Antonio Tabuki

PEREIRA TVRDI DA...

Jedno svedočenje

1.

Pereira tvrdi da ga je upoznao jednog letnjeg dana. Bio je to predivan

letnji dan, prozračan i obasjan suncem, a Lisabon je bleštao. Čini se da je

Pereira bio u redakciji, nije znao šta da radi, njegov direktor je bio na odmoru,

on je lupao glavu kako da uredi kulturni dodatak, jer je ,,Ližboa” sada već imala

kulturni dodatak, koji su poverili njemu. A on, Pereira, razmišljao je o smrti.

Tog divnog letnjeg dana, dok je atlantski povetarac milovao vrhove krošnji,

sunce blistalo a grad svetlucao, doslovno svetlucao pod njegovim prozorom

kupajući se u plavetnilu, onom plavetnilu što se retko viđa, tvrdi Pereira, tako

oštrom da je bezmalo ranjavalo oči, on se prepustio mislima o smrti. Zašto? To

Pereira ne bi znao da kaže. Možda zato što je njegov otac, kada je on bio mali,

držao agenciju za pogrebne usluge koja se zvala Pereira La Doloroza, ili zato

što je njegova žena pre samo nekoliko godina umrla od sušice, ili pak zato što je

bio gojazan, patio od srca i imao visok pritisak i doktor mu je rekao da neće još

dugo ako tako nastavi, tek, sušta je istina da je Pereira počeo da razmišlja o

smrti, tvrdi. I slučajno, sasvim slučajno, počeo je da prelistava jedan časopis.

Bio je to književni časopis koji je, međutim, imao i deo posvećen filozofiji.

Jedan avangardni časopis, možda, u to Pereira nije bio sasvim siguran, čiji su

saradnici većinom bili katolički orijentisani. I Pereira je bio katolik, ili se barem

u tom trenutku osećao katolikom, i to dobrim katolikom, ali ujedno nikako nije

mogao da poveruje u vaskrsnuće tela. Što se pak duše tiče, to da, naravno, jer

bio je siguran da u njemu postoji duša; ali njegovo telo, sve to meso koje je

obmotavalo njegovu dušu, ma hajde, molim te, ono zacelo neće vaskrsnuti, a

uostalom, i zašto bi, pitao se Pereira. Sve to salo koje ga je svakodnevno pratilo,

znoj, dahtanje dok se penjao uz stepenice, zašto bi vaskrsli? Ne, njih više nije

želeo, Pereira, u nekom drugom životu, u večnosti, i nije želeo da veruje u

vaskrsnuće tela. I tako, prelistavajući taj časopis, odsutno, iz dosade, tvrdi,

naišao je na jedan članak u kojem je pisalo: „Iz teze koja je odbranjena prošlog

meseca na Lisabonskom univerzitetu objavljujemo deo koji govori o smrti.

Autor je Frančesko Monteiro Rosi, koji je diplomirao filozofiju s najvišom

ocenom, i uz nadu da će u budućnosti ponovo sarađivati sa nama, ovde

prenosimo samo jedan deo njegovog eseja.”

Pereira tvrdi da je isprva rasejano čitao taj članak, koji nije imao ni

naslov, a onda se nesvesno vratio na početak i prepisao jedan deo. Zašto je to

uradio? Pereira to nije u stanju da objasni. Možda zato što mu je taj avangardni

katolički časopis išao na živce, možda zato što mu je tog dana bilo preko glave i

avangarde i katoličanstva, premda se on sam duboko u sebi osećao katolikom, a

možda i zato što je u tom trenutku, tog predivnog lisabonskog leta, zbog te svoje

telesine koja ga činila tromim, mrzeo i samu pomisao na vaskrsnuće tela, tek,

sušta je istina da je počeo da prepisuje članak, možda kako bi nakon toga mogao

da baci časopis u korpu za otpatke.

Tvrdi da ga nije čitavog prepisao, prepisao je samo nekoliko redova koji

glase ovako i koje može da priloži kao dokaz: „Odnos koji na najdublji način i u

najznačajnijoj meri odslikava naš osećaj postojanja jeste odnos između života i

smrti, budući da je ograničenost naše egzistencije smrću od presudne važnosti

za razumevanje i vrednovanje života.” Potom je uzeo telefonski imenik i

promrmljao: Rosi, kakvo čudno ime, zasigurno nema više od jednog Rosija u

imeniku, tvrdi da je okrenuo broj, jer se tog broja odlično seća, i s druge strane

žice začuo je glas koji je rekao: halo. Halo, rekao je Pereira, ovde „Ližboa”. A

glas je rekao: da? Dakle, ovako, tvrdi da je kazao Pereira, „Ližboa” su

lisabonske novine, osnovane su pre nekoliko meseci, ne znam da li ste ih videli,

mi smo nezavisni i apolitični, međutim, verujemo u dušu, hoću da kažem, mi

smo katolički orijentisani, nego, ja bih želeo da govorim sa gospodinom

Monteirom Rosijem. Pereira tvrdi da je s druge strane žice nekoliko trenutaka

vladao tajac, a potom je glas rekao da je on Monteiro Rosi i da ne razmišlja baš

preterano o duši. Sada je Pereira na trenutak ućutao, jer mu se učinilo čudnim,

tvrdi, da osoba koja je napisala tako značajne misli o smrti ne razmišlja o duši. I

tada je pomislio da je posredi nesporazum, i to ga je odmah podsetilo na

vaskrsnuće tela, što je inače bila njegova fiks-ideja, te je rekao da je čitao jedan

članak Monteira Rosija o smrti, a potom je rekao da ni on, Pereira, ne veruje u

vaskrsnuće tela, ako je to ono što je gospodin Monteiro Rosi hteo da kaže. Sve u

svemu, Pereira se upetljao, tvrdi, i to ga je naljutilo, naljutila ga je prvenstveno

sopstvena glupost, jer kako mu je uopšte moglo pasti na pamet da telefonira

nekom nepoznatom čoveku i da mu priča o tim delikatnim stvarima, štaviše,

tako intimnim kao što su duša i vaskrsnuće tela. Pereira se pokajao, tvrdi, i u

trenutku je čak pomislio da spusti slušalicu, ali onda, ko zna zašto, smogao je

snage da nastavi, i tako je rekao da se zove Pereira, profesor Pereira, i da

uređuje kulturnu stranicu ,,Ližboe”, i da je ,,Ližboa” za sada, naravno, samo

večernji list, zapravo list koji se, prirodno, ne može takmičiti sa ostalim

listovima u prestonici, ali on je siguran da će kad-tad prokrčiti sebi put,

doduše, ,,Ližboa” se za sada prevashodno bavi mondenskom hronikom, no eto,

sada su odlučili da uvedu kulturni dodatak, koji će izlaziti subotom, a redakcija

još nije oformljena, i zbog toga su mu potrebni ljudi, a naročito jedan spoljni

saradnik koji će imati stalnu rubriku.

Tvrdi Pereira da je gospodin Monteiro Rosi istog časa promrmljao da će

još koliko danas doći u redakciju, čak je rekao da ga posao zanima, da ga svi

poslovi zanimaju, jer, znate kako je, trebalo bi da počne da radi, sada kada je

završio studije i mora sam da se izdržava, ali Pereira mu je iz predostrožnosti

rekao da u redakciju ne dolazi, ne još, za sada je bolje tako, bolje da se nađu

negde drugde, da se sastanu u gradu. Tako je rekao, tvrdi, zato što nije želeo da

jednog neznanca poziva u taj bedni sobičak u ulici Rodriga da Fonseke, gde je

zujao astmatični ventilator i gde se neprekidno osećao smrad od prženja jer je

kućepaziteljka, jedna oštrokonđa koja je svakoga podozrivo gledala, neprestano

nešto pržila. A osim toga, nije želeo da jedan neznanac vidi da je kulturna

redakcija ,,Ližboe” zapravo samo on, Pereira, čovek koji se u tom kokošinjcu

preznojavao od vrućine i stešnjenosti, i tako, sve u svemu, tvrdi Pereira, upitao

ga je da li mogu da se nađu u gradu, a Monteiro Kosi mu je odgovorio: večeras

će, na trgu Alegrija, biti slavlje, sa pevanjem i gitarama, mene su pozvali da

otpevam jednu napolitansku romansu, znate, ja sam poluitalijan, ali ne govorim

napolitanski, pa ipak, vlasnik mi je rezervisao sto u bašti, na njemu će stajati

kartica s imenom Monteiro Rosi, šta mislite da se nađemo tamo? I Pereira je

rekao da pristaje, tvrdi, spustio je slušalicu, obrisao znoj, a onda mu je pala na

pamet genijalna ideja da pokrene jednu kratku rubriku koju će nazvati

,,Sećanja”, i pomislio je da je štampa već naredne subote, i tako, gotovo

nesvesno, možda zato što je razmišljao o Italiji, napisao je naslov: Pre dve

godine umro je Luiđi Pirandelo. A onda, ispod, napisao je podnaslov: „Veliki

dramaturg je predstavio Lisabonu svoj komad San, a možda i nije”.

Bio je dvadeset peti juli hiljadu devetsto trideset osme, i Lisabon je

treperio u plavetnilu povetarca s Atlantika, tvrdi Pereira.

2.

Pereira tvrdi da se tog popodneva vreme promenilo. Atlantski povetarac

je iznenada prestao da duva, s okeana je doplovila gusta maglena zavesa, a grad

je pritisla teška omorina. Pre nego što je izašao iz svoje kancelarije, Pereira je

pogledao u termometar, koji je kupio o sopstvenom trošku i okačio iza vrata.

Pokazivao je trideset osam stepeni. Pereira je ugasio ventilator, na stepenicama

je naleteo na kućepaziteljku, koja mu je rekla do viđenja profesore Pereira,

ponovo ga je zapahnuo smrad od prženja koji se širio predvorjem i napokon je

izašao napolje. Ispred kapije su stajale pijačne tezge pored kojih su bila

parkirana dva kamioneta Republikanske nacionalne garde. Pereira je znao da je

na pijacama vladala napetost, jer je samo dan ranije, u Alentežu, policija ubila

seljaka koji je snabdevao pijace i koji je bio socijalista. Zbog toga je

Republikanska nacionalna garda zauzela busiju ispred pijačnih kapija. Ali

,,Ližboa”, ili bolje reći zamenik direktora, nije imala hrabrosti da objavi tu vest,

jer je direktor bio na odmoru, bio je u Busaku, gde je uživao u banji i svežem

vazduhu, a ko je uostalom imao hrabrosti da objavi takvu jednu vest, da je jedan

seljak socijalista izmasakriran u Alentežu, na svojim kolima, i da je svojom

krvlju isprskao dinje koje je prevozio? Naravno niko, jer je država ćutala, ništa

joj drugo nije preostajalo, dok su u međuvremenu ljudi umirali, a policija je

izigravala vlast. Pereira je počeo da se preznojava jer su ga ponovo obuzele

misli o smrti. I pomislio je: ovaj grad zaudara na smrt, čitava Evropa zaudara na

smrt.

Uputio se u kafe „Orhideja”, koji je bio na dva koraka odatle, odmah iza

jevrejske mesare, i seo za jedan stočić, doduše unutra, jer je tu barem bilo

ventilatora, dok se napolju nije moglo disati od sparine. Naručio je limunadu,

otišao do toaleta, oprao ruke i lice, zamolio da mu donesu cigaru, zatražio

večernje novine, i Manuel, konobar, doneo mu je upravo ,,Ližbou”. Nije ih

video u pripremi, toga dana, te je počeo da ih lista kao neke sasvim nepoznate

novine. Na prvoj strani je pisalo: „Danas je iz Njujorka isplovila najluksuznija

jahta na svetu”. Pereira je piljio u taj naslov, a zatim je pogledao fotografiju. Na

njoj je bila grupa ljudi sa slamnatim šeširima, u košuljama, koji su otvarali flaše

šampanjca. Pereira je počeo da se preznojava, tvrdi, i ponovo je pomislio na

vaskrsnuće tela. Da li je moguće da ću ukoliko vaskrsnem, pomislio je, morati

da budem u društvu s ovim svetom sa slamnatim šeširima? I zamislio je sebe

kako se s tim svetom sa jahte nalazi u nekoj bezimenoj luci večnosti. I večnost

mu se na trenutak ukazala kao kakvo nepodnošljivo mesto, zastrto pokrovom

teške omorine, gde je svet govorio engleski i nazdravljao uzvikujući: ou, ou!

Pereira je naručio još jednu limunadu. Pomislio je da bi možda trebalo da ode

kući i okupa se u hladnoj vodi, ili da možda pokuša da pronađe svog prijatelja

paroha iz crkve Merseš, don Antonija, kod koga se pre nekoliko godina

ispovedio, onda kada mu je umrla žena, i koga je posećivao jednom mesečno.

Pomislio je da je ipak bolje da poseti don Antonija, možda će mu to koristiti.

Tako je i učinio. Pereira tvrdi da je tog puta zaboravio da plati. Digao se

odsutno, ne razmišljajući, i jednostavno izašao, ostavivši na stolu novine i svoj

šešir, možda zato što na toj vrućini nije imao nikakvu želju da ga stavi na glavu,

ili zato što je to ličilo na njega, da zaboravlja stvari.

Otac Antonio je bio utučen, tvrdi Pereira. Imao je tamne podočnjake i

delovao iscrpljeno, kao da nije ni trenuo. Pereira ga je upitao šta se dogodilo i

otac Antonio mu je rekao: zar je moguće da ne znaš, izmasakrirali su jednog

Alentežanina na njegovim zaprežnim kolima, svuda su štrajkovi, ovde, u gradu i

izvan, ali u kom ti svetu živiš, ti koji radiš u novinama, čuj, Pereira, mogao bi

makar malo da se informišeš.

Pereira tvrdi da ga je taj kratki razgovor oneraspoložio, a posebno način

na koji su se rastali. I sam se upitao: u kom to svetu ja živim? I pala mu je na

pamet bizarna pomisao da on, možda, uopšte i ne živi, da je u stvari već mrtav.

Otkako mu je umrla žena on je živeo kao da je mrtav. Ili, bolje rečeno: nije ništa

drugo radio osim što je razmišljao o smrti, o vaskrsnuću tela, u šta nije verovao,

i o sličnim glupostima, to što je on radio bilo je samo životarenje, imitacija

života. I osetio je malaksalost, tvrdi Pereira. Uspeo je da se dovuče do najbliže

tramvajske stanice i da uđe u tramvaj koji ga je povezao do Tereiro do Paso.

Dok se vozio, kroz prozor je gledao kako pored njega lagano promiče njegov

Lisabon, gledao je aveniju Liberdad, s njenim predivnim zdanjima, a potom trg

Rosio, u engleskom stilu; izašao je na Tereiro do Paso i uzeo tramvaj koji se

penjao do Tvrđave. Sišao je u visini Katedrale, budući da je stanovao u blizini, u

ulici Saudad. Uz veliki napor savladao je uzbrdicu koja je vodila do njegove

kuće. Pozvonio je kućepaziteljki jer ga je mrzelo da traži ključeve od kapije, i

kućepaziteljka, koja mu je ujedno bila i kućna pomoćnica, došla je da mu otvori.

Profesore Pereira, rekla je kućepaziteljka, ispržila sam vam šniclu za večeru.

Pereira joj je zahvalio i polako se popeo uz stepenice, izvadio ključeve od kuće

ispod otirača, gde ih je uvek držao, i ušao. U predsoblju je zastao pored

biblioteke, gde je stajala slika njegove žene. Tu fotografiju je lično on snimio,

hiljadu devetsto dvadeset sedme, tokom jednog izleta u Madrid, i u pozadini se

ocrtavalo masivno zdanje Eskorijala. Oprosti ako sam malo zakasnio, rekao je

Pereira.

Pereira tvrdi da je već neko vreme imao običaj da razgovara sa ženinom

slikom. Pripovedao joj je šta je radio toga dana, poveravao joj svoje misli, tražio

savete. Ne znam u kom to svetu živim, obratio se Pereira slici, to mi je rekao

čak i otac Antonio, problem je u tome što ne prestajem da razmišljam o smrti,

čini mi se da je čitav svet mrtav ili da će svakog časa umreti. A potom je Pereira

pomislio na dete koje nikada nisu imali. On ga je zaista želeo, ali to nije mogao

da traži od te krhke i napaćene žene, izmučene nesanicama, koja je provodila

duge periode u sanatorijumu. I rastužio se. Jer da je sada imao sina, odraslog

sina s kojim je mogao da sedi za stolom i razgovara, ne bi imao potrebu da

razgovara s ovom slikom koja je pripadala nekom dalekom putovanju, kojeg se

gotovo više nije ni sećao. I rekao je: šta je tu je, što je bio njegov uobičajeni

pozdrav ženinoj slici. Potom je otišao u kuhinju, seo za sto i skinuo poklopac sa

tiganja u kojem je bila šnicla. Bila je već sasvim hladna, ali on nije imao volje

da je podgreva. Uvek je jeo hladnu večeru, nikada ne podgrevajući ono što mu

je kućepaziteljka pripremila. Večerao je na brzinu, otišao u kupatilo, oprao se

ispod pazuha, promenio košulju, uzeo crnu kravatu i stavio par kapi nekog

španskog parfema koji je ostao na dnu bočice kupljene hiljadu devetsto dvadeset

sedme u Madridu. Zatim je obukao sivi sako i izašao, uputivši se ka trgu

Alegrija, jer je već bilo devet sati uveče, tvrdi Pereira.

3.

Pereira tvrdi da je grad vrveo od policije, te večeri. Bilo ih je svuda. Uzeo

je taksi do Tereiro do Paso i pod svodovima zatekao kamionete i policajce s

karabinkama. Možda su strahovali od protesta ili okupljanja na trgovima, i stoga

su zaposeli strateške punktove grada. On je želeo da produži pešice, jer mu je

kardiolog savetovao da se više kreće, ali nije imao hrabrosti da prođe pored tih

zlokobnih vojnika, i tako je seo na tramvaj koji je išao ulicom Fankeiroš i

završavao svoju vožnju na ligu Figeira. Tu je sišao, tvrdi, i opet naišao na

policiju. Ovoga puta morao je da prođe pored čitavog odreda, i to ga je pomalo

uznemirilo. Prolazeći, čuo je jednog oficira kako govori vojnicima: imajte na

umu, momci, da prevratnici nikada ne spavaju, treba držati širom otvorene oči.

Pereira se osvrnuo oko sebe, kao da je taj savet bio upućen njemu, i nije

mu se učinilo da treba držati širom otvorene oči. Avenija Liberdad je odisala

spokojem, kiosk sa sladoledom je još uvek radio, a za stočićima su sedeli ljudi

koji su pokušavali da se rashlade. On se mirno zaputio sredinom trotoara i u tom

trenutku, tvrdi, začuo je muziku. Bili su to nežni i setni zvuci gitara iz Koimbre,

i on je pomislio kako je čudan ta j spoj muzike i policije. Zaključio je da dopire

iz pravca trga Alegrija i tako je doista i bilo, jer, što se više približavao, muzika

je bivala sve glasnija.

Trg baš i nije izgledao kao da je pod opsadnim stanjem, tvrdi Pereira,

budući da nije video policiju, štaviše, video je samo jednog noćnog čuvara koji

je izgledao kao da je pijan i koji je dremao na klupi. Trg je bio ukrašen papirnim

vencima, žutim i zelenim sijalicama koje su visile na žici razapetoj između

prozora. Napolju je bilo nekoliko stočića, a poneki par je plesao. Zatim je

ugledao jedan transparent razapet između dva drveta na kojem je velikim

slovima pisalo: Živeo Fransisko Franko. A ispod toga, manjim slovima: Živeli

portugalski vojnici u Španiji.

Pereira tvrdi da je tek u tom trenutku shvatio da je to zapravo

salazaristička svetkovina, i stoga nije bilo potrebe da je nadgleda policija. I tek

tada je primetio da su mnogi na sebi imali zelenu košulju i maramu oko vrata.

Zastao je užasnut, i kroz glavu mu je u trenutku proletelo više različitih stvari.

Pomislio je da je Monteiro Rosi možda jedan od njih, pomislio je na

alentežanskog seljaka koji je krvlju isprskao svoje dinje, pomislio je na ono što

bi rekao otac Antonio kada bi ga video na tom mestu. Pomislio je na sve to, a

potom seo na klupu na kojoj je dremao noćni čuvar i prepustio se mislima. Ili,

bolje rečeno, prepustio se muzici, jer mu se, uprkos svemu, muzika dopadala.

Svirala su dva starčića, jedan violu a drugi gitaru, svirali su čežnjive melodije iz

Koimbre njegove mladosti, iz vremena kada je bio student i kada je o životu

mislio kao o kakvoj prelepoj dogodovštini koja mu tek predstoji. I on je u to

doba na studentskim zabavama svirao violu, i bio je vitak i okretan, devojke su

se zaljubljivale u njega. Tolike prelepe devojke koje su izgarale za njim. A on

je, međutim, izgubio glavu za jednom nežnom i bledunjavom devojčicom koja

je pisala pesme i patila od čestih glavobolja. Potom je pomislio i na neke druge

stvari iz svog života, ali Pereira o njima ne želi da govori, jer tvrdi da pripadaju

njemu i samo njemu, i da nemaju nikakve veze s tom večeri i tom svetkovinom

na kojoj se nažalost obreo. A zatim je, tvrdi Pereira, najednom video kako od

jednog stola ustaje visok i vitak mladić u svetloj košulji i staje između dva stara

muzikanta. I, ko zna zašto, osetio je kako mu se srce steže, možda zato što mu

se učinilo da se u tom mladiću prepoznao, učinilo mu se da je iznova pronašao

samog sebe iz vremena Koimbre, jer je mladić na izvestan način ličio na njega,

ne toliko u crtama, već u načinu na koji se kretao, na koji je češljao kosu, s tim

pramenom koji mu je padao na čelo. Mladić je zapevao jednu italijansku

kanconu, O sole mio, čije reči Pereira nije razumeo, ali ta pesma je odisala

snagom i životom, bila je prelepa i zvonka, i on je razumeo samo reči „о sole

mio” i ništa drugo, a za to vreme mladić je pevao, ponovo je zaduvao blagi

atlantski povetarac, veče je prijatno osvežilo, i sve mu se najednom učinilo

lepim, njegov protekli život o kojem ne želi da govori, Lisabon, nebeski svod

iznad raznobojnih sijalica, i osetio je neutaživu setu, Pereira, ali nije želeo da

kaže za čim. Bilo kako bilo, shvatio je da je mladić koji peva osoba s kojom je

tog popodneva razgovarao telefonom, i tako, kada je ovaj završio pesmu,

Pereira je ustao sa klupe, jer je njegova radoznalost bila jača od opreza, prišao

stolu i obratio se mladiću: gospodin Monteiro Rosi, pretpostavljam. Monteiro

Rosi je napravio pokret kao da će ustati, pri čemu je udario o stočić, prevrnuo

kriglu koja je stajala ispred njega i prolio pivo na svoje bele pantalone.

Oprostite, promrmljao je Pereira. Ne, ne, ja sam nespretan, odvratio je mladić,

to mi se često događa, vi ste profesor Pereira iz ,,Ližboe”, pretpostavljam,

sedite, molim vas. I pružio mu je ruku.

Pereira tvrdi da je seo za sto s osećanjem nelagodnosti. Pomislio je da ovo

mesto nije za njega, da je, štaviše, besmisleno što se s jednim neznancem sastao

na toj nacionalističkoj svetkovini, da otac Antonio ne bi odobrio takav postupak;

i poželeo je da je već u kući i da razgovara sa slikom svoje žene, moleći je da

mu oprosti. I upravo su mu te misli dale snagu da izrekne jedno direktno pitanje,

tek da bi započeo razgovor, te je ne okolišeći upitao: ovo je svetkovina

salazarističke omladine, jeste li vi pripadnik salazarističke omladine?

Monteiro Rosi je sklonio pramen kose koji mu je padao na čelo i

odgovorio: ja sam diplomirao filozofiju, zanimaju me filozofija i književnost, ali

to se ne uklapa u ,,Ližbou”, zar ne? Uklapa se, tvrdi da je rekao Pereira, jer naš

list je slobodan i nezavisan, i ne želimo da se mešamo u politiku.

U međuvremenu, dva starčića su ponovo zasvirali, iz njihovih

instrumenata razlegli su se tugaljivi akordi jedne frankističke pesme, ali Pereira

je, uprkos nelagodnosti, u tom trenutku shvatio da je igra već odavno počela i da

mu ne preostaje ništa drugo nego da se u nju upusti. I, na svoje čuđenje, shvatio

je da je za to sposoban, da u potpunosti vlada situacijom, jer on je bio profesor

Pereira iz ,,Ližboe”, a ovaj mladić, koji je sedeo preko puta njega, upijao je

svaku njegovu reč. I tako je rekao: pročitao sam vaš članak o smrti, smatram da

je veoma zanimljiv. Napisao sam tezu o smrti, odgovorio je Monteiro Rosi, ali

moram da vam predočim da nije sve to izašlo iz moje kuhinje, onaj deo koji je

objavljen u časopisu sam prepisao, priznajem, delom od Fojerbaha, a delom od

jednog francuskog spiritualiste, čak ni moj profesor to nije primetio, znate,

profesori su veće neznalice nego što mislimo. Pereira tvrdi da se kolebao da li

da postavi pitanje koje se čitavo veče spremao da postavi, i napokon se odlučio,

no prethodno je zatražio od mladog konobara u zelenoj košulji da mu donese

piće. Oprostite, rekao je Monteiru Rosiju, ali ja ne pijem alkohol, pijem samo

limunade, uzeću jednu limunadu. I pijuckajući svoju limunadu, tiho je upitao,

kao da bi neko mogao da ga čuje ili cenzuriše: nego, da li vas, oprostite, eto,

hteo sam da vas pitam, da li vas zanima smrt?

Monteiro Rosi se široko osmehnuo, tvrdi Pereira, i to ga je zbunilo. Ma

šta to pričate, profesore Pereira, uzviknuo je Monteiro Rosi zvonkim glasom,

mene zanima život. A potom je, malo tiše, nastavio: čujte, profesore Pereira,

meni je smrti preko glave, pre dve godine umrla mi je majka, bila je Portugalka i

radila je kao učiteljica, umrla je u roku od nekoliko dana od aneurizme u mozgu,

komplikovana reč koja u stvari znači da vam je pukao krvni sud, jednom rečju,

od kapi, prošle godine mi je umro otac, koji je bio Italijan i koji je radio kao

brodski inženjer u lisabonskom brodogradilištu, nešto malo mi je ostavio, ali to

malo se već istopilo, imam još jednu baku, koja živi u Italiji, ali nisam je video

od svoje dvanaeste godine i nemam nikakvu želju da idem u Italiju, čini mi se

da je tamo još gore nego ovde, smrti mi je preko glave, profesore Pereira,

oprostite što sam ovako iskren sa vama, ali najzad, čemu to pitanje?

Pereira je otpio gutljaj limunade, obrisao usta nadlanicom i rekao:

jednostavno zato što u novinama treba da izlaze posmrtna slova o piscima, ili

nekrolozi, kad god umre neki važan pisac, a nekrolog se ne može napisati od

danas do sutra, treba ga već imati spremnog, ja tražim nekoga ko će mi unapred

pisati nekrologe o velikim piscima naše epohe, zamislite da sutra umre Morijak,

šta ja u tom slučaju da radim?

Pererira tvrdi da je Monteiro Rosi naručio još jedno pivo. Otkako je on

došao, mladić je popio barem tri piva i sada je, po njegovom mišljenju,

verovatno već bio pomalo pripit ili makar ošamućen. Monteiro Rosi je sklonio

pramen kose sa čela i rekao: profesore Pereira, ja dobro govorim jezike i

poznajem pisce naše epohe; ja volim život, ali ukoliko vi želite da pišem o smrti

i za to mi platite, isto kao što su mi večeras platili da otpevam jednu

napolitansku pesmu, ja ću to učiniti, eto, za prekosutra ću vam napisati

posmrtno slovo o Garsiji Lorki, šta vi mislite o Garsiji Lorki? On je u suštini

začetnik španske avangarde, isto kao što je naš Pesoa začetnik portugalskog

modernizma, a uostalom, svestran je umetnik, bavio se poezijom, muzikom i

slikarstvom.

Pereira tvrdi da je odgovorio kako mu se ne čini da je Garsija Lorka baš

najpogodnija ličnost, pa ipak, moglo bi se probati, ukoliko bi se o njemu

govorilo s merom i oprezom, s osvrtom isključivo na njegovu ulogu umetnika i

bez pominjanja nekih drugih aspekata koji bi mogli biti delikatni, s obzirom na

situaciju. I tada, kao da je to bila najprirodnija stvar na svetu, Monteiro Rosi mu

je rekao: čujte, oprostite što to pominjem, ali s obzirom na to da ću vam uraditi

posmrtno slovo o Garsiji Lorki, možete li makar nešto da mi date unapred, treba

sebi da kupim nove pantalone, ove su potpuno isflekane, a sutra izlazim s

jednom devojkom koja upravo sada treba da dođe i koju sam upoznao na

fakultetu, to mi je koleginica i mnogo mi se dopada, želeo bih da je izvedem u

bioskop.

4.

Devojka koja je došla, tvrdi Pereira, nosila je pleteni šešir. Bila je veoma

lepa, svetle puti, zelenih očiju i vretenastih mišica. Na sebi je imala haljinu sa

bretelama koje su se ukrštale na leđima i tako isticale njena nežna, lepo

oblikovana ramena.

Ovo je Marta, rekao je Monteiro Rosi, Marta, dozvoli da ti predstavim

profesora Pereiru iz ,,Ližboe”, večeras me je zaposlio, od sada sam novinar, kao

što vidiš, našao sam posao. Ona je rekla: Marta, drago mi je. A potom,

obraćajući se Monteiru Rosiju, rekla je: pitam se zašto sam došla na ovakvu

jednu zabavu, ali kad sam već tu zašto me, ludice moja, ne pozoveš da plešemo,

jer muzika je tako primamljiva, a veče tako zanosno?

Pereira je ostao sam za stolom, tvrdi, naručio je još jednu limunadu i

natenane je ispijao, posmatrajući devojku i mladića koji su lagano plesali, obraz

uz obraz. Pereira tvrdi da je u tom trenutku ponovo pomislio na svoj protekli

život, na decu koju nikada nije imao, ali tu temu ne želi dalje da razrađuje.

Nakon plesa, devojka i mladić su se vratili za sto i Marta je, onako usput, rekla:

danas sam kupila ,,Ližbou”, nažalost, ništa ne govori o onom Alentežaninu koga

je policija izmasakrirala na njegovim kolima, govori o nekoj američkoj jahti,

nimalo zanimljiva vest, po mome mišljenju. I Pereira je, osetivši se bezrazložno

krivim, odgovorio: direktor je na odmoru, u banji, ja sam zadužen samo za

kulturni dodatak, jer, vidite, ,,Ližboa” će od sledeće nedelje imati kulturni

dodatak, ja ga uređujem.

Marta je skinula šešir i stavila ga na sto. Po ramenima joj se prosuo slap

kestenjaste kose sa crvenkastim odsjajima, tvrdi Pereira, činilo se da je nekoliko

godina starija od mladića, mogla je imati dvadest šest ili dvadeset sedam godina,

i tako ju je upitao: a šta vi radite u životu? Pišem poslovna pisma za jednu

izvozno-uvoznu firmu, odgovorila je Marta, radim samo pre podne, tako da po

podne mogu da čitam, šetam i da ponekad izađem s Monteirom Rosijem. Pereira

tvrdi da mu je bilo čudno što je ona mladića zvala Monteiro Rosi, imenom i

prezimenom, kao da su samo kolege, ali nije ništa pitao, promenio je temu i

rekao, tek da nešto kaže: mislio sam da pripadate salazarističkoj omladini. A

vi?, uzvratila je Marta. Ah, rekao je Pereira, moja mladost je odavno prošla, a

što se politike tiče, osim toga što me preterano ne zanima, nisam ljubitelj

fanatičnih ljudi, čini mi se da ovaj svet vrvi od fanatika. Treba praviti razliku

između fanatizma i uverenja, odgovorila je Marta, jer čovek može imati ideale,

na primer, da ljudi budu slobodni i jednaki, čak i braća, oprostite, očito citiram

francusku revoluciju, da li vi verujete u francusku revoluciju? Teoretski da,

odgovorio je Pereira; i pokajao se zbog onog teoretski, jer je želeo da kaže:

praktično da; ali je u suštini rekao ono što je mislio. U tom trenutku, dva

starčića, violista i gitarista, zasvirali su valcer u ef-duru i Marta je rekla:

profesore Pereira, volela bih da ovaj valcer odigram sa vama. Pereira je ustao,

tvrdi, ponudio joj ruku i poveo je do podijuma za igru. I plesao je taj valcer tako

reći u zanosu, kao da su njegov stomak i sve ono salo kao kakvim čudom

nestali. A za to vreme gledao je u nebo iznad raznobojnih sijalica na trgu

Alegrija, i osetio se sićušnim, stopljenim sa univerzumom. Jedan gojazan čovek

u godinama igra s jednom mladom devojkom na nekom bezimenom trgu, negde

u univerzumu, pomislio je, a za to vreme zvezde se okreću, univerzum vri, i

možda nas neko posmatra iz neke bezmerne opservatorije. Zatim su se vratili za

sto, a Pereira je, tvrdi, razmišljao: zašto nisam imao decu? Naručio je još jednu

limunadu, pomislivši da će mu prijati jer je tog popodneva, zbog one nesnosne

vrućine, imao problema sa varenjem. A Marta je za to vreme opušteno čavrljala,

govorila je: Monteiro Rosi mi je pričao o vašoj zamisli, deluje mi kao dobra

ideja, čini se da postoji gomila pisaca koji bi već jednom trebalo da odu s ovog

sveta, na svu sreću, onaj nepodnošljivi Rapanjeta, koji se prozvao D’Anunciom

nas je pre nekoliko meseci zauvek napustio, ali i onaj bogomoljac Klodel, i

njega nam je već preko glave, zar ne mislite? A vaše bi novine, koje su, kako mi

se čini, katolički orijentisane, svakako rado o tome pisale, a zatim i onaj nitkov

Marineti, onaj gad, koji se, nakon što je opevao rat i haubice, slizao s

Musolinijevim crnim košuljama, bilo bi dobro da nas i on već jednom napusti.

Pereira je počeo blago da se preznojava, tvrdi, te je prošaputao: gospođice,

pričajte malo tiše, ne znam koliko ste svesni na kakvom se mestu nalazimo.

Tada je Marta stavila šešir i rekla: e, pa, meni je ovog mesta preko glave, ide mi

na živce, videćete da će uskoro zasvirati vojne koračnice, bolje je da vas

ostavim s Monteirom Rosijem, verovatno imate o mnogo čemu da pričate, ja

odoh do Teža, potreban mi je svež vazduh, laku noć i do viđenja.

