Ruta Sepetys 2

RUTA SEPETYS

SOBA PUNA SNOVA

Naslov izvornika: Out of the Easy

Soba puna snova 3

Za mamu, kojoj su njezina djeca

uvijek na prvome mjestu.

Ruta Sepetys 4

Nema savršene ljepote koja u sebi razmjerno

ne krije i ponešto neobičnosti.

– sir FRANCIS BACON

Soba puna snova 5

JEDAN

oja je majka bludnica, ali nije od one prljave i uličarske vrste.

Zapravo je prilično zgodna, vješta u govoru i nosi lijepu odjeću. Ali

spava s muškarcima za novac ili za darove, što je prema rječniku određuje

bludnicom.

Raditi je započela kad je meni bilo sedam, one godine kad smo se iz

Detroita preselili u New Orleans. Na željezničkom kolodvoru smo uzele

taksi koji nas je odvezao ravno do otmjenog hotela u Aveniji St. Charles.

Dok smo pile piće u predvorju hotela, majka je upoznala muškarca iz

Tuscaloose. Predstavila me kao svoju nećakinju i rekla muškarcu da me

vodi k svojoj sestri. Neprekidno mi je namigivala i šaptala da će mi kupiti

lutku ako se ostanem igrati i pričekam dok se ne vrati. Te sam noći spavala

sama u predvorju hotela, sanjajući svoju novu lutku. Idućeg je jutra majka

za nas rezervirala veliku sobu s visokim prozorima i malim okruglim

sapunima koji su mirisali poput limuna. Od čovjeka iz Tuscaloose je dobila

zelenu baršunastu kutiju s niskom bisera.

»Josie, ovaj će se grad prema nama odnositi posve fino«, rekla je majka,

stojeći golih grudiju pred zrcalom i diveći se svojim novim biserima.

Narednog je dana u hotel pristigao tamnoputi vozač po imenu Cokie.

Majka je dobila poziv za posjet nekome važnome u Francuskoj četvrti.

Natjerala me da se okupam i ustrajala da odjenem finu haljinu. Čak mi je u

kosu stavila vrpcu. Izgledala sam glupo, ali nisam ništa rekla majci. Samo

sam se smiješila i kimala glavom.

»Slušaj, Josie, ne smiješ ništa govoriti. Nadala sam se da će me Willie

pozvati i ne trebaš mi sve pokvariti svojom tvrdoglavošću. Ne govori, osim

ako ti se netko ne obrati. I nemoj počinjati pjevušiti, za Boga miloga. Tako

je jezovito kad to činiš. Ako budeš dobra, kupit ću ti nešto uistinu

posebno.«

»Poput lutke?« rekla sam, nadajući se da ću joj potaknuti sjećanje.

M

Ruta Sepetys 6

»Naravno. Dušo, bi li željela lutku?« rekla je, dovršavajući šminkanje

usana i ljubeći zrak pred prozorom.

Cokie i ja smo odmah postali prijatelji. Vozio je stari taksi obojen u

maglovito sivu boju. Ako pažljivo pogledate, možete vidjeti ostatke natpisa

TAKSI na vratima. Dao mi je nekoliko karamel bombona, namignuo mi i

rekao: »Drž’ se tamo, mala.« Dok nas je vozio svojim taksijem do Willie,

Cokie je zviždao kroz procjep u zubima. Ja sam ga pratila pjevušeći,

nadajući se da bi mi smjesa bombona mogla izbiti zub. Bila je to druga večer

našeg boravka u New Orleansu.

Zaustavili smo se u Ulici Conti. »Kakvo je ovo mjesto?« upitala sam,

istežući vrat kako bih pogledala žućkastu zgradu s crnim metalnim

ogradama na balkonima.

»To je njezina kuća«, rekao je Cokie. »Kuća Willie Woodley.«

»Njezina kuća? Ali Willie je muško ime«, rekla sam.

»Prestani, Josie. Willie je žensko ime. A sada, budi tiho!« rekla je majka i

zvonko me poljubila. Poravnala je svoju haljinu i namjestila frizuru. »Nisam

mislila da ću biti ovako nervozna«, promrmljala je.

»Zašto si nervozna?« upitala sam.

Ona me ščepala za ruku i povukla me uz prilaz. Cokie me pozdravio

dodirnuvši rukom obod svojega šešira. Nasmiješila sam se i domahnula mu.

Zavjese na prozoru s pročelja su se razmaknule i na njemu se pojavio

sjenoviti lik, s leđa obasjan jantarnim svjetlom. Vrata su se otvorila i prije

nego smo došle do njih.

»Ti moraš biti Louise«, rekla je majci neka žena.

Crnka u večernjoj haljini od baršuna naslonila se na vrata. Imala je lijepu

kosu, ali nokti su joj bili izgriženi i ispucali. Takve nokte su imale jeftine

žene. To sam naučila u Detroitu.

»Ona te čeka u salonu, Louise,« rekla je crnka.

Od ulaznih vrata do stubišta protezao se crveni tepih, gmižući dalje uvis

preko stuba. Kuća je bila raskošna i kićena, s tamnozelenim brokatima te

svjetiljkama s čijih su prigušenom svjetlošću obasjanih sjenila visjeli crni

kristali. Na zidovima predvorja visjele su slike nagih žena s ružičastim

bradavicama. Cigaretni dim miješao se s ustajalim vonjem ružine vodice.

Prošle smo kroz skupinu djevojaka koje su me tapšale po glavi i zvale me

Soba puna snova 7

šećerom i lutkom. Sjećam se kako sam mislila da im usne izgledaju kao da

ih je netko cijele premazao krvlju. Ušle smo u prednji salon.

Najprije sam joj vidjela blijedu ruku, ispruganu venama i prebačenu

preko fotelje visokog naslona. Nokti su joj, jarko crveni poput zrnja šipka,

mogli brzim zahvatom probušiti balon. Gotovo svaki je prst bio prekriven

gomilama zlata i dijamanata. Majci je dah uzdrhtao.

Prišla sam ruci, zureći u nju, pa zaobišla naslon fotelje u smjeru prozora.

Ispod strogo krojene suknje izvirivale su crne potpetice. Osjetila sam kako

mi vrpca s kose postrance klizi niz glavu.

»Zdravo, Louise.«

Glas je bio hrapav i vremešan. Platinasta joj je plava kosa bila čvrsto

stegnuta kopčom s ugraviranim inicijalima W. W. Iz kutova očiju

obrubljenih ugljenom izbijale su bore. Usne su joj bile grimizne boje, ali ne

one krvave nijanse. Nekoć je bila lijepa.

Žena se zagledala u mene i napokon prozborila. »Rekla sam: Zdravo, Louise.«

»Zdravo, Willie«, rekla je majka. Odvukla me pred stolicu. »Willie, ovo je

Josie.«

Nasmiješila sam se i svoje prljave noge povila u najpristojniji mogući

naklon. Ruka s crvenim noktima brzo mi je mahnula da sjednem na sofu

pred njom. Narukvica joj je zazvečala neskladnom pjesmom.

»Dakle... vratila si se.« Willie je izvukla cigaretu iz sedefom optočene

tabakere i lagano njome kucnula po poklopcu.

»Pa, prošlo je puno vremena, Willie. Sigurno možeš razumjeti.«

Willie nije rekla ništa. Sat na zidu kucao je postojanim ritmom. »Dobro

izgledaš«, napokon je rekla Willie, još uvijek kuckajući cigaretom o

poklopac tabakere.

»Pazim na sebe«, rekla je majka, zavalivši se udobnije na sofi.

»Paziš na sebe, tako je. Čula sam da si sinoć imala nekog žutokljunca iz

Tuscaloose.«

Majci su se ukočila leđa. »Čula si za Tascaloosu?«

Willie je bez riječi zurila u nju.

Ruta Sepetys 8

»Oh, on nije bio nešto, Willie«, rekla je majka, pogleda spuštenog u krilo.

»Samo jedan fini frajer.«

»Fini frajer koji ti je kupio te bisere, slutim«, rekla je Willie, sve žešće

kuckajući cigaretom o tabakeru.

Majka je posegnula rukom prema vratu, prstima opipavajući bisere.

»Posao mi dobro ide«, rekla je Willie. »Muškarci misle da nam se bliži

rat. Ako je to istina, svi će željeti posljednji se put zabaviti. Dobro ćemo

surađivati, Louise, ali...« Kimnula je glavom prema meni.

»Oh, ona je dobra cura, Willie, i strašno je pametna. Čak je sama naučila

čitati.«

»Ne volim klince«, prasnula je, probijajući me očima.

Slegnula sam ramenima. »Ni ja ih previše ne volim.«

Majka me žestoko uštipnula za ruku. Osjetila sam kako mi koža puca.

Ugrizla sam se za usnu i pokušala ne trznuti se. Majka bi se ljutila kad bih

se na nešto požalila.

»Zbilja?« Willie je nastavila zuriti u mene, »Pa što onda činiš... ako ne

voliš klince?«

»Pa, idem u školu. Kuham, čistim i pripravljam majci martinije.«

Nasmiješila sam se mami i protrljala ruku.

»Čistiš i pripravljaš martinije?« Willie je znakovito podigla obrvu.

Podrugljivi joj je osmijeh odjednom nestao s usana. »Vrpca za kosu ti je

neuredna, curo. Jesi li oduvijek tako mršava?«

»Nekoliko se godina nisam dobro osjećala«, brzo je rekla majka. »Josie je

vrlo sposobna i...«

»Vidim to«, ravnodušno je rekla Willie, još uvijek kuckajući cigaretom o

tabakeru.

Primaknula sam se majci. »Potpuno sam preskočila prvi razred i odmah

krenula u drugi. Majka je zaboravila da bih trebala ići u školu...« Majčin mi

se nožni prst zakopao u gležanj. »Ali to nije mnogo naškodilo. Rekla je u

školi da smo se doselile iz drugog grada, i tako sam odmah krenula u drugi

razred.«

»Preskočila si prvi razred?« rekla je Willie.

Soba puna snova 9

»Da, gospođo, i čini mi se da baš ništa nisam propustila.«

»Nemoj ti tu meni gospođo, curo. Zvat ćeš me Willie. Razumiješ li?«

Promeškoljila se na stolici. U oko mi je upalo nešto slično rukohvatu

revolvera gurnutog uz jastuk na sjedalu.

»Da, gospođo Willie«, odgovorila sam.

»Ne gospođo Willie. Samo Willie.«

Zurila sam u nju. »Zapravo, Willie, meni je najdraže da me zovu Jo.

Iskreno, ne držim previše do vrpci za kosu.« Strgnula sam vrpcu sa svoje

guste i kratke kose te posegnula za upaljačem koji je stajao na stolu.

»Nisam tražila vatre«, rekla je Willie.

»Ne, ali ste pedeset tri puta kucnuli cigaretom... sada već pedeset četiri,

pa sam pomislila da biste željeli pripaliti.«

Willie je uzdahnula. »Dobro, Jo, pripali mi cigaretu i daj mi jedan viski.«

»Čisti ili s ledom?« upitala sam.

Iznenađeno je širom otvorila usta, a zatim ih opet brzo zatvorila. »Čisti.«

Promatrala me dok sam joj pripaljivala cigaretu.

»Pa, Louise«, rekla je Willie, otpuhnuvši dug pramen dima koji joj se

počeo kovitlati nad glavom, »uspjela si kraljevski zeznuti stvar, zar ne?«

Majka je uzdahnula.

»Ne možeš ostati ovdje, ne s djetetom. Morat ćeš pronaći neki stan«, rekla

je Willie.

»Nemam novca«, rekla je majka.

»Ujutro prodaj te bisere u mojoj zalagaonici i dobit ćeš nešto novca za

život. U Ulici Dauphine ima jedan stančić koji je unajmljivao neki od mojih

kladioničara. Idiot je prošloga tjedna dopustio da ga ustrijele. Sada drijema

u prašini i taj mu stan više neće trebati. Najam je plaćen do trinaestoga.

Dogovorit ću neke stvari, pa ćemo krajem mjeseca vidjeti na čemu si.«

»U redu, Willie«, rekla je majka.

Dodala sam Willie piće i opet sjela, nogom šutnuvši vrpcu za kosu pod

sofu.

Ruta Sepetys 10

Srknula je malo pića i kimnula glavom. »Iskreno, Louise, sedmogodišnja

barmenica?«

Majka je slegnula ramenima.

Bilo je to prije deset godina. Nikad mi nije kupila onu lutku.

Soba puna snova 11

DVA

islili su kako ne čujem njihovo došaptavanje i smijuljenje. Slušala

sam to deset godina. Presjekla sam Conti i zaputila se prema

Chartresu, pod rukom stišćući knjigu. Vibracije moga pjevušenja

prigušivale su ostale zvukove. Kurtizana, kamenjarka, bludnica, kurva. Sve

sam to čula. Zapravo, mogla sam nekoga pogledati i predvidjeti koji će izraz

upotrijebiti.

»Zdravo, Josie«, rekli bi, uz polovičan osmijeh praćen uzdahom i

ponekim odmahivanjem glavom. Ponašali su se kao da me žale, ali čim bi

odmakli deset koraka, čula bih neku od tih riječi uz ime moje majke.

Imućne žene ponašale su se kao da bi im jezik otpao ako bi glasno

izgovorile kurva. Samo bi to šapnule i podigle obrve. Zatim bi namjestile

izraz hinjene sablazni, kao da im se sama ta riječ poput tripera zavukla u

gaćice. Nisu me trebale sažalijevati. Napokon, majka je predstavljala samo

polovicu jednadžbe.

»Josie! Čekaj tamo, jenkijevska curo.«

Uz mene se našao Frankie, jedan od Willienih obavještajaca, vitkim se

stasom nadnoseći nada mnom. »Čemu žurba?« upitao je, ližući prste i

zaglađujući namašćenu kosu.

»Moram stići u knjižaru«, rekla sam. »Kasnim na posao.«

»Ma, što bi stari Marlowe činio bez tebe? Pripravljaš li mu ovih dana sok

od jabuka? Čujem da je na pragu smrti.«

»On je itekako živ, Frankie. Samo je... umirovljen.« Ošinula sam ga

pogledom.

»Oho, branimo se. Petljaš li ti to nešto s Marloweom?«

»Frankie!« Kakva grozna pomisao. Charlie Marlowe nije samo bio

prastar, on mi je bio poput obitelji.

M

Ruta Sepetys 12

»Ili si se možda dohvatila njegova sina, je li? Bacila si oko na Juniora kako

bi naslijedila tu prašnjavu knjišku rupu koju toliko voliš?« Gurnuo me

laktom, smijući se.

Zastala sam. »Mogu li ti čime pomoći, Frankie ?«

Gurnuo me da nastavim hodati i prozborio tišim glasom. »Zapravo, da.

Možeš li Willie reći da joj poručujem kako onaj Cincinnati dolazi dolje?«

Ispod kože me prožela jeza. Pokušala sam ne zateturati. »Cincinnati?«

»Možeš li joj to dojaviti, Josie?«

»Neću vidjeti Willie prije jutra, znaš to«, rekla sam.

»Još uvijek ne svraćaš onamo nakon sumraka? Baš si prava mudrica. Pa,

dojavi joj da je Cincinnati blizu. Željet će to znati.«

»Nadam se da neću zaboraviti«, rekla sam, pružajući mu dlan.

»Oh. Prosjakinjo!«

»Ja sam poslovna žena«, ispravila sam ga. »Sjeti se, Willie ne voli

iznenađenja.«

»Ne, ne voli«, rekao je, prekapajući po džepu. »Što uopće činiš sa svim

tim sitnišem, Josie? Bilo bi mnogo lakše da jednostavno podigneš suknju.«

»Suknju ću podignuti samo da izvučem svoj pištolj i prosviram ti glavu.«

Moj se novac Frankieja nije ticao. Spremala sam se izvući iz New

Orleansa. Plan mi je uključivao kartu za autobus i zalihe gotovine za

pokriće jednogodišnjih životnih troškova, dovoljno vremena da stanem na

noge. U poslovnoj knjizi koju čitam u knjižari piše da je najbolje uvijek

imati ušteđevinu za dvanaest mjeseci. Kad jednom budem imala taj novac,

odlučit ču kamo otići.

»U redu, u redu«, rekao je. »Znaš da se samo šalim.«

»Zašto jednostavno od mene ne kupiš knjigu u knjižari, Frankie?«

»Znaš da ne znam čitati, jenkijevska curo. Nemoj misliti da svatko voli

čitati poput tebe. Što ovoga puta nosiš pod rukom?«

»E. M. Forstera.«

Soba puna snova 13

»Nikad za njega nisam čuo.« Ščepao me za ruku i na dlan mi spustio

nekoliko kovanica. »Evo, nemoj joj zaboraviti reći. Ako zaboraviš, neću

dobiti plaću.«

»Znaš li kad će stići u grad ili gdje se skriva?« upitala sam.

»Ne. Ne još. Koliko znam, već je ovdje.« Frankie se trgnuo i pogledao

preko ramena. »Vidimo se, mala.«

Podigla sam suknju i ubrzala korak prema knjižari. Dvije su godine

prošle od incidenta. Cincinnati se nije više vraćao u Četvrt i nije nikome

nedostajao. Tvrdio je da sa strane radi za Carlosa Marcella, kuma mafije

New Orleansa. Nitko mu nije vjerovao, ali nitko ga oko toga nije želio ni

provocirati. Cincinnati je ponosito nosio skupa odijela – odijela koja mu

nisu posve odgovarala. Pričalo se da su ukradena s leševa ljudi koje je ubio

za Carlosa Marcella. Cokie je rekao kako je nositi odijelo mrtvog čovjeka

loša karma.

Carlos Marcello je vodio sindikat i posjedovao zemljište odmah izvan

granica župe Orleans. Među lokalnim ljudima se pričalo da je Marcello

svoje močvare napunio aligatorima i tamo bacao svoja trupla. Poštar je

jednom rekao Cokieju da je vidio kako na površini mutne močvare plutaju

cipele. Willie je poznavala Carlosa Marcella. Kad bi u kući na Contiju

postalo previše živo, slala je djevojke u njegov motel zvani Town and

County. Tamo je majka upoznala Cincinnatija.

Cincinnati je držao do majke. Kupovao joj je skupe darove i tvrdio da

izgleda baš poput Jane Russell iz holivudskih časopisa. Pretpostavljam da je

to značilo kako i ja izgledam poput Jane

Russell, ali možda Jane Russell bez šminke, fine odjeće ili uređene

frizure. Smeđe su nam oči bile pomalo razmaknute i imale smo visoka čela,

gustu tamnu kosu i usne koje su uvijek izgledale napućene.

Majka je bila luda za Cincinnatijem, čak je jednom ustvrdila da su

zaljubljeni. Majka je ponekad bila sramotno glupa. Bilo je dovoljno loše i to

što je petljala s kriminalcem poput Cincinnatija, ali biti u njega zaljubljena?

Patetično. Willie je mrzila Cincinnatija. Ja sam ga prezirala.

Presjekla sam kroz usku uličicu uz draguljarnicu, izbjegavši čovjeka koji

je mokrio uza zid. Koračajući brzo po mokrim kamenim pločama, okoristila

sam se E. M. Forsterom da od lica otpuhnem zadah trule hrastovine. Ako je

Četvrt tako loše mirisala za hladne zime, ovoga će proljeća zaudarati, a

Ruta Sepetys 14

tijekom ljeta gristi poput kiseline. Nastavila sam uz Toulouse prema Royalu

i čula Slijepog Otisa kako pjeva blues, udarajući nogom o pod i stružući

tupim nožem za maslac po čeličnim žicama.

Vlasnici barova i restorana stajali su na ljestvama te ukrašavali svoja vrata

i izloge za predstojeću noćnu proslavu. U ponoć će napokon nastupiti 1950.

Ulicama se širilo uzbuđenje i živost. Ljudi su jedva čekali za sobom ostaviti

proteklo desetljeće i rat. Par ljubavnika mi je presjekao put u potjeri za

taksijem, dok je čovječuljak u odrpanoj odjeći, naslonjen leđima na zid

zgrade, neprekidno ponavljao aleluja.

Kad je Cincinnati posljednji put bio u gradu, napio se i pretukao majku.

Willie je dojurila do vrata i zapucala na njega, okrznuvši mu nogu.

Cokiejevim taksijem sam odvezla majku u bolnicu. Nakon što se otrijeznio,

Cincinnati je čak imao toliko hrabrosti da dođe u bolnicu. Zalila sam ga

vrelom kavom i rekla mu da ću zvati policiju. Otišao je iz grada šepajući, ali

ne bez obećanja da će se vratiti.

»Samo čekaj«, šapnuo je, oblizujući zube. »Sredit ću ja tebe, Josie

Moraine.«

Zatomila sam drhtavicu.

»Hej, Motor City1.«

Okrenula sam se prema glasu. Jesse Thierry je sjedio na svojem

motociklu, promatrajući me s druge strane ulice. Jesse je bio šutljiv i često

je komunicirao samo kimanjem glavom i osmijehom. Ponekad sam

pomišljala da gleda mene, što je bilo smiješno – Jesse Thierry ne bi

pokazivao zanimanje za nekoga takvoga. Možda je bio šutljiv, ali za njegov

se izgled to sigurno nije moglo reći. Bio je veoma privlačan i izazovan, na

način da sam se zbog toga osjećala nelagodno. Drugima se Jesse nije činio

uznemirujućim. Turisti su se osvrtali za njim. Djevojke su ga neprestano

proganjale.

»Treba li ti prijevoz?« upitao je. Odmahnula sam glavom.

»Ja se želim voziti, Jesse!« rekla je plavuša do njega.

1 Motor City – aluzija na Detroit, grad u američkoj saveznoj državi Michigan; u vrijeme radnje

romana bio je najveće središte automobilske industrije u svijetu. Josie je s majkom kao dijete

upravo iz Detroita stigla u New Orleans.

Soba puna snova 15

Nije se obazirao na nju. »Sigurna si, Jo?«

»Sigurna sam. Hvala, Jesse.«

Kimnuo je glavom, upalio motor i brzo se odvezao, ostavljajući djevojke

na nogostupu.

Buka se stišala, a ja sam skrenula na Royal. Ukazao se tamnoplavi natpis

sa zlatnim slovima, što je na nosaču od kovanog željeza visio nad vratima:

KNJIŽARA MARLOWE. Kroz izlog sam mogla vidjeti Patricka kako sjedi za

pultom. Zvono mi je zazvonilo nad glavom dok sam ulazila u dućan.

Okružio me smirujući vonj papira i prašine.

»Kako mu je danas?« upitala sam.

»Danas je dobar dan. Zna mi ime. Na trenutak pomislim kako se čak sjeća

da sam mu sin«, rekao je Patrick, zavalivši se u svoju omiljenu stolicu iza

pulta.

»Izvrsno!« I tako sam uistinu mislila. Nekih dana gospodin Marlowe nije

prepoznavao Patricka. Ponekad bi ga proklinjao, čak bi ga gađao stvarima.

To su bili loši dani.

»Navratio je tvoj prijatelj Cokie«, rekao je Patrick. »Rekao je da ti dam

ovo.« Gurnuo je preklopljeni komadić papira preko pulta.

Otvorila sam ga.

CINCYNATTY

Bio je ispisan Cokiejevim drhtavim rukopisom.

»Nisam pročitao, ali mislim da je želio napisati Cincinnati«, rekao je

Patrick.

»Nisi pročitao, ha?« Patrick je upravo napunio dvadeset jednu, ali je još

uvijek bio podrugljiv poput dječaka koji obožava djevojčice povlačiti za

pletenice.

Nasmiješio se. »Ne zna kako se to piše. Zar odlazi u Cincinnati?«

»Hmm... Sigurno je tako. Jesi li mi sačuvao novine?«

Pokazao je na primjerak Times-Picayunea, uredno složen na mojoj

stolici.

Ruta Sepetys 16

»Hvala. Za minutu ću preuzeti smjenu«, rekla sam mu.

»Zbilja, Jo, Picayune je tako dosadan. Namjerno izostavljaju vijesti iz

Četvrti i...«

Patrickov glas se stišavao dok sam između visokih polica za knjige

odlazila prema klimavim stubama u dnu dućana. Od svoje jedanaeste sam

imala vlastiti stan. Bio je to tek sićušni ured s dograđenom kupaonicom,

nikako pravi stan. U knjižari sam spavala od svoje desete, kad je majka

počela s nasilnim ispadima i bez pravog me razloga tukla kišobranom. Brzo

sam shvatila da je najsretnija kad ja nisam u blizini. Stoga bih se pred samo

zatvaranje skrivala u knjižari i spavala pod velikim stolom u uredu.

Na svoj sam se jedanaesti rođendan po zatvaranju dućana iskrala uza

stube. Ured je bio preuređen. Prozori i zidovi su bili oprani. Stol je još

uvijek bio ondje, ali uklonjene su sve kutije i sad su se tu nalazili krevet,

mala komoda, a u uglu čak i polica za knjige. S motke nad otvorenim

prozorom visjele su zavjese s cvjetnim uzorkom, a s Ulice Bourbon se čula

glazba. Na čavlu je visio samo jedan ključ. U vrata je bila ugrađena brava, a

na krevet je bila naslonjena bejzbolska palica. Nikad nismo razgovarali o

tom preuređenju. Jednostavno sam, u zamjenu za smještaj, počela raditi u

dućanu gospodina Marlowea.

