Antonio Tabuki

PEREIRA TVRDI DA...

Jedno svedoenje

bojana888

1.

Pereira tvrdi da ga je upoznao jednog letnjeg dana. Bio je to predivan

letnji dan, prozraan i obasjan suncem, a Lisabon je bletao. ini se da je

Pereira bio u redakciji, nije znao ta da radi, njegov direktor je bio na odmoru,

on je lupao glavu kako da uredi kulturni dodatak, jer je ,,Liboa sada ve imala

kulturni dodatak, koji su poverili njemu. A on, Pereira, razmiljao je o smrti.

Tog divnog letnjeg dana, dok je atlantski povetarac milovao vrhove kronji,

sunce blistalo a grad svetlucao, doslovno svetlucao pod njegovim prozorom

kupajui se u plavetnilu, onom plavetnilu to se retko via, tvrdi Pereira, tako

otrom da je bezmalo ranjavalo oi, on se prepustio mislima o smrti. Zato? To

Pereira ne bi znao da kae. Moda zato to je njegov otac, kada je on bio mali,

drao agenciju za pogrebne usluge koja se zvala Pereira La Doloroza, ili zato

to je njegova ena pre samo nekoliko godina umrla od suice, ili pak zato to je

bio gojazan, patio od srca i imao visok pritisak i doktor mu je rekao da nee jo

dugo ako tako nastavi, tek, suta je istina da je Pereira poeo da razmilja o

smrti, tvrdi. I sluajno, sasvim sluajno, poeo je da prelistava jedan asopis.

Bio je to knjievni asopis koji je, meutim, imao i deo posveen filozofiji.

Jedan avangardni asopis, moda, u to Pereira nije bio sasvim siguran, iji su

saradnici veinom bili katoliki orijentisani. I Pereira je bio katolik, ili se barem

u tom trenutku oseao katolikom, i to dobrim katolikom, ali ujedno nikako nije

mogao da poveruje u vaskrsnue tela. to se pak due tie, to da, naravno, jer

bio je siguran da u njemu postoji dua; ali njegovo telo, sve to meso koje je

obmotavalo njegovu duu, ma hajde, molim te, ono zacelo nee vaskrsnuti, a

uostalom, i zato bi, pitao se Pereira. Sve to salo koje ga je svakodnevno pratilo,

znoj, dahtanje dok se penjao uz stepenice, zato bi vaskrsli? Ne, njih vie nije

eleo, Pereira, u nekom drugom ivotu, u venosti, i nije eleo da veruje u

vaskrsnue tela. I tako, prelistavajui taj asopis, odsutno, iz dosade, tvrdi,

naiao je na jedan lanak u kojem je pisalo: Iz teze koja je odbranjena prolog

meseca na Lisabonskom univerzitetu objavljujemo deo koji govori o smrti.

Autor je Franesko Monteiro Rosi, koji je diplomirao filozofiju s najviom

ocenom, i uz nadu da e u budunosti ponovo saraivati sa nama, ovde

prenosimo samo jedan deo njegovog eseja.

Pereira tvrdi da je isprva rasejano itao taj lanak, koji nije imao ni

naslov, a onda se nesvesno vratio na poetak i prepisao jedan deo. Zato je to

uradio? Pereira to nije u stanju da objasni. Moda zato to mu je taj avangardni

katoliki asopis iao na ivce, moda zato to mu je tog dana bilo preko glave i

avangarde i katolianstva, premda se on sam duboko u sebi oseao katolikom, a

moda i zato to je u tom trenutku, tog predivnog lisabonskog leta, zbog te svoje

telesine koja ga inila tromim, mrzeo i samu pomisao na vaskrsnue tela, tek,

suta je istina da je poeo da prepisuje lanak, moda kako bi nakon toga mogao

da baci asopis u korpu za otpatke.

Tvrdi da ga nije itavog prepisao, prepisao je samo nekoliko redova koji

glase ovako i koje moe da priloi kao dokaz: Odnos koji na najdublji nain i u

najznaajnijoj meri odslikava na oseaj postojanja jeste odnos izmeu ivota i

smrti, budui da je ogranienost nae egzistencije smru od presudne vanosti

za razumevanje i vrednovanje ivota. Potom je uzeo telefonski imenik i

promrmljao: Rosi, kakvo udno ime, zasigurno nema vie od jednog Rosija u

imeniku, tvrdi da je okrenuo broj, jer se tog broja odlino sea, i s druge strane

ice zauo je glas koji je rekao: halo. Halo, rekao je Pereira, ovde Liboa. A

glas je rekao: da? Dakle, ovako, tvrdi da je kazao Pereira, Liboa su

lisabonske novine, osnovane su pre nekoliko meseci, ne znam da li ste ih videli,

mi smo nezavisni i apolitini, meutim, verujemo u duu, hou da kaem, mi

smo katoliki orijentisani, nego, ja bih eleo da govorim sa gospodinom

Monteirom Rosijem. Pereira tvrdi da je s druge strane ice nekoliko trenutaka

vladao tajac, a potom je glas rekao da je on Monteiro Rosi i da ne razmilja ba

preterano o dui. Sada je Pereira na trenutak uutao, jer mu se uinilo udnim,

tvrdi, da osoba koja je napisala tako znaajne misli o smrti ne razmilja o dui. I

tada je pomislio da je posredi nesporazum, i to ga je odmah podsetilo na

vaskrsnue tela, to je inae bila njegova fiks-ideja, te je rekao da je itao jedan

lanak Monteira Rosija o smrti, a potom je rekao da ni on, Pereira, ne veruje u

vaskrsnue tela, ako je to ono to je gospodin Monteiro Rosi hteo da kae. Sve u

svemu, Pereira se upetljao, tvrdi, i to ga je naljutilo, naljutila ga je prvenstveno

sopstvena glupost, jer kako mu je uopte moglo pasti na pamet da telefonira

nekom nepoznatom oveku i da mu pria o tim delikatnim stvarima, tavie,

tako intimnim kao to su dua i vaskrsnue tela. Pereira se pokajao, tvrdi, i u

trenutku je ak pomislio da spusti slualicu, ali onda, ko zna zato, smogao je

snage da nastavi, i tako je rekao da se zove Pereira, profesor Pereira, i da

ureuje kulturnu stranicu ,,Liboe, i da je ,,Liboa za sada, naravno, samo

veernji list, zapravo list koji se, prirodno, ne moe takmiiti sa ostalim

listovima u prestonici, ali on je siguran da e kad-tad prokriti sebi put,

dodue, ,,Liboa se za sada prevashodno bavi mondenskom hronikom, no eto,

sada su odluili da uvedu kulturni dodatak, koji e izlaziti subotom, a redakcija

jo nije oformljena, i zbog toga su mu potrebni ljudi, a naroito jedan spoljni

saradnik koji e imati stalnu rubriku.

Tvrdi Pereira da je gospodin Monteiro Rosi istog asa promrmljao da e

jo koliko danas doi u redakciju, ak je rekao da ga posao zanima, da ga svi

poslovi zanimaju, jer, znate kako je, trebalo bi da pone da radi, sada kada je

zavrio studije i mora sam da se izdrava, ali Pereira mu je iz predostronosti

rekao da u redakciju ne dolazi, ne jo, za sada je bolje tako, bolje da se nau

negde drugde, da se sastanu u gradu. Tako je rekao, tvrdi, zato to nije eleo da

jednog neznanca poziva u taj bedni sobiak u ulici Rodriga da Fonseke, gde je

zujao astmatini ventilator i gde se neprekidno oseao smrad od prenja jer je

kuepaziteljka, jedna otrokona koja je svakoga podozrivo gledala, neprestano

neto prila. A osim toga, nije eleo da jedan neznanac vidi da je kulturna

redakcija ,,Liboe zapravo samo on, Pereira, ovek koji se u tom kokoinjcu

preznojavao od vruine i stenjenosti, i tako, sve u svemu, tvrdi Pereira, upitao

ga je da li mogu da se nau u gradu, a Monteiro Kosi mu je odgovorio: veeras

e, na trgu Alegrija, biti slavlje, sa pevanjem i gitarama, mene su pozvali da

otpevam jednu napolitansku romansu, znate, ja sam poluitalijan, ali ne govorim

napolitanski, pa ipak, vlasnik mi je rezervisao sto u bati, na njemu e stajati

kartica s imenom Monteiro Rosi, ta mislite da se naemo tamo? I Pereira je

rekao da pristaje, tvrdi, spustio je slualicu, obrisao znoj, a onda mu je pala na

pamet genijalna ideja da pokrene jednu kratku rubriku koju e nazvati

,,Seanja, i pomislio je da je tampa ve naredne subote, i tako, gotovo

nesvesno, moda zato to je razmiljao o Italiji, napisao je naslov: Pre dve

godine umro je Luii Pirandelo. A onda, ispod, napisao je podnaslov: Veliki

dramaturg je predstavio Lisabonu svoj komad San, a moda i nije.

Bio je dvadeset peti juli hiljadu devetsto trideset osme, i Lisabon je

treperio u plavetnilu povetarca s Atlantika, tvrdi Pereira.

2.

Pereira tvrdi da se tog popodneva vreme promenilo. Atlantski povetarac

je iznenada prestao da duva, s okeana je doplovila gusta maglena zavesa, a grad

je pritisla teka omorina. Pre nego to je izaao iz svoje kancelarije, Pereira je

pogledao u termometar, koji je kupio o sopstvenom troku i okaio iza vrata.

Pokazivao je trideset osam stepeni. Pereira je ugasio ventilator, na stepenicama

je naleteo na kuepaziteljku, koja mu je rekla do vienja profesore Pereira,

ponovo ga je zapahnuo smrad od prenja koji se irio predvorjem i napokon je

izaao napolje. Ispred kapije su stajale pijane tezge pored kojih su bila

parkirana dva kamioneta Republikanske nacionalne garde. Pereira je znao da je

na pijacama vladala napetost, jer je samo dan ranije, u Alenteu, policija ubila

seljaka koji je snabdevao pijace i koji je bio socijalista. Zbog toga je

Republikanska nacionalna garda zauzela busiju ispred pijanih kapija. Ali

,,Liboa, ili bolje rei zamenik direktora, nije imala hrabrosti da objavi tu vest,

jer je direktor bio na odmoru, bio je u Busaku, gde je uivao u banji i sveem

vazduhu, a ko je uostalom imao hrabrosti da objavi takvu jednu vest, da je jedan

seljak socijalista izmasakriran u Alenteu, na svojim kolima, i da je svojom

krvlju isprskao dinje koje je prevozio? Naravno niko, jer je drava utala, nita

joj drugo nije preostajalo, dok su u meuvremenu ljudi umirali, a policija je

izigravala vlast. Pereira je poeo da se preznojava jer su ga ponovo obuzele

misli o smrti. I pomislio je: ovaj grad zaudara na smrt, itava Evropa zaudara na

smrt.

Uputio se u kafe Orhideja, koji je bio na dva koraka odatle, odmah iza

jevrejske mesare, i seo za jedan stoi, dodue unutra, jer je tu barem bilo

ventilatora, dok se napolju nije moglo disati od sparine. Naruio je limunadu,

otiao do toaleta, oprao ruke i lice, zamolio da mu donesu cigaru, zatraio

veernje novine, i Manuel, konobar, doneo mu je upravo ,,Libou. Nije ih

video u pripremi, toga dana, te je poeo da ih lista kao neke sasvim nepoznate

novine. Na prvoj strani je pisalo: Danas je iz Njujorka isplovila najluksuznija

jahta na svetu. Pereira je piljio u taj naslov, a zatim je pogledao fotografiju. Na

njoj je bila grupa ljudi sa slamnatim eirima, u kouljama, koji su otvarali flae

ampanjca. Pereira je poeo da se preznojava, tvrdi, i ponovo je pomislio na

vaskrsnue tela. Da li je mogue da u ukoliko vaskrsnem, pomislio je, morati

da budem u drutvu s ovim svetom sa slamnatim eirima? I zamislio je sebe

kako se s tim svetom sa jahte nalazi u nekoj bezimenoj luci venosti. I venost

mu se na trenutak ukazala kao kakvo nepodnoljivo mesto, zastrto pokrovom

teke omorine, gde je svet govorio engleski i nazdravljao uzvikujui: ou, ou!

