ANTONIO TABUKI

Snovi o snovima

mojoj ćerki Terezi

koja mi je poklonila

svesku

iz koje je nastala ova knjiga

Pod bademom tvoje ljubljene,

kada po prvi put Mesec u avgustu

proviri iznad kuće, moći ćeš da

sanjaš, ukoliko se bogovi nasmeše, snove

nekog drugog.

Stara kineska pesma

Beleška

Opsedala me je često želja da proniknem u snove umetnika koje volim.

Nažalost, oni o kojima u ovoj knjizi govorim nisu nam ostavili noćna

putešestvija svoga duha. Iskušenje da to donekle ispravim je neodoljivo, te sam

u pomoć prizvao književnost ne bih li ispunio tu prazninu. Ipak, jasno mi je da

su ove pomoćne pripovesti, koje je jedan čovek obuzet nostalgijom za

nepoznatim snovima pokušao da zamisli, samo blede pretpostavke, beskrvne

iluzije, neuverljive podštapalice. Kao takve ih treba i čitati, i molim duše mojih

likova, koje sada sanjaju s one Druge Strane, da ne budu suviše stroge prema

svom poniznom potomku.

A. T.

San Dedala, graditelja i letača

Jedne noći pre više hiljada godina, koje se ne može pouzdano odrediti,

Dedal, graditelj i letač, usni jedan san.

Sanjao je da se nalazi u utrobi ogromne palate i da prolazi jednim

hodnikom. Taj hodnik se ulivao u drugi hodnik i Dedal je koračao, umoran i

zbunjen, oslanjajući se o zidove. Kada dođe do kraja hodnika, obre se u maloj

osmougaonoj odaji odakle se račvalo osam hodnika. Dedal oseti nepodnošljivu

teskobu i požele dodir svežeg vazduha. Krenu jednim od hodnika, ali on se

završavao zidom. Krenu pak drugim, ali i taj se završavao zidom. Sedam puta je

Dedal pokušavao pre no što se, kod osmog pokušaja, napokon uputi jednim

veoma dugim hodnikom koji se, nakon niza zavoja i uglova, opet uli u neki

drugi hodnik. Dedal tada sede na mermerni stepenik i utonu u razmišljanje. Duž

hodnika su gorele baklje koje su osvetljavale zidove oslikane plavim pticama i

cvećem.

Samo ja mogu znati kako se izlazi odavde, reče sebi Dedal, ali ne mogu

da se setim. Skide sandale i bos stade da hoda po podu od zelenog mermera.

Kako bi se utešio, zapeva jednu drevnu uspavanku koju je naučio od stare

služavke što ga je u detinjstvu ljuljala u kolevci. Lukovi dugog hodnika vraćali

su njegov udesetostručeni glas.

Samo ja mogu znati kako se izlazi odavde, reče sebi Dedal, a ne mogu da

se setim.

U tom trenu, uđe u jednu prostranu kružnu odaju, oslikanu čudnovatim

predelima. Te odaje se sećao, ali nije mogao da se seti zašto se sećao. Bilo je tu

fotelja tapaciranih raskošnim tkaninama i, na sredini sobe, veliki krevet. Na

ivici kreveta sedeo je jedan čovek, vitak i mlad likom, bistrog oka. Taj čovek

imaše glavu bika. I jecao je, glave zaronjene u šake. Dedal mu priđe i spusti

ruku na njegovo rame. Zašto plačeš?, upita ga. Čovek podiže glavu i pogleda ga

svojim očima životinje. Plačem zato što sam zaljubljen u Mesečinu, reče, video

sam je samo jednom, kada sam još bio dete i pogledao kroz prozor, ali ne mogu

s njom da se spojim jer sam zatočenik ove palate. Kad bih samo mogao da

legnem na livadu, noću, i da se prepustim milovanju njenih zraka, ali ja sam

zatočenik ove palate, još od detinjstva, zatočenik sam ove palate. I ponovo

zaplaka.

Tada Dedal oseti razdiruću tugu, i srce mu snažno zakuca u grudima. Ja

ću ti pomoći da izađeš odavde, reče.

Čovek-bik ponovo diže glavu i pogleda ga svojim očima životinje. Ova

soba ima dvoja vrata, a ispred svakih stoji po jedan čuvar. Jedna vrata vode u

slobodu, dok druga vode u smrt. Jedan od čuvara govori samo istinu, dok drugi

govori samo laž. Ali, ja ne znam koji čuvar govori istinu a koji laže, niti koja su

vrata slobode a koja vrata smrti.

Sledi me, reče Dedal, pođi sa mnom.

Priđe jednom od čuvara i upita ga: za koja bi vrata onaj drugi čuvar rekao

da vode u slobodu? A zatim se uputi ka onim drugim vratima. I doista, da je

upitao čuvara koji laže, ovaj bi mu, izvrnuvši istinitu izjavu onog drugog,

pokazao vrata uništenja; a da je, međutim, upitao čuvara koji govori istinu, taj bi

mu, ne izvrćući lažnu izjavu onog drugog, pokazao vrata smrti.

Izađoše na ona prava vrata i ponovo krenuše nekim dugim hodnikom. Taj

hodnik je vodio uzbrdo i završavao u vrtu na krovu odakle su se videle svetlosti

nekog nepoznatog grada.

Dedal se sada sećao, i beše radostan što se seća. Ispod žbunja je bio

sakrio perje i vosak. To je učinio zbog sebe, da bi pobegao iz ove palate. Od tog

perja i voska vešto napravi par krila i pričvrsti ih na leđa čoveka-bika. Potom ga

povede do same ivice vrta i progovori.

Noć je duga, reče, Mesečina ti okreće svoje lice i iščekuje te, sada možeš

da se vineš do nje.

Čovek-bik se okrenu i pogleda ga svojim blagim životinjskim očima.

Hvala, reče.

Pođi, reče Dedal, i nežno ga gurnu. I gledaše za čovekom-bikom koji je

širokim zamasima odlazio u noć i leteo ka Mesečini. I leteo je, leteo.

San Publija Ovidija Nazona,

pesnika i dvorjanina

U Tomiju, na Crnom moru, u noći šesnaestog januara posle Hrista, jednoj

ledenoj i olujnoj noći, Publije Ovidije Nazon, pesnik i dvorjanin, usni da je

postao omiljeni carev pesnik. I budući tako, božanskim čudom pretvori se u

velikog leptira.

Postade, dakle, džinovski leptir, veliki koliko i čovek, grandioznih žuto-

plavih krila. A njegove oči, neizmerno velike loptaste oči leptira, obuhvatale su

čitav horizont.

Smestiše ga na zlatnu kočiju, ukrašenu samo za njega, i tri para belih

konja poneše ga put Rima. On se trudio da stoji uspravno, ali njegove tanušne

nožice nisu mogle da podnesu težinu krila tako da je povremeno bio prinuđen

da se zavali u jastuke pri čemu bi mu se nožice zakoprcale u vazduhu. Na

nožicama je nosio istočnjačke đerdane i narukvice koje je zadovoljno pokazivao

oduševljenoj gomili.

Kada stigoše do kapija Rima, Ovidije se pridiže s jastuka i s velikim

naporom, pomažući se lelujavim nožicama, ovenča glavu lovorovim vencem.

Gomila je bila u transu i mnogi padoše ničice jer poverovaše da je pred

njima kakvo azijsko božanstvo. Tad Ovidije požele da im objavi da je on

zapravo Ovidije, i progovori. Ali, iz njegovih usta začu se samo čudno šištanje,

neki visok i nepodnošljiv pisak koji natera gomilu da pokrije uši rukama.

Zar ne čujete moj poj?, vikao je Ovidije, ovo je pojanje pesnika Ovidija,

onoga koji podučavaše ljubavnoj veštini, koji pevaše o dvorskim damama i o

ukrasima, o čudesima i o metamorfozama!

Ali, njegov glas beše samo nerazgovetan pisak, i gomila je uzmicala pred

konjima. Napokon stigoše do carske palate gde se Ovidije, nespretno

održavajući ravnotežu na nožicama, pope stepeništem koje ga dovede pred

Cezara.

Car ga je čekao sedeći na prestolu, pijući vino iz pehara. Počujmo to što

si napisao za mene, reče Cezar.

Ovidije je bio napisao jednu laku poemu lepršavih stihova, cifrastih i

šaljivih, smišljenu da razgali Cezara. Ali, kako da ih izgovorim?, pomisli, kada

je njegov glas bio samo šištanje insekta? I, tad pomisli da svoje stihove Cezaru

prenese pokretima, te se mlitavo razmaha svojim grandioznim šarenim krilima,

izvodeći neki čudesan i egzotičan balet. Zastori na palati zalepršaše, neki

neprijatan vetar prohuja odajama i Cezar, vidno rasrđen, razbi pehar o pod.

Cezar beše osoran čovek koji je voleo jednostavnost i srčanost. Žestilo ga

je što ovaj nedolični insekt pred njim izvodi taj razneženi ples. Pljesnu rukama i

pretorijanci pritrčaše.

Vojnici, reče Cezar, odsecite mu krila. Pretorijanci izvukoše mačeve iz

korica i veoma vešto, kao da potkresuju kakvo stablo, odsekoše Ovidijeva krila.

Krila padoše na zemlju poput nežnog perja i Ovidiju bi jasno da se njegov život

u ovom trenutku završava. Pokrenut nekom snagom koju oseti kao svoju

sudbinu, uzmaknu i, njišući se na svojim užasnim nožicama, ponovo izađe na

terasu palate. Ispod njega, razjarena gomila tražila je njegovu smrt, gomila

žedna krvi, koja je jedva čekala da ga ščepa svojim mahnitim rukama.

I tada Ovidije, nespretno pocupkujući, siđe niz stepenište palate.

San Lucija Apuleja, pisca i maga

Jedne oktobarske noći, 165. godine posle Hrista, u gradu Kartagini,

Lucije Apulej, pisac i mag, usni jedan san. Sanjao je da se obreo u nekom

gradiću u Numidiji, beše žarko veče jednog afričkog leta, šetao je u blizini

glavne kapije grada, kad mu pažnju privukoše smeh i graja. Prođe kroz kapiju i

vide kako odmah tu, pored crvenih zidina od ilovače, neka putujuća trupa izvodi

svoju predstavu. Jedan polunagi akrobata, nabeljenog tela, balansirao je na

razapetom užetu, pretvarajući se da će svakog časa izgubiti ravnotežu i pasti.

Gomila se smejala i drhtala od straha, psi su lajali. Potom akrobata izgubi

ravnotežu ali se jednom rukom uhvati za uže, ostavši tako da visi. Gomilom se

prolomi vrisak užasa, a onda svi s olakšanjem zapljeskaše. Igrači stadoše da

odvrću čekrk kojim se zatezalo uže te se akrobata, uz kreveljenje, spusti na

zemlju. Jedan frulaš stupi u krug načinjen od utabane zemlje, obasjan blescima

vatri, i zasvira neku melodiju koja je ličila na orijentalnu. I, tad, iz jedne

prikolice, izađe žena raskošnih grudi, pokrivena velovima, držeći bič u ruci.

Dok se približavala, pucketala je bičem po vazduhu i obavijala ga oko tela. Beše

to žena vrane kose i tamnih podočnjaka, a usled vrućine, znoj joj je zajedno sa

šminkom curio niz obraze.

Apulej požele da ode ali ga je neka tajanstvena sila primoravala da

ostane, da netremice zuri u ovu ženu. Utom se začuše bubnjevi, u prvi mah tiho

a potom mahnito, i u istom trenu iza zavese gde su bile životinje, izađoše četiri

veličanstvena bela konja i jedan siroti iznemogli magarac. Igračica fijuknu

bičem i konji, propinjući se, hitro pojuriše ukrug. Magarac leže po strani, pored

kaveza s majmunima, i lenjo stade repom da tera muve. Igračica ponovo fijuknu

bičem i konji se zaustaviše i spustiše na kolena, uz otegnuto njištanje. Tad žena,

s neočekivanom lakoćom, s obzirom na svoj krupan stas, polete u vazduh i,

stojeći jednom nogom na jednom konju a drugom nogom na drugom, stade da

jaše obe životinje, držeći se uspravno na njihovim leđima, raskrečenih nogu. I

tako jašući, skaredno je vrtela držač biča ispred svog stomaka, dok je gomila

žagorila od uzbuđenja. Utom bubnjevi zanemeše a iznemogli magarac, kao da

se pokorava kakvom nečujnom naređenju, izvrnu se na leđa, s nogama u

vazduhu, i prikaza publici svoj ukrućeni falus. Žena je, hodajući kroz gomilu,

uzvikivala da drugi deo predstave mogu da gledaju samo oni koji dobro plate,

dok su dva igrača, preobučena u stražare, s bičevima u ruci, rasterivali dečurliju

i prosjake.

Apulej ostade sam, s nekolicinom posmatrača. Izvadi iz torbe dva srebrna

novčića, pruži ih i nastavi da gleda predstavu. Žena dohvati magarčev falus i,

trljajući ga razbludno po stomaku, stade čežnjivo da pleše, razgrćući pri tom

velove kako bi otkrila svoje čari. Apulej se primače i podiže ruku, i tad magarac

otvori usta ali, umesto da zanjače, progovori ljudskim glasom.

