(0) (1)

UrednikZoran Hamovi}

Likovna opremaDragana Atanasovi}

ANTONIO TABUKI

Snovi o Snovima

PrevodAna Srbinovi}

Elizabet Vasiljevi}

(2) (3)

Naslov originala

Antonio TabucchiSOGNI DI SOGNISELECTED STORIES

Copyright © Sellerio editore, 1992

1997

mojoj }erki Terezikoja mi je poklonila

sveskuiz koje je nastala ova knjiga

(4) (5)

Pod bademom tvoje ljubljene,kada po prvi put Mesec u avgustuproviri iznad ku}e, mo}i }e{ da sanja{, ukoliko se bogovi nasme{e, snovenekog drugog.

Stara kineska pesma

(6) (7)

Bele{ka

Opsedala me je ~esto `elja da proniknem u snove umet-nika koje volim. Na`alost, oni o kojima u ovoj knjizi govorimnisu nam ostavili no}na pute{estvija svoga duha. Isku{enje dato donekle ispravim je neodoljivo, te sam u pomo} prizvaoknji`evnost ne bih li ispunio tu prazninu. Ipak, jasno mi je dasu ove pomo}ne pripovesti, koje je jedan ~ovek obuzet no-stalgijom za nepoznatim snovima poku{ao da zamisli, samoblede pretpostavke, beskrvne iluzije, neuverljive pod{tapali-ce. Kao takve ih treba i ~itati, i molim du{e mojih likova, ko-je sada sanjaju s one Druge Strane, da ne budu suvi{e strogeprema svom poniznom potomku.

A.T.

(8) (9)

San Dedala, graditelja i leta~a

Jedne no}i pre vi{e hiljada godina, koje se ne mo`epouzdano odrediti, Dedal, graditelj i leta~, usni jedan san.

Sanjao je da se nalazi u utrobi ogromne palate i daprolazi jednim hodnikom. Taj hodnik se ulivao u drugihodnik i Dedal je kora~ao, umoran i zbunjen, oslanjaju-}i se o zidove. Kada do|e do kraja hodnika, obre se umaloj osmougaonoj odaji odakle se ra~valo osam hod-nika. Dedal oseti nepodno{ljivu teskobu i po`ele dodirsve`eg vazduha. Krenu jednim od hodnika, ali on se za-vr{avao zidom. Krenu pak drugim, ali i taj se zavr{avaozidom. Sedam puta je Dedal poku{avao pre no {to se,kod osmog poku{aja, napokon uputi jednim veoma du-gim hodnikom koji se, nakon niza zavoja i uglova, opetuli u neki drugi hodnik. Dedal tada sede na mermernistepenik i utonu u razmi{ljanje. Du` hodnika su gorelebaklje koje su osvetljavale zidove oslikane plavim ptica-ma i cve}em.

Samo ja mogu znati kako se izlazi odavde, re~e sebiDedal, ali ne mogu da se setim. Skide sandale i bos sta-de da hoda po podu od zelenog mermera. Kako bi seute{io, zapeva jednu drevnu uspavanku koju je nau~iood stare slu`avke {to ga je u detinjstvu ljuljala u kolev-ci. Lukovi dugog hodnika vra}ali su njegov udesetostru-~eni glas.

Samo ja mogu znati kako se izlazi odavde, re~e sebiDedal, a ne mogu da se setim.

U tom trenu, u|e u jednu prostranu kru`nu odaju,oslikanu ~udnovatim predelima. Te odaje se se}ao, ali

(10) (11)

nije mogao da se seti za{to se se}ao. Bilo je tu fotelja ta-paciranih rasko{nim tkaninama i, na sredini sobe, veli-ki krevet. Na ivici kreveta sedeo je jedan ~ovek, vitak imlad likom, bistrog oka. Taj ~ovek ima{e glavu bika. Ijecao je, glave zaronjene u {ake. Dedal mu pri|e i spu-sti ruku na njegovo rame. Za{to pla~e{?, upita ga. ^o-vek podi`e glavu i pogleda ga svojim o~ima `ivotinje.Pla~em zato {to sam zaljubljen u Mese~inu, re~e, videosam je samo jednom, kada sam jo{ bio dete i pogledaokroz prozor, ali ne mogu s njom da se spojim jer sam za-to~enik ove palate. Kad bih samo mogao da legnem nalivadu, no}u, i da se prepustim milovanju njenih zraka,ali ja sam zato~enik ove palate, jo{ od detinjstva, zato-~enik sam ove palate. I ponovo zaplaka.

Tada Dedal oseti razdiru}u tugu, i srce mu sna`no za-kuca u grudima. Ja }u ti pomo}i da iza|e{ odavde, re~e.

^ovek-bik ponovo di`e glavu i pogleda ga svojimo~ima `ivotinje. Ova soba ima dvoja vrata, a ispred sva-kih stoji po jedan ~uvar. Jedna vrata vode u slobodu,dok druga vode u smrt. Jedan od ~uvara govori samoistinu, dok drugi govori samo la`. Ali, ja ne znam koji~uvar govori istinu a koji la`e, niti koja su vrata slobo-de a koja vrata smrti.

Sledi me, re~e Dedal, po|i sa mnom.Pri|e jednom od ~uvara i upita ga: za koja bi vrata

onaj drugi ~uvar rekao da vode u slobodu? A zatim seuputi ka onim drugim vratima. I doista, da je upitao ~u-vara koji la`e, ovaj bi mu, izvrnuv{i istinitu izjavu onogdrugog, pokazao vrata uni{tenja; a da je, me|utim, upi-tao ~uvara koji govori istinu, taj bi mu, ne izvr}u}i la-`nu izjavu onog drugog, pokazao vrata smrti.

Iza|o{e na ona prava vrata i ponovo krenu{e nekimdugim hodnikom. Taj hodnik je vodio uzbrdo i zavr{a-vao u vrtu na krovu odakle su se videle svetlosti nekognepoznatog grada.

Dedal se sada se}ao, i be{e radostan {to se se}a. Is-pod `bunja je bio sakrio perje i vosak. To je u~inio zbogsebe, da bi pobegao iz ove palate. Od tog perja i voska

ve{to napravi par krila i pri~vrsti ih na le|a ~oveka-bi-ka. Potom ga povede do same ivice vrta i progovori.

No} je duga, re~e, Mese~ina ti okre}e svoje lice i i{-~ekuje te, sada mo`e{ da se vine{ do nje.

^ovek-bik se okrenu i pogleda ga svojim blagim `i-votinjskim o~ima. Hvala, re~e.

Po|i, re~e Dedal, i ne`no ga gurnu. I gleda{e za ~o-vekom-bikom koji je {irokim zamasima odlazio u no} ileteo ka Mese~ini. I leteo je, leteo.

(12) (13)

San Publija Ovidija Nazona,pesnika i dvorjanina

U Tomiju, na Crnom moru, u no}i {esnaestog janu-ara posle Hrista, jednoj ledenoj i olujnoj no}i, PublijeOvidije Nazon, pesnik i dvorjanin, usni da je postaoomiljeni carev pesnik. I budu}i tako, bo`anskim ~udompretvori se u velikog leptira.

Postade, dakle, d`inovski leptir, veliki koliko i ~o-vek, grandioznih `uto-plavih krila. A njegove o~i, neiz-merno velike loptaste o~i leptira, obuhvatale su ~itavhorizont.

Smesti{e ga na zlatnu ko~iju, ukra{enu samo za nje-ga, i tri para belih konja pone{e ga put Rima. On se tru-dio da stoji uspravno, ali njegove tanu{ne no`ice nisumogle da podnesu te`inu krila tako da je povremenobio prinu|en da se zavali u jastuke pri ~emu bi mu seno`ice zakoprcale u vazduhu. Na no`icama je nosio is-to~nja~ke |erdane i narukvice koje je zadovoljno poka-zivao odu{evljenoj gomili.

Kada stigo{e do kapija Rima, Ovidije se pridi`e s ja-stuka i s velikim naporom, poma`u}i se lelujavim no`i-cama, oven~a glavu lovorovim vencem.

Gomila je bila u transu i mnogi pado{e ni~ice jer po-verova{e da je pred njima kakvo azijsko bo`anstvo. TadOvidije po`ele da im objavi da je on zapravo Ovidije, iprogovori. Ali, iz njegovih usta za~u se samo ~udno {i-{tanje, neki visok i nepodno{ljiv pisak koji natera gomi-lu da pokrije u{i rukama.

Zar ne ~ujete moj poj?, vikao je Ovidije, ovo je po-janje pesnika Ovidija, onoga koji podu~ava{e ljubavnoj

ve{tini, koji peva{e o dvorskim damama i o ukrasima, o~udesima i o metamorfozama!

Ali, njegov glas be{e samo nerazgovetan pisak, i go-mila je uzmicala pred konjima. Napokon stigo{e do car-ske palate gde se Ovidije, nespretno odr`avaju}i ravno-te`u na no`icama, pope stepeni{tem koje ga dovedepred Cezara.

Car ga je ~ekao sede}i na prestolu, piju}i vino iz pe-hara. Po~ujmo to {to si napisao za mene, re~e Cezar.

Ovidije je bio napisao jednu laku poemu lepr{avihstihova, cifrastih i {aljivih, smi{ljenu da razgali Cezara.Ali, kako da ih izgovorim?, pomisli, kada je njegov glasbio samo {i{tanje insekta? I, tad pomisli da svoje stiho-ve Cezaru prenese pokretima, te se mlitavo razmahasvojim grandioznim {arenim krilima, izvode}i neki ~u-desan i egzoti~an balet. Zastori na palati zalepr{a{e, ne-ki neprijatan vetar prohuja odajama i Cezar, vidno rasr-|en, razbi pehar o pod.

Cezar be{e osoran ~ovek koji je voleo jednostavnosti sr~anost. @estilo ga je {to ovaj nedoli~ni insekt prednjim izvodi taj razne`eni ples. Pljesnu rukama i pretori-janci pritr~a{e.

Vojnici, re~e Cezar, odsecite mu krila. Pretorijanciizvuko{e ma~eve iz korica i veoma ve{to, kao da pot-kresuju kakvo stablo, odseko{e Ovidijeva krila. Krilapado{e na zemlju poput ne`nog perja i Ovidiju bi jasnoda se njegov `ivot u ovom trenutku zavr{ava. Pokrenutnekom snagom koju oseti kao svoju sudbinu, uzmaknui, nji{u}i se na svojim u`asnim no`icama, ponovo iza|ena terasu palate. Ispod njega, razjarena gomila tra`ila jenjegovu smrt, gomila `edna krvi, koja je jedva ~ekala daga {~epa svojim mahnitim rukama.

I tada Ovidije, nespretno pocupkuju}i, si|e niz ste-peni{te palate.

(14) (15)

San Lucija Apuleja, pisca i maga

Jedne oktobarske no}i, 165. godine posle Hrista, ugradu Kartagini, Lucije Apulej, pisac i mag, usni jedansan. Sanjao je da se obreo u nekom gradi}u u Numidi-ji, be{e `arko ve~e jednog afri~kog leta, {etao je u blizi-ni glavne kapije grada, kad mu pa`nju privuko{e smehi graja. Pro|e kroz kapiju i vide kako odmah tu, poredcrvenih zidina od ilova~e, neka putuju}a trupa izvodisvoju predstavu. Jedan polunagi akrobata, nabeljenogtela, balansirao je na razapetom u`etu, pretvaraju}i seda }e svakog ~asa izgubiti ravnote`i i pasti. Gomila sesmejala i drhtala od straha, psi su lajali. Potom akroba-ta izgubi ravnote`u ali se jednom rukom uhvati za u`e,ostav{i tako da visi. Gomilom se prolomi vrisak u`asa,a onda svi s olak{anjem zapljeska{e. Igra~i stado{e daodvr}u ~ekrk kojim se zatezalo u`e te se akrobata, uzkreveljenje, spusti na zemlju. Jedan frula{ stupi u krugna~injen od utabane zemlje, obasjan bljescima vatri, izasvira neku melodiju koja je li~ila na orijentalnu. I,tad, iz jedne prikolice, iza|e `ena rasko{nih grudi, po-krivena velovima, dr`e}i bi~ u ruci. Dok se pribli`ava-la, pucketala je bi~em po vazduhu i obavijala ga oko te-la. Be{e to `ena vrane kose i tamnih podo~njaka, ausled vru}ine, znoj joj je zajedno sa {minkom curio nizobraze.

Apulej po`ele da ode ali ga je neka tajanstvena silaprimoravala da ostane, da netremice zuri u ovu `enu.Utom se za~u{e bubnjevi, u prvi mah tiho a potom mah-nito, i u istom trenu iza zavese gde su bile `ivotinje, iza-

|o{e ~etiri veli~anstvena bela konja i jedan siroti izne-mogli magarac. Igra~ica fijuknu bi~em i konji, propin-ju}i se, hitro pojuri{e ukrug. Magarac le`e po strani,pored kaveza s majmunima, i lenjo stade repom da teramuve. Igra~ica ponovo fijuknu bi~em i konji se zausta-vi{e i spusti{e na kolena, uz otegnuto nji{tanje. Tad `e-na, s neo~ekivanom lako}om, s obzirom na svoj krupanstas, polete u vazduh i, stoje}i jednom nogom na jed-nom konju a drugom nogom na drugom, stade da ja{eobe `ivotinje, dr`e}i se uspravno na njihovim le|ima,raskre~enih nogu. I tako ja{u}i, skaredno je vrtela dr-`a~ bi~a ispred svog stomaka, dok je gomila `agorila oduzbu|enja. Utom bubnjevi zaneme{e a iznemogli ma-garac, kao da se pokorava kakvom ne~ujnom nare|en-ju, izvrnu se na le|a, s nogama u vazduhu, i prikazapublici svoj ukru}eni falus. @ena je, hodaju}i kroz go-milu, uzvikivala da drugi deo predstave mogu da gle-daju samo oni koji dobro plate, dok su dva igra~a, pre-obu~ena u stra`are, s bi~evima u ruci, rasterivalide~urliju i prosjake.

Apulej ostade sam, s nekolicinom posmatra~a. Izva-di iz torbe dva srebrna nov~i}a, pru`i ih i nastavi da gle-da predstavu. @ena dohvati magar~ev falus i, trljaju}i garazbludno po stomaku, stade ~e`njivo da ple{e, razgr}u-}i pri tom velove kako bi otkrila svoje ~ari. Apulej seprima~e i podi`e ruku, i tad magarac otvori usta ali,umesto da zanja~e, progovori ljudskim glasom.

