MALA ANTOLOGIJA KUBANSKE POEZIJE

Izbor izvršio, priredio i sa španskog preveo

Milutin Stojanović

BEOGRAD, 2003

Dulse Marija Lojnaz U SPOMEN RECI ALMENDARES Ova reka muzikalnog imena stiže u moje srce preko mlakih arterija i drhtajima srčanog mišića. Ona nema širinu Amazona, ni misteriju Nila, ali je ne slučajno ulepšavaju čisto nebo, spretnost njenog hoda i struk, gipkost na plavoj zemlji sa zvezdama, upijajući pašnjake u noći. Kakva plava svetlost svitaca i kakvo gibanje trske! Pod sočnim suncem pospano počiva među vitkim stabljikama, gde se pod povetarcem valja, zgrušavajući se u sok od zlata. Jarko crveni kos svojim letom ispisuje joj bojom između blede i tamnopute, bojom žena u tropima, slatko ime Almendares i njen ko ptičiji let. U ravnici se napaja suncem u zoru, a grad je grli kao ljubavnik. Kubanski ciklon je podiže kao vetrove u spirali,

terajući je da se savija udarima o stubove mostova. Neću reći da me moja reka obgrljuje, niti da se rađa iz stene mojih grudi. Neću reći da je ona najlepša, ali je moja reka, moja zemlja, moja krv!

Dulse Marija Lojnaz FATAMORGANA Ti si iluzija na mome putu. Ti si lažna voda i senka u pustinji. Moje oči te gledaju i ne veruju ti. Nisi na mom horizontu, ne svetliš, iako to činiš svetlošću vode. Ne gorčiš, iako zagorčavaš život. Ne stižeš, iako si tu. Refleks u tvojim očima lažna je voda. Kroz njih stvaraš iluziju o srebrnom gradu, zelenilu koje ne postoji, svežini bez vetra, vatrenoj reči koju niko i nikada nije napisao na zidu. I sama sam bila projekcija noći u mome snu. Ne zračiš, iako se to čini. Tvoj poljubac ne ljubi.

Dulse Marija Lojnaz AKO ME ŽELIŠ, ŽELI ME CELU Ako me želiš, želi me celu, ne po osnovu svetlosti i senke. Ako me želiš, želi me crnu i belu. I sivu, i zelenu, i zlatokosu i crnpurastu. Želi me danju, želi me noću. I zorom na otvorenom prozoru. Ako me želiš, ne deli me: želi me celu ili me ne želi.

Dulse Marija Lojnaz DVE POEME BEZ NASLOVA CXXIII Kao sva deca, kada sam i jatobila, uobičavala sam da pitam majku gde me je našla. I kao sve majke i moja je izmišljala odgovor. Pomenula bi neku zemlju iz legende ili onu za koju joj se činilo da je najlepša. Ali, ne znam zbog čega, sećam se da, uprkos njenoj dobroj volji, uvek je sledio lukav odgovor. Verovala sam mojoj majci, ali jednom zadovoljene moje mutne znatiželje, ostavljale su me tužnom dugo vreme. Šta je bilo ono što je posle sanjalo moje malo srce? Iz kog cveta sam želela da ispupim, iz kog oblaka da se pojavim leteći kao ptica? Ipak, ne znam. Sada mislim samo da je istina bila vredna moga sna. Moja majka nije mogla da mi ponudi ništa lepše nego sebe samu.

Ali da mi je to rekla, njena istina bila bi tako divna da joj ne bih poverovala. CXXIV Ostrvo moje kako si lepo i slatko. Tvoje nebo je živo s anđeoskom bojom i naličjem zvezde. Tvoje more je poslednje utočište ostarelim delfinima i tužnim sirenama. Od bakrenih pršljenova su tvoji planinski venci. Tvoji magični sutoni svetle na krajevima horizonta. Odmaralište si galebova i drugih morskih ptica, orijentir moreplovcima, antena Amerike. Imaš u sebi nežnost malih stvari i dostojanstvo velikih. I nadalje si najlepša zemlja koju ljudske oči vide. Nastavljaš da budeš devojka Kolomba, mezimac dobro voljeni, ponuđeni raj. Istovremeno si jednostavno i ponosno. Ugodno si kao tvoje voćke, kao reč tvoga apostola. Mirišeš na ružinu jabuku i jasmin, na čistu zemlju, more i nebo. Kada te ucrtavaju na mapama, uvek to čine sa jakom plavom bojom

da bi bilo nalik na zlatnog guštera, na zaspalu ribu u cvetu lokvanja. Ali, ličiš i na zategnuti luk kojim nevidljivi strelac preti iz senke, ciljajući na naše srce. Ostrvo vitko, oblače te zore i kiše, hladi te vetar sa kopna i kao boginja ljubavi ne želiš veći ukras od Meseca i veću zaštitu od radajućeg Sunca nego li što je kraljevska palma. Opasna životinja ne grize na tvojim imanjima, a nijedna ptica nikada nije od hladnoće uginula. Idilične pčele proizvode med od tvog cveća, a kolibri trepere ozračeni dugom, pročišćavajući živahnu muziku kosova. Pokriveno suncem i zvezdama, spavaš dete-Ostrvo u tropskoj noći, naslanjajući se blago na ljuljašku od talasa. Imaš na struku ruže od vetrova okićene. Tvoji proletni meseci puni su svitaca, a tvoja polja mentom i plaže šećerom. Iza svake tvoje teškoće bdi skriveni arhađeo. Lestvice se spuštaju svake noći za čoveka koji spava u miru na tvome tlu. Druge, fine lestvice su za tebe, crveni dimu od duvana koji veseliš počinke i omamljuješ putujuće snove.

Drago moje ostrvo, u tebi postoji zanos za čoveka da bude čovek, da ima razlog da bude dostojanstvo. Zbog savršenstva, ti si vrlo srdačno. Ti se svima nudiš mirisno i ljubazno kao šolja kafe, ali se nikome ne prodaješ. Iskrvariš ponekad kao pelikani za pričest, ali nikada ne srčeš krv drugih kao gluva bića mraka. Ostrvo vitko i hrabro, volela bih te iako bi bilo drugačije, jer te isto toliko vole oni koji su napustili mračni sever, ili voćni Mediteran ili daleku zemlju lotosa. Moje ostrvo mirisa, cvetu ostrvlja: drži me uvek, radaj me uvek, zaustavljaj jedan po jedan moje begove. Pazi me uvek na malom sunčanom terenu, na obali zaliva gde se svake godine stvaraju tajanstvena gnezda ciklona!

