PRIE U SNOVIMA

ZRENJANIN, LETO 2011.

AUTOR VASILIJE POPOV

2

PROLOG

Snovi. Da li su oni osloboena podsvest ili neto mnogo vie? Moda su snovi ona prava realnost, u kojima ovek ostvaruje svoje pravo bie? Moda ovek svoj pravi ivot, sa punim smislom ivi upravo u snovima! Ko zna? Ne postoje odgovori na sva pitanja ovog sveta! Moda je tako i bolje. Veoma ogranieni um u beskonanom univerzumu ne moe, i ne treba da zna sve! Zato da ne? Zbog sebe. Morao bi da prizna, da ovek ima neto monije od njega. Beskonano. Duu!

3

SAN PRVI Ambijent iz loeg filma. Polumrana prostorija, prepuna dima. Na stolovima kockasti stolnjaci, kao u nekadanjim socijalistikim bifeima. Nije sluajno. Vlasnik je namerno hteo ambijent za ljude, koji su u tim vremenima neizostavno svraali pre i posle posla na jednu s nogu. Posla je bilo. I ljudi. Sada, sve manje, i jednog i drugog. Pisac je sedeo. Ispijao je pie. Vie nije bio siguran ni da li je to njegovo, ili je dohvatio neku polupraznu au koja je ostala na stolu posle njegovih drugara, koji su ve otili. Samo mu je jo erif pravio drutvo. Verovatno nije jo dovoljno popio. -Sve je otilo u pizdu materinu! -Nije, pa ti i ja smo ovde. -Nisam rekao svako, nego sve! -Izgleda da si ti na dobrom putu. Pisac ga pogleda. Naravno, opet pravi istu greku. Poinje neku temu sa ovekom, koji to ne moe, ili nee da shvati. erifa interesuje samo da popije. Naravno, tek posle nekog odraenog posla. Nije on glup, ali svoj mozak koristi za mnogo ivotnije stvari. Za njega je kilo hleba - kilo hleba. Nita vie. Pun stomak i sita ena kod kue. Samo takva ena e doekati mukarca uvee u krevetu. Makar i bazdio na rakiju, ili pivo. Da, kako ivot moe biti jednostavan. Jesti, piti, voleti se, i to je to. -Zato ne moe tako svako? -ta? -Nita. -ta ne moe svako? -To mi je sluajno izletelo, nisam hteo naglas da kaem. -Rekao si, pa sad, ako si kazao a, kai i... -Beeeeeeee!

4

-Nemoj da bude ovca! Lepo, be. -Gazda, donesi tri porcije ovijeg peenja!-doviknu neko od susednih stolova. -Ha, ha, ha!-orilo se na sav glas. Jo jedna greka. Njemu su mogli da se smeju, ali erifu!? Pisac ga uhvati za ruku i povue ga nazad na stolicu. -Pusti ih. -ta da ih pustim?! Da vidim ja te obane, koji smeju ovom ovnu da priu! Da, to je poetak. Uvek se nae neki pametnjakovi, koji nema pametnijeg posla, nego da se uplete u tue neslane ale. Na trenutak, proe mu kroz glavu, da bi najbolje bilo pokupiti se i otii. Onda mu sinu. Bila bi to jo jedna greka. Pomislili bi, da se boji, a oporu upravo to treba. Neko ko ih se boji, pa bei. Za njih nema odlaska. Oni svi zajedno dou, i svi zajedno odlaze. Onda je puklo. Pisac nije bio siguran, da je to taj to je dobacio, ali po njegovom licu je pukla erifova pesnica. Oekivao je svata. Nita se nije dogodilo. Gledao je u erifa, koji se mirno spustio u stolicu preko puta njega. Nije se osvrtao na pajtae onog nesretnika, koji je dobio udarac. Ni na njega. Dodue, niko od njih nije vie pokazivao elju za humorom. Kupili su svoje stvari, spremni za odlazak. -Daj im po jedno pie, pre nego to odu! Ovo do sada to su imali, plaaju oni!viknuo je konobaru. Pisac ba i nije bio siguran, da im je prijalo, ali svaki je iskapio ono to je dobio. ak i onaj nesretnik, kome je u pricer kapala krv iz nosa. -erife, ipak nisi morao! Nismo nita loe mislili. ala na alu... -Kakva ala? Zar mislite da je on doao veeras u ovu prvarnicu zbog ala? erif je bio ljubitelj narodnih mudrosti i narodne umetnosti, makar i novokomponovane. U prostoriji se zaorila pesma: Ne diraj onog oveka za stolom. Mui ga tuga neka Ne diraj ga, Moda te ista sudbina eka. -Ajde, sad vi! Da vas ujem! Piscu bi neprijatno. Pevali su svi, ak i onaj sa raskrvavljenom usnom. Nije ih poznavao, nisu mu ni bili simpatini, a zamalo i da ispadne guva sa njima. Ipak su pevali. Dodue, erif im je poruio pie, ali, ipak je pre dva minuta jednog od njih poslao na pod. Jedan je priao Piscu, i pijano ga zagrlio. -Brate, izvini! Pie...ta da ti kaem?! Pisac je taman izustio da mu kae, da oni nisu nikakva braa, ali erif je bio bri. -Ajde sada, popili ste, pevali ste, jo da platite ono to ste imali, i tutanj! Ostali su njih dvojica i konobar u kafani. -Eh, erife, rastera ti meni muterije! -Hoe i ti za njima? Ne? Dobro. Raspremi ovaj sto, i donesi nam pie. Za mene pivo, a za njega...ta on pije? -Pojma nemam. Pio je i rakiju i vino, a vidim da je i iz ostalih aa nategao. erif je gledao u Pisca, koji je gledao u njega. Kroz njega.

5

-ta ja znam, mislim da mu je svejedno. Donesi mu rakiju. Pie je stiglo. Pili su. -Mislio sam da e ovde biti strano. -Zbog ega? Zato to sam ga udario? Ha, sa ovima tako treba. Oni su hrabri, samo kad su zajedno, kad su u gomili. Sa njima nema ferke, jedan na jedan. Fazon je, da ti prvi udari, i to tako, da prsne krv, ili da obrie turom pod. Onda ih vie nema. Video si. -Ja sam ba pomislio, da bi bilo pametnije da odem, kad ono ti...Bum! -Da ode? Ne bi stigao daleko, bili bi ti za vratom pre prvog oka, a ti bi bio sada ve u bonici! -Sve to bog onog beeeeee! -Iskreno, malo je falilo da te ja lupim zbog toga, ipak treba imati neku kulturu. -Da sam hteo kulturu, otiao bih u pozorite, a ne u ovu kafaninu! -Nemoj tako. Kafanina jeste, ali tu ima i drugih ljudi. Neki ne shvataju tvoje glupe ale. Jo ako su pijani...! -I ja sam pijan, pa mogu da se alim na glup nain. -Da, stvarno si pijan. Skoro mesec dana te viam samo pijanog, ali ovako kao veeras... -Pije mi se. -Niko ti ne kae da ne pije, ali ti si veeras, kako vidim, sipao u sebe sve to je bilo na stolu. Kao poslednji alkos, ak si pio i ono to su drugi ostavili. Da li uopte zna, sa kim si pio? -Pojma nemam, niti me interesuje! -Onda u zdravlje! Pisac je gledao kroz prozor u no. -Jo nee da svane. -Gde da svane u ovo doba, u sred zime? -Trebalo bi. Danas bi trebalo. -ta je to danas, to ovaj dan ini tako posebnim? To to si se napio ko uta zemlja? Nita strano, odspavae, posle e te malo boleti glava, a uvee sve iz poetka. Piscu je glava klonula. erif se nagnuo preko stola, da vidi ta mu je. -Nije mi nita. erif se trgao. Video je dve suze na Pievim obrazima, kad je ovaj podigao glavu. Stvarno je jako pijan!, pomislio je. To je poslednja faza pijanstva, kad ovek pone da plae. -Hoe jo rakije? Momak, donesi rakiju! Celu flau! -Zna, veeras nisam hteo da pijem. Hteo sam da ostanem trezan. -Ni ja ne planiram ni jedno vee da se napijem, a desi se. Nita strano. -Ja moram ujutro da budem trezan. Treba da vozim. -Koliko se ja razumem u te stvari, teko e ti da vozi, bar ne daleko. -Ne znam kako, ali ja ujutro moram na put! -Otii e neki drugi dan. -Ovo e se desiti samo sad, i nikada vie! -A ako se ti ne pojavi na tom famoznom mestu, prope svet, jel tako? Da se venava, ajde jo da razumem da mora, ali ovako?

6

Pisac je osetio, da su mu opet niz obraze potekle suze. Skupljale su se u uglu usana, odakle su kanule u au sa rakijom. Da li je zbog toga rakija vie pekla kad ju je sruio niz grlo? Dugo mu je trebalo, da moe da progovori. -Da nisi ti neki vidovnjak? Sad je na erifu bio red, da ostane bez teksta. -Ipak-svadba! Pa, kako e ovakav? Nije da se ljudi ne venavaju pijani, ali ti si ga ba preterao! -Ne venavam se ja. Ona se udaje! Tu vie nije bilo ta da se kae. erif je gledao Pisca, a ovaj njega. Pisac je voleo erifa upravo zbog toga, to u momentima, kada se nita pametno ne moe rei, nita i ne kae. Ono to boli, to mora da boli. Glupe fraze nikom ne pomau. Ono to jedino moe da se uradi je upravo ovo to erif radi. Sedi, uti i pije. Pisac je razmiljao. Ako sada odem kui, valda u doi k sebi n vreme. ta u tamo? Ne mogu nita da promenim. Samo u da napravim frku. Bie joj neprijatno, a i meni, koliko sebe poznajem. Pisac se lagano podigao od stola. Bilo je hladno. Obukao je svoju ofersku jaknu. Uzeo je au, i merkao, da li da popije jo to, to je u njoj ostalo. Nije pametno, ali ovakve stvari se ne rade bez rakije. Puno rakije! erif se podigao sa stolice. -Gde e? Pisac je gledao, te u njega, te u au. -Kui. Treba da se naspavam. -Posle ide? -Da. -E onda, ne ide nikuda! Sedi tu i napij se, ali nemoj da pravi gluposti. -Neu ja voziti. Zamoliu nekog da me odbaci. -Vonja bi bila velika glupost, ali to to hoe da ide na njeno venanje je jo vea! Najvea, koju bi mogao da uradi! Ja glupe ljude ne volim, ali tebi samo neu dati da to uradi! U Piscu je radila rakija. -Ba da vidim! Krenuo je ka izlazu. U toj polumranoj prostoriji, kroz izmaglicu alkohola i suza, odjednom se neto ogromno, vornovato stvorilo pred njegovim oima. Nita vie nije video. BUENJE Buenje je bilo bolno. Pored kreveta je ostala aa sa malo rakije. Kako je pao sa kreveta, glavom je udario u kristalnu au, tano u visini obrva. Ba tamo, gde je u snu trebala da udari erifova pesnica. Sreom, aa se nije razbila. Ipak nije imao toliko tvrdu glavu. Na venanje tog dana nije mislio.