Ja sam Lucije, re~e, zar me ne prepoznaje{?Koji Lucije?, upita Apulej.Tvoj Lucije, re~e magarac, onaj iz tvojih pustolovi-

na, tvoj prijatelj Lucije.Apulej se osvrnu oko sebe, ube|en da taj glas dola-

zi negde iz blizine, ali kapija grada ve} be{e zatvorena,stra`ari su spavali, a iza njega je tiho disala dubokaafri~ka no}.

Ova ve{tica je bacila zle ~ini na mene, re~e magarac,zarobila me u ovo telo, samo me ti mo`e{ spasiti, ti ko-ji si pisac i mag.

(16) (17)

Apulej sko~i prema vatri i dograbi jedan u`areniugarak, ispisa nekakve znake u vazduhu, izgovori re~iza koje je znao da mora izgovoriti. @ena kriknu, usta jojse izvi{e u u u`asnutu grimasu, a njeno lice po~e da sesme`urava sve dok ne postade lice starice. I, gle, kao ne-kim ~udom, `ena se raspr{i u vazduhu, a zajedno sanjom nestado{e i akrobate, zidine grada, afri~ka no}. Iz-nenada be{e dan: bio je blistav sun~ani dan u Rimu,Apulej je {etao pokraj Foruma, a sa njim zajedno i nje-gov prijatelj Lucije. I tako {etaju}i, }askali su i odmera-vali najlep{e robinje koje su se vrzmale po pijaci na tr-gu. U jednom trenutku, Apulej zastade te povukav{iLucija za tuniku, pogleda ga ravno u o~i i re~e: no}assam usnio jedan san.

San ^eka An|olijerija, pesnika i bogohulnika

Jedne januarske no}i godine 1309, dok je le`ao naslamarici sijenskog lazareta, uvijen u smrdljive zavoje,^eko An|olijeri, pesnik i bogohulnik, usni jedan san.Sanjao je da je sparan letnji dan i da se, {etaju}i, obreoispred katedrale. Znaju}i da je unutra sve`e, pomisli dau|e ne bi li se spasao `ege, ali umesto da poklekne i daumo~i prste u svetu vodicu, on ih ukrsti kao da odbijazle ~ini, jer je strahovao da mu ovo mesto donosi ne-sre}u.

U prvoj kapeli zdesna jedan slikar je `ivopisao Bo-gorodicu. Slikar be{e plavokos mladi} koji je sedeo naklupici, sa paletom u rukama, kao da se odmara. Svetaslika be{e gotovo zavr{ena: Devica kosih o~iju i neuhva-tljivog osmeha, a u krilu, me|u naborima haljina, le`a-lo je dete Isus. Slikar ga ljubazno pozdravi, a ^eko An-|olijeri mu uzvrati cerekanjem. Potom se upilji u sliku inajednom ga obuze zlovolja. Ljutio ga je izraz te uzvi{e-ne gospe koja s visine gleda na ovaj svet, kao da iz dnadu{e prezire sve zemaljsko. Bilo je to ja~e od njega: pri-bli`i se slici i, podi`u}i desnu ruku, na~ini jedan nepri-stojan pokret. Mladi slikar sko~i sa klupice i poku{a daga spre~i, no ^eko An|olijeri se, kao opsednut, otrgnui ponovi isti pokret, ali sada levom rukom. Devica tadapokrenu o~i kao da je `iva, i o{inu ga pogledom. ^ekoAn|olijeri oseti kako mu ~udan drhtaj potresa telo, po-~e da se gr~i i da se smanjuje, vide da mu se udovi pre-krivaju crnom dlakom, opazi da mu izme|u nogu izra-sta duga~ak rep i poku{a da zaurla, ali umesto urlika, izusta mu iza|e zastra{uju}i mjauk i on, onako malen i

(18) (19)

razjaren kod slikarevih nogu, shvati da se pretvorio uma~ku. I posko~i unapred a onda unazad, kao pomah-nitao u stravi~nom zatvoru tog novog tela, srdito iskezizube i izjuri iz crkve, divlje mjau~u}i. Na trg se, za tovreme, spustila no}. ^eko An|olijeri se isprva {unjao,pribijaju}i se uza zidove, a potom se osvrnu oko sebe daproveri da li neko obra}a pa`nju na njega. Ali, trg be{egotovo sasvim pust. Na uglu, u blizini kr~me, stajala jegrupa mladi}a razbojni~kog izgleda koji su izneli boka-le i pijan~ili na ulici. ^eko An|olijeri pomisli da pro|epored kr~me jer bio je gladan, a tu bi mo`da na{ao ba-rem koricu sira. Proma~e uza zid kr~me i pribli`i se vra-tima koja behu osvetljena dvema svetiljkama na dovrat-ku. U tom trenu, jedan od mangupa ga pozva, onimtipi~nim puckanjem usana kojim se dozivaju ma~ke, ipokaza mu ko`uricu od {unke. ̂ eko An|olijeri se u jed-nom skoku na|e kraj njegovih nogu, zagrize ko`uricu,ali u tom ~asu, mladi}i ga zgrabi{e i uneso{e u kr~mu,~vrsto ga dr`e}i. ^eko An|olijeri poku{a da ujeda i dagrebe, ali je njihov stisak bio suvi{e jak: jedan mu je ste-zao nju{ku, drugi {ape, tako da nije mogao ni da mrd-ne. U kr~mi, mangupi uze{e posudu sa smolom za ba-klje i premaza{e ga njome od glave do pete. Potom gajednom bakljom zapali{e a onda pusti{e. ^eko An|oli-jeri, pretvoren u plamenu loptu, izlete napolje stravi~-no mjau~u}i; nasrtao je na zidove ku}a, valjao se pozemlji, ali vatra nije htela da se ugasi. Poput strele, sta-de da leti kroz mra~ne uli~ice Sijene, osvetljavaju}i ihpri prolasku. Nije znao kuda da ide, prepustio se in-stinktu da ga vodi. Zaokrenu iza dva }o{ka, projurikroz tri ulice, pretr~a preko malog trga, pope se uz ne-ko stepeni{te i, napokon, sti`e do jedne palate. Tu je `i-veo njegov otac. ^eko An|olijeri se uspentra uza stepe-nice, proma~e pokraj prestravljenih slugu, ujuri utrpezariju gde je njegov otac upravo ve~eravao, i zaur-la: o~e moj, sav gorim, molim vas, spasite me! I, u tomtrenu, ^eko An|olijeri se probudi. Lekari su mu upra-vo skidali zavoje dok je njegovo telo, prekriveno u`a-snim ranama kosopasice, gorelo kao `iva vatra.

San Fransoa Vijona, pesnika i nasilnika

U zoru, na dan Bo`ica godine 1451, pre no {to }e seprobuditi iz poslednjeg sna, Fransoa Vijon, pesnik i na-silnik, usni jedan san. Sanjao je da je no} punog mesecai da on hoda nekom opusto{enom poljanom. Zaustavise da bi pojeo par~e hleba koje je izvadio iz torbe, te se-de na kamen. Pogleda u nebo, i oseti beskrajnu tugu.Potom nastavi svoj put i tako sti`e do jedne gostionice.Ku}a je bila mra~na, utonula u ti{inu, verovatno su svive} spavali. Fransoa Vijon je uporno lupao na vrata dokmu, napokon, ne otvori gostioni~areva `ena.

[ta tra`i{ u ovo gluvo doba, namerni~e?, upita ona,osvetliv{i lampom Vijonovo lice.

Tra`im svog brata, odgovori Fransoa Vijon, posled-nji put je vi|en u ovim krajevima, a ja `elim da ga pro-na|em.

Kro~i u mra~nu gostionicu, osvetljenu tek slaba-{nom vatrom, i sede za jedan sto.

Ho}u ov~etinu i vino, naru~i, i ostade da ~eka. Go-stioni~areva `ena mu donese ~iniju kuvanog krompira ikr~ag jabukova~e. To je sve {to imamo ve~eras, re~e,ute{i se ovim, namerni~e, jer ovuda se stalno vrzmaju`andari koji nam slisti{e svu hranu.

Dok je Vijon ve~erao, u|e jedan starac lica skrivenogu krpe. Bio je gubavac i oslanjao se o {tap. Vijon ga po-gleda i ne re~e ni{ta. Gubavac sede u drugi kraj prostori-je, pored vatre, i re~e: kazali su mi da tra`i{ svog brata.

Vijonova ruka polete ka bode`u, ali ga gubavac jed-nim pokretom zaustavi. Nisam na strani `andara, re~e,

(20) (21)

ja sam na strani nasilnika, i mogu da te odvedem dobrata. Pri|e vratima oslanjaju}i se o {tap, i Vijon krenuza njim. Iza|o{e u hladnu zimsku no}. Bilo je vedro asneg se na poljima ve} bio zaledio. Svuda oko njih pro-stirala se goletna pustara uokvirena crnom senkom {u-movitih bre`uljaka. Gubavac izbi na jednu stazu i, s te-{kom mukom, uputi se ka bre`uljcima. Vijon je i{ao zanjim, ali je ipak, sve vreme, dr`ao ruku na dr{ci bode`a.

Kad staza po~e da biva okomita, gubavac se zausta-vi i sede na kamen. Izvadi iz torbe okarinu i stade dasvira neku setnu melodiju. Povremeno je prekidao svi-ranje da bi otpevao po par strofa nekakve lopovske ba-lade koja je govorila o silovanju i napasnicima, o kra|a-ma i `andarima. Vijon ga je slu{ao u`asnut, jer je znaoda se ta pesma odnosi na njega. I, tad oseti neki ~udanneobja{njiv strah od kojeg mu se zgr~i utroba. Ali, strahod ~ega? To nije znao, jer on se `andara nije pla{io, kao{to se nije pla{io ni mraka, niti gubavca. I oseti da je tajstrah ustvari neko ~udno `aljenje i neuhvatljiv bol.

Utom gubavac ustade i Vijon po|e za njim prema{umi. Kada stigo{e do prvog drveta, Vijon ugleda kakos grane visi obe{en ~ovek. Jezik mu je bio ispao, a me-sec je sablasno osvetljavao mrtvo telo. Be{e mu nepo-znat, i Vijon produ`i dalje. Na obli`njem drvetu je ta-ko|e visio ~ovek ali i taj mu be{e nepoznat. Vijonpogleda unaokolo, i shvati da je {uma prepuna mrtvacakoji vise sa drve}a. Zagledao ih je jednog po jednog, str-pljivo, kru`e}i izme|u nogu koje su se njihale na pove-tarcu, sve dok ne prona|e brata. Prerezav{i no`em u`e,skide ga i polo`i na travu. Le{ je bio ukru}en, {to zbogsmrti a {to zbog studeni. Vijon ga poljubi u ~elo. I,utom, le{ njegovog brata prozbori. @ivot je ovde, bratemoj, prepun belih leptirova koji ~ekaju na tebe, re~e le{,a svi su oni larve sablasti.

Vijon izgubljeno podi`e glavu. Njegov saputnik jebio nestao a iz {ume su se, poput prigu{enog pojanja ka-kvog velikog pogrebnog hora, izlivali zvuci balade kojuje pevao gubavac.

San Fransoa Rablea, pisca, i biv{eg fratra

Jedne februarske no}i 1532, u lionskoj bolnici, dokje spavao u svojoj skromnoj lekarskoj sobi, nakon sed-modnevnog posta, kao {to nala`u pravila manastirskog`ivota kojih se, iako napustiv{i red, i dalje pridr`avao,Fransoa Rable, pisac i biv{i fratar, usni jedan san. San-jao je da se nalazi pod pergolom neke kr~me u Perigo-ru, i da je mesec septembar. Be{e tu jedan duga~ak iuzak sto prekriven sne`no belim stolnjakom a na njemubehu stakleni bokali s vinom, a on je sedeo na jednomkraju tog stola. Suprotan kraj be{e tako|e postavljen zanekoga, ali on nije znao za koga, znao je samo da trebada ~eka. I, dok je tako ~ekao, kr~mar mu donese tanjirmariniranih maslina i bokal hladne jabukova~e, te onstade da mezeti, pijuckaju}i tu izvrsnu jabukova~u boje}ilibara. Utom za~u udaranje kopita i ugleda oblak pra-{ine kako se pribli`ava s glavnog puta. Bila je to ko~ijakraljevskog izgleda, s ko~ija{em u grimiznoj livreji i dvalakeja koji su stajali na papu~icama. Ko~ija se zaustavina poljani ispred kr~me, dva lakeja dunu{e dva puta utrubu a potom se sjuri{e dole da prostru grimizni tepihispred vrata{ca ko~ije. Stado{e u stavu mirno i viknu{e:njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel, kralj dobrogzalogaja i dobre kapljice! Fransoa Rable sko~i na nogejer shvati da je do{ao njegov sadrug za trpezom; a ovajse ve} primicao, veli~anstveno stupaju}i po grimiznomtepihu {to su lakeji odmotavali ispred njegovih nogu.Divovskog stasa, kora~ao je pridr`avaju}i rukama sto-mak, jednu stoma~inu veliku poput me{ine, koja se nji-

