Slaviša Orlović

Klasična i savremena shvatanja demokratije

Pojam i značenja demokratije

Osnovna i doslovna definicija demokratije je - vladavina naroda. Ona počiva na

prevodu antičkog pojma demos – narod i kratein – vladati. Drugi, možda najcitiraniji i

najčešće korišćeni osnov ovakvog definisanja demokratije je deo iz govora Abrahama

Lincolna u Getizburgu 1863. kada je rekao da je demokratija „vladavina naroda, od naroda za

narod“ (democracy is a government „of the people, by the people and for the people“).1

Prema interpretaciji Arenda Lajpharta, u slučaju reprezentativne demokratije to znači

„vladavina narodnih predstavnika“, ali „u skladu sa željama naroda“. To daje odgovor na

pitanje i ko vlada i u čije ime vlada.2 Da li je reć o većini naroda – što implicira većinska

demokratija ili što veći broj predstavnika različitih socijalnih grupa što je osnov konsensualne

demokratije. Nameće se logično pitanje ko čini narod. Kako napominje Robert Dal: „Možda u

čitavoj oblasti demokratske teorije i prakse nema komplikovanijeg ni upornijeg problema“.3

Izraz narod se koristi: narod kao svi, narod kao većina, narod kao niže klase, narod kao

organska nedeljiva celina, narod kao apsolutni većinski princip ili skup subjektiviziranih

pojedinaca – građana.4 Kako je to lepo rekao Ivor Dženings, narod ne može odlučivati dok

neko ne odluči ko čini narod.5

Demokratija određuje kako se bira vlast, kako se organizuje i vrši vlast i kako se

kontroliše i smenjuje vlast od strane građana (naroda) za građane (narod). Esencijalna ideja

demokratije je u tome da ljudi imaju pravo da odrede, odnosno odluče ko će njima vladati.6 U

tom smislu, građani stabilnih demokratija veruju u demokratiju i očekuju od svojih vlada da

ispune njihova očekivanja. Demokratija je forma vladavine u kojoj vladaju izabrani

predstavnici. To nije vladavina svih i po želji svih, već vladavina manjine izabrane od većine

1 Prema Sartori Đovani, (2001), Demokratija – šta je to?, CID Podgorica, str. 102. Pojam narod na grčkom je demos, latinski, populos, italijanski, popolo, francuski, peple, nemački, volk, engleski, people.2 Lajphard Arendt, (2003), Modeli demokratije, Službeni list SiCG, Beograd i CID Podgorica, str. 753 Dal Robert, (1999), Demokratija i njeni kritičari, CID Podgorica, str. 1894 Đovani Sartori, isto, str. 95 Ivor W. Jenings:„The people cannot decide until somebody decides who are the people“, prema, Sorensen George, (1998), Democracy and Democratization, Process and prospects in a Changing World, Westview Press, A Member of Perseus Books, L.L.C., str. 41 6 Sodaro Michael J., (2004), Comparative Politics, A Global Introduction, McGraw-Hill, New York, str. 162

1

da vlada i deluje i interesu svih građana, ili bar većine. Ako vladavina nije po zakonu i pravu,

onda to nije demokratija. Zato su za svaku demokratsku vladavinu od posebne važnosti

vladavina prava i konstitucionalizam. Vladavina prava je princip po kojem moć države mora

biti ograničena zakonom (pravom) tako da niko ne bude iznad zakona.7

Demokratija teži jednakoj participaciji svih građana po principu „jedan čovek – jedan

glas“. Demokratiji su potrebni aktivni građani i što veća njihova uključenost (inclusion)8 u

političkom (i javnom) životu društva, ali dobrovoljno a ne prisilom. Primoravanje i

prisiljavanje građana na političke aktivnosti je odlika nedemokratskih – autoritarnih i

totalitarnih poredaka. Najveći despotizam je kada morate da se izjasnite i da postupate po

zahtevima drugih. Autoritarizmi uče ljude da budu viđeni ali ne i da se čuju. Kako ističe

Hantington, „autoritarni režimi, po definiciji, drastično ograničavaju učestvovanje u politici“.9

Građani su jednaki ne samo po vrednosti svoga glasa, već pre svega, po ljudskim pravima i

slobodama.10 To su, Još od Džona Loka, osnovna ljudska prava; pravo na život, telo, slobodu i

imovinu, preko slobode govora i izražavanja i slobode štampe, verske slobode, sloboda

okupljanja i udruživanja, prava jednake zaštite pred zakonom, pravo fer sudskog procesa i

suđenja. Ova prava su univerzalna i neotuđiva. Za liberale najveći politički cilj je sloboda.

Vladina intervencija u društvu može biti legitimna samo sa ciljem da štiti život, slobodu i

imovinu građana, što znači obezbediti okvir za delovanje slobodnog tržišta. Drugi pridaju

prednost političkoj jednakosti građana. Džon Stjuart Mil je insistirao na participaciji i

jednakosti, ali se zalagao i za plural voting (pri čemu neki birači imaju više glasova od

ostalih), pre svega za obrazovanije slojeve društva. Sredina devetnaestog veka je obeležena

brojnim nejednakostima. On se, na primer, zalagao za jednakost polova.

Jedna od osnovnih distinkcija između demokratskih i nedemokratskih političkih

režima jeste postojanje izborne konkurencije i kompeticije (pojam competition obuhvata obe

ove dimenzije) i rasprostranjeno učešće građana u glasanju. Ova razlika se pre svega u

kompetitivnosti njihovih partijskih sistema. U analizi svakog političkog sistema stabilnost je

središnja veličina. Kako ističe Vučina Vasović, „stabilna demokratija je ona u kojoj je

sposobnost sistema dovoljna da odgovori na zahteve koji se pred njega postavljaju“.11 Rušenje

7 Michael J. Sodaro, Isto, str.1658 Michael J. Sodaro: „Uključenost znači da demokratska prava i slobode pripadaju svima (ili – postoje za sve). Ona se ne smeju poreći specifičnim elementima populacije kao što su žene ili manjinske grupe “, isto, str. 1659 Huntigton Samuel P., (2004), Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, Politička kultura - Zagreb i CID – Podgorica, str. 13510 Michael J. Sodaro: „Jednakost znači da demokratska prava i slobode moraju biti priznata svima na jednakom osnovu. Nijedna grupa u društvu nema manje demokratskih privilegija od drugih grupa.“, Isto, str. 16711 Vasović Vučina (2003), Lajphartova konsociaciona demokratija, predgovor knjige, Modeli demokratije, CID, Podgorica, str. 20

2

ili otvaranje Berlinskog zida koji simbolizuje raspad komunizma i kraj „hladnog rata“, kolaps

Sovjetskog Saveza i globalno širenje demokratije 90-ih, doveli su do nove demokratske

euforije. Fukujama je proglasio „kraj istorije“. To je fraza kojom opisuje krajnju tačku

ideološke evolucije čovečanstva kao univerzalizaciju zapadne - liberalne demokratije kao

konačne forme ljudske vladavine. Demokratija je poslednjih godina zabeležila veliki

napredak. Veliki broj zemalja se demokratizovano, veliki broj njih je u procesu

demokratizacije. Ova proces je zahvatio Afriku i mnoge jednopartijske sisteme u njoj,

Latinsku Ameriku i mnoge vojne diktature, kao i mnoge Azijske zemlje sa raznim oblicima

diktature. Nakon rušenja Berlinskog zida Istočna Evropa se oslobađa totalitarnih režima

zaključno sa Srbijom 2000., a poslednjih godina i Gruzija, Ukrajina i ostale zemlje Centralne

Azije. U ovim delovima sveta bile su podgrejane i velike nade i velika očekivanja. Staro je

pravilo da što manje očekujete – manje ćete se razočarati. Naročito je teško za kratko vreme

podići ekonomski standard i promeniti političku kulturu i navike ljudi. Jednostavno, nije

moguće da odete na spavanje kao komunista a da se probudite kao demokrata.

Demokratska teorija obuhvata pitanje šta demokratija jeste i šta bi trebala da bude, ali

je važno znati i praktična iskustva kako se bira i organizuje vlast i vlada u različitim državama

i društvima. Debate o demokratiji obuhvataju i jedno i drugo, imajući u vidu socijalni

kontekst i institucionalni okvir. Hantington je verovatno u pravu kada primećuje: „Temeljne i

opsežne rasprave o demokratiji u smislu normativne teorije su, bar u Americi, utihnule i

zamenjene nastojanjima da se razume priroda demokratskih institucija, odnosno kako one

deluju i koji razlozi dovode do njihovog nastanka i nestanka“.12 Poslednjih godina je

zabeležen trend „novog insitucionalizma“ kome nisu odoleli ni klasici demokratske političke

teorije poput Dala, Sartorija i Lajpharta. Za razumevanje demokratije važno je pratiti uticaj

obe dimenzije na političke partije i demokratiju; socijalno-kulturne i institucionalne. U

različitim zemljama demokratija zavisi od niza specifičnosti kao što su struktura političkih

institucija, politička kultura, socijalna struktura i socioekonomski kontekst. Među

demokratskim režimima naglašavaju se različite distinkcije: predsednički versus

parlamentarni sistem; većinski versus predstavnički izborni sistem; dvopartijski – višepartijski

sistem; disribucija moći među partijama; ekstremni multipartizam; većinski – konsensualni

model demokratije. Demokratija, kao i politika uopšte, traga za ravnotežom i merom,

odnosno, nivelisanjem i balansiranjem. Kao što Will Rogers vidi politiku: „On je rekao da

politika pomalo podseća na održavanje balansa prilikom ukrcavanja na brod.“ Kada se brod

12 Samuel Hantington, isto, str. 14

3

nagne levo, ti treba da se nagneš desno, kada se brod nagne desno, ti treba da se nagneš levo.13

Konstitucionalna demokratija traga za merom odnosa između konflikta i konsenzusa među

pojedincima i grupama u društvu. Po Huanu Linzu, demokratija je vladavina na određeni

vremenski period (pro tempore), sa regulisanim intervalima trajanja mandata, što je, između

ostalog, i brana od moguće zloupotrebe.14

Dvadeseti vek je pokazao kako se pojavljuju novi interesi, nove forme participacije,

uključivanje novih grupa i nova očekivanja od demokratije da transformiše proces, da

prepozna te izazove kako bi nastavila dalje. U njenom razvoju, upravo je impresivna bila

sposobnost adaptacije. Kako ističe Rasel Dalton: „Demokratski proces je kao i sve ljudske

aktivnosti nesavršen, ali njegova snaga leži u pretpostavci da su ljudi najbolji krojači (ili

sudije) svoje sudbine. Uspeh demokratije meri se učešćem javnosti u ovom procesu,

poštovanjem građanskih prava i reakcijom sistema na zahteve naroda. Kao što je Adlai

Stevenson jednom rekao, u demokratiji ljudi dobijaju onakvu vlast kakvu zaslužuju (bolju ili

lošiju)”.15 I pored empirijskih potvrda i teorijskih zaključaka ostaje najteže savladiva prepreka

poslenika u društvenim naukama da se razume i naročito da se predvidi ljudsko ponašanje.16

Sumirajući uvodne napomene o demokratiji možemo reći da demokratija

podrazumeva ili demokratiju čini: vladavina naroda; vladavina sa saglasnošću (pristankom)

onih nad kojima se vlada; vladavina većine koja poštuje prava manjine, ili vladavina manjine

izabrana od strane većine; garantovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda; slobodni i pošteni

izbori; jednakost pred zakonom; vladavina prava i fer sudski proces; ustavom ograničena

vladavina (konstitucionalizam); socijalni, ekonomski i politički pluralizam, kao i vrednosti

tolerancije, pragmatizma, saradnje i kompromisa.

13 Prema, Dalton Russel J., Citizen Politics, Public Opinion and Political Parties in Advanced Industrial Democracies, str. XIII14 Juan J. Linz: „Demokratija je po definiciji vladavina na određeni vremenski period (pro tempore), vladavina u kojoj birači u redovnim intervalima mogu učiniti odgovornim one koji vladaju i nametnuti promene. Maksimalna vremenska granica za svaku vlast između izbora je verovatno najveća garancija protiv svemoći i zloupotrebe vlasti, poslednja nada za one koji su u poziciji manjine“, Linz Juan J., (1994), Presidential or Parliamentary Democracy: Does It Make a Difference?, u The Failure of Presidential Democracy, Linz Huan J., Artuto Valenzuela, Ed.(1994), (Volume 1), The John Hopkins Universisty Press, Baltimore and London, str. 16-17 15 Russel Dalton, isto, str. 216 Russel Dalton: “Kao društveni naučnici suočavamo se sa najkompleksnijim problemom prirode: razumeti i predvideti ljudsko ponašanje”, isto, str. 2

4

Antička i klasična tradicija demokratije

Od kada postoji ljudsko društvo, beleže se traganja za najboljim i/li najoptimalnijim

oblicima organizovanja i uređivanja ljudskog života u političkoj zajednici. Uprkos mnogim

kontroverzama koje se vezuju za njen pojam, demokratija je jedan od najoptimalnijih i

najosmišljenijih načina organizovanja političke zajednice, bar za sada i do sada. Iako pojam

potiče od antičke Grčke, mudri ljudi su još mnogo ranije tragali za važnim pravilima koja bi

sadržala ono najbitnije za život zajednice, jer nije nimalo lako uskladiti različite interese,

vrednosti i uverenja. Kao da je politika oduvek u nekoj vrsti konflikta sa etičkim principima.

Sa druge strane, svaki demokratski poredak zahteva bar minimum etičnosti. Do velikih i

plemenitih ideja o pravilima dobrog života nije lako doći, a još teže ih je ostvariti. Vojislav

Stanovčić, to sažima kada piše: "za to je potrebna vera, svest o njihovoj ljudskosti i

ispravnosti, moralna opredeljenost i istrajnost, odgovarajuće znanje, volja (individualna i

politička), a kao prepreke stoje vlastoljublje, srebroljublje, gramzivost, ignorancija, zavist,

mržnja, osvetoljubivost, jednostavno ljudska priroda i splet okolnosti koje neke crte podstiču,

a neke druge prigušuju ili onemogućavaju".17 Temeljnim pitanjima zajedničkog života bavili

su se mudri ljudi, više osnivača religija i mnogi državnici. Tražeći da važna pravila sadrže

ono najbitnije, mnogi su se, kako ističe Stanovčić, u takvom traženju približili zaključku da bi

se svi odnosi među ljudima mogli na ljudski način regulisati na poznatom načelu: "ne čini

drugima ono što ne želiš da tebi drugi učine".18 Ono što je Konfučije nazvao "zlatno pravilo",

on je sažeo u jednu reč "reciprocitet", a Sveti Sava u jednu reč "ljudskost".19 Ove ideje su, da

se podsetimo, do nas dopirale i preko Kantovog "kategoričkog imperativa". Poznavanje

načela nije garancija da će ga se pridržavati onaj ko je to pravilo naučio, zato kada mu je neki

hvalisavi i ambiciozni student isticao kako on zna "zlatno pravilo", Konfučije je odgovorio:

"Ti znaš pravilo, ali nemaš snage da ga se pridržavaš".20 Neminovnost i nužnost zajedničkog

života ljudi u zajednicama, kao individualnog i društvenog bića, zahteva da se pronalaze,

17 Stanovčić Vojislav, (1999), Političke ideje i religija I i II, Čigoja štampa, Beograd, str. 1518 Vojislav Stanovčić:"Kao što znamo, to je hrišćansko načelo iz Isusove Propovdi na gori: "Sve što hoćete da čine ljudi vama, činite i vi njima". Ne bi ispunili i onu poruku sv. Pavla "podajte svakome ono što ste dužni", ako ne bi odali priznanje onima koji su do potpuno istog načela došli oko pet vekova ranije: To su bili Buda (oko 563-483.pre Hrista) i Konfučije (551-479. pre Hrista) koji je to načelo nazvao "zlatnim pravilom"., Isto, str. 1519 Vojislav Stanovčić: "Sveti Sava (Rastko Nemanjić, oko 1174-1235) je i sam radeći ustav za dva manastira, te na prevodu i izradi zakonopravila (nomokanonia) detaljno proučio crkvene i državne zakone, te suštinu pomenute norme, jevanđeoske zapovesti, zlatnog pravila, takođe sažeo u jednu reč: ljudskost", Isto, str. 1620 Vojislav Stanovčić, Isto, str. 16

5

izgrađuju i kultivišu oblici tog života što predstavlja "suštinu političkog".21 Čovek želi da živi

unutar uređenih odnosa. Prema Stanovčiću, radi se o "usađenoj potrebi za poretkom, odnosno

"zakonitošću" – nomizmom, u smislu postojanja pravila koja daju smisao, unose red i

omogućavaju predvidljivost i očekivanje određenih efekata".22 Reč je o poretku u odnosu na

stanje anomije i neporetka. Poštovanje pravila i procedura, odnosno vladavina prava je važna

osnova demokratije. Demokratiju su posebno zadužila nekoliko izvora, koja dolaze u različito

vreme i iz različitih delova sveta. To su grčki polis, rimska republika, britanski

parlamentarizam i američki ustav 1787. (konstitucionalizam).

Pojam i suština demokratije u antičkoj Grčkoj ima malo toga zajedničkog sa

današnjim poimanjem i iskustvom. Nalazimo je kod najranijih tipologija političkih režima;

monarhija – tiranija, aristokratija – oligarhija, i demokratija – ohlokratija. Atinska demokratija

je ostala neiscrpan izvor inspiracije mnogim teoretičarima i državnicima. U praktičnoj politici

njeno ovaploćenje je nađeno u liku Perikla. Među antičkim filozofima kao da su preovlađivali

njeni kritičari u odnosu na one koji su je hvalili. Robert Dal govori o tri demokratska

preobražaja. Prvi je grad – država, drugi, država – nacija, i treći, uspostavljanje demokratije u

nedemokratskim zemljama. Danas se javlja mogućnost postojanja širih i sveobuhvatnijih

nadnacionalnih političkih asocijacija (EU). Potrebno je razjasniti razliku između direktne (ili

neposredne) i reprezentativne (ili posredne, odnosno, predstavničke) demokratije. U direktnoj

demokratiji svi građani, bez posrednika u vidu izabranih ili postavljenih zvaničnika, mogu

učestvovati u donošenju javnih odluka. Osnovna ideja je da ono što se tiče svih treba da bude

i odlučeno od strane svih. Ovakav način donošenja političkih odluka moguć je samo u malim

zajednicama. Paradigma (model, uzor) direktne demokratije je bio i ostao antički polis. Za

jedne to je grad – država, za druge, to je „grad bez države“,23 ili čak, to je bila demokratija bez

države. Takve zajednice brojale su nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada ljudi, pri

čemu je bilo moguće okupljanje na trgu (agori) radi postizanja zajedničkih dogovora i

donošenja političkih odluka. Rekli smo da u direktnoj demokratiji učestvuju svi građani. Da

pojasnimo, nisu učestvovali svi, niti su svi imali status građanina. Drugim rečima, svi građani

su bili jednaki, ali nisu svi bili građani. Etimološki, u demokratiji kao vladavini naroda, u

okviru „naroda“ samo je ograničeni segment, to jest, određeni broj lica imao pravo na učešće

u vladavini. Skup punopravnih građana u ovom smislu činio je demos. Izvan toga (izvan

21 Vojislav Stanovčić: "Zato je, po našem mišljenju, suština "političkog" - traženje modaliteta zajedničkog života, a to znači i ustanova, obrazaca, "boljih" ili "najboljih oblika" i niza elemenata koji se tiču zajednica, regulisanja odnosa u njima, položaja onih koji dominiraju ili upravljaju, očuvanja integriteta i usmeravanja zajednica ka postizanju određenih ciljeva", Vlast i sloboda, str. 5422 Vojislav Stanovčić, Isto, str, 8923 Đovani Sartori, Demokratija - šta je to?, str., 181

6

zidina grada) ostala je većina; žene, deca, stranci i robovi, svi oni koji nisu imali status

građanina. Od tada pa skoro do današnjih dana provejava jedna struja mišljenja da su samo

neki ljudi kvalifikovani za vladavinu. Izdvajamo dve ideje koje su relevantne za našu temu.

