Не сањам,већ видим сан који се с мером узносии стропоштаваи к земљи и к небу, као откосихиљада Прометејевих глава.Слава,којој више ништа не могу ни дати ни узетиречи изговорене у вртлогунедосегнутих врлети,овде, на раскамењеном каменуизумрлих орлова и даждевњака,почиње да личи на шумску кантиленукоју пева хор козака.

ПОЛТАВА, ЛОВОР У ИЗОБИЉУ

Мирише на дим и крв,на коње и коњанике,на летину и миргородске љубавнике.Дојке јој се по равници скитају,млеком јој се из облака враћају.

182


АЛМА-АТА, ИКАРИ И ОРАЧИ

А тек овај незамисливи предеоналик на прастари сунчевзапис,на камени псалм у камиљем копиту,на заувек склопљену књигусудбине,на урвине ратова и непогода,на крај света,на почетак музике!

МОСКВА, У ОБЛИКУ СРЦА

Без митинга љубавне поезијена Црвеном тргусвет би умро од досаде,од несташице чистог ваздухаили од неке опаке болештине.

УЉАНОВСК, ДЕТИЊСТВО СВЕТА

Матушка Волга не протиче вишеСимбирском губернијом.Овде је будућност стиглана црвеном коњу, брзином светлости.


183

ЛЕЊИНГРАД, АРХИПЕЛАГ БЕЛИХ НОЋИ

Овде сваки човек има по један музејуметности и револуције,по три знаменита моста,по тридесет острва насељених историјом и лепотом,по триста царских фонтана и вртоваи по три хиљаде лепих продавачицесеверног цвећа.

ТАШКЕНТ, ЛИВНИЦА НОВОГ СУНЦА

... у коју стигох на летећем ћилимуод пустињских звездапомножених очима узбечкихберачица памука.

ТБИЛИСИ, МАЧ И ВИНО

Мач и вино - речи неспојивеКао бљесак муње и бљесак змије.Од мача (речи мртве) до вина (речи живе)Протеже се бело грло Грузије.

184


РИМ, НАДОМАК ПОГАШЕНИХ ЗВЕЗДА

Ова камена утринаизмеђу мера и облака.Овај воњ устајалог лишћаи узнемирених костурица.

ФИРЕНЦА, ЗА ПОПЛАВЕ 1966.

Град који не може да заспи.Који ниче из воде.Као Сунце.

ВЕНЕЦИЈА, ШАРЕ ОД МОРСКОГ ХУКА

Све ће потонути чим се ми удаљимо.

БОЛОЊА, УТУТКАНА И СМЕРНА

Тако чисто пребивалиштеколонада.Степеништа низ која радосилазимкао на кладенац.


185

ПАРИЗ, ЛИЦЕМ

Ево малог шареног човечанстваразбашкареног у зеници чађи,у мрежи сунца.Ево драгоцене старудијеу процепима небаи обичних дрангулијазбог којих се може плакати.Ево расклиматане мансардена којој читав светмозгује и сањари.

ПАРИЗ, НАЛИЧЈЕМ

За новчаницу која не вредини једног честитог слогањених бираних речиумиљата Франсоазаскида хаљину.

[ФАКК, 1972.]

186


СЛИКАРЕВ УСУД

Он живи сам самцит у дотрајалој кући на крају града,

Тамо где пси-луталице, да би били јачи,скупљају се у чопоре

И где излуделе мајке малу децу на смрт избијају.Увече се, као липа, над шетаче наднесе

његова брада,Па очи изроне из мрака веђа, из амбиса

жудње и покоре,И круже, круже око женских бедара,

и сијају, сијају.

Никада ме не зове да уђем, а испраћам гакаткад до капије.

Иако (прича се) већ двадесет година само хлеб једе(ако и њега има),

Здрав је и снажан као поларни медвед.Не пуши и не пије.

Не води туђу бригу, али ни своју ником не да.Нека посестрима

Добростива, једина која је у његов мрачни домпроникла,

Избројала је (кажу) у празним собама хиљадудивних слика.


187

Ј. А.

Није се женио. Деце нема. Преводи са немачкогОта Вајнингера

И слаже се да су жене нижа бића,док, опет, Ниче

Гади му се зато што над човеком дижечовека.

Само једном био је болестан, с ногом у гробу. (Нека душевна филоксера),

Али и поред свих напора лекара, остаде жив...И усред причеЗацени се од смеха, ваљда први пут за свог

дугог века.

Мајка му, старица од близу сто лета, живитри улице даље.

А можда већ и није жива. Можда смо мали костурна поду лежи

И смрад од распадања ишчилео је већ кроз рабатнепрозоре у запуштени врт.