(22) (23)

hala sad levo, sad desno. Lice mu je uokvirivala gustacrna brada, a na glavi je nosio veliki {e{ir sa {irokimobodom. Njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel raz-vu~e usne u ljubazan osmeh, zavrnu rukave svoje kral-jevske odore i sede za suprotan kraj stola. Kr~mar sti`eprethode}i velikoj zdeli koja se pu{ila i koju su nosiladva pa`a, i stade da poslu`uje. ^orba od je~ma, p{enicei pasulja, najavi poslu`uju}i, ne{to lagano za zagrevan-je. Njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel priveza okovrata salvetu veli~ine ~ar{ava i dade znak Fransoi Ra-bleu da mo`e da po~ne. Be{e to ~orba od `itarica po ko-joj su plivali listovi lovora i ~e{njevi belog luka, zaista,ne{to sasvim posebno. Fransoa Rable smaza pun tanjirs apetitom, dok njegovo viso~anstvo gospon Pantagru-el, nakon {to je u~tivo zatra`io dozvolu, prima~e zdeluk sebi i stade pravo iz nje da sr~e ~orbu. Utom stigo{epa`evi sa drugim jelom, dok je kr~mar revnosno puniotanjire. Ovoga puta to behu punjene guske. Fransoi Ra-bleu dopado{e dve, njegovom viso~anstvu gospon Pan-tagruelu, devetnaest. Kr~maru, re~e uva`eni gost, mo-ra{ mi re}i kako se spremaju ove guske, hteo bih dapodu~im mog kuvaru. Kr~mar pogladi svoje guste brke,pro~isti glas i po~e: prvo se uzme jedna lepa glavica ki-selog kupusa i baci se na klju~ ~etiri do pet minuta. Po-tom se rastopi gu{~ija mast u koju se stavi kupus, zatimloj, bobice kleke, karanfili}, so i biber, iseckani luk te sesve to zajedno kr~ka dobra tri sata. Onda se doda {un-ka, sitno iseckana gu{~ija jetra, i u to se nadrobi sredi-na hleba. Guske se napune ovim nadevom i stave se urernu ~etrdesetak minuta. Kada su napola pe~ene, mo-ra se obavezno pokupiti mast i njome preliti nadev, i je-lo je gotovo. Slu{aju}i taj opis, Fransoa Rable nanovodobi apetit, a tako|e i njegov sadrug u jelu, tako bi sebarem reklo, jer, oblizivao je brke svojim gigantskim je-zikom a onda upita: pa, kr~maru, {ta nam sad preporu-~uje{? Kr~mar pljesnu dlanovima i dotr~a{e pa`evi no-se}i poslu`avnike koji su se pu{ili. Kopuni u rakiji od{ljiva i biserke sa rokforom, izdeklamova ponosno kr~-

mar i otpo~e s poslu`ivanjem. Fransoa Rable se ushi}e-no baci na jednog kopuna i jednu biserku, dok je njego-vo viso~anstvo gospon Pantagruel pro`drao najmanjedesetak. Ne znam za{to, re~e njegovo viso~anstvogospon Pantagruel, ali nalazim da bi uz ove kopune sjaj-no i{la pa{teta od mozga, {ta vi velite na to, moj dragiprijatelju? Fransoa Rable potvrdi, i kr~mar, kao da je sa-mo to i ~ekao, pljesnu dlanom o dlan. Pa`evi prineso{edve ~inije, do vrha napunjene pa{tetom od mozga. Nje-govo viso~anstvo gospon Pantagruel namaza celu jednu~iniju na hleb duga~ak ~itav metar koji je zatim, izme|uzalogaja kopuna, tako `ustro grizao da ga je za dva mi-nuta slistio do poslednje mrve. Kad jelo privedo{e kra-ju, kr~mar zatra`i dozvolu da skloni prljave tanjire, paupita: a {ta biste vi gospodo rekli na malo divlje svinjena lova~ki na~in, ili mo`da vi{e volite punjeni file od ze-~etine? Fransoa Rable predlo`i da im, za svaki slu~aj,donese i jedno i drugo. A njegovo viso~anstvo gosponPantagruel zevnu, ne bi li pokazao kako je jo{ uvek pri-apetitu. Kr~mar pljesnu rukama i pa`evi dotr~a{e s no-vim jelima. Ah, promrmlja na jedvite jade Fransoa Ra-ble, po{to su mu usta bila puna, kakav slastan zalogaj,ova divlja svinja na lova~ki na~in! Pa ovaj blagi kiselo-slatki lova~ki sos, sa zelenim maslinama i tek mrvi~komljute papri~ice da istakne ukus divlja~i. A ovaj punjenifile od ze~etine, dobaci izme|u zalogaja njegovo viso-~anstvo gospon Pantagruel, zar nije naprosto bo`anski?

Kr~mar ih je, bla`enog izraza, posmatrao kako jedu.Be{e septembar i sunce je svetlim pegama pro{aralo sen-ku pergole. O~i njegovog viso~anstva gospona Pantagru-ela postado{e veoma sitne dok su mu kapci svakog ~asapadali kao da se netom spremao da zaspi. Zatim se neko-liko puta potap{a po stomaku, u~tivo zamoli za dozvolute strahotno podrignu, i taj zvuk poput groma odjeknupoljima. Na tu grmljavinu, Fransoa Rable se probudi ishvati da napolju besni oluja, te napipavaju}i upali sve}ui sa no}nog ormari}a dohvati par~e suvog hleba koje jesvake no}i sebi dopu{tao ne bi li ubla`io post.

(24) (25)

San Mikelan|ela Merizija zvanogKarava|o, slikara i kavgad`ije

U no}i prvog januara 1599, dok je le`ao u krevetusa jednom prostitutkom, Mikelan|elo Merizi zvani Ka-rava|o, slikar i kavgad`ija, usni da ga je posetio Bog.Bog mu se javio u liku Hrista, i upirao je prstom u nje-ga. Mikelan|elo je sedeo u nekoj kr~mi i kockao se unovac. Njegovi suigra~i behu sve same bitange, a pone-ko od njih be{e i pijan. A on, on nije bio Mikelan|elo,ve} jedan od stalnih gostiju, obi~an razbojnik. Kad muse Bog javio, on je upravo psovao Hristovo ime i gro-hotom se smejao. Ti, prozbori bez re~i Hristov prst. Ja?,zaprepa{}eno upita Mikelan|elo Merizi, ja nisam sve-tac, ja sam samo gre{nik, ne mogu biti izabran.

Ali, Hristovo lice be{e neumoljivo, nije bilo izbora.I njegova ispru`ena ruka nije ostavljala mesta nikakvojsumnji.

Mikelan|elo Merizi pognu glavu i pogleda novacna stolu. Silovao sam, re~e, ubijao sam, ruke su mi ogre-zle u krvi.

Mom~i} koji je slu`io donese pasulj i vino. Mikelan-|elo Merizi se baci na hranu i pi}e. Oko njega, svi su bi-li nepomi~ni, samo je on micao rukama i ustima, poputkakve aveti. I sam Hrist be{e nepomi~an, i pru`ao jesvoju nepomi~nu ruku sa uperenim prstom. Mikelan|e-lo Merizi ustade i po|e za njim. Obre{e se u nekoj prl-javoj uli~ici, i Mikelan|elo Merizi stade da urinira ujednom }o{ku, osloba|aju}i se svog onog vina koje teve~eri be{e popio.

Bo`e, za{to me tra`i{?, upita Mikelan|elo MeriziHrista. ^ovekov sin ga pogleda, ne govore}i ni{ta. Ho-dali su tako uli~icom, a onda izbi{e na jedan trg. Trg be-{e pust.

Tu`an sam, re~e Mikelan|elo Merizi. Hrist ga po-gleda i ne re~e ni{ta. Sede na jednu kamenu klupu i ski-de sandale. Protrlja tabane i progovori: umoran sam,prepe{a~io sam ~itav put od Palestine ne bi li te na{ao.

Mikelan|elo Merizi je povra}ao u }o{ku, oslanjaju-}i se o zid. Ali, ja sam samo gre{nik, povika, ne treba dame tra`i{.

Hrist pri|e bli`e i dodirnu mu ruku. Ja sam te na~i-nio slikarem, re~e, i od tebe i{tem jednu sliku, nakontoga mo`e{ po}i putem svoje sudbine.

Mikelan|elo Merizi obrisa usta i upita: kakvu sliku?Moj dolazak tebi u pohode, ve~eras u kr~mi, samo

{to }e{ ti biti Matej.Dobro, re~e Mikelan|elo Merizi, naslika}u je (na-

pravi}u je). I okrenu se u krevetu. U tom trenu, prosti-tutka ga zagrli, glasno hr~u}i. (uz glasno hrkanje).

(26) (27)

San Fransiska Goje iLusijentesa, slikara i vizionara

U no}i prvog maja 1820, za vreme jednog od svojihpovremenih napada ludila, Fransisko Goja i Lusijentes,slikar i vizionar, usni jedan san.

Sanjao je da se, sa svojom voljenom iz najranijih da-na mladosti, obreo ispod jednog drveta. Oko njih seprostirao surovi aragonski predeo a sunce be{e visokona nebu. Njegova voljena je sedela na ljulja{ci a on ju jeon ljuljao. Njegova voljena je imala ~ipkani suncobran,i ~esto se smejala, isprekidano i nervozno. A onda, nje-gova voljena pade na travu i on se baci za njom, kotrl-jaju}i se. Valjali su se tako niz padinu bre`uljka sve dokne nai|o{e na jedan `uti zid. Proviri{e preko zida i ugle-da{e vojnike kako, pod svetlo{}u fenjera, streljaju nekeljude. Fenjer se nije uklapao u taj predeo prepun sunca,no ipak je sablasno osvetljavao taj prizor. Vojnici zapu-ca{e i ljudi se sru~i{e u lokve, boje}i ih svojom krvlju.Fransisko Goja i Lusijentes tad izvu~e kist koji je nosioza pasom i, zastra{uju}e vitlaju}i njime, po|e ka vojni-cima. Istog trena, oni, kao nekim ~udom, nestado{e,prestravljeni tom prikazom. A na njihovom mestu, stvo-ri se zastra{uju}i kolos koji je pro`dirao ljudsku nogu.Kosa mu be{e blatnjava a lice modro, dva tanka mlazakrvi slivala su mu se iz uglova usta, o~i mu behu mutne,no, ipak, smejao se.

Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes.Kolos obrisa usta i re~e: ja sam ~udovi{te koje vla-

da~ove~anstvom, Istorija je moja majka.

Fransisko Goja i Lusijentes zakora~i i zavitla svojimkistom. Kolosa nestade, a na njegovom mestu pojavi sestarica. Be{e nakazna i krezuba, ko`e poput pergamen-ta i `utih o~iju.

Ko si ti?, upita je Fransisko Goja i Lusijentes.Ja sam razo~arenje, re~e starica, i vladam svetom,

jer svaki ljudski san kratak je kao tren. Fransisko Goja i Lusijentes zakora~i i zavitla svojim

kistom. Starice nestade i na njenom mestu pojavi sepas. Be{e to mali pas, ukopan u pesku, samo mu je gla-va virila.

Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes. Pas izvi vrat {to je vi{e mogao i re~e: ja sam zver

o~ajanja i rugam se tvojim patnjama.Fransisko Goja i Lusijentes zakora~i i zamahnu svo-

jim kistom. Psa nestade a na njegovom mestu pojavi se~ovek. Be{e to debeli starac, mlohavog i nesre}nog lica.

Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes.^ovek se umorno nasme{i i re~e: ja sam Fransisko

Goja i Lusijentes, meni ne mo`e{ ni{ta. I u tom trenu, Fransisko Goja i Lusijentes se probu-

di i shvati da je sam u krevetu.

(28) (29)

San Semjuela Tejlora Kolrid`a,pesnika i opiomana

Jedne novembarske no}i 1801, u svojoj ku}i u Lon-donu, dok se predavao ~arima opijuma, Semjuel TejlorKolrid`, pesnik i opioman, usni jedan san. Sanjao je dase nalazi na brodu zarobljenom izme|u santi leda. Onje bio kapetan, a njegovi ljudi, koji su le`ali na palubi,uzaludno su poku{avali da se za{tite od studeni pokri-vaju}i se krpama i poderanim }ebadima. Lica im behuispijena, imali su duboke podo~njake, i bolest u o~ima.D`inovski albatros koji je bio sleteo na jarbol, staja{e ra-{irenih krila, bacaju}i zastra{uju}u senku na most. Se-mjuel Tejlor Kolrid` pozva drugog oficira i nalo`i muda donese pu{ku, ali ovaj odgovori da su ostali bez ba-ruta i pru`i mu samostrel. Semjuel Tejlor Kolrid` tadzgrabi samostrel i nacilja. Pomisli da bi, ako ubije al-batrosa, mogao nahraniti svoje iznemogle mornare i ta-ko ih spasiti od skorbuta i smrti. Nacilja, i odape stre-lu. Prostreljenog vrata, albatros pade na most a njegovakrv po{kropi okolni led. Utom iz te krvi nastade mor-ska zmija koja hitro podi`e glavu i iskrsnu iznad bokabroda, palacaju}i svojim ra~vastim jezikom. SemjuelTejlor Kolrid` dohvati sablju koja mu je visila za pasomi smesta joj odse~e glavu. Kad utom, iz odse~ene glavenastade `ena, mr{ava i obu~ena u crno, bledog lica iu`agrenih o~iju. @ena je u rukama dr`ala kockice; sedena krmu i pozva kapetana. A sad }emo bacati kockice,re~e `ena, ako ti pobedi{, tvoj brod }e biti slobodan,ako ja pobedim pove{}u sa sobom tvoje mornare. Dru-gi oficir dotr~a kao bez du{e do Semjuela Tejlora Kol-

rid`a i, zgrabiv{i ga za ruku, stade da ga preklinje da neslu{a tu zlokobnu `enu, jer }e to, ina~e, biti njihova pro-past, ali ovaj odva`no zakora~i prema njoj i, nakloniv{ise, kaza da je spreman. @ena mu pru`i kutijicu s kocki-cama i Semjuel Tejlor Kolrid` je dohvati i stegnu na gru-di. Onda je `estoko protrese i baci kockice na pod.Mornari po~e{e da kli~u: jedanaest be{e zbir koji je nji-hov kapetan dobio. Zlokobna `ena stade da ~upa kosei nari~e, potom se pakosno isceri a onda ponovo zaku-ka, cvile}i tu`no poput psa. Najzad, uze kutijicu, i jed-nim {irokim zamahom, kao da namerava da pometemost, hitnu kockice. Ove se otkotrlja{e po palubi i zau-stavi{e obe na {estici. U tom trenu, podi`e se studeni ve-tar koji ledenim udarcima nasrnu na njih , i s tim ve-trom nestado{e mornari, zlokobna `ena i brod, nekakavsivi dim poput pokrova prekri sve oko njega, a SemjuelTejlor Kolrid` otvori o~i i ugleda maglovitu zoru kakose pomalja na prozoru njegove sobe.