Pereira je naruio jo jednu limunadu. Pomislio je da bi moda trebalo da ode

kui i okupa se u hladnoj vodi, ili da moda pokua da pronae svog prijatelja

paroha iz crkve Merse, don Antonija, kod koga se pre nekoliko godina

ispovedio, onda kada mu je umrla ena, i koga je poseivao jednom meseno.

Pomislio je da je ipak bolje da poseti don Antonija, moda e mu to koristiti.

Tako je i uinio. Pereira tvrdi da je tog puta zaboravio da plati. Digao se

odsutno, ne razmiljajui, i jednostavno izaao, ostavivi na stolu novine i svoj

eir, moda zato to na toj vruini nije imao nikakvu elju da ga stavi na glavu,

ili zato to je to liilo na njega, da zaboravlja stvari.

Otac Antonio je bio utuen, tvrdi Pereira. Imao je tamne podonjake i

delovao iscrpljeno, kao da nije ni trenuo. Pereira ga je upitao ta se dogodilo i

otac Antonio mu je rekao: zar je mogue da ne zna, izmasakrirali su jednog

Alenteanina na njegovim zaprenim kolima, svuda su trajkovi, ovde, u gradu i

izvan, ali u kom ti svetu ivi, ti koji radi u novinama, uj, Pereira, mogao bi

makar malo da se informie.

Pereira tvrdi da ga je taj kratki razgovor oneraspoloio, a posebno nain

na koji su se rastali. I sam se upitao: u kom to svetu ja ivim? I pala mu je na

pamet bizarna pomisao da on, moda, uopte i ne ivi, da je u stvari ve mrtav.

Otkako mu je umrla ena on je iveo kao da je mrtav. Ili, bolje reeno: nije nita

drugo radio osim to je razmiljao o smrti, o vaskrsnuu tela, u ta nije verovao,

i o slinim glupostima, to to je on radio bilo je samo ivotarenje, imitacija

ivota. I osetio je malaksalost, tvrdi Pereira. Uspeo je da se dovue do najblie

tramvajske stanice i da ue u tramvaj koji ga je povezao do Tereiro do Paso.

Dok se vozio, kroz prozor je gledao kako pored njega lagano promie njegov

Lisabon, gledao je aveniju Liberdad, s njenim predivnim zdanjima, a potom trg

Rosio, u engleskom stilu; izaao je na Tereiro do Paso i uzeo tramvaj koji se

penjao do Tvrave. Siao je u visini Katedrale, budui da je stanovao u blizini, u

ulici Saudad. Uz veliki napor savladao je uzbrdicu koja je vodila do njegove

kue. Pozvonio je kuepaziteljki jer ga je mrzelo da trai kljueve od kapije, i

kuepaziteljka, koja mu je ujedno bila i kuna pomonica, dola je da mu otvori.

Profesore Pereira, rekla je kuepaziteljka, isprila sam vam niclu za veeru.

Pereira joj je zahvalio i polako se popeo uz stepenice, izvadio kljueve od kue

ispod otiraa, gde ih je uvek drao, i uao. U predsoblju je zastao pored

biblioteke, gde je stajala slika njegove ene. Tu fotografiju je lino on snimio,

hiljadu devetsto dvadeset sedme, tokom jednog izleta u Madrid, i u pozadini se

ocrtavalo masivno zdanje Eskorijala. Oprosti ako sam malo zakasnio, rekao je

Pereira.

Pereira tvrdi da je ve neko vreme imao obiaj da razgovara sa eninom

slikom. Pripovedao joj je ta je radio toga dana, poveravao joj svoje misli, traio

savete. Ne znam u kom to svetu ivim, obratio se Pereira slici, to mi je rekao

ak i otac Antonio, problem je u tome to ne prestajem da razmiljam o smrti,

ini mi se da je itav svet mrtav ili da e svakog asa umreti. A potom je Pereira

pomislio na dete koje nikada nisu imali. On ga je zaista eleo, ali to nije mogao

da trai od te krhke i napaene ene, izmuene nesanicama, koja je provodila

duge periode u sanatorijumu. I rastuio se. Jer da je sada imao sina, odraslog

sina s kojim je mogao da sedi za stolom i razgovara, ne bi imao potrebu da

razgovara s ovom slikom koja je pripadala nekom dalekom putovanju, kojeg se

gotovo vie nije ni seao. I rekao je: ta je tu je, to je bio njegov uobiajeni

pozdrav eninoj slici. Potom je otiao u kuhinju, seo za sto i skinuo poklopac sa

tiganja u kojem je bila nicla. Bila je ve sasvim hladna, ali on nije imao volje

da je podgreva. Uvek je jeo hladnu veeru, nikada ne podgrevajui ono to mu

je kuepaziteljka pripremila. Veerao je na brzinu, otiao u kupatilo, oprao se

ispod pazuha, promenio koulju, uzeo crnu kravatu i stavio par kapi nekog

panskog parfema koji je ostao na dnu boice kupljene hiljadu devetsto dvadeset

sedme u Madridu. Zatim je obukao sivi sako i izaao, uputivi se ka trgu

Alegrija, jer je ve bilo devet sati uvee, tvrdi Pereira.

3.

Pereira tvrdi da je grad vrveo od policije, te veeri. Bilo ih je svuda. Uzeo

je taksi do Tereiro do Paso i pod svodovima zatekao kamionete i policajce s

karabinkama. Moda su strahovali od protesta ili okupljanja na trgovima, i stoga

su zaposeli strateke punktove grada. On je eleo da produi peice, jer mu je

kardiolog savetovao da se vie kree, ali nije imao hrabrosti da proe pored tih

zlokobnih vojnika, i tako je seo na tramvaj koji je iao ulicom Fankeiro i

zavravao svoju vonju na ligu Figeira. Tu je siao, tvrdi, i opet naiao na

policiju. Ovoga puta morao je da proe pored itavog odreda, i to ga je pomalo

uznemirilo. Prolazei, uo je jednog oficira kako govori vojnicima: imajte na

umu, momci, da prevratnici nikada ne spavaju, treba drati irom otvorene oi.

Pereira se osvrnuo oko sebe, kao da je taj savet bio upuen njemu, i nije

mu se uinilo da treba drati irom otvorene oi. Avenija Liberdad je odisala

spokojem, kiosk sa sladoledom je jo uvek radio, a za stoiima su sedeli ljudi

koji su pokuavali da se rashlade. On se mirno zaputio sredinom trotoara i u tom

trenutku, tvrdi, zauo je muziku. Bili su to neni i setni zvuci gitara iz Koimbre,

i on je pomislio kako je udan ta j spoj muzike i policije. Zakljuio je da dopire

iz pravca trga Alegrija i tako je doista i bilo, jer, to se vie pribliavao, muzika

je bivala sve glasnija.

Trg ba i nije izgledao kao da je pod opsadnim stanjem, tvrdi Pereira,

budui da nije video policiju, tavie, video je samo jednog nonog uvara koji

je izgledao kao da je pijan i koji je dremao na klupi. Trg je bio ukraen papirnim

vencima, utim i zelenim sijalicama koje su visile na ici razapetoj izmeu

prozora. Napolju je bilo nekoliko stoia, a poneki par je plesao. Zatim je

ugledao jedan transparent razapet izmeu dva drveta na kojem je velikim

slovima pisalo: iveo Fransisko Franko. A ispod toga, manjim slovima: iveli

portugalski vojnici u paniji.

Pereira tvrdi da je tek u tom trenutku shvatio da je to zapravo

salazaristika svetkovina, i stoga nije bilo potrebe da je nadgleda policija. I tek

tada je primetio da su mnogi na sebi imali zelenu koulju i maramu oko vrata.

Zastao je uasnut, i kroz glavu mu je u trenutku proletelo vie razliitih stvari.

Pomislio je da je Monteiro Rosi moda jedan od njih, pomislio je na

alenteanskog seljaka koji je krvlju isprskao svoje dinje, pomislio je na ono to

bi rekao otac Antonio kada bi ga video na tom mestu. Pomislio je na sve to, a

potom seo na klupu na kojoj je dremao noni uvar i prepustio se mislima. Ili,

bolje reeno, prepustio se muzici, jer mu se, uprkos svemu, muzika dopadala.

Svirala su dva staria, jedan violu a drugi gitaru, svirali su enjive melodije iz

Koimbre njegove mladosti, iz vremena kada je bio student i kada je o ivotu

mislio kao o kakvoj prelepoj dogodovtini koja mu tek predstoji. I on je u to

doba na studentskim zabavama svirao violu, i bio je vitak i okretan, devojke su

se zaljubljivale u njega. Tolike prelepe devojke koje su izgarale za njim. A on

je, meutim, izgubio glavu za jednom nenom i bledunjavom devojicom koja

je pisala pesme i patila od estih glavobolja. Potom je pomislio i na neke druge

stvari iz svog ivota, ali Pereira o njima ne eli da govori, jer tvrdi da pripadaju

njemu i samo njemu, i da nemaju nikakve veze s tom veeri i tom svetkovinom

na kojoj se naalost obreo. A zatim je, tvrdi Pereira, najednom video kako od

jednog stola ustaje visok i vitak mladi u svetloj koulji i staje izmeu dva stara

muzikanta. I, ko zna zato, osetio je kako mu se srce stee, moda zato to mu

se uinilo da se u tom mladiu prepoznao, uinilo mu se da je iznova pronaao

samog sebe iz vremena Koimbre, jer je mladi na izvestan nain liio na njega,

ne toliko u crtama, ve u nainu na koji se kretao, na koji je eljao kosu, s tim

pramenom koji mu je padao na elo. Mladi je zapevao jednu italijansku

kanconu, O sole mio, ije rei Pereira nije razumeo, ali ta pesma je odisala

snagom i ivotom, bila je prelepa i zvonka, i on je razumeo samo rei sole

mio i nita drugo, a za to vreme mladi je pevao, ponovo je zaduvao blagi

atlantski povetarac, vee je prijatno osveilo, i sve mu se najednom uinilo

lepim, njegov protekli ivot o kojem ne eli da govori, Lisabon, nebeski svod

iznad raznobojnih sijalica, i osetio je neutaivu setu, Pereira, ali nije eleo da

kae za im. Bilo kako bilo, shvatio je da je mladi koji peva osoba s kojom je

tog popodneva razgovarao telefonom, i tako, kada je ovaj zavrio pesmu,

Pereira je ustao sa klupe, jer je njegova radoznalost bila jaa od opreza, priao

stolu i obratio se mladiu: gospodin Monteiro Rosi, pretpostavljam. Monteiro

Rosi je napravio pokret kao da e ustati, pri emu je udario o stoi, prevrnuo

kriglu koja je stajala ispred njega i prolio pivo na svoje bele pantalone.

Oprostite, promrmljao je Pereira. Ne, ne, ja sam nespretan, odvratio je mladi,

to mi se esto dogaa, vi ste profesor Pereira iz ,,Liboe, pretpostavljam,

sedite, molim vas. I pruio mu je ruku.

Pereira tvrdi da je seo za sto s oseanjem nelagodnosti. Pomislio je da ovo

mesto nije za njega, da je, tavie, besmisleno to se s jednim neznancem sastao

na toj nacionalistikoj svetkovini, da otac Antonio ne bi odobrio takav postupak;

i poeleo je da je ve u kui i da razgovara sa slikom svoje ene, molei je da

mu oprosti. I upravo su mu te misli dale snagu da izrekne jedno direktno pitanje,

tek da bi zapoeo razgovor, te je ne okoliei upitao: ovo je svetkovina

salazaristike omladine, jeste li vi pripadnik salazaristike omladine?

Monteiro Rosi je sklonio pramen kose koji mu je padao na elo i

odgovorio: ja sam diplomirao filozofiju, zanimaju me filozofija i knjievnost, ali

to se ne uklapa u ,,Libou, zar ne? Uklapa se, tvrdi da je rekao Pereira, jer na

list je slobodan i nezavisan, i ne elimo da se meamo u politiku.