Својим прекорима - штоне живи као сав нормалан свет - као тешким маљем

Тридесет година мрцварила му је душу,па последњих осам бежи

Од ње као од потере или кује. Дала му је живот, а жели му смрт.

Већ дуго не слика. Питам га колико, а он опет: дуго.

Питам га зашто, а он се љути, очима сева и хоћеда оде.

Онда као тетреб у луку обруши се на ме, засикће,загрми:

188


Зато што читам, зато што су књиге боље,зато што кугом

Незнања окружен је свет, зато што у бојамамало је слободе...

И на месечини љаште му се капљице пљувачкеу косматој срми.

Зовем га да пођемо старици у госте,ма и празних руку,

Али још већу срxбу изазовем: никад, до смрти,каже поуздано.

Ја њој не браним њеног бога. Зашто онда онамога брани мени?

Жене су душопије чак и кад су мати. Све би да насокаче о куку,

Па да уживају у нашем копрцању. Да нам узму свешто нам је дано

Природом, а не њином вољом. Да вас вечно држеу дечјој пелени.

Усудим се да кажем како ратове углавномми започињемо.

И хтедох мушкој души да додам згрешењајош нека,

Ал језик ми свеза сликарево лице и на њемуисто таква немост:

Трзај јежа што под ударцем се скупи и новиударац чека.

И тад без милости га задам, као другдругару,

Изустивши просто: идемо да пробудимо стару.


189

Као хор ућуткан покретом руке, као талас скамењену зраку,

Сликар замре, очи му потамнеше и брада као даспласну.

Затим као дете обори поглед, постоји трен, па јурнекао тане.

Шкрипнуше вратнице и тешки кораци сломише сеу мраку.

У кући са хиљаду дивних слика засветли жижаки ускоро згасну...

Три улице даље један живи костур, наслоњен на прозор,чека да се сване.

[Кораци, 19]

190


ВУКОВАРСКА ЕЛЕГИЈА

Војниче, не радуј се паду Вуковара,Јер у том граду опкољени смо сви:И они и ми, и живи и мртви, и ти.Страшна је музика гусеничараИ лудачко славље што се спрема.Нема слободе у граду кога нема.

Страшна је моћ моћника пуних жудњеЗа педљом земље, за још већом моћи,Па макар све огрезло у крви и ноћиИ дан не свануо од ноћи судње.Лудачка је оптужба крвника крвникуИ заповест њина невином војнику.

Не радуј се зато паду Вуковара.Застани, зовни, ослушни срцем чистимОног што с друге стране одговараматерњим језиком истим, истим,Па обори поглед испод тешка шлемаПре гробном тишином града кога нема.

Сможден призором за који ниси створен(Ни ти што гледаш, а не видиш,Ни он што тебе гледа, а не види),Не радуј се овде, овде ни љути корен


191

Својој сузи не тражи, овде је смрт само,А убице су негде тамо, тамо.

Зато одбаци шлем, пушку и бомбу,Приђи онима што овде измешани лежеБез имена и порекла, у надземном гробу,И кад осетиш руку да ти грло стеже,Не бој се - то је твоја рука, то значиДа ти се плаче. Па плачи, војниче, плачи!

Слободно плачи данас у Вуковару,Где смо опкољени, поражени сви:И они и ми, и живи и мртви, и ти.Нема победе,нема хероја, мој другару,И тужно је славље што се спрема.Ничег нема у граду кога нема.

Ничег, ничег, само у обневиделим очимаУжас неизлечиви и нема псовка на језикуИ живих и мртвих, и кошмар у ноћимаКоје ће тек доћи и генералу и војнику,И први зрачак наде да ће због злочинаНајвиши задрхтати од најнижег чина.

[18. новембра 1991.]

[Ослобођење, 7. 12. 1991.][Светлост, 12. 12. 1991.]

192


ДИМ МОЈЕ ДОМОВИНЕ

И овога летапреко целог светалети дим моје домовине.И опет сам син проклете Јерине,сможден стидом, погледом понико,сирак тужни без игде иког.

А поља родила, родила,птичад се из љуске ослободила,на сунцу пчелињи ројевикао летећи ћилими светлуцају...Али гле: на моју домовину пуцајуи воде се крвави бојеви!

Не видим лица убица,ни око што нишани у брата,ни прсте што повлаче канап хаубица.Али осећам пазух невидљиве рукеиз ког се шири задах ратаи чујем покличе злогуке.

Моју домовину черече и ждеру,пале јој косе, кидају ткиво,удове развлаче на све стране,свак је своме носи стрвождеру.


193

Само њено срце, притајено и живо,у мом срцу куца и никако да стане.

Ко ми узе бол на брачу,а разболе ум и душу,па сад у свом немом плачусузим море, шкропим сушу?Ко ми узе уне, сане и коране,струге, тузле и љубљане?