(30) (31)

San \akoma Leopardija,pesnika i osobenjaka

Jedne no}i po~etkom decembra 1827, u ljupkomgradu Pizi, u ulici dela Fa|ola, spavaju}i izme|u dve pe-rine da bi se za{titio od ljute studeni {to je pritiskalagrad, \akomo Leopardi, pisac i osobenjak, usni jedansan. Sanjao je da se obreo u nekoj pustinji, i da je pastir.Ali, umesto da ima stado koje ga prati, sedeo je udobnozavaljen u ~ezama koje su vukle ~etiri sne`no bele ovce,i te ~etiri ovce behu njegovo stado.

Pustinja, i bre`uljci koji su je okru`ivali, behu odnajfinijeg srebrnastog peska {to se svetlucao poput sve-tlosti svitaca. Spustilo se ve~e ali nije bilo hladno, {tavi-{e, reklo bi se da to be{e jedna od onih blagih no}i ka-snog prole}a, te Leopardi skide ogrta~ s ramena iprebaci ga preko naslona ~eza.

Kuda me vodite, drage moje ov~ice?, upita.Vodimo te u {etnju, odgovori{e ~etiri ovce, mi smo

ov~ice lutalice.Ali kakvo je ovo mesto?, upita Leopardi, gde smo to

mi?To }e{ tek otkriti, odgovori{e ov~ice, kada bude{

sreo osobu koja te ~eka.Ko je ta osoba?, upita Leopardi, ba{ bih voleo da

znam.He, he, smejuljile su se ov~ice zgledaju}i se medju

sobom, ne mo`emo ti re}i, neka to bude iznenadjenje.Leopardi je ogladneo, te po`ele da pojede neki slat-

ki{; eto, ba{ bi mu prijala jedna slasna torta s pinjolima.

Pojeo bih neki slatki{, re~e, zar u ovoj pustinji nepostoji mesto gde mo`e da se kupi neki slatki{?

Odmah iza onog brda, odgovori{e ov~ice, strpi semalo.

Stigo{e na kraj pustinje i zaobi|o{e brdo u ~ijem sepodno`ju nalazio du}an. Be{e to zamamna poslasti~ar-nica, sva od kristala, i blista{e nekom srebrnastom iskri-~avom svetlo{}u. Leopardi stade da razgleda izlog, neo-dlu~an {ta da izabere. U prvom redu su stajale torte,svih boja i svih veli~ina: zelene torte od pista}a, rume-ne torte od malina, `ute torte od limuna, ru`i~aste tor-te od jagoda. Pa onda marcipani, neobi~no sme{nih iprimamljivih oblika: be{e tu jabuka i narand`i, tre{anja,a i raznih `ivotinja. A na kraju su se nizali {atoi, krema-sti i gusti, s bademom na vrhu. Leopardi pozva poslasti-~ara i kupi tri kola~a: jednu torticu od jagoda, marcipani {ato. Poslasti~ar be{e srebrnasti ~ove~uljak, blistavobele kose i plavih o~iju. On mu pru`i kola~e i poklonikutiju bonbona. Leopardi se vrati u ~eze i, dok su se ov-~ice spremale za polazak, stade da u`iva u poslasticamakoje je kupio. Put koji bio laganom usponu, sad se str-mo verao uz padine. Kad gle ~uda, i ovde je tlo svetlu-calo, bilo je prozirno i zra~ilo je blje{tavom srebrolikomsvetlo{}u. Ov~ice se zaustavi{e ispred jednog ku}erkakoji se iskrio u no}i. Leopardi si|e jer shvati da je sti-gao, uze kutiju s bonbonama, i u|e u ku}u. A unutra,jedna devojka je sedela na stolici i vezla na |er|efu.

Pri|i bli`e, ~ekala sam te, re~e devojka. Okrenu seprema njemu i nasme{i se, i Leopardi je prepoznade. Bi-la je to Silvija. Samo {to je sada bila sva od srebra, likomista kao nekada, ali od srebra.

Silvija, mila Silvija, re~e Leopardi uzimaju}i je za ru-ke, kako je slatko videti te ponovo, ali za{to si sva odsrebra?

Zato {to sam selenit, odgovori Silvija, kada nekoumre dolazi na Mesec i postaje ovakav.

Ali za{to sam i ja ovde, upita Leopardi, da nisammo`da umro?

(32) (33)

Ovo nisi ti, re~e Silvija, ovo je samo tvoj pri~in, ti sijo{ uvek na Zemlji.

A da li se odavde mo`e videti Zemlja?, upita Leo-pardi.

Silvija ga povede do jednog prozora gde se nalaziodurbin. Leopardi prisloni oko na so~ivo i netom ugledajednu ku}u. Prepoznade je: be{e to njegova ku}a. Jedanje prozor jo{ bio osvetljen, Leopardi zaviri unutra iugleda svoga oca, u no}noj ko{ulji i s nok{irom u ruci,kako se sprema na po~inak. Ne{to ga stegnu oko srca ion okrenu durbin na drugu stranu. Ugleda jedan krivitoranj na prostranoj ledini i, tik uz njega, vijugavi put iku}u iz koje je dopirala slaba{na svetlost. Napregnu seda zaviri kroz prozor i ugleda skromnu sobu, sa komo-dom i stolom na kojem je le`ala sveska dok je pored njeupravo dogorevala sve}a. U krevetu vide sebe kako spa-va izme|u dve perine.

Jesam li ja to mrtav?, upita Silviju.Ne, re~e Silvija, ti samo spava{ i sanja{ Mesec.

San Karla Kolodija,pisca i pozori{nog cenzora

U no}i dvadesetpetog decembra 1882, u svojoj ku}iu Firenci, Karlo Kolodi, pisac i pozori{ni cenzor, usnijedan san. Sanjao je da sedi u malom papirnatom ~am-cu usred mora i da oko njega besni oluja. Ali papirnati~am~i} je odolevao, be{e to tvrdoglav ~am~i}, sa dvaljudska oka i bojama Italije, koju je Kolodi voleo. Sa li-tica {to su se obru{avale nad morem, jedan daleli glasdozivao je: Karlino, Karlino, vrati se na obalu! Be{e toglas njegove `ene koju nikada nije imao, ne`an `enskiglas {to ga je zazivao poput jecaja sirene.

Ah, kako bi voleo da se vrati! Ali nikako mu to nijepolazilo za rukom, talasi su bili suvi{e veliki i ~am~i} jeplovio, prepu{ten na milost i nemilost moru.

Utom, iznenada, ugleda neman. Be{e to d`inovskimorski pas, razjapljenih ~eljusti, koji ga je vrebao, kojiga je pomno motrio, koji ga je ~ekao.

Kolodi poku{a da pokrene kormilo, ali i kormilobe{e od papira i sasvim natopljeno vodom, gotovo neu-potrebljivo. Te se tako pomiri sa sudbom da }e zavr{itiu ~eljusti nemani, i od straha pokri o~i rukama, podi`ese na noge i uzviknu: `ivela Italija!

Kako samo be{e mra~no u utrobi nemani! Kolodina~ini par nesigurnih koraka, saplete se o neki predmetza koji nije mogao da pretpostavi {ta je i opipav{i ga ru-kama zaklju~i da je to lobanja. Potom udari u neke da-ske i shvati da je pre njega jo{ neka barka do`ivela bro-dolom i zavr{ila u ~eljusti nemani. Sada se ve} kretaodaleko lak{e, jer je iz {irom razjapljenih ralja dopirala

(34) (35)

bledunjava svetlost. Nesigurno bauljaju}i napred, udarikolenima o jednu drvenu {krinju. Sagnu se i opipa, teshvati da je puna sve}a. Sre}om, kod sebe je jo{ uvekimao svoje ognjilo, i odmah ga kresnu. Upali dve sve}ei, dr`e}i ih u rukama, stade da razgleda oko sebe. Nala-zio se na gornjoj palubi bojnog broda ~ije se nesre}noputovanje zavr{ilo u utrobi nemani, krma be{e pre-krivena skeletima a na velikom jarbolu lepr{ala se crnazastava sa mrtva~kom glavom i ukr{tenim koskama.Kolodi produ`i dalje i si|e niz stepenice. Prona|e od-mah smo~nicu punu ruma. S velikim zadovoljstvomotvori jednu fla{u i ispi je nadu{ak. Sada se ve} ose}aobolje. Poprili~no okura`en, ustade i uz pomo} svetlostisve}a iza|e iz bojnog broda. Utroba nemani be{e kliza-va, prepuna mrtvih ribica i rakova. Kolodi nastavi da seprobija napred, gacaju}i po pli}aku. U daljini spazi ti-traje `i{ka, tek stidljivu svetlost koja ga je pozivala.Uputi se ka njoj. Pored njega su promicali skeleti, nasu-kani bojni brodovi, potopljene la|e, d`inovske mrtveribe. Svetlost se pribli`i i Kolodi ugleda jedan sto. Zastolom su sedele dve osobe, `ena i de~ak. Kolodi stidlji-vo pri|e, i vide da `ena ima zagasitomodru kosu a de-~ak {e{ir na~injen od sredine hleba. Potr~a, i zagrli ih. Ioni njega zagrli{e, te stado{e da se smeju i {tipkaju zaobraze, i da se maze i umiljavaju. I ne progovori{e.

Kad najednom, slika se promeni. Sada vi{e nisu biliu utrobi nemani, ve} ispod jedne pergole. Svuda okonjih vladalo je leto. A oni su sedeli za stolom, bila je toku}a na bre`uljcima Pe{e, zrikavci su zrikali, sve be{eskamenjeno na podnevnoj `ezi, pili su belo vino i jelidinju. Po strani, ispod pergole, sedele su jedna ma~ka ijedna lisica i umiljato ih posmatrale. I Kolodi im, u~ti-vo, re~e: dozvoljavate li da vas ponudim?

San Roberta Stivensona,pisca i putnika

Jedne junske no}i leta 1865, kada je imao petnaestgodina, dok je le`ao u sobi edinbur{ke bolnice, RobertLuis Stivenson, budu}i pisac i putnik, usni jedan san.Sanjao je da je postao zreo ~ovek i da se nalazi na jed-nom jedrenjaku. Jedra su se nadimala od vetra i jedren-jak je jezdio po vazduhu. On je dr`ao kormilo i uprav-ljao njime kao da upravlja aerostatom. Jedrenjaknadlete Edinburg, a onda, brode}i povrh planinskih ve-naca Francuske, ostavi za sobom Evropu i stade da pre-le}e azurni okean. On je znao da je taj jedrenjak izabraozato {to je te{ko disao, i {to mu je bio potreban vazduh.A sada je ba{ lepo disao, vetrovi su mu ispunjavali plu-}a ~istim vazduhom i ka{alj se bio smirio.

Jedrenjak se spusti na vodu i stade da juri velikombrzinom. Robert Luis Stivenson razvi sva jedra i prepu-sti se vetrovima. Posle nekog vremena, na horizontuugleda ostrvo, i mno{tvo duga~kih kanua kojima suupravljali tamnoputi ljudi, po|e mu u susret. RobertLuis Sivenson vide da se kanui postrojavaju uz bok i damu pokazuju put kojim treba da ide; a za to vreme uro-|enici su pevali vesele pesme i na palubu la|e bacalivence od belog cve}a.

Kad se na|e na sto metara od ostrva, Robert LuisStivenson baci sidro i spusti se niz lestve od u`adi svedo glavnog kanua koji ga je ~ekao ispod boka la|e. Be-{e to veli~anstven kanu sa d`inovskim totemom napramcu. Uro|enici stado{e da ga grle i hlade {irokimpalminim listovima, prinose}i mu slasne plodove vo}a.

(36) (37)

Na ostrvu ih do~eka{e `ene i deca koji su razdraga-no igrali i koji ga okiti{e vencima cve}a oko vrata. Sta-re{ina sela mu pristupi i pokaza prstom na vrh planine.Robert Luis Stivenson shvati da treba da se popne nanjega, ali nije znao za{to. Pomisli kako sa svojim ote`a-nim disanjem nikada ne}e sti}i do vrha, i poku{a da toznakovima objasni uro|enicima. Ali, oni su to ve} bilishvatili, i pripremili su nosiljku ispletenu od {a{i i pal-minog li{}a. Robert Luis Stivenson se udobno smesti i~etiri robusna uro|enika podigo{e nosiljku na ramena ikrenu{e put planine. Penju}i se, Robert Luis Stivensonposmatrao je neverovatan krajolik: video je [kotsku iFrancusku, Ameriku i Njujork, i ~itav svoj pro`ivljeni`ivot koji je tek trebalo da `ivi. A na obroncima plani-ne, blagodatno drve}e i bujno cve}e ispunjavali su va-zduh mirisom koji mu je otvarao plu}a.

Uro|enici se zaustavi{e ispred jedne pe}ine i pose-da{e na zemlju prekr{tenih nogu. Robert Luis Stivensonshvati da treba da u|e u pe}inu, pru`i{e mu baklju i onzakora~i unutra. Bilo je sve`e, i vazduh je mirisao namo{us. Robert Luis Stivenson nastavi da ide ka utrobiplanine sve do jedne odaje koju su neki davni zemljo-tresi iskopali u steni i gde su visili ogromni stalaktiti. Usredini odaje stajao je srebrni sef. Robert Luis Stivensonga otvori i u njemu na|e knjigu. Be{e to knjiga o jed-nom ostrvu, o putovanjima, pustolovinama, o jednomde~aku i o gusarima; a na knjizi je bilo napisano njego-vo ime. Zatim iza|e iz pe}ine, naredi uro|enicima da sevrate u selo i uzvera se sve do samog vrha, sa knjigomispod mi{ke. Potom le`e na travu i otvori prvu stranicu.Znao je da }e ostati tu, na tom vrhu, da je ~ita. Jer, va-zduh je bio proziran, pri~a je bila poput vazduha i otva-rala je du{u; i bilo bi lepo da tako ~itaju}i, tu do~ekakraj.

San Artura Remboa,pesnika i vagabunda

U no}i dvadesettre}eg juna 1891, u marsejskoj bol-nici, Artur Rembo, pesnik i vagabund, usni jedan san.Sanjao je da prelazi preko Ardena. Pod mi{kom je nosiosvoju amputiranu nogu a oslanjao se na {taku. Amputi-rana noga be{e uvijena u novine u kojima je velikim slo-vima bila {tampana jedna njegova pesma.