Ja sam Lucije, reče, zar me ne prepoznaješ?

Koji Lucije?, upita Apulej.

Tvoj Lucije, reče magarac, onaj iz tvojih pustolovina, tvoj prijatelj Lucije.

Apulej se osvrnu oko sebe, ubeđen da taj glas dolazi negde iz blizine, ali

kapija grada već beše zatvorena, stražari su spavali, a iza njega je tiho disala

duboka afrička noć.

Ova veštica je bacila zle čini na mene, reče magarac, zarobila me u ovo

telo, samo me ti možeš spasiti, ti koji si pisac i mag.

Apulej skoči prema vatri i dograbi jedan užareni ugarak, ispisa nekakve

znake u vazduhu, izgovori reči za koje je znao da mora izgovoriti. Žena kriknu,

usta joj se izviše u užasnutu grimasu, a njeno lice poče da se smežurava sve dok

ne postade lice starice. I, gle, kao nekim čudom, žena se rasprši u vazduhu, a

zajedno sa njom nestadoše i akrobate, zidine grada, afrička noć. Iznenada beše

dan: bio je blistav sunčani dan u Rimu, Apulej je šetao pokraj Foruma, a sa njim

zajedno i njegov prijatelj Lucije. I tako šetajući, ćaskali su i odmeravali najlepše

robinje koje su se vrzmale po pijaci na trgu. U jednom trenutku, Apulej zastade

te povukavši Lucija za tuniku, pogleda ga ravno u oči i reče: noćas sam usnio

jedan san.

San Čeka Anđolijerija,

pesnika i bogohulnika

Jedne januarske noći godine 1309, dok je ležao na slamarici sijenskog

lazareta, uvijen u smrdljive zavoje, Čeko Anđolijeri, pesnik i bogohulnik, usni

jedan san. Sanjao je da je sparan letnji dan i da se, šetajući, obreo ispred

katedrale. Znajući da je unutra sveže, pomisli da uđe ne bi li se spasao žege, ali

umesto da poklekne i da umoči prste u svetu vodicu, on ih ukrsti kao da odbija

zle čini, jer je strahovao da mu ovo mesto donosi nesreću.

U prvoj kapeli zdesna jedan slikar je živopisao Bogorodicu. Slikar beše

plavokos mladić koji je sedeo na klupici, sa paletom u rukama, kao da se

odmara. Sveta slika beše gotovo završena: Devica kosih očiju i neuhvatljivog

osmeha, a u krilu, među naborima haljina, ležalo je dete Isus. Slikar ga ljubazno

pozdravi, a Čeko Anđolijeri mu uzvrati cerekanjem. Potom se upilji u sliku i

najednom ga obuze zlovolja. Ljutio ga je izraz te uzvišene gospe koja s visine

gleda na ovaj svet, kao da iz dna duše prezire sve zemaljsko. Bilo je to jače od

njega: približi se slici i, podižući desnu ruku, načini jedan nepristojan pokret.

Mladi slikar skoči sa klupice i pokuša da ga spreči, no Čeko Anđolijeri se, kao

opsednut, otrgnu i ponovi isti pokret, ali sada levom rukom. Devica tada

pokrenu oči kao da je živa, i ošinu ga pogledom. Čeko Anđolijeri oseti kako mu

čudan drhtaj potresa telo, poče da se grči i da se smanjuje, vide da mu se udovi

prekrivaju crnom dlakom, opazi da mu između nogu izrasta dugačak rep i

pokuša da zaurla, ali umesto urlika, iz usta mu izađe zastrašujući mjauk i on,

onako malen i razjaren kod slikarevih nogu, shvati da se pretvorio u mačku. I

poskoči unapred a onda unazad, kao pomahnitao u stravičnom zatvoru tog

novog tela, srdito iskezi zube i izjuri iz crkve, divlje mjaučući. Na trg se, za to

vreme, spustila noć. Čeko Andolijeri se isprva šunjao, pribijajući se uza zidove,

a potom se osvrnu oko sebe da proveri da li neko obraća pažnju na njega. Ali,

trg beše gotovo sasvim pust. Na uglu, u blizini krčme, stajala je grupa mladića

razbojničkog izgleda koji su izneli bokale i pijančili na ulici. Čeko Andolijeri

pomisli da prođe pored krčme jer bio je gladan, a tu bi možda našao barem

koricu sira. Promače uza zid krčme i približi se vratima koja behu osvetljena

dvema svetiljkama na dovratku. U tom trenu, jedan od mangupa ga pozva, onim

tipičnim puckanjem usana kojim se dozivaju mačke, i pokaza mu kožuricu od

šunke. Čeko Andolijeri se u jednom skoku nađe kraj njegovih nogu, zagrize

kožuricu, ali u tom času, mladići ga zgrabiše i unesoše u krčmu, čvrsto ga

držeći. Čeko Andolijeri pokuša da ujeda i da grebe, ali je njihov stisak bio

suviše jak: jedan mu je stezao njušku, drugi šape, tako da nije mogao ni da

mrdne. U krčmi, mangupi uzeše posudu sa smolom za baklje i premazaše ga

njome od glave do pete. Potom ga jednom bakljom zapališe a onda pustiše.

Čeko Anđolijeri, pretvoren u plamenu loptu, izlete napolje stravično mjaučući;

nasrtao je na zidove kuća, valjao se po zemlji, ali vatra nije htela da se ugasi.

Poput strele, stade da leti kroz mračne uličice Sijene, osvetljavajući ih pri

prolasku. Nije znao kuda da ide, prepustio se instinktu da ga vodi. Zaokrenu iza

dva ćoška, projuri kroz tri ulice, pretrča preko malog trga, pope se uz neko

stepenište i, napokon, stiže do jedne palate. Tu je živeo njegov otac. Čeko

Andolijeri se uspentra uza stepenice, promače pokraj prestravljenih slugu, ujuri

u trpezariju gde je njegov otac upravo večeravao, i zaurla: oče moj, sav gorim,

molim vas, spasite me! I, u tom trenu, Čeko Andolijeri se probudi. Lekari su mu

upravo skidali zavoje dok je njegovo telo, prekriveno užasnim ranama

kosopasice, gorelo kao živa vatra.

San Fransoa Vijona,

pesnika i nasilnika

U zoru, na dan Božića godine 1451, pre no što će se probuditi iz

poslednjeg sna, Fransoa Vijon, pesnik i nasilnik, usni jedan san. Sanjao je da je

noć punog meseca i da on hoda nekom opustošenom poljanom. Zaustavi se da

bi pojeo parče hleba koje je izvadio iz torbe, te sede na kamen. Pogleda u nebo,

i oseti beskrajnu tugu. Potom nastavi svoj put i tako stiže do jedne gostionice.

Kuća je bila mračna, utonula u tišinu, verovatno su svi već spavali. Fransoa

Vijon je uporno lupao na vrata dok mu, napokon, ne otvori gostioničareva žena.

Šta tražiš u ovo gluvo doba, namerniče?, upita ona, osvetlivši lampom

Vijonovo lice.

Tražim svog brata, odgovori Fransoa Vijon, poslednji put je viđen u ovim

krajevima, a ja želim da ga pronađem.

Kroči u mračnu gostionicu, osvetljenu tek slabašnom vatrom, i sede za

jedan sto.

Hoću ovčetinu i vino, naruči, i ostade da čeka. Gostioničareva žena mu

donese činiju kuvanog krompira i krčag jabukovače. To je sve što imamo

večeras, reče, uteši se ovim, namerniče, jer ovuda se stalno vrzmaju žandari koji

nam slistiše svu hranu.

Dok je Vijon večerao, uđe jedan starac lica skrivenog u krpe. Bio je

gubavac i oslanjao se o štap. Vijon ga pogleda i ne reče ništa. Gubavac sede u

drugi kraj prostorije, pored vatre, i reče: kazali su mi da tražiš svog brata.

Vijonova ruka polete ka bodežu, ali ga gubavac jednim pokretom

zaustavi. Nisam na strani žandara, reče, ja sam na strani nasilnika, i mogu da te

odvedem do brata. Priđe vratima oslanjajući se o štap, i Vijon krenu za njim.

Izađoše u hladnu zimsku noć. Bilo je vedro a sneg se na poljima već bio

zaledio. Svuda oko njih prostirala se goletna pustara uokvirena crnom senkom

šumovitih brežuljaka. Gubavac izbi na jednu stazu i, s teškom mukom, uputi se

ka brežuljcima. Vijon je išao za njim, ali je ipak, sve vreme, držao ruku na dršci

bodeža.

Kad staza poče da biva okomita, gubavac se zaustavi i sede na kamen.

Izvadi iz torbe okarinu i stade da svira neku setnu melodiju. Povremeno je

prekidao sviranje da bi otpevao po nekoliko strofa nekakve lopovske balade

koja je govorila o silovanju i napasnicima, o krađama i žandarima. Vijon ga je

slušao užasnut, jer je znao da se ta pesma odnosi na njega. I, tad oseti neki

čudan neobjašnjiv strah od kojeg mu se zgrči utroba. Ali, strah od čega? To nije

znao, jer on se žandara nije plašio, kao što se nije plašio ni mraka, niti gubavca.

I oseti da je taj strah ustvari neko čudno žaljenje i neuhvatljiv bol.

Utom gubavac ustade i Vijon pođe za njim prema šumi. Kada stigoše do

prvog drveta, Vijon ugleda kako s grane visi obešen čovek. Jezik mu je bio

ispao, a mesec je sablasno osvetljavao mrtvo telo. Beše mu nepoznat, i Vijon

produži dalje. Na obližnjem drvetu je takođe visio čovek ali i taj mu beše

nepoznat. Vijon pogleda unaokolo, i shvati da je šuma prepuna mrtvaca koji

vise sa drveća. Zagledao ih je jednog po jednog, strpljivo, kružeći između nogu

koje su se njihale na povetarcu, sve dok ne pronađe brata. Prerezavši nožem

uže, skide ga i položi na travu. Leš je bio ukrućen, što zbog smrti a što zbog

studeni. Vijon ga poljubi u čelo. I, utom, leš njegovog brata prozbori. Život je

ovde, brate moj, prepun belih leptirova koji čekaju na tebe, reče leš, a svi su oni

larve sablasti.

Vijon izgubljeno podiže glavu. Njegov saputnik je bio nestao a iz šume

su se, poput prigušenog pojanja kakvog velikog pogrebnog hora, izlivali zvuci

balade koju je pevao gubavac.

San Fransoa Rablea,

pisca, i bivšeg fratra

Jedne februarske noći 1532, u lionskoj bolnici, dok je spavao u svojoj

skromnoj lekarskoj sobi, nakon sedmodnevnog posta, kao što nalažu pravila

manastirskog života kojih se, iako napustivši red, i dalje pridržavao, Fransoa

Rable, pisac i bivši fratar, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi pod pergolom

neke krčme u Perigoru, i da je mesec septembar. Beše tu jedan dugačak i uzak

sto prekriven snežnobelim stolnjakom a na njemu behu stakleni bokali s vinom,

a on je sedeo na jednom kraju tog stola. Suprotan kraj beše takođe postavljen za

nekoga, ali on nije znao za koga, znao je samo da treba da čeka. I, dok je tako

čekao, krčmar mu donese tanjir mariniranih maslina i bokal hladne jabukovače,

te on stade da mezeti, pijuckajući tu izvrsnu jabukovaču boje ćilibara. Utom

začu udaranje kopita i ugleda oblak prašine kako se približava s glavnog puta.

Bila je to kočija kraljevskog izgleda, s kočijašem u grimiznoj livreji i dva lakeja

koji su stajali na papučicama. Kočija se zaustavi na poljani ispred krčme, dva

lakeja dunuše dva puta u trubu a potom se sjuriše dole da prostru grimizni tepih

ispred vratašca kočije. Stadoše u stavu mirno i viknuše: njegovo visočanstvo

gospon Pantagruel, kralj dobrog zalogaja i dobre kapljice! Fransoa Rable skoči

na noge jer shvati da je došao njegov sadrug za trpezom; a ovaj se već primicao,

veličanstveno stupajući po grimiznom tepihu što su lakeji odmotavali ispred

njegovih nogu. Divovskog stasa, koračao je pridržavajući rukama stomak, jednu

stomačinu veliku poput mešine, koja se njihala sad levo, sad desno. Lice mu je

uokvirivala gusta crna brada, a na glavi je nosio veliki šešir sa širokim obodom.

Njegovo visočanstvo gospon Pantagruel razvuče usne u ljubazan osmeh, zavrnu

rukave svoje kraljevske odore i sede za suprotan kraj stola. Krčmar stiže

prethodeći velikoj zdeli koja se pušila i koju su nosila dva paža, i stade da

poslužuje. Čorba od ječma, pšenice i pasulja, najavi poslužujući, nešto lagano

za zagrevanje. Njegovo visočanstvo gospon Pantagruel priveza oko vrata

salvetu veličine čaršava i dade znak Fransoi Rableu da može da počne. Beše to

čorba od žitarica po kojoj su plivali listovi lovora i češnjevi belog luka, zaista,

nešto sasvim posebno. Fransoa Rable smaza pun tanjir s apetitom, dok njegovo

visočanstvo gospon Pantagruel, nakon što je učtivo zatražio dozvolu, primače

zdelu k sebi i stade pravo iz nje da srče čorbu. Utom stigoše paževi sa drugim

jelom, dok je krčmar revnosno punio tanjire. Ovoga puta to behu punjene guske.