Шта ће болеч без пореча?Шта ће триглав без грмеча?Шта ће београд без биограда?Шта ће новска без новога сада?Шта ће шибеник без шапца?Шта ће горњи вакуф без доњега лапца?

Куд ће преворје без предејана?Куд ће брчко без берана?Куд ће столац без сталаћа?Куд ће цеље без бихаћа?Куд ће банат без баније?Куд ће мостар без ћуприје?

Шта ће травањ без априла?Куд ће птица с пола крила?Шта ће песник с пола слова?Куд ће фратри без попова?Шта ће Андрић без Крлеже?Куд то браћа назад беже?

194


Зар у косјерићу нема метковића?Зар у вучедолу нема вучитрна?Зар у маглају нема благаја?Зар у барајеву нема сарајева?Зар у огулину нема крчедина?Зар у варварину нема вараждина?

Зар у кумодражу нема куманова?Зар у осијеку нема осечине?Зар у дрвару нема дрвеника?Зар на козари нема вуковара?Зар на волујку нема међеђе?Зар у горици нема подгорице?

Зашто из горажда људи зажде?Зашто у какњу каке од страха?Зашто у зеници ваде зенице?Зашто мионицом криомице ходе?Зашто у житорађи нема жита?Зашто народе слепци воде?

А поља родила, родила,птичад се из љуске ослободила,на сунцу пчелињи ројевикао летећи ћилими светлуцају...Али гле: на моју домовину пуцајуи воде се крвави бојеви!

[Кораци, 1993.]


195

ЛЕКАР

Уместо златног наливпера и ордена,на грудима му дренова гранчицапоносног имена.Невешт вез од топле вуницекао набрано чело због врућице.Као гримаса страха и осмех шкрти.Као потпис испод живота и смрти.

У белом мантилу чији се штирак слаже са ноћи на амбулантском дивануи са очима медицинске сестре и брата,у гуњу и беспућу, уз чирак,у шињелу, на нишану,под маском од магличасте газена коју се иње наде хвата -он, врачар и врач, дозива стазекоје болани Дојчин заборавии помућени ум поруши.У његовој глави, као у брави,кључ видела дежура у тмуши.

196


* * *

Капу доле пред ноћником и пешакомшто обдан-обноћ бодром шаком,пуном сунца и топлих предела,прелази преко бледих чела!Што једино одмори секад застане да ослушне музику испод леве сисе.

[Немоћ апокалипсе, 2002.]


197

АЛБАНСКА ДЕЦА

Гледам их како ми машу размакнутим прстићимадок стоје у осмехнутом букету.Извикују једину реч коју разумем.Протежу ручице, опипавају ми очи- видим ли, слеп ли сам,завлаче их под моју панцирну кошуљу- стоји ли ми срце на месту.Гледам их и кажипрст ми се самвраћа у шаку,и ноге би да кренусунчаном страном улице.Испуштам штит.Хоћу да заобиђем букет,али њега одједном нема.Само латице лебде изнад коловозаи све се боје претопише у једну.Једину коју не разумем.

[Фебруар 1990.]

[Зери и ринис, 10. 3. 1990.

198


Алију Подримји

БОГОХУЛНИК

Мисаода ми и Хрвати„очигледноне можемо бити браћа“може опхрватисамо неког србендаћакоји мрзи беспоштедноил који је луд.Јер то није само противприродни блуд,већ и погажено божје начелода су сви људи браћа.

[Мај 1991.]


199

Гојку Ђогу

НЕВИДЉИВО МАСТИЛО

Могу да причају шта хоће.Може им се.Њихове су улице,а наше само лутање.Њихове су куће,а наши су само кључеви.Могу да причају шта хоће.Њихове су речи,а наше је само бдење и стрепња.Могу да причају шта хоће.Они се слажу,а ми се гложимо.Они имају коску,а ми пљувачне жљезде.Могу да причају шта хоће.Ми лутамо улицама,а они временом.Кључеве нам могу узети,али мисли не могу.Децу су нам придобили,али ће деца порасти.Речи су нам отели,али ће речи побећи.

200


Они се слажу, иако се мрзе.Ми се гложимо, иако се волимо.Могу да причају шта хоће.Може им се.Ко им задњице није лизао,надживеће их ћутањем.Бела хартија је већ пуна невидљивог мастила.Једном, у свануће,читаћемо је нагласпред окупљеним звездама.

[1980.]


201

ВРЕВА ВРЕМЕНА

У збирци „Боља времена“ налазимо три циклуса, од којих супрви и трећи тематски компактни, док је други веома обиман ихетероген. Но чак и у таквој, рекло би се, импровизованој ком-позицији могуће је разазнати, откривати природу и суштинупоезије Милана Николића, њену изузетну интелектуалну ијезичко-стилску инвентивност, енергију и свежину, њене умет-ничке предиспозиције и вредности. Притом, у њој су подједнакореске и резонантне тзв. вечне и опште, универзалне егзистен-цијално-филозофске теме и преокупације, као и критичко-иро-нични одјеци и аспекти историје и актуелне, непосреднестварности овог доба и овог века.