7

SAN DRUGI Da li je ovo Peta avenija? Njujork jeste sigurno, a ovaj ovek pored njega je Dord. Ko je taj Dord uopte? Pisac nije znao. Znao je samo, da je ovek kupio jednu njegovu sliku, i da sada hoe da je predstavi u svojoj galeriji. Sa slikom i njega. Platio mu je put u Ameriku, obezbedio pristojan hotel i naravno, organizovao je izlobu. Jue ga je na aerodromu saekao njegov voza, odveo u neki hotel i rekao, da e danas gospodin Dord doi po njega u sedam sati uvee. To je bilo sve. Ostavio ga je samog u hotelskoj sobi, negde u Njujorku, negde u Americi. Pisac je prvi put bio u Americi. Njujork je poznavao samo iz filmova, ali nije hteo svoje prvo vee u gradu iz snova da provede u sobi. Spremio se, i krenuo je dole u foaje. Recepcionar ga je nezainteresovano pogledao, i nastavio svoj posao. Izaao je na ulicu. Oekivao je guvu, kakvu je video u filmovima. Nita. Nekoliko prolaznika koji su urili svojim poslom. Gde da krene? Levo ili desno? Pojma nije imao, u kom delu grada se nalazi, a i da je znao, bilo bi svejedno.inilo mu se, da vie prolaznika dolazi s leva, pa je poao na tu stranu. Meutim, koraajui, nita interesantno nije video. Kue, zgrade, koje su oigledno bile stare. Kafei sa osvetljenim prozorima, kroz koje je mogao da vidi ljude, kako ispijaju svoje pie. Razmiljao je, da sedne u jedan od uvenih Njujorkih utih taxija, ali gde bi otiao? Da li bi posle znao da se vrati? Ne zna adresu hotela, ak ni deo grada u kom se nalazi. U to, stigao je do neega, to je liilo na prodavnicu. Reio je da ue. Za udo, unutra ga doeka ambijent, kao i kod kue. Slini mirisi svega i svaega to je visilo sa rafova, ili bilo izloeno na tezgama. No, njega je interesovalo pie. Naravno, u Njujorku nije dolazilo u obzir nita, osim viskija. Gledao je etikete na flaama. Bile su mu nepoznate. Traio je ono, to je i kod kue mogao da nae u prodavnicama. Izgleda, da je prodavcu bilo sumnjivo njegovo neodluno muvanje oko rafova. Priao mu je. -Hej drue, da ti pomognem? Trai neto posebno, ili neto po tvom depu?

8

Pisac na svom loem engleskom je pokuao da mu objasni, da bi voleo viski, ali da su mu ove marke nepoznate. -Stranac, a? Odakle si drue? -Iz Evrope, iz Srbije. -Srbija...Gde je to? Jel to bilo neto u Sovjetskom savezu? ta da mu kae? Do pre dva meseca su iznad njega leteli Ameriki i ko zna kakvi avioni, a on i ne zna koga su bombardovali! Dodue, kao da ne zna ni to, da je Amerika nekoga uopte i bombardovala! -Nije ovee, ona je bila najdalje od Sovjeta. To ti je evropska vukojebina. Ni kod Rusa, ni kod Evropske unije. -Pa, gde ste onda? -To bi i neki od nas voleli da znaju, ali veini je dobro tamo gde jesu. -Dobro, koji e viski? Pisac je gledao neodluno. ivas, Tiers, Balantajns...? Nita od toga nije video. -Jel ima Doni Voker? Prodavac ga je bledo gledao. -Doni, ko? -Doni Voker. Ima blagi ukus dima. Pa zna valda, Harvi Kajtel ga reklamira. Prodavac je gledao u Pisca, kao da je pao sa Marsa, a on je samo doao iz Srbije. -Nije valda, da ne zna ko je Harvi Kajtel? -Nije moja muterija. Pisac je zaustio da mu objasni o kome je re, ali se na vreme trgao. -Dobro, nema veze. Jel ima ili nema Doni Voker? Prodavac je dugo preturao meu flaama, da bi na kraju nemono rairio ruke. -Dobro, daj bilo ta! Samo, da bude dobro. -Vidi ovo! To nije Ameriko ubre. To je Hajlands krim, pravi kotski viski. Malo je skuplji, ali...! Najzad je Pisac ponovo bio na ulici. Sa flaom neega u ruci. Vie nije hteo da se eta. Krenuo je nazad u hotel. Setio se scena iz filmova, u kojima usamljenog etaa preretne neki crnac, i bez rei ga napadne. No je ve uveliko bila pala, ali nigde nije video nekog sumnjivog lika. Bili su to etai, u glavnom parovi, ili sa psima. Za loe momke jo je bilo rano. U hotelu ga doeka ovek na recepciji. -Nije ba najbolji izbor.-rekao mu je, pokazujui na flau koju je nosio. -Jedino sam ovo naao. Ovde kao da ne pijete ameriki viski. -Da li si bio kod Rasela, tu malo nie? -Ne znam kako se zove, ali, da, tu na nekih dvesto koraka-pokaza Pisac smer gde se nalazila prodavnica. -Eh, kod njega treba da ide ako ti treba met ili krek. Koji si viski traio? -Balantajns, Tiers, Doni Voker, bilo ta. Nije znao ni za jedno. Ni za Harvi Kajtela. Recepcionar se nasmejao, i odmahnuo rukom. -Ma, njemu je droga pojela mozak. Koji hoe da ti nabavim, od onog to si nabrojao? -Nemam ja para da platim vae hotelske cene.

9

-Ne brini. Gospodin arls je zvao, i rekao da ti u svemu stanem na raspolaganje. Tu, na 50 jarda je dobar podrum, gde se prodaje pie. ta hoe? One koje si nabrojao, nisu loe marke, ali ja ti savetujem viski iz Tenesija. -Kae, na 50 jarda je ta prodavnica? Nemoj da se mui, otiiu do nje. -Ne bih ti savetovao. Vidi da je no, a ovo je ipak Njujork. Opasan je ovo kraj. Hoe i neto da pojede? Hotel nema restoran, ali naruiu ti neto, ako si gladan. Hot dog, izburger? A viski da bude Dek Denijels? Jel moe? -Ok, kako ti kae, ali neka budu dva hot doga. ta emo sa ovim?-pokaza Pisac na pie koje je drao u rukama. -Dau ga nakoj pijanduri, ima ih dosta oko hotela. Njima nee koditi. Pisac je pomislio, da pozove ovog momka gore u sobu, da u drutvu popiju viski i malo popriaju, ali upravo rei koje je ovaj izrekao, naterale su ga da preuti svoju ideju: Ne bih ti savetovao. Vidi da je no, a ovo je ipak Njujork. Popeo se u svoju sobu na treem spratu ovog hotela. Nakon nekoliko minuta jedan mladi crnac mu je pokucao na vrata i dodao mu papirnu kesu u kojoj je bio viski i dva hot doga. Pojma nije imao koliku napojnicu da da momku, koji je postrance stajao, sa dlanovima u poloaju, koji nisu ostavljali sumnju u to, ta oekuje. Iz depa na pantalonama izvukao je pola ake nekog sitnog, metalnog novca, i spustio je u njegovu ispruenu aku. Po irokom osmehu mladog crnca, zakljuio je, da je baki dovoljan. Jo se nije snalazio sa tim sitniem, i sve to je bilo manje od jednog dolara, za Pisca je bio problem. Jeo je hot dog bez apetita. Ne da nije bio dobar, hot dog svugde u svetu je isti, nego nije mu se jelo. Ve jednom u ivotu, pre nekoliko godina je imao taj oseaj, da jede zato to mora, a ne zato to mu se jede. Za taj period mogao je da nae objanjenje, ali za ovaj dananji-ne. ak mu ni viski nije prijao. U poetku. Uzeo je stolicu, izneo je na balkon, pored sebe stavio pie, pepeljaru i cigarete, i seo je. Bilo je hladno, ipak je bio tek april mesec. April u Njujorku. Setio se jednog nekadanjeg hita, koji se zvao April u Beogradu. April u Beogradu i u Njujorku nikako nisu isti-pomisli i nazdravi samom sebi. Na tom prohladnom vazduhu osetio je kako mu viski najzad prija. Znao je, da Rusi svoja pia piju naiskap. Nije znao da li i Amerikanci to rade, ali je ipak odluio, da e Ameriko pie te noi, piti na Ruski nain. Njujork! Najzad Njujork! Grad iz mladalakih snova i matanja. Die isti vazduh sa Harvi Kajtelom i Lu Ridom. Seo je na stolicu i podigao noge na metalnu ogradu. Njujork mu je bio pod nogama. No, ne ba pod nogama, jer trei sprat hotela i nije neka visina u ovom megapolisu. Svetla na sve strane. Trepua, raznih boja. Do treeg sprata nije dopirala buka saobraaja, koga u tom delu grada, ili bar u toj ulici i nije bilo preterano puno. Udisao je vazduh punim pluima. Miris Njujorka-mislio je. Svaki grad ima svoj miris. Ovo je ba tako, kako sam zamiljao! Flaa Dek Denijelsa je ve bila dopola prazna.

10

Pisac je gledao u svetla Njujorka, koja su bila svuda oko njega, a ipak tako daleko. On je bio stanar ko zna, kog razrednog hotela? Kako je uopte dospeo tu? Ameriki san? Srea? Nije hteo da izlae na onoj izlobi, koja je bila organizovana druge nedelje bombardovanja. -Stvarno ne razumem, zbog ega pravimo ovu lakrdiju? Ljudi negde ginu, a mi slikamo, sviramo, i ta ja znam, ta jo radimo, i sve to ne da bi uprli prst u pravi razlog i pravog krivca za ovo, nego mu se jo stavljamo u slubu. Da mi je znati, ko je taj reinkarnisani Gebels, koji upravlja ovom morbidnom predstavom! Ipak su ga nagovorili da izloi sliku. Nakon otvaranja, priao mu je jedan ovek. Nije ga poznavao, mada mu je ovaj rekao da je iz grada. Zatraio je da fotografie njegovu sliku, i pitao ga je za cenu. Dozvolu za fotografisanje je dobio, ali Pisac nije znao koja je cena njegove slike. Ve odavno su se slike prodavale, ne po vrenosti, nego po nekim drugim kriterijumima. -Otkud znam! Koliko vi nudite? Na kraju, dogovorili su se, da se vide za nekoliko dana, pa e odrediti cenu. -Ako nam ne padne neki avion na glavu, do tada-rekao je Pisac. Avion ne, ali rezervoar od jednog je pao svega dve ulice od Pisca, dan pred ugovorenog termina. Videli su se. Ponuena cena je ostavila Pisca bez daha. -Gospodine, ja sam autodidakta. Akademiju sam video samo onda, kad sam se popeo na Petrovaradinsku tvravu, da se tamo proetam sa nekom devojkom. ovek je rekao da to nije sve. I nije. Upravo ovaj njegov boravak u Njujorku je drugi deo cele prie. Sledi i trei, a ako sve bude kako treba i etvrti. Kupac je sliku kupio za gospodina arlsa iz Amerike. Mesec dana nakon zavretka bombardovanja, stigao je poziv za Pisca da doe u Njujork, gde e gospodin arls izloiti njegovu sliku. Oigledno, i njega. Nije mu ba bilo jasno, ta sve to treba da znai, ali to je bila idealna prilika da najzad stigne u toliko eljeni grad. Sva srea, od viskija je bila samo jedna flaa i to pri kraju. Od Njujorka nikad kraja! Huka velegrad, njegova svetla i miris kao da su trajali celo to vee i no. Sutradan, ba kad se Pisac izmigoljio iz kreveta i istuirao, neko mu je pokucao na vrata. Bio je to ve poznati recepcioner. Rekao mu je, da ga gospodin arls eka u holu hotela. Pisac se na brzinu obukao i siao. Nije mogao da ga promai. Bio je jedini, osim recepcionera u holu. Pisac ga je odmeravao. Tako nekako ga je i zamiljao. Usiljena elegancija, izvetaeni maniri, slatkasti vonj parfema, i totalno demode i neukusna frizura. Ogroman zlatni prsten na prstenjaku desne ruke. Kako se sa takvim nakitom usuuje ii po Njujorku? Ispostavilo se, da gospodin arls po Njujorku ide kolima. Od vrata do vrata. Samo ulazi i izlazi kroz njih. Pisac je izaao za njim, i seli su u neku Ameriku limuzinu. Gospodin arls ga je odveo na ruak, koji je mogao da bude i veera, s obzirom na vreme. -Moj ovek, onaj koji je kupio sliku za mene, ree mi da vi znate indijanski jezik. Kog plemena?