Fransoi Rableu dopadoše dve, njegovom visočanstvu gospon Pantagruelu,

devetnaest. Krčmaru, reče uvaženi gost, moraš mi reći kako se spremaju ove

guske, hteo bih da podučim mog kuvara. Krčmar pogladi svoje guste brke,

pročisti glas i poče: prvo se uzme jedna lepa glavica kiselog kupusa i baci se na

ključ četiri do pet minuta. Potom se rastopi guščija mast u koju se stavi kupus,

zatim loj, bobice kleke, karanfilić, so i biber, iseckani luk te se sve to zajedno

krčka dobra tri sata. Onda se doda šunka, sitno iseckana guščija jetra, i u to se

nadrobi sredina hleba. Guske se napune ovim nadevom i stave se u rernu

četrdesetak minuta. Kada su napola pečene, mora se obavezno pokupiti mast i

njome preliti nadev, i jelo je gotovo. Slušajući taj opis, Fransoa Rable nanovo

dobi apetit, a takođe i njegov sadrug u jelu, tako bi se barem reklo, jer, oblizivao

je brke svojim gigantskim jezikom a onda upita: pa, krčmaru, šta nam sad

preporučuješ? Krčmar pljesnu dlanovima i dotrčaše paževi noseći poslužavnike

koji su se pušili. Kopuni u rakiji od šljiva i biserke sa rokforom, izdeklamova

ponosno krčmar i otpoče s posluživanjem. Fransoa Rable se ushićeno baci na

jednog kopuna i jednu biserku, dok je njegovo visočanstvo gospon Pantagruel

proždrao najmanje desetak. Ne znam zašto, reče njegovo visočanstvo gospon

Pantagruel, ali nalazim da bi uz ove kopune sjajno išla pašteta od mozga, šta vi

velite na to, moj dragi prijatelju? Fransoa Rable potvrdi, i krčmar, kao da je

samo to i čekao, pljesnu dlanom o dlan. Paževi prinesoše dve činije, do vrha

napunjene paštetom od mozga. Njegovo visočanstvo gospon Pantagruel namaza

celu jednu činiju na hleb dugačak čitav metar koji je zatim, između zalogaja

kopuna, tako žustro grizao da ga je za dva minuta slistio do poslednje mrve.

Kad jelo privedoše kraju, krčmar zatraži dozvolu da skloni prljave tanjire, pa

upita: a šta biste vi gospodo rekli na malo divlje svinje na lovački način, ili

možda više volite punjeni file od zečetine? Fransoa Rable predloži da im, za

svaki slučaj, donese i jedno i drugo. A njegovo visočanstvo gospon Pantagruel

zevnu, ne bi li pokazao kako je još uvek pri apetitu. Krčmar pljesnu rukama i

paževi dotrčaše s novim jelima. Ah, promrmlja na jedvite jade Fransoa Rable,

pošto su mu usta bila puna, kakav slastan zalogaj, ova divlja svinja na lovački

način! Pa ovaj blagi kiseloslatki lovački sos, sa zelenim maslinama i tek

mrvičkom ljute papričice da istakne ukus divljači. A ovaj punjeni file od

zečetine, dobaci između zalogaja njegovo visočanstvo gospon Pantagruel, zar

nije naprosto božanski?

Krčmar ih je, blaženog izraza, posmatrao kako jedu. Beše septembar i

sunce je svetlim pegama prošaralo senku pergole. Oči njegovog visočanstva

gospona Pantagruela postadoše veoma sitne dok su mu kapci svakog časa padali

kao da se netom spremao da zaspi. Zatim se nekoliko puta potapša po stomaku,

učtivo zamoli za dozvolu te strahotno podrignu, i taj zvuk poput groma odjeknu

poljima. Na tu grmljavinu, Fransoa Rable se probudi i shvati da napolju besni

oluja, te napipavajući upali sveću i sa noćnog ormarića dohvati parče suvog

hleba koje je svake noći sebi dopuštao ne bi li ublažio post.

San Mikelanđela Merizija zvanog

Karavađo, slikara i kavgadžije

U noći prvog januara 1599, dok je ležao u krevetu sa jednom

prostitutkom, Mikelanđelo Merizi zvani Karavađo, slikar i kavgadžija, usni da

ga je posetio Bog. Bog mu se javio u liku Hrista, i upirao je prstom u njega.

Mikelanđelo je sedeo u nekoj krčmi i kockao se za novac. Njegovi suigrači behu

sve same bitange, a poneko od njih beše i pijan. A on, on nije bio Mikelanđelo,

već jedan od stalnih gostiju, običan razbojnik. Kad mu se Bog javio, on je

upravo psovao Hristovo ime i grohotom se smejao. Ti, prozbori bez reči Hristov

prst. Ja?, zaprepašćeno upita Mikelanđelo Merizi, ja nisam svetac, ja sam samo

grešnik, ne mogu biti izabran.

Ali, Hristovo lice beše neumoljivo, nije bilo izbora. I njegova ispružena

ruka nije ostavljala mesta nikakvoj sumnji.

Mikelanđelo Merizi pognu glavu i pogleda novac na stolu. Silovao sam,

reče, ubijao sam, ruke su mi ogrezle u krvi.

Momčić koji je služio donese pasulj i vino. Mikelanđelo Merizi se baci na

hranu i piće. Oko njega, svi su bili nepomični, samo je on micao rukama i

ustima, poput kakve aveti. I sam Hrist beše nepomičan, i pružao je svoju

nepomičnu ruku sa uperenim prstom. Mikelanđelo Merizi ustade i pođe za njim.

Obreše se u nekoj prljavoj uličici, i Mikelanđelo Merizi stade da urinira u

jednom ćošku, oslobađajući se svog onog vina koje te večeri beše popio.

Bože zašto me tražiš?, upita Mikelanđelo Merizi Hrista. Čovekov sin ga

pogleda, ne govoreći ništa. Hodali su tako uličicom, a onda izbiše na jedan trg.

Trg beše pust.

Tužan sam, reče Mikelanđelo Merizi. Hrist ga pogleda i ne reče ništa.

Sede na jednu kamenu klupu i skide sandale. Protrlja tabane i progovori:

umoran sam, prepešačio sam čitav put od Palestine ne bi li te našao.

Mikelanđelo Merizi je povraćao u ćošku, oslanjajući se o zid. Ali, ja sam

samo grešnik, povika, ne treba da me tražiš.

Hrist priđe bliže i dodirnu mu ruku. Ja sam te načinio slikarem, reče, i od

tebe ištem jednu sliku, nakon toga možeš poći putem svoje sudbine.

Mikelanđelo Merizi obrisa usta i upita: kakvu sliku?

Moj dolazak tebi u pohode, večeras u krčmi, samo što ćeš ti biti Matej.

Dobro, reče Mikelanđelo Merizi, naslikaću je (napraviću je). I okrenu se

u krevetu. U tom trenu, prostitutka ga zagrli, glasno hrčući. (uz glasno hrkanje).

San Fransiska Goje i

Lusijentesa, slikara i vizionara

U noći prvog maja 1820, za vreme jednog od svojih povremenih napada

ludila, Fransisko Goja i Lusijentes, slikar i vizionar, usni jedan san.

Sanjao je da se, sa svojom voljenom iz najranijih dana mladosti, obreo

ispod jednog drveta. Oko njih se prostirao surovi aragonski predeo a sunce beše

visoko na nebu. Njegova voljena je sedela na ljuljašci a on ju je ljuljao. Njegova

voljena je imala čipkani suncobran, i često se smejala, isprekidano i nervozno.

A onda, njegova voljena pade na travu i on se baci za njom, kotrljajući se.

Valjali su se tako niz padinu brežuljka sve dok ne naiđoše na jedan žuti zid.

Proviriše preko zida i ugledaše vojnike kako, pod svetlošću fenjera, streljaju

neke ljude. Fenjer se nije uklapao u taj predeo prepun sunca, no ipak je sablasno

osvetljavao taj prizor. Vojnici zapucaše i ljudi se sručiše u lokve, bojeći ih

svojom krvlju. Fransisko Goja i Lusijentes tad izvuče kist koji je nosio za

pasom i, zastrašujuće vitlajući njime, pođe ka vojnicima. Istog trena, oni, kao

nekim čudom, nestadoše, prestravljeni tom prikazom. A na njihovom mestu,

stvori se zastrašujući kolos koji je proždirao ljudsku nogu. Kosa mu beše

blatnjava a lice modro, dva tanka mlaza krvi slivala su mu se iz uglova usta, oči

mu behu mutne, no, ipak, smejao se.

Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes.

Kolos obrisa usta i reče: ja sam čudovište koje vlada čovečanstvom,

Istorija je moja majka.

Fransisko Goja i Lusijentes zakorači i zavitla svojim kistom. Kolos

nestade, a na njegovom mestu pojavi se starica. Beše nakazna i krezuba, kože

poput pergamenta i žutih očiju.

Ko si ti?, upita je Fransisko Goja i Lusijentes.

Ja sam razočarenje, reče starica, i vladam svetom, jer svaki ljudski san

kratak je kao tren.

Fransisko Goja i Lusijentes zakorači i zavitla svojim kistom. Starice

nestade i na njenom mestu pojavi se pas. Beše to mali pas, ukopan u pesku,

samo mu je glava virila.

Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes.

Pas izvi vrat što je više mogao i reče: ja sam zver očajanja i rugam se

tvojim patnjama.

Fransisko Goja i Lusijentes zakorači i zamahnu svojim kistom. Psa

nestade a na njegovom mestu pojavi se čovek. Beše to debeli starac, mlohavog i

nesrećnog lica.

Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes.

Čovek se umorno nasmeši i reče: ja sam Fransisko Goja i Lusijentes,

meni ne možeš ništa.

I u tom trenu, Fransisko Goja i Lusijentes se probudi i shvati da je sam u

krevetu.

San Semjuela Tejlora Kolridža,

pesnika i opiomana

Jedne novembarske noći 1801, u svojoj kući u Londonu, dok se predavao

čarima opijuma, Semjuel Tejlor Kolridž, pesnik i opioman, usni jedan san.

Sanjao je da se nalazi na brodu zarobljenom između santi leda. On je bio

kapetan, a njegovi ljudi, koji su ležali na palubi, uzaludno su pokušavali da se

zaštite od studeni pokrivajući se krpama i poderanim ćebadima. Lica im behu

ispijena, imali su duboke podočnjake, i bolest u očima. Džinovski albatros koji

je bio sleteo na jarbol, stajaše raširenih krila, bacajući zastrašujuću senku na

most. Semjuel Tejlor Kolridž pozva drugog oficira i naloži mu da donese pušku,

ali ovaj odgovori da su ostali bez baruta i pruži mu samostrel. Semjuel Tejlor

Kolridž tad zgrabi samostrel i nacilja. Pomisli da bi, ako ubije albatrosa, mogao

nahraniti svoje iznemogle mornare i tako ih spasiti od skorbuta i smrti. Nacilja, i

odape strelu. Prostreljenog vrata, albatros pade na most a njegova krv poškropi

okolni led. Utom iz te krvi nastade morska zmija koja hitro podiže glavu i

iskrsnu iznad boka broda, palacajući svojim račvastim jezikom. Semjuel Tejlor

Kolridž dohvati sablju koja mu je visila za pasom i smesta joj odseče glavu.

Kad utom, iz odsečene glave nastade žena, mršava i obučena u crno, bledog lica

i užarenih očiju. Žena je u rukama držala kockice; sede na krmu i pozva

kapetana. A sad ćemo bacati kockice, reče žena, ako ti pobediš, tvoj brod će biti

slobodan, ako ja pobedim povešću sa sobom tvoje mornare. Drugi oficir dotrča

kao bez duše do Semjuela Tejlora Kolridža i, zgrabivši ga za ruku, stade da ga

preklinje da ne sluša tu zlokobnu ženu, jer će to, inače, biti njihova propast, ali

ovaj odvažno zakorači prema njoj i, naklonivši se, kaza da je spreman. Žena mu

pruži kutijicu s kockicama i Semjuel Tejlor Kolridž je dohvati i stegnu na grudi.

Onda je žestoko protrese i baci kockice na pod. Mornari počeše da kliču:

jedanaest beše zbir koji je njihov kapetan dobio. Zlokobna žena stade da čupa

kose i nariče, potom se pakosno isceri a onda ponovo zakuka, cvileći tužno

poput psa. Najzad, uze kutijicu, i jednim širokim zamahom, kao da namerava da

pomete most, hitnu kockice. Ove se otkotrljaše po palubi i zaustaviše obe na

šestici. U tom trenu, podiže se studeni vetar koji ledenim udarcima nasrnu na

njih, i s tim vetrom nestadoše mornari, zlokobna žena i brod, nekakav sivi dim

poput pokrova prekri sve oko njega, a Semjuel Tejlor Kolridž otvori oči i ugleda

maglovitu zoru kako se pomalja na prozoru njegove sobe.