U meuvremenu, dva staria su ponovo zasvirali, iz njihovih

instrumenata razlegli su se tugaljivi akordi jedne frankistike pesme, ali Pereira

je, uprkos nelagodnosti, u tom trenutku shvatio da je igra ve odavno poela i da

mu ne preostaje nita drugo nego da se u nju upusti. I, na svoje uenje, shvatio

je da je za to sposoban, da u potpunosti vlada situacijom, jer on je bio profesor

Pereira iz ,,Liboe, a ovaj mladi, koji je sedeo preko puta njega, upijao je

svaku njegovu re. I tako je rekao: proitao sam va lanak o smrti, smatram da

je veoma zanimljiv. Napisao sam tezu o smrti, odgovorio je Monteiro Rosi, ali

moram da vam predoim da nije sve to izalo iz moje kuhinje, onaj deo koji je

objavljen u asopisu sam prepisao, priznajem, delom od Fojerbaha, a delom od

jednog francuskog spiritualiste, ak ni moj profesor to nije primetio, znate,

profesori su vee neznalice nego to mislimo. Pereira tvrdi da se kolebao da li

da postavi pitanje koje se itavo vee spremao da postavi, i napokon se odluio,

no prethodno je zatraio od mladog konobara u zelenoj koulji da mu donese

pie. Oprostite, rekao je Monteiru Rosiju, ali ja ne pijem alkohol, pijem samo

limunade, uzeu jednu limunadu. I pijuckajui svoju limunadu, tiho je upitao,

kao da bi neko mogao da ga uje ili cenzurie: nego, da li vas, oprostite, eto,

hteo sam da vas pitam, da li vas zanima smrt?

Monteiro Rosi se iroko osmehnuo, tvrdi Pereira, i to ga je zbunilo. Ma

ta to priate, profesore Pereira, uzviknuo je Monteiro Rosi zvonkim glasom,

mene zanima ivot. A potom je, malo tie, nastavio: ujte, profesore Pereira,

meni je smrti preko glave, pre dve godine umrla mi je majka, bila je Portugalka i

radila je kao uiteljica, umrla je u roku od nekoliko dana od aneurizme u mozgu,

komplikovana re koja u stvari znai da vam je pukao krvni sud, jednom reju,

od kapi, prole godine mi je umro otac, koji je bio Italijan i koji je radio kao

brodski inenjer u lisabonskom brodogradilitu, neto malo mi je ostavio, ali to

malo se ve istopilo, imam jo jednu baku, koja ivi u Italiji, ali nisam je video

od svoje dvanaeste godine i nemam nikakvu elju da idem u Italiju, ini mi se

da je tamo jo gore nego ovde, smrti mi je preko glave, profesore Pereira,

oprostite to sam ovako iskren sa vama, ali najzad, emu to pitanje?

Pereira je otpio gutljaj limunade, obrisao usta nadlanicom i rekao:

jednostavno zato to u novinama treba da izlaze posmrtna slova o piscima, ili

nekrolozi, kad god umre neki vaan pisac, a nekrolog se ne moe napisati od

danas do sutra, treba ga ve imati spremnog, ja traim nekoga ko e mi unapred

pisati nekrologe o velikim piscima nae epohe, zamislite da sutra umre Morijak,

ta ja u tom sluaju da radim?

Pererira tvrdi da je Monteiro Rosi naruio jo jedno pivo. Otkako je on

doao, mladi je popio barem tri piva i sada je, po njegovom miljenju,

verovatno ve bio pomalo pripit ili makar oamuen. Monteiro Rosi je sklonio

pramen kose sa ela i rekao: profesore Pereira, ja dobro govorim jezike i

poznajem pisce nae epohe; ja volim ivot, ali ukoliko vi elite da piem o smrti

i za to mi platite, isto kao to su mi veeras platili da otpevam jednu

napolitansku pesmu, ja u to uiniti, eto, za prekosutra u vam napisati

posmrtno slovo o Garsiji Lorki, ta vi mislite o Garsiji Lorki? On je u sutini

zaetnik panske avangarde, isto kao to je na Pesoa zaetnik portugalskog

modernizma, a uostalom, svestran je umetnik, bavio se poezijom, muzikom i

slikarstvom.

Pereira tvrdi da je odgovorio kako mu se ne ini da je Garsija Lorka ba

najpogodnija linost, pa ipak, moglo bi se probati, ukoliko bi se o njemu

govorilo s merom i oprezom, s osvrtom iskljuivo na njegovu ulogu umetnika i

bez pominjanja nekih drugih aspekata koji bi mogli biti delikatni, s obzirom na

situaciju. I tada, kao da je to bila najprirodnija stvar na svetu, Monteiro Rosi mu

je rekao: ujte, oprostite to to pominjem, ali s obzirom na to da u vam uraditi

posmrtno slovo o Garsiji Lorki, moete li makar neto da mi date unapred, treba

sebi da kupim nove pantalone, ove su potpuno isflekane, a sutra izlazim s

jednom devojkom koja upravo sada treba da doe i koju sam upoznao na

fakultetu, to mi je koleginica i mnogo mi se dopada, eleo bih da je izvedem u

bioskop.

4.

Devojka koja je dola, tvrdi Pereira, nosila je pleteni eir. Bila je veoma

lepa, svetle puti, zelenih oiju i vretenastih miica. Na sebi je imala haljinu sa

bretelama koje su se ukrtale na leima i tako isticale njena nena, lepo

oblikovana ramena.

Ovo je Marta, rekao je Monteiro Rosi, Marta, dozvoli da ti predstavim

profesora Pereiru iz ,,Liboe, veeras me je zaposlio, od sada sam novinar, kao

to vidi, naao sam posao. Ona je rekla: Marta, drago mi je. A potom,

obraajui se Monteiru Rosiju, rekla je: pitam se zato sam dola na ovakvu

jednu zabavu, ali kad sam ve tu zato me, ludice moja, ne pozove da pleemo,

jer muzika je tako primamljiva, a vee tako zanosno?

Pereira je ostao sam za stolom, tvrdi, naruio je jo jednu limunadu i

natenane je ispijao, posmatrajui devojku i mladia koji su lagano plesali, obraz

uz obraz. Pereira tvrdi da je u tom trenutku ponovo pomislio na svoj protekli

ivot, na decu koju nikada nije imao, ali tu temu ne eli dalje da razrauje.

Nakon plesa, devojka i mladi su se vratili za sto i Marta je, onako usput, rekla:

danas sam kupila ,,Libou, naalost, nita ne govori o onom Alenteaninu koga

je policija izmasakrirala na njegovim kolima, govori o nekoj amerikoj jahti,

nimalo zanimljiva vest, po mome miljenju. I Pereira je, osetivi se bezrazlono

krivim, odgovorio: direktor je na odmoru, u banji, ja sam zaduen samo za

kulturni dodatak, jer, vidite, ,,Liboa e od sledee nedelje imati kulturni

dodatak, ja ga ureujem.

Marta je skinula eir i stavila ga na sto. Po ramenima joj se prosuo slap

kestenjaste kose sa crvenkastim odsjajima, tvrdi Pereira, inilo se da je nekoliko

godina starija od mladia, mogla je imati dvadest est ili dvadeset sedam godina,

i tako ju je upitao: a ta vi radite u ivotu? Piem poslovna pisma za jednu

izvozno-uvoznu firmu, odgovorila je Marta, radim samo pre podne, tako da po

podne mogu da itam, etam i da ponekad izaem s Monteirom Rosijem. Pereira

tvrdi da mu je bilo udno to je ona mladia zvala Monteiro Rosi, imenom i

prezimenom, kao da su samo kolege, ali nije nita pitao, promenio je temu i

rekao, tek da neto kae: mislio sam da pripadate salazaristikoj omladini. A

vi?, uzvratila je Marta. Ah, rekao je Pereira, moja mladost je odavno prola, a

to se politike tie, osim toga to me preterano ne zanima, nisam ljubitelj

fanatinih ljudi, ini mi se da ovaj svet vrvi od fanatika. Treba praviti razliku

izmeu fanatizma i uverenja, odgovorila je Marta, jer ovek moe imati ideale,

na primer, da ljudi budu slobodni i jednaki, ak i braa, oprostite, oito citiram

francusku revoluciju, da li vi verujete u francusku revoluciju? Teoretski da,

odgovorio je Pereira; i pokajao se zbog onog teoretski, jer je eleo da kae:

praktino da; ali je u sutini rekao ono to je mislio. U tom trenutku, dva

staria, violista i gitarista, zasvirali su valcer u ef-duru i Marta je rekla:

profesore Pereira, volela bih da ovaj valcer odigram sa vama. Pereira je ustao,

tvrdi, ponudio joj ruku i poveo je do podijuma za igru. I plesao je taj valcer tako

rei u zanosu, kao da su njegov stomak i sve ono salo kao kakvim udom

nestali. A za to vreme gledao je u nebo iznad raznobojnih sijalica na trgu

Alegrija, i osetio se siunim, stopljenim sa univerzumom. Jedan gojazan ovek

u godinama igra s jednom mladom devojkom na nekom bezimenom trgu, negde

u univerzumu, pomislio je, a za to vreme zvezde se okreu, univerzum vri, i

moda nas neko posmatra iz neke bezmerne opservatorije. Zatim su se vratili za

sto, a Pereira je, tvrdi, razmiljao: zato nisam imao decu? Naruio je jo jednu

limunadu, pomislivi da e mu prijati jer je tog popodneva, zbog one nesnosne

vruine, imao problema sa varenjem. A Marta je za to vreme oputeno avrljala,

govorila je: Monteiro Rosi mi je priao o vaoj zamisli, deluje mi kao dobra

ideja, ini se da postoji gomila pisaca koji bi ve jednom trebalo da odu s ovog

sveta, na svu sreu, onaj nepodnoljivi Rapanjeta, koji se prozvao DAnunciom

nas je pre nekoliko meseci zauvek napustio, ali i onaj bogomoljac Klodel, i

njega nam je ve preko glave, zar ne mislite? A vae bi novine, koje su, kako mi

se ini, katoliki orijentisane, svakako rado o tome pisale, a zatim i onaj nitkov

Marineti, onaj gad, koji se, nakon to je opevao rat i haubice, slizao s

Musolinijevim crnim kouljama, bilo bi dobro da nas i on ve jednom napusti.

Pereira je poeo blago da se preznojava, tvrdi, te je proaputao: gospoice,

priajte malo tie, ne znam koliko ste svesni na kakvom se mestu nalazimo.

Tada je Marta stavila eir i rekla: e, pa, meni je ovog mesta preko glave, ide mi

na ivce, videete da e uskoro zasvirati vojne koranice, bolje je da vas

ostavim s Monteirom Rosijem, verovatno imate o mnogo emu da priate, ja

odoh do Tea, potreban mi je sve vazduh, laku no i do vienja.