Otključala sam vrata, uvukla se unutra i brzo ih opet zaključala za

sobom. Spustila sam se na ruke i koljena te uklonila podnu dasku ispod

svoga kreveta, pipajući po rupi u podu sve dok mi prsti nisu napipali kutiju

za cigare. Ubacila sam u nju Frankiejeve kovanice i vratila dasku na njezino

mjesto. Ispuzala sam ispod kreveta i navukla zavjese. Zatim sam otvorila

Cokiejevu poruku.

CINCYNATTY

Soba puna snova 17

TRI

dmah se vraćam«, rekla sam Patricku kad sam sišla u dućan. »Ma, daj.

Stara je godina«, prigovorio je.

»Tek je jedan popodne.«

»Ali moram toliko toga obaviti«, rekao je.

»Zadržat ću se samo minutu«, rekla sam mu, hitajući kroz vrata.

Otrčala sam preko ulice do Sala. Willie je bila cijenjen gost u Salovu

restoranu i dopuštao mi je koristiti njegov telefon kad bi mi to zatrebalo.

Zapravo, Willie je bila cijenjen gost na mnogim mjestima i te su se

pogodnosti, srećom, protezale i na mene.

»Zdravo, Maria«, rekla sam konobarici, pokazujući na telefon u stražnjem

dijelu restorana. Ona je samo kimnula glavom.

Dohvatila sam telefon i birala Hemlock 4673.

Nakon samo jednog oglašavanja zvona, svojim se izvještačenim i

zadihanim glasom javila Dora.

»Jo je. Moram govoriti s Willie.«

»Hej, dušo, ona se odmara.«

Odmara? Willie nikad nije imala običaj prileći. »Probudi je.«

Dora je odložila slušalicu. Čula sam kako joj cipele lupaju po podu, a

zatim kako se zvuk stišava dok je po podu od hrastovine odlazila dozvati

Willie. Po zvuku koji su joj proizvodile potpetice, mogla sam ocijeniti da

nosi crvenim perjem urešene natikače koje je poštom naručila iz butika

Frederick’s na Petoj aveniji. Počela sam zavrtati telefonski kabel i on mi je

skliznuo između prstiju. Ruka mi se znojila. Obrisala sam znoj o suknju.

»Buttons and Bows«, rekla je Willie, bez da se potrudila pozdraviti me.

»Što?«

O

Ruta Sepetys 18

»Pjesma koju si pjevušila. Zove se Buttons and Bows. Čuj, treba mi malo

mira prije nego se zidovi počnu tresti. Što je to tako važno?«

»Cincinnati.«

Na Willienoj strani veze je nastupila tišina. Čula sam škljocanje njezinog

srebrnog upaljača i zatim dugi uzdah dok je otpuhivala dim cigarete. »Tko ti

je rekao?«

»Frankie«, kazala sam. »Pronašao me nakon što sam napustila tvoju kuću.

Bila sam na putu prema knjižari.«

»Kada dolazi?« upitala je Willie.

»Rekao mi je da to ne zna, samo da dolazi i da bi već mogao biti ovdje.

Gdje je majka?« upitala sam.

»Gore, na katu. Cijelo jutro se ponaša poput cerekavog idiota«, rekla je

Willie.

»Misliš li da ona zna?«

»Naravno da zna. Znala sam da se nešto zbiva. Dora je rekla da je prije

dva dana primila telefonski poziv. Od tog časa se ponaša kao potpuni

imbecil.« Čula sam kako duboko udiše i zadržava dah, a zatim polako

otpuhuje dim kroz nosnice.

»Cokie zna. Ostavio mi je poruku«, kazala sam.

»Dobro. Cokie večeras treba nekoliko puta svratiti. Držat će me u tijeku.

Ti si kod Sala?«

»Da. Cokie je rekao da večeras u Paddocku sviraju Dukes od Dixieland,

pa sam mislila...«

»Nipošto. Ne želim da se pojavljuješ u Četvrti«, rekla je Willie.

»Ali stara je godina, Willie«, prosvjedovala sam.

»Baš me briga. Ostaješ u kući i zaključana. Razumiješ li?« rekla je.

Oklijevala sam, pitajući se koliko žestoko mogu pritisnuti. »Čujem da se

Cincinnati sada slizao s Carlosom Marcellom.«

»Gledaj svoja posla«, prasnula je Willie. »Dođi ovamo ujutro.«

»Ja samo... brinem se za majku«, rekla sam.

Soba puna snova 19

»Brini o sebi. Tvoja je majka glupa kurva.« U slušalici se začulo škljocanje

i veza se prekinula.

Ruta Sepetys 20

ČETIRI

prosti zbog ovoga«, rekla sam Patricku po povratku u knjižaru.

»Jesi li dobro?« upitao je.

»Jesam, zašto?«

»Imaš crvene mrlje po vratu. Evo, tvoja omiljena društvena rubrika je

danas krcata novostima.« Dobacio mi je novine dok sam sjedala do njega iza

pulta. Glas mu se povisio do izvještačenog tona. »Gospođica Blanche

Fournet od Birminghama, Alabama, koja provodi dio svoga zimovanja u

New Orleansu, bila je počasna gošća na večeri koju su joj priredili njezina

strina i stric, doktor i gospođa Fournet. Trpeza je bila urešena svjetloplavim

hortenzijama i svi su se ljupki gosti savršeno dosađivali.«

Nasmijala sam se i novinama ga udarila preko ramena.

»Doista, Jo. Smiješna je ta tvoja opsjednutost Gornjim gradom i

društvenom rubrikom. Kada ćeš shvatiti da su te žene samo gomila

umišljenih starih kokoši?«

Oglasilo se zvono i u dućan je ušao visok, pristao muškarac u po mjeri

krojenom odijelu.

»Dobar dan«, rekao je, osmjehnuvši se i kimnuvši nam glavom. »Kako ste

danas?«

Čovjek je imao južnjački naglasak, ali ne iz New Orleansa. Koža mu je

bila veoma preplanula, čineći mu zube i široki osmijeh blistavo bijelima,

kao u Caryja Granta.

»Dobro, hvala. Došli ste u posjet New Orleansu za blagdane?« upitala

sam.

»Zar to nije očito?« rekao je muškarac, smiješeći se. »Oprostite, samo sam

mislila...«

O

Soba puna snova 21

»Bez isprika. Imate pravo. Upravo sam iz Memphisa stigao na Sugar

Bow2.«

»Vi ste igrač?« upitao je Patrick, odmjeravajući čovjekovu visinu i široka

ramena.

»Bio sam. Krilni napadač za Vanderbilte. Znao sam ovamo dolaziti s

ekipom i natjecati se s Tulaneom. To mi se uvijek sviđalo. New Orleans je

bio izvrsno mjesto za upadanje u nevolje i, budite sigurni, ja sam svoje

odradio.« Zavjerenički je namignuo Patricku. »Školujete li se vi na

Tulaneu?« upitao je.

»Ja sam upravo završio Loyolu«, rekao je Patrick.

»A vi, ljupka damo?« Prekrasni je muškarac pogledao mene.

Koledž? Da! poželjela sam viknuti. Voljela bih ići na koledž. Umjesto

toga sam se nasmiješila i spustila pogled.

»Ona se još pokušava odlučiti«, rekao je Patrick, uskačući. »Znate taj tip,

toliko pametna da se svi lome oko nje.«

»Tražite li danas nešto određeno?« upitala sam, mijenjajući temu.

Nemarno sam položila dva prsta na pult, dajući znak Patricku. Bila je to igra

koju smo znali igrati, pokušavajući pogoditi kakvu vrstu knjige kupac želi.

Moja su dva prsta rekla Patricku kako se kladim u novčić da gospodina

Memphisa zanima povijest. Patrick je stisnuo lijevu šaku. To je značilo da se

on kladi na sport.

»Zapravo, i tražim«, odgovorio je, skidajući šešir. Crna mu je kosa

bljesnula na popodnevnom suncu koje je prodiralo kroz izlog. »Keatsa.«

»Poeziju?« rekao je Patrick.

»Aha, iznenađeni ste, zar ne? Pa, nemojmo knjigu prosuđivati po njezinu

ovitku. Čak i nogometaši vole poeziju«, rekao je.

»Naravno da vole«, uzvratila sam. »Odjel poezije je na ovu stranu.«

2 Sugar Bowl – tradicionalna utakmica sveučilišnog američkog nogometa, koja se od 1935.

godine u vrijeme novogodišnjih blagdanu odigrava u New Orleansu. Jedan od tri takva spektakla

u SAD-u, uz Orange Bowl, koji se odigrava u Miamiju na Floridi, i Sun Bowl, čiji je domaćin

teksaški El Paso.

Ruta Sepetys 22

»Moram bježati«, rekao je Patrick. »Josie će preuzeti dalje. Keats joj je

jedan od najomiljenijih pjesnika. Bilo mi je drago što smo se upoznali,

gospodine.«

»Forrest Hearne«, rekao je gospodin, pruživši ruku Patricku. »I meni je

drago.«

Povela sam gospodina Hearnea u stražnji dio dućana, do visoke police s

knjigama poezije.

»Kažu da se Keats zaljubio u svoju susjedu«, rekla sam preko ramena.

»Da, ali sam čitao da je to bila buma veza«, rekao je on, izazivajući me.

»Keats je zahtijevao da se po njegovoj smrti spali sva prepiska između njih

dvoje. Zato pretpostavljam da nikad nećemo doznati pravu istinu.«

Zastala sam pred policom, leđima okrenuta gospodinu Hearneu, i brzo

pregledala po abecedi posložene knjige, tražeći slovo K.

»Evo ga, Keats.« Okrenula sam se. Gospodin Hearne je stajao veoma

blizu, zagledan u mene.

»Možda vas odnekud poznajem?« ozbiljno je upitao. »Nešto u vama mi se

čini strašno poznatim...«

Osjetila sam kako mi znoj curi između lopatica. »Ne bih rekla. Nikad

nisam bila u Tennesseeju.«

»Ali ja sam mnogo puta bio u New Orleansu«, rekao je on, popravljajući

čvor na svojoj svilenoj kravati.

»Pretpostavljam da moram imati neko od onih prepoznatljivih lica«,

rekla sam, odmičući se od njega i od police. »Samo doviknite ako vam bilo

što zatreba.«

Vratila sam se do pulta, pjevušeći i svjesna njegovog pogleda na meni dok

sam se provlačila između polica. Kako bih ja mogla biti poznata bivšem

nogometašu Vanderbilta iz Tennesseeja koji je izgledao poput filmske

zvijezde i volio poeziju? Ali glas mu je zvučao iskreno, nimalo slično onome

u slatkorječivih muškaraca zakrvavljenih očiju koje sam viđala kod Willie

kad bih ujutro čistila. Ponekad, kad bih došla prije šest ujutro, mimoilazila

bih se s mušterijama na odlasku. Većina ljudi nije ostajala preko noći.

Willie je uvijek govorila da ne prima društvo na počinak, osim ako nisu

spremni za to dobro i debelo platiti. Ne, većina muškaraca je odlazila

nacerena, odmah po obavljenom poslu. Muškarci koji su ostajali preko noći

Soba puna snova 23

imali su mnogo novca, ali im je ujedno nedostajalo nečega drugoga – imali

su rupu u duši preveliku da bi ju se zakrpalo. Češće nego ja, pokušavali bi

prije odlaska ujutro uspostaviti razgovor. Ta je njihova govorancija bila

nespretna, natopljena osjećajem krivnje, i općenito je uključivala

standardnu izjavu da im se činim poznatom. Ali način na koji se gospodin

Hearne raspitivao činio se iskrenim, kao da ga to na neki način zbunjuje.

Vratio se do pulta, noseći dvije knjige.

»Ah, da, to je dobar izbor«, rekla sam, pogledavši Keatsovu knjigu koju je

izabrao.

»Za Marion, moju ženu«, rekao je.

»Oh, i David Copperfield.«

»To je za mene. Dosad ih moram imati deset primjeraka.«

Nasmiješila sam se. »To mi je najdraža Dickensova knjiga. Tako je

nadahnjujuća, imajući u vidu da je David Copperfield zasnovan na

Dickensovu vlastitom životu, da netko može nadići takvu patnju i

siromaštvo te napokon ostvariti sreću.«

Rekla sam previše. Čudno me pogledao. Mrzila sam taj pogled. Bio je to

pogled od one vrste: zar je i tebi bilo teško, mala? Od njega sam se osjetila

jadno.

Hearne je blago prozborio. »Znam što mislite reći. I ja sam imao otprilike

Copperfieldovo djetinjstvo.«

Zurila sam u njega, zaprepaštena spoznajom da bi sofisticirani čovjek

preda mnom mogao ikad upoznati siromaštvo ili patnje. Je li se doista toliko

preobrazio? Primijetio je moje iznenađenje.

Kimnuo je glavom. »Odluke, one oblikuju našu sudbinu.« Ne otvorivši

knjigu, počeo je citirati iz Davida Copperfielda. »‘Hoću li postati junakom

vlastitog života, ili će ta čast pripasti drugome...’«

Potvrdno sam kimnula i završila uglas s njime. »‘Ove stranice moraju

pokazati.’«

Stajali smo tako, ne poznajući se međusobno, ali sve smo shvatili. Na ulici

se oglasila automobilska sirena, prekidajući naše zamišljene poglede.

Brzo sam ispisala račun i dodala mu ga. »Hoću li vam ih umotati?«

Ruta Sepetys 24

»Ne, to nije nužno.« Iz unutrašnjeg džepa odijela je izvukao svežanj

novčanica. Čovjek je posjedovao, kako bi Willie rekla, punu glavicu salate

što se tiče novca. Novčanica je bilo toliko da su se i rascvjetavale i prštale sa

srebrne kopče koja ih je pridržavala. Dok mi je dodavao novčanicu od

pedeset dolara, primijetila sam njegov sjajan sat Lord Elgrin.

»Žao mi je«, promrmljala sam. »Bojim se da vam na nešto tako krupno

nemam čime uzvratiti.«

»Moja greška. Zaboravio sam je razmijeniti u hotelu. Hoćete li primiti

ček?« upitao je.

Mi nismo primali čekove, osim ako nisu dolazili od kupaca koji su kod

nas imali otvoren račun. I mi smo pretrpjeli svoj dio štete od skitnica iz

Četvrti. Našu politiku neprimanja čekova potvrđivao je natpis na blagajni.

»Naravno«, rekla sam mu. »Ček je u redu.«

Sa zahvalnošću je kimnuo glavom te izvukao svoju čekovnu knjižicu i

elegantno nalivpero. Forrest Hearne je bio dobro potkožen, u to nije bilo

sumnje.

»Čime se bavite u Memphisu?« upitala sam, trudeći se da mi glas zvuči

bezbrižno.

»Ja sam arhitekt i graditelj«, rekao je. Potpisao je ček i dodao mi ga,

smiješeći se. »Gradim stvari.«

Kimnula sam glavom.

Krenuo je do vrata, još uvijek zureći u mene sa zagonetnim izrazom na

licu. »Pa, hvala vam na pomoći i razgovoru. To doista cijenim.«

»Bilo mi je zadovoljstvo.«

»I, sretno na koledžu, koji god izaberete.« Otvorio je vrata da iziđe i

odjednom zastao. »Zamalo sam zaboravio – sretna Nova godina«, rekao je,

stavljajući šešir na glavu. »Bit će to izvrsna godina!«

»Sretna Nova godina.« Nasmiješila sam se.

I zatim je otišao.

Soba puna snova 25

PET

jedila sam na svojem krevetu i zurila u ček.

Forrest L. Hearne, mlađi

Avenija East Parkway North 73, Memphis, Tennessee

Memphis Bank and Trust Co.

Činilo se kao da mi njegove riječi uzvraćaju šaptom. Odluke, one oblikuju našu sudbinu.

Pošla sam do svoga stola i iz njegova skrovišta izvukla požutjeli list

papira. Svoj sam popis počela izrađivati kad mi je bilo trinaest, počevši s

imenom Toma Morainea, novinara koji je svratio u našu knjižaru. Jednoga

dana, kad sam bila bijesna na Willie, rekla sam joj da sam pronašla svoga

oca i da ću otići. Willie se nasmijala. Rekla mi je da mojem ocu prezime nije

Moraine. Bilo je to ime kockara s kojim je majka pobjegla kad joj je bilo

sedamnaest. Bračna je sreća potrajala puna tri mjeseca, a zatim se majka

vratila. Zadržala je prsten i prezime.

Willie je rekla da su očevi precijenjeni, da bi moj otac mogao biti jedan

od tisuća njih, najvjerojatnije neki pokvareni pohotnik koji je volio kravate

s lažnim čvorom. Rekla mi je da bih trebala zaboraviti na njega. Nisam

mogla. I tako se igra nastavila godinama sam dodavala imena na popis,

zamišljajući da je pedeset postotaka mene na neki način ugledno, a ne

iskvareno. Napokon, što je bilo groznije – čovjek koji voli kravate s lažnim

čvorom ili djevojka koja u ladici svoga stola skriva evidenciju o očevima iz

mašte?

Crveni neonski natpis iznad Salova restorana na suprotnoj strani ulice je

treptao i zujao, oblijevajući moje zavjese i površinu stola ružičastim sjajem.

Buka se vani povećavala s bliženjem ponoći. Godina 1950. i obećane

mogućnosti koje pruža novo desetljeće uskoro će doći. Pridodala sam

S

Ruta Sepetys 26

popisu ime Forrest L. Hearne mlađi, uz onih nekoliko pojedinosti koje sam

o njemu znala. Procijenila sam da je u poznim tridesetima ili ranim

četrdesetima.

Nogometaš. Memphis. Arhitekt. Voli Dickensa i Keatsa, napisala sam.

Keats... Zasigurno nije bio prosječan turist koji je posjećivao Četvrt.

Pitao me za koledž. Srednju sam školu završila prošlog lipnja, ali koledž

sam napunila kuglicama naftalina i gurnula ga u potkrovlje svoga uma, gdje

na njega neko vrijeme neću morati misliti. Već je i srednja škola bila teška,

ali ne zbog nastave. To mi je bilo lako. Iscrpljujuće je bilo neprestano se

truditi ostati neprimjetnom. Kad bi me ljudi primijetili, ogovarali bi me.

Kao kad je majka u osmom razredu došla na dan roditelja. Došla je samo

zato jer je jedna od Willienih djevojaka rekla da je moj učitelj povijesti,

gospodin Devereaux, pristao čovjek i pomalo divlji.

Majka se pojavila s dijamantnim naušnicama i u dugom kaputu od zečjeg

krzna za kojeg je kazala da je pao s kamiona. Pod njim je bila posve gola.

»Nemoj biti takva čistunica, Josie. Kasnila sam. Nitko neće primijetiti«,

rekla mi je. »Osim toga, podstava je tako svilenkasto glatka. Dakle, koji od

njih je tvoj učitelj povijesti?« Pila je i mučila se zadržati kaput zatvorenim.

Svi su očevi zurili dok su ih njihove žene stiskale i povlačile za ruke. Klinci

su zurili u mene. Idućeg se dana nekoliko učenica došaptavalo kako su

njihove mame moju nazvale onom kurvom. I tada sam se i ja osjetila nagom

i prljavom.

Sigurno joj se moj učitelj povijesti nije učinio zanimljivim. Majka više

nikad nije došla u školu, čak ni onda kad sam maturirala. »Oh, to je

današnja proslava?« bila je rekla, ucrtavajući pred zrcalom lažni madež na

obraz. »Jesi li nosila jednu od onih ružnih kapa s rojtom?« Zabacila je glavu

i nasmijala se onim smijehom koji sam mrzila. Započeo bi posve nedužno,

ali bi joj u grlu ojačao, proputovao joj kroz nos i prerastao u kikot. Mogla

sam vidjeti kako ružnoća upravo izvire iz nje.

Willie je došla na moju promociju. Ušla je svojim crnim Cadillacom na

parkiralište i zaustavila ga na jednom od mjesta rezerviranih za školsku

upravu. Gomila se razdvojila kad je ušetala u atrij i sjela u prvi red. Pristigla

je u skupom kostimu krojenom po mjeri, s odgovarajućim šeširom i

rukavicama, a sve je praćeno njezinim tradicionalnim tamnim sunčanim

naočalama – koje nije skidala tijekom cijelog obreda. Došao je i Cokie i

Soba puna snova 27

ostao stajati straga s velikim buketom cvijeća, smiješeći se od uha do uha.

Ljudi su se došaptavali o njegovoj koži boje karamele, ali ja ih nisam slušala.

Cokie je bio jedini čovjek uz kojega sam se osjećala uistinu sigurnom.

Willie mi je za maturu poklonila prekrasan medaljon iz Tiffanyja u koji

su bili ugravirani moji inicijali. »Ugraviraj ime na svoj nakit i on će uvijek

pronaći put da ti se vrati«, rekla je Willie. Bila je to najskuplja stvar koju

sam posjedovala i nosila sam ga svakog dana, gurnutog pod bluzu. Znala

sam da bi ga majka mogla ukrasti ili prodati ako ga skinem.

Uz rub do imena gospodina Hearnea sam napisala: Raspitivao se o mojem koledžu i gurnula papir natrag u ladicu.

Dolje na ulici sam čula komešanje, praćeno glasovima koji su u zboru

govorili:

»Pet... četiri... tri... dva... jedan... SRETNA NOVA GODINA!!«

Oglasile su se sirene i ljudi su vikali. Čula sam lomljavu stakla i prasak

smijeha.

Uzela sam svoje zrcalo i sjela da poradim na svojim uvojcima, pritisnula

ih uz glavu i svaki učvrstila ukosnicom. Novogodišnja noć je prava

gnjavaža. Nimalo mi ne nedostaje, rekla sam sebi.

Prošle je godine neki trgovac iz Atlante odlučio curama kod Willie

pokazati koliko je bogat spaljujući dolarske novčanice u salonu. One su

gukale i uzdisale sve dok se nije zapalila jedna od Willienih orijentalnih

stolica. Sljedećeg sam dana morala nagorjeli ostatak odvući u stražnju ulicu

i cijela sam se zaprljala čađom. Majka mi se smijala. Njezina je gorčina

svake godine bila sve veća. Majka je teško podnosila što stari, posebno

među mladim djevojkama u Willienoj kući. Još je uvijek izgledala kao da je

u dvadesetima i lagala o svojim godinama, ali više baš i nije bila omiljena.

Dovršila sam sa sređivanjem svojih uvojaka i odlučila malo čitati, dok se

veselje na ulici ne utiša. Pored pjevušenja, čitanje je jedina stvar koja me

odvajala od majke, od Četvrti, i omogućavala mi da iskusim život izvan

New Orleansa. Gladno sam zaranjala u knjige. Životi njihovih likova bili su

mnogo zanimljiviji od usamljenog kucanja moga vlastitog srca.

Moja se knjiga nalazila dolje, u dućanu. Otključala sam svoja vrata i

iskrala se niz usko stubište u spavaćici i bosih nogu, držeći se dubokih sjena

među policama da me netko ne bi vidio kroz izlog. Već sam bila na drugoj

Ruta Sepetys 28

strani dućana kad sam začula buku. Netko je gurao vrata. Odjednom se

začulo škljocanje brave i oglasilo se zvonce. Netko je bio u dućanu.

Bacila sam pogled prijeko, prema stubištu, razmišljajući hoću li potrčati

prema sobi i svojem pištolju. Pomaknula sam se ustranu i zastala. Koraci.

Približavali su se. Čučnula sam iza police i začula duboki muški kikot.

Potražila sam nešto čime bih se obranila. Izvukla sam veliku knjigu s police

pred sobom.

»Mi te vidimo, oh, oh, oh«, podrugljivo se oglasio duboki glas.

Srce mi je poskočilo. Mi? Cincinnati je doveo nekoga sa sobom. Preda

mnom se pojavio sjenoviti lik. Svom sam silom zamahnula knjigom prema

njegovu licu i potrčala prema stubama.

»Jao! Josie, koga vraga radiš?«

Bio je to Patrickov glas. »Patrick?« Zastala sam i provirila iza polica.

»Tko bi drugi bio u dućanu?« rekao je Patrick, trljajući obraz. »Kvragu,

zbilja si me dobro udarila.« Drugi lik je istupio iza njega.

»Što ćeš ti ovdje?« upitala sam, pristupajući mu. Namirisala sam ustajali

burbon.

»Došli smo uzeti knjigu«, rekao je Patrick.

»Jean Cocteau«, rekao je muškarac dubokim glasom, smijući se i podižući

knjigu. »Le livre...«

»Pst«, rekao mu je Patrick. Njegov je prijatelj uzvratio nečim što je sličilo

na kikot.

»Tko ste vi?« upitala sam čovjeka.

»Josie, ovo je James. Radi u Doubledayu.«

»Knjižara Doubleday? Zar nemate tamo dovoljno vlastitih knjiga?«

upitala sam.

»Nemamo ovu.« Odmjerio me pogledom. »Lijepa spavaćica.«

»Kasno je, a sutra moram rano ujutro raditi«, rekla sam, pokazujući im

prema vratima.

»Radiš na Novu godinu? Pa sve je zatvoreno. Što to radiš?«

»Obiteljski posao«, rekao je Patrick. »Hajde, idemo.«

Soba puna snova 29

»Pazi da zaključaš vrata«, doviknula sam za njim.