Pereira tvrdi da je osetio olakšanje; ispio je svoju limunadu i na trenutak

pao u iskušenje da uzme još jednu, ali bio je neodlučan, jer nije znао koliko još

dugo Monteiro Rosi namerava ovde da se zadrži. I tako je upitao: šta kažete da

naručimo još jedno piće? Monteiro Rosi je pristao, kazao je da ima čitavo veče

na raspolaganju i da bi voleo da razgovara o književnosti, nema baš puno prilike

za to, uglavnom razgovara o filozofiji, poznaje samo ljude koji se bave

isključivo filozofijom. Tada je Pereiri pala na pamet jedna rečenica koju je

njegov ujak, inače promašeni pisac, rado ponavljao, i izgovorio ju je. Kazao je:

čini se kao da se filozofija bavi samo istinom, ali nam možda daruje samo

fantazije, dok se za književnost, naprotiv, čini da se bavi samo fantazijama, ali

nam možda daruje istinu. Monteiro Rosi se nasmešio i rekao da mu se čini da ta

misao dobro definiše ove dve discipline. Pereira ga je tada upitao: a šta mislite o

Bernanosu? Monteiro Rosi je isprva delovao zatečeno, a onda je upitao: onaj

katolički pisac? Pereira je klimnuo glavom, a Monteiro Rosi je tiho rekao: čujte,

profesore Pereira, ja, kao što sam vam danas preko telefona rekao, ne

razmišljam preterano o smrti, a takođe ne razmišljam preterano ni o

katoličanstvu, znate, moj otac je bio brodski inženjer, bio je praktičan čovek koji

je verovao u progres i u tehniku, tako je i mene vaspitao, bio je Italijan, to je

tačno, ali možda me je donekle vaspitao u engleskom duhu, u duhu jedne

pragmatične vizije realnosti; volim književnost, ali možda se naši ukusi ne

podudaraju, barem kada je reč o izvesnim piscima, međutim, ja zaista moram da

počnem da radim i spreman sam da pišem prevremene nekrologe za sve pisce

koje poželite, zapravo koje poželi direkcija vaših novina. Na te reči se u Pereiri,

tvrdi Pereira, probudio neki ponos. Nije mogao da podnese da mu ovaj mladić

drži lekciju iz profesionalne etike, sve u svemu, ocenio je da je arogantan. I tada

je odlučio da i on pređe na arogantan ton, te je uzvratio: ja u svom književnom

izboru ne zavisim od svog direktora, kulturnu stranicu uređujem ja, i ja biram

pisce koji me zanimaju, zbog toga sam odlučio da vam poverim taj zadatak i

dajem vam odrešene ruke, mislio sam da vam predložim Bernanosa i Morijaka,

zato što ih volim, ali, kad je već tako, neću ništa da vam sugerišem, odluka je na

vama, radite šta god hoćete. Tvrdi Pereira da se istog časa pokajao što se do te

mere izrekao, što se izložio riziku dajući potpunu slobodu ovom mladiću, koga

nije ni poznavao i koji mu je čak otvoreno priznao da je svoju diplomsku tezu

prepisao. Na trenutak se osetio kao da je u klopci, shvatio je da je sam sebe

uvalio u krajnje glupavu situaciju. Ali, na sreću, Monteiro Rosi je nastavio

razgovor, počevši da priča o Bernanosu, koga je očigledno veoma dobro

poznavao. A potom je rekao: Bernanos je jedan hrabar čovek, ne plaši se da

govori o najskrovitijim delovima sopstvene duše. Na tu reč, duša, Pereiri je

laknulo, tvrdi, kao da ga je kakav čarobni napitak vratio u život i tako je,

pomalo glupavo, upitao: da li vi verujete u vaskrsnuće tela? Nikada o tome

nisam razmišljao, odgovorio je Monteiro Rosi, taj problem me ne zanima,

uveravam vas da me taj problem ni najmanje ne zanima, mogao bih sutra da

dođem u redakciju, mogao bih takođe da vam uradim prevremeni nekrolog za

Bernanosa, ali, iskreno govoreći, radije bih napisao posmrtno slovo o Garsiji

Lorki. Naravno, rekao je Pereira, redakcija sam ja, nalazim se u ulici Rodriga da

Fonseke broj šezdeset šest, u blizini Alešandra Erkulana, na dva koraka od

jevrejske mesare, ukoliko na stepenicama sretnete kućepaziteljku ne dajte se

zbuniti, to je jedna oštrokonđa, kažite joj da imate sastanak sa profesorom

Pereirom, i ne upuštajte se sa njom ni u kakav razgovor, mogla bi biti policijski

doušnik.

Pereira tvrdi da ne zna zašto je to rekao, možda naprosto zato što je mrzeo

i kućepaziteljku i salazarističku policiju, nesporno je, međutim, da mu je došlo

da to kaže, ali ne zato da bi uspostavio neko tobožnje saučesništvo s ovim

mladićem, koga još uvek nije poznavao: ne zbog toga, pravi razlog mu je

nepoznat, tvrdi Pereira.

5.

Sutradan ujutru, kad je Pereira ustao, tvrdi, na stolu je zatekao kajganu sa

sirom između dve kriške hleba. Bilo je devet sati, a spremačica je obično

dolazila u osam. Kajganu mu je očigledno pripremila kako bi je poneo u

redakciju i pojeo za ručak, Pijedad je veoma dobro znala šta on voli, a Pereira je

kajganu sa sirom naprosto obožavao. Popio je šolju kafe, okupao se, obukao

sako, ali je odlučio da ne stavi kravatu. Za svaki slučaj, gurnuo ju je u džep. Pre

nego što će izaći zastao je ispred slike svoje žene i rekao joj: upoznao sam

jednog mladića po imenu Monteiro Rosi i odlučio da ga primim kao spoljnjeg

saradnika koji će mi pisati prevremene nekrologe, mislio sam da je veoma

bistar, a sada mi se čini da je pomalo smeten, da smo imali sina, bio bi njegovih

godina, pomalo liči na mene, pramen kose mu pada na čelo, sećaš li se da je i

meni pramen kose padao na čelo, bilo je to u doba Koimbre, eh, da, ne znam šta

da ti kažem, videćemo, danas će doći u redakciju, rekao je da će mi doneti jedan

nekrolog, ima divnu devojku koja se zove Marta, sa kosom boje bakra, ali voli

da izigrava mudricu i da priča o politici, šta je tu je, videćemo šta će dalje biti.

Uzeo je tramvaj do ulice Alešandra Erkulana, a zatim se s naporom pešice

popeo do ulice Rodriga da Fonseke. Kada je stigao do kapije, bio je u golom

znoju, jer dan je bio vreo. U predvorju, kao i obično, nabasao je na

kućepaziteljku, koja mu je rekla: dobar dan, profesore Pereira. Pereira ju je

pozdravio klimanjem glave i popeo se uz stepenice. Čim je ušao u redakciju,

skinuo je sako i uključio ventilator. Nije znao šta da radi, a bilo je već podne.

Pomislio je da pojede svoj hleb i kajganu, ali još je bilo rano. Tada se prisetio

rubrike ,,Sećanja” i počeo je da piše. „Рrе tri godine umro je veliki pesnik

Fernando Pesoa. Bio je engleski đak, ali je odlučio da piše na portugalskom,

smatrajući da je portugalski jezik njegova domovina. Ostavio nam je predivne

pesme rasute po časopisima i jednu poemu, Poruka, koja je povest Portugalije

viđena očima jednog velikog umetnika koji je voleo svoju zemlju.” Pročitao je

to što je napisao i zaključio da je odvratno, da, odvratno bi bila prava reč, tvrdi

Pereira. Tada je bacio list u korpu i napisao: „Prošle su tri godine od kako nas je

napustio Fernando Pesoa. Malo njih ga je primetilo, gotovo niko. U Portugaliji

je živeo kao stranac, možda zato što je svugde bio stranac. Živeo je sam, u

skromnim pansionima ili iznajmljenim sobama. Sećaju ga se prijatelji,

istomišljenici, zaljubljenici u poeziju”.

Potom je uzeo hleb s kajganom i zagrizao. U tom trenu začulo se kucanje

na vratima. Pereira je sakrio hleb s kajganom u fioku, obrisao usta pelir papirom

i rekao: napred. Bio je to Monteiro Rosi. Dobar dan, profesore Pereira, rekao je

Monteiro Rosi, oprostite, možda sam malo poranio, ali nešto sam vam doneo,

hoću reći, sinoć, kada sam se vratio kući, dobio sam inspiraciju, a osim toga,

mislio sam da se možda ovde u novinama može nešto prezalogajiti. Pereira mu

je strpljivo objasnio da ova prostorija nisu novine već samo kulturna redakcija, i

da je on, Pereira, kulturna redakcija, mislio je da mu je to već rekao, ovo je

samo jedna prostorija sa pisaćim stolom i ventilatorom, budući da je ,,Ližboa”

samo mali večernji list. Monteiro Rosi je seo i izvadio list papira, presavijen

načetvoro. Pereira ga je uzeo i počeo da čita. Neobjavljiv, tvrdi Pereira, bio je to

odista neobjavljiv članak. Opisivao je smrt Garsije Lorke, a počinjao je ovako:

„Рrе dve godine, pod nerazjašnjenim okolnostima, napustio nas je veliki španski

pesnik Federiko Garsija Lorka. Sumnja se na njegove političke protivnike,

budući da je umro nasilnom smrću. Čitav svet se još uvek pita kako se moglo

dogoditi takvo jedno divljaštvo”.

Pereira je podigao pogled sa lista i rekao: dragi moj Monteiro Rosi, vi ste

odličan romansijer, ali moje novine nisu baš najpogodnije mesto za romane, u

novinama se pišu stvari koje odgovaraju istini ili barem liče na istinu, vi ne treba

da govorite o tome kako je neki pisac umro, pod kakvim okolnostima i zašto,

treba jednostavno da kažete da je umro, a potom treba da pišete o njegovom

delu, o romanima i pesmama, i tako sastavite nekrolog, ali u suštini treba da

napišete kritiku, da dočarate portret čoveka i njegovog dela, ovo što ste vi

napisali je posve neupotrebljivo, smrt Garsije Lorke je još uvek misteriozna, a

šta ako se baš nije tako odvilo?

Monteiro Rosi je odgovorio da Pereira nije završio sa čitanjem članka, u

daljem toku on govori o njegovom delu, njegovoj ličnosti, formatu čoveka i

umetnika. Pereira je strpljivo nastavio da čita. Opasan, tvrdi, članak je bio

opasan. Govorio je o onoj duboko skrivenoj Španiji, o onoj Španiji opterećenoj

katoličanstvom koju je Garsija Lorka načinio metom svojih ubojitih kopalja u

Kući Bernarde Albe, govorio je o „Ваraki”, pokretnom pozorištu koje je Garsija

Lorka podario narodu. Bila ju to jedna velika pohvala španskom narodu, koji je

žudeo za kulturom i pozorištem, i kojem je Garsija Lorka izašao u susret.

Pereira je podigao glavu, tvrdi, zagladio kosu, zavrnuo rukave i rekao: dragi

Monteiro Kosi, dopustite mi da budem iskren sa vama, vaš članak je

neobjavljiv, uistinu neobjavljiv. Ja ne mogu da ga objavim, niti bi ijedan

portugalski list mogao da ga objavi, pa čak ni italijanski, budući da ste vi

poreklom Italijan. Dve su pretpostavke: vi ste ili naivni ili ste provokator, a

današnje novinarstvo u Portugaliji ne podnosi ni naivne niti provokatore, i to bi

bilo sve.

Pereira tvrdi da je, dok je ovo govorio, osećao kako mu kap znoja curi niz

leđa. Zašto je počeo da se preznojava? Ko zna. To ne ume tačno da objasni.

Možda zato što je bilo veoma vruće, u to nema sumnje, i ventilator nije mogao

dovoljno da rashladi taj skučeni sobičak. A možda i zato što mu je bilo žao tog

mladića koji ga je izgubljeno i razočarano gledao i koji je počeo da gricka nokte

dok je on govorio. I stoga nije imao srca da kaže: šta je tu je, bila je to proba, ali

nije uspela, do viđenja. Umesto toga, piljio je u Monteira Rosija prekrštenih

ruku i Monteiro Rosi je tada rekao: napisaću ga ponovo, do sutra ću ga napisati

ponovo. A, ne, Pereira je smogao snage da kaže, nema više Garsije Lorke,

molim vas, ima suviše činjenica vezanih za njegov život i njegovu smrt koje se

ne uklapaju u list kakav je ,,Ližboa”, ne znam da li uviđate, dragi Monteiro

Rosi, da se u ovom trenutku u Španiji vodi građanski rat, da portugalske vlasti

podržavaju generala Fransiska Franka i da je Garsija Lorka prevratnik, da, to je

prava reč: prevratnik.

Monteiro Rosi je ustao, kao da ga je ta reč prepala, uzmakao prema

vratima, zastao, ponovo koraknuo napred i rekao: ali ja sam verovao da sam

našao posao. Pereira nije ništa odgovorio i osetio je kako mu kap znoja curi niz

leđa. Šta sad da radim?, promrmljao je Monteiro Rosi glasom koji je preklinjao.

Pereira je i sam ustao, tvrdi, i stao ispred ventilatora. Nekoliko trenutaka je

ćutao, puštajući da mu hladan vazduh osuši košulju. Treba da mi uradite

nekrolog za Morijaka ili Bernanosa, odgovorio je, odaberite sami, ne znam da li

sam bio jasan. Ali radio sam čitavu noć, promucao je Monteiro Rosi, očekivao

sam da ćete mi platiti, uostalom ne tražim mnogo, tek toliko da danas mogu da

ručam. Pereira je poželeo da mu kaže kako mu je prethodne večeri već dao pare

da kupi sebi nove pantalone, i kako očigledno ne može neprestano da mu da je

pare, s obzirom na to da mu nije otac. Poželeo je da bude neumoljiv i čvrst. Ali,

umesto toga je rekao: ako je vaš problem današnji ručak, pa dobro, mogu da vas

pozovem na ručak, ni ja još nisam ručao i veoma sam gladan, rado bih pojeo

ribu na žaru ili pohovanu šniclu, šta kažete na to?

Zašto je Pereira to rekao? Da li zato što je bio sam i što ga je ova soba

gušila, ili zato što je doista bio gladan, ili zato što se setio slike svoje žene, ili iz

nekog drugog razloga? To ne bi znao da kaže, tvrdi Pereira.

6.

Bilo kako bilo, Pereira ga je pozvao na ručak, tvrdi, odabravši jedan

restoran na Rosiju. Učinilo mu se da je to pravi izbor, jer su njih dvojica u

suštini bili intelektualci, a to je bio kafe i restoran gde su navraćali književnici,

dvadesetih godina bio je veoma u modi, za njegovim stolovima nastajali su

avangardni časopisi, jednom rečju, tu su svi dolazili, a poneki možda još uvek

dolaze.

Ćuteći su se spustili niz aveniju Liberdad i stigli do Rosija. Pereira je

odabrao sto unutra, jer je napolju, ispod tende, bilo prevruće. Osvrnuo se oko

sebe, ali nije video nijednog književnika, tvrdi. Svi književnici su na odmoru,

rekao je da bi razbio ćutanje, verovatno su nekud otišli, ko na more, a ko u

prirodu, u gradu smo ostali jedino mi. Možda samo sede u svojim kućama,

uzvratio je Monteiro Rosi, zasigurno ne izgaraju od želje da se šetkaju unaokolo

s obzirom na to u kakvim vremenima živimo. Pereira je osetio neku tugu, tvrdi,

dok je razmišljao o tim rečima. Shvatio je da su sami, da unaokolo nema nikoga

sa kime bi mogli da podele svoju teskobu, u restoranu su bile dve gospođe sa

šeširićima i, u uglu, četiri muškarca neobičnog izgleda. Pereira je odabrao jedan

izdvojeni sto, zadenuo salvetu za okovratnik, kao što je to uvek činio, i naručio

belo vino. Pije mi se aperitiv, objasnio je Monteiru Rosiju, obično ne pijem

alkohol, ali sada mi je zaista potreban aperitiv. Monteiro Rosi je naručio točeno

pivo i Pereira ga je upitao zar ne voli belo vino. Radije pijem pivo, odgovorio je

Monteiro Rosi, više osvežava i lakše je, a uostalom, u vina se ne razumem.

Šteta, promrmljao je Pereira, ako želite da postanete dobar kritičar treba da

razvijate svoj ukus, treba da radite na sebi, treba da postanete poznavalac vina,

jela, ljudi. A potom je dodao: i književnosti. U tom trenutku, Monteiro Rosi je

prošaputao: hteo bih nešto da vam priznam, ali nemam hrabrosti. Slobodno

kažite, rekao je Pereira, praviću se da nisam razumeo. Kasnije, rekao je

Monteiro Rosi.

Pereira je naručio oradu na žaru, tvrdi, a Monteiro Rosi gaspačo, a potom

rižoto s morskim plodovima. Rižoto je stigao u ogromnoj činiji od terakote i

Monteiro Rosi je sipao tri puta, tvrdi Pereira, sve je slistio, premda je porcija

odista bila ogromna. A zatim je sklonio pramen sa čela i rekao: rado bih pojeo

jedan sladoled ili makar samo sorbet od limuna. Pereira je u sebi sračunao

koliko će ga ovaj ručak koštati i došao do zaključka da će dobar deo njegove

nedeljne plate otići na ovaj restoran gde je verovao da će zateći lisabonske

književnike, a u stvari je zatekao samo dve starice sa šeširićima i četiri čudna

tipa za stolom u uglu. Ponovo je počeo da se preznojava. Izvadio je salvetu

zadenutu za okovratnik, naručio mineralnu vodu sa ledom i kafu, a onda

pogledao Monteira Rosija pravo u oči i rekao: a sada mi priznajte ono što ste

hteli da mi priznate pre ručka. Tvrdi Pereira da je Monteiro Rosi podigao pogled

ka tavanici, zatim pogledao u njega i odmah skrenuo pogled, a potom se

nakašljao, pocrveneo kao dete i rekao: malo mi je neprijatno, oprostite. Ne

postoji ništa na ovom svetu čega bi se trebalo stideti, rekao je Pereira, osim ako

niste krali ili osramotili oca i majku. Monteiro Rosi je obrisao usta salvetom kao

da je želeo da onemogući rečima da izađu, sklonio pramen kose sa čela i rekao:

ne znam kako da vam to kažem, znam da vi zahtevate profesionalizam, znam da

bih morao više da koristim glavu, ali nema sumnje da sam ja odabrao da sledim

neka druge razloge. Budite malo jasniji, zamolio ga je Pereira. Pa, eto, počeo je

da muca Monteiro Rosi, eto, istina je, istina je da sam sledio razloge srca,

možda nisam smeo, možda čak nisam ni želeo, ali bilo je to jače od mene,

kunem vam se da bih bio u stanju da napišem nekrolog o Garsiji Lorki sa

stanovišta razuma, ali bilo je to jače od mene. Ponovo je obrisao usta salvetom i

dodao: a osim toga, zaljubljen sam u Martu. Kakve to sad veze ima?, upitao je

Pereira. Ne znam, odgovorio je Monteiro Rosi, možda i nema, ali i to je stvar

srca, zar vam se ne čini?, na izvestan način je i to problem. Problem je što vi ne

biste smeli da upadate u probleme kojima niste dorasli, želeo je da odgovori

Pereira. Problem je što je svet jedan veliki problem, koji svakako ne treba mi da

rešavamo, želeo je da kaže Pereira. Problem je što ste mladi, suviše mladi, mogli

biste da mi budete sin, želeo je da kaže Pereira, ali mi se ne dopada što se prema

meni ponašate kao prema ocu, ja nisam ovde da bih rešavao vaše nedoumice.

Problem je što između nas treba da postoji korektan i profesionalan odnos, želeo

je da kaže Pereira, a vi biste morali da naučite da pišete jer, u protivnom, ako

budete pisali sledeći razloge srca, upašćete u velike neprilike, to mogu da vam

potpišem.

Ali ništa od svega toga nije rekao. Pripalio je cigaru, obrisao salvetom

znoj koji mu je orosio čelo, otkopčao prvo dugme na košulji i rekao: razlozi srca

su najvažniji, uvek treba slediti razloge srca, deset zapovesti ništa o tome ne

kažu, ali ja vam kažem, međutim, treba držati širom otvorene oči, uprkos

svemu, srce, to da, slažem se, ali takođe i širom otvorene oči, dragi moj

Monteiro Rosi, i ovim završavam naš ručak, sledeća tri ili četiri dana nemojte

me zvati, ostavljam vam vremena da razmislite i da napišete nešto dobro, ali

zaista dobro, pozovite me sledeće subote na redakciju, oko podneva.

Pereira je ustao i pružio mu ruku, rekavši do viđenja. Zašto mu je sve to

rekao kada je želeo da mu kaže nešto sasvim drugo, kada je želeo da ga prekori,

možda čak i da ga otpusti? To Pereira ne ume da kaže. Možda zato što je

restoran bio prazan, što nije video nijednog književnika, što se u ovom gradu

osećao usamljenim i bio mu je potreban istomišljenik i prijatelj? Možda zbog

svega toga, a možda i zbog nečeg drugog što on ne ume da objasni. Teško je

imati jasan stav kad je reč o razlozima srca, tvrdi Pereira.

7.

Narednog petka, kada je stigao u redakciju noseći svoj zamotuljak sa

hlebom i kajganom, Pereira je, tvrdi, video da iz poštanskog sandučeta ,,Ližboe”

viri jedna koverta. Uzeo ju je i stavio u džep. Na odmorištu prvog sprata sreo je

kućepaziteljku, koja mu je rekla: dobar dan, profesore Pereira, ima jedno pismo

za vas, ekspresno, poštar ga je doneo u devet sati, morala sam ja da potpišem.

Pereira je procedio kroz zube jedno hvala i nastavio da se penje uz stepenice.

Preuzela sam na sebe tu odgovornost, nastavila je kućepaziteljka, ali ne bih

volela da imam problema, budući da ne piše ko je pošiljalac. Pereira se vratio

natrag tri stepenika, tvrdi, i upiljio se u nju. Slušajte, Selešt, rekao je Pereira, vi

ste kućepaziteljka i to je sasvim dovoljno, vi ste plaćeni da budete

kućepaziteljka i primate platu od stanara ove zgrade, među tim stanarima je i

moj list, ali, vi imate tu manu da zabadate nos tamo gde mu nije mesto, dakle,

kada sledeći put stigne ekspresno pismo za mene, nemojte ga potpisivati i

nemojte ga gledati, kažite poštaru da navrati kasnije i uruči ga lično meni.

Kućepaziteljka je naslonila na zid metlu kojom je čistila odmorište i stavila ruke

na bokove. Profesore Pereira, rekla je, vi verovatno mislite da sa mnom možete

tako da razgovarate zato što sam obična kućepaziteljka, ali treba da znate da ja

imam prijatelje na visokim položajima, osobe koje mogu da me zaštite od vašeg

neotesanog ponašanja. Pretpostavljam da je tako, štaviše, uveren sam u to, tvrdi

da je rekao Pereira, to je upravo ono što mi se ne dopada, a sada do viđenja.

Kada je otvorio vrata svoje sobe, Pereira se osećao iscrpljeno i bio je u

goloj vodi. Upalio je ventilator i seo za svoj radni sto. Odložio je hleb s

kajganom na list papira za kucanje i izvadio pismo iz džepa. Na koverti je

plavim mastilom pisalo: Profesor Pereira, ,,Ližboa”, ulica Rodriga da Fonseke

66, Lisabon. Rukopis je bio elegantan. Pereira je spustio pismo na sto, pored

kajgane, i zapalio cigaru. Kardiolog mu je zabranio da puši, ali on je sada imao

neodoljivu želju da povuče dva dima, pa makar je odmah potom ugasio.

Pomislio je da pismo otvori kasnije, budući da je već bilo vreme da pripremi

sutrašnju kulturnu stranicu. Pomislio je da pregleda članak o Pesoi, koji je

napisao za rubriku „Sećanja”, ali je potom zaključio da ga ne treba menjati.

Nakon toga je počeo da čita Mopasanovu priču koju je lično preveo, kako bi

proverio da li treba nešto ispraviti. Nije trebalo. Priča je zvučala savršeno i

Pereira je sam sebi čestitao. To mu je donekle popravilo raspoloženje, tvrdi.

Onda je izvadio iz džepa Mopasanov portret koji je pronašao u nekom časopisu

u Gradskoj biblioteci. Bio je to portret u olovci, delo nekog nepoznatog

francuskog slikara. Mopasan je izgledao kao očajnik, s neurednom bradom i

pogledom uprtim u prazno, i Pereira je pomislio da je kao stvoren da ide uz

priču. Uostalom, bila je to priča o ljubavi i smrti, i pristajao joj je portret koji je

u sebi imao nečeg tragičnog. Trebalo je uglaviti prozorčić u sredini članka, sa

Mopasanovim osnovnim biografskim podacima. Pereira je otvorio Larus koji je

držao na radnom stolu i počeo da prepisuje. Napisao je: ,,Gi de Mopasan, 1850-

1893. Zajedno sa svojim bratom Erveom, nasledio je od oca veneričnu bolest

koja ga je najpre odvela u ludilo, a potom, kao veoma mladog, u smrt. Sa

dvadeset godina učestvovao je u Francusko-pruskom ratu, radio je u mornarici.

Pisac raskošnog talenta, satirične vizije, u svojim pripovetkama opisivao je

slabosti i licemerje određenog sloja francuskog društva. Pisao je takođe i

romane koji su doživeli veliki uspeh, među kojima su Bel-Ami i fantastični

roman Orla. U nastupima ludila lečio se na klinici doktora Blanša, gde je i umro

u bedi i napušten od svih.”

Zatim je uzeo hleb s kajganom i pojeo tri-četiri zalogaja. Ostatak je bacio

u korpu za otpatke jer nije bio gladan, bilo je isuviše vruće, tvrdi. Potom je

otvorio pismo. Bio je to članak napisan mašinom na pelir papiru, a naslov je

glasio: Umro je Filipo Tomazo Marineti. Pereira je na trenutak pretrnuo jer je, i

ne okrenuvši stranu, shvatio da je članak napisao Monteiro Rosi i jer mu je istog

časa bilo jasno da taj članak može da okači mačku o rep, bio je potpuno

beskoristan, on je želeo nekrolog o Bernanosu ili Morijaku, koji su zasigurno

verovali u vaskrsnuće tela, ali ovo je bio nekrolog o Filipu Tomazu Marinetiju,

koji je verovao u rat, i Pereira je počeo da ga čita. Bio je to članak koji je trebalo

da završi u korpi za otpatke, međutim, Pereira ga nije bacio, ko zna zašto ga je

sačuvao, no upravo stoga sada može da ga priloži kao dokument. Počinjao je

ovako: „Sa Marinetijem je umro jedan nasilnik, budući da je sila bila njegova

muza. Počeo je 1909, kada je u jednom pariskom časopisu objavljen njegov

Futuristički manifest, koji je veličao mitove o ratu i nasilju. Neprijatelj

demokratije, ratoboran i ratni huškač, napisao je u slavu rata jednu nastranu

poemu pod nazivom Tras bum bum, koja predstavlja fonetsku deskripciju rata u

Africi za vreme italijanskog kolonijalizma. A njegova vera u kolonijalizam

podstakla ga je da veliča italijanski pohod u Libiji. Između ostalog, napisao je i

jedan oduran manifest: Rat, jedina higijena sveta. Njegove fotografije nam

prikazuju čoveka arogantnog držanja, uvijenih brkova, u odori akademika

načičkanoj medaljama. Italijanski fašizam ima na mnogo čemu da mu zahvali s

obzirom na to da je Marineti bio njegov vatreni zagovornik. Dakle, zauvek nas

je napustila jedna ljigava ličnost, jedan zaljubljenik u rat...”

Pereira je prestao da čita otkucani deo i prešao je na pismo, jer je članak

bio propraćen pisamcetom napisanim rukom. Glasilo je ovako: „Uvaženi

profesore Pereira, sledio sam razloge srca, ali krivica nije moja. Uostalom, i

sami ste mi rekli da su razlozi srca važniji od svega. Ne znam da li je ovaj

nekrolog objavljiv, a uostalom, Marineti bi mogao poživeti još dvadesetak

godina, ko zna. U svakom slučaju, ako budete želeli nešto da mi pošaljete, bio

bih vam zahvalan. Ja za sada ne mogu da navratim u redakciju, iz razloga koje

vam neću objašnjavati. Ako budete želeli da mi pošaljete neku malu sumu, koju

vi odredite, stavite je u kovertu sa mojim imenom i pošaljete na poštanski

pregradak 202, Glavna pošta, Lisabon. Ja ću kontaktirati s vama telefonom.

Primite moje srdačne pozdrave, vaš Monteiro Rosi.”

Pereira je odložio nekrolog i pismo u jednu fasciklu iz arhive i na omotu

napisao: Nekrolozi. Potom je obukao sako, numerisao stranice Mopasanove

priče, pokupio sve listove sa stola i izašao s namerom da odnese materijal u

štampariju. Znojio se, osećao se nelagodno i nadao se da na stepeništu neće

naleteti na kućepaziteljku, tvrdi.

8.

Tog subotnjeg jutra, tačno u podne, tvrdi Pereira, zazvonio je telefon.

Pereira tog dana nije poneo u redakciju svoj hleb sa kajganom, s jedne strane

zato što se trudio da s vremena na vreme preskoči pokoji obrok, kao što mu je

savetovao kardiolog, a sa druge zato što je, ukoliko baš ogladni, uvek mogao da

ode u kafe „Orhideja” i pojede omlet.

Dobar dan, profesore Pereira, rekao je glas Monteira Rosija, ovde

Monteiro Rosi. Očekivao sam vaš poziv, rekao je Pereira, gde ste? Trenutno

sam van grada, rekao je Monteiro Rosi. Oprostite, bio je uporan Pereira, gde to

van grada? Van grada, odgovorio je Monteiro Rosi. Pereira se pomalo naljutio,

tvrdi, zbog tog opreznog i zvaničnog tona. Od Monteira Rosija očekivao je više

ljubaznosti, pa čak i više zahvalnosti, ali je savladao svoju ljutnju i rekao: poslao

sam vam pare na vaš poštanski pregradak. Hvala, rekao je Monteiro Rosi, otići

ću da ih podignem. To je bilo sve što je rekao. Tada ga je Pereira upitao: kada

nameravate da dođete u redakciju?, možda je bilo bolje govoriti bez uvijanja. Ne

znam kada ću moći da navratim do vas, odgovorio je Monteiro Rosi, istini za

volju, upravo vam pišem poruku jer bih želeo da se negde sastanemo, bilo gde,

samo ne u redakciji, ako je ikako moguće. U tom trenutku Pereira je shvatio da

nešto nije u redu, tvrdi, i stišavši glas, kao da ga neko drugi osim Monteira

Rosija može čuti, upitao: je l’ imate problema? Monteiro Rosi nije odgovorio i

Pereira je pomislio da ga nije razumeo. Je l’ imate problema?, ponovio je

Pereira. U izvesnom smislu da, rekao je glas Monteira Rosija, ali o tome

nećemo preko telefona, sada ću vam napisati poruku kako bih ugovorio sastanak

za sredinu nedelje, u stvari potrebni ste mi, profesore Pereira, potrebna mi je

vaša pomoć, ali o tome ću vam pričati u četiri oka, a sada, oprostite mi, zovem

vas s jednog mesta gde se ne osećam baš najprijatnije i moram da prekinem,

strpite se, profesore Pereira, pričaćemo u četiri oka, do viđenja.

Iz telefona se začulo jedno klik i Pereira je takođe spustio slušalicu. Bio je

uznemiren, tvrdi. Par trenutaka je mozgao šta da radi, a onda je napokon

odlučio. Naime, otići će u kafe „Orhideja” na limunadu, a potom će pojesti i

omlet. Zatim će, po podne, sesti na voz za Koimbru i otići u banju u Busaku.

Tamo će zasigurno sresti svog direktora, to je bilo neizbežno, a Pereira nije baš

izgarao od želje da priča sa njim, međutim, imaće dobar izgovor da ne bude u

njegovom društvu, budući da je u banji boravio njegov prijatelj Silva, koji je bio

na odmoru i stalno ga prizivao da mu se pridruži. Silva je bio njegov stari

prijatelj sa studija u Koimbri, sada je na univerzitetu tog grada predavao

književnost, bio je učen čovek, pametan, smiren, pri tom i neženja, biće pravo

zadovoljstvo provesti sa njim dva-tri dana. A osim toga, piće blagotvornu

banjsku vodu, šetaće parkom, a možda i otići nekoliko puta na inhalaciju,

budući da mu je disanje bilo otežano: kada se penjao uz stepenice, bio je sada

već prinuđen da diše na usta.

Na vrata je zakačio ceduljicu: „Vraćam se sredinom nedelje, Pereira.”

Srećom, na stepeništu nije sreo kućepaziteljku i to ga je oraspoložilo. Izašao je

na zaslepljujuću svetlost podneva i uputio se prema kafeu „Orhideja”. Kada se

približio jevrejskoj mesari, ugledao je ispred nje gomilu sveta, te je i on zastao.

Primetio je da je izlog razbijen u paramparčad, a zid iškraban parolama koje je

mesar upravo premazivao belom farbom. Probio se kroz gomilu i prišao mesaru,

dobro ga je poznavao, mladog Majera, dobro je poznavao i njegovog oca, sa

kojim je često odlazio na limunadu u neki od kafea na obali reke. Potom je stari

Majer umro i ostavio mesaru sinu Davidu, jednom krupnom momku vesele

naravi i s prevelikim stomakom za svoje godine. Davide, upitao je Pereira

približivši se, šta se dogodilo? Vidite i sami, profesore Pereira, odgovorio je

David brišući o mesarsku kecelju ruke umrljane bojom, živimo u zlikovačkom

svetu, ovo je delo zlikovaca. Jeste li zvali policiju?, upitao je Pereira. Ma, hajte,

molim vas, odvratio je David, hajte, molim vas. I nastavio je da premazuje

parole belom farbom. Pereira se uputio u kafe „Orhideja” i smestio se unutra,

ispred ventilatora. Naručio je limunadu i skinuo sako. Jeste li čuli šta se

dogodilo, profesore Pereira?, rekao je Manuel. Pereira je raširio oči i upitao:

jevrejska mesara? Ma kakva jevrejska mesara, odgovorio je Manuel odlazeći,

ima i goreg.

Pereira je naručio omlet s aromatičnim travama i počeo polako da ga jede.

„Ližboa” će izaći iz štampe tek oko sedam, ali on neće imati vremena da je

pročita jer će tada već biti u vozu za Koimbru. Mogao je možda da zatraži neke

jutarnje novine, ali je sumnjao da bi portugalski listovi preneli vest koju mu je

konobar nagovestio. Glasine su se naprosto širile, išle su od usta do usta,

ukoliko si želeo da budeš obavešten, morao si da se raspituješ po kafeima, da

osluškuješ prepričavanja, to je bio jedini način da budeš u toku, ili pak da kupiš

neke strane novine na kiosku u Rua do Ouro, ali te strane novine, kada bi stigle,

stigle bi sa tri do četiri dana zakašnjenja, bilo je besmisleno čekati na strane

novine, najbolje je bilo raspitati se unaokolo. Ali Pereira nije imao želju da se

raspituje, želeo je samo da ode u banju, da tamo provede nekoliko mirnih dana,

da razgovara s profesorom Silvom, svojim prijateljem, i da ne misli na zlo koje

postoji na ovom svetu. Naručio je još jednu limunadu, zatražio račun, izašao

napolje, otišao u Glavnu poštu i poslao dva telegrama, jedan hotelu u banji kako

bi rezervisao sobu, a drugi svom prijatelju Silvi. „Stižem u Koimbru večernjim

vozom. Stop. Bio bih ti zahvalan ako možeš da dođeš po mene kolima. Stop.

Grli te Pereira.” Zatim je pošao kući da se spakuje. Pomislio je kako će kartu

kupili na samoj stanici, vremena je ionako imao na pretek, tvrdi.

9.

Kada je Pereira stigao na stanicu u Koimbri, grad se žario od jednog

predivnog zalaska sunca, tvrdi. Pogledao je oko sebe po peronu, ali nije video

svog prijatelja Silvu. Pomislio je da telegram nije stigao ili da je Silva već

napustio banju. Međutim, kada je ušao u hol stanice, ugledao je Silvu kako sedi

na klupi i puši cigaretu. U trenutku se raznežio i pošao mu u susret. Prošla je

čitava večnost kako ga nije video. Silva ga je zagrlio i uzeo mu prtljag iz ruku.

Izašli su i krenuli prema kolima. Silva je imao crni ,,ševrolet” sa sjajnim

metalnim površinama, prostran i udoban.

Put za banju vodio je pored niza brežuljaka obraslih zelenilom i bio je sav

u krivinama. Pereira je otvorio prozor jer je iznenada osetio mučninu, i svež

vazduh ga je povratio, tvrdi. U toku vožnje jedva da su progovorili nekoliko

reči. Kako ti ide?, upitao je Silva. Tako-tako, odgovorio je Pereira. Živiš sam?,

upitao je Silva. Živim sam, odgovorio je Pereira. Mislim da to nije dobro za

tebe, rekao je Silva, morao bi da nađeš neku ženu koja će ti praviti društvo i

ulepšavati život, shvatam da si veoma privržen uspomeni na svoju ženu, ali ne

možeš provesti ostatak života gajeći uspomene. Star sam, odgovorio je Pereira,

predebeo sam i patim od srca. Uopšte nisi star, rekao je Silva, istih si godina kao

ja, a što se ostalog tiče, mogao bi da držiš dijetu, da priuštiš sebi odmor i da

malo više misliš na svoje zdravlje. Ma, rekao je Pereira.

Pereira tvrdi da je hotel u banji bio velelepan, jedno belo zdanje, jedna

vila okružena ogromnim parkom. Popeo se u svoju sobu i presvukao se. Obukao

je svetio odelo i stavio crnu kravatu. Silva ga je čekao u holu, pijuckajući

aperitiv. Pereira ga je upitao da li je video njegovog direktora. Silva je

namignuo. Uvek večera s jednom plavokosom gospođom srednjih godina,

gošćom hotela, izgleda da je sebi našao društvo. Odlično, rekao je Pereira, to će

me spasti učtivih razgovora.