11

ta da mu kae? -Ne indijanski jezik, nego ja Engleski govorim kao indijanci u vaim western filmovima. -A, to je udesno. Onda ete se dobro sporazumevati ovde, jer veina Amerikanaca upravo tako govori. Nikad mi nee biti jasno, zato ne kau da Amerikanci govore Ameriki, a ne Engleski? Ha, ha, ha...! Piscu ba i nije bila jasna ova ala, ali nije preterano razbijao glavu oko nje. Neto mnogo vanije je hteo da sazna od gospodina Dorda. -Kako to, da vam se upravo moja slika dopala? Zato ste nju kupili. Ja ak ne mogu za sebe da kaem ni da sam slikar, a i dolazim iz zemlje, koja ne verujem da je naroito poularna kod vas. Jue uvee me jedan pitao, da li je ona bila deo Sovjetskog saveza! -Eh, prijatelju, ovo je Amerika! Tu te niko ne pita da li voli ili ne voli neto. Ovde se pita, da li neto donosi pare, ili ne. -Ne verujem, da slika jednog totalno nepoznatog oveka koji slika, donosi pare. -Ne razumete. Ne prodaje slika samu sebe. Znate ta je marketing? To to ste vi samouk i nepoznat, to nije bitno. To to dolazite iz zemlje koju smo mi bili primorani da bombardujemo, daje neku notu egzotike. To je ve marketing. Najbitnije je to, to ste vi sa vaom slikom zaetnik jednog novog umetnikog pravca, kojeg sam ja izmislio, odnosno marketinki artikulisao. -Taj se pravac zove...? -Naivni eksprezionizam! Sloite kockice! Nemate slikarsko obrazovanje, a slikate. Znai-naiva! Dolazite iz zemlje koja prolazi kroz isto to, kroz ta je prolazila i Vajmarska Nemaka, koja je rodila ekspresionizam. Sve to nije novo, ali kad se ta dva elementa spoje, e to je ve neto! Naiva, plus ekspresionizam! Naivni ekspresionizam! Pisac ga je u neverici gledao. No, gospodin arls je nastavio: -Ja ne znam, kolika je umetnika vrednost onoga to ste vi naslikali, a ja kupio, ali ponuditi neto novo, upakovano kako treba, e to mene interesuje! To je marketing. Dananja izloba, gde e biti samo ta jedna slika, to je marketing, a marketing su pare! Pare, pare, pare...! Za mene, a naravno i za vas. Vreme je da krenemo. Njujork eka naivni ekspresionizam! ofer ih je vozio nekim bulevarom, za koji je Pisac mislio da je 5. avenija. Moda. Toliko malo je vidio od Njujorka! Dok je bio u hotelu, pomislio je da bi trebalo da se proeta, ali nije eleo da proe kao u Moskvi, kada je bio tamo da svira. Drugi, ili trei dan boravka tamo, posle jedne teke pijanke, ustao je i odluio da e malo da razgleda Moskvu, dok ostali iz benda spavaju. Na izlazu iz hotela Kijev stajao je voza limuzine koji ih je vozio. Krenuo je da mu otvori vrata. -Ne-rekao mu je Pisac,-idem da se proetam. Ti popij jedno pie na na raun. -Ne moe tako. Ja znam gde da vas vodim i ta da vam pokaem. -Ma, mene to ne interesuje, prijatelju! Hou da vidim, da osetim ovaj grad, ljude, trgovine... -Samo vi sedite u kola, ja u vam pokazati ono to se moe. Pisac ga je odgurnuo u stranu, i zakoraio je na Moskovski asfalt. Uspeo je da stigne do kraja hotela, kad su se dva policijska igulija stvorila ispred i iza njega. Na trotoaru.

12

Policajci ba nisu bili neni. Odveli su ga u stanicu, gde ga je odmah u neku malu sobu uveo ovek, koji je bio slino obuen, kao i njihov voa. Crno odelo, bela koulja, tanka crna kravata. Vie mu je liio na konobara nego na policajca. Nisu se dugo objanjavali. Policajac je rekao Piscu, da je voza ujedno i turistiki vodi, i da on oba posla kvalitetno radi, i da zna ta je interesantno za videti. Pisac je pomislio, da taj voza-turistiki vodi ima jo jedan posao. -Va voza vas eka ispred ulaza. Izvolite paso, i elim vam ugodan boravak u naoj zemlji. Sutra uvee u doi na va koncert. Nae odelenje je dobilo nekoliko ulaznica, i ja sam jedan od sretnika koji je dobio dve. Da, molim vas da se vie ne etkate bilo gde. Doli ste posredstvom kulturne razmene nae dve zemlje, i ne bih voleo da imate bilo kakve neprijatnosti, ni sa nama, a ni sa oloem sa ulice. Naravno, bilo je to jo uvek era Sovjetskog saveza. U Njujorku ga sigurno ne bi hapsili, jedino ega bi trebalo da se plai, jeste olo sa ulice. Zbog toga se do sada nije puno etkao. Recepcioner mu je inae rekao, da kraj oko Avenije Istern ba i nije neko bezbedno okruenje. -Pozvao sam poznate ljude na ovu izlobu. uli ste za Cimermana, Hjui Valasa, Kodija...? Pisac je samo kimao glavom, ali ni za koga od navedenih nije imao pojma, ko su? -Vaa slika e biti jedina na izlobi, i to je deo marketinga. Naivi i ekspresionizmu sam dodao jo i glamur klasike-govorio je gospodin arls.-Nadam se, da ste dobro ruali, jer e ampanjac tei u potocima! -Vie volim viski. Ja ve deset godina ne pijem nita osim viskija i votke. -Ovog puta ete morati! Bar onu jednu au, nakon sveanosti otvaranja i skidanja vela sa vae slike, ok? Izloba je bila organizovana u foajeu nekog hotela. Bilo je puno ljudi. Toalete, na koje Pisac nije navikao. Mirisi na koje Pisac nije navikao. Vetaki zubi i izvetaeni osmesi na koje Pisac nije navikao. Blaziranost, na koje Pisac nije navikao. Rukovanja sa nekim ljudima, pitanja na koja niko ne oekuje odgovor. Slika prekrivena nekom tkaninom, koju je gospodin arls krstio kao veo. Muzika, koja je bila deo timunga. Dobro odsvirane nesadrajne pesme. Govor nekih ljudi, koje su svi kao sluali. Govor gospodina arlsa, njegove teatralno rairene ruke koje ga pozivaju da pridje postolju na kojoj je stajala slika. Maioniarski pokret, kojim je veo skinut. Aplauz. ampanjac. Pisac ba i nije bio uveren, da ljudi koji stoje iza prva dva tri reda mogu bilo ta da vide. Gospodin arls ga je gurao napred, i u ruku mu je tutnuo mikrofon. Beini. Pisac pomisli: Toga ve i kod nas ima. -Sad e umetnik, koji je doao iz daleke zemlje, rei, kako je nastala slika, koja oznaava jedan sasvim novi pravac u umetnosti! -Nema tu ta puno da se pria. Valda znate, da ste nas pre nekoliko meseci bombardovali. U zemlji, u kojoj ve onda nije bilo niega, tek tada je bilo sve manje od toga. Ja sam pokuavao da zadrim zdrav razum slikajui. Skoro da se moj ivot sveo na slikanje, spavanje, i naravno opijanje. Jednog dana sam poeo sliku, dola je no, morao sam da upalim svetlo da bih video, jer slika nije bila ni blizu kraja, a vukla me da radim. U neko doba nestalo je struje. Morao sam da naem neki patrljak od svee, koji sam

13

upalio. Pod tim osvetljenjem sam meao boje, gradio oblike, stvarao atmosferu, i to je to. Slika je pred vama. Ljudi su okruili Pisca. U glavnom, nije razmeo ta su priali. Ubrzo je shvatio; nije bitno ta priaju, nije bitno ta pitaju, inae nikoga i ne interesuju odgovori. Svi su samo eleli da se uje njihov glas. Najzad se Pisac doepao nekog mirnijeg kutka. Konobar sa ogromnom tacnom je proao pored njega. Pisac je skinuo au. Probao je ta je u njoj. Viski! Najzad viski! -Momak- rekao je konobaru kad je ponovo proao pored njega,- napuni mi au sa viskijem i donesi. Svaki put kad proe, donesi mi au viskija. Neke lepe ene su mu se pridruile. Nazdravljali su. One sa ampanjcem, Pisac sa viskijem. Oigledno, da taj instant ruak nije bila dobra podloga za viski, bar ne u toj koliini i za taj tempo. Poslednje ega se seao bilo je, da ga je jedna dama uzela za ruke i odvela do njegove slike. Gledala je sliku, dugo, dugo, a onda se okrenula prema njemu. Pisac je osetio na usnama njen vlaan poljubac, koji je trajao, trajao, trajao... BUENJE Pisac je sedeo na krevetu u svom ateljeu. Gledao je u sliku, koja je stajala na tafelaju. Flaa Dek Denijel viskija, koju je prethodno vee iskopao iz neke kolekcije, koju je napravio jo njegov otac, stajala je prazna pored kreveta. Vrata od ateljea su se polako otvorila. -Budan si? Bila je to njegova sestra. Pratila je njegov ukoeni pogled. -E, najzad si uspeo. Sad si stvarno zreo za psihijatriju!