Patrick se okrenuo i vratio do mene. »Misliš da ću dućan svoga oca

ostaviti otključan? Jo, što je s tobom?« šapnuo je.

»Ništa. Iznenadili ste me, samo to. Sretna Nova godina.«

»Sretna Nova godina«, rekao je Patrick, posežući rukom da me lagano

udari u nadlakticu. Nagnuo je glavu i pogledao me, a zatim me gurnuo u

mlaz svjetlosti što se prolijevala s izloga.

»Što to radiš?« upitala sam ga, stišćući svoju knjigu pred spavaćicom.

»Jo, zbilja trebaš raditi razdjeljak u kosi sa strane, a ne po sredini.«

»Što?« upitala sam.

Njegov se prijatelj nasmijao.

»Ništa«, rekao je Patrick.

Ruta Sepetys 30

ŠEST

ao što sam očekivala, kuća je bila u potpunom neredu. Čvršće sam

pritegnula pregaču i navukla debele gumene rukavice za koje je Willie

ustrajala da ih moram nositi. Pepeljare prepune opušaka u salonu i stolovi

prekriveni praznim bocama žestice. Ugazivši na naušnicu s umjetnim

dijamantom u ljepljivoj lokvi pjenušca, primijetila sam srebrnu cipelu

visoke pete kako visi s posude za cvijeće. Nešto je vonjalo po kiselim

jabukama. Podove će trebati oribati i istresti tapete. Skutrila sam se,

zamišljajući stanje toaleta. Sretna Nova godina. Otvorila sam prozore i

bacila se na posao.

Krenula sam od Sweetyne sobe. Ona je živjela s bakom i rijetko ostajala

preko noći. Sweety je bila prekrasna mješanka, četvrtinom crnkinja, poput

Cokieja. Imala je dug, tanak vrat, poput ugljena crnu kosu i oči kao u

laneta. Muškarci su voljeli Sweety. Donosila je veliku zaradu i predano

radila za Willie. Ipak, držala se za sebe i izvan kuće se nije družila s ostalim

ženama. Oduvijek sam se pitala što čini sa svojim novcem. Sweety je bila

jedina koja mi je ostavljala napojnice. Ponekad je svoje plahte navečer

odnosila kući i sama ih prala.

Dora je bila krepka crvenokosa žena širokih bokova koja je nosila samo

zelenu odjeću. Posjedovala ju je u svim zamislivim nijansama - boje žada,

metvice, šume, jabuke, ali apsolutno sve je bilo zeleno. Dora je bila gruba

žena. Često bih je zatekla kako hrče obamrla u postelji, s kesicom

rastopljenog leda među nogama Voljela je spavati i mogla prespavati bilo

što. Doktor Sully je svake srijede ujutro dolazio pregledati djevojke i

ponekad bi Dora prespavala cijeli pregled, naga, jedino sa zelenim

ovratnikom od perja oko vrata.

Evangeline je bila visoka svega metar i četrdeset i izgledala je poput

školarke. Igrala je tu ulogu, ali je bila podla poput zmije. Evangeline je bila

preobražena kleptomanka. Nije nikome vjerovala i spavala je s torbicom

prebačenom preko ramena – čak je odlazila s cipelama u postelju. Ali nije

K

Soba puna snova 31

krala od mušterija. Willie je imala pravila. Nema krađe, nema droge, nema

ništa besplatno i nema ljubljenja u sobama. Ako bi muškarac sišao s

tragovima ruža na usnama, Willie bi curu izbacila van. »Misliš da sjediš pod

jabukovim stablom? Ja ovdje prodajem seks!« vikala bi. Evangelinina soba je

uvijek bila prljava. I danas je pod od hrastovine bio prekriven prljavštinom.

Morala sam je strugati s dasaka.

»Začepi i prestani s tim pjevušenjem. Pokušavam spavati, ti mala

bludnice!« kričala je Evangeline.

Sagnula sam se da izbjegnem cipelu koju je ispod pokrivača bacila na

mene. Evangeline nije imala obitelji. Zasigurno nije imala oca poput

Forresta Hearnea. Uzdahnula sam, razmišljajući o gospođinu Hearneu.

Pretpostavljao je da ću ići na koledž. A i zašto ne? Nitko nije rekao da cura

poput mene ne bi mogla ići na koledž. Zatim sam se nasmijala. Koliko je

cura s koledža čistilo javnu kuću?

»Rekla sam, ZAČEPI!« vrisnula je Evangeline.

Pošla sam niz hodnik do majčine sobe i oprezno pritisnula kvaku, pazeći

da ne stvaram buku. Cokie je za mene nauljio vrata. Majka je mrzila kad bi

škripala. Tiho sam se uvukla u sobu i zatvorila vrata, smiješeći se. Majčina

je soba vonjala po njezinu Svila i saten puderu koji je kupila u Maison

Blancheu. Po običaju, čarape su joj visjele prebačene preko stolice, ali

njezinih crnih podvezica nije bilo ondje. Bacila sam pogled na njezin visoki

krevet s crvenim baldahinom. Majke nije bilo u njemu.

Dolje se oglasilo zvono. Willie se probudila. Dohvatila sam svoje vjedro,

napustila majčinu sobu i zaputila se do kuhinje.

Kuharica i pralja Sadie stajala je pogrbljena nad sudoperom.

»Sretna Nova godina, Sadie«, rekla sam.

Kimnula mi je glavom, nasmiješivši se zatvorenim usnama. Sadie je bila

nijema i nikad nije prozborila ni riječi. Čak joj nismo ni znali pravo ime.

Willie ju je nazvala Sadie jer je nekoć poznavala ljupkog hromog konja koji

se zvao Sadie. Konj je skončao tako da su ga ustrijelili. Willie je rekla kako

bi željela da smo sve nijeme poput Sadie.

Posvetila sam se pripremanju kave od cikorije. Poput mnogih u New

Orleansu, Willie je posebno držala do svoje kave. Kad mi je bilo dvanaest,

usavršila sam se u slaganju njezine mješavine i otad je uporno zahtijevala da

joj ja pripravljam kavu. Zapravo, u tome i nije bilo nikakve tajne. Kupovala

Ruta Sepetys 32

sam kavu u Morning Callu i dodavala joj malo meda i cimeta. S vjedrom u

jednoj i pladnjem s kavom u drugoj ruci, prošla sam salonom do Willienih

vrata. Lagano sam udarila nogom po njihovom dnu.

»Otvori«, oglasio se promukli glas.

Gurnula sam vrata bokom, uhvativši ih i zatvorivši nogom. Stan Willie

nije nimalo sličio ostatku kuće. Palme u loncima po cijelom dnevnom

boravku ostavljale su dojam tropa. Njezin stol s roletom za zatvaranje stajao

je na antiknom tepihu marke Aubusson do mramornog kamina boje vrhnja.

Kavez za ptice s ornamentalnim uresima visio je prazan sa stropa u kutu.

Willie je sjedila u sredini svoga visokog kreveta, u crnom svilenom kimonu

naslonjena na jastuke, počešljane platinaste kose i svježe nanesene crvene

šminke za usne.

»Sretna Nova godina, Willie.«

Turpijicom je brusila svoje duge nokte. »Hmm... je li?« rekla je.

Odložila sam vjedro i spustila joj poslužavnik s kavom na krevet.

Srknula je jedan gutljaj i zatim s odobravanjem kimnula glavom.

»Novine?«

Izvukla sam novine iz stražnjeg džepa pregače i dodala joj ih.

»Koliko je loše?« upitala je, uspravivši se na punim jastucima.

»Viđala sam i gore«, rekla sam joj. I to je bila istina. Viđala sam mnogo

gore, kao onda kad se agent za osiguranja iz Floride napio, pao i udario

glavom. Krvi je bilo posvuda. Izgledalo je kao da je netko na podu priklao

krmaču. Danima sam ribala pod, ali mrlja još uvijek nije nestajala. Willie je

napokon kupila veliki orijentalni ćilim da njime pokrije mrlju. Cak je i

razmjestila namještaj. Ali mrlja je još uvijek bila ondje. Neke stvari

jednostavno ne žele nestati, bez obzira koliko žestoko ribali.

»Onda, što imaš?« upitala je.

Dohvatila sam vjedro. »Pa, prije svega, ovu ogromnu stvar.« Iz vjedra sam

izvadila divovsku crvenu cipelu.

Willie je kimnula glavom. »Iz Kansas Cityja. Platio je dvije novčanice da

odjene čarape i pleše s djevojkama.«

»I zaboravio je jednu cipelu?« upitala sam.

Soba puna snova 33

»Ne, druga je pod sofom u salonu. Držim ih u potkrovlju za tipove poput

njega. Obriši ih i vrati natrag onamo. Što još?«

Iz vjedra sam izvadila novčanicu od dvadeset dolara. »Na vodokotliću u

Dorinu zahodu.«

Willie je zakolutala očima.

Izvukla sam iz vjedra i srebrni upaljač za cigarete. »Kod Sweety, na

noćnom ormariću.«

»Dobro si to obavila. Pripada odvjetniku iz Gornjeg grada. Kakva je to

konjska guzica. Misli da je pametan. A ne prepoznaje razliku između

mokraće i parfema. Baš ću se zabaviti kad mu ga budem vraćala. Možda za

večeru svratim do njegove kuće.«

»I ovo«, rekla sam. »Pronašla sam to u hodniku na katu.« Pokazala sam joj

metak.

Willie je ispružila ruku.

»Je li sinoć ovdje bio i neki krupje?« upitala sam.

»Ovo nije iz krupjeova pištolja«, rekla je Willie. »To je za kalibar 38.«

»Kako znaš?«

Willie je posegnula pod jastuk i izvukla pištolj. Trznuvši ručnim zglobom

otvorila je spremnik, gurnula metak u komoru i oštrim trzajem vratila

spremnik na mjesto. »Eto kako znam. Dovedi svoju majku.«

»Ona nije ovdje«, rekla sam. »Postelja joj je prazna, a pojasa za podvezice

joj nema na stolici.«

»Kakva lažljivica. Dovela je tu vreću smeća u moju kuću. Nisam dobila

izvješće od Frankieja. Je li sinoć itko vidio Cincinnatija?« upitala je Willie.

»Ne znam. Na trenutak sam pomislila da je došao u dućan, ali bio je to

samo Patrick. Nasmrt me prestrašio.«

»Patrick, hm. Nije ni nalik ocu, to je sigurno. Kako je Charlieju?«

»Govori ludosti. Tako mi je žao Patricka. Svratit ću danas do njih«, rekla

sam.

»Charlie nije lud. Mozak mu ponekad malo omekša – to se događa nekim

ljudima. Dogodilo se i Charliejevu djedu.« Willie je uzdahnula. »Ali nemoj

govoriti da je lud, ili će ga poslati u umobolnicu, kod sestara milosrdnica.

Ruta Sepetys 34

Neću dopustiti da se to dogodi. Ne tako dobrom čovjeku kakav je Charlie.

On te primio kad se nitko od nas nije mogao tobom baviti. Evo«, rekla je

Willie, dobacujući mi onu dvadeseticu iz Dorina zahoda. »Kupi mu

namirnice, ili što mu već treba. Dojavi mi želi li da mu pošaljem neku

curu.«

Kimnula sam glavom. Charlie je bio dobar prema meni. Jednoga dana,

kad mi je bilo četrnaest, rekla sam Charlieju da mrzim majku. »Nemoj je

mrziti, Jo«, rekao mi je. »Žali je. Ona nije rođena s tvojom pameću, pa zato

luta uokolo i sudara se sa svakakvim zidovima. To je tužno.« Shvatila sam

što je time mislio i zbog toga sam majku počela promatrati drugim očima.

Ali nije li postojalo nekakvo pravilo koje je utvrđivalo da roditelji moraju

biti pametniji od svoje djece? To se nije činilo poštenim.

»Onda, što još ne znam?« upitala je Willie.

»Evangeline je izvjesila crvenu zastavu, a Dora je opet rasparala svoj

baršunski ogrtač na stražnjici. Moram očistiti još neke sobe. – To je sve što.

zasad znam.«

»Opet je rasparala haljinu? Te njene stvari su poput lubenica. Dobro,

Evangeline je pet dana slobodna. Reci joj da se preseli u potkrovlje. Neka

Sadie zakrpa taj ogrtač. A sada idi. Želim pročitati novine.«

Kimnula sam glavom i pokupila vjedro, spremna na odlazak. »Čuj, Willie,

jučer je u dućan svratio neki visoki čovjek iz Memphisa. Rekao je da je

arhitekt i da je igrao nogomet za Vanderbilt.«

»Zgodan tip u skupom odijelu i sa skupim satom?« upitala je Willie, ne

gledajući u mene. Srknula je kave i otvorila novine.

Meni je srce protrnulo. »Da, to je on. Dolazio je ovamo?« upitala sam.

»Ne, nije bio ovdje.«

Hvala Bogu. Forrest Hearne nije se činio takvim tipom. »Ali čula si za

njega?«

»Da, čula sam za njega«, rekla je Willie. »On je mrtav.«

Soba puna snova 35

SEDAM

itko ništa ne govori«, rekao je Cokie, »čak ni Frankie. Zato znaš da

nešto nije u redu.«

»Willie je rekla da ne zna pojedinosti, samo da je mrtav«, rekla sam

Cokieju na nogostupu. »Nije htjela o tome govoriti. Rekla je da to nije

njezina briga.« Zurila sam u pločnik. Nisam mogla vjerovati da je Forrest

Hearne, taj divan čovjek iz Tennesseeja, mrtav. »Tko je tebi rekao?« upitala

sam Cokieja.

»Sinoć sam vidio Eddieja Bonesa. Izgledao je kao da je vidio duha. Upitao

sam ga što se dogodilo, a on je rekao da je dobrostojeći poslovni čovjek

stradao, točno ondje za stolom u klubu, oko četiri ujutro.«

Eddie Bones je bio barmen u Sans Souciju, klubu u Ulici Bourbon.

»Dakle, netko ga je ustrijelio u klubu?« upitala sam.

»Bones nije spominjao pištolj«, rekao je Cokie.

»Pa, nije se mogao samo tako izvrnuti. Bio je pravi gospodin, zdrav i jak.

Nije izgledao poput pijanca ili narkomana. Došao je u grad zbog nogometne

utakmice. Ali imao je novca, mnogo novca, i sad je odjednom mrtav? Gdje

je Eddie Bones sada?«

»Na putu za Baton Rouge«, rekao je Cokie. »Rekao je da tamo gore ima

nekakav posao.«

»Napustio je grad? Pa kako ćemo onda doznati što se dogodilo?«

»Zašto si tako znatiželjna?« upitao je Cokie. »Ovo nije prvi put da je

netko stradao u Četvrti.«

»Ja... jednostavno moram znati. Što misliš, gdje je gospodin Hearne sada?«

»Valjda bi trebao biti kod mrtvozornika.«

N

Ruta Sepetys 36

Ulicom je odjeknula snažna buka. Podigla sam pogled i ugledala Jesseja

Thierryja na njegovu motoru. Kimnuo mi je glavom. Uzvratila sam mu na

isti način.

Cokie mu je domahnuo. »A sada, dolazi ovamo. To nije način na koji bi

trebala provoditi Novu godinu. Ulazi u taksi prije nego ti mama došeta

ovamo s onim zločestim Cincinnatijem i sve krene nizbrdo.«

»Cokie, trebaš za mene poći do mrtvozornika i otkriti što se dogodilo«,

rekla sam mu.

»A zbog čega misliš da će on meni nešto reći o nekakvom bogatom

mrtvacu?«

»Mogao bi mu reći da Willie želi znati«, rekla sam.

»Josie, curo, ti si luda. Uvući ćeš se u gomilu nevolja. Ulazi u taksi.

Odvest ću te do Marlowea. Taj jadni starac treba nekoga s kime će provesti

prve sate ove nove godine.«

Zurila sam kroz prozor dok me Cokie odvozio do Patrickove kuće. Sans

Souci nije baš bio na dobrom glasu. Vlasnik je bio neki smutljivac koji je u

klubu držao drugorazredne cure. Barske cure, poput Dorine sestre, činile su

se normalnim gošćama, ali su zapravo od kluba dobivale udio od zarade.

Čavrljale su s gostima, poticale ih da naručuju skupa pića ili boce pjenušca.

Što bi gost naručio više pića, to su cure zarađivale više novca.

U glavi su mi odzvanjali Keatsovi stihovi. »Ljepota je vječna radost...

nikad se neće pretvoriti u ništavilo.« Ne. Nešto nije bilo u redu.

Cokie me ostavio pred Marloweovim svjetlozelenim gradskim domom,

okruženim crnom ogradom okrunjenom šiljcima oblika ljiljana. Meni se

ona sviđala. Patrick to nije mogao podnijeti. Govorio je da je toliko passe da

je to sramotno. U posljednje vrijeme unutra jest pomalo vonjalo poput

starih ljudi, ali ja to Patricku nikad nisam spomenula.

Prilazeći vratima, začula sam glasovir. Zastala sam i naslonila se na

rukohvat da poslušam. Patrick je svirao tako izražajno da sam često o njemu

doznavala više iz načina na koji je svirao nego iz onoga što mi je govorio.

Unatoč prijateljstvu, među nama je oduvijek stajala neka vrsta distance.

Nisam mogla dokučiti jesam li ja bila ta koja ju je ondje postavila, ili

Patrick. Ovoga je jutra svirao Rahmanjinovu Rapsodiju na Paganinijevu temu. Bio je sretan, miroljubiv. Divila sam se tome kako neki ljudi mogu

dotaknuti instrument i stvoriti nešto tako lijepo, a kad bi to drugi pokušali,

Soba puna snova 37

neki poput mene, zvučalo je tek kao zbrkana buka. Pokucala sam na vrata i

glazba je naglo utihnula.

»Sretna Nova godina!« rekla sam, pružajući torbu koju sam napunila u

kuhinji kod Willie.

Patricku je sjajna plava kosa bila raščupana, a na obrazu su mu se još

uvijek vidjeli otisci voštane šminke za usne.

»Ah, sada vidim zašto sviraš romantičnog Rahmanjinova. U ponoć si

dobio mnogo poljubaca, je li?« rekla sam, provlačeći se pored njega u kuću.

Nešto kod te šminke mi je smetalo.

»Ne, bilo je to nakon ponoći. Mislim da su me ljudi žalili zbog ovoga.«

Okrenuo mi je lijevu stranu lica. Na sljepoočnici, pa sve do iza ruba kose,

bujala mu je velika modrica boje šljive.

»Patrick! Što se dogodilo?«

»Što se dogodilo? Ti si me tresnula knjigom. Zar se ne sjećaš?«

Duboko sam udahnula. »Oh, Patrick, tako mi je žao.«

»U redu je. Svima sam ispričao da sam pretukao lupeža koji je pokušao

opljačkati neku staricu na Bourbonu«, rekao je Patrick. »Ja sam junak.«

Patrick i jest bio junak, barem za mene. Kad mu je bilo šest, majka je

napustila njega i Charlieja te pobjegla na Karibe kako bi se udala za nekog

šećernog baruna. Charlie je bio uništen, ali prema Patricku je bio dobar i

dobro ga odgojio. Za razliku od mene, Patrick svojoj majci nije ništa

zamjerao, samo bi slijegao ramenima i govorio kako je shvaća. Iščekivao je

kad će joj otputovati u posjet na Karibe. Charlie se prema Patricku odnosio

više kao prema kolegi, a ne sinu. Zajedno su izgradili posao i sve donedavno

svakoga dana radili bok uz bok.

Gospodin Marlowe je sjedio u dnevnoj sobi, na stolici do prozora, stišćući

u rukama pohabanu kutiju oblika srca koja je nekoć sadržavala prigodne

čokoladice za Valentinovo. »To je nešto novo«, šapnula sam Patricku.

»Ne znam otkud se stvorila. Ne pušta je iz ruku«, rekao je Patrick. »Čak i

spava s njome. Ali nije me briga. Barem je miran.«

Nekoliko mjeseci ranije, Patrickov je otac prolazio kroz razdoblje kada bi

ustajao usred noći i pokušavao napustiti kuću u pidžami. Patrick je na vrata

ugradio brave koje su se mogle otvarati jedino ključem, ali onda se gospodin

Ruta Sepetys 38

Marlowe pokušao uspeti preko prozora. Willie je od doktora Sullyja

nabavila neki lijek koji je pomogao, ali sada je gospodin Marlowe rijetko

išta govorio.

»Sretna Nova godina, Charlie!« rekla sam, prignuvši se i položivši mu

ruku na koljeno.

Njegove su mliječne i modre oči odlutale do mojeg lica. Zurio je u mene

tako ravnodušno da sam se upitala je li me uopće vidio. Stisnuo je ružičastu

satensku kutiju uz grudi i okrenuo glavu od mene.

»Znaš li što je u toj kutiji?« upitala sam Patricka.

»Nemam pojma. Kao što sam rekao, ne pušta me ni blizu njoj. Danas ga

čak nisam mogao ni počešljati. Pogledaj ga. Izgleda poput Alberta

Einsteina.«

»Ne brini. Ja ću ga počešljati.«

Kroz velikim lukom nadsvođen prolaz sam iz dnevne sobe prešla u

kuhinju. Domahnula sam Patricku novčanicom od dvadeset dolara i stavila

je pod lim za pečenje kolača na polici iznad sudopera. »Od Willie, preko

Dorina vodokotlića.«

»Koliko je jutros situacija bila loša?«

»Nije bilo baš grozno«, rekla sam, ulijevajući sebi šalicu kave i vadeći

stvari iz torbe. »Ljepljivi podovi. Evangeline je bila loše volje i gađala me

cipelom. Ostat će pet dana u potkrovlju.«

»Po izgledu tvoga lica, mislio sam da je bilo uistinu loše«, rekao je

Patrick, ljuljajući se na kuhinjskoj stolici.

»I ima nečega lošega«, rekla sam tiho, preko ramena, ne mičući se od

štednjaka. »Uistinu lošega.«

»Što?«

»Sjećaš li se onog finog čovjeka iz Memphisa koji je jučer svratio u

dućan?«

»Naravno. Bogati nogometaški pjesnik«, rekao je Patrick.

»Da, njega.« Okrenula sam se od sudopera. »Mrtav je.«

Patrickova je stolica bučno udarila o pod. »Što?«

Donijela sam svoju kavu do stola i sjela. »Umro je sinoć u Sans Souciju.«

Soba puna snova 39

»Gdje si to čula? Ja nisam čuo ništa.«

»Willie mi je rekla, ali je kazala da ne zna pojedinosti. Jednostavno ne

mogu u to povjerovati. Cokie je razgovarao s barmenom i on mu je rekao

kako se gospodin Hearne jednostavno samo prevrnuo i umro za stolom.«

Patrick je prekrižio ruke i podigao obrvu.

»Zamisli, tek tako. Nije li taj čovjek izgledao zdrav kao dren?«

»Ja bih rekao da jest«, kazao je Patrick. »Meni se činio kao da još uvijek

igra za Vandyje. Je li jučer napokon išta kupio?«

»Keatsa i Dickensa. I čovjek je imao gomilu novca, sat Lord Elgin i skupo

nalivpero.«

»Keats i Dickens, ha?« rekao je Patrick. »Ne sliči mi na nekakva zbrkana

čovjeka.« Patrick se okrenuo od mene. »Baš šteta. A činio se tako finim

čovjekom.«

Potvrdno sam kimnula glavom. »Hvala ti što si me pokrivao u onome oko

koledža. Bilo bi me sram nakon što je pretpostavio da pohađam Newcomb.«

»Ali to je istina, Jo. Ti možeš birati koledž. Pa čak i Newcomb na

Sveučilištu Tulane.«

Spustila sam pogled na svoje prste isprepletene oko šalice kave. Patrick

mi je rekao kako mogu dobiti stipendiju od bilo kojeg lokalnog koledža. Ali

ja sam mrzila pomisao da ću ondje morati gledati ljude iz srednje škole – ja,

djevojka kojoj je majka kurva što šeta uokolo gola pod krznenim kaputom.

Nikad ne bih dobila prigodu da budem normalna.

Willie je rekla kako je normalnost dosadna i da trebam biti zahvalna što

sam ponešto osebujnija. Kazala je da nikome nije stalo do dosadnih ljudi i

da takve ljude, kad umru, svi zaboravljaju kao nešto što je upalo iza

kredenca. A ja sam ponekad znala i poželjeti da se zavučem iza kredenca.

Biti normalan mi je zvučalo savršeno čarobno.

»Umro je gospodin Vitrone«, rekao je Patrick, pokazujući na stranicu s

osmrtnicama otvorenu na kuhinjskom stolu. Patrick je svakodnevno

pročešljavao osmrtnice, u potrazi za mogućnostima otkupa knjiga ili

rijetkih izdanja. »Imao je lijepu kolekciju Prousta. Mislim da ću poći izraziti

sućut njegovoj supruzi i vidjeti mogu li što otkupiti od nje.«

Ruta Sepetys 40

Kimnula sam glavom. »Onda, što si činio s tipom iz Doubledaya?« upitala

sam.

»Naletio sam na njega na zabavi kod Faberta. Počeli smo se podbadati

oko toga tko ima raznovrsniju ponudu«, rekao je Patrick.

»Svađali ste se oko ponude knjiga? Doubleday ima mnogo više knjiga«,

rekla sam.