Ušli su u restoran. Bila je to tipična sala iz devetnaestog veka, s

tavanicom oslikanom cvetnim vencima. Direktor je večerao za stolom u sredini

sale, u društvu jedne gospođe u večernjoj haljini. Podigao je glavu i ugledao

Pereiru, na licu mu se ocrtalo iznenađenje, a potom mu je i rukom dao znak da

priđe. Pereira je prišao, dok je Silva otišao da sedne za drugi sto. Dobro veče,

profesore Pereira, rekao je direktor, nisam očekivao da ću vas ovde videti,

napustili ste redakciju? Kulturna stranica je izašla danas, rekao je Pereira, ne

znam da li ste imali prilike da je vidite budući da novine verovatno još nisu

stigle u Koimbru, ima jedna Mopasanova priča i jedna rubrika za koju sam se

pobrinuo nazvavši je „Sećanja”, u svakom slučaju, biću odsutan samo nekoliko

dana, u sredu ću ponovo biti u Lisabonu kako bih pripremio kulturnu stranicu za

sledeću subotu. Gospođo, oprostite, rekao je direktor, obraćajući se dami za

stolom, dopustite da vam predstavim profesora Pereiru, mog saradnika. A onda

je dodao: gospođa Marija du Vale Santareš. Pereira se naklonio. Gospodine

direktore, rekao je, voleo bih o nečemu da vas izvestim, ukoliko nemate ništa

protiv, odlučio sam da primim jednog praktikanta koji će mi pomoći u pisanju

prevremenih nekrologa velikim piscima koji svakoga časa mogu umreti.

Profesore Pereira, uzviknuo je direktor, ja ovde obedujem u društvu jedne krhke

i osećajne dame, s kojom vodim lak i zabavan razgovor, a vi mi dolazite s

pričom o osobama koje samo što nisu umrle, to nije baš pristojno s vaše strane.

Oprostite, gospodine direktore, tvrdi da je rekao Pereira, nisam želeo da

govorim o poslu, ali u kulturnoj redakciji treba unapred razmišljati o tome da bi

neki veliki umetnik mogao da umre, a ako bi on umro iznenada, bio bi veliki

problem sastaviti nekrolog od danas do sutra, uostalom, sećate se kada je pre tri

godine umro T. E. Lorens, nijedne portugalske novine nisu o tome pisale na

vreme, nekrolozi su se pojavili tek nedelju dana kasnije, a ako želimo da

budemo moderan list moramo munjevito da reagujemo. Direktor je lagano

sažvakao zalogaj koji je imao u ustima, a potom rekao: u redu, u redu, profesore

Pereira, uostalom, dao sam vam odrešene ruke kada je kulturna stranica u

pitanju, želeo bih samo da znam da li će nas taj praktikant mnogo koštati i da li

je osoba od poverenja. Što se toga tiče, odgovorio je Pereira, čini mi se da je

jedan od onih koji se zadovoljava malim, to je jedan skroman mladić, a osim

toga, diplomirao je na lisabonskom univerzitetu s tezom o smrti, dakle, u smrt se

razume. Direktor je odlučno odmahnuo rukom, otpio gutljaj vina i rekao:

slušajte, profesore Pereira, nemojte nam, molim vas, više pričati o smrti jer ćete

nam u protivnom upropastiti večeru, što se kulturne stranice tiče, slobodno

radite šta god vam je volja, imam poverenja u vas, radili ste hroniku trideset

godina, a sada do viđenja i prijatno.

Pereira se uputio ka svome stolu i seo preko puta svog prijatelja. Silva ga

je upitao da li želi čašu belog vina i on je odmahnuo glavom. Pozvao je

konobara i naručio limunadu. Vino mi škodi, objasnio je, to mi je rekao

kardiolog. Silva je naručio pastrmku s bademima, a Pereira odrezak a la

Stroganof, s poširanim jajetom preko. Počeli su u tišini da jedu, a potom je,

iznenada, Pereira upitao Silvu šta misli o svemu ovome. O čemu?, upitao je

Silva. O svemu tome, odgovorio je Pereira, što se dešava u Evropi. Ah, ne

sekiraj se, uzvratio je Silva, mi nismo u Evropi, mi smo u Portugaliji. Pereira

tvrdi da je bio uporan: da, dodao je, ali čitaš valjda novine i slušaš radio, znaš

šta se dešava u Nemačkoj i Italiji, to su fanatici, nameravaju da zapale svet. Ne

sekiraj se, odgovorio je Silva, daleko su. U redu, produžio je Pereira, ali Španija

nije daleko, na dva koraka je odande, a ti znaš šta se događa u Španiji, tamo je

pravi pokolj, iako je postojala legitimna vlada, i sve to krivicom jednog

licememog generala. I Španija je takođe daleko, rekao je Silva, mi smo u

Portugaliji. Možda je tako, rekao je Pereira, ali ni ovde baš sve ne ide kako

treba, policija izigrava vlast, ubija ljude, sprovodi pretrese, cenzure, ovo je

totalitarna država, nikoga nije briga za narod, nikoga nije briga za javno

mnjenje. Silva ga je pogledao i odložio viljušku. Slušaj me, Pereira, rekao je

Silva, zar ti još uvek veruješ u javno mnjenje?, e pa onda upamti, javno mnjenje

je obična prevara koju su izmislili Anglosaksonci, Englezi i Amerikanci, oni su

ti koji su nas uvalili u govna, izvini na izrazu, s tom idejom o javnom mnjenju,

mi nikada nismo imali politički sistem kao što je njihov, nemamo njihovu

tradiciju, ne znamo šta su trade unions, mi smo narod sa juga, Pereira, i slušamo

onoga ko je najglasniji, ko zapoveda. Mi nismo narod sa juga, pobunio se

Pereira, u sebi imamo keltsku krv. Ali živimo na jugu, rekao je Silva, ova klima

ne deluje povoljno na naše političke ideje, laissez faire, laissez passer, takvi

smo kakvi smo, a osim toga, čuj, reći ću ti nešto, ja predajem književnost i u

književnost se razumem, upravo radim jedan kritički esej o našim trubadurima,

o „kantigaš de amigu”, ne znam da li ih se sećaš sa studija, dakle, mladići su

odlazili u rat, a žene su ostajale kod kuće da liju suze, i trubaduri su skupljali

njihove tužbalice, zapovedao je kralj, razumeš, zapovedao je vođa, a nama je

uvek bio potreban neki vođa, čak i danas nam je potreban vođa. Ali ja sam

novinar, uzvratio je Pereira. Pa šta?, rekao je Silva. To znači da moram da

budem slobodan, rekao je Pereira, kako bih ispravno informisao ljude. Ne

shvatam poentu, rekao je Silva, ti ne pišeš političke članke, baviš se kulturom.

Sada je Pereira odložio viljušku i stavio laktove na sto. Sada ti mene dobro

slušaj, odvratio je, zamisli da sutra umre Marineti, znaš ko je Marineti?

Otprilike, rekao je Silva. E pa, produžio je Pereira, Marineti je jedan gad, počeo

je sa hvalospevima ratu, pisao je u odbranu pokolja, to je jedan nasilnik,

pozdravio je marš na Rim, Marineti je jedan gad i ja to moram da kažem. Idi u

Englesku, rekao je Silva, tamo to možeš da govoriš koliko ti volja, imaćeš

gomilu čitalaca. Pereira je pojeo poslednji zalogaj svog odreska. Odoh u krevet,

rekao je, Engleska je suviše daleko. Zar nećeš uzeti desert?, upitao je Silva, ja

bih rado pojeo parče torte. Slatkiši mi škode, odgovorio je Pereira, to mi je

rekao kardiolog, a osim toga, umoran sam od puta, hvala što si me sačekao na

stanici, laku noć, vidimo se sutra.

Pereira je ustao i udaljio se, ništa više ne rekavši. Osećao je strahovit

umor, tvrdi.

10.

Sutradan se Pereira probudio u šest. Tvrdi da je popio kafu, premda je

morao da bude veoma uporan kako bi je dobio, budući da je posluživanje u

sobama počinjalo tek od sedam, a potom je otišao u šetnju po parku. Termalna

kupatila su se takođe otvarala u sedam i Pereira je tačno u sedam bio ispred

kapije. Silva nije bio tu, direktor nije bio tu, nije bilo praktično nikoga i Pereira

je osetio olakšanje, tvrdi. Prvo je popio dve čaše vode koja je mirisala na

pokvarena jaja, nakon čega je osetio blagu mučninu i komešanje u crevima.

Poželeo je da popije jednu lepu, osvežavajuću limunadu, jer je uprkos ranom

jutarnjem času bilo prilično toplo, ali je pomislio da ne bi trebalo da meša

lekovitu vodu i limunadu. Tada se uputio ka termalnim kupatilima gde su mu

skinuli odeću i navukli beli bademantil. Želite li blatnu kupku ili inhalaciju?,

upitala ga je bolničarka. I jedno i drugo, odgovorio je Pereira. Smestili su ga u

prostoriju gde se nalazila mermerna kada puna nekakve braonkaste tečnosti.

Pereira je skinuo bademantil i uronio u nju. Blato je bilo mlako i delovalo je

okrepljujuće. Posle izvesnog vremena ušao je jedan pomoćnik i upitao gde treba

da ga masira. Pereira je odgovorio da ne želi masažu, hteo je samo kupku i želeo

da ga ostave na miru. Nakon što je izašao iz kade, otišao je pod hladan tuš,

ponovo obukao svoj bademantil i prešao u prostorije sa parom za inhalaciju.

Ispred otvora za paru sedeli su ljudi s laktovima naslonjenim na mermernu

ploču i udisali mlazeve toplog vazduha. Pereira je pronašao slobodno mesto i

seo. Dok je punim plućima udisao paru, utonuo je u misli. Setio se Monteira

Rosija i, ko zna zašto, slike svoje žene. Prošlo je gotovo dva dana kako nije

razgovarao sa slikom svoje žene, i Pereira se pokajao što je nije poneo sa

sobom, tvrdi. Zatim je ustao, otišao u svlačionicu, obukao se, vezao crnu

kravatu, izašao iz termalnih kupatila i vratio se u hotel. U sali za ručavanje

video je svog prijatelja Silvu kako doručkuje brioš i belu kafu. Direktor, na svu

sreću, nije bio tu. Pereira je prišao Silvi, poželeo mu dobro jutro, ispričao mu da

je bio u kupatilima, a potom rekao: oko podneva ima jedan voz za Lisabon, bio

bih ti zahvalan ako bi me odvezao do stanice, ukoliko ne možeš, uzeću hotelski

taksi. Šta, zar već ideš?, upitao je Silva, a ja sam se ponadao ćemo provesti

zajedno makar nekoliko dana. Oprosti, slagao je Pereira, ali moram večeras da

budem u Lisabonu, sutra treba da napišem jedan važan članak, a osim toga,

znaš, ne volim što sam redakciju ostavio kućepaziteljki, bolje je da idem. Kako

hoćeš, uzvratio je Silva, odvešću te.

U toku vožnje nisu progovorili ni reč. Pereira tvrdi da je Silva izgledao

kao da je ljut na njega, ali on nije učinio ništa da olakša situaciju. Šta je tu je,

pomislio je, šta je tu je. Stigli su na stanicu oko jedanaest i četvrt, voz je već bio

postavljen. Pereira se popeo i mahnuo sa prozora. Silva mu je širokim pokretom

odmahnuo, a potom se okrenuo i otišao. Pereira se smestio u kupe u kojem je

sedela jedna gospođa i čitala knjigu.”

Gospođa je bila lepa, plavokosa, elegantna, sa drvenom nogom. Pereira je

seo na sedište bliže hodniku kako joj ne bi smetao, budući da je ona sedela

pored prozora, i tada je primetio da čita knjigu Tomasa Mana na nemačkom. To

je probudilo njegovu znatiželju, ali u trenutku nije želeo ništa da pita, rekao je

samo: dobar dan, gospođo. Voz je krenuo u jedanaest i trideset, i nakon samo

nekoliko minuta prošao je konobar koji je primao rezervacije za vagon-restoran.

Pereira je rezervisao mesto, tvrdi, zato što ga je mučio stomak i osećao je da

mora nešto da pojede. Put nije bio dug, to je tačno, ali kad stigne u Lisabon biće

već kasno, te nije želeo da po ovoj vrućini traži restoran.

Gospođa s drvenom nogom je takođe rezervisala mesto u vagon-

restoranu. Pereira je primetio da portugalski govori pravilno, s jedva primetnim

stranim akcentom. To je dodatno povećalo njegovu znatiželju, tvrdi, i ohrabrilo

ga da upriliči svoj poziv. Gospođo, rekao je, oprostite mi, ne bih želeo da budem

nametljiv, ali s obzirom na to da zajedno putujemo i da smo oboje rezervisali

restoran, želeo bih da vam predložim da obedujemo za istim stolom, tako ćemo

moći da razmenimo par reči i možda ćemo se osećati manje usamljeni, tužno je

kada čovek jede sam, a posebno u vozu, dozvolite da vam se predstavim, ja sam

profesor Pereira, urednik kulturnog dodatka ,,Ližboe”, lisabonskog večernjeg

lista. Gospođa s drvenom nogom se osmehnula i pružila mu ruku. Drago mi je,

rekla je, moje ime je Ingeborg Delgado, ja sam Nemica, ali portugalskog

porekla, vratila sam se u Portugaliju da pronađem svoje korene.

Prošao je konobar mašući zvoncetom i pozivajući na ručak. Pereira je

ustao i učtivo propustio gospođu Delgado ispred sebe. Nije imao smelosti da joj

ponudi ruku, tvrdi, jer je pomislio da bi taj gest mogao da uvredi jednu gospođu

s drvenom nogom. Ali gospođa Delgado se kretala sa zapanjujućom okretnošću

uprkos tom veštačkom ekstremitetu, i tako je pošla ispred njega hodnikom.

Vagon-restoran je bio blizu njihovog kupea tako da nisu morali dugo da hodaju.

Smestili su se za jedan stočić u levom nizu. Pereira je zadenuo salvetu za

okovratnik i istog časa osetio potrebu da zatraži izvinjenje zbog takvog

ponašanja. Oprostite, rekao je, ali kada jedem, uvek uprljam košulju, moja

kućna pomoćnica kaže da sam gori od deteta, nadam se da to nećete shvatiti kao

nepristojnost. Pored prozora je promicao pitomi pejzaž središnje Portugalije:

brežuljci zeleni od borova i bela mestašca. Povremeno bi ugledali vinograde i

ponekog seljaka, poput kakve crne tačkice, koja se isticala na tom pejzažu. Da li

vam se dopada Portugalija?, upitao je Pereira. Dopada mi se, odgovorila je

gospođa Delgado, ali ne verujem da ću dugo ostati, posetila sam svoje rođake u

Koimbri, pronašla sam svoje korene, ali ovo nije zemlja za mene, niti za narod

kojem pripadam, trenutno čekam američku vizu i uskoro ću, barem se nadam,

otputovati u Sjedinjene Države. Pereiri se učinilo da je shvatio, te je upitao: vi

ste Jevrejka? Da, potvrdila je gospođa Delgado, a Evropa u današnje vreme nije

baš najpogodnije mesto za moje sunarodnike, posebno Nemačka, ali ni ovde nas

baš ne vole, to sam shvatila čitajući novine, možda su novine u kojima vi radite

izuzetak, i pored toga što su toliko katolički orijentisane, suviše katolički za

onoga ko nije katolik. Ova zemlja je katolička, tvrdi da je rekao Pereira, a i ja

sam katolik, priznajem, iako na neki svoj način, nažalost, imali smo inkviziciju i

to nam ne služi na čast, ali ja, na primer, ne verujem u vaskrsnuće tela, ne znam

da li to nešto znači. Ne znam šta znači, odgovorila je gospođa Delgado, ali

mislim da me to posebno ne zanima. Primetio sam da ste čitali Tomasa Mana,

rekao je Pereira, to je pisac kog veoma volim. Ni on nije najsrećniji zbog onog

što se događa u Nemačkoj, rekla je gospođa Delgado, ne bih rekla da je srećan.

Ni ja možda nisam srećan zbog onog što se događa u Portugaliji, priznao je

Pereira. Gospođa Delgado je otpila gutljaj mineralne vode i rekla: pa onda

uradite nešto. Šta, na primer?, upitao je Pereira. Pa, rekla je gospođa Delgado, vi

ste intelektualac, pričajte o onome što se dogada u Evropi, iskažite svoje

slobodno mišljenje, jednom rečju, uradite nešto. Tvrdi Pereira da je poželeo

mnogo toga da joj kaže. Poželeo je da kaže da on ima direktora koji je režimska

figura, a osim toga, tu je i taj režim, sa svojom policijom i svojom cenzurom, i

da su u Portugaliji svima zapušena usta, ukratko rečeno, da se sopstveno

mišljenje ne može slobodno izreći, i da on svoje dane provodi u jednom bednom

sobičku u ulici Rodriga da Fonseke, u društvu jednog astmatičnog ventilatora i

pod stalnom prismotrom jedne kućepaziteljke koja je po svemu sudeći policijski

doušnik. Ali ništa od svega toga nije rekao, rekao je samo: daću sve od sebe,

gospođo Delgado, ali bojim se da to nije nimalo lako u zemlji kao što je ova, a

posebno nekome kao što sam ja, jer, znate, ja nisam Tomas Man, ja sam samo

anonimni urednik kulturne stranice jednog skromnog večernjeg lista, pišem

tekstove u znak sećanja na slavne pisce i prevodim priče iz francuskog

devetnaestog veka, više od toga se ne može učiniti. Shvatam, uzvratila je

gospođa Delgado, ali možda se ipak sve može učiniti, dovoljno je hteti. Pereira

je pogledao kroz prozor i uzdahnuo. Bili su u blizini Vile Franke, već se nazirala

zmijugava traka Teža. Bila je lepa, ta mala Portugalija, miljenica mora i

podneblja, ali sve je bilo tako komplikovano, pomislio je Pereira. Gospođo

Delgado, rekao je, verujem da ćemo uskoro stići u Lisabon, već smo kod Vilo

Franke, to je grad poštenih pregalaca, radnika, čak i mi, u ovoj maloj zemlji,

imamo svoju opoziciju, to je doduše tiha opozicija, možda zato što nemamo

Tomasa Mana, ali to je ono što mi možemo da učinimo, a sada bi možda bilo

bolje da se vratimo u naš kupe i pripremimo prtljag, veoma mi je drago što sam

vas upoznao i proveo ovo vreme s vama, dopustite da vam ponudim ruku, ali

nemojte to shvatiti kao pomoć, to je samo kavaljerski gest, jer, znate, mi

Portugalci smo veliki kavaljeri.

Pereira je ustao i ponudio ruku gospođi Delgado. Ona ju je s jedva

primetnim osmehom prihvatila i ustala s izvesnim poteškoćama od uskog

stočića. Pereira je platio račun i ostavio nekoliko novčića kao napojnicu. Izašao

je iz vagon-restorana pod ruku s gospođom Delgado, osećajući izvestan ponos i

ujedno nemir, ali nije znao zašto, tvrdi Pereira.

11.

Tvrdi Pereira da je narednog utorka, kada je došao u redakciju, zatekao

kućepaziteljku sa ekspresnim pismom u ruci. Selešt mu ga je uručila s ironičnim

izrazom na licu i rekla: prenela sam poštaru vaše instrukcije, ali on nije u

mogućnosti da navrati kasnije pošto mora da obiđe čitav kvart, i tako je pismo

ostavio meni. Pereira ga je uzeo, zahvalio klimanjem glave i pogledao da li piše

ko je pošiljalac. Srećom, nije ništa pisalo, dakle, Selešt je ostala praznih šaka.

Ali, odmah je prepoznao plavo mastilo Monteira Rosija i njegov lepršav

rukopis. Ušao je u redakciju i uključio ventilator. Potom je otvorio pismo.

Glasilo je: „Poštovani profesore Pereira, nažalost, prolazim kroz veoma težak

period. Morao bih da razgovaram sa vama, hitno je, ali radije ne bih navraćao u

redakciju. Čekam vas u utorak naveče, u osam i trideset, u kafeu ’Orhideja’,

voleo bih da večeram sa vama i da vam ispričam svoje probleme. Očekujem da

ću vas videti, vaš Monteiro Rosi.”

Tvrdi Pereira da je hteo da napiše kratak članak za rubriku „Sećanja”

posvećen Rilkeu, koji je umro dvadeset šeste, dakle, bilo je dvanaest godina od

njegove smrti. Međutim, ipak je odlučio da prevede jednu Balzakovu priču.

Izabrao je Onorinu, koja je govorila o pokajanju i koju je nameravao da objavi u

tri ili četiri nastavka. Nije znao zašto, ali verovao je da će ta priča o pokajanju

biti neka vrsta poruke u boci koju će neko možda pronaći. Zato što je bilo

mnogo stvari zbog kojih se trebalo kajati, i priča o pokajanju bila je naprosto

neophodna, to je bio jedini način da prenese poruku nekome ko želi da je shvati.

I tako je uzeo svoj Larus, ugasio ventilator i pošao kući.

Kada je taksijem stigao pred katedralu, vrućina je bila paklena. Pereira je

skinuo kravatu i stavio je u džep. S naporom je prešao uzbrdicu koja je vodila

do njegove kuće, otvorio kapiju i seo na stepenik. Teško je disao. Potražio je u

džepu tabletu za srce koju mu je prepisao kardiolog i progutao je nasuvo.

Obrisao je znoj, malo predahnuo, rashladio se u tom mračnom haustoru, a

potom ušao u kuću. Kućepaziteljka mu nije ništa pripremila, otputovala je u

Setubal, kod svojih rođaka, i vratiće se tek u septembru kao i svake godine. To

ga je u suštini oneraspoložilo. Nije voleo da bude sam, sasvim sam, bez ikoga

ko bi brinuo o njemu. Prošao je pored slike svoje žene i rekao joj: vraćam se za

deset minuta. Otišao je u sobu, skinuo odeću i pripremio se za kupanje.

Kardiolog ga je upozorio da se ne kupa u suviše hladnoj vodi, ali njemu je sada

bila potrebna hladna kupka, i tako je napunio kadu hladnom vodom i uronio u

nju. Dok je tako ležao u vodi, dugo se gladio po stomaku. Pereira, rekao je sam

sebi, nekada je tvoj život bio drugačiji. Obrisao se i navukao pidžamu. Potom je

otišao do predsoblja, stao ispred slike svoje žene i obratio joj se: večeras ću se

videti sa Monteirom Rosijem, ne znam zašto ga ne otpustim ili ne pošaljem na

ono mesto, ima problema i želi da ih svali na mene, to je bar jasno, a šta ti na to

kažeš, šta treba da učinim? Slika njegove žene mu se nasmešila nekim dalekim

osmehom. Dobro, rekao je Pereira, sada odoh malo da odremam, videću posle

šta taj mali hoće. I otišao je da prilegne.

Tog popodneva, tvrdi Pereira, usnio je jedan san. Predivan san, o svojoj

mladosti. Ali o njemu radije ne bi govorio, jer snovi ne smeju da se otkrivaju,

tvrdi. Jedino priznaje da je bio srećan i da se nalazio zimi na jednoj plaži na

severu, iznad Koimbre, u Granži, možda, a sa njim je bila jedna osoba čiji

identitet ne želi da otkrije. Nesporno je, međutim, da se probudio dobro

raspoložen, obukao je košulju s kratkim rukavima, nije stavio kravatu, uzeo je,

doduše, lak pamučni sako, ali nije ga obukao, poneo ga je preko ruke. Veče je

bilo toplo, ali je srećom pirkao blag vetrić. Na trenutak je pomislio da otpešači

do kafea „Orhideja” ali onda mu se učinilo da je to ludost. Ipak, spustio se

pešice do Tereiro do Paso i šetnja mu je prijala. Tu je seo na tramvaj i odvezao

se do Alešandra Erkulana. Kafe „Orhideja” bio je gotovo prazan, Monteiro Rosi

još nije bio stigao, ali je zapravo on došao pre ugovorenog vremena. Pereira se

smestio za sto unutra, u blizini ventilatora, i naručio limunadu. Kada mu je

konobar prišao, upitao ga je: šta ima novo, Manuele? Kako to da vi ne znate,

profesore Pereira, vi koji radite u novinama?, uzvratio je konobar. Bio sam u

banji, odgovorio je Pereira, i nisam čitao novine, na stranu što se iz novina

nikada ništa ne može saznati, najbolje je raspitali se unaokolo, zbog toga pitam

vas, Manuele. Đavolja posla, profesore Pereira, odgovorio je konobar, đavolja

posla. I otišao.

U tom trenutku ušao je Monteiro Rosi. Prilazio je s onim zbunjenim

izrazom na licu, obazrivo se osvrćući oko sebe. Pereira je primetio da na sebi

ima lepu plavu košulju sa belim okovratnikom. Kupio ju je od mojih para,

pomislio je u trenutku Pereira, ali nije imao vremena da produbi tu misao, jer ga

je Monteiro Rosi ugledao i krenuo ka njemu. Pružili su jedan drugom ruku.

Sedite, rekao je Pereira. Monteiro Rosi je seo za sto, ništa ne rekavši. Dobro,

rekao je Pereira, šta biste želeli da pojedete? Ovde služe samo omlet s

aromatičnim travama i riblje salate. Uzeću dva omleta s aromatičnim travama,

rekao je Monteiro Rosi, oprostite, možda vam to deluje nepristojno, ali danas

sam preskočio ručak. Pereira je naručio tri omleta s aromatičnim travama, a

potom je rekao: a sada mi pričajte o svojim problemima, budući da je to reč koju

ste upotrebili u pismu. Monteiro Rosi je sklonio pramen kose sa čela i taj pokret

je na Pereiru ostavio neobičan utisak, tvrdi. Da, rekao je Monteiro Rosi gotovo

šapatom, do guše sam u sosu, profesore Pereira, sušta je istina. Konobar je

donео omlete i Monteiro Rosi je promenio temu. Rekao je: ali, kakva vrućina!

Dok ih je konobar posluživao, razgovarali su o klimi i Pereira je ispričao da je

bio u banji u Busaku i da je klima tamo odista veoma prijatna, na tim

brežuljcima, sa svim onim zelenilom. Potom se konobar udaljio i Pereira je

upitao: dakle? Dakle, ne znam odakle da počnem, rekao je Monteiro Rosi, do

guše sam u sosu, to je cela istina. Pereira je odrezao parče omleta i upitao: je li

Marta u pitanju?

Zašto je Pereira to upitao? Da li zato što je zaista mislio da bi Marta

mogla uvaliti u nevolje ovog mladića, zato što je nalazio da je suviše

neposredna i suviše drčna, zato što je želeo da sve bude drugačije, da su negde u

Francuskoj ili Engleskoj, gde neposredne i drčne devojke mogu da izgovore sve

što požele? To Pereira nije u stanju da kaže, međutim, sušta je istina da je

upitao: je li Marta u pitanju? U neku ruku da, odgovorio je Monteiro Rosi tihim

glasom, ali ne mogu da je krivim, ona ima svoje stavove i ti stavovi su veoma

čvrsti. Pa?, upitao je Pereira. Pa, onda je došao moj rođak, odgovorio je

Monteiro Rosi. To i nije neka tragedija, odvratio je Pereira, svi imamo rođake.

Da, rekao je Monteiro Rosi gotovo šapatom, ali moj rođak je došao iz Španije,

borio se u nekoj brigadi, na strani republikanaca, poslali su ga u Portugaliju da

vrbuje dobrovoljce koji žele da pristupe nekoj internacionalnoj brigadi, ne mogu

da ga držim u svojoj kući, on ima argentinski pasoš i vidi se na kilometar da je

lažan, ne znam kuda ću s njim, ne znam gde da ga sakrijem. Pereira je osetio

kako mu kap znoja curi niz leđa, ali je zadržao pribranost. Pa?, upitao je,

nastavivši da jede svoj omlet. Pa, sada bi trebalo da vi, rekao je Monteiro Rosi,

trebalo bi da se vi, profesore Pereira, pobrinete za njega, da mu nađete neki

skroman smeštaj, može i neko skrovito mesto, šta god, ja ne mogu da ga držim u

kući jer bi policija mogla da posumnja zbog Marte, možda bi počeli i da me

prate. Pa?, ponovo je upitao Pereira. Pa, vi nikome niste sumnjivi, rekao je

Monteiro Rosi, on ostaje samo nekoliko dana, onoliko koliko mu treba da stupi

u kontakt s pokretom otpora, a onda se vraća u Španiju, morate da mi

pomognete, profesore Pereira, morate da mu nađete neki smeštaj.

Pereira je završio svoj omlet, dao znak konobaru i naručio još jednu

limunadu. Iznenađen sam vašom drskošću, rekao je, ne znam da li shvatate šta

tražite od mene, i najposle, šta bih ja mogao da nađem? Neku sobu za

iznajmljivanje, rekao je Monteiro Rosi, neki pansion, neko mesto gde mu neće

zagledati dokumenta, vi mora da znate takva mesta, s obzirom na sva vaša

poznanstva.

Sva moja poznanstva, pomislio je Pereira. A šta ako on, od svih onih koje

poznaje, ne poznaje zapravo nikoga, poznaje oca Antonija, kome ne hi smeo ni

da pomene takav jedan problem, poznaje svog prijatelja Silvu, koji je u Koimbri

i na koga nije mogao da računa, i najzad, kućepaziteljku iz ulice Rodriga da

Fonseke, koja je možda policijski doušnik. A onda mu je iznenada pao na pamet

jedan mali pansion u Grasi, iznad Tvrđave, gde su odlazili parovi koji su se

viđali krišom i gde nikome nisu tražili dokumenta. Pereira je znao za taj pansion

jer ga je jednom prilikom njegov prijatelj Silva zamolio da mu rezerviše sobu na

nekom diskretnom mestu gde je mogao da provede noć s jednom gospođom iz

Lisabona koja je želela da izbegne skandal. I tako je rekao: pobrinuću se za to

sutra ujutru, ali nemojte ni slučajno vašeg rođaka slati ili ga dovodili u

redakciju, zbog kućepaziteljke, dovedite ga sutra ujutru u jedanaest kod mene,

daću vam adresu, ali nemojte me zvati telefonom, najlepše vam molim, i

potrudite se da dođete i vi, možda bi bilo bolje.

Zašto je Pereira to rekao? Zato što je prema Monteiru Rosiju osetio

sažaljenje? Zato što je bio u banji i sa svojim prijateljem Silvom vodio razgovor

koji ga je razočarao? Zato što je u vozu upoznao gospođu Delgado, koja mu je

rekla da se nešto ipak mora učiniti? To Pereira nije znao, tvrdi. Znao je jedino

da se uvalio u nevolju i da s nekim mora o tome da porazgovara. Ali tog nekog

bilo je teško naći i tada je pomislio da će, čim stigne kući, popričati sa slikom

svoje žene. Tako je i učinio, tvrdi.

12.

Tačno u jedanaest, tvrdi Pereira, oglasilo se zvonce na vratima. Pereira je

već bio doručkovao, rano je ustao, i na sto u trpezariji stavio je bokal limunade

sa kockicama leda. Prvo je ušao Monteiro Rosi sa zavereničkim izrazom na licu

i promrmljao dobar dan. Pomalo zbunjen, Pereira je zatvorio vrata i upitao ga

zar njegov rođak nije došao s njim. Jeste, došao je, odgovorio je Monteiro Rosi,

ali nije hteo tek tako da bane, poslao је mene da izvidim situaciju. Šta da

izvidite?, upitao je Pereira netrpeljivo, je l’ se vi to igrate lopova i žandara ili

mislite da vas ovde čeka policija? Oh, nije u tome stvar, profesore Pereira,

izvinio se Monteiro Rosi, ali moj rođak je toliko nepoverljiv, znate, nalazi se u

veoma nezgodnom položaju, ovde je zbog delikatnog zadatka, ima argentinski

pasoš i potpuno je sluđen. To ste mi već rekli sinoć, odvratio je Pereira, a sada

budite ljubazni da ga pozovete, i prestanite više s tim budalaštinama. Monteiro

Rosi je otvorio vrata i pozvao pokretom ruke. Dođi, Bruno, rekao je na

italijanskom, sve je u redu.

Ušao je jedan mali i mršav čovečuljak. Imao je kratku kosu, svetle brkove

i bio obučen u svetloplavi sako. Profesore Pereira, rekao je Monteiro Rosi,

dozvolite da vam predstavim svog rođaka Bruna Rosija, međutim, u pasošu se

zove Bruno Lugones i bilo bi poželjno da ga uvek zovete Lugones. Na kom

jeziku treba da razgovaramo?, upitao je Pereira, da li vaš rođak zna portugalski?

Ne, rekao je Monteiro Rosi, ali zna španski.

Pereira ih je smestio u trpezariju i poslužio ih limunadom. Gospodin

Bruno Rosi nije ništa rekao, samo je nepoverljivo gledao oko sebe. Iz daljine se

oglasila sirena bolničkih kola i gospodin Bruno Rosi se trgnuo i prišao prozoru.

Kažite mu da se smiri, rekao je Pereira Monteiru Rosiju, nismo u Španiji, ovde

nema građanskog rata. Gospodin Bruno Rosi je ponovo seo i rekao: perdone la

molestia, pero estoy aqui por la causa republicana. Slušajte, gospodine

Lugones, rekao je Pereira na portugalskom, govoriću polako kako biste me

razumeli, mene ne zanima ni republikanska ni monarhistička stvar, ja uređujem

kulturnu stranicu jednog večernjeg lista i sve to nema veze s mojim životom, ja

ću vam naći bezbedan smeštaj, više od toga ne mogu da učinim, a vi i ne

pomišljajte da me ponovo potražite, budući da ne želim ništa da imam niti sa

vama ni ti sa vašom stvari. Gospodin Bruno Rosi se okrenuo prema svom

rođaku i obratio mu se na italijanskom: nije onakav kako si mi ga opisao, ja sam

mislio da je naš, da je drug. Pereira ga je razumeo i odgovorio je: ja nisam ničiji

drug, živim sam i volim da budem sam, sam sebi sam jedini drug, ne znam da li

sam bio jasan, gospodine Lugones, budući da je to ime koje stoji u vašem

pasošu. Da, da, rekao je Monteiro Rosi zamuckujući, ali činjenica je, eto, da

nam je potrebna vaša pomoć i vaša podrška, pošto nam trebaju pare. Šta hoćete

time da kažete?, upitao je Pereira. Pa, ovaj, rekao je Monteiro Rosi, on nema

para, a ako nam u hotelu zatraže da unapred platimo, mi to nećemo moći, za

sada, ali posle ću se ja za to pobrinuti, odnosno, pobrinuće se Marta, reč je,

dakle, samo o pozajmici.

U tom trenutku Pereira je ustao, tvrdi. Zamolio ih je za izvinjenje i rekao:

sačekajte malo, potrebno mi je nekoliko časaka da razmislim, strpite se samo

nekoliko sekundi. Ostavio ih je same u trpezariji i uputio se u predsoblje. Stao je

ispred slike svoje žene i obratio joj se: slušaj, nije Lugones taj koji me brine, već

Marta, po mom mišljenju je sve ovo ona zakuvala, Marta je devojka Monteira

Rosija, ona sa kosom boje bakra, mislim da sam ti pričao o njoj, dakle, ona je ta

koja je Monteira Rosija uvalila u nevolje, u to sam siguran, a on se dao uvaliti

jer je zaljubljen, moram da ga upozorim, zar ne misliš? Slika njegove žene mu

se nasmešila nekim dalekim osmehom i Pereira je poverovao da je razumeo.

Vratio se u trpezariju i upitao Monteira Rosija: zašto Marta, kakve veze ima

Marta? Ah, ovaj, promucao je Monteiro Rosi blago porumenevši, zato što Marta

ima razne izvore, samo zato. Slušajte me dobro, dragi moj Monteiro Rosi, rekao

je Pereira, mislim da ste se zbog jedne lepe devojke uvalili u nevolje, ali čujte,

ja nisam vaš otac niti želim da se prema vama ponašam pokroviteljski, što biste

vi možda mogli da protumačite kao potrebu da vas solim pamet, želim samo

jedno da vam kažem: čuvajte se. Da, rekao je Monteiro Rosi, čuvaću se, nego,

šta smo se dogovorili za pozajmicu? To ćemo rešiti, odgovorio je Pereira, ali

zašto očekujete da vas baš ja finansiram? Čujte, profesore Pereira, rekao je

Monteiro Rosi, izvukavši iz džepa list papira koji mu je potom pružio, napisao

sam jedan članak i napisaću još dva sledeće nedelje, dao sam sebi slobodu da

napišem jedan nekrolog, uradio sam D’Anuncija, pisao sam srcem, ali sam

koristio i razum, kao što ste mi vi savetovali, i obećavam da ću naredni put

uraditi dva katolička pisca, kao što ste vi želeli.

Tvrdi Pereira da je u tom času ponovo osetio kako mu raste pritisak.