14

SAN TREI Pisac je sedeo na obali mora. Sunce je zalazilo. Za nekoliko trenutaka e potonuti u beskrajno more. Ovo bi trebalo da bude idilina atmosfera, ali za Pisca nije bila. Zato? Nije mogao da objasni, ni drugima, ni sebi. Pored njega je stajala flaa vina. U rancu jo jedna. Poto je prva ve bila dopola prazna, pitao se, da li e imati dovoljno za tu no. Nezgoda u tom vinu je bila, to se njegov efekat oseao u nogama, ne u glavi. Bar u poetku. Kad bi postojalo neko pie, koje bi od prvog gutljaja omamilo oveka!-pomislio je Pisac. Pitao se, ta ga je ovo vee nateralo na osamu na obali mora? Zato je ceo dan sluao Balaevia? Tuga ravnice, koje su u njegovim pesmama, nisu dobro drutvo na odmoru. Naroito onaj stih o Bogu i dodavanju tereta na strmini. Stalno se vraao na njega. Plaio se da e vokmen da pojede traku, a dan povratka je bio jo daleko. Kao da je ta pesma bila svakodnevna hrana. O svakodnevnoj redovno ishrani nije bilo ni rei. Za to nije imao dovoljno para. Preko dan, pored njega je leala prsata (pristojno reeno) crnka. Razmenuli su poglede nekoliko puta. Par puta mu je prila i zatraila upalja. Dva-tri dana tu se sve zavravalo. Dolo je vreme kad Pisac vie nije mogao a da je ne pozove na kafu. Popili su kafu, uvee i pie. Na kraju, svako je otiao u svoj bungalov. Nakon toga, i dalje su svakog dana leali jedno pored drugog na vruem pesku, uvee su popili nekoliko pia zajedno, a potom bi svako otiao u svoj bungalov. Pisac se svaki dan preispitivao. Zato? Zato je nije pozvao kod sebe? Zato samo lee jedno pored drugog, kao da su se sluajno zadesili na plai? Zar mu se nije dopadala? Nije znao odgovor. Bila je lepa, zgodna, mnogi mukarci na plai su se okretali za njom. Razgovor sa njom je bio prijatan. Onda, zato? Previe pitanja. Pisac je znao, da ne postoje odgovori na sva pitanja. On nije imao odgovor ni na jedno. Nije ih ni traio previe. Pio je dugakim gutljajima vino. Vino se pije drugaije. U njemu se uiva, meutim, on ve dugo nije pio iz uivanja. Te veeri je brzo zavrio sa svojom poznanicom sa plae, iako je pre toga bio odluan, da e je te noi pozvati u svoj bungalov. Bili su odrasli ljudi, to da ne? Meutim,... Izgovorio se na umor i jako sunce, koje ga je preko dana iscrpelo. Po njoj se videlo da je razoarana. Kao da je i ona planirala zajedniku no. Nita od toga! Otiao je do svog bungalova, uzeo dve boce vina i siao je na obalu. Pio je, gledao u more. Prvo vreme se zabavljao da promilja sve ono, to se te veeri nije dogodilo.

15

Sad bi smo se ljubili. Sad bih joj mazio grudi, preko majice. Igrao bi se sa njenim bradavicama. Lagano bih krenuo rukom prema bedrima. Ne meu noge. Prvo oko guzova i gornjeg dela butina... Na te matarije je potroio prvu polovinu prve boce vina. Sedeo je na pesku. No je ve uveliko pala, oko njega je bila tama. Jedino svetlo je dolazilo od meseca i njegovog traga po vodi. Negde je uo, da se to zove meseev most. Nije vie razmiljao ni o emu. Njemu to, inae nije teko padalo. U tami nema nadraaja, koji bi pokretale mozak. No, tiina. Ni more se nije ulo. Bilo je tu, mirno, beskrajno, sa tajnama, od kojih ovek verovatno nikad nee otkriti sve. Setio se neke teorije, da ovek treba da zamisli da je orahova ljuska, koja pluta po moru. Mala, beznaajna stvar koju beskrajna voda nosi gde god eli, ali ona ipak pluta na povrini. Ne moe da potone, makar kako veliki talas da je preklopi. Uvek iznova izroni. to je dalje nose valovi, to je orahova ljuska dalje u beskraju. U beskraju kraja nema. Neko joga uenje. Pisac se vie nije seao u vezi ega, ni gde je to uo. Mozak mu je sve manje radio. eleo je da ostane i bez tih unutranjih nadraaja za razmiljanje. Vino, more i tama su mu pomagali u tome. U jednom trenutku osetio je, da je stigao daleko. Toliko daleko, da vie nije bio svestan svoje okoline. Ni mora, ni flae sa vinom, ni peska, ni tame. On sam je postao tama. .Nije mi potrebna joga da bih bio u beskraju!-pomislio je Pisac. Beskraj u koji je stigao bio je udan. Sve je bilo beskrajno. Beskrajno detinjstvo, beskrajne ljubavi, beskrajna srea, beskrajna tuga, beskrajna nadanja, beskrajna razoarenja...! Zato bi neko poeleo beskraj? Kada bi znali, da u njemu i sve ono runo traje u nedogled. Nema kraja niemu. Uostalom, ja sam izgleda u beskraju. Da bi svoj beskraj ipak doveo do kraja, makar i privremeno, Pisac je dobro otpio iz flae. Nervirao ga je meseev most na vodi. Zavravao se tano kod njegovih nogu. Bila je to slabana svetlost, ali Pisac je eleo mrak. Tamu, da ga niko ne vidi, da on nita ne vidi. Bio je sam na plai, ali nije ni sebe eleo da vidi. Plaio se, da e videti sebe u tom uasnom beskraju. Dabe se povlaio u tamu koja mu je gromoglasno govorila: Ne vredi ti da bei, beskraj je u tebi! Strah od zmija ga je vratio na obalu pored mora. Iza peanog dela plae prostirao se pojas sa niskim rastinjem, na koji su ga upozorili, da tamo moe biti koja ljutica. Bio je poetak sezone, pa nisu stigli da sumporom obezbede plau. Koliko se pesniki beskraj razlikuje od onog stvarnog! Zato nas lau? Ponovo je sedeo pored mora. Pio je to vino, koje mu nije uopte prijalo. Kad bi se ovek setio kako e mu sutradan biti, verovatno se nikad ne bi opio! Ponovo je gledao u tamu. Misli su mu same dolazile, ali on nije obraao panju na njih. Kako dole, tako i otile. Dolazile su nove. Pisac se potpuno opustio. Tama ga je obavijala, i oseao se kao da postaje deo nje. Kao da vidi kroz nju. Trgao se. Kao da je uo neku muziku u daljini.

16

Jeste, to je muzika. ak je mogao da prepozna pesmu. Stara stvar Flitvud MekaAlbatros. -Zar neko jo to svira? Nije video izvor zvuka, ali je pretpostavljao, da je sa neke terse sa druge strane zaliva. Voda je donosila dobro poznati zvuk gitare. Albatros je pokrenuo oseanja. Bilo je ovo de ja vu. Sve je bilo isto, kao pre trideset i kusur godina. Sam na obali ovog istog mora, sa flaom vina, cigaretama. Samo on vie nije bio isti. Tada, na pragu ivota, te noi ta pesma mu je toliko toga obeavala. Verovao je. U muziku i ljubav. Ostvarenje njegovog ivota. Stigao je i do jednog i do drugog, ali ni od jednog ni od drugog nije nita ostalo. Zvuci Albatrosa su polako utihnuli.

BUENJE Pisac se tekom mukom digao iz kreveta. Zvono na vratima nikako nije prestajalo da zvoni. Pogledao je na sat. Devet sati, a on je legao, ve je svanulo. Ko bi to mogao biti? Otvorio je vrata i na njima ugledao svog drugara. Stajao je uplakan i bled. -Jel ima neto da popijemo?

17

SAN ETVRTI Minhen. Pisac je uao u Bombonjeru. Tekom mukom se probijao kroz guvu. Studenti su pravili uobiajenu galamu. Pomalo su ga udno gledali, verovatno zbog njegovog naina odevanja. Oni su svi bili u nekim odelima i kravatama, a Pisac je, kao i obino, nosio svoj dins, sa nekom preirokom majicom. Najzad se probio do stola pored male, improvizovane bine. Za tim stolom je sedeo Frank Vedekind. Gledao je u masu, koja e se ubrzo, kad se on popne na binu, postati publika. Pio je mutno belo vino, kao i obino. Njegova ria, kratko podiana kosa kao da je bila svetlost u toj polumranoj prostoriji. Gledao je u Pisca onim njegovim tunim oima. Bez rei mu je pokazao na stolicu, gde da sedne. -Zdravo Frank. Kod tebe svako vee sve vie mladei. -Nemaju pametnija posla. Ti? -Sad sam stigao. Nadao sam se da u te ovde nai. -Naao si me. Hoe au vina? Pisac je znao, da je to vino njegov honorara za nastup te veeri. -Ne volim vino. Ono te pokriva kao ebe, ak i ne zna do kog si stepena pijanstva stigao. Kad te uhvati, ve je kasno. Ja vie volim rakiju. Vedekind je mahnuo konobaru i naruio: -naps. Ne au, celu flau. Naruena flaa estokog pia je stigla. Pisac se maio novanika i htede da plati. -Koliko sam duan? -Deset maraka. Pisac je preturao po novaniku. Imao je samo dolare, dinare, evre. -Mani, to su novci iz nekog drugog doba. Ja u platiti. Kai gazdi-rekao je konobaru,- da je ova flaa moj honorar za sutra uvee. Gledao je u Pieve farmerice. Lagano je spustio ruku i opipao ih. Negde, neko bi pogreno protumaio ovaj in. -Sviaju mi se tvoje pantalone. -To je dins. Ve je otkriven u Americi, ali trebae da proe jo pedesetak godina da postane popularan u Evropi. -U njima bih mogao da sedim svugde, a da se ne izliu. -Ako nisi primetio, stvar i jeste u tome da izgledaju izlizano.

18

Pili su. Pisac je gledao ljude. Mahom su to bili mladii. Liili su na studente. Bili su oputeni, mada glasni, na momente buni. -Lepo je videti ovoliko mladih ljudi, koje interesuje umetnost-ree Pisac. -ta im drugo preostaje? Kod kue strogi oevi, na ulici policija, a u koli nadobudni profesori, koji ih teraju da gledaju unazad, umesto napred. Gde ste vi, dokle ste stigli? -Mi smo u vremenu koje vama tek predstoji. -To ti je tako, moj mladiu. Neprekidno ponavljanje. -Sve je otilo do avola. oveanstvo se niemu ne naui, bez obzira na to to si rekao, da se u kolama ui samo ono to je bilo. -Zlo uvek nadivi. Posaeno seme iznikne. Prvo bude divan cvet, ali kad latice uvenu i opadnu, ostane ogoljena sutina, ali seme za novo klijanje je ve rasuto. -Nije ni udo, to vie nema umetnosti! -Tu si u pravu. Umetnost je mrtva, bar u onom klasinom, tradicionalnom smislu. Upravo ta smrt ju je spasla i uinila besmrtnom. ta je umetnost inila kroz vekove? Slavila neto, ega nije bilo u stvarnom ivotu. Idealne proporcije mukaraca i ena, pastoralne predele, koji su samo zahvaljujui slikarima takvi. ekspir je bio genije, ali gde je tu stvarnost? U idealnoj ljubavi koja se zavrava samoubistvom? U freskama koje su raene po narudbi crkve umetnik nije imao slobodu da stvara. On je ilustrovao neto imaginarno. To su hiljade ljudi videli, i verovali su da je sve to tako bilo, da su ljudi ili sveci na slikama upravo tako izgledali-sretni, zadovoljni i uzvieni. Crkvi je to bilo neophodno. Da se razumemo, Leonardo ili Mikelanelo su bili veliki. Oni su sve to iskoristili, da radei na svojim delima za sebe izvuku pouke, o perspektivi, anatomiji, volumenu...ta dalje? Slikalo se, sve je bilo smeteno u prostor tano onako, kako to treba da bude, da bi ljudsko oko bilo zadovoljeno, ali gde je tu bio stvarni ivot? Gde su tu bili stvarni ljudi, sa svojim radostima, tugama, nesreama, brigama, tragedijama? Gde se tu vidi vreme u kojem su iveli? Isto i u muzici, pozoritu ili u pesmama. Svi su slavili lepotu, a nje u stvarnom svetu ima najmanje. Smrt je smrt, ma kako su je posle proglaavali pametnjakovii. Trebali su da pitaju onog, koji je iao na gubilite! Koliko danas nama znai herojska borba nekog bradatog viteza? Samo ljudi tog doba bi mogli znati, ta zasluuje: aplauz ili truli paradajz! Pisac je netremice gledao u Vedekindove oi, koji je nastavio: -Univerzalna istina ne postoji. Ni univerzalna slika ili pesma. To je sve kroz vekove podgrevana iluzija. Ona je bila potrebna odreenom sloju, koji je nametao i nain ivota, i ukus u umetnosti, ljubavi, piu, ratovima... Sve! Dolazee generacije nisu tu mogle nita, jer ako se nisu drali pravila, nisu imali anse ak ni kod svojih oeva! Morali su da se priklone, a kad su jednom to uradili, postali su gori od svojih predaka. To je bio nain, na koji se Pruski duh odrao i razvio u ovo to je danas. No, nije to samo kod nas, svugde je isto. Zato ratovi? Upravo zbog toga. Sve ovo vreme, svet nije odmakao od plemenskog naina razmiljanja i borbe za teritoriju. ije pleme je najhrabrije, ko ima najveu teritoriju, ije su ene najlepe? Gluposti, a umetnike su koristili da veliaju te teme, naravno to su lepe znali. Malo je bilo Direra, El Greka ili njima slinih. Sreom, ve smo u dobu gde se to menja. Bilo je par ljudi, koji su dali neke smernice, a tu oko nas su mladi stvaraoci, slikari, pesnici i pisci, koji su to shvatili. Percepciju idealnog zamenjuje percepcija ivota i due. Bitno je, ta meni znai ono to