Prvo, od tada do danas za demokratsku teoriju i praksu veoma je važan princip građanstva, i

drugo, povezano sa prvim, od prvih svojih dana demokratija se suočavala i suočava sa

problemima isključivanja i uključivanja ljudi u donošenju političkih odluka. Sve dok

konačno, tek u drugoj polovini dvadesetog veka biračko pravo nije postalo univerzalno. Čak i

posle toga, danas, otvaraju se i ostaju otvorena pitanja građanskih i političkih prava, apatrida

(ljudi bez državljanstva), emigranata, izbeglica i raseljenih lica. Kako ističe Robert Dal: „Od

klasične Grčke do modernih vremena neki su ljudi neizostavno isključivani kao

nekvalifikovani, i sve do dvadesetog veka, kada su i žene dobile pravo glasa, broj onih koji su

isključeni, prevazilazio je, kao što je to bio slučaj u Atini, u znatnoj meri broj onih koji su bili

uključeni“.24 Čak i na vrhuncu atinske demokratije, broj građana ili demos, nije obuhvatao

više od neznatne manjine uglavnom muških odraslih atinjana. Stari grci su bili uvereni da je

prava mera demokratije da nužno obuhvata mali broj od nekoliko hiljada do nekoliko desetina

hiljada ljudi. Od antičke Grčke i Rima, pa sve do XVIII veka, inspirisana ovim iskustvom, u

političkoj teoriji je preovlađivala pretpostavka da je demokratija podobna samo za male

države. Do drugog demokratskog preobražaja, da se poslužimo Dalovim pristupom, došlo je

kada je grad-državu, zamenila nacionalna država. Od grada do države, demokratija je menjala

granice i mogućnosti „kao jedinstven sistem donošenja kolektivnih obavezujućih odluka“.25

Dakle, moderna demokratija je demokratija nacionalne države.26

Iako Robert Dal s pravom ističe da u teoriji demokratije nemamo grčki ekvivalent

Lokove Druge rasprave o vladi ili Rusoovog Društvenog ugovora, možda preteruje kada kaže

da su svi grčki filozofi bili kritičari demokratije.27 Njihovi intelektualni dometi su bili i ostali

večna inspiracija i za modernu političku teoriju. Počev od ideje pravde, kao središne etičke

kategorije, do večnog ideala jednakosti, jednakom pravu svih građana da govore na skupštini

na kojoj se donose odluke (isogoria) i o jednakosti pred zakonom (isonomia). Da podsetimo i

na Platonovu autokorekciju, od „vladavine najmudrijih“ (filozofa) u Državi do „vladavine

zakona“ u Zakonima, ili Aristotelovih mešovitih (umerenih) režima. Kada je reč o antičkim

24 Robert Dal, Demokratija i njeni kriričari, str. 6025 Robert Dal, Isto, str. 6126 Samuel P. Huntigton: „Moderna demokratija nije prosto demokratija sela, plemena ili grada-države; to je demokratija nacionalne države i njena pojava u vezi je sa njenim razvojem“, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, str. 19. Napomena: Nacionalna država nije istošto i mononaconalna država, već izraz koji se koristi za države zapadnih demokratija.27 Robert Dal, isto, str. 70

7

dometima i izvorima demokratije, bitno da naglasimo nekoliko stvari. Prvo, status građana u

antičkoj Grčkoj bio je više ekskluzivan (isključujući) nego inkluzivan, drugo, smatra se da

antička politička misao, kao ni polis, nije poznavala ideju individualne slobode. Sloboda je

bila atribut pripadništva gradu. O tome slikovito govori Bendžamin Konstan kada poredi

slobodu kod starih sa slobodom kod modernih naroda28; treće, nije bila poznata ideja

federalizma; i četvrto, za našu temu i najvažnije, antička Grčka nije poznavala princip

političke reprezentacije, odnosno predstavništva. Kao slikovito kaže Sartori, „pojam

demokratije antičkog doba prestaje tamo gde prestaje demokratija direktnog tipa“.29 Drugi,

veoma važan izvor demokratije oslonjen na antičku Grčku jeste republikanska tradicija (res-

publica, opšte dobro), koja potiče više iz Rima i italijanskih srednjovekovnih gradova i

renesanse. Grčku inspiraciju republikanske tradicije najbolje sublimira Robert Dal sledećim

rečima: „čovek je po prirodi društvena i politička životinja; da bi ostvarili sve svoje

potencijale ljudska bića moraju živeti jedni sa drugima u političkoj zajednici; dobar čovek

mora biti i dobar građanin; dobra državna zajednica je asocijacija koju čine dobri građani;

dobar građanin poseduje kvalitete građanske vrline; vrlina je preduslov stremljenja ka dobru

svih kad je reč o javnim poslovima; dobro državno uređenje, prema tome, jeste ono koje ne

samo što održava već i unapređuje vrlinu svojih građana“.30 Poznato je da su već u Rimu

održavane skupštine radi izbora funkcionera države i donošenja zakona. U republikanskoj

tradiciji stvar se pomera od prvobitne uloge naroda da vlada, ka tome da je njegova uloga da

bira vođe koje će biti u stanju da vladaju državnom zajednicom.31 Uvećana i složena politička

zajednica nakon polisa otvorila je nova pitanja i postavila određene probleme pred

demokratijom da iznalazi rešenja. Kako se u jednom složenijem društvu različiti pojedinačni i

drugi interesi mogu uravnoteživati i predstaviti? Različiti interesi neminovno dovode do

konflikta koje je potrebno razrešavati. Kako naći meru između pojedinačnog i opšteg dobra i

kako se oblikuje opšte dobro? Teorema Keneta Arrow-a govori o (ne)mogućnosti agregiranja

individualnih preferenci.32 Deo odgovora trebalo je pronaći u institucijama predstavničke

vladavine (demokratije). Njihovo poreklo se može nalaziti u XVII veku u Engleskoj. Kada

narod u jednoj složenoj zajednici ne može sam da vlada, niko ne može vladati bez pristanka 28 Bendžamin Konstan, The Liberty of the Ancients compared whith that of the Modern, u Political Writtings (ed. B. Fontana), Cambridge: Cambridge Univercity Press, ili, O slobodi starih u poređenju sa slobodom modernih naroda, Republika br. 262/ 2001, str. 2 od 11; o ovome smo detaljnije pisali u: Orlović Slaviša, (2007), Različita shvatanja slobode u savremenoj političkoj teoriji, (str. 111-136), Godišnjak Fakulteta političkih nauka, Univerzitet u Beogradu - Fakultet političkih nauka29 Đovani Sartori, isto, str. 15830 Robert Dal, isto, str. 8431 Robert Isto, str. 8532 Arow J. Kenneth (1951/1963), Social Choice and Individual Values, Second Edition, Yale University Press, New Haven & London

8

onih nad kojima se vlada. Ovu ideju nalazimo u Drugoj raspravi o vladi Džona Loka. Radi se

o tome da većina, naročito kada su u pitanju porezi, mora da izrazi svoj pristanak: „Istina je

da vlade ne mogu da se održe bez velikog troška i da je prikladno da svako ko uživa svoj deo

zaštite treba da plati od svog imetka svoj udeo radi njenog održavanja. Ali to mora da bude sa

njegovom vlastitom saglasnošću, tj. sa saglasnošću većine, koju daje ili ona sama ili njeni

predstavnici koje je izabrala“33. Na samom početku uvođenja principa političke reprezentacije

utvrđeno je pravilo – „nema oporezivanja bez predstavljanja“ (No taxation without

representation). Promena se ogledala u tome što su predstavnici građana zamenili skupštinu

svih građana u antičkoj Grčkoj. Po Dalu, „kada je jednom predstavništvo prihvaćeno kao

rešenje, prepreke u pogledu veličine demokratske jedinice koje su stvorile skupštine u gradu-

državi, bile su uklonjene“.34 To znači, da za predstavničku demokratiju, ni veličina zemlje, ni

broj stanovnika, nisu više predstavljali prepreku. U odnosu na relativno homogenu populaciju

građana u polisu, ujedinjenih zajedničkom privrženošću gradu, jeziku, mitovima, bogovima -

struktura modernih društava je raznovrsnija; od lokalnih i regionalnih lojalnosti, preko

etničkih i rasnih identiteta, religijskih, ideoloških i drugih razlika, socijalnih statusa do

sistema vrednosti i stilova života. Time je demokratija učinjena mogućom i za velike države

sa velikom teritorijom. Neminovnost reprezentativne demokratije od polisa do megapolisa

najbolje je iskazao Džon Stjuart Mil u Razmatranjima o predstavničkoj vladi. Idealno najbolji

oblik vladavine je ona u kojoj učestvuje čitav narod, „no budući da ne mogu svi u zajednici

koja premašuje veličinu nekog malog grada, osobno sudjelovati, osim u neznatnom delu

javnih poslova, proizilazi da idealan tip savršene vladavine mora biti predstavnički“.35

Direktna demokratija nije u potpunosti završila sa polisom. Ona je svoje okrepljenje pronašla

u Društvenom ugovoru Žan Žaka Rusoa. Ruso je bio protiv reprezentacije (predstavništva).

Po njemu bi građani trebali biti direktno uključeni u donošenje zakona, jer, kako kaže,

Englezi veruju da su slobodni kada biraju predstavnike u parlamentu. Iako su slobodni u tom

trenutku, nakon izbora predstavnika oni su opet robovi. Za Rusoa, sloboda zahteva direktnu

participaciju i direktnu demokratiju. Jedno od važnih pitanja u demokratiji i za demokratiju je

da li se između izbora odluke donose (samo) od političara ili i od građana. Inspirisan

iskustvom Ženeve, čiji je bio građanin, Ruso zauzima stanovište da je predstavljanje

nedopustivo, da je suverenost nedeljiva i insistira na „opštoj volji“, za koju se ne zna da li je

to volja svih i kako se ona iskazuje. Ruso piše: „Suverenitet ne može imati predstavnike, iz

33 Džon Lok, (1978), Dve rasprave o vladi, NIP Mladost, Beograd, knjiga 1. i 2., glava XI, paragraf 140, str. 8134 Robert Dal, isto, str. 30335 Džon Stjuart Mil, (1989), Razmatranja o predstavničkoj vladi, u: Izabrani politički spisi (drugi svezak), Informator, Zagreb, FPN, str. 42

9

istog onog razloga iz koga ne može ni da se otuđi; on se u svojoj bitnosti nalazi u opštoj volji,

a opštu volju ne može niko zamisliti: ona je ili ona sama, ili druga; sredine nema. Narodni

poslanici, dakle, nisu niti mogu biti predstavnici naroda, oni su samo njegovi komisionari; oni

ne mogu donositi nikakve definitivne odluke. Engleski narod misli da je slobodan, ali se ljuto

vara; on je slobodan samo za vreme izbora članova parlamenta: čim su oni izabrani, on je

rob, on nije ništa. Način na koji on iskorišćuje svoju slobodu za vreme njenog kratkog trajanja

pokazuje da on zaslužuje da je izgubi“.36 Govoreći savremenim jezikom, da li „opšta volja“

podrazumeva ili zapostavlja iskazivanje individualnih preferenci svih građana. Najbolji

odgovor Rusou stiže od Bendžmina Konstana. U Principima politike, Konstan piše kako se

Društveni ugovor često navodi kao prilog slobodi, iako je njegova „greška“, previđajući istinu

„napravila najstrašnije pomoćno sredstvo svakovrsnog despotizma“.37 Konstan smatra da svi

udruženi članovi „ne stiču ista prava koja ustupaju; ne dobijaju svi ekvivalent onoga što

gube“, a rezultat može biti uspostavljanje sile koja će im uzeti ono što imaju.38 Ovde je

neophodno naglasiti nekoliko tačaka rastakanja, kako u demokratskoj (političkoj) teoriji, tako

i u onome što je potvrdila politička istorija. S jedne strane, osim Švajcarske, kojom je Ruso

bio inspirisan, referenduma i građanskih inicijativa (prikupljanja potpisa), danas je direktna

demokratija retkost iako joj se s vremena na vreme posvećuju rasprave, naročito kada su

naglašenije tendencije ka većoj participaciji građana. Drugo, Ruso je bio jedan od inspiratora

Francuske revolucije (1789), dok je na drugoj strani Lokovo delo koincidiralo sa Slavnom

revolucijom u Engleskoj (1688). Na jednoj strani reč je o direktnoj, na drugoj strani o

predstavničkoj demokratiji. Neposredno sa tim povezano je i pitanje ko je izvor suvereniteta –

narod (kolektivitet) ili građanin (individua) sa svojim pravima. To raskršće je u mnogome

odredilo i sadržaj političkih ideologija za čije se rodno mesto uzima Francuska revolucija.

Pojavom različitih interesa, grupa, frakcija i pristupa vodili su konfliktima. U odnosu

na prethodni period, konflikt i kompeticija postali su nešto normalno, neizbežno, ili čak i

poželjno. Različite grupe sa srodnim interesima i uverenjima, oblikovale su se u formi

političkih partija sa ciljem da zadobiju poverenje građana (naroda) na izborima kako vodili ili

obavljali javne poslove. Uspostavljanje principa političke reprezentacije, najneposrednije je

vezano za instituciju parlamenta, odnosno, izabranih narodnih predstavnika, kao i političkih

partija koje pripremaju i sprovode taj izbor. Kolevka parlamentarizma je Velika Britanija iako

36 Žan-Žak Ruso, (1993), Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, str. 9537 Bendžamin Konstan (2000), Politički principi i drugi spisi, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, str. 1738 Konstan: „Narod, kaže Ruso, suveren je u jednom pogledu, a podanik u drugom, ali u praksi, ta dva pogleda se menjaju. Lako je vlasti da guši narod kao podanika, da bi ga prisilila da ispolji kao suveren volju koju mu ta vlast pripisuje“, isto, str. 18

10

sam reč ima francusko poreklo. Globalizacija se istovremeno uzima i kao rasprostiranje i

širenje demokratije, ali i kao kriza demokratije. Usled procesa globalizacije, demokratija se

globalizuje, ali se u dedemokratizuje. Nesumnjivo je da su promene u srednjoj i istočnoj

Evropi i otvaranje Kine promenili bilans ove debate. Napredak liberalne demokratije u XX

veku je impresivan. Ovi procesi koji su se simultano odvijali sa globalizacojom i čine jedno

njeno krilo ili lice, a doprineli su univerzalizaciji individualizma, ljudskih prava i sloboda i

demokratije.

Demokratija u međuodnosu čoveka i vlasti

Odnos čoveka i vlasti je u osnovi odnos poretka i slobode. Demokratska politička

teorija u širem smislu, tragala je sa jedne strane, za najboljim političkim oblikom (ili najmanje

lošim), imajuću u vidu način izbora i oblikovanja ili organizacije vlasti u političkoj zajednici.

Sa druge strane, tragala je za načinima kontrole i ograničavanja vlasti. Te linije razvoja se

mogu pratiti od teorije i prakse antičke Grčke, preko prirodno- pravnih teorija, sve do

rasprava o konstitucionalizmu i pravnoj državi. Na jednoj strani se izdvajala vlast na drugoj

pitanje čovekovih sloboda i prava, odnosno, na jednoj strani država, na drugoj strani društvo.

Problem je u tome što je napredovanje ideje o slobodi simultano praćeno usavršavanjem

tehnika vladanja i manipulisanja ljudima. Ta rasprava, naime, traga za pravom merom između

načela autoriteta i načela slobode. Istražujući dvostranost ovih složenih odnosa koji

karakterišu vekovne ljudske borbe i patnje, ali i zanose i stremljenja, posebno se ispituju dva

oprečna pristupa i njihove različite racionalizacije: prvi, koji polazi od stava da je država

(vlast) sve, a pojedinac ništa i čija je politička posledica da se "država tovila, a narod mršao";

i drugi, koji čoveku obezbeđuje takav položaj, prava i slobode da se može govoriti o „poretku

slobode“. Osnovnu temu ovog odnosa, Vojislav Stanovčić razmatra u knjizi Vlast i sloboda

usredsređujući se na neke ključne kategorije u istorijsko-razvojnoj i uporedno-političkoj

analizi ideja i institucija. Služeći se takvim postupkom autor nastoji i uspeva da pokaže da su

vekovna politička iskustva sa raznim tipovima autoritarnih poredaka i sve sofisticiranijim

načinima na koje je vlast uspevala da se nametne pojedincu, kao i politička teorija koja je

analizirajući ta iskustva davala odgovore univerzalnog značenja, proizveli ideju

konstitucionalne vlasti, kao jedinog garanta relativne ravnoteže slobode i poretka. Pokazujući

na nizu primera da su ljudi u istoriji često zapadali u euforično slavljenje "konačnog

oslobođenja" i zavedeni velikim idejama pravde, istine, jednakosti, slobode i demokratije,

podarivali bezgranično poverenje vođama i "oslobodiocima", autor stalno upućuje na

11

neophodnu dozu skepse i opreza, čiji je izraz i njegovo uverenje da su institucionalizacija

moći, ograničenje vlasti i vladavina prava neophodne pretpostavke slobode. Jedna tradicija

(struja) političko-pravnih mislilaca naglasak je stavljala na poredak, autoritet, red, disciplinu,

jednoobraznost, a druga, na slobodu, asocijacije, pluralizam, savest, individualni izbor,

alternative, opcije, ograničavanje vlasti, uslovnu poslušnost autoritetima. Ovim tradicijama

odgovaraju adekvatni politički oblici i to; prvoj - despotizam, dominacija, autoritarizam,

diktatura, apsolutizam, totalitarizam i dr., a drugoj, liberalno-demokratski poreci. U gotovo

svakoj epohi možemo naći parove značajnih mislilaca koji pripadaju jednoj ili drugoj struji

mišljenja: Platon-Aristotel; Hobs-Lok; Hegel-Kant. Na jednosj strani su „apostoli reda“, a na

drugoj „apostoli slobode i demokratije“. Sruja koja stavlja naglasak na slobodi, ne negira

potrebu za autoritetom, "ali ga je nastojala konstituisati na demokratskim osnovama uz učešće

ili pristanak onih nad kojima on ima uticaj ili vlada".39 Teorijsko razdvajanje društva od

države koje se vezuje za teorije društvenog ugovora (od XVI veka naovamo), nastojalo se

stvoriti jedno autonomno polje čovekovog delovanja, relativno nezavisno od nosilaca vlasti.

Od takvih premisa su polazili Lok u XVII veku i Monteskje u XVIII veku. Jer, bez

autonomije društva u odnosu na državu, čovek sam naspram države ne može izboriti svoje

slobode niti zaštititi svoju ličnost.