„Врева времена прелива се преко пехара“, вели Николић уједној песми у знаку слова е (у првом циклусу, где му слова, каонекад Артиру Рембоу самогласници, служе да преко звука дођедо значења и пространијих симбола и слика), где вреву и њендамар, преливање прати извесна трпкост, уздржана жестина,опора гордост, чак извесна гневна вртоглавица од светског хаосаи домаћих болних аномалија, неспокојстава, али још увек - уструјању лирског подтекста и духовног даха - не без неког са-мосвесног пркоса и непатетичне људске наде. Николићева песмаби да, у противречном, растрзаном свету многих дезилузија, не-домашености, обмана, буде ипак и глас савести, хуманитета,вере у могући човечански разум, а и да очува „дашак душе“, какоје на једном месту у збирци речено, да сачува присност, изворнилиризам и отворени пут комуникације.


203

Милан Николић је мајстор стиха. Већина његових песама узбирци „Боља времена“ одликује се уметнички брижљивим, го-тово артистички минуциозно оствареним модерним изразом ипоступком. То су песме крепког, металног сјаја, „зреле и безбуке“ (рекао би Тин Ујевић), читаво једно мало „благо Хеликона“,како, узгред, каже Николић, благо стрпљивог и преданог радакојим се „Боља времена“ указују као особен, несвакидашњи мо-менат и домет данашњег српског и југословенског песништва.

Жустар, динамичан версификаторски ток и темпо прожимаукупну тензију и структуру Николићеве збирке (чији, узгред ре-чено, наслов није лишен двосмислених или вишесмислених не-мантичких денотација). Тај темпо, такође, покреће, прожимагипкост језика, неупадљиву лакоћу, окретност риме или спон-таност слободног стиха. Приметна је и нестереотипност форме,разноврсност песничких облика и жанрова (октаве, сонет, из-ванредна поетско-реминисцентна проза итд.), способних и задискурзивно-алузивну, мисаону, и за фолклорно-митску, колок-вијалну, горко-јетку и меланхоличну лирску експресивност иевокацију, и за вез имагинације, разгранату асоцијативност, вер-балну игру и духовиту досетку.

Милош И. Бандић, 1987.(Рецензија)

❧Независно од тенденције великог броја просечних песника,присутних у сваком времену, да се користе извесним конвен-цијама које том времену припадају, песници од укуса и темпе-рамента теже да своју употребу речи оплемене индивидуалнимквалитетима. Таквих је песника, дабоме, мало...

Веома снажно, стихијски понет језиком до ког је дошао дугимрадом и истраживањем, дионизијски заљубљен у природу и при-родност, у живот и осећајност, пледирајући и директно и инди-ректно за доминацију душе над разумом, овај је песник одистаускомешао и готово самлео песнички говор који нам је данас

204


толико познат и толико - досадан. Активирао је сву силу старихизраза, стварао нове, од старих именица створио нове глаголе,и обрнуто, употребио фразе из језика народних пословица и,ваља признати, формирао поетске организме којима је немо-гућно одрећи атрактивност и шарм. Као да је прошетао целомскалом поетских жанрова: позабавио се општим дилемама жи-вота, испевао инвентивне родољубиве песме, упутио нежне иведре љубавне речи драгој. Довео нас је, укратко, на један из-ванредно ефектан начин, у ситуацију у којој смо и раније ко знаколико пута били, да се упитамо: куда иде и чему води поезијакоју пише енормно мноштво младих песника?...

Николићев језик је једно непресушно богатство значења којасе могу активирати, он је традиција којој се са много песничкогумења може приближити савременост, он је и легенда којој семогу дати савремена значења... Овакво какво је, његово певање,пуно ефеката који су најчешће сами по себи супстанца, осно-вица његове песме, једна је авантура, једна атракција, једна нео-буздана духовита и педагошка игра.

Богдан А. ПоповићКњижевне новине, 273/1966.

❧Српска поезија, чини се у овом моменту, експериментисала јејезиком више од поезија осталих наших народа. Поменимо самоДавича: резултати његових амбиција на плану изграђивања мо-гућности језика добро су познати. За данашњи пресек српскепоезије карактеристична су два песника са различитим поет-ским убеђењима и опречним резултатима. То су Борислав Ра-довић и Гордана Тодоровић. Док Радовић еруди- тивно и снервом рудари просторима језика, песникиња безмало да вршинасиље над њим. Доведемо ли ове песнике у заједничку консте-лацију са Николићем, можемо добити троугао, али не истостран;Николић врши сопствени експеримент. Овај се песник у своју


205

авантуру упустио са нешто изграђенијим језичким осећањиманего Тодоровићева; његови су механизми поузданији у својуоријентацију у којој је стога мање девал- вираних места.

