NAJBOLJE SVETSKE SF PRIE 1986. KENTAUR 1986. NAJBOLJE SVETSKE SF PRIE 1986. SADRAJ: Harlan Elison: NEKO SE UNJA U GRADU NA RUBU SVETA Teodor Sterden: KADA BI SVI MUKARCI BILI BRAA, DA LI BI NEKOME OD NJIH DAO SESTRU ZA ENU? Dejms Grem Balard: PREPOZNAVANJE Frederik Pol: DAN POSLE ONOGA KADA SU DOLI MARSOVCI Brajan Oldis: NO U KOJOJ JE VREME IKNULO I ISTEKLO Norman Spinrad: ANELI KARCINOMA Kurt Vonegat: VELIKO SVEMIRSKO TUCANJE Jurij Medvedev: OGLEDALO VREMENA Ben Bova: BESTEINSKO STANJE Robert Silverberg: MUVE Gregori Benford: A MORE KAO OGLEDALA Dozefin Sekston: ELUIZA I DOKTORI SA PLANETE PERGAMON Harlan Elison: NEKO SE UNJA U GRADU NA RUBU SVETA I prvo bi grad a ne no, nikada no. Od belog lima to odbija svetlost, sa zidovima od antiseptinog metala, liio je na neizmeran sud za sterilizaciju. ist i osloboen praine, toliko tih da su i damari njegovog srca i vrtlozi njegove svesti izmicali opaaju. Grad je bio povuen u sebe i povremeni koraci odjekivali su kao priguene note nekog koom povezanog egzotinog instrumenta. Zvuci su se razlegali i vraali onima od kojih su poticali kao to se jeka jodlovanja razlee i vraa preko brda i dolina. A poticali su od smernih stanovnika iji su ivoti bili isto tako sreeni, isto tako sanitarni i isto tako metalni kao i grad koji su stvorili zato da bi ih on, drei ih vrsto u zagrljaju, titio od godina. Grad je bio sloena arterija a ljudi su bili krv koja je, ledena, tekla kroz arteriju. Oni su jedno s drugim bili getalt i, zajedno, sainjavali jedinstvenu celinu. Bio je to grad venog blistaja i vene ideje, u oblikovanom i uoblienom stanju egzaltacije; najmoderniji od svih modernih tvorevina, zamiljen kao davnoprolo obitavalite savrenih ljudi. Konaan rezultat svih sociolokih planova za izgradnju Utopije. Prostor ivljenja, tako su ga nekad nazvali, pa su i njegovi stanovnici bili osueni da ive u tom Erevonu nakalemljene, potovanja dostojne, urednosti i istote. Nikada no. Nikada osenen. ...neka senka. Neka se mrlja kree po aluminskoj istoti. Pokret rita i grumenje lepljive zemlje iz grobova zapeaenih pre mnogo vekova. Neki oblik. Dotie, u prolazu, olovnosivi zid: otisak pranjavih prstiju. Pognuta senka unja se kroz antiseptino iste ulice koje se - dok ona prolazi - pretvaraju u mrane sokake iz drugog vremena. Iako nejasno, znao je ta se dogodilo. Nije znao nita odreeno, nije znao pojedinosti; ali, bio je jak i bio je kadar da pobegne od tankih, krhkih zidova svoje svesti koji su se ruili. Ta blistava graevina nije imala ni jedno jedino mesto u koje bi se povukao, u kome bi razmiljao, ali on je imao vremena, morao je da ga ima. Ne videvi nikoga, usporio je korak. Na neki udan, neobjanjiv nain oseao se... bezbednim? Da, bezbednim. Prvi put posle mnogo, mnogo vremena.

Pre nekoliko minuta stajao je u tesnom prolazu Milers Kort broj 13. Bilo je 6.15 sati ujutru. London bejae tih kada se zaustavio u prolazu Kartijevih jazbina za izdavanje, u tome smrdljivom hodniku koji je vonjao na mokrau i u koji su kurve Spajtlfildsa Spitalfelds (Spajtlfilds): sirotinjska etvrt Londona; prim. prev. dovodile svoje muterije. Pre nekoliko minuta je, sa fetusom u rastvoru formaldehida koji je, vrsto zaepljen u staklenoj boci, leao u njegovoj Gledstonovoj torbi, Gledstonova torba: laka putna torba sa dve pregrade iste veliine, nazvana tako po britanskom dravniku iz devetnaestog veka V. E. Gledstonu (W. E. Gladstone); prim. prev. zastao da upije u sebe gustu maglu pre nego to se zaobilaznim putem vrati u Tajnbi Hol. Deavalo se to pre nekoliko minuta. A onda se, odjednom, obreo na drugom mestu i vie nije bilo 6.15 sati jednog hladnog novembarskog jutra l888. godine. Podigao je pogled kada ga je na tom drugom mestu preplavila svetlost. U Spajtlfildsu je vladao aavi mrak a onda ga je, odjednom, mada nije bio svestan toga da se premestio ili bio premeten, preplavila svetlost. A kada je podigao pogled, nalazio se na tom drugom mestu. Sada je, samo nekoliko minuta posle promene mesta, ponovo zastao, naslonio se na blistavi gradski zid i setio se svetlosti. Iz hiljadu ogledala. Iz zidova, iz tavanice. U spavaoj sobi jedne devojke. Divne devojke. Ni nalik na Crnu Meri Keli ili na Tamnu Eni epmen ili na Kejt Edouvs ili na bilo koju drugu patetinu kurvu koju je morao da vreba. Divna devojka. Plava, zdrava - sve dok nije rastvorila haljinu, sve dok se nije pretvorila u drolju, istu onakvu kakve su bile i one kojima je morao da slui obavljajui svoj posao u Vajtapelu. Whitechapel (Vajtapl): sirotinjska etvrt u istonom Londonu; prim. prev. Sibarianka, razvratnica, ena za uivanje, jedna Dulijeta, predstavila se pre nego to je on upotrebio no sa velikim seivom. Naao je no ispod jastuka, na krevetu u koji ga je povela - kako je bio posramljen, neotporan i koliko zbunjen dok je, steui svoju crnu torbu drhtao kao dete; on, koji se kroz londonsku no kretao poput make; on, koji je iao kuda je hteo; on, koji je, neometan, povereni zadatak obavio osam puta, on je srljao u greh predvoen jo jednom obinom uliarkom koja ga je bestidno zavodila dok je pokuavao da shvati ta mu se dogodilo i gde se nalazi kako je sve to bilo sramno - onda je potegao no. Zbilo se pre nekoliko minuta, ali je on nju za to kratko vreme vrlo briljivo i uspeno obradio. No je bio prilino neobian. inilo se da je seivo sazdano od dva veoma tanka metalna lista izmeu kojih je neto pulsiralo, iskrilo, svetlucalo. Neka vrsta varnica kakve bi, na primer, proizveo van de Grafov generator. ista besmislica. Ta stvar nije imala ice, nije imala ni provodnike, nieg to bi moglo da izazove najprostije elektrino pranjenje. No je gurnuo u Gledstonovu torbu gde je leao i sada, pored skalpela, kalema ice od ivotinjskih creva, fiola u konim futrolama i fetusa u boci. Fetusa Meri Dejn Keli. Posao je obavio spretno i brzo; rasporio je devojku gotovo na isti nain kao i Kejt Edouvs: grkljan preseen od uha-do-uha, trup rasporen od grudi do vagine, utroba izvuena i prebaena preko desnog ramena, a jedno pare creva izdvojeno i smeteno izmeu leve ruke i tela. Jetra probuena vrhom noa, uz vertikalni rez preko levog renja. (Bio je iznenaen injenicom da na jetri nema znakova ciroze koja tako snano buja u spajtlfildskim uliarkama to se nalivaju bez prestanka u jadnom pokuaju da se oslobode bremena dosadnog ivljenja i sumornog ivota kroz koji se naprosto vuku, groteskno. Ova drolja, uistinu, nimalo nije liila na ostale, premda je, uvodei ga u seksualnu igru bila bestidnija od svih njih. I taj no ispod jastuka na njenom krevetu... Poto je presekao vena cavca, usredsredio se na lice. Pomislio je da i ovoga puta odsee levi bubreg, onako kako je to uinio sa bubregom Kejt Edouvs. Osmehnuo se sam sebi zamijajui izraz koji se morao pojaviti na licu gospodina Dorda Laska, predsednika vajtapelskog dobrovoljnog Odbora graana za uvanje javnog poretka, u trenutku kada je primio potansku poiljku, kartonsku kutiju u kojoj se nalazio bubreg gospodice Edouvs a i pismo porono puno pravopisnih greaka: Iz pakla, dragi gosin Lask, vam aljem bupca to sam ga izvuko iz jedne enske, sauvao Ga za vas, a pare ispeko i pojo - prijalo mi. Mogu da doturim krvavu akiju kojom sam ga izvuko ako malko poprieknete. Vatajte me gde moete, gosin Lask.

To je pismo hteo da potpie 'Iskreno va, Dek Trbosek' ili Brzonogi Dek ili, moda, Krvava Kecelja, ve kako mu je ta padalo na pamet, ali ga je u tome spreilo oseanje za stil. Svako preterivanje moglo je da osujeti njegove namere. Moda je ve bio preterao i onda kada je gospodinu Lasku saoptio da je bubreg pojeo. Gnusno, odista! Uistinu, samo ga je omirisao... Ova plavokosa devojka, ova Dulijeta sa noem ispod jastuka, ona je bila deveta. Jo se jae osloni o glatki elini zid bez pukotine, bez brazgotine, i protrlja oi. Kad e ve jednom prestati s tim? Kada e oni shvatiti, kada e primiti njegovu poruku koju, savreno jasnu i krvlju pisanu, ne mogu da razumeju samo zato to su zaslepljeni sopstvenom pohotom? Zar e morati da desetkuje itave ete spajtlfildskih drolja da bi im otvorio oi? Zar e morati da gazi u onoj krvi do kolena da bi razumeli ta im govori i najzad pristupili reformama? Ali kada je krvave ruke sklonio sa oiju, shvatio je ono to je morao nasluivati sve vreme: on nije vie u Vajtapelu. Ovo nije Milers Kort a nije ni Spajtlfilds. Ovo moda ak nije ni London. Ali, kako je to mogue? Da ga nije uzeo Bog? Da nije umro u nekom besvesnom trenutku izmeu anatomskog asa Meri Dejn Keli (ta besramnica ga je jo i poljubila!) i vaenja utrobe ove Dulijete u njenoj spavaoj sobi? Da ga Bog nije konano uzeo sebi i tako ga nagradio za valjano obavljen posao? Preasni gospodin Barnet bi stvarno bio srean kada bi ovo znao. Ali, trebalo bi onda da zna i sve ostalo. A Krvava Kecelja nita nee rei. Neka do reforme doe onako, kako bi to eleli Preasni i njegova ena, neka ih, neka misle da su reforme prouzrokovali njihovi pamfleti a ne Dekovi skalpeli! Ali, da li e njegov posao biti zavren ako je ve mrtav? Osmehnuo se sam sebi. Ako ga je uzeo Bog, onda to mora da znai da je posao zavren. Sa velikim uspehom. Samo, ako to jeste tako, ko je onda ova Dulijeta koja lei vlana i sve hladnija u spavaoj sobi sa hiljadu ogledala. I u tom trenutku oseti strah. ta ako je ak i Bog pogreno shvatio ono to je inio? Kao to ga je pogreno shvatio onaj dobri svet u Londonu kraljice Viktorije. Kao to ga je pogreno shvatio ser arls Voren. ta ako je i Bog povran, ako ni on ne zna pravi razlog? Ne! Smeno. Ako iko moe da razume, onda je to dobri Bog, jer On mu je poslao poruku i On mu naloio da sredi stvari. Bog ga je voleo kao to je on voleo Boga, i Bog sve zna. Ali, osetio je strah, u tom trenutku. Ko je bila devojka koju je rasporio? "Moja unuka, Dulijeta", ree glas pored njega. Njegova glava je odbijala da se pokrene, da se samo malo okrene i vidi ko je te rei izgovorio. Gledstonova torba bila je pored njega, na glatkoj povrini ulice koja je odbijala svetlost. Uhvatie ga pre nego to izvadi no. Dek je, na kraju, ipak dolijao. Poeo je da se trese, nekontrolisano. "Ne boj se", ree glas. Bio je topao, ohrabrujui. Glas starijeg oveka. Dek se tresao kao u groznici, ali se okrenuo i pogledao. Pored njega je stajao ljubazan starac sa blagim osmehom. I progovorio opet, ne pomerajui usne: "Niko te nee povrediti. Kako si?" ovek iz 1888. godine pade na kolena. "Oprosti mi, mili moj Boe, nisam znao." Starev osmeh obasja oveka na kolenima kao to sunevi zraci od dvanaest do jedan u podne obasjavaju vajtapelske budake, otkrivajui i osvetljavajui sive opeke aavih zidova. Obasja ga i rasvetli. "Ja nisam Bog. Ideja je sjajna, ali ta vredi kad ja nisam Bog. A ti bi ba voleo da se upozna sa Bogom. E, pa, nai emo nekog umetnika koji e ga izliti. Zar ti je toliko stalo da toga? Ne, vidim da nije. Kako je udna ta tvoja svest! Ne veruje, ali i ne sumnja. Kako ti polazi za rukom da obe ideje nosi u sebi istovremeno?... Hoe da ja ispravim neke od obrazaca u tvom mozgu? Nee! Boji se, vidim. Pa, ostavimo to za drugi put." On zgrabi oveka; koji je kleao i podie ga. "Sav si krvav. Moram da te oistim. Tu je u blizini jedan ablutatorijum. Uzgred... oduevio si me nainom na koji si obraivao Dulijetu. Prvi si, moda zna. Ali kako bi ti to mogao da zna! U svakom sluaju, ti si je prvi sredio onako kako je ona sreivala druge. Ludo bi se zabavljao da si

