5994972 Ekonomika Evropske Unije Makroekonomski Pokazatelji

Основни макроекономски

показатељи

Основни подаци о ЕУ

ЕУ представља највиши достигнути степен интеграције суверених држава.

Суштинско питање: проблем ширења заједнице.

Данас ЕУ броји 27 земаља чланица (прве чланице биле су Њем, Фра, Ита, Хол, Бел и Лукс.).

Кључни уговори: Римски и Париски уговор, Уговор из Мастрихта, Уговори из Копенхагена, Амстердама и Нице.

Европски устав потписан је 2004. у Риму.

Економија ЕУ ствара 30% свјетске производње.

21 чланица уније је у НАТО-у, ЕЕ је чланица у Г8, УН И СТО.

Приступање унији подразумијева испуњавање критеријума из Копенхагена.

Норвешка, Исланд и Швајцарска не желе ући у ЕУ, зашто?!

Становништво ЕУ обухвата 500 мил. становника

(трећа демографска групација послије Кине и Индије, 200 мил. више стан. од САД).

Густина насељености је 115 стан/км2.

Број становника је важан јер опредјељује макроекономску ситуацију одређеног простора.

Становништво је фактор раста или кочења развоја, геополитичи фактор и фактор привлачења инвестиција.

Број становника земље опредијељује и статус земље у ЕУ (јер је један од циљева уније ширење тржишта).

Најгушће насељена држава је Малта, а најгушће насељена област територија Лондон – Милано.

Најнасељеније земље: Хол, Бел, ВБ И Њем, а најнасељенија Финска.

ЕУ је највеће свјетско тржиште које се стално шири,и најразвијенији дио свјетске економије.

Друштвени производ БДП је најважнији макроекономски

показатељ. Три су начина његовог обрачуна:1. Сума свих финалних продаја које

се обаве у одређеном временском периоду;

2. Сума додатих вриједности створених на одређеном подручју и у одређено вријеме;

3. Сума факторских доходака зарађених у привредним активностима.

Немогуће је апсолутно егзактно утврдити вриједност ДП, НД и осталих агрегата због немогућности валоризације неких активности, необухватања економије домаћинства, али и појаве сиве економије.

Проблеми израчунавања у ЕУ јављају се због социјалних и економских разлика самих чланица, поготово код пријема нових чланица.

Осим по броју становника, чланице ЕУ се разликују по стопама раста ГДП-а по глави становника, па се настоји убрзати раст у слабије развијеним земљама.

Стопе раста мање развијених земања Уније су више од просјека, што показује успјешност у спровођењу заједничких и кохезионих политика.

Земље оснивачи и највеће европске земље имају највиши ниво продуктивности.

Кад се посматрају секторски доприноси ДП, финансијске услуге, пословне активности,индустрија те транспорт и комуникације имају највећи удио у стварању GDP-a.

Структура GDP-a: лична потрошња и у ЕУ је нешто већа од половине GDP-a, а увоз и извоз су уједначени.

Укупна тражња је изједначена с GDP (ради поређења домаћа тражња САД је знатно већа од GDP-a).

Највиши GDP-a по глави становника имају земље оснивачи, као и мање високо специјализоване економије као Луксембург.

Послије ширења Уније долази до пада GDP-a per capita, јер нове чланице имају нижи ДП, али и често подцијењен због сиве економије.

Због ових проблема предвиђена је претприступна помоћ и субвенције за за функционисање нових чланица.

Привредни раст детерминишу реалне стопе раста GDP-a.

ЕУ као регионална интеграција жртвује добар дио текућег дохотка за ефикасно и континуирано ширење и раст заједничког тржишта, што омогућава конкурентнију економију, политичку и војну предност.

Стопе раста GDP-a иако веома хетерогене, крећу се око трендова које диктирају најразвијеније чланице.

Мале земље уласком у ЕУ постижу брзо завидне резултате и високе стопе раста, мада се дио тог раста губи због ниске основице агрегатног GDP-a или релативно малог броја становника.

Иако укупан GDP ЕУ расте, учешће ЕУ у свјетској економији у релативном паду због појаве нових економских сила: Кине, Индије и Бразила.

Актуелна криза смањила је стопе раста у ЕУ, односно стопе су негативне (укупна производња се смањује).