Veliki i važan doprinos demokratiji dale su demokratske revolucije: Holandska, dve

Engleske, i naročito Američka i Francuska revolucija. Revolucije u Americi i Francuskoj bile

vrlo slične, po inspiraciji ali i različite po svom ishodu, odnosno usled načina ustavnog

uobličavanja i konstitucionalizacije, odnosno, nastojanja da se neka od polaznih načela

uobliče u trajne političke i pravne ustanove, i pre svega ustav. Američka revolucija svoj

adekvatan izraz imala je u Deklaraciji nezavisnosti iz 1776. godine, a Francuska revolucija u

Deklaraciji o pravima čoveka i gradjanina iz 1789. godine. Od ovih revolucija, "prava i

slobode postaju jedan od kriterijuma za ocenu i kvalifikaciju političkih režima".40 Među

najvažnijim doprinosima ovih revolucija navode se odgovorna i ograničena predstavnička

republikanska vlada, vladavina prava, odobravanje i stroga kontrola državnih finansija, podela

vlasti, sudska kontrola uprave, nezavisno sudstvo, u nekim državama federalizam i dr. Ove

dve revolucije su pokazale koliki je značaj institucionalizacije i konstitucionalizacije vlasti. O

konstitucionalizmu, Vojislav Stanovčić govori, kao o "obliku i sredstvu organizovanja,

regulisanja i ograničavanja vlasti, ali i kao sredstvu (pre)raspodele društvene moći i pravnog

sankcionisanja (od prvih "ustava" do danas) te preraspodele".41 Dok se, pod 39 Vojislav Stanovčić, (2003), Vlast i sloboda, Udruženje za političke nauke i Čigoja štampa, Beograd, str. 11340 Vojislav Stanovčić, isto, str. 17841 Vojislav Stanovčić, Isto, str. 216

12

institucionalizacijom, podrazumeva zamena lične vlasti odgovarajućim ustanovama i pravnim

poretkom. Kako rezimira autor, "ovaj aspekt podrazumeva jedan od možda, istorijski gledano,

najvažnijih transfera ili tranzicija vlasti - tranziciju, pretvaranje lične vlasti u instituciju".42

Sistem normi koji pretenduje da se zove pravo, ne sme raskinuti sa kategorijom pravde. To

znači, vladavina prava obuhvata i meta-pravna načela, sistem predvidljivih pravila koja

suzbijaju svaku mogućnost diskrecionosti i arbitrernosti, pri čemu je dozvoljeno sve što nije

usled nekog posebnog razloga zabranjeno. Na taj način se zadovoljava jedna, u čoveku

duboko usađena potreba za poretkom i izvesnošću – nomičnošću, za razliku od anomije, koja

nije samo stanje bezakonja već i iskvarenosti poretka. Ova pravna pravila daju smisao, unose

red i omogućavaju predvidljivost i očekivanje određenih efekata. U odnosu na poretke u

kojima je čovek prinuđen da pribegava "ketmanu", "što vodi srozavanju moralnih vrednosti i

izobličavanju ljudskih karaktera",43 neophodno je da čovek ima hrabrosti služiti se sopstvenim

razumom. To je davna poruka Horacija i dva veka kasnije Kanta; "Sapere aude"! Ovo je,

zaključuje autor, inspirisalo Montenja na uput da "o stvarima valja suditi putem razuma, a ne

po glasu svetine".

Savremene teorije demokratije

Prema Karlu Fridrihu, utvrđivanje značenja i značaja pojma demokratije nije lak

zadatak "jer je demokratija verovatno najkontroverznija reč koja se koristi u savremenim

političkim diskusijama".44 Za Arenda Lajpharta, "demokratija je pojam koji gotovo da se opire

definiciji".45 Suština demokratije krije se u participaciji, kompeticiji i konkurenciji prilikom

izbora političkih predstavnika ali i njihovoj odgovornosti pred onima koji su ih izabrali.

Imajući u vidu ove napomene, pitanjem demokratije u ovom kontekstu bavićemo se u

korelaciji kompeticije, konflikta i konsenzusa.

U teoriji demokratije povremeno provejava ideja „odabranih upravljača“. Platon je

mislio na najmudrije - filozofe. Kriterijum za odabrane može biti znanje, moralne

sposobnosti, kompetitivnost upravljača, tehničko ili instrumentalno znanje, bogatstvo, nasleđe

i sl. Elitistička teorija je naglasila razliku između onih koji vladaju i onih kojima se vlada

(leaders and followers). Kako je kriterijum za pripadanje eliti uvek uspeh, on može dolaziti iz

institucionalne pozicije, porekla, poseda (imovine), ličnih svojstava. Dubok trag u elitističkoj

42 Isto, str. 21843 Isto, str. 30444 Karl Joakim Fridrih, (1996), Konstitucionalizam, ograničavanje i kontrola vlasti, CID, Podgorica, str. 6045 Arend Lajphart, (1992), Demokracija u pluralnim društvima, Globus, Nakladni zavod, Školska knjiga, Zagreb, str. 13

13

teoriji ostavili su italijanski elitisti; Geatano Moska, poznat po „političkoj klasi“ i „političkoj

formuli“ organizovane manjine i neorganizovane većine; Vilferdo Pareto poznat po tvrdni da

postoji „cirkulacija elita“ (regrutovanje, mobilnost i smenjivanje) i Robert Mihels poznat po

„gvozdenom zakonu oligarhije“, po kojem svaka organizacija ima oligarhijsko ustrojstvo.

Džom Plamenac u svojoj knjizi Demokratija i iluzija misleći na njih, govori o „Italijanskom

ataku“ na demokratiju. Po Plamencu, postojanje političkog vođstva ne mora da znači

nedemokratičnost jer „demokratija je forma vladavine i svaka vladavina podrazumeva

vođstvo“.46 Vođe i vođstvo mogu biti demokratski izabrani i moraju biti odgovorni. Elitističke

i egalitarističke koncepcije o društvu su u stalnom sukobu. Sartori smatra da su Moska,

Pareto, Mihels i njihovi sledbenici verovatno pogrešili jer jedna grupa vladara ne prevladava

redovno. Po njemu, „struktura vlasti demokratije je difuzna i karakteriostično poli-arhijska“.47

Pri čemu, više elita međusobno konkurišu i uzajamno se kontrolišu. Između elite i mase

postoje intermedijarne grupe koje uravnotežuju moć. U demokratiji se odlučuje o izboru

osoba od kojih se traži da odluče i donose odluke. Reč je o „kompetitivnom elitizmu“ –

takmičenju različitih elita za glasove i poverenje građana (naroda). Ova teorija se pripisuje

Jošefu Šumpeteru. Jedan broj teoretičara (Sartori, Hantington, Sorensen) često se poziva na

Jozefa Šumpetera, u tumečenju demokratije kao političke metode, odnosno, mehanizma

izbora političkog vođstva. Jozef Šumpeter, koji je po Đovaniju Sartoriju "otac takmičarske

demokratije", daje jedno u suštini proceduralno određenje demokratije: "demokratska je

metoda ono institucionalno uređenje dolaženja do političkih odluka u kojem pojedinci

dobivaju ovlast da odlučuju konkurentskom borbom za pridobivanje glasova u narodu".48

Građanima je data mogućnost da biraju između rivalskih političkih lidera i vođstava koji se

takmiče za njihove glasove. Političke partije pripremaju i omogućavaju takav izbor. Između

izbora odluke se donose od strane izabranih političara. Na sledećim izborima građani mogu

zameniti izabrane predstavnike, odnosno uskratiti im poverenje, kazniti ili nagraditi i zadržati

ih na vlasti. Ova mogućnost biranja predstavnika na izborima se često podvodi pod pojam

demokratije. Rodonačelnik ovakvog određenja je Jozef Šumpeter. Gotovo svaka definicija i

demokratije vrti se oko izbora (predstavnika). Analiza demokratije kao otvorenih, slobodnih i

poštenih (pravičnih) izbora je minimalna definicija. Semjuel Hantington upozorava da

„političke vođe mogu da budu izabrane demokratskim sredstvima a da ne poseduju stvarnu

46 John Plamenac, (1978), Democracy and Illusion (An examination of certain aspects of modern democratic theory), Longman London and New York, str. 5647 Šovani Sartori, isto, str, 15448 Jozef Šumpeter, (1998), Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Plato, Beograd, str. 298/99. Prevod kod Sartorija je:"demokratski metod je institucionalna mera kojom se stiže do političkih odluka, u okviru koje neke osobe dobijaju moć da odluče preko takmičarske borbe za narodni glas", Demokratija - šta je to?, str. 156

14

vlast. Oni jednostavno mogu biti produžena ruka ili marionete neke druge grupe. Ukoliko

najmoćniji kolektivni donosioci odluka nisu izabrani na izborima, politički sistem nije

demokratski“.49 I Samjuel Hantington smatra da je najvažniju modernu formulaciju tog

proceduralnog koncepta demokratije dao 1942. Jozef Šumpeter. On se nadovezuje na

Šumpetera u svom pristupu demokratiji: „Kao oblik vladavine, demokratija je određena

terminima koji se odnose na izvore autoriteta vlade, ciljevima kojima služi vlada i

procedurama konstituisanja vlade. Pošto nastaju problemi kada se demokratija definiše ili

terminima izvora autoriteta ili svrhama, u ovoj knjizi (knjiga Treći talas, S.O.) se koristi

proceduralna definicija. U drugim sistemima ljudi postaju vođe rođenjem, pomoću sudbine,

bogatstva, putem nasilja, kooptiranjem, učenjem, imenovanjem ili ispitivanjem. U demokratiji

vođe bira narod na izborima i to je njena osnovna procedura“.50

Smatrajući da je Šumpeterova definicija strogo proceduralna i da obuhvata

demokratiju u fazi njenog stvaranja a ne njenog delovanja, Sartori priziva u pomoć Fridrihov

princip "predviđenih (anticipirajućih) reakcija" koji govori o tome kako su oni koji su

kompeticijom izabrani, svakodnevno uslovljeni očekivanjima kakva će biti reakcija njihovih

birača na odluke koje oni donose. Demokratija, dakle, podrazumeva i odgovornost ali i to

kakav će biti odgovor izabranih i njihove odluke. Kombinujući Šumpetera i Fridriha, Sartori

određuje demokratiju kao "mehanizam koji proizvodi otvorenu poliarhiju čije takmičenje na

izborinom tržištu daje moć narodu, a posebno nameće obavezu davanja odgovora svojim

biračima".51 Vučina Vasović, očigledno ozaren klasicima demokratske teorije, naglašava kako

demokratija u mnogo čemu konvergira i preklapa se sa legitimnošću. Po njemu se demokratija

može odrediti "kao sistem u kojem postoje barem tri osnovne karakteristike: kompeticija

između pojedinih političkih subjekata i aspiranata na političke pozicije, participacija građana

u procesu političkog odlučivanja i odgovornost političke elite ili upravljača pred narodom

odnosno biračkim telom".52

Pluralistička društva pretpostavljaju postojanje različitih interesa, političkih razlika,

društvenih grupa i organizacija nezavisnih jedna od druge i od vladajuće strukture, a samim

tim i suprostavljanje i borbu tih grupa. Staro verovanje da građani mogu i treba da teže

opštem dobru pre nego zadovoljenju sopstvenih ciljeva postalo je mnogo manje održivo u

49 Huntigton Samuel P., (2004), Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, Politička kultura - Zagreb i CID – Podgorica, str. 1650 Huntigton Samuel P, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, str. 1351 Đovani Sartori, , Demokratija - šte je to?, str. 15752 Vučina Vasović, (2004), Legitimnost, država i civilno društvo, u: Između autoritarizma i demokratije (Srbija, Crna Gora, Hrvatska), knjiga II, Civilno društvo i politička kultura, CEDET, Beograd, str. 329

15

praksi, i čak, nemoguće, jer se "opšte dobro" rascepkalo na individualne i grupne interese.

Demokratija zato mora da odgovori na zahteve koji se pred njom postavljaju.

Robert Dal, jedan od rodonačelnika moderne demokratske teorije, naglašava da

odgovornost vlade treba da bude u skladu sa preferencama građana.53 Po njemu je politička

jednakost ključ demokratije. To zahteva da građani imaju mogućnost da formulišu svoje

preference, da izraze svoje preference ostalim građanima i vladi putem individualne i

kolektivne akcije, i da njihove preference imaju jednaku važnost i težinu. Osam Dalovih

kriterijuma se često podvode u tri osnovne kategorije: 1. Kompeticija između individua i

organizovanih grupa, pre svega političih partija za efektivnu poziciju u vlasti (vladi) u

regularnim vremenskim intervalima isključujući primenu sile i nasilja; 2. Politička

participacija, sa visokim nivoom učešća građana u izboru svojih predstavnika i lidera, pri

čemu se pretpostavljaju fer i pošteni izbori bez isključivanja pojedinaca i grupa iz tog procesa;

3. Građanske i političke slobode, od slobode izražavanja, štampe, udruživanja u cilju

političke kompeticije i participacije54. Koristeći Dalovu terminologiju, „da bi vlada mogla da,

u toku određenog vremenskog perioda, trajnije bude odgovorna prema zahtevima svojih

građana – kao politički jednakih subjekata – svi bi punopravni građani morali u celini imati

sledeće mogućnosti: 1. Da formulišu svoje zahteve 2. Da svoje zahteve iznesu pred sugrađane

i vladu putem individualnih ili kolektivnih akcija 3 Da njihovi zahtevi budu jednako

vrednovani od strane vlade, odnosno da se ne pravi nikakva diskriminacija s obzirom na

sadržaj zahteva ili izvor iz kojeg dolaze“.55 Vučina Vasović ovako navodi osam Dalovih

obeležja poliarhije: 1. Svaki član organizacije obavlja čin za koji pretpostavlja da je izraz

preference između datih alternativa, odnosno, glasanje; 2. Težina koja se pripisuje izboru

odnosno glasanju svake individue u procesu izražavanja volje je identična; 3. Alternativa sa

najvećim brojem glasova se deklariše kao pobednički izbor (sve u izbornom periodu); 4.

Svaki član koji presuđuje ponuđeni set alternativa može uneti svoju preferiranu alternativu

među one koje su već istaknute; 5. Svi pojedinci poseduju identičnu informaciju oko

alternativa (obe u predizbornom periodu); 6. Alternativa (lideri ili smerovi politike) s

najvećim brojem glasova potiskuje bilo koju alternativu s manje glasova; 7. Naređenja (the

orders) izabranih funkcionera (elected officials) treba da se sprovode; 8. Sve odluke u

međuizbornom periodu su subordinirane ili izvršene u odnosu na one koje su izražene u toku

53 Robert Dal: “Pretpostavljam da je ključna karakteristika demokratije trajno prisutna odgovornost vlade prema zahtevima svojih građana, koji se smatraju politički jednakim, Poliarhija, participacija i opozicija, str. 1054 Slično viđenje Dala prema, George Sorensen, Democracy and Democratization, Process and prospects in a Changing World, Westview Press, A Member of Perseus Books, L.L.C. 1998, str. 1355 George Sorensen, Isto, str. 12

16

izbora.56 Među teoretičarima demokratije ne postoji potpuna saglasnost ni oko definisanja a

naročito oko merenja demokratije. Ipak, za određivanje da li neka zemlja ispunjava

demokratske standarde ili ne većina autora polazi od osam Dalovih kriterijuma izloženih u

njegovoj Poliarhiji.57 U Knjizi Demokratija i njeni kritičari, Dal navodi sledeće institucije

poliarhije: „1. Biranje funkcionera. Kontrola nad odlukama vladajuće strukture u sferi politike

je po ustavu poverena izabranim funkcionerima; 2. Slobodni i pošteni izbori. Izabrani

funkcioneri se biraju na čestim i pošteno sprovedenim izborima u kojima je ponuda relativno

neuobičajena; 3. Opšte pravo glasa. Praktično svi odrasli imaju pravo učešća na izborima za

funcionere; 4. Pravo na kandidovanje na funkciju. Praktično svi odrasli imaju pravo da se

kandiduju za funkcije u vladajućoj strukturi, iako veći broj godina života može biti uslov koji

se ne traži kada je reč o biračkom pravu; 5. Sloboda izražavanja. Građani imaju pravo da

iznose svoja mišljenja o široko definisanim političkim pitanjima, bez opasnosti da budu

strogo kažnjeni, što uključuje i kritiku funkcionera vlade, režima, društveno-ekonomskog

uređenja i vladajuće ideologije; 6. Alternativne informacije. Građani imaju pravo da zahtevaju

alternativne izvore informacija. Osim toga, alternativni izvori informacija postoje i zaštićeni

su zakonom; 7. Autonomija udruživanja. Da bi ostvarili svoja raznovrsna prava, uključujući i

ona navedena gore, građani imaju i pravo da stvaraju relativno nezavisna udruženja ili

organizacije, uključujući nezavisne političke stranke i interesne grupe“.58 Kasnije dodaje, da

bi se državama upravljalo demokratski: 1. vojska i policija moraju biti podvrgnute civilnoj

kontroli i 2. Civili koji ih kontrolišu moraju i sami biti podvrgnuti demokratskom procesu.59 U

knjizi O demokratiji (On Democracy),60 po Dalu, demokratije omogućuje: 1. djelotvornu

participaciju 2. Jednakost u glasovanju 3. Stjecanje obaviještenog razumijevanja 4. Provedbu

konačne kontrole nad dnevnim redom 5. Obuhvaćenost punoljetnih osoba. Kako sam Dal

ističe, ovi postulati karakterišu aktuelna i ne samo nominalna prava, institucije i procese. Oni

mogu poslužiti kao kriterijumi za određivanje u kojim zemljama postoji poliarhija.61 Dal

56 Vučina Vasović, Vasović Vučina (1999), Dalova poliarhično-demokratska gramatika, predgovor knjige Demokratija i njeni kritičari, CID, Podgorica, str. 39-4057 Dalove kriterijume koriste, Lajphart u Modelima demokratije, Phillippe C. Schmitter and Terry Lynn Karl , What Democracy is...and is not, Journal of Democracy, Summer, 1991, iz Dileme pluralističke demokratije; Andreas Schedler, Elections Without Democracy, The Meny of Manipulation, Journal of Democracy, Vol. 13. Novembar, 2. april, 2002; Russel J. Dalton, Susan E. Scarrow i Bruce E. Cain, Advanced Democracies and The New Politics (Journal of Democracy, 15:1 (2004) 124-128) Russel J. Dalton, Susan E. Scarrow i Bruce E. Cain; Oštrija kritika Dala dolazo od Wlliam H. Riker, Liberalism against Populism, A confrontatin Between the Theory of Democracy and the Theory of Social Choice, 198258 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, str. 30859 Robert Dal, Isto, str. 39260 Robert Dal, (1998), On Democracy, Yale University Press, New Haven/ London, str. 37-38; Knjiga je prevedena u Zagrebu pod naslovom O demokratiji, u izdanju Političke kulture, 2000. str. 4461 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, str. 308

17

empirijskom modelu daje ime poliarhija. Razvojem i usložnjavanjem modernih društava

dolazi do veće raznovrsnosti političkog tela i intenziviranja neslaganja i konflikata što dovodi

do razvoja novih političkih institucija. Zbog svega toga se moderna predstavnička demokratija

razlikuje od drugih političkih sistema. Poliarhija je istorijski ishod napora za demokratizaciju

i liberalizaciju političkih institucija nacionalnih država; kao poseban tip političkog poretka i

režima; „kao sistem političke kontrole (koji je zastupao Šumpeter) u kojoj su najviši

funkcioneri u upravljanju režimom motivisani da prilagode svoje ponašanje kako bi dobili na

izborima u političkom sistemu sa ostalim kandidatima, partijama i grupama; sistem političkih

prava; kao izbor političkih institucija potrebnih demokratskom procesu u širim relacijama

moderne države. Jedan od najznačajnijih uslova poliarhije je široki socijalni pluralizam.62