mogao da vidi ta je radila sa Kasparom Hauzerom. Poto mu je zgnjeila deo mozga, vratila ga je u svet, dozvolila da odivi deo ivota, a onda je - ta mala vragolanka! - naterala mene da ga ponovo dovedem ovamo i ovde upotrebila no. Onaj isti no koji si, mislim, ti uzeo. I na kraju ga vratila u njegovo vreme. udesna tajna, zabeleena na svim tejpovima posveenim nerasvetljenim fenomenima. Ali, moja unuka je bila prilino nemarna. U svoje zabave unosila je nnogo ara, ali malo eclat. Sem u sluaju sudije Krejtera; tu je bila... nenadmana..." Prekide priu i nasmei se: "Star sam ovek i kad ponem da trabunjam ne umem da stanem! A ti bi da se opere i razgleda okolinu, znam. Priaemo posle toga." "Hteo sam samo da ti kaem koliko si me zadovoljio svojim umeem. Sjajno si se otarasio te male vragolanke, iako e mi ona nedostajati na izvestan nain. Mnogo me je dobro tucala." Starac podie Gledstonovu torbu i, drei oveka uprskanog krvlju za ruku, krete niz istu svetlucavu ulicu. "Ti si hteo da ona bude ubijena?" upita zaprepaeno ovek iz l888. godine. Starac klimnu glavom, ali ni ovoga puta ne pomeri usne. "Naravno. Zato bih joj, da to nisam hteo, doveo Deka Trboseka?" O, mili moj Boe, pomisli on, pa ja sam u Paklu! Zaveden pod imenom Dek. "Ne, mome, ne, ne, ne! Nisi ti u Paklu. Ti si u budunosti. Za tebe je ovo budunost, a za mene svet sadanjeg trenutka. Doao si iz l888. godine, a sad je...", starac promrmlja neto sebi u bradu, kao da kompjuterski jabuke preraunava u dolare, pa nastavi, "...3097. godina. Ovo je divan svet, ispunjen srenim vremenima, i mi se ba radujemo to si nam doao. Hajdemo, krajnje je vreme da se opere." U ablutatorijumu, deda pokojne Dulijete promeni glavu. "Prezirem je, zaista", obavesti on oveka iz l888. godine, pipkajui svoje obraze i rasteui mlitavu kou kao gumu. "Ali, eto, Dulijeta je uporno zahtevala da je menjam. A ja sam joj opet ugaao ne bih li je privoleo da legne. Meutim, te igrake iz prolosti i injenica da sam, kad god bih poeleo da me tuca, morao da menjam glavu, bile su za mene naporne, vrlo, vrlo naporne." On ue u jednu od mnogih istovetno oblikovanih kabina u zidu. Rolo vrata se spustie i zau se tihi, gotovo hitinski zvuk. Rolo vrata se podigoe i iz njih izae deda pokojne Dulijete, bar est godina mlai od oveka iz l888. godine; bio je potpuno go i imao novu glavu: "Telo je u odlinom stanju, zamenio sam ga prole godine", ree zagledajui genitalije i mlade na desnom ramenu. ovek iz l888. godine odvrati pogled. Ovo je bio Pakao i Bog ga je mrzeo. "Nemoj tek tako da stoji tu, Dek", ree Dulijetin deda i nasmei se. "Uskoi u neku od ovih kabina i speri grehe sa sebe." "Ja se ne zovem Dek", ree ovek iz l888. godine jedva ujno, kao da su ga bievali. "U redu, u redu ... hajde na pranje." Dek prie jednoj kabini svetlozelene boje a ona, im on stade pred nju, dobi boju sleza. "Da li e me ona..." "Ona e te samo oistiti, ega se boji?" "Neu da se promenim." Dulijetin deda se ovoga puta nije nasmejao. "Grei", ree zagonetno. Odseno zamahne rukom i ovek iz l888. godine ue u kabinu, koja se brzo okrete u nii i uz veseo zvuk sie i nestade u podu. A kada se popela, okrenula i otvorila, iz nje je, posrui, izaao duboko zbunjen Dek. Dugaki zalisci bili su podrezani, strnjika od brade obrijana, kosa svetlija za tri nijanse, a nekadanji razdeljak na sredini prebaen na levu stranu. Imao je na sebi isti dugaki, tamni kaput postavljen astraganom, crno odelo sa belim okovratnikom i crnom leptir manom (u koju je bila zabodena igla u obliku potkovice), ali, sada je ta odea izgledala nova i bila, naravno, savreno ista, sintetika, da bi to vie liila na onu nekadanju. "Tako", ree Dulijetin deda. "Zar se ne osea mnogo bolje? Valjano ienje umiruje i oveka i njegovu savest." On ue u drugu kabinu i u deliu sekunde izvadi iz nje meki papirnati demper koji mu je stajao kao saliven. Poe prema vratima. "Kuda emo?" upita ovek iz l888. godine mnogo mlaeg starca. "Hteo bih da te upoznam sa nekim", odgovori Dulijetin deda i Dek uoi da ovoga puta pokree usne. Odustade od daljih pitanja. Starac sigurno zna ta radi i kuda ga vodi.

"Odveu te tamo ako obea da se nee glasno diviti naem gradu. Grad jeste lep, ali ja ivim u njemu i mislim da je turizam, iskreno reeno, strano dosadan." Dek nije odgovorio, a deda je to shvatio kao prihvatanje postavljenog uslova. Hodali su, a Deka je poela da gui teina grada. Taj grad je bio tako prostran, tako masivan, tako uasno ist. Ostvarivao se, dakle, njegov san o tome kako bi Vajtapl trebalo da izgleda. Raspitivao se o umezima, o sirotinjskim prenoitima, a deda je odmahivao glavom. "Sve je to odavno nestalo." Ipak se dogodilo. Reforme za koje je u zalog dao svoju besmrtnu duu ipak su sprovedene. Maui Gledstonovom torbom, koraao je veseo i zadovoljan. Ubrzo je, meutim, opet usporio korak: na ulicama nije bilo ive due. Postojale su samo blistave, iste zgrade i ulice koje su vodile u nekom besciljnom pravcu i koje su se zavravale potpuno neoekivano, kao da su graditelji jo na poetku bili zakljuili da je besmisleno muiti se i put praviti od poetka do kraja kada su ljudi kadri da ieznu na jednom i da se ponovo pojave na nekom drugom mestu. Tle je bilo metalno, nebo je bilo metalno, metalne su bile i zgrade koje su se dizale sa svih strana - bezoblino istraivanje prostora putem neosetljivog metala. ovek iz l888. godine oseao se strahovito usamljen, kao da ga je svako delo koje je poinio otuivalo od ljudi kojima je pokuavao da pomogne. Kada je doao u Tojnbi Hol i kada mu je preasni Barnet otvorio oi i otkrio mu sve uase spajtlfildskih umeza, zakleo se da e mu pomoi na bilo koji nain. A posle nekoliko meseci provedenih u vajtapelskim jazbinama poroka, shvatio je ta treba da radi, i to mu je izgledalo isto toliko jednostavno kao i vera u Gospoda. Od kakve su koristi bile te kurve? Ta stvorenja su koristila isto toliko, koliko i klice bolesti koja ih je razarala. I tako je, kao Dek, krenuo da izvri volju Boju i istrebi ljam koji je iveo u londonskom Ist Endu. Saznanje da i lord Voren, komesar prestonike policije, i njegova Kraljica i svi ostali misle da je Dek Trbosek neki izludeli doktor ili krvoedni kasapin-kolja ili zver u ljudskom obliju, nije ga mnogo ojadilo. Znao je da e ostati nepoznat i bezimen do kraja i duboko verovao u to da e njegova dobroinstva imati udesne posledice. Unitie najgnusniju gradsku etvrt i otvorie viktorijanske oi. Ali, to vreme je prolo i on se sada nalazi ovde, u jednom svetu u kome jazbine poroka vie ne postoje, u sterilno istoj Utopiji, otelovljenju snova preasnog gospodina Barneta. A ipak, to nije bila... prava Utopija. Deda sa svojom mladom glavom. Tiina u praznim ulicama. Devojka Dulijeta i njen neobini hobi. Ravnodunost prema njenoj smrti. Dedino oekivanje da je on, Dek, ubije. I sada njegova ljubaznost. Kuda su to krenuli? (Oko njih, Grad. Dedu nita nije interesovalo, a Dek je pomno gledao i nije shvatao. U tom gradu videli su: (Hiljadu trista snopova svetlosti, od kojih je svaki bio irok jednu stopu i debeo sedam molekula, izbijalo je iz gotovo nevidljivih proreza metalnih ulica; irili se u obliku lepeze i prali gradske fasade; pretvarali sve boje u bledaplavu i prali gradske fasade; prelazili preko otvorenih povrina i savijali ih pod pravim uglom kao origami figure od hartije i opet boju menjali u blago-zlatnu; prodirali su u zgrade, irei se i skupljajui se u snanim talasima, prali unutranje povrine a onda se hitro povlaili na trotoare; ceo proces trajao je dvanaest sekundi.) (No, koja je pala na Gradsku etvrt od esnaest blokova. Spustila se u obliku stuba otrih ivica i zaustavila se na ulinim uglovima. Iz mraka su doprli daleki zvuci zrikavaca, barskih aba, nonih ptica, um povetarca u kronjama drvea i priguena muzika nepoznatih instrumenata.) (Ploe zamznute svetlosti, koje su se pojavile iznad njihovih glava i ostale da lebde u vazduhu. Neko treperavo nematerijalno svojstvo navali na najvie ravni visoke graevine tano ispred svetlosnih ploa. I dok su se one polako sputale nadole kroz vazduh, graevina se zamagli, pretvori u estice svetlosti i zalebde nagore. U trenutku kada su ploe dotakle plonik, zgrada je ve bila dematerijalizovana. Ploe promenie boju, postadoe tamnonarandaste i ponovo krenue nagore. U tom momentu, na mestu iezle graevine poe da se oblikuje neka nova zgrada koja je, kako se bar inilo, privlaila iz vazduha svetlosne estice i sastavljala ih u povezanu celinu iz koje

je, im bi se ploe zaustavile u pokretu nagore, izrastala nova zgrada. Tada svetlosne ploe zatreperie i ugasie se.) (Nekoliko sekundi ulo se zujanje bumbara a onda je i ono utihnulo.) (Gomilu ljudi u gumenim odelima, koji su urno izali iz sive, pulsirajue rupe u vazduhu; potapkali su plonik pod nogama i brzo skrenuli za prvi ugao odakle se ulo kaljanje. A onda je ponovo zavladala tiina.) (Jednu kap vode nalik na ivo srebro koja je, laka kao pero, pala na plonik, odbila se o njega, poskoila, malo se odigla i, pretvorivi se u grimiznu crvenu mrlju, isparila u obliku kitovog zuba koji je, nepokretan, ostao da lei na ploniku.) (Dva bloka zgrada, koja su se sruila na plonik; metalna povrina ostala je glatka, neoteena, a na njoj se uzdizalo metalno drvo sa vitkim, srebrnim stablima, lisnatom kronjom satkanom od zlatnih vlakana koja je blistala, u savreno oblikovanom krugu. Nije se uo nikakav zvuk.) (Deda pokojne Dulijete i ovek iz l888. godine nastavie svoju etnju.) "Kuda idemo?" "Zove se van Klef. Ovde se retko peai, retko koraa, ni etnja nije vie ono to je nekad bila. Sada peaim samo zbog tebe. Uiva, a?" "Pa... neobino je." "Ne podsea na Spajtlfilds, a? A meni se, vidi, vie dopada Spajtlfilds, onakav kakav je bio u svoje vreme. Stvar je u tome to ja imam Putilicu, jedinu Putilicu koja je ikada napravljena. Sklopio ju je Dulijetin otac, moj sin. Da bih prigrabio Putilicu, morao sam da ubijem sina. Ponaao se strano nerazumno, stvarno nerazumno, kada je ona bila u pitanju. Bila je za njega obina, uzgredna stvar. Kao poslednji kotlokrpa na svetu, mogao je sebi da napravi novu Putilicu a meni podari staru. Ama, mislim da je uistinu bio aknut. Onda sam se setio tebe i doveo te ovamo da mi izrecka unuku, jer bi se ona sada ve motala oko mene. Dosaivala se, ludo se dosaivala, pa to ti je..." Pred njihovim oima se, u vazduhu, pojavi gardenija i pretvori u lice ene sa dugakom sedom kosom. "Ne moemo vie da ekamo, Hernone!" ena je bila zlovoljna. Dulijetin deda preblede kao krpa. "Olou prokleti, kuko! ta sam ti rekao - korakom! Ali ti ne zna ta je korak, zna samo za skok, a? Skae, skae, veito skae! E, pa, ostaemo bez fedela. Fedeli, prokleta bila! Sve sam podesio na korak. radio na tome, a ti!..." Podie ruku i lice mu istog asa obavi mahovina. enina glava nestade da bi se odmah potom, samo malo dalje, ponovo pojavila gardenija. Mahovina se nabra a Hernon, Dulijetin deda, polako spusti ruku, kao da ga je zamorila enina glupost. Pored gardenije pojavie se rua, lokvanj, zumbul, dva floksa, Rod travastih ili zeljastih biljaka Severne Amerike; prim. prev. divlja uta trava i iak. Ali kada su se svi cvetovi pretvorili u ljudska lica, Dek, sav prepadnut, uzmae. Lica se okretoe onome koje je bilo iak. "Varalice! Bednie! Kopile prokleto!" vritala su na usko bledo lice koje je bilo iak. ena-gardenija iskolai oi; sa dubokim, purpurno-crvenim senkama oko onih duplji liila je na pobesnelu ivotinju u kavezu. "Govno!" vrisnu na oveka-ika. "Lepo smo se dogovorili i svi se sloili, ali si ti poto-poto morao da oblikuje iak, nikogoviu! Pokazau ti ja..." Pa se obrati ostalima: "Sad! Do avola sa ekanjem! Jebi korak! Sad!" "Ne,prokleta bila!" ciknu Hernon. "Trebalo je da idemo korakooom." Ali, suvie kasno. Poto je obavio oveka-ika, vazduh se zgusnu kao mulj na dnu reke i postade crn im se ukazala spirala u kojoj je bilo, sad uasnuto, lice oveka-ika i koja je, obrui se u kovitlacu prema spoljnoj strani, eksplodirala, povlaei sobom Deka i Hernona i sve ljude-cvetove i Grad i odjednom bi no u Spajtlfildsu i ovek iz l888. godine se nae u l888. godini, sa Gledstonovom torbom u ruci a u susret mu je ila ena obavijena londonskom maglom. (U Dekovom mozgu bilo je osam dodatnih kvrica.) ena je imala etrdesetak godina, bila je umorna i ne preterano ista. Imala je na sebi tamnu haljinu od grube tkanine koja joj je dopirala do izmica. Bela kecelja, privezana preko suknje, bila je umrljana i izguvana. Haljina sa trietvrt 'puf' rukavima zakopavala se sve do grla.