San Đakoma Leopardija,

pesnika i osobenjaka

Jedne noći početkom decembra 1827, u ljupkom gradu Pizi, u ulici dela

Fađola, spavajući između dve perine da bi se zaštitio od ljute studeni što je

pritiskala grad, Đakomo Leopardi, pisac i osobenjak, usni jedan san. Sanjao je

da se obreo u nekoj pustinji, i da je pastir. Ali, umesto da ima stado koje ga

prati, sedeo je udobno zavaljen u čezama koje su vukle četiri snežno bele ovce, i

te četiri ovce behu njegovo stado.

Pustinja, i brežuljci koji su je okruživali, behu od najfinijeg srebrnastog

peska što se svetlucao poput svetlosti svitaca. Spustilo se veče ali nije bilo

hladno, štaviše, reklo bi se da to beše jedna od onih blagih noći kasnog proleća,

te Leopardi skide ogrtač s ramena i prebaci ga preko naslona čeza.

Kuda me vodite, drage moje ovčice?, upita.

Vodimo te u šetnju, odgovoriše četiri ovce, mi smo ovčice lutalice.

Ali kakvo je ovo mesto?, upita Leopardi, gde smo to mi?

To ćeš tek otkriti, odgovoriše ovčice, kada budeš sreo osobu koja te čeka.

Ko je ta osoba?, upita Leopardi, baš bih voleo da znam.

He, he, smejuljile su se ovčice zgledajući se među sobom, ne možemo ti

reći, neka to bude iznenađenje.

Leopardi je ogladneo, te požele da pojede neki slatkiš; eto, baš bi mu

prijala jedna slasna torta s pinjolima.

Pojeo bih neki slatkiš, reče, zar u ovoj pustinji ne postoji mesto gde može

da se kupi neki slatkiš?

Odmah iza onog brda, odgovoriše ovčice, strpi se malo.

Stigoše na kraj pustinje i zaobiđoše brdo u čijem se podnožju nalazio

dućan. Beše to zamamna poslastičarnica, sva od kristala, i blistaše nekom

srebrnastom iskričavom svetlošću. Leopardi stade da razgleda izlog, neodlučan

šta da izabere. U prvom redu su stajale torte, svih boja i svih veličina: zelene

torte od pistaća, rumene torte od malina, žute torte od limuna, ružičaste torte od

jagoda. Pa onda marcipani, neobično smešnih i primamljivih oblika: beše tu

jabuka i narandži, trešanja, a i raznih životinja. A na kraju su se nizali šatoi,

kremasti i gusti, s bademom na vrhu. Leopardi pozva poslastičara i kupi tri

kolača: jednu torticu od jagoda, marcipan i šato. Poslastičar beše srebrnasti

čovečuljak, blistavo bele kose i plavih očiju. On mu pruži kolače i pokloni

kutiju bonbona. Leopardi se vrati u čeze i, dok su se ovčice spremale za

polazak, stade da uživa u poslasticama koje je kupio. Put koji je bio u laganom

usponu, sad se strmo verao uz padine. Kad gle čuda, i ovde je tlo svetlucalo,

bilo je prozirno i zračilo je bleštavom srebrolikom svetlošću. Ovčice se

zaustaviše ispred jednog kućerka koji se iskrio u noći. Leopardi siđe jer shvati

da je stigao, uze kutiju s bonbonama, i uđe u kuću. A unutra, jedna devojka je

sedela na stolici i vezla na đerđefu.

Priđi bliže, čekala sam te, reče devojka. Okrenu se prema njemu i

nasmeši se, i Leopardi je prepoznade. Bila je to Silvija. Samo što je sada bila

sva od srebra, likom ista kao nekada, ali od srebra.

Silvija, mila Silvija, reče Leopardi uzimajući je za ruke, kako je slatko

videti te ponovo, ali zašto si sva od srebra?

Zato što sam selenit, odgovori Silvija, kada neko umre dolazi na Mesec i

postaje ovakav.

Ali zašto sam i ja ovde, upita Leopardi, da nisam možda umro?

Ovo nisi ti, reče Silvija, ovo je samo tvoj pričin, ti si još uvek na Zemlji.

A da li se odavde može videti Zemlja?, upita Leopardi.

Silvija ga povede do jednog prozora gde se nalazio durbin. Leopardi

prisloni oko na sočivo i netom ugleda jednu kuću. Prepoznade je: beše to

njegova kuća. Jedan je prozor još bio osvetljen, Leopardi zaviri unutra i ugleda

svoga oca, u noćnoj košulji i s nokširom u ruci, kako se sprema na počinak.

Nešto ga stegnu oko srca i on okrenu durbin na drugu stranu. Ugleda jedan krivi

toranj na prostranoj ledini i, tik uz njega, vijugavi put i kuću iz koje je dopirala

slabašna svetlost. Napregnu se da zaviri kroz prozor i ugleda skromnu sobu, sa

komodom i stolom na kojem je ležala sveska dok je pored nje upravo

dogorevala sveća. U krevetu vide sebe kako spava između dve perine.

Jesam li ja to mrtav?, upita Silviju.

Ne, reče Silvija, ti samo spavaš i sanjaš Mesec.

San Karla Kolodija,

pisca i pozorišnog cenzora

U noći dvadesetpetog decembra 1882, u svojoj kući u Firenci, Karlo

Kolodi, pisac i pozorišni cenzor, usni jedan san. Sanjao je da sedi u malom

papirnatom čamcu usred mora i da oko njega besni oluja. Ali papirnati čamčić

je odolevao, beše to tvrdoglav čamčić, sa dva ljudska oka i bojama Italije, koju

je Kolodi voleo. Sa litica što su se obrušavale nad morem, jedan daleki glas

dozivao je: Karlino, Karlino, vrati se na obalu! Beše to glas njegove žene koju

nikada nije imao, nežan ženski glas što ga je zazivao poput jecaja sirene.

Ah, kako bi voleo da se vrati! Ali nikako mu to nije polazilo za rukom,

talasi su bili suviše veliki i čamčić je plovio, prepušten na milost i nemilost

moru.

Utom, iznenada, ugleda neman. Beše to džinovski morski pas,

razjapljenih čeljusti, koji ga je vrebao, koji ga je pomno motrio, koji ga je

čekao.

Kolodi pokuša da pokrene kormilo, ali i kormilo beše od papira i sasvim

natopljeno vodom, gotovo neupotrebljivo. Te se tako pomiri sa sudbom da će

završiti u čeljusti nemani, i od straha pokri oči rukama, podiže se na noge i

uzviknu: živela Italija!

Kako samo beše mračno u utrobi nemani! Kolodi načini par nesigurnih

koraka, saplete se o neki predmet za koji nije mogao da pretpostavi šta je i

opipavši ga rukama zaključi da je to lobanja. Potom udari u neke daske i shvati

da je pre njega još neka barka doživela brodolom i završila u čeljusti nemani.

Sada se već kretao daleko lakše, jer je iz širom razjapljenih ralja dopirala

bledunjava svetlost. Nesigurno bauljajući napred, udari kolenima o jednu

drvenu škrinju. Sagnu se i opipa, te shvati da je puna sveća. Srećom, kod sebe je

još uvek imao svoje ognjilo, i odmah ga kresnu. Upali dve sveće i, držeći ih u

rukama, stade da razgleda oko sebe. Nalazio se na gornjoj palubi bojnog broda

čije se nesrećno putovanje završilo u utrobi nemani, krma beše prekrivena

skeletima a na velikom jarbolu lepršala se crna zastava sa mrtvačkom glavom i

ukrštenim koskama. Kolodi produži dalje i siđe niz stepenice. Pronađe odmah

smočnicu punu ruma. S velikim zadovoljstvom otvori jednu flašu i ispi je

nadušak. Sada se već osećao bolje. Poprilično okuražen, ustade i uz pomoć

svetlosti sveća izađe iz bojnog broda. Utroba nemani beše klizava, prepuna

mrtvih ribica i rakova. Kolodi nastavi da se probija napred, gacajući po plićaku.

U daljini spazi titraje žiška, tek stidljivu svetlost koja ga je pozivala. Uputi se ka

njoj. Pored njega su promicali skeleti, nasukani bojni brodovi, potopljene lađe,

džinovske mrtve ribe. Svetlost se približi i Kolodi ugleda jedan sto. Za stolom

su sedele dve osobe, žena i dečak. Kolodi stidljivo priđe, i vide da žena ima

zagasitomodru kosu a dečak šešir načinjen od sredine hleba. Potrča, i zagrli ih. I

oni njega zagrliše, te stadoše da se smeju i štipkaju za obraze, i da se maze i

umiljavaju. I ne progovoriše.

Kad najednom, slika se promeni. Sada više nisu bili u utrobi nemani, već

ispod jedne pergole. Svuda oko njih vladalo je leto. A oni su sedeli za stolom,

bila je to kuća na brežuljcima Peše, zrikavci su zrikali, sve beše skamenjeno na

podnevnoj žezi, pili su belo vino i jeli dinju. Po strani, ispod pergole, sedele su

jedna mačka i jedna lisica i umiljato ih posmatrale. I Kolodi im, učtivo, reče:

dozvoljavate li da vas ponudim?

San Roberta Stivensona,

pisca i putnika

Jedne junske noći leta 1865, kada je imao petnaest godina, dok je ležao u

sobi edinburške bolnice, Robert Luis Stivenson, budući pisac i putnik, usni

jedan san. Sanjao je da je postao zreo čovek i da se nalazi na jednom jedrenjaku.

Jedra su se nadimala od vetra i jedrenjak je jezdio po vazduhu. On je držao

kormilo i upravljao njime kao da upravlja aerostatom. Jedrenjak nadlete

Edinburg, a onda, brodeći povrh planinskih venaca Francuske, ostavi za sobom

Evropu i stade da preleće azurni okean. On je znao da je taj jedrenjak izabrao

zato što je teško disao, i što mu je bio potreban vazduh. A sada je baš lepo

disao, vetrovi su mu ispunjavali pluća čistim vazduhom i kašalj se bio smirio.

Jedrenjak se spusti na vodu i stade da juri velikom brzinom. Robert Luis

Stivenson razvi sva jedra i prepusti se vetrovima. Posle nekog vremena, na

horizontu ugleda ostrvo, i mnoštvo dugačkih kanua kojima su upravljali

tamnoputi ljudi, pođe mu u susret. Robert Luis Sivenson vide da se kanui

postrojavaju uz bok i da mu pokazuju put kojim treba da ide; a za to vreme

urođenici su pevali vesele pesme i na palubu lađe bacali vence od belog cveća.

Kad se nađe na sto metara od ostrva, Robert Luis Stivenson baci sidro i

spusti se niz lestve od užadi sve do glavnog kanua koji ga je čekao ispod boka

lađe. Beše to veličanstven kanu sa džinovskim totemom na pramcu. Urođenici

stadoše da ga grle i hlade širokim palminim listovima, prinoseći mu slasne

plodove voća.

Na ostrvu ih dočekaše žene i deca koji su razdragano igrali i koji ga

okitiše vencima cveća oko vrata. Starešina sela mu pristupi i pokaza prstom na

vrh planine. Robert Luis Stivenson shvati da treba da se popne na njega, ali nije

znao zašto. Pomisli kako sa svojim otežanim disanjem nikada neće stići do vrha,

i pokuša da to znakovima objasni urođenicima. Ali, oni su to već bili shvatili, i

pripremili su nosiljku ispletenu od šaši i palminog lišća. Robert Luis Stivenson

se udobno smesti i četiri robusna urođenika podigoše nosiljku na ramena i

krenuše put planine. Penjući se, Robert Luis Stivenson posmatrao je

neverovatan krajolik: video je Škotsku i Francusku, Ameriku i Njujork, i čitav

svoj proživljeni život koji je tek trebalo da živi. A na obroncima planine,

blagodatno drveće i bujno cveće ispunjavali su vazduh mirisom koji mu je

otvarao pluća.

Urođenici se zaustaviše ispred jedne pećine i posedaše na zemlju

prekrštenih nogu. Robert Luis Stivenson shvati da treba da uđe u pećinu, pružiše

mu baklju i on zakorači unutra. Bilo je sveže, i vazduh je mirisao na mošus.

Robert Luis Stivenson nastavi da ide ka utrobi planine sve do jedne odaje koju

su neki davni zemljotresi iskopali u steni i gde su visili ogromni stalaktiti. U

sredini odaje stajao je srebrni sef. Robert Luis Stivenson ga otvori i u njemu

nađe knjigu. Beše to knjiga o jednom ostrvu, o putovanjima, pustolovinama, o

jednom dečaku i o gusarima; a na knjizi je bilo napisano njegovo ime. Zatim

izađe iz pećine, naredi urođenicima da se vrate u selo i uzvera se sve do samog

vrha, sa knjigom ispod miške. Potom leže na travu i otvori prvu stranicu. Znao

je da će ostati tu, na tom vrhu, da je čita. Jer, vazduh je bio proziran, priča je

bila poput vazduha i otvarala je dušu; i bilo bi lepo da tako čitajući, tu dočeka

kraj.