»Znam«, nasmijao se Patrick. »Valjda je to piće govorilo iz mene.«

»Da, i vonjao si poput destilerije. Nije mi bilo drago što si me osramotio

pred njim.«

»Pa, što si uopće očekivala šuljajući se dućanom u spavaćici?« rekao je

Patrick. »A k tome si izgledala i tako čudno, kao da si nas se prestrašila.«

»Zaboravila sam svoju knjigu u dućanu i sišla sam dolje po nju. Sretan si

što nisam imala pištolj, posebno nakon komentara o mojoj kosi.«

»Za djevojku koja poput tebe čita rubriku o vijestima iz društvenog

života, čudi me da nisi primijetila kako se sve balavice iz Gornjeg grada

sada češljaju s razdjeljkom sa strane. Tebi bi to lijepo pristajalo, malo bi ti

ublažilo oblik lica. Ma daj, pa Nova godina je. Valja razmišljati o

promjenama«, rekao je Patrick. »Hej, jutros u šest sam ti vidio majku kako

rukom pod ruku s nekim visokim tipom ide prema hotelu Roosevelt. Crno

odijelo. Nije mu baš bilo po mjeri.«

»Je li ona vidjela tebe?« upitala sam.

»Nije«, rekao je Patrick. »Tip je izgledao poput grubijana, ali bio mi je

nekako poznat. Znaš li tko je to bio?«

»Nemam pojma«, rekla sam, zureći u svoju šalicu kave.

Soba puna snova 41

OSAM

rugi siječnja je u knjižari uvijek bio usporen. Ljudi su bili previše

umorni za izlaske ili su potrošili previše novca na blagdansku kupnju

da bi razmišljali o nabavi knjiga. Patrick i ja smo se zabavljali jednom od

naših igara. Davali smo jedno drugome pravo izbora dva književna lika i

morali izabrati kojega od njih ćemo oženiti. Tu smo igru igrali satima, često

se grohotom smijući kad bi izbori bili manje nego prijatni.

»Darcy ili Gatsby«, rekao je Patrick.

»Ah, ma daj. Zar ne može ništa bolje od toga?« narugala sam mu se. »To

je tako očito. Darcy.«

»Ne shvaćam zašto ga žene toliko vole. Tako je konvencionalan. Gatsby

ima stila.«

»Nije on konvencionalan. Stidljiv je!« bila sam uporna.

»Pogledaj, eno jedne«, rekao je Patrick, pokazujući očima prema izlogu.

Pločnik su počele zasipati kapi kiše. Pred dućanom je stajala privlačna

djevojka uredno počešljane kestenjaste kose, razgledajući knjige u izlogu.

»Ljubavni romani«, rekao je Patrick.

Odmahnula sam glavom. »Trileri.«

Oglasilo se zvono i djevojka je ušla u dućan.

»Sretna Nova godina«, rekao je Patrick.

»Pa, hvala vam. Sretna i vama«, rekla je ona. Glas joj je bio milozvučan i

živahan.

»Možemo li vam pomoći da nešto pronađete?« upitala sam.

»Da, knjigu za oca.« Otvorila je torbicu i počela prekapati po njoj.

»Sigurna sam da sam ovdje stavila papirić.« Počela je prazniti sadržaj torbice

na pult. »Oh, kako je ovo neugodno.«

D

Ruta Sepetys 42

»Pa, siguran sam da možemo pronaći nešto što će vam se svidjeti«, rekao

je Patrick, dobacujući joj mamac. »Možda neku romansu, poput Prohujalo s vihorom?«

Ona se namrštila. »Ne, hvala vam. To baš i nije moj stil. Premda nemam

ništa protiv Prohujalo s vihorom. Zapravo, autorica je pohađala moj koledž

i bilo bi pravo svetogrđe kad nju ne bih obožavala.«

»Margaret Mitchell?« rekla sam. »Koji koledž pohađate?«

»Na prvoj sam godini na Smithu. Oh! Evo ga.« Rastvorila je mali list

papira. »Čudesni New Orleans.«

»Knjiga Lylea Saxona.« Patrick je kimnuo glavom. »Donijet ću vam je.

Polica s knjigama o Louisiani je ovdje ispred.«

Smith. Northampton u Massachusettsu. Bio je to jedan od sedam

sestrinskih koledža i, zajedno s Vassarom i Radcliffeom, na glasu kao jedna

od najprestižnijih škola za žene u državi. I, za razliku od Louisiane, u

Massachusettsu nije bilo segregacije.

Djevojka se ogledala po knjižari i duboko udahnula. »Taj miris, obožavam

ga, a vi ?«

»Da «, složila sam se.

»Kako ste sretni što ovdje radite. Na ovakvom bih mjestu mogla i živjeti.«

»Ja zapravo i živim tu«, rekla sam.

»Doista? Gdje?« upitala je.

»U stanu iznad knjižare.«

»Imate vlastiti stan?« Djevojka me pogledala s mješavinom zaprepaštenja

i zanimanja. »Oprostite mi. Bila sam nevjerojatno nepristojna.« Pružila je

ruku Patricku. »Charlotte Gates.«

Patricku je to njezino kruto, službeno predstavljanje navuklo osmijeh na

usne. »Patrick Marlowe.«

»Marlowe. Da, naravno. Dućan je vaš.«

Djevojka je pod okruglim bijelim ovratnikom nosila nisku bisera. Bila je

sofisticirana, ali ipak je posjedovala dašak odvažnosti koji je općenito

nedostajao djevojkama New Orleansa.

»Charlotte Gates«, rekla je, pružajući ruku meni.

Soba puna snova 43

Zastala sam. »Josephine Moraine«, uzvratila sam joj.

Patrick se nakašljao. Ošinula sam ga pogledom.

»Josephine, kako lijepo ime. Oduvijek mi se sviđalo ime Josephine, još

otkad sam pročitala Male žene. Apsolutno sam obožavala Josephine March.

Oh, samo nemojte podrezati svoju prekrasnu smeđu kosu kao što je Jo

March učinila. Vaša je tako lijepa. Voljela bih da i moja kosa izgleda tako

privlačno, s razdjeljkom sa strane. Moja je posve divlja, znate.«

»Jo je, hoću reći Josephine, oduvijek češljala kosu s razdjeljkom sa

strane«, rekao je Patrick, susprežući osmijeh.

Charlotte je kimnula Patricku. »Neki su ljudi jednostavno rođeni sa

stilom. Josephine je očito jedna od njih.«

Ova žena s bogataškim pedigreom i s elitnog koledža upravo mi je

udijelila iskreni kompliment. Otvorila sam usta, pa ih opet zatvorila. Nisam

znala što reći ili kako reagirati. Srećom, Charlotte Gates je nastavila brbljati.

»Glavni mi je predmet engleski i još uvijek se ne mogu zasititi čitanja.

Raditi u ovakvom dućanu bio bi pravi raj.«

»Ah, naravno, baš je raj«, rekao je Patrick.

Charlotte se nacerila. »Josephine, muškarci to jednostavno ne razumiju,

zar ne?«

»Nimalo«, složila sam se. »Primjerice, Patrick me pitao bih li se radije

udala za Gatsbyja ili za gospodina Darcyja.«

»Ne, nije valjda! Tko bi na svijetu izabrao Gatsbyja prije nego Darcyja?«

Charlotte je progutala mamac i okrenula se meni. »Josephine... Ethan

Frome ili Gilbert Blythe iz Anne od Zelenih zabata ?«

»Oh, Ethan Frome«, brzo sam rekla.

»Iz sažaljenja«, rekla je Charlotte, s razumijevanjem kimnuvši glavom.

»Pomalo«, složila sam se. »Ali Ethan Frome je posjedovao skrivenu

dubinu, nešto što je čekalo da bude otkriveno. I to hladno zimsko okružje u

Novoj Engleskoj. Smatrala sam ga prekrasnim«, rekla sam.

Charlotte je podigla nos. »Znate, radnja se zbivala u Massachusettsu. I

tamo je baš sada prilično hladno i puno snijega.«

»Baš lijepo zvuči«, rekla sam. I to sam uistinu mislila.

Ruta Sepetys 44

Patrick je zakolutao očima. »Možda bi Josephine tada mogla razmisliti o

odlasku na Smith«, rekao je, smijuljeći se. »Čini se da nju ne zanimaju škole

u Louisiani.«

»Prestani«, promrmljala sam.

»Upisujete koledž?« Charlotte se nagnula preko pulta. »Oh, Josephine,

tada doista razmislite o Smithu. Ima čudesnu povijest književnika. Pored

Margaret Mitchell, Smith je završila i obećavajuće darovita Madeleine

L’Engle.«

»Smith? Oh, ne znam«, rekla sam.

»Zašto ne? Očito ste sposobna žena koja praktički vodi knjižarski posao i

živite samostalno u gradu tako jedinstvenom i dekadentnom kakav je New

Orleans. Toliko ekscentričnih likova, ne mogu ni zamisliti što ste sve ovdje

iskusili«, rekla je, namignuvši mi.

»Ali i mi na Smithu imamo zanimljivih ljudi. Ja pripadam novoj skupini

u kampusu«, nastavila je Charlotte. »Napredne studentice. Promoviramo

veće mogućnosti za manjine i za žene. Možda ste čuli za to da je bratstvo

Amhersta izgubilo svoje povlastice jer se založilo za jednog crnca? Pisali

smo našem kongresmenu i prosvjedovali zbog toga.«

Čula sam o tome. Cokie mi je pokazao članak u novinama. Nekoliko

koledža s Istoka podržalo je bratstvo Fi Psi u njihovoj odluci da u svoje

članstvo pozovu crnca. Smith je bio jedan od njih. Bila sam oduševljena, ali

s većinom žena na Jugu nisam o takvim stvarima mogla razgovarati.

Charlotte se preko pulta nagnula bliže meni i stišala glas do šapta. »Samo

ću vam reći da mene ne zanima pletenje. A i sve te knjižice o kućanskim

poslovima? Ravno u smeće.«

Patrick je prasnuo u smijeh i upro prstom u mene. »Ona je pokušala

moga oca uvjeriti da te knjižice ne unosi u dućan.«

»Naravno da je to pokušala«, rekla je Charlotte. »Ona je moderna žena.

Josephine, doista biste trebali razmisliti o Smithu. Dozvolite da vam

pošaljem neke informacije.«

Charlotte je zapisala adresu dućana, ne prestajući govoriti o Smithu, o

kampusu, o profesorima i o tome kako zna da bismo bile nerazdvojne kad

bih bila u Northamptonu. Charlotte je bila članica mačevalačkog i

Soba puna snova 45

zrakoplovnog kluba i čak je posjedovala letačku dozvolu. Čavrljala je tako

cijeli sat, sve dok se nije morala poći naći sa svojim roditeljima u hotelu.

»Znam da je ovo u zadnji čas«, rekla je Charlotte, »ali moji teta i tetak

večeras organiziraju okupljanje u čast mojih roditelja. Žive na Gornjem

gradu. Baš bih voljela da oboje dođete.«

»U Gornji grad?« bubnula sam.

»Ah, da, znam, oni su tako smiješno uštogljeni. Ali dođite, dobro ćemo se

nasmijati na račun svih njih. Svakako dođite!«

Ja? Na zabavu u Gornjem gradu? Usta su mi se širom razjapila.

»Naravno, bit će nam drago«, rekao je Patrick, pružajući Charlotte

knjigu koju je kupila za svoga oca. »Samo nam dajte adresu.« Dok je

Charlotte švrljala adresu, Patrick je meni dao znak tla zatvorim usta.

»Vidimo se večeras!« Charlotte je pohitala iz dućana, osmjehujući se i

domahujući nam s ulice.

»Jesi li lud? Zabava na Gornjem gradu? - rekla sam.

»Zašto ne? Mislim da si ovdje ti luda, Jooosephine«, narugao mi se

Patrick. »Otkad to?«

»Pa, Josie je gotovo kratica od Josephine, a Josephine je toliko više... ne

znam.«

Josie je zvučalo poput jeftinog nadimka. Zašto mi majka nije mogla dati

ime Josephine?

»Meni se čini da si stekla novu prijateljicu«, rekao je Patrick. »Sviđa mi

se. Pametna je.«

Charlotte jest bila pametna. Znala je čak upravljati zrakoplovom. Bila je

uz to i domišljata i zabavna. A činilo se da joj se uistinu sviđam. Zapravo,

činilo se da sam se nje baš dojmila. Tračak sreće mi je poskočio u grudima.

Charlotte je živjela na drugom kraju države. Nije znala ništa o majci, o

Willie, o tome tko sam ili otkud dolazim.

»Zaista te svim silama pokušavala nagovoriti na Smith.«

»Da. To zvuči čudesno, zar ne? Tko zna, možda bih i voljela poći na

Smith«, rekla sam Patricku.

Ruta Sepetys 46

»No, da, ja bih volio poći na Juilliard3, ali ne vidim da se to baš događa.

Ali, u međuvremenu, kako je pametno od tebe bilo napraviti razdjeljak sa

strane.«

Zgužvala sam neke papire i gađala ga njima.

3 Juilliard – prestižan umjetnički konzervatorij za dramu, glazbu i ples u New Yorku.

Soba puna snova 47

DEVET

atrick je otišao izraziti sućut udovici Vitrone i usput dogovoriti posao

oko Prousta. Ja sam među policama gurala kolica s knjigama, slažući na

njih nove naslove koje smo nabavili proteklog tjedna. Patrick je bio

zadužen za kupovinu i određivanje cijena. Ja sam se bavila organizacijom.

Bio je to naš višegodišnji sustav. Gurnula sam na njegovo mjesto novi

roman Candace Kinkaid. Nečasna želja. Kako li je samo izmišljala tako

besprizorne naslove? Izmišljanje besprizornih naslova moglo bi meni i

Patricku biti zabavna igra... ili možda čak meni i Charlotte.

Zašto ja ne bih mogla poći na Smith? U srednjoj sam školi imala gotovo

same petice i polagala sam državni test za upis na koledž, koji mi se učinio

veoma zabavnim. Istina, moje ostalo životno iskustvo bilo je ograničeno na

čišćenje bordela i provođenje vremena s Cokiejem, što i nije bilo baš nešto

za spomenuti u prijavi za koledž. Ali imala sam obilje iskustva iz rada u

knjižari i prosječno čitala barem stotinu pedeset knjiga godišnje. Bila sam

prilično dobro upućena u svim područjima.

Što bi djevojke iz srednje škole – one koje su imale oba roditelja i

osigurana sredstva za školovanje – rekle kad bih naletjela na njih u robnoj

kući Holmes? »Oh, žao mi je. U takvoj sam žurbi«, rekla bih im. »Znate,

odlazim ujesen na Smith i upravo ovdje preuzimam svoje džempere s

monogramom. Pa, naravno. Smith jest na Istoku. Programi južnjačkih škola

mene se uopće nisu dojmili.«

Jedva sam čekala dobiti informacije od Charlotte. Planirala sam početi

raditi popis svih svojih pitanja, a otići ću i do knjižnice i pročitati sve o

Smithu.

Dok sam posezala prema najgornjoj polici, oglasilo se zvono. »Stižem

odmah«, doviknula sam. Otresla sam prašinu s dlanova, popravila pramen

na čelu i istupila iza polica da pomognem kupcu.

»Moje isprike, bila sam...«

P

Ruta Sepetys 48

Poskočila sam i ostala kao ukopana. Naslonjen na policu preda mnom

stajao je Cincinnati, s cigaretom među usnama. Prevelika crna jakna od

odijela visjela mu je preko uskih ramena. Ona njegova pristalost kao da je

istrulila, poput pokvarenog voća. Sive su mu oči još uvijek izgledale poput

uskih procjepa i sada su pristajale srebrnkastom ožiljku koji mu je

presijecao nosnu kost. Trenutak je tako stajao, zureći, a zatim prišao bliže.

»Dakle, gle ti ovo. Gotovo te nisam prepoznao. Ponešto si narasla, je li?«

Očima mi je odmjerio bluzu, kotrljajući cigaretu među usnama. »Širiš li

noge za Willie?«

»Ne«, brzo sam rekla.

»Baš šteta.« Zgnječio je cigaretu o stranicu police i primaknuo mi se.

»Možda bih te zapravo ja sam trebao okrenuti«, rekao je, nadnoseći mi se

nad lice, »budući da imamo nerazriješenih računa.«

»Ne znam o čemu to govoriš.« Mogla sam osjetiti svoj pištolj, vezan pod

suknjom za moju desnu nogu. Ali, s obzirom na okolnosti, podizanje suknje

se nije činilo mudrim.

»Ne znaš o čemu govorim?« nacerio se Cincinnati. Podigao je svoju lijevu

ruku, na kojoj se nazirala sjajna crvena mrlja. »Neka mala vještica me

opekla, i to gadno. A neka stara ženetina me ustrijelila u nogu. Znaš li kako

je to kad se opečeš, djevojčice?« Zakoraknuo je prema meni. »Želiš li je

opipati? Kladim se da želiš. Kladim se da si ista tvoja mama.«

»Ja nimalo ne sličim svojoj mami«, rekla sam mu, uzmičući od polica

prema sredini dućana, kako bi me se moglo vidjeti kroz izlog.

»Kamo bježiš? Prestrašila si me se, Josie Moraine? Prepala si se da ću te

sasjeći na male komadiće i baciti u Marcellovu močvaru?« Nasmijao se,

razotkrivajući smeđe mrlje od duhana na donjim zubima. Ščepao me za

zglavak, privlačeći me k sebi. »Baš bi bila fina hrana onim aligatorima.«

Vrata dućana su se širom otvorila. »Skidaj svoje ruke s nje!« zapovjedio je

Cokie. U ruci je držao polugu za montiranje guma.

Cincinnati jedva da je pogledao Cokieja. »Brini svoja posla, starče.«

»Brinut ću ja o tome kako da razbijem tvoju glavu.« Cokie je podigao

polugu. »Rekao sam da skineš ruke s nje.«

Soba puna snova 49

Cincinnati mi je pustio ruku. »Oh, shvaćam o čemu se radi. Ona je tvoje

vlasništvo. Držiš je zaključanu u ovoj knjižari i svraćaš da malo zirneš svaki

put kad ti se prohtije.«

»Uopće nije tako«, rekao je Cokie.

»Nije? Pa, kakva je onda to situacija?« rekao je Cincinnati, prilazeći

Cokieju i izazivajući ga. »Pogledaj se. Ne znam jesi li više kremast ili boje

kave. Ah, čekaj, pusti da pogodim. Bakica ti je bila baš zgodna sluškinja i

naginjala se pred svojim šefom, ha?«

Klik, klik.

Cincinnati se naglo okrenuo prema meni. »U redu«, rekao je, ležerno

podižući ruke. »Nemojmo sad poludjeti, Josie.«

»Luda Josie... Baš mi se sviđa kako to zvuči.« Stiskala sam pištolj objema

rukama, onako kako me Willie poučila. »Zašto ne nestaneš odavde prije

nego što učinim nešto ludo.«

Cincinnati se nasmijao. »Polako, mala. Samo sam ti došao prenijeti

poruku od tvoje mame.«

»To si činio? Prenosio mi poruku?« rekla sam, i dalje držeći pištolj pred

sobom i tjerajući ga prema vratima.

»Da, tvoja je mama rekla da se nađeš s njome u kafiću Meal-a-Minit u tri

sata. Ima ti nešto za reći.« Cincinnati je izvukao cigaretu i polako je

pripalio, samo da mi pokaže kako se ne zabrinjava zbog mojeg pištolja.

Cokieju su oči bile veličine kovanice od pola dolara. Poluga za

montiranje guma mu je lagano podrhtavala u ruci. Užasavao se pištolja.

»Isuse dragi, skloni tu stvar prije nego li te netko s ulice vidi«, rekao je

Cokie.

»Izgledaš dobro, Josie«, rekao je Cincinnati. Upro je cigaretom u mene.

»Jedva čekam da te opet vidim.« Progurao se pored Cokieja i napustio

dućan.

Spustila sam ruke, nesposobna popustiti stisak na pištolju.

»Jesi li dobro?« upitao je Cokie. »Nije te ni na koji način povrijedio, je li?«

Odmahnula sam glavom, napokon ponovo udišući. »Hvala, Cokie. Jesi li

ga slijedio?«

Ruta Sepetys 50

»Imam ja očiju uokolo. Frankie je rekao kako ga je vidio da od hotela

Roosevelt ide ovamo. Ne znam zašto se tvoja mama petlja s tim čovjekom.

On je zao. Mogu mu to vidjeti u očima.«

Imao je pravo. U Cincinnatiju je bilo nečega ledeno hladnog i mrtvog.

Ispustila sam dah i počela opuštati svoje zgrčene prste.

»Cokie, jesi li uspio svratiti do mrtvozornika?« upitala sam.

»Jo, curo, što se to zbiva s tobom? Prije trideset sekunda si držala uperen

pištolj u kriminalca, a sada me pitaš o mrtvacu iz Memphisa? O kakvoj se

priči radi?«

O kakvoj se priči radilo? Forrest Hearne je bio tajna, poput gledanja u

mračan bunar. Ali ja sam u najdubljem dijelu utrobe znala. Nešto nije bilo u

redu.

»Nema tu priče. Došao je u dućan na Silvestrovo i tada sam ga upoznala,

to je sve. Bio je zbilja fin čovjek, a sada je mrtav. Dakle, jesi li razgovarao s

mrtvozornikom?«

»Jesam. Osobno sam otišao vidjeti doktora Moorea«, rekao je Cokie. »I

morao sam vani dangubiti dok nije pošao na ručak. Nisam imao namjeru

ulaziti u tu mrtvačnicu, sa svim tim mrtvim truplima. Nije bio previše

sretan što me vidi. Rekao je da je on zaposlen čovjek...«

»I?«

»Doktor Moore je rekao da je bogataš iz Memphisa umro od srčanog

udara.«

Odmahnula sam glavom. »Ne.«

»Josie, čovjek je tako rekao. On je mrtvozornik.«

Vrata su se treskom otvorila. Potegnula sam pištolj, a Cokie se u hipu

okrenuo, podižući polugu.

Patrick je odskočio unatrag, pogledom lutajući od poluge prema mojem

pištolju. »Što vam je? U pitanju je samo Proust!« rekao je, držeći u rukama

veliku kutiju s knjigama.

Soba puna snova 51

DESET

jedila sam u vinilom obloženom separeu u zalogajnici Meal-a-Minit,

licem okrenuta vratima. Ta se zalogajnica navečer prozračivala, ali sada

je zrak bio težak i znoj mi se iza koljena slijevao niz listove, lijepeći ih za

čizme. Čeprkala sam prstom po rupi od cigarete u crvenom vinilu i

promatrala vrtnju stropnog ventilatora, puštajući da mi okretanje njegovih

elisa zamagli vid. Willie je poslala snagatora po imenu Sonny da sjedi u

separeu ispred mojega. Čitao je novine. Nisam vjerovala da će Cincinnati

doći s majkom, ali nisam u to mogla biti sigurna. Uranila sam deset minuta.

Majka je kasnila dvadeset. Tipično.

Jesse Thierry je sjedio u separeu nasuprot mome. Spustio je nešto

kovanica na stol.

»Hvala, dragi«, rekla je konobarica. »Pozdravi u moje ime svoju baku.«

Jesse je kimnuo glavom. Kutom oka sam promatrala kako navlači kožnu

jaknu i sprema se otići. Uhvatio je moj pogled i nasmiješio se.

»Sretna Nova godina, Motor City«, rekao je Jesse. Izišao je iz zalogajnice.

Naišao je debeo čovjek rumenog lica i zastao pored separea. »Hej,

pozdrav, Josie. Sjećaš me se?«

Walter Sutherland. Bio je računovođa u tvornici žigica i jedan od

muškaraca koji su povremeno provodili noći kod Willie. Par puta sam

ujutro ondje naletjela na njega. Znao me promatrati na način od kojeg bih

poželjela da na sebi imam zimski kaput.

»Zdravo«, rekla sam, izbjegavajući ga pogledati u oči.

»Jesi li sama?« upitao je.

»Čekam svoju majku«, rekla sam mu.

» Oh.« Stišao je glas. »Jesi li već počela raditi?«

Okrenula sam se i pogledala ga u oči. »Ne.«

S

Ruta Sepetys 52

Promatrao me, namještajući remen od hlača i grizući donju usnu. »Reći

ćeš mi ako započneš, zar ne? Želim biti prvi«, šapnuo je.

»Neću raditi kod Willie.«

»Pa, ne mora biti kod Willie. Znam da ti mora biti teško, Josie. Ako ti

ikad zatreba novac, samo mi reci. Možemo se fino dogovoriti. Velikodušno

ću platiti da ti budem prvi.« Obrisao je znojno čelo. »I nikome ništa neću

reći. To može ostati naša tajna, Josie.«

»Gubi se, debeli«, rekao je Sonny iz separea iza mene.

Walter je zbrisao van poput prestrašene vjeverice, prošavši pored majke

koja je upravo ušla.

Majka je nosila novu crvenu haljinu s nakitom koji nikad nisam vidjela.

Spustila se na sjedalo separea, nasmijana.

»Walter Sutherland. Kakva patetična stara svinja. Spor je poput melase, a

onda želi da ga grliš cijelu noć, dok on plače. Tako mi je drago što mene

nikad nije izabrao. Ipak, prepun je novca.

Uglavnom se druži sa Sweety. Dobro ga pelješi.«

Kimnula sam glavom.

Majka se zagledala u svoju ruku, diveći se dijamantnoj narukvici na njoj.