Народно песништво чини, најбољим својим делом, традицијунаше поезије. Николић је то схватио и корени његовог песнич-ког света имају управо ту своје основе. Отуда је његовој поезији,схваћеној у смислу специфичне надградње, дата већа шанса заистинитију афирмацију. Николићева метафора често има при-звук архаичног, једноставна је, у доменима говора. Старе, по-мало тешке и семантички помало офосиљене речи песник знада оптерети смислом:

Гред нек ми се, ето, стере у висинуДок вид свагда скрива едну потолину.Гле, одједнома обзорје ми засјајиКад здруже ми се к њему корачаји.Приспех позно, ал' на смрклом циљуПомно дланих запретани жар у биљу.

Ови стихови као да отварају и заговарају одређене фило-зофске мисли. На путу до песникове звезде и сјајног обзорја,где је срећа у блеску своје генезе - леже „нанизани понори“.Избор није никада на страни онога ко га тражи, пут му је де-терминисан. Видели смо како нам једноставно бива сугерисансноп мисли. Само у последњем стиху употребљен је нови сим-бол, „биље“ - тако чест у новијој поезији.

Стеван ТонтићЖивот, 12/1996.

❧Иманентно осећајући да се још увек није ни издалека изразио,забринут да ће богато поимање живота остати неисказано, Ни-колић је у својим новим песмама направио један смеони ле-ксички подухват, вредан изванредне пажње. Ради се о једном

206


невиђеном језичком маневру којим ће песник сигурно збунитисваког ко се усуди да из прве руке утврђује поетске вредности...Ма колико већ навикнути на артифицијелну симултану игру ре-чима код песника сасвим одређеног типа (рецимо, код Лазе Ко-стића, Настасијевића, Давича и др.), ван сваке је сумње да језиккоји сусрећемо у Николићевој књизи представља нешто посвеново, нешто интимније и оригиналније, па, ако хоћете, и видо-витије и богатије у лексичком смислу, него што је то случај кодНиколићевих истурених претходника.

Одавно је познато да песма живи од моћи језика. Од БранкаРадичевића наовамо непрестано се трагало за „подземним“ то-ковима песничког језика, углавном кроз снажно стваралаштвопесника које горе споменусмо, али се није до Милана Николићаовако запевало на свим регистрима богатог нашег језика, послеове књиге још богатијег и моћнијег. Његова заслуга је у томешто је створио нов песнички језик и нову интонацију реченице,померајући ефектно експираторну страну акцента са једногслога на други, са једне речи на другу.

Овај песник је у нашу модерну поетику унео ведрину, једнучулну радост матерњег језика. Хватајући се смело у коштац сјезиком, Николић попут бисерне шкољке ствара сваку реч, иш-чашује је из њеног индикативног значења, слоговима дарујемногозначност и у разнобојним синтагматским штрикамаствара празничну атмосферу песме.

Николић је по сваку цену хтео да поврати достојанствопесми, да песма, и својим обликом и својим рухом, напросто за-светли као нова стварност или као живо биће. Разумљиво је штосе он ту сукобио са мисаоном подлогом песме. Међутим, уместода тај сукоб роди сувопарну мисаону рефлексију, песме прои-стекле из њега и представљене у својој најбољој фолклорној шарии ћилимском штимунгу, пружају нам, за дивно чудо, једну изне-нађујућу хедонистичку радост. Зато су то радосне песме.

Живодрад ЖивковићКораци, 2/1967.


207

❧Поетска фантастика се излила изван својих обала. Извори сујој загрготали давно, али их Николић проналази данас, и уснесу влажне, спремне да љубе, а речи грцаве. Николић прихватасве у песми и за љубав песме.

Ова збирка песама показује и како поезија нема граница, каконе почива на конвенцијама. николић је истовремено романти-чар, љубавник, памфлетиста, визионар. Она магија што нас водикроз песме, од песме до песме као њихов одраз, као сенка - јестевртоглава реч.Она нас разболи тугом, она узлеће и понире, онаразвесели. Зато после дуго одзвања у нама. Песник увек сачувасвоје осећање. Својој мисли увек дарује праву реч. Пронађе је,обнови, изгради, сакује. Онда постаје богата и значајна. Обичнанаша реч. Николић јој открива постојање и смисао; разноврстансмисао који онда поклања песми.