Dulse Marija Lojnaz ZBOGOM Zbogom se zove sve. Ne jedan zaborav, nego svi zaboravi. Ne jedno sećanje, nego sva sećanja. Ne jedna ulica, nego sve ulice. I kuće koje ih oivičavaju i svet koji živi u kućama. I žene sa njihovim maženjem dece i mališani sa njihovim igrama. Zbogom cvetno ostrvo.* Neka bogovi paze i ostave ti neki put sećanje na putnicu. Zbogom nezaboravno leto na čije lastavice uvek čekam. * Napomena: radi se o ostrvu Tenerife.

Dulse Marija Lojnaz SUTRA Bilo je plavo i belo, jedan cvet od zlata, jedna ptica svetla, jaka i jasna ljubav, osmeh i suza, siguran čvor njegovih ruku. Bilo je novorođeno, čisto od uspomena i prošlosti, sa dušom ushićenom od nevinosti, smešak njegovog srca. Bilo je svetlost, sloboda, bilo je više nego život.

Marilyn Bobes NOKTURNO BEZ ČAPLJI Kuda će otići kada nastupi tišina i jato se smiri u tmini samotnog sna. Kuda će otići drhtave ponovo okupljene i same tako identične. Kuda će otići a kuda ćemo ti i ja.

Marilyn Bobes MUNJA Čak i njena kratka večnost nadmašuje te. Za kišu koja te pratila u snovima nema gore muzike: jedna svetlosna putanja koja se unapred javlja kao stvarna grmljavina. Sjaj usukane munje samo najavljuje da ćemo imati oluju.

Serafina Nunjez SONET ZA JEDNOG ČOVEKA Čovek koji se ugasi u rođenoj koži, čovek koji je pao od sopstvene strele, hodočasnik senki i zaborava ostavlja svoj trag u vodi koja ponire. Kako bez dovoljno žara čovek postaje bučan? Sada slep doživljava ono što je bila jedva potajna muzika. Njegova krv je bljesak koji ga reklamira u frulama budućnosti, u atovima koji noćima različito plamte. Opsenjujući boga koga u pomoć doziva, tka i raspleće konce kao morska sirena u peni na tuđoj obali.

Serafina Nunjez TUGA ZBOG TVOJE SMRTI Mome ocu Manuelu Nunjezu Potpuno umorna svetlost ocrtava ti profil sa kojim moje detinjstvo završava sve igre sa letpirima. Zamišljam tvoj prah, tvoj dah, tvoje molitve, skoro uvek na ivici suza i jecaja. Posrćući u beskrajnim noćima, na peščanim sprudovima, prisećam se tvog oblaka i tvog hoda. Gledam kako ptice u polutami uništavaju tvoje tragove, mirno sekući šumu tvojih vena. Nejasna reč danima hrani jecanja, bez časovnika i zora. Osećam tvoju nežnost koja kiši izdaleka, vlažeći moje lice, i tvoj osmeh kao zaštitu mojim ramenima. U mom srcu tvoje reči očinski štite od rose. Oh, oče, sećanje na tebe raste kao drvo, uvek raste, uvek, jer se na njega oslanja moja duša, celi život. Moj glas traži tvoj brod u noći, u kojoj ga slabo osvetljava zvezda repatica, ali svejedno, za mene u njoj živiš tako čvrsto i tako tiho.

Serafina Nunjez TUGA LEPTIRA I tvoja boja, tvoje slobodno treperenje u zoru, tvoja zlatasto raspaljena vatra, lepota su sveta u mojim očima. Na kome svetu se Mesec može spustiti na moje rame? Koji je dečiji prolećni bog lovio u svojoj mreži tvoj uzdah života? Na kome nebu cvetovi belog jorgovana i deca, dubokim snom milosrđa i mog osmeha, štite kraljicu svetske rose, minimum njenog božanskog bića? Iznenada si već pronašla tvoje osvetljeno gnjezdo na jednoj zvezdi.

Serafina Nunjez TUGA ZA SVE Da li sada tvoju humku ograđuje klasje od tvojih reči i suza? Da li sada tvoj bršljasti glas mami laste da se prizemljuju, osećajući tvoj puls? Nema zemlje gde bi se uzgajalo drvo ruža! Jer, slavuji su u prahu, a kiše liju bez duga. Kako bi bilo lepo da se nastanimo u mraku korena svih ruža.

Serafina Nunjez POEZIJA Ona je pena mog zarobljenog mora, ona je moja reka i moje perje, ona je moja ruža živa otvorena razuzdanim vetrom. Ona je plima za brodove mojih obaveza, kompas sa tačno odgatanim smerom ka gnjezdu, zvezdi, slavuju, snu. Ona je proleće sa makom u rukama, životni glas kosmičkog zanosa. Ona je mesec u postojanoj vodi, zrela i nepristrasna slika moje kovačnice, svesno svanuće među jorgovanima.

Serafina Nunjez PITANJA Vi zvezdana jata, ptice ovozemaljske, zašto nas nipodaštavate? Usnula zemljo zašto ogoljuješ svoje korenje? Odgovorite mi gde ću naći plažu za moje oči koje na drhtavoj grani posmatraju dete kako se među munjama igra? Zašto moram da trpim svetlost lampe, slušajući jecaj noći na vratima mojim? Zašto postoji srce finih bodlji? Zašto pevati ako ljudi ugošćavaju samo anđele gluve, a ja sama ne nalazim svet mojih vena?

Luis Suardiaz SAMOĆA Kada se sve kreće, kada se umorni obnavljamo, kada se zvezde gase i kada se budi sjaj u očima ljudi, što ne bih bio drvo krcato raširenih grana. Iako sam ovog prepodneva kao dno kamena hladan, pijem u tišini. Sakrivam u sebi glas, ostajući usamljen po ko zna koji put.

Roberto Mendez OPASNA PRIČA Nema više gusenice na jednom listu. Manje je trajala jedino kap kojom se istorija napila. Sada se odmara u utrobi nekog zadovoljnog guštera. Skoro u trenu menjao je zelenu boju. Saučešće uspavanog guštera ne ostavlja pouku više nego kap. Oprezno kada je pričaš deci!