»Promijenila si frizuru, dušo. Izgleda zbilja lijepo.«

»Hvala. I ti izgledaš dobro. Nova haljina?«

»Da. Cinci me večeras odvodi na večeru kod Antoine'sa.

Znaš da volim jesti tamo. Godinama nisam bila u mogućnosti otići na to

mjesto.«

Slina mi je u ustima postala kisela. Pomisao na majku na otmjenoj večeri

s Cincinnatijem kod Antoinesa je bila odbojna. I što ako neka od gošća na

majci prepozna svoj ukradeni nakit?

»Novogodišnja večer je ove godine bila pravi bal. Jesi li se ti dobro

zabavila?«

Majka je Willie rekla da se u novogodišnjoj noći nije dobro osjećala. Sad

je govorila da joj je to bio pravi bal. »Da«, rekla sam. »Ostala sam kod kuće i

dovršila knjigu.«

Soba puna snova 53

Majka je zakolutala očima. »Bolje ti je izvući nos iz tih knjiga i prihvatiti

se života, Jo. Za nekoliko godina izlaziš iz najbolje dobi. Kad bi na sebe

stavila nešto šminke i odjenula bolji grudnjak, bila bi pravi prizor za oči. U

tvojim godinama, ja sam bila prava bomba... dok nisam rodila tebe.«

Do stola je došla konobarica. Majka je naručila zaslađeni čaj. Preko

majčina ramena sam vidjela Sonnyja, još uvijek zadubljenog u novine.

Pepeljara mu je već bila prepuna opušaka.

»Majko, pitala sam se... zašto si me nazvala Josie, a ne Josephine ?«

»O čemu to govoriš? Njezino ime nije bilo Josephine.«

»Čije ime?«

Majka je iz torbice izvukla kutijicu s ogledalom da provjeri svoju šminku

za usne. »Osim toga, zar nisi sretna jer te nisam nazvala Josephine? To zvuči

poput neke debele starice. Josie je mnogo više seksi.«

Seksi. Bacila sam pogled preko restorana i vidjela neku majku kako uz

svoju kćer sjedi u separeu, pomažući joj pročitati jelovnik. Pogladila je

djevojčicu po glavi i stavila joj salvetu u krilo.

»Kome je ime bilo Josie?« upitala sam.

»Josie Arlington. Godinama prije bila je najotmjenija madam u

Storyvilleu. Imala je kuću na Basinu. Willie je znala cijelo vrijeme o njoj

govoriti, rekla je da je umrla na Valentinovo. Zato, kad si se ti rodila na

Valentinovo, sjetila sam se Josie Arlington i nazvala te Josie njoj u čast.«

»Nazvala si me po vlasnici javne kuće?«

»Ne bilo kakvoj vlasnici, nego po najotmjenijoj madam koja je ikad

postojala. Bila je pametna žena. Sa svojom pameću, Jo, i ti bi bila fina

madam.«

»To me ne zanima, majko.« U meni je bujalo poniženje. Pomislila sam na

to kako Charlotte Gates objašnjavam da nisam nazvana po kreposnom liku

iz Malih žena. Dobila sam ime po ženi koja je u Ulici Basin za pet dolara

prodavala kurve. A moja je majka mislila da se time trebam ponositi.

»Ne leti visoko, Jo. Što misliš, da ćeš postati Pepeljuga?« Zabacila je glavu

i ružno se nasmijala. »Misliš da će ti život biti nekakva bajka, dušo, kao u

nekoj od onih tvojih knjiga?«

Ruta Sepetys 54

Konobarica je donijela majci njezin ledeni čaj. Znala sam što mi je činiti.

Trebala sam u tom trenutku prekinuti daljnji razgovor. Umjesto toga,

sjedila sam u separeu i zurila u nju, priželjkujući da može biti poput drugih

majki, želeći da je drukčija. Majka se nikad neće promijeniti. Znala sam to.

»Onda, što si mi to namjeravala reći?« upitala sam.

»Mi odlazimo«, rekla je majka.

»Kako to misliš?«

»Ja i Cincinnati.« Majka se nagnula preko stola. »Odlazimo u Kaliforniju.

Želim da to kažeš Willie u moje ime, ali čekaj do sutra, nakon što otiđemo.«

Zabacila je kosu. »Vrijeme je da se izvučem iz ovoga. Sad napokon može

nastupiti mojih pet minuta, odlazak u Hollywood.«

Moja je majka bila šašava. »Majko, ne vjerujem da ti je pametno ikamo ići

s Cincinnatijem. On je opasan. Tuče te. Ne želim da se to opet ponovi.«

»Oh, promijenio se, dušo. Pogledaj ovu božansku narukvicu koju mi je

kupio.« Ispružila je ruku.

»Koga briga za to, majko. Vjerojatno je ukradena.«

»Ne znaš o čemu govoriš.«

»Možda ne znam, ali znam da si prestara za Hollywood.«

To je bilo to. Sklonila sam nogu s kočnice i sada smo jurile ususret tami.

Uskoro ćemo se pretvoriti u odvratnu, unakaženu masu. Majka je posegnula

preko stola i ščepala me za zglavak.

»Ja nisam prestara«, rekla je kroza zube. »Ti si samo ljubomorna, i znaš to.

Sretna si što te nisam bacila u kontejner za smeće, ti mala spletkarice. Sve

sam žrtvovala za tebe, zato mi nemoj govoriti što sam ja.«

Duboko sam udahnula i pokušala govoriti tiho. »Ne mislim tako, majko.

Prestani. Stvaraš scenu.« Pokušala sam izvući ruku iz njezina stiska. »I

nanosiš mi bol.«

»Ja tebi nanosim bol? Ah, to je baš prava stvar. Uništila si mi tijelo i

sputala me tijekom najboljih godina moga života. I još govoriš da ja tebi

nanosim bol?« Majka mi je ispustila ruku, odgurnuvši je od sebe. Zavalila se

natrag na naslon separea i počela prekapati po svojoj torbici. Izvukla je iz

nje malu pljosku i potegnula gutljaj. »Ovo je napokon moja šansa, Jo, i ja ću

je iskoristiti.«

Soba puna snova 55

»Fino, iskoristi je.«

»Mislim da ne razumiješ. Ne očekuj od mene da se vratim natrag.«

»Razumijem. Samo bih željela da pronađeš nekoga drugoga, a ne

Cincinnatija. On je zao kriminalac, majko. Ne želiš se u to petljati.«

»Ne znaš ti ništa o njemu.« Iz torbice je izvukla debeli snop novčanica i

bacila jednu na stol. »Evo. Ovo ja plaćam.«

Velikodušno. Ja nisam ništa naručila.

Majka je ustala i poravnala haljinu. »Ne zaboravi reći Willie. Pokušat ću

pisati, ali vjerojatno ću biti previše zaposlena.« Zavukla je ruku pod svoje

uvojke i lagano ih protresla. »Možda ćeš o meni čitati u novinama!«

Poljubila je zrak u mojem smjeru i zatim izišla van.

Sklopila sam oči i stisnula zube, u nadi da ću tako zaustaviti suze koje bi

mogle poteći. Počela sam pjevušiti Rahmanjinovu skladbu koju je Patrick

svirao – osjetila sam kako mi se ramena opuštaju. Vidjela sam kako mu se

torzo nadnosi nad tipke od bjelokosti, dok njegov otac, opet zdrav, stoji na

pragu sobe i sluša. Vidjela sam Charlotte kako se smiješi i domahuje mi s

ulice, a tada iznenada lik Forresta Hearnea, mahnit, kako izgovara moje

ime i maše primjerkom Keatsa koji je kupio. Na prizor Hearnea sam glasno

uzdahnula i otvorila oči. Sonny je zurio u mene. Nad glavom su mi zujale

fluorescentne svjetiljke i škripao stropni ventilator.

Ruta Sepetys 56

JEDANAEST

šuljala sam se kroz stražnja vrata Williene kuće, odjevena za zabavu

kod Charlotte. Dok sam hitala stražnjim hodnikom, iz kuhinje je

odjekivao Dorin raskalašeni smijeh. Trebat će mi samo pet minuta da

izglačam svoju kremastu lanenu bluzu. Nisam je mogla odjenuti za zabavu

onako mlohavu i izgužvanu. Kako nisam imala vlastito glačalo, uglavnom

sam svoju odjeću peglala kod Willie. Rekla sam sebi da ću ući i izići prije

nego me itko vidi.

Uletjela sam u praonicu, prenuvši Sweety koja je na sebi imala večernju

haljinu od šifona boje breskve – nešto je govorila Sadie. Sweety je zastala u

pola rečenice. Obje su se okrenule prema meni, razrogačenih očiju.

»Jo, što ti tražiš ovdje?« zabrinuto je upitala Sweety. Sadie je zurila u

mene širom razjapljenih usta.

»Ja... idem na zabavu i trebam izglačati bluzu«, promucala sam.

»Kakvu zabavu, dušo?« upitala je Sweety, još uvijek me pozorno

promatrajući.

»Na Gornjem gradu«, rekla sam. »Kod djevojke koju sam upoznala u

knjižari. Moram požuriti.«

Sadie su se ramena opustila.

»Na Gornjem gradu? Dakle, kako zabavno, Jo. Požuri, skini tu bluzu.

Glačalo je vrelo. Sadie, djevojko, stavi na stranu tu moju vrpcu. Izglačajmo

Jo tu bluzu, da može krenuti«, rekla je Sweety, gestikulirajući svojim vitkim

rukama. Čak i način na koji se Sweety kretala bio je nježan i ljubak, kao u

balerine. Fina tkanina boje breskve lelujala je oko nje dok mi se uklanjala s

puta. Nisam je mogla zamisliti s debelim, znojavim Walterom

Sutherlandom. Provukla sam se pokraj nje.

Raskopčala sam bluzu i pošla prema dasci za glačanje. Sadie je podigla

ruku i uzela mi bluzu iz ruku. »Hvala, Sadie.«

U

Soba puna snova 57

»Onda, s kime ideš na tu zabavu?« upitala je Sweety.

»Zabavu?« bubnula je Dora, uletjevši kroz vrata u zelenoj satenskoj

haljini s odgovarajućim perjem urešenim papučama na nogama. U jednoj je

ruci držala šalicu kave, a u drugoj joj je visjela cigareta. Bila je svježe

našminkana, a crna joj je kosa bila podignuta u visoku punđu. »Dakle, tko

to ide na zabavu... Jo, što ti tražiš ovdje?« Dora me pogledom odmjerila od

glave do pete, primjećujući moju potkošulju, uredno počešljanu kosu i

šminku za usne. »Dakle, djevojčice, pogledaj se samo. Cijela si se ulickala.

Ma pogledaj tu novu frizuru. Zar se pridružuješ...«

»Jo ide na zabavu«, uletjela je Sweety. »U žurbi je.«

Sadie je potvrdno kimnula glavom.

»Oh, dobro«, rekla je Dora. »Pa, s kime ideš, lutko?«

»S Patrickom Marloweom«, odgovorila sam.

»Ha, baš slatko«, rekla je Dora. »Zašto on nikad ne svraća do ove kuće, da

se i ja malo s njime poigram?« Dora je isprsila svoje velike grudi i huknula.

Ja sam samo odmahnula glavom.

»On je sladak dječak. Zato ne dolazi ovamo«, rekla je Sweety. »Ti bi ga

nasmrt prestrašila, Dora.«

»Pa, Jo, reci tom divnom knjiškom dječaku da treba i staru Doru ponekad

povesti na zabavu. Voljela bih provući prste kroz onu njegovu sjajnu plavu

kosu. Može mi čitati neku poeziju iz svoje knjižare.« Pročistila je grlo.

»Ruže su crvene, a Dora je zelena. Daj joj njene dolare i vrištat ćeš od

veselja.«

Prasnule smo u smijeh. Zakopčala sam bluzu i zahvalila Sadie.

»Zelena i veselja se baš ne rimuju«, rekla je Sweety.

»Naravno da se rimuju! Nemoj sad tu kritizirati. Baš bih i sama mogla

postati pjesnikinjom«, uzviknula je Dora, držeći šalicu s kavom i cigaretu u

svojoj najboljoj književničkoj pozi, sve dok se opet nismo sve počele smijati.

Willie je ušla na vrata i prekrižila ruke na grudima. Platinasta kosa joj je

bila čvrsto svezana straga, a blijedo joj je lice izgledalo strogo u kontrastu s

crvenom šminkom za usne i crnom haljinom koju je nosila.

Smijeh je brzo zamro.

Ruta Sepetys 58

»Suprotno od onoga što ti možda misliš, Dora, ja ne vodim rodeo. Odmah

se oblači!« graknula je Willie. Okrenula se prema meni. »Što ti, dovraga,

radiš ovdje?«

»Morala sam izglačati bluzu.«

»Trebaš to činiti ujutro. Dolaze mi gosti.« Willie je odmjerila moju svježe

izglačanu bluzu. »Kamo ideš?«

»Na zabavu.« Zagladila sam svoju suknju.

»A ja bih trebala biti čitačica misli? Kakvu zabavu? Gdje? S kime?«

Dora se nakesila i iskrala iz prostorije.

»Na Gornji grad. U Ulicu Prytania. S Patrickom.« Na brzinu sam

izbrbljala neke neodređene pojedinosti o Charlotte Gates i njezinu pozivu.

»Ne poznajem nikakvu obitelj Gates na Gornjem gradu«, rekla je Willie,

zureći u mene.

»Ne, Charlotte je iz Massachusettsa. Zabava se održava kod njezinih

rođaka, tete i tetka.«

»A imaju li teta i tetak ime?« pritiskala je Willie.

»Nisam je to pitala. Charlotte je Patricku dala sve pojedinosti. Nećemo se

dugo zadržati.«

Willie je kimnula glavom. »Uzet ćete Mariah.«

»Ne, hvala ti, Willie. Ići ćemo tramvajem.«

Mrzila sam Mariah, Willien veliki crni Cadillac. Imao je crvenu

unutrašnjost, bijele bočne strane guma i stršio je poput ozlijeđenog palca.

Svi u Četvrti su znali da je Mariah Willien automobil. Nisam željela da me

u njemu vide. Cokie je volio Mariah.

»Jesi li vidjela svoju majku?« upitala je Willie. Kimnula sam glavom. »Pa,

što je htjela?«

Oklijevala sam, pitajući se koliko je od našeg razgovora Sonny čuo i o

tome izvijestio Willie. Majka mi je rekla da Willie ništa ne govorim do

sutra, nakon što ode.

»Željela je novac«, slagala sam. Osjetila sam trzaj u blizini oka.

»Namjeravala je sa Cincinnatijem poći na večeru kod Antoinesa. Željela je

Soba puna snova 59

da te ja pitam za predujam. Znaš kako ona uvijek priča o Antoineovu

restoranu.«

»Kao da bih joj ja dala i novčić za išta što čini s tim zlim propalicom,

nakon onoga što je izveo neku večer.«

»Zar je Cincinnati bio za to odgovoran?« rekla je Sweety.

»Odgovoran za što?« upitala sam.

»Izlazi odavde«, rekla je Willie, mahnuvši svojim draguljima urešenim

prstima prema meni. »Čeka me posao.« Izletjela je iz prostorije.

Sweety me pogledala. »Tvoja je mama oduvijek voljela Antoineov

restoran.«

Kimnula sam glavom, pretvarajući se da petljam nešto po svojoj torbici.

»Za što je Cincinnati ovaj put bio odgovoran?« upitala sam.

Sweety je duge prste provukla kroz šifon svoje haljine. »Čuj, znaš što

trebaš za tu tvoju zabavu, Jo? Trebaš ovu nisku bisera.« Skinula je svoju

ogrlicu. »Spremi taj lančić u torbicu i večeras nosi ovo. Sve cure iz Gornjeg

grada vole bisere.«

»Oh, ne želim uzeti tvoje bisere, Sweety. Tako ti lijepo pristaju uz

haljinu«, rekla sam joj.

Sweety mi se samo tiho nasmiješila. »Jo, dušo. I ja i ti znamo da

momcima koji ovamo zalaze nije nimalo stalo do bisera.«

Sweety se podigla na prste i licem u lice sa mnom mi vezala kopču na

potiljku. Koža joj je mirisala poput svježeg cvijeta. Bila je tako ljubazna i

velikodušna da me to natjeralo da se prisjetim rečenice iz Davida Copperfielda, o tome da je srce puno ljubavi bolje i snažnije od mudrosti.

Stajala sam zureći u Sweety, pitajući se kako je završila kod Willie, želeći

joj da može naći nešto bolje, poput Forresta Hearnea.

»Izgledaju savršeno na tebi«, rekla je Sweety. »A sada, idi i dobro se

zabavi.«

S Patrickom sam se našla u Aveniji St. Charles, baš na vrijeme da

uhvatimo tramvaj.

»Fino izgledaš«, rekao je. »Otkud ti biseri?«

»Sweety«, rekla sam mu. I Patrick je fino izgledao. Ona modrica mu se

manje primjećivala. Nosio je uglačane kaki hlače, sportsku jaknu i kravatu.

Ruta Sepetys 60

Tramvaj je kloparao niz Aveniju St. Charles. Što smo bliže prilazili, to sam

jače osjećala čvor u želucu. Na toj zabavi neću nikoga poznavati ili, još gore,

što ako ondje bude netko poznat? Oba scenarija su bila katastrofa. Zrak se

odjednom činio gustim, teškim za disanje.

»Što ako je sve ovo jedna užasna pogreška?« graknula sam.

»Oh, sve će biti užasno fino, samo gomila pretencioznih bogatuna s

policama skupih knjiga koje nikad ne čitaju.«

»Možda bismo se trebali vratiti.«

»Daj, Jo, ovo je ono o čemu si tako revno čitala na stranicama o

društvenim zbivanjima. Napokon ćeš moći čitati o zabavi na kojoj si i sama

bila.«

»Ja im čak ne znam ni ime«, šapnula sam. »Što ja to činim?« Zurila sam

kroz prozor, promatrajući kako ulice postaju sve čišće i manje napučene

dok smo se primicali Gornjem gradu.

»John i Lillian Lockwell«, pročitao je Patrick s komadića papira koji mu

je Charlotte bila dala. »Ovo je naša postaja. Spremna?«

Soba puna snova 61

DVANAEST

išli smo na St. Charlesu i pješice prešli blok kuća do Prytanije. Prvo što

sam primijetila bio je sveopći mir. Ulica se činila tako širokom. Nitko se

nije naguravao, vikao ili prodavao robu na ulici. Poželjela sam raširiti ruke i

potrčati kolnikom. Ptice su cvrkutale, a miris zimskog jasmina plutao je do

nogostupa, zadržavajući se oko grmlja. Visoki su hrastovi obrubljivali ulicu

u kojoj su živjeli bogati brodograditelji, naftaši i industrijska elita. Zurila

sam u ogromne domove, okućnice i neoskvrnute cvjetnjake. Činilo se kao

da s drveća, umjesto lišća, vise dolari. Uskoro je trebala nastupiti sezona

karnevala, pa sam zamislila kako se na tim domovima viju grimizne, zlatne

i zelene zastave, simbolizirajući ranije kraljice ili plemstvo karnevala.

Mimoišli smo se s parom koji nam se naklonio glavama i pozdravio nas.

Uočila sam ženino držanje i pokušala ispraviti leđa.

Nikad se nisam našla usred takvog bogatstva. Upravo sam prošloga tjedna

zastala na sprovodu jednog od Cokiejevih prijatelja, crnog trubača po

imenu Bix, koji je živio u Četvrti. Obitelj mu je bila tako siromašna da su

samo položili tanjur na grudi trupla i ljudi mi na njega stavljali kovanice za

plaćanje pogrebnika i pratećeg orkestra. U Gornjem gradu su obitelji na

njihovim pogrebima unajmljivale po pet šest batlera samo za posluživanje

pića. Tragedija je bila veliki društveni događaj i svi su u njemu željeli

sudjelovati. Naravno, u Četvrti sam viđala i bogataše i turiste, ali nikad

nisam bila u njihovim domovima. Upitala sam se je li i Forrest Hearne živio

u takvoj četvrti.

Patrick je zastao pred raskošnom građevinom u grčkom stilu, s

dvostrukim galerijama i dugačkim prilazom obrubljenim savršeno

potkresanom živicom. Svjetla su blještala, a kuća oživjela od gostiju i

veselja.

»To je to«, rekao je Patrick. Čak nije ni zastao, već je odlučnim korakom

nastavio prema prednjem stubištu, ostavivši me da trčkaram za njim poput

pačića koji pokušava dostići svoju majku.

S

Ruta Sepetys 62

Stabla magnolije u prednjem dvorištu zaogrnuo je miris Havana duhana.

Kocke leda miješale su se i kuckale o bokove kristalnih čaša. Patrick je

uputio pozdrav skupini ljudi koji su sjedili na verandi. Iznutra sam čula

prasak čepa boce šampanjca i smijeh.

Kroz otvorena smo vrata ušli u ogromno predvorje koje je vrvjelo

životom. Čvrsto sam uhvatila Patricka pod ruku, poželjevši da na sebi imam

nešto bolje od moje izblijedjele lanene bluze. Iz obližnje niše dopirali su

zvuci glasovira i Patrick im je, kao magnetom privučen, pošao ususret.

Ušli smo u prekrasan salon obložen pahuljastim tapetama i namješten

plišanim sofama i foteljama. Ljudi su se okupili u skupinama po cijeloj

prostoriji, a neki je muškarac u crnom odijelu svirao na glasoviru skladbu

To je samo Mjesec od papira. Namještaj je bio skup, ali različit od

Willienog. Willien namještaj je bio egzotičan, senzualnih boja i oblina.

Ovaj je bio elegantan, profinjen i tako čist da sam praktički na svemu mogla

vidjeti svoj odraz.

»Niti jednog traga od cigarete ili mrlje krvi«, došapnula sam Patricku.

»Ne onih koje možeš vidjeti«, kutom usana je rekao Patrick.

Okrugli stol od mahagonija bio je prekriven srebrnim okvirima svih

oblika i veličina, razmećući se baštinom obitelji Lockwell. Bile su tu

fotografije beba, tinejdžera, djedova i baka, zlatnog retrivera, obitelji na

plaži, na Eiffelovu tornju, nasmijanih lica koja su naglašavala kako im je

život sretan i bogat. Nalazila se tu čak i fotografija Charlotte u malom

ovalnom okviru.

Zurila sam u slike. Ako ti je netko nešto značio, staviš mu fotografiju u

srebrni okvir i ovako izložiš javnosti. Nikad takvo što nisam vidjela. U

Willie nije bilo nikakvih uokvirenih slika. Niti kod majke.

»Josephine!« Charlotte se iznenada pojavila do mene, zračeći u džemperu

od kašmira boje metvice, kestenjaste kose uredno sputane crnom vrpcom

od baršuna. »Tako mi je drago što si ovdje!«

»Hvala ti na pozivu.«

»Pa, ne brinite. Neću vas napuštati. Znam da je grozno neugodno

prisustvovati nečemu gdje nikoga ne poznaješ.«

Kimnula sam glavom. Charlotte je shvaćala. Bilo je to kao da mi je pri

dolasku čula misli. Ili mi je možda lice opet bilo zajapureno.

Soba puna snova 63

»Zdravo, Patrick. Jesi li imao problema u pronalaženju kuće?« upitala je

Charlotte.

»Ne, uopće. Osim toga, ovakvo je mjesto teško mimoići, zar ne?« rekao je

Patrick.

»Da, kvaliteta kojom se moja teta toliko ponosi«, šapnula je Charlotte.

»Oni baš i nisu preskromni ljudi, ako znate što mislim.«

»Ova tvoja fotografija je baš lijepa«, rekla sam, pokazujući na okvir.

»Oh, ta je stara već nekoliko godina. Upravo sam na Smithu snimila

novu. Dođite da vas predstavim.«

Charlotte je i Patricka i mene odvukla do privlačnog sredovječnog para

na drugoj strani prostorije. »Tetka Lilly i tetak John. Ovo su moji prijatelji,

Josephine Moraine i Patrick Marlowe.«

»Kako ste?« rekla je gospođa Lockwell. »Marlowe, to mi je ime poznato.

Johne«, rekla je, udarivši svoga muža po ruci, »otkud znamo prezime

Marlowe? Je li ti majka u Juniorskoj ligi4, dragi?«

»Ne, gospođo«, rekao je Patrick. »Moja majka živi na Karibima.«

»Je li ti otac odvjetnik?« upitao je gospodin Lockwell.

»Nije, gospodine, moj otac je pisac i vlasnik knjižare. Imamo knjižaru u

Četvrti.«

Gospodin Lockwell je obraćao malo pažnje svojoj ženi i umjesto toga se

osvrtao po prostoriji, odmjeravajući sve ostale žene. »A u koju školu ideš,

Patrick?« upitala je gospođa Lockwell.

»Upravo sam završio Loyolu«, rekao je Patrick, sa zahvalnošću

prihvaćajući piće od jednog konobara; mnogi su kružili uokolo.

»A ti, Josephine? Jesam li te viđala u Presvetom srcu5 s našom Elizabeth?«

upitala je gospođa Lockwell.

4 Juniorska liga; Association of Junior Leagues International je grupacija neprofitnih ženskih

udrugu koje djeluju u SAD-u, Kanadi. Meksiku i Velikoj Britaniji. Područje djelatnosti im je

uglavnom u oblasti obrazovanja i dobrotvornog rada. Prva takva udruga, juniorska liga

građanskog pokreta, osnovana je 1901. godine u New Yorku. Danas u spomenutim državama

djeluje preko 250 takvih udruga.