San Artura Remboa,

pesnika i vagabunda

U noći dvadesettrećeg juna 1891, u marsejskoj bolnici, Artur Rembo,

pesnik i vagabund, usni jedan san. Sanjao je da prelazi preko Ardena. Pod

miškom je nosio svoju amputiranu nogu a oslanjao se na štaku. Amputirana

noga beše uvijena u novine u kojima je velikim slovima bila štampana jedna

njegova pesma.

Beše to oko ponoći, u noći punog meseca. Polja su se srebrila, i Artur je

pevao. Stiže do jednog osamljenog kućerka s osvetljenim prozorom. Leže u

polje, ispod ogromnog badema, i nastavi da peva. Pevao je jednu

revolucionarnu i skitničku pesmu koja je govorila o ženi i o pušci. Ne prođe

mnogo vremena a vrata se otvoriše i jedna žena izađe i pođe prema njemu. Beše

mlada, raspuštene kose. Ako želiš pušku, kako zapoveda tvoja pesma, ja ti je

mogu dati, reče žena, držim je u ambaru.

Rembo se privi uz svoju amputiranu nogu i osmehnu se. Idem u Parisku

komunu, reče, i treba mi puška.

Žena ga povede do ambara. Beše to građevina na dva nivoa. U prizemlju

su bile ovce, a na spratu, do koga se dolazilo merdevinama, bio je ambar. Ne

mogu da se popnem čak do gore, reče Rembo, čekaću te ovde, među ovcama.

Ispruži se na slamu i skide pantalone. Kad žena siđe, zateče ga spremnog da

vodi ljubav. Ako želiš ženu, kako zapoveda tvoja pesma, reče žena, ja ti je

mogu dati. Rembo je zagrli i upita: kako se zove ta žena? Zove se Aurelija, reče

žena, jer ona je žena iz sna. I razveza haljinu.

Voleli su se među ovcama, a Rembo se nije odvajao od svoje amputirane

noge. Kad prestadoše da vode ljubav žena reče: ostani. Ne mogu, odgovori

Rembo, moram da pođem, izađi napolje samnom, da gledamo zoru kako se

rađa. Izađoše na čistinu a zora je već počela da rudi. Ti ne čuješ te povike, reče

Rembo, ali ja ih čujem, dolaze iz Pariza i zovu me, to je sloboda, to je zov

daljine.

Žena još uvek beše naga, ispod badema. Ostaviću ti svoju nogu, reče

Rembo, brini se o njoj.

I pođe ka glavnom putu. Kakva divota, sada više nije ćopao. Koračao je

kao da ima obe noge. A put je pod njegovim cokulama odzvanjao. Na

horizontu, zora se rumenila. I on je pevao, i bio je srećan.

San Antona Čehova,

pisca i lekara

Jedne noći 1890, za vreme svog boravka na ostrvu Sahalin gde je

pregledao zatvorenike, Anton Čehov, pisac i lekar, usni jedan san. Sanjao je da

leži na nekom bolničkom odeljenju i da su ga stavili u ludačku košulju. Pored

njega, ležala su dva oronula starca koji su deklamovali svoje ludilo. On je bio

budan, bistre glave, samouveren, i želeo je da napiše priču o konju. Utom se

pojavi jedan doktor u belom i Anton Čehov zatraži od njega papir i olovku.

Vi ne možete da pišete jer previše teoretišete, reče doktor, vi ste samo

tužni moralista, a ludaci to sebi ne mogu da dopuste.

Kako se vi zovete?, upita ga Anton Čehov.

Ne mogu vam reći svoje ime, odgovori doktor, ali znajte da ja mrzim one

koji pišu, naročito ako previše teoretišu. Teoretisanje kvari svet.

Anton Čehov požele da ga išamara, ali doktor je bio izvadio ruž i

popravljao je šminku. Onda stavi periku i reče: ja sam vaša bolničarka, ali vi ne

možete da pišete, jer previše teoretišete, vi ste samo običan moralista, a na

Sahalin ste došli u kućnom haljetku. To rekavši, oslobodi mu ruke.

Vi ste jedan nesrećnik, reče Anton Čehov, a o konjima verovatno ne znate

ništa.

Zašto bih morao da znam?, upita doktor, ja znam samo direktora moje

bolnice.

Vaš direktor je običan magarac, reče Anton Čehov, nije konj, on je

tovarna životinja, svašta je u životu prevalio preko leđa. A onda dodade: pustite

me da pišem.

Vi ne možete da pišete, reče doktor, jer vi ste ludi. Starci koji su ležali

pored njega okrenuše se u krevetu i jedan od njih ustade da urinira u nokšir.

Nije važno, reče Anton Čehov, pokloniću vam pesnicu, taman da je

stavite među zube; a onda ćete s tom pesnicom u ustima poljubiti direktora vaše

bolnice i biće to pravi čelični poljubac.

A onda se okrenu na stranu i stade da razmišlja o konju. I o kočijašu. A

kočijaš je bio nesrećan, jer želeo je da nekome ispriča priču o smrti svoga sina.

Ali, niko ga nije slušao, jer ljudi nisu imali vremena i smatrali su da je

gnjavator. I tako je kočijaš kazivao priču svom konju, koji je bio veoma

strpljiva životinja. Beše star, ali imao je ljudske oči.

Kad, u tom trenu, stigoše u galopu dva konja krilaša na čijim su leđima

jahale dve žene koje je Anton Čehov poznavao. Bile su to dve glumice, i u ruci

su nosile trešnjevu granu u cvatu. Kočijaš upregnu dva konja u svoju kočiju,

Anton Čehov se smesti na sedište i kočija uzlete u bolničkoj sobi, prolete kroz

jedan od prozora i vinu se u nebo. I, dok su tako jezdili kroz oblake, videli su

doktora s perikom kako puca od besa, proklinjući ih na sav glas. Dve glumice

ispustiše dve latice trešnjevog cveta a kočijaš uz osmeh reče: imao bih jednu

priču da ispričam, to je tužna priča, ali verujem da ćete me vi razumeti, dragi

Antone Čehove.

Anton Čehov se uvali u sedište, umota šal oko vrata i reče: imam sve

vreme ovoga sveta, veoma sam strpljiv i volim da slušam sudbine drugih ljudi.

San Ašil-Kloda Debisija,

muzičara i estete

U noći dvadesetdevetog juna 1893, jednoj vedroj letnjoj noći, Ašil-Klod

Debisi, muzičar i esteta, usni da se nalazi na jednoj plaži. Beše je to plaža na

močvarnoj obali Toskane, po čijem rubu su rasli gusto šipražje i borovi. Debisi

je bio u lanenim pantalonama i slamnatom šeširu, ušao je u kolibu koju mu je

namenila gospođa Pinki i skinuo odeću sa sebe. Na plaži primeti gospođu Pinki,

ali umesto da je pozdravi, on se povuče u senku kolibe. Gospođa Pinki beše lepa

vlasnica jedne vile, brinula se o retkim kupačima na svojoj privatnoj plaži a

marinom je šetala pod azurnim velom koji se spuštao sa šešira, pokrivajući joj

lice. Pripadala je staroj aristokratskoj lozi i svima se obraćala sa ti. Debisiju se

to nije dopadalo, on je voleo da mu se obraćaju u skladu sa pravilima učtivosti.

Pre nego što je obukao kostim, napravi nekoliko čučnjeva a onda je neko

vreme milovao svoj već nabrekli ud, jer ga je slika te usamljene plaže, sa

suncem i azurnim plavetnilom mora, neverovatno uzbuđivala. Obuče svoj

skroman kostim plave boje, sa dve bele zvezdice na ramenima. I, u tom trenu,

vide da je gospođa Pinki, ona i njena dva buldoga koji su je uvek pratili, iščezla,

i da na plaži ne beše više nikoga. Debisi se uputi ka moru, noseći sa sobom flašu

šampanjca. Kada stiže do vode, iskopa malu rupu u pesku i u nju spusti flašu da

se hladi, potom uđe u more i zapliva.

Smesta oseti blagotvorno dejstvo vode. Voleo je more više od svega i

želeo je da mu posveti svoju muziku.

Sunce je bilo u zenitu i površina vode se bleskala. Debisi zapliva nazad

polako, širokim zamasima. Kada najzad stiže do obale, iskopa flašu šampanjca i

ispi je gotovo do polovine. Izgledalo mu je da je vreme stalo i pomisli kako

njegova muzika treba da učini upravo to: da zaustavi vreme.

Pođe prema kolibi i stade da se skida. Dok se svlačio, začu šumove iz

šipražja i proviri. U žbunju, na nekoliko metara ispred sebe, ugleda jednog

fauna kako se udvara dvema nimfama. Jedna nimfa je milovala faunova ramena,

dok se druga, čežnjivo njihala, kao da pleše.

Debisi oseti neobičnu malaksalost i, sasvim lagano, stade da se miluje.

Onda uđe u šipražje. Kad videše kako prilazi, tri stvorenja mu se nasmešiše i

faun započe da svira u sviralu. Beše to upravo ona muzika koju je Debisi

poželeo da komponuje, i on je zatoči u svojim mislima. Potom sede na borove

iglice, podignutog uda. Tad faun uze jednu nimfu i spoji se sa njom. A druga

nimfa se gipkim baletskim korakom približi Debisiju i pomilova ga po stomaku.

Bilo je popodne, i vreme je bilo stalo.

San Anrija de Tuluz-Lotreka,

slikara i nesrećnog čoveka

Jedne noći meseca marta 1890, u nekom pariskom bordelu, nakon što je

naslikao plakat za balerinu u koju je bio beznadežno zaljubljen, Anri de Tuluz-

Lotrek, slikar i nesrećan čovek, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi u poljima

oko svog Albija, i da je leto. Stajao je ispod trešnje bremenite plodovima i želeo

je da ih dohvati, ali mu njegove kratke i deformisane noge nisu dozvoljavale da

dosegne ni do najniže grane prepune trešanja. Tada se on podiže na vrhove

prstiju i, kao da to beše najprirodnija stvar na svetu, njegove noge stadoše da se

izdužuju sve dok ne dostigoše normalnu dužinu. Netom pošto je nabrao trešnje,

njegove noge počeše da se skraćuju i Anri de Tuluz-Lotrek ponovo postade

kepec.

Vidi, vidi, uzviknu, mogu dakle da rastem po sopstvenoj volji. I oseti

sreću. Uputi se preko jednog polja pšenice. Klasovi su ga nadvisivali i njegova

je glava pravila brazdu u žitu. Činilo mu se da se obreo u nekoj čudnoj šumi

kroz koju ide naslepo. U dnu polja tekao je potočić. Anri de Tuluz-Lotrek se

nagnu nad vodu i ugleda ružnog kepeca deformisanih nogu, u kariranim

pantalonama i sa šeširom na glavi. Tad se podiže na vrhove prstiju i njegove

noge se nežno izdužiše, on postade normalan čovek, a iz vode ga sada

posmatraše elegantan stasit mladić. Anri de Tuluz-Lotrek se ponovo smanji,

skide odeću i uroni u potok da se osveži. Kada je završio s kupanjem, osuši se

na suncu, obuče i krenu na put. Spuštalo se veče, i u dnu ravnice ugleda

nekakav svetleći prsten. Uputi se ka njemu zaplićući svojim kratkim nožicama i

kad najzad stiže, shvati da je u Parizu. Beše to zgrada Mulen Ruža, na čijem su

se krovu okretala osvetljena krila vetrenjače. Gomila ljudi se tiskala ispred

ulaza, a pored blagajne, veliki plakat upadljivih boja najavljivao je spektakl

večeri, kan-kan. Plakat je prikazivao balerinu kako igra na pozornici, držeći

podignute suknje, tik ispred gasnih svetiljki. Anri de Tuluz-Lotrek se obradova,

jer je taj plakat naslikao on. Zatim se izmigolji iz gomile i uđe na sporedna

vrata, prođe kroz jedan uzan, slabo osvetljen hodnik i obre se iza kulisa.

Spektakl samo što je bio počeo. Muzika je bila bučna a na podijumu, Džejn

Avril je raspomamljeno igrala. Anri de Tuluz-Lotrek oseti razdiruću želju da i

sam izađe na pozornicu, da uhvati Džejn Avril za ruku i zaigra sa njom. Podiže

se na vrhove prstiju i njegove se noge istog časa izdužiše. Tad se s žarom baci

na plesanje, njegov cilindar se otkotrlja i on se prepusti vrtlogu kan-kana.

Izgledalo je da Džejn Avril nije nimalo iznenađena njegovom normalnom

visinom, igrala je i pevala i grlila ga, i bila srećna. Onda zavesa pade, pozornica

iščeznu i Anri de Tuluz-Lotrek se nađe sa svojom Džejn Avril u poljima Albija.

Sada ponovo beše podne i zrikavci su zrikali kao pomahnitali. Iscrpljena od

vrućine i plesa, Džejn Avril se sruči na zemlju ispod jednog hrasta i podiže

suknje sve do kolena. Onda mu pruži ruke i Anri de Tuluz-Lotrek se, s najvećim

uživanjem prepusti njenom naručju. Džejn Avril ga čvrsto privi na grudi i stade

da ga ljulja kao bebu. Meni si se dopadao i s kratkim nogama, prošapta mu u

uvo, ali sada kada su tvoje noge porasle, dopadaš mi se još više. Anri de Tuluz-

Lotrek se nasmeši i uzvrati joj zagrljajem, te stežući jastuk, okrenu se na drugu

stranu i nastavi da sanja.