19

vidim. Za mene i za svakog drugog. ak, ne mora za sve da ima isto znaenje. uo sam za nekog ludog Holandeza koji slika takve slike, da niega slinog nije bilo u istoriji slikarstva, zatim ima tu jedan Belgijanac, pa neki Norveanin. Najvie volim to grupe mladih Nemaca shvataju to, i slikaju i piu svoja stanja due. Ne plae se da kau: Ljudi, ja sam tamo urlao od straha, ili boli, ali to vama nije nita pomoglo. Vi treba da urlate zbog sebe! Vedekind se pridigao od stola. -Ostani tu. Idem malo da ih zagrejem, mislim da e i tebi biti interesantno. Pisac je sedeo sam za stolom i sluao Vedekinda, koji je pevao neke svoje pesme, pratei se na gitari. Imao je udan, nekolovan glas, ali te pesme niko drugi ne bi mogao da otpeva, a da one imaju efekat, koji su imale. Nije znao Nemaki toliko dobro, da bi razumeo sve o emu se u njima radi, ali melodija, naglasci, tiho recitovanje, koje bi smenio urlik uinili su, da je svaku pesmu doiveo. Ni jedna ga nije ostavila ravnodunim. Uz sve to, Vedekinda je trebalo i posmatrati, jer mimika njegovog trokavog lica je jasno davala do znanja, da je sve ono o emu je pevao doiveo, na svoj nain, i da je to ostavilo traga u njemu. Nije traio da publika plae kad je opevao smrt prostitutke, koja je radila za koru hleba, da prehrani svoje dete, ali Vedekindu su suze navrle na oi. Smejao se, kada je pevao o sebi, kako ustaje iz groba, i pod mikom nosi svoju odseenu glavu, koraajui prema roditeljakom domu. Muzika i pesme su se kod Pisca meale sa onim to mu je Vedekind pre toga govorio. Znai, tako je to izgledalo na prapoetku! Posle dobrih sat vremena, Vedekind je ustao: -Bie jo, ali sad mi treba vina! Siao je sa male, improvizovane bine i seo pored Pisca, koji je pod utiskom onoga to je uo, pijuckao svoj naps. -Eto tako, dragi moj prijatelju. Upravo si prisustvovao neemu to nikada nee biti umetnost, jer ne nudi i ne trai univerzalno. Svako od nas je univerzum, zaseban i izolovan. To to je tebe moda spravom zabolelo, druge je ostavilo hladnim. Zato? Ko zna, ali je tako. -Znam efekte ovoga to zovu nekim zajednikim imenom, ali ga nikada nisu znali definisati. -Ne interesuje me. Ponavljam ti, ne pravim umetnost. Ovo je vreme poetak. Poetak, kada na scenu stupaju kreativci, a ne umetnici. Ti ima sree. U tvom vremenu vie nema umetnosti i umetnika. Ima mnotvo kreativaca, koji stvaraju u skladu sa ivotom. Vi neete ni moi, ni morati da se drite ustaljenih kliea. Dolazi vreme, kada ete shvatiti, da je sve na ovom svetu ve naslikano, odsvirano, napisano na sve mogue naine. Vama ostaje da budete kreativni na svoj, lini nain. Kaete, da je lepo lepo, a runo runo. Sve to pripada ivotu. Na kraju krajeva, kako prepoznati sreu, ako ovek ne zna ta je tuga? Tvoju tugu ja ne mogu da oseam. Ona je samo tvoja. Moe da je pokae svetu, da taj svet vidi i da je na svoj nain doivi, ali je oni nikada nee oseati kao ti. To je samo tvoje. No, nije bitno. Verovatno, da i ovo to ja priam ti samo doivljava na svoj nain, ali ne moe da oseti. Tebi je moda neto razvuklo usta u osmeh, a meni ih iskrivilo na pla. Svakom svoje. To je veliina oveka. Moda je vreme da poe. Tvoje doba te eka. -Hoe da ti ostavim dins pantalone?

20

-To je nemogue. I ti i dins ste iz nekog drugog vremena. Iluzija. BUENJE Pisac se trgao. Aplauz je bio buran. Ubrzo se je postao ritmiki ujednaen. Svetla su se lagano palila. Gledao je bunovno levo, desno. Nadao se da niko nije primetio da je zaspao. Crveni baldahin na sceni se podigao, i glumci su zadovoljno gledali u jo zadovoljniju publiku, koja je ustajala sa svojih sedita. Pisac je besno skoio. Toliko je eleo da pogleda Vedekindov komad Buenje prolea, i eto, sad je imao prilike, a on ju je prespavao. Sutradan je saznao, da je Somborsko pozorite sa Buenjem prolea osvojilo prvu nagradu na Festivalu profesionalnih pozorita Vojvodine.

21

SAN PETI Popodnevna kafa po estokom letnjem danu u bati restorana. Saka i Pisac su se gledali. -Zato si samnom?-pitao je Pisac. -Zato? Zato to te volim. -I sa muem si zajedno. -Jesam i biu. To sa nama nema veze. -Voli i njega. -Volim. Svakog na svoj nain. A zato si ti samnom? Da li me voli? -Naravno. U ivotu nisam bio ni sjednom koju nisam voleo. -Kako me voli? -Ve sam ti rekao, da sam samo tri puta u ivotu, odmah kod prvog susreta znao da mi ta neka treba. -To se toliko videlo po tebi, da sam se oseala kao neka klinka. -Da, samo to ti nisi bila klinka. Nisi ni sad. -Da, ali upravo takva, klinaka ljubav mi je bila potrebna. elela sam da me neko tako voli. -Eto, voli te. Gde si bila pre dvadeset godina? -Mogu tano u dan da ti kaem. Spremala sam se u bolnicu na poroaj. Sutra je roendan moje erke. -Dobro, onda pre dvadeset i jednu godinu. Ili pre sedamnaest. -Ne bi me ni pogledao. Bila sam runo pae, a ti si se vodao sa nekom... Seam se, da sam vas u to vreme viala u gradu, i sa svojom detinjastom matom, elela sam da jednog dana pronaem nekoga, sa kim u izgledati kao vas dvoje. To je verovatno jedna od spomenute prethodne dve fatalne devojke. -Da, prva. -Stii drugi na cilj znai, da si prvi gubitnik. Poto sam ja trea, znai da sam drugi gubitnik. Nije ba zavidna pozicija. -Nisi gubitnik. Ti dobija mnogo vie nego one. -Ko je bila druga? Ne seam se, da sam te posle viao sa nekom. -Nisi, sa njom me nisi mogla viati. -Sad mogu samu sebe da gledam sa tobom. Zna, nikad nisam mislila da u trebati nekog pored mua. -Ljubavnici su nekad spas. -Nismo mi ljubavnici. Ljubavnici se sastaju tajno, gledaju da to bolje iskoriste hotelsku sobu, i zdravo! Nismo mi ljubavnici, mi smo momak i devojka. Imamo ak i strogog tatu, na koga treba da pazimo, da ne naie. -ta bi bilo da naie?

22

-Nita. Tebe ionako svako poznaje, mislio bi da je posao u pitanju. Sigurno ne bi priao, a verovatno bi se i pravio da nas ne vidi. Pisac je razmiljao, kako se moe proi pored takve ene, a da ona sedi sa nekim mukarcem, oputeno, smejui se i pijui kafu, a da to ne privue muevljevu panju? Da ne probudi traak sumnji? Postoje li takvi mukarci, koji bezgranino veruju svojim suprugama? Pri tom, upravo se to deava. ak, ne samo prevara. Mnogo vie od toga. ta ako se pored fizike privlanosti i ivotinjske elje meu njima rodi i ljubav? Bukne, ali se ne ugasi, ve nastavlja da tinja, tiho ali uporno, raspaljujui ar sve vie. -ta e se desiti ako se ovo rasplamsa i izmakne kontroli? Ovo je Pisac rekao glasno. -ta e da se rasplamsa? -Nita, razmiljam na glas. -Kai mi, pa da razmiljamo zajedno. -Dobro, ako ba hoe. ta e biti sa nama? Ova ljubav je tajna, tako mora i ostati. To si ti rekla jo na poetku. Tada mi se inilo, da to nee biti nikakav problem, pa svi mukarci na ovom svetu sanjaju o neobaveznoj vezi. Meutim, naa nije neobavezna. Traje i traje. Samo velikom samokontrolom mogu neki put da obuzdam sebe. -Nismo deca, znamo kako svet funkcionie. Velikim delom nam je lepo zato, to smo u ovakvoj vezi. Mi nemamo vremena za prazan ili uzaludan hod. Mi svaki trenutak moramo da iskoristimo za sebe. Makar i za ovakve prie. To je inae dokaz, da mi nismo obian par, da ne trebamo jedno drugom samo u krevetu. Da je tako, mi nikad ne bi bili zajedno. Meni je i za sex potreban mukarac koji koji nije samo za to. Ti mi treba, sa kojim mi je lepo i kad mi doe u firmu, kao fol, posla radi, mada i ti i ja znamo da je to samo izgovor. Da sedim tu sa tobom, meu mnotvom, a da se ne skrivam i da znam da zbog nas nee uraditi nita nepromiljeno. Da se u gluvo doba noi zavuem u kupatilo kako bih ti poslala sms. Da te volim, kao to moda, moja erka voli nekog, a za to ne znamo ni ja ni njen tata. Da doe zamnom bilo gde, i da provedemo ludu no, a da me koleginice sutradan pitaju zato sam tako umorna i bleda? -Da, nita novo. Dvoje ljudi, koji su se kasno sreli. -Grei. Mi smo se u pravo vreme sreli. Ko zna ta bi bilo pre dvadeset godina? Moda bi danas i ja bila u redu onih devojaka, koje se sea sa gorinom i viskijem u ustima. Nas ne optereuju svakodnevni problemi, ti ne zna kako je to kad sam bolesna, kako besnim kad mi se slomi nokat dok perem posue! Kako neu da skuvam jutarnju kafu, jer sam se celu no vrpojila u krevetu razmiljajui o tebi! Mi uvek dobijamo samo ono najbolje i najlepe jedno od drugog. Mi pruamo i dobijamo istu ljubav, bez svega onog sa im takvu ljubav ivot optereti, i pokvari. -Ti si zadovoljna samo ovim? -Samo? Upravo sam ti rekla, da je ovo neto to nema svako, a mnogi o njemu sanjaju. Veini se ne ostvari. Imam neke drugarice, koje su na trenutak pomislile, da su nali ovakvo neto. Na kraju se sve svelo na krevet. -Otkud zna, da se ovo nae nee isto tako zavriti? -Ovakvi razgovori su mi najbolji dokaz. Mi vodimo rauna o mnogo emu. O tvojim i mojim oseanjima, o oseanjima nekih drugih ljudi. Moj mu i moja erka tebi ne znae nita, ali se i ti i ja trudimo, da ih ne povredimo. Mi jedno drugom trebamo, upravo ovakvi i upravo u ovakvoj situaciji! Da se volimo i da uvamo jedno drugo. -Ipak, danima se pitam, gde si bila pre dvadeset godina?