Imala je maramu vezanu oko vrata i na glavi eir nalik na rairena ptija krila za iju je traku bio prikaen patetian cveti nepoznatog porekla. Velika, perlama ukraena torbica visila je o gajtanu obavijenom oko runog zgloba. On je stajao duboko skriven u senci, a ona je usporila karak im ga je ugledala. Ne ugledala - osetila. Dek izae iz senke i lako se pokloni, iz pasa: "Lepo vam vee ja elim, gospoice. Jeste l' za kriglu piva?" Njeno lice - oputeno, potonulo u onu vrstu jada koja je poznata samo enama to u sebe primaju nebrojena, od-krvi-nabrekla koplja mukog tela - naglo se zategne. "Juft, gospod'ne, a mene acnu, on je, pomislih! Stari Dek, Krvava Kecelja. Iju, Gospodamu, kako me prepadoste!" Pokuala je da se nasmei. Bio je to gr a ne osmeh. Obrazi su joj bili posuti svetlim pegama bolesti i prekomernog dina, a glas promukao, skrhan, jedva upotrebljiv. "Kad ono jedan pravozastupnik bez drutva", umiri je Dek. "Sav srean to lepoj dami moe da ponudi kriglu jakog crnog piva za malo druenja." Ona mu prie i uhvati ga pod ruku. "Emili Metjuz, gospodne i rado e poi s vama. No je strano hladna i sa Prevejanim Dekom unaokolo nimalo bezbedna za pristojnu enu ko to sam ja." Krenuli su polako niz ulicu i proli pored sirotinjskih prenoita u koja e uliarka kasnije navratiti ukoliko joj poe za rukom da iskami nekoliko bakarnih novia od ovog urednog, dobro odevenog neznanca sa tamnim oima. im su skrenuli u Trgovaku ulicu, on je grubo povue u smrdljivi sokak koji se graniio sa ulicom Flower & Dean. ena ue u sokak i, mislei da e joj on zavui ruku pod suknju, nasloni se na zid, rairi noge i podie suknju. Dek, meutim, uhvati maramu za oba kraja i vrsto je, vrsto zategne presekavi joj dah. Njoj se nadue obrazi i on pri udljivoj svetlosti uline plinske svetiljke vide u magnovenju kako njene oi boje lenika dobijaju mrku boju suvog lia. Na licu joj se odraavao uas, ali i duboka tuga; zbog toga to joj je izmaklo pivo, to te noi nee otii na spavanje, to je uobiajno baksuzna Emili Metjuz i noas bila te hude sree da naleti na jedinog oveka koji e zloupotrebiti njenu ljubaznost. Bila je to bezgranina tuga zbog neminovne sudbine. Iz noi ti dolazim, Emili. Iz noi koja mi je darovala sve trenutke naih ivota do ovoga asa. Od sada e se ljudi pitati ta se u ovom asu dogodilo. Bez rei e udeti za tim da se vrate, da dou u moj trenutak sa tobom i vide moje lice i otkriju moje ime i nee me moda ni zaustaviti, jer ako to uine, ja vie neu biti onaj koji jesam nego samo onaj koji je pokuao a nije uspeo. Ah! Za tebe i mene ovo postaje istorija koja e ljude neodoljivo privlaiti; ali oni nikada istinski nee razumeti zato smo i ti i ja umrli na tako straan nain. eni pade koprena na oi i dok se ona krkljajuim, preklinjuim drhtajima borila za dah, njegova slobodna ruka zavue se u dep zimskog kaputa. Jo dok su etali, znao je da e mu biti potreban i na vreme ga je izvadio iz crne Gledstonove torbe. Ruka ue u dep i izae sa skalpelom. "Emili...", ree blago. I zasee je. Spretno je vrhom skalpela zasekao meku kou iza i ispod levog uveta. Sternocleidomastoideus. Pritisnuo je nenu rskavicu, jo vre stegao instrument i jo spretnije ga povukao nadole preko grla, sledei liniju jake eljusti. Glandula submandibularis. Krv mu iknu preko ruku u gustom mlazu a onda trcne pored njega i zapljusne susedni zid sokaka. Izli se na rukave i natopi bele manetne. ena zakrklja jedva ujno i mlitavo mu se srui u naruje; njegovi su prsti i dalje vrsto stezali maramu oko njenog vrata, pa su na zaseenom mesu ostajale crne brazde. On produi rez nagore, uz liniju eljusti i skalpelom ue u koljku. Povue enu na prljavi plonik i ispravi je kad se ona skljoka. Rasee joj odeu i goli trbuh izloi bledoj, treperavoj svetlosti uline plinske svetiljke. Njen trbuh je bio strano naduven. On se vrati udubljenju u gui. Glandula thyreoeidea. Sigurnom rukom povlaio je crnu liniju krvi sve nie i nie do dojki, pa izmeu njih. Sternum. I duboko urezao krst u otvor pupka iz kojeg je istekla neka ukasta tenost. Plica

umbilicalis medialis. Pree skalpelom uzdu i popreko okruglog stomaka, zavue ga jo dublje, izvue, i napravi sledei vet rez. Mesenterium dorsale commune. Rez nanie, u znojavu okruglinu polnih organa. Vesica urinaria. I, na kraju - vagina. Prljava rupa. Odvratno-smrdljiva crvena pahotljiva jama, vlana rupa svih drolja. U njegovoj glavi, kurve. I u njegovoj glavi oi koje gledaju. I u njegovoj glavi svesti koje se sukobljavaju. I u njegovoj glavi nadraenost koju izazivaju gardenija lokvanj rua zumbul dva floksa divlja uta trava i jedan tamni cvet sa peteljkama od opsidijana, sa pranikom od oniksa, sa tukovima od antracita i sa sveu Hernona koji je bio deda pokojne Dulijete. Oni su gledali ceo taj stravini ludaki as iz anatomije. Gledali kako zarezuje one kapke. Gledali kako vadi srce. Gledali kako iseca i vadi jajnike. Gledali kako gnjei 'dinasti' bubreg sve dok se nije raspukao. Gledali kako, pare po pare, see dojke i svako to bezoblino pare krvavog mesa smeta u jo-zuree, irom otvoreno, iz-one-duplje-izvadeno oko. Oni su gledali. Gledali i pili iz vira njegove duboko poremeene svesti. edno su sisali vlano drhtavo srce njegovog id-a. I uivali. Oh boe, kako je Ukusno vidi ovo Lii na koru za Pizze ili vidi Ono Lii na lumaconi o boe JAJAJAJA se pitam kako bi prijalo kad bi Ga probali! Kako je gladak elik! On ih mrzi, sve zajedno i svaku ponaosob, a to je povezano sa jednom devojkom, nekom venerinom boleu, strahom od Boga, Hrista, od preasnog gospodina Barneta, on eli, eli da... jebe enu preasnog Barneta! Drutvenu reformu mogu da prouzrokuju samo briljivo isplanirani napori nekolicine portvovanih. Drutvena reforma je cilj koji opravdava sredstvo, svako sredstvo, pa i desetkovanje one veine to sainjava vie od pedeset posto ljudi kojima e reforma biti od koristi. Najbolji drutveni reformatori su uvek i najsmeliji. On veruje u to! Divno! Vi ste opor vampira, vi ste ubrad, vi ste ljam... On nas osea! Proklet da je! Proklet da si i ti, Hernone, zaao si suvie duboko, on zna da smo mi ovde, a to je ogavno, a to vie nema smisla! Ja se povlaim! "Vratite se, prekinuete oblikovanje..." ...a oni uronie u spiralu koja se u spiralnom letu vrati u samu sebe i tama noi iz l888. godine se povue. Spirala se smanjivala sve vie i vie i na svojoj najinfinitezimalnijoj taki zatvorila pred ugljenisanim crnim licem oveka-ika. On je bio mrtav. Izgorele duplje bez oiju i pusto, na mestu gde je ivela inteligencija pruali su stravian prizor pokolja. Oni su oveka-ika iskoristili kao iu. ovek iz l888. godine je istog asa doao k sebi. Seao se sa gotovo fotografskom tanou onoga to je maloas doiveo. To nije bila ni vizija ni opsena, to nije bio ni san a ni proizvod njegove svesti. To se dogodilo. Oni su ga vratili, izbrisali mu iz svesti prenos u budunost, Dulijetu, sve to se deavalo posle onog trenutka kada je zastao pred zgradom Milers Kort broj l3. I nagnali ga da obavi posao samo zato, da bi uivali u tom prizoru. Oni su iz njega iscedili sve emocije i sve nesvesne misli, hranei se i napajajui njegovim najintimnijim oseanjima, i onima kojih ni sam, sve do ovoga trenutka, nije bio svestan. I dok je njegova svest tonula i vodila ga iz jednog otkria u drugo, on oseti da mu je zlo, da mu je sve gore. Svest je, sledei jednu ideju, pokuavala da ga povue natrag, da ga zagnjuri u mrak, odbijala da ga suoi sa njim. Ali brane su

popustile, pojavili su se novi obrasci koje je on mogao da proita i zapamti. Smrdljiva vlana rupa, drolje, one moraju da crknu. Ne, on nikada na taj nain nije razmiljao o enama, ni o jednoj eni, ma kako prosta i bedna ona bila. Bio je dentlmen i ene su se morale potovati. Ona ga je zarazila sifilisom. Setio se. Setio se stida i beskonanog straha koji su ga muili sve dok nije otiao kad svog oca-lekara i priznao mu istinu. Setio se njegovog pogleda i izraza lica. Svega se seao. I kako ga je otac leio, a leio ga je kao da ima kugu - i kako njihovi odnosi nikada vie nisu bili onakvi kao pre toga. Hteo je da, postane svetenik. Drutvena reforma hahahaha. ista obmana. Bio je pajac, obian klovn... i gore od toga. Klao je zbog neega u ta ni sam nije verovao. Oni su mu ostavili irom otvorenu svest, misli su zapinjale... pa se otele, sledei sve bre i bre misao o EKSPLOZIJI! U NJEGOVOJ SVESTI! On pade na glatki metalni plonik, ali ga ne dotae. Neto je zaustavilo pad i zato ostade da visi, napola presavijen, kao lakrdija, kao lutak koga vie niko ne povlai odozgo. Oseti dah neega nevidljivog i osvesti se pre nego to je svest i izgubio. Svest je morala da se suoi sa tim! On eli da jebe enu preasnog gospodina Barneta. Henrijetu, koja kraljici Viktoriji podnosi bogobojaljivu peticiju: "Gospo! Mi, ene Istonog Londona, uasavamo se stranih grehova koji su u poslednje vreme poinjeni u naoj sredini..." i koja trai da se uhvati on, Dek, a da u njega ak nije ni posumnjala iako sa njom i Preasnim ivi ba tu, u Tojnbi Holu. Misao je leala gola, izloena, kao to je golo i izloeno bilo njeno telo u tajnim snovima kojih se, posle buenja, nije seao. Svi su ga oni ostavili pred otvorenim vratima, pred nepreglednim horizontima, i on ugleda sebe u pravoj svetlosti. Ugleda psihopatu, krvnika, bludnika, hipokritu, klovna. "Ti si mi to uradila! Zato?" Njegove rei obavi plat mahnitosti. Lica-cvetovi pretvorie se u nepokolebljive hedoniste koji su ga na tome besmislenom putovanju u pokolj vratili u l888. godinu. Van Klef, ena-gardenija, slatko se zakikota: "Zato, ta misli, smeni, tunjavi stvore? Pravi si tunjavko. Da li je tunjavko kolokvijalni izraz, Hernone? Vrlo sam nesigurna kad se sluim meunarejem. Hernon je hteo da te vrati onog trenutka kad si sredio Dulijetu. Ali, zato bi te vratio? Dugovao nam je bar tri oblika, a ti si pogodovao jednom." Dek je zaurlao i urlao je na njih sve dok mu glasne ice nisu ispale iz grla: "Zar je bilo potrebno ovo Poslednje? Zar sam i to morao da uradim da bih ubrzao reforme... zar je zaista to bilo nuno?" Hernon se nasmeja: "Nije, naravno." Dek pade na kolena. Grad ga je na to naterao. "Oh Boe, Boe svemogui, uinih to uinih... Ogrezao sam u krvi... ni za ta, ni za ta..." Kaio, koji je bio jedan od floksova, upita zbunjeno: "Zato ga toliko mui ova poslednja kad za one ostale i ne haje?" Nati Verlag, koji je bio divlja uta trava, ree otro: "I one ga mue, sve ga mue. Proveri, uverie se." Kaio zakoluta oima, podie ih naas, uperi u Deka, pa ponovo spusti - Dek se strese, oseti naas ivo srebro u glavi, ali ono odmah nestade i ree prenemaui se: "Mm-hmm." Dek je nespretno otvorio Gledstonovu torbu i iz nje izvukao bocu sa fetusom. Neroenim detetom Meri Dejn Keli, izvaenim 9. novembra l888. godine. Drao ga je malo ispred svog lica, a onda ga svom snagom tresnuo o metalni plonik. Ali fetus nije dodirnuo metalni plonik. Iezao je kao estica iste, sterilne povrine Gradske ulice. "Kakvo oaravajue gaenje!" uzviknu Rouz, koja je bila rua. "Hernone", ree van Klef, "on se usredsredio na tebe. Sada tebe optuuje za sve." Hernon se smejao (ne pomerajui usne), a Dek iz Gletlstonove torbe izvadi Dulijetin elektrini skalpel i napade. Govorio je nepovezano; ali ono to je, napadajui, hteo da kae, bilo je: "Pokazau ja vama, ubradi! Neete vi vie raditi takve stvari! Nauiu vas ja pameti! Umreete, svi!" On je govorio, ali je to to je govorio izrazio jednim dugakim krikom osvete, frustracije, mrnje i usmerene mahnitosti. Hernon se jo smejao kada mu je Dek zario u grudi kao apat tanko seivo sa svetlucavim iskrama. Seivo je, skoro bez Dekovog uea, ocrtalo savrenu rupu od 360 stepeni, ugljenisanu