San Fernanda Pesoe,

pesnika i pretvarala

U noći sedmoga marta 1914, Fernando Pesoa, pesnik i pretvaralo, usni da

se probudio. Popio je kafu u svojoj maloj iznajmljenoj sobi, obrijao se i

elegantno obukao. Uzeo je mantil, jer napolju je padala kiša. Izašao je u

dvadeset minuta do osam, a tačno u osam stigao na glavnu stanicu, na peron sa

kojeg polazi brzi voz za Santarem. Voz pođe s besprekornom tačnošću, u 8.05.

Fernando Pesoa se smesti u kupe pored jedne gospođe od pedesetak godina,

koja je čitala. Ona je bila njegova majka ali i nije bila njegova majka, i bila je

zadubljena u čitanje. Fernando Pesoa se takođe dade na čitanje. Toga dana je

morao da pročita dva pisma koja su mu stigla iz Južne Afrike i koja su mu

govorila o jednom dalekom detinjstvu.

Bejah poput trave i ne počupaše me, reče u jednom trenutku gospođa od

pedesetak godina. Rečenica se svidi Fernandu Pesoi, i on je zapisa u sveščiću.

Za to vreme, pored njih je promicao ravan pejsaž Ribateža, satkan od pirinčanih

polja i pašnjaka.

Kada stigloše u Santarem, Fernando Pesoa uze kočiju. Da li znate gde se

nalazi jedna usamljena kuća okrečena u belo?, upita kočijaša. Kočijaš beše

jedan debeljuškasti čovečuljak, nosa crvenog od alkohola. Naravno, reče, to je

kuća gospodina Kaeira, dobro je znam. I potera konja. Konj stade da kaska

glavnom ulicom između drvoreda palmi. U poljima su se videle kolibe od slame

i poneki crnac na pragu.

Ali gde smo to mi?, upita Pesoa kočijaša, kuda me vodite?

Mi smo u Južnoj Africi, odgovori kočijaš, vodim vas u kuću gospodina

Kaeira.

Uspokojen odgovorom, Pesoa se zavali u sedište. Aha, dakle, on je u

Južnoj Africi, to je upravo bilo ono što je želeo. Sa zadovoljstvom prekrsti noge

i spazi svoje gole članke kako vire iz nogavica mornarskih pantalona. Odmah

mu bi jasno je da je dete i to ga veoma obradova. Bilo je divno biti dete i

putovati po Južnoj Africi. Izvadi paklu cigareta i s uživanjem zapali jednu.

Ponudi i kočijaša koji pohlepno prihvati.

Veče se već spuštalo kad ugledaše belu kuću na vrhu brda išaranog

čempresima. Beše to tipična ribatežanska kuća, duguljasta i niska, s kosim

krovom. Kočija pođe putem između čempresa, šljunak je škripao pod

točkovima, pas zalaja negde u polju.

Na vratima stajaše starica sa naočarima i snežno belom kapicom. Pesoa

odmah shvati da je to staramajka Alberta Kaeira, i, podižući se na vrhove

prstiju, poljubi je u obraz.

Ne zamarajte previše mog Alberta, reče starica, on je tako nežnog

zdravlja.

Skloni se u stranu i Pesoa uđe u kuću. Soba je bila prostrana, veoma

jednostavno nameštena. Beše tu kamin, mala biblioteka, kredenac pun tanjira,

jedna sofa i dve fotelje. Alberto Kaeiro je sedeo u fotelji, glave zabačene

unazad. Bio je to Headmaster Nicholas, njegov profesor iz srednje škole.

Nisam znao da ste vi Kaeiro, reče Fernando Pesoa, i blago se nakloni.

Umornim pokretom Alberto Kaeiro ga pozva da priđe.

Priđite dragi Pesoa, reče, pozvao sam vas, jer sam želeo da saznate istinu.

U međuvremenu, stiže staramajka noseći poslužavnik sa čajem i

kolačićima. Kaeiro i Pesoa se poslužiše i uzeše šolje. Pesoa se seti da ne treba

da podiže mali prst, jer to nije otmeno. Poravna okovratnik svog mornarskog

odelca i zapali cigaretu. Vi ste moj učitelj, reče.

Kaeiro uzdahnu, a onda se nasmeši. Duga je to priča, reče, i nema smisla

da je objašnjavam do u tančine, vi ste inteligentni i shvatićete, čak i ako

preskočim detalje. Treba samo da znate da sam ja vi.

Kako to mislite?, upita Pesoa.

Ja sam onaj najskrovitiji deo vas, reče Kaeiro, vaša skrivena strana. Zbog

toga sam vaš učitelj.

Zvonik iz susednog sela otkuca vreme.

A šta ja treba da radim?, upita Pesoa.

Vi treba da sledite moj glas, reče Kaeiro, čućete me na javi i u snu,

ponekad ću vas ometati, a ponekad nećete hteti da me čujete. Ali, moraćete da

me slušate, moraćete da smognete snage da čujete ovaj glas, ako želite da

budete veliki pesnik.

Učiniću to, reče Pesoa, obećavam.

Ustade i oprosti se. Kočija je čekala na ulazu. Sada je ponovo bio

odrastao čovek i porasli su mu brkovi. Kuda treba da vozim?, upita kočijaš.

Vozite me prema kraju sna, reče Pesoa, danas je trijumfalni dan moga života.

Bio je osmi mart, i sunce se stidljivo pomaljalo kroz Pesoin prozor.

San Vladimira Majakovskog,

pesnika i revolucionara

Trećeg aprila 1930, poslednjeg meseca svoga života, Vladimir

Majakovski, pesnik i revolucionar, usni onaj isti san koji sanja svake noći, već

godinu dana.

Sanjao je da se nalazi u moskovskoj podzemnoj železnici, u vozu koji je

jurio sumanutom brzinom. On je bio fasciniran brzinom, zato što je voleo

budućnost i mašine, ali sada je osećao neodoljivu želju da siđe i uporno se igrao

nekim predmetom u svom džepu. Da bi ublažio nemir, pomisli da sedne i izabra

mesto pored starice u crnom koja je nosila zembilj. Kada Majakovski sede kraj

nje, starica poskoči, uplašena.

Zar sam toliko ružan?, pomisli Majakovski, i osmehnu se starici. A onda

reče: ne plašite se, ja sam samo oblak i ne želim ništa drugo nego da siđem s

ovog voza.

Napokon, voz se zaustavi na nekoj nepoznatoj stanici i Majakovski siđe,

ne mareći. Uđe u prvi toalet na koji je naišao i izvadi predmet iz džepa. Beše to

komad žutog sapuna, poput onog što koriste pralje. Otvori slavinu i stade

pažljivo da trlja ruke, ali nikako da spere prljavštinu koju je osećao na

dlanovima. Tad ponovo stavi sapun u džep i izađe u hol. Stanica je bila prazna.

U dnu, ispod jednog velikog plakata, stajala su tri čoveka koji mu pođoše u

susret čim ga ugledaše. Nosili su crne mantile i filcane šešire.

Politička policija, rekoše tri čoveka u jedan glas, bezbednosni pretres.

Majakovski podiže ruke i dopusti da ga pretresu.

A šta je ovo?, prezrivo upita jedan od njih, mašući komadom sapuna.

Ne znam, reče Majakovski prkosno, ja ne znam ništa o tim stvarima, ja

sam samo oblak.

Ovo je sapun, podmuklo prošapta čovek koji ga je ispitivao, a ti sigurno

često pereš ruke, sapun je još vlažan.

Majakovski ne odgovori ništa i obrisa čelo orošeno znojem.

Pođi sa nama, reče čovek, i uhvati ga ispod ruke dok su druga dvojica išla

iza njih.

Popeše se nekim stepeništem i izbiše na jednu veliku stanicu na

otvorenom. Ispod stanice nalazio se sud, sa sudijama u vojničkoj uniformi i

publikom sačinjenom od dece obučene kao siročići.

Tri čoveka ga sprovedoše do optuženičke klupe i predaše sapun jednom

od sudija. Sudija dohvati megafon i reče: naša služba bezbednosti iznenadila je

jednog prestupnika na delu, u džepu je još imao dokaz svoje prljave aktivnosti.

Siročići u horu zagrajaše s negodovanjem.

Krivac je osuđen na lokomotivu, reče sudija lupajući o sto svojim

drvenim čekićem.

Dva čuvara priđoše, skinuše Majakovskog i obukoše ga u široku žutu

bluzu. Onda ga sprovedoše do brekćuće lokomotive kojom je upravljao

polunagi ložač divljeg izgleda. Na lokomotivi je stajao dželat sa dželatskom

kapuljačom i bičem u ruci.

A sada da vidimo šta umeš da radiš, reče dželat, i lokomotiva krenu.

Majakovski pogleda napolje, i shvati da jure kroz veliku Rusiju.

Nepregledna polja i ravnice gde su na zemlji ležali mršavi muškarci i žene sa

kladama na rukama.

Ovi ljudi čekaju tvoje stihove, reče dželat, počni, pesniče. I ošinu ga

bičem.

I, Majakovski stade da recituje svoje najgore stihove. Behu to

gromoglasni stihovi puni hvale i retorike. I dok ih je recitovao, narod je pretio

pesnicama i psovao ga i psovao njegovu majku.

Utom se Vladimir Majakovski prenu iz sna i ode u kupatilo da opere

ruke.

San Federika Garsije Lorke,

pesnika i antifašiste

Jedne avgustovske noći 1936, u svojoj kući u Granadi, Federiko Garsija

Lorka, pesnik i antifašista, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi na pozornici

svog putujućeg pozorišta i da peva ciganske pesme, prateći sam sebe na klaviru.

Beše obučen u frak, ali je na glavi imao mazantini sa širokim obodom. Publiku

su činile starice u crnom, sa mantiljom preko ramena, koje su ga slušale,

opčinjene. Neko, iz sale, zatraži jednu pesmu, i Federiko Garsija Lorka zapeva.

Beše to pesma o dvobojima i o vrtovima narandži, o strastima i o smrti. Kada je

završio s pevanjem, Federiko Garsija Lorka ustade i pozdravi svoju publiku.

Zavesa pade i on tek tada primeti da iza klavira nema kulisa, već da se pozorište

otvara prema jednoj pustoj poljani. Beše noć puna mesečine. Federiko Garsija

Lorka proviri iza zastora i vide da se pozorište, kao nekom čarolijom,

ispraznilo, u sali ne beše više nikoga i svetla su se lagano gasila. U tom trenutku

začu cviljenje i ugleda iza sebe malog crnog psa koji je, po svemu sudeći, njega

čekao. Federiko Garsija Lorka oseti da treba da ga prati i pođe. Kao po

dogovoru, pas stade da kaska pored njega, sve više ubrzavajući korak. Kuda me

vodiš, mali crni psu?, upita Federiko Garsija Lorka. Pas bolno zacvile i

Federiko Garsija Lorka zadrhta. Osvrnu se i pogleda unazad, i vide da su

platneni i drveni zidovi njegovog pozorišta iščezli. Ostala je samo prazna

pozornica na mesečini, dok je klavir, kao milovan nevidljivim prstima, nastavio

da svira neku staru melodiju.

Poljana beše presečena zidom: nepotrebnim i dugačkim belim zidom, iza

kojeg se videla druga poljana. Pas stade i ponovo zacvile, a tu stade i Federiko

Garsija Lorka. Tad iza zida iskočiše vojnici i opkoliše ga, smejući se. Odeća im

je bila mrke boje a na glavi su nosili troroške. U jednoj ruci držali su pušku a u

drugoj flašu vina. Njihov zapovednik beše monstruozni kepec, glave prepune

kvrga. Ti si izdajnik, reče kepec, a mi smo tvoji krvnici. Federiko Garsija Lorka

mu pljunu u lice dok su ga vojnici čvrsto držali. Kepec se skaredno isceri i

naredi vojnicima da mu skinu pantalone. Ti si žensko, reče, a žene ne treba da

nose pantalone, treba da budu zatvorene u odajama svojih kuća i da pokrivaju

glavu mantiljom. Na kepečev mig, vojnici ga vezaše, skidoše pantalone i

pokriše glavu šalom. Odvratna ženturačo što se oblačiš kao muškarac, reče

kepec, kucnuo je čas da se pomoliš Blaženoj Devici. Federiko Garsija Lorka ga

pijunu u lice i kepec se obrisa, cereći se. Zatim iz futrole izvuče pištolj i gurnu

mu cev u usta. Poljem se pronosila melodija sa klavira. Pas zacvile. Federiko

Garsija Lorka začu udarac i poskoči u krevetu. To su kundacima lupali na vrata

njegove kuće u Granadi.

San doktora Zigmunda Frojda,

tumača tuđih snova

U noći dvadesetdrugog septembra 1939, dan pre svoje smrti, doktor

Zigmund Frojd, tumač tuđih snova, usni jedan san.