23

-Danas bi se pitao gde sam i sa kim? Mnogo se ti pita! Zato ne pojednostavi svoj ivot? -Zato, to to onda ne bi bio ja. Ne bi me ni volela. -Moda. Zna, ovako sam kao devojica zamijala ljubav. Uzbudljivu, treperavu, punu neizvesnosti. To je ono najbolje kod nas, to proivljavamo takvu ljubav. Ne znam, da li si je ti ve imao..? -Da, samo to su se te ljubavi, kao i sve ostalo, suvie kasno dogodile u mom ivotu. I ti. Moda si u pravu. Naa ljubav je takva, zato to se desila u ovim godinama, a nosi sve ono uzbudljivo iz nekog klinakog doba. -Druga mladost. Samo to sad znamo da kontroliemo neke stvari, da ne uprskamo i ne pokvarimo sve! Da budemo svesni situacije i da uivamo u njoj prema tome koliko se moe. Njihovom stolu prilazio je jedan nepoznati mukarac. Bar za Pisca je bio nepoznat. Saka se nonalantno pridigla sa stolice. -Da vas upoznam: ovo je moj mu... BUENJE Pisac se probudio sa tekom glavoboljom. Sino se, posle jako dugo vremena opio. -Budalo, nekada si znao ta pije, a ne svakojake brlje!

24

SAN ESTI Dum, tak, dum, dum, tak. Pisac je sa uivanjem vukao bubnjeve na glavnu ulicu, gde je mesni, legendarni bend, kojima se kao klinac toliko divio, trebao da nastupi, na zavrnoj veeri nekog festivala. Stari roker sa matorim rokerima, alio se ceo dan. Nije bila ala. Ti ljudi su jo pre pedeset godina bili poznati muziari. Pioniri. U mnogim stvarima su bili prvi: duge kose, elektrine gitare, pesme pevane na loem engleskom jeziku, pantalone zvoncare, pa ak i jedna od prvih bit ploa! Pisac je ve deset godina svirao sa njima. Nije to bilo nita redovno, ali etiri pet puta godinje ih je neko angaovao. Tek da elja mine, esto je mislio Pisac. Repertoar takoe iz tog vremena. Rane ezdesete prolog veka. Te pesme su bile njegovi vrnjaci. Ostale su. Preivele su. Dok je montirao bubnjeve, gledao je publiku, koja je zauzimala mesta u okolnim batama na glavnoj ulici. Naravno, bili su to, u glavnom, ljudi iz tog vremena. Seo je na malu, bubnjarsku stolicu i gledao je. Mnoge od okupljenih je poznavao, a skoro sve je znao iz vienja. Pa dobro-pomislio je,i treba da se podsete na svoju mladost. Zar i mi ne radimo to ovim svirkama? Da, svi oni nekada ne bi tako lepo sedeli za stolovima u salama za igranku. Grupisali bi se, momci sa momcima, devojke sa devojkama. Bacali bi poglede, taei nekog odreenog, ili nikog odreenog. Sa ponosom bi palili Drine ili Morave. Sad, malo ko od njih ne pui Marlboro, Pal mal ili Ronhil. Neke od tih, sad ve ena u godinama, su jo pre trideset i pet godina palile Pievu matu. Bile su uzrok neprospavanih noi. Naravno, bile su starije nekoliko godina od njega, ali on u svojoj klinakoj mati je upravo sa njima eleo da proba ari onoga to se zove ljubav. Naravno, razlika u godinama je razlika u godinama. Bez obzira na eru slobodne ljubavi i vodite ljubav a ne rat, mnoge od njih su se odmah okretale od balavca. One koje nisu, nisu vredne ni spomena. Niti su one ovo vee bile na glavnoj ulici. Njih vie nema, pojela ih tama neke bedne sobice ili ivota. Dum, tak, dum, dum, tak. Svirka je poela. Ti ljudi, daleko od svoje mladosti su se lepo podigli sa svojih stolica, i uhvatili se za ples. Vrtili su se na ploniku glavne ulice, gde, u onim danima, sigurno nikad ne bi plesali. U ovim pleu. Aplauz na kraju svake pesme. Osmesi na licima. udni i neobini plesni koraci, koje su nauili pre pedeset godina, kojim su, moda, prvi put privukli panju njihovih sadanjih gospoa. Pokuaj tih istih gospoa, da budu isto tako glamurozne i zavodljive kao tada.

25

Pisca je to vreme mimoilo. Kad je on stasao za svirku, igranki vie nije bilo. No, upravo je na njima, kao klinac uio prve udarce na bubnjevima, puio prve cigarete, popio prva piva, i odlazio kui, matajui o nekoj od tadanjih devojaka. Sadanjih gospoa. Znao je to vreme. Znao je te ljude. Znao je te pesme. Sad, pedeset godina kasnije to vreme mu se inilo, kao vrlo tamno. Tamna sala za igranke, tamne ulice zbog loeg osvetljenja, tamni prozori, jer su u to vreme ljudi rano ili u krevet, jer se rano i ustajalo, a i televizijski program se zavravao oko jedanaest sati uvee. U dve-tri kafane, iz kojih je izbijalo svetlo pristojan svet nije iao. Dodue, on je nekoliko puta zaao u njih, na jo jedno pivo pred spavanje, ali nije se dobro oseao meu nonim pijancima. Ljudi su mu bili strani. Za neke je znao da su bili tatini i mamini sinovi, koji su bili uzorni pioniri, kasnije omladinci, jedva ekajui vreme, kad e biti primljeni u partiju. Oni su u glavnom viani na sletovima, tafetama, doeku nekih drugova. Devojke su bile volonteri Crvenog krsta, a svi su se ve poetkom drugog polugodita spremali na neku radnu akciju. No, ova generacija je imala nesreu, da taman, kada je njihov dotadanji drutveni angaman trebao da se verifikuje, drutvenom dodalo i politiki, i to ne makar koji, pa su se izgubili u lavirintu viestanakog jednopartijzma. Bilo je i onih drugih. Oni nikada nisu imali pravu ansu. Ni veeras nisu tu. Njih je samleo ivot. Pesme. Ve u njegovo vreme one su bile evergrin. Sve ih je, ko zna koliko puta svirao, ko zna u kakvim obradama? Ne samo on. Svi oni. Na kraju, morali su da dre ozbiljne probe, da nabavljaju stare ploe, da se iznova prisete, kako bi one trebalo da zvue. Svirajui Let it bi od uvenih Bitlsa, priseao se , kakvu sablazan je ondanja muzika izazivala. im bi se neko od njih, sa malo duim kosama pojavio na ulici, ljudi bi se okretali, i uo bi se komentar: Evo, i ovaj je bitlis! Let it bi! U to vreme je to bio najvei kompliment za njih. Pripadali su neemu, nisu znali tano emu, to ih je izdvajalo. Naravno, era Bitlsa je ve bila iza njih, ali u njima je ivela. Oni su iveli u njoj. Trebae da proe trideset godina, da se probude, i to na najgrublji mogui nain. Probudili se, moda jesu, ali se nisu rasanili. Da jesu, ne bi u ovo vee ponovo iznova pokuali da usniju isti san. Pisac je gledao u svoje drugare sa kojima je svirao. inilo mu se, da su se podmladili. Da, oni su bili aktivni sudeonici u vremenu, kada su mislili da menjaju vreme. Da li sada ele da ga promene? Mukarci i ene to pleu. Zadovoljno se smekaju, malo jedni drugima, malo muzici. Piscu ih bi ao. Najvie je mrzeo kada oseti saaljenje. Zato? Nije imao razloga. Ti ljudi su uivali u ambijentu i atmosferi svoje mladosti. To to neki imaju lepe uspomene, i povremeno su u prilici da ih oive je odlina stvar. Drugo je pitanje kada ih neko ne razume. Pisac nije pripadao toj generaciji, za dlaku ga je mimoila. Sve je to poznavao iz pria, koje su ve u njegovo vreme bili puni ala za neim ega vie nema. Zbog toga, ni uspomene na njega ga nisu oduevile. To nisu bile njegove uspomene. Njegove uspomene iz tog doba bila je poneka, veeras prisutna gospoa, koja nije znala gde e

26

uvee da izae. Igranki vie nije bilo, a one nisu bile za diskoteke. Pisac ih je sretao na gradskom korzou, kako se besciljno etaju. Poneka bi brihvatila njegovo drutvo, pa su zajedno besciljno etali. To bi bilo sve. Nije verovao, da ga se ijedna sea. Tri uzaludna kruga, pre trideset i kusur godina je malo za bilo kakvu uspomenu, ni lepu, ni runu. Iz razmiljanja ga prenu aplauz. Sva srea, zavrni udarac najveeg hita benda, koja je bila prepev jedne pesme Elvisa Prislija, odsvirao je kako treba. Naravno, ni taj hit nije imao veze sa njim. Svrao ga je neki drugi bubnjar. Kao i druge stvari, i bend i hit su prekasno uli u njegov ivot. Bio je on samo svedok, i kasni akter. Setio se tog vremena, kada je on poinjao. Muzika mu je bila ostvarenje ivota. Beskonana skidanja pesama sa radija ili magnetofona, beskonane probe, i beskonana ekanja na ive svirke. U to vreme, nije se tek tako moglo popeti na binu. Seao se svog prvog nastupa. Sedeo je iza zavese, ekajui da bude osam sati. Neko iz benda mu je priao i rekao: -Ej, zna ko je u publici? Kad je uo ime tog bubnjara, ukoio se. Najbolji bubnjar u gradu je tu! Kako e on sada? Narvno, kada je izaao na binu i seo za bubnjeve, nije mogao da ga vidi. Mrana sala, puno ljudi, ali znao je da je tamo. Slua. Tada mu je bilo ao, to je popio tu jednu rakiju pre koncerta. Kamo sree da nije! Mogao bi mnogo bolje da pazi, da bez greke odsvira to, to je trebalo. Svirka je trajala predvienih sat i po vremena, ali Pisac je imao oseaj, kao da je prola za tri minuta. Oseanja su mu bila pomeana. Uivao je i mislio kako je ovo tek poetak karijere, a sa druge strane plaio se, ta e taj bubnjar da kae? Ako ne bude zadovoljan, ni njegovih trinaest godina nee biti dovoljan izgovor. Koncert se zavrio. Svi su bili okupljeni iza, sad ve sputene zavese. Dolazile su neke devojke iz publike, i one koje su poznavali, i one koje nisu. To je bilo takvo vreme. Od jednom, neko ga je od pozadi lupio po ramenu. Bio je to on, najbolji bubnjar iz grada. -Nema zato da grupa Svit dolazi u Jugoslaviju. Skinuo si i odsvirao sve prelaze Mika Takera. Bilo je dobro, ali sad je vreme da ti smisli svoje brejkove, da ih drugi skidaju. Pisac je mehaniki svirao. Sluao je zvuke tih pesama, koje su mu u mladosti bile prava revolucija. Gledao je ljude koji su pre trideset godina bile face u gradu. Od besomunog njihanja kosama, zvoncara i minia nije ostalo nita. Liili su mu na roditelje istih tih bundija, koji se u pravilnom stavu za tango vrte na pesme, na koje su nekada besomuno skakali. Ni u svirci nije uivao. Stotinu puta odsvirane pesme nisu davale mogunost da pogrei, ali duhom je bio daleko. ta ove pesme danas bilo kome znae? Sredstvo zabave, a nisu samo zbog toga napisane. Pokuao je da se priseti onih oseanja iz mladosti koji su bili potrebni, da bi se makar koja od veeranjih pesama dobro odsvirala. Nije ih bilo. Te godine, i to vreme, i ta mladost i te pesme su bile samo iluzija. Te veeri, na tom koncertu su se rasprile. Poeleo je, da nikad vie ne zasvira.