Čujte, odgovorio je, ja ne želim katoličke pisce po svaku cenu, ali vi, koji ste

napisali tezu o smrti, mogli biste malo više da razmišljate o piscima koje je

zanimao taj problem, odnosno, koje je zanimala duša, umesto što mi donosite

sećanje na jednog zaljubljenika u život kao što je D’Anuncio, koji je možda i

dobar pesnik, ali je svoj život protraćio na besmislice, ne znam da li sam

dovoljno jasan, moj list ne podnosi neozbiljne ljude, ili ih barem ja ne

podnosim. U redu, rekao je Monteiro Rosi, shvatio sam poruku. Dobro, rekao je

Pereira, a sada idemo u pansion, pronašao sam jedan mali pansion u Grasi gde

ne komplikuju previše, ja ću platiti predujam ako budu tražili, ali očekujem

barem još dva nekrologa, dragi moj Monteiro Rosi, za njih ćete dobiti svoju

polumesečnu platu. Čujte, profesore Pereira, rekao je Monteiro Rosi, sećanje na

D’Anuncija sam uradio jer sam prošle subote kupio ,,Ližbou” i video da postoji

jedna rubrika koja se zove ,,Sećanja”, nije bila potpisana, ali verujem da je

radite vi, ako vam, međutim, bude potrebna pomoć, ja ću vam je rado pružiti,

voleo bih da radim takvu jednu rubriku, postoji gomila pisaca o kojima bih

mogao da pišem, a osim toga, budući da je rubrika anonimna, nema rizika da

vas dovedem u nepriliku. Zašto to kažete, jeste li vi u neprilici?, tvrdi da je

upitao Pereira. Pa, pomalo, kao što vidite, odgovorio je Monteiro Rosi, ali ako

želite neko drugo ime, mogu da razmislim i o pseudonimu, kako vam zvuči

Roksi? Zvuči mi odlično, rekao je Pereira. Sklonio je limunadu sa stola i stavio

je u led, zatim je obukao sako i rekao: e pa, dobro, hajdemo.

Izašli su. Na malom platou ispred zgrade videli su jednog vojnika koji je

spavao na klupi. Pereira im je rekao da nije u stanju peške da savlada uzbrdicu,

te su sačekali taksi. Sunce je bilo neumoljivo, tvrdi Pereira, a vetrić je prestao da

duva. Naišao je lagano jedan taksi i Pereira mu je mahnuo da stane. Tokom

vožnje nisu progovorili ni reč. Sišli su kod granitnog krsta koji je bdio nad

jednom malenom kapelom. Pereira je ušao u pansion, Monteiru Rosiju je,

međutim, predložio da sačeka napolju, poveo je sa sobom gospodina Bruna

Rosija i predstavio ga portiru. Portir je bio starčić koji je nosio naočare s

debelim staklima i dremao iza pulta. Ovo je moj prijatelj Argentinac, rekao je

Pereira, gospodin Bruno Lugones, ovo je njegov pasoš, međutim, on bi želeo da

ostane anoniman, ovde je iz romantičnih razloga. Starčić je skinuo naočare i

prelistao registar. Juče je jedna osoba telefonirala kako bi izvršila rezervaciju,

rekao je, jeste li to bili vi? Jesam, potvrdio je Pereira. Imamo sobu s bračnim

krevetom bez kupatila, rekao je starčić, ali ne znam da li gospodinu to odgovara.

Sasvim mu odgovara, rekao je Pereira. Plaća se unapred, rekao je starčić, znate

kako je. Pereira je uzeo novčanik i izvadio dve novčanice. Plaćam za tri dana

unapred, rekao je, a sada do viđenja. Pozdravio je gospodina Bruna Rosija, ali

mu nije pružio ruku, učinilo mu se da bi to bio znak preterane bliskosti. Prijatan

boravak, rekao mu je.

Izašao je napolje i stao ispred Monteira Rosija, koji je čekao sedeći na

ogradi fontane. Dođite sutra u redakciju, rekao je, danas ću pročitati vaš članak,

imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Ali, ja, zaista..., rekao je Monteiro Rosi.

Zaista, šta?, upitao je Pereira. Znate, rekao je Monteiro Rosi, pomislio sam da bi

sada, kako stvari stoje, bilo bolje kad bismo se videli na nekom bezbednom

mestu, recimo u vašem stanu. U redu, rekao je Pereira, ali ne u mom stanu,

dosta je bilo mog stana, videćemo se sutra u jedan sat u kafeu „Orhideja”, je 1’

se slažete? Slažem se, odgovorio je Monteiro Rosi, u jedan sat u kafeu

„Orhideja”. Pereira mu je pružio ruku i rekao do viđenja. Pomislio je da ode

peške do kuće, put je ionako skroz išao nizbrdo. Dan je bio predivan, srećom je

počeo da duva i prijatan atlantski povetarac. Ali, on nije bio u stanju da uživa u

tom danu. Osećao je nemir i imao je želju da s nekim porazgovara, možda s

ocem Antoniom, ali otac Antonio je provodio dane pokraj uzglavlja svojih

bolesnika. I tada je pomislio kako bi mogao da proćaska sa slikom svoje žene. I

tako je skinuo sako i lagano krenuo put kuće, tvrdi.

13.

Pereira je proveo noć završavajući prevod i adaptaciju Balzakove

Onorine, tvrdi. Bio je to zahtevan prevod, ali je na kraju, po njegovom

mišljenju, prilično dobro ispao. Odspavao je tri sata, od šest do devet ujutru,

potom je ustao, okupao se u hladnoj vodi, popio kafu i krenuo u redakciju.

Kućepaziteljka, koju je sreo na stepenicama, uvređeno ga je pogledala i

pozdravila ga klimanjem glave. On je promrmljao dobar dan sebi u bradu. Ušao

je u svoju sobu, seo za radni sto i okrenuo broj doktora Koste, svog lekara. Halo,

doktore, rekao je Pereira, ovde Pereira. Pa, kako je?, upitao je doktor Kosta.

Teško dišem, odgovorio je Pereira, jedva se penjem uz stepenice i mislim da

sam se udebljao par kila, kada hodam, srce samo što mi ne iskoči iz grudi.

Slušajte, Pereira, rekao je doktor Kosta, ja jednom nedeljno posećujem kliniku

za talasoterapiju u Paredeu, zašto ne odete tamo na nekoliko dana da se

oporavite? Da odem u bolnicu, a zašto?, upitao je Pereira. Zato što klinika u

Paredeu ima odličnu medicinsku negu, a osim toga, služe se prirodnim

sredstvima u lečenju bolesnika od reume i srca, koriste kupke od algi, masaže i

kure za mršavljenje i, najzad, tamo ima izvrsnih doktora koji su studirali u

Francuskoj, vama bi dobro došao kratak odmor i malo stručne nege, Pereira, a

klinika u Paredeu je upravo ono što vam treba, ako želite, mogu već za sutra da

vam rezervišem sobu, jednu lepu i čistu sobicu sa pogledom na more, zdrav

život, kupke od algi, talasoterapija, ja ću barem jedanput doći da vas posetim,

tamo ponekad leže i tuberkulozni bolesnici, ali oni se nalaze u zasebnom

paviljonu, nema opasnosti od zaraze. Ah, što se toga tiče, ja se tuberkuloze ne

bojim, tvrdi da je rekao Pereira, proveo sam čitav život sa ženom koja je

bolovala od tuberkuloze i nikada se nisam zarazio, ali problem nije u tome,

problem je što su mi poverili kulturnu stranicu koja izlazi subotom, ne mogu da

napustim redakciju. Čujte, Pereira, rekao je doktor Kosta, dobro me slušajte,

Parede je na pola puta između Lisabona i Kaškaiša, odavde je udaljen samo

desetak kilometara, ako vi budete želeli da pišete svoje članke u Paredeu i

šaljete ih u Lisabon, znajte da na klinici postoji jedan poslužitelj koji ih svakoga

jutra može odneti u grad, uostalom, vaša stranica izlazi jednom nedeljno, te ako

pripremite dva-tri velika članka imaćete gotovu stranicu za dve subote unapred

i, najzad, dopustite da vam kažem da je zdravlje važnije od kulture. To je tačno,

rekao je Pereira, ali dve nedelje je previše, dovoljna mi je jedna nedelja odmora.

Bolje išta nego ništa, zaključio je doktor Kosta. Pereira tvrdi da se već bio

pomirio sa činjenicom da će nedelju dana provesti na klinici za talasoterapiju u

Paredeu, i tako je dozvolio doktoru Kosti da mu rezerviše sobu za sutradan, ali

je naglasio da prvo mora da obavesti svog direktora, budući da je to bila njegova

dužnost. Spustio je slušalicu, a zatim je pozvao štampariju. Rekao je da je

pripremio jednu Balzakovu priču koja treba da izađe u dva ili tri nastavka, te će,

dakle, kulturna stranica biti zbrinuta za nekoliko nedelja. A rubrika „Sećanje”?,

upitao je štampar. Za sada neće biti sećanja, rekao je Pereira, i nemojte da

dolazite u redakciju po materijal budući da ja po podne neću biti tu, ostaviću

vam ga u zapečaćenoj koverti u kafeu „Orhideja”, u blizini jevrejske mesare.

Potom je pozvao centralu i zamolio da ga povežu sa banjom u Busaku. Zatražio

je direktora ,,Ližboe”. Direktor se sunča u parku, rekao je telefonista, ne znam

da li smem da ga uznemiravam. Slobodno ga uznemirite, rekao je Pereira, kažite

mu da ga zove kulturna redakcija. Posle izvesnog vremena začuo se direktorov

glas: halo, ovde direktor. Gospodine direktore, rekao je Pereira, preveo sam i

adaptirao jednu Balzakovu priču koja će popuniti dva-tri broja, zovem vas zato

što sam odlučio da odem na kliniku za talasoterapiju u Paredeu, imam problema

sa srcem i lekar mi je savetovao lečenje, da li imam vašu dozvolu? A novine?,

upitao je direktor. Kao što sam vam kazao, pokrivene su najmanje dve-tri

nedelje, tvrdi da je rekao Pereira, i najzad, biću na dva koraka od Lisabona, ali

ću vam za svaki slučaj ostaviti telefonski broj klinike, uostalom, ako se nešto

dogodi, odmah ću dojuriti u redakciju. A praktikant?, upitao je direktor, zar ne

biste mogli da ostavite praktikanta da vas zameni? Bolje ne, odgovorio je

Pereira, uradio mi je nekoliko nekrologa, ali ne znam koliko su upotrebljivi,

ukoliko umre neki važan pisac ja ću se za to postarati. U redu, rekao je direktor,

slobodno idite na nedelju dana lečenja, profesore Pereira, uostalom, u novinama

postoji i zamenik direktora, koji se u krajnjem slučaju može pobrinuti za sve.

Pereira ga je pozdravio i rekao mu da prenese njegovo poštovanje milostivoj

gospođi koju je upoznao. Spustio je slušalicu i pogledao na sat. Bilo je već

vreme da ode u kafe „Orhideja”, ali je pre toga želeo da pročita sećanje na

D’Anuncija, pošto nije imao vremena da to uradi prethodne večeri. Pereira može

da ga priloži kao dokaz, budući da ga je sačuvao. Glasio je ovako: „Рrе tačno

pet meseci, u osam sati uveče, prvog marta 1938, umro je Gabrijele D’Anuncio.

Tada ove novine još nisu imale svoju kulturnu stranicu, ali čini nam se da je

sada pravi čas da govorimo o njemu. Beše li veliki pesnik taj Gabrijele

D’Anuncio čije je pravo ime, uzgred budi rečeno, bilo Rapanjeta? To je teško

reći, jer je još rano da mi, njegovi savremenici, sudimo o njegovim ne tako

davno nastalim delima. Možda bi bilo umesnije govoriti o njegovoj ličnosti,

koja se prepliće sa njegovom umetničkom figurom. Pre svega, bio je pesnik

prorok. Voleo je raskoš, mondenski život, visokoparnost, akciju. Bio je veliki

dekadent, rušilac moralnih vrednosti, zaljubljenik u morbidnost i erotiku. Od

nemačkog filozofa Ničea preuzeo je mit o natčoveku, ali ga je sveo na viziju

volje za moć estetizovanih ideala predodređenih da obrazuju šareni kaleidoskop

jednog neponovljivog života. Bio je zagovornik Prvog svetskog rata, ubeđeni

protivnik mira među narodima. Preduzimao je ratoborne i provokativne

poduhvate kao što su bili let nad Bečom 1918, kada je bacao italijanske letke na

grad. Posle rata organizovao je okupaciju Rijeke, odakle su ga ubrzo potom

oterale italijanske trupe. Povukavši se u Gardone, u vilu koju je nazvao

Italijanska Pobeda, živeo je razuzdanim i dekadentnim životom, ispunjenim

površnim ljubavima i erotskim avanturama. Podržavao je fašizam i ratne

poduhvate. Femando Pesoa ga je prozvao „solo trombon” i možda nije bio

daleko od istine. Glas koji od njega dopire do nas zaista nije delikatni zvuk

violine, već zaglušujući zvuk kakvog duvačkog instrumenta, kakve kričave i

nadmene trube. Jedan neobičan život, jedan gromoglasan pesnik, jedan čovek

prepun senki i kompromisa. Figura koju ne treba oponašati, i upravo stoga ćemo

je i pamtiti. U potpisu: Roksi.”

Pereira je pomislio: neupotrebljivo, apsolutno neupotrebljivo. Uzeo je

fasciklu s nekrolozima i odložio članak u nju. Ne zna zašto je to učinio, mogao

je da ga baci, ali ga je ipak sačuvao. A onda, kako bi otklonio netrpeljivost koja

ga je obuzela, odlučio je da napusti redakciju i ode u kafe „Orhideja”.

Kada je ušao u kafe, prvo što je ugledao, tvrdi Pereira, bila je riđa Martina

kosa. Sedela je za stočićem u uglu, pored ventilatora, leđima okrenuta vratima.

Imala je istu haljinu koju je nosila na onoj večernjoj proslavi na trgu Alegrija, s

ukrštenim bretelama na leđima. Pereira tvrdi da je pomislio kako Marta ima

predivna ramena, nežna, lepo oblikovana, savršena. Prišao joj je i stao ispred

nje. Ah, profesore Pereira, rekla je Marta neusiljeno, došla sam umesto Monteira

Rosija, on danas nije mogao da dođe.

Pereira je seo za sto i upitao Martu da li želi aperitiv. Marta je odgovorila

da bi rado popila jedan suvi porto. Pereira je pozvao konobara i naručio dva

porta. Nije smeo da pije alkohol, ali sutra ionako ide na kliniku za talasoterapiju

gde će biti podvrgnut jednonedeljnoj dijeti. Pa?, upitao je Pereira, pošto ih je

konobar poslužio. Pa, odgovorila je Marta, verujem da je ovo težak period za

sve nas, on je otputovao u Alentežo, i za sada će ostati tamo, dobro je da neko

vreme bude van Lisabona. A njegov rođak?, neoprezno je upitao Pereira. Marta

ga je pogledala i osmehnula se. Znam da ste bili od velike pomoći Monteiru

Rosiju i njegovom rođaku, rekla je Marta, profesore Pereira, bili ste zaista sjajni,

bilo bi lepo da ste jedan od naših. Pereira je osetio blagu nervozu, tvrdi, i skinuo

je sako. Slušajte, gospođice, odvratio je, ja nisam nijedan od vaših niti jedan od

njihovih, više volim da budem slobodan strelac, uostalom, ne znam ko su ti vaši

niti želim da znam, ja sam novinar i bavim se kulturom, upravo sam završio sa

prevođenjem jedne Balzakove pripovetke, a što se tih vaših stvari tiče, radije bih

da ostanem neobavešten, ja nisam hroničar. Marta je otpila gutljaj porta i rekla:

mi se ne bavimo hronikom, profesore Pereira, to je ono što bih volela da

shvatite, mi živimo Istoriju. Pereira je prvo ispio svoj porto, a potom uzvratio:

slušajte, gospođice, istorija je krupna reč, svojevremeno sam i ja čitao Vika i

Hegela, to nije zver koja se da pripitomiti. Ali možda niste čitali Marksa,

prigovorila je Marta. Nisam ga čitao, rekao je Pereira, i ne zanima me, dosta mi

je hegelijanske škole, uostalom, čujte, dopustite da ponovim ono što sam vam

već rekao, ja se bavim isključivo sobom i kulturom, to je moj svet.

Anarhoindividualista?, upitala je Marta, baš bi me zanimalo da čujem. Šta

hoćete time da kažete?, upitao je Pereira. Eh, rekla je Marta, nemojte mi reći da

ne znate šta znači anarhoindividualista, Španija ih je puna, u poslednje vreme

anarhoindividualisti su u centru pažnje, i zaista su se hrabro poneli, iako im

možda ne bi bilo na odmet više discipline, to je barem moje mišljenje. Slušajte,

Marta, rekao je Pereira, ja u ovaj kafe nisam došao da bih pričao o politici, kao

što sam vam već rekao politika me ne zanima budući da se bavim isključivo

kulturom, imao sam sastanak sa Monteirom Rosijem, a vi mi sad dolazite s

pričom da je u Alentežu, uostalom, šta on radi u Alentežu?

Marta se osvrnula kao da traži konobara. Hoćemo li da naručimo nešto za

jelo?, upitala je, ja imam jedan sastanak u tri. Pereira je pozvao Manuela.

Naručili su dva omleta s aromatičnim travama, a onda je Pereira ponovio: dakle,

šta Monteiro Rosi radi u Alentežu? Otišao je sa svojim rođakom, odgovorila je

Marta, koji je u poslednjem momentu dobio naredbu, uglavnom Alentežani idu

da se bore u Španiji, u Alentežu postoji jaka demokratska tradicija, a takođe ima

i mnogo anarhoindividualista poput vas, profesore Pereira, posla uvek ima,

ukratko rečeno, Monteiro Rosi je morao da otputuje u Alentežo sa svojim

rođakom, budući da se tamo vrbuju novi borci. Dobro, odgovorio je Pereira,

poželite mu uspešno vrbovanje. Konobar je doneo omlete, te su počeli da jedu.

Pereira je privezao salvetu oko vrata, pojeo zalogaj omleta i rekao: slušajte,

Marta, ja sutra idem na kliniku za talasoterapiju u blizini Kaškaiša, imam

problema sa zdravljem, kažite Monteiru Rosiju da je njegov članak o

D’Anunciju apsolutno neupotrebljiv, u svakom slučaju, ostaviću vam telefon

klinike u kojoj ću provesti nedelju dana, najbolje je da me zove u vreme obroka,

a sada mi kažite gde je Monteiro Rosi. Marta je spustila glas i rekla: večeras će

biti u Portalegreu, u kući prijatelja, ali bolje da vam ne dajem adresu, uostalom,

to je samo privremena adresa, budući da će jedne večeri spavati ovde a druge

tamo, moraće malo da se šetka po Alentežu, no ukoliko bude trebalo, on će

stupiti u kontakt sa vama. U redu, rekao je Pereira, pruživši joj cedulju, ovo je

moj broj telefona, klinka za talasoterapiju u Paredeu. Ja bih morala da krenem,

profesore Pereira, rekla je Marta, oprostite, imam jedan sastanak, a treba da

odem na sasvim suprotan kraj grada.

Pereira je ustao i oprostio se sa njom. Marta je pošla, stavivši na glavu

svoj pleteni šešir. Pereira je ostao da gleda za njom, očaran tom prelepom

siluetom koja se ocrtavala spram sunca. Osetio je olakšanje, gotovo i radost, ali

nije znao zašto. Potom je dao znak Manuelu, koji je žurno prišao i upitao ga da

li želi liker. Ali on je bio žedan, jer je tog popodneva bilo nesnosno toplo.

Razmislio je trenutak, a potom rekao da želi samo limunadu. I naručio je hladnu

limunadu, sa dosta leda, tvrdi Pereira.

14.

Sutradan je Pereira ustao rano, tvrdi. Popio je kafu, spakovao jedan mali

kofer u koji je ubacio i Priče ponedeljkom Alfonsa Dodea. Možda ostane koji

dan duže, pomislio je, a Dode je bio savršen za rubriku priča u kulturnom

dodatku ,,Ližboe”.

Krenuo je u predsoblje, zastao ispred slike svoje žene i rekao: sinoć sam

se video sa Martom, devojkom Monteira Rosija, imam utisak da ta deca srljaju u

gadne nevolje, štaviše, da su već duboko zaglibila, u svakom slučaju, to nije

moja stvar, meni je potrebno nedelju dana talasoterapije, to mi je preporučio

doktor Kosta, uostalom, u Lisabonu se skapava od vrućine, a ja sam preveo sam

Balzakovu Onorinu, polazim danas pre podne, sešću na voz na Kaiš de Sodre,

vodim te sa sobom, ako dopuštaš. Uzeo je sliku i stavio je u kofer, ali licem

nagore, zato što je njegovoj ženi čitavog života nedostajalo vazduha, te je

pomislio da je tako i sa slikom. Zatim se spustio do malog trga s katedralom,

sačekao taksi i odvezao se do stanice. Izašao je na trgu i pomislio da nešto

pojede u Britiš baru na Kaiš de Sodre. Znao je da tu dolaze književnici i

ponadao se da će sresti nekoga od njih. Ušao je i seo za jedan sto u uglu. I

stvarno, za susednim stolom sedeo je pisac Akilino Ribeira na ručku sa

Bernardom Markešom, avangardnim ilustratorom, onim koji je ilustrovao

najbolje časopise portugalskog modernizma. Pereira im je poželeo dobar dan, a

oni su otpozdravili klimnuvši glavom. Bilo bi lepo da ruča za njihovim stolom,

pomislio je Pereira, i da im ispriča kako je prethodnog dana dobio jednu veoma

negativnu kritiku o D’Anunciju, i da čuje šta oni misle o tome. Ali dvojica

umetnika vodili su vrlo živ razgovor i Pererira nije imao hrabrosti da ih prekine.

Shvatio je da Bernardo Markeš više ne želi da crta, a da pisac želi da ode u

inostranstvo. I to ga je obeshrabrilo, tvrdi Pereira, jer nije očekivao da jedan

takav pisac napusti svoju zemlju. Dok je pio svoju limunadu i mezetio morske

puževe, do njega su dopirali odlomci razgovora. U Pariz, kazao je Akilino

Ribeira, jedino pravo mesto je Pariz. A Bernardo Markeš je klimao glavom,

dodajući: nudili su mi da crtam za raznorazne časopise, ali ja više nemam želju

da crtam, ova zemlja je užasna, bolje ne sarađivati ni sa kim. Pereira je pojeo

svoje puževe i popio svoju limunadu, digao se od stola i zastao kod dvojice

umetnika. Gospodi želim ugodan ostanak, dozvolite da se predstavim, ja sam

profesor Pereira iz kulturne redakcije ,,Ližboe”, čitava Portugalija je ponosna

što ima dvojicu umetnika kao što ste vi, upravo ste nam vi potrebni.

Zatim je izašao na zaslepljujuću svetlost dana i krenuo na voz. Kupio je

kartu do Paredea i pitao koliko dugo se putuje. Službenik je odgovorio da se

stiže brzo i to ga je obradovalo. Bio je to voz na liniji za Eštoril i mahom je

prevozio ljude koji su išli na odmor. Pereira je seo sa leve strane prolaza jer je

želeo da gleda u more. Vagon je bio gotovo prazan, s obzirom na doba dana, i

Pereira je izabrao sedište po svojoj volji, spustio malo zastor kako mu sunce ne

bi išlo u oči, pošto je njegova strana bila okrenuta ka jugu, i zagledao se u more.

Počeo je da razmišlja o svom životu, ali o tome mu se ne priča, tvrdi. Radije bi

da kaže da je more bilo mirno i da je na plaži bilo kupača. Pomislio je koliko

dugo se nije kupao u moru, i učinilo mu se da su prošli vekovi. Prisetio se

vremena Koimbre kada je išao na plaže pored Porta, u Granžu ili u Išpinžu, na

primer, gde su bili kockarnica i klub. Na tim plažama na severu, more je bilo

veoma hladno, ali on je umeo da pliva satima, čitavo jutro, dok bi ga njegovi

drugovi sa univerziteta, ukočeni od zime, čekali na plaži. Potom bi se presvukli,

oblačili elegantne sakoe i odlazili u klub na partiju bilijara. Ljudi su im se divili,

a šef sale ih je dočekivao rečima: evo studenata iz Koimbre! I davao im je

najbolji bilijarski sto.

Pereira se prenu iz misli dok je prolazio pored plaže Santa Amara. Bila je

to divna plaža, zakrivljena poput uvale, i videle su se kabine od prugastog, belo-

plavog platna. Voz se zaustavio i Pereiri pade na pamet da siđe i da se okupa,

ionako je mogao da uhvati sledeći voz. Bilo je to jače od njega. Pereira ne bi

znao da kaže zašto je osetio taj poriv, valjda zato što je razmišljao o onim

vremenima iz Koimbre i o kupanjima u Granži. Sišao je sa svojim malim

koferom i prošao kroz podvožnjak koji je vodio na plažu. Kada je stigao do

peska, izuo je cipele, skinuo čarape i produžio tako, noseći u jednoj ruci kofer, a

u drugoj cipele. Odmah je primetio spasioca, preplanulog mladića koji je

nadzirao kupače opružen na ležaljci. Pereira mu je prišao i rekao da želi da

iznajmi kupaći kostim i kabinu. Spasilac ga je potuljeno odmerio od glave do

pete i promumlao: ne znam da li imamo vaš broj, ali daću vam ključ od

skladišta, to je ona najveća kabina, broj jedan. A onda ga je upitao nekako

podsmešljivo, barem se tako učinilo Pereiri: treba li vam i pojas za spasavanje?

Odlično plivam, odgovorio je Pereira, možda mnogo bolje od vas, ne brinite.

Uzeo je ključ od skladišta i ključ od kabine, i otišao. U skladištu je bilo svega i

svačega: bove, pojasevi za naduvavanje, ribarska mreža sa komadićima plute,

kupaći kostimi. Pregledao je kostime ne bi li našao neki od onih staromodnih, iz

jednog dela, koji bi mu pokrio stomak. Najzad ga je našao i obukao. Bio mu je

malo tesan, od vune, ali boljeg nije bilo. Odneo je u kabinu svoj kofer i odeću, i

prešao preko plaže do mora. Pored same vode grupa mladića se igrala loptom i

Pereira ih je zaobišao. Ušao je u vodu bez žurbe, veoma polako, postepeno se

prepuštajući zagrljaju njene svežine. A onda, kada mu je voda došla do pupka,

bacio se i počeo da pliva kraul, polako i ravnomernim zamasima. Plivao je

dugo, sve dok nije stigao do bova. Kada je obgrlio bovu, osetio je da mu

ponestaje daha i da mu srce lupa kao pomahnitalo. Poludeo sam, pomislio je,

nisam plivao sto godina a onda se tek tako bacim u vodu, kao neki sportista.

Odmarao se čvrsto držeći bovu, a zatim je neko vreme plutao na leđima. Nebo

iznad njegove glave ranjavalo je oči svojim plavetnilom. Pereira je povratio dah

i polako se vratio na obalu, odmerenim zamasima. Prošao je ispred spasioca i

poželeo da mu vrati milo za drago. Kao što ste videli, nije mi bio potreban pojas

za spasavanje, rekao je, nego, kada prolazi naredni voz za Ištoril? Spasilac je

pogledao na sat. Kroz četvrt sata, odgovorio je. Odlično, uzvratio je Pereira,

onda pođite sa mnom jer treba još da se presvučeni i da vam platim, a nemam

mnogo vremena. Presvukao se u kabini, izašao, platio spasiocu, začešljao ono

malo kose češljićem koji je držao u novčaniku i pozdravio se. Do viđenja, rekao

je, i pripazite na one momke što se loptaju, držim da ne znaju da plivaju, a i

smetaju kupačima.

Prošao je kroz podvožnjak i seo na kamenu klupu, ispod nadstrešnice.

Začuo je voz kako se približava i pogledao na sat. Bilo je kasno, pomislio je,

verovatno su ga na klinici za talasoterapiju očekivali za ručak, jer se na

klinikama uvek rano ruča. Pomislio je: šta je tu je. Ali, osećao se dobro, osećao

se opušteno i osveženo, dok je voz ulazio u stanicu, uostalom, imao je dovoljno

vremena za kliniku za talasoterapiju, ostaće tamo barem nedelju dana, tvrdi

Pereira.

Kada je stigao u Parede, bilo je gotovo pola tri. Uzeo je taksi i rekao

taksisti da ga vozi na kliniku za talasoterapiju. Onu za tuberane?, pitao je

taksista. Ne znam, odgovorio je Pereira, na samoj je obali. Pa to je na dva

koraka odavde, pobunio se taksista, do tamo možete i pešice. Slušajte, rekao je

Pereira, umoran sam i pretoplo je, hajte, daću vam dobru napojnicu.

Klinika za talasoterapiju bila je jedna ružičasta zgrada sa velikim vrtom

prepunim palmi. Bila je smeštena visoko, na stenama, i široke stepenice vodile

su do puta, a odatle do plaže. Pereira se s naporom popeo uz stepenice i ušao u

predvorje. Dočekala ga je punačka gospođa crvenih obraza, u belom mantilu. Ja

sam profesor Pereira, kazao je Pereira, sigurno vas je zvao moj lekar, doktor

Kosta, da mi rezerviše sobu. Ah, profesore Pereira, rekla je gospođa u belom

mantilu, očekivali smo vas za ručak, zašto kasnite toliko, da li ste već ručali?

Iskreno, jeo sam samo puževe na stanici, priznao je Pereira, i prilično sam

gladan. Pođite onda za mnom, kazala je gospođa u belom mantilu, restoran je

zatvoren, ali tu je Marija daš Doreš, koja može da vam spremi neku zakusku.

Odvela ga je do sale za ručavanje, velike prostorije s francuskim prozorima koji

su gledali na more. Bila je potpuno prazna. Pereira je seo za sto i odmah zatim

je stigla jedna gospođa u kecelji, s naglašenim brčićima. Ja sam Marija daš

Doreš, rekla je žena, kuvarica, mogu vam spremiti nešto lako s roštilja. Može

list na žaru, kazao je Pereira, zahvaljujem. Naručio je i limunadu i stao da je

pijucka s uživanjem. Skinuo je sako i zataknuo salvetu za okovratnik. Marija

daš Doreš je došla noseći ribu na žaru. Nije više bilo lista, rekla je, spremila sam

vam oradu. Pereira se s uživanjem bacio na jelo. Kupka od algi je u pet, rekla je

kuvarica, ali ako vam nije do toga i želite malo da odremate, možete početi i

sutra, vaš lekar je doktor Kardozo, doći će kod vas u sobu u šest po podne.

Odlično, kazao je Pereira, mislim da ću otići da se malo odmorim.

Popeo se u svoju sobu, broj dvadeset dva, i tu zatekao svoj kofer.

Zatvorio je žaluzine, oprao zube i opružio se na krevetu, ne oblačeći pidžamu.

Prijatan atlantski povetarac pirkao je kroz žaluzine i nadimao zavese. Pereira je

gotovo odmah zaspao. Usnio je divan san, san o svojoj mladosti, nalazio se na

plaži u Granži i plivao je u okeanu koji je ličio na bazen, a na ivici tog bazena

stajala je jedna bledunjava devojka koja ga je čekala s peškirom u rukama.

Zatim je plivao nazad i san je tekao dalje, bio je to zaista predivan san, ali

Pereira radije ne bi pričao šta je dalje bilo, jer njegov san nema nikakve veze sa

ovom pričom, tvrdi.

15.

U pola sedam Pereira je začuo kucanje na vratima, ali je već bio budan,

tvrdi. Bio je zagledan u trakastu senku žaluzina na tavanici, razmišljao o

Balzakovoj Onorini, o pokajanju, i činilo mu se da bi i on trebalo zbog nečega

da se pokaje, ali nije znao zbog čega. Odjednom je poželeo da porazgovara sa

ocem Antoniom, jer njemu bi mogao da poveri da želi da se pokaje, ali nije znao

zbog čega bi trebalo da se kaje, osećao je samo nostalgiju za pokajanjem, to je

hteo da kaže, a možda mu se dopadala samo ideja o pokajanju, ko zna.

Da?, rekao je Pereira. Vreme je za šetnju, začuo se glas bolničarke iza

vrata, doktor Kardozo vas očekuje u predvorju. Pereira nije bio raspoložen ni za

kakvu šetnju, tvrdi, ali svejedno je ustao, raspakovao kofer, navukao pletene

cipele, pamučne pantalone i široku košulju kaki boje. Stavio je sliku svoje žene

na sto i rekao joj: e pa dobro, evo me, na klinici za talasoterapiju, ali ako mi

bude dosadno, smesta se vraćam, srećom, poneo sam jednu knjigu Alfonsa

Dodea, te mogu nešto da prevedem za novine, od Dodea smo naročito voleli

Mališu, sećaš li se?, čitali smo ga u Koimbri i dirnuo nas je oboje, bila je to

priča o jednom detinjstvu, a možda smo mislili i na dete koje na kraju nismo

imali, šta je tu je, ali ipak sam poneo Priče ponedeljkom i uveren sam da bi

jedna priča bila odlična za ,,Ližbou”, eto, a sad izvini, moram da idem, izgleda

da me čeka neki doktor, da čujemo kakvo je to lečenje talasoterapijom, vidimo

se kasnije.

Kada je sišao u predvorje, pored prozora je ugledao jednog gospodina u

belom mantilu kako posmatra more. Pereira mu je prišao. Moglo mu je biti

između trideset pet i četrdeset godina, imao je plavu šiljastu bradicu i

svetloplave oči. Dobro veče, pozdravio ga je lekar, stidljivo se osmehnuvši, ja

sam doktor Kardozo, a vi ste profesor Pereira, pretpostavljam, čekao sam vas,

ovo je vreme kada se pacijenti šetaju plažom, ali ako vama više prija, možemo

da ostanemo ovde ili da izađemo u vrt. Pereira je odgovorio da mu zapravo i

nije do šetanja plažom, rekao je da je juče već bio na plaži, i ispričao mu o svom

kupanju na plaži Santo Amaro. Ah, pa to je sjajno, uskliknuo je doktor Kardozo,

mislio sam da imam posla s mnogo težim pacijentom, ali vidim da vas priroda

još uvek privlači. Pre će biti da me privlače uspomene, kazao je Pereira. Kako to

mislite?, upitao je doktor Kardozo. Jednom ću vam možda objasniti, rekao je

Pereira, ali ne sada, možda sutra.

Izašli su u vrt. Da prošetamo?, predložio je doktor Kardozo, prijaće vam,

a prijaće i meni. Iza palmi koje su rasle u vrtu između kamenja i peska, prostirao

se divan park. Pereira je krenuo za doktorom Kardozom, koji je bio raspoložen

za priču. Narednih dana ste u mojim rukama, kazao je lekar, treba da

razgovaram s vama i da upoznam vaše navike, sa mnom ne biste smeli da imate

tajni. Pitajte me sve što želite, prihvatio je Pereira spremno. Doktor Kardozo je

čupnuo vlat trave i stavio je u usta. Da počnemo od vaših navika vezanih za

ishranu, rekao je, kakve su? Ujutru popijem kafu, odgovorio je Pereira, a onda

ručam i večeram, kao svi, vrlo jednostavno. A šta obično jedete, upitao je doktor

Kardozo, hoću reći, koju vrstu hrane? Kajgane, poželeo je da mu odgovori

Pereira, praktično jedem samo kajgane, zato što mi kućepaziteljka sprema hleb s

kajganom i zato što u kafeu „Orhideja” služe samo omlet s aromatičnim

travama. Ali, bilo ga je sramota i odgovorio je sasvim drugačije. Raznovrsnu

hranu, rekao je, ribu, meso, povrće, prilično sam umeren u jelu i hranim se vrlo

razumno. A kada ste počeli da se gojite?, upitao je doktor Kardozo. Pre nekoliko

godina, odgovori Pereira, posle smrti moje žene. A šta je s kolačima, upitao je

doktor Kardozo, da li jedete mnogo kolača? Nikada, odgovorio je Pereira, ne

volim ih, pijem samo limunade. Kakve limunade?, nastavio je doktor Kardozo.

Sveže, od ceđenog limuna, kazao je Pereira, volim limunade, osvežavaju me, a

imam utisak i da prijaju mojim crevima, jer, znate, često imam problema sa

crevima. Koliko na dan?, upitao je doktor Kardozo. Pereira se na trenutak

zamislio. Zavisi od dana, odgovorio je, leti, na primer, desetak. Deset limunada

na dan! uzviknuo je doktor Kardozo, profesore Pereira, pa to je ludost, a recite

mi, da li stavljate šećer? Koliko god mogu, reče Pereira, pola čaše limunade, a

pola šećera. Doktor Kardozo je ispljunuo travku koju je držao u ustima, odlučno

odmahnuo rukom i presudio: od danas je gotovo sa limunadama, zamenićemo ih

mineralnom vodom, negaziranom, po mogućstvu, ali ako više volite gaziranu,

dobro, može i gazirana. Ispod kedrova u parku stajala je klupa i Pereira je seo,

primoravši doktora Kardoza da i on sedne. Nego, oprostite mi, gospodine

Pereira, rekao je doktor Kardozo, želeo bih sada da vam postavim jedno intimno

pitanje: šta je sa seksualnom aktivnošću? Pereira se zagledao u krošnje drveća i

rekao: budite jasniji. Žene, objasnio je doktor Kardozo, da li se viđate sa

ženama, da li imate normalan seksualni život? Slušajte, doktore, odgovorio je

Pereira, ja sam udovac, nisam više mlad i imam veoma odgovoran posao,

nemam vremena i ne želim da tražim nikakve žene. Čak ni one lake?, upitao je

doktor Kardozo, šta ja znam, neka avanturica, gospođa slobodnijeg ponašanja, s

vremena na vreme. Ni to, kazao je Pereira, i izvadio cigaru, upitavši da li može

da puši. Doktor Kardozo mu je dopustio. Neće prijati vašoj kardiopatiji, rekao

je, ali ako baš ne možete da izdržite... To je zato što mi je nelagodno zbog vaših

pitanja, priznao je Pereira. E pa onda, evo još jednog nelagodnog pitanja, rekao

je doktor Kardozo, imate li noćne polucije? Ne razumem pitanje, rekao je

Pereira. Dobro, uzvratio je doktor Kardozo, hoću da kažem da li možda sanjate

erotske snove koji vas dovode do orgazma, imate li erotske snove, šta sanjate?