Roberto Mendez PESMA Ne dotiči je, jer njena muzika je drugačija. Došla je da te podseti da treba da živiš kao ptice i povetarci. Kroz prozor može da prođe. Ko zna da li se okreće? Uvek je pusti da utekne sa bludnicom, sa dahom jeseni. Miluj njenu muziku, njen list nežno ponuđeni. Kao nosorozi pre novog pokreta, pesma nakratko odmori. Uvek će postojati mala Planeta gde ćeš pesmu moći da čuješ, da je pevaš i da je sanjaš.

Roberto Mendez ČARI POEZIJE Ako si mudar, naći ćeš ih tamo gde prođeš vatru bez vode, gde postiš u samoći dok oči postoje. Te čari dovode do sna sa ružom, a na početku daha mogu biti i šipurak i čaša vina za one koji slušaju škripu sveta. Te čari kazuju o vremenu začetom u tihoj noći, kratkotrajnim praskom davnina na planetama koje večno huče i umiru. Te čari podsećaju na mudrost vode, na vatru sa njenim plamenim igračicama, na Veneru, na bolnu dušu životinja, na izvor plavetni, prvu devicu, na Mesec u njegovim kolima, na strast kraljeva, na prijatnosti koje traju, na istinu, kišu i drvo. Razmišljam o tim čarima. Vidim ih i kao sliku Tajnog suda onome što postoji. Dok neki čuvaju tačke horizonta, ja svome telu rezervišem sferu dalju od zvezda zbog večnosti čari poezije.

Nikolas Guillen IMAM Kada sebe posmatram i dodirnem ja, Huan, do juče bez ičeg, a danas Huan sa svim onim što mi treba, okrenem se i gledam, pa se pitam šta to ja imam. Zadovoljstvo da putujem po mojoj zemlji kao gospodar onog što u njoj postoji, posmatrajući dobro ono što pre nisam mogao da imam: žetvu, planinu, grad, vojsku i moj zauvek i vaš, naš ogroman odsjaj zraka, zvezde, cveta. Zadovoljstvo da uđem kao seljak, radnik, prost čovek, na primer, u banku da razgovaram sa upravnikom koji nije Englez, ni gospodin i da mu kažem druže na španskom. Kao crnca niko me više ne može zaustaviti na vratima bara ili nekog mesta za ples, ili na ulazu u neki hotel, vičući na mene što nemam novca, makar nešto, ne mnogo, da mogu da počinem. Ne postoji više primitivan policajac da me ščepa i hapsi, ni da me pljuje, ni tera sa moje zemlje. Već sam naučio da čitam, brojim, pišem, mislim i da se smejem, radim i zarađujem. Imam ono što sam morao da imam.

Nikolas Guillen SMRT Ne znam kakve će boje odeća smrti biti i da li ću to ikad znati! Valjda će biti na vrhu trske sa krivom i oštrom kosom u ruci samo od kosti. Možda će se javiti kao književnost ili srednjevekovni terorizam da bi ucenjivala život. Ući ću u tamnu noć kao što čini prava životinja, a kada smrt naiđe, telo i duša biće neprimetno skriveni u neprijatnoj šikari. Varijanta: Šta znaš o smrti? Ništa. Čak ni da li postoji. To je velika kleveta i tuga, ali i neznanje. Već me vidiš. Čekam moj poslednji trenutak, znatiželjan i spreman, jer dolazi naoružana. Ranjen njenom sabljom, vičem: prvi sam te video!

Nikolas Guillen ŽENA Apsolutna je sinteza dobrog i velikog, lošeg i malog. Savez je beskrajnog sa konačnim. Lončić je u kome pristaju hiljade slomljenih iluzija, prezrenih srca i ranjenih grudi, snovi koji ponižavaju ponos, čiste ljubavi koje se gase, nemilosrdne neprijatnosti, lude okrutnosti, mržnje koje se pale po svetu. To je dragi tron bola ostavljen da bude nevin i da bude majka.

Raul Ferrer PAMET Kada me napusti pamet, paziće me vetar. Ne mogu omanuti. Kada me napusti šala, paziće me strah. Ne želim omanuti. Kada me napusti dan, paziće me vreme. Ne mogu omanuti. Dok me napušta reč, osmeh, pogled, držanje, niko me neće zaboraviti, jer želim pasti za moj narod, i ne želim i ne mogu omanuti.

Mario Martinez Sorrino BEG Ludost koja se nastanjuje među nama ne traži prilike. Dovoljan je list koji padne i drugi koji pupi, nešto vode ili piva, znak žagora i korak tišine, da počne igra usana, let ptica, smena dana i noći. Niko ne spava, ni zvezde. Sve je samo san, uključiv i svetlost što sija.

Eliseo Alberto Diego BIĆU PRECIZAN Učini da budem nestrpljiv da te zagrlim. Podeli sa mnom malo od tvog vremena. Izazovi me da razgovaramo o mojim omiljenim temama i učini od mene tvog saučesnika, a posle mi traži da budem tvoj čuvar, da uz tvoj bok branim pravo na našu ljubav i da te tako pozovem da budeš gost u jednoj poemi. Jer, tako je pravedno.

Eliseo Diego STIHOVI VREMENA Niko nikada nije video vreme, niti je slušao njegove lagane korake, niti je ikada osetio njegov dah na obrazu, sa lišća jeseni, sa vetra kojim se lepo zaštićuje. Ponedeljak i utorak i brzi sutradan postaju ono što su uvek bili. Pitamo se ko je spreda a ko pozadi mlad ili star. Tako vešto drži ruku uvek nam ostavljajući raširenu senku. Kad podignemo oči i pogledamo, upitamo se šta je to što lagano nestaje u lišću, a posle se usložava pisanjem na način da nikada ne pogodimo da li su redovi naši ili vremena delo.

Sintio Vitier NOĆNA STRAŽA Ispred spomenika Martiju Tu sam na prolazu, čuvajući te, ali onaj koji je na stalnoj straži, to si ti. Žmirkajuće nebo plavih zvezdica, okružuje te na trgu punom tišine. Sve što se kreće okolo tebe, kruži unutar vena Revolucije. Štitim te od neprijateljskog dodira postavljajući se, oče, kako mora biti. Nalaziš se u centru beskrajne noći kao simbol velikog Sunca.