Изражајне могућности нашег језика као да изненада постајумного шире. Обрадује нас то тражење и проналажење, откро-вење које је потпуно наше, са нашег тла, из нашег фолклора.Пред нама је особени песник тражења и „ређања“ речи у су-птилној, орнаменталној песничкој екстази.

У песми Руковање с гвозденијом Николић није рекаоништа ново (и, уопште, не треба очекивати да он каженешто ново - све то битише у нашој свакидашњици!). Ме-ђутим, начин којим је обновио стару тему вероватно првипут све целовито обухвата. Људи са села, са своје му-котрпне црнице, проналазе модус вивенди са градом, за-државају своју рустикалну бит, али у њима нараста нештоузвишено, племенито и традиционално. („Па драгуљицаспопадне ме што живодраг сам / Што около ничу божуркеу посмртни плам“). С друге стране, песник ни за тренутакне заборавља свој крвопролитни Крагујевац, најневинијусмрт изнад које израста он, поново гимназијалац, поновочовек („Гробљица, хумдохумка - срце у чемеру“).

208


Треба признати да није било лако певати овакве песме. Но,није у питању никакав лингвистички феномен. Ослушниморечи: дланица, јутрица, загрлица, опточје, корачје... У некојнашој интими све те речи постоје, живе да се не изговорегласно, већ шапатом, у полусну, у полумраку. Неко тепање по-лупијано од љубави („У загорју и камној градини, свуд по шару- сретах неко жежено мицање, жарје, оберучје“), или од гор-чине („Свугдим непомиран и запењен не би л' жудње скра-сио“), - избија одједном у млазу, узаврело и вратоломно сепенуша стих, вихори се песма.

Слободан ЋировићОктобар, 3/1966.

❧Прва књига је готово увек затворена шкољка; не знају јој се уна-пред ни боје ни загонетке, ни укуси магије. Треба је отварати,стрпљиво и лагано, да би јој се пришло онако како заслужује; даби јој се схватила вредност и значење.

Управо смо пред једном таквом шкољком: шта рећи о првимстиховима младог песника Милана Николића, како их, да ли ихприхватити, чиме их, зашто их оповргнути? Јесу ли поезија илинису, шта их одређује као поетску реч, шта их депласира?

И поред толико питања, дилеме нема - у књизи Милана Ни-колића има праве поезије, и то је довољно да јој се посвети од-говарајућа пажња... У Николићевом циклусу Понор и узнеће имасимпатичних лексичких новотарија, али и претеране играрије,раскалашности; љупкости, али и намештеног лова речи... Нико-лићев стих (нарочито у циклусу „Ноћ и магма“) најчешће је сми-рен, реч му је непресечена, развијена до краја, до пуног значења.Па и кад експериментише језиком, он то чини са лепим осећа-њем материје. Научено, али и проосећано.

Бранко ЈовановићБорба, 46/1966.


209

О ПИСЦУ

Милан Николић је рођен 18. новембра 1935. године у Багр-дану код Јагодине, где је завршио основну школу. Тек што јеобјавио прве књижевне радове, као ђак Крагујевачке гимна-зије осуђен је на пет година строгог затвора због „анти-државне пропаганде“ и ако најмлађи заточеник већи деоказне издржао на Голом отоку. Затим је две године служиовојску на отоку Вису, неколико година бавио се новинарствому Београду, где је завршио Филолошки факултет (руски језики књижевност), али због „политичке неподнобности“ никаданије могао да заснује стални радни однос.

У Крагујевац се враћа 1963. године и потпуно се посвећујекњижевном и публицистичком раду бавећи се поезијом, по-зоришном и књижевном критиком, лингвистиком, полеми-ком и превођењем са руског и украјинског језика. Постајечлан Удружења књижевника Србије (1965), Удружења књи-жевних преводилаца Србије (1972) и Савеза позоришних кри-тичара и театролога Југославије (1975). Удружење књиже-вника, због неслагања са политичком оријентацијом његоветрибине „Француска 7“, напустио је 1986. године. Објављујеу многим домаћим и страним листовима, часописима и струч-ним публикацијама.

Године 1954. забрањен је први број омладинског књижев-ног часописа „Кораци“ чији је био покретач и уредник, а два-наест година касније са групом крагујевачких писаца поново


211

је покренуо истоимени часопис који излази и данас. Исте,1966. године, био је један од оснивача и први председникКлуба књижевних радника Крагујевца који је касније прера-стао у градски Књижевни клуб „Катарина Богдановић“ у комеје неколико година био уредник издавачке делатности.