Slušajte, doktore, odgovorio je Pereira, otac me je naučio da su naši snovi nešto

najličnije na svetu i da ih ne treba otkrivati nikome. Ali, vi ste ovde na lečenju, a

ja sam vaš lekar, rekao je na to doktor Kardozo, vaša psiha je povezana s vašim

telom i ja moram znati šta sanjate. Često sanjam Granžu, priznao je Pereira. Je li

to neka žena? Upitao je doktor Kardozo. To je jedno mesto, rekao je Pereira,

plaža u blizini Porta, tamo sam odlazio kao mlad, dok sam studirao u Koimbri, a

tu je bio i Išpinžu, otmena plaža sa bazenom i kockarnicom, često sam se tamo

kupao i igrao bilijar, imali su divnu bilijarsku salu, tamo je dolazila i moja

verenica, sa kojom sam se kasnije i venčao, ona je bila veoma bolesna, ali to

tada još nije znala, samo je imala strašne glavobolje, bio je to divan period moga

života i možda ga sanjam zato što volim da ga sanjam. Dobro, rekao je doktor

Kardozo, to je sve za danas, voleo bih da večeras večeramo zajedno, možemo da

pričamo o čemu god želite, ja pomno pratim književnost i primetio sam da vaš

list daje dosta prostora francuskim piscima devetnaestog veka, znate, ja sam

studirao u Parizu, u sebi nosim duh francuske kulture, večeras ću vam opisati

sutrašnji program, naći ćemo se u restoranu u osam.

Doktor Kardozo je ustao i oprostio se. Pereira je ostao da sedi i podigao je

pogled prema krošnjama drveća. Oprostite, doktore, dodao je, obećao sam vam

da ću ugasiti cigaru, ali baš bih je popušio do kraja. Radite šta hoćete, dobacio

mu je doktor Kardozo, od sutra počinjemo sa dijetom. Pereira je ostao sam da

puši. Pomislio je kako mu doktor Kosta, koji je bio i njegov stari poznanik,

nikada ne bi postavljao tako lična i poverljiva pitanja, očigledno da su mladi

lekari koji su studirali u Parizu stvarno drugačiji. Pereira je osetio čuđenje i

naknadno ga je preplavio snažan osećaj nelagodnosti, ali bolje da o tome ne

razmišlja previše, pomislio je, ovo je očigledno bila jedna sasvim posebna

klinika, tvrdi.

16.

Tačno u osam, doktor Kardozo je sedeo za stolom u restoranu. I Pereira je

stigao na vreme, tvrdi, i uputio se ka stolu. Bio je obukao svoje sivo odelo i

stavio crnu kravatu. Kada je ušao u salu, osvrnuo se oko sebe. Nije bilo više od

pedesetak ljudi i svi su bili stariji. Stariji od njega, svakako, većinom bračni

parovi u poodmaklim godinama, koji su večerali za istim stolom. Odmah se

osetio bolje, tvrdi, jer kad se sve sabere, pomislio je, bio je jedan od mlađih i

dopala mu se ideja da ipak nije toliko star. Doktor Kardozo mu se osmehnuo i

krenuo da ustane. Pereira mu je pokazao rukom da ostane da sedi. Dobro,

doktore Kardozo, kazao je Pereira, i večeras sam u vašim rukama. Čaša

mineralne vode natašte, to je zdrava navika, rekao je doktor Kardozo.

Gazirana?, upitao je Pereira. Neka bude, dopustio je doktor Kardozo, i sipao mu

punu čašu. Pereira je ispio vodu s blagim gađenjem i poželeo limunadu.

Profesore Pereira, rekao je doktor Kardozo, voleo bih da čujem kakvi su vaši

planovi za kulturni dodatak ,,Ližboe”, veoma mi se dopalo sećanje na Pesou i

Mopasanova priča, sjajno je prevedena. Ja sam je preveo, odgovorio je Pereira,

ali ne volim da se potpisujem. Trebalo bi, rekao mu je doktor Kardozo, naročito

važnije tekstove, nego, šta nam sledeće spremaju vaše novine? Reći ću vam,

doktore Kardozo, odgovorio je Pereira, za naredna tri ili četiri broja imam jednu

Balzakovu pripovetku, zove se Onorina, ne znam da li ste čuli za nju. Doktor

Kardozo je odmahnuo glavom. To je priča o pokajanju, kazao je Pereira, jedna

lepa priča o pokajanju, pa sam je ja čitao u autobiografskom ključu. Pokajanje

velikog Balzaka?, prekinuo ga je doktor Kardozo. Pereira se na trenutak

zamislio. Oprostite mi što vas ovo pitam, doktore Kardozo, rekao je, danas po

podne ste mi kazali da ste studirali u Francuskoj, šta ste studirali, ako dopuštate?

Diplomirao sam medicinu, a zatim sam završio dve specijalizacije, jednu iz

dijetologije a drugu iz psihologije, odgovorio je doktor Kardozo. Ne vidim vezu

između te dve specijalizacije, tvrdi da je rekao Pereira, oprostite, ali zaista ne

vidim nikakvu vezu. Postoji, možda i veća nego što se pretpostavlja, rekao je

doktor Kardozo, ne znam da li možete da zamislite sve veze koje postoje

između našeg tela i naše psihe, ali ima ih više nego što možete zamisliti, nego

pustimo to, kazali ste da je Balzakova priča autobiografska. Oh, nisam to hteo

da kažem, odvratio je Pereira, hteo sam da kažem da sam je ja čitao u

autobiografskom ključu, da sam se prepoznao. U pokajanju?, upitao je doktor

Kardozo. Na neki način, rekao je Pereira, iako veoma indirektan, štaviše, prava

bi reč bila graničan, recimo da sam se prepoznao na graničan način.

Doktor Kardozo je dao znak konobarici. Večeras jedemo ribu, rekao je

doktor Kardozo, više bih voleo da uzmete ribu s roštilja ili barenu, ali može se

spremiti i na neki drugi način. Ribu s roštilja sam jeo za ručak, branio se Pereira,

a barenu baš ne volim, suviše me podseća na bolnicu, a ne volim da mislim da

sam u bolnici, radije bih da verujem da sam u hotelu, rado bih poručio list na

mlinarski način. Sjajno, reče doktor Kardozo, list na mlinarski način sa

šargarepom na puteru, i ja ću isto. A zatim je nastavio: pokajanje na graničan

način, šta to znači? Činjenica da ste studirali psihologiju ohrabruje me da

razgovaram sa vama, rekao je Pereira, možda bi bilo bolje da o tome

razgovaram sa svojim prijateljem, ocem Antoniom, sveštenikom, ali on možda

ne bi razumeo, jer sveštenicima se ispovedaju sopstvene krivice, a ja se ne

osećam krivim ni zbog čega posebno, svejedno, imam želju da se pokajem,

osećam nostalgiju za pokajanjem. Možda bi o tome, profesore Pereira, trebalo

ozbiljnije popričati, rekao je doktor Kardozo, a ako poželite da to učinite sa

mnom, stojim vam na raspolaganju. Pa dobro, rekao je Pereira, to je neki čudan

osećaj koji se nalazi na periferiji moje ličnosti i ja ga upravo zbog toga nazivam

graničnim, stvar je u tome da sam, s jedne strane, zadovoljan što sam živeo

onako kako sam živeo, zadovoljan sam što sam studirao u Koimbri, što sam se

oženio bolesnom devojkom koja je život provela po sanatorijumima, što sam

tolike godine uređivao crnu hroniku u jednom visokotiražnom listu i što sam

sada prihvatio da uređujem kulturni dodatak u tim malim večernjim novinama,

međutim, u isto vreme, kao da imam želju da se pokajem zbog svog života, ne

znam da li sam jasan.

Doktor Kardozo se prihvatio svog lista na mlinarski način i Pereira je

rešio da sledi njegov primer. Trebalo bi da saznam nešto više o poslednjim

mesecima vašeg života, rekao je doktor Kardozo, možda se nešto dogodilo,

možda je iskrsnuo neki događaj? Kakav događaj, upitao je Pereira, šta hoćete da

kažete?, Događaj je pojam iz psihoanalize, rekao je doktor Kardozo, nije da sam

veliki poklonik Frojda, ja sam pristalica sinkretizma, ali kada je događaj u

pitanju smatram da je nesumnjivo u pravu, jednom rečju, događaj je konkretan

slučaj koji se javlja u našem životu i koji narušava ili pomućuje naša ubeđenja i

našu ravnotežu, događaj je epizoda koja nastaje u stvarnom životu i koja utiče

na naš psihički život, trebalo bi da razmislite da li se u vašem životu desio neki

događaj. Upoznao sam jednu osobu, tvrdi da je rekao Pereira, štaviše, dve

osobe, mladića i devojku. Slobodno mi pričajte o njima, ponukao ga je doktor

Kardozo. Dobro, reče Pereira, stvar je u tome što su mi za kulturni dodatak bili

potrebni prevremeni nekrolozi posvećeni značajnim piscima koji bi svakog časa

mogli preminuti, a mladić koga sam upoznao radio je tezu o smrti, koju je

doduše delom prepisao, to je tačno, ali isprva mi se učinilo da se svakako

razume u smrt, i tako sam ga primio kao praktikanta, da piše prevremene

nekrologe, on je i napisao nekoliko, platio sam mu iz svog džepa jer nisam hteo

da to bude na teret novina, ali nijedan nije za objavljivanje jer taj momak misli

samo na politiku i svaki nekrolog mu je politički obojen, da budem iskren,

mislim da je za to kriva njegova devojka i da mu ona puni glavu svim tim

idejama, znate već, fašizam, socijalizam, španski građanski rat i tome slično,

nijedan članak nije za objavljivanje, kao što rekoh, a ja sam mu dosad sve

uredno platio. Nema ničeg lošeg u tome, odgovorio je doktor Kardozo, na kraju

krajeva, rizikujete samo svoj novac. Nije to u pitanju, tvrdi da je priznao Pereira,

stvar je u tome što mi se javio crv sumnje: a šta ako su ta deca u pravu? U tom

slučaju su oni u pravu, rekao je spokojno doktor Kardozo, ali to će reći istorija,

profesore Pereira, a ne vi. Da, odgovorio je Pereira, ali ako su oni u pravu, moj

život ne bi imao smisla, ne bi imalo smisla to što sam studirao književnost u

Koimbri i što sam oduvek verovao da je književnost najvažnija stvar na svetu,

ne bi imalo smisla što uređujem kulturni dodatak u večernjim novinama u

kojima ne mogu da kažem šta mislim i u kojima moram da objavljujem

francuske priče iz devetnaestog veka, više ništa ne bi imalo smisla, i zbog toga

osećam potrebu da se pokajem, kao da sam ja neko drugi a ne onaj Pereira koji

je oduvek bio novinar, kao da treba nečega da se odreknem.

Doktor Kardozo je pozvao konobaricu i naručio dve voćne salate bez

šećera i bez sladoleda. Hoću nešto da vas pitam, rekao je doktor Kardozo, znate

li za medecins-philosophes? Ne, priznao je Pereira, ne znam, ko su oni?

Najznačajniji su Teodil Ribo i Pjer Žane, rekao je doktor Kardozo, njihove

tekstove sam proučavao tokom studija u Parizu, oni su lekari i psiholozi, ali i

filozofi, podržavaju jednu teoriju koja mi se čini zanimljivom, teoriju o savezu

duša. Pričajte mi o toj teoriji, reče Pereira. Elem, nastavi doktor Kardozo,

verovati da je čovek „jedno” koje postoji samo za sebe, odvojeno od neizmemog

mnoštva sopstvenih Ja, zapravo je zabluda, i to prilično naivna, o jednoj jedinoj

duši iz hrišćanske tradicije, a doktor Ribo i doktor Žane vide ličnost kao savez

različitih duša, jer mi u sebi nosimo različite duše, zar ne, savez koji se stavlja

pod kontrolu jednog dominantnog Ja. Doktor Kardozo je napravio kraću pauzu,

a onda nastavio: ono što obično nazivamo normom, ili našim bićem, ili

normalnim, samo je rezultat, a ne premisa, i zavisi od stepena kontrole onog

dominantnog Ja koje se nametnulo tom savezu naših duša; u slučaju da izroni

neko drugo Ja, jače i moćnije, ono svrgava dominantno Ja i zauzima njegovo

mesto, preuzimajući vlast nad kohortama duša, još bolje, nad savezom, i ta

nadmoć traje sve dok ne dođe neko novo dominantno Ja i ne razvlasti ga,

neposrednim napadom ili strpljivim razjedanjem. Vidite, doktore Pereira,

zaključio je doktor Kardozo, možda postoji neko dominantno Ja koje se nakon

strpljivog razjedanja upravo stavlja na čelo saveza vaših duša, i vi tu ne možete

ništa, osim da mu se po potrebi povinujete.

Doktor Kardozo je pojeo svoju voćnu salatu i obrisao usta salvetom. Pa

šta mi onda preostaje?, upitao je Pereira. Ništa, odgovorio je doktor Kardozo, da

jednostavno čekate, možda postoji neko dominantno Ja koje u vama, nakon

dugotrajnog razjedanja, posle svih tih godina provedenih u novinarstvu kao

novinar crne hronike koji veruje da je književnost najvažnija na svetu, možda

postoji neko dominantno Ja koje upravo preuzima kormilo nad savezom vaših

duša, pustite ga da ispliva na površinu, ionako ne možete ništa drugo, ne biste

uspeli i došli biste u sukob sa samim sobom, a ako želite da se pokajete zbog

svog života, slobodno se pokajte, pa i ako osećate potrebu da to ispričate nekom

svešteniku, samo napred, ispričajte mu, ukratko, profesore Pereira, ako počinjete

da mislite da su ta deca u pravu i da je vaš dosadašnji život bio uzaludan,

slobodno tako mislite, možda vam se od sada pa nadalje vaš život više neće

činiti uzaludnim, prepustite se vodstvu svog novog dominantnog Ja i nemojte

nadomeštati svoje probleme hranom i limunadama prepunim šećera.

Pereira je pojeo svoju voćnu salatu i skinuo salvetu koju je bio stavio oko

vrata. Vaša teorija je veoma zanimljiva, kazao je, razmisliću o tome, sad bi mi

prijala kafa, šta kažete na to? Kafa izaziva nesanicu, rekao je doktor Kardozo,

ali ako vi ne želite da spavate, to je vaš problem, kupke od algi su dva puta na

dan, u devet ujutru i u pet po podne, voleo bih da sutra ujutru budete tačni,

uveren sam da će vam kupka od algi prijati.

Laku noć, promrmljao je Pereira. Ustao je i krenuo. Napravio je nekoliko

koraka, a onda se okrenuo. Doktor Kardozo mu se smešio. Biću tamo tačno u

devet, tvrdi Pereira da je rekao.

17.

Tvrdi Pereira da je u devet ujutru sišao niz stepenice koje su vodile na

plažu klinike. U grebenima na samom rubu plaže bila su ukopana dva ogromna

kamena bazena koja su obilato zalivali talasi s okeana. Kade su bile pune

vijugavih, sjajnih i mesnatih algi koje su na površini vode obrazovale gustu

skramu, i nekoliko osoba se već brčkalo u njima. Pored bazena bile su podignute

dve drvene kolibe obojene u plavo: svlačionice. Pereira je spazio doktora

Kardoza, koji je nadgledao pacijente uronjene u kade i davao im uputstva kako

da se kreću. Pereira mu je prišao i poželeo dobro jutro. Bio je dobro raspoložen,

tvrdi, i poželeo je da uđe u te kade iako je na plaži bilo prohladno, a temperatura

vode možda i nije bila najidealnija za kupanje. Zamolio je doktora Kardoza da

mu nađe neki kostim, jer zaboravio je da ga ponese, pravdao se, i zatražio da mu

po mogućstvu nađe neki od onih starinskih, koji pokrivaju stomak i deo grudi.

Doktor Kardozo je odmahnuo glavom. Žao mi je, profesore Pereira, rekao je, ali

moraćete da pobedite svoju sramežljivost, blagotvorno dejstvo algi aktivira se

pre svega u dodiru s epidermom, i treba da masiraju stomak i grudi, moraćete da

obučete običan kupaći kostim, par kratkih pantalona. Pereira se pomirio sa

sudbinom i ušao u svlačionicu. Ostavio je u garderobi pantalone i košulju kaki

boje i izašao. Vazduh je zaista bio prohladan, ali je krepio. Pereira je umočio

jednu nogu u vodu, ali je zaključio da nije tako ledena kao što bi se moglo

očekivati. Ušao je oprezno, s neznatnim osećanjem gađenja zbog svih tih algi

koje su mu se lepile po čitavom telu. Doktor Kardozo je prišao rubu kade i

počeo da mu daje uputstva. Ruke pokrećite kao da radite gimnastičke vežbe,

rekao mu je, i masirajte algama stomak i grudi. Pereira je poslušno radio kako

mu je rečeno, sve dok nije osetio kako mu ponestaje daha. Zatim je prekinuo,

voda mu je bila do grla, i počeo je polako da zamahuje rukama. Kako ste noćas

spavali?, upitao ga je doktor Kardozo. Dobro, odgovorio je Pereira, ali sam čitao

do kasno, poneo sam jednu knjigu Alfonsa Dodea, da li vam se dopada Dode?

Slabo ga poznajem, priznao je doktor Kardozo. Razmišljao sam da prevedem

jednu priču iz zbirke Priče ponedeljkom, želeo bih da je objavim u ,,Ližboi”,

rekao je Pereira. Pričajte mi o tome, zamolio ga je doktor Kardozo. Pa, dobro,

pristao je Pereira, zove se Poslednji školski čas, govori o učitelju u jednom

francuskom selu u Alzasu, njegovi đaci su sinovi seljaka, siroti mališani koji

moraju da rade u polju i koji propuštaju časove, te je učitelj očajan. Pereira se

pomerio nekoliko koraka napred kako mu voda ne bi ulazila u usta. I najzad,

nastavio je, dolazi poslednji dan škole, francusko-pruski rat je završen, učitelj

beznadežno očekuje da se pojavi barem neko od đaka, a umesto njih, dolaze svi

ljudi iz sela, seljaci, seoske starešine, želeći da odaju poštu francuskom učitelju

koji odlazi, jer znaju da će sutra njihovu zemlju okupirati Nemci, onda učitelj

ispisuje na tabli „Živela Francuska”, i odlazi tako, sa suzama u očima,

ostavljajući za sobom ganuta lica seljana. Pereira je skinuo sa ruku dve dugačke

alge i upitao: kako vam se čini, doktore Kardozo? Divno, odgovori doktor

Kardozo, samo ne znam da li će danas u Portugaliji biti oduševljeni parolom

„Živela Francuska”, s obzirom na ova naša vremena, nego, doktore Pereira,

izgleda da vi to ipak pravite mesta svom novom dominantnom Ja, čini mi se da

nazirem vaše novo dominantno Ja. Ma šta to pričate, doktore Kardozo, rekao je

Pereira, pa ovo je priča iz devetnaestog veka, davno prošlo vreme. Da, uzvratio

je doktor Kardozo, ali i kao takva ona je i dalje priča protiv Nemačke, a

Nemačka se ne dira u zemlji kao što je naša, da li ste videli kako izgleda

pozdrav na zvaničnim manifestacijama, svi pozdravljaju ispruženom rukom, kao

nacisti. Videćemo, rekao je Pereira, uostalom, ,,Ližboa” su nezavisne novine. A

zatim je upitao: mogu li da izađem? Još deset minuta, odvratio je doktor

Kardozo, pošto ste već ovde, ostanite i završite do kraja terapiju, nego, oprostite,

ali šta u Portugaliji tačno znači izraz nezavisne novine? One novine koje nisu

vezane ni za jedan politički pokret, odgovorio je Pereira. Može biti, rekao je

doktor Kardozo, ali direktor vaših novina je, dragi moj profesore Pereira,

režimski čovek, pojavljuje se na svim zvaničnim skupovima, a po načinu kako

pruža ruku uvis, reklo bi se da će je hitnuti poput koplja. To je tačno, složio se

Pereira, ali on u suštini nije loš čovek, a što se tiče kulturnog dodatka, ostavio

mi je odrešene ruke. Baš zgodno, primetio je doktor Kardozo, svejedno postoji

preventivna cenzura, svakog dana, pre nego što izađu iz štampe, svi vaši

tekstovi idu na preventivnu cenzuru i odobrenje za štampu, i ako ima nečeg što

nije pogodno, ne brinite, sigurno se neće štampati, radije će ostaviti samo prazan

prostor, već mi se dešavalo da vidim portugalske novine sa velikim praznim

površinama, izazivaju strahovit bes i beskrajnu potištenost. Shvatam, rekao je

Pereira, i ja sam ih viđao, ali u ,,Ližboi” se to još nije desilo. Može se desiti,

uzvratio je doktor Kardozo šaljivim tonom, to zavisi od dominantnog Ja koje će

preuzeti kormilo nad vašim savezom duša. A onda je dodao: znate šta ću vam

reći, profesore Pereira, ako želite da pomognete tom dominantnom Ja koje se

upravo pomalja, možda bi trebalo da odete negde drugde, da napustite ovu

zemlju, verujem da ćete imati manje sukoba sa samim sobom, vi to uostalom

možete da uradite, ozbiljan ste profesionalac, dobro govorite francuski, udovac

ste, nemate dece, šta vas vezuje za ovu zemlju? Prošlost, odgovorio je Pereira,

nostalgija, a vi, doktore Kardozo, zašto se vi ne vratite u Francusku, tamo ste,

naposletku, studirali i u sebi nosite duh francuske kulture. Ne isključujem tu

mogućnost, odgovorio je doktor Kardozo, pregovaram sa jednom klinikom za

talasoterapiju u Sen Malou, svakog časa mogu da odlučim da odem. Da li sada

mogu da izađem?, upitao je Pereira. Vreme je prošlo a da nismo ni primetili,

rekao je doktor Kardozo, ostali ste na terapiji petnaest minuta duže, možete da

se presvučete, šta kažete da ručamo zajedno? Vrlo rado, složio se Pereira.

Toga dana Pereira je obedovao u društvu doktora Kardoza, tvrdi, i po

njegovom savetu uzeo je barenog oslića. Razgovarali su o književnosti, o

Mopasanu i Dodeu, i o Francuskoj, koja je zaista izuzetna zemlja. Pereira se

zatim povukao u sobu i leškario nekih četvrt sata, tek na tren zadremao, a onda

se zagledao u trakastu senku žaluzina na tavanici. Kasnije tog popodneva je

ustao, istuširao se, obukao, stavio crnu kravatu i seo ispred slike svoje žene.

Našao sam jednog inteligentnog doktora, rekao joj je, zove se Kardozo, studirao

je u Francuskoj, objasnio mi je svoju teoriju o ljudskoj duši, odnosno, to je

francuska filozofska teorija, izgleda da u nama postoji savez duša i da se

povremeno pojavi jedno dominantno Ja koje preuzima vodstvo nad savezom,

doktor Kardozo tvrdi da ja upravo menjam svoje dominantno Ja, kao što zmija

menja košuljicu, i da će to dominantno Ja promeniti moj život, ne znam koliko

je sve to tačno, a da budem iskren, nisam baš previše ubeđen, al’ dobro, šta je tu

je, živi bili pa videli.

Zatim je seo za sto i počeo da prevodi Dodeov Poslednji školski čas. Bio

je poneo i svoj Larus, koji mu je mnogo pomagao. Ipak, preveo je samo jednu

stranicu, zato što nije želeo da žuri i zato što mu je ta priča pravila društvo. I,

zaista, čitave nedelje, koliko je Pereira ostao na klinici za talasoterapiju, svako

poslepodne provodio je prevodeći Dodeovu priču, tvrdi.

Bila je to divna nedelja, sa dijetama, terapijama i odmorom, ulepšana

razgaljujućim prisustvom doktora Kardoza, s kojim je sve vreme vodio žive i

zanimljive razgovore, naročito o književnosti. Ta nedelja je protekla za tili čas,

u subotu je u ,,Ližboi” izašao prvi deo Balzakove Onorine i doktor Kardozo mu

je čestitao. Direktor ga nije nijednom pozvao što je značilo da je u novinama sve

bilo u najboljem redu. Ni Monteiro Rosi nije davao glasa od sebe, a ni Marta.

Poslednjih dana Pereira gotovo da nije ni pomislio na njih. A kada je napustio

kliniku, da bi uhvatio voz za Lisabon, osećao se okrepljenim i u dobroj formi, i

oslabio je četiri kilograma, tvrdi Pereira.

18.

Vratio se u Lisabon i dobar deo avgusta je protekao kao po starom, tvrdi

Pereira. Njegova kućepaziteljka se još nije bila vratila, u poštanskom sandučetu

zatekao je razglednicu iz Setubala na kojoj je pisalo: „Dolazim polovinom

septembra jer moja sestra treba da operiše proširene vene, najsrdačniji pozdravi,

Pijedad”.

Pereira se ponovo odomaćio u svom stanu. Na svu sreću, vreme se

promenilo i nisu više bile onakve vrućine. S Atlantika se u predvečerje podizao

nametljiv, hladan povetarac te je sako bio neizbežan. Vratio se u redakciju gde

nije bilo nikakvih novosti. Kućepaziteljka se više nije durila i pozdravljala ga je

srdačnije, ali se stepeništem i dalje širio odvratan smrad prženja. Pošte je bilo

malo. Zatekao je račun za struju i prosledio ga glavnoj redakciji. Dobio je i

jedno pismo iz Šaveša, od izvesne pedesetogodišnje gospođe koja je pisala priče

za decu i predlagala mu da jednu od njih objavi u ,,Ližboi”. Priča je bila o

vilama i elfima i nije imala nikakve veze s Portugalijom, mora da se gospođa

vodila nekom irskom novelom. Pereira joj je napisao jedno učtivo pismo,

predlažući joj da potraži nadahnuće u portugalskom folkloru zato što se, kazao

je, ,,Ližboa” obraća portugalskim čitaocima, a ne anglosaksonskim. Pred kraj

meseca stiglo je jedno pismo iz Španije. Bilo je naslovljeno na Monteira Rosija,

a adresa je glasila: Senjor Monteiro Rosi, c/o Profesor Pereira, ulica Rodriga da

Fonseke 66, Lisabon, Portugalija. Pereira je bio na ivici da ga otvori. Gotovo da

je bio zaboravio na Monteira Rosija, ili je barem tako mislio, i prosto nije

mogao da poveruje da taj mladić za svoju prepisku koristi adresu kulturne

redakcije ,,Ližboe”. Potom ga je odložio u fasciklu ,,Nekrolozi”, ne otvorivši ga.

Danju je obedovao u kafeu „Orhideja”, ali više nije naručivao omlete s

aromatičnim travama, jer mu je doktor Kardozo to zabranio, i više nije pio

limunade, jeo je riblje salate i pio mineralnu vodu. Završeno je objavljivanje

Balzakove Onorine, koja je doživela veliki uspeh kod čitalaca. Pereira tvrdi da

je povrh svega dobio i dva telegrama, jedan od Tavire i jedan od Ištremoza, u

prvom je pisalo da je priča izvanredna, a u drugom da je pokajanje nešto o čemu

bi svi trebalo da razmišljamo, i obojica su na kraju napisali ,,hvala”. Pereira je

pomislio kako je možda neko uhvatio poruku iz boce, ko zna, i dao se na

pripreme za konačno redigovanje priče Alfonsa Dodea. Direktor mu je jednog

jutra telefonirao da mu čestita na Balzakovoj priči, rekao je da je glavna

redakcija preplavljena čestitkama i pohvalama. Pereira je pomislio kako direktor

sigurno nije mogao uhvatiti poruku iz boce, i to ga je razveselilo. Uostalom, to

je zaista bila šifrovana poruka i samo onaj koje mogao da je čuje mogao je da je

primi. Direktor nije mogao ni da je čuje ni da je primi. A sad, profesore Pereira,

upitao je direktor, šta nam sad spremate? Upravo sam završio prevod jedne

Dodeove priče, odgovorio je Pereira, nadam se da će odgovarati. Nadam se da

nije Arlezijanka, uzvrati direktor, zadovoljno se razmećući s ono malo znanja iz

književnosti, ta priča je pomalo ose i ne znam da li bi se svidela našim

čitaocima. Ne, kratko je uzvratio Pereira, to je pripovetka iz knjige Priče

ponedeljkom, zove se Poslednji školski čas, ne znam da li ste čuli za nju, to je

jedna rodoljubiva priča. Nisam čuo, odgovorio je direktor, ali ako je

rodoljubiva, onda u redu, danas nam je svima potrebno rodoljublje, rodoljublje

je zdravo. Pereira ga je pozdravio i spustio slušalicu. Upravo je bio posegnuo za

otkucanim tekstom da ga odnese u štampariju, kad telefon ponovo zazvoni.

Pereira je bio na vratima i već je obukao sako. Halo, rekao je ženski glas, dobar

dan, profesore Pereira, ovde Marta, moram da vas vidim. Pereira se lecnuo i

upitao: Marta, kako ste, kako je Monteiro Rosi? Posle ću vam ispričati,

profesore Pereira, rekla je Marta, gde možemo večeras da se vidimo? Pereira se

zamislio na trenutak i umalo joj nije rekao da dođe kod njega kući, a onda je

pomislio da je ipak bolje da ne dolazi kod njega i odgovorio: u kafeu

„Orhideja”, u pola devet. Dogovoreno, rekla je Marta, ja sam se ošišala i

ofarbala u plavo, vidimo se u kafeu „Orhideja” u pola devet, u svakom slučaju,

Monteiro Rosi je dobro i šalje vam jedan članak.

Pererira je izašao s namerom da ode u štampariju, i osećao je neko

uznemirenje, tvrdi. Pomislio je da se vrati u redakciju i da sačeka vreme večere,

ali je shvatio da mora otići do kuće da se okupa i osveži. Seo je u taksi i naterao

ga da se popne uz uzbrdicu koja je vodila do njegove zgrade, taksisti obično

nisu hteli da se pentraju uz tu uzbrdicu zato što je bila nezgodna za

manevrisanje, tako da je Pereira morao da mu obeća napojnicu, i osećao je

strašnu iscrpljenost, tvrdi. Ušao je u kuću i odmah napunio kadu hladnom

vodom. Uronio je u vodu i pažljivo trljao stomak, kako ga je bio naučio doktor

Kardozo. Potom je navukao bademantil i otišao u predsoblje do slike svoje žene.

Ponovo se oglasila Marta, rekao joj je, izgleda da se ošišala i ofarbala u plavo,

ko zna zašto, donosi mi članak Monteira Rosija, ali Monteiro Rosi očigledno i

dalje tera po svom, ta deca me brinu, no, šta je tu je, ispričaću ti kasnije kako se

razvijaju stvari.

U osam i trideset pet, tvrdi Pereira, ušao je u kafe „Orhideja”. Prepoznao

je Martu u mršavoj plavoj devojci kratke kose koja je stajala pored ventilatora

samo zato što je nosila onu istu haljinu, inače je nikada ne bi prepoznao. Marta

se sasvim promenila, ta plava, kratka kosa, sa šaškama i šesticama kod ušiju,

davala joj je neki nestašan izraz, ličila je na strankinju, recimo Francuskinju.

Osim toga, mora da je oslabila najmanje deset kilograma. Od njenih leđa i

ramena, kojih se Pereira sećao kao mekih i zaobljenih, ostale su samo dve

koščate lopatice, kao dva pileća krilca. Pereira je seo nasuprot nje i rekao: dobro

veče, Marta, šta se to desilo s vama? Odlučila sam da promenim svoj izgled,

odgovorila je Marta, u nekim okolnostima to je neophodno, a pokazalo se da je

neophodno da postanem neka druga osoba.

Ko zna zašto je Pereiri palo na pamet da joj postavi to pitanje. Ne bi

mogao da objasni zašto je to učinio. Možda zato što je bila previše plava i

previše neprirodna i on se naprezao da u njoj prepozna onu devojku koju je

upoznao, možda zato što se svakog časa kradomice osvrtala oko sebe, kao da

nekoga očekuje ili se nečega plaši, ali da skratimo, Pereira ju je pitao: da li se

još uvek zovete Marta? Za vas sam Marta, naravno, odgovorila je Marta, ali

imam francuski pasoš, zovem se Liz Delonej, po zanimanju sam slikarka a u

Portugaliju sam došla da slikam pejzaže u akvarelu, ali pravi razlog je turizam.

Pereira je osetio nepodnošljivu želju da naruči omlet s aromatičnim

travama i da popije limunadu, tvrdi. Šta kažete na to da poručimo dva omleta s

aromatičnim travama?, upitao je Martu. Sa zadovoljstvom, odgovorila je ona, ali

prethodno bih popila jedan suvi porto. I ja, rekao je Pereira, i naručio dva suva

porta. Sve mi ovo miriše na nevolju, kazao je Pereira, vi ste u nevolji, Marta,

slobodno mi kažite. Recimo da jesam, odgovorila je Marta, ali to su nevolje koje

mi se dopadaju, osećam se dobro, na kraju krajeva, to je život koji sam izabrala.

Pereira je raširio ruke. Ako je vama dobro, rekao je, a Monteiro Rosi, i on je u

nevolji, pretpostavljam, zašto se više ne javlja, šta mu se to dešava? O sebi

mogu da pričam ali ne i o Monteiru Rosiju, rekla je Marta, ja odgovaram samo

za sebe, nije vam se javljao zato što je imao problema, za sada je i dalje van

Lisabona, mota se po Alentežu, njegovi problemi su možda ozbiljniji od mojih,

između ostalog potreban mu je i novac i zato vam šalje ovaj članak, kaže da je

to neko sećanje, novac, ako želite, možete dati meni, ja ću se pobrinuti da stigne

do njega.

Možeš misliti, njegovi članci, poželeo je da odgovori Pereira, nekrolozi ili

sećanja, na isto mu dođe, ko šta radi ja tog Monteira Rosija plaćam iz svog

džepa, ne razumem zašto ga ne otpustim, predložio sam mu da bude novinar,

predvideo sam mu lepu karijeru. Međutim, nije rekao ništa od svega toga.

Izvadio je novčanik i uzeo dve novčanice. Dostavite mu ih u moje ime, rekao je,

a sada mi dajte članak. Marta je izvadila jedan list iz tašne i pružila mu ga.

Slušajte, Marta, rekao je Pereira, hoću da napomenem da za neke stvari možete

računati na mene, mada ne bih želeo da se upuštam u vaše probleme, kao što

znate, politika me ne zanima, u svakom slučaju, ako se čujete sa Monteirom

Rosijem, recite mu da se javi, možda i njemu mogu da pomognem, na svoj

način. Vi ste velika pomoć svima nama, profesore Pereira, rekla je Marta, naša

stvar to neće zaboraviti. Završili su omlet i Marta je kazala da ne može više da

ostane. Pereira ju je pozdravio i Marta je otišla, hitro šmugnuvši između stolova.

Pereira je ostao za stolom i naručio još jednu limunadu. Poželeo je da o svemu

ovom porazgovara s ocem Antoniom ili sa doktorom Kardozom, ali otac

Antonio je u ovo doba sigurno već spavao, a doktor Kardozo je bio u Paredeu.

Ispio je svoju limunadu i platio račun. Šta se dešava?, upitao je konobara kad

mu je ovaj prišao. Ćorava posla, odgovorio je Manuel, ćorava posla, profesore

Pereira. Pereira ga je uhvatio za mišicu. Kako to mislite ćorava posla?, upitao je.

Zar ne znate šta se dešava u Španiji?, odgovorio je konobar. Ne znam, rekao je

Pereira. Izgleda da je neki veliki francuski pisac osudio frankističku represiju u

Španiji, rekao je Manuel, izbio je skandal sa Vatikanom. A kako se zove taj

francuski pisac?, upitao je Pereira. Hm..., zamislio se Manuel, ne mogu sad da

se setim, vi ste sigurno čuli za njega, zove se Bernan, Bernadet, tako nekako.