Hoze Marti BEZAZLENI STIHOVI (odlomci) I Ja sam jedan iskren čovek iza koga raste palma i pre nego što umrem želim da moje stihove izvučem iz duše. Dolazim sa svih strana i idem ka svima. Umetnik sam među umetnicima, a na planinama sam planina. Jednom sam drhtao na oranici pred vinogradom, kada je divlja pčela ubola moju kćer u čelo. Ako kažu da se kod zlatara kupuje najbolji nakit, prihvatiću iskrenog prijatelja i pokloniti mu deo ljubavi. Video sam ranjenog orla, kako leti nebeskim plavetnilom i smrt pakosne zmije otrovnice u njenoj jazbini. U mojim hrabrim grudima skrivam bol koja će me ubiti. Jer, sin sam naroda koji robuje, za koji živim, padam i umirem.

II Srce je čudna stvar, jer ne poznaje samo jednu boju. Ili je vaša ljubav dvobojna ili kaže da nije ljubav. III Sa sirotinjom zemlje želim da svoju sreću podelim, jer mi je planinski potok draži od mora. V Ako vidiš planinu od pene, to je moj stih koji vidiš, jer on je planina i paunov lepezasti rep. Moj stih je kao nož koji umesto ručke ima cvet. Moj stih je mlaz vode što izvire iz korala. Moj stih je otvoreno zelene i jarko crvene boje. Moj stih je ranjeni jelen koji u planini traži zaštitu. Moj stih odgovara hrabrima. Moj stih je iskren.

On ima snagu čelika od kojeg se kali sablja. VI Ako žele da od ovog sveta ostane prijatna uspomena, ostaviću dragi oče tvoju srebrnastu kosu. VII Tamo, u rodno bogatoj dolini, narod je herojski brani da bi održao ono što misli, makar ga to koštalo i života. Cenim onog ko udara i baca tiranina na zemlju. Cenim ga ako je Kubanac, cenim ga ako je Aragonac. Volim rodnu zemlju i njen pokidani venac, mali cvet mog života. IX Želim u senci jednog krila da pričam ovu priču o cvetu, devojčici iz Gvatemale, koja je umrla od ljubavi. Sahranili smo je u sanduku od svile,

sa grančicama belog ljiljana i bledo crvenim rubovima od jasmina. Dala mu je jastučić u boji za uspomenu, a on joj je govorio da nije oženjen. Ipak, umrla je od ljubavi. Nosili su je na nosilima, iza kojih su koračali biskupi i ambasadori, svetina u redovima, svi sa cvećem u ruci. Ona se na bok okrenula da ga u ogledalu vidi. Stajao je sa svojom ženom. I devojčica umre od ljubavi. Kao da je sa blještave bronze oproštajni poljubac pao na njeno lice koje sam najviše voleo u mom životu. Popodne sam se našao na reci. Doktor je devojčicu izvukao mrtvu. Kažu da je umrla od hladnoće, a ja znam da je umrla od ljubavi. Tamo u hladnoj grobnici spustili su je na dve oblice. Poljubih njenu hladnu ruku i njene bele cipelice. Dok sam ćutao pomućenog uma, grobar me pozva da pođem. Nikada se više nisam pitao da li je umrla od ljubavi.

XXIII Želim da odem iz sveta na prirodna vrata i da me ponesu na kolima boje zelenog lišća. Ne ostavljajte me u mraku da umrem kao izdajnik. Znam dobro da ću umreti licem prema suncu. XXV Želim kad umrem bez otadžbine i bez ljubavi da na moj grob spuste grančicu cveća i zastavu. XXXIV Znam da je teško odvagnuti kazne bezimenima. Ropstvo ljudi najveća je kazna za svet. XXXIX Gajim jednu ružu belu u julu, kao i u januaru za iskrenog prijatelja koji mi uzvraća podjednako. A za one okrutne, što mi čupaju srce koje mi život daje, ne gajim ništa.

XLIV Leopard ima sklonište u njegovoj tmurnoj planini, a ja više od njega, jer imam dobrog prijatelja. Ima grof svoju lozu, ima zora svog prosjaka, ima krila sve što leti, a ja imam prijatelja. Ima predsednik vrt sa izvorom i blago u zlatu i žitu, a ja imam više, imam prijatelja.

Hoze Marti EMI Ne osećaj se da ti dar nedostaje, da govoriš kao da te otima nebo, jer tvoja ukrasna lepota, ni duša čista ne trebaju šira krila. Ne gledaj u tvome ćutanju izvor bolova, ne oplakuj ni reči koje kazuješ, ni reči koje ti fale. Ako na tvome licu sjaje divne oči da zaljubljena duša u njih odlazi, neka ih nikad ne zamagle tužne srdžbe, jer sve reči na mojim usnama nisu vredne pogleda tvojih očiju.

Hoze Marti TAKTIKA LJUBAVI Ima jedna reč koja kaže celu taktiku ljubavi: kap rose koja je uvek perla na zelenom listu, reč za uho, ljuljajući pogled u našim očima, na našem čelu vlažan poljubac.

Frank Abel Dopiko LJUBAV: PRASAK DRAŽI To je fatamorgana. Ovde to svi znaju. Ubijaju se i radaju zbog nje. Posvećuju joj se do kraja, ali ona ne postoji. Teško je izdržati sa njom. Zna da se bori, ali se ne bori. Njena granica je oko. Menja oblik. I čovek je i žena je. Neki put napada. Tog dana se ne brani. Gubitnik to dobro zna i čeka, jer može da je osvoji kada je nernama. Pijanista je izmišlja, ali je posle zaboravlja. Nastavlja sa žudnjom da traži tvoj sarkofag. Uvek je dobra njena polovina. Drugu ne probaj. Ostavi je njoj samoj. Uvek teži da imaš bolju polovinu. Ako je sretneš, pravi se da je ne vidiš. Ne plaši je svojim bičem, jer je fatamorgana. Prve večeri razbuktaj vatru. Ako je to ono što želi, osvojićeš je i tada će staviti ruke u vatru, jer joj je ponekad hladno. Ponudi je sokom srži tvojih kostiju.