Инфлација Стопа инфлације – просјечни раст

нивоа цијена. Инфлација пореди тренутни ниво

цијена са цијенама у претходном тпериоду или тренутку.

Инфлација је повезана са фазама привредних циклуса, а у развијеним економијама толерише се инфлација 0-4% на годишњем нивоу.

Инфлација је током прве половине 2008. године порасла, не само у ЕУ, вец на свјетском нивоу.

На раст цијена утицале су највише цијене нафтних деривата и прехрамбених производа, па је инфлација у априлу 2008. била најнижа у Холандији (1,7%) и Португалу (2,5%) које развијену пољопривредну производњу и у Њемачкој (2,6%) која је водећа индустријска сила.

Просјек инфлације у ЕУ27 био је 3,0-4,3%. Сиромашније земље имале су много више

стопе инфлације (Литванија 11, 9%Бугарска 13,4%, Летонија 17,4%).

Висока инфлација у слабије развијеним земљама проузрокована је подгријавањем тражње и бржим привредним растом у односу на просјек ЕУ.дугорочна инфлација у ЕУ је стабилна, у распону 2,0-2,5%.

У 2008. инфлација је нагло порасла на више од 4%, па се почетком 2009. спустила на врло низак ниво! (Финансијска криза постала је дефлаторна).

Очигледна је веза на релацији инфлација – приврени циклуси, поред дефлаторних кретања дошло је и до рецесије (недостаје одговарајућа тражња, а производња се смањује).

Инвестиције GDP се може израчунати по сњедећој

формули: Y = C + I +G +(X – Z) (S – I) + (T – G) = (X –Z) Инвестиције, као важан дио GDP могу

бити веће или мање од штедње, па раст инвестиција изнад нивоа штедње може довести до спољнотрговинског дефицита (X –Z).

У ЕУ је уједначено учешће инвестиција у GDP-у око 1/5, што значи да су најразвијеније привреде ЕУ у зрелој развојној фази.

На равномјеност инвестиција на нивоу ЕУ утичу највише инвестициона кретања у најјачим економијама.

Међутим, у слабије развијеним чланицама знатно је веће учешће инвестиција у GDP-у (Бугарска 29%, Румунија 32%).

Ако се узму у обзир само пословне инвестиције, постоји уједначеност учешћа GDP, али је она мања и креће се у распону 17,8–18,7%.

Структура пословних инвестиција по земљама показује разлике у односу на укупне инвестиције.

Незапосленост Незапосленост представља разлику између

радно способних и незапослених радника. Дефиниција незапослености

подразумијева све особе - економски активна лица која су у одређеном периоду била без посла, али су у току тог периода имала жељу да раде и активно тражила запослење.

Радна снага је дио становништва које ради или је незапослен (не укључује радно неспособне, пензионере, дјецу и оне који не желе да раде).

Стопа незапослености је један од кључних показатеља стања привреде и израчунава се као количник радне снаге која не ради (не може наћи посао) и укупне радне снаге.

Тржиште рада представља мјесто сучељавања понуде и тражње за радом.

Тржиште рада није изоловано од других макроекономских кретања, јер је саставни дио укупног тржишта.

Стопа незапослености међузависна је са стопом инвестиција, каматном стопом, промјенама ДБП, агрегатном тражњом, и сл.

Данашњи међународни односи карактеристични су по редистрибуцији богатства, а глобални фактори те редистрибуције су учешће у свјетској трговини, располагање енергијом и природним ресурсима, технички прогрес.

Већи квантум радне снаге у одређеним економијама у корелацији је са учешћем у међународној трговини, што доводи до високих стопа раста тих земања (Кина, Бразил, Индија).

Расположивост ресурса други је случај утицаја на свјетску прерасподјелу дохотка (Русија).

Равнотежа на тржишту радне снаге се остварује у тачки изједначења понуде и тражње за радом (А).

При реалној заради W запошљава се укупно L радника.

Поред ове тачке, постоји и тачка вољне незапослености ( радници који не желе да раде уз дату реалну зараду - L').

Невољна незапосленост се јавља кад је износ реалне зараде на вишем нивоу од износа зараде у равнотежној тачки понуде и тражње (има радника који желе да раде, али не могу да нађу посао - L'').