Kako ističe Vučina Vasović, Dal kritikuje Medisonov model demokratije, „smatrajući da su

kočnice i ograničenja vlasti, pre svega, u socijalnoj strukturi, a ne u ustavnoj organizaciji

vlasti“.63 Dal neretko koristi izraze demokratije i poliarhije kao sinonime, zbog čega će

Plamenac reći da ne vidi dublji smisao Dalovog razlikovanja demokratije i poliarhije. Dal

naglašava razliku između šireg socijalnog pluralizma na kojem počiva poliarhija i

subkulturnog (etničkog, verskog, rasnog, jezičkog, religijskog) pluralizma koji će biti osnova

konsocijativne demokratije. Dal je smatrao da postoje tri moguća puta demokratizacije, odnosno

puta u poliarhju, kako bi se on izrazio i to: 1. Liberalizacija prethodi inkluzivnosti, 2. Inkluzivnost

prethodi liberalizaciji i 3. zatvorena hegemonija se naglo transformiše u poliarhiju, iznenadnim

uvođenjem opšteg prava glasa i prava na političko takmičenje. Po njemu, „verovatno najuobičajeniji

sled za starije i postojanije poliarhije bila je neka vrsta aproksimacije prvog puta“, odnosno,

„ takmičarska politika prethodila je širenju participacije“.64 Sa Dalom se slaže i Hantington kada piše:

„Istorijsko iskustvo pokazuje da se demokratizacija lakše odvija ako se konkurencija razvije pre

participacije“.65

Za Arenda Lajpharta, demokratija nije sistem vladavine koji u celosti obuhvata sve

demokratske ideale, ali im se u razumnoj meri približava.66 Demokratija je vladavina "čije su

akcije uvek bile u savršenoj korespodenciji sa preferencama svih njenih građana"67. Za

62 Robert Dal: „Društveni i organizacioni pluralizam – postojanje znatnog broja društvenih grupa koje su relativno nezavisne jedna od druge i od same vladajuće strukture“, isto, str. 30663 Vučina Vasović, isto, str. 38; Sličan komentar ima i Russel Dalton: „Robert Dal (1971) je preformulisao medisonianske principe po kojima je postojanje mnogih konkurentnih političkih grupa, sa članstvom koje se preklapa i ukršta, i prestrojavanje političkih grupacija suštinska karakteristika pluralističke demokratije. U nekim slučajevima ovo preplitanje može biti pozitivna odlika politike građana (građanske politike)“, Citizen Politics, Public Opinion and Political Parties in Advanced Industrial Democracies, str.2564 Robert Dal, (1997), Poliarhija, „Filip Višnjić“, Beograd, str. 43-4665 Hantington, Treći talas, str. 9366 Ared Lajphart, Demokratija u pluralnim društvima, str. 1267 Prema Vučini Vasoviću, (2003), Lajphartova konsociaciona demokratija, predgovor knjige, Modeli demokratije, Arenda Lajpharta, CID, Podgorica, str. 20

18

Lajpharta, kako ističe Vučina Vasović, demokratija "mora biti sposobna da rešava probleme,

tenzije i sukobe i mora biti otvorena za mirne promene ili dinamičnu stabilnost".68 Obzirom da

pluralna društva po samoj svojoj strukturi sadrže duboke socijalne podele i političke razlike

koji mogu biti osnova za nestabilnost, veoma je važna politička stabilnost. Vučina Vasović, u

interpretaciji Lajpharta, ističe kako "stabilan poredak sadrži četiri osobine: održavanje

sistema, (system maintance), civilni poredak (order), legitimnost i efektivnost".69 Za stabilan

poredak karakteristično je da ima visoku verovatnoću da ostane demokratski i da ima nizak

nivo stvarnog i potencijalnog građanskog nasilja (civil violence). Gotovo da preovladava

stanovište da socijalna homogenost i politički konsenzus doprinose stabilnosti demokratije.70

Lajphart nastoji modifikovati ovu tvrdnju konsocijacijskom demokratijom (u Demokratija u

pluralnim društvima), odnosno, konsensualnom demokratijom (u Modelima demokratije),

kada piše "možda i jest teško ali nije nemoguće postići i održati stabilnu demokratsku vlast u

pluralnom društvu".71 Rascepi (cleavages) i podele u društvu mogu biti višestruki: religijski,

ideološki, jezički, religiozni, kulturni, rasni ili etnički. Za uspešno funkcionisanje

pluralističkog društva nužne su pretpostavke pravila igre ("rules of the game") i konsenzusa,

odnosno, da demokratija postane jedina igra u gradu („the only game in town“). Lajphartova

konsociaciona demokratija pretpostavlja segmentirane rascepe sa mogućnošću da političke

partije jasno i posebno reprezentuju sve segmente i kooperaciju i sporazume između raličitih

segmentiranih elita. On je ovaj svoj model izveo na osnovu "studije slučaja" Holandije, preko

Švajcarske, Austrije i Belgije, upoređujući ga sa većinskim (vestminsterskim) modelom

demokratije.72 Inspirisan Lajphartom, Vučina Vasović s pravom ističe kako je "ključno pitanje

da li taj apriorni ili da ga nazovemo bazični konsenzus o potrebi postojanja i očuvanja

zajednice postoji ili ne" i nastavlja, "ako postoji onaj sloj konsenzusa koji je fundamentalan ili

primaran, onda se on ne može meriti i određivati".73

68 Vučina Vasović, Isto, str. 2069 Vučina Vasović, Isto, str. 2270 Arend Lajphart: "Homogenost društva i politički konsenzus bili bi uvjet za stabilnu demokraciju i učinitelji koji do nje dokazano vode. I obrnuto, drži se da su duboke podele društva i politička razmimoilaženja unutar pluralnih društva razlogom nestabilnosti i slomova u demokracijama", Demokratija u pluralnim društvima, str. 971 Arend Lajphart, Isto, str. 972 Konsenzus ili konsociacioni model demokratije rezimirano prema Vučini Vasoviću sadrži sledeće elemente: 1. podela izvršne vlast u širim koalicionim kabinetima, 2. egzekutivno-legislativna ravnoteža vlasti u kojoj nema ostavke vlade, 3. multipartijski sistem, 4. proporcionalna reprezentacija, 5. interesno-grupni korporativizam, 6. federalna i decentralizovana država, 7. jaki bikameralizam, 8. ustavna rigidnost, 9. sudska kontrola, 10. nezavisnost centralne banke, Vučina Vasović, Isto, str. 3373 Vučina Vasović, Isto, str. 37

19

Nedemokratski oblici i kritike demokratije

Jedna vrsta distinkcija i razlikovanja demokratije od drugih političkih oblika jeste

upoređivanje sa nedemokratskim režimima, što čini Sartori. Drugi način je da se ukaže na

njene kritike i protivnike, što čini Dal. Nedemokratski oblici političkih režima su apsolutizam,

autoritarizam, totalitarizam, diktatura i autokratija. Apsolutizam znači koncentrisanje

apsolutne vlasti u rukama jednog vlastodršca čija je vlast neograničena i on je iznad zakona.

Autoritarizam potiče od autoriteta. To je prihvatanje i poštovanje vlasti. Autoritarizam i

totalitarizam su reči koje potiču iz vremena fašizma i komunizma. Totalitarizam potiče od

„totaliteta“ što obuhvata i prekriva sve. On ima pet karakteristika: službena ideologija,

masovna partija koju kontroliše oligarhija na čelu sa vođom – firerom, monopol nad

medijima, teroristički sistem (tajne) policije i monopol države u ekonomiji. Diktatura je, kako

ističe Sartori, forma države i struktura vlasti koja je neograničena (apsolutna) i diskreciona

(arbitrerna)“, i dodaje, „diktatorska država je neustavna država, država u kojoj diktator krši

ustav koji mu omogućava svašta“.74 Autokratija je samopostavljenje, odnosno, kada se neko

sam proglasi za vođu ili to postaje nasledstvom. Nasuprot tome, ističe Sartori, demokratski

princip podrazumeva da niko ne može sam da uzme vlast, da niko ne može da se proglasi

šefom i da niko ne može da nasledi vlast.75

Robert Dal u kritičare ili protivnike demokratije navodi anarhizam i starateljstvo.

Anarhisti smatraju da je moguće zamisliti društvo bez države (an-archos – bez vladara).

Obzirom da je država po svojoj prirodi prinudna, ona je i nepoželjna. Dal naglašava razliku

između dva stava koji se često mešaju. Jedan je anarhistički i glasi - da li je racionalno i

razumno pristati na državu, i načelo građanske neposlušnosti ili načelnog odbijanja

poštovanja zakona, koje se ogleda u pitanju – ako pristanem na državu, moram li uvek da je

poslušam.76 Anarhizam počiva na četiri pretpostavke.77 Prvo, niko nije obavezan da podrži i

poštuje lošu državu; drugo, prinuda je karakteristična za sve države; treće, prinuda je po

svojoj suštini rđava; i četvrto, društvo bez države je praktično ostvariva alternativa društvu sa

državom. Anarhisti se protive svim oblicima hijerarhije i prinude, ne samo u državi već i u

svakoj vrsti asocijacije. Na osnovu navedenih pretpostavki sledi pet zaključaka. Prvo, pošto

su države nužno prinudne – sve države su, nužno, i loše; drugo, pošto su sve države nužno

loše, niko nema obavezu da posluša ili podrži bilo koju državu; treće, pošto su sve države

74 Đovani Sartori, Demokratija – šta je to?, str. 17475 Đovani Sartori, Isto, str. 17576 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, str. 9877 Robert Dal, Isto, str. 99-102

20

loše, pošto niko nema obavezu da sluša ili podrži bilo koju državu, i pošto je društvo bez

države praktično ostvarljiva alternativa, sve države treba ukiniti; četvrto, demokratska država

još uvek je država i još uvek prinudna sila, pa je kao takva još uvek i loša; i peto, pošto bi

zahtev za jednoglasnošu sprečio prinudu, one asocijacije u kojima se odluke donose na taj

način mogle bi biti opravdane, ali takva asocijacija ne bi bila država. Anarhistička kritika nas

podseća da je u praksi teško i gotovo nemoguće u vladanju obezbediti pristanak svih. U kritici

anarhizma, Dal navodi sledeća dva jaka argumenta. Prvo, u odsustvu države verovatno će i

dalje postojati krajnje nepoželjni oblici prinude („prirodno stanje“), i drugo, u jednom društvu

bez države, moguće je da pojedini članovi steknu sredstva dovoljna za stvaranje krajnje

tlačiteljske države. Zato je bolje pokušati stvaranje zadovoljavajuće države nego pokušati da

se živi u društvu bez države.

Jedna od alternativa demokratije je starateljstvo, odnosno vladavina „odabranih

upravljača“. Ona ima svoje poreklo još u antičkoj Grčkoj i polazi od pretpostavke složenog

pojma opšteg dobra,78 a običan narod nije kvalifikovan i dovoljno sposoban da prepozna opšte

dobro. Kako ističe Dal: „Suština političke veštine i nauke je, naravno, poznavanje dobrobiti

zajednice ili polisa“.79 Nešto drugačiji pristup ima sistem zasnovan na zaslugama –

meritokratija. Reč je o političkoj kompetentnosti koja podrazumeva znanje i moralnu

sposobnost, odnosno, znači da vladavinu treba prepustiti kvalifikovanoj manjini s obzirom na

njihovo superiorno znanje i vrlinu. Međutim, odraslim i zrelim ljudima – građanima, na

kojima počiva demokratija, nisu potrebni ni staratelji ni paternalisti. Kako nas podseća

Vojislav Stanovčić, obzirom da "svako društvo ima snage koje naginju autoritarizmu i

ideologije koje takve zahteve racionalizuju",80 na nama je da umemo da ih prepoznamo i da

im se na valjan način suprostavimo, odnosno, pružimo otpor. Upravo ono što, kako smatra

Leo Štraus, u XX veku nismo umeli.

78 Res publika, stvar svih, javno dobro, public good, opšti interes, zajedničko dobro, commonweal, common wealth, dobro i dobrobit svih, vidi, Sartori, isto, str. 188, i Dal, str. 11479 Robert Dal, isto, str. 11580 Vojislav Stanovčić, Vlast i sloboda, str. 147

21

Prednosti demokratije u odnosu na druge vrste političkih režima

Dal, u svojoj knjizi On Democracy, između ostalog, navodi desetak razloga zbog kojih

je demokratija prednosti u odnosu na nedemokratske aternative. Prvo, demokratija pomaže da

se vlada zaštiti od autokrata.81 To je, po njemu, jedan od ključnih problema u politici – zaštita

od megalomanije, paranoje, sebičnosti i svega onoga čime se autokrate služe, uključujući i

ideologije, nacionalizam i drugo, sa ciljem da služe njihovim sopstvenim ciljvima. Cena

despotske vladavine može da bude jako skupa sa nasiljem, ratom i opštim žrtvama. U vreme

Staljinove vladavine (1929-1953), na primer, dvadeset miliona ljudi je ubijeno iz političkih

razloga (1932-1933). Za vreme Hitlerove vladavine u nacističkoj Nemačkoj (1933-1945) na

desetine miliona ljudi izgubilo je život u vreme drugog svetskog rata. Hitler je lično

odgovoran za smrt šest miliona Jevreja u koncentracionim logorima, ali i Roma,

homoseksualaca i članova ostalih grupa koje je hteo da uništi (istrebi). Pol Pot, vođa Crvenih

Kmera je pobio četvrtinu stanovništva Kambodže (self-inflicted genocide). On je imao strah

od obrazovanih. Kako ističe Dal, ni istorija „narodne vlasti“ nije bez ozbiljnih nedostataka,

naročito prema ljudima izvan njihovih granica, kao što je to bilo u kolonijama. Per Ahlamark

navodi: „U periodu od 1900. do 1987. godine poginulo je oko 170 miliona ljudi zbog

političkih razloga, ne računajući ratove. Države totalitarnog režima pogubile su još 138

miliona ljudi. Autoritarne države su ubile 28 miliona. Demokratske države su ubile oko dva

miliona ljudi, pre svega bombardovanjem civilnih meta. Bez obzira koliko su kontroverzni

primeri demokratskih ekscesa, oni ne menjaju kompletnu sliku. Većinu ovih krvoprolića

izazvalo je marksističko-lenjinističko spajanje apsolutne ideologije i apsolutne moći.

Parafraza izreke Lorda Aktona glasi: moć ubija, a apsolutna moć ubija apsolutno“.82

Drugo, demokratija garantuje građanima brojna osnovna ljudska prava koja

nedemokratski režimi ne priznaju ili ne poštuju. Nije dovoljno samo da se ljudska prava upiše

u ustavu ili drugom kodeksu već da se garantuju i u praksi.

Treće, demokratija pruža građanima širi spektar lične slobode od drugih režima.

Četvrto, demokratija pomaže ljudima da zaštite svoje interese.

Peto, samo demokratska vlada može pružiti maksimalne mogućnosti pojedincima da

praktikuju slobodu samoodređenja (autonomiji), da žive prema zakonima koje su sami

izabrali. Šesto, samo demokratska vlada može pružiti maksimalne mogućnosti za moralnu

odgovornost.

81 Robert Dal, On Democracy, str. 4682 Per Ahlamark, je bivši zamenik premijera Švedske, Danas, 16. januar, 2001.

22

Sedmo, demokraija podstiče humani razvoj potpunije od bilo koje alternative.

Osmo, samo demokratska vladavina može postići relativno visok stepen političke

jednakosti.

Deveto, savremene predstavničke demokratije ne vode ratove jedne sa drugima. To

ima posledice po međunarodne odnose. Profesor R. DŽ. Ramel sa Havjskog univerziteta

istraživao je 353 protagonista sukoba, između 1816. i 1991., u kojima su učestvovale

demokratije i diktature. Demokratije su se borile protiv nedemokratija u 155 slučajeva.

Diktature su se borile protiv diktatura u 198 slučajeva. Nije pronašao primere ratova između

demokratija.83 Dal navodi da od 34 međunarodna rata između 1945. i 1989. nijedan nije bio

između demokratskih zemalja.84 Demokratske zemlje se bore protiv nedemokratskih zemalja,

kao što je to bilo u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali nekada pomažu i nedemokratske

režime i diktatore na vlasti (Latinska Amerika). Razloge zašto demokratske zemlje ne ratuju

međusobno, Dal vidi u visokom stepenu međunarodne trgovine među demokratskim

zemljama, što ih navodi da sarađuju pre nego da ratuju. Ali „demokratski građani i lideri uče

umetnost kompromisa“ zbog čega „demokratskiji svet obećava i mirniji svet“.85

Deseto, zemlje sa demokratskim vladama teže da budu ekonomski prosperitetnije od

nedemokratskih vlada. Kada smo govorili o uslovima za demokratiju, istakli smo i

ekonomske razloge i naveli da se ekonomski razvoj dešava i u nedemokratskim zemljama ali

utemeljen na prirodnim resursima kao što je nafta (Saudijska Arabija). Ovde je reč o

sistemskim pretpostvkama. Što je slobodnije tržište i slabija regulativa države, radnici se

mogu lakše kretati iz jednog mesta u drugo u potrazi za (boljim) poslom, vlasnici privatnih

firmi se mogu takmičiti u plasiranju i prodaji svoje robe i usluga, a potrošači mogu imati izbor

između različitih vrsta roba i različitih cena. Kako kaže Dal, „na kraju XX veka, iako nisu sve

zemlje sa tržišnom ekonomijom demokratske, sve demokratske zemlje su imale tržišnu

ekonomiju“.86 Tržišna ekonomija nudi bolje mogućnosti za ekonomski prosperitet, Dal navodi

i ostale ekonomske prednosti demokratije. U demokratskim zemljama bolje je obrazovanje, a

obrazovanija radna snaga sklonija je inovacijama i ekonomskom rastu. Vladavina prava,

nezavisno sudstvo i sigurnija vlasnička prava i ugovori stvaraju bolje pretostavke za

ekonomske aranžmane. Takođe, moderna ekonomija zavisi od komunikacija, a među

demokratskim zemljama prepreke u komunikaciji su manje. Razmena informacija, vrednosti i

roba je lakša i manje opasna nego razmena sa nedemokratskim zemljama. Generalno,

83 Prema, Per Ahlamark, isto84 Robert Dal, isto, str. 5785 Robert Dal, Isto, str. 5886 Robert Dal, Isto, str. 58-59

23

savremene demokratske zemlje, obezbeđuju bolji ambijent za tržišnu ekonomiju i ekonomski

rast od nedemokratskih. Dal podseća kako tržišna ekonomija proizvodi i ekonomsku

nejednakost što se, po njemu, može odraziti na političku jednakost u demokratskim državama.

O međuodnosu demokratije i ekonomskog prosperiteta slikovito govori izjava Dankana

Rustova: „Skoro sve bogate zemlje su demokratske i skoro sve demokratske zemlje su

bogate“.87

Osim ovih razloga na koje ukazuje Dal, Hantington navodi kako demokratske vlade

daleko manje koriste nasilje protiv svojih građana nego autoritarne, kao i da su demokratski

sistemi mnogo otporniji na revolucionarne promene nego autoritarni.88 Osim toga, u

nedemokratskim zemljama lideri završavaju tragično. Amartia Sen, dobitnik Nobelove

nagrade za ekonomiju, empirijski je dokazala da se u zemljama u kojima vlada demokratija

nikada nije dogodilo masovno gladovanje koje je izazvalo masovnu smrt.89

Po Dalu, „Demokracija ne može jamčiti da će njezini građani biti sretni, bogati,

zdravi, pametni i da će živjeti u miru i pravdi. Te ciljeve ne može ostvariti nijedna, pa ni

demokratska vlast. Štoviše, u praksi demokracija nije nikada u potpunosti ostvarila svoje

ideale. Poput svih prijašnjih nastojanja da se ostvari demokratska vlast, moderne demokracije

također pate od mnoštva nedostataka“.90

Prednosti koje demokratija pruža čine je poželjnijom od njenih alternativa. Sa svim

njenim prednostima, ona je neuporedivo bolja od nedemokratskih političkih oblika. Jedna od

značajnih potvrda njene opšteprihvaćenosti jeste i činjenica da danas pojedinci, grupe,

organizacije i države nastoje da se predstave što demokratskijim.