5 Presveto srce (Academy of the Sacred Heart) - privatna rimokatolička srednja škola za

djevojke u New Orleansu osnovana 1886. godine.

Ruta Sepetys 64

»Josephine živi u Francuskoj četvrti, tetko Lilly. Nije li to uzbudljivo?«

»U Četvrti. Oh, zaboga«, rekla je Lilly Lockwell, usiljeno položivši ruku

na grudi. »Jest, svakako. Kako si ono rekla da ti je prezime, draga?«

»Moraine.«

»Johne.« Pljusnula je muža po ruci. »Poznajemo li Moraineove iz

Četvrti?«

»Ne vjerujem. Kakvim se poslom bavi tvoja obitelj, Josephine?«

Gospodin Lockwell se zagledao u mene. Zagledala se i gospođa Lockwell.

Pogledala me i Charlotte. Učinilo mi se da su im lica tek nekoliko

centimetara od mojega.

»Trgovinom«, tiho sam rekla.

»Kako lijep glasovir«, rekao je Patrick, brzo mijenjajući temu razgovora.

»Mali koncertni Steinway, zar ne?«

»Svakako. Sviraš li i ti?« rekla je Lilly, obraćajući se Patricku, ali ne

mičući pogled s mene.

Patrick je kimnuo glavom.

»Pa, onda svakako znaš cijeniti dobar glasovir«, nasmiješila se gospođa

Lockwell, podižući čašu i privatno nazdravljajući svojem glasoviru.

»Da, ja imam veliki Bösendorfer«, rekao je Patrick.

Pogled tete Lilly odjednom je odletio s mene i zalijepio se za Patricka.

»Bösendorfer? No, dakle, to je pravi glasovir!« zagrmio je gospodin

Lockwell.

»Nego što. Moraš nam večeras svirati, Patrick. Ne budi sramežljiv«, rekla

je Lilly.

»Oh, teto Lilly, nemoj mi krasti prijatelje. Upravo sam ih htjela provesti

po vašoj veličanstvenoj kući«, rekla je Charlotte, odvlačeći nas od svojih

tete i tetka koji su ostali stajati nakrivljenih glava, zureći u Patricka i mene.

Charlotte nas nije provela po kući. Dohvatila je pladanj kanapea od

poslužitelja, ugurala nas u knjižnicu na prvom katu, zatvorila vrata i srušila

se na sofu.

Soba puna snova 65

»Ovo je iscrpljujuće, kažem vam. I neugodno. ‘Kako si ono rekla da ti je prezime?’« rekla je Charlotte, oponašajući svoju tetu. »Ispričavam se zbog

toga. Oni piju poput smukova i postavljaju krajnje neugodna pitanja!«

»Dobrodošla na Jug.« Patrick se nasmijao.

Više od jednog sata smo u knjižnici razgovarali s Charlotte. Trudila sam

se sjediti uspravno u glomaznoj kožnoj fotelji i s vremena na vrijeme

podizala sam ruku do vrata da provjerim jesam li izgubila Sweetyne bisere.

Charlotte se ugnijezdila na sofi i zbacila cipele, zasukavši pod suknjom

svoje dokoljenice. Patrick se usredotočio na istraživanje knjiga u kolekciji

Lockwella, zastajući jedino da bi prokomentirao neki naslov ili knjigu.

Zazviždali smo i zatulili kad je Patrick otkrio Nečasnu želju Candace

Kinkaid zaturenu na jednoj visokoj polici.

Neki je muškarac provirio glavom u knjižnicu. »Mogu li se skriti ovdje s

vama? Zvuči mi da je tu mnogo zabavnije.«

»Tata! Dođi upoznati Josephine i Patricka«, rekla je Charlotte.

Elegantan muškarac u plavom odijelu ušao je u knjižnicu. »Dakle, ti

moraš biti taj Patrick s koncertnim Bösendorferom.«

»Uf... zar još uvijek govore o tome?« rekla je Charlotte.

»Aha. I, Patrick, bojim se da ćeš morati zasvirati. Moja sestra neće

prestati dok ne čuje kako bösendorferski prsti zvuče na Steinwayu. Ja sam

George Gates«, rekao je, pružajući ruku Patricku. »A ti moraš biti

Josephine«, rekao je, okrenuvši se k meni. »Charlotte ne prestaje pričati o

tebi.«

»Većina ljudi Josephine zovu Jo.« Patrick se nasmiješio. Ja sam ga

prostrijelila pogledom.

Gospodin Gates je s Patrickom raspravljao o knjigama, raspitujući se o

nekim rijetkim primjercima koje nije mogao pronaći na Istoku. Zatim je

uvjerio Patricka da odradi svoj klavirski recital i obojica su napustili

prostoriju.

»Otac ti je tako dobar i zabavan«, rekla sam Charlotte.

»Da. Je li tvoj otac zabavan?« upitala je ona.

Pogledala sam je, pitajući se je li me izraz lica odao. »Moj otac... moji

roditelji ne žive zajedno«, rekla sam joj.

Ruta Sepetys 66

Charlotte se odmah uspravila na sofi i položila mi ruku na koljeno. »Ne

brini, Jo. Polovica oženjenih parova koji su večeras ovdje ne živi zajedno. U

svakom slučaju, ne uistinu. Ali oni oko toga nikad neće biti iskreni kao ti.

Baš prije nego ste vi pristigli, gospođa Lefevre nam je rekla kako je sinoć u

spavaonici prislonila mužu pištolj na glavu jer je mirisao po Tabu parfemu.«

Charlotte je odmahnula glavom, šapćući: »Gospođa Lefevre ne koristi Tabu.

Ali pištolj? Možeš li zamisliti takvu bezumnost?«

Odmahnula sam glavom, osjećajući hladan čelik svoga pištolja pod

suknjom. Na nesreću, tu sam bezumnost i predobro poznavala.

»Ničiji život nije savršen. Čini mi se mnogo zanimljivijim kad su ljudi

oko toga jednostavno iskreni«, rekla je Charlotte.

Da, iskreni. Ali što bi Charlotte pomislila kad bih joj ja rekla istinu kako

mi je majka prostitutka, da ne znam tko mi je otac, da me većina muškaraca

plaši, pa da stoga stvaram izmišljene očeve, poput Forresta Hearnea?

»Charlotte!« U knjižnicu je utrčala visoka, kao vreteno mršava djevojka

isturenih zuba. »Majka kaže da si prijateljica onog momka Patricka

Marlowea. Moraš me upoznati s njim!«

»Elizabeth, Patrick je prestar za tebe. Ti si još u srednjoj školi. Ne

vjerujem da bi se teta Lilly s time složila.«

»Nije me briga što misli moja majka«, rekla je Elizabeth. »Tako je istinski

zgodan. I, jesi li čula kako svira glasovir?«

»Jo, ovo je moja rođakinja Elizabeth Lockwell.«

Elizabeth me nije ni počastila pogledom. Vrtjela je pramen kose oko

prsta i izbacila kuk ustranu. »Majka je rekla da je Patrick došao s nekom

siroticom žalobna izgleda iz Četvrti. Je li mu ona djevojka?«

Brzo sam izišla iz prostorije.

Soba puna snova 67

TRINAEST

atricka sam zatekla za glasovirom, okruženog ženama u skupim

haljinama. Patrick me primijetio i probio se kroz gomilu.

»Spremna, Jo?« rekao je Patrick, obgrlivši me rukom. »Spašavaj me«,

šapnuo je.

»Da, nažalost. Moram se vratiti«, glasno sam rekla.

Pojavila se Elizabeth, još uvijek omatajući pramen kose oko prsta.

»Zdravo, Patrick. Ja sam Elizabeth Lockwell. Zovi me Betty. Ovo je moja

kuća, a to je moj glasovir.«

»Ali, dušo, još uvijek nisi naučila svirati.« Gospodin Lockwell se

nasmijao.

Gospođa Lockwell nas je i dalje probijala pogledom. »Baš je šteta što već

moraš poći, Patrick. John i ja moramo svratiti do tvoga dućana u Četvrti.

Volimo knjige i imamo prilično veliku knjižnicu.«

»Da, vidio sam. Candace Kinkaid se i u našoj knjižari odlično prodaje«,

posve bezazleno je rekao Patrick.

»Hvala što ste nas primili«, rekla sam ja.

»Bilo nam je zadovoljstvo, Joanne«, rekla je gospođa Lockwell.

Patrick me odgurao do vrata, s Elizabeth koja nas je u stopu pratila,

poput šteneta zečjih zuba.

Kad smo došli do predvorja, Charlotte me uhvatila za ruku. »Jo, tako mi

je žao«, šapnula je. Mrštila se. »Moji su rođaci baš neugodni.«

»Ne, ne treba ti ni zbog čega biti žao. Doista.« Vidjela sam kako Elizabeth

poskakuje, razgovarajući s Patrickom.

»Ali, još uopće nisi upoznala moju majku«, rekla je Charlotte. »Ona je u

stražnjem dvorištu.«

P

Ruta Sepetys 68

Žena koja je stajala do vrata odjednom je počela jecati. »Svi su oni samo

svinje u lijepim odijelima! Evo ga, pretvara se da je dobar suprug, a baš

sinoć sam mu pronašla jeftinu šminku za usne na grudima. Sada znam kamo

je nestao moj nakit.« Žena je nastavila plakati, prolijevajući piće po svojoj

haljini.

Okrenula sam se Charlotte, a ona je odmahnula glavom. »Očito jedna

čaša konjaka previše.«

»Ovaj je grad prljav!« zavijala je pijana žena. »Jadni Forrest Hearne.

Njegovoj su dragoj ženi rekli da se radilo o srčanom napadu. To je kriminal!

Tu Četvrt treba do temelja spaliti.«

Okrenula sam se i zagledala u ženu.

»Jo!« dozvao me Patrick preko predvorja.

»Pisat ću ti čim se vratim«, rekla je Charlotte. »Poslat ću ti obavijesti o

Smithu.«

Kimnula sam glavom. Patrick me dohvatio za ruku i poveo nas kroz vrata

i niz prilaz kući, pokušavajući izbjeći Elizabeth Lockwell koja je i dalje

trčkarala uz nas, dovoljno blizu da se pretvori u Patrickovu sjenu. Uokolo

su ljudi stajali u manjim grupama, pušeći i pijući pod mahovinom obraslim

hrastovima što su rasli u dvorišni. Krupan momak otprilike Patrickove dobi

stajao je sam pri dnu ograde od živice.

»Patrick, ovo je moj brat, Richard«, rekla je Elizabeth.

Richard se zagledao u Patricka. Oči su mu se suzile. »Vidio sam te s

prijateljem na novogodišnjoj noći.«

»Bila je to zabavna noć, zar ne?« rekao je Patrick, ne zastajući da bi se

rukovao s njime.

»Zar ti to smatraš zabavnim?« rekao je Richard, okrenuvši se za

Patrickom u odlasku. Ščepao je svoju sestru za ruku. »Drži se podalje od

njega, Betty.«

Nekoliko smo koraka prešli u tišini. Richard Lockwell je zasigurno

ostavljao dojam surovog mladića. Ludila zabave je nestalo i zamijenilo ga je

cvrčanje cvrčaka. Otkud li je žena sa zabave poznavala Forresta Hearnea?

»Je li ti dobro, Joanne?« upitao je Patrick.

Prasnula sam u smijeh.

Soba puna snova 69

»Ozbiljno, Jo. Ovo ti je bogata četvrt. Što želiš imati s takvim idiotima?«

»Charlotte nije idiot«, rekla sam.

»Slažem se. Ona je izvrsna, i ponos svoga tate. Hajde, pođimo odavde«,

rekao je Patrick.

Stupili smo na kolnik kako bismo prešli ulicu. Bljesnuli su farovi

automobila i krenuli nam ususret, zasljepljujući nas.

»Tko je to?« rekla sam, ščepavši Patricka za ruku.

»Ne mogu vidjeti. Miči se, Jo!« Patrick me povukao natrag na nogostup

dok se crna limuzina sve više približavala. Prepoznala sam auto. Mariah.

Na vozačevu prozoru se pojavila Cokiejeva glava. »Hajde, ulazite«, rekao

je.

Osvrnula sam se uokolo i brzo uskočila na stražnje sjedalo. »Cokie, što ti

tražiš ovdje?«

»Poslala me Willie, rekavši kako ne želi da pješačiš ili da se voziš

tramvajem.«

Skutrila sam se na stražnjem sjedalu dok je auto tutnjao pokraj kuće

Lockwellovih, moleći Boga da Richard i Elizabeth Lockwell ne stoje još

uvijek na nogostupu.

»Josie, curo, kako se možeš stidjeti ovog finog automobila?«

Cokie je cijeli sjao od zadovoljstva. »Jupi, nitko me ne može prestići u

mojem crnom Cadillacu.«

»Da, oni koji bi se trebali stidjeti su ti ljudi, Jo.«

»Jel’ se unutra mnogo toga zbivalo?« upitao je Cokie.

»Ne znam«, rekla sam.

»Ne znaš?« rekao je Patrick, okrećući se na prednjem sjedalu prema meni.

»Jo, oni imaju mali koncertni glasovir, ali nitko u obitelji ne svira. Imaju

pune police knjiga koje nikad ne čitaju, a napetost među parovima je bila

toliko snažna da smo se umalo podavili.«

»Reći ću vam nešto o tim bogatunima iz Gornjega grada«, kazao je Cokie.

»Imaju sve što se novcem kupiti može, imaju debele bankovne račune, ali

nisu sretni. Niti će ikad biti sretni. A znate li zašto? Duša im je iskvarena. A

to novac ne može popraviti, gospodine. Moj prijatelj Bix je bio siromah.

Ruta Sepetys 70

Gospode, morao je puhati u onu trubu deset sati dnevno samo da bi se

nekako prehranio. I umro je siromašan. Vidjela si ga, Jo, s onim pladnjem

na grudima. Ali tom čovjeku duša nije bila pokvarena.«

»Pokvarena duša. Baš tako.« Patrick je kimao glavom.

»Imali su obiteljske fotografije uramljene u finim okvirima«, rekla sam,

još dublje tonući u mošusnu unutrašnjost automobila. Poželjela sam da

Willie nije poslala Mariah. Je li me to pokušavala špijunirati?

»I pazite se tog Richarda Lockwella«, rekao je Cokie. »On je ubojica mačkica.«

»Zar je ženskar?« nasmijao se Patrick.

»Oh, ne, nisam to mislio. Kao dječak je objesio četiri mačkice u Četvrti.

Gospode, trebali ste vidjeti kako su ga ljudi progonili. Njemu u glavi nije

sve na mjestu.«

Pogledala sam kroz prozor, pjevušeći To je samo mjesec od dok se

Cadillac kotrljao niz St. Charles prema Kanalu. Žene iz bogate četvrti bile

su zabrinute zbog Četvrti i svega s njome povezanog. Mislile su da je Četvrt

kriva za sve zlo ovog svijeta.

Željele su vjerovati u to da su im muževi čestiti pripadnici društva –

dobri ljudi, poput Forresta Hearnea – i da ih Četvrt usisava u sebe mimo

njihove volje, hvatajući ih za gležnjeve i uvlačeći ih unutra.

Majka je sada vjerojatno u restoranu Antoine s uživala u Rockefeller

kamenicama, zalijevajući sve viskijem i cigaretama. Mogla sam je vidjeti.

Držat će ruku na grudima kako bi se svi mogli diviti njezinom ukradenom

nakitu, a zatim pod stolom gurnuti nogu Cincinnatiju u međunožje. Majka

je bila ljepša od svih žena na zabavi Lockwellovih, ali nije posjedovala

takvo držanje ili samouvjerenost kao ostale dame. Nisam se slagala s

Cokiejem. Nisu u pitanju bili samo bogati ljudi.

I majci je također duša bila pokvarena.

Soba puna snova 71

ČETRNAEST

itala sam jutarnjom bukom ispunjenim ulicama kako bih na vrijeme

došla do Williene kuće. Napisala sam nekoliko poruka za Sweety i na

koncu samo stavila:

Hvala ti na biserima – Jo.

Na uglu Contija i Bourbona sam primijetila Jesseja, s djedovim kolima za

cvijeće prštavim od boja. Zastala sam da kupim dva ružičasta ljiljana.

»Zdravo, Motor City. Jutros lijepo izgledaš.«

»Ah, daj, Jesse.« Pokazala sam na svoju radnu odjeću i nasmijala se.

On se nasmiješio. »Bolje od mene u ovoj cvjećarskoj pregači.«

Jesse i ja smo povremeno zajednički išli u osnovnu i srednju školu. Živio

je s djedom i bakom u Ulici Dauphine, ali je nekoliko godina proveo s

obitelji u Alabami. Dok je boravio u New Orleansu, pomagao je svojem

djedu koji je u Četvrti prodavao cvijeće, leđnom, kad mi je bilo jedanaest,

majka je bila nacvrcana i pljusnula me posred lica na ulici. Jesse joj je

pristupio, zalio je vjedrom vode i odšetao dalje. Pitala sam se sjeća li se još

toga.

Povremeno bi svratio do dućana da pogleda knjige o mehanici, ali rijetko

je išta kupovao. Većinu vremena je provodio radeći na autima.

»Kako su Williene nećakinje?« upitao je, izvlačeći dva cvijeta koja sam

izabrala. Nećakinje je bio izraz koji je Willie koristila za cure iz svoje kuće.

»Sve su dobro.« Nasmiješila sam se. »A ti?«

»Upravo sam započeo s prvim semestrom na Delgadu. Nije to Tulane, ali

ja sam ipak oduševljen time.«

Jesse Thierry je pohađao koledž? »Oh, Jesse, to je čudesno.«

H

Ruta Sepetys 72

Kimnuo je glavom. »Hvala. A što je s tobom? Nemoj se pretvarati da nisi

najpametnija cura u New Orleansu.« Pramen kose boje tamnog cimeta mu

je pao preko uha. Glas mu se stišao i iskreno me pogledao. »A sada ti se

majka preselila i možda ćeš imati više vremena.«

Podigla sam pogled sa svojeg novčanika za sitniš. Kako je znao za majku?

Platila sam cvijeće, pokušavajući izbjeći njegov pogled, zahvalila Jesseju i

otišla dalje.

Majka i Cincinnati su nakon svoje večere kod Antoine sa planirali poći

na put. Prije odlaska na počinak u knjižari sam bacila pogled u atlas,

pitajući se koliko bi trajalo putovanje na zapad, do Kalifornije. Ako ne budu

zastajali radi razgledanja, procijenila sam da će do tamo stići za četiri dana.

Ipak, Cincinnatiju će sigurno trebati manje od četiri dana da je udari.

Ušla sam u kuhinju kod Willie. Sadie je već bila pripremila Willien pladanj

s kavom i novinama. Čim sam ušla, žurno je pokazala na pladanj.

»Willie se već probudila?«

Sadie je kimnula glavom. Dala sam joj jedan ljiljan.

»Sadie, hvala ti što si mi ispeglala bluzu i što si pripravila Willien

pladanj.«

Sadie je smiješeći se pogledavala cvijet, pa mene, gotovo postiđena.

Osmijeh joj je nestao s lica i znakovito je pokazala prema Willienoj sobi.

Dohvatila sam svoju pregaču i pladanj i pošla kroz salon, zaobišavši

mušku kravatu koja je visjela s lustera. Prilazeći Willienim vratima, spustila

sam pogled na novine.

TURIST IZ MEMPHISA PREMINUO OD NAVODNOG

SRČANOG UDARA

Kratko sam zastala na Willienim vratima da pročitam članak, ali nisam za

to imala prilike.

»Hoćeš li stajati ondje ili ćeš mi donijeti moju kavu?« zarežao je Willien

glas iza vrata.

Soba puna snova 73

»Dobro jutro, Willie.« Ušla sam u sobu.

Williena šminka i frizura su bile savršene. Nosila je elegantnu bež haljinu

i sjedila za svojim stolom, pišući. »Želim svoju kavu.«

»Rano si ustala. Je li sve u redu?«

»Zar ne smijem rano ustajati?« prasnula je.

»Naravno, samo... obično u ovaj sat nisi budna, čak ni odjevena. Kamo

ideš?«

»Nije da bi to bio tvoj posao, ali imam sastanak sa svojim odvjetnikom.«

»S odvjetnikom, ovako rano? Je li sve u redu?«

»Zašto to neprestano pitaš?« Willie je spuštene glave nastavila pisati.

»Umjesto što mi postavljaš glupa pitanja, zašto mi ne kažeš kad je tvoja

majka otišla za Kaliforniju?«

Spustila sam pladanj na Willienu postelju. »Jesi li je vidjela?«

»Ne, nisam je vidjela. Ali desetak ljudi mi je reklo da su čuli kako se

razmeće odlaskom u Hollywood s onim jadnikom. Zapravo, svi su mi to

rekli.« Willie se okrenula i zagledala u mene. »Osim tebe.«

Petljala sam nešto sa svojom pregačom. »Rekla mi je da čekam do jutra

dok ti ne kažem... kako to ne bi naštetilo sinoćnjem poslu.«

Willie je odbacila pero. »Znaš što? Tvoja je majka glupa, glupa kurva!«

viknula je Willie. »Ali da se nisi usudila poći njezinim lažljivim stopama, i

nemoj nikad ni pomisliti kako sam toliko glupa da ne znam kad mi lažeš.

Znam ja tvoju mamu puno bolje nego misliš i nema šanse da me ona

prevari.« Willie je vrištala punim grlom. Isturila je bradu, a lice joj se

zažarilo.

»Willie, što se dogodilo? Je li te majka pokrala?«

»Što? Tvoja je majka za mene obična kurvetina, ništa više! Jedina od koje

je ikad išta ukrala si ti! I ako Bog da, sada je otišla zauvijek. Može se

pridružiti svim ostalim lažljivim, bijednim gubitnicima u Hollywoodu. I ti

je moraš pustiti da ode, Jo. Da se nisi usudila tražiti je ili joj dopustiti da se

vrati. Više nisi dijete. Sada neka sama misli na sebe. Neka je Cincinnati

ustrijeli i napuni rupama.«

»Willie, prestani.«

Ruta Sepetys 74

»Pogledaj ovu sobu. Kasniš i sve je u neredu! Već tri dana te molim da

očistiš moje pištolje. Jesi li to učinila? Ne! Vrtiš se uokolo, dopuštaš ljudima

da te ismijavaju na gornjogradskim zabavama.«

Willie je zgrabila svoju torbicu s kreveta, srušivši šalicu kave s pladnja na

pod. Razbila se uz glasan lom. Proletjela je tako žestoko kroz vrata

spavaonice da sam pomislila kako bi ih mogla razbiti. Sweety i Evangeline

su krmeljavih očiju i u spavaćicama stajale pred vratima, prisluškujući.

»Što vi gledate?« zaurlala je Willie. »Idite u krevet!« Evangeline se

maknula ustranu, propuštajući Willie da prođe.

»Najgore kurve koje sam ikad vidjela!« vrisnula je Willie iz stražnjeg

hodnika. Izletjela je kroz sporedna vrata i za samo nekoliko sekunda smo

čuli paljenje motora Mariah.

Sagnula sam se da pokupim komade razbijene šalice.

»Hej, ti mala bludnice«, rekla je Evangeline, naslonivši se na vrata.

»Prebaci moje stvari u sobu svoje mame. I pobrini se da sve bude oprano.

Ne želim na sebi njezin smrad.«

»Prestani«, rekla je Sweety, povlačeći Evangeline natrag i zatvarajući

vrata.

Sjedila sam na Willienoj postelji, držeći u rukama komadiće porculana,

još uvijek mokre od njezine kave. Willie je rekla da su me ismijavali. Jesu

li?

Morala sam otići iz New Orleansa. Morala sam se ubaciti na Smith.

Soba puna snova 75

PETNAEST

unčevo se svjetlo filtriralo kroz prozor, stvarajući četvrtasto blještavo

polje pri dnu kreveta. Evangeline je bila u pravu. Soba je definitivno

vonjala po majci. Otvorila sam prozor i nakratko sjela na njegov prag,

zagledana u njezinu visoku postelju s baldahinom. Viđala sam majku kako u

javnosti prodaje svoje lukavštine muškarcima, ali nikad je nisam vidjela na djelu u njezinoj sobi. Tamnozelene zidne tapete počele su se odljepljivati u

kutovima, otkrivajući goli ožbukani zid pod njima. Na blagom svjetlu je

posteljina boje brusnice pokazivala svoju starost, a platno baldahina bilo je

ispucalo i iskrzano na rubovima. Zurila sam u rupu od metka na uzglavlju.

Još uvijek nisam znala kakva se priča iza toga krila.

Majčina je soba bila gotovo prazna. Otvorila sam ladicu njezine komode.

Bočica crvenog lakta za nokte otkotrljala se preko primjeraka Hollywood Digesta. Dohvatila sam to da ih bacim u smeće, a iz njih je izlepršao

komadić papira. Bila je to prijava policiji o onom slučaju kad je Cincinnati

izmlatio majku. Nakon što je otpuštena iz bolnice, Willie je zahtijevala da

podnese prijavu. Odveli smo majku do postaje i nakon nekoliko minuta

popunjavanja obrasca izjavila je kako se ne osjeća dobro i da će prijavu

dovršiti kod kuće. Zurila sam u obrazac. Uopće nije napisala svoje prezime i

čak je lagala o svojoj dobi.