Bernanos, uskliknuo je Pereira, da nije Bernanos!? Tačno, odgovorio je Manuel,

upravo se tako zove. On je veliki katolički pisac, kazao je ponosno Pereira, znao

sam da će zauzeti stav, ima gvozdenu etiku. I palo mu je na pamet da bi možda

u ,,Ližboi” mogao da objavi nekoliko poglavlja iz Dnevnika jednog seoskog

popa, koji još nije bio preveden na portugalski.

Pozdravio je Manuela i ostavio mu dobru napojnicu. Poželeo je da

razgovara sa ocem Antoniom, ali otac Antonio je u to doba spavao, svakog jutra

ustajao je u šest da bi držao misu u crkvi Merseš, tvrdi Pereira.

19.

Sutradan ujutru, Pereira je ustao veoma rano, tvrdi, i otišao kod oca

Antonija. Zatekao ga je u sakristiji crkve kako skida svešteničku odoru. U

sakristiji je bilo veoma sveže, na zidovima su visile svete slike i zavetni darovi.

Dobar dan, oče Antonio, pozdravio ga je Pereira, evo mene kod vas.

Pereira, zabrundao je otac Antonio, nestao si, gde se kriješ? Bio sam u Paredeu,

branio se Pereira, proveo sam nedelju dana u Paredeu. U Paredeu!?, uzviknuo je

otac Antonio, a šta si radio u Paredeu? Bio sam na klinici za talasoterapiju,

odgovorio je Pereira, kupao sam se u algama i išao na prirodne terapije. Otac

Antonio ga je zamolio da mu pomogne da skine stolu i rekao: tebi, dakle, svašta

pada na pamet. Oslabio sam četiri kilograma, dodao je Pereira, i upoznao jednog

doktora, koji mi je izneo vrlo zanimljivu teoriju o duši. Da li si zbog toga

došao?, upitao je otac Antonio. Između ostalog, potvrdio je Pereira, ali želeo

sam da popričamo i o nekim drugim stvarima. Pa, onda, pričaj, kazao je otac

Antonio. Vidite, započeo je Pereira, to je teorija dva francuska filozofa koji su

istovremeno i psiholozi, tvrde da mi nemamo samo jednu dušu već nešto poput

saveza duša kojim upravlja jedno dominantno Ja, i to dominantno Ja se

povremeno menja, tako da mi dostižemo normu, ali to nije postojana norma, to

je promenljiva norma. Slušaj me, dobro, Pereira, rekao je otac Antonio, ja sam

franjevac, vrlo jednostavan čovek, ali nešto mi govori da ti postaješ jeretik,

ljudska duša je jedna jedina i nedeljiva, od Boga nam je podarena. Da, spremno

je odgovorio Pereira, ali ako namesto duše, kao što kažu francuski filozofi,

stavimo reč ličnost, eto, dok si trepnuo nema više jeresi, ja sam se uverio da u

sebi ne nosimo samo jednu ličnost, imamo mnoštvo ličnosti koje istovremeno

postoje pod vodstvom jednog dominantnog Ja. Čini mi se da je to varljiva i

opasna teorija, primetio je otac Antonio, ličnost zavisi od duše, a duša je jedna

jedina i nedeljiva, tvoja priča miriše na jeres. Ipak, ja se već nekoliko meseci

osećam drugačije, priznao je Pereira, razmišljam o onome o čemu nikada ranije

ne bih razmišljao, radim stvari koje nikada ranije ne bih radio. Mora da ti se

nešto dogodilo, rekao je otac Antonio. Upoznao sam dve osobe, nastavio je

Pereira, mladića i devojku, i možda je to poznanstvo uzrok promene u meni.

Dešava se, rekao je otac Antonio, ljudi utiču jedni na druge, dešava se. Ne znam

kako oni mogu da utiču na mene, rekao je Pereira, oni su samo dve jadne

sanjalice bez budućnosti, ako baš hoćete, trebalo bi ja da utičem na njih, ja se

brinem o njima, štaviše, tog mladića praktično izdržavam, ko šta radi ja mu

dajem novac iz svog džepa, zaposlio sam ga kao praktikanta, ali nije mi još

napisao nijedan članak koji bi se mogao objaviti, slušajte, oče Antonio, šta

mislite, da li bi mi pomoglo da se ispovedim? Da li si grešio telom, upitao je

otac Antonio. Jedino telo koje poznajem je ovo što nosim sa sobom, odgovorio

je Pereira. Onda slušaj, Pereira, zaključio je otac Antonio, ne oduzimaj mi

vreme, jer za ispovest moram da budem veoma sabran a i ne želim da se

zamaram, uskoro idem da obiđem svoje bolesnike, pričajmo o čemu god hoćeš i

o tvojim problemima uopšte, ali ne u vidu ispovesti, već kao prijatelji.

Otac Antonio je seo na klupu u sakristiji i Pereira se spustio pored njega.

Slušajte me, oče Antonio, rekao je Pereira, ja verujem u Boga oca Svevišnjeg,

pričešćujem se, poštujem zapovesti i trudim se da ne grešim, iako ponekad

nedeljom ne idem na misu, ali to nije zlonamerno, to je samo lenjost, sebe

smatram dobrim katolikom i svim srcem prihvatam slovo Crkve, međutim,

trenutno sam malo zbunjen, a onda, i pored toga što sam novinar, nisam

obavešten o onome što se dešava u svetu, i sad sam u priličnoj nedoumici jer

čini mi se da se vodi nekakva velika polemika oko određivanja francuskih

katoličkih pisaca prema španskom građanskom ratu, voleo bih da mi kažete

nešto više o tome, oče Antonio, jer vi ste u te stvari upućeni, a ja bih želeo da

znam kako da se ponašam da ne bih bio jeretik. Bože, u kom ti svetu živiš,

Pereira, uzviknu otac Antonio. Pa, dobro, pokušao je da se brani Pereira,

činjenica je da sam proveo nedelju dana u Paredeu i da ovog leta nijednom

nisam kupio strane novine, a iz portugalskih ne može baš mnogo da se sazna,

jedine novosti koje čujem su kafanska prepričavanja.

Tvrdi Pereira da je otac Antonio skočio na noge i stao ispred njega, kako

mu se učinilo, s pretećim izrazom lica. Slušaj, Pereira, rekao je, teška su

vremena i svako treba sam da izabere, ja sam čovek Crkve i moram da se

povinujem crkvenim poglavarima, ali ti imaš svu slobodu da praviš svoje lične

izbore, iako si katolik. Onda mi objasnite o čemu se radi, stao je da preklinje

Pereira, jer bih voleo da pravim svoje lične izbore, ali nisam u toku. Otac

Antonio je šmrknuo, prekrstio ruke na grudima i upitao: da li ti je poznat

problem baskijskog klera? Ne, nije, priznao je Pereira. Sve je počelo s

baskijskim klerom, rekao je otac Antonio, posle bombardovanja Gernike,

baskijski kler, koji se smatrao najvećim hrišćanima u Španiji, stavio se na stranu

republike. Otac Antonio je šmrknuo kao da ga je to potreslo i nastavio: u proleće

prošle godine, dva štovana francuska katolička pisca, Fransoa Morijak i Žak

Mariten, objavili su manifest u odbranu Baska. Morijak, uzviknuo je Pereira,

lepo sam ja govorio da treba eventualno pripremiti nekrolog za Morijaka, on je

sjajan čovek, ali Monteiro Rosi nije uspeo da ga napiše. Ko je Monteiro Rosi,

upitao je otac Antonio. Praktikant koga sam zaposlio, odgovorio je Pereira, ali

ne uspeva da napiše ni jedan jedini nekrolog za one katoličke pisce koji su se

politički ispravno odredili. Čekaj malo, zašto hoćeš da mu pišeš nekrolog,

upitao je otac Antonio, jadan Morijak, pusti ga da živi, on nam je potreban,

zašto hoćeš da umre? Ma nije, neću da umre, taman posla, rekao je Pereira,

nadam se da će živeti sto godina, ali pretpostavimo da nas iznenada napusti, ako

ništa drugo, u Portugaliji će barem postojati novine koje će mu blagovremeno

odati počast, a te novine će biti ,,Ližboa”, oprostite mi, molim vas, oče Antonio,

samo nastavite. Dobro, rekao je otac Antonio, problem se zakuvao kada je

Vatikan saopštio da su republikanci poubijali na hiljade španskih vernika, da su

baskijski katolici u stvari „crveni hrišćani” i da ih treba izopštiti iz crkvene

zajednice, što je i učinjeno, a na sve to se nadovezao Klodel, slavni Pol Klodel,

takođe katolički pisac, koji je napisao odu „Španskim mučenicima” kao

stihovan predgovor jednom besramnom propagandnom letku nekog

nacionalističkog agenta u Parizu. Klodel, rekao je Pereira, Pol Klodel? Otac

Antonio je ponovo šmrknuo. Upravo on, rekao je, šta bi ti, Pereira, o njemu

rekao? Pravo da vam kažem, ne bih znao, odgovorio je Pereira, i on je katolik,

zauzeo je drugačiji stav, napravio je svoj izbor. Kako to misliš, Pereira, ne bih

znao, uzviknuo je otac Antonio, taj Klodel je najobičniji kurvin sin, eto šta je, i

žao mi je što ove reči izgovaram na ovom svetu mestu, jer bih voleo da ih

kažem nasred ulice, da me svi čuju. I onda? upitao je Pereira. Onda, nastavio je

otac Antonio, onda su ostali poglavari španskog klera, na čelu sa kardinalom

Gomaom, nadbiskupom Toleda, odlučili da upute otvoreno pismo biskupima u

celom svetu, da li ti je jasno, Pereira, biskupima u celom svetu, kao da su

biskupi u celom svetu oveštali fašisti poput njih samih, i kažu da je na hiljade

hrišćana u Španiji uzelo oružje u ruke na svoju ličnu odgovornost, kako bi spasli

načela religije. Da, reče Pereira, a španski mučenici, pobijeni vernici. Otac

Antonio je na trenutak sedeo u tišini, a onda prozborio: možda i jesu mučenici, u

svakom slučaju, to su bili ljudi koji su se urotili protiv republike, uostalom,

slušaj, republika je bila ustavna, za nju je glasao narod, Franko je napravio

državni udar, on je bandit. A Bernanos, upitao je Pereira, kakva je Bernanosova

uloga u svemu tome, i on je katolički pisac. On je jedini koji zaista poznaje

Španiju, reče otac Antonio, od trideset četvrte pa sve do prošle godine živeo je u

Španiji, pisao je o frankističkim pokoljima, Vatikan ne može da ga smisli zato

što je on istinski svedok. Znate, oče Antonio, rekao je Pereira, razmišljao sam da

u kulturnom dodatku ,,Ližboe” objavim jedno ili dva poglavlja iz Dnevnika

jednog seoskog popa, šta kažete na to? Sjajna ideja, odgovorio je otac Antonio,

samo nisam siguran da će ti dozvoliti da ga objaviš, Bernanos nije baš omiljen u

ovoj zemlji, nije se razmetao pohvalama kada je pisao o bataljonu Virijato, o

portugalskom vojnom kontingentu koji je otišao u Španiju da se bori za Franka,

a sada izvini, Pereira, ali moram da krenem u bolnicu, čekaju me moji bolesnici.

Pereira je ustao i oprostio se. Do viđenja, oče Antonio, rekao je, izvinite

što sam vam oduzeo toliko vremena, sledeći put dolazim da se ispovedim. Nema

potrebe, dobacio mu je otac Antonio, gledaj prvo da zgrešiš, a onda dođi, nemoj

mi uzalud oduzimati vreme.

Pereira je izašao i s teškom mukom se popeo uz ulicu Imprensa Nasional.

Kada se našao ispred crkve San Mameda, seo je na jednu klupu na malom trgu.

Prekrstio se pred crkvom, a onda ispružio noge i prepustio se svežini vazduha.

Pila mu se limunada, a baš je tu u blizini bio jedan kafe. Ipak se uzdržao.

Zadovoljio se time da predahne u hladovini, izuo se kako bi rashladio noge.

Zatim je laganim korakom pošao prema redakciji, razmišljajući o svojim

uspomenama. Pereira tvrdi da je razmišljao o svom detinjstvu, detinjstvu

provedenom u Povoa du Varzimu, sa bakom i dekom, o jednom srećnom

detinjstvu, barem ga je on smatrao srećnim, ali ne želi da priča o svom

detinjstvu, jer tvrdi da ono nema nikakve veze sa ovom pričom i s tim danom

potkraj avgusta, kada se leto već gasilo a on osećao takvu zbrku u glavi.

Na stepeništu je zatekao kućepaziteljku, koja ga je srdačno pozdravila i

rekla: dobar dan, profesore Pereira, jutros za vas nema pošte, a ni telefonskih

poziva. Kako mislite ni telefonskih poziva, upitao je Pereira zaprepaščeno, zar

ste ulazili u redakciju? Nisam, rekla je Selešt pobedonosno, nego su jutros došli

radnici iz telefonske centrale zajedno s komesarom, povezali su vaš telefon sa

portirnicom, rekli su da je dobro da neko ipak prima telefonske pozive ako nema

nikoga u redakciji, kažu da sam ja osoba od poverenja. Vi ste osoba od

prevelikog poverenja za te ljude, poželeo je da odgovori Pereira, ali nije rekao

ništa. Samo je upitao: a ako ja treba da telefoniram? Morate preko centrale,

odgovorila je Selešt samozadovoljno, sada sam ja vaša centrala, od mene morate

da tražite brojeve, a ja to uopšte nisam htela, profesore Pereira, rintam čitavog

jutra i moram da spremim ručak za četiri osobe, jer četvoro usta treba da

nahranim, a pored dece, koja se ne bune, imam vrlo zahtevnog muža, kad se

vrati s posla iz policije, u dva sata po podne, gladan je kao vuk i mnogo je

zahtevan. To se oseća po vonju od prženja koji se širi stepeništem, odgovorio je

Pereira, i nije rekao ništa više. Ušao je u redakciju, sklonio slušalicu sa telefona

i izvadio iz torbe list papira koji mu je dala Marta prethodno veče. Članak je bio

napisan rukom, plavim mastilom, a u zaglavlju je pisalo: Sećanja. Glasio je:

„Рrе osam godina, 1930, u Moskvi je umro veliki pesnik Vladimir Majakovski.

Ubio se hicem iz pištolja zbog ljubavnih jada. Beše sin šumarskog inspektora.

Nakon što je veoma mlad pristupio boljševičkoj partiji, caristička policija ga je

tri puta hapsila i mučila. Veliki zagovornik ideja revolucionarne Rusije,

pripadao je ruskim futuristima, koji se politički razlikuju od italijanskih

futurista, i putovao je po svojoj domovini u lokomotivi, recitujući po selima

svoje revolucionarne stihove. Probudio je nadu i živost u narodu. Bio je

umetnik, crtač, pesnik i čovek od teatra. Njegova dela nisu prevedena na

portugalski, ali se mogu kupiti na francuskom u knjižari u Rua do Ouro u

Lisabonu. Bio je prijatelj slavnog sineaste Ejzenštajna, sa kojim je sarađivao na

nekoliko filmova. Ostavio nam je veliki broj proznih dela, stihova i pozorišnih

tekstova. Ovde slavimo velikog demokratu i vatrenog protivnika carizma”.

Iako nije bila velika vrućina, Pereira je osetio kako ga obliva znoj po

vratu. Došlo mu je da ovaj članak baci u koš zato što je bio previše budalast.

Umesto toga, otvorio fasciklu ,,Nekrolozi” i ubacio ga unutra. Zatim je obukao

sako i pomislio kako je vreme da ide kući, tvrdi.

20.

Te subote u ,,Ližboi” je izašao prevod Poslednjeg školskog časa Alfonsa

Dodea. Cenzura je glatko pustila tekst i Pereira tvrdi da je pomislio kako se na

kraju krajeva ipak može napisati „živela Francuska” i kako doktor Kardozo nije

bio u pravu. Ni ovoga puta Pereira nije potpisao prevod. Tvrdi da je to učinio

zato što je smatrao da nije prikladno da direktor kulturnog dodatka potpisuje

prevode pripovetki, tako bi svi čitaoci shvatili da on zapravo sam uređuje tu

stranicu, što mu je smetalo. Bilo je to pitanje ponosa, tvrdi.

Pereira je pročitao priču sa velikim zadovoljstvom, bilo je deset sati

ujutru, nedelja, i on je već bio u redakciji, jer je ustao veoma rano, počeo je da

prevodi prvo poglavlje Bernanosovog Dnevnika jednog seoskog popa i radio je s

posebnim žarom. Utom je zazvonio telefon. Pereira bi ga obično isključio, jer

otkada su ga povezali s kućepaziteljkom, mrzeo je i samu pomisao na to da mu

ona prebacuje telefonske pozive, ali je tog jutra zaboravio. Halo, profesore

Pereira, rekao je Seleštin glas, imate poziv, traže vas iz klinike za talasopirotiku

iz Paredea. Talasoterapiju, ispravio ju je Pereira. Svejedno, tako nešto, rekao je

Seleštin glas, ’oćete da vam prebacim vezu il’ da kažem da niste tu? Spojite me,

rekao je Pereira. Čuo je kvrckanje preklopnika sa centrale i glas koji kaže: halo,

ovde doktor Kardozo, želeo bih da govorim sa profesorom Pereirom. Ja sam,

odgovorm je Pereira, dobar dan, doktore Kardozo, drago mi je da vas čujem. I

meni takođe, rekao je doktor Kardozo, kako ste, profesore Pereira, da li se

pridržavate moje dijete? Trudim se, priznao je Pereira, trudim se, ali nije lako.

Čujte, profesore Pereira, rekao je doktor Kardozo, upravo krećem na voz za

Lisabon, juče sam pročitao Dodeovu priču, zaista je sjajna, voleo bih da o tome

porazgovaramo, šta kažete da zajedno ručamo? Da li znate gde je kafe

„Orhideja”?, upitao je Pereira, u ulici Alešandra Erkulana, odmah posle

jevrejske mesare. Znam, rekao je doktor Kardozo, u koliko, profesore Pereira?

U jedan, rekao Pereira, ako vam odgovora. Odlično, odgovorio je doktor

Kardozo, u jedan, do viđenja. Pereira je bio uveren da je Selešt odslušala čitav

razgovor, ali nije se previše potresao, nije rekao ništa zbog čega bi trebalo da se

plaši. Nastavio je da prevodi prvo poglavlje Bernanosovog romana, ali sada je

isključio telefon, tvrdi. Radio je do četvrt do jedan, zatim je obukao sako, stavio

kravatu u džep i izašao.

Kada je ušao u kafe „Orhideja”, doktor Kardozo još nije bio stigao.

Pereira je zamolio da mu pripreme sto pored ventilatora i raskomotio se. Za

aperitiv je naručio limunadu, jer je bio žedan, ali bez šećera. Kad je Manuel

stigao s limunadom, Pereira ga je upitao: kakve su vesti, Manuel? Oprečne,

odgovorio je konobar, izgleda da u Španiji trenutno vlada izvesna ravnoteža,

nacionalisti su osvojili sever, ali republikanci pobeđuju u centralnom delu,

izgleda da se Petnaesta internacionalna brigada hrabro pokazala u Saragosi,

centralni deo je u rukama republike, a Italijani koji podržavaju Franka ponašaju

se nečasno. Pereira se nasmešio i rekao: a vi, Manuel, koga vi podržavate? Malo

jedne, malo druge, odgovorio je konobar, jer obe strane su jake, ali mi se uopšte

ne sviđa ova priča s našom decom iz Virijata koja su otišla da se bore protiv

republikanaca, najzad, i mi smo republikanci, oterali smo kralja hiljadu devetsto

desete, ne vidim zbog čega bismo se borili protiv republike. Tačno, složio se

Pereira.

U tom trenutku ušao je doktor Kardozo. Pereira ga je uvek viđao u belom

mantilu, i videvši da tako, obučenog normalno, učinio mu se mlađim, tvrdi.

Doktor Kardozo je nosio prugastu košulju i svetli sako, i delovao je zajapureno.

Osmehnuo mu se, našta mu je Pereira uzvratio osmehom. Srdačno su se

rukovali i doktor Kardozo je seo. Izvanredno, profesore Pereira, rekao je doktor

Karodozu, izvanredno, to je zaista predivna priča, nisam verovao da Dode ima

takvu snagu, došao sam da vam čestitam, ali šteta što niste potpisali prevod,

voleo bih da vidim vaše ime u zagradi na kraju priče. Pereira mu je strpljivo

objasnio da je to uradio iz skromnosti, štaviše iz ponosa, jer nije želeo da čitaoci

shvate da kulturni dodatak u celosti uređuje samo on, koji je pri tom i direktor,

želeo je da stvori utisak da novine imaju i druge saradnike, da su ozbiljne

novine, ukratko: uradio je to zbog ,,Ližboe”.

Naručili su dve riblje salate. Pereira je u stvari želeo omlet s aromatičnim

travama, ali nije imao hrabrosti da ga naruči pred doktorom Kardozom. Možda

je vaše novo dominantno Ja dobilo nekoliko poena, šapnuo je doktor Kardozo.

Kako to mislite?, upitao je Pereira. Tako što ste uspeli da napišete „živela

Francuska”, rekao je doktor Kardozo, iako posredno, preko trećeg lica. Bilo mi

je zadovoljstvo, priznao je Pereira, a zatim, praveći se da je obavešten, nastavio:

da li znate da Petnaesta internacionalna brigada pobeđuje u centralnom delu

Španije? Izgleda da se junački ponela u Saragosi. Ne zavaravajte se previše,

profesore Pereira, na to će doktor Kardozo, Musolini je poslao Franku izvestan

broj podmornica, a Nemci ga potpomažu avijacijom, republikanci neće uspeti.

Ali imaju uza sebe Sovjete, usprotivio se Pereira, internacionalne brigade, sve te

narode koji su nagrnuli u Španiju da pruže pomoć republikancima. Ja se ne bih

previše zavaravao, ponovio je doktor Kardozo, hteo sam da vam kažem da sam

se dogovorio sa klinikom iz Sen Maloa, odlazim za petnaest dana. Ne ostavljajte

me, doktore Kardozo, poželeo je da kaže Pereira, molim vas, ne ostavljajte me.

Umesto toga je rekao: ne ostavljajte nas, doktore Kardozo, ne ostavljajte naš

narod, ovoj zemlji su potrebni ljudi poput vas. Istina je, nažalost, da joj nisu

potrebni, odgovorio je doktor Kardozo, ili barem ona meni nije potrebna, mislim

da je bolje da odem u Francusku pre katastrofe. Katastrofe, upita Pereira, kakve

katastrofe? Ne znam, odgovori doktor Kardozo, očekujem neku katastrofu,

sveopštu katastrofu, ali ne želim da vas uzrujavam, profesore Pereira, vi možda

upravo razvijate svoje novo dominantno Ja i potreban vam je mir, ja u svakom

slučaju odlazim, nego, šta je s onom vašom decom?, onom koju ste upoznali i

koja sarađuju sa vašim novinama? Samo jedno od njih sarađuje sa mnom,

odgovorio je Pereira, ali još mi nije napisao nijedan objavljiv članak, zamislite

samo, juče mi je poslao tekst o Majakovskom u kojem slavi boljševičkog

revolucionara, ne znam zašto mu i dalje dajem novac za neupotrebljive članke,

možda zato što je u nevolji, u to se mogu zakleti, i njegova devojka je u nevolji,

a ja sam im jedina tačka oslonca. Vi im pomažete, rekao je doktor Kardozo,

nema sumnje, ali manje nego što biste stvarno želeli, ako vaše novo dominantno

Ja izroni, možda ćete učiniti nešto više, profesore Pereira, oprostite mi što sam

ovako iskren sa vama. E sad vi mene slušajte, doktore Kardozo, rekao je Pereira,

zaposlio sam tog mladića da piše nekrologe i sećanja, slao mi je samo članke

pune buncanja i revolucionarnog zanosa, kao da ne zna u kakvoj zemlji živimo,

uvek sam mu davao novac iz svog džepa, da ne bi plaćale novine i zato što je

bilo bolje da direktora ne uvlačim u sve to, štitio sam ga, sakrio sam njegovog

rođaka, na koga sam se sažalio i koji se bori u internacionalnim brigadama u

Španiji, ja mu i dalje šaljem novac, a on se smuca po Alentežu, šta mogu više da

učinim? Mogli biste da ga potražite, mirno je odgovorio doktor Kardozo. Da ga

potražim!, uzviknuo je Pereira, da trčim za njim po Alentežu, da pratim njegove

tajne promene mesta boravka, uostalom, gde da tražim kad ne znam čak ni gde

stanuje? Njegova devojka će sigurno znati, rekao je doktor Kardozo, uveren sam

da njegova devojka zna ali vam ne govori jer nema bezrezervno poverenje u

vas, profesore Pereira, ali vi biste možda mogli da zadobijete njeno poverenje,

da budete manje sumnjičavi, vi imate izuzetno snažan superego, profesore

Pereira, i taj superego se bori sa vašim novim dominantnim Ja, vi ste u sukobu

sa samim sobom u toj bici koja se rasplamsava u vašoj duši, trebalo bi napustite

svoj superego, da ga prepustite sopstvenoj sudbini, poput kakvog otpatka. I šta

bi onda ostalo od mene?, upitao je Pereira, ja sam ono što jesam, sa svojim

uspomenama, sa svojom prošlošću, sećanjima na Koimbru i na svoju ženu, sa

životom koji sam proveo kao reporter u jednom visokotiražnom listu, šta bi

ostalo od mene? Rad žalosti, rekao je doktor Kardozo, to je frojdovski izraz,

oprostite, ja sam zagovornik sinkretizma i pokupio sam sa svih strana pomalo,

ali vama treba rad žalosti, treba da kažete zbogom svom proteklom životu, treba

da živite u sadašnjosti, čovek ne može da živi kao vi, profesore Pereira,

razmišljajući samo o prošlosti. A moje uspomene, upitao je Pereira, sve ono što

sam proživeo? Bile bi samo uspomene, odgovorio je doktor Kardozo, ali ne bi

tako drsko zauzimale vašu sadašnjost, vi živite preneseni u prošlost, vi se

ponašate kao da ste i dalje u Koimbri od pre trideset godina, kao da je vaša žena

još živa, ako nastavite tako, postaćete svojevrsni idolopoklonik uspomena, nije

isključeno da ćete početi da razgovarate sa fotografijom svoje žene. Pereira je

obrisao usta salvetom i veoma tiho rekao: to već radim, doktore Kardozo.

Doktor Kardozo se nasmešio. Video sam sliku vaše žene u vašoj sobi na klinici,

rekao je, i pomislio sam: ovaj čovek u svojoj glavi razgovara sa slikom svoje

žene, nije prošao kroz proces rada žalosti, baš sam to pomislio, profesore

Pereira. Istini za volju, ne razgovaram s njom u svojoj glavi, dodao je Pereira,

obraćam joj se naglas, pričam joj o svemu što mi se događa, a slika kao da mi

odgovara. To su fantazije kojima upravlja superego, rekao doktor Kardozo, vi

morate s nekim porazgovarati o stvarima kao što su ove. Ali ja nemam nikoga s

kim bih razgovarao, priznao je Pereira, sam sam, imam jednog prijatelja, on je

profesor na univerzitetu u Koimbri, išao sam da ga posetim u banji u Busaku i

vratio sam se odmah sutradan jer nisam mogao da ga podnesem, svi

univerzitetski profesori podržavaju ovu političku situaciju, ni on nije izuzetak,

zatim je tu moj direktor, ali on učestvuje na svim zvaničnim manifestacijama s

rukom ispruženom poput koplja, možete misliti kako bih s njim mogao da

razgovaram, a tu je i kućepaziteljka iz redakcije, Selešt, ona je policijski

doušnik, a sada i telefonista na centrali, i najzad imam Monteira Rosa, ali on je

sada u ilegali. Njega ste upoznali?, upitao je doktor Kardozo. On je moj

praktikant, mladić koji piše članke koje ne mogu objaviti. A vi ga potražite, na

to će doktor Kardozo, kao što sam vam već rekao, potražite ga, profesore

Pereira, on je mlad, on je budućnost, vi treba da se družite s nekim koje mlad,

iako piše članke koji se ne mogu objaviti u vašim novinama, prestanite da se

družite s prošlošću, pokušajte da se družite s budućnošću. Kako to divno zvuči,

reče Pereira, družiti se s budućnošću, kako to divno zvuči, nikada mi ne bi palo

na pamet. Pereira je naručio limunadu bez šećera i nastavio: a tu ste i vi, doktore

Kardozo, sa vama volim da razgovaram i sa vama bih rado razgovarao uvek, ali

vi nas ostavljate, vi me ostavljate, ostavljate me ovde da samujem, kao što

vidite, nemam nikoga osim slike svoje žene. Doktor Kardozo je ispio kafu koju

mu je Manuel doneo. Ja mogu razgovarati sa vama u Sen Malou, profesore

Pereira, ako me posetite, rekao je doktor Kardozo, ne znači da je ova zemlja

savršena za vas, osim toga, prepuna je uspomena, pokušajte da bacite svoj

superego u slivnik i napravite mesta za svoje novo dominantno Ja, možda ćemo

se videti u nekim drugim okolnostima, a vi ćete tad biti neki drugi čovek.

Doktor Kardozo je bio uporan da plati ručak i Pereira je zahvalno pristao,

tvrdi, jer nakon što je prethodne večeri dao Marti one dve novčanice, njegov

novčanik se prilično istanjio. Doktor Kardozo je ustao i oprostio se. Do skorog

viđenja, profesore Pereira, rekao je, nadam se da ćemo se ponovo videti u

Francuskoj ili u nekoj drugoj zemlji ovog nepreglednog sveta, i molim vas,

napravite mesta za svoje novo dominantno Ja, pustite ga da postoji, potrebno mu

je da se rodi, potrebno mu je da se dokaže.

Pereira je ustao i pozdravio se. Gledao ga je kako se udaljava i osetio je

neizmernu setu, kao da se rastaju zauvek. Razmišljao je o nedelji koju je proveo

na klinici za talasoterapiju u Paredeu, o svojim razgovorima sa doktorom

Kardozom, o svojoj usamljenosti. I, kada je doktor Kardozo zamakao iza vrata i

nestao na ulici, on se osetio usamljenim, stvarno usamljenim, i pomislio da je

onda kada se čovek oseća zaista usamljenim u stvari pravo vreme da se odmeri

sa svojim dominantnim Ja, koje hoće da se nametne kohortama duša. Ali, iako

je to pomislio, nije bio ubeđen, naprotiv, osetio je neizmernu nostalgiju, ne bi

znao za čim, ali bila je to neizmerna nostalgija za jednim minulim i jednim

budućim životom, tvrdi Pereira.

21.

Sutradan ujutru, Pereiru je probudila zvonjava telefona, tvrdi. Još je bio u

svom snu, snu za koji mu se činilo da ga je sanjao čitave noći, dugačkom i

srećnom, ali smatra da nije primereno da ga otkriva jer on nema nikakve veze sa

ovom pričom.

Pereira je odmah prepoznao glas gospođice Filipe, sekretarice njegovog

direktora. Dobar dan, profesore Pereira, rekla je Filipe umilno, daću vam

gospodina direktora. Pereira se napokon razbudio i seo na ivicu kreveta. Dobar

dan, gospodine Pereira, rekao je direktor, ovde vaš direktor. Dobar dan,

gospodine direktore, odgovorio je Pereira, da li ste se lepo proveli na odmoru?

Sjajno, rekao je direktor, sjajno, banja u Busaku je zaista veličanstveno mesto,

no mislim da sam vam to već rekao, ako ne grešim, mi smo se već čuli. Ah, da,

naravno, rekao je Pereira, čuli smo se kada je izašla Balzakova priča, oprostite,

ali tek sam se probudio, još mi je mutno u glavi. Dešava se ponekad da je

čoveku mutno u glavi, rekao je direktor s izvesnom oštrinom, pa verujem da se

to i vama, profesore Pereira, može desiti. Upravo tako, odgovorio je Pereira,

meni se to dešava naročito ujutru zato što mi varira pritisak. Smirite ga s malo

soli, posavetovao ga je direktor, malo soli pod jezik i skakanje pritiska se smiri,

ali ne zovem vas zato da bih raspredao o vašem pritisku, profesore Pereira,

problem je što nikad ne svraćate u glavnu redakciju, to je problem, zatvorili ste

se u onaj sobičak u ulici Rodriga da Fonseke i nikada ne dolazite da razgovarate

sa mnom, ne pričate mi o svojim projektima, sve radite po svome. Ako ćemo

zapravo, gospodine direktore, rekao je Pereira, oprostite, ali vi ste mi sami dali

odrešene ruke, rekli ste da je kulturni dodatak samo moja briga, ukratko, rekli

ste mi da mogu da radim po svom. To je u redu, nastavio je direktor, ali zar vam

se ne čini da biste ponekad mogli da porazgovarate sa mnom? I meni bi bilo

korisno, rekao je Pereira, jer sam zapravo sam, previše sam da bih pratio sve što

se događa u kulturi, a vi ste mi rekli da nećete da se bavite kulturom. A šta je sa

vašim praktikantom, upitao je direktor, zar mi niste rekli da ste zaposlili

praktikanta? Da, odgovorio je Pereira, ali njegovi članci su nezreli, barem zasad,

pritom nije umro nijedan zanimljiv književnik, osim toga, on je mlad momak,

tražio je odmor, mora da se sad negde brčka, ima već mesec dana kako se ne

javlja. A vi ga otpustite, doktore Pereira, rekao je direktor, šta će vam praktikant

koji ne zna da piše i koji ide na odmor? Dajmo mu još jednu priliku, uzvratio je

na to Pereira, u stvari treba da nauči zanat, on je samo neiskusan momak, od

nečega mora da počne. U tom trenutku razgovor je prekinuo umilni glas

gospođice Filipe. Oprostite, gospodine direktore, rekla je, imate poziv iz vlade,

čini mi se da je hitno. Dobro, profesore Pereira, rekao je direktor, pozvaću vas

za dvadesetak minuta, a vi se u međuvremenu lepo razbudite i rastopite malo

soli ispod jezika. Ako hoćete, pozvaću ja vas rekao je Pereira. Ne, uzvratio je

direktor, hoću da razgovaram na miru, pozvaću vas ja kada budem završio, do

viđenja.

Pereira je ustao i požurio da se na brzinu istušira. Pripremio je sebi kafu i

progutao jedan slani biskvit. Zatim se obukao i otišao u predsoblje. Zove me

direktor, rekao je slici svoje žene, čini mi se da obigrava kao mačka oko slanine

al’ nikako da kaže, ne znam šta hoće od mene, ali moraće da kaže, šta ti misliš o

tome? Slika njegove žene nasmešila se onim dalekim osmehom i Pereira je

zaključio: dobro, šta je tu je, da vidimo šta hoće direktor, ja nemam šta sebi da

prebacim, barem kada su novine u pitanju, ko šta radi ja samo prevodim

francuske pripovetke iz devetnaestog veka.

Seo je za sto u salonu i pomislio da napiše sećanje na Rilkea. Ali, kad sve

sabere, nije imao želju da piše bilo šta o Rilkeu, tom pomodaru i snobu koji se

kretao u visokom društvu, nek ide do đavola, pomislio je Pereira. Preveo je

nekoliko rečenica iz Bernanosovog romana, bilo je teže nego što je mislio,

barem na početku, a bio je tek na prvom poglavlju, još nije ušao u samu priču. U

tom trenutku zazvonio je telefon. Dobar dan, još jednom, profesore Pereira,

rekao je umilni glas gospođice Filipe, daću vam gospodina direktora. Pereira je

sačekao nekoliko sekundi, a potom se začuo direktorov glas, strog i isprekidan:

dobro, profesore Pereira, gde smo ono stali? Rekli ste mi da sam se zatvorio u

svoju redakciju u ulici Rodriga da Fonseke, gospodine direktore, kazao je

Pereira, ali ja u toj sobici radim, u njoj uređujem kulturu, u glavnoj redakciji ne

bih znao šta ću sa sobom, novinare ne poznajem, hroniku sam radio dugi niz

godina u drugim novinama, ali vi niste hteli da mi date taj posao, dali ste mi

kulturu, a s političkim novinarima nemam nikakve veze, ne znam zbog čega bih

dolazio u direkciju. Da li ste se izduvali, profesore Pereira?, upitao ga je

direktor. Oprostite, gospodine direktore, nisam hteo da se izduvam, samo sam

hteo da iznesem svoje razloge. Dobro, rekao je direktor, ali sad bih želeo da vam

postavim jedno prosto pitanje, zašto nikada nemate potrebu da porazgovarate sa

svojim direktorom? Zato što ste mi vi rekli da kultura nije vaš posao, gospodine

direktore, odgovorio je Pereira. Slušajte, profesore Pereira, rekao je direktor, ne

znam da li sedite na ušima ili zapravo nećete da čujete, problem je u tome što ja

zovem vas, razumete?, a trebalo bi da vi povremeno tražite da razgovarate sa

mnom, ali pošto tako stoje stvari, budući da vi nikako nećete da shvatite, ja

tražim da razgovaram s vama. Stojim vam na raspolaganju, rekao je Pereira, u

potpunosti na vašem raspolaganju. Dobro, zaključio je direktor, onda dođite u

novine u pet sati, a sada do viđenja i prijatan dan, profesore Pereira.