To je zakon borilišta i jedini običaj. Kada želi da ode, napiši na papiru tvoj znak raspoznavanja. I kada je vidiš te noći, prekri joj srce celim licem. Ima divlju snagu starog cvata. Zna da ratuje sa zvezdama, ali i da razgovara sa njihovim nemirom. Kada prođu sve noći tvog života, ona će doći, jer nikada nije otišla. Tvoje meso je stvorilo dva tela u jednom. Pašćeš joj pred noge, bez pregovora.

Hoze Perez Olivares NEKE POUKE Ne ispisuj reči na kori vetra, ispisuj ih na tebi i na licu ljudi. Osloni se na veselost kada upoznaš tugu. Govori o ljubavi kada si zaboravio boju mržnje. Istražuj tajnu stvari da te ne zavede njena boja. Neka te pronađu satima prividno usnulog, ali požudnog kao more.

Cezar Lopez DECA Mogu se razumeti, govoreći različite jezike. Među njima nema ništa što se gubi, nijedan točak, ni neki broj, nijedna stvar. Čim prohodaju, obožavanje se rađa u svim delovima kuće i to će biti ono, što je jedino važno. Uvek sam mislio o pogrešnom osmehu princa od Austrije i nekoj vragoliji njegovog engleskog parnjaka. Pitao sam se zašto deca nisu ništa više nego samo deca.

Hezus Orta Ruiz SATNICA DANA I NOĆI U podne zenit je šešir od plavih dijamanata. Popodne pada i zenit smrtno ranjen krvari. Rađa se Mesec, taj bik noći sa svetlucavim rogovima. Zvezde su misteriozni kapci koji trepte. Laju psi preplašeni od noći i tišine. Petlovi pevaju, odmeravajući snagu kljunovima u zoru. Stiže i zora. Sa zastorom magle, nestaje i tmina.

Hezus Orta Ruiz NESANICA Mesec u ponoć visi pred mojim prozorom. Sa njegovim svetlom dolazi povorka mojih sećanja i nastavlja se nesanica. Nikada mesec ne mesečari. Dokaz su toliki časovi posmatranja iz sobe. Nije to znao ni pesnik koji ipak veruje da je dobro što se manje spava, a više sanja.

Hezus Orta Ruiz RAZMIŠLJANJE Putem pored parka gde se deca igraju i vrapci skakuću, prolaze ujutru i popodne mrtvačka kola. Nekad sam želeo da protestujem, jer mrtvi ne smeju žalostiti decu, ali sam se uzdržao. Ipak, deca moraju da vesele mrtve.

Hezus Orta Ruiz RAJ Postoji, ali nikada za dugo, nego za trenutak u kome zaboravimo sve: kako smo umrli i da nam ostaje samo želja da se u par sekundi setimo svih slasti sveta.

Hezus Orta Ruiz VIZIJA SMRTI Kao ledeni broš sa pustinjske svinge, dolazi nečujno rekom olovnih boja. Nakon što u komadiće pretvori dosadni život, vraća se u svoj krevet od pepela. Gospođa mraka, koju ni najmekši ljudski glas ne potresa, stavlja svoj žig tako da se u njenoj noći ne nasluti zora. S utrobom od snega, puzajući kao nevidljivi bršljen, uvek podseća na pucanj surove prirode.

Miguel Barnet POPIS ŠTAMPARSKIH GREŠAKA S ISPRAVKAMA Gde piše veliki brod beli, treba reći oblak. Gde piše sivo, treba reći zaboravljena zemljo. Gde piše miris, treba reći moja mati draga. Gde piše Cezar, treba reći mrtav, već rastočen. Gde piše mesec april, treba reći drvo ili kičma ili vatra. Ali, gde piše sablja, jezik ili neka čudna ljubav, treba reći katastrofa sa velikim slovom.

Miguel Barnet MEMORANDUM VII Već znam da drvo nije šuma, da poema nije sva poezija, da jedna lasta ne čini proleće, da ti nisi ljubav. Ali, čemu mi služi tolika mudrost ako šuma, proleće, poezija i ljubav, postoje samo zato što te volim.

Miguel Barnet MEMORANDUM X Od istorije ostaje samo ono što ljudi žele. TEBA to pokazuje. I zvezdani bik pripada carstvu mitologije. Arijadnin konac nema čvorove koje treba razvezivati. Istorija je stara bludnica koja sama sebe negira i okrivljuje. U stanju je da se ponovi i na truloj strani. Istorija je stara onoliko koliko joj ljudi iz samilosti odrede. Večna je samo poezija koja ne dopušta ni sažaljenje, ni krivicu, ni druge metiljave situacije. Jer, poezija je takođe stara bludnica, ali se ona sama prepoznaje.

Miguel Barnet NEKE MUDROSTI Vredno je patiti zbog nečeg samo da bi se pobedilo ništa. Otvarati i zatvarati vrata jedina je stvar za koju smo pripremljeni. Ne sledi ničiju stranputicu, osim sopstvenu. Nema teže presude za pesnika od one koja ga obavezuje da peva. Priroda je sve, pa čak i ono što se ne vidi! Radost stiže u pesnikovu kuću sa zakašnjem i zato je pesnik. Nemam ništa da izgubim, osim raskošnog sna, jer je moj život realan. Kupio sam slona i sada tražim nekoga da mi proda staklarnicu. Kakva sramota za one koji se napiju samo od onog što vide.

Desiderio Fahardo Ortiz BESMRTNI Kao princ iz bajke, udove imaš od mermera; kao pesnik i umetnik, tvoje oči upireš u zvezde. Ako si strastan, velik si; ako si pesnik, vrač si; ako si vrač, imaš cveće; ako si bog, imaš zrake. Imaš tvoju hiljadu i jednu noć kao divan usamljenik, muke tvojih himni i oblake tvojih pesama. Poželi sva nebesa, voli sva zvezdana sazvežda i imaj dva besmrtna krila sa točkovima tvojih kolica.

Hulijan de Kasal GOLUBICE Nad zelenim palmama koje zasenjuju beli grob, dolazi noću na počinak jato belih golubica. Sa crvenim svetlom zore, koja treperi na nebu, raštrkavaju se golubice kao kad se raspe pokidana ogrlica. Moja duša je kao zelena palma: noću je ispunjavaju snovi o ruži, a danju beži kao golubice.