Ime: Louise

Adresa: Ulica Conti 1026, New Orleans

Dob: 28

Bračno stanje: neudata

Djeca: nema

Nema.

Zurila sam u tu riječ

S

Ruta Sepetys 76

»Hej, lutkice.«

Podigla sam pogled i ugledala Doru kako stoji naslonjena na okvir vrata.

Nosila je mušku košulju, naravno zelenu, te oskudno zelenkasto donje

rublje.

»Čula sam da si jutros imala okršaj s Willie. Zasigurno sam to prespavala.

Jesi li dobro?«

»Ništa mi ne fali.« Bio je to moj uobičajeni odgovor.

»Ne obaziri se na Willie. U posljednje je vrijeme živčana. Što to imaš?«

Podigla sam papir. »Staru prijavu policiji, o onome kad je Cincinnati

premlatio majku.«

»Je li Louise podnijela prijavu?« upitala je Dora.

Nasmijala sam se. »Nije, naravno.«

»Nisam ni mislila. Ona voli tog Cincinnatija.«

»Ja to ne razumijem. On je kriminalac, Dora. Uistinu je loš čovjek.«

»Dušo, neke žene vole loše muškarce. Žene vole Cincinnatija. Zbog njega

se osjećaju seksi. A s vremena na vrijeme ima i puno novca. Dakle, ti možda

ne shvaćaš zašto cure Cincija smatraju privlačnim, ali shvaćaš da tvoja

majka voli novac, zar ne?«

Kimnula sam glavom i iz majčine ladice izvadila ružičasti novčanik za

kovanice. »Ovo je bilo moje. U njemu sam čuvala ušteđevinu, skrivenu pod

svojim krevetom. Uzela mi ga je.«

»Ah, zlato.« Dora je odmahnula glavom. Prišla mi je i pogledom prešla

preko policijske prijave. Položila mi je ruke na ramena. »Slušaj, Jo, ti nisi

jedna od nas. Ti si drukčija. Willie to zna.«

Zurila sam u svoje ruke. »Želim poći na koledž, Dora.«

»Koledž? Pa, sanjati je u redu, Jo, ali nisam baš sigurna za koledž. To je

posve drugi par cipela. Ali sigurna sam da bi mogla raditi u nekoj od onih

finih robnih kuća ili možda čak biti garderobijerka. Dušo, znam da voliš

Louise, ali moraš se zapitati – kakva to žena potkrada vlastito dijete?

Evangeline, ona je bolesna. Ali čak i sa svojom kleptomanijom, ne bi ukrala

djetetu. Razumiješ li što govorim? Ne pokušavam biti zla, srce, ali ti

predlažem da ideš svojim putem.« Dora je podigla policijsku prijavu. »I ako

Louise kaže da ti nije mama, možda je tako najbolje za sve.«

Soba puna snova 77

Stajala sam ondje, razmišljajući o Dorinu pitanju. Kakva to žena potkrada

vlastito dijete?

Dora je podbočila ruke na bokove. »Gledaj, pomogni mi oko nečega.

Umjesto da baciš sve te stvari, stavi sve što nađeš u kutiju – neka

Evangeline to ne dira, reci da ćeš se vratiti po to. Pusti je neka ukrade

nekoliko stvari. Možda će se tada na nekoliko dana prestati prikradati u

moju sobu.«

Nakon što je Dora otišla, skinula sam posteljinu s kreveta i prebrisala pod

majčine sobe. Zavukla sam medu pod krevet i začula nekakav šum. Za

izbočinu u krevetnom okviru ostala je zakačena muška čarapa. Posegnula

sam da je izvučem i otkrila da je teška. Nešto je bilo unutra. Protresla sam

čarapu nad krevetom i na madrac je pao zlatni sat. Želudac mi se zgrčio dok

sam posezala za tim poznatim mi satom. Okrenula sam ga i ugledala

gravuru.

E L. Hearne.

Ruta Sepetys 78

ŠESNAEST

ik-tak, tik-tak. Slušala sam to cijeli dan, kako mi pulsira u glavi, kako

mi kola živcima. Imala sam mrtvačev sat. Bilo je to prvi put da Willie

nisam izvijestila o nečemu što sam pronašla. Kad sam dovršila s čišćenjem

još je bila na sastanku sa svojim odvjetnikom, pa sam otišla s time, s

ukradenom tempiranom bombom što mi je otkucavala u džepu. Kad sam se

vratila u knjižaru, pregledala sam sat. Zurila sam u kazaljku za sekunde dok

je kružila oko skupog zlatnog brojčanika, uvijek iznova prelazeći preko

riječi Lord Elgin. Je li Forrest Hearne nosio sat kad je umro? Je li mu još

uvijek kucao na ruci kad mu je srce stalo? Ili ga je možda skinuo prije nego

je umro, izgubio ga negdje u Četvrti i majka je to pukom srećom pronašla.

Da, možda je to bila tek slučajnost, rekla sam sebi.

Naoštrila sam nož za rezanje papira i izrezala duboki četverokut u

središnjim stranicama vodom oštećenog primjerka Puta kroz Indiju. Stavila

sam sat u rupu i zaključala knjigu u staklenu vitrinu u dnu dućana, gdje

smo čuvali knjige koje je trebalo renovirati. Patrick je svoj ključ bio odavno

izgubio.

Hodala sam kroz Četvrt, usput bacajući izreske iz Puta kroz Indiju u

koševe za smeće. Na drugoj strani ulice sam primijetila

Frankieja i mahnula mu. Došetao je na svojim paukovim nogama na moju

stranu ulice i nastavio hodati ukorak sa mnom.

»Hej, Josie. Što imaš za mene?«

»Nemam ništa. Zapravo, pitam se imaš li ti štogod za mene. Znaš li gdje je

moja majka bila u novogodišnjoj noći?«

Frankie je zastao. Izvukao je kutiju cigareta iz džepa košulje, protresajući

je dok se nije pojavio bijeli štapić duhana. Gurnuo ga je među usne. »Ta je

informacija za tebe?« upitao je, pripaljujući cigaretu.

T

Soba puna snova 79

»Ah, shvaćam. Već si razgovarao s Willie?« upitala sam. »Nisam to

rekao.«

»Pa, da, za mene je. I neću ništa reći. Ovo ostaje među nama.«

Frankie je zurio u mene, dok mu je cigareta visjela s kuta usana. Prišla

nam je skupina turista s kamerom, pokazujući na obližnju zgradu. Frankie

me zgrabio za ruku i odvukao do ruba nogostupa.

»Tvoja je mama pobjegla s Cincinnatijem, Jo.«

»To već znam, Frankie. Nisam te to pitala. Gdje je bila u novogodišnjoj

noći?«

Pogledao je niz ulicu, kutom svojih tankih usana otpuhujući dim. »Bila je

u Rooseveltu, popila nekoliko Sazerac koktela6.«

»A potom?«

»Pila je s nekim turistima.«

»Kakvim turistima? Gdje? Je li bila u Sans Souciju?« upitala sam.

»Čekaj.« Frankie je podigao ruke. »Nisam to rekao. Čuj, moram poći.«

Nagnuo mi se bliže. »Jo, ja se bavim informacijama, ali nisam doušnik.«

Otvorila sam torbicu i izvukla svoj novčanik.

»Zadrži to. Priča se da štediš za koledž.«

»Gdje si to čuo?« upitala sam.

»Ja svašta čujem, jenkijevska curo.« Frankie se nacerio, naklonio se s

pretjeranom pompom i odšetao dalje.

Vratila sam se pješice do knjižare, zastavši usput da bacim pogled u izlog

Gedricksa. Imali su rasprodaju haljina za 9,98 dolara. Poželjela sam da

nabavim za odjenuti nešto novo i moderno, nešto za zabavu Lockwellovih,

umjesto što sam izgledala poput žalosne beskućnice. Gospođa Gedrick je

izišla iz dućana da na ulicu istrese lopaticu za smeće. Podigla je ramena da

mi uputi pozdrav, a onda je vidjela da sam to ja i namršteno istresla lopaticu

u odvod za kišnicu. Kad mi je bilo dvanaest, uhvatila me tako gadna gripa

6 Koktel Sazerac je njuorlinška varijanta koktela s viskijem ili burbonom, a nazvan je po

poznatoj marki konjaka Sazerac de Forge et Fils. Uglavnom se pripravlja ml mješavine viskija od

raži, apsinta, bitera i šećera, a povijest mu seže prije Američkog građanskog rata.

Ruta Sepetys 80

da sam gotovo bila u deliriju. Pokušala sam sama pješice otići do doktora

Sullyja, ali sam dospjela tek do Gedrickova dućana. Onesvijestila sam se,

prosuvši crveni grah s rižom po cijelom pločniku. Gospođa Gedrick je

uporno zahtijevala da zovemo moju majku. Znala sam da će majka

pobjesniti ako je budemo gnjavili i zato sam joj rekla da zove Patrickova

oca, Charlieja. Kad je Charlie stigao, zamahnula je prstom na njega,

govoreći: »Sram bilo roditelje, tko god oni bili.« Sjećam se kako sam sjedila

na stražnjem sjedištu Charliejeva auta, zagledana u razvalinu svoga života u

crvenom grahu s rižom na pločniku. Sramota nije bila na mojim

roditeljima. Ja sam bila ta koja se sramila.

Skrenula sam u Ulicu Royal i ugledala Cokieja kako stoji pokraj svoga

auta parkiranog uz rub kolnika.

»Zdravo, Cokie.«

»Willie me poslala da te pokupim«, rekao je.

Prožeo me val straha. Willie je znala za sat.

»Nije se još bila vratila kad sam jutros otišla«, rekla sam mu. »Imala je

sastanak.«

»Znam. Ali se vratila i zapovjedila da nakrcam Mariah. Spremna je za

polazak.

» Polazak kamo?«

»Rekla mi je da te dođem pokupiti, kaže da vas dvije idete na par dana u

Shady Grove.«

»Ali što je s kućom?« upitala sam.

»Kaže da se Dora i Sadie mogu skrbiti o kući.«

Shady Grove je bila Williena seoska kućica, tri sata vožnje udaljena od

New Orleansa, odmah iza Yellow Bayoua.

»Pa, ne znam, Cokie«, rekla sam mu. »Moram raditi u dućanu.«

»Rekla mi je da dođem po tebe, da je spremna za polazak za sat vremena.

Bilo mi je drago što te moram pronaći. Imam nešto što vjerojatno želiš.«

Cokie je posegnuo kroz prozor auta i zatim mi dodao novine. Bio je to

primjerak Commercial Appeala.

»Cornbread još uvijek vozi kamion na dionici odavde do Tennesseeja.

Pokupio je ove novine dok je bio u Memphisu.«

Soba puna snova 81

Veliki je natpis drečao preko cijele naslovnice:

UMRO ARHITEKT F. L. HEARNE MLAĐI

DOŽIVIO UDAR TIJEKOM POSJETA NEW ORLEANSU!

»U tom članku ima svakakvih podataka o tom tvojem bogatašu iz

Memphisa«, rekao je Cokie.

»Hvala ti! Mnogo ti hvala, Cokie.«

Cokie se široko nasmiješio. »Naravno. Ali nemoj reći Willie da sam ti ih

ja dao. A sada požuri, ona čeka.«

Otrčala sam do dućana, pitajući se što ću reći Patricku. Vidjela sam ga

kroz izlog, za pultom s kupcem. Smotala sam novine i stavila ih pod ruku.

»Zdravo, Josie«, rekao je.

Pogledala sam pristalog čovjeka.

»Ah, ne prepoznaješ me? No, bilo je mračno, a ti si bila u spavaćici.«

Osjetila sam kako mi se obrazi žare. »Oh, da, vi radite u dućanu

Douhledaya.«

»Tako je«, rekao je, pružajući mi ruku. »James Marshall.«

Rukovala sam se s njime, poželjevši da izgledam bolje i pokunjivši se na

pomisao da me taj prekrasan čovjek vidio u spavaćici.

»Cokie te tražio«, rekao je Patrick.

»Znam. Willie zahtijeva da na par dana ona i ja pođemo u Shady Grove.

Mogu se s njome prepirati, ali znaš kakva je kad želi ići u Shady Grove.«

»U redu je«, brzo je rekao Patrick. Nekako se čudno nasmiješio.

»Je li? Siguran si da ćeš moći bez mene?«

»Daj, Jo, mislim da ću se snaći. Sve će biti dobro.«

Nisam očekivala tako lagan pristanak. »A što će biti s Charliejem? Hoćete

li ti i on biti u redu?«

»Tko je Charlie?« upitao je James.

»Moj otac«, rekao je Patrick. »Bit ćemo dobro, Jo. Samo ti idi.«

»Shady Grove – lijepo zvuči«, rekao je James.

Ruta Sepetys 82

»To je mirno mjesto na selu«, rekao je Patrick. » Hej, Jo, jesi li već

završila s knjigovodstvom za prosinac? Želim načiniti godišnji obračun.«

»I popis inventara«, pridodao je James.

»Oh, točno. I kad si posljednji put načinila popis inventara?« upitao je

Patrick.

Prelazila sam pogledom s Jamesa na Patricka. »Da, prosinac je dovršen.

Zašto ti treba popis inventara?«

»Samo pokušavam sravniti stvari za novu godinu. Vidim li to Cokieja da

te čeka ondje vani?« upitao je Patrick.

Kimnula sam glavom i krenula prema stražnjem stubištu, zastavši tiho

kako bih bacila pogled na E. M. Forstera što se isticao iza zaključanih vrata

staklene vitrine.

Soba puna snova 83

SEDAMNAEST

illie će se sva pjeniti. Čekala je već gotovo dva sata. Ipak, ja još nisam

planirala otići iz grada i morala sam pripremiti stvari. Jednako tako,

potrošila sam nešto vremena da pročitam novinski članak o Forrestu

Hearneu. Priča je govorila o tome kako je gospodin Hearne bio nekadašnji

igrač Vanderbilta i da je u New Orleans došao s još trojicom ljudi. Svi su

planirali zajedno prisustvovati Sugar Bowlu, ali nijedan od njegovih

prijatelja nije bio uz njega kad je umro. Članak je izvješćivao i da je supruga

gospodina Hearnea u šoku zbog smrti svoga muža. Bio je član Lakeview

Country Cluba7 i u odborima nekoliko dobrotvornih organizacija. Nazvao

ju je ranije te večeri i bio je u savršeno dobroj tjelesnoj formi. Sjetila sam se

da je spomenuo njezino ime kad je kupio Keatsovu knjigu – Marion. Skrila

sam novinski članak ispod podne ploče, do kutije za cigare s novcem.

Cokiejev taksi je usporio i stao. »Moram pronaći mjesto za parkiranje.

Willie ne voli da zauzimam kolnik. Stavit ću tvoju torbu u Cadillac.« Izišla

sam iz auta. »Treba li ti pomoć oko te gomile knjiga?« upitao je Cokie.

»Ne, sama ću se snaći.«

»Jo, doista ćeš sve to pročitati u Shady Groveu?«

»Sve do jedne.« Nasmiješila sam se i zatvorila vrata taksija. Pošla sam niz

uski prilaz do garaže iza Williene kuće. Dok sam prilazila, čula sam

Evangeline kako se kikoće na stražnjim vratima.

»Oprosti što sam ovaj put tako uranio«, rekao je muški glas. »Ali

jednostavno sam te morao vidjeti.«

7 Lakeview Country Club – prestižni golferski klub u Blackshearu, američka saveznu država

Georgia.

W

Ruta Sepetys 84

»Brzo mi opet dođi, tatice«, djetinjim je glasom rekla Evangeline. Prikrala

sam se iza ugla kuće baš kad je Evangeline u svojim papučama ušetala kroz

mrežasta vrata. Zastala sam da namjestim naramak knjiga.

»Oh, vratit ću se uskoro, mala«, rekao je čovjek, stavljajući na glavu šešir

i pritežući čvor kravate. Usta su mi se širom otvorila. Bio je to gospodin

Lockwell, Charlottein tetak.

Izišao je na prilaz tako nesmotreno da se zamalo sudario sa mnom.

»Gospodine Lockwell«, šapnula sam.

Pogledao je u mene, a potom prema stražnjim vratima. »Uh, zdravo.«

Polako mu je počelo svitati tko sam. Na čelu su mu se pojavile bore. »Ja te

poznajem, zar ne?«

»Ja sam Jo... Josephine, prijateljica vaše nećakinje Charlotte.«

Premjestio se s noge na nogu. »Što ti radiš ovdje?«

Dah mi je zastao negdje u dnu grla. Pogledala sam u naramak knjiga u

svojim rukama. »Isporučujem narudžbu knjiga za Willie Woodley... ona

voli čitati. Radim s Patrickom u knjižari. Dolazite li često ovamo?« Pitanje

mi je pobjeglo prije nego sam o tome bolje promislila.

»Ne... Čuj, u žurbi sam«, rekao je glasom punim gađenja i hinjene

ljubaznosti, kao da sam odjednom zagadila prostor oko njega, baš kao onaj

pločnik pred Gedricksom.

Primijetila sam tu promjenu u pristupu. Ja sam bila tek žalosna

beskućnica iz Četvrti, netko koga je mogao odagnati zamahom rupčića,

poput ružnog vonja. U meni se počeo nakupljati gnjev. Oči su mi se suzile.

»Oh, dobro«, provokativno sam uzvratila, »jer sam čula da vas ona cura

zove tatom, a zatim ste vi rekli kako ćete ubrzo opet doći, pa sam pomislila

da često ovamo svraćate.«

Gospodin Lockwell je zurio u mene s mješavinom panike i razdraženosti

na licu. »Moram ići. Reći ću Charlotte da sam te vidio na ulici.« Nacerio se

na svoju doskočicu i zaputio se niz prilaz. Trebala sam ga pustiti da ode.

»Gospodine Lockwell«, dozvala sam ga.

Okrenuo se na zvuk svoga imena i stavio prst na usta. »Pssst...«

»Mislila sam da ćete možda željeti znati«, rekla sam, slijedeći ga prema

ulici. »Prijavit ću se za upis na koledž Smith.«

Soba puna snova 85

»To je fino.« Nastavio je hodati.

»I nadam se da mi možete napisati pismo preporuke.«

»Što?« rekao je.

»Pismo preporuke koje ću priložiti prijavi na Smith. Pismo jednog od

najuspješnijih ljudi Juga bilo bi mi od velike pomoći. Mogu li idući tjedan

svratiti do vašeg doma da porazgovaramo o tome?«

»Ne«, rekao je. Prekopao je džepove svoje jakne i gurnuo mi posjetnicu.

»Možeš me nazvati u ured. Ne zovi me kući. Ja... doista ne dolazim često

ovamo.«

I s tim je riječima brzo otrčao niz prolaz prema ulici.

»Što je s tobom?« rekla je Willie. »Stišćeš taj prokleti upravljač kao da ga

namjeravaš slomiti. Zatražila sam od tebe da voziš tako da se mogu opustiti,

ali kako mogu sklopiti oči kad se naginješ nad upravljač poput kakva

luđaka?«

Zavalila sam se u sjedalu i popustila stisak na upravljaču, promatrajući

kako se sivi kolnik kroz maglu kotrlja pod hirovima. Unutrašnjost vozila je

bila mračna, osim svjetlucave tražilice na radiju, podešene na stanicu s

countryjem koja je puštala Hanka Williamsa. Što mi je bilo? Što ako me

netko vidio? Sukobila sam se s Charlotteinim tetkom i bezobrazno mu

mahala njegovom nevjerom ravno pred licem. Bio je to moj ponos. Moj me

ponos obuzeo kad je ovaj mene pogledao kao da sam komad smeća. Ali što

ako se vrati i kaže Evangeline, a Evangeline mu dobaci: »Ah, ne brinite, ona

je samo kći kurve.« Možda on to kaže gospođi Lockwell, a gospođa

Lockwell kaže Charlotte?

Mrzila sam New Orleans.

Ne, New Orleans je mrzio mene.

»Dora mi je rekla da želiš poći na koledž«, rekla je Willie. »Što?«

»Čula si me. I ja mislim da je to dobra zamisao.«

Pogledala sam u Willien mračni lik na suvozačevu sjedištu. »Misliš?«

Ruta Sepetys 86

»Pametna si, Jo. Znaš se snaći u većini situacija. Uspjet ćeš na Loyoli. Hej,

možda se čak uspiješ upisati i na Newcomb.«

Prsti su mi opet čvrsto ščepali upravljač. »Ali ja ne želim ići na koledž u

New Orleansu, Willie. Ne želim ići na koledž u Louisiani. Želim poći na

Istok.«

»O čemu to govoriš? Gdje na Istok?«

»U Massachusetts.«

»Zašto, dovraga?« rekla je Willie.

»Zbog obrazovanja«, rekla sam joj.

»Dobit ćeš fino obrazovanje na Loyoli ili Newcombu. Ostaješ u New

Orleansu.«

Ne, neću ostati u New Orleansu. Neću provesti ostatak života čisteći

javnu kuću, neće me ismijavati kao kćer prostitutke iz Francuske četvrti.

Imat ću fine prijatelje poput Charlotte i družiti se s ljudima poput Forresta

Hearnea – ljudima koji me smatraju boljom od smeća iz odvodnog kanala.

»Ti si slani kikiriki«, rekla je Willie.

»Što bi to trebalo značiti?«

»Ti si slani kikiriki, a ti ljudi na Istoku su slatki kolačići. Ne upadaj u

klišeje, misleći da ćeš postati sirotica Annie, koja se na kraju skrasi u

nekakvom dvorcu. Ti si slani kikiriki, Jo, i slanom kikirikiju ništa ne fali.

Ali slani kikiriki se ne poslužuje sa slatkim kolačićima.«

Willie se slagala s majkom. Mislila je da priželjkujem bajku, a sudbina mi

je predodredila tek pišljivi život na rubu podzemlja New Orleansa.

»Ja ću platiti školarinu za Loyolu ili Newcomb«, rekla je Willie. »To ti je

cijelo vrijeme bio plan, zar ne, zaprijetiti mi kako ćeš otići, kako bih ti

ovdje platila taj prokleti koledž?«

Tijekom ostatka vožnje više nismo razgovarale.

Soba puna snova 87

OSAMNAEST

ani u Shady Groveu su sporo odmicali. Williena seoska kuća nalazila

se na parceli od preko dvadeset mirnih jutara zemlje. Mogao si

duboko udisati, bez straha da bi ti nešto odvratno, poput mokraće ili

bljuvotina, moglo dospjeti do nosnica. Ljeti danima ne bih nosila cipele.

Istoga trena kad bismo došle, odbacila bih svoje mokasinke i one bi stajale

na prednjem trijemu sve dok ne bismo otišle. Ove je godine zima bila blaga,

više vlažna nego hladna. Morala sam paliti vatru, ali ne radi grijanja, već da

bi se kuća malo isušila. Willie je Shady Grove kupio neki stari prijatelj.

Nikad mi nije rekla tko je to bio ili što se s njima zbilo, samo da je ona iz

svega toga izvukla bolji kraj.

New Orleans je neprestano, danju i noću, bio prepun buke. Ali u

provinciji je bilo tako tiho. U Shady Groveu si mogao čuti zvukove koje je

buka New Orleansa potpuno gutala. Kuća nije bila na osami, ali najbliži

susjedi, Ray i Frieda Kole, bili su udaljeni pola milje i nikad ih nismo viđali.

Ray i Frieda su se užasavali mraka. Spavali su danju, a noću u svojem

stražnjem dvorištu sjedili zaključani u hrđavom Buicku, upaljenog motora i

svjetala, spremni pobjeći ako se ikad pojavi kakva sablast. Willie nisu

zanimali susjedi ili kakvo druženje. Rekla je da je u Shady Grove došla radi

mira i tišine, da se odmakne od ljudi. U seoskoj je kući čak nosila pamučnu

haljinu i ružičastu nijansu šminke za usne, umjesto svoje uobičajene crvene.

Ja sam svakog popodneva odlazila u duge šetnje, čitajući dok bih hodala

dvije milje niz prašnjavu stazu do raskrižja na Possum Trotu. Willie jedva

da mi je u tri dana rekla pokoju riječ. Tišina mi je pružila više vremena da

razmišljam o gospodinu Lockwellu, o satu Forresta Hearnea, o Smithu i o

majci. Te četiri stvari su me činile nervoznom. Odahnula sam kad je Willie

napokon progovorila.

»Donesi moje puške. Pođimo na gađanje«, rekla je.

Izvadila sam torbu za golf iz prtljažnika Cadillaca. Prije šest godina, jedan

je posjetitelj bordela u partiji pokera s Willie izgubio komplet palica za golf.

D

Ruta Sepetys 88

Palice je dala meni da ih prodam u zalagaonici, a u zelenu kožnu torbu je

stavila svoje puške. Frankie i ja smo se često šalili kako je Willie postala

izvrsna igračica golfa. Postavila sam konzerve na plot iza kuće.

»Želiš li koristiti sačmaricu?« upitala je Willie.

»Ne, koristit ću samo svoj pištolj«, rekla sam joj.