Pereira tvrdi da je osetio olakanje; ispio je svoju limunadu i na trenutak

pao u iskuenje da uzme jo jednu, ali bio je neodluan, jer nije zn koliko jo

dugo Monteiro Rosi namerava ovde da se zadri. I tako je upitao: ta kaete da

naruimo jo jedno pie? Monteiro Rosi je pristao, kazao je da ima itavo vee

na raspolaganju i da bi voleo da razgovara o knjievnosti, nema ba puno prilike

za to, uglavnom razgovara o filozofiji, poznaje samo ljude koji se bave

iskljuivo filozofijom. Tada je Pereiri pala na pamet jedna reenica koju je

njegov ujak, inae promaeni pisac, rado ponavljao, i izgovorio ju je. Kazao je:

ini se kao da se filozofija bavi samo istinom, ali nam moda daruje samo

fantazije, dok se za knjievnost, naprotiv, ini da se bavi samo fantazijama, ali

nam moda daruje istinu. Monteiro Rosi se nasmeio i rekao da mu se ini da ta

misao dobro definie ove dve discipline. Pereira ga je tada upitao: a ta mislite o

Bernanosu? Monteiro Rosi je isprva delovao zateeno, a onda je upitao: onaj

katoliki pisac? Pereira je klimnuo glavom, a Monteiro Rosi je tiho rekao: ujte,

profesore Pereira, ja, kao to sam vam danas preko telefona rekao, ne

razmiljam preterano o smrti, a takoe ne razmiljam preterano ni o

katolianstvu, znate, moj otac je bio brodski inenjer, bio je praktian ovek koji

je verovao u progres i u tehniku, tako je i mene vaspitao, bio je Italijan, to je

tano, ali moda me je donekle vaspitao u engleskom duhu, u duhu jedne

pragmatine vizije realnosti; volim knjievnost, ali moda se nai ukusi ne

podudaraju, barem kada je re o izvesnim piscima, meutim, ja zaista moram da

ponem da radim i spreman sam da piem prevremene nekrologe za sve pisce

koje poelite, zapravo koje poeli direkcija vaih novina. Na te rei se u Pereiri,

tvrdi Pereira, probudio neki ponos. Nije mogao da podnese da mu ovaj mladi

dri lekciju iz profesionalne etike, sve u svemu, ocenio je da je arogantan. I tada

je odluio da i on pree na arogantan ton, te je uzvratio: ja u svom knjievnom

izboru ne zavisim od svog direktora, kulturnu stranicu ureujem ja, i ja biram

pisce koji me zanimaju, zbog toga sam odluio da vam poverim taj zadatak i

dajem vam odreene ruke, mislio sam da vam predloim Bernanosa i Morijaka,

zato to ih volim, ali, kad je ve tako, neu nita da vam sugeriem, odluka je na

vama, radite ta god hoete. Tvrdi Pereira da se istog asa pokajao to se do te

mere izrekao, to se izloio riziku dajui potpunu slobodu ovom mladiu, koga

nije ni poznavao i koji mu je ak otvoreno priznao da je svoju diplomsku tezu

prepisao. Na trenutak se osetio kao da je u klopci, shvatio je da je sam sebe

uvalio u krajnje glupavu situaciju. Ali, na sreu, Monteiro Rosi je nastavio

razgovor, poevi da pria o Bernanosu, koga je oigledno veoma dobro

poznavao. A potom je rekao: Bernanos je jedan hrabar ovek, ne plai se da

govori o najskrovitijim delovima sopstvene due. Na tu re, dua, Pereiri je

laknulo, tvrdi, kao da ga je kakav arobni napitak vratio u ivot i tako je,

pomalo glupavo, upitao: da li vi verujete u vaskrsnue tela? Nikada o tome

nisam razmiljao, odgovorio je Monteiro Rosi, taj problem me ne zanima,

uveravam vas da me taj problem ni najmanje ne zanima, mogao bih sutra da

doem u redakciju, mogao bih takoe da vam uradim prevremeni nekrolog za

Bernanosa, ali, iskreno govorei, radije bih napisao posmrtno slovo o Garsiji

Lorki. Naravno, rekao je Pereira, redakcija sam ja, nalazim se u ulici Rodriga da

Fonseke broj ezdeset est, u blizini Aleandra Erkulana, na dva koraka od

jevrejske mesare, ukoliko na stepenicama sretnete kuepaziteljku ne dajte se

zbuniti, to je jedna otrokona, kaite joj da imate sastanak sa profesorom

Pereirom, i ne uputajte se sa njom ni u kakav razgovor, mogla bi biti policijski

dounik.

Pereira tvrdi da ne zna zato je to rekao, moda naprosto zato to je mrzeo

i kuepaziteljku i salazaristiku policiju, nesporno je, meutim, da mu je dolo

da to kae, ali ne zato da bi uspostavio neko tobonje sauesnitvo s ovim

mladiem, koga jo uvek nije poznavao: ne zbog toga, pravi razlog mu je

nepoznat, tvrdi Pereira.

5.

Sutradan ujutru, kad je Pereira ustao, tvrdi, na stolu je zatekao kajganu sa

sirom izmeu dve krike hleba. Bilo je devet sati, a spremaica je obino

dolazila u osam. Kajganu mu je oigledno pripremila kako bi je poneo u

redakciju i pojeo za ruak, Pijedad je veoma dobro znala ta on voli, a Pereira je

kajganu sa sirom naprosto oboavao. Popio je olju kafe, okupao se, obukao

sako, ali je odluio da ne stavi kravatu. Za svaki sluaj, gurnuo ju je u dep. Pre

nego to e izai zastao je ispred slike svoje ene i rekao joj: upoznao sam

jednog mladia po imenu Monteiro Rosi i odluio da ga primim kao spoljnjeg

saradnika koji e mi pisati prevremene nekrologe, mislio sam da je veoma

bistar, a sada mi se ini da je pomalo smeten, da smo imali sina, bio bi njegovih

godina, pomalo lii na mene, pramen kose mu pada na elo, sea li se da je i

meni pramen kose padao na elo, bilo je to u doba Koimbre, eh, da, ne znam ta

da ti kaem, videemo, danas e doi u redakciju, rekao je da e mi doneti jedan

nekrolog, ima divnu devojku koja se zove Marta, sa kosom boje bakra, ali voli

da izigrava mudricu i da pria o politici, ta je tu je, videemo ta e dalje biti.

Uzeo je tramvaj do ulice Aleandra Erkulana, a zatim se s naporom peice

popeo do ulice Rodriga da Fonseke. Kada je stigao do kapije, bio je u golom

znoju, jer dan je bio vreo. U predvorju, kao i obino, nabasao je na

kuepaziteljku, koja mu je rekla: dobar dan, profesore Pereira. Pereira ju je

pozdravio klimanjem glave i popeo se uz stepenice. im je uao u redakciju,

skinuo je sako i ukljuio ventilator. Nije znao ta da radi, a bilo je ve podne.

Pomislio je da pojede svoj hleb i kajganu, ali jo je bilo rano. Tada se prisetio

rubrike ,,Seanja i poeo je da pie. r tri godine umro je veliki pesnik

Fernando Pesoa. Bio je engleski ak, ali je odluio da pie na portugalskom,

smatrajui da je portugalski jezik njegova domovina. Ostavio nam je predivne

pesme rasute po asopisima i jednu poemu, Poruka, koja je povest Portugalije

viena oima jednog velikog umetnika koji je voleo svoju zemlju. Proitao je

to to je napisao i zakljuio da je odvratno, da, odvratno bi bila prava re, tvrdi

Pereira. Tada je bacio list u korpu i napisao: Prole su tri godine od kako nas je

napustio Fernando Pesoa. Malo njih ga je primetilo, gotovo niko. U Portugaliji

je iveo kao stranac, moda zato to je svugde bio stranac. iveo je sam, u

skromnim pansionima ili iznajmljenim sobama. Seaju ga se prijatelji,

istomiljenici, zaljubljenici u poeziju.

Potom je uzeo hleb s kajganom i zagrizao. U tom trenu zaulo se kucanje

na vratima. Pereira je sakrio hleb s kajganom u fioku, obrisao usta pelir papirom

i rekao: napred. Bio je to Monteiro Rosi. Dobar dan, profesore Pereira, rekao je

Monteiro Rosi, oprostite, moda sam malo poranio, ali neto sam vam doneo,

hou rei, sino, kada sam se vratio kui, dobio sam inspiraciju, a osim toga,

mislio sam da se moda ovde u novinama moe neto prezalogajiti. Pereira mu

je strpljivo objasnio da ova prostorija nisu novine ve samo kulturna redakcija, i

da je on, Pereira, kulturna redakcija, mislio je da mu je to ve rekao, ovo je

samo jedna prostorija sa pisaim stolom i ventilatorom, budui da je ,,Liboa

samo mali veernji list. Monteiro Rosi je seo i izvadio list papira, presavijen

naetvoro. Pereira ga je uzeo i poeo da ita. Neobjavljiv, tvrdi Pereira, bio je to

odista neobjavljiv lanak. Opisivao je smrt Garsije Lorke, a poinjao je ovako:

r dve godine, pod nerazjanjenim okolnostima, napustio nas je veliki panski

pesnik Federiko Garsija Lorka. Sumnja se na njegove politike protivnike,

budui da je umro nasilnom smru. itav svet se jo uvek pita kako se moglo

dogoditi takvo jedno divljatvo.

Pereira je podigao pogled sa lista i rekao: dragi moj Monteiro Rosi, vi ste

odlian romansijer, ali moje novine nisu ba najpogodnije mesto za romane, u

novinama se piu stvari koje odgovaraju istini ili barem lie na istinu, vi ne treba

da govorite o tome kako je neki pisac umro, pod kakvim okolnostima i zato,

treba jednostavno da kaete da je umro, a potom treba da piete o njegovom

delu, o romanima i pesmama, i tako sastavite nekrolog, ali u sutini treba da

napiete kritiku, da doarate portret oveka i njegovog dela, ovo to ste vi

napisali je posve neupotrebljivo, smrt Garsije Lorke je jo uvek misteriozna, a

ta ako se ba nije tako odvilo?

Monteiro Rosi je odgovorio da Pereira nije zavrio sa itanjem lanka, u

daljem toku on govori o njegovom delu, njegovoj linosti, formatu oveka i

umetnika. Pereira je strpljivo nastavio da ita. Opasan, tvrdi, lanak je bio

opasan. Govorio je o onoj duboko skrivenoj paniji, o onoj paniji optereenoj

katolianstvom koju je Garsija Lorka nainio metom svojih ubojitih kopalja u

Kui Bernarde Albe, govorio je o raki, pokretnom pozoritu koje je Garsija

Lorka podario narodu. Bila ju to jedna velika pohvala panskom narodu, koji je

udeo za kulturom i pozoritem, i kojem je Garsija Lorka izaao u susret.

Pereira je podigao glavu, tvrdi, zagladio kosu, zavrnuo rukave i rekao: dragi

Monteiro Kosi, dopustite mi da budem iskren sa vama, va lanak je

neobjavljiv, uistinu neobjavljiv. Ja ne mogu da ga objavim, niti bi ijedan

portugalski list mogao da ga objavi, pa ak ni italijanski, budui da ste vi

poreklom Italijan. Dve su pretpostavke: vi ste ili naivni ili ste provokator, a

dananje novinarstvo u Portugaliji ne podnosi ni naivne niti provokatore, i to bi

bilo sve.

Pereira tvrdi da je, dok je ovo govorio, oseao kako mu kap znoja curi niz

lea. Zato je poeo da se preznojava? Ko zna. To ne ume tano da objasni.

Moda zato to je bilo veoma vrue, u to nema sumnje, i ventilator nije mogao

dovoljno da rashladi taj skueni sobiak. A moda i zato to mu je bilo ao tog

mladia koji ga je izgubljeno i razoarano gledao i koji je poeo da gricka nokte

dok je on govorio. I stoga nije imao srca da kae: ta je tu je, bila je to proba, ali

nije uspela, do vienja. Umesto toga, piljio je u Monteira Rosija prekrtenih

ruku i Monteiro Rosi je tada rekao: napisau ga ponovo, do sutra u ga napisati

ponovo. A, ne, Pereira je smogao snage da kae, nema vie Garsije Lorke,

molim vas, ima suvie injenica vezanih za njegov ivot i njegovu smrt koje se

ne uklapaju u list kakav je ,,Liboa, ne znam da li uviate, dragi Monteiro

Rosi, da se u ovom trenutku u paniji vodi graanski rat, da portugalske vlasti

podravaju generala Fransiska Franka i da je Garsija Lorka prevratnik, da, to je

prava re: prevratnik.

Monteiro Rosi je ustao, kao da ga je ta re prepala, uzmakao prema

vratima, zastao, ponovo koraknuo napred i rekao: ali ja sam verovao da sam

naao posao. Pereira nije nita odgovorio i osetio je kako mu kap znoja curi niz

lea. ta sad da radim?, promrmljao je Monteiro Rosi glasom koji je preklinjao.