Врсте незапослености Циклична незапосленост зависи од

стања националне и глобалне економије. Ако је привреда у стању узлета, циклична

незапосленост се смањује, а за вријеме криза ова врста незапослености може драстично порасти.

Осим пада агрегатне тражње, и неки други фактори утичу на појаву цикличне незапослености (раст цијена енергије и нафте успорава привредни раст и запосленост).

Структурна незапосленост јавља се као посљедица промјена у структури тражње и промјена у технолошком сектору.

Нека занимања због техничко-технолошког прогреса постају суфицитарна, а нека друга дефицитарна.

Структурну незапосленост проузрокују и структурни дефекти у другим областима (неусклађеност система образовања са потребама државе).

Процеси редистрибуције инвестиција према другим регионима такође утичу на појаву структурне незапослености.

Фрикциона незапосленост представља губитак радног времена између послова (у току губљења посла и тражења новог запослења).

Ова незапосленост резултат је несавршености тржишта рада (увијек ће губити одређени дио радног времена због преласка с једног на други посао).

ЕУ настоји да унаприједи комунитарне односе у сфери запошљавања и социјалне политике у циљу смањења фрикционе незапослености.

Сезонска незапосленост – у било ком времену неки радници ће бити незапослени због природе свог посла.

Повремена запослења (туризам, пољопривреда) која се јављају на тржишту рада смањују незапосленост у периоду сезоне посла.

Сезонска незапосленост има мањи утицај на укупну незапосленост од претходне три врсте незапослености: цикличне, структурне и фрикционе.

Пуна запосленост дефинише се као стање запослености мање од 100% (умањено за фрикциону и структурну незапосленост), дакле када је могуће неутралисати цикличну незапосленост.

Нормална незапосленост укључује сезонску и фрикциону незапосленост.

Нова структурна незапосленост дефинише се као стање у ком домаћи капитални фондови нису довољни да запосле сву домаћу радну снагу (земље у развоју).

Технолошка незапосленост је сегмент структурне незапослености. Промјене у нивоу и структури агрегатне тражње и продуктивности рада утичу на промјене нивоа секторске запослености.

Равнотежна незапосленост је збир фрикционе и структурне незапослености. Равнотежна стопа незапослености јавља се када се агрегатна понуда изједначи са агрегатном тражњом за радом.

Разлике између стварне и равнотежне незапослености најбоље се елиминишу промјенама висине реалних зарада.

Економски и неекономски трошкови незапослености

Појаву незапослености на макроекономском нивоу прате различите врсте трошкова.

Незапосленост прате велики економски и социјални трошкови, јер сваки раст незапослености резултује повећаним издвајањима за потребе социјалне политике, здравстав, и др.

Рецесије изазивају високе стопе цикличне незапослености и стварају социјалне, социолошке и друге негативне посљедице.

Окунов закон разматра ситуацију када постоји дефицит радних мјеста за оне који желе да раде па се губи тзв. потенцијални аутпут.

Потенцијални (неостварени) аутпут представља празнину GDP-a која се изражава одступањем од дугорочних тенденција раста аутпута.

Кретање GDP-a уз природну стопу незапослености доказује правило да већу незапосленост прати веће одступање GDP-aод свог тренда.

Одступање GDP-a од тренда расте за око 2,5% када стопа незапослености порасте за 1% изнад природне стопе.

Кретања незапослености у ЕУ

Рјешавање проблема незапослености један је од најважнијих задатака сваке владе, а то је случај и са владама чланица ЕУ и појединим комунитарним институцијама.

Стопа незапослености основни је показатељ стања у овој области, а прихватљива висина ове стопе зависи од стања појединих националних привреда, али и глобалних економских кретања.

У стабилним економских условима прихватљива је стопа незапослености од 5-8%.

Стопе назапослености су ниже у САД и Јапану, него у ЕУ.

Стопе незапослености у ЕУ15 су ниже него у ЕУ 27, што потврђује да су земље ЕУ15 економски развијеније од земаља ЕУ27.

Свјетска криза и високе цијене енергије и пољопривредних производа утицала на стање незапослености.

Мјесечни подаци о незапослености указују да је она нижа у ЕУ27 него у земљама Еврозоне (ЕА16), зашто?!

Краткорочна стопа незапослености изједначена је у САД и ЕУ, али неке земље ЕУ показују врло високе стопе незапослености (Шпа, Лет, Лит).