Karilda Oliver Labra MOJA MAJKA To je ova cura bez oca i lutke koja nam dade meso i letnju dušu. Vlasnica je svih uzica sveta. Zbog pranja pelena, zaboravljala je da ode na misu. Njena kecelja je mudra kao duboka knjiga. Sprema skromna jela i u krug nas mazi. Nabora se polako kao iluzija. Moja majka je različita od drugih: kada me retko i lepo poljubi divno mi uštopa ranu koju zovu srce.

Anhel Augier PATIO HAVANSKOG MUZEJA U tvojoj dirljivoj senci skrivaš mnoge čuvene glasove. Ostaću uzvišen u tišini kada mi podariš tvoju intimu. Sećanja koja teku u tvojoj krvi očigledno su ostavila nežnost, večno jaku potrešenost i stoletnu boju koja te okružuje. Tuga se uspinje uz tvoje svodove da bi na suncu sanjala tvoj zreo nemir, dok te zelene grane miluju u kišom zasićenom drhtaju. Za senke tvojih hodnika moje reči su kao neme senke koje žele da utole tvoje odjeke i zaštite tvoj mir budućim zorama.

MirtaAguirre STARA PESMA O ČE GEVARI bez straha i prebacivanja Gde si vitezu Bajarde, vitezu neustrašivi i bez mane? Na vetru, gospođo, na rafalu koji bljuje vatru u kojoj gorim. Gde si vitezu plemenitosti, vitezu bez mane i neustrašivi? Na cvetu koji mi život dade: na bodlji, gospođo, na bodlji. Gde si vitezu sigurnosti, vitezu izvesne sudbine? Na sablji kojom krčim put u budućnost, gospođo, u budućnost. Gde si vitezu pošteni najbolji medu vitezovima? Palim gerilski plamen u mraku, gospođo, u mraku. Gde si vitezu najjači, vitezu svanuća? U krvi, u barutu, u rani, u smrti, gospođo, u smrti.

Gde si vitezu već nepokretni, vitezu nepomični i odlazeći? U onome koji me sledi, u mojoj sudbini, gospođo, u mojoj sudbini. Gde si vitezu slave, vitezu prvi među ostalima? Stvaram legendu sopstvenom smrću: stvaram istoriju, gospođo, stvaram istoriju.

Roberto Fernandez Retamar MOJIM KĆERIMA Vrlo malo sam vam pisao. I danas to činim u žurbi. Znajte da nisam mogao na drugi način da delujem. Budite zadovoljne vašim imenom. Volite razne stvari i budite vesele kad me se setite.

Roberto Femandez Retamar NORMALNI SREĆNICI To su čudna bića: nisu imali ludog oca, ni pijanu majku, ni sina prestupnika, kuću nigde na svetu i bolest nepoznatu. Nisu patili zbog uništene ljubavi. Nisu bili teskobni, ni sa oreolom anđela, ni flautisti praćeni mamurlukom, ni prodavci, ni kupci, ni kavaljeri tek iznad humanosti, ni ljudi čudno odeveni ni žene vatrene, ni delikventi, ni osetljivi. Zato neka daju priliku onima koji stvaraju svetove i snove, iluzije, sinfonije i reči koje nas čine luđim od naših očeva, ranjivijim od uništenih ljubavi. Neka svoje mesto ostave u paklu i to će biti dovoljno.

Pablo Armando Femandez NORMA Želeo sam da otkrijem ko si, ali u tvojoj tajni nemam oslonac. Vidim te kao malenu ruku nežnosti, tako mirisavu i tihu. Znam da postojiš, jer te ptice i zvuci prepoznaju. Zašto mi namećeš tvoj muk?

Francisko de Ora NABRAJANJA SA STARIM BOLOM Zaustavi smrt, jer ona je kraj letenju. Pokri moje oči golubijom blagošću. Vređaj hladne osmehe. Ne pomaži ništavilo, tu majku opalog lišća. Pomogni očima da ostanu izvori milosti. Sačuvaj suvu postelju, tu čežnju snova. Neka vreme bukti u plamenu ko što se u žeđi pati. Neka se noć kalja što sakriva golubove. Neka moja tmina zaštiti protok ideja. Neka se skrate koraci zaborava.

REČ PRIREĐIVAČA I PREVODIOCA

Pojedine pesme su delimično prepevane i neznatno skraćene da bi se očuvala odgovarajuća ritmika i na srpskom. Izbor autora i pesama izvršio sam isključivo prema mom ličnom afmitetu, jer se i sam bavim pesništvom.

Redosled autora zadržan je prema vremenskom periodu u kojem su nastajali prevodi njihovih pesama. Inače, za sve autore obradio sam kraće relevantne podatke.

Mnoge sam i lično upoznao, a sa nekima sam se i družio. Među njima su sada pokojna Dulse Marija Lojnaz, Serafina Nunjez, Luis Suardiaz, Marilyn Bobes, Cezar Lopez, Miguel Barnet, R.F. Retamar, P.A. Fernandez. Kada sam im rekao da pripremam izbor pesama iz kubanske poezije, mahom lirske, radi izdavanja na srpskom i da nameravam da u njega uvrstim neke njihove i pesme njihovih kolega, izrazili su zadovoljstvo, podvukavši značaj takvog poduhvata za razvijanje odnosa između dve zemlje na kulturnom planu. I Ministarstvo inostranih poslova Republike Kube odnosilo se sa simpatijama prema ovom tada već poodmaklom poslu.

Srpski prevod pesme "Patio havanskog muzeja" predao sam istoričaru grada Havane Euzebiju Lealu u znak sećanja na boravak u prelepoj kubanskoj prestonici.