Be{e to oko pono}i, u no}i punog meseca. Polja suse srebrila, i Artur je pevao. Sti`e do jednog osamljenogku}erka s osvetljenim prozorom. Le`e u polje, ispodogromnog badema, i nastavi da peva. Pevao je jednu re-volucionarnu i skitni~ku pesmu koja je govorila o `eni io pu{ci. Ne pro|e mnogo vremena a vrata se otvori{e ijedna `ena iza|e i po|e prema njemu. Be{e mlada, ras-pu{tene kose. Ako `eli{ pu{ku, kako zapoveda tvoja pe-sma, ja ti je mogu dati, re~e `ena, dr`im je u ambaru.

Rembo se privi uz svoju amputiranu nogu i osmeh-nu se. Idem u Parisku komunu, re~e, i treba mi pu{ka.

@ena ga povede do ambara. Be{e to gra|evina nadva nivoa. U prizemlju su bile ovce, a na spratu, do ko-ga se dolazilo merdevinama, bio je ambar. Ne mogu dase popnem ~ak do gore, re~e Rembo, ~eka}u te ovde,me|u ovcama. Ispru`i se na slamu i skide pantalone.Kad `ena si|e, zate~e ga spremnog da vodi ljubav. Ako`eli{ `enu, kako zapoveda tvoja pesma, re~e `ena, ja tije mogu dati. Rembo je zagrli i upita: kako se zove ta`ena? Zove se Aurelija, re~e `ena, jer ona je `ena iz sna.I razveza haljinu.

(38) (39)

Voleli su se me|u ovcama, a Rembo se nije odvajaood svoje amputirane noge. Kad prestado{e da vode lju-bav `ena re~e: ostani. Ne mogu, odgovori Rembo, mo-ram da po|em, iza|i napolje samnom, da gledamo zo-ru kako se ra|a. Iza|o{e na ~istinu a zora je ve} po~elada rudi. Ti ne ~uje{ te povike, re~e Rembo, ali ja ih ~u-jem, dolaze iz Pariza i zovu me, to je sloboda, to je zovdaljine.

@ena jo{ uvek be{e naga, ispod badema. Ostavi}u tisvoju nogu, re~e Rembo, brini se o njoj.

I po|e ka glavnom putu. Kakva divota, sada vi{e ni-je }opao. Kora~ao je kao da ima obe noge. A put je podnjegovim cokulama odzvanjao. Na horizontu, zora serumenila. I on je pevao, i bio je sre}an.

San Antona ^ehova,pisca i lekara

Jedne no}i 1890., za vreme svog boravka na ostrvuSahalin gde je pregledao zatvorenike, Anton ^ehov, pi-sac i lekar, usni jedan san. Sanjao je da le`i na nekombolni~kom odelenju i da su ga stavili u luda~ku ko{ulju.Pored njega, le`ala su dva oronula starca koji su dekla-movali svoje ludilo. On je bio budan, bistre glave, sa-mouveren, i `eleo je da napi{e pri~u o konju. Utom sepojavi jedan doktor u belom i Anton ^ehov zatra`i odnjega papir i olovku.

Vi ne mo`ete da pi{ete jer previ{e teoreti{ete, re~edoktor, vi ste samo tu`ni moralista, a ludaci to sebi nemogu da dopuste.

Kako se vi zovete?, upita ga Anton ^ehov.Ne mogu vam re}i svoje ime, odgovori doktor, ali

znajte da ja mrzim one koji pi{u, naro~ito ako previ{eteoreti{u. Teoretisanje kvari svet.

Anton ^ehov po`ele da ga i{amara, ali doktor je bioizvadio ru` i popravljao je {minku. Onda stavi periku ire~e: ja sam va{a bolni~arka, ali vi ne mo`ete da pi{ete,jer previ{e teoreti{ete, vi ste samo obi~an moralista, ana Sahalin ste do{li u ku}nom haljetku. To rekav{i, oslo-bodi mu ruke.

Vi ste jedan nesre}nik, re~e Anton ^ehov, a o kon-jima verovatno ne znate ni{ta.

Za{to bih morao da znam?, upita doktor, ja znamsamo direktora moje bolnice.

(40) (41)

Va{ direktor je obi~an magarac, re~e Anton ^ehov,nije konj, on je tovarna `ivotinja, sva{ta je u `ivotu pre-valio preko ledja. A onda dodade: pustite me da pi{em.

Vi ne mo`ete da pi{ete, re~e doktor, jer vi ste ludi. Starci koji su le`ali pored njega okrenu{e se u krevetu ijedan od njih ustade da urinira u nok{ir.

Nije va`no, re~e Anton ^ehov, pokloni}u vam pe-snicu, taman da je stavite medju zube; a onda }ete s tompesnicom u ustima poljubiti direktora va{e bolnice i bi-}e to pravi ~eli~ni poljubac.

A onda se okrenu na stranu i stade da razmi{lja okonju. I o ko~ija{u. A ko~ija{ je bio nesre}an, jer `eleoje da nekome ispri~a pri~u o smrti svoga sina. Ali, nikoga nije slu{ao, jer ljudi nisu imali vremena i smatrali suda je gnjavator. I tako je ko~ija{ kazivao pri~u svomkonju, koji je bio veoma strpljiva `ivotinja. Be{e star, aliimao je ljudske o~i.

Kad, u tom trenu, stigo{e u galopu dva konja krila-{a na ~ijim su le|ima jahale dve `ene koje je Anton ^e-hov poznavao. Bile su to dve glumice, i u ruci su nosiletre{njevu granu u cvatu. Ko~ija{ upregnu dva konja usvoju ko~iju, Anton ^ehov se smesti na sedi{te i ko~ijauzlete u bolni~koj sobi, prolete kroz jedan od prozora ivinu se u nebo. I, dok su tako jezdili kroz oblake, vide-li su doktora s perikom kako puca od besa, proklinju}iih na sav glas. Dve glumice ispusti{e dve latice tre{nje-vog cveta a ko~ija{ uz osmeh re~e: imao bih jednu pri-~u da ispri~am, to je tu`na pri~a, ali verujem da }ete mevi razumeti, dragi Antone ^ehove.

Anton ^ehov se uvali u sedi{te, umota {al oko vra-ta i re~e: imam sve vreme ovoga sveta, veoma sam str-pljiv i volim da slu{am sudbine drugih ljudi.

San A{il-Kloda Debisija,muzi~ara i estete

U no}i dvadesetdevetog juna 1893, jednoj vedrojletnjoj no}i, A{il-Klod Debisi, muzi~ar i esteta, usni dase nalazi na jednoj pla`i. Be{e je to pla`a na mo~varnojobali Toskane, po ~ijem rubu su rasli gusto {ipra`je i bo-rovi. Debisi je bio u lanenim pantalonama i slamnatom{e{iru, u{ao je u kolibu koju mu je namenila gospo|aPinki i skinuo ode}u sa sebe. Na pla`i primeti gospo|uPinki, ali umesto da je pozdravi, on se povu~e u senkukolibe. Gospo|a Pinki be{e lepa vlasnica jedne vile, bri-nula se o retkim kupa~ima na svojoj privatnoj pla`i amarinom je {etala pod azurnim velom koji se spu{tao sa{e{ira, pokrivaju}i joj lice. Pripadala je staroj aristokrat-skoj lozi i svima se obra}ala sa ti. Debisiju se to nije do-padalo, on je voleo da mu se obra}aju u skladu sa pra-vilima u~tivosti.

Pre nego {to je obukao kostim, napravi nekoliko~u~njeva a onda je neko vreme milovao svoj ve} nabre-kli ud, jer ga je slika te usamljene pla`e, sa suncem iazurnim plavetnilom mora, neverovatno uzbu|ivala.Obu~e svoj skroman kostim plave boje, sa dve bele zve-zdice na ramenima. I, u tom trenu, vide da je gospo|aPinki, ona i njena dva buldoga koji su je uvek pratili, i{-~ezla, i da na pla`i ne be{e vi{e nikoga. Debisi se uputika moru, nose}i sa sobom fla{u {ampanjca. Kada sti`edo vode, iskopa malu rupu u pesku i u nju spusti fla{uda se hladi, potom u|e u more i zapliva.

Smesta oseti blagotvorno dejstvo vode. Voleo je mo-re vi{e od svega i `eleo je da mu posveti svoju muziku.

(42) (43)

Sunce je bilo u zenitu i povr{ina vode se bljeskala. De-bisi zapliva nazad polako, {irokim zamasima. Kada naj-zad sti`e do obale, iskopa fla{u {ampanjca i ispi je goto-vo do polovine. Izgledalo mu je da je vreme stalo ipomisli kako njegova muzika treba da u~ini upravo to:da zaustavi vreme.

Po|e prema kolibi i stade da se skida. Dok se svla-~io, za~u {umove iz {ipra`ja i proviri. U `bunju, na ne-koliko metara ispred sebe, ugleda jednog fauna kako seudvara dvema nimfama. Jedna nimfa je milovala fauno-va ramena, dok se druga, ~e`njivo njihala, kao da ple{e.

Debisi oseti neobi~nu malaksalost i, sasvim lagano,stade da se miluje. Onda u|e u {ipra`je. Kad vide{e ka-ko prilazi, tri stvorenja mu se nasme{i{e i faun zapo~eda svira u sviralu. Be{e to upravo ona muzika koju jeDebisi po`eleo da komponuje, i on je zato~i u svojimmislima. Potom sede na borove iglice, podignutog uda.Tad faun uze jednu nimfu i spoji se sa njom. A druganimfa se gipkim baletskim korakom pribli`i Debisiju ipomilova ga po stomaku. Bilo je popodne, i vreme je bi-lo stalo.

San Anrija de Tuluz-Lotreka,slikara i nesre}nog ~oveka

Jedne no}i meseca marta 1890, u nekom pariskombordelu, nakon {to je naslikao plakat za balerinu u ko-ju je bio beznade`no zaljubljen, Anri de Tuluz-Lotrek,slikar i nesre}an ~ovek, usni jedan san. Sanjao je da senalazi u poljima oko svog Albija, i da je leto. Stajao jeispod tre{nje bremenite plodovima i `eleo je da ih do-hvati, ali mu njegove kratke i deformisane noge nisudozvoljavale da dosegne ni do najni`e grane prepunetre{anja. Tada se on podi`e na vrhove prstiju i, kao dato be{e najprirodnija stvar na svetu, njegove noge sta-do{e da se izdu`uju sve dok ne dostigo{e normalnu du-`inu. Netom po{to je nabrao tre{nje, njegove noge po-~e{e da se skra}uju i Anri de Tuluz-Lotrek ponovopostade kepec.

Vidi, vidi, uzviknu, mogu dakle da rastem po sop-stvenoj volji. I oseti sre}u. Uputi se preko jednog poljap{enice. Klasovi su ga nadvisivali i njegova je glava pra-vila brazdu u `itu. ^inilo mu se da se obreo u nekoj~udnoj {umi kroz koju ide naslepo. U dnu polja tekao jepoto~i}. Anri de Tuluz-Lotrek se nagnu nad vodu i ugle-da ru`nog kepeca deformisanih nogu, u kariranim pan-talonama i sa {e{irom na glavi. Tad se podi`e na vrhoveprstiju i njegove noge se ne`no izdu`i{e, on postadenormalan ~ovek, a iz vode ga sada posmatra{e elegan-tan stasit mladi}. Anri de Tuluz-Lotrek se ponovo sman-ji, skide ode}u i uroni u potok da se osve`i. Kada je za-vr{io s kupanjem, osu{i se na suncu, obu~e i krenu naput. Spu{talo se ve~e, i u dnu ravnice ugleda nekakav

(44) (45)

svetle}i prsten. Uputi se ka njemu zapli}u}i svojim krat-kim no`icama i kad najzad sti`e, shvati da je u Parizu.Be{e to zgrada Mulen Ru`a, na ~ijem su se krovu okre-tala osvetljena krila vetrenja~e. Gomila ljudi se tiskalaispred ulaza, a pored blagajne, veliki plakat upadljivihboja najavljivao je spektakl ve~eri, kan-kan. Plakat jeprikazivao balerinu kako igra na pozornici, dr`e}i po-dignute suknje, tik ispred gasnih svetiljki. Anri de Tu-luz-Lotrek se obradova, jer je taj plakat naslikao on. Za-tim se izmigolji iz gomile i u|e na sporedna vrata,pro|e kroz jedan uzan, slabo osvetljen hodnik i obre seiza kulisa. Spektakl samo {to je bio po~eo. Muzika je bi-la bu~na a na podijumu, D`ejn Avril je raspomamljenoigrala. Anri de Tuluz-Lotrek oseti razdiru}u `elju da isam iza|e na pozornicu, da uhvati D`ejn Avril za rukui zaigra sa njom. Podi`e se na vrhove prstiju i njegove senoge istog ~asa izdu`i{e. Tad se s `arom baci na plesan-je, njegov cilindar se otkotrlja i on se prepusti vrtlogukan-kana. Izgledalo je da D`ejn Avril nije nimalo izne-na|ena njegovom normalnom visinom, igrala je i peva-la i grlila ga, i bila sre}na. Onda zavesa pade, pozorni-ca i{~eznu i Anri de Tuluz-Lotrek se na|e sa svojomD`ejn Avril u poljima Albija. Sada ponovo be{e podne izrikavci su zrikali kao pomahnitali. Iscrpljena od vru}i-ne i plesa, D`ejn Avril se sru~i na zemlju ispod jednoghrasta i podi`e suknje sve do kolena. Onda mu pru`i ru-ke i Anri de Tuluz-Lotrek se, s najve}im u`ivanjem pre-pusti njenom naru~ju. D`ejn Avril ga ~vrsto privi nagrudi i stade da ga ljulja kao bebu. Meni si se dopadaoi s kratkim nogama, pro{apta mu u uvo, ali sada kadasu tvoje noge porasle, dopada{ mi se jo{ vi{e. Anri de Tu-luz-Lotrek se nasme{i i uzvrati joj zagrljajem, te ste`u}ijastuk, okrenu se na drugu stranu i nastavi da sanja.

San Fernanda Pesoe,pesnika i pretvarala

U no}i sedmoga marta 1914, Fernando Pesoa, pe-snik i pretvaralo, usni da se probudio. Popio je kafu usvojoj maloj iznajmljenoj sobi, obrijao se i elegantnoobukao. Uzeo je mantil, jer napolju je padala ki{a. Iza-{ao je u dvadeset minuta do osam, a ta~no u osam sti-gao na glavnu stanicu, na peron sa kojeg polazi brzi vozza Santarem. Voz po|e s besprekornom ta~no{}u, u08.05. Fernando Pesoa se smesti u kupe pored jednegospo|e od pedesetak godina, koja je ~itala. Ona je bi-la njegova majka ali i nije bila njegova majka, i bila jezadubljena u ~itanje. Fernando Pesoa se tako|e dade na~itanje. Toga dana je morao da pro~ita dva pisma kojasu mu stigla iz Ju`ne Afrike i koja su mu govorila o jed-nom dalekom detinjstvu.