Pereira je i sam ustao, tvrdi, i stao ispred ventilatora. Nekoliko trenutaka je

utao, putajui da mu hladan vazduh osui koulju. Treba da mi uradite

nekrolog za Morijaka ili Bernanosa, odgovorio je, odaberite sami, ne znam da li

sam bio jasan. Ali radio sam itavu no, promucao je Monteiro Rosi, oekivao

sam da ete mi platiti, uostalom ne traim mnogo, tek toliko da danas mogu da

ruam. Pereira je poeleo da mu kae kako mu je prethodne veeri ve dao pare

da kupi sebi nove pantalone, i kako oigledno ne moe neprestano da mu da je

pare, s obzirom na to da mu nije otac. Poeleo je da bude neumoljiv i vrst. Ali,

umesto toga je rekao: ako je va problem dananji ruak, pa dobro, mogu da vas

pozovem na ruak, ni ja jo nisam ruao i veoma sam gladan, rado bih pojeo

ribu na aru ili pohovanu niclu, ta kaete na to?

Zato je Pereira to rekao? Da li zato to je bio sam i to ga je ova soba

guila, ili zato to je doista bio gladan, ili zato to se setio slike svoje ene, ili iz

nekog drugog razloga? To ne bi znao da kae, tvrdi Pereira.

6.

Bilo kako bilo, Pereira ga je pozvao na ruak, tvrdi, odabravi jedan

restoran na Rosiju. Uinilo mu se da je to pravi izbor, jer su njih dvojica u

sutini bili intelektualci, a to je bio kafe i restoran gde su navraali knjievnici,

dvadesetih godina bio je veoma u modi, za njegovim stolovima nastajali su

avangardni asopisi, jednom reju, tu su svi dolazili, a poneki moda jo uvek

dolaze.

utei su se spustili niz aveniju Liberdad i stigli do Rosija. Pereira je

odabrao sto unutra, jer je napolju, ispod tende, bilo prevrue. Osvrnuo se oko

sebe, ali nije video nijednog knjievnika, tvrdi. Svi knjievnici su na odmoru,

rekao je da bi razbio utanje, verovatno su nekud otili, ko na more, a ko u

prirodu, u gradu smo ostali jedino mi. Moda samo sede u svojim kuama,

uzvratio je Monteiro Rosi, zasigurno ne izgaraju od elje da se etkaju unaokolo

s obzirom na to u kakvim vremenima ivimo. Pereira je osetio neku tugu, tvrdi,

dok je razmiljao o tim reima. Shvatio je da su sami, da unaokolo nema nikoga

sa kime bi mogli da podele svoju teskobu, u restoranu su bile dve gospoe sa

eiriima i, u uglu, etiri mukarca neobinog izgleda. Pereira je odabrao jedan

izdvojeni sto, zadenuo salvetu za okovratnik, kao to je to uvek inio, i naruio

belo vino. Pije mi se aperitiv, objasnio je Monteiru Rosiju, obino ne pijem

alkohol, ali sada mi je zaista potreban aperitiv. Monteiro Rosi je naruio toeno

pivo i Pereira ga je upitao zar ne voli belo vino. Radije pijem pivo, odgovorio je

Monteiro Rosi, vie osveava i lake je, a uostalom, u vina se ne razumem.

teta, promrmljao je Pereira, ako elite da postanete dobar kritiar treba da

razvijate svoj ukus, treba da radite na sebi, treba da postanete poznavalac vina,

jela, ljudi. A potom je dodao: i knjievnosti. U tom trenutku, Monteiro Rosi je

proaputao: hteo bih neto da vam priznam, ali nemam hrabrosti. Slobodno

kaite, rekao je Pereira, praviu se da nisam razumeo. Kasnije, rekao je

Monteiro Rosi.

Pereira je naruio oradu na aru, tvrdi, a Monteiro Rosi gaspao, a potom

rioto s morskim plodovima. Rioto je stigao u ogromnoj iniji od terakote i

Monteiro Rosi je sipao tri puta, tvrdi Pereira, sve je slistio, premda je porcija

odista bila ogromna. A zatim je sklonio pramen sa ela i rekao: rado bih pojeo

jedan sladoled ili makar samo sorbet od limuna. Pereira je u sebi sraunao

koliko e ga ovaj ruak kotati i doao do zakljuka da e dobar deo njegove

nedeljne plate otii na ovaj restoran gde je verovao da e zatei lisabonske

knjievnike, a u stvari je zatekao samo dve starice sa eiriima i etiri udna

tipa za stolom u uglu. Ponovo je poeo da se preznojava. Izvadio je salvetu

zadenutu za okovratnik, naruio mineralnu vodu sa ledom i kafu, a onda

pogledao Monteira Rosija pravo u oi i rekao: a sada mi priznajte ono to ste

hteli da mi priznate pre ruka. Tvrdi Pereira da je Monteiro Rosi podigao pogled

ka tavanici, zatim pogledao u njega i odmah skrenuo pogled, a potom se

nakaljao, pocrveneo kao dete i rekao: malo mi je neprijatno, oprostite. Ne

postoji nita na ovom svetu ega bi se trebalo stideti, rekao je Pereira, osim ako

niste krali ili osramotili oca i majku. Monteiro Rosi je obrisao usta salvetom kao

da je eleo da onemogui reima da izau, sklonio pramen kose sa ela i rekao:

ne znam kako da vam to kaem, znam da vi zahtevate profesionalizam, znam da

bih morao vie da koristim glavu, ali nema sumnje da sam ja odabrao da sledim

neka druge razloge. Budite malo jasniji, zamolio ga je Pereira. Pa, eto, poeo je

da muca Monteiro Rosi, eto, istina je, istina je da sam sledio razloge srca,

moda nisam smeo, moda ak nisam ni eleo, ali bilo je to jae od mene,

kunem vam se da bih bio u stanju da napiem nekrolog o Garsiji Lorki sa

stanovita razuma, ali bilo je to jae od mene. Ponovo je obrisao usta salvetom i

dodao: a osim toga, zaljubljen sam u Martu. Kakve to sad veze ima?, upitao je

Pereira. Ne znam, odgovorio je Monteiro Rosi, moda i nema, ali i to je stvar

srca, zar vam se ne ini?, na izvestan nain je i to problem. Problem je to vi ne

biste smeli da upadate u probleme kojima niste dorasli, eleo je da odgovori

Pereira. Problem je to je svet jedan veliki problem, koji svakako ne treba mi da

reavamo, eleo je da kae Pereira. Problem je to ste mladi, suvie mladi, mogli

biste da mi budete sin, eleo je da kae Pereira, ali mi se ne dopada to se prema

meni ponaate kao prema ocu, ja nisam ovde da bih reavao vae nedoumice.

Problem je to izmeu nas treba da postoji korektan i profesionalan odnos, eleo

je da kae Pereira, a vi biste morali da nauite da piete jer, u protivnom, ako

budete pisali sledei razloge srca, upaete u velike neprilike, to mogu da vam

potpiem.

Ali nita od svega toga nije rekao. Pripalio je cigaru, obrisao salvetom

znoj koji mu je orosio elo, otkopao prvo dugme na koulji i rekao: razlozi srca

su najvaniji, uvek treba slediti razloge srca, deset zapovesti nita o tome ne

kau, ali ja vam kaem, meutim, treba drati irom otvorene oi, uprkos

svemu, srce, to da, slaem se, ali takoe i irom otvorene oi, dragi moj

Monteiro Rosi, i ovim zavravam na ruak, sledea tri ili etiri dana nemojte

me zvati, ostavljam vam vremena da razmislite i da napiete neto dobro, ali

zaista dobro, pozovite me sledee subote na redakciju, oko podneva.

Pereira je ustao i pruio mu ruku, rekavi do vienja. Zato mu je sve to

rekao kada je eleo da mu kae neto sasvim drugo, kada je eleo da ga prekori,

moda ak i da ga otpusti? To Pereira ne ume da kae. Moda zato to je

restoran bio prazan, to nije video nijednog knjievnika, to se u ovom gradu

oseao usamljenim i bio mu je potreban istomiljenik i prijatelj? Moda zbog

svega toga, a moda i zbog neeg drugog to on ne ume da objasni. Teko je

imati jasan stav kad je re o razlozima srca, tvrdi Pereira.

7.

Narednog petka, kada je stigao u redakciju nosei svoj zamotuljak sa

hlebom i kajganom, Pereira je, tvrdi, video da iz potanskog sandueta ,,Liboe

viri jedna koverta. Uzeo ju je i stavio u dep. Na odmoritu prvog sprata sreo je

kuepaziteljku, koja mu je rekla: dobar dan, profesore Pereira, ima jedno pismo

za vas, ekspresno, potar ga je doneo u devet sati, morala sam ja da potpiem.

Pereira je procedio kroz zube jedno hvala i nastavio da se penje uz stepenice.

Preuzela sam na sebe tu odgovornost, nastavila je kuepaziteljka, ali ne bih

volela da imam problema, budui da ne pie ko je poiljalac. Pereira se vratio

natrag tri stepenika, tvrdi, i upiljio se u nju. Sluajte, Selet, rekao je Pereira, vi

ste kuepaziteljka i to je sasvim dovoljno, vi ste plaeni da budete

kuepaziteljka i primate platu od stanara ove zgrade, meu tim stanarima je i

moj list, ali, vi imate tu manu da zabadate nos tamo gde mu nije mesto, dakle,

kada sledei put stigne ekspresno pismo za mene, nemojte ga potpisivati i

nemojte ga gledati, kaite potaru da navrati kasnije i urui ga lino meni.

Kuepaziteljka je naslonila na zid metlu kojom je istila odmorite i stavila ruke

na bokove. Profesore Pereira, rekla je, vi verovatno mislite da sa mnom moete

tako da razgovarate zato to sam obina kuepaziteljka, ali treba da znate da ja

imam prijatelje na visokim poloajima, osobe koje mogu da me zatite od vaeg

neotesanog ponaanja. Pretpostavljam da je tako, tavie, uveren sam u to, tvrdi

da je rekao Pereira, to je upravo ono to mi se ne dopada, a sada do vienja.

Kada je otvorio vrata svoje sobe, Pereira se oseao iscrpljeno i bio je u

goloj vodi. Upalio je ventilator i seo za svoj radni sto. Odloio je hleb s

kajganom na list papira za kucanje i izvadio pismo iz depa. Na koverti je

plavim mastilom pisalo: Profesor Pereira, ,,Liboa, ulica Rodriga da Fonseke

66, Lisabon. Rukopis je bio elegantan. Pereira je spustio pismo na sto, pored

kajgane, i zapalio cigaru. Kardiolog mu je zabranio da pui, ali on je sada imao

neodoljivu elju da povue dva dima, pa makar je odmah potom ugasio.

Pomislio je da pismo otvori kasnije, budui da je ve bilo vreme da pripremi

sutranju kulturnu stranicu. Pomislio je da pregleda lanak o Pesoi, koji je

napisao za rubriku Seanja, ali je potom zakljuio da ga ne treba menjati.

Nakon toga je poeo da ita Mopasanovu priu koju je lino preveo, kako bi

proverio da li treba neto ispraviti. Nije trebalo. Pria je zvuala savreno i

Pereira je sam sebi estitao. To mu je donekle popravilo raspoloenje, tvrdi.

Onda je izvadio iz depa Mopasanov portret koji je pronaao u nekom asopisu

u Gradskoj biblioteci. Bio je to portret u olovci, delo nekog nepoznatog

francuskog slikara. Mopasan je izgledao kao oajnik, s neurednom bradom i

pogledom uprtim u prazno, i Pereira je pomislio da je kao stvoren da ide uz

priu. Uostalom, bila je to pria o ljubavi i smrti, i pristajao joj je portret koji je

u sebi imao neeg traginog. Trebalo je uglaviti prozori u sredini lanka, sa

Mopasanovim osnovnim biografskim podacima. Pereira je otvorio Larus koji je

drao na radnom stolu i poeo da prepisuje. Napisao je: ,,Gi de Mopasan, 1850-

1893. Zajedno sa svojim bratom Erveom, nasledio je od oca venerinu bolest

koja ga je najpre odvela u ludilo, a potom, kao veoma mladog, u smrt. Sa

dvadeset godina uestvovao je u Francusko-pruskom ratu, radio je u mornarici.

Pisac raskonog talenta, satirine vizije, u svojim pripovetkama opisivao je

slabosti i licemerje odreenog sloja francuskog drutva. Pisao je takoe i

romane koji su doiveli veliki uspeh, meu kojima su Bel-Ami i fantastini

roman Orla. U nastupima ludila leio se na klinici doktora Blana, gde je i umro

u bedi i naputen od svih.