Објавио је: збирке песама „Тумачење ватре“ (1965), „По-стојбина сунца“ (1967), „Тврда вода“ (1982), „Боља времена“(1988) и „Нестижица“ (1995); критике „Велико мало позо-риште“ (1983), „Српска Талија“ (1990), „Сусрети Јоаким Вујић“(са Дејаном Пенчићем-Пољанским, 1990) и „Без маске“(2000); полемике „Морал камене секире“ (1990) и „Горбачо-вљева грба“ (1992); мемоаре „Ђаци на Голом отоку“ (1989); ко-ментаре и есеје „Говорите ли матерњи језик?“ (2001);антологију „Кинеска класична поезија“ (1972, 1989); преводе:„Песме и огледи“ Владимира Мајаковског (са ВојиславомЖивковићем, 1969), „Ломикамен“ Лесје Украјинке (са Десан-ком Максимовић и Јованком Хрваћанин, 1971), „ЛуцкастиЖурден“ Михаила Булгакова (1972), „Тајна“ Вадима Собка(1972), „Пад Трећег рајха“ Василија Чујкова (1982, 1983), „Слу-шам своје руке“ Xуне Давиташвили (1986), „Руске циганскебајке“ (1991), више избора из поезије савремених руских,украјинских, јерменских и летонских песника. Приредио језборник радова „Изабрани живот“ (1986) прве српске жене-филозофа Катарине Богдановић, као и више књига, углавноммладих песника и прозних писаца.

Према лексикону„Ко је ко у Србији“

212


Садржај

Закаснело, никад касно - хвала ................................................. 7Уместо предговора ............................................................................. 13Eво ме орног на распућу........................................................... 15Неизвесност лебди овим шаром ............................................ 16Тавна тица понад глава ............................................................. 17Сама гордост је пука чар........................................................... 18У заносу буде плавет .................................................................. 19Шареница земног шара........................................................... 20Зло крвораспеће.......................................................................... 21Олујање .......................................................................................... 23Летовање у Драгомиру ............................................................. 24Сновачи небесњаци ................................................................... 25Тица умивеница .......................................................................... 26Југославна сјајност..................................................................... 27Знамен богаз ................................................................................ 28Горољуб .......................................................................................... 29Моје ведро недро........................................................................ 30Моје жуди јавка ........................................................................... 31Причин........................................................................................... 32Људевит град................................................................................ 33Руковање с гвозденијом ........................................................... 34Отићи, о, тићи.............................................................................. 35Два чаира - три немира ............................................................ 36Вериге разбибриге ..................................................................... 37Песмарење о магу....................................................................... 38Понор и узнеће ............................................................................ 41


213

Камно острвље............................................................................. 42Губерица од снегиња ................................................................. 43Сјајена јатољица ......................................................................... 44Пресванула земљарица............................................................. 45Душа ............................................................................................... 46Смер ................................................................................................ 47Споне .............................................................................................. 48Ноћ шуме ...................................................................................... 49Ноћ мисли..................................................................................... 50Ноћ говори .................................................................................... 51Опет ноћ ........................................................................................ 52Уступајући ноћ............................................................................. 53Тражећи леонију......................................................................... 54Сањање леоније.......................................................................... 55Измислити своју даљину .......................................................... 56Грабеж............................................................................................ 57Пустошење.................................................................................... 58Пресвануо ..................................................................................... 59Догађај ........................................................................................... 60Тренутак песме............................................................................ 61Љиља се вратила уморна.......................................................... 62Метаморфоза ............................................................................... 63Сумње ............................................................................................. 64Човек чудног постанка ............................................................. 65Тумачење ватре........................................................................... 66Тумачење светлости................................................................... 67Распадање љубави ...................................................................... 69Ода старости ................................................................................ 70Излет................................................................................................ 71Песма преписана из згранутих очију света....................... 72Згрануте девојчице .................................................................... 74Прошлост света........................................................................... 75Друго певање................................................................................ 77Нова песма.................................................................................... 82Моја муза....................................................................................... 83Заум појца..................................................................................... 84Јаловина......................................................................................... 85Јавна песма................................................................................... 86

214


Нова свита..................................................................................... 87Зној.................................................................................................. 88Сунце и лив................................................................................... 89Видарица....................................................................................... 90Машиновођа ................................................................................. 91Боксер ............................................................................................ 92Сцена .............................................................................................. 93Разговор са женом из захода .................................................. 94Бити млад, а бити сен................................................................ 95Вага ................................................................................................. 96Српски Моцарт и Салијери ..................................................... 97Ведри сонет .................................................................................. 98Ах, слик! ......................................................................................... 99Као пад звонаре........................................................................ 100Мост............................................................................................... 101Сунац-колац ............................................................................... 102Јадранска тица .......................................................................... 103Видоје и Мракобес................................................................... 104За високим, за чађ-зидом ...................................................... 105Див-чобана лажисрце............................................................. 106Висока омча................................................................................ 107Чисмене стопе........................................................................... 109Зорно име .................................................................................... 110Проведрица.................................................................................. 111Зов-трава...................................................................................... 112Себи владар ................................................................................. 113Геније у излизаном капуту ..................................................... 114Добре вести, добри краљу....................................................... 115Пампа и пушка........................................................................... 116I (склад на почетку)................................................................... 117II (зелена глина) ......................................................................... 118III (светлећа лопта) ................................................................... 119IV (усхит и безумље) ................................................................ 120V (еволуција дечје лажи)......................................................... 121VI (узваник)................................................................................. 122VII (отпоздрав) ........................................................................... 123Црни кликери............................................................................. 125Шта да кажемо мами............................................................... 127