Bejah poput trave i ne po~upa{e me, re~e u jednomtrenutku gospo|a od pedesetak godina. Re~enica se svi-di Fernandu Pesoi, i on je zapisa u sve{~icu. Za to vre-me, pored njih je promicao ravan pejsa` Ribate`a, sat-kan od pirin~anih polja i pa{njaka.

Kada stiglo{e u Santarem, Fernando Pesoa uze ko~i-ju. Da li znate gde se nalazi jedna usamljena ku}a okre-~ena u belo?, upita ko~ija{a. Ko~ija{ be{e jedan debelju-{kasti ~ove~uljak, nosa crvenog od alkohola. Naravno,re~e, to je ku}a gospodina Kaeira, dobro je znaem. I po-tera konja. Konj stade da kaska glavnom ulicom izme-|u drvoreda palmi. U poljima su se videle kolibe od sla-me i poneki crnac na pragu.

(46) (47)

Ali gde smo to mi?, upita Pesoa ko~ija{a, kuda mevodite?

Mi smo u Ju`noj Africi, odgovori ko~ija{, vodim vasu ku}u gospodina Kaeira.

Uspokojen odgovorom, Pesoa se zavali u sedi{te.Aha, dakle, on je u Ju`noj Africi, to je upravo bilo ono{to je `eleo. Sa zadovoljstvom prekrsti noge i spazi svo-je gole ~lanke kako vire iz nogavica mornarskih panta-lona. Odmah mu bi jasno je da je dete i to ga veoma ob-radova. Bilo je divno biti dete i putovati po Ju`nojAfrici. Izvadi paklu cigareta i s u`ivanjem zapali jednu.Ponudi i ko~ija{a koji pohlepno prihvati.

Ve~e se ve} spu{talo kad ugleda{e belu ku}u na vr-hu brda i{aranog ~empresima. Be{e to tipi~na ribate`an-ska ku}a, duguljasta i niska, s kosim krovom. Ko~ija po-|e putem izmedju ~empresa, {ljunak je {kripao podto~kovima, pas zalaja negde u polju.

Na vratima staja{e starica sa nao~arima i sne`no be-lom kapicom. Pesoa odmah shvati da je to staramajkaAlberta Kaeira, i, podi`u}i se na vrhove prstiju, poljubije u obraz.

Ne zamarajte previ{e mog Alberta, re~e starica, onje tako ne`nog zdravlja.

Skloni se u stranu i Pesoa u|e u ku}u. Soba je bilaprostrana, veoma jednostavno name{tena. Be{e tu ka-min, mala biblioteka, kredenac pun tanjira, jedna sofa idve fotelje. Alberto Kaeiro je sedeo u fotelji, glave za-ba~ene unazad. Bio je to Headmaster Nicholas, njegovprofesor iz srednje {kole.

Nisam znao da ste vi Kaeiro, re~e Fernando Pesoa,i blago se nakloni. Umornim pokretom Alberto Kaeiroga pozva da pri|e.

Pri|ite dragi Pesoa, re~e, pozvao sam vas, jer sam`eleo da saznate istinu.

U me|uvremenu, sti`e staramajka nose}i poslu`av-nik sa ~ajem i kola~i}ima. Kaeiro i Pesoa se poslu`i{e iuze{e {olje. Pesoa se seti da ne treba da podi`e mali prst,

jer to nije otmeno. Poravna okovratnik svog mornar-skog odelca i zapali cigaretu. Vi ste moj u~itelj, re~e.

Kaeiro uzdahnu, a onda se nasme{i. Duga je to pri-~a, re~e, i nema smisla da je obja{njavam do u tan~ine,vi ste inteligentni i shvati}ete, ~ak i ako presko~im de-talje. Treba samo da znate da sam ja vi.

Kako to mislite?, upita Pesoa.Ja sam onaj najskrovitiji deo vas, re~e Kaeiro, va{a

skrivena strana. Zbog toga sam va{ u~itelj.Zvonik iz susednog sela otkuca vreme.A {ta ja treba da radim?, upita Pesoa.Vi treba da sledite moj glas, re~e Kaeiro, ~u}ete me

na javi i u snu, ponekad }u vas ometati, a ponekad ne-}ete hteti da me ~ujete. Ali, mora}ete da me slu{ate,mora}ete da smognete snage da ~ujete ovaj glas, ako `e-lite da budete veliki pesnik.

U~ini}u to, re~e Pesoa, obe}avam.Ustade i oprosti se. Ko~ija je ~ekala na ulazu. Sada

jeponovo bio odrastao ~ovek i porasli su mu brkovi.Kuda treba da vozim?, upita ko~ija{. Vozite me premakraju sna, re~e Pesoa, danas je trijumfalni dan moga `i-vota.

Bio je osmi mart, i sunce se stidljivo pomaljalo krozPesoin prozor.

(48) (49)

San Vladimira Majakovskog,pesnika i revolucionara

Tre}eg aprila 1930, poslednjeg meseca svoga `ivota,Vladimir Majakovski, pesnik i revolucionar, usni onajisti san koji sanja svake no}i, ve} godinu dana.

Sanjao je da se nalazi u moskovskoj podzemnoj `e-leznici, u vozu koji je jurio sumanutom brzinom. On jebio fasciniran brzinom, zato {to je voleo budu}nost ima{ine, ali sada je ose}ao neodoljivu `elju da si|e iuporno se igrao nekim predmetom u svom d`epu. Dabi ubla`io nemir, pomisli da sedne i izabra mesto poredstarice u crnom koja je nosila zembilj. Kada Majakovskisede kraj nje, starica posko~i, upla{ena.

Zar sam toliko ru`an?, pomisli Majakovski, i osmeh-nu se starici. A onda re~e: ne pla{ite se, ja sam samooblak i ne `elim ni{ta drugo nego da si|em s ovog voza.

Napokon, voz se zaustavi na nekoj nepoznatoj sta-nici i Majakovski si|e, ne mare}i. U|e u prvi toalet nakoji je nai{ao i izvadi predmet iz d`epa. Be{e to komad`utog sapuna, poput onog {to koriste pralje. Otvori sla-vinu i stade pa`ljivo da trlja ruke, ali nikako da spereprljav{tinu koju je ose}ao na dlanovima. Tad ponovostavi sapun u d`ep i iza|e u hol. Stanica je bila prazna.U dnu, ispod jednog velikog plakata, stajala su tri ~ove-ka koji mu po|o{e u susret ~im ga ugleda{e. Nosili sucrne mantile i filcane {e{ire.

Politi~ka policija, reko{e tri ~oveka u jedan glas,bezbednosni pretres.

Majakovski podi`e ruke i dopusti da ga pretresu.A {ta je ovo?, prezrivo upita jedan od njih, ma{u}i

komadom sapuna.

Ne znam, re~e Majakovski prkosno, ja ne znam ni-{ta o tim stvarima, ja sam samo oblak.

Ovo je sapun, podmuklo pro{apta ~ovek koji ga je is-pitivao, a ti sigurno ~esto pere{ ruke, sapun je jo{ vla`an.

Majakovski ne odgovori ni{ta i obrisa ~elo oro{enoznojem.

Po|i sa nama, re~e ~ovek, i uhvati ga ispod ruke doksu druga dvojica i{la iza njih.

Pope{e se nekim stepeni{tem i izbi{e na jednu velikustanicu na otvorenom. Ispod stanice nalazio se sud, sa su-dijama u vojni~koj uniformi i publikom sa~injenom oddece obu~ene kao siro~i}i.

Tri ~oveka ga sprovedo{e do optu`eni~ke klupe ipreda{e sapun jednom od sudija. Sudija dohvati mega-fon i re~e: na{a slu`ba bezbednosti iznenadila je jednogprestupnika na delu, u d`epu je jo{ imao dokaz svojeprljave aktivnosti.

Siro~i}i u horu zagraja{e s negodovanjem.Krivac je osu|en na lokomotivu, re~e sudija lupaju-

}i o sto svojim drvenim ~eki}em.Dva ~uvara pri|o{e, skinu{e Majakovskog i obuko{e

ga u {iroku `utu bluzu. Onda ga sprovedo{e do brek}u}elokomotive kojom je upravljao polunagi lo`a~ divljeg iz-gleda. Na lokomotivi je stajao d`elat sa d`elatskom ka-puljacom i bi~em u ruci.

A sada da vidimo {ta ume{ da radi{, re~e d`elat, i lo-komotiva krenu.

Majakovski pogleda napolje, i shvati da jure kroz ve-liku Rusiju. Nepregledna polja i ravnice gde su na zemljile`ali mr{avi mu{karci i `ene sa kladama na rukama.

Ovi ljudi ~ekaju tvoje stihove, re~e d`elat, po~ni,pesni~e. I o{inu ga bi~em.

I, Majakovski stade da recituje svoje najgore stiho-ve. Behu to gromoglasni stihovi puni hvale i retorike. Idok ih je recitovao, narod je pretio pesnicama i psovaoga i psovao njegovu majku.

Utom se Vladimir Majakovski prenu iz sna i ode ukupatilo da opere ruke.

(50) (51)

San Federika Garsije Lorke,pesnika i antifa{iste

Jedne avgustovske no}i 1936, u svojoj ku}i u Gra-nadi, Federiko Garsija Lorka, pesnik i antifa{ista, usnijedan san. Sanjao je da se nalazi na pozornici svog pu-tuju}eg pozori{ta i da peva ciganske pesme, prate}i samsebe na klaviru. Be{e obu~en u frak, ali je na glavi imaomazantini sa {irokim obodom. Publiku su ~inile stariceu crnom, sa mantiljom preko ramena, koje su ga slu{a-le, op~injene. Neko, iz sale, zatra`i jednu pesmu, i Fe-deriko Garsija Lorka zapeva. Be{e to pesma o dvoboji-ma i o vrtovima narand`i, o strastima i o smrti. Kada jezavr{io s pevanjem, Federiko Garsija Lorka ustade i po-zdravi svoju publiku. Zavesa pade i on tek tada prime-ti da iza klavira nema kulisa, ve} da se pozori{te otvaraprema jednoj pustoj poljani. Be{e no} puna mese~ine.Federiko Garsija Lorka proviri iza zastora i vide da sepozori{te, kao nekom ~arolijom, ispraznilo, u sali nebe{e vi{e nikoga i svetla su se lagano gasila. U tom tre-nutku za~u cviljenje i ugleda iza sebe malog crnog psakoji je, po svemu sude}i, njega ~ekao. Federiko GarsijaLorka oseti da treba da ga prati i po|e. Kao po dogo-voru, pas stade da kaska pored njega, sve vi{e ubrzava-ju}i korak. Kuda me vodi{, mali crni psu?, upita Fede-riko Garsija Lorka. Pas bolno zacvile i Federiko GarsijaLorka zadrhta. Osvrnu se i pogleda unazad, i vide da suplatneni i drveni zidovi njegovog pozori{ta i{~ezli.Ostala je samo prazna pozornica na mese~ini, dok jeklavir, kao milovan nevidljivim prstima, nastavio da svi-ra neku staru melodiju.

Poljana be{e prese~ena zidom: nepotrebnim i du-ga~kim belim zidom, iza kojeg se videla druga poljana.Pas stade i ponovo zacvile, a tu stade i Federiko Garsi-ja Lorka. Tad iza zida isko~i{e vojnici i opkoli{e ga, sme-ju}i se. Ode}a im je bila mrke boje a na glavi su nosilitroro{ke. U jednoj ruci dr`ali su pu{ku a u drugoj fla{uvina. Njihov zapovednik be{e monstruozni kepec, glaveprepune kvrga. Ti si izdajnik, re~e kepec, a mi smo tvo-ji krvnici. Federiko Garsija Lorka mu pljunu u lice doksu ga vojnici ~vrsto dr`ali. Kepec se skaredno isceri i na-redi vojnicima da mu skinu pantalone. Ti si `ensko, re-~e, a `ene ne treba da nose pantalone, treba da budu za-tvorene u odajama svojih ku}a i da pokrivaju glavumantiljom. Na kepe~ev mig, vojnici ga veza{e, skido{epantalone i pokri{e glavu {alom. Odvratna `entura~o{to se obla~i{ kao mu{karac, re~e kepec, kucnuo je ~asda se pomoli{ Bla`enoj Devici. Federiko Garsija Lorkaga pljunu u lice i kepec se obrisa, cere}i se. Zatim iz fu-trole izvu~e pi{tolj i gurnu mu cev u usta. Poljem se pro-nosila melodija sa klavira. Pas zacvile. Federiko GarsijaLorka za~u udarac i posko~i u krevetu. To su kundaci-ma lupali na vrata njegove ku}e u Granadi.

(52) (53)

San doktora Zigmunda Frojda,tuma~a tu|ih snova

U no}i dvadesetdrugog septembra 1939, dan presvoje smrti, doktor Zigmund Frojd, tuma~ tu|ih snova,usni jedan san.

Sanjao je da je postao Dora i da hoda ulicama Be~a.Grad je bio razoren bombama a iz ru{evina su se dizalipra{ina i dim.

Kako je mogu}e da je ovaj grad uni{ten?, pitao sedoktor Frojd, pridr`avaju}i sve vreme svoje ve{ta~kegrudi. Ali, u tom trenutku, na Rathaus{trase presrete gaFrau Marta koja mu je i{la u susret sa ra{irenim “NojeFraj Prese” ispred sebe.

Oh, draga Dora, re~e Frau Marta, upravo sam pro-~itala da se doktor Frojd vratio iz Pariza u Be~ i da sta-nuje upravo ovde, u broju sedam na Rathaus{trase, mo-`da bi vam koristilo da vas pregleda. I, dok joj je togovorila, odgurnu nogom le{ jednog vojnika.

Doktor Frojd oseti neizmeran stid, i spusti {lajer. Nerazumem za{to, re~e boja`ljivo.