Zatim je uzeo hleb s kajganom i pojeo tri-etiri zalogaja. Ostatak je bacio

u korpu za otpatke jer nije bio gladan, bilo je isuvie vrue, tvrdi. Potom je

otvorio pismo. Bio je to lanak napisan mainom na pelir papiru, a naslov je

glasio: Umro je Filipo Tomazo Marineti. Pereira je na trenutak pretrnuo jer je, i

ne okrenuvi stranu, shvatio da je lanak napisao Monteiro Rosi i jer mu je istog

asa bilo jasno da taj lanak moe da okai maku o rep, bio je potpuno

beskoristan, on je eleo nekrolog o Bernanosu ili Morijaku, koji su zasigurno

verovali u vaskrsnue tela, ali ovo je bio nekrolog o Filipu Tomazu Marinetiju,

koji je verovao u rat, i Pereira je poeo da ga ita. Bio je to lanak koji je trebalo

da zavri u korpi za otpatke, meutim, Pereira ga nije bacio, ko zna zato ga je

sauvao, no upravo stoga sada moe da ga priloi kao dokument. Poinjao je

ovako: Sa Marinetijem je umro jedan nasilnik, budui da je sila bila njegova

muza. Poeo je 1909, kada je u jednom pariskom asopisu objavljen njegov

Futuristiki manifest, koji je veliao mitove o ratu i nasilju. Neprijatelj

demokratije, ratoboran i ratni huka, napisao je u slavu rata jednu nastranu

poemu pod nazivom Tras bum bum, koja predstavlja fonetsku deskripciju rata u

Africi za vreme italijanskog kolonijalizma. A njegova vera u kolonijalizam

podstakla ga je da velia italijanski pohod u Libiji. Izmeu ostalog, napisao je i

jedan oduran manifest: Rat, jedina higijena sveta. Njegove fotografije nam

prikazuju oveka arogantnog dranja, uvijenih brkova, u odori akademika

naikanoj medaljama. Italijanski faizam ima na mnogo emu da mu zahvali s

obzirom na to da je Marineti bio njegov vatreni zagovornik. Dakle, zauvek nas

je napustila jedna ljigava linost, jedan zaljubljenik u rat...

Pereira je prestao da ita otkucani deo i preao je na pismo, jer je lanak

bio propraen pisamcetom napisanim rukom. Glasilo je ovako: Uvaeni

profesore Pereira, sledio sam razloge srca, ali krivica nije moja. Uostalom, i

sami ste mi rekli da su razlozi srca vaniji od svega. Ne znam da li je ovaj

nekrolog objavljiv, a uostalom, Marineti bi mogao poiveti jo dvadesetak

godina, ko zna. U svakom sluaju, ako budete eleli neto da mi poaljete, bio

bih vam zahvalan. Ja za sada ne mogu da navratim u redakciju, iz razloga koje

vam neu objanjavati. Ako budete eleli da mi poaljete neku malu sumu, koju

vi odredite, stavite je u kovertu sa mojim imenom i poaljete na potanski

pregradak 202, Glavna pota, Lisabon. Ja u kontaktirati s vama telefonom.

Primite moje srdane pozdrave, va Monteiro Rosi.

Pereira je odloio nekrolog i pismo u jednu fasciklu iz arhive i na omotu

napisao: Nekrolozi. Potom je obukao sako, numerisao stranice Mopasanove

prie, pokupio sve listove sa stola i izaao s namerom da odnese materijal u

tampariju. Znojio se, oseao se nelagodno i nadao se da na stepenitu nee

naleteti na kuepaziteljku, tvrdi.

8.

Tog subotnjeg jutra, tano u podne, tvrdi Pereira, zazvonio je telefon.

Pereira tog dana nije poneo u redakciju svoj hleb sa kajganom, s jedne strane

zato to se trudio da s vremena na vreme preskoi pokoji obrok, kao to mu je

savetovao kardiolog, a sa druge zato to je, ukoliko ba ogladni, uvek mogao da

ode u kafe Orhideja i pojede omlet.

Dobar dan, profesore Pereira, rekao je glas Monteira Rosija, ovde

Monteiro Rosi. Oekivao sam va poziv, rekao je Pereira, gde ste? Trenutno

sam van grada, rekao je Monteiro Rosi. Oprostite, bio je uporan Pereira, gde to

van grada? Van grada, odgovorio je Monteiro Rosi. Pereira se pomalo naljutio,

tvrdi, zbog tog opreznog i zvaninog tona. Od Monteira Rosija oekivao je vie

ljubaznosti, pa ak i vie zahvalnosti, ali je savladao svoju ljutnju i rekao: poslao

sam vam pare na va potanski pregradak. Hvala, rekao je Monteiro Rosi, otii

u da ih podignem. To je bilo sve to je rekao. Tada ga je Pereira upitao: kada

nameravate da doete u redakciju?, moda je bilo bolje govoriti bez uvijanja. Ne

znam kada u moi da navratim do vas, odgovorio je Monteiro Rosi, istini za

volju, upravo vam piem poruku jer bih eleo da se negde sastanemo, bilo gde,

samo ne u redakciji, ako je ikako mogue. U tom trenutku Pereira je shvatio da

neto nije u redu, tvrdi, i stiavi glas, kao da ga neko drugi osim Monteira

Rosija moe uti, upitao: je l imate problema? Monteiro Rosi nije odgovorio i

Pereira je pomislio da ga nije razumeo. Je l imate problema?, ponovio je

Pereira. U izvesnom smislu da, rekao je glas Monteira Rosija, ali o tome

neemo preko telefona, sada u vam napisati poruku kako bih ugovorio sastanak

za sredinu nedelje, u stvari potrebni ste mi, profesore Pereira, potrebna mi je

vaa pomo, ali o tome u vam priati u etiri oka, a sada, oprostite mi, zovem

vas s jednog mesta gde se ne oseam ba najprijatnije i moram da prekinem,

strpite se, profesore Pereira, priaemo u etiri oka, do vienja.

Iz telefona se zaulo jedno klik i Pereira je takoe spustio slualicu. Bio je

uznemiren, tvrdi. Par trenutaka je mozgao ta da radi, a onda je napokon

odluio. Naime, otii e u kafe Orhideja na limunadu, a potom e pojesti i

omlet. Zatim e, po podne, sesti na voz za Koimbru i otii u banju u Busaku.

Tamo e zasigurno sresti svog direktora, to je bilo neizbeno, a Pereira nije ba

izgarao od elje da pria sa njim, meutim, imae dobar izgovor da ne bude u

njegovom drutvu, budui da je u banji boravio njegov prijatelj Silva, koji je bio

na odmoru i stalno ga prizivao da mu se pridrui. Silva je bio njegov stari

prijatelj sa studija u Koimbri, sada je na univerzitetu tog grada predavao

knjievnost, bio je uen ovek, pametan, smiren, pri tom i neenja, bie pravo

zadovoljstvo provesti sa njim dva-tri dana. A osim toga, pie blagotvornu

banjsku vodu, etae parkom, a moda i otii nekoliko puta na inhalaciju,

budui da mu je disanje bilo oteano: kada se penjao uz stepenice, bio je sada

ve prinuen da die na usta.

Na vrata je zakaio ceduljicu: Vraam se sredinom nedelje, Pereira.

Sreom, na stepenitu nije sreo kuepaziteljku i to ga je oraspoloilo. Izaao je

na zaslepljujuu svetlost podneva i uputio se prema kafeu Orhideja. Kada se

pribliio jevrejskoj mesari, ugledao je ispred nje gomilu sveta, te je i on zastao.

Primetio je da je izlog razbijen u paramparad, a zid ikraban parolama koje je

mesar upravo premazivao belom farbom. Probio se kroz gomilu i priao mesaru,

dobro ga je poznavao, mladog Majera, dobro je poznavao i njegovog oca, sa

kojim je esto odlazio na limunadu u neki od kafea na obali reke. Potom je stari

Majer umro i ostavio mesaru sinu Davidu, jednom krupnom momku vesele

naravi i s prevelikim stomakom za svoje godine. Davide, upitao je Pereira

pribliivi se, ta se dogodilo? Vidite i sami, profesore Pereira, odgovorio je

David briui o mesarsku kecelju ruke umrljane bojom, ivimo u zlikovakom

svetu, ovo je delo zlikovaca. Jeste li zvali policiju?, upitao je Pereira. Ma, hajte,

molim vas, odvratio je David, hajte, molim vas. I nastavio je da premazuje

parole belom farbom. Pereira se uputio u kafe Orhideja i smestio se unutra,

ispred ventilatora. Naruio je limunadu i skinuo sako. Jeste li uli ta se

dogodilo, profesore Pereira?, rekao je Manuel. Pereira je rairio oi i upitao:

jevrejska mesara? Ma kakva jevrejska mesara, odgovorio je Manuel odlazei,

ima i goreg.

Pereira je naruio omlet s aromatinim travama i poeo polako da ga jede.

Liboa e izai iz tampe tek oko sedam, ali on nee imati vremena da je

proita jer e tada ve biti u vozu za Koimbru. Mogao je moda da zatrai neke

jutarnje novine, ali je sumnjao da bi portugalski listovi preneli vest koju mu je

konobar nagovestio. Glasine su se naprosto irile, ile su od usta do usta,

ukoliko si eleo da bude obaveten, morao si da se raspituje po kafeima, da

oslukuje prepriavanja, to je bio jedini nain da bude u toku, ili pak da kupi

neke strane novine na kiosku u Rua do Ouro, ali te strane novine, kada bi stigle,

stigle bi sa tri do etiri dana zakanjenja, bilo je besmisleno ekati na strane

novine, najbolje je bilo raspitati se unaokolo. Ali Pereira nije imao elju da se

raspituje, eleo je samo da ode u banju, da tamo provede nekoliko mirnih dana,

da razgovara s profesorom Silvom, svojim prijateljem, i da ne misli na zlo koje

postoji na ovom svetu. Naruio je jo jednu limunadu, zatraio raun, izaao

napolje, otiao u Glavnu potu i poslao dva telegrama, jedan hotelu u banji kako

bi rezervisao sobu, a drugi svom prijatelju Silvi. Stiem u Koimbru veernjim

vozom. Stop. Bio bih ti zahvalan ako moe da doe po mene kolima. Stop.

Grli te Pereira. Zatim je poao kui da se spakuje. Pomislio je kako e kartu

kupili na samoj stanici, vremena je ionako imao na pretek, tvrdi.

9.

Kada je Pereira stigao na stanicu u Koimbri, grad se ario od jednog

predivnog zalaska sunca, tvrdi. Pogledao je oko sebe po peronu, ali nije video

svog prijatelja Silvu. Pomislio je da telegram nije stigao ili da je Silva ve

napustio banju. Meutim, kada je uao u hol stanice, ugledao je Silvu kako sedi

na klupi i pui cigaretu. U trenutku se razneio i poao mu u susret. Prola je

itava venost kako ga nije video. Silva ga je zagrlio i uzeo mu prtljag iz ruku.

Izali su i krenuli prema kolima. Silva je imao crni ,,evrolet sa sjajnim

metalnim povrinama, prostran i udoban.

Put za banju vodio je pored niza breuljaka obraslih zelenilom i bio je sav

u krivinama. Pereira je otvorio prozor jer je iznenada osetio muninu, i sve

vazduh ga je povratio, tvrdi. U toku vonje jedva da su progovorili nekoliko

rei. Kako ti ide?, upitao je Silva. Tako-tako, odgovorio je Pereira. ivi sam?,

upitao je Silva. ivim sam, odgovorio je Pereira. Mislim da to nije dobro za

tebe, rekao je Silva, morao bi da nae neku enu koja e ti praviti drutvo i

ulepavati ivot, shvatam da si veoma privren uspomeni na svoju enu, ali ne

moe provesti ostatak ivota gajei uspomene. Star sam, odgovorio je Pereira,

predebeo sam i patim od srca. Uopte nisi star, rekao je Silva, istih si godina kao

ja, a to se ostalog tie, mogao bi da dri dijetu, da priuti sebi odmor i da

malo vie misli na svoje zdravlje. Ma, rekao je Pereira.