i zbrkanu rupu koja je otkrila Hernonovo pulsirajue srce i, vlane organe. Zbunjeni Hernon je jedva uspeo da vrisne pre nego to je Dek zasekao i drugi put i srce odvojio od ila. Vena cava superior. Aorta. Arteria pulmonalis. Bronchus principalis Srce pljusne i pod uasnim pritiskom izbaci mlaz krvi, oblivi Deka takvom silinom da ga je zaslepelo i strgnulo mu eir s glave. Njegovo lice postade kola crta i krvi. Sledei svoje srce, Hernon pade Deku u naruje. Ljudi-cvetovi vrisnue uglas, nestadoe, a Hernonovo telo skliznu Deku iz ruku i ieze iz postojanja pre nego to mu je palo pred noge. Okolni zidovi bili su isti, neumrljani, sterilni, metalni, ravnoduni. Dek je stajao na ulici, drei krvavi no. "Sad!" kriknuo je podiui no. "Sad poinje!" Grad ga je moda i uo, ali niim to nije nagovestio. (Pritisak je rastao u vremenskim lananim zglobitima.) (Deo blistavog zida zgrade udaljene osam ili deset milja promenio je svoju srebrnu boju u boju trulei.) (U komorama za zamrzavanje, sputeno je u kadu za odmrzavanje dve stotine elatinskih kontejnera.) (Stroj za vreme promrmlja neto sebi u bradu, primi podatke i istog trenutka izgradi nedodirljivo mnemoniko kolo.) U blistavom veitom gradu u kome no pada samo onda kada njegovi stanovnici osete potrebu za njom i izriito zatrae da padne no... Pade no. Uz samo jedno upozorenje: "Sad!" U gradu sterilne krasote unjalo se stvorenje koje se raspadalo od prljavtine i trulei. U poslednjem Gradu sveta, u Gradu na rubu sveta, u kome su iveli oni koji su izumeli sopstveni raj, ovek-koji-se-unja snalazio se u mraku kao u svojoj kui. Klizei iz tame u tamu, sa oima koje su videle samo pokret, vrljao je traei ortaka za smrtonosnu igru udvoje. Na prvu je enu naiao onda, kada se ona materijalizovala pored malog vodopada koji je isticao iz praznine u vazduhu i svojom svetlucavom, zvonkom vlanou punio nebeskoplavu kocku od bezimenog materijala. Toj prvoj eni zario je ivo seivo u zadnji deo vrata, izrezao one duplje i iskopane oi poloio na njene otvorene dlanove. Na drugu je enu naiao u jednoj od kula: vodila je ljubav sa nekim starcem koji je dahtao i brektao i hvatao se za srce dok ga je mlada ena raspaljivala. Ona je ubijala starca, a Dek je ubio nju. Zavukao je ivo seivo u trbunu okruglinu i vrhom zahvatio polne organe dok je mlada ena, raskreenih nogu, jahala na starcu. Iz nje se izli krv i lepljiva tenost i one oblie starca koji takoe izdahnu, jer mu je Dek noem isekao penis koji se nalazio u mladoj eni. Ona se srui na starca i Dek ih ostavi u tom poloaju, sjedinjene u poslednjem zagrljaju. Onda je naiao na mukarca i udavio ga golim rukama, mada je ovek pokuao da se dematerijalizuje. Dek ga je prepoznao tek na kraju - bio je to jedan od flaksova. Sa nekoliko vetih i brzih rezova, napravio je na njegovom licu dovoljno mesta za parie genitalija. Na sledeu enu naiao je u trenutku kada je ona okupljenoj deci pevala nenu pesmu o jajima. Rasporio joj je grlo, presekao glasne ice i pustio da joj padnu na grudi. Decu, koja su u tom prizoru poudno uivala, nije ni pipnuo. Voleo je decu. unjao se kroz beskonanu no i sakupljao grotesknu zbirku srca koja je izvadio iz tri, pet, devet tela. A kada je prikupio celo tuce, uzeo je ta srca i postavio ih kao saobraajne znake na jednom od irokih bulevara kroz koje vozila nikada ne saobraaju jer stanovnici Grada nemaju potrebu za njima. udno, doista udno: Grad nije oistio srca. A ni ljudi nisu vie iezavali. Kretao se gotovo slobodno i krio samo od vee grupe ljudi koji su, moda, tragali za njim. U Gradu se neto dogaalo... (uo je, samo jedanput, neobian zvuk metala koji se grebe o metal, ono rik plastike koja se urezuje u plastiku - iako taj materijal, tu plastiku, nije mogao da vidi - i instinktivno osetio da je to zvuk maine koja se kvari. Naiao je na enu koja se kupa i vezao je delovima odee; noge joj je odsekao do kolena i ostavio je da sedi u vrtlogu grimizno crvene kade i da, vritei, iskrvari. Noge je poneo sa sobom.

Kada je naiao na oveka koji je urio da izae iz noi, skoio je na njega, prerezao mu grlo, odsekao ruke i te ruke zamenio nogama ene iz kade. Trajalo je to i trajalo sve vreme, a ono se nije moglo izmeriti. Dek im je pokazivao ta sve zlo moe da ostvari. Pokazivao im je da je njihova besmrtnost u odnosu na njegovu ista besmislica. Dobio je i potvrdu svoje pobede. Dok se unjao po antiseptino istom prostoru izmeu dve aluminske kocke, zauo je glas koji je dopirao odnekud, odnekud pored njega, iznad njega, pa ak i iz njega. Bilo je to javno saoptenje, emitovano putem nekoga metalnog sistema komunikacija kojim se sluio narod iz Grada na rubu sveta. NA GRAD JE DEO NAS, MI SMO DEO NAEGA GRADA. ON SE ODAZIVA NA POZIV NAE SVESTI A MI GA NADZIREMO. POSTALI SMO GETALT KOJI JE SAD UGROEN. U NAEM GRADU NALAZI SE JEDNA STRANA SILA, JEDAN STRANAC, I MI SE UKLJUUJEMO DA BISMO GA OTKRILI. ALI, SVEST TOGA OVEKA JE MONA. ONA OMETA FUNKCIJE GRADA. JEDAN OD PRIMERA JE OVA BESKONANA NO. USREDSREDIMO SE, USMERIMO MISAO NA OPSTANAK GRADA. OPASNOST JE VELIKA. AKO UMRE NA GRAD, UMREEMO I MI. Saoptenje nije ba tako glasilo, ali ga je Dek tako protumaio. Poruka je bila i dua i sloenija, ali je njeno znaenje, sve u svemu, bilo to, i Dek je znao da pobeuje, da ih unitava. Drutvena reforma je smena, kazali su. E, pa, pokazae im on ta je smeno. Nastavio je, dakle, sa ludakim pogromom. Kasapio ih je i klao i sekao, a oni nisu mogli da ieznu i nisu mogli da pobegnu i nisu mogli da ga zaustave. Zbirka srca popela se sa pedeset na sedamdeset, pa na stotinu primeraka. Kada su mu se smuila srca, poeo je da im see mozgove. I ta je kolekcija brzo rasla. Trajalo je to i trajalo u beskonanost, a on je s vremena na vreme u tome istom, namirisanom Gradu nalik na sud za sterilizaciju mogao da uje i poneki vrisak. Ruke su mu stalno bile vlane i lepljive. Kada je naiao na van Klef, iskoio je iz mranog skrovita, zamahnuo ivim seivom u njene grudi ali ena-gardenija iseze. On se uspravi i osvrte: van Klef se pojavila na rastojanju od deset stopa. Jurnuo je ka njoj, ali je ona ponovo nestala i ponovo se pojavila na rastojanju od deset stopa. Kada je, najzad, poleteo i esti put a ona mu opet umakla, Dek stade, jedva diui, sputenih ruku, gledajui u nju. Ona mu, ravnoduno, uzvrati pogled. "Ne zabavlja nas vie", ree, ne pokreui usne. Zabavlja? Njegova svest se uskovitla i spusti u prostor mraniji od svih prostora koje je do tada upoznao i on kroz tminu svoje udnje-za-krvlju shvati. Sve se to dogaalo zato da bi se oni zabavljali. Oni su ga pustili da radi to to je radio. Oni su mu dali slobodan prolaz kroz Grad i on se ludirao na njihovo veliko zadovoljstvo. Zlo? Do tada nije ak ni nazirao vidike te rei. On jurnu na nju, ali van Klef ovoga puta ieze zauvek. Stajao je na istom mestu i kada se vratio dan. Grad je raiavao lom, preuzimao iskasapljena tela i sa njima inio to je trebalo initi. U komorama za zamrzavanje, elatinski kontejneri vraeni su u svoje nie; vie nije postojala potreba da se stanovnici Grada otapaju zato, da bi Deka Trboseka snabdeli priborom za zabavu razvratnika. Njegov posao bio je konano zavren. Stajao je na istom mestu, u praznoj ulici. U ulici koja e za njega uvek biti prazna. Stanovnici Grada su mu sve vreme izmicali a sada su mu izmakli zauvek. On jeste bio klovn i oni jesu bili u pravu kada su to tvrdili. On nije bio zao, bio je patetian. Pokuao je da sebe dokraji ivim seivom, ali se ono rastvorilo u svetlosne estice koje je otpirio za to poruen povetarac.

Sam, stajao je na istom mestu i zurio u pobedonosnu istotu Utopije. Oni e ga svojim bezbrojnim talentima odrati u ivotu moda zauvek, oni e mu pokloniti besmrtnost jer im jednog dana moe opet zatrebati za zabavu. Njegova svest, ogoljena do sutastva, bila je sada jo samo jedna pihtijasta masa. Bie sve lui i lui i vie nikada nee znati ta znai san i mir i kraj. Stajao je na istom mestu - bie iz prljavih, mranih sokaka u svetu istom kao dah novoroeneta. "Ja se ne zovem Dek", rekao je tiho. Oni nikada nee doznati njegovo ime, njegovo pravo ime. A nee se ni potruditi da ga otkriju. "Ja se ne zovem Dek", rekao je glasno ali ga niko nije uo. "NE ZOVEM SE DEK, BIO SAM ZAO! VRLO VRLO ZAO. ZAO JESAM, ALI SE NE ZOVEM Dek!" vritao je i vritao, idui besciljno kroz praznu ulicu, izloen pogledima. Vie nije morao da se unja - bio je stranac u Gradu. (Prevela Gordana Velmar-Jankovi) Teodor Sterden: KADA BI SVI MUKARCI BILI BRAA, DA LI BI NEKOME OD NJIH DAO SESTRU ZA ENU? Sunce je postalo Nova 33. godine p.e., to znai 'Posle Egzodusa'. Egzodus je, moglo bi se rei, trajao vek i po p.p., a p.p. znai 'Posle Pogona'. Pogon je, ako izbegnemo tehnike pojedinosti, bio ureaj jednostavniji od ene i sloeniji od seksa, ureaj koji je svakome svom plovilu omoguavao da, zaobilazei ogranienja to ih je nametala brzina svetlosti, prestane da postoji ovde i da se istovremeno pojavi tamo. Opis astrogacije posredstvom Pogona, sa svim detaljima o orijentaciji ovde i tamo i unekoliko filozofskim problemima koje bi postavilo utvrivanje odnosa meu njima, bio bi bez sumnje vrlo zanimljiv, ali ovo nije ta vrsta naunofantastine prie. Za ono to mi nameravamo da ispriamo dovoljno je rei da je Sunce, uz mnogo upozorenja, postalo Nova, da je prvih pedeset godina p.p. proteklo u usavravanju Pogona i u istraivanjima koja su vrile svemirske letelice bez posade sa zadatkom da pronau planete pogodne za naseljavanje, a da je sledeih sto godina proteklo u pripremanju oveanstva za odlazak sa Zemlje. Za to vreme su se, prirodno, stvorile i nekolike grupe ideologa, koji su imali neobino zanimljive planove za ovakvu ili onakvu Savrenu Kulturu i koji su se ogoreno svaali sa svima ostalima. Pogon je, meutim, nudio Zemlji takvo obilje novih svetova i oni su, subjektivno gledano, bili tako beznaajno udaljeni od matine planete, da disidenti nisu imali ni potrebe za otporom - bilo je dovoljno da se prijave za neki drugi svet pa da ga odmah i dobiju. Poreenja izmeu razliitih kulturnih teorija veoma su privlana, ali ovo nije, ili bar nije u potpunosti, ni ta vrsta naunofantastine prie. Dogodilo se u svakom sluaju to, da se za neto vie od tri decenije Tera raselila, da su je, odlazei na stotine svetova, napustile hiljade brodova (ostavljajui za sobom, naravno, i one nepopustljive koji su, naravno, pomislili da su novi svetovi osnovani sa nejednakom hrabrou i nejednakim uspehom). Dogodilo se i to (na nain suvie zagonetan da bi bio opisan u ovoj vrsti naunofantastine prie) da Pogonska Centrala na Zemlji, kompjuterska centrala, nije bila samo jedino sredstvo za odravanje veze sa svim svetovima nego i jedino sredstvo za odravanje veze jednog sveta sa drugim; a kada je taj ureaj blistavom okeanu Nove dodao jo i trunicu svog svetloga kratkotrajnog sjaja, svetovi su se meusobno pronalazili samo uz pomo sloenog procesa Pogonskih brodova bez posade i njihovog pretraivanja. Novim svetovima trebalo je mnogo