Zato {to vi, draga Doro, imate mnogo problema,re~e Frau Marta, vi imate mnogo problema kao i svi mi,potrebno je da se nekome poverite, a verujte mi, za toje najbolji doktor Frojd, on zna sve o `enama, ponekad~ak i li~i na `enu, toliko se u`ivljava u njihovu ulogu.

Doktor Frojd se ljubazno ali u`urbano oprosti i na-stavi svojim putem. Ne{to dalje nabasa na mesarevog{egrta koji se zabulji u njega i svoje divljenje propratijednim so~nim gestom. Doktor Frojd zastade jer po`eleda ga dobro izudara, ali mesarev {egrt mu odmeri noge

i re~e: Doro, tebi treba pravi mu{karac, umesto {to sezaljubljuje{ u svoje fantazije. Doktor Frojd se okrenu,razlju}en. A odakle ti to zna{?, upita ga.

To zna ceo Be~, re~e mesarev {egrt, ti ima{ previ{eseksualnih fantazija, to je otkrio doktor Frojd.

Doktor Frojd podi`e pesnice. Ovo je zaista previ{e.On, doktor Frojd, da ima seksualne fantazije! Drugi suimali takve fantazije, oni koji su dolazili da mu se pove-ravaju. On je bio ~estit ~ovek, a od takvih fantazija pa-tila su samo deca i poreme}ene osobe.

Ne budi luda, nasmeja se mesarev {egrt, i potap{a gapo obrazu.

Doktor Frojd se pogordi. Naposletku, lepo je kadati se jedan mu`evan mesarev {egrt obra}a s takvom pri-sno{}u, i naposletku, on je bio Dora koja ima sramotneprobleme.

Podje dalje niz Rathaus{trase i sti`e pred svoju ku-}u. Njegova ku}a, njegova predivna ku}a, nije vi{e po-stojala, stradala je od haubice. Ali, u ba{ti koja je ostalanetaknuta, stajao je njegov divan. A na divanu je hrka-la neka protuva s cokulama i u ko{ulji izvu~enoj iz pan-talona.

Doktor Frojd mu pri|e i probudi ga. [ta radi{ ov-de?, upita ga.

Protuva je buljila u njega raskola~enih o~iju. Tra`imdoktora Frojda, re~e.

Ja sam doktor Frojd, re~e doktor Frojd.Nemojte da me zasmejavate, gospo|o, odgovori

protuva.E pa dobro, re~e doktor Frojd, ne{to }u vam pove-

riti, odlu~io sam da danas uzmem lik jedne moje paci-jentkinje, zato sam ovako obu~en, ja sam Dora.

Doro, re~e protuva, ali ja te volim. I to izgovaraju-}i, on ga zagrli. Doktor Frojd oseti nezadr`ivu slabost isru~i se na divan. I u tom trenutku se probudi. Be{e tonjegova poslednja no}, ali on to nije znao.

(54) (55)

Oni koji u ovoj knjizi sanjaju

DEDAL Graditelj i prvi leta~, mo`da je samo na{san.

PUBLIJE OVIDIJE NAZON Rodio se u Sulmoni le-ta 42. pre Hrista. Odrastao je u Rimu gde je u~io reto-riku i gde je obavljao razli~ite javne du`nosti. Be{e veli-ki pesnik, odgajan u duhu prefinjene helenske kulture,i u Metamorfozama je opevao Avgustovu apoteozu opi-suju}i njegovu transformaciju u nebesko telo. Ali, nje-gova karijera, verovatno usled jednog dvorskog skanda-la u koji je bio ume{an, be{e prekinuta carskimdekretom kojim je proteran u Tomi, na Crno more. UTomiju je Ovidije i umro, u samo}i, leta 18. posle Hri-sta, uprkos molbama koje je slao Avgustu i njegovomnasledniku, Tiberiju.

LUCIJE APULEJ 125-180 posle Hrista. Ro|en uMadauri, na severu Afrike, u~io je retoriku u Kartagini,u Rimu i u Atini, uveden je u misti~ne obrede. Nakon{to se ven~ao sa udovicom Prudentilom, njeni rodjaci suga optu`ili da ju je |avoljim ~inima primorao na brakkako bi se domogao njenog miraza. Njegove knjige ot-krivaju nam zagonetnog ~oveka, sklonog misticizmu iezoteriji. Njegova najpoznatija knjiga, Zlatni magarac,predstavlja svojevrsnu posve}eni~ku biografiju koja pri-poveda o zgodama i nezgodama mladog Lucija, magi-jom pretvorenog u magarca, koji na kraju ponovo po-prima ljudsko obli~je.

(56) (57)

^EKO AN\OLIJERI Sijena, 1260-1310. Be{e bo-gohulan, naprasit toskanac. ^itavog `ivota ka`njavan iosu|ivan, o~evinu je pro}erdao, umro je u bedi. Dok jeu njegovo vreme poezija slavila an|eosku `enu, on unebo uzdiza{e prostu k}er nekakvog ko`ara. Negovaoje opaki jezik i psovke, pevao o igri, vinu, novcu, o mr-`nji prema roditelju i o prokletstvu sveta.

FRANSOA VIJON Rodio se 1431. dok je datumnjegove smrti neizvestan. Zvao se Fransoa de Monkor-bje, a uzeo je prezime staratelja koji mu je zamenio oca.Vodio je raspusan i buran `ivot, u jednoj tu~i ubio jesve{tenika, plja~kao je i krao, izre~ena mu je i smrtnakazna ali je onda preina~ena u izgnanstvo. U svojim ba-ladama slavio je `argon razbojnika sa kojima se dru`io;u Testamentu peva o ljubavi i smrti, mr`nji, siroma{tvu,gladi, razbojni{tvu i pokajanju.

FRANSOA RABLE 1494-1553. Bio je dominikanskifratar, skinuo je redovni~ku odoru i postao poznati le-kar u lionskoj bolnici. Ipak, nikada nije zaboravio navi-ke ste~ene za redovni~kog `ivota. Bio je u~en, poznava-lac latinskog jezika a zbog svojih naprednih ideja mrzaktada{njoj vlasti. Verovatno zato da bi sublimirao posto-ve nametnute redovni~kim pravilima, napisao je knjigukoja je postala slavna, o dva d`ina, Gargantui i Panta-gruelu, najve}im `dera~ima i bonvivanima ikada vi|e-nim u ~itavoj zapadnoj knji`evnosti.

MIKELAN\ELO MERIZI zvani KARAVA\O Ka-rava|o, 1573 - Porto Erkole, 1610. Napustio je svojerodno mesto i oti{ao u Rim, gde je `iveo u najve}oj be-di sve dok ga nije prihvatio Vitez od Arpina koji mu jenaru~io prve radove. Nakon {to se oprobao u mrtvimprirodama, po~eo je da slika svoja velika dramatska ireligiozna platna, koriste}i one svoje jedinstvene svetlo-sne kontraste. Pozivanje Svetog Mateja je mo`da njego-vo remek-delo. Bio je sva|alica i lak na no`u. Nakon

{to je ubio ~oveka u nekoj tu~i, be`i u Napulj, zatim naMaltu, gde ga bacaju u zatvor ali odakle uspeva da po-begne. I, tako, progonjen od strane pla}enika, unaka`e-nog lica, uplovio je u Porto Erkole, gde je podlegao ma-lariji.

FRANSISKO GOJA I LUSIJENTES Saragosa, 1746- Bordo, 1828. Rodio se u bedi i umro je u bedi. U~ioje slikanje u Madridu, putovao u Italiju, bio u Rimu iVeneciji. Na {panskom dvoru spoznao je privilegije i ne-milost, blistav uspeh i gor~inu ljubavi. Bio je {ti}enikvojvotkinje od Albe koju je ovekove~io na svojim plat-nima. Povremeno je imao napade ludila. Njegovi crte`iLos Kapri}os, nastali 1799, doveli su ga pred Inkvizici-ju. Crtao je stravi~ne vizije, u`ase rata i ljudske nesre}e.

SEMJUEL TEJLOR KOLRID@ 1772-1834. Studi-rao u Kembrid`u, ali nije diplomirao. Zbog ljubavnograzo~arenja prijavljuje se u konji~ki puk pod la`nimimenom Sajlas Tomkin Komberbak i biva otkupljen bra-tovljevim novcem. Bio je opsednut utopijom: pripadnikunijatske crkve, bio je i osniva~ “pantisokratije”, komu-nisti~kog projekta koji je te`io da ukine nejednakostme|u ljudima. U`ivaju}i opijum, kojem se rado priklo-nio, upoznao je prividan raj, ali, za razliku od svog pri-jatelja De Kvinsija, nikada se time nije razmetao, i po-roku se prepu{tao u samo}i. Vizionar, sanjar imetafizi~ar, ostavio nam je, izme|u ostalog, i svoj mo}andelirijum u formi balade, Poemu o starom mornaru.

\AKOMO LEOPARDI Rekanati, 1798 - Napulj,1837. Rodio se u plemi}koj porodici, u o~evoj bibliote-ci grozni~avo je prou~avao prirodne nauke, filozofiju iklasi~ne jezike, odrastao je nesre}an, i telom i duhom.Gu{ila ga je tamnica provincije u kojoj je odrastao, mr-zeo je uskogrudost i siroma{tvo duha, voleo je umet-nost, nauke, prosvetiteljsku misao, gra|ansku strast.Bio je izvrstan filolog, jedak filozof i veliki pesnik. Pe-

(58) (59)

vao je o ljubavi, vremenu {to prolazi, o ljudskoj nesre-}i, beskona~nosti i o Mesecu.

KARLO KOLODI Zvao se Karlo Lorencini, rodiose 1826. u Kolodiju, u Toskani, a umro je 1890. u Fi-renci. Bio je goru}i pristalica Macinijevih ideja, u~e-stvovao je u vojnim kampanjama italijanskog preporo-da, voleo je slobodu i nezavisnost ali je, na`alost, radiokao pozori{ni cenzor u toskanskoj vladi, od 1859. panadalje. Bio je d`angrizalo, samotnjak i voleo je da pre-teruje u hrani i vinu. Patio je od reumatizma, manija inesanice. Udahnuo je besmrtan `ivot jednom drvenomlutku.

ROBERT LUIS STIVENSON Rodio se 1850. uEdimburgu. Slaba{nog zdravlja, mladost mu je bila obe-le`ena dugim periodima bolesti i beskrajnim oporavci-ma. Patio je od plu}a i umro je od su{ice. Putovao je poEvropi, Sjedinjenim Dr`avama i Pacifiku. Ostrvo sblagom je njegova najpoznatija knjiga. Za mesto svojesmrti odabrao je jedno daleko ostrvo, Upolu, u ostrvljuSamoa. Sahranjen je na vrhu planine. Imao je ~etrdeset-~etiri godine.

ARTUR REMBO [arlvil, 1845 - Marsej, 1891. Ro-|en u konzervativnoj i verski zatucanoj porodici koja gaje sputavala, u sedamnaestoj godini be`i u Paris da uzmeu~e{}e u komuni i tada otpo~inje svoj nemiran i neure-dan `ivot, pun lutanja i pustolovina. Poput meteora,projurio je kroz francusku poeziju, ostavljaju}i za so-bom vizionarske stihove, obele`ene tajnovitim liri-zmom. Voleo je pesnika Pola Verlena koji ga je u jednojsva|i ranio hicem iz pi{tolja. Spoznao je breme sramo-te i u`ase bolnica. Lutao je po Evropi sa cirkusom. Na-pustiv{i poeziju, `iveo je u Abisiniji kao krijum~ar. UFrancusku se vratio zbog tumora kolena, jedna noga muje amputirana i umro je u bolnici u Marseju.

ANTON PAVLOVI^ ^EHOV 1860-1904. Ruskipisac i dramaturg. Bio je lekar, ali se tom profesijom ba-vio samo u vremenima velikih po{asti i epidemija. Bo-lovao je od su{ice. Preko Sibira je 1890. stigao na dale-ko ostrvo Sahalin, centar jedne ka`njeni~ke kolonije, inapisao knjigu o stra{nim uslovima u kojima je zatekaoka`njenike. Voleo je jednu pozori{nu glumicu. Pisao jepri~e, drame i komedije. Govorio je o svakodnevnici, oobi~nim ljudima, o ubogima, o deci, o malim velikimstvarima u `ivotu.

KLOD-A[IL DEBISI Sen-@ermen-an-Le, 1862 - Pa-riz, 1918. U~io je kod u~itelja Marmontela i Giroa, do-bio je priznanje Prix de Rome i boravio tri godine u Vi-li Medi~i, u po~etku je bio vatreni pristalica Vagnerovemuzike a onda se njegov entuzijazam ugasio. Na Svet-skoj Izlo`bi u Parizu otkriva orijentalnu muziku kojauti~e na njegovo dalje stvaranje. Voleo je simboliste, im-presioniste, dekadenciju. @iveo je elegantnim, usamlje-ni~kim `ivotom, posve}en samo muzici i umetnosti.

ANRI DE TULUZ-LOTREK Albi, 1864 - Malrome,1901. Poti~e iz stare francuske plemi}ke porodice, bioje slikar, crta~ i grafi~ar. Deformisanog tela, u Parizu jevodio buran `ivot, nesre}an i neuredan, dru`e}i se s la-krdija{ima i ne izbivaju}i iz varijetea i bordela. Mrzeo je{kole i akademije. Crtao je klovnove, glumce, balerine,pijance, prostitutke, poroke, bedu, samo}u.

FERNANDO PESOA Lisabon, 1888-1935. Jo{ kaomali ostao je bez oca, {kolovao se u Ju`noj Africi gde jenjegov poo~im vr{io du`nost portugalskog konzula, od-uvek je bio svestan da je genijalan i pla{io se da }e po-ludeti kao i njegova baka po ocu. Znao je da je mnogo-lik i tom ~injenicom se upravljao u svom stvaranju i`ivotu, daju}i prostora glasovima razli~itih pesnika,svojim heteronimima, ~iji je u~itelj bio Alberto Kaeiro,~ovek slaba{nog zdravlja koji je `iveo sa staramajkom u

(60) (61)

letnjikovcu u Ribate`u. ^itav svoj vek proveo je kaoslu`benik preduze}a za uvoz i izvoz, prevode}i poslov-na pisma. @iveo je mahom u skromnim iznajmljenimsobama. U svom `ivotu, samo jednom je voleo, kratkoali sna`no, Ofeliju Keiro{, daktilografkinju u jednom odpreduze}a gde je radio. “Trijumfalni dan” njegovog `i-vota bio je osmi mart 1914. kada iz njegovog pera po-~e{e da teku stihovi pesnika koji su `iveli u njemu.