Макроекономска анализа незапослености

У посматраном периоду већина чланица показује тренд пада стопе незапослености и успјех мјера ЕУ у сфери економских интеграција.

Иако земље оснивачи и старе чланице имају нижу незапосленост од новопримљених земаља, позитивно је што се послије уласка у ЕУ незапосленост смањује у готово свим земљама због дејстава слободног тржишта и великог економског простора.

Најнижу стопу незапослености имала је у 2008. Холандија – 2,6%, затим су ту Данска, Кипар, Аустрија, Словенија, Луксембург, и др.

Мање чланице имају више користи од великог европског тржишта, док нпр. Француска и Њемачка имају веће стопе незапослености од најнижих стопа незапослености забиљежених у ЕУ.

Велика Британија традиционално одржава ниску незапосленост нижу од оне у Њемачкој и Француској.

ЕУ показује више стопе незапослености од САД и Јапана, због посебног државно-правног оквира ЕУ.

ЕЦБ не брине о незапослености за разлику од америчких Федералних резерви и Централне банке Јапана.

Скок цијена нафте и њихов константан раст одражавају се на берзама и доводе до рецесије, при чему земље које имају властите резерве нафте и гаса имају нижу стопу незапослености и одржавају аутпут и агрегатну тражњу на прихватљивом нивоу (Русија и Норвешка имају нижу стопу незапослености од ЕУ).

Незапосленост према полној структури

У ЕУ као и у већини земаља запосленост жена мања је од запослености мушкараца (разлика је 1,7% у корист мушкараца).

Овим проблемима баве се многобројни дугорочни програми и Европски социјални фонд који предузима мјере против дискриминације жена и младих у процесу запошљавања.

У неким државама као што је Грчка стопа незапослености жена је 15% што је 2,5 пута више од незапослености мушкараца, али у ЕУ постоје и обрнути примјери.

Незапосленост према образовној структури

Европска привреда као најразвијенији дио свјетске економије има изражену тражњу за образованијом радном снагом, па је и стопа незапослености много нижа у групи квалификованих радника у односу на неквалификоване (чак 2 пута).

Разлике између ЕУ15 и ЕУ27 још су израженије, па је стопа незапослености за најобразованије више од 3 пута нижа од стопе за најниже образоване.

У ЕУ27 стопа незапослености за високообразоване нешто је већа од ЕУ15.

Утицај ширења и миграција на незапосленост

Слобода кретања људи, роба, услуга и капитала је фундаментални комунитарни принцип ЕУ.

На незапосленост дјелује редистрибуција капитала, који у ЕУ тежи ка богатијим природним ресурсима и јефтиниојом радном снагом.

Утицај миграција становништва као најважнијег производног фактора на реалне зараде и реалну запосленост види се на сљедећем графикону.

Раст усељења утиче на помјерање понуде рада надоле и десно, што помјера равнотежу понуде и тражње за радом из тачке А у BC .

Долази до пада реалних зарада за износ од w-w‘, уз повећање запослености за износ L‘-L (посљедица јефтиније радне снаге).

Како су процеси ширења један од основних узрока миграција, улазак нових држћава у ЕУ утиче на промјене стопе незапослености.

Стопе незапослености слабије развијених земаља и земаља које су касније приступиле ЕУ су у паду, док у јачим економијама ЕУ миграције и ширења доводе до раста незапослености.

Ова појава је посљедица оптимизације коришћења капитала, што је карактеристика великог тржишта.

Филипсова крива Проблеми везани за смањивање

незапослености могу се ријешити повећањем инвестиција које ће преко раста производње дјеловати на тражњу за новим радним мјестима.

А. В. Филипс је 60-тих година прошлог вијека конструисао криву као trade-off између инфлације и незапослености.

Криза је 2008. довела до раста незапослености и раста инфлације што демантује Филипса, међутим касније та инфлација прелази у дефлацију услијед великог пада агрегатне тражње и производње.

У кризи је дошло до дебаланса финансијког и реалног сектора, а узроци финансијске кризе су финансијске малверзације и раст цијена нафте и пољопривредних производа (на шта Филипс није рачунао код постављања своје теорије).

Филипсова крива показује раст ДП и пад незапослености са растом инфлације (све док су стопе инфлације једноцифрене, а то је случај само у развијеним земљама).