vremena da razviju potrebnu tehnologiju i jo vie vremena da ona stupi u dejstvo, ali se na jednoj planeti - koja je, zato to je nekim sluajem bila trea planeta sunca tipa GO, samu sebe prozvala Teratu (znaenje sufiksa bilo je istovremeno 'takoe' i 'dva') Obe engleske rei - too (takoe) i two (dva) izgovaraju se kao tu; prim. prev. na kraju pojavilo neto to se nazivalo Arhivom, neka vrsta ustanove u kojoj su se nalazili katalozi o svim znanim nastanjenim svetovima i u kojoj su se izmirivala njihova razna potraivanja; zbog toga se planeta Teratu ubrzo pretvorila u centralu za komunikaciju i postala sredite trgovanja sa svim svetovima, ali i trgovanja jednog sveta sa drugim - velika pogodnost za sve. Sporedna posledica zbivanja bilo je, naravno, uverenje stanovnika Teratua da je njihova planeta, kao centrala za komunikaciju, i sredite univerzuma i da zato univerzumom treba i da vlada; uostalom, tom se riziku izlau svi svesni entiteti. Sada ve moemo da odredimo vrstu u koju spada ova naunofantastina pria. "arli Baks", odsee arli Baks, "trai prijem kod Gospodara Arhiva." "U redu", ree lepa devojka za radnim stolom, onim odmerenim tonom kojim se lepe devojke slue u razgovoru sa nestrpljivim i ljutim posetiocima koji oigledno ne primeuju ili nee da primete njihovu lepotu. "Zakazali ste sastanak?" On je, inilo se, bio veoma drag i veoma zgodan mlad ovek i pored sve svoje urbe i ozlojeenosti. Ali, nain na koji je skrivao svoje vrline i suene oi spustio na njeno podignuto lice, ne pokazujui znake divljenja prema lepoti-mladosti, nagnao je devojku da postane isto toliko ne-lepa koliko je on bio ne-zgodan. "Imate li", upita on hladno, "knjigu za sastanke?" Nije na to odgovorila, jer imala je knjigu za sastanke - leala je, otvorena, pred njom. Stavila je okrugli zlatni nokat na ime upisano na prvoj strani, uporedila ime sa licem i sa splasnutim oduevljenjem povukla noktom do mesta na kome je bilo oznaeno vreme sastanka. Pogledala je u cifarnik poloen u sto, prela rukom preko pozivne kancelarije i rekla: "Neki gospodin arli, hm, Baks moli da ga primite, Gospodaru Arhiva." "Neka ue", ree konzola. "Moete da uete." "Znam", odsee on osorno. "Ne dopadate mi se." "ta?" upita on, ali mislio je, oigledno, na neke druge stvari jer je, pre nego to je devojka uspela da ponovi primedbu, nestao kroz unutranja vrata. Gospodar Arhiva je s pravom oekivao potovanje, utivost i pokornost; to mu se uvek ukazivalo i on je to voleo. arli Baks upade u sobu, tresnu neku knjiurinu na sto, sede neponuen, nae se i zaurla: "Do avola!" Gospodar Arhiva se nije iznenadio, bio je upozoren. Tano je isplanirao kako e obuzdati tog drskoga mladog oveka ali je, suoen sa Baksovim gnevom, shvatio da su svi planovi pali u vodu. Tek sad se iznenadio: jedan jedini posetioev pogled na njegova otvorena usta i na njegove drhtave ruke - a verovao je da je te znake odavno izgubio i zauvek zaboravio - postigao je vie nego svi planovi zajedno. "Oooh... h... u krasnu klopavu kukinu preklapau", zarea arli Baks, iji je bes primetno splasnuo. Onda pogleda u stareve uasnute obrve i iskezi se. "Ali, niste vi krivi." Kez nestade: "Od svih hidrocefalnih, kretenidnih trkarala koje znam, najvei idiot sam ja! Znate li vi u koliko sam kancelarija uao i izaao iz njih sa ovim ovde", ree i ponovo tresnu teku knjiurinu o sto, "otkako sam se vratio?" Gospodar Arhiva je znao u koliko, ali je ipak upitao: "U koliko?" "U premnogo, ali je to upola manje od onog broja kancelarija u koje sam ulazio pre odlaska na Veksvelt." Naglo je zatvorio usta i opet se nagao preko stola, uperivi u starca dva sjajna prodorna oka nalik na dva lasera-blizanca. Gospodar Arhiva se iz petnih ila upinjao da ne skrene pogled, ali se usled tog napora sve vie i vie povlaio dok na kraju nije potpuno utonuo u jastuke na stolici, iz kojih je sada virila samo isturena brada. Sam sebi je izgledao smean, jer se oseao tako, kao da ga je u rvanju udarcem na prevaru oamutio sluga jednog stranca.

Glavu je prvi okrenuo arli Baks, ali pobeda nije bila stareva, jer se njegov pogled povukao isto tako vidljivo kao to se povukao i pritisak ake to ga je oseao na grudima, pa se doslovno skljokao na sto. Bila je to, dakle, pobeda arlija Baksa, samo on toga, ini se, nije bio svestan. "Mislim", ree posle duge, koncentrisane stanke, "da u vam ispriati neto o tome... o tome kako sam stigao na Veksvelt. A nisam hteo - ili, tanije, bio sam spreman da vam ispriam samo onoliko koliko sam mislio da treba da ujete. Kad se, meutim, setim ta sam sve doiveo da bih stigao tamo i ta sve doivljavam otkako sam se vratio odande, ini mi se da je posredi jedna te ista stvar. E, pa, nee biti tako! I najupornije trkaralo mora jedanput da stane. Ne znam ta e mi se ovde dogoditi, ali tako mi svih rogatih sova na severoistoku Pakla, dozlogrdilo mi je obijanje pragova, ovo je poslednji put! Vai?" Ako je to bila molba za saglasnost, Gospodar Arhiva nije znao sa im bi trebalo da se saglasi. I zato ree, diplomatski: "Mislim da bi bilo najbolje da pone odnekud." I dodade, ne podiui glas, sa velikim autoritetom: "Ali mirno." arli Baks prsnu u smeh. "Do sada ni sa kim nisam proveo vie od tri minuta a da mi nije rekao "Pst!" Dobrodoli u arlijev 'Pst-klub' u koji je ulanjeno pola univerzuma, dok ona druga polovina eka na red. Izvinite. Roen sam i odgojen na Biluliju, gde ne postoji nita drugo osim vetra-pasata, stenovitih klisura i udaranja talasa o obalu i gde se vie a ne apue." Pa nastavi, mirnije: "Skaem s teme na temu, ali, sve u svemu, mislim da postoji planeta o kojoj niko nita ne zna." "Postoje hiljade..." "Hou da kaem - planeta o kojoj niko nita ne eli da zna, zbog ega se ni vama ne dozvoljava da neto saznate o njoj." "uo si za Magdalu, pretpostavljam." "uo sam. Ona ima etrnaest vrsta halucinogenih mikrospora u atmosferi i karcinogene elemente u vodi. Na nju niko ne eli da ode, ali vam niko i ne brani da dobijete obavetenja o njoj. Ne, ja govorim o planeti koja ima ne samo 99 ili 99,99 posto teranskih optimalnih uslova, nego jo toliko devetica da se procentualni odnos moe i obrnuti i rei da u odnosu na nju Tera ima samo 97 posto optimalnih uslova." "To bi, drugim reima, moglo da znai da je ona normalna 102 posto", ree Gospodar Arhiva podrugljivo. "Da, ako su vam statistike skale milije od istine", zarea Baks. "Ona ima vazduh, klimu, pravu floru i faunu, prirodna bogatstva sa est i vie devetica, i isto je toliko pristupana kao i svako drugo mesto - a ipak niko nita ne zna o njoj, ili, ako neko i zna, pravi se da ne zna. A kada tome nekom, podnesete dokaze, alje vas u drugi sektor." Gospodar Arhiva rairi ruke. "Ja bih rekao da se okolnosti same dokazuju. Ako se sa tim, hm, tako izvanrednim mestom ne trguje, znai da ono svoje blago budno uva samo za sebe." Baks dreknu: "avola, do balavog magareeg..." pa se savlada i pokajniki ree: "Ponovo se izvinjavam, Gospodaru Arhiva, ali sam zbog svega toga ve vrlo dugo van sebe od besa. Ono to vi rekoste maloas podsea na priu o trogloditima koji sede i askaju, pa kau - to bismo zidali kuu kad ivimo u peini." Ali kad vide zatvorene oi i duge bele prste na belim slepoonicama, Baks dodade: "Izvinite to sam vikao." "U svakom gradu", ree Gospodar Arhiva strpljivo, "na svakoj planeti naseljenoj ljudima u vascelom znanom univerzumu postoji besplatna, svima pristupana klinika gde se lako postavlja dijagnoza stresova svih vrsta, gde se pacijenti lee brzo, efikasno i na dostojanstven nain. Verujem da ovo nee shvatiti kao pokuaj meanja u tvoj lini ivot i da e mi dozvoliti jednu neprofesionalnu opasku (ne izigravam terapeuta, kao to vidi): u izvesnim trenucima, graanin nije ni svestan toga da je pod stresom, ali je zato drugima to savreno, moda, bolno jasno. Ne bi se, dakle, moglo shvatiti ni kao neutivost ni kao neljubaznost, zar ne, ako bi neki neznanac pun razumevanja tom graaninu savetovao da..." "Ono to vi u tom moru rei hoete da kaete je da meni treba isprati mozak." "Ne, jer za to nisam nadlean. Ali mislim da bi poseta klinici - a ona je na dva koraka od nas mogla, moda, da doprinese naem sporazumevanju. Rado u ti zakazati sledei sastanak im se