87 Prema, Samuel Hantington, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, str. 3688 Samuel Hantington, Isto, str. 3189 Per Ahlamark: „Za vreme gladi u Bengalu 1943. dva do tri miliona ljudi je umrlo od gladi. Od kada je Indija stekla nezavisnost 1947., sa višepartijskim demokratskim sistemom, zemlja nikada nije iskusila takvu katastrofu. Bili je neuhranjenosti, loše ishrane, oskudica u hrani, slabih žetvi, ali nije bilo gladi. Ovo treba uporediti sa činjenicom da se Maov veliki skok napred dogodio između 1958. i 1961. kada je 30 miliona Kineza umrlo od gladi. To je deset puta više od broja Indijaca koji su umrli od gladi u britanskoj Indiji pre manje od dvadeset godina“, Per Ahlamark, isto90 Robert Dal, On Democracy, str. 60, ili O demokratiji, str. 65

24

Modeli demokratije

Pre rasprave o modelima demokratije, neophodno je naglasiti da među vodećim

toretičarima demokratije postoji bitna razlika između onih koji su zagovornici postojanja

različitih modela demokratije (knjige Arenda Lajpharta i Dejvida Helda nose naziv „Modeli

demokratije“) i onih koji smatraju da ne postoje modeli. Po Sartoriju, na primer, „savremena

demokratija je suštinski jedna“ (main stream, središnja), to je liberalno-konstitucionalni

model demokratije91. Ovo upućuje na oprez kada se pokušava izvršiti izvesna tipologizacija i

razdvajanje modela. Naime, raspravi o modelima prethodi nekoliko napomena. Prvo, uz

pojam demokratije često idu propratni epiteti, atributi i podele na podtipove. Svaki od njih

nema status modela92. Drugo, kada govorimo o modelima, da li mislimo na empirijske ili

normativne modele, odnosno, da li se bavimo pitanjem šta bi demokratija trebalo da bude ili

šta ona zaista i jeste. Treće, ako pomoću modela pokušavamo da utvrdimo analitičko-

istraživački kako demokratija funkcioniše, moguće je da ima onoliko odgovora koliko ima

demokratija, odnosno demokratskih društava. Zato je važno fokusiranje na ključne aspekte

demokratske vladavine. Četvrto, ako prihvatimo koncept postojanja različitih modela

demokratije, pitanje je koliko su oni čisti (idealnotipski), granični ili pomešani93.

Na početku smo napravili distinkciju između direktne (neposredne) i indirektne

(posredne, reprezentativne, predstavničke) demokratije. U svom radu Advanced Democracies

and The New Politics, Russel J. Dalton, Susan E. Scarrow i Bruce E. Cain, u savremenoj

demokratiji, novom talasu, i u zahtevima za „više demokratije“ od strane građana, prave

razliku između tri modela demokratije: reprezentativne, direktne i advocasy demokratije94.

Reprezentativna demokratija je ona u kojoj građani biraju elite (prestavnike). Direktnu

demokratiju u savremenom društvu ovi autori vide kao bypass (or complement) procesu

reprezentativne demokratije sa inicijativama i referendumima. Ovo dozvoljava građanima da

neposredno učestvuju u procesu donošenja odluka bez posredujućeg učešća i uticaja

reprezentanata (medijatora). Advocacy demokratija je ona „u kojoj građani učestvuju u

razmatranju i formiranju (ili izvođenju) politike – bilo direktno ili preko surogata (ili –

91 Đovani Sartori, Demokratija – šta je to?, str.39 I 9292 David Caller i Steven Levitsky su identifikovali više od 550 podtipova demokratije, prema Larry Doamond, Is the Third Wawe Over?, Journal of Democracy, 7.3.(1996) 20-3793 Samjuel Hantington: „Nikada se politički režimi neće savršeno uklopiti i intelektualne sheme i bilo koji sistem klasifikacije mora računati sa nejasnim, graničnim i pomešanim slučajevima“, Treći talas, str. 1594 Russel J. Dalton, Susan E. Scarrow i Bruce E. Cain, Advanced Democracies and The New Politics, (Journal of Democracy, 15:1 (2004) 124-128)

25

zamene), kao što su javne interesne grupe – iako i dalje konačne odluke donose elite“95. Sada

virtuelno, svaki javni interes može biti preveden u apel sudu zasnovan na pravima građana.

Na taj način građani neposredno ili preko ovlašćenih zastupnika, grupa, kancelarija ili

advokata mogu direktno protestovati i demonstrirati u cilju zaštite i ostvarivanja svojih prava.

Takav primer je i mogućnost direktnog obraćanja Evropskom sudu (u Strasburu) građana

zemalja članica Evropskog saveta.

Dejvid Held96 navodi brojne modele, među kojima i jednopartijsku demokratiju. Ako

je jednopartijska, onda nije demokratija.

Odnos manjine i većine u demokratiji. Demokratija je sistem vladavine. Svaka

vladavina podrazumeva vođstvo (rulership, leadership). Vođstvo u demokratiji je uvek

izabrana manjina od strane većine. U demokratiji se izbor vođstva podvrgava većinskom

pravilu i odlučivanju. Vladavina izabranih od strane većine meri se odnosom prema manjini.

Manjina i većina su u demokratiji promenljiv odnos97. Demokratska teorija je relativno rano

ukazala na opasnosti od „tiranije većine“. Sartori pravi razliku između tri vrste tiranije većine:

ustavna, izborna i socijalna. U ustavnom kontekstu, tiranija većine je kršenje prava manjine

donoseći zakone ili vladajući na taj načina. Medison i Džeferson su imali na umu „izborni

despotizam“ koji se boji tiranije većine od strane „koncentracije moći“ u izbornoj skupštini.

Glasovi za manjinu i od 49% su izgubljeni i ona može da izgubi sve. U društvenoim

kontekstu to je „presija društva nad pojedincem“ (Mil, Tokvil). Većinska vladavina, odnosno

većinsko pravilo (majority rule) trpi određene zamerke. Vučina Vasović navodi neke ot tih

zamerki: Nastojanje da se realizuju određene vrednosti na račun drugih koje mogu biti

značajnije od prvih; narodna suverenost i većinska vladavina ne mogu da reše određene

konflikte; većinski princip ne pruža rešenje za slučajeve gde je svaka od alternativa

preferisana (or voted for) od jednakog broja građana; što je bliže stanje odnosa stanju

relativno ujednačenih grupa to su većinski princip i mažoritarna demokratija slabiji; situacija

sa većinskom demokratijom se posebno komplikuje u multikulturnim, odnosno,

multinacionalnim zajednicama. U takvim slučajevima i u određenim uslovima konsocijacija

može biti pogodan oblik političkog organizovanja98. Po Vasoviću, Dal je pristalica

korigovanog većinskog modela demokratije.

95 Isto, str. 7496 Videti u Held Dejvid, Modeli demokratije, Školska knjiga, Zagreb, 199097 Sartori: „U demokratskom sistemu izborne vladavine baš većinsko pravilo „proizvodi manjinu ili manjine koje njom vladaju“, Demokratija - šta je to?, str. 146

98 Vučina Vasović, Predgovor, u Demokratija i njeni kritičari, Robert Dal, str. 35

26

Često se većinski model demokratije svodi ili poistovećuje sa većinskim izbornim

sistemom (neproporcionalnim, jednomandatnim SMP). U tom smislu, proporcionalni izborni

sistem vodi boljem predstavljanju u parlamentu ali je zahtev građana i dobra vlada99 . Najbolji

metod, smatra Sartori, biće onaj koji garantuje dobar izbor leadership-a. I Mil kao zagovornik

proporcionalnosti nastojao je da u predstavničkoj vladi bude „elita zemlje“ – najbolji.

Lajphart: većinski versus konsensualni (konsocijativni) model demokratije

Nezavisno u kojoj meri navedeni modeli zaista i egzistiraju ili su samo proizvod

teorijskog diskursa ili terminološki izumi, najdublji trag i najviše rasprave o modelima

demokratije izaziva distinkcija između većinskog i konsensualnog (konsocijalnog) modela

demokratije. Reprezentativna demokratija kojom se bavimo u ovom radu egzistira u jednom

od ova dva modela.

Lajphart, koji je po poreklu Holanđanin, analizirao je holandsko iskustvo i najvećim

delom u svom opusu oblikovao konsocijalni model demokratije, kao alternativan većinskom

modelu. Najpre ga je oblikovao, ali ga je kroz sva svoja dela branio. Izraz konsocijacija

Lajphart je uveo kasnih šezdesetih godina oslanjajući se na pojam consociacio Johanesa

Altuzijusa100. Konsocijalni model Lajphart nudi kao optimalan za pluralna (supkulturna)

društva. Kako ističe Vučina Vasović, Lajphart se obilato koristi konceptom i instrumentom

modela: „Nasuprot Sartoriju, on smatra da je upravo model dobro sredstvo da izrazi osobine

nekog tipa poretka odnosno sistema. Lajphart koristi termin model u tri različita smisla:

racionalnom, preskriptivnom i empirijskom. Racionalnost modela se izražava uglavnom u

njegovoj logičnoj koherentnosti. Ovaj model se opisuje uz pomoć nekog empirijskog sistema

(npr. većinski model preko britanskog). Preskriptivni model – sadrži skup bazičnih izbora-

opredeljenja (basic choices) koji se moraju odabrati-uraditi od strane ustavnih inžinjera u

zemljama koje pokušavaju da uvedu ili ojačaju demokratski režim“101. Konsocijacija je i

empirijski i normativni model. Empirijski, Lajphart konsocijalni model demokratije izvodi iz

„studije slučaja“ Holandije, a kasnije se nadovezuje na Švajcarsku, Belgiju i Austriju, da bi na

kraju preporučio ovaj model kao primeren svim društvima. Navedenim državama je

99 Sartori: „Skoro uvek se tvrdi da je proporcionalni sistem pravedan, a da je jednomandatni nepravedan, odnosno da je problem u „tačnom predstavljanju“, u tačnoj proporciji između članova i mesta u parlamentu. Možda. Ali na taj način se postepeno gubi iz vida da izbori treba da budu selekcija, i da, na kraju, najvažniji zahtev građana je dobra vlada “, Demokratija šta je to?, str. 159100 O Johanesu Altuzijusu i pojmu consociacio vidi šire u Ilija Vujačić, Federalistička alternativa, Njemačke teorije federalizma sedamnaestog vijeka, Institut za političke studije, beograd, 1993., str. 31-82101 Vučina Vasović, Predgovor u Modeli demokratije, Arend Lajphart, str. 21

27

zajedničko to što su heterogena i podeljena društva po raznim osnovama. U Švajcarskoj

postoji 25 kantona sa tri govorna područja (nemački, italijanski i francuski). U Belgiji postoji

podela između Flamanaca koji govore flamanski (katolici) i Valonaca koji govore francuski

(antiklerikalni). U Austriji postoji istorijska podela prema verskim uverenjima i ideologiji,

regionima. U Holandiji postoji podela po religiji i ideologiji koja proizvodi četiri bloka

(katolički, kalvinistički, liberalni i socijalistički). Robert Dal smatra da je „poliarhija manje

prisutna u zemljama sa supkulturnim pluralizmom“. Po njemu, „sa uvećanjem snaga i

različitosti supkultura u zemlji, izgledi za nastanak poliarhije se smanjuju. Supkulture se

najčepće formiraju oko etničkih, verskih, rasnih, jezičkih ili regionalnih različitosti,

zajedničkog istorijskog iskustva i motiva“ 102. Kako ističe Vučina Vasović, „pojam

konsociacione demokratije obuhvata dve strane politike: segmentirane rascepe koji su tipični

za pluralna društva i političke kooperacije segmentiranih elita“103. Po Lajphartu, bitna razlika

između većinskog i konsensualnog modela je i to što je većinski model „isključiv,

kompetitivan i suparnički, dok model konsensusa karakterišu angažovnost, pregovaranje i

kompromis“104.

Vestminsterski (većinski) model demokratije

Većinski model se uobičajeno zove i vestminsterski model po Vestminsterskoj palati u

Londonu u Vestminster distriktu, gde se nalazi Britanski parlament. Do 1993., Novi Zeland

je, po Lajphartu, bio istaknut primer vestminsterskog modela demokratije. Vestminsterski

model u Ujedinjenom Kraljevstvu, po Lajphartu ima sledeće karakteristike: 1. Koncentracija

izvršne vlasti u jednostranačkim kabinetima sa tesnom većinom; 2. Dominacija kabineta; 3.

Dvostranački sistem; 4. Većinski i disproporcionalni izborni sistem; 5. Pluralizam interesnih

grupa; 6. Unitarna i centralizovana vlast (vlada); 7. Koncentracija zakonodavne vlasti u

jednodomnom zakonodavnom telu; 8. Fleksibilnost ustava (Britanija ima „nepisan“ ustav); 9.

Nepostojanje sudske kontrole ustavnosti (revizije); 10. Centralna banka koja je pod kontrolom

izvršne vlasti.

Prva karakteristika je koncentracija izvršne vlasti u jednostranačkim kabinetima sa

tesnom većinom. U ovom sistemu koalicione vlade su izuzetno retke. Po Lajphartu, „većina

odstupanja od pravila - koalicije dve ili više stranaka ili manjinski kabineti – uglavnom se

javljala u periodu od 1918. do 1945. Ratni kabinet 1940-45. koji su formirali konzervativci

(sa svojom većinom u parlamentu) sa liberalnom i laburističkom strankom, i konzervativnim 102 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, str. 343103 Vasović, isto, str. 31104 Arend Lajphart, Modeli demokratije, str. 76

28

premijerom Vinstonom Čerčilom bio je slučaj koalicionog kabineta“105. Laburisti su 1976.

formirali manjinski kabinet, a 1977. formirana je takozvani LIB-LAB koalicija, sporazum

slopljen između laburista i liberala.

Druga karakteristika je dominacija kabineta (vlade). Usled fuzije zakonodavne i

izvršne vlasti, kako ističe Ljaphart, „najjači organ britanskog sistema vlasti je kabinet“106.

Teoretski, parlament, tačnije Donji dom može da izglasa nepoverenje vladi. Obzirom da se

kabinet sastoji od vođa većinske stranke koji se nalaze u u Donjem domu, situacija je obrnuta.

Disciplinovani partijski sistem dovodi do dominacije izvršne vlasti.

Treća karakteristika je dvostranački sistem. Britanskom politikom dominiraju dve

velike stranke koje zauzimaju najviše mesta u parlamentu i formiraju vladu, Konzervativna i

Laburistička. Iza njih je Liberalna stranka koja se nakon ujedinjenja sa Socijaldemokratskom

strankom, krajem osamdesetih zove Liberalno-demokratska stranka.

Četvrta karakteristika većinskog modela demokratije je većinski i disproporcionalni

izborni sistem (SMP). Lajphart ovu dimenzuju opisuje na sledeći način: „Ovaj sistem daje

disproporcionalne rezultate. Na primer, Laburistička stranka je osvojila apsolutnu

parlamentarnu većinu od 319 od 635 mesta u parlamentu, sa samo 39,3 procenata glasova na

oktobarskim izborima 1974., dok su liberali, koji su osvojili 18,6 procenata glasova - gotovo

polovinu od glasova laburista – dobili samo 13 mesta. Na pet izbora koji su usledili, od 1979.

do 1997. pobednička stranka osvajala je čistu većinu, ali nikada sa više od 44 procenata

glasova“107. Prema Robertu Dalu: „U Britaniji u svih devetnaest izbora između 1922. i 1987.

nijedna od dve glavne stranke nikad nije dobila većinu glasova. Godine 1983., na primer,

konzervativci su dobili 42,2 procenta glasova biračkog tela i 61 procenat mesta u parlamentu.

(...) U stvari vladavina većine u Donjem domu zasniva se na manjini glasova“108.

Proporcionalno predstavljanje je uvedeno za sve izbore u Severnoj Irskoj i za Evropski

parlament.

Peta karakteristika je pluralizam interesnih grupa.

Šesta karakteristika je unitarna i centralizovana vlast. Velika Britanija je unitarna i

centralizovana država. Dva izuzetka su to što Severna Irska ima sopstveni parlament i kabinet

sa visokim stepenom autonomije i postepeno kretanje ka većoj autonomiji Škotske i Velsa, što

je 1997. na referendumu rezultiralo da dobiju sopstvene skupštine.

105 Isto, str. 81106 Lajphart, isto, str. 81107 Isto, str. 84108 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, fusnota 12, str. 237

29

Sedma karakteristika je koncentracija zakonodavne vlasti u jednom domu

zakonodavnog tela. Iako se britanski parlament sastoji od dva doma, Donjeg doma koji se bira

na neposrednim izborima i Doma lordova koga uglavnom čine članovi naslednog plemstva i

doživotni perovi koje postavlja vlada, njihov odnos je asimetričan. Gotovo sva zakonodavna

vlast je u Donjem domu.

Osma karakteristika je fleksibilnost ustava. Velika Britanija je poznata po tome što

ima „nepisani“ ustav, što znači da ne postoji nijedan pisani dokument u kome se preciziraju

sastav i ovlašćenja institucija vlasti, kao i prava građana109. Umesto toga, ovo je definisano u

osnovnim zakonima (kao što su Magna karta iz 1215, Povelja o pravima iz 1689. i Zakoni o

Parlamentu iz 1949) i u principima opšteg prava (common law), običajima i konvencijama.

Samim tim ustav je fleksibilan jer ga parlament može promeniti kao bilo koji drugi zakon.

Deveta karakteristika je nepostojanje sudske revizije. Kako ne postoji pisani ustav,

nema ni suda koji bi proveravao ustavnost ili usaglašenost redovnih zakona sa njim. Ulaskom

u Evropsku uniju, Evropski sud pravde se odnosi i na britanske sudove.

Deseta karakteristika je Centralna banka koja je pod kontrolom izvršne vlasti.

Kritike većinskog model demokratije

Većinska vladavina, odnosno većinsko pravilo (majority rule) trpi određene zamerke.

Vučina Vasović navodi neke od tih zamerki: Nastojanje da se realizuju određene vrednosti na

račun drugih koje mogu biti značajnije od prvih; narodna suverenost i većinska vladavina ne

mogu da reše određene konflikte; većinski princip ne pruža rešenje za slučajeve gde je svaka

od alternativa preferisana (or voted for) od jednakog broja građana; što je bliže stanje odnosa

stanju relativno ujednačenih grupa to su većinski princip i mažoritarna demokratija slabiji;

situacija sa većinskom demokratijom se posebno komplikuje u multikulturnim, odnosno,

multinacionalnim zajednicama. U takvim slučajevima i u određenim uslovima konsocijacija

može biti pogodan oblik političkog organizovanja. Po Vasoviću, Dal je pristalica korigovanog

većinskog modela demokratije.