Sanjao je da je postao Dora i da hoda ulicama Beča. Grad je bio razoren

bombama a iz ruševina su se dizali prašina i dim.

Kako je moguće da je ovaj grad uništen?, pitao se doktor Frojd,

pridržavajući sve vreme svoje veštačke grudi. Ali, u tom trenutku, na

Rathausštrase presrete ga Frau Marta koja mu je išla u susret sa raširenim Noje

Fraj Prese ispred sebe.

Oh, draga Dora, reče Frau Marta, upravo sam pročitala da se doktor Frojd

vratio iz Pariza u Beč i da stanuje upravo ovde, u broju sedam na Rathausštrase,

možda bi vam koristilo da vas pregleda. I, dok joj je to govorila, odgurnu

nogom leš jednog vojnika.

Doktor Frojd oseti neizmeran stid, i spusti šlajer. Ne razumem zašto, reče

bojažljivo.

Zato što vi, draga Doro, imate mnogo problema, reče Frau Marta, vi

imate mnogo problema kao i svi mi, potrebno je da se nekome poverite, a

verujte mi, za to je najbolji doktor Frojd, on zna sve o ženama, ponekad čak i

liči na ženu, toliko se uživljava u njihovu ulogu.

Doktor Frojd se ljubazno ali užurbano oprosti i nastavi svojim putem.

Nešto dalje nabasa na mesarevog šegrta koji se zabulji u njega i svoje divljenje

proprati jednim sočnim gestom. Doktor Frojd zastade jer požele da ga dobro

izudara, ali mesarev šegrt mu odmeri noge i reče: Doro, tebi treba pravi

muškarac, umesto što se zaljubljuješ u svoje fantazije.

Doktor Frojd se okrenu, razljućen. A odakle ti to znaš?, upita ga.

To zna ceo Beč, reče mesarev šegrt, ti imaš previše seksualnih fantazija,

to je otkrio doktor Frojd.

Doktor Frojd podiže pesnice. Ovo je zaista previše. On, doktor Frojd, da

ima seksualne fantazije! Drugi su imali takve fantazije, oni koji su dolazili da

mu se poveravaju. On je bio čestit čovek, a od takvih fantazija patila su samo

deca i poremećene osobe.

Ne budi luda, nasmeja se mesarev šegrt, i potapša ga po obrazu.

Doktor Frojd se pogordi. Naposletku, lepo je kada ti se jedan muževan

mesarev šegrt obraća s takvom prisnošću, i naposletku, on je bio Dora koja ima

sramotne probleme.

Pođe dalje niz Rathausštrase i stiže pred svoju kuću. Njegova kuća,

njegova predivna kuća, nije više postojala, stradala je od haubice. Ali, u bašti

koja je ostala netaknuta, stajao je njegov divan. A na divanu je hrkala neka

protuva s cokulama i u košulji izvučenoj iz pantalona.

Doktor Frojd mu priđe i probudi ga. Šta radiš ovde?, upita ga.

Protuva je buljila u njega raskolačenih očiju. Tražim doktora Frojda, reče.

Ja sam doktor Frojd, reče doktor Frojd.

Nemojte da me zasmejavate, gospođo, odgovori protuva.

E pa dobro, reče doktor Frojd, nešto ću vam poveriti, odlučio sam da

danas uzmem lik jedne moje pacijentkinje, zato sam ovako obučen, ja sam

Dora.

Doro, reče protuva, ali ja te volim. I to izgovarajući, on ga zagrli. Doktor

Frojd oseti nezadrživu slabost i sruči se na divan. I u tom trenutku se probudi.

Beše to njegova poslednja noć, ali on to nije znao.

Oni koji u ovoj knjizi sanjaju

DEDAL Graditelj i prvi letač, možda je samo naš

san.

PUBLIJE OVIDIJE NAZON Rodio se u Sulmoni leta 42. pre Hrista.

Odrastao je u Rimu gde je učio retoriku i gde je obavljao različite javne

dužnosti. Beše veliki pesnik, odgajan u duhu prefinjene helenske kulture, i u

Metamorfozama je opevao Avgustovu apoteozu opisujući njegovu

transformaciju u nebesko telo. Ali, njegova karijera, verovatno usled jednog

dvorskog skandala u koji je bio umešan, beše prekinuta carskim dekretom kojim

je proteran u Tomi, na Crno more. U Tomiju je Ovidije i umro, u samoći, leta

18. posle Hrista, uprkos molbama koje je slao Avgustu i njegovom nasledniku,

Tiberiju.

LUCIJE APULEJ 125-180 posle Hrista. Rođen u Madauri, na severu

Afrike, učio je retoriku u Kartagini, u Rimu i u Atini, uveden je u mistične

obrede. Nakon što se venčao sa udovicom Prudentilom, njeni rođaci su ga

optužili da ju je đavoljim činima primorao na brak kako bi se domogao njenog

miraza. Njegove knjige otkrivaju nam zagonetnog čoveka, sklonog misticizmu i

ezoteriji. Njegova najpoznatija knjiga, Zlatni magarac, predstavlja svojevrsnu

posvećeničku biografiju koja pripoveda o zgodama i nezgodama mladog Lucija,

magijom pretvorenog u magarca, koji na kraju ponovo poprima ljudsko obličje.

ČEKO ANĐOLIJERI Sijena, 1260-1310. Beše bogohulan, naprasit

Toskanac. Čitavog života kažnjavan i osuđivan, očevinu je proćerdao, umro je u

bedi. Dok je u njegovo vreme poezija slavila anđeosku ženu, on u nebo uzdizaše

prostu kćer nekakvog kožara. Negovao je opaki jezik i psovke, pevao o igri,

vinu, novcu, o mržnji prema roditelju i o prokletstvu sveta.

FRANSOA VIJON Rodio se 1431. dok je datum njegove smrti

neizvestan. Zvao se Fransoa de Monkorbje, a uzeo je prezime staratelja koji mu

je zamenio oca. Vodio je raspusan i buran život, u jednoj tuči ubio je sveštenika,

pljačkao je i krao, izrečena mu je i smrtna kazna ali je onda preinačena u

izgnanstvo. U svojim baladama slavio je žargon razbojnika sa kojima se družio;

u Testamentu peva o ljubavi i smrti, mržnji, siromaštvu, gladi, razbojništvu i

pokajanju.

FRANSOA RABLE 1494-1553. Bio je dominikanski fratar, skinuo je

redovničku odoru i postao poznati lekar u lionskoj bolnici. Ipak, nikada nije

zaboravio navike stečene za redovničkog života. Bio je učen, poznavalac

latinskog jezika a zbog svojih naprednih ideja mrzak tadašnjoj vlasti. Verovatno

zato da bi sublimirao postove nametnute redovničkim pravilima, napisao je

knjigu koja je postala slavna, o dva džina, Gargantui i Pantagruelu, najvećim

žderačima i bonvivanima ikada viđenim u čitavoj zapadnoj književnosti.

MIKELANĐELO MERIZI zvani KARAVAĐO Karavađo, 1573 Porto

Erkole, 1610. Napustio je svoje rodno mesto i otišao u Rim, gde je živeo u

najvećoj bedi sve dok ga nije prihvatio vitez od Arpina koji mu je naručio prve

radove. Nakon što se oprobao u mrtvim prirodama, počeo je da slika svoja

velika dramatska i religiozna platna, koristeći one svoje jedinstvene svetlosne

kontraste. Pozivanje Svetog Mateja je možda njegovo remek-delo. Bio je

svađalica i lak na nožu. Nakon što je ubio čoveka u nekoj tuči, beži u Napulj,

zatim na Maltu, gde ga bacaju u zatvor ali odakle uspeva da pobegne. I, tako,

progonjen od strane plaćenika, unakaženog lica, uplovio je u Porto Erkole, gde

je podlegao malariji.

FRANSISKO GOJA I LUSIJENTES Saragosa, 1746 Bordo, 1828.

Rodio se u bedi i umro je u bedi. Učio je slikanje u Madridu, putovao u Italiju,

bio u Rimu i Veneciji. Na španskom dvoru spoznao je privilegije i nemilost,

blistav uspeh i gorčinu ljubavi. Bio je štićenik vojvotkinje od Albe koju je

ovekovečio na svojim platnima. Povremeno je imao napade ludila. Njegovi

crteži Los Kaprićos, nastali 1799, doveli su ga pred inkviziciju. Crtao je

stravične vizije, užase rata i ljudske nesreće.

SEMJUEL TEJLOR KOLRIDŽ 1772-1834. Studirao u Kembridžu, ali

nije diplomirao. Zbog ljubavnog razočarenja prijavljuje se u konjički puk pod

lažnim imenom Sajlas Tomkin Komberbak i biva otkupljen bratovljevim

novcem. Bio je opsednut utopijom: pripadnik unijatske crkve, bio je i osnivač

pantisokratije, komunističkog projekta koji je težio da ukine nejednakost među

ljudima. Uživajući opijum, kojem se rado priklonio, upoznao je prividan raj, ali,

za razliku od svog prijatelja De Kvinsija, nikada se time nije razmetao, i poroku

se prepuštao u samoći. Vizionar, sanjar i metafizičar, ostavio nam je, između

ostalog, i svoj moćan delirijum u formi balade, Poemu o starom mornaru.

ĐAKOMO LEOPARDI Rekanati, 1798 Napulj, 1837. Rodio se u

plemićkoj porodici, u očevoj biblioteci grozničavo je proučavao prirodne nauke,

filozofiju i klasične jezike, odrastao je nesrećan, i telom i duhom. Gušila ga je

tamnica provincije u kojoj je odrastao, mrzeo je uskogrudost i siromaštvo duha,

voleo je umetnost, nauke, prosvetiteljsku misao, građansku strast. Bio je

izvrstan filolog, jedak filozof i veliki pesnik. Pevao je o ljubavi, vremenu što

prolazi, o ljudskoj nesreći, beskonačnosti i o Mesecu.

KARLO KOLODI Zvao se Karlo Lorencini, rodio se 1826. u Kolodiju,

u Toskani, a umro je 1890. u Firenci. Bio je gorući pristalica Macinijevih ideja,

učestvovao je u vojnim kampanjama italijanskog preporoda, voleo je slobodu i

nezavisnost ali je, nažalost, radio kao pozorišni cenzor u toskanskoj vladi, od

1859. pa nadalje. Bio je džangrizalo, samotnjak i voleo je da preteruje u hrani i

vinu. Patio je od reumatizma, manija i nesanice. Udahnuo je besmrtan život

jednom drvenom lutku.

ROBERT LUIS STIVENSON Rodio se 1850. u Edinburgu. Slabašnog

zdravlja, mladost mu je bila obeležena dugim periodima bolesti i beskrajnim

oporavcima. Patio je od pluća i umro je od sušice. Putovao je po Evropi,

Sjedinjenim Državama i Pacifiku. Ostrvo s blagom je njegova najpoznatija

knjiga. Za mesto svoje smrti odabrao je jedno daleko ostrvo, Upolu, u ostrvlju

Samoa. Sahranjen je na vrhu planine. Imao je četrdesetčetiri godine.

ARTUR REMBO Šarlvil, 1845 Marsej, 1891. Rođen u konzervativnoj i

verski zatucanoj porodici koja ga je sputavala, u sedamnaestoj godini beži u

Paris da uzme učešće u komuni i tada otpočinje svoj nemiran i neuredan život,

pun lutanja i pustolovina. Poput meteora, projurio je kroz francusku poeziju,

ostavljajući za sobom vizionarske stihove, obeležene tajnovitim lirizmom.

Voleo je pesnika Pola Verlena koji ga je u jednoj svađi ranio hicem iz pištolja.

Spoznao je breme sramote i užase bolnica. Lutao je po Evropi sa cirkusom.

Napustivši poeziju, živeo je u Abisiniji kao krijumčar. U Francusku se vratio

zbog tumora kolena, jedna noga mu je amputirana i umro je u bolnici u Marseju.

ANTON PAVLOVIČ ČEHOV 1860-1904. Ruski pisac i dramaturg.

Bio je lekar, ali se tom profesijom bavio samo u vremenima velikih pošasti i

epidemija. Bolovao je od sušice. Preko Sibira je 1890. stigao na daleko ostrvo

Sahalin, centar jedne kažnjeničke kolonije, i napisao knjigu o strašnim uslovima

u kojima je zatekao kažnjenike. Voleo je jednu pozorišnu glumicu. Pisao je

priče, drame i komedije. Govorio je o svakodnevnici, o običnim ljudima, o

ubogima, o deci, o malim velikim stvarima u životu.

KLOD-AŠIL DEBISI Sen-Žermen-an-Le, 1862 Pariz, 1918. Učio je kod

učitelja Marmontela i Giroa, dobio je priznanje Prix de Rome i boravio tri

godine u Vili Mediči, u početku je bio vatreni pristalica Vagnerove muzike a

onda se njegov entuzijazam ugasio. Na Svetskoj izložbi u Parizu otkriva

orijentalnu muziku koja utiče na njegovo dalje stvaranje. Voleo je simboliste,

impresioniste, dekadenciju. Živeo je elegantnim, usamljeničkim životom,

posvećen samo muzici i umetnosti.