bude oseao bolje, to jest im bude... ah..." Starac uputi posetiocu bezizrazan osmeh i prui ruku ka pozivnoj konzoli. Poput Pogonskog broda, Baks prestade da postoji na stolici i istovremeno se pojavi pored stola, prepreivi dugakom, snanom ispruenom rukom i debelom akom put ka konzoli. "Sasluajte me prvo", ree blago. Uistinu blago. A to je bilo pravo iznenaenje, mnogo vee nego to bi bilo da je Gospodar Arhiva zatrubio kao slon. "Sasluajte me, molim vas." Starac povue ruku, poloi je na drugu i ukrtenim prstima osloni se o sto. Nije voleo tvrdoglave ljude. "Moje je vreme ogranieno, a tvoj dosje vrlo debeo." "Debeo je zato to oboavam detalje, a to je mana a ne vrlina. Ponekad zbilja ne umem da se zaustavim. Ali priu u vam brzo ispriati, ovaj materijal e je samo potkrepiti. Moda bi i jedna desetina dosjea bila dovoljna, ali meni je, vidite... strano stalo do toga, ja dajem dve pare na to, dve visoke, dve iroke, dve teke pare. U svakom sluaju, pritisli ste na pravo dugme u arliju Baksu kad ste pomenuli sporazumevanje. U redu. Neu psovati, neu urlati i neu vas dugo zadrati." "Moe li da postigne sve to?" "Prokleto dobro znate, do avola... stoj, arli!" Ukljui osmeh od trideset hiljada svea, obori glavu, duboko udahnu vazduh, podie oi i ree mirno: "Mogu, svakako, gospodine." "Dobro." Gospodar Arhiva mu rukom pokaza stolicu. arli Baks, ak i ovaj skrueni arli Baks bio je u stojeem stavu suvie visok i suvie krupan. Ali kada je seo, utao je, u sedeem stavu, tako dugo da se starac nestrpljivo promekoljio. arli Baks ga uznemireno pogleda: "Pokuavam da samem priu, gospodine. A vi ete, im je ujete, lako postaviti dijagnozu i bez strunog znanja: oamuen divnim dugakim boravkom na jednoj zagonetnoj farmi. Proitao sam davno priu o devojici koja se majke bojala zato to je u ormanu stajao dlakavi purpurni oveuljak sa zubima punim zmijskog otrova i to su joj svi govorili ne, ne, tako neto ne postoji, budi razumna, budi hrabra. Na kraju su je nali u mraku, mrtvu, sa tragovima neega-to-je-liilo-na-zmijski-ujed, a njen pas je zaklao jednog dlakavog purpurnog i tako dalje. A ja vam sad kaem da postoji neka vrsta zavere protiv mene i mojih pokuaja da dobijem informacije o jednoj planeti, da sam se zbog toga estoko razbesneo i odluio da odem tamo i uverim se sopstvenim oima, a da su 'Oni' uinili sve da me u tome onemogue; 'Oni' su mi dodelili nagradno putovanje na neko drugo mesto jer su hteli da tamo provedem svoj odmor; a kada sam to odbio, 'Oni' su mi rekli da oko te planete ne krui Pogonski Vodi, da je ona suvie daleko da bi se do nje stiglo putovanjem kroz stvarni kosmos i da se do nje ne moe doi redovnim putem (a to je, bogamu, uh, prokleta la, gospodine!); a kada sam ja otkrio put do nje sa presedanjem ,'Oni' su mi napravili nepojamnu zbrku na bankovnom raunu i tako mi onemoguili da kupim prevoz. Ne mogu vam, dakle, zameriti to to me proglaavate paranoidnim i to mi ljubazno nudite izleenje. Ali te su se stvari zbilja dogaale i nisu bile opsena, ma ta svi vi i dve treine arlija Baksa mislili o tome. Imao sam gram dokaza verovao u njega. I imao sam tonu suprotnih miljenja. Ja sam, gospodine, morao da odem. Morao sam do kolena da ugazim u meku travu Veksvelta i osetim miris kedrovog drveta u logorskoj vatri i topao vetar na licu... i svoje ruke u rukama devojke po imenu Ting, ruke i srce i nadu, da vidim zasenjujuu krasotu sa bojama raajueg sunca i ukusom suza... da bih shvatio to da sam sve vreme bio u pravu, da uistinu postoji planeta koja se zove Veksvelt i da ima sve ono to sam znao da ima... i vie, vie, oh, mnogo vie nego to u ti ikada rei, stare..." arli Baks uuta i obori svoj blistavi pogled. "ta te je navelo na - traganje?" Baks podie veliku glavu i zagleda se nekuda daleko, u neki nezaboravni detalj. "Uh, izgubio sam se. Elem, radio sam u Meusvetskoj banci i podacima hranio raunar u raunovodstvu. Posao nije bio tako dosadan kao to mislite. Pa struci sam mineralog, pa sam u robnim poiljkama i tovarnim listovima video i neto vie a ne samo naziv, koliinu i cenu. I tako mi se jednoga dana otelo: 'Ura! Eureka, naao sam!' Odmah u vam rei ta je bilo posredi. Feldspar. Koristi se u izradi porcelana i stakla, starovremski stil. Mnogo pamtim, kao to vidite. U vreme kada sam radio u banci, feldspar se, samleven i upakovan u vree, prodavao na stovaritu za dvadeset pet kredita po toni. A onda ga, odjednom, jedna naa muterija doprema za osam i po kredita po toni, franko stovarite prodavca. Pozvao sam firmu, tek toliko da proverim. Nije mi do toga bilo

naroito stalo, ali sam pomislio da bi razlika u ceni mogla da utie i na konanu statistiku sliku uvoza i izvoza. Knjigovoa firme proverio je podatke i potvrdio: osam i po kredita po toni, prvoklasan feldspar, samleven i upakovan u vree. Isporuio ga je posrednik sa Lete, ali sa njim vie nisu uspeli da uspostave vezu. Sve bih ja to zaboravio da nisam nabasao na jo jedan sluaj. Ovoga puta bio je posredi niobijum. Negde ga zovu i kolumbijum. Slui za razne stvari, a izmeu ostalog i za to da elik ne ra. Njegova cena, u ipkama, nikada nije bila nia od sto trideset sedam kredita, onda se odjednom pojavio na tritu za trideset sedam kredita, a onda se odjednom pojavio po ceni od devedeset kredita, franko isporuka. Cena sledee poiljke, niobijum u ploama, bila je ak 30 posto nia od uobiajene, sa plaenim prevozom. Proverio sam i taj sluaj. Podatak je bio taan. ist, prvoklasan niobijum, ree mi ovek. Zaboravio sam i to, ili sam bar mislio da sam zaboravio. Onda sam sreo jednu svemirsku skitnicu... Moksi Megidl, tako se, na asnu re, zvao taj razroki oveuljak od ijeg su gromkog smeha odjekivali zidovi bunog bifea na kosmodromu. Pio je samo alkohol i bio krotak kao jagnje. Ispriao mi je priu o moku sa velikim zlatnim rafom u pupku, priao mi o svojim putovanjima po svemiru i mestima koja je obiao. Bio je pun pria i umeo je da pria... ovek je uzgred pomenuo da je Leta jedina planeta na kojoj vlada zakon 'Zabavljaj se' i na kojoj zakon niko ne kri. Cela Leta - velika trgovaka luka; mesto-za-odmor-i-razonodu. Vodeni svet sa parencetom kopna u tropskom predelu. Uvek toplo, uvek prijatno. Nema industrije, nema agrikulture, postoje samo - pa, usluge, recimo. Ljudi troe stotine hiljada kredita, nekoliko tuceta zaraenih miliona. I svi su sreni. Uzgred pomenuh feldspar, tek toliko da mu pokaem da i ja znam neto o Leti... Tako sam uprskao stvar do daske. Moksi Megidi me je pogledao kao da me vidi prvi put i nije mu se dopalo ono to je video. Nije mogao da shvati zato laem kada je la bila tako providna. 'Feldspar se ne vadi iz movare, sinko. Zeza li ti to mene ili sebe? I jedno bajno vee presui i propade... A on ree da feldspar ne potie sa Lete, jer je ona vodeni svet. Zaboravio bih moda i to da nije bilo kafe u zrnu. Kafa sa Plavih planina, tako se zvala. Na nalepnici je pisalo da potie direktno sa Stare Zemlje, sa ostrva zvanog Jamajka. A to je znailo da uspeva u tropskim predelima, ali u hladovitim planinama - u pravim planinama. Kafa mi se mnogo dopala, pa sam otiao da kupim jo, ali oni rekoe da je rasprodata. Zamolio sam direktora da mi pronae podatke o toj kafi i krenuo njenim tragom od prodavca na veliko sa Teratua do posrednika i uvoznika - ba mi se dopala ta kafa! 'Poticala je sa Lete', tvrdio je direktor. Visoke hladovite planine, kojeta! Svemirska luka Leta nalazila se u tropskom predelu, ali hladovite, prave planine nije imala. Tvrdili su da i feldspar dolazi sa Lete, a to je bilo nemogue jer je njegova cena bila suvie niska. Zato sam proverio i sluaj sa poiljkom niobijuma. Ovoga puta sam odgovor znao unapred - i on je dolazio sa Lete. A isti niobijum se, ni u ipkama ni u ploama, ne moe dobiti bez rudnika i topionica. Prvi slobodan dan proveo sam u ovom Arhivu i o Leti saznao ono ta me je interesovalo, saznao sve, tako, mi Ilema i Velikog Praska! Leta je bila movara, oduvek movara, i tu neto nije bila u redu. U pitanju je bila sitnica za koju je verovatno postojalo valjano i jednostavno objanjenje, ali mene je ta sitnica proganjala, muila... Zbog nje sam, uostalom, ispao pravo dupe u oima toga prokleto dobrog oveka. Kad bih ti rekao, stare, koliko sam vremena proveo po kosmodromu traei krivonogog maloga svemirskog gnoma, ti bi me prekinuo i pozvao straare sa revolverima-za-oamuivanje. Nije me muila kao to mui droga, muila me je kao to mui malecni ali duboko zaboden trn u nonom palcu, koji ne boli nego treca pri svakom koraku. Jednoga dana - oh, tek posle nekoliko meseci - naleteh konano na starog Moksija Megidla a on mi izvadi trn iz palca. Stari, dobri Moksi... U prvom trenutku me nije prepoznao, nije uistinu. Tome udnom oveuljku polazilo je za rukom da zaboravi, potpuno zaboravi, sve to mu se ne dopada. Kao, na primer, feldspar i momka sa kojim je voleo da pije i da pria a koji je bio obian laov sa providnim laima. Ocenio me je nulom i tu nulu umanjio za cenu petoasovne pijanke. Ali kada sam ga saterao u kripac - zamalo ga nisam istukao - i rekao mu da i feldspar i niobijum i kafa-koja-se-gaji-u-planinskim-krajevima dolaze sa Lete, fakturisani, upakovani, istovareni, osigurani, dao mu na uvid sve proklete dokaze, e, pa, onda je poeo da se smeje grohotom sve dok smeh nije preao u pla, a plakao je malo zbog sebe, malo zbog situacije, a najvie zbog mene. Sedeli smo do u sitne sate i

pili - do kraja ivota neu otkriti kako Moksi Megidl moe da podnese toliki alkohol. Ali rekao mi je odakle dolaze poiljke i natuknuo zato to niko nee da prizna. Od njega sam saznao ak i ime koje se nadeva svim Veksveltovcima mukog roda... Pomenuo sam tu sitnicu jednom prilikom nekom prevozniku", nastavio je Baks svoju priu Gospodaru Arhiva, "i on mi je razreio zagonetku - i feldspar i niobijum i kafa stizali su sa Veksvelta preko Lete, odakle su ih lokalni posrednici slali dalje. Uvek su, naravno, malo robe ostavljali i za sebe, preprodavali je za gotov novac i sa njim se preputali zaboravu koji im je pruala njihova Leta. udom sam se udio. Svakoj planeti, kadroj da zaradi na robi tog kvaliteta i te cene - na robi koja se jo i pretovaruje, zamislite! - ilo bi u raun da posluje direktno a ne preko posrednika. Osim toga, niobijum je Element 41, a Elkhart u svojoj Hipotezi kae da ete na planeti koja ima elemente iz Perioda Tri do Pet najverovatnije pronai i sve ostale. A kako me je tek muila ona kafa! Noima sam leao budan, pitajui se imaju li ti Veksveltovci i neto to vole, ta ne daju drugima, kad svoju kafu cene tako malo da je isporuuju bez aljenja. Zato sam, prirodno, doao ovamo da bih ovde saznao neto o Veksveltu. Veksvelt se nalazio na spisku moje banke, ali ako se sa njim nekada i trgovalo, podaci su bili davno izbrisani - elije memorije briu se svakih pedeset godina kada je re o poslovima koji miruju. Znate li ta Arhiv ima o Veksveltu?" Gospodar Arhiva nije odgovorio. Znao je ta Arhiv ima o Veksveltu. I znao je gde se ti podaci nalaze i gde se ne nalaze. Kao to je znao i to koliko je puta ovaj tvrdoglavi mladi dolazio u Arhiv pokuavajui da pronikne u tajnu, kako je dovitljivo prilazio problemu i kako malo saznao, i kako bi tek malo saznao, on i svako drugi, kada bi o Veksveltu pokuao da sazna danas. utao je. arli Baks podie prste i poe da broji: "Astronomski podaci: u toku poslednje dve godine planeta nije osmatrana; oko nje samo (mrtve) sestrinske planete i sateliti. Kosmoloki podaci: ako su ikada postojali (a postojali su jer u suprotnom ta prokleta stvar ne bi ni bila na spisku!), onda ih je neko uzeo i nije vratio. Nemogue je, znai, utvrditi gde se planeta nalazi u stvarnom kosmosu. Geoloki, podaci: nedostaju. Antropoloki podaci: nedostaju. Postoji samo neka budalatina o lokalnom vodoninom pritisku i emisiji matine zvezde, ali je ona od slabe pomoi. Trgovinsko-statistiki podaci: sa planetom se ne trguje, jer je nepoeljna za trgovanje. Ni rei o tome ko to kae i zato kae. Poeo sam da tragam za istraivakim brodovima sa posadom, ali sam u vezi sa Veksveltom pronaao imena samo trojice astronauta. Prvi je Troan. On je, po povratku, neto skrivio i bio pogubljen - znate li da smo pre est-sedam stotina godina ubijali kriminalce? - ali nisam, naravno, uspeo da saznam zato. U svakom sluaju, ubijen je pre nego to je podneo izvetaj. Drugi je Balru. E, taj Balru je podneo izvetaj. Ceo izvetaj mogu da vam prenesem od rei do rei: 'S obzirom na uslove, ne preporuuje se kontakt sa Veksveltom taka. To je po svoj prilici i najskuplji izvetaj u Arhivi." I jeste, ree Gospodar Arhiva, ali u sebi. "Posle njih, Veksvelt je istraivao neki Olmen, ali se, kako pie, posle njegovog povratka ispostavilo da ovek pati od iscrpljenosti kao posledice dugog zatoenitva u svemirskom brodu i da je mo njegovog rasuivanja bitno umanjena. Izvetaj je odbijen. Znai li to da je uniten, Gospodaru Arhiva?" Da, pomisli starac, ali ree: "Ne mogu da kaem." "Eto tako stoje stvari", ree arli Baks. "Kada bih sve ispriao tano onako kako se dogaalo, izloio bih klasian primer onoga to se u starim knjigama naziva manijom gonjenja. Zar nisam imao valjane razloge da posumnjam ak i u to da su me 'Oni' odabrali kao dobru metu i naprosto mi podmetnuli sve te nagovetaje - feldspar po niskoj ceni i prvoklasnu kafu - da su mi bacili mamac koji sam morao da progutam, kome nisam mogao da odolim? Zar nisam imao puno pravo da se pitam nije li ta iva karikatura sa lakrdijakim imenom - Moksi za-ime-sveta Megidl - radila za Njih? A ta se dogodilo kad sam se otvoreno i poteno prijavio za putovanje na Veksvetl i rekao da bih tamo eleo da provedem odmor? Odgovorili su mi da u orbiti Veksvelta ne postoji Pogonski Vodi i da se do te planete moe doi samo kroz normalni svemir. A to je, naravno, bila la, mada se ni ovde ni na Leti taj podatak ne moe proveriti - to ak ni Moksi nije znao. Onda sam