У неразвијеним привредама екстремно висока инфлација би довела привреду у стање нестабилности, које би утицало на раст незапослености и пад укупне производње.

Проблеми незапослености и социјалне политике ЕУ

Социјална и економска политика су неодвојиве, јер од висине социјалних давања зависи макроекономска стабилност.

Агрегатни социјални трошкови већи од реалних доводе до одлива инвестиција, пада профитабилности тржишних актера, раста инфлације, итд.

С друге стране, рестриктивна социјална политика може довести до пада животног стандарда, чак и до граница сиромаштва.

У ЕУ постоје разлике у висини оствареног аутпута, а нове слабије развијене чланице додатно проширују развојни јаз.

ЕУ је усвојила програме помоћи за нове чланице: ISPA и SAPAD (период 2000-2006) у износу од 22 млрд евра.

Они су допуна старом програму PHARE од 10,92 млрд евра.

Европски социјални фонд успостављен је још Римским уговором, а почео је с радом 1960. год.

Европска социјална повеља (1961.) гарантује:

Запошљавање без дискриминације; Забрану присилног рада; Право на синдикално удруживање; Право на колективно одлучивање; Права мушкараца и жена према

принципу: једнака плата за исти рад. 1964. донешен је Европски закон о

социјалној сигурности. Лисабонска агенда – политички оквир

ЕУ за повећање запошљавања и социјалну политику.

О унапређењу социјалне сигурности брину три агенције:

Европска агенција за здравље и сигурност на раду (Билбао);

Европска агенција за побољшање радних и животних услова (Даблин);

Европски надзорни центар за расизам и ксенофобију (Беч).

Европски социјални фонд планира да у периоду 2007-2013 помаже у превладавању критеријума конвергенције, стимулише регионалну конкурентност и раст запослености.

За циљеве Европског социјалног фонда, осим Кохезионог фонда издвојено је 300 млрд евра (36% буџетске потрошње ЕУ).

Комисија средства усмјерава на три категорије корисника:

79% за смањење јаза међу регионима.

17% за конкурентност и нова радна мјеста слабије развијених региона;

4% за прекограничну сарадњу.

Циљеви Европског социјалног фонда

Субвенције фонда дају се по критеријумима:

1. Превенција губитка контакта људи са тржиштем рада

50% за регије заостале у развоју

2. Отварање већег броја радних мјеста

40% за рјешавање дугорочне незапослености и запошљавање младих

3. Раст квалитета послова

9% за регије погођене падом индустријска производње

4. Превентивне активности и унапређење контаката на тржишту рада

1% за развој руралних подручја

5. Боља опремљеност европске снаге (К/L)

Макроекономске прогнозе у функцији макроекономске

стабилносрти Макроекономска стабилност је примарни

задатак економских структура, а макроекономска равнотежа указује на позитивне трендовеекономских појава и оптимални резултат њихових интеракција

ЕМУ И ЕЦБ утичу на стабилност цијена преко монетарне политике.

Континуирано се усклађује стабилност и дугорочни раст, инфлација и незапосленост, инвестиције и буџетска стабилност.

Комисија у оквиру надлежности прави краткорочне макроекономске прогнозе два пута годишње.

Процјењују се раст и незапосленост, инфлација, финансијски и материјални биланси, стање чланица и потенцијалних кандидата за ЕУ, положај евра и међународна тржишна позиција.

Процјене за 2009. показале су успоравање привредног раста због кризе коју подгријавају високи трошкови енергената и раст цијена пољопривредних производа.

Ова процјена треба да послужи као основа за доношење мјера за санацију и излазак из стагнације.

ЕУ има озбиљан приступ свим макроекономским прогнозама.

Кад је у питању инфлација предвиђено је да она порасте са 2,4% у 2007. на 3,6% у 2008. збога раста цијена хране и енергената.

У 2009. је предвиђен пад инфлације због појаве депресије и пада производње.

Прогнозе макроекономске ситуације у ЕУ су збир привремених прогноза Њемачке, Велике Британије, Француске, Италије, Холандије, Пољске и Шпаније, које стварају око 80% GDP-a ЕУ27.

Макроекономске прогнозе држава чланица су неопходне за валидну прогнозу на нивоу ЕУ.