Zahvalnost dugujem Ambasadi Republike Kube u Beogradu na obezbeđivanju saglasnosti nadležnih za izdavanje knjige, kao i mome mlađem sinu, inženjeru Vladimiru, koji je sa velikom ljubavlju učestvovao u delu tehničkog sređivanja teksta za štampu. Decembar, 1998. BEOGRAD

KRATKI PODACI O PESNICIMA DULSE MARIJA LOJNAZ: rođena je 10. decembra 1902. u Havani, a umrla 27. aprila 1997. u rodnom gradu. Završila je Pravni fakultet. Preko trideset godina (negde od početka šestesetih) bila je predsednica Komisije za španski jezik Akademije nauka Republike Kube. Od rane mladosti pisala je mahom lirske pesme, a kasnije eseje i romene. Autor je mnogih značajnih poema bez naslova. Sve je štampano u sabranim delima. Medu važnijim slovi "Vrt" u formi poetske proze. Za roman "Jedno leto na Tenerife" dobila je Servantesovu nagradu za 1992. Lojnazova se ubraja medu najveće lirske pesnikinje španskog govornog područja. Naša izdavačka kuća Orfelin objavila je 1997. izbor njenih pesama pod naslovom "Jedan čovek Barbari" u prevodu i prepevu Milutina Stojanovića. MARILYN BOBES: rođena je 1955. u Havani. Do nedavno je bila predsednik Udruženja kubanskih pesnika, a možda je i danas. Njene pesme objavljene su u kubanskim antologijama i u inostranstvu na engleskom, ruskom i italijanskom. Za pesme pod nazivom "Igla u senu" dobila je nagradu "David" 1979. Napisala je i značajnu zbirku pesama "Naći način". SERAFINA NUNJEZ: rođena je u Havani 1913. Studirala je pedagogiju na havanskom Univerzitetu. Prvu zbirku pesama objavila je 1936, poslednju 1992. pod naslovom "Buduća kraljevstva". Njene pesme prisutne su u domaćim i stranim antologijama. Bila je popularna u Francuskoj. Radi se o pesnikinji izuzetne inventivnosti i inspiracije. LUIS SUARDAZ: rođen je 1936. u Camaguey. Završio je studije društvenih nauka. Piše eseje i bavi se novinarstvom profesionalno. Bio je i u diplomatskoj službi. Autor je više zbirki pesama, koje su publikovane u periodu od 1966. do danas. Među njima se ističu: "Živim", "Sve ono što ima kraj, kratko je", "Riba u Vodi". Smatra se pesnikom-filozofom posebne stilizacije i imaginacije.

ROBERTO MENDEZ: rođen je 1958. u Camaguey. Završio je studije sociologije na havanskom Univerzitetu. Bavi se i umetničkom kritikom. Nosilac je zapažene premije za poeziju "Hulijan de Kazal" 1985. Napisao je više zbirki pesama, među kojima se ističu "Način da se ostane sam" i "Povelja veze". Njegove pesme objavljene su u kubanskim i stranim antologijama. Važi za jednog od najboljih kubanskih lirskih pesnika. NIKOLAS GUILLEN: 1902-1989. Smatra se nacionalnim pesnikom. Rano je počeo da se bavi poezijom. Prva zbirka mu je izdata daleke 1930. podnaslovom "Muzički motivi". Poznata su mu i druga dela kao što su "Golubica narodnog leta" i "Celovita muzika". Bio je dugo i vredan novinar. Iako se oprobao u raznim pesničkim pravcima, ostao je socijalni pesnik, ali i sa žicom za liriku. Crnačkog je porekla. Humanista je šireg formata. RAUL FERRER: rođen je 1915. Bio je prosvetni radnik. Pisao je i školske udžbenike. Gaji patriotsku pesmu. Na tome planu mu je najpoznatije delo "Kratke priče o crnim stvarima." MARIO MARTINEZ SOBRRINO: rođen je u Havani 1931. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Havani. Bavio se prevodom poezije i knjževnom kritikom raznih kubanskih i brazilskih autora. Prva knjiga pesama izašla mu je 1968, a druga 1979. Bio je i kubanski diplomata u Parizu. ELISEO ALBERTO DIEGO: rođen je 1951. Bavi se novinarstvom i kritikom filma. Pesnik je svežine i dubine. Pokriva razne tematske oblasti i to od porodice, pa preko pejzaža do ljubavi i rodoljublja. Nagrađivan je više puta. ELISEO DIEGO: 1920-1994. Ubraja se u prvi ešalon kubanskih pesnika. Bio je veoma široke kulture. Uvažavan na mnogim pesničkim skupovima širom Planete. Prevođen u više zemalja. Stihovi registruju dubinu njegove intime o mnogim stvarima običnog života. Zato je važio za otvorenog pesnika koji je umeo da progovori i o nacionalnim herojima bez patosa. Najbolje

zbirke pesama su mu "Imenovati stvari", "Za neobične narode", "Na popločanom putu". SINTIO VIHER: rođen je 1921. Intelektualac širokih pogleda. Istraživač kubanske književnosti i antologista. Autor je mnogih pesama intimnog karaktera, ali i onih čija je tema otadžbina i univerzum. Na primer: "Svedočenja", "Predvečeija", "Uporišta". Autor je briljantnih eseja o Kubancima i poeziji. Smatra se najboljim poznavaocem Hoze Martija, oca kubanske nacije, velikog državnika, revolucionara i pesnika sa kraja 19 veka. HOZE MARTI: rođen je 28.1.1853, a poginuo je 19.5.1895. Priređivač ove antologije kubanske poezije na srpskom, u predavanju koje je održao 7.12.1995. na Učiteljskom fakultetu u Beogradu o Martiju, između ostalog, rekao je sledeće: Marti je bio izuzetan pesnik rodoljublja i lirike. On je bio sjajan dečiji pesnik takode. Veruje se da liričar postaje veliki pesnik kad izrekne istinu o dva najfatalnija motiva života i umetnosti: ljubavi i smrti. Nema sumnje da je to učinio Hoze Marti. Najznačajniju ocenu o Martiju izrekla je do nedavno najveća kubanska pesniknja španskog govornog područja Dulse Marija Lojnaz, čiji je otac bio saborac Martija. Ona kaže da je Marti bio jedan od najčistijih umova koji su cvetali na Zemlji. FRANK ABEL DOPIKO: rođen je 1964. u Santa Klari. Spada u mlađe kubanske pesnike, ali već dovoljno afirmisane. Sarađuje u raznim publikacijama. Bavi se i pozorištem. Za zbirku pesama "Noćni vesnik" dobio je prestižnu nagradu "David" 1988. Stihovi su mu senzibilnog i humanog sadržaja sa smislom za kombinaciju realnog i imaginarnog. HOZE PERES OLIVARES: rođen je 1949. u Santiago de Kuba. Pored stihovanja, bavi se i slikarstvom. Završio je fakultet umetnosti. Dobio je dve nagrade za svoju poeziju 1976, a 1980. i 1981. konkurisao je za značajnu nagradu "David" koju je onda dobio 1982. za knjigu pesama "Lične isprave". Pesme su mu se našle i u antologiji "Otvorene stranice."