Pereira je primetio kako polako počinje da se preznojava. Presvukao je

košulju koja je bila mokra ispod pazuha i pomislio da ode u redakciju i tamo

sačeka pet popodne. A onda je rekao sebi da u redakciji nema nikakvog posla,

morao bi da se susretne sa Selešt i da isključi telefon, bolje da ostane kod kuće.

Vratio se za sto u trpezariji i počeo da prevodi Bernanosa. To je svakako bio

veoma složen roman, pa i spor, ko zna šta će misliti čitaoci ,,Ližboe” kad

pročitaju prvo poglavlje. Uprkos svemu, nastavio je da radi i preveo nekoliko

stranica. Kada je došlo vreme ručka, pomislio je da sam nešto spremi, ali u

ostavi više nije bilo zaliha. Pereira tvrdi da je pomislio kako bi možda mogao da

prezalogaji nešto u kafeu „Orhideja”, malo kasnije, pa da onda ode u novine.

Obukao je svetlo odelo, stavio crnu kravatu i izašao. Otišao je tramvajem do

Tereiro do Paso i tamo preseo za ulicu Alešandra Erkulana. Kada je ušao u kafe

„Orhideja” bilo je već tri, i konobar je raspremao stolove. Samo izvolite,

profesore Pereira, rekao je Manuel srdačno, za vas će se uvek nešto naći,

pretpostavljam da još niste ručali, težak je novinarski život. Eh, da, odgovorio je

Pereira, posebno za novinare koji ne znaju ništa kao što se nikad ništa ne zna u

ovoj zemlji, ima li nekih novosti? Izgleda da su bombardovani engleski brodovi

na pučini kod Barselone, odgovorio je Manuel, i da je jedan francuski putnički

brod praćen sve do Dardanela, to su italijanske podmornice, Italijani sjajno

upravljaju podmornicama, to im je specijalnost. Pereira je naručio limunadu bez

šećera i omlet s aromatičnim travama. Izabrao je mesto u blizini ventilatora, ali

toga dana ventilator je bio isključen. Isključili smo ga, rekao je Manuel, leto je

već na izmaku, jeste li čuli onu oluju prošle noći? Nisam, odgovorio je Pereira,

prespavao sam noć u jednom cugu, ali meni je i dalje vruće. Manuel je uključio

ventilator i doneo mu limunadu. Šta kažete na malo vina, profesore Pereira,

kada ću imati zadovoljstvo da vas poslužim vinom? Vino nije dobro za moje

srce, odgovorio je Pereira, imaš li neke jutarnje novine? Manuel je doneo

novine. Na naslovnoj strani je pisalo: Skulpture od peska na plaži Karkaveluša.

Ministar Nacionalnog sekretarijata za propagandu otvara izložbu malih

umetnika. Polovinu strane zauzimala je velika fotografija na kojoj su se videli

radovi dece umetnika sa plaže: sirene, čamci, brodovi i kitovi. Pereira je

okrenuo stranu. Tu je pisalo: Hrabar otpor portugalskog kontingenta u Španiji.

Uvodni naslov glasio je: „Naši vojnici se ističu u još jednoj bici uz podršku

italijanskih podmornica iz pozadine”. Pereira nije imao želju da pročita članak i

odložio je novine na stolicu. Pojeo je svoj omlet i popio još jednu limunadu bez

šećera. Zatim je platio račun, ustao, obukao sako, koji je bio skinuo, i krenuo

peške prema glavnoj redakciji ,,Ližboe”. Kada je stigao, bilo je četvrt do pet.

Ušao je u jedan kafe, tvrdi, i naručio lozu. Bio je siguran da će škoditi njegovom

srcu, ali je pomislio: šta je tu je. Zatim se popeo stepeništem stare zgrade u kojoj

se nalazila direkcija ,,Ližboe” i pozdravio gospođicu Filipu. Idem da vas

najavim, rekla je gospođica Filipa. Nema potrebe, odgovorio je Pereira, najaviću

se sam, tačno je pet, a gospodin direktor mi je zakazao u pet. Pokucao je na

vrata i začuo direktorov glas: napred. Pereira je zakopčao sako i ušao. Direktor

je bio preplanuo, veoma preplanuo, očigledno da se sunčao u banjskom parku.

Evo mene, gospodine direktore, rekao je Pereira, stojim vam na raspolaganju,

sve mi recite. To sve može stati u jednu rečenicu, Pereira, rekao je direktor, ima

više od mesec dana kako se nismo videli. Videli smo se u banji, rekao je Pereira,

i stekao sam utisak da ste zadovoljni. Odmor je odmor, grubo ga je presekao

direktor, ne govorimo o odmoru. Pereira se smestio na stolicu ispred pisaćeg

stola. Direktor je posegnuo za pisaljkom i stao da je vrti po stolu. Profesore

Pereira, rekao je direktor, voleo bih da vam se obraćam sa ti, ako dopuštate.

Kako god želite, odgovorio je Pereira. Slušaj, Pereira, rekao je direktor, mi se

poznajemo odnedavno, otkako su osnovane ove novine, ali ja znam da si ti

dobar novinar, gotovo trideset godina pratio si hroniku, dobro poznaješ život i

uveren sam da ćeš me razumeti. Daću sve od sebe, rekao je Pereira. Vidiš, rekao

je direktor, ovo poslednje nisam očekivao. A šta to?, upitao je Pereira. Onaj

hvalospev Francuskoj, rekao je direktor, izazvao si prilično negodovanja u

važnim krugovima. Koji hvalospev Francuskoj?, upitao je Pereira zaprepašćeno.

Pereira! uzviknuo je direktor, objavio si priču Alfonsa Dodea koja govori o ratu

sa Nemcima i koja se završava rečima: živela Francuska! To je priča iz

devetnaestog veka, odgovorio je Pereira. Da, to je priča iz devetnaestog veka,

nastavio je direktor, ali ona svejedno govori o ratu s Nemačkom, a tebi je

sigurno poznato, Pereira, da je Nemačka naš saveznik. Naša vlada nije pravila

nikakve saveze, usprotivio se Pereira, barem ne zvanično. Ma, hajde, Pereira,

rekao je direktor, mućni malo glavom, ako nema saveza, ima barem naklonosti,

velike naklonosti, mi razmišljamo kao Nemačka, u spoljnoj i u unutrašnjoj

politici, i pružamo pomoć španskim nacionalistima kao što to čini Nemačka. Ali

u cenzuri nije bilo primedbi, počeo je da se brani Pereira, priču su glatko pustili.

U cenzuri sede seljačine, rekao je direktor, neznalice i polupismeni, direktor

cenzure je pametan čovek, moj blizak prijatelj, ali on ne može lično da pročita

probne otiske svih portugalskih novina, ostali su tek činovnici, jadni policajci

plaćeni da spreče objavljivanje subverzivnih reči kao što su socijalizam i

komunizam, oni nisu mogli da shvate Dodeovu priču koja se završava usklikom

živela Francuska, mi smo ti koji treba da budu budni, da budu oprezni, mi,

novinari s iskustvom u istoriji i kulturi, mi treba sami sebe da nadziremo. Ja sam

taj koga nadziru, tvrdi da je rekao Pereira, zaista, ima neko ko me nadzire. Ne

razumem, Pereira, rekao je direktor, šta time hoćeš da kažeš? Hoću da kažem da

imam centralu u redakciji, rekao je Pereira, više ne primam direktne pozive, svi

idu preko Selešt, kućepaziteljke zgrade. Tako je u svim redakcijama, uzvratio je

direktor, ako si odsutan tu je neko ko prima pozive i odgovara umesto tebe. Da,

rekao je Pereira, ali kućepaziteljka je policijski doušnik, u to sam siguran. Ma,

hajde, Pereira, rekao je direktor, policija nas štiti, bdije nad našim snovima,

trebalo bi da joj budeš zahvalan. Ja nisam nikome zahvalan, gospodine

direktore, odgovorio je Pereira, zahvalan sam jedino na svom profesionalizmu i

na uspomeni na svoju ženu. Zbog lepih uspomena treba uvek biti zahvalan,

složio se direktor, nego, Pereira, pre nego što objaviš kulturni dodatak, moraš mi

ga pokazati, to je ono što tražim. Ali, ja sam vam rekao da je reč o patriotskoj

priči, navaljivao je Pereira, a vi ste me ohrabrili, uveravajući me da nam je

patriotizam u ovom trenutku i te kako potreban. Direktor je zapalio cigaretu i

počešao se po glavi. Portugalski patriotizam, rekao je, ne znam da li me pratiš,

Pereira, portugalski patriotizam, ti uporno objavljuješ francuske priče, Francuzi

nam nisu simpatični, ne znam da li me pratiš, nije ni važno, slušaj me dobro,

našim čitaocima je potreban jedan valjan portugalski kulturni dodatak, u

Portugaliji postoji na desetine pisaca među kojima možeš da biraš, pa i onih iz

devetnaestog veka, za naredni broj izaberi neku priču Esa du Keiroša, koji je

dobro poznavao Portugaliju, ili Kamila Kaštela Branka, koji je pevao o strasti i

koji je vodio zaista sjajan, uzbudljiv život ispunjen brojnim ljubavima i

tamnovanjem. ,,Ližboa” nije nikakav ksenofilan list, a ti treba da nađeš svoje

korene, da se vratiš svojoj zemlji, kako bi rekao kritičar Burapotaš. Nisam čuo

za njega, odgovorio je Pereira. On je kritičar nacionalista, objasnio je direktor,

piše za našu konkurenciju, tvrdi da portugalski pisci treba da se vrate svojoj

zemlji. Ja nikada nisam napuštao svoju zemlju, rekao je Pereira, zaboden sam tu

poput klina. U redu, prihvatio je direktor, ali moraš da me pitaš svaki put kad

nešto planiraš, ne znam da li si shvatio? Savršeno sam shvatio, rekao je Pereira i

otkopčao prvo dugme na sakou. Dobro, završio je direktor, mislim da je naš

razgovor završen, voleo bih da nas dvojica ostanemo u dobrim odnosima.

Naravno, rekao je Pereira, i oprostio se.

Kada je izašao, napolju je duvao snažan vetar koji je povijao krošnje

drveća. Pereira je krenuo peške, a zatim stao ne bi li uhvatio neki taksi. Bio je u

nedoumici da li da večera u kafeu „Orhideja”, ali onda se predomislio i

zaključio da je najbolje da kod kuće popije belu kafu. Taksija, nažalost, nije bilo

ni za lek, te je morao da čeka dobrih pola sata, tvrdi.

22.

Narednog dana, Pereira je ostao kod kuće, tvrdi. Ustao je kasno,

doručkovao i odložio Bernanosov roman, jer ga ,,Ližboa” ionako neće objaviti.

Pretražio je biblioteku i našao sabrana dela Kamila Kaštela Branka. Izabrao je

nasumice jednu novelu i počeo da čita prvu stranu. Zaključio je da je

depresivna, nije imala onu francusku lakoću i ironiju, radnja je bila mračna,

nostalgična, puna problema i s obiljem tragedija. Pereira se ubrzo zamorio.

Poželeo je da porazgovara sa slikom svoje žene, ali je odložio razgovor za

kasnije. Zatim je sebi napravio kajganu bez aromatičnih trava, pojeo je do

poslednje mrvice i otišao da prilegne, ubrzo je zaspao i usnio divan san. Zatim

je ustao i premestio se u fotelju da gleda u prozore. Sa prozora njegove kuće

videle su se palme iz kasarne preko puta i povremeno bi se oglasila truba.

Pereira nije umeo da razlikuje te zvonke poruke jer nije služio vojsku, pa su to

za njega bili tek nepovezani zvuci. Zagledao se u listove palme što su se savijali

pod naletima vetra i pomislio na svoje detinjstvo. Tako je proveo znatan deo

popodneva, razmišljajući o svom detinjstvu, ali to je nešto o čemu Pereira ne

želi da govori, jer nema nikakve veze sa ovom pričom, tvrdi.

Negde oko četiri po podne oglasilo se zvono na vratima. Pereira se trgnuo

iz svog sanjarenja, ali se nije pomerio. Začudilo ga što neko zvoni na njegova

vrata, pomislio je da se možda Pijedad vratila iz Setubala, da je njena sestra,

nekom srećom, operisana pre roka. Zvono se ponovo oglasilo, uporno, dva puta

dugačko. Pereira se pridigao i pritisnuo dugme koje je otvaralo kapiju. Sačekao

je na stepeništu, čuo je kapiju kako se sasvim polako zatvara i korake koji se

žurno penju. Kada je osoba koja je ušla stigla na odmorište, Pereira nije mogao

da je prepozna zato što je na stepeništu bio mrak i zato što njegov vid više nije

bio tako dobar.

Zdravo, profesore Pereira, rekao je glas koji je Pereira prepoznao, ja sam,

mogu li da uđem? Bio je to Monteiro Rosi, Pereira ga je propustio i odmah

zatvorio vrata. Monteiro Rosi je stao u predsoblju, u ruci je držao malu torbu,

bio je u košulji kratkih rukava. Oprostite, profesore Pereira, rekao je Monteiro

Rosi, kasnije ću vam sve objasniti, ima li koga u zgradi? Kućepaziteljka je u

Setubalu, rekao je Pereira, stanari sa gornjeg sprata su ostavili prazan stan,

preselili su se u Porto. Mislite da me je neko video?, upitao je Monteiro Rosi

zabrinuto. Preznojavao se i pomalo zaplitao jezikom. Ne verujem, rekao je

Pereira, ali šta radite ovde, odakle dolazite? Kasnije ću vam objasniti, profesore

Pereira, rekao je Monteiro Rosi, morao bih odmah da se istuširam i promenim

košulju, na izmaku sam snaga. Pereira ga je otpratio do kupatila i dao mu svoju

čistu košulju, onu kaki boje. Biće vam malo široka, rekao je, al’ šta je tu je. Dok

se Monteiro Rosi kupao, Pereira je otišao u predsoblje i stao ispred slike svoje

žene. Želeo je da joj kaže neke stvari, tvrdi, da mu je Monteiro Rosi banuo u

kuću, na primer, i još mnogo toga. Ali nije rekao ništa, odložio je razgovor za

kasnije i vratio se u salon. Monteiro Rosi se pojavio u prevelikoj Pereirinoj

košulji koja je landarala oko njega. Hvala, profesore Pereira, rekao je, mrtav

sam od umora, hteo bih da vam ispričam puno toga, ali sam zaista mrtav

umoran, možda bi trebalo da malo odremam. Pereira ga je odveo do spavaće

sobe i rasprostro preko kreveta pamučni pokrivač. Ispružite se ovde, rekao mu

je, izujte se, nemojte spavati obuveni jer se telo onda ne odmara, i ne brinite, ja

ću vas kasnije probuditi. Monteiro Rosi je legao i Pereira je zatvorio vrata i

vratio se u salon. Odložio je novele Kamila Kaštela Branka, ponovo je uzeo

Bernanosa i bacio se na prevod ostatka poglavlja. Ako nije mogao da ga objavi

u ,,Ližboi”, šta je tu je, pomislio je, možda je mogao da ga objavi u celosti, tako

bi Portugalci barem dobili jednu dobru knjigu za čitanje, ozbiljnu knjigu,

moralnu, koja se bavi suštinskim problemima, knjigu koja bi podstakla čitaoce

da se pozabave svojom savešću, pomislio je Pereira.

U osam sati, Monteiro Rosi je i dalje spavao. Pereira je otišao u kuhinju,

ulupao četiri jaja, stavio u njih kašičicu dižonskog senfa i mrvicu origana i

majorana, želeo je da spremi ukusan omlet s aromatičnim travama, verovatno je

Monteiro Rosi gladan kao vuk, pomislio je. Postavio je za dvoje u salonu,

raširio beli stolnjak, stavio tanjire iz Kaldaš da Rainje, koje mu je poklonio Silva

za venčanje, i stavio je dve sveće u dva svećnjaka. Zatim je pošao da probudi

Monteira Rosija, ali je ušao u sobu veoma polako jer mu je u stvari bilo žao da

ga budi. Momak je ležao na leđima i spavao, dok mu je jedna ruka visila s

kreveta. Pereira ga je pozvao, ali Monteira Rosi je i dalje spavao. Pereira ga je

zatim prodrmao po ruci i rekao: Monteiro Rosi, vreme je za večeru, ako

nastavite da spavate, nećete moći noćas da zaspite, bolje da ustanete i stavite

nešto u usta. Monteiro Rosi je skočio s kreveta, prestravljen. Ne brinite, rekao je

Pereira, to sam ja, profesor Pereira, ovde ste na sigurnom. Otišli su u salon i

profesor Pereira je upalio sveće. Dok je spremao omlet ponudio je Monteira

Rosija paštetom iz konzerve koja je ostala od zaliha, i upitao ga iz kuhinje: šta

vam se dogodilo, Monteiro Rosi? Hvala, odgovorio je Monteiro Rosi, hvala na

gostoprimstvu, profesore Pereira, a hvala i na novcu koji ste mi poslali, Marta

mi ga je prosledila. Pereira je izneo omlet na sto i namestio salvetu oko vrata.

Dakle, Monteiro Rosi, upitao je, šta se dešava? Monteiro Rosi se bacio na hranu

kao da danima ništa nije okusio. Polako, tako ćete se udaviti, rekao je Pereira,

jedite polako, ima i sira, pričajte mi. Monteiro Rosi je progutao zalogaj i rekao:

moj rođak je uhapšen. Gde, upitao je Pereira, u pansionu gde sam ga odveo? Ma

kakvi, odgovorio je Monteiro Rosi, uhapšen je u Alentežu dok je vrbovao

Alentežane, pravo je čudo što sam ja uspeo da pobegnem. I šta sad?, upitao je

Pereira. Sad me progone, profesore Pereira, odgovorio je Monteiro Rosi, siguran

sam da me traže po čitavoj Portugaliji, sinoć sam uhvatio autobus, stigao sam do

Bareira, zatim sam išao trajektom, od Kaiš de Sodrea dovde došao sam peške jer

nisam imao novca za prevoz. Zna li neko da ste ovde?, upitao je Pereira. Niko,

odgovorio je Monteiro Rosi, čak ni Marta, nego, hteo bih da stupim u kontakt sa

njom, želeo bih da javim barem Marti da sam na sigurnom, jer vi me nećete

oterati, zar ne, profesore Pereira? Možete ostati ovde koliko god želite,

odgovorio je Pereira, do polovine septembra sigurno, dok se ne vrati Pijedad,

kućepaziteljka zgrade koja je i moja kućna pomoćnica, Pijedad je žena od

poverenja, ali ona je kućepaziteljka, a kućepaziteljke razgovaraju s drugim

kućepaziteljkama, vaše prisustvo ne bi ostalo neprimećeno. Pa dobro, rekao je

Monteiro Rosi, do petnaestog septembra sigurno ću naći neki smeštaj, a sada bih

mogao da razgovaram s Martom. Slušajte, Monteiro Rosi, rekao je Pereira,

zaboravite sada Martu, dok ste u mojoj kući nećete razgovarati ni sa kim, smirite

se i odmorite. A šta vi radite, profesore Pereira, upitao je Monteiro Rosi, da li se

i dalje bavite nekrolozima i sećanjima? Povremeno, odgovorio je Pereira, ali

članci koje ste mi poslali nisu za objavljivanje, stavio sam ih u jednu fasciklu u

redakciji, ne znam zašto ih ne bacim. Vreme je da vam nešto priznam,

promrmljao je Monteiro Rosi, oprostite mi što vam to govorim tek sada, ali ti

tekstovi nisu baš roba iz mog dućana. A šta bi to tačno trebalo da znači?, upitao

je Pereira. Pa, eto, profesore Pereira, istina je da mi je Marta mnogo pomogla,

delom ih je ona napisala, osnovne ideje su njene. Čini mi se da je to veoma

nedolično, primetio je Pereira. Ah, odgovorio je Monteiro Rosi, ne znam baš

koliko, a vi, profesore Pereira, da li vi uopšte znate šta uzvikuju španski

nacionalisti?, uzvikuju viva la muerte, a ja o smrti ne umem da pišem, ja volim

život, profesore Pereira, i nikada ne bih bio u stanju da sam pišem nekrologe, da

govorim o smrti, ja stvarno nisam u stanju da o tome govorim. U suštini vas

razumem, tvrdi da je rekao Pereira, ni meni to više nije lako.

Spustila se noć i sveće su rasipale slabašnu svetlost. Ne znam zašto činim

sve ovo za vas, Monteiro Rosi, rekao je Pereira. Možda zato što ste dobar čovek,

odgovorio je Monteiro Rosi. Suviše je jednostavno, primetio je Pereira, svet je

prepun dobrih ljudi koji ne idu unaokolo tražeći nevolje. Onda ne znam, rekao je

Monteiro Rosi, zaista ne bih znao. Problem je u tome što ni ja ne znam, rekao je

Pereira, do pre nekoliko dana postavljao sam sebi mnoga pitanja, ali možda je

bolje da prestanem da se pitam. Izneo je na sto bocu s trešnjama u rakiji i

Monteiro Rosi je ispio punu čašu. Pereira je uzeo samo jednu trešnju i malo

soka, jer se plašio da ne pokvari svoju dijetu.

Pričajte mi kako je bilo, zamolio ga je Pereira, šta ste dosad radili u

Alentežu? Obišli smo čitavu oblast, uzduž i popreko, odgovorio je Monteiro

Rosi, zaustavljali smo se na proverenim mestima, tamo gde je bilo više

komešanja. Oprostite, prekinuo ga je Pereira, ali vaš rođak mi ne liči na osobu

koja je sposobna za to, ja sam ga samo jedared video, ipak delovao mi je pomalo

izgubljeno, čak budalasto, a pritom još i ne govori portugalski. Da, kazao je

Monteiro Rosi, ali on je po zanimanju slovoslagač, ume da izrađuje dokumenta,

nema mu ravnog u falsifikovanju pasoša. Onda je mogao bolje da falsifikuje

svoj, rekao je Pereira, imao je argentinski pasoš i na kilometar se videlo da je

lažan. Taj nije radio on, usprotivio se Monteiro Rosi, dobio ga je u Španiji. I na

kraju?, upitao je Pereira. Ništa, odgovorio je Monteiro Rosi, u Portalegru smo

našli jednu proverenu štampariju i moj rođak se dao na posao, uradili smo

veliku stvar, moj rođak je napravio priličan broj pasoša, dobar deo smo razdelili,

ostatak je kod mene jer više nismo imali vremena. Monteiro Rosi se mašio za

torbu koju je ostavio na fotelji i zavukao ruku u nju. Evo šta mi je ostalo, rekao

je. Stavio je na sto svežanj pasoša, moglo ih je biti dvadesetak. Dragi moj

Monteiro Rosi, potpuno ste sišli s uma, rekao je Pereira, šetate s tim u torbi kao

da su karamele, ako vas uhvate s tim dokumentima, crno vam se piše.

Pereira je uzeo pasoše i rekao: sakriću ih. Pomislio je da ih stavi u neku

fioku, ali mu to nije bilo dovoljno sigurno mesto. Zatim je otišao u predsoblje i

ubacio ih iza knjiga u biblioteci, baš iza slike svoje žene. Oprosti, rekao je slici,

ali ovde niko neće da zagleda, ovo je najsigurnije mesto u kući. Onda se vratio u

salon i rekao: kasno je, možda je najbolje da pođemo na počinak. Ja moram da

se čujem sa Martom, rekao je Monteiro Rosi, brine se, ne zna šta se desilo sa

mnom, moguće je da misli da su i mene uhapsili. Slušajte, Monteiro Rosi, rekao

je Pereira, sutra ću ja pozvati Martu i to iz javne govornice, bolje je da se

večeras primirite i da idete u krevet, zapišite mi broj telefona na ovom listu.

Ostaviću vam dva broja, rekao je Monteiro Rosi, ako se ne javi na jednom,

sigurno će se javiti na drugom, ako se ne javi ona lično, tražite Liz Delonej, sada

se tako zove. Znam, priznao je Pereira, sreo sam je ovih dana, osušila se kao

prut, ne može je čovek prepoznati, taj život joj ne prija, Monteiro Rosi, sasvim

će je uništiti, a sada laku noć.

Pereira je ugasio sveće i upitao se zašto je ušao u čitavu tu priču, zašto je

primio Monteira Rosija, zašto da telefonira Marti i ostavlja šifrovane poruke,

zašto da ulazi u stvari koje ga se ne tiču? Možda zato što je Marta toliko oslabila

i što su joj na leđima štrčale dve koščate lopatice, kao dva pileća krilca? Možda

zato što Monteiro Rosi nije imao oca i majku koji bi mu pružili utočište? Možda

zato što je bio u Paredeu i što mu je doktor Kardozo izneo svoju teoriju o savezu

duša? Pereira to nije znao, a ni danas ne bi mogao sebi da odgovori. Onda je

ipak odlučio da ode na počinak jer je sutradan hteo da ustane rano i da valjano

isplanira dan, ali pre nego što je otišao da legne, svratio je na trenutak u

predsoblje i pogledao sliku svoje žene. I Pereira joj se nije obratio, samo joj je

nežno mahnuo rukom, tvrdi.

23.

Tog jutra pred kraj avgusta Pereira se probudio u osam, tvrdi. U toku noći

se budio nekoliko puta i čuo je kako pljušti kiša u krošnjama palmi u dvorištu

kasarne preko puta. Ne seća se da je sanjao, spavao je rastrzano, na mahove je

sigurno nešto i sanjao, ali se ne seća. Monteiro Rosi je spavao na kauču u

salonu, u pidžami koja ma je praktično izigravala čaršav, s obzirom na veličinu.

Spavao je sav zgrčen, kao da mu je hladno i Pereira ga je pokrio vunenim

ćebetom sa škotskom šarom, nežno, da ga ne bi probudio. Kretao se kroz kuću

na prstima, da ne pravi buku, spremio je sebi kafu i otišao u nabavku u

bakalnicu na uglu ulice. Pazario je četiri konzerve sardina, tuce jaja, paradajz,

dinju, hleb, osam kroketa od bakalara, onih gotovih, koje treba samo podgrejati

u rerni. Onda je ugledao jednu malu dimljenu pršutu kako visi na kuki, uvaljanu

u papriku, pa je i nju pazario. Rešili ste da obnovite zalihe, profesore Pereira,

primetio je bakalin. Da znate da jesam, odgovorio je Pereiera, moja kućna

pomoćnica neće doći pre polovine septembra, kod sestre je u Setubalu, pa

moram sam da se snalazim, ne mogu da idem u nabavku svako jutro. Ako vam

treba neko pošteno čeljade da vam malo pospremi po kući, imam pravu osobu

za vas, rekao je bakalin, stanuje gore uz ulicu, prema Grasi, ima malo dete i muž

ju je napustio, osoba je od poverenja. Ne hvala, odgovorio je Pereira, hvala

gospodine Fransiško, radije ne bih, ne znam šta bi Pijedad na to rekla, kućne

pomoćnice su ljubomorne jedna na drugu i mogla bi da se oseti odbačenom,

možda na zimu, to možda nije loša ideja, ali sada je najbolje da sačekam da se

vrati Pijedad.

Pereira je ušao u kuću i stavio namirnice u hladnjak. Monteiro Rosi je

spavao. Pereira mu je ostavio ceduljicu. „Imate jaja s pršutom ili podgrejte

krokete od bakalara, možete ih podgrejati u tiganju, ali sa veoma malo ulja,

inače se pretvore u kašu, prijatan ručak i ne brinite, ja se vraćam predveče,

razgovaraću s Martom, do skorog viđenja, Pereira.”

Izašao je iz kuće i uputio se u redakciju. Kada je stigao, zatekao je Selešt

u svom kokošinjcu kako se zanima nekim kalendarom. Dobar dan, Selešt, javio

se Pereira, ima li novosti? Ni poziva, ni pošte, odgovorila je Selešt. Pereira je

odahnuo, dobro je da ga niko nije tražio. Popeo se u radakciju i isključio telefon,

zatim je uzeo priču Kamila Kaštela Branka i pripremio je za štampariju. Oko

deset je pozvao novine i javio mu se ljupki glas gospođice Filipe. Ovde doktor

Pereira, rekao je Pereira, želeo bih da razgovaram sa direktorom. Filipe je

prebacila vezu i direktor se javio: halo. Ovde profesor Pereira, rekao je Pereira,

hteo sam samo da se javim, gospodine direktore. Dobro je, rekao je direktor, jer

juče sam vas tražio, ali niste bili u redakciji. Juče mi nije bilo dobro, slagao je

Pereira, ostao sam kod kuće zato što me je mučilo srce. Razumem, profesore

Pereira, rekao je direktor, ali voleo bih da znam kakvi su vam planovi za sledeće

kulturne dodatke. Objavljujem jednu priču Kamila Kaštela Branka, odgovorio je

Pereira, kao što ste mi vi savetovali, gospodine direktore, mislim da će jedan

portugalski pisac iz devetnaestog veka sasvim odgovarati, šta vi mislite?

Savršeno, odgovorio je direktor, ali voleo bih da nastavite i sa rubrikom sećanja.

Razmišljao sam o Rilkeu, odgovorio je Pereira, ali ništa nisam napisao, čekao

sam vaš blagoslov. Rilke, kazao je direktor, ime mi nešto govori. Rajner Marija

Rilke, objasnio je Pereira, rođen je u Čehoslovačkoj, ali je praktično austrijski

pesnik, pisao je na nemačkom, umro je dvadeset šeste. Slušajte, Pereira, kazao

je direktor, kao što sam vam već rekao, ,,Ližboa” postaje ksenofilan list, zašto

ne napišete sećanje na nekog domaćeg pesnika, zašto ne napišete nešto o našem

velikom Kamoišu? Kamoišu, na to će Pereira, ali Kamoiš je umro hiljadu petsto

osamdesete, pre gotovo četiristo godina. Da, kazao je direktor, ali je on naš

veliki nacionalni pesnik, uvek je veoma aktuelan, uostalom, znate li šta je uradio

Antonio Feru, direktor Nacionalnog sekretarijata za propagandu, odnosno

ministarstva kulture, pala mu je na pamet briljantna zamisao da spoji dan

Kamoiša sa Danom nacije, toga dana se slavi veliki epski pesnik i portugalska

nacija, a i vi biste mogli da napišete sećanje. Ali, dan Kamoiša je deseti juni,

usprotivio se Pereira, gospodine direktore, kakvog smisla ima slaviti dan

Kamoiša krajem avgusta? Desetog juna ionako još nismo imali kulturni dodatak,

objasnio je direktor, to takođe možete napomenuti u tekstu, a Kamoiša možete

slaviti uvek, on je naš veliki nacionalni pisac, pomenite i Dan nacije, dovoljno je

nešto sasvim kratko kako bi čitaoci shvatili. Oprostite mi, gospodine direktore,

odgovorio je skrušeno Pereira, ali slušajte, želim nešto da vam kažem, mi smo

poreklom Luzijadi, zatim smo imali Rimljane i Kelte, a onda su došli Arapi,

koju to tačno naciju mi Portugalci možemo da slavimo? Portugalsku naciju,

odgovorio je direktor, izvinite Pereira, ali čini mi se da vaša primedba nije na

mestu, mi smo Portugalci, otkrili smo svet, ostvarili smo najveće pomorske

poduhvate na zemaljskoj kugli, a tad kada smo sve to radili, u šesnaestom veku,

već smo bili Portugalci, mi to jesmo i vi to veličajte, Pereira. Direktor je zatim

napravio pauzu, pa nastavio: Pereira, poslednji put smo bili na ti, ne znam zašto

ti i dalje govorim vi. Kako god želite, gospodine direktore, odgovorio je Pereira,

možda je kriv telefon. Biće da je tako, rekao je direktor, u svakom slučaju,

slušaj me dobro, Pereira, hoću da ,,Ližboa” budu vrlo portugalske novine čak i

po svom kulturnom dodatku i ako ti ne želiš da pišeš sećanje na Dan nacije,

moraš uraditi barem sećanje na Kamoiša, i to je već nešto.

Pereira je pozdravio direktora i spustio slušalicu. Antonio Fero, pomislio

je, taj strašni Antonio Fero, najgore je što je inteligentan i lukav, kad samo

pomisli da je bio prijatelj Fernanda Pesoe, ali šta je tu je, zaključio je, i taj Pesoa

je birao bajne prijatelje. Pokušao je da napiše sećanje na Kamoiša, i to ga je

zamajalo do pola jedan. Onda je sve odložio. Do đavola i Kamoiš, pomislio je

veliki pesnik koji veliča herojstvo Portugalaca, jako mi je to herojstvo, kazao je

u sebi Pereira. Obukao je sako i uputio se prema kafeu „Orhideja”. Ušao je i seo

za uobičajeni sto. Manuel mu je žurno prišao i Pereira je naručio riblju salatu.

Jeo je polako, veoma polako, a onda je otišao do telefona. U ruci je držao

ceduljicu sa brojevima koje mu je dao Monteiro Rosi. Prvi broj je zvonio dugo,

ali se niko nije javljao. Pereira je pokušao ponovo, toliko puta mu se dešavalo

da pogreši. Broj je zvonio dugo, ali se niko nije javljao. Onda je okrenuo drugi

broj. Javio se neki ženski glas. Halo, rekao je Pereira, želeo bih da razgovaram

sa gospođicom Delonej. Ne poznajem je, odgovorio je ženski glas sumnjičavo.

Dobar dan, ponovio je Pereira, tražim gospođicu Delonej. Oprostite, a ko ste

vi?, upitao je ženski glas. Slušajte gospođice, rekao je Pereira, ima hitnu poruku

za Liz Delonej, dajte mi je, molim vas. Nema ovde nikakve Liz, rekao je ženski

glas, čini mi se da ste pogrešili, ko vam je dao ovaj broj? Najmanje je važno ko

mi ga je dao, odvratio je Pereira, uostalom, ako ne mogu da razgovaram sa Liz,

onda mi dajte Martu. Martu?, začudio se ženski glas, koju Martu, na ovom svetu

ima toliko Marti. Pereira se setio da ne zna kako se Marta preziva pa je

jednostavno rekao: Marta je jedna mršava devojka plave kose koja se odaziva i

na ime Liz Delonej, ja sam njen prijatelj i imam za nju važnu poruku. Žalim,

rekao je ženski glas, ali ovde ne postoji nikakva Marta i nikakva Liz, do viđenja.

Telefon je kliknuo i Pereira je stajao sa slušalicom u ruci. Prekinuo je vezu i

vratio se za svoj sto. Čime mogu da vas uslužim?, upitao je Manuel, užurbano

mu prilazeći. Pereira je naručio limunadu sa šećerom, zatim upitao: ima li

zanimljivih novosti? Biće ih večeras u osam, rekao je Manuel, imam prijatelja

koji hvata radio London, ako hoćete, sutra ću vam sve ispričati.

Pereira je popio svoju limunadu i platio račun. Izašao je i krenuo u

redakciju. Zatekao je Selešt u svom kokošinjcu, i dalje zadubljenu u svoj

kalendar. Ima li nešto novo?, upitao je Pereira. Bio je jedan telefonski poziv za

vas, rekla je Selešt, neka žena, ali nije htela da kaže zašto zove. Da li se

predstavila?, upitao je Pereira. Rekla je neko strano ime, odgovorila je Selešt, ali

nisam zapamtila. Zašto niste zapisali?, prebacio joj je Pereira, vi radite na

centrali, Selešt, treba da zapisujete poruke. Jedva da umem da pišem i

portugalski, odgovorila je Selešt, a zamislite tek neko strano ime, bilo je to neko

komplikovano ime. Pereira je osetio snažno uzbuđenje i upitao: i šta vam je

rekla ta žena, šta vam je rekla, Selešt? Rekla je da ima nekakvu poruku za vas i

da traži gospodina Rosija, kakvo čudno ime, ja sam odgovorila da ovde nema

nikakvog Rosija, da je ovo kulturna redakcija ,,Ližboe”, onda sam zvala glavnu

redakciju jer sam mislila da ću vas tamo naći, htela sam da vas obavestim, ali

vas nije bilo i ostavila sam poruku da vas je tražila neka gospođa strankinja,

izvesna Liz, sad sam se setila. I vi ste im rekli da su tražili gospodina Rosija?,

upitao je Pereira. Ne, profesore Pereira, odgovorila je Selešt prefrigano, to

nisam rekla, činilo mi se da nije važno, kazala sam samo da vas je tražila

izvesna Liz, ne sekirajte se, profesore Pereira, ako im trebate, naći će vas.