109 Samo tri liberalne demokratije nemaju pisani ustav: Izrael, Novi Zeland i Velika Britanija, prema Hejvud, Politika, str. 545

30

Konsensualni (konsocijativni) model demokratije

U pluralnim društvima koja su oštro podeljena po religijskim, ideološkim, jezičkim,

kulturnim, etničkim ili rasnim osnovama u neku vrstu poddruštava sa sopstvenim političkim

strankama većinska demokratija nije pogodna. Vladavina većine u takvim uslovima je opasna

jer je manjinama trajno uskraćena adekvatna reprezentacija i pristup vlasti. Usled

isključenosti ili osećaja diskriminacije one mogu izgubiti lojalnost režimu. Po Lajphartu

konsensualni model demokratije ima sledeće važne karakteristike: 1. Deljenje izvršne vlasti u

širokim koalicionim kabinetima; 2. Izvršno-zakonodavna ravnoteža vlasti u kojoj nema

osrtavke vlade; 3. Višepartijski sistem (a ne dvopartijski); 4. Proporcionalno predstavljanje

(reprezentacija); 5. Interesno-grupni korporativizam; 6. Federalna i decentralizovana vlast

(government). Vlast je podeljena između centralne (federalne) vlade i federalnih jedinica u

njenom sastavu; 7. Jak dvodomni sistem (bikameralizam); 8. Ustavna rigidnost; 9. Sudska

kontrola (revizija); 10. Nezavisnost centralne banke.

Prva karakteristika je podela vlasti. Kod većinskog modela demokratije, vlast je

koncentrisana u rukama onih koji imaju parlamentarnu većinu a kod konsensualnog ne postoji

koncentracija već postoji deljenje vlasti i podela vlasti. Kako kaže Lajphart; „Ključna razlika

je u tome da li se u konsensualnoj demokratiji vlast nalazi rasuta među političkim akterima

koji deluju zajedno u okviru istih političkih institucija, ili je rasuta među posebnim ili

odvojenim političkim institucijama“110. Drugo, izvršna i zakonodavna vlast se konsensualno

dele među različitim grupama. Treće, konsensualni model demokratije karakteriše

multipartizam koji je produkt, kako segmentirano-struktuiranih društava (i socijalnih rascepa),

tako i proporcionalnog izbornog sistema. Četvrto, u ovom modelu demokratije na snazi je

proporcionalni izborni sistem (srazmerno predstavništvo, PR). Peta karakteristika je

interesno-grupni pluralizam. Šesta karakteristika je federalna i decentralizovana država.

Federalizam se obično opisuje kao prostorna ili teritorijalna podela vlasti u kojoj su sastavne

jedinice teritorijalno definisane, države (u SAD, Indiji, Australiji i Venecueli), provincije (u

Kanadi), Lander (u Nemačkoj i Austriji), kantoni (u Švajcarskoj) i regioni (u Belgiji). Kako

ističe Leon Epstain, „Federalizam je istovremeno i socijalni i strukturalni fenomen“111.

Federalno-konfederalno-unitarna struktura je najvećim delom u vezi sa socijalnim

diverzitetom, kakav jeste ili kakav je bio u početku. U odnosu na to, kristališu se izvesni

centralizacijski ili decentralizacijski pritisci, zahtevi i interesi. Sve to nalazi svoje kanale u

110 Lajphart, isto, str. 201111 Leon D. Epstein, Political Parties in Western Democracies, str. 31

31

političkim partijama dajući im određene dimenzije prema tome za šta se zalažu (unitaristi,

federalisti, autonomaši, separatisti). Uticaj ove grupe faktora je dvostruk. Oni se odražavaju

na političke partije i programski, ali i organizaciono. Reč je o tome da li su partije

organizovane na nacionalnom nivou, regionalno i/ili lokalno. (U Srbiji i Crnoj Gori nijedna

partija ne deluje na nivou državne zajednice, osim u početku SRS). Pitanje je i okvira u kojem

se odvija kompeticija političkih partija, vrsta izbora, ali i teritorijalni princip organizovanja

političkih partija, „Drugim rečima, prema Epsteinu, partijska organizacija naginje ka

paralelnoj organizaciji vlasti, naročito organizacija vlasti preovladava kod razvoja prvobitnih

partija“112. Ovo je slučaj sa Kanadom, Australijom, Švajcarskom i SAD-om, čije su partije

počele da deluju u okolnostima federalizma. U svakoj od njih vodeće nacionalne partije su

federacije regionalnih partija, bilo da je reč o federalnim jedinicama, regionima ili kantonima.

Nešto drugačiji primer je Nemačka čiji federalizam je posleratna kreacija a partije imaju nešto

dužu istoriju od njega, ali vremenom partijski sistem dobija federalne dimenzije. Švajcarska je

specifična jer su kantoni određeni prema etničko-jezičkim grupama, tako da su same partije

strogo nacionalno, odnosno, kantonalno organizovane, a na nivou države konfederalno. U

Kanadi postiji religijska, etnička i jezička distinkcija Kvebeka. Austrija ima manje

diverzifikovano društvo i partije su više na nivou jedinica (state) nego na nacionalnom nivou.

Američke partije su od početka (od osnivanja) više na nivou država (state – nivo), ali

vremenom se moć seli u Washington, u pravcu vladajuće moći. U Britaniji su partije od

početka bile izrazito na nacionalnom nivou. Ona je, u tom smislu, ekstremna i u odnosu na

unitarne nacije, iako je imala socijalne i ekonomske različitosti (Irska, Škotska, Vels). Vladina

moć bila je i ostala u Londonu. Lajphart podseća: „Federalizam se obično koristi u dve vrste

zemalja: relativno velikim zemljama i u onima sa pluralističkim društvima“113. Četiri od devet

federalnih sistema su pluralistička društva: Belgija, Kanada, Indija i Švajcarska. U ovim

društvima federalizam ima specijalnu funkciju davanja autonomije etničkim manjinama.

Američke države su predsedničke sa guvernerima na čelu, nemačke zemlje (Lander) su

parlamentarne. Sedma karakteristika je jaka dvodomnost (bikameralnost) zakonodavnih tela.

Federalizam karakterišu dvodomna zakonodavna tela sa jakim saveznim domom koji

predstavlja regione (videti detaljnije kod dela o dvodomnosti parlamenta). Osma

karakteristika je ustavna rigidnost, koja se odnosi na amandmane i ustavnu reviziju. Pitanje

podele na „fleksibilne“ ustave koji se mogu lako menjati i „rigidne“ ustave čija izmena

zahteva kvalifikovanu većinu, zavisi od toga da li postoje izričita ograničenja zakonodavne

112 Epstein, isto, str. 32113 Lajphart, isto, str. 208

32

vlasti, odnosno da li je ustav „najviši zakon“ koji obavezuje parlament, što znači da se ne

može menjati parlamentarnom većinom, ili je parlament (parlamentarna većina) vrhovni

zakonodavac. Deveta karakteristika odnosi se na sudsku kontrolu (reviziju). Pitanje je, kada

su ustav i obični zakoni u suprotnosti, ko tumači ustav; parlament, sud, ili poseban ustavni

savet114. Ustav SAD je najmanje fleksibilan jer amandmani zahtevaju dvotrećinsku većinu i u

Senatu i u Predstavničkom domu, kao i odobrenje tri četvrtine država članica. Po Lajphartu,

„Moguće je tvrditi da pisani i rigidni ustav još uvek nije dovoljno ograničenje za

parlamentarne većine, ukoliko ne postoji neko nezavisno telo koje odlučuje o tome da li su

zakoni u skladu sa ustavom. Ako parlament samostalno ocenjuje zakone koje je doneo, vrlo

lako se može desiti da dođe u iskušenje da kontroverzna pitanja oko ovakvih zakona sam reši

u svoju korist“115. Deseta karakterostika je nezavisnost centralne banke.

Prema Vućini Vasoviću, izdvajaju se dva ključna zaključka vezana za Lajphartov

model konsocijativne demokratije: „Prvo, velika različitost formalnih i neformalnih pravila i

institucija koje je moguće naći u demokratijama može se reducirati na jasan dvodimenzionalni

model na bazi kontrasta između većinske i konsensualne vladavine. Drugi važan zaključak

ističe da konsocijacija ima mnoge prednosti u kvalitetu i uopšte u funkcionisanju sistema u

poređenju sa većinskom demokratijom“116. Ovaj model i koncept je retko koga ostavio

ravnodšnim, ali je imao i svoje kritičare.

Kritika konsensualne (konsocijativne) demokratije

Suština vestminsterskog modela demokratije je većinsko pravilo, dok je vodeće načelo

konsensualnog modela postizanje izričitog pristanka najvažnijih društvenih grupa u zemlji.

Prema Dalu, za konsociacioni model demokratije, potrebno je da postoje povoljni uslovi117.

Prvo, političke elite moraju verovati da su konsociativni aranžmani krajnje poželjni i

izvodljivi, a moraju imati i znanja i motiva da ih sprovedu u dela. Osim toga, to je atmosfera i

uverenje da su alternativa konsociativnom modelu sukobi sa katastrofalnim posledicama.

Takođe, poželjno je postojanje tradicije u kojoj se prednost daje pomirenju, uzajamnom

prilagođavanju i kompromisu. Među supkulturama treba da postoji bar približna politička

ravnoteža. Na pitanje da li je konsocijativni model pogodniji za male zemlje nego za velike,

prema tumačenju Lajpharta, odgovor je – za male zemlje. Zato što je veća verovatnoća da se

elite poznaju lično i da češće dolaze u kontakt, ali i zato što se male zamlje osećaju

114 Isto, str. 222; 115 Isto, str. 227116 Vučina Vasović, Predgovor u Modeli demokratije Arenda Lajpharta, str. 51117 Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, str. 348

33

ugroženijim od strane drugih sila nego velike, pa to osećanje ranjivosti i nesigurnosti kod njih

stvara snažan podsticaj za održavanje unutrašnje solidarnosti118.

Jedna od ključnih razlika između većinskog i konsensualnog modela demokratije

ogleda se u tipu izbornog sistema. Sartori smatra Lajpharta za najautoritativnijeg predstavnika

proporcionalnog izbornog sistema. Većinski sistemi su već retki i postoje uglavnom zato što

su birači koji ih nalaze navikli na njih, ali već dugo su pod optužbom i u samoj Engleskoj.

Optužba proizilazi iz činjenice da se zapostavlja zahtev predstavničke demokratije -

ravnopravna predstavljenost, a predstavljenost ravnopravna samo kad je proporcionalna. To

po Sartoriju, ipak, ne znači da su proporcionalni sistemi suštinski superiorniji i da ih treba

uvek preferirati: „Lajphart je apsolutno imao pravo kada je tvrdio da demokratija može

funkcionisati i u nepovoljnim uslovima (kao što je pre svega fragmentizovana politička

kultura) pribegavajući konsocijalnim, to jest nevećinskim postupcima, a njegov pojam

konsocijalne demokratije predstavljao je pametan i važan doprinos razumevanju demokratske

vladavine“119. Dotle se Sartori slaže i podržava Lajpharta, ali smatra da je potom ovaj

„naduvao“ svoje premise do te mere i iz njih izvukao „veliku teoriju“ superiorne forme

konsensualne demokratije; „I dok sledim početnog Lajphatra, ne mogu ga slediti do ovog

zaključka“120. Postepeni prelaz od specifične teorije do velike opšte teorije je bio terminološki

od konsocijalne ka konsensualnoj demokratiji, od segmentirane društvene strukture do

pluranog društva. Konsocijalna demokratija je bila tip (tipološka), konsensualna je model121.

Obzirom da su sva društva, na neki način i u nekoj meri, pluralna, kako naglašava Sartori,

ispada da je onda Lajphartov recept dobar za sva društva. U daljoj kritici Lajpharta Sartori

piše: „Nužan uslov za srećno funkcionisanje jedne konsocijalne demokratije jeste

„kooperacija između elita“ koje su postojane u odluci da se bore protiv dezintegrišućih

tendencija svojih društava, ali ovaj nužan i zaista odlučujući uslov nestaje u definiciji

konsensualne demokratije. Isto tako, definišuća odlika segmentiranih društva koju je Lajphart

isprva imao na umu bila je struktura cleavages, linija društvene podele, nije sačinjena od

preseka (cross-cuting), već je kumulativna i samojačajuća“122. Po Sartoriju prednosti svakog

od elemenata kojima Lajphart definiše konsensualnu demokratiju, mogu se preobraziti u

manjkavosti. Većinske koalicije mogu se lakše blokirati i zatamnjuju odgovornost,

ravnomerna raspodela vlasti između egzekutive i legislative često se pretvara u „zapetljanu i

118 Prema, Dal, isto, str. 349119 Đovani Sartori, Uporedni ustavni inžinjering, str. 90-91120 Isto, str. 91121 Sartori: „Tipove znamo kako da tretiramo (logički i metodološki). Modeli ne znamo ni šta su, ali pretpostavlja se da su entiteti sa dosta uzvišenijim statusom“, isto, str. 91122 Isto, str. 91

34

neproduktivnu pometnju u vlasti“, a ravnomerna raspodela mesta između velikog broja malih

stranaka umnožava tu pometnju. Proporcionalno predstavništvo, iako u osnovi dobra stvar,

dodelom kvota, udvostručava mesta u administraciji i javnih troškova. Dozvoliti pravo veta

manjinama, može dovoditi do blokada123. U kritci Lajpharta, Sartori zaključuje: „Uz to, na

drugom mestu, Lajphartov kontrast je preteran i devijantan zato što u svim demokratijama

(bez izuzetka) većinski princip jeste, i mora biti, ovako formulisan: da volja većine može

nelegitimno da prevlada unutar granica poštovanja prava manjine. Stoga je većinski sistem

uvek ograničen i uslovljen. Kada ne bi bilo tako, demokratija bi uništila samu sebe“124.

Konsocijalna demokratija kao sistem sačinjen od protiv pritisaka koji se smišljeno bave

potiskivanjem centrifugalnih podsticaja, ne bi trebala da dovodi do pojačavanja apetita

manjina.

Dobar pregled i interpretaciju kritika upućenih Lajphatovom modelu konsocijatibne

demokratije daje Vučina Vasović u predgovoru njegovih Modela demokratije. Vasović

između ostalog, navodi: „Segmentne elite su, kako je već rečeno, partijska i egzekutivna

vođstva koja istovremeno pokrivaju i centralni i segmentirane vrhove vlasti. Igrajući na

klackalici čije krajeve predstavljaju centar i pojedini segmenti, elite održavaju neku vrstu

ravnoteže i postaju zainteresovane za očuvanje zajednice. Dogovori između elita ili natezanja

segmenata i državnog centra podstiču međusobne ustupke. Interesantno je i čudno da sve to

zvuči vrlo benigno u konsociacionoj literaturi. Međutim, neretko, te konsocijacije su

neracionalne zato što one narušavaju delikatan multidimenzionalni balans između pojedinih

segmenata kao i između njih i nacionalnih interesa. Pored toga, takvi aranžmani mogu stvarati

centrifugalnu spiralu u režimu. Grupe žele da zadrže ono što su jednom dobile. Ako tako žele,

pitanje je; ko će ih sprečiti ili zaustaviti. Njihov jednaki status daje im de facto veto vlast.

Nema autonomnog centra koji bi se borio protiv toga, nema hijerarhijske strukture koja bi ih

naterala unutra, a dupla gatekeeper-ska pozicija lidera daje im slobodan pristup centru.

U Belgiji, kao i u većini drugih pravih konsocijacionih režima partijski lideri

preuzimaju ključne koordinacione uloge. Stoga, neki autori nisu daleko od istine kad tvrde da

je partitokratija otelovljena u konsocionizmu“125. Glavni politički akteri unutar segmentiranih

grupa kumuliraju glavne funkcije po osnovu svojih etničkih, regionalnih ili drugih pozicija. U

ovim okolnostima kao da nema prave kompeticije i prave alternative, pa skoro da i ne dolazi

123 Sartori: „Olakšavajući nešto, izaziva se da se to nešto i dogodi. Što se više dopušta, više zahteva se dobija. A ono što se ne obeshrabruje zapravo se ohrabruje. Ako se nagrađuju podele i duh podele (a to je upravo ono što proporcionalizacija i pravo veta čine), povećavaju se i pojačavaju podele i duh podele. Onda na kraju mehanizam koji Lajphart preporučuje može da pruzrokuje pre raskid konsenzusa nego njegovu proizvodnju“, isto, str. 93124 Isto, str. 93125 Vučina Vasović, isto, str. 39

35

do promena i preoktera u strukturi vlasti. Podela vlasti među segmentiranim elitama može biti

otežavajući faktor prilikom odlučivanja. Multiplikovana politička scena i nejasna razlika

između vlasti i opozicije zamagljuje odgovornost. Političke partije tragaju za ravnotežom

između kompeticije i kooperacije, nastojeći da se postigne dogovor u kojem bi svi učesnici

dobili neki deo. Sve dok se različiti zahtevi pregovorima i miroljubivu inkorporiraju u

institucije, sistem funkcioniše. Problem nastaje kada se proceni da je konflikt isplativ pa se

pojačavaju nacionalistički zahtevi126. U početku, geografski koncentrisane grupe zahtevaju

autonomiju, kasnije republiku i na kraju secesiju. Zato, u interpretaciji Vasovića, „Nordlinger

ne računa sa federalizmom kao jednim od sredstava koja preporučuje u načinima za

regulisanje konflikta u podeljenim društvima“127. Kritike i primedbe, Vasović sumira na

sledeći način: „Konsociacioni model je nerealan, nedovoljno demokratičan, nedovoljno

racionalan, neefikasan, neinovativan odnosno petrificirajući i dezintegrativan sa određenim

stepenom separatističkog odnosno secesionističkog potencijala“128.

U svojim odgovorima na kritike, Lajphart ističe da konsocijacija nije idealan model, i

da se kod demokratskih perfekcionista nalaze argumenti koji ne zapažaju da „nijedna

demokratija ne može preživeti bez političke stabilnosti i da stabilnost u duboko podeljenom

društvu može jedino biti postignuta na način odstupanja, u određenoj meri od idealne

demokratske norme“129. Po Lajphartu, konsociaciona teorija demokratije se treba shvatiti kao

izvesna dopuna pluralističke teorije (sa ukrštajućim i preklapajućim rascepima) sa politikom

akomodacije. Jer, kooperacija elita je supstitut i premošćuje rascepe među separatnim

kampovima. U Holandiji postoje četiri zatvorena kampa, gde svako ima svoju partiju, medije,

lideri to premošćuju dogovorima. Lajphart podseća da opozicija u homogenim društvima nije

isto što i opozicija u heterogenim društvima. Oni koji predstavljaju manjine stalno su u

manjini pa samim tim u opasnosti da stalno budu isključeni iz vladinih struktura. U

konsocijaciji gde postoji mirna koegzistencija, to nije moguće. Samim tim i demokratija je

stabilnija. To otežava posao liderima pojedinih segmenata. Kako ističe Vasovič: „Segmentni

lideri imaju težak zadatak da, s jedne strane, postignu političke akomodacije i pravljenje

126 Vasović: „Čak i nacionalističke partije mogu naći za korisno da dignu nacionalističku zastavu u svrhu dobijanja onoga što žele“, isto, str. 43127 Vasović, isto, str. 43; Vasović navodi drugačiji primer Farancuza u Švajcarskoj: “Da li Francuzi u Švajcarskoj imaju svoju nacionalnu partiju? Ne, i svi pokušaji da se ona stvori propali su. Francuski govoreći građani čine koherentne grupe unutar drugih partija. Ti lingvistički identiteti se izražavaju ne između, već unutar partija“, isto, str. 44128 Isto, str. 46129 Prema Vasović, isto, str. 47

36

ustupaka liderima drugih segmenata i, s druge strane, da održavaju poverenje njihovih birača

odnosno pripadnika njihovog segmenta“130.