se prijavio za Veksvelt preko Lete, sa prevozom kroz pravi svemir, ali mi je odmah reeno da se Leta ne preporuuje kao turistiko mesto i da sa nje ne postoji prevoz do Veksvelta kroz pravi svemir. Prijavio sam se za Batil zato to sam znao da je turistiko mesto i znao da ima atlove i arter letelice i znao da je u zvezdanim kartama ubeleen kao Kriker III, dok je Leta Kriker IV, ali sam ba toga dana dobio ono prok... uh, nagradno putovanje na divni, predivni Zenip, raj svih rajeva koji ima dva unutranja golf-igralita sa 36 rupa i besplatne mlene kupke. Nagradu sam priloio u dobrotvorne svrhe, da bih smanjio poreske obaveze, tako sam rekao, i kupio prevoz do Botila, kako sam i planirao. Sve sam morao da radim ispoetka, jer mi je putnika agencija ponitila rezervaciju im je ula za moje nagradno putovanje. Njihov postupak je, na izgled, bio opravdan, ali meni je trebalo mnogo vremena da sve to ponovo obavim, pa sam zakasnio na zakazani let i izgubio nedelju dana od odmora. A kad sam doao da uplatim putovanje, moj bankovni raun bio je na nuli, tako da mi je trebalo jo nedelju dana da ispravim 'nemilu' greku. Meutim, putnika agencija imala je samo jedno slobodno mesto i to mesto odmah ustupila drugome: zakljuila je, naime, da sam ve iskoristio dve nedelje odmora i da, budui da tura traje znatno due, neu moi da krenem na put." arli Baks pogleda u svoje ruke i stee ake. Zvuk krckanja kostiju ispuni kancelariju Arhiva, ali Baks na to ne obrati panju. "Svako iole razuman ve bi do tada shvatio poruku, ali 'Oni' su me ipak potcenili. Dozvolite da vam objasnim ta time mislim da kaem. Ne mislim da sam ovek od elika, ali tako mi boga - kad neto odluim, onda je to odlueno. Ne razmeem se smelou svojih ubeenja. Nisam ni bio ubeen u bogzna ta, osim u to da postoji itav lanac koincidencija koje niko nee da mi objasni, iako je objanjenje moralo biti smeno jednostavno. Nisam bio hrabar, bio sam samo - uplaen. Oh, i frustriran i besan, ali najvie uplaen. Da mi je neko tada pruio razumno objanjenje, zaboravio bih celu tu munu stvar. Da se neko vratio sa Veksvelta i rekao da je planeta zatrovana ali da ima aicu feldspara i jednu planinsku padinu, nasmejao bih se i sve zaboravio. Ali sled dogaaja - naroito onaj poslednji deo, moji pokuaji da rezerviem prevoz - grdno me je uplaio. Doao sam do take na kojoj je mogla da me smiri samo jedna jedina stvar - da ustanem i odetam do Veksvelta i saznam ta je. A tu jednu jedinu stvar mi nisu dozvoljavali da uradim. Dokaze nisam imao i ko bi smeo da tvrdi da sledeih nekoliko stotina godina ne bih proveo pitajui se o emu je re da mi se u noni palac nije zabio i drugi malecni trn? ovek moe da pati zbog neega, ali moe da pati i od straha to pati zbog neega. To nisam hteo da dozvolim. Bio sam uplaen i svestan toga da u biti uplaen sve dok ne razjasnim to to me mui." "Boe moj." Starac je utao i sluao tako dugo da mu je glas sada bio nov i privlaan. "Meni se ini da je postajao mnogo jednostavniji put do razjanjenja. Svaki grad na svakome naseljenom svetu ima besplatne klinike gde..." "To mi kaete ve drugi put", prasnu arli Baks. "I o tome imam svoje miljenje. Obojica vrlo dobro znamo da oni u toj krpionici ama ba nita ne mogu da izmene. Sem da vas nateraju da budete zadovoljni svojim stanjem, ma kakvo ono bilo." "Ne vidim razliku, ali ako ona i postoji, ta je ravo u tome ta si rekao?" "Sreo me jedan prijatelj na ulici i saoptio mi da e za osam nedelja umreti od raka, ba na vreme (tako je rekao i tako me zviznuo da sam sve zvezde video), 'ba na vreme za sahranu' i nastavio put klikui." "A bilo bi, misli, bolje da je leao zgren u krevetu, uasnut, u bolovima?" "Na to pitanje ne mogu da odgovorim, ali znam da ni ono to sam video i uo nije dobro. U svakom sluaju - postojalo je neto to se zvalo Veksvelt i ja se ne bih oseao bolje da su me ubacili u neku mainu za ispiranje mozga i da sam iz nje izaao uveren da ne postoji neto to se zove Veksvelt. I nemojte mi rei da oni ljubazni, predusretljivi vidari ne bi to sa mnom uradili." "Ali zar ne shvata da ti onda vie ne bi..." "Nazovite me nazadnjakom, naprednjakom, neznalicom, kako god hoete." arli Baks je opet podigao glas, samo je ovoga puta bio dovoljno ljut da na to ne obrati panju. "Znate sigurno onu staru priu o tome da u svakome debelom oveku ui mravi oveuljak koji vriti jer hoe da izae. Ako neto jeste tako kako jeste moete da me akate, lupkate, pipkate i obraujete kako vam padne na pamet, mogu ja da se ekam, kikoem i priznajem da nije tako kako jeste, mogu da

izaem ak i na ulicu, da drim govore i ubeujem druge - ali e negde duboko u meni uati oveuljak moga drugog ja i pokuavati da, bez obzira na vezane ruke i vezane noge, izae i kae da to ipak jeste tako. Ali zato govorimo o meni? Doao sam ovamo da priamo o Veksveltu." "Da li stvarno misli da postoje 'Oni' i da su te 'Oni' ometali u traganju?" "Ne, do avola! Mislim da je posredi neka starovremenska glupost koja se ukorenila i ostala do dana dananjeg, mislim da je glupost kriva za to to dokumentacija o Veksveltu ne postoji. Ne verujem da i danas ima budala, vie volim da mislim da su ljudi na ovoj planeti kadri da se suoe sa istinom, da ih istina ne plai i da e se, ako ih ak i plai, sami izboriti sa njom. A to se tie one mrtve trke sa rezervacijom za odmor, moram priznati da je za svaku stvar kaja se desila postojao opravdan razlog. Nauka i matematika su valjano obavile posao i podrobno objasnile sve 'nemile greke' i 'srene okolnosti', samo ja od toga nisam imao nikakve koristi." "Tako, dakle." Gospodar Arhiva je rairio prste i pogledao u tavanicu. "Pa kako ti je onda polo za rukom da stigne na Veksvelt?" Baks ukljui irok, vedar kez. "Razne se stvari priaju o ovome slobodnom drutvu, pa i to da uvek postoji neko ko kree na jednoj i zabranjuje na drugoj strani. Moda je to tano, ali oveku jo nije oduzeta sloboda da bude prokleta budala i da, na primer, napusti posao. Pojavio se, kao to rekoh, jeziv niz nemilih greaka, ali se mogu nadmudriti i one i svemoni, genijalni 'Oni'. Greka je najee u samom oveku. Ako se ovek sa grekom povue iz glavnog toka, naletee na svakom koraku na kamen, a ako pokua da ode svojim putem i odri korak, saplee se o itavo brdo kamenja koje e mu slomiti noge. Jedino to mu preostaje je, dakle, da krene uz vodu. Teritorija je moda nepoznata, opasnosti ga moda vrebaju, ali je bar u jedno siguran - da nee morati da proe kroz itav niz apsolutno izvesnih i apsolutno planiranih agonija." "Kako si stigao do Veksvelta?" "Rekao sam vam." Malo je saekao, pa se osmehnuo. "I ponoviu: napustio sam posao. 'Oni' ili 'vreme gubljenja' ili prokleta valjiva Sudbina, ma kako da se zvalo ono to me je snalo - oni su to mogli da mi rade zato to su uvek znali gde se nalazim, gde u se nalaziti i ta elim. I tako su me uvek saekivali. Krenuo sam, dakle, uz vodu. Saekao da mi proe odmor, izaao iz kue bez prtljaga, otiao u prvu banku i pokupio sve pare sa rauna ne ekajui da se pojavi sledea nemila greka. Ukrcao sam se na Pogonski skaka za Lunatu i rezervisao prevoz na poluteretnom plovilu za Letu." "Mesto si rezervisao ali se nisi ukrcao na brod." "Znate to?" "Pitam samo." "Oh! Tako je, nisam ni kroio u svoju prijatnu malu kabinu. Sakrio sam se u brodski prostor za robu i putovao sa tonom zobi. Moj poloaj na brodu bio je vrlo zanimljiv, Gospodaru, pa mi je na neki nain ak i ao to me nisu otkrili. Ali nikome ne pada ni na pamet da se putnik sa kartom moe sakriti negde u brodu, a zakon kae - ja to vrlo dobro znam - da je slepi putnik ovek koji brodom plovi bez rezervisanog i plaenog prevoza. A ja sam prevoz rezervisao i platio punu kartu, a i sve moje isprave bile su u savrenom redu - za pravac u kome sam krenuo. Ono to je u mnogome olakalo celu stvar bila je injenica da tamo kuda sam iao isprave nikoga nisu interesovale." "Mislio si da na Veksvelt ode preko Lete?" "Mislio sam da mi je to jedina ansa. Robne poiljke sa Veksvelta bile su na Leti, jer se u suprotnom ne bih ni upleo u itavu tu stvar. Nisam znao da li je to teretno plovilo veksveltovsko ili neki arter-brod (sve redovne linije znao sam napamet), nisam znao kada u stii na odredite i da li e brod nastaviti put za Veksvelt. Znao sam jedino to, da Veksvelt svoju robu alje na Letu i da je Leta jedino mesto sa koga se oni koji robu dovoze mogu vratiti kui. Da li znate ta se dogaa na Leti?" "O Leti se pria svata." "Da li znate?" Starac se ljutnu, prvi put. Naviknut na potovanje i poslunost, bio je navikao i na to da on ispituje druge a ne da drugi ispituju njega. "Svi sve znaju o Leti." Baks odmahnu glavom. "Ne znaju, Gospodaru."

Starac podie ruke, pa ih spusti. "Svaka stvar ima svoju funkciju. oveanstvo e uvek..." "Vi se, znai, slaete sa onim to se dogaa na Leti." "Nije re o slaganju ili neslaganju", ree Gospodar Arhiva. "ovek jednostavno zna, shvata da je nekim segmentima vrste takav oduak potreban, shvata da Leta i ne pokuava da se predstavi drukije, nego onako kakva jeste, ovek to prosto prihvati i razmilja o drugim stvarima. Kako si otiao na Veksvelt?" "Na Leti", nastavi arli Baks neumoljivo, "moete da radite ta hoete, sa bilo kojim ovekom ili sa bilo kojom kombinacijom ljudi, pod uslovom da za to dobro platite." "Ne sumnjam. A sad mi reci koji je bio sledei pristan na tvom putovanju?" "Postoje ljudi", ree arli Baks zaprepaujue mirno, "koje privlae bolest, rane i povrede, patrljci amputiranih nogu... Na Leti se usluuje i ta vrsta ljudi. Grozne, smeurane babe sa prljavom koom, deaci i male..." "Smesta, prestani sa tom odvratnom..." "Odmah. Jedna od nepisanih tradicija na Leti je: ono to jedan plaa da bi radio, drugi moe da plati da bi gledao." "Da li si zavrio?" Ovoga puta nije vikao arli Baks. "Prihvatate Letu. Opratate Leti." "Nisam rekao da odobravam." "Trgujete sa Letom." "Naravno da trgujemo. Ali to ne znai da..." "Treeg dana mog boravka na Leti - ili, tanije, tree noi", ree Baks ne obraajui panju na ono to se posle poslednje rei pretvorilo u pljuckanje, "skrenuo sam iz jedne od glavnih ulica u mraan sokak. Znao sam da to ba nije mnogo pametno, ali se u tom trenutku izmeu mene i sledeeg ugla odvijala neka gadna tua, praena estokom pucnjavom. Ionako sam, uostalom, nameravao da skrenem u sledeu aveniju koju sam kroz sokak sasvim lepo mogao da vidim. Ne bih umeo da vam opiem kako se dogodilo a ni da objasnim odakle su se oni, njih osmoro, stvorili u tom sokaku koji nije bio ni mnogo mraan, ni mnogo uzan, pogotovu to sam se minut pre toga svojim oima uverio da u njemu nema nikoga. Zgrabili su me, podigli uvis i s visine ispustili pravo na leda. Izruili su me kao vreu i uperili mi neku svetiljku u lice. Jedna ena ree ja bih ga ucmekala. Jedan mukarac naredi da me podignu. Podigoe me, oistie ak i od praine. ena koja mi je uperila svetiljku u oi stade da se izvinjava. Lepo se izvinjavala. Ree kako su uli da je doao jedan od... Smem li da upotrebim tu re, Gospodaru?" "Misli da je potrebno da..." "Ne mislim, jer vama je ionako sve to poznato. Na svakom brodu, na svakoj farmi, u svakoj zgradi - svuda gde se ljudi okupljaju - postoji re-tane kojom obavezno i neminovno zapoinje guva. ena je tu re upotrebila tako nemarno kao da je rekla Teranin ili Letanin. I dodala da se... jedan od njih nalazi u gradu i da e mu oni doi glave kad-tad. Ja rekoh 'Tako, dakle, jer znam da se ta fraza moe izrei u svako doba, na svakom mestu i u vezi sa svim i svaim. Druga ena ree da sam silan, krupan momak i upita da li bih se prihvatio toga da sredim... tipa. Jedan mukarac se sloi sa njom, a drugi zatrai moju glavu. Dok se prvi raspravljao s drugim, trea ena skide blatnjavu cipelu i udari njome i jednog i drugog posred lica. I ree im da zaveu, jer e se inae sledei put posluiti tiklom. ena sa svetiljkom se zakikota i ree da je Helen sjajna-bajna. Divnim, negovanim jezikom dodade i to, da Helen sjajno-bajno vadi oi. Trea ena vrisnu 'Psea govna' i zatrai svetlost. Psea govna bila su sasvim suva. Jedan mukarac se ponudi da ih popia. ena ree ne, to su njena psea govna, pa e ona to lino uiniti. I unu bez razmiljanja. Ponovo zatrai svetlost jer ne vidi, ree, kuda cilja. Uperie svetiljku na nju: bila je to jedna od najlepih ena koje sam ikada video. Neto vam smeta, Gospodaru?" "eleo bih da ujem kako si stupio u vezu sa Veksveltom", ree starac dahui. "Pa o tome i priam", odgovori arli Baks. "Jedan mukarac se probi do nje i rukama poe da mea govna. A onda se, kao nekim estim ulom svetlost ugasi i oni jednostavno - nestadoe! Neka se ruka pojavi niotkuda i privue me uza zid. Nikakav zvuk - ak ni dah. U tom u sokak ue Veksveltovac. Nikada neu shvatiti kako su saznali da dolazi.