215

Схасфер........................................................................................ 129Биљурне собе............................................................................. 130Век и видело................................................................................ 131Галеб и галија............................................................................. 132Грубо ткање ................................................................................ 133Фоба добоша .............................................................................. 134Европа........................................................................................... 135Женско питање.......................................................................... 137Западно од истока .................................................................... 138Источно од запада .................................................................... 139Лапсус бонорум ........................................................................ 140Чељуст и прочеље...................................................................... 141Камен од недруга ...................................................................... 143Без порекла................................................................................. 144Глава у торби .............................................................................. 145Одрон на путу ............................................................................ 146Освит-време................................................................................ 147Погружена дивот-душа .......................................................... 148Сам на себе одвећ свико........................................................ 149Чобан чува овчице ................................................................... 150Нико не зна шта се догодило................................................. 151Ноћно мудровање и надговарање........................................ 152Бурјан и трска............................................................................ 154Порок и врлина.......................................................................... 155Црн ће рачун беле птице свести.......................................... 156Рата неће бити ........................................................................... 157Милион и једна година............................................................ 158Сонет о тестерашу .................................................................... 161Сонет о аутомобилу ................................................................. 162Сонет о недоследности ........................................................... 163Ровац............................................................................................. 164Ништа ми није потребно........................................................ 166Млади шведски краљ густав излази из поршеа .............. 168Балада о дечаку......................................................................... 170Рибарева кћи .............................................................................. 173Кад се царства мењају ............................................................. 174Најзад прогнати управљаче................................................... 176

216


Путописи ..................................................................................... 179О путовању............................................................................. 179Краков, очима мале јадвиге ............................................. 179Варшава, после свега још лепша ................................... 180Освијенцим, а около пољска поља ................................. 180Праг, прах од злата ............................................................. 180Беч, опсене и боје ................................................................ 181Караштајн, зачарани замак............................................... 181Босфор-Дарданели, августа 1971. .................................. 181Урал, витез дечјега лика..................................................... 181Кавказ, козачка кантилена................................................ 182Полтава, ловор у изобиљу ................................................. 182Алма-ата, Икари и Орачи .................................................. 183Москва, у облику срца........................................................ 183Уљановск, детињствосвета................................................ 183Лењинград, архипелаг белих ноћи ................................ 184Ташкент, ливница новог сунца ....................................... 184Тбилиси, мач и вино ........................................................... 184Рим, надомак погашених звезда..................................... 185Фиренца, за поплаве 1966. ............................................... 185Венеција, шаре од морског хука ..................................... 185Болоња, утуткана и смерна............................................... 185Париз, лицем......................................................................... 186Париз, наличјем ................................................................... 186

Сликарев усуд............................................................................. 187Вуковарска елегија ................................................................... 191Дим моје домовине................................................................... 193Лекар ............................................................................................ 196Капу доле пред ноћником и пешаком .................................. 197Албанска деца ............................................................................ 198Алију подримји .......................................................................... 199Богохулник ................................................................................ 200Невидљиво мастило................................................................. 201

Врева времена................................................................................... 203

О писцу .................................................................................................. 211


217

Милан НиколићИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

Издавач

ЦЕНТАР СЛОБОДАРСКИХ ДЕЛАТНОСТИДр Илије Коловића 12, Крагујевац

За издавача

Ђорђе Савић, директор

Коректура

Дејан Петровић

Фотографије

Приватна колекција породице Николић

Штампа

Центар слободарских делатностиКрагујевац

Штампано у тиражу од петстопедесетпет примерака августа

двехиљедеједанаесте године

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1

НИКОЛИЋ, Милан, 1943-Изабране песме / Милан Николић. -

Крагујевац : Центар слободарских делатности, 2011 (Крагујевац : Центар слободарских делатности). - 217 стр. : ауторове слике ; 24cm. - (#Библиотека #Картагина)

Тираж 555. - Стр. 7-11: Закаснело, никад касно - хвала / Ненад Глишић. - Врева времена: стр. 203-209. - О писцу: стр. 211-212.

ISBN 978-86-87863-15-6

COBISS.SR-ID 184529164

Documents

CSD Milan Nikolic Izabrane Pesme