Pereira tvrdi da je hotel u banji bio velelepan, jedno belo zdanje, jedna

vila okruena ogromnim parkom. Popeo se u svoju sobu i presvukao se. Obukao

je svetio odelo i stavio crnu kravatu. Silva ga je ekao u holu, pijuckajui

aperitiv. Pereira ga je upitao da li je video njegovog direktora. Silva je

namignuo. Uvek veera s jednom plavokosom gospoom srednjih godina,

goom hotela, izgleda da je sebi naao drutvo. Odlino, rekao je Pereira, to e

me spasti utivih razgovora.

Uli su u restoran. Bila je to tipina sala iz devetnaestog veka, s

tavanicom oslikanom cvetnim vencima. Direktor je veerao za stolom u sredini

sale, u drutvu jedne gospoe u veernjoj haljini. Podigao je glavu i ugledao

Pereiru, na licu mu se ocrtalo iznenaenje, a potom mu je i rukom dao znak da

prie. Pereira je priao, dok je Silva otiao da sedne za drugi sto. Dobro vee,

profesore Pereira, rekao je direktor, nisam oekivao da u vas ovde videti,

napustili ste redakciju? Kulturna stranica je izala danas, rekao je Pereira, ne

znam da li ste imali prilike da je vidite budui da novine verovatno jo nisu

stigle u Koimbru, ima jedna Mopasanova pria i jedna rubrika za koju sam se

pobrinuo nazvavi je Seanja, u svakom sluaju, biu odsutan samo nekoliko

dana, u sredu u ponovo biti u Lisabonu kako bih pripremio kulturnu stranicu za

sledeu subotu. Gospoo, oprostite, rekao je direktor, obraajui se dami za

stolom, dopustite da vam predstavim profesora Pereiru, mog saradnika. A onda

je dodao: gospoa Marija du Vale Santare. Pereira se naklonio. Gospodine

direktore, rekao je, voleo bih o neemu da vas izvestim, ukoliko nemate nita

protiv, odluio sam da primim jednog praktikanta koji e mi pomoi u pisanju

prevremenih nekrologa velikim piscima koji svakoga asa mogu umreti.

Profesore Pereira, uzviknuo je direktor, ja ovde obedujem u drutvu jedne krhke

i oseajne dame, s kojom vodim lak i zabavan razgovor, a vi mi dolazite s

priom o osobama koje samo to nisu umrle, to nije ba pristojno s vae strane.

Oprostite, gospodine direktore, tvrdi da je rekao Pereira, nisam eleo da

govorim o poslu, ali u kulturnoj redakciji treba unapred razmiljati o tome da bi

neki veliki umetnik mogao da umre, a ako bi on umro iznenada, bio bi veliki

problem sastaviti nekrolog od danas do sutra, uostalom, seate se kada je pre tri

godine umro T. E. Lorens, nijedne portugalske novine nisu o tome pisale na

vreme, nekrolozi su se pojavili tek nedelju dana kasnije, a ako elimo da

budemo moderan list moramo munjevito da reagujemo. Direktor je lagano

savakao zalogaj koji je imao u ustima, a potom rekao: u redu, u redu, profesore

Pereira, uostalom, dao sam vam odreene ruke kada je kulturna stranica u

pitanju, eleo bih samo da znam da li e nas taj praktikant mnogo kotati i da li

je osoba od poverenja. to se toga tie, odgovorio je Pereira, ini mi se da je

jedan od onih koji se zadovoljava malim, to je jedan skroman mladi, a osim

toga, diplomirao je na lisabonskom univerzitetu s tezom o smrti, dakle, u smrt se

razume. Direktor je odluno odmahnuo rukom, otpio gutljaj vina i rekao:

sluajte, profesore Pereira, nemojte nam, molim vas, vie priati o smrti jer ete

nam u protivnom upropastiti veeru, to se kulturne stranice tie, slobodno

radite ta god vam je volja, imam poverenja u vas, radili ste hroniku trideset

godina, a sada do vienja i prijatno.

Pereira se uputio ka svome stolu i seo preko puta svog prijatelja. Silva ga

je upitao da li eli au belog vina i on je odmahnuo glavom. Pozvao je

konobara i naruio limunadu. Vino mi kodi, objasnio je, to mi je rekao

kardiolog. Silva je naruio pastrmku s bademima, a Pereira odrezak a la

Stroganof, s poiranim jajetom preko. Poeli su u tiini da jedu, a potom je,

iznenada, Pereira upitao Silvu ta misli o svemu ovome. O emu?, upitao je

Silva. O svemu tome, odgovorio je Pereira, to se deava u Evropi. Ah, ne

sekiraj se, uzvratio je Silva, mi nismo u Evropi, mi smo u Portugaliji. Pereira

tvrdi da je bio uporan: da, dodao je, ali ita valjda novine i slua radio, zna

ta se deava u Nemakoj i Italiji, to su fanatici, nameravaju da zapale svet. Ne

sekiraj se, odgovorio je Silva, daleko su. U redu, produio je Pereira, ali panija

nije daleko, na dva koraka je odande, a ti zna ta se dogaa u paniji, tamo je

pravi pokolj, iako je postojala legitimna vlada, i sve to krivicom jednog

licememog generala. I panija je takoe daleko, rekao je Silva, mi smo u

Portugaliji. Moda je tako, rekao je Pereira, ali ni ovde ba sve ne ide kako

treba, policija izigrava vlast, ubija ljude, sprovodi pretrese, cenzure, ovo je

totalitarna drava, nikoga nije briga za narod, nikoga nije briga za javno

mnjenje. Silva ga je pogledao i odloio viljuku. Sluaj me, Pereira, rekao je

Silva, zar ti jo uvek veruje u javno mnjenje?, e pa onda upamti, javno mnjenje

je obina prevara koju su izmislili Anglosaksonci, Englezi i Amerikanci, oni su

ti koji su nas uvalili u govna, izvini na izrazu, s tom idejom o javnom mnjenju,

mi nikada nismo imali politiki sistem kao to je njihov, nemamo njihovu

tradiciju, ne znamo ta su trade unions, mi smo narod sa juga, Pereira, i sluamo

onoga ko je najglasniji, ko zapoveda. Mi nismo narod sa juga, pobunio se

Pereira, u sebi imamo keltsku krv. Ali ivimo na jugu, rekao je Silva, ova klima

ne deluje povoljno na nae politike ideje, laissez faire, laissez passer, takvi

smo kakvi smo, a osim toga, uj, rei u ti neto, ja predajem knjievnost i u

knjievnost se razumem, upravo radim jedan kritiki esej o naim trubadurima,

o kantiga de amigu, ne znam da li ih se sea sa studija, dakle, mladii su

odlazili u rat, a ene su ostajale kod kue da liju suze, i trubaduri su skupljali

njihove tubalice, zapovedao je kralj, razume, zapovedao je voa, a nama je

uvek bio potreban neki voa, ak i danas nam je potreban voa. Ali ja sam

novinar, uzvratio je Pereira. Pa ta?, rekao je Silva. To znai da moram da

budem slobodan, rekao je Pereira, kako bih ispravno informisao ljude. Ne

shvatam poentu, rekao je Silva, ti ne pie politike lanke, bavi se kulturom.

Sada je Pereira odloio viljuku i stavio laktove na sto. Sada ti mene dobro

sluaj, odvratio je, zamisli da sutra umre Marineti, zna ko je Marineti?

Otprilike, rekao je Silva. E pa, produio je Pereira, Marineti je jedan gad, poeo

je sa hvalospevima ratu, pisao je u odbranu pokolja, to je jedan nasilnik,

pozdravio je mar na Rim, Marineti je jedan gad i ja to moram da kaem. Idi u

Englesku, rekao je Silva, tamo to moe da govori koliko ti volja, imae

gomilu italaca. Pereira je pojeo poslednji zalogaj svog odreska. Odoh u krevet,

rekao je, Engleska je suvie daleko. Zar nee uzeti desert?, upitao je Silva, ja

bih rado pojeo pare torte. Slatkii mi kode, odgovorio je Pereira, to mi je

rekao kardiolog, a osim toga, umoran sam od puta, hvala to si me saekao na

stanici, laku no, vidimo se sutra.

Pereira je ustao i udaljio se, nita vie ne rekavi. Oseao je strahovit

umor, tvrdi.

10.

Sutradan se Pereira probudio u est. Tvrdi da je popio kafu, premda je

morao da bude veoma uporan kako bi je dobio, budui da je posluivanje u

sobama poinjalo tek od sedam, a potom je otiao u etnju po parku. Termalna

kupatila su se takoe otvarala u sedam i Pereira je tano u sedam bio ispred

kapije. Silva nije bio tu, direktor nije bio tu, nije bilo praktino nikoga i Pereira

je osetio olakanje, tvrdi. Prvo je popio dve ae vode koja je mirisala na

pokvarena jaja, nakon ega je osetio blagu muninu i komeanje u crevima.

Poeleo je da popije jednu lepu, osveavajuu limunadu, jer je uprkos ranom

jutarnjem asu bilo prilino toplo, ali je pomislio da ne bi trebalo da mea

lekovitu vodu i limunadu. Tada se uputio ka termalnim kupatilima gde su mu

skinuli odeu i navukli beli bademantil. elite li blatnu kupku ili inhalaciju?,

upitala ga je bolniarka. I jedno i drugo, odgovorio je Pereira. Smestili su ga u

prostoriju gde se nalazila mermerna kada puna nekakve braonkaste tenosti.

Pereira je skinuo bademantil i uronio u nju. Blato je bilo mlako i delovalo je

okrepljujue. Posle izvesnog vremena uao je jedan pomonik i upitao gde treba

da ga masira. Pereira je odgovorio da ne eli masau, hteo je samo kupku i eleo

da ga ostave na miru. Nakon to je izaao iz kade, otiao je pod hladan tu,

ponovo obukao svoj bademantil i preao u prostorije sa parom za inhalaciju.

Ispred otvora za paru sedeli su ljudi s laktovima naslonjenim na mermernu

plou i udisali mlazeve toplog vazduha. Pereira je pronaao slobodno mesto i

seo. Dok je punim pluima udisao paru, utonuo je u misli. Setio se Monteira

Rosija i, ko zna zato, slike svoje ene. Prolo je gotovo dva dana kako nije

razgovarao sa slikom svoje ene, i Pereira se pokajao to je nije poneo sa

sobom, tvrdi. Zatim je ustao, otiao u svlaionicu, obukao se, vezao crnu

kravatu, izaao iz termalnih kupatila i vratio se u hotel. U sali za ruavanje

video je svog prijatelja Silvu kako dorukuje brio i belu kafu. Direktor, na svu

sreu, nije bio tu. Pereira je priao Silvi, poeleo mu dobro jutro, ispriao mu da

je bio u kupatilima, a potom rekao: oko podneva ima jedan voz za Lisabon, bio

bih ti zahvalan ako bi me odvezao do stanice, ukoliko ne moe, uzeu hotelski

taksi. ta, zar ve ide?, upitao je Silva, a ja sam se ponadao emo provesti

zajedno makar nekoliko dana. Oprosti, slagao je Pereira, ali moram veeras da

budem u Lisabonu, sutra treba da napiem jedan vaan lanak, a osim toga,

zna, ne volim to sam redakciju ostavio kuepaziteljki, bolje je da idem. Kako

hoe, uzvratio je Silva, odveu te.

U toku vonje nisu progovorili ni re. Pereira tvrdi da je Silva izgledao

kao da je ljut na njega, ali on nije uinio nita da olaka situaciju. ta je tu je,

pomislio je, ta je tu je. Stigli su na stanicu oko jedanaest i etvrt, voz je ve bio

postavljen. Pereira se popeo i mahnuo sa prozora. Silva mu je irokim pokretom

odmahnuo, a potom se okrenuo i otiao. Pereira se smestio u kupe u kojem je

sedela jedna gospoa i itala knjigu.