ANRI DE TULUZ-LOTREK Albi, 1864 Malrome, 1901. Potiče iz stare

francuske plemićke porodice, bio je slikar, crtač i grafičar. Deformisanog tela, u

Parizu je vodio buran život, nesrećan i neuredan, družeći se s lakrdijašima i ne

izbivajući iz varijetea i bordela. Mrzeo je škole i akademije. Crtao je klovnove,

glumce, balerine, pijance, prostitutke, poroke, bedu, samoću.

FERNANDO PESOA Lisabon, 1888-1935. Još kao mali ostao je bez

oca, školovao se u Južnoj Africi gde je njegov poočim vršio dužnost

portugalskog konzula, oduvek je bio svestan da je genijalan i plašio se da će

poludeti kao i njegova baka po ocu. Znao je da je mnogolik i tom činjenicom se

upravljao u svom stvaranju i životu, dajući prostora glasovima različitih

pesnika, svojim heteronimima, čiji je učitelj bio Alberto Kaeiro, čovek

slabašnog zdravlja koji je živeo sa staramajkom u letnjikovcu u Ribatežu. Čitav

svoj vek proveo je kao službenik preduzeća za uvoz i izvoz, prevodeći poslovna

pisma. Živeo je mahom u skromnim iznajmljenim sobama. U svom životu,

samo jednom je voleo, kratko ali snažno, Ofeliju Keiroš, daktilografkinju u

jednom od preduzeća gde je radio. Trijumfalni dan njegovog života bio je osmi

mart 1914. kada iz njegovog pera počeše da teku stihovi pesnika koji su živeli u

njemu.

VLADIMIR MAJAKOVSKI Rođen u jednom selu u Gruziji 1893,

studirao je slikarstvo, arhitekturu i vajarstvo. Kao vrlo mlad ušao je u ilegalnu

boljševičku partiju i upoznao strahote zatvora. Očaran idejama modernog

pravca, ubrzo je postao korifej futurizma i krenuo je na putovanje lokomotivom

kroz Rusiju, obučen u narandžastu košulju. Bio je oduševljeni pristalica

boljševičke revolucije i zauzimao je važna mesta u revolucionarnim umetničkim

krugovima. Bio je organizator, propagandista, slikao je plakate i pisao silovite i

herojske stihove. 1925. objavljuje svoju nesrećnu poemu o Lenjinu. Ali u

njegovoj zemlji nastupala su teška vremena za avangardne umetnike. Razočaran

i uplašen, postaje žrtva teškog oblika opsesivne neuroze. Neprestano je prao

ruke i a iz kuće je izlazio sa komadom sapuna u džepu. Zvanična verzija tvrdi

da je 1930. izvršio samoubistvo hicem iz pištolja.

FEDERIKO GARSIJA LORKA Rođen u okolini Granade 1898,

studirao je u Madridu i prijateljevao sa najvećim umetnicima svoje generacije.

Bio je pesnik, ali i muzičar, slikar i dramaturg. Godine 1932. vlada španske

republike poverila mu je zadatak da osnuje pozorišnu trupu koja će narod

upoznati sa španskim klasicima. Tako nastade La Barraca, nešto poput

Tespisovih kola, sa kojom je Lorka obišao čitavu Spaniju. Godine 1936.

osnovao je udruženje intelektualaca antifašista. U svojim baladama Cante jondo

i gotovo u čitavoj svojoj poeziji slavi običaje andaluzijskih cigana, njihove

pesme i njihove strasti. 1936. u blizini Granade, biva ubijen od strane Frankove

žandarmerije.

ZIGMUND FROJD Frajberg, 1856 London, 1939. Bio je neurolog. U

početku je izučavao histeriju i Šarkoovu hipnozu a onda je počeo da tumači

snove (Tumačenje snova, 1900), u nameri da preko njih otkrije uzroke

nezadovoljstava koja nas proganjaju. Tvrdio je da čovek u sebi nosi mračni

grumen koji on naziva Nesvesno. Njegovi Klinički slučajevi čitaju se kao pravi

romani. Id, Ego i Super-Ego su njegovo Trojstvo. A možda, još uvek, i naše.

Dnevnik nesanice

Antonio Tabuki više nije nepoznat našoj čitalačkoj publici, jer pored

prevoda njegovih priča u periodici, zastupljen je na srpskom jeziku romanom

Indijski nokturno (Gradina, 1990) i zbirkom priča Mali nesporazumi bez velike

važnosti (Rad, 1994). Pa, ipak njegovo ime kod nas još uvek nema zvuk

prihvaćene književne veličine. Naravno, to nije razlog za nezadovoljstvo

njegovih obožavalaca. Nisam siguran da i jedan Nabokov ima bolji tretman kod

šire čitalačke publike.

Pisac kome je literatura osnovi potisak, prepušten je tihim, stajaćim

vodama. Tamo, u zatišju se uspostavlja paralelni svet, imun na brzake

svakodnevice i proizvode fast fooda. Konzumenti literarne igre, muzike koju

reči proizvode u našem sluhu, u svakoj kulturi su malobrojni u odnosu na

blaženu većinu koja književnost doživljava kao ispravku stvarnosti. Ali, kada bi

se Tabuki javio kolumnom u nekom vodećem italijanskom ili svetskom

nedeljniku i komentarisao događaje iz doline plača, postao bi ozbiljan pisac.

Već sama činjenica da je Tabukiju teško ući u trag, da je izuzetno malo

prisutan u javnosti, govori nešto o tvorcu sanovnika. A njegove knjige jesu

prostor među javom i med snom. Tabuki je svojom poslednjom knjigom,

romanom Pereira tvrdi da..., u toku samo jedne godine imao petnaest izdanja,

ali bez one medijske buke (i dobro je da nema!) koja inače prati proslavljene

književne kulinare poput Umberta Eka.

Antonio Tabuki je rođen u Pizi 1943. godine. Godinama je bio profesor

portugalske književnosti na Univerzitetu u Đenovi, a zatim direktor Italijanskog

kulturnog centra u Lisabonu. Objavio je sledeće knjige: Trg Italija (1975), Mala

flota (1978), S druge strane (1981), Žena iz luke Pim (1983), Indijski nokturno

(1984), Mali nesporazum bez velike važnosti (1985) Linija horizonta (1986),

Krilata braća Beata Anđelika (1987), Crni anđeo (1991), Rekvijem (1991),

Snovi o snovima (1992) i Pereira tvrdi da... (1994).

Kao i Nabokov, Tabuki za svoje knjige piše kratke predgovore u kojima

otkriva čitaocu prave nemere lucidno nadograđujući literarnu igru. Nije retkost

da primeti kako je neku od njegovih priča mogao bolje da napiše Kipling, ili

Henri Džejms. U tom slučaju ne bi mu bila uskraćena radost čitanja.

U napomeni na početku romana Indijski nokturno, Tabuki kaže: Osim što

je posledica nesanice, ova knjiga je i jedno putovanje. Nesanica pripada onome

ko je knjigu napisao, a putovanje onome ko je na njega krenuo. Knjigu Snovi o

snovima čini niz putovanja, a glavni junaci su pisci koje voli tvorac ovog

neobičnog sanovnika. Antonio Tabuki je vrsni poznavalac i prevodilac

portugalskog pesnika Fernanda Pesoe, umetnika koji je ostvario nekoliko

književnih identiteta, dakle, za svaki identitet pored prepoznatljivog pesničkog

registra obezbedio je i biografiju. Naravno, i Pesoi je Tabuki darovao jedan san.

U knjizi meditativne proze, pod naslovom Knjiga nemira, Pesoa na

jednom mestu kaže da su knjige uvod u snove, i da nikada nije bio u stanje da

pročita makar jednu knjigu kojoj bi se potpuno predao. Jer, nakon nekoliko

minuta čitanja, on je bio taj koji je knjigu napisao. Tu je Pesoa na tragu

koautorstva koje postoji između pisca i čitaoca. Duboko verujem da pisac

dostiže demijuršku visinu onog časa kada čitalac dopisuje njegovo delo, i u tom

žarenju dela, sa svakim novim čitanjem, pojavljuju se i novi nanosi. Tabukijevi

snovi o snovima omiljenih pisaca su još jedno čitanje njihovih dela ili kako kaže

u belešci na početku knjige: Jasno mi je da su ove pomoćne pripovesti, koje je

jedan čovek obuzet nostalgijom za nepoznatim snovima pokušao da zamisli,

samo blede pretpostavke, beskrvne iluzije.

U knjizi Snovi o snovima Tabuki se prepušta literarnoj igri, pokušavajući

da svoje pisce vidi kao junake, međutim, preplićući biografiju i literaturu

Tabuki kroz imaginarne snove svojih junaka-pisaca iznosi vlastiti doživljaj

njihovog dela. U priči koja govori o Rableovom snu, gde se bivši fratar i pisac

slavne knjige Gargantua i Pantagruel susreće sa svojim junakom

Pantagruelom, Tabuki navodi jedan recept za spremanje guske. Ali, kada se

oslobodi sna, tvorac literarne gastronomije uzeće parče suvog hleba da ublaži

post. Karavađo, slikar i kavgadžija, dok sneva u krevetu pored jedne prostitutke,

dobiće od samog boga, u liku Hrista, porudžbinu za sliku koja će ga proslaviti.

A Vijon, pesnik i nasilnik, motiv za svoju slavnu baladu nalazi takođe u snu.

Pesou ćemo sresti u času kada se približava kraju sna posle kojeg počinje

trujumfalni dan, 8. mart 1914. godine, kada iz njegova pera počeše da teku

stihovi pesnika koji su živeli u njemu. Snovi o snovima okončavaju se Frojdom.

U poslednjoj noći svoga života otac psihanalize sanja da je postao žena, da je

uzeo obličje svoje pacijentkinje Dore.

Fernando Pesoa razlikuje nekoliko vrsta erudicije, smatrajući da je za

umetnika posebno važna erudicija osetljivosti koja nema ništa sa životnim

iskustvom. Jer, životno iskustvo nas ničemu ne uči, kao što nas ni istorija ne

snabdeva iskustvom. Osetljivost se produbljuje poniranjem u dubinu vlastitog

bića, što podrazumeva smanjenje dodira sa stvarnošću.

Šta je putovanje i čemu ono?, pita se Pesoa. Svi sutoni su samo sutoni, i

nema potrebe ići i videti jedan Konstantinopolj. Da li putovanje stvara osećaj

slobode? Ja taj osećaj mogu u sebi naslutiti hodajući od Lisabona do Benfike, i

ja to osećam intenzivnije nego neko ko putuje iz Lisabona u Kinu. Jer, ako

osećanje slobode ne postoji u meni, onda ga nigde i nema. I baš na toj erudiciji

osetljivosti Tabuki gradi svoje snove o snovima drugih. Jer, svaka autentična

umetnička kreacija ovisna je o stepenu snage sna koji je proizveo jedan

izmišljeni svet. Opsesivnost nekom temom mora dostići onaj stepen kada

suvereno putujemo čak i snovima junaka, a virtuoznost zanata je samo nužni

preduslov bez kojeg i nema letenja.

Putovanje kroz Snove o snovima Tabuki počinje Dedalom. Jer, pored

tehnologije letenja koja jeste podloga sna, mit o Dedalu je i priča o nalaženju

smisla kroz stvaranje. Arhetipski model izgnanstva upokojen u sudbini rimskog

pesnika Ovidije kazuje nam kroz njegov san da stihovi koje piše određuju

sudbinu ma gde živeo. Tamna mesta u biografijama Vijona, Karavađa, Čeka,

Anđolijerija, Remboa, Tuluz-Lotreka ili Karla Kolodija, tvorca čuvenog

Pinokija, suočavaju nas sa ironijom koja vibrira između svetosti stvaralačkog

sna i bogohulničke biografije. Karlo Kolodi učestvovao je u vojnim

kampanjama italijanskog preporoda, voleo je slobodu i nezavisnost ali je,

nažalost, radio kao pozorišni cenzor u toskanskoj vladi, piše Tabuki u kratkoj

belešci o Kolodiju na kraju knjige gde je lucidno predstavio čitaocima junake

čije snove sanja. Zapravo, to su Oni koji u ovoj knjizi sanjaju.

Snovi o snovima odvijaju se u prelomnim trenucima njihovih

protagonista, u času kada će potpuno posvećeni svojoj misiji krenuti novim

putem, ili u času koji kruni poslednja zrnca njihovog zemaljskog vremena uoči

poslednjeg putovanja. Neki snovi imaju značenje proviđenja, kada se onima što

lete javlja vizija dela po kojima će biti upamćeni, koja su im dosuđena.

Nabokov je jednom rekao da se uvek pita koliko dugo čitaoci mogu da

slede junake pošto su ti junaci iščezli, pošto je roman okončan, dakle, u kojoj

meri ti junaci imaju nastavak svesti čitaoca.

U tom graničnom području gde se dodiruju snovi čitalaca i snovi junaka,

Tabuki je zabeležio vibracije koje proizvodi svaka dobra literatura. Naravno, i

sam stvarajući takve impulse.

Jedne noći Antonio Tabuki usnio je Snove o snovima.

Dragan Velikić