Na kritike da vlada sa velikom koalicijom znači spore odluke, da međusobni veto sadrži

opasnost da proces odlučivanja može biti blokiran, Lajphart ističe kako je na kraće vreme

kompetitivni sistem efikasniji i odlučniji u pluralnim društvima nego konsocijacija. Ali, valja

imati u vidu da se u takvom sistemu kupi nezadovoljstvo i na dužu stazu može da ima

negativne efekte.

Naglašavajući prednosti konsensualne opcije za zemlje koje pripremaju svoje prve

demokratske ustave i planiraju demokratsku reformu, Lajphart je svestan olakšavajućih i

otežavajućih okolnosti. Po njemu, „dobra vest“ sastoji se u tome što nije teško pisati ustave i

druge osnovne zakone kojima se omogućuje uvođenje konsensualne demokratije sa

institucijama podele vlasti – snažnim federalizmom, snažnim dvodomnim sistemom, rigidnim

pravilima o amandmanima na ustav, sudskom revizijom i nezavisnom centralnom bankom131.

„Loša vest“, po njemu, je što je konsensualnoj demokratiji teško da se ukoreni i napreduje

ukoliko ne dobije prodršku konsensualne političke kulture. On je svestan da njegova knjiga

više vodi računa o institucionalnim nego o socio-kulturnim dimenzijama. Njemu je jasno da

konensualno orijentisana kultura često stvara osnovicu za nastanak institucija konsensualne

demokratije i za njihovo međusobno povezivanje132. Polazeći od stava Gabrijela A. Almonda i

Sidni Verbe, da su strukturni i kulturni elementi varijable usred „jednog složenog sistema

uzročnosti koji dejstvuje u raznim pravcima“, Lajphart smatra da, kao što u početku

konsensualna kultura može pomoći usvajanje konsensualnih institucija, isto tako te institucije

imaju potencijal da jednu u početku suprostavljenu kulturu učine manje takvom i više

konsensualnom. On za to navodi primer Švajcarske i Austrije koje danas mogu imati

konsensualnu kulturu iako one nisu uvek bile u toj meri konsensualne133.

130 Isto, str. 50131 Lajphart, isto, 283-286132 Lajphart: „Čini se razumnim pretpostaviti da i konsensualna demokratija i takvi politički pristupi pre potiču iz jedne suštinske konsensualne kulture prožete duhom zajedništva, nego iz neposrednog delovanja konsensualnih institucija“, isto, str. 286133 Isto, str. 287

37

Talasi demokratizacije

Demokratizacija predstavlja proces izgradnje demokratskog društva nakon kolapsa

nedemokratskih režima. To je tranzicioni proces iz jednog oblika vladavine u drugi. Talas

demokratizacije, prema Hantingtonu je „skup tranzicija od nedemokratskih ka demokratskim

režimima do kojih je došlo u specifičnom periodu vremena i koje su brojno znatno nadmašile

tranzicije u suprotnom smeru tokom perioda“ i nastavlja,“Talas takođe podrazumeva

liberalizaciju ili delimičnu demokratizaciju političkih sistema koji nisu postali potpuno

demokratski“134. Hantington govori o tri duga istorijska talasa demokratije, pri čemu je iza

prva dva usledio reverzibilni talas u kome su se samo neke zemlje koje su prethodno prešle na

demokratiju, vratile na nedemokratsku vladavinu.

Prvi talas demokratizacije (1828-1926) počinje još od 1928. i traje sve do 1926.,

vezuje se za širenje prava glasa kod odraslog muškog stanovništva. Svoje korene ovaj talas je

imao u Američkoj i Francuskoj revoluciji. Tokom ovog perioda nastalo je dvadeset devet

demokratskih režima (Velika Britanija, Francuska, SAD). Nakon toga je usledio prvi

reverzibilni talas koji je počeo 1922. „maršom na Rim i Musolinijevom lakom predajom

italijanske trošne i korumpirane demokratije“135. Hitler dolazi na vlast u Nemačkoj 1933.,

zatim u Portugaliji 1926. dolazi do vojnog udara kojim počinje 35-godišnja Salazarova

diktatura.

Drugi talas demokratizacije (1943-1962) započeo je u Drugom svetskom ratu,

trijumfom savezničkih snaga koje su uvele demokratske institucije u Zapadnoj Nemačkoj,

Italiji, Austriji, Japanu i Koreji, dok je sovjetski pritisak ugušio započete demokratizacije u

Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Početak kraja kolonijalne vladavine Zapada doveo je do stvaranja

novih država. Tokom šezdesetih, nekoliko neafričkih britanskih kolonija steklo je nezavisnost

i uvelo demokratske režime koji su prilično potrajali. Tokom drugog talasa broj demokratskih

zemalja se povećao na trideset i šest, ali se tokom pedesetih i početkom šezdesetih dogodio

reverzibilni talas, naročito u Latinskoj Americi, pa je ovaj broj opao na trideset.

Treći talas demokratizacije počinje 1974. godine, najpre u Južnoj Evropi (Portugalija,

Španija, Grčka), u Aziji 1977. Indija, zatim, krajem osamdesetih i početkom devedesetih u

dotadašnjim komunističkim državama (Mađarska, baltičke republike).

134 Samuel P. Huntigton, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, str. 20; Hantingtonova kniga obuhvata prelaz oko tridesetak zemalja iz nedemokratskih u demokratske političke sisteme od 1974. do 1990. godine.135 Isto, str. 23

38

Izborna demokratija - minimalam koncept

Guillermo O’Donnell i Philippe Schmitter su ukazali na moguću neizvesnost, pri čemu

tranzicija od autoritarizma ne mora nužno voditi demokratiji, već ka nešto liberalizovanijem,

takođe autoritarnom režimu.136 Za režime koji se nalaze u širokom rasponu između

autoritarnih i liberalno-demokratskih, koriste se različiti nazivi kao što su: režimi u procesu

demokratizacije, pseudodemokratija, kvazidemokratija, poludemokratija (semidemocracy,

Martin Lipset), „neslobodne“ („Illiberal“) demokratije (Fared Zakarija), diktatura sa

demokratskom odorom ili oblandom (dictablanda), democratura – „restriktivna neslobodna

demokratija“, kompetitivni autoritarizam (Levitsky i Way), „delegative“ demokratije

(Guillermo O’Donnell). To znači da se radi o jasnom deficitu demokratije, odnosno

demokratiji slabog intenziteta, čak se koriste i ambivalentni pojmovi kao što su demokratski

despotizam ili autoritarna demokratija (sa značenjem kao „drveno gvožđe“).

Gotovo svaka definicija i demokratije vrti se oko izbora (predstavnika). Analiza

demokratije kao otvorenih, slobodnih i poštenih (pravičnih) izbora je minimalna definicija. To

nije dovoljno. Hantington upozorava da na opasnost da oni koji su izabarni ne budu

najmoćniji donosioci odluka: „političke vođe mogu da budu izabrane demokratskim

sredstvima a da ne poseduju stvarnu vlast. Oni jednostavno mogu biti produžena ruka ili

marionete neke druge grupe. Ukoliko najmoćniji kolektivni donosioci odluka nisu izabrani na

izborima, politički sistem nije demokratski“.137

Kada se govori o minimalnom konceptu demokratije, obično se koristi termin izborna

demokratija. To znači da su u „novim demokratijama“ nakon jednopartijskih, vojnih ili ličnih

diktatura usledile promene u smislu da ovi režimi sada imaju neku formu pluralizma,

međupartijske kompeticije i izbora, ali još uvek nema dovoljno osnova da se mogu smatrati

demokratskim režimima. U njima se održavaju periodični izbori kako bi se zadovoljili interni

ili eksterni faktori i zadobila nekakva demokratska legitimacija. Međutim, u njima se

izbegava rizik koji izbori nose, jer se nastoji da se zauzme ambivalentna pozicija između

kontrole izbornog toka i izborne kredibilnosti. Prema Andreas Schedler-u, „Većina današnjih

režima niti su sasvim demokratski, niti su potpuno autoritarni. Oni zauzimaju široku i

maglovitu zonu između liberalne demokratije i zatvorenog autoritarizma“.138 Zato se ovi

136 Guillermo O’Donnell i Philippe C. Schmitter, (1986), Transition from Authoritarian Rule: Tentative Conclusions about Uncertain Democracies, Baltimore: John Hopkins University Press, p. 9137 Samjuel Hantington, Isto, str. 16138 Andreas Schedler, The Meny of Manipulation, Journal of Democracy, Vol. 13. Novembar, 2. april, 2002., str. 37

39

režimi, pre mogu nazvati izborni autoritarizam nego (izborna) demokratija. Da bi popunio

ovaj konceptualni prostor, Andreas Schedler pravi distinkciju između izbornih demokratija i

izbornog autoritarizma. Ova distinkcija počiva na ideji da su izbori neophodan ali ne i

dovoljan uslov za savremenu demokratiju. Samo uvođenje izbornog prava bez ostalih

elemenata demokratskog konstitucionalizma (shvaćenog mnogo šire od ustava) kao što su

vladavina prava, politička odgovornost (rule of law, political accountability, bureaucratic

integrity, and public deliberation) nije dovoljno. Schedler nastoji da istraži granicu između

izbornih demokratija i izbornih autoritarizama, smatrajući da režimi napuštaju demokratsku

osnovu od momenta kad ugroze makar i jednu od konstitutivnih normi koje čine izborne

demokratije. To nije samo fraza o „slobodnim i poštenim“ izborima. Relativno je teško da

demokratske norme budu idealno zadovoljene a i ljudi nisu nikada u potpunosti jednaki.

Demokratski ideal jednakosti upravo i potiče iz vremena kada građani nisu bili politički

jednaki usled ekonomskog ili nekog drugog razloga (obrazovanje, poreklo). Danas izbori

podrazumevaju univerzalno biračko pravo bez ograničenja u svojini, obrazovanju, polu,

etnicitetu. U demos su uključeni sve odrasli (mentalno zdrave) osobe. Niko ne bi smeo biti

isključen iz izbora, iako je bilo čak i primera političkih ubistava (atentata, Zair 1991.,

Jermenija 1994.). Ovi režimi nastoje, koristeći pravilo starog Rima divide et impera, da

uzrokuju fragmentaciju opozicije ne dozvoljavajući da se ona ujedini, ojača i nastupi kao

prava alternativa aktuelnom režimu.

Jugoistočno azijske izborne autokratije, kao i sub-saharske zemlje su mešavina

„slobode i kontrole“. Na tvrdnju Fared Zakarija-e koji opisuje režime koji „rutinski ignoriše

ustavna ograničenja svoje moći i lišava građane osnovnih prava i sloboda“ kao „neslobodne

demokratije“ („illiberal democracies“)“,139 Andreas Schedler kaže, neslobodni su sigurno, da

li i demokratski? Tražeći odgovor na pitanje kako prepoznati izborni autoritarizam, Andreas

Schedler se poslužio klasifikacijom režima Larija Dajamonda.140 To znači da je ponekad teško

utvrditi tipologiju režima, odnosno da se neki režim ne uklapa lako u postojeće tipologije.

Otuda potreba za obnavljanjem pojma hibridni režimi (nekada je to bio mešoviti režim) koji

kombinuju demokratske i autoritarne elemente. U njima formalno postoje demokratske

institucije, ali dominiraju autoritarne tendencije. U ovoj klasifikaciji Dajamond je koristio i

kombinovao rezultate (izveštaj) Freedom House, izborne podatke i izveštaje (sudove) medija

(liberalne demokratije su one sa indeksom slobode Freedom House, od 1 do 2, izborne

139 Fared Zakarija, The Rise of Illiberal Democracy, Foreign Affairs, 76, Nov.-Dec. 1997:22140 Lary Diamond, Thinking about hybrid regimes, 2001. Journal of Democracy, vol. 13. Nov. 2. April, 2002. str. 21-35

40

demokratije, gde je indeks sloboda veći od 2, dok je izbroni autoritarizam rangiran je po

godišnjoj skali od 4.0 do 6.0).141

Režimi u kojima se održavaju višepartijski izbori, mogu se podeliti na izborni

autoritarizam, pseudodemokratije ili hibridne režime. Izborni autoritarizam se dalje može

podeliti na kompetiitvni autoritarizam (Levitsky i Way) nekompetitivni autoritarizam

(Schedler) i pre njega Sartori hegemoni sistem.142

Po Schedler-u, izborni autoritarizmi nastoje da uzrokuju fragmentaciju opozicije (1),

ne dozvoljavajući da se ona ujedini, ojača i nastupi kao prava alternativa aktuelnom režimu.

Oni su mešavina slobode i kontrole (2). U njima ne postoje jednaki uslovi i mogućnosti za

kompeticiju. To se ogleda, pre svega u novcu i medijima (3). Ishod izbora može se

kontrolisati sužavanjem biračkog prava (legalni aparhejd), proterivanjem građana,

manipulacijama i brisanjem biračkih spiskova (4). Birači mogu biti „insulated“ (izolovani,

zaštićeni) od spoljnih pritisaka. Autoritarni vlastodršci vrše pritisak na predstavnike civilnog

društva i nezavisne medije. Moć novca utiče na izbore, kao i kupujući siromašne birače (5).

Čak i kada predizborni uslovi omogućavaju slobodne i fer izbore, izborna krađa može biti

prisutna u samom administrativno-tehničkom procesu izbora (6). Kako ističe Schedler: „To se

može dogoditi u svakoj fazi izbornog procesa, od registracije birača do konačne evidencije

glasačkih listića. Odnosi se na aktivnosti kao što su neproveravanje isprava glasača (lične

karte), obijanja glasačkih kutija ili povećavanja ukupnih glasova favorizovane partije i

kandidata“.143 Po njemu, „Od Haitija do Perua, od Jugoslavije do Azerbejdžana, od Burkine

Faso do Zimbabvea, vladajuće partije su lažirale ili nastojale da lažiraju izbore. U najmanje

polovini od 91 zabeleženog slučaja širom sveta tokom 1990-ih, opozicione partije su smatrale

da su bile žrtve izborne krađe“.144 Autoritarni vladari prilagođavaju sebi izborna pravila.145 U

Meksiku to je beleženo pod Institutional Revolutionary Party, u Zimbabveu pod Mugabeom,

u Hrvatskoj pod Tuđmanom u Srbiji pod Miloševićem (na prvim višestranačkim izborima),

većinskim izbornim zakonom (pravilima) su doveli do minimiziranja parlamentarne

zastupljenosti opozicionih partija. U Meksiku je vladajuća partija pobedila sa nešto više od 141 Larry Diamond, Thinking About Hybrid Regimes, Journal of Democracy Volume 13, Number 2, April 2002. (pp. 21-35), str. 30; Ili u Patrick O1Neil & Ronald Rogowski (Edited), (2004), Essential Readings in Comparative Politics, W.W. Norton & Companz, New York, London (P. 166-177), str. 171142 Prema, Larry Diamond, Thinking About Hybrid Regimes, Journal of Democracy Volume 13, Number 2, April 2002. (pp. 21-35), str. 28 Ili u: Patrick O1Neil & Ronald Rogowski (Edited), (2004), Essential Readings in Comparative Politics, W.W.Norton & Companz, New York, London (P. 166-177), str. 170143 Andreas Schedler, isto, str. 44144Andreas Schedler, Isto, str. 45145 O izbornim manipulacijama i krađama videti u Vladimir Goati, (2001), Izbori u SRJ od 1990 do 1998 - Volja građana ili izborna manipulacija, drugo dopunjeno izdanje sa dodatkom "Izbori 2000", Centar za slobodne izbore i demokratiju, Beograd

41

1/3 glasova. U Keniji i Maleziji je primenjivano krojenje izbornih jedinica -

„gerrymandering“ i „gross malapportionmant“, kako bi pomoglo partijama na vlasti.

Čak i kada uđu u parlament, izabrani predstavnici mogu biti pod kontrolom, tutorskih

vlasti („tuteraly powers“), neodgovornih gospodara (Portugalija 1974, Revolution of the

Carnations i Čile posle Pinočea) sa jasnim primerom „vojnog starateljstva“. Kako poentira

Schedler: „Izbori su značajne vežbe demokratske vlasti samo ako birači mogu podariti

izabranim funkcionerima stvarnu vlast. Čak iako su birači odlučni pre izbora, sa izabranim

predstavnicima koji imaju punu ustavnu vlast, oni ne moraju biti odlučni i posle izbora“.146

Distinkcija između kompetitivnih i nekompetitivnih režima je ključna razlika među

izbornim autoritarizmima. Ona se, pre svega, ogleda u kompetitivnosti njihovih partijskih

sistema: „Dok je demokratija sistem u kojem partije gube izbore“,147 izborni autoritarizam je

sistem u kojem opozicione partije gube izbore.148 U Srbiji su i 2000. i 2003. pobedile

opozicione partije. Dok su u kompetitivnim izbornim sistemima vladajuće partije nesigurne, u

nokompetitivnim one su „nepobedive“. U prvim postoji stvarna borba za vlast, a u drugim je

reč o „samopostavljanju“ i „samoreprodukciji moći“. U širokoj porodici izbornih autokratija,

one se međusobno razlikuju po tome šta u njima sami izbori stvarno znače i koliki stepen

demokratske legitimnosti oni zaista uživaju. Neki od njih su manje neki više reprezentativni,

neki manje, neki više popularni, neki završavaju dramatično, neki traju dugo, a neki menjaju

svoju putanju. Za neke od njih kolaps je bio pitanje dana (Fujimori u Peruu, Milošević 2000.

u Srbiji), Kenija, Malezija i Turska - preživljavaju decenije, Senegal Meksiko i Tajvan - idu u

pravcu demokratizacije. Ali zašto jedni preživljavaju a drugi ne? Andreas Schedler odgovara:

„Ipak su krajnji arbitri igre vojska i građani. Prvi imaju moć da ih prekinu silom, drugi ih

mogu podriti svojim glasovima. Nažalost, novi globalni dnevni red nastao posle 11.

septembra 2001. koji daje jasan prioritet bezbednosti nad slobodom lako može dati prednost

autokrata nad demokratskim biračima (biračkim telom)“,149 odnosno glasovima. Sada i

međunarodna zajednica može uticati na ovaj balans.