27

Osetio je, da mu je sve ovo smeno, alosno. Ve ranije te veeri je osetio taj oseaj alosti, ali ovog puta alio je samog sebe.

BUENJE Pisac je teko otvorio oi. Znao je, da treba da ustane, da ga eka posao, ali ni uz najvei napor nije znao kakav. Ni zbog ega? -Zvao je Aca. Rekao je da ga nazove, imate ponudu za neku svirku.

28

SAN SEDMI -ta smo mi uinili nama? Pisac je leao na stomaku, glavom u jastuku. Ramiljao je, ako se okrene, morae da odgovori na ovo pitanje, a onda e slediti beskrajna filozofija. Nije to eleo. eleo je samo da uiva u trenutku. Ipak, morae se okrenuti, jer je eleo i da zapali cigaretu. Gledao ju je, nakon toliko godina ponovo. Sunevi zraci koji su prodirali kroz polusputene zastore u hotelsku sobu, lamali su se na kapljicama vode, obmotavi joj na taj nain telo dugom. Ova se ne menja. Ista je. Bila je to konstatacija za spolja. Za ovo kratko i sluajno vreme nije ni mogao znati ta se iznutra promenilo u njoj. Verovatno nita. Ona je samoj sebi oduvek bila idealna. Dugo vremena i meni. Sad nekom drugom. -Omoguili smo da budemo slobodni-najzad joj odgovori pisac. Ona je imala svoj tok misli, sa koje je nikakva opaska nije mogla skrenuti. -Jueranje vee i protekla no, kao da su podsetnik na sve ono, to smo usprkosili sudbini. -Da ti nisi elela proteklu no, mogao sam ja izigravati sudbinu, koliko hou! -Nisam planirala nita. Samo sam pustila da bude to, to je trebalo biti. -Mnogo toga nije tako, kao to bi trebalo da bude, jer ti nisi htela da pusti da tako bude. Bar ne u moju korist. Nau. -Nas nema! -Naravno da nema. I onda je bilo tebe i mene, ali retko kad nas. -Nemoj da zaalim to sam ovu no provela sa tobom. Pisac je najzad zapalio cigaretu. utao je. ta bi i rekao. Ako joj nije bilo lepo, neka zaali. Ona je prva pred jutro zaspala. Pisac je dugo buljio u tamu i preispitivao svoja oseanja. Njeno ujednaeno disanje mu je davalo ritam. Godinama je nije video. Godinama je to eleo. Godinama posle nije mislio na nju. Jue, kad se najzad posle toliko vremena sluajno sreo sa njom, kao da je video duha. U poetku se pripremao za ovakav susret. Imao je nekoliko varijanti u opticaju. Nakon raskida, noima ih je smiljao. Lepe, nezainteresovane, rune, odvratne...Na kraju, desilo se tako, kako nije oekivao. Niti je bio spreman. Iznenadio je samog sebe, koliko se normalno ponaa. Nije bilo ni ubrzanog rada srca, ni iznenadne vrtoglavice, ni suvih usta. Na momenat je krenuo sa nekom glumom, ali nije ilo. Na vreme je prestao, bar se nadao. Ono toje najmanje oekivao, bilo je da je sasvim ravnoduno seo za isti sto sa njom, i poruio im kafu. U mati, uvek je bio viski, a evo u stvarnosti crna, gorka tekuina. Vrua. Perfektna asocijacija na nju, mislio je.

29

Kao i svi, koji se dugo nisu videli, prvo su skoro u glas govorili, skaui s teme na temu. No, razgovor je ubrzo preao u normalan tok. Uobiajene, neutralne teme. Tate, mame, brae, sestre kumovi, drugarice... Kad su popili kafu, upravo je ona inicirala: -Popila bih neto estoko. -Koliko se seam, ti si volela tok, ali on vie nije to to je bio. Predlaem viski, ili votku, ako emo puno popiti. Ostali su kod viskija. Pria je krenula. Ovog puta o njima. Pisac je vie sluao, nego govorio. Njegov ivot mu se nije uinio dovoljno interesantnim za priu. To mu je dalo vremena, da ponovo preispita sebe. Ne oseam nita! Niti ljubav, niti bol, ni bes, nita! Da sam znao da e ovako biti, ne bih izgubio toliko vremena razmiljajui o njoj. Da, koliko je u prvo vreme prieljkivao ovaj susret, toliko se i plaio. Prvih meseci bio je bes! Pijani dani i noi, koji su se stapali u jedno, nita drugo nisu mogli ni proizvesti. Nije ni bilo razlike izmeu dana i noi. Bilo je samo vreme, kada se pilo i vreme kada se spavalo. Dugo je to trajalo. Kasnije, taj bes nije vie bio uperen ka njoj, ve je bio besan na samog sebe. Godine su prolazile i bes se negde izgubio. Ostala je tuga. Tuga, kao ebe koje lagano pokriva oveka. Malo, pomalo. Na kraju, pripije se uz oveka, i on ne moe da se iskobelja ispod njega. Kako god se okrene, ebe sledi telo. Opet je tu, iznova prekrivakui ga celog. Posle izvesnog vremena, i vazduh koji prolazi kroz njega postane memljiv, pun zadaha. Na kraju, ima ga sve manje. Tuga, koja ga je pratila kroz nastavak ivota. U najnezgodnijim trenutcima je uvek iznova promolila svoju sivu glavu, i prekrila njegovo telo smrdljivim ebetom. U poetku je bilo ak i interesantno, no vremenom je poela da smeta. Nije znao kada i kako se oslobodio. U stvari, znao je, da se nije oslobodio. Bio je u stalnom ratu sa njom. Uspevao je, povremeno, da je spusti na nii stepen, ali ona je uvek vrebala iz prikrajka. Vrebala i napadala. Najee i pobeivala. Gledao ju je i sluao. Pokuao je, da oseti neto, bilo ta, to bi ga na neki nain doveo u vezu s njom. Nije bilo niega! Moda je, upravo, to nita ona veza, koja je ostala meu njima. Nije znao, da li da bude sretan ili tuan, to nema nikakvih oseanja. Nije bio ni jedno, ni drugo. Da li je mogue, da sve te godine nisu ostavile nita? Eh, sad u ponovo imati razloga da tugujem. Tuga zbog niega-pomisli Pisac. -Ti se, izgleda, nisi puno promenio. uti, a ja mogu samo da nagaam ta misli. Pisac je pogleda. Do tada su njegove oi bile uperene ka njoj, ali u njima nije bilo niega. Dotle je gledao u prolost. -Razmiljam, da li je od nas ostao samo ovaj razgovor? -Ovu tvoju melanholinu crtu sam priletila i onda, pre mnogo godina. Nisam znala ta ti to znai? -Nije znailo nita, naroito u svetlu dananjice. Nedugo nakon naeg poetka sam oseao, da mi nismo za zauvek. Da e naa pria imati kraj.

30

-Moda je upravo zbog toga do kraja i dolo. Ako si to oseao, zbog ega si tolike godine bio samnom? -Voleo sam te. -A sada? -Sada? Sada me upravo to boli, to sam shvatio da nemam vie nikvih oseanja prema tebi. Ni ljubavi, ni besa, ni tuge... Kao da niega nikada nije ni bilo, a ja sam sve ove godine... -ta si radio? -Gluposti. -Ne to, nego ta si sve ove godine oseao? -Oseao sam... Pisac je iskapio svoj viski. -Nemoj, ako ovako nastavim, morau celu bocu da naruim! Ne elim da se opijem. No, ona je bila nemilosrdna. -Sve ove godine si patio zamnom. Znam. -Konobar, flau viskija! I dosta leda! Pili su. -To si radio svih ovih godina? -To i jo poneke gluposti. Da je do ovog susreta dolo ranije, i da sam znao da neu oseati nita, moda bi sve drugaije bilo. -Znai, ne pije zbog ljubavi, nego... -Da, pijem zato to ne oseam prema tebi ono, to sam godinama oekivao da u osetiti kad te budem sreo. -Za tebe sam, izgleda, u svakom pogledu razoarenje. -Ovo razoarenje mi je trebalo mnogo ranije! -Voleo si me. -Do jue sam mislio da te volim! -Odprati me do moje sobe. Ponesi i viski. Krenuli su. Pisac se pitao, ta e sada da se desi? To niemu nee voditi. No. Tama, koja je prekrila sadanjost, a oivela uspomene. Uspomene na neke druge dane, na drugu enu i mukarca...Ili moda iste!? Kad je zaspala, Pisac je razmiljao: Ne, definitivno nema nita vie od starih oseanja. Ovo je kao da sam sa nekom novom enskom. teta. teta to su takva oseanja nestala. Trebalo bi da oseam olakanje, ili ostatke ljubavi, a oseam...Oseam samo prazninu! Dobro, makar to. I oseanje praznine je neko oseanje. To je ostalo umesto onog. Nije neto veliko, ali ... Ovako razmiljajui i Pisac je zaspao. Probudila ga je kad je izala iz kupatila i postavila mu ono pitanje. Ispruila se pored njega, dok su Piscu ove blic slike prolazile kroz glavu. -Izgleda, da se ovo nije smelo dogoditi-rekla je. -Meni je ovo bilo potrebno, da najzad shvatim! Da se oslobodim! -Koga? Mene? Zna da mi nikad neemo biti slobodni jedan od drugog. -Rekao sam ti, mi smo morali da se raziemo, da se oslobodimo. Mi bi jedno drugog uinili jako nesretnima. -To nikada neemo znati!