CEZAR LOPEZ: rođen je u Santiago de Kuba 1933. Pesnik intelekta, koji ostavlja čitaocima da proniknu u njegove poruke vezane za razne ideje. U tome, mada ne uvek, teži perfekcionizmu. Među atraktivnije zbirke pesama spadaju "Tišina u smrtnom glasu", "Prva gradska knjiga", "Stečaj savršenog" i "Ambijent ogledala". HEZUS ORTA RUIZ: rođen je 1922. u Guanabakoa. Smatra se najboljim pesnikom deseterca na Kubi u ovom veku sa krajnje humanim sadržajem. Inače, nazivaju ga lirskim kaudiljom. Opevao je razne ljudske sudbine i čovekove potrebe za solidarnošću. Stihovi mu odišu vedrinom i žarom. Od poznatijih dela su mu "Između časovnika i ogledala" i "Putovanje po ostrvu". MIGUEL BARNET: rođen je 1940. u Havani. Pre revolucije, roditelji su mu pripadali visokom kubanskom društvu i emigrirali su u SAD. On lično opredelio se za novo stanje stvari, koje je postalo deo njega i to provejava u njegovom zaista bogatom stvaralaštvu. Cenjen je i izvan Kube kao pesnik i mislilac. Etnolog po struci i erudita u mnogo čemu, stihuje i priča. Njegova knjiga "Biografija jednog odbeglog čoveka" iz 1966. prevedena je na celom španskom govornom području. Značajne knjige poezije su mu "Noćna karta", "Gledajući na moju prošlost", "Mapa vremena", "Stvami život" i "Kancelarija anđela". Svojom kreativnošću inspiracija je i drugima. Ume uvek da iznenadi. Zato je jedan kritičar napisao da dati zaključnu reč o Barnetovim delima, znači zauvek ga sprečiti da stvara. Godine 1994. izašla je antologija njegovih pesama pod nazivom "Sa nogama mačke", što predstavlja presek Barnetovog stvaralaštva u periodu od tri decenije. DESIDERIO FAHARDO ORTIZ: rođen je u Santiago de Kuba u prošlom veku. Pisao je pod pseudonimom "Sužanj", aludirajući na svoje teško zdravstveno stanje (paraliza ga je prikovala za invalidska kolica). Legendama pesnikinja Kube i Latinske Amerike Dulce Marija Lojnaz visoko je ocenila stihovanje Ortiza, upoređujući ga čak i sa Kazalom.

HULIJAN DE KAZAL: rođen je 1863, a umro je u tridesetoj godini života. Smatra se da je inicijator modernističkog pokreta u poeziji toga vremena. Ocenjen je kao plodan pesnik, iako Dulce Marija Lojnaz kaže da je za nju bio "misterija". Kazal je bio skoro totalno suprotan onome što su bili Ruben Dario i Hoze Marti. Kazal nije imitirao nikoga, mada se zna da je simpatisao francuske pesnike iz tog doba. Kazalove stihove u pesmi "Besmrtni" Lojnazova je ocenila kao "izvanredne". KARILDA OLIVER LABRADA: rođena je 1924. Još 1943. bila je zapažena sa zbirkom pesama pod imenom "Preludiji". Od tada do danas nije prekidala svoje plodno pesničko stvaranje koje je, uglavnom, obrađivalo večnu temu o ljubavi. Uspeva da na čitaoce prenese jake emocionalne naboje. ANHEL AUGIER: rođen je 1910. na istoku Kube. Sarađivao je u mnogim naprednim listovima i periodicima izdavanim u Havani i Santijagu. Prva knjiga pesama objavljena mu je još 1931. pod naslovom "Jedan" (Uno). Bavio se i književnom kritikom. Pesme su mu osećajne i intimne. Mnoge su sa socijalnim sadržajem. Nosilac je nagrade za književnost za 1963, koju daje institucija "Kuća obe Amerike." MIRTA AGUIRRE: 1912-1980. Za života se bavila, pored poezije, još i pisanjem eseja i umetničkom kritikom. Studirala je književnost, filozofiju, muziku i jezike, što joj je donelo visok stepen humanističkog obrazovanja i, uz talenat, omogućilo uspešno stvaralaštvo. Posedovala je elegantan izraz i rafinirani jezik sa puno lirskog u sebi. Bila je nosilac raznih nacionalnih i inostranih nagrada. Bila je direktor Instituta za književnost i španski jezik Kubanske akademije nauka. ROBERTO FERNANDEZ RETAMAR: rođen je u Havani 1930. Završio je književnost na Filozofskom fakultetu u Havani. Usavršavao se i na univerzitetima u Parizu i Londonu. Jedno vreme bio je profesor na Univerzitetu u Havani. Prvu knjigu pesama objavio je 1952. pod naslovom "Otadžbine", što mu je

donelo nacionalnu premiju za poeziju. Zatim su usledile još tri: "Sa istim rukama" 1963, "Objedinjena poezija" 1966. i "Reči mog naroda" 1980. Nosilac je i nagrade Latinske Amerike "Ruben Dario" za poeziju (daje je Nikaragva). Autor je raznih eseja u oblasti književnosti. PABLO ARMANDO FERNANDEZ: rođen je 1930. u Tunasu (grad na istoku Kube). Školovao se u SAD na Kolumbija univerzitetu. Tamo je živeo do pobede Revolucije na Kubi, na koju se vraća 1959. Bio je i u diplomatskoj službi Republike Kube (1962-1965 kao ataše za kulturu u Londonu). Nosilac je premije za poeziju institucije koja se naziva "Južnoamerička kuća". Njegova poezija je prevodena na mnoge svetske jezike. Poznate su mu ove zbirke: "Psaltir i jadikovanja" 1953, "Nove poeme" 1955, "Cela poezija" 1961, "Himne" 1962, "Jedno stalno mesto" 1970. FRANCISKO DE ORA: rođen je u Havani 1929. Živeo je u Karibima od detinjstva sve do 1960, kada se vraća u svoju zemlju. Prevodio je evropsku poeziju. Izdao je više zbirki pesama koje su objavljivane i u inostranstvu. Među poznatijima su "Potrebno je" iz 1954, "Sa stasom naroda i upotrebom razuma" iz 1968. Dobitnik je premije "Hulijan del Kazal" za poeziju. Pisac je i poezije za decu.

ISBN 86-84543-06-8

COBISS.SR-ID 109766412