VLADIMIR MAJAKOVSKI Ro|en u jednom selu uGruziji 1893, studirao je slikarstvo, arhitekturu i vajar-stvo. Kao vrlo mlad u{ao je u ilegalnu bolj{evi~ku par-tiju i upoznao strahote zatvora. O~aran idejama moder-nog pravca, ubrzo je postao korifej Futurizma i krenuoje na putovanje lokomotivom kroz Rusiju, obu~en u na-rand`astu ko{ulju. Bio je odu{evljeni pristalica bolj{e-vi~ke revolucije i zauzimao je va`na mesta u revolucio-narnim umetni~kim krugovima. Bio je organizator,propagandista, slikao je plakate i pisao silovite i heroj-ske stihove. 1925. objavljuje svoju nesre}nu poemu oLenjinu. Ali u njegovoj zemlji nastupala su te{ka vreme-na za avangardne umetnike. Razo~aran i upla{en, po-staje `rtva te{kog oblika opsesivne neuroze. Neprestanoje prao ruke i a iz ku}e je izlazio sa komadom sapuna ud`epu. Zvani~na verzija tvrdi da je 1930. izvr{io samo-ubistvo hicem iz pi{tolja.

FEDERIKO GARSIJA LORKA Ro|en u okoliniGranade 1898, studirao je u Madridu i prijateljevao sanajve}im umetnicima svoje generacije. Bio je pesnik, alii muzi~ar, slikar i dramaturg. Godine 1932. vlada {pan-ske republike poverila mu je zadatak da osnuje pozori-{nu trupu koja }e narod upoznati sa {panskim klasici-ma. Tako nastade „La Barraca“, ne{to poput Tespisovihkola, sa kojom je Lorka obi{ao ~itavu [paniju. Godine1936. osnovao je udru`enje intelektualaca antifa{ista. Usvojim baladama Cante jondo i gotovo u ~itavoj svojojpoeziji slavi obi~aje andaluzijskih cigana, njihove pesme

i njihove strasti. 1936. u blizini Granade, biva ubijen odstrane Frankove `andarmerije.

ZIGMUND FROJD Frajberg, 1856 - London,1939. Bio je neurolog. U po~etku je izu~avao histeriju i[arkoovu hipnozu a onda je po~eo da tuma~i snove(Tuma~enje snova, 1900), u nameri da preko njih otkri-je uzroke nezadovoljstava koja nas proganjaju. Tvrdioje da ~ovek u sebi nosi mra~ni grumen koji on nazivaNesvesno. Njegovi Klini~ki slu~ajevi ~itaju se kao praviromani. Id, Ego i Super-Ego su njegovo Trojstvo. A mo-`da, jo{ uvek, i na{e.

(62) (63)

Dnevnik nesanice

Antonio Tabuki vi{e nije nepoznat na{oj ~itala~koj pub-lici, jer pored prevoda njegovih pri~a u periodici, zastupljenje na srpskom jeziku romanom Indijski nokturno (Gradina,1990) i zbirkom pri~a Mali nesporazumi bez velike va`nosti(Rad, 1994). Pa, ipak njegovo ime kod nas jo{ uvek nemazvuk prihva}ene knji`evne veli~ine. Naravno, to nije razlogza nezadovoljstvo njegovih obo`avalaca. Nisam siguran da ijedan Nabokov ima bolji tretman kod {ire ~itala~ke publike.

Pisac kome je literatura osnovi potisak, prepu{ten je ti-him, staja}im vodama. Tamo, u zati{ju se uspostavlja para-lelni svet, imun na brzake svakodnevice i proizvode „fastfood“. Konzumenti literarne igre, muzike koju re~i proizvodeu na{em sluhu, u svakoj kulturi su malobrojni u odnosu nabla`enu ve}inu koja knji`evnost do`ivljava kao ispravkustvarnosti. Ali, kada bi se Tabuki javio kolumnom u nekomvode}im italijanskom ili svetskom nedeljniku i komen-tarisao doga|aje iz doline pla~a, postao bi „ozbiljan“ pisac.

Ve} sama ~injenica da je Tabukiju te{ko u}i u trag, da jeizuzetno malo prisutan u javnosti, govori ne{to o tvorcusanovnika. A njegove knjige jesu prostor „me|u javom imed snom“. Tabuki je svojom poslednjom knjigom, ro-manom Pereira tvrdi da..., u toku samo jedne godine imaopetnaest izdanja, ali bez one medijske buke (i dobro je danema!) koja ina~e prati proslavljene knji`evne kulinare pop-ut Umberta Eka.

Antonio Tabuki je ro|en u Pizi 1943. godine. Godina-ma je bio profesor portugalske knji`evnosti na Univerzitetuu \enovi, a zatim direktor Italijanskog kulturnog centra uLisabonu. Objavio je slede}e knjige: Trg Italija (1975), Malaflota (1978), S druge strane (1981), @ena iz luke Pim (1983),Indijski nokturno (1984), Mali nesporazum bez velikeva`nosti (1985) Linija horizonta (1986), Krilata bra}a Bea-ta An|elika (1987), Crni An|eo (1991), Rekvijem (1991),Snovi o snovima (1992) i Pereira tvrdi da... (1994).

Kao i Nabokov, Tabuki za svoje knjige pi{e kratke pred-govore u kojima otkriva ~itaocu prave nemere lucidnonadogra|uju}i literarnu igru. Nije retkost da primeti kako jeneku od njegovih pri~a mogao bolje da napi{e Kipling, iliHenri D`ejms. U tom slu~aju ne bi mu bila uskra}ena radost~itanja.

U napomeni na po~etku romana Indijski nokturno,Tabuki ka`e: „Osim {to je posledica nesanice, ova knjiga jei jedno putovanje. Nesanica pripada onome ko je knjigunapisao, a putovanje onome ko je na njega krenuo.“ KnjiguSnovi o snovima ~ini niz putovanja, a glavni junaci su piscikoje voli tvorac ovog neobi~nog sanovnika. Antonio Tabukije vrsni poznavalac i prevodilac portugalskog pesnika Fer-nanda Pesoe, umetnika koji je ostvario nekoliko knji`evnihidentiteta, dakle, za svaki identitet pored prepoznatljivogpesni~kog registra obezbedio je i biografiju. Naravno, i Pe-soi je Tabuki darovao jedan san.

U knjizi meditativne proze, pod naslovom Knjiga nemi-ra, Pesoa na jednom mestu ka`e da su knjige uvod u snove,i da nikada nije bio u stanje da pro~ita makar jednu knjigukojoj bi se potpuno predao. Jer, nakon nekoliko minuta~itanja, on je bio taj koji je knjigu napisao. Tu je Pesoa natragu „ko-autorstva“ koje postoji izme|u pisca i ~itaoca.Duboko verujem da pisac dosti`e demijur{ku visinu onog~asa kada ~italac „dopisuje“ njegovo delo, i u tom `arenjudela, sa svakim novim ~itanjem, pojvljuju se i novi nanosi.Tabukijevi snovi o snovima omiljenih pisaca su jo{ jedno„~itanje“ njihovih dela ili kako ka`e u bele{ci na po~etku kn-jige: „Jasno mi je da su ove pomo}ne pripovesti, koje jejedan ~ovek obuzet nostalgijom za nepoznatim snovimapoku{ao da zamisli, samo blede pretpostavke, beskrvne iluz-ije.“

U knjizi Snovi o snovima Tabuki se prepu{ta literarnojigri, poku{avaju}i da svoje pisce vidi kao junake, me|utim,prepli}u}i biogrfiju i literaturu Tabuki kroz imaginarnesnove svojih junaka-pisaca iznosi vlastiti do`ivljaj njihovogdela. U pri~i koja govori o Rableovom snu, gde se biv{ifratar i pisac slavne knjige Gargantua i Pantagruel susre}e sasvojim junakom Pantagruelom, Tabuki navodi jedan receptza spremanje guske. Ali, kada se oslobodi sna, tvorac liter-

(64) (65)

arne gastronomije uze}e par~e suvog hleba da ubla`i post.Karava|o, slikar i kavgad`ija, dok sneva u krevetu poredjedne prostitutke, dobi}e od samog boga, u liku Hrista,„porud`binu“ za sliku koja }e ga proslaviti. A Vijon, pesniki nasilnik, motiv za svoju slavnu baladu nalazi tako|e u snu.Pesou }emo sresti u ~asu kada se pribli`ava kraju sna poslekojeg po~inje trujumfalni dan, 8. mart 1914. godine , „ka-da iz njegova pera po~e{e da teku stihovi pesnika koji su`iveli u njemu“. Snovi o snovima okon~avaju se Frojdom. Uposlednjoj no}i svoga `ivota otac psihanalize sanja da jepostao `ena, da je uzeo obli~je svoje pacijentkinje Dore.

Fernando Pesoa razlikuje nekoliko vrsta erudicije, sma-traju}i da je za umetnika posebno va`na erudicija osetljivostikoja nema ni{ta sa `ivotnim iskustvom. Jer, `ivotno iskustvonas ni~emu ne u~i, kao {to nas ni istorija ne snabdevaiskustvom. Osetljivost se produbljuje poniranjem u dubinuvlastitog bi}a, {to podrazumeva smanjenje dodira sastvarno{}u.

„[ta je putovanje i ~emu ono?“, pita se Pesoa. „Svi su-toni su samo sutoni, i nema potrebe i}i i videti jedan Kon-stantinopolj. Da li putovanje stvara ose}aj slobode? Ja tajose}aj mogu u sebi naslutiti hodaju}i od Lisabona do Ben-fike, i ja to ose}am intenzivnije nego neko ko putuje iz Lis-abona u Kinu. Jer, ako ose}anje slobode ne postoji u meni,onda ga nigde i nema.“ I ba{ na toj erudiciji osetljivostiTabuki gradi svoje snove o snovima drugih. Jer, svaka aut-enti~na umetni~ka kreacija ovisna je o stepenu snage sna ko-ji je proizveo jedan „izmi{ljeni“ svet. Opsesivnost nekomtemom mora dosti}i onaj stepen kada suvereno putujemo~ak i snovima junaka, a virtuoznost zanata je samo nu`nipreduslov bez kojeg i nema „letenja“.

Putovanje kroz Snove o snovima Tabuki po~injeDedalom. Jer, pored „tehnologije letenja“ koja jeste podlo-ga sna, mit o Dedalu je i pri~a o nala`enju smisla krozstvaranje. Arhetipski model izgnanstva upokojen u sudbinirimskog pesnika Ovidije kazuje nam kroz njegov san da sti-hovi koje pi{e odre|uju sudbinu ma gde `iveo. Tamna mes-ta u biografijama Vijona, Karava|a, ^eka, An|olijerija,Remboa, Tuluz-Lotreka ili Karla Kolodija, tvorca ~uvenogPinokija, suo~avaju nas sa ironijom koja vibrira izme|u sve-

tosti stvarala~kog sna i bogohulni~ke bigrafije. „Karlo Kolo-di u~estvovao je u vojnim kampanjama italijanskog pre-poroda, voleo je slobodu i nezavisnost ali je, na`alost, radiokao pozori{ni cenzor u toskanskoj vladi“, pi{e Tabuki ukratkoj bele{ci o Kolodiju na kraju knjige gde je lucidnopredstavio ~itaocima junake ~ije snove sanja. Zapravo, to suOni koji u ovoj knjizi sanjaju.

Snovi o snovima odvijaju se u prelomnim trenucima nji-hovih protagonista, u ~asu kada }e potpuno posve}eni svo-joj misiji krenuti novim putem, ili u ~asu koji kruni posled-nja zrnca njihovog zemaljskog vremena uo~i poslednjegputovanja. Neki snovi imaju zna~enje provi|enja, kada seonima {to lete javlja vizija dela po kojima }e biti upam}eni,koja su im „dosu|ena“.

Nabokov je jednom rekao da se uvek pita koliko dugo~itaoci mogu da slede junake po{to su ti junaci i{~ezli, po{toje roman okon~an, dakle, u kojoj meri ti junaci imaju nas-tavak svesti ~itaoca.

U tom grani~nom podru~ju gde se dodiruju snovi ~itala-ca i snovi junaka, Tabuki je zabele`io vibracije koje proizvo-di svaka dobra literatura. Naravno, i sam stvaraju}i takveimpulse.

Jedne no}i Antonio Tabuki usnio je Snove o snovima.

Dragan Veliki}

(66) (67)

Sadr`aj

San Dedala, graditelja i leta~a (San Publija Ovidija Nazona, pesnika i dvorjaninaSan Lucija Apuleja, pisca i magaSan ^eka An|olijerija, pesnika i bogohulnikaSan Fransoa Vijona, pesnika i nasilnikaSan Fransoa Rablea, pisca i biv{eg fratraSan Mikelan|ela Merizija, zvanog Karava|o, slikara i kavgad`ijeSan Fransiska Goje i Lusijentesa, slikara i vizionaraSan Semjuela Tejlora Kolrid`a, pesnika i opiomanaSan \akoma Leopardija, pesnika i osobenjakaSan Karla Kolodija, pisca i pozori{nog cenzoraSan Roberta Luisa Stivensona, pisca i putnikaSan Artura Remboa, pesnika i vagabundaSan Antona ^ehova, pisca i lekaraSan A{ila Kloda Debisija, muzi~ara i esteteSan Anrija de Tuluz-Lotreka, slikara i nesre}nog ~ovekaSan Fernanda Pesoe, pesnika i pretvaralaSan Vladimira Majakovskog, pesnika i revolucionaraSan Federika Garsije Lorke, pesnika i antifa{isteSan doktora Zigmunda Frojda, tuma~a tu|ih snovaOni koji u ovoj knjizi sanjaju

(68) (69)

ANTONIO TABUKI

Snovi oSnovima

Izdava~ko preduze}eCLIO

Zmaja od No}aja 12

za izdava~aZoran Hamovi}

recenzentiDragan Veliki}

lektura i korekturaSlavica Koledin

tehnni~ki urednikGordana Nikoli}

{tampaAB doradaBeograd

(70) (71)