146 Andreas Schedler, isto, str. 45147 Przeworski Adam, Democracy and the Market, Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin America, str. 10148 Andreas Schedler, isto, str. 47; Po ovom autoru, dvosmislene režime (ambiguous regimes) je teško klasifikovati, uključuju jedan stepen arbitrernosti, dvosmisleni, dvoznačni.149Andreas Schedler, Isto, str. 48

42

U izbornim autokratijama, nije bitno ko glasa već ko broji glasove. Lari Diamond

nastoji da utvrdi šta sve čini fer izbore:

„Kada se vrednuju izbori, ključno je ispitivanje njihovog sistemskog karaktera. Do sada smo

došli do razrađenih kriterijuma na osnovu kojih možemo prosuditi da li su izbori bili fer. Izbori su

fer kada ih sprovodi nezavisno telo, kada je izborna administracija dovoljno kompetentna i

opremljena kako bi preduzela određene mere protiv prevara pri glasanju i brojanju glasova, kada

policija, vojska i sudstvo nepristrasno tretiraju izborne kandidate i partije tokom celokupnog

procesa, kada svi kandidati imaju pristup javnim medijima, kada izborne jedinice i pravila

sistemski ne stavljaju opoziciju u nepovoljan položaj, kada je na svim lokacijama dozvoljeno

nezavisno praćenje glasanja i brojanja glasova, kada je zaštićena javnost glasanja, kada doslovno

svi odrasli mogu da glasaju, kada su procedure za glasanje i brojanje glasova transparentne i svima

poznate, i kada postoje jasne i nepristrasne procedure za reševanje žalbi i nesuglasica. Ovo je

dugačka lista, ali ozbiljnost napora da se ostvari sloboda i pravičnost čine obrazac (na delu i pre

izbornog dana) koji je prisutan u svim institucionalnim arenama. Institucionalnu pristrasnost i dela

u suprotnosti sa navednim kriterijumima mogu uočiti međunarodni posmatrači ukoliko za to imaju

vremena, iskustva, hrabrosti i poznavanje date zemlje“.150

Strože zahtevani standardi demokratije osim slobodnih izbora zahtevaju adekvatnu

zaštitu građanskih prava i sloboda sa jakom vladavinom prava. Diamond pravi korisnu

analitičku podelu na izbornu demokratiju (u smislu minimalnih zahteva Šumpetera i

Hantingtona) i nasuprot njoj liberalnu demokratiju, koja znači veće slobode, transparentnost

poštene izbore, vladavinu prava od izbornog procesa do svih glavnih aspekata vladavine i

artikulacije interesa, kompeticije i predstavništva.151

Pavlović i Antonić s pravom ističu: „Hibridni režim koji je postojao u Srbiji tokom

devedesetih godina bio je autoritarni režim sa demokratskom odorom“.152 Ipak, nakon

političkih promena 2000. u Srbiji je uspostavljena izborna demokratija, sa elementima

liberalizacije na putu ka demokratskoj konsolidaciji.

150 Larry Diamond, Thinking About Hybrid Regimes, Journal of Democracy Volume 13, Number 2, April 2002.pp. 21-35; Ili u: Patrick O1Neil & Ronald Rogowski (Edited), (2004), Essential Readings in Comparative Politics, W.W.Norton & Companz, New York, London P. 166-177Str. 29 (173)151 Larry Diamond, (1999), Developing Democracy, Toward Consolidation, The John Hopkins University Press, Baltimore and London, str. 10-13.152 Pavlović, Antonić, (2007), Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine, Službeni glasnik, Beograd, str. 82

43

Od liberalizacije do konsolidacije demokratije

Studije o transformacijama režima spadaju u dve grupe. Neke su makro-orjentisane,

fokusirane na objektivne uslove, ograničavajuće. Druge se usredsređuju na političke aktere i

njihove strategije, naglašavanju interesa i percepcije, i formulisanju problema u uslovima

mogućnosti i izbora.153 Prema Adamu Przeworskom: „možda je korisno posmatrati tranziciju

autoritarnog režima u demokratski sistem koja se sastoji od dva simultana, do neke tačke

autonomna procesa: proces dezintegracije autoritarnog režima, koji često podrazumeva oblik

„liberalizacije“, kao i proces pojavljivanja demokratskih institucija. Iako su obe

transformacije određene odlikama starog režima, u nekom momentu specifično demokratske

institucije moraju biti ustanovljene. Stoga je važno analzirati demokratiju kao konačni telos

ovih transformacija“.154

Treći talas demokratije je pratilo obnavljanje vere u stvaranje demokratija. Jedno od

pitanja sa kojima su se suočila gotovo sva postkomunistička društva bilo je pitanje pravde

(tranziciona pravda). Taj problem slikovito opisuje Hantington: „Privođenje pravdi činovnika

autoritarnih režima koji su počinili zločine dovodi do nekih neospornih zaključaka. Pravda je

bila u funkciji političke vlasti. Zvaničnici jakih autoritarnih režima koji su se dobrovoljno

povukli nisu bili proganjani; zvaničnici slabih autoritarnih režima koji su se srušili bili su

kažnjeni ako ih je nova vlada bez odlaganja gonila. „Pravda, primetio je Ernesto Sabato,

„deluje na taj način. Ona je spora. Brza pravda pripada jedino autoritarnim i despotskim

sistemima“. On nije bio u pravu. Demokratska pravda ne može biti pravda po kratskom

postupku kao u slučaju Čušeskua, ali ne sme biti ni spora. Podrška i ozlojeđenost naroda, koji

su nužni da pravda postane politička stvarnost blede; diskreditovane grupe povezane sa

autoritarnim režimom ponovo uspostavljaju svoju legitimnost. U novim demokratskim

režimima do pravde se ili dolazi brzo ili se uopšte ne dolazi“.155

Nakon turbulentnosti u fazi konsolidacije, stabilnost vlade ima posebno veliku

vrednost u novim demokratijama. U centru pažnje je odnos između efikasnosti novih

demokratskih vlada i njihove legitimnosti, odnosno, stepen u kome elite i javnost veruju u

vrednost demokratskog sistema. U suštinski pesimističkom stavu o tom odnosu, Dajmond,

Linc i Lipset su smatrali da je glavni razlog nestabilnosti demokratskih i drugih režima u

153 Adam Przeworski, (1986), Some Problems in the Study of the Transition to Democracy, In: Transition from Authoritarian Rule, vol. 1, Guillermo O’ Donnell and Philippe C. Schmitter, eds. Baltimore: John Hopkins University Pres. Str. 47154 Adam Przeworski, Isto, str. 56155 Samjuel Hantington, Isto, str. 179-180

44

trećem talasu bio „spoj i međudejstvo niske legitimnosti i niske efikasnosti“. Stabilnost

demokratskih režima zavisi od sposobnosti političkih elita da se zajedno nose sa problemima

društva i da se uzdrže od toga da te probleme iskoriste za svoje neposredne materijalne i

političke interese o od toga koliko je javnost u stanju da pravi razliku između režima i vlade

ili vladara. Kako ističe Hantington, „Razočaranje i smanjenje očekivanja predstavljaju osnov

demokratske stabilnosti. Demokratije postaju konsolidovane kada ljudi nauče da je

demokratija rešenje za problem tiranije, ali ne nužno i za sve ostalo“.156

Nezadovoljstvo brzinom sprovođenja demokratskih reformi i neispunjenim

obećanjima vodilo je razočarenju građana. Ono se manifestovalo na različite načine od

rezignacije, cinizma i povlačenja iz politike, preko smanjenja izlaska na izbore do opadanja

učestvovanja u politici. To sve može biti nepoželjno sa gledišta demokratske teorije, ali to po

sebi ne ugrožava stabilnost novih demokratija. Razočarenje se manifestovalo u reakciji protiv

onih na vlasti, ali je poprimalo oblik i razočarenja u demokratiju. Kako to opisuje Hantington,

„razočarenje u demokratiju ponekad proizvodi reakciju uperenu protiv establišmenta. U tom

slučaju, glasači ne samo da odbacuju partiju na vlasti negi i glavnu alternativnu partiju ili

grupu unutar političkog establišmenta i svoju podršku daju političkom autsajderu. (Karić,

„spasioc“, op. S.O.) Ta reakcija bila je češća u predsedničkim sistemima u kojima su se

kandidati za najviši položaj nadmetali više na individualnoj nego na partijskoj osnovi; otuda

je preovlađivala u Latinskoj Americi gde je označena kao populizam“.157 Prema Hantingtonu

jedan kriterijum konsolidacije jeste test dve vrste izborne predaje vlasti. Prema tom testu,

može se smatrati da je demokratija konsolidovana ako partija ili grupa koja je dobila

prvobitne izbore u vreme tranzicije izgubi kasnije izbore i vlast preda onima koji su na njima

pobedili, a ovi mirno prepuste vlast pobednicima na nekim sledećim izborima. Taj test je

Srbija prešla 2003. godine kada je vlada Zorana Živkovića, izgubivši izbore izvršila mirnu

primopredaju vlasti. Selekcija vladara putem izbora predstavlja srce demokratije i ona je

stvarna samo ako su vladari spremni da napuste vlast kao rezultat izbora. Prva izborna predaja

često ima samo simbolično značenje.158

Promene do kojih je doveo treći, a neki autori govore i o četvrtom talasu

demokratizacije otvorile su mnoga nova pitanja. Demokratizacija predstavlja proces izgradnje

demokratskog društva nakon kolapsa nedemokratskih režima. To je tranzicioni proces iz 156 Samjuel Hantington, Isto, str. 203157 Samjuel Hantington, isto, str. 206158 Samjuel Hantington: „Druga izborna predaja vlasti pokazuje dve stvari. Prvo, dve glavne grupe političkih vođa u društvu dovoljno su posvećene demokratiji da napuste vlast kada izgube izbore. Drugo, i elite i javnost deluju unutar demokratskog sistema; kada stvari krenu loše, menjaju se vladari, a ne režim. Test dva načina predaje vlasti predstavlja tvrd test za demokratiju“, isto, str. 206

45

jednog oblika vladavine u drugi. Talas demokratizacije, prema Hantingtonu je „skup

tranzicija od nedemokratskih ka demokratskim režimima do kojih je došlo u specifičnom

periodu vremena i koje su brojno znatno nadmašile tranzicije u suprotnom smeru tokom

perioda“ i nastavlja, “talas takođe podrazumeva liberalizaciju ili delimičnu demokratizaciju

političkih sistema koji nisu postali potpuno demokratski“.159 Dakle veoma važno pitanje je

kada se završava tranzicija ka demokratiji? Linc i Stepan daju sledeći odgovor: “Demokratska

tranzicija je završena kad je postignuta dovoljna saglasnost o političkim postupcima za

dolaženje do jedne izabrane vlade, kad vlada dolazi na vlast neposredno na osnovu slobodnih

i sveopštih izbora, kad takva vlada ima faktičku vlast da stvara novu politiku i kad izvršna,

zakonodavna i sudska vlast koju je stvorila nova demokratija ne mora de jure da deli vlast sa

drugim organima”.160

Prema Guillermo O’Donnell-u, nakon instaliranja demokratski izabrane vlasti otvara

se put ka „drugoj tranziciji“, često dugotrajnijoj i kompleksnijoj od tranzicije iz

autoritarizma.161 Ona pretpostavlja da se demokratski izabrana vlast institucionalizuje ka

konsolidovanoj demokratiji. Ništa ne garantuje da će se druga tranzicija desiti i ona može

regresirati ka autoritarizmu. Ono u čemu se O’Donnell, Przeworski i drugi autori slažu,

krucijalni element koji određuje uspeh druge tranzicije jeste izgradnja institucija.

Pševorski ističe: „presudan korak ka demokratiji je prenos vlasti sa grupe ljudi na pravila“.162

Dušan Pavlović i Slobodan Antonić u tom duhu ističu: „U demokratiji su odluke ishod

procedure i pravila koja su unapred poznata. Procedure su poznate i sigurne, ali, upravo zbog

toga, njihovi ishodi nisu“.163 Da bi došlo do uspešnog ishoda, vladavinske politike i političke

strategije različitih agenata moraju sprovoditi, priznavati i deliti zajednički interes u izgradnji

demokratskih institucija. Kod uspostavljanja demokratskih poredaka, na samom početku je

važno saznanje i uverenje da su institucije važne i da njihov adekvatan izbor može da ima

značajne efekte u procesu dalje izgradnje i utvrđivanja demokratije. Kako ističe Claus Offe:

“Institucija je ključno konceptualno oruđe u društvenim naukama”.164 Institucije predstavljaju

set pravila bez kojih u društvenim naukama retko šta može da funkcioniše. Izgradnja novih

159 Samuel P. Huntigton, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, str. 20; Hantingtonova kniga obuhvata prelaz oko tridesetak zemalja iz nedemokratskih u demokratske političke sisteme od 1974. do 1990. godine.160 Linz Juan J, Alfred Stepan, (1998), Demokratska tranzicija i konsolidacija, „Filip Višnjić“, Beograd, str. 15161 Guillermo O’Donnell, Delegative Democracy, Journal of Democracy 5 (January 1994). Str. 56162 Adam Przeworski, Democracy and the Market, Cambridge Univrsity Press, str. 14163 Dušan Pavlović, Slobodan Antonić, (2007), Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine, Službeni glasnik, Beograd, str. 44164 Claus Offe, Designing Institutions in East European Transitions, u The Theory of Institutional Design, str. 199

46

institucija je jedan od centralnih praktičnih problema u postautoritarnim i naročito

postkomunističkim društvima.

Od 80-ih godina dvadesetog veka, novi institucionalizam je uveliko prisutan u

političkim naukama. Iako su na suprotnim pozicijama, institucionalizam i bihejviorizam se

slažu u jednom: “institucije su samo okvir za prošanje ponašanja aktera”.165 U tom smislu,

važna je veza institucija i društvenih normi. Ova veza nije jednostrana već je prožeta

uzajamnošću. Socijalni i politički akteri stvaraju i podržavaju institucije. Zato je veoma važno

da one budu što je moguće šire prihvaćene. U skladu sa socijalnim normama, lakše se

prihvataju prava i dužnosti. Kako poentira Klaus Ofe: „građani čine dobre institucije, a

institucije su "dobre" u onoj meri u kojoj proizvode i gaje dobre građane ili “bolje ličnosti”

građana koji su navikli na te institucije ili ih osećaju kao svoje, razvijaju osećaj lojalnosti i

usvajaju očekivanja i moralnu intuiciju iz koje same institucije proizilaze“.166 Jednom uvedene

i široko podržane, institucije daju svoje efekte i ishode (outcomes). Konstitucionalni

inžinjering uključuje racionalističku predrasudu (bias) da dobre institucije mogu biti

dizajnirane. Za podvrgavanje institucijama, važni su preduslovi a ne ustanove jer se zakoni

lakše menjaju od navika.

Institucije su regulisani modeli interakcije koji su poznati, praktikovani i regulano

prihvaćeni (ako ne i nužno normativno odabrani) od strane socijalnih agenata koji očekuju

nastavak interakcije pod pravilima i normama formalno ili neformalno oličeni u ovim

modelima)167. One ponekad, ali ne i nužno, postaju formalne organizacije, metrijalizovane u

zgradama, pozicijama, ritualima i osobama koje imaju ulogu da govore u ime ustanove. Neke

od njih pripadaju konsitucionalnoj mreži kao što su parlament, sudstvo i političke partije, ali i

slobodni izbori. Nije važno samo pitanje da li su demokratske institucije uvedene, već i kako

funkcionišu. U funkcionisanju savremenih kompleksnih društava, demokratske političke

institucije povezuje ključne stepene posredovanja i agregacije između, sa jedne strane

strukturnih faktora, i sa druge strane ne samo individue, već i različitih grupa u okviru kojih

društvo organizuje različite interese i identitete. Neinstitucionalizovana (nekonsolidovana)

demokratija karakteriše stanje u kojem deluje neformalna ali jaka praksa - klijentelizma,

patrimonijalizma i korupcije.168 Jedno od ključnih pitanja, koje primećuju i Linc i Stepan

165 Beyme Klaus Von, (2001), Institutional Engineering and Transition to Democracy, u: Democratic Consolidation in Eastern Europe, Institutional Engineering, Volume 1, str. 3166 Offe Claus, Designing Institutions in East European Transitions, u The Theory of Institutional Design, str. 199Isto, str. 200167 Guillermo O’Donnell, Delegative Democracy, Journal of Democracy 5 (January 1994) 55-69, str. 57168 Guillermo O’Donnell, Delegative Democracy, str. 59

47

(1998, 15), Samjuel Hantington (2004, 16), Andreas Schedler (2002, 49) i Larry Diamond,

kako mi znamo da su izabrani predstavnici zaista „najmoćniji donosioci odluka“ („the most

powreful decision makers“) i da ne postoje „rezervni domeni“ vojske, policije ili oligarhijske

moći.169

Prema Adamu Pševorskom: „Demokratija je konsolidovana kada u datim političkim i

ekonomskim uslovima određeni sistem institucija postane ’jedina igra u gradu’, kada

delovanje izvan demokratskih institucija postane nezamislivo, kada je jedino što svi gubitnici

žele jeste da pokušaju ponovo unutar tih istih insitucija u okviru koji su upravo izgubili.

Demokratija je konsolidovana kada postane samoosnažujuća, odnosno kada sve relevantne

političke snage smatraju da je najbolje da podrede svoje interese i vrednosti neizvesnom

međudelovanju institucija (...) demokratija je konsolidovana kada delovanje u saglasju sa

institucionalnim okvirom konstituiše ekvilibrijum decentralizovanih strategija svih

relevantnih političkih sila“.170

Razlika između institucija i socijalno-strukturnih uslova, je između ostalog, i u tome

što institucije možemo lakše menjati nego okolnosti i okruženje u kojima one deluju, ali one

bolje funkcionišu ako su prihvatljive od što širih slojeva građana. To znači da

konstitucionalno-institucionalni inžinjering u mnogome ostaje dokinut bez takozvanog

“socijalnog inžinjeringa”. To zahteva permanentan rad na sazrevanju građana, podizanja

nivoa političke kulture, prihvatanje vrednosti individualne slobode i individualnog izbora,

demokratske kompeticije i participacije. U ovom procesu veliku ulogu imaju porodično

vaspitanje, obrazovanje, ali je veliku odgovornost imaju mediji. Demokratska konsolidacija

pretpostavlja učenje i izvlačenje puka na osnovu više izbornih promena vlasti.

Konsolidacija demokratije je okončanje tranzicije iz nedemokratskog (autoritarnog) u

demokratski režim. Kada sintetizujemo zahteve različitih autora dolazimo do više kriterijuma

za konsolidaciju:

1. Veoma je važno održavanje slobodnih i poštenih (fer) izbora, ali i pitanje šta se događa u

periodu između izbora.

2. Test dve smene vlasti („two turnover test“) (Hantington).

169 Larry Diamond, Elections Without Democracy: Thinking About Hybrid Regimes, Journal of Democracy Volume 13, Number 2, April 2002. pp. 21-35, str. 22; Ili u: Patrick O1Neil & Ronald Rogowski (Edited), (2004), Essential Readings in Comparative Politics, W.W.Norton & Companz, New York, London P. 166-177, str. 166170 Adam Przeworski, Democracy and the Market, str. 26

48

3. Da li su izabrani predstavnici nosioci efektivne vlasti ili je to neko drugi? Ko ima najviše

moći i ko ima najviše vlasti? Da li pored izabranih političara postoje centri moći koji su izvan

njihove kontrole?

4. U kojoj meri je spremnost na podvrgavanje demokratskim institucijama trajnijeg karaktera

ili samo taktičko pitanje za političke aktere?

5. Koliko se izabrani političari ponašaju odgovorno, (political rassponsiveness,

accountability) o čemu su pisali Sartori i pre njega Karl Fridrih?

6. Kakve su mogućnosti participativne demokratije, koja između ostalog, znači i nadzor

građana nad političarima između izbora?

Linc i Stepan, veruju da je konsolidovanim demokratijama neophodno da imaju pet

interaktivnih arena koje jedna na drugu utiču pozitivno, kako bi do konsolidacije uopšte

moglo da dođe. Prva pretpostavka je postojanje države. Ako postoji delotvorna država,

preostalih pet arena su sledeće: „Prvo, moraju postojati uslovi za razvoj slobodnog i aktivnog

građanskog društva. Drugo, mora postojati relativno autonomno i cenjeno političko društvo.

Treće, neophodna je vladavina prava, čime se garantuju građanske slobode i sloboda

udruživanja. Četvrto, mora postojati državni administrativni aparat koji nova demokratska

vlada može valjano upotrebiti. Peto, mora da postoji institucionalizovano ekonomsko

društvo“.171

171 Linz Juan J, Alfred Stepan, (1998), Demokratska tranzicija i konsolidacija, „Filip Višnjić“, Beograd, str. 20-21

49