31

-Veruj mi! Gledajui tebe, a znajui ta sam ja radio, tako je. -Da smo ostali zajedno, ne bi radio sve ono o emu govori, odnosno ne govori, samo nagovetava. -Ve pri kraju nas, neke stvari su poele da se deavaju, a nakon nas su se samo realizovali. Seti se naih poslednjih meseci. Nisu bili bajni, i to ne zbog tebe, ve tog puta zbog mene. -Govorio si, da nita nisi osetio ni jue ni danas prema meni. Ja ti kaem, da si tek sada slobodan. Sada, nakon to si priznao i meni i sebi! Svih ovih godina si znao, ali tek sada, kad si to naglas izgovorio moe biti slobodan! Pisac je utao. Podigao je sa poda jueranju bocu, na ijem dnu je ostaolo malo viskija. -Nemoj da pije! Pisac je spustio flau. -I ti i ja smo punom snagom radili, da pokvarimo ono, to nam je sudbina namenula. Prvo ja, posle ti. Za sve je potrebno dvoje, naroito da se neto pokvari. Mi smo u tome uspeli. Jueranji dan i protekla no me je uverila u to. Ipak, nije mi ao! -Znam, i ne treba da ti bude. Ti si sa nekim ostvarila svoje ljudsko bie. -Ostvari i ti, da ni ja ne bih vie mislila o tebi! Uradi to! Onda e nam se oboma ponovo pojaviti sve ono lepo to smo imali. Bie to samo nae, i moi emo da uivamo makar u njima. Uspomena se ne treba plaiti! Ustala je sa kreveta i lagano krenula prema prozoru. Digla je roletne, i zraci dnevnog svetla, polako su je obuhvatali, nosei je u visinu, negde u venost. BUENJE Pisac se probudio na vlanom jastuku. Nije znao, da li je u snu plakao ili mu je to pljuvaka iscurila dok je spavao. Okrenuo je jastuk, i vrsto zamurio. eleo je da nastavi da spava. Naravno, kad se neto vrsto eli, onda se to ne moe uraditi.

32

SAN OSMI Pisac je najvie voleo da sedi u svojoj sobi, koja je bila ujedno i atelje, i mesto za pisanje, a dok je svirao i mesto za vebanje. Bila je ona mnogo to ta. Bila je ona svedok mnogih Pievih radosti i razoarenja. Mnogih lepih i tunih trenutaka. Prvog pijanstva, kada je jedva doao kui. Bila je topla letnja no, a on nije imao vazduha. Mutilo mu se u glavi. Ustao je iz kreveta i nagnuo se kroz prozor. Tako je i zaspao. Kad je otac doao da ga obie, noge mu vie nisu dodirivale pod. Klizio je u ambis, dubok est-sedam metara. Prvi udarci na bubnjevima su takoe odzvanjali u toj sobi, na radost komija, a i ukuana. Naravno, i snovi o muzikoj karijeri su tu usnuti i odsanjani. Na alost, nikada dosanjani. Besane noi nakon prvih poljubaca. Slani ili slatki ukus na usnama, koji je cele noi bio na njima. Nemir. Pitanja, da li je to najzad to. Da li je ona najzad ona prava. Prole su duge godine dok ta prava nije dola. Soba je bila svedok i njenih poljubaca. Na alost, nakon dugih i burnih godina ispostavilo se, da ni ona nije prava. I toga je soba bila ledeni svedok. Mnoge prazne flae su dugo vremena uvale uspomene na nju. Nije videla izleenje i ljubav posle nje, koja je mogla postati fatalna. Samo slike na kraju su naslikane u njoj, ponovo ispranjene nebrojane flae votke i nestrpljvo spremanje Pisca na najneizvesniji put u njegovom ivotu. Deset godina kasnije, za stolom u toj sobi je otkucan roman o Ruskinji. Uspomene na prvo vee bombardovanja, ve se ne zna ni koje drave, takoe je nisu mimoile. Panika u ostalom delu stana, strka, zbrka. Pisac je mirno sedeo u svojoj uobiajenoj fotelji, dodue u zimskoj jakni. U jednom depu je imao boks cigareta, a u drugom flau brlje. Tada je nacrtao svoj prvi uspean portret olovkom. Naravno, bio je to njen portret. Nosila je ta soba i tragove njegovog besa. Nemonog. Gornji okvir vrata je morao da istrpi udarce sa jednom od stolica jedne pijane, samodestruktivne noi. Ni stolici, ni okviru nije puno naudio, ali je moda sebe spasao neke vee gluposti. Alkohola nije. Tu je esto znao da mu doe prijatelj slikar, na neko pie. -Nemam nita kod kue-govorio bi mu Pisac,-zna da je to jedini nain da ostanem trezan. Naravno, bila je to milosrdna la, jer je pia uvek bilo, ali Pisac nije voleo da neko sedi sa njim u tim noima, kada je on utapao svoju jetru u alkoholu. Bila je ta soba i svedok nekih bezveznih devojaka, koje su tu provele samo jednu no. Posle toga dana, kada je Pisac optuivao sebe, da je postao pravi pokvarenjak, to je te devojke doveo, dajui im nadu, da one neto njemu znae. Njeni zidovi su posle toga znale danima da odzvanjaju od telefonskog zvona, na koji se niko nije javljao. Na tome bi najee i ostajalo. Najee, ali ne i uvek. Kada ne bi, u njoj odzvanjale takve gluposti,

33

izgovori, razlozi da nije mogla da poveruje da je Pisac spreman na takve lai, esto i grubosti. Lai su je najvie bolele. Lai, kojima je Pisac obmanjivao samog sebe. Vremenom je poeo da veruje u njih. To je tako trajalo i trajalo, dok nije dolo otrenjenje. To otrenjenje je vodilo u nova, strana pijanstva. Sve manje lepoga je soba videla. ak, kada bi sve sabrala i oduzela, bilo je vie onih tunih i bolnih uspomena. Pisac je i te veeri sedeo u njoj, u uobiajenoj, staroj fotelji, koja je nekada davno bila i bubanj, na kojima je vebao prve udarce. Sedeo bi na toj fotelji u vrlo neudobnoj pozi. Desna noga je bila podignuta na sto ispred nje, a leva preko naslona. Posle izvesnog vremena, jedna bi utrnula, i ako to Pisac ne bi na vreme osetio, sledio je straan bol, kada bi krv ponovo prostrujala njegovim venama. Saletale su ga uspomene iz sobe. Za divno udo, bio je miran i nije osetio uzbuenje, koje je oekivao. Kao da pregledava slikovnicu neijeg tueg ivota. Mozak mu je lagano radio. Uspomene! emu one slue? Lepe, rune, svejedno. ista je izmiljotina, da u oveku ive samo one lepe, a da se rune zaboravljaju. To su, izgleda, smislili neki duebrinici za one oajne. Pre e biti, da se one lepe potisnu, a da na povrinu isplivaju samo onda, kada dobiju neki snaan podsticaj. Runima podsticaj nije potreban. Tu su svakodnevno, u raliitim oblicima i sa razliitim intenzitetom. Uspomene. Nikako nisu dobre. Samo sputavaju oveka da krene dalje, da napravi novi iskorak. Iskorak ka boljem. Kao da znaju da e to biti smer, a da je njihov zadatak da to onemogue. Verovatno znaju, da nakon jednog takvog koraka, njih vie ne bi bilo, a to ne smeju da dozvole. One treba da budu jae. ovek tu nije bitan. Za njih. A za oveka? ovek je tu nemoan. U emu se sastoji ta nemo. U njemu samome. Ako krene u borbu sa uspomenama, krenuo je u borbu sa samim sobom, jer one ive u njemu. ive zahvaljujui njemu. Ubijati uspomene znai ubijati samog sebe! Ko to eli? To je momenat, kada uspomene pobeuju! Kakav je to fatalistiki dualizam u oveku!? Zato jednostavno, ne mogu da ostanu u prolosti, tamo gde i pripadaju? Zato ih spirala vremena uvek iznova vraa? Postaju kovitlac, koji guta oveka. Guta ga, a pusti da i dalje ivi! Da ivi u uspomenama, ili upravo zahvaljujui njima. Bez mogunosti pogleda u novi ivot. Novi ivot ne postoji. Novi ivot bi doneo nove radosti, nove tuge. Za njih vie ne bi bilo mesta. Umrle bi, a ko, ili ta eli da umre? Niko i nita. One su kao rak. Ubijaju onog u kome i od koga ive. Kao da im je to svrha postojanja. Zato? Pa nee ni one preiveti! Izgleda, da im je u tome svrha. Autodestrukcija! Pokazivanje moi po cenu samounitenja! Ne samo pokazivanje, ve i sprovoenje! Zar ne bi onda ovek trebao, makar i po cenu samounitenja da ih se oslobodi, da pokae da je ipak on jai? Previe pitanja, a ne postoje odgovori na sve njih. Uspomene. Do avola sa njima!

34

Pisac je pokuao da ustane iz fotelje, ali, izgleda, ni u jednoj nozi nije bilo ni kapi krvi. Tresbuo je na stari tepih. BUENJE Pisac je otvorio oi i netremice je buljio u jednu pukotinu na plafonu. Misli kao da su mu dolazile iz vanvremenske daljine. Pria vie nema. Izgleda, da je dolo vreme da i on postane san.

35

RECENZIJA ROMANA PRIE U SNOVIMA Preteno se malo ljudi, nakon buenja, sea svojih snova. I medicina tvrdi da ovek koji spava uvek sanja, ali da se, samo retko, nekih snova, kasnije, sea i na javi. Jo je manje ljudi koji su spremni da se suoe sa svojim snovima, a izuzetno su retki oni koji su spremni da svoje snove otkriju i najbliim biima. Zato? Zato to su nai snovi ono pravo Ja. Snovi su suroviji ak i od ogledala. Pokazuju nam svaku novu boru, svaki stari i novi oiljak, svaku novu sedu vlas, ali ne na vaem licu i u vaoj kosi, ve na vaoj dui. Zamislite onda koliko je hrabrosti potrebno da svoje snove stavite na hartiju, izloite ih javno, na trgu, pred sasvim nepoznatim ljudima i viknete: Evo ljudi, to sam Ja! Bez odela, bez minke, bez maske, bez predumiljaja. Ja u svom najboljem i najloijem izdanju. Tu hrabrost je, ko zna odakle, prikupio Vasilije Popov i napisao ove svoje Prie u snovima. Ova knjiga je uznemiravajua jer je beskompromisna. Neminovno vas vraa u vae snove. U vae bolne snove i jo bolnija buenja. U vae snove, za koje vidite da, na alost, nisu samo vai ve su delovi jednog kolektivnog uma. Delovi jedne kolektivne iluzije da va ivot pripada samo vama ak i kad ste potpuno svesni koliko ste usamljeno zrno praine u ovom svetu. U, skoro, oajnikoj nemoi da isupa pravo na sebe, Pisac gleda i u tue kolektivne snove i uvia razliku. Na kolektivni san je potpuno ispunjen prolou. U njujorku, Moskvi ili Minhenu takoe sanjaju mune snove samo to su njihovi snovi bolni od sadanjosti. Iako razliiti oni su isti. Prate vas i pritiskuju itavog ivota. Od njih se ne moe utei, od njih se ne moe sakriti. Knjiga Prie u snovima je veliki lini kolektivni autoportret. Jedna slika kojoj sfumato daju duvanski dim, alkoholna isparenja, suzom zamuen pogled i gorak ukus sopstvene i tue nostalgije, tamne i opore kao viski na dnu ae u koji je umesto kocke leda ubaena vaa dua. Kad proitate knjigu Prie u snovima podignite pogled: videete da vam nad glavom vise vai snovi uramljeni u neku davno vienu sliku naivnog ekspresionizma okaenu o jednu avionsku bombu realnosti koja je zastala u svom slobodnom padu i udesno levitira u praznini. Ova knjiga je deo neke velike magine kosmike svetkovine za koju niste sigurni da li je trajala samo jednu no ili traje itavog ivota. Pie Vasilije, hvala ti to si, umesto nas, suoio nas sa nama. Zasluio si odmor, bar jednu no sna bez snova. Dobro vee Danijels Deku, laku no tovari Vasilij. ivica Brusin publicista

36

37