Gospoa je bila lepa, plavokosa, elegantna, sa drvenom nogom. Pereira je

seo na sedite blie hodniku kako joj ne bi smetao, budui da je ona sedela

pored prozora, i tada je primetio da ita knjigu Tomasa Mana na nemakom. To

je probudilo njegovu znatielju, ali u trenutku nije eleo nita da pita, rekao je

samo: dobar dan, gospoo. Voz je krenuo u jedanaest i trideset, i nakon samo

nekoliko minuta proao je konobar koji je primao rezervacije za vagon-restoran.

Pereira je rezervisao mesto, tvrdi, zato to ga je muio stomak i oseao je da

mora neto da pojede. Put nije bio dug, to je tano, ali kad stigne u Lisabon bie

ve kasno, te nije eleo da po ovoj vruini trai restoran.

Gospoa s drvenom nogom je takoe rezervisala mesto u vagon-

restoranu. Pereira je primetio da portugalski govori pravilno, s jedva primetnim

stranim akcentom. To je dodatno povealo njegovu znatielju, tvrdi, i ohrabrilo

ga da uprilii svoj poziv. Gospoo, rekao je, oprostite mi, ne bih eleo da budem

nametljiv, ali s obzirom na to da zajedno putujemo i da smo oboje rezervisali

restoran, eleo bih da vam predloim da obedujemo za istim stolom, tako emo

moi da razmenimo par rei i moda emo se oseati manje usamljeni, tuno je

kada ovek jede sam, a posebno u vozu, dozvolite da vam se predstavim, ja sam

profesor Pereira, urednik kulturnog dodatka ,,Liboe, lisabonskog veernjeg

lista. Gospoa s drvenom nogom se osmehnula i pruila mu ruku. Drago mi je,

rekla je, moje ime je Ingeborg Delgado, ja sam Nemica, ali portugalskog

porekla, vratila sam se u Portugaliju da pronaem svoje korene.

Proao je konobar maui zvoncetom i pozivajui na ruak. Pereira je

ustao i utivo propustio gospou Delgado ispred sebe. Nije imao smelosti da joj

ponudi ruku, tvrdi, jer je pomislio da bi taj gest mogao da uvredi jednu gospou

s drvenom nogom. Ali gospoa Delgado se kretala sa zapanjujuom okretnou

uprkos tom vetakom ekstremitetu, i tako je pola ispred njega hodnikom.

Vagon-restoran je bio blizu njihovog kupea tako da nisu morali dugo da hodaju.

Smestili su se za jedan stoi u levom nizu. Pereira je zadenuo salvetu za

okovratnik i istog asa osetio potrebu da zatrai izvinjenje zbog takvog

ponaanja. Oprostite, rekao je, ali kada jedem, uvek uprljam koulju, moja

kuna pomonica kae da sam gori od deteta, nadam se da to neete shvatiti kao

nepristojnost. Pored prozora je promicao pitomi pejza sredinje Portugalije:

breuljci zeleni od borova i bela mestaca. Povremeno bi ugledali vinograde i

ponekog seljaka, poput kakve crne takice, koja se isticala na tom pejzau. Da li

vam se dopada Portugalija?, upitao je Pereira. Dopada mi se, odgovorila je

gospoa Delgado, ali ne verujem da u dugo ostati, posetila sam svoje roake u

Koimbri, pronala sam svoje korene, ali ovo nije zemlja za mene, niti za narod

kojem pripadam, trenutno ekam ameriku vizu i uskoro u, barem se nadam,

otputovati u Sjedinjene Drave. Pereiri se uinilo da je shvatio, te je upitao: vi

ste Jevrejka? Da, potvrdila je gospoa Delgado, a Evropa u dananje vreme nije

ba najpogodnije mesto za moje sunarodnike, posebno Nemaka, ali ni ovde nas

ba ne vole, to sam shvatila itajui novine, moda su novine u kojima vi radite

izuzetak, i pored toga to su toliko katoliki orijentisane, suvie katoliki za

onoga ko nije katolik. Ova zemlja je katolika, tvrdi da je rekao Pereira, a i ja

sam katolik, priznajem, iako na neki svoj nain, naalost, imali smo inkviziciju i

to nam ne slui na ast, ali ja, na primer, ne verujem u vaskrsnue tela, ne znam

da li to neto znai. Ne znam ta znai, odgovorila je gospoa Delgado, ali

mislim da me to posebno ne zanima. Primetio sam da ste itali Tomasa Mana,

rekao je Pereira, to je pisac kog veoma volim. Ni on nije najsreniji zbog onog

to se dogaa u Nemakoj, rekla je gospoa Delgado, ne bih rekla da je srean.

Ni ja moda nisam srean zbog onog to se dogaa u Portugaliji, priznao je

Pereira. Gospoa Delgado je otpila gutljaj mineralne vode i rekla: pa onda

uradite neto. ta, na primer?, upitao je Pereira. Pa, rekla je gospoa Delgado, vi

ste intelektualac, priajte o onome to se dogada u Evropi, iskaite svoje

slobodno miljenje, jednom reju, uradite neto. Tvrdi Pereira da je poeleo

mnogo toga da joj kae. Poeleo je da kae da on ima direktora koji je reimska

figura, a osim toga, tu je i taj reim, sa svojom policijom i svojom cenzurom, i

da su u Portugaliji svima zapuena usta, ukratko reeno, da se sopstveno

miljenje ne moe slobodno izrei, i da on svoje dane provodi u jednom bednom

sobiku u ulici Rodriga da Fonseke, u drutvu jednog astmatinog ventilatora i

pod stalnom prismotrom jedne kuepaziteljke koja je po svemu sudei policijski

dounik. Ali nita od svega toga nije rekao, rekao je samo: dau sve od sebe,

gospoo Delgado, ali bojim se da to nije nimalo lako u zemlji kao to je ova, a

posebno nekome kao to sam ja, jer, znate, ja nisam Tomas Man, ja sam samo

anonimni urednik kulturne stranice jednog skromnog veernjeg lista, piem

tekstove u znak seanja na slavne pisce i prevodim prie iz francuskog

devetnaestog veka, vie od toga se ne moe uiniti. Shvatam, uzvratila je

gospoa Delgado, ali moda se ipak sve moe uiniti, dovoljno je hteti. Pereira

je pogledao kroz prozor i uzdahnuo. Bili su u blizini Vile Franke, ve se nazirala

zmijugava traka Tea. Bila je lepa, ta mala Portugalija, miljenica mora i

podneblja, ali sve je bilo tako komplikovano, pomislio je Pereira. Gospoo

Delgado, rekao je, verujem da emo uskoro stii u Lisabon, ve smo kod Vilo

Franke, to je grad potenih pregalaca, radnika, ak i mi, u ovoj maloj zemlji,

imamo svoju opoziciju, to je dodue tiha opozicija, moda zato to nemamo

Tomasa Mana, ali to je ono to mi moemo da uinimo, a sada bi moda bilo

bolje da se vratimo u na kupe i pripremimo prtljag, veoma mi je drago to sam

vas upoznao i proveo ovo vreme s vama, dopustite da vam ponudim ruku, ali

nemojte to shvatiti kao pomo, to je samo kavaljerski gest, jer, znate, mi

Portugalci smo veliki kavaljeri.

Pereira je ustao i ponudio ruku gospoi Delgado. Ona ju je s jedva

primetnim osmehom prihvatila i ustala s izvesnim potekoama od uskog

stoia. Pereira je platio raun i ostavio nekoliko novia kao napojnicu. Izaao

je iz vagon-restorana pod ruku s gospoom Delgado, oseajui izvestan ponos i

ujedno nemir, ali nije znao zato, tvrdi Pereira.

11.

Tvrdi Pereira da je narednog utorka, kada je doao u redakciju, zatekao

kuepaziteljku sa ekspresnim pismom u ruci. Selet mu ga je uruila s ironinim

izrazom na licu i rekla: prenela sam potaru vae instrukcije, ali on nije u

mogunosti da navrati kasnije poto mora da obie itav kvart, i tako je pismo

ostavio meni. Pereira ga je uzeo, zahvalio klimanjem glave i pogledao da li pie

ko je poiljalac. Sreom, nije nita pisalo, dakle, Selet je ostala praznih aka.

Ali, odmah je prepoznao plavo mastilo Monteira Rosija i njegov leprav

rukopis. Uao je u redakciju i ukljuio ventilator. Potom je otvorio pismo.

Glasilo je: Potovani profesore Pereira, naalost, prolazim kroz veoma teak

period. Morao bih da razgovaram sa vama, hitno je, ali radije ne bih navraao u

redakciju. ekam vas u utorak navee, u osam i trideset, u kafeu Orhideja,

voleo bih da veeram sa vama i da vam ispriam svoje probleme. Oekujem da

u vas videti, va Monteiro Rosi.

Tvrdi Pereira da je hteo da napie kratak lanak za rubriku Seanja

posveen Rilkeu, koji je umro dvadeset este, dakle, bilo je dvanaest godina od

njegove smrti. Meutim, ipak je odluio da prevede jednu Balzakovu priu.

Izabrao je Onorinu, koja je govorila o pokajanju i koju je nameravao da objavi u

tri ili etiri nastavka. Nije znao zato, ali verovao je da e ta pria o pokajanju

biti neka vrsta poruke u boci koju e neko moda pronai. Zato to je bilo

mnogo stvari zbog kojih se trebalo kajati, i pria o pokajanju bila je naprosto

neophodna, to je bio jedini nain da prenese poruku nekome ko eli da je shvati.

I tako je uzeo svoj Larus, ugasio ventilator i poao kui.

Kada je taksijem stigao pred katedralu, vruina je bila paklena. Pereira je

skinuo kravatu i stavio je u dep. S naporom je preao uzbrdicu koja je vodila

do njegove kue, otvorio kapiju i seo na stepenik. Teko je disao. Potraio je u

depu tabletu za srce koju mu je prepisao kardiolog i progutao je nasuvo.

Obrisao je znoj, malo predahnuo, rashladio se u tom mranom haustoru, a

potom uao u kuu. Kuepaziteljka mu nije nita pripremila, otputovala je u

Setubal, kod svojih roaka, i vratie se tek u septembru kao i svake godine. To

ga je u sutini oneraspoloilo. Nije voleo da bude sam, sasvim sam, bez ikoga

ko bi brinuo o njemu. Proao je pored slike svoje ene i rekao joj: vraam se za

deset minuta. Otiao je u sobu, skinuo odeu i pripremio se za kupanje.

Kardiolog ga je upozorio da se ne kupa u suvie hladnoj vodi, ali njemu je sada

bila potrebna hladna kupka, i tako je napunio kadu hladnom vodom i uronio u

nju. Dok je tako leao u vodi, dugo se gladio po stomaku. Pereira, rekao je sam

sebi, nekada je tvoj ivot bio drugaiji. Obrisao se i navukao pidamu. Potom je

otiao do predsoblja, stao ispred slike svoje ene i obratio joj se: veeras u se

videti sa Monteirom Rosijem, ne znam zato ga ne otpustim ili ne poaljem na

ono mesto, ima problema i eli da ih svali na mene, to je bar jasno, a ta ti na to

kae, ta treba da uinim? Slika njegove ene mu se nasmeila nekim dalekim

osmehom. Dobro, rekao je Pereira, sada odoh malo da odremam, videu posle

ta taj mali hoe. I otiao je da prilegne.

Tog popodneva, tvrdi Pereira, usnio je jedan san. Predivan san, o svojoj

mladosti. Ali o njemu radije ne bi govorio, jer snovi ne smeju da se otkrivaju,

tvrdi. Jedino priznaje da je bio srean i da se nalazio zimi na jednoj plai na

severu, iznad Koimbre, u Grani, moda, a sa njim je bila jedna osoba iji

identitet ne eli da otkrije. Nesporno je, meutim, da se probudio dobro

raspoloen, obukao je koulju s kratkim rukavima, nije stavio kravatu, uzeo je,

dodue, lak pamuni sako, ali nije ga obukao, poneo ga je preko ruke. Vee je

bilo toplo, ali je sreom pirkao blag vetri. Na trenutak je pomislio da otpeai

do kafea Orhideja ali onda mu se uinilo da je to ludost. Ipak, spustio se

peice do Tereiro do Paso i etnj