Pereira je pogledao na sat. Bilo je četiri po podne, odlučio je da se ne penje, te

pozdravio Selešt. Slušajte, Selešt, rekao je, idem kući jer se ne osećam dobro,

ako me neko traži, recite da zove na kuću, sutra možda neću doći u redakciju, vi

preuzmite moju poštu.

Kada je stigao kući bilo je već sedam. Dugo se zadržao na Tereiro do

Paso, na jednoj klupi, posmatrajući trajekte koji su polazili ka drugoj obali Teža.

Bilo je predivno to kasno popodne, i Pereira je želeo da uživa u njemu. Zapalio

je cigaru i žudno uvlačio dimove. Sedeo je na klupi okrenutoj prema reci i kraj

njega je seo jedan prosjak s usnom harmonikom, koji mu je svirao stare pesme

iz Koimbre.

Kada je Pereira ušao u kuću, nije odmah video Monteira Rosija i to ga je

uzbunilo, tvrdi. Ali Monteiro Rosi je bio u kupatilu gde je obavljao ritualno

kupanje. Upravo se brijem, profesore Pereira, doviknuo je Monteiro Rosi, biću

gotov za pet minuta. Pereira je skinuo sako i postavio sto. Stavio je tanjire iz

Kaldaš da Rainje, one od prethodne večeri. Doneo je na sto dve sveće koje je

kupio tog jutra. Zatim je otišao u kuhinju, neodlučan šta da spremi za večeru.

Ko zna zašto mu je palo na pamet da spremi neko italijansko jelo, on čak i ne

poznaje italijansku kuhinju. Pomislio je da izmisli nešto, tvrdi Pereira. Odsekao

je poveće parče pršute i iseckao ga na kockice, zatim uzeo dva jaja koja je

ulupao, u to stavio strugani sir i pršutu, dodao origano i majoran, sve to

izmešao, a onda pristavio lonac s vodom za špagete. Kada je voda provrila,

stavio je špagete koje su odavno stajale u ostavi. Monteiro Rosi se pojavio svež

kao ruža, u Pereirinoj košulji kaki boje, koja je kao čaršav lepršala oko njega.

Pomislio sam da napravim neko italijansko jelo, rekao je Pereira, ne znam da li

je zaista italijansko, verovatno je neka izmišljotina, ali je barem pastašuta.

Kakva divota, uzviknuo je Monteiro Rosi, nisam je jeo čitavu večnost. Pereira je

upalio sveće i poslužio špagete. Pokušao sam da telefoniram Marti, rekao je, ali

na prvom broju se niko nije javljao, a na drugom se javila neka gospođa koja se

pravila luda, rekao sam čak da želim da razgovaram sa Martom, ali ništa nije

pomoglo, kada sam stigao u redakciju, kućepaziteljka mi je kazala da me je

neko tražio, verovatno Marta, ali tražila je vas, možda je to bilo neoprezno sa

njene strane, kako god bilo, neko sada možda zna da sam ja u kontaktu sa vama,

mislim da će nam to doneti probleme. I šta ja sad da radim?, upitao je Monteiro

Rosi. Ako imate neko sigurnije mesto, bilo bi bolje da odete, a ako nemate,

ostanite ovde pa ćemo videti, odgovorio je Pereira. Izneo je na sto trešnje u

rakiji i uzeo jednu, bez soka. Monteiro Rosi je napunio čašu. U tom trenutku

začulo se kucanje na vratima. Udarci su bili snažni, kao da neko hoće da provali

vrata. Pereira se zapitao kako su uspeli da otvore donju kapiju, i nekoliko

sekundi je sedeo u tišini. Udarci su se ponovili, ovoga puta još silovitije. Ko je,

upitao Pereira ustajući, šta hoćete? Otvorite, policija, otvorite vrata ili ćemo ih

razneti mecima, odgovorio je jedan glas. Monteiro Rosi je navrat-nanos potrčao

prema sobama, smogao je tek snage da izgovori: dokumenta, profesore Pereira,

sakrijte dokumenta. Već su na sigurnom, umirio ga je Pereira, i pošao prema

ulazu da otvori vrata. Kada je prošao pored slike svoje žene, dobacio je

zaverenički pogled tom dalekom osmehu. A zatim je otvorio vrata, tvrdi.

24.

Tvrdi Pereira da ih je bilo trojica u civilnom odelu i da su bili naoružani

pištoljima. Prvi koji je ušao bio je onizak i suvonjav, s brčićima i kestenjastom

bradicom. Politička policija, rekao je suvonjavi čovečuljak naredbodavnim

tonom, moramo da pretresemo stan, tražimo jednu osobu. Pokažite mi svoju

legitimaciju, usprotivio se Pereira. Suvonjavi čovečuljak se obratio svojim

kompanjonima, dvojici klipana u crnom, i rekao: hej, momci, jeste li čuli, šta

velite na ovo? Jedan od njih uperio je pištolj prema Pereirinim ustima i

procedio: je l’ ti ovo dovoljna legitimacija, mešino? Ajde, momci, rekao je

suvonjavi čovečuljak, nemojte tako s našim profesorom Pereirom, on je dobar

novinar, piše za jedan cenjeni list, možda previše katolički orijentisan, ne

kažem, ali na liniji. A onda je nastavio: čujte, profesore Pereira, nemojte da nas

zamajavate, nismo došli ovde da ćaskamo i ne volimo da gubimo vreme,

uostalom, znamo da vi nemate nikakve veze sa tim, vi ste pošten čovek,

jednostavno niste shvatili s kim imate posla, poklonili ste poverenje jednom

sumnjivom tipu, ali ja ne želim da vam pravim probleme, samo nas pustite da

radimo svoj posao. Ja uređujem kulturni dodatak ,,Ližboe”, rekao je Pereira,

hoću da razgovaram sa nekim, hoću da pozovem svog direktora, da li on zna da

ste u mojoj kući? Ma hajte, profesore Pereira, odgovorio je suvonjavi čovečuljak

medenim glasom, zar mislite da mi u policiji o svojim akcijama prvo

obavestimo vašeg direktora, ma o čemu vi to pričate? Ali vi niste policija,

uzjogunio se Pereira, niste nadležni, u civilu ste, nemate nikakvu dozvolu za

ulazak u moju kuću. Suvonjavi čovečuljak se ponovo, uz osmeh, obratio onoj

dvojici klipana: domaćin je tvrdoglav, momci, pitam se šta treba da uradimo da

ga ubedimo? Čovek koji je držao pištolj uperen u Pereiru, snažno ga je udario

nadlanicom i Pereira se zateturao. Daj, Fonseka, nemoj tako, rekao je suvonjavi

čovečuljak, ne smeš da maltretiraš profesora Pereiru, tako ćeš mi ga previše

uplašiti, on je slabašan, i pored toga što je ovako debeo, njega zanima kultura,

on je intelektualac, profesora Pereiru treba ubeđivati lepim jer će se inače

upiškiti u gaće. Klipan po imenu Fonseka ponovo je zviznuo Pereiru

nadlanicom i Pereira se ponovo zateturao, tvrdi. Fonseka, rekao je suvonjavi

čovečuljak, smešeći se, previše si manuelan, moraću te nekako ukrotiti, inače

ćeš mi pokvariti posao. Zatim se okrenuo Pereiri i kazao: profesore Pereira, kao

što već rekoh, mi nismo ljuti na vas, došli smo samo da održimo jednu lekcijicu

momku koji se nalazi u vašoj kući, tom tipu koji vapije da dobije jednu malu

lekciju jer ne zna koje su vrednosti domovine, malo ih je zagubio, jadničak, i mi

smo došli da mu pomognemo da ih pronađe. Pereira je protrljao obraz i

promrmljao: nema ovde nikoga. Suvonjavi čovečuljak je bacio pogled oko sebe

i rekao: čujte, profesore Pereira, olakšajte nam zadatak, tog vašeg mladog gosta

treba samo nešto da pitamo, upriličićemo mu malo saslušanje ne bi li se prisetio

patriotskih vrednosti, ne želimo ništa više, samo smo zato došli. Onda mi

dopustite da telefoniram policiji, bio je uporan Pereira, neka oni dođu i neka ga

vode u stanicu, tamo se obavljaju saslušanja, a ne u stanu. Ma, hajte, profesore

Pereira, rekao je suvonjavi čovečuljak, smeškajući se, vi nemate nimalo

razumevanja, vaš stan je kao poručen za privatno saslušanje kao što je ovo, vaša

kućepaziteljka nije tu, komšije su otišle u Porto, veče je tiho i ova zgrada je

prava bombona, diskretnija je od policijske stanice.

Zatim je dao znak klipanu koga je nazvao Fonseka i ovaj je odgurnuo

Pereiru sve do trpezarije. Pogledali su oko sebe ali nisu videli nikoga, samo

postavljen sto sa ostacima hrane. Ohoho, profesore Pereira, intimna večerica,

rekao je suvonjavi čovečuljak, vidim da ste pripremili intimnu večericu sa

svećama i svim ostalim što uz to ide, zaista romantično. Pereira nije odgovorio

ništa. Čujte, profesore Pereira, rekao je suvonjavi čovečuljak uprepodobljeno, vi

ste udovac i ne družite se sa ženama, kao što vidite znam sve o vama, da vi

kojim slučajem ne volite golobrade dečake? Pereira je ponovo dodirnuo rukom

svoj obraz i rekao: vi ste zaista gnusni i sve ovo je gnusno. Ma, hajte, profesore

Pereira, nastavio je suvonjavi čovečuljak, ali muškarac je muškarac, to i vi vrlo

dobro znate, i ako muškarac nađe kakvog slatkog golobradog plavušana sa

slatkim dupencetom, to je sasvim razumljivo. A zatim je nastavio grubim i

odlučnim glasom: da li moramo izvrnuti kuću naopačke ili ćete radije da se

dogovorimo? Tamo je, odgovorio je Pereira, u radnoj ili u spavaćoj sobi.

Suvonjavi čovečuljak je izdao naredbe dvojici klipana. Fonseka, kazao je, nemoj

svom snagom, ne želim probleme, dovoljno je da mu održimo malu lekciju i da

saznamo ono što hoćemo, a ti, Lima, da se lepo ponašaš, znam da si poneo

pendrek i da ga nosiš ispod košulje, ali ne zaboravi da ne želim udarce po glavi,

ako baš hoćeš udri po leđima i po grudima, to više boli, a ne ostavlja tragove.

Razumem, komandante, odgovorila su dva klipana. Ušli su u radnu sobu i

zatvorili vrata za sobom. Dobro, rekao je suvonjavi čovečuljak, dobro, profesore

Pereira, da malo proćaskamo dok moji prijatelji rade svoj posao. Hoću da

telefoniram policiji, ponovio je Pereira. Policija, nasmešio se suvonjavi

čovečuljak, pa ja sam policija, profesore Pereira, ili je barem u ovom trenutku

predstavljam, jer noću i naša policija spava, znate, naša policija nas štiti čitavog

bogovetnog dana, ali uveče ide na spavanje jer je iscrpljena, pored svih

zlikovaca koji se muvaju unaokolo, pored svih onih kao što je vaš gost, koji su

izgubili osećaj za rodoljublje, nego kažite mi, profesore Pereira, zašto ste se

upetljali u sve ovo? Nisam se upetljao ni u šta, odgovorio je Pereira, samo sam

zaposlio praktikanta za ,,Ližbou”. Svakako, profesore Pereira, svakako, rekao je

suvonjavi čovečuljak, ali prethodno ste morali da se obavestite, trebalo je da se

obratite policiji ili svom direktoru, da dostavite lične podatke svog kandidata za

praktikanta, dozvoljavate da se poslužim jednom trešnjom iz rakije?

Pereira tvrdi da je u tom trenutku ustao sa stolice. Bio je seo zato što je

osetio da mu je srce u grlu, ali u tom trenutku je ustao i rekao: čuo sam krike,

hoću da vidim šta se dešava u mojoj sobi. Suvonjavi čovečuljak mu je zapretio

pištoljem. Da sam na vašem mestu, ne bih to radio, profesore Pereira, kazao je,

moji ljudi obavljaju veoma delikatan posao i ne bi vam bilo prijatno da

prisustvujete, vi ste osetljiv čovek, profesore Pereira, intelektualac, a pritom

patite od srca, izvesni prizori vam ne prijaju. Hoću da telefoniram svom

direktoru, bio je uporan Pereira, pustite me da telefoniram svom direktoru.

Suvonjavi čovečuljak se ironično nasmešio. Vaš direktor sada spava, dobacio je,

možda u naručju kakve lepotice, znate, vaš direktor je pravi muškarac, profesore

Pereira, muškarac s mudima, a ne kao vi, kome trebaju dupenca golobradih

plavušana. Pereira se tad nagnu prema njemu i udari mu šamar. Istog časa,

suvonjavi čovečuljak ga mlatnu pištoljem i Pereiri poteče krv iz usta. Ovo niste

smeli da uradite, profesore Pereira, rekao je čovek, kazali su mi da prema vama

treba da se ponašam s poštovanjem, ali sve ima svoje granice, ako ste vi budala

koja u kuću prima subverzivne elemente, nisam ja za to kriv, ja bih mogao da

vam zakucam metak u čelo, i to bih vrlo rado učinio, sreća vaša što su mi rekli

da budem fin i pun poštovanja, ali nemojte to da zloupotrebljavate, profesore

Pereira, nemojte to da radite, jer bih mogao da izgubim strpljenje.

Pereira tvrdi da je tada čuo još jedan prigušen krik i da se ustremio prema

vratima radne sobe. Ali, suvonjavi čovečuljak mu se isprečio na putu i odgurnuo

ga. Udarac je bio veoma jak, te se Pereira, i pored svoje težine, zateturao.

Slušajte, profesore Pereira, rekao je suvonjavi čovečuljak, nemojte me terati da

upotrebim pištolj, rado bih vam sasuo koji metak u čelo ili možda ravno u srce,

to vam je slaba tačka, ali to ne radim jer ovde ne želimo leševe, došli smo samo

da održimo lekciju iz patriotizma, a ni vama ne bi škodilo malo patriotizma,

pošto vaše novine ne objavljuju ništa drugo do francuskih pisaca. Pereira je

ponovo seo, tvrdi, i rekao: francuski pisci su jedini koji u ovom trenutku imaju

hrabrosti. Dozvolite mi da vam kažem da su francuski pisci govna, rekao je

suvonjavi čovečuljak, trebalo bi ih sve uza zid, a kada crknu da se ispišamo po

njima. Vi ste običan prostak, izustio je Pereira. Prostak, ali patriota, odvratio je

čovek, nisam kao vi, gospodine Pereira, koji podršku traži u francuskim

piscima.

U tom trenutku, dvojica klipana otvoriše vrata. Izgledalo je kao da su

unervoženi i bili su zadihani. Mali nije hteo da progovori, kazali su, dali smo mu

dobru lekciju, primenili smo nešto grublje metode, možda je bolje da se

izgubimo odavde. Baš ste zabrljali?, upitao je suvonjavi čovečuljak. Ne znam,

rekao je onaj po imenu Fonseka, mislim da je bolje da odemo. I ustremio se

prema izlaznim vratima, zajedno sa svojim drugom. Čujte, gospodine Pereira,

rekao je suvonjavi čovečuljak, vi nas niste nikada videli u svojoj kući, nemojte

se praviti pametni, zaboravite na one svoje veze, imajte na umu da je ovo bila

prijateljska poseta, jer bismo sledeći put mogli doći po vas. Pereira je zaključao

vrata i neko vreme osluškivao korake koji su silazili niz stepenice, tvrdi. Zatim

je pojurio u spavaću sobu i zatekao Monteira Rosija kako nauznak leži na

tepihu. Pereira ga je potapšao po licu i rekao: Monteiro Rosi, ustanite, prošlo je.

Ali Monteiro Rosi nije davao nikakve znake života. Tad je Pereira otišao u

kupatilo, dobro nakvasio peškir i obrisao mu lice. Monteiro Rosi, ponovio je,

gotovo je, otišli su, probudite se. Tek u tom trenutku opazio je da je peškir sav

krvav i da je kosa Monteira Rosija ulepljena od krvi. Monteiro Rosi je imao

širom otvorene oči i piljio je u tavanicu. Pereira ga je još jednom potapšao po

obrazu, ali Monteiro Rosi se nije pomerio. Pereira mu je zatim opipao bilo, ali u

venama Monteira Rosija više nije bilo života. Sklopio mu je svetle, širom

otvorene oči i prekrio mu lice peškirom. Potom mu je ispravio noge da ne ostane

zgrčen, ispravio ih je onako kako bi trebalo da budu ispružene u mrtvaca. I

pomislio kako mora da požuri, zaista da požuri, sad već više nije imao mnogo

vremena, tvrdi Pereira.

25.

Pereira tvrdi da mu je pala na pamet jedna sumanuta ideja, možda je

mogao da je sprovede u delo, pomislio je. Obukao je sako i izašao. Odmah

ispred katedrale nalazio se kafe koji je radio do kasno i odakle je moglo da se

telefonira. Pereira je ušao i pogledao oko sebe. U kafeu je sedela grupa

odocnelih gostiju koji su igrali karte sa gazdom. Konobar je bio jedan sanjivi

momak koji je dremao iza šanka. Pereira je naručio limunadu, otišao do telefona

i okrenuo broj klinike za talasoterapiju u Paredeu. Zatražio je doktora Kardoza.

Doktor Kardozo se već povukao u svoju sobu, ko ga traži?, rekao je glas

telefonistkinje. Ovde profesor Pereira, rekao je Pereira, moram hitno da

razgovaram sa njim. Idem da ga pozovem, ali morate da sačekate nekoliko

minuta, koliko mu treba da siđe, rekla je telefonistkinja. Pereira je strpljivo

sačekao da doktor Kardozo siđe. Dobro veče, doktore Kardozo, rekao je Pereira,

hteo bih da vam kažem nešto veoma važno, ali ne mogu sada. Šta se desilo,

profesore Pereira, upitao je doktor Kardozo, da li vam je dobro? Da budem

iskren, nije mi dobro, odgovorio Pereira, ali to sada nije najvažnije, znate, u

mojoj kući se dogodilo nešto veoma ozbiljno, ne znam da li mi prisluškuju

telefon, ali nije ni važno, za sada ne mogu ništa više da vam kažem, potrebna mi

je vaša pomoć, doktore Kardozo. Recite kako mogu da vam pomognem, upitao

je doktor Kardozo. Evo ovako, doktore Kardozo, rekao je Pereira, sutra u podne

ću vas pozvati telefonom, vi treba da mi učinite uslugu, treba da se pravite da ste

važna zverka iz cenzure, treba da kažete da je moj članak dobio zeleno svetlo, i

to je sve. Ne razumem, odvratio je doktor Kardozo. Slušajte, doktore Kardozo,

rekao je Pereira, zovem vas iz jednog kafea i ne mogu ništa da vam

objašnjavam, kod kuće imam problem kakav ne možete ni da zamislite, ali sve

će vam biti jasno kad otvorite sutrašnje izdanje ,,Ližboe”, tamo će sve pisati

crno na belom, ali vi treba da mi učinite jednu zaista veliku uslugu, treba da

potvrdite da je moj članak dobio vaš blagoslov, razumete, treba da kažete da

portugalska policija ne strahuje od skandala, da je to poštena policija i da ne

strahuje od skandala. Shvatio sam, rekao je doktor Kardozo, očekujem vaš poziv

sutra u podne.

Pereira se vratio kući. Otišao je u spavaću sobu i sklonio peškir sa lica

Monteira Rosija. Pokrio ga je čaršavom. Zatim je otišao u radnu sobu i seo za

pisaću mašinu. Napisao je naslov: Ubijen novinar. Zatim je prešao u drugi red i

počeo da kuca: „Zvao se Frančesko Monteiro Rosi, poreklom Italijan. Bio je

saradnik naših novina, pisao je članke i nekrologe. Napisao je tekstove o

velikim piscima našeg doba, kao što su Majakovski, Marineti, D’Anuncio,

Garsija Lorka. Njegovi članci još nisu objavljeni, ali možda će jednoga dana

biti. Bio je veseo mladić, voleo je život, a ipak mu je bilo suđeno da piše o smrti

i pred tim zadatkom nije ustuknuo. Prethodne noći, smrt mu je došla u pohode.

Sinoć, dok je večerao kod direktora kulturnog dodatka lista ,,Ližboa”, profesora

Pereire, koji piše ove redove, tri naoružana čoveka upala su u stan. Predstavili

su se kao politička policija, ali nisu pokazali nikakav dokument koji bi potvrdio

njihove reči. Veruje se da nije reč o pravoj policiji zato što su bili u civilu i zato

što se nadamo da policija naše zemlje ne koristi takve metode. Bile su to obične

siledžije koje su se ponašale kao da iza njih stoji ko zna ko, i valjalo bi da se

vlasti pozabave ovim sramotnim događajem. Vođa je bio jedan suvonjav, oniži

čovečuljak, sa brkovima i bradicom, koga su druga dvojica oslovljavala sa

„komandante”. Drugu dvojicu je komandant nekoliko puta oslovio po imenu.

Ukoliko ta imena nisu lažna, oni se zovu Fonseka i Lima, obojica visoki i

robustni, tamne puti, nisu delovali previše pametno. Dok je suvonjavi oniži

čovečuljak držao na nišanu pištolja onoga koji piše ovaj članak, Fonseka i Lima

odvukli su Monteira Rosija u spavaću sobu da ga saslušaju, kako su to oni sami

izjavili. Onaj koji piše ovaj članak čuo je udarce i prigušene krike. Zatim su ta

dva čoveka rekla da je posao obavljen. Njih trojica su žurno napustili stan onoga

koji piše ovaj članak, zapretivši mu smrću ukoliko o svemu tome samo i pisne.

Onaj koji piše otišao je u spavaću sobu i nije mu preostalo ništa drugo nego da

konstatuje smrt mladog Monteira Rosija. Bio je krvavo pretučen, a udarcima

pendrekom i drškom pištolja razmrskana mu je lobanja. Njegov leš se u ovom

trenutku nalazi na drugom spratu u ulici Saudad broj 22, u stanu onoga koji piše

ovaj članak. Monteiro Rosi je bio siroče i nije imao nikoga. Bio je zaljubljen u

jednu lepu i milu devojku čije ime ne znamo. Poznato nam je samo da je imala

kosu boje bakra i da je volela kulturu. Toj devojci, ako čita ovo, želimo da

izjavimo svoje najiskrenije saučešće i da je najtoplije pozdravimo. Pozivamo

nadležne organe da strogo povedu računa o ovakvim slučajevima nasilja koji se

u njihovoj senci, a možda i dogovoru s nekim, dešavaju danas u Portugaliji.”

Pereira je prešao u novi red i ispod, sa desne strane, otkucao svoje ime:

Pereira. U potpisu je stavio samo Pereira, jer su ga svi tako znali, po prezimenu,

kako je godinama potpisivao sve svoje članke za crnu hroniku.

Podigao je pogled prema prozoru i video da zora rudi u vrhovima palmi u

kasarni preko puta. Začuo je zvuk trube. Pereira se opružio u fotelji i utonuo u

san. Kada se probudio, jutro je već bilo poodmaklo i Pereira je unezvereno

pogledao na sat. Pomislio je kako mora da požuri, tvrdi. Obrijao se, umio

hladnom vodom i izašao. Ispred katedrale je zaustavio taksi i odvezao se u svoju

redakciju. Selešt je sedela u svom kokošinjcu i srdačno ga je pozdravila. Ništa

za mene?, upitao je Pereira. Ništa novo, profesore Pereira, odgovorila je Selešt,

samo to da su mi dali nedelju dana odmora. I pokazujući mu kalendar, nastavila

je: vraćam se sledeće subote, moraćete da se snađete bez mene čitavu sedmicu,

danas država štiti one najslabije, hoću da kažem, ljude kao što sam ja, ne držimo

se mi uzalud zajedno. Potrudićemo se da nam ne nedostajete previše,

promrmljao je Pereira i popeo se uz stepenice. Ušao je u redakciju i uzeo iz

arhive fasciklu na kojoj je pisalo ,,Nekrolozi”. Stavio ju je u kožnu tašnu i

izašao. Svratio je do kafea „Orhideja” i pomislio da možda ima vremena da

posedi pet minuta i popije piće. Limunadu, profesore Pereira?, upitao je vredni

Manuel, dok je on sedao za sto. Ne, odgovorio je Pereira, uzeću jedan suvi

porto, da, radije ću suvi porto. To je novina, profesore Pereira, rekao je Manuel,

i to u ovo doba, svejedno, drago mi je, to znači da vam je bolje. Manuel mu je

pružio čašu i ostavio bocu na stolu. Slušajte, profesore Pereira, rekao je Manuel,

ostavljam vam bocu, ako poželite još jednu čašicu samo se poslužite, i ako

hoćete cigaru, odmah ću vam doneti. Donesi mi neku blažu, rekao je Pereira,

nego da te pitam, Manuele, ti onomad reče da imaš prijatelja koji hvata radio

London, kakve su vesti? Izgleda da su republikanci nagrabusili, rekao je

Manuel, ali znate, profesore Pereira, dodade potom sasvim tiho, pominjali su i

Portugaliju. A, je l’, rekao je Pereira, i šta kažu o nama? Kažu da živimo u

diktaturi, odgovorio je konobar, i da policija muči ljude. A, šta ti kažeš,

Manuele?, upitao je Pereira. Manuel se počešao po glavi. A, šta vi kažete,

profesore Pereira, odvratio je, vi ste u novinarstvu i razumete se u te stvari? Ja

kažem da su Englezi u pravu, izjavio je Pereira. Upalio je cigaru i platio račun,

zatim izašao, seo u taksi i odvezao se u štampariju. Kada je stigao, zatekao je

nadzornika štamparije kako hukće i pukće. Novine idu u štampu za jedan sat,

rekao je nadzornik, odlično ste uradili, profesore Pereira, što ste stavili priču

Kamila Kaštela Branka, to je pravi biser, čitao sam je kao dete u školi, ali još

uvek je pravi biser. Moraćemo da je skratimo za stubac, rekao je Pereira, imam

ovde članak kojim ćemo zatvoriti kulturni dodatak, u stvari to je nekrolog.

Pereira mu je pružio list hartije, nadzornik ga je pročitao i počešao se po glavi.

Profesore Pereira, rekao je nadzornik, ovo je vrlo delikatno, donosite mi ga u

poslednji čas, a nema odobrenje cenzure, čini mi se da se ovde govori o

ozbiljnim stvarima. Slušajte, gospodine Pedro, rekao je Pereira, mi se

poznajemo gotovo trideset godina, još od vremena kada sam vodio crnu hroniku

u najvažnijim lisabonskim novinama, da li sam vam ikada napravio neki

problem? Nikada, odvratio je nadzornik, ali vremena su se promenila, nije više

kao nekad, danas postoji sva ta birokratija, profesore Pereira, i ja moram da je

poštujem. Čujte, gospodine Pedro, rekao je Pereira, u cenzuri su mi dali usmeno

odobrenje, pre pola sata sam telefonirao iz redakcije, razgovarao sam sa

majorom Lorensom, on se složio. Bilo bi ipak bolje da pozovemo direktora,

usprotivio se nadzornik. Pereira je duboko uzdahnuo i rekao: u redu, gospodine

Pedro, slobodno telefonirajte. Nadzornik je okrenuo broj dok je Pereira

iščekivao sa srcem u petama. Shvatio je da nadzornik razgovara sa gospođicom

Filipom. Direktor je izašao na ručak, rekao je gospodin Pedro, razgovarao sam

sa sekretaricom, neće se vraćati pre tri. U tri su novine već gotove, rekao je

Pereira, ne možemo čekati do tri. To je tačno, ne možemo čekati, rekao je

nadzornik, ne znam šta da radimo, profesore Pereira. Slušajte, predložio je

Pereira, najbolje je da zovemo direktno cenzuru, možda ćemo uspeti da

dobijemo majora Lorensa. Majora Lorensa, uzviknuo je nadzornik kao da se

plaši tog imena, baš njega lično? Znamo se, rekao je Pereira, glumeći

neusiljenost, jutros sam mu pročitao svoj članak, on se potpuno slaže, čujemo se

svakog dana, gospodine Pedro, to mi je posao. Pereira je uzeo telefon i okrenuo

broj klinike za talasoterapiju u Paredeu. Začuo je glas doktora Kardoza. Halo,

majore, rekao je Pereira, ovde profesor Pereira iz ,,Ližboe”, u štampariji sam,

doneo sam onaj članak što sam vam jutros pročitao, ali štampar je neodlučan jer

nema pismeno odobrenje, pokušajte da ga razuverite, evo, sad ću vam ga dati.

Pružio je slušalicu nadzorniku i posmatrao ga dok je razgovarao. Gospodin

Pedro je stao da klima glavom. Naravno, gospodine majore, ponavljao je, u

redu, gospodine majore. Zatim je spustio slušalicu i pogledao Pereiru. Dakle?

Upitao je Pereira. Kaže da se portugalska policija ne boji takvih skandala, rekao

je štampar, da se unaokolo šetkaju zlikovci koje treba prijaviti i da vaš članak,

profesore Pereira, mora da izađe danas, eto, to mi je rekao. A, onda je nastavio: i

još mi je rekao, kažite profesoru Pereiri da napiše jedan članak o duši, jer to nam

je svima preko potrebno, tako mi je kazao, profesore Pereira. Mora da se šalio,

rekao je Pereira, u svakom slučaju, sutra ću ja pričati s njim.

Ostavio je svoj članak gospodinu Pedru i izašao. Osećao je iscrpljenost i

njegova creva su se bunila. Pomislio je da se zaustavi u kafeu na uglu i pojede

sendvič, ali je umesto toga naručio samo limunadu. Zatim je seo u taksi i

odvezao se do katedrale. Ušao je u kuću oprezno, u strahu da ga neko ne čeka.

Ali kod kuće nije bilo nikoga, vladala je samo duboka tišina. Otišao je u

spavaću sobu i bacio pogled na čaršav koji je pokrivao telo Monteira Rosija.

Potom je uzeo jedan mali kofer, stavio u njega one najpotrebnije stvari i fasciklu

sa nekrolozima. Otišao je do biblioteke i stao da prelistava pasoše Monteira

Rosija. Na kraju je našao jedan koji je mogao da prođe kao njegov. Bio je to lep

francuski pasoš, odlično urađen, sa fotografijom jednog debelog čoveka s

podočnjacima, a i godine su odgovarale. Zvao se Boden, Fransoa Boden. Pereiri

se učinilo da je to lepo ime. Ubacio ga je u kofer i pokupio sliku svoje žene.

Vodim te sa sobom, rekao joj je, bolje da pođeš sa mnom. Položio ju je licem

nagore kako bi mogla da diše. Zatim se osvrnuo oko sebe i pogledao na sat.

Bolje da požuri, ,,Ližboa” će uskoro izaći i nije bilo vremena za

gubljenje, tvrdi Pereira.

25. avgust 1993.

Beleška

Profesor Pereira posetio me je prvi put jedne septembarske večeri 1992.

godine. Tada se još nije zvao Pereira, još nije bio jasan lik, bio je nešto

neodređeno, neuhvatljivo i maglovito, ali je već želeo da postane protagonista

neke knjige. Bio je samo lik u potrazi za piscem. Ne znam zašto je izabrao baš

mene da ga ispričam. Jedna od mogućih pretpostavki je što sam mesec dana pre

toga, jednog žarkog avgustovskog dana u Lisabonu, i sam bio u jednoj poseti.

Vrlo se jasno sećam tog dana. Ujutru sam kupio dnevne novine i pročitao da je u

bolnici Santa Marija u Lisabonu preminuo jedan stari novinar i da su njegovi

posmrtni ostaci izloženi u kapeli te bolnice. Zbog diskrecije ne želim da

navedem njegovo ime. Reći ću samo da je to osoba koju sam u prolazu upoznao

u Parizu, potkraj šezdesetih, kada je kao portugalski izgnanik pisao za jedan

pariski list. Bio je to čovek koji se bavio novinarstvom četrdesetih i pedesetih

godina u Portugaliji, pod Salazarovom diktaturom. I pošlo mu je za rukom da se

naruga salazarističkoj diktaturi tako što je u jednim portugalskim novinama

objavio oštar članak protiv režima. Posle toga je, naravno, imao ozbiljnih

problema sa policijom i morao je da izabere izgnanstvo. Znao sam da se posle

sedamdeset četvrte, kada je u Portugaliji ponovo uspostavljena demokratija, i on

vratio u zemlju, ali ga više nikada nisam sreo. Nije više pisao, bio je u penziji,

ne znam kako je živeo, nažalost, bio je zaboravljen. U to doba Portugalija je

živela grčevitim životom, punim previranja, životom zemlje koja ponovo

uspostavlja demokratiju, posle pedeset godina diktature. Bila je to mlada zemlja

koju su vodili mladi ljudi. Niko se više nije sećao nekog starog novinara koji se

potkraj četrdesetih odlučno suprotstavio salazarističkoj diktaturi.

U dva sata po podne, otišao sam da mu odam poslednju poštu. Kapela

bolnice bila je prazna. Sanduk je bio otvoren. Taj gospodin je bio katolik i na

grudi su mu položili malo drveno raspeće. Zadržao sam se pored njega desetak

minuta. Bio je krupan, štaviše, debeo. Kada sam ga upoznao u Parizu, imao je

pedesetak godina i bio je okretan i živog duha. Starost, možda i težak život,

načinili su od njega debelog i mlohavog starca. Udno sanduka, na malom stalku,

stajala je otvorena knjiga u koju su se upisivali posetioci. Video sam nekoliko

imena, ali nijedno mi nije bilo poznato. Možda su to bile njegove stare kolege,

ljudi koji su zajedno sa njim vodili iste bitke, novinari u penziji.

U septembru, kao što sam pomenuo, u posetu mi je došao Pereira. Gotovo

da nisam znao šta da mu kažem, ipak, uspeo sam da shvatim, premda u

pometnji, da je taj neodređeni lik koji mi se prikazivao u obličju jednog

književnog lika zapravo bio simbol i metafora: na neki način, bio je izmaštana

projekcija starog novinara kome sam onomad odao poslednju poštu. Bio sam

zatečen, ali sam ga prihvatio s nežnošću. Te septembarske večeri sam maglovito

shvatio da sam jednoj duši koja luta nebeskim prostorom potreban kako bih je

ispričao, kako bih opisao jedan izbor, jednu muku, jedan život. U onim

povlašćenim trenucima koji prethode času kada uranjamo u san, a koji su po

meni najbolje vreme za primanje poseta svojih likova, rekao sam mu da dođe

ponovo, da mi se poveri, da mi ispriča svoju priču. I on se vratio, a ja sam mu

odmah našao ime: Pereira. Na portugalskom Pereira znači drvo kruške, i kao sva

imena voćaka, to je prezime jevrejskog porekla, kao što u Italiji prezimena

jevrejskog porekla potiču od imena gradova. Ovim sam želeo da odam

poštovanje jednom narodu koji je ostavio dubok trag u portugalskoj civilizaciji,

i koji je pretrpeo velike nepravde Istorije. Ali, postojao je još jedan razlog, i on

je književnog porekla, koji me je gurao ka ovom imenu: mali Eliotov intermeco

What about Pereira?, u kojem se dve prijateljice, u razgovoru, prisećaju nekog

tajanstvenog Portugalca po imenu Pereira, o kome se nikad ništa neće saznati. Ja

sam, naprotiv, o svom Pereiri počeo da saznajem mnoge stvari. Za vreme svojih

noćnih poseta, pričao mi je da je udovac, da pati od srca i da je nesrećan. Da

voli francusku književnost, naročito katoličke pisce između dva rata, kao što su

Morijak i Bernanos, da je opsednut idejom o smrti, da je njegov najbolji prijatelj

jedan franjevac po imenu otac Antonio, kome se ispovedao u strahu da postaje

jeretik jer nije verovao u vaskrsnuće tela. A onda su Pereirine ispovesti, podruku

s maštom onoga koji piše, obavile ostatak posla. Za Pereiru sam našao ključni

mesec njegovog života, jedan žarki mesec, avgust 1938. godine. Razmišljao sam

o Evropi na rubu užasa Drugog svetskog rata, o građanskom ratu u Španiji, o

tragediji naše bliske prošlosti. A, leta devedeset treće, kada mi je Pereira, sad

već stari prijatelj, ispričao svoju priču, mogao sam i da je napišem. I napisao

sam je u Vekijanu, tokom dva jednako vrela meseca napornog i grozničavog

rada. Pukim, ali srećnim slučajem, završio sam pisanje poslednje stranice 25.

avgusta 1993. godine. I želeo sam da ovaj datum zabeležim na toj stranici zato

što je on za mene veoma važan: to je rođendan moje ćerke. Učinilo mi se da je

to znak, neko znamenje. Na taj radostan dan rođenja mog deteta, zahvaljujući

snazi pisanja, rođena je i priča o životu jednog čoveka. U tom nedokučivom

zapletu događaja koji nam bogovi daruju, sve ovo možda ima neki svoj smisao.

Antonio Tabuki