Ruka koja me je privukla uza zid pripadala je eni sa svetiljkom, to sam shvatio u deliu sekunde. Nisam mogao da verujem da je ta ruka htela da bude tamo gde sam je zatekao, pa sam je uhvatio, ali me je ena odgurnula i ruku vratila na isto mesto. Osetio sam kako mi svetlost klizi niz noge. Tada je ovek krenuo ka nama. Bio je visok, drao se uspravno i nosio odelo svetle boje, to je po mom miljenju bilo pre nepromiljeno nego smelo. Iao je lakim .korakom, zagledao i levo i desno, u svaki kutak - a ipak nas nije primetio. Da se sve to deavalo kasnije, da se deava sada, ovog trenutka, posle svega to sam saznao o Veksveltu - i o Leti - ne bih oklevao, znao bih ta treba da radim. Ali, u to vreme jo nita nisam znao. Moda me je naljutilo samo to - osmoro na jednoga." Zastao je, zamiljen. "A moda me je podstakla i kafa. Pokuavam, u stvari, da kaem da sam u neznanju uradio ono to bih uradio i sada kada znam ta radim. Izbio sam eni svetiljku iz ruke i u dva skoka udaljio se od nje. Upalio sam lampu i uperio je u mesto sa kojeg sam odskoio. Dva razbojnika su se kao dva insekta uzverala uz fasadu zgrade, spremna da skoe na rtvu. Lepotica je uala na nonim palevima i na jednoj ruci, dok joj je druga ruka, puna govana, bila spremna na gaanje. Ona ispusti ivotinjski urlik, zamahnu rukom, ali promai cilj. Ostali su stajali pribijeni uz zid i uz ogradu i mirkali pod svetlosnim mlazom. Rekoh preko ramena: 'Pazi, prijatelju. Dolazi im kao poasan gost, izgleda.' Znate li ta je uradio? Nasmejao se. A ja rekoh: 'Mene nee brzo uhvatiti, a ti brii. 'Zato?', upita on i proe pored mene. 'Nema ih mnogo, samo osmoro', ree i krete na njih. Spotakoh se, sagoh i podigoh pola cigle. U tom asu me ono to je moralo biti njena druga polovina pogodi u grudnu kost. Nisam izdrao, kriknuo sam. Visoki ovek ree da ugasim svetiljku jer im ovako sluim kao dobra meta. Ugasih je i na kraju uliice ugledah jednog od razbojnika; stajao je iza velike kante za ubre i zamahivao dugakim noem na visokog neznanca. Zavitlah ciglu i pogodih ga u teme. Visoki ovek samo malko okrete glavu, zaue se pad tela i kotrljanje noa. Proao je pored njih kao pored muva, kao da je na njih zaboravio, a nije. Pruio je ruku, zgrabio jednog tipa za obe noge, svukao ga sa zida, uinio to isto sa drugim, a zatim obojicu sruio na vrh gomile ostalih. Stajao je nekoliko trenutaka sa nadlanicama na bedrima; nije ak ni dahtao, samo je gledao u tu gomilu tela na ploniku sokaka iz koje su se orili krici i psovke. Priao sam mu s leda. Njih dvoje-troje stadoe na noge i pobegoe, hramljui. Jedna ena poe da vriti - psovala je, pretpostavljam, ali se rei nisu mogle razaznati. Uperih joj svetiljku u lice i ona umue. 'Da li je sve u redu?', upita me visoki ovek. A ja mu odgovorih: 'Imam rupu u grudima, to je dobro jer je, leei u krevetu, mogu koristiti kao iniju za voe. On se nasmeja, okrete lea neprijatelju i povede me putem kojim je doao. Ree da se zove Vorhidin i da dolazi sa Veksvelta. Predstavim se i ja njemu i kaem kako ba traim nekog Veksveltovca, kad se na levoj strani otvori crna rupa iz koje se zau apat 'Brzo, brzo'. Vorhidin me potapa po leima i blago me gurnu. 'Ulazi, arli Bakse sa Teratua.' Uosmo, a ja se sapletoh o sopstvene noge i skotrljah se niz nekoliko stepenika ne znajui da ih ima, a onda ponovo padoh, ne znajui da ih vie nema. Iza nas se zatvorie teka vrata i prostoriju obasja nejasna uta svetlost. U njoj je stajao oveuljak maslinaste koe i sjajnih, zejtinjavih bria. 'Za ime sveta, Vorhidine, rekao sam ti da ne dolazi u grad, ubie te.' Vorhidin ree samo: 'Ovo je arli Baks, prijatelj.' Mali ovek mu brino prie i poe da ga pipka po miicama i rebrima, proveravajui da nije povreen. Varhidin se nasmeja i blago ga odgurnu, siroti Treti! Veito strahuje za mene. Ne brini za mene, plaljivko, brini se za arlija. On je primio udarac koji je meni bio namenjen. Mali Treti zacvile na neki udan nain i, pre nego ta sam mogao da ga spreim, otvori moju koulju, istre mi svetiljku iz ruke i svetlosnim mlazom pree preko oiljka na grudima. 'Tvoja sledea ena uivae u zalasku sunca', ree Vorhidin. Treti ode, vrati se za tren oka, iprica mi ranu neim dobrim i hladnim, i bol ieze. 'ta si nam spremio?', upita Vorhidin, a Treti ponese svetiljku u drugu sobu. A u njoj, na kamari, manufakturna roba, alati i instrumenti. I gomila trideo-kaseta - muzika, novi pozorini komadi i nekoliko romana. Sve ostalo bila je jedna vrsta robe. Varhidin podie sa poda teak sanduk; obrtao ga je u rukama sve dok nije naiao na oznaku 'Molarni spektroskop'. 'Od svega

ovoga ne treba nam gotovo nita, ali volimo da vidimo ta se izrauje i kakav je dizajn. Nekada je bolji a nekada gori od naeg. Volimo da vidimo i to je sve.' Paljivo je vratio instrument u sanduk, zavukao ruku u dep, izvukao je i otvorio aku: na dlanu je lealo dvanaestak kamenia od ijeg me sjaja zabolee oi. Posebnim sjajem blistao je jedan plavi kamiak. Vorhidin uhvati Tretija za ruku i izrui mu na dlan gomilu kamenia. 'Da li je dovoljno za ovaj tovar?' Nisam mogao da se uzdrim - preleteo sam pogledom po sobi i grubo procenio da ni sto puta uveane sve te stvari ne bi vredele koliko vredi mali plavi kamen. Treti je izbuljio oi. Nije mogao da govori. Vorhidin odmahnu glavom, nasmeja se i ree: 'Dobro, dobro, ponovo zavue ruku u dep i izvadi jo etiri-pet kamiaka. Treti e sad briznuti u pla, pomislih. Bio sam u pravu. Treti je briznuo u pla. Poto smo prezalogajili, ispriao sam Vorhidinu kako sam se naao na Leti. On ree da je onda najbolje da poem sa njim, a ja ga upitah kuda to, a on ree na Veksvelt. Prsnuh u smeh. Rekoh mu da sve vreme lupam glavu pokuavajui da smislim nain na koji bih ga naterao da to kae, a i on se nasmeja i ree da sam nain pronaao, veto pronaao bez sumnje i to dvaput. 'Prvo, dugujem ti za ono', ree mi, pokazujui glavom na zid sobe okrenut mranom sokaku. 'A drugo, moram te povesti, jer ne bi preiveo jo jednu no na Leti.' eleo sam da ujem zato ne bih, jer sam se uverio da se ljudi na Leti neprekidno tuku ali da sat kasnije oni koji su se tukli piju iz istog kraga. Onda mi Vorhidin ree da je to neto sasvim drugo. Veksveltovcu pomoe samo Veksveltovac. Ako, dakle, pomogne Veksveltovcu, onda si i ti, na Leti bar, izjednaen sa njim. Kad sam to uo, eleo sam da saznam ta Leta ima protiv Veksvelta, a on prestade da vae, utke se i dugo zagleda u mene kao da nije razumeo pitanje. Pa ree: 'Ti, izgleda ba nita ne zna o nama?' 'Ne mnogo', odgovorih. 'E, pa, ree on, sad imam trei razlog da te povedem sa sobom.' Treti otvori dvostruka vrata na drugom kraju skladita. Pred nama se ukaza zemaljsko teretno vozilo, iza koga su druga dvostruka vrata vodila na ulicu. Natovarismo sanduke na vozilo i uosmo u njega. Vorhidin je bio za krmilom. Treti se pope na lestvice i stade da viri u neto. 'Periskop', objasni mi Vorhidin. 'A spolja lii na motku za zastavu.' Treti nam mahnu. Niz obraze mu opet linue suze. Okrete prekida i vrata se irom otvorie. Vozilo pisnu i izlete, a vrata odskoie i zatvorie se. Vorhidin je vozio, a ja sam posmatrao pijanice i pedere na ulicama i pitao se ta bi uradili kada bi nekim udom zavirili unutra i ugledali nas dvojicu. Upitao sam Vorhidina: 'ega se oni plae?' A kako on, izgleda, nije razumeo pitanje, dodao sam: 'Kad se ljudi okome na nekoga, onda to najee znai da ga se na ovaj ili na onaj nain plae. ta je to to bi im ti, po njihovom miljenju, mogao oduzeti?' Nasmejao se i rekao: 'Pristojnost.' I to je bilo sve to je rekao na putu do svemirske luke." Veksveltovski brod se nalazio daleko od terminala, bestraga daleko, na kraju plonika, pored nekog drvea. A pored njega je gorela vatra. Ali kad smo se pribliili, video sam da ona ne gori pored nego ispod njega. Oko plovila je stajala gomila od pedesetak ljudi, a najvie je bilo ena, pijanih ena. Igrale su, posrtale i dodavale drva na vatru ispod svemirskog brada. On je stajao na svom repu kao one stare hemijske rakete iz vilinskih pria. Vorhidin proguna 'Idioti' i pomeri neto na svom runom zglobu. Raketa poe da grmi i ene se razbeae, vritei. Onda nastade velika eksplozija pare i drva se rasturie na sve strane. Ljudi su beali, padali, vritali, a zemaljska vozila jurila ukrug i sudarala se. Poto se na kraju sve umirilo, prili smo brodu. Iz njegovoga gornjeg otvora spustie se platforma i okvir. Vorhidin prikai teretno vozilo za ipove broda, ukljui automatski ureaj i ponovo dodirnu neto na runom zglobu. Celokupni tovar sa zadnjeg dela vozila ukrca se, zajedno sa nama, u svemirski brod, a na zemaljski kamion se sam vrati kui. "Jedini lan Varhidinove posade", nastavi arli Baks vrlo paljivo, "bio je mladi radio-vezista..." Sa kosom nalik na blistava crna krila, sa pariima neba u kosim oima, sa punim poudnim ustima... Ona je vrsto zagrlila Vorhidina, vrsto ga i dugo grlila smejui se, jer za radost 'iv si, itav si' rei nisu bile potrebne. 'Ovo je arli, Tamba. Doao je sa planete Teratu i borio se za mene.' Onda je ona prila arliju, i njega zagrlila, i njega poljubila; ta neverovatna, ta topla, vrsta nena usta oseao je itav sat na svojima, iako je njen poljubac trajao samo deli sekunde. itav sat su te usne vie pripadale njegovom zadivljenom, naglo probuenom telu nego njoj... Brod se vinuo i krenuo prema suncu i nebeskom severu. Iao je istim pravcem d