»Kako želiš. Daj mi sačmaricu.«

Bilo mi je deset godina kad me Willie naučila gađati. Jednom sam

zaboravila zakočiti oružje i slučajno sam ispalila iz pištolja. Willie me tako

jako išibala da sam te noći večerala stojeći. Ali više nikad nisam zaboravila

na kočnicu. »Kontroliraj svoje oružje, Jo. Onoga časa kad ono počne

kontrolirati tebe, mrtva si«, znala mi je reći Willie.

Otpuhala sam prvu konzervu s plota. »Dobar hitac«, rekla je Willie.

»Lako je – samo zamišljam da je u pitanju Cincinnati«, rekla sam joj.

Pomislila sam na to kako je Cincinnati rekao da sličim majci i još jednom

zapucala.

Ona se nasmijala. »Nevolja je u tome što sam ja imala puno Cincinnatija.

Ne znam koga izabrati. Je li Patrick shvatio da je Cincinnati taj koji mu je

opljačkao kuću?« Willie je ispalila bučan hitac i promašila konzervu kave,

što je bila rijetkost.

»Ne. I molim Boga da to ne shvati. Rekao mi je da je u blizini hotela

Roosevelt vidio majku s nekim tipom u odijelu koje mu nije pristajalo. Još

uvijek nema pojma tko je Cincinnati. Za sve sam to ja kriva«, rekla sam,

odmičući se nekoliko koraka prema sljedećoj konzervi. »Uvijek sam

govorila majci kakve prekrasne stvari ima Charlie. Trebala sam znati kad

me onako iz vedra neba pitala o tome. Da si samo mogla vidjeti, Willie –

nije uzeo samo skupe stvari, već i Patrickove brončane dječje cipelice, pa

čak i kutiju cigareta s pulta.«

»Još me uvijek čudi što nekako nije odnio onaj skupi glasovir.«

»Vjerojatno je pokušao. Možda je upravo tada Charlie došao kući i...«

Spustila sam ruke. »Tko bi to mogao učiniti čovjeku poput Charlieja?«

Cincinnati je Charlieja tako žestoko premlatio da je u bolnici proveo

preko mjesec dana. Kad je Patrick stigao kući i zatekao Charlieja u lokvi

krvi, bio je siguran da mu je otac mrtav.

Soba puna snova 89

»Zbog toga mi je bilo lakše nastrijeliti Cincinnatija kad je pretukao tvoju

majku«, rekla je Willie. »I daj, znaš da je ono kad si ga opekla vrelom

kavom bilo više zbog Charlieja nego zbog tvoje majke.«

»Patrick misli da je zbog te pljačke i batina Charlie naglo oslabio«, rekla

sam, otpuhujući još jednu konzervu s plota.

»Ah, ne. Kad mu je Cinci orobio kuću, već je bio udaren u glavu. Tvoja je

majka to znala. Vidjela je Charlieja u knjižari i rekla kako je pričao potpune

bedastoće. Natuknula je Cincinnatiju da će biti laka meta. Pošla je tamo s

njime, znaš. Još se pitam je li Charlie i nju vidio.«

Zurila sam u Willie. Charlie je bio dobar prema majci kao što je bio

dobar i prema meni. Uvijek je s njome bio strpljiv i pokušavao je usmjeriti

na pravi put. Naravno, moja bi majka u garderobi robne kuće znala ponešto

gurnuti u svoj grudnjak. Znala sam da žica pića od turista i da krade

napojnice sa stolova. Ali stajati i gledati kako Cincinnati to čini Charlieju?

»Ne, nije mogla doista biti ondje«, rekla sam Willie.

»Oh, da, tvoja majka uistinu zna biti od pomoći«, rekla je Willie.

Sljepoočnice mi je obuzela bol. Dodala sam pištolj Willie. »Daj mi

sačmaricu.« Čim mi se našla u rukama, počela sam pucati, ubacujući čahuru

za čahurom. Kad je svih limenki nestalo, počela sam bušiti rupe u plotu.

»Prestani! To je moj plot, idiotkinjo!« uzviknula je Willie.

Spustila sam pušku i pogledala u Willie, pokušavajući obuzdati dah.

»Fina pucnjava«, rekla je Willie. »Dakle, što će oni slatki kolačići s

Istočne obale reći na to?«

Kimnula sam glavom. »Pa, da je takvo što prilično slano.«

Odvezle smo se do najbližeg gradića po mlijeko i jaja. Zurila sam u

sunčevu svjetlost što se odbijala od Mariahine haube i razmišljala o tome

kako majka Cincinnatiju govori sve o Charliejevoj i Patrickovoj kući. Tko

bi namjerno iskoristio tako jadnog čovjeka kakav je bio Charlie? A Charlie

je toliko toga učinio za nas prije nego se razbolio.

Willie je platila vlasniku dućana da nam dozvoli upotrijebiti telefon.

Nazvala je kuću da provjeri kakvo je stanje. Kroz slušalicu sam čula Dorin

pjevni glas, ali nisam mogla razabrati riječi.

Ruta Sepetys 90

»Reci im da dođu večeras u deset. Dotad se mogu vratiti i pripremiti«,

rekla je Willie. »Nazovi Lucindu i kaži joj da sa sobom dovede nekoliko

djevojaka. Naravno, ne i onu crvenokosu. Ne treba mi još jedna kavga.

Dobro. U redu. Polazimo što prije budemo mogle.«

Willie je spustila slušalicu.

»Šest tipova s Kube. Svratili su prošle godine i za četiri sata u kući ostavili

gotovo pet milja. Dora je rekla da je odgađala primiti ih koliko je god

mogla, ali sutra se vraćaju u Havanu. Moramo ići.«

Kimnula sam glavom i pošla za Willie iz dućana i natrag do auta.

»Oh«, rekla je Willie, zastavši uz Mariah, »Dora je rekla da te Patrick

puno puta nazivao. Kaže da je nešto važno.«

Soba puna snova 91

DEVETNAEST

dnesi moje torbe u moju sobu i onda bježi odavde«, zapovjedila je

Willie, dodajući mi stvari.

Djevojke su u večernjim haljinama paradirale pred Willie kako bi dobile

njezino odobrenje. Provjeravala im je nokte, pregledavala nakit i raspitivala

se jesu li im grudnjaci i gaćice u kompletu. Sve su prostitutke imale debelo i

široko našminkane usne, osim Sweety – ona je na usne uvijek nanosila tek

tanak sloj.

»Dobrodošla nazad«, rekla je Dora, odjevena u satensku haljinu jabučno

zelene boje s vrpcom vezanom u mašnu boje slične rastopljenoj dugi.

»Dovraga, što je to?« rekla je Willie.

»Nešto posebnoga za bogate Meksikance koji dolaze«, rekla je Dora.

Zavrtjela se pred Willie.

»Oni su Kubanci, ne Meksikanci! Idi se preodjenuti u svoju haljinu od

baršuna. Zaboga, ti si prostitutka, ne pinata.« Dora je uzdahnula i zaputila

se prema stubištu. »Gdje je Evangeline?« upitala je Willie.

»Duri se. Onaj njezin rastrošni posjetitelj nije svraćao već neko vrijeme«,

rekla je Dora.

Gospodin Lockwell. Možda ga je uistinu bilo strah vratiti se. Ali što ako

je njegov strah od poniženja nadjačao požudu za pletenicama? Morala sam

što prije priskrbiti ono njegovo pismo.

»Što je, zar ćeš samo stajati tu i mjesečariti?« Willie je pitanje uputila

meni. »Rekla sam da odneseš moje torbe i otiđeš odavde. Odmor je završio.«

U mraku sam nosila svoj teški kovčeg prepun knjiga u knjižaru.

Pogledom sam tražila Cokieja, nadajući se da bi mogao naići autom i

prebaciti me – ipak, nije ga bilo. Automobili su jurili ulicom, glazba je

treštala s prozora i vrata svake zgrade uz koju sam prolazila. Balkoni od

kovanog željeza visjeli su poput tužnih, zahrđalih čipkanih miljea. Prošla

O

Ruta Sepetys 92

sam pored kuće gospođe Zerruda, očešavši se o njezin trijem od prašnjave

opeke kako bih od sebe otjerala uroke. Negdje iza mojih leđa na pločniku se

razbila boca. Shady Grove se činio milijun milja dalekim.

Knjižara je bila zaključana. Na vratima je pisalo zatvoreno, ali svjetla su

bila upaljena. Uspela sam se stubama do moga stana. Na vrata mi je bio

naslonjen paket. Srce mi je poskočilo kad sam na povratnoj adresi ugledala

Charlotteino ime. Na vratima je bila zalijepljena poruka od Patricka:

Molim te, svrati do kuće.

Radi se o Charlieju.

Lupala sam na Patrickova vrata i naginjala se preko ograde da bacim

pogled kroz prozor. »Ja sam, Jo!« viknula sam.

Vrata su se širom otvorila i preda mnom je stajao Patrick, bosonog,

prljave odjeće i groznog izgleda lica.

»Patrick, što je?« upitala sam. Čula sam galamu iznutra.

»Požuri.« Uvukao me unutra i zaključao vrata za mnom. Zaustavio me

neki vonj, kao da sam tresnula o zid podignut od nule hrane i prljavih

pelena.

»Oh Patrick«, rekla sam, začepivši nos, »moraš otvoriti prozor.«

»Ne mogu, onda će ga čuti. Jo, nikako da prestane. Nikad nije bilo ovako.

Nikako da se iz toga istrgne. Nema pojma tko sam. Užasava me se i ne želi

prestati vrištati. Spava tek po nekoliko minuta. Bojim se da će ga odvesti u

ubožnicu. Danima nisam spavao, ja... ja...« Patricku su se grudi nadimale od

očajničkih udisaja.

»U redu je«, rekla sam mu, uhvativši ga za ruke. Patrickove krvlju

podlivene oči upale su u duboke sive duplje. Koža oko nosa i usta bila mu je

prošarana crvenim mrljama. Što se to događalo?

»Jesi li pokušao svirati na glasoviru?« upitala sam.

»Uobičajene pjesme ne djeluju.«

»Jesi li mu dao njegov lijek?«

»Jesam, ali sada je nestao i ne mogu ga pronaći. Mislim da ga je bacio u

zahod. Za sve sam ja kriv.«

»Polako, Patrick. Gdje je on?«

Soba puna snova 93

»U svojoj sobi. Ako me vidi, potpuno će poludjeti.«

Prošla sam kroz kuhinju i u oko su mi upali prljavi tanjuri na sudoperu.

Sporo sam se uspinjala stubama, osluškujući. Staro mi je drvo zaškripalo pod

nogama kad sam došla do vrha i odmah se kao odgovor iza Charliejevih

vrata začuo grozan krik.

»Vidiš! Rekao sam ti«, došapnuo mi je Patrick iz podnožja stuba.

»Pssst.« Domahnula sam mu da šuti dok sam se primicala dovratku.

»Charlie, to sam samo ja. Mogu li ući?« Iza vrata se nije čuo nikakav

odgovor. Spustila sam ruku na hladnu staklenu kvaku. »Ulazim, Charlie.«

Još uvijek nikakva odgovora. Vrata su zaškripala dok sam ih otvarala i

provirivala unutra.

Soba je bila u potpunom neredu. S prozora su bile strgnute zavjese,

sadržaj ladica prosut uokolo, pod prekriven odjećom, prašnjavim plahtama,

cipelama, pisaćim strojem, prljavim posuđem i šalicama.

Osjetio se zadah. Začepila sam usta i povukla glavu natrag u hodnik da

duboko udahnem. Rekla sam sebi da sam vidjela i gore, ali nisam bila

sigurna je li to istina. Čvršće sam dohvatila vrata, udahnula i ušla u sobu.

Charlie je u donjem rublju sjedio na golom madracu, divljeg pogleda u

očima, stišćući u rukama svoju kutiju.

»Lucy?« šapnuo je.

»Zdravo, Charlie«, započela sam.

»Lucy, Lucy! Lucy!« nastavio je šaptati, ljuljajući se naprijed-natrag.

Rekao je više nego sam ga mjesecima čula govoriti.

Kimnula sam glavom, u strahu da bi ga bilo kakav nesporazum mogao

razjariti. Podigla sam s poda jastuk i spustila ga na postelju, što je za

posljedicu imalo nekoliko nizova spominjanja imena Lucy.

»Vrijeme je da predahneš, Charlie«, rekla sam mu. Uklonila sam mu kosu

s očiju i pogurnula mu ramena prema jastuku, pokušavajući gadljivi izraz

zamijeniti osmijehom.

Legao je i podigao pogled prema meni, stišćući ružičastu kutiju oblika

srca na grudima. »Lucy.«

Pomislila sam na to da mu pokušam uzeti kutiju, ali nisam htjela izazivati

sreću. Počela sam podizati stvari s poda, nailazeći na užasna iznenađenja

Ruta Sepetys 94

ispod svakog ručnika ili komada odjeće. Neke se stvari više nisu mogle

spasiti.

Radila sam dulje od sata, iznoseći stvari pred njegova vrata i vežući ono

što je bilo za smeće u plahte. Kad je Charlie napokon sklopio oči, iskrala

sam se iz sobe i zatvorila vrata.

Patrick je sjedio u fotelji do prozora dnevne sobe, bezizražajnog lica

zureći van.

»Leži, ali ne znam koliko će tako«, rekla sam mu. Patrick nije rekao ništa.

»Patrick?«

»Lucy – Lucille – to je njegova teta. Mrtva je već preko petnaest godina.«

»Treba mu njegov lijek.«

»Ne znam što je učinio s lijekom. Ljekarna je sada zatvorena, rekao je

Patrick, još uvijek zureći u prazno.

»Nazvat ću Willie. Ona će nešto srediti preko doktora Sullyja.«

Patrick je šutke kimnuo glavom.

»Sve će biti dobro, Patrick. Kad dobije svoj lijek, opet će sve biti u redu.«

Okrenuo se prema meni, gotovo gnjevno. »Hoće li? Ili će se samo

nastaviti pogoršavati ? Jo, on poludi čim me ugleda. Ne mogu ga obuzdati,

ne mogu ga okupati. Ponašao se kao da me prezire, kao da ću mu nauditi.«

»On je bolestan, Patrick.«

»Znam. Treba mu stručna pomoć, bolnica. Ali ne mogu podnijeti

pomisao da se u Charityju prema njemu odnose kao prema luđaku. On nije

lud. Samo se nešto loše zbilo. Promijenio se nakon što je bio pretučen.«

»Nazvat ću Willie zbog lijeka.«

Patrick je pokazao na telefon koji je stajao na podu do hodnika. Willie će

poludjeti jer smetam dok su njezini Kubanci ondje. Rekla sam da zovem

zbog Charlieja i iznenadila se kako je Willie brzo došla do telefona. Sve sam

joj ispričala.

»Jadničak.« Willie je uzdahnula. »Ja ću se pobrinuti za lijekove. Možda će

potrajati par sati jer je ovako kasno, ali poslat ću ti Cokieja.«

Spustila sam slušalicu i počela čistiti kuhinju. Iza ramena mi se oglasio

Patrickov glas.

Soba puna snova 95

»Za sve sam ja kriv. Ostavio sam ga samog.«

»Svakog ga dana ostavljaš samog. Još je i donekle dobro kad je zaključan u

svojoj sobi.«

»Ali ostavio sam ga samog preko noći.«

»Učinio si to i na Silvestrovo, pa mu je bilo dobro.«

»Ne ostavio sam ga samog dulje nego inače.«

»Gdje si bio?« upitala sam, brišući tanjur.

Patrick je spustio pogled na pod. »Imao sam nekog posla.«

»Kupovao si knjige preminulih? Pa, sada znaš da ne možeš toliko

izostajati. Zato se prestani brinuti oko toga.« Zvučala sam poput Willie.

Patrick je podigao ozbiljan pogled prema meni. »Jo, ne znam što bih činio

bez tebe, znaš li to?«

Nasmijala sam se. »Preživio bi.«

»Pa, nisam siguran u to.« Prišao mi je korak bliže. »Jo, mi jedno drugome

možemo sve reći, točno?«

Pogledala sam ga. »Kako to misliš?«

Prišao mi je posve blizu. »Upravo kao što sam rekao. Kad bih ti nešto

poželio reći, ne bih te time želio prestrašiti.«

Bilo mi je počelo brže tući. Spustila sam pogled s Patricka na sudoper.

»Ne mogu vjerovati da tako govoriš. Pomisli na stvari koje ja tebi govorim o

onome što se zbiva kod Willie. Ah, i kad smo već kod zastrašujućih stvari,

prije nego sam otišla u Shady Grove, naletjela sam na Johna Lockwella kako

izlazi iz njezine kuće nakon sastanka s Evangeline. Nosila je pletenice i na

sebi imala svoju školsku odoru.«

»Ne!« rekao je Patrick. Odmaknuo se od mene.

»Aha.«

»Jesi li se sakrila?«

»Molim? Ne, rekla sam mu da isporučujem knjige za Willie. Pitala sam ga

svraća li često k njoj. Isprva je bio grub i pokušavao me izbjeći. Zato sam

pohitala za njim niz prilaz prema Contiju i rekla mu da se upisujem na

Smith i da od njega želim pismenu preporuku.«

Ruta Sepetys 96

»Što?«

»Aha, i rekla sam mu da ću ga nazvati ili svratiti do njegove kuće po

pismo, ako mu je tako zgodnije. Uistinu je brzo zbrojio dva i dva. Ne želi da

njegovoj ženi ili onoj jezovitoj djeci govorim kako sam na njega naletjela u

javnoj kući, zar ne?«

Patrick se činio oduševljenim. »Jo, ti si genij! Misliš li da će ti dati

pismo?«

»Rekao mi je da ga nazovem u ured. Mislim da ću svratiti onamo.«

Obrisala sam ruke o kuhinjski ubrus i okrenula mu se licem. »Dakle, vidiš?

Ja tebi sve kažem.« Udahnula sam. »Što si ti htio meni reći?«

Patrick je zastao, proučavajući mi lice. Nježno se nasmiješio. »Mislim da

je za danas dovoljno. Nikad me ne prestaješ iznenađivati, Jo.«

Patrick je duboko spavao na kauču kad je stigao Cokie s lijekovima.

»Fuj, ovdje zaudara kao da je negdje unutra crknuti štakor«, šapnuo je

Cokie, začepivši rukom nos.

»Nije tako loše kako je zaudaralo prije kojeg sata. Upravo sam otvorila

prozore.« Obrisala sam kuhinjski stol i vlažan kuhinjski ubrus objesila

preko slavine.

»Willie je rekla Sadie da spakira i nešto namirnica«, rekao je Cokie.

Dodao mi je torbu.

»Opet si se bavio dominima?« upitala sam. Uvijek sam znala kad je Cokie

kockao jer bi mu vršci tamnih prstiju pobijelili od krede.

»Da, ja i Cornbread smo malo igrali. Koliko je loše gospodinu Charlieju?«

upitao je Cokie.

»Prilično loše. Treba mu lijek.«

»Doktor Sully je poslao dvije vrste. Jedan lijek treba upotrijebiti samo ako

postane zbilja loše.«

Pošla sam u dnevnu sobu, zagledana u dvije bočice. Patrick je hrkao, ali

ne kao Charlie na katu. Charlie je, da tako kažem, pilio drva, svakim dahom

žestoko hrčući. Patrick kao da je preo, ističući gornju usnu pri izdisaju.

Stavila sam dvije bočice s lijekom na stolić za kavu pred njim i navukla mu

pokrivač do ramena. Krenula sam prema izlazu, ali onda sam ga odjednom

pogledala, prignula se i poljubila ga u čelo.

Soba puna snova 97

DVADESET

adržaj Charlotteina paketa ležao je uredno poslagan na mojem stolu –

katalog Smitha, brošure i obrazac upisne prijave. Charlotte je dodala i

pohabani primjerak nastavka romana Candace Kinkaid, Podla izdaja, s

podrugljivom posvetom: Mojoj dragoj prijateljici Jo. Neka ti srce vječno buja od podle pohote. Srdačno tvoja, Charlotte. Poslala mi je i fotografiju

koledža Smith koju je spominjala na zabavi. Postavila sam malenu

fotografiju na svoj stol.

Osjećala sam težinu u glavi i žudjela za snom. Kod Willie sam otišla sat

ranije, kako bih do doručka mogla provjeriti kako je Charlie. Charlie se

smirio i pristao uzeti svoj lijek. Više nije govorio, već je samo sjedio u svojoj

fotelji uz prozor, ne ispuštajući ružičastu srcoliku kutiju. Cijeli sam dan

radila u knjižari, sve dok popodne nije stigao Patrick. Dogovorili smo se da

će raditi samo kratko, dok se ja ne pozabavim svojim poslom, što uključuje i

gospodina Lockwella.

Pogledala sam se u napuklom zrcalu na zidu moje sobe i uzdahnula na

prizor djevojke koja mi je uzvraćala pogled. Izabrala sam haljinu koju sam

smatrala najprimjerenijom za posjet uredu i poželjela da imam pristojne

rukavice koje idu uz nju. Boja haljine je nakon godina pranja i nošenja

izblijedjela. Nisam imala rukavica.

Cipele su mi bile iznošene. Nadala sam se da to nitko neće primijetiti.

Rupčićem sam prebrisala usnice.

Ulica Gravier, broj 812. Bila je to glomazna zgrada Hibernia banke, s

bijelom kupolom na vrhu. Ured gospodina Lockwella nalazio se na osmom

katu. Kako se dizalo penjalo, osjećala sam sve veću težinu u trbuhu.

Ponavljala sam u glavi snishodljivi ton gospodina Lockwella, mali

podrugljivi zvuk koji je ispustio kroz nos u Willienu prilazu. Pomislila sam

na Willienu sačmaricu u svojim rukama, okrutnu i moćnu. Rupe u ogradi,

rekla sam sebi. Slani kikiriki.

S

Ruta Sepetys 98

Vrata dizala su se razdvojila, razotkrivajući ulašteni drveni pod i dobro

odjevenu ženu za prijemnim pultom, urešenim s obje strane loncima s

paprati. Očekivala sam hodnik s uredima. Gospodinu Lockwellu je pripadao

cijeli kat. Žena me temeljito proučila dok sam stajala korak ispred dizala,

stišćući u rukama svoju torbicu.

»Ovo je osmi kat«, rekla je.

»Da.« Kimnula sam glavom, prilazeći joj korak bliže. »Ovdje sam da bih

se vidjela s gospodinom Lockwellom.«

Njoj su se podigle obrve. »Imate li dogovoreno?«

»Ja sam prijateljica obitelji. On me očekuje. Josephine Moraine«, rekla

sam, shvaćajući da govorim glasnije i brže nego sam namjeravala.

Žena je podigla telefonsku slušalicu. »Halo, Dottie. Imam ovdje Josephine

Moraine koja želi do gospodina Lockwella.« Zastala je i zagledala se u mene,

pa nastavila. »Kaže da je prijateljica obitelji i da je on očekuje.«

Prošlo je deset minuta, pa dvadeset, pa cijeli sat. Listala sam za stolom

časopis LIFE, hineći da me zanima članak o predsjedniku Trumanu.

Recepcionarka je naizmjence uređivala svoje nokte i odazivala se na

telefonske pozive, povremeno dobacujući pogled u mojem smjeru i

odmahujući glavom. Kruto sam sjedila na stolici, postajući svakom

minutom sve gnjevnijom. Prišla sam pultu. »Možda večeras posjetim

gospodina Lockwella u njegovoj kući. Možete li nazvati i provjeriti hoće li

mu to više odgovarati?«

Nazvala je. Istoga trenutka, vrata su se širom otvorila i gospodin

Lockwell se pojavio u uštirkanoj košulji s kravatom. »Josephine, tako mi je

žao što sam te ostavio čekati. Charlotte će mi odrubiti glavu. Dođi unutra.«

Gospodin Lockwell me poveo u veliki ostakljeni ured. Prostorija je bila

pet puta veća od cijeloga moga stana, s visokim blještavim prozorima što su

gledali na grad. Zatvorio je vrata i pošao iza svoga širokog stola od

mahagonija. »Upravo sam namjeravao popiti piće. Pridruži mi se.« Pokazao

je na široki kredenc ispunjen bocama, čašama i posudom za led.

»Ne, hvala vam.«

»Ah, ma daj. Pozvat ću Dottie da nam smiješa par martinija.«

Odložila sam torbicu na stolicu i prišla stolu. »Protreseno ili

promiješano?«

Soba puna snova 99

To mu se, izgleda, učinilo zabavnim. »Promiješano. S maslinom.«

Složila sam koktel, osjećajući kako mi njegov pogled probija leđa.

»Opa, dakle, to je piće!« uzviknuo je otpijajući gutljaj i sjedajući za svoj

stol. »Koliko dugo već pripravljaš martinije?«

»Tek sam naučila«, rekla sam mu.

»Volio bih da mogu Lilly naučiti spravljati pravo piće. Sigurno mi se ne

želiš pridružiti?«

Odmahnula sam glavom i sjela na jednu od stolica pred njegovim stolom.

»Znam da ste krajnje zaposleni.« Izvukla sam iz torbice komad papira s

adresom prijemnog ureda Smitha i gurnula mu ga preko stola. »Pismo može

biti kratko. Tek preporuka koju ću priložiti svojoj prijavi.«

Gospodin Lockwell se zavalio u svojoj fotelji, ne pogledavši na papir.

»Oh, dakle, ti si ozbiljna u vezi s time, je li?«

»Potpuno.«

Otpio je još jedan gutljaj martinija i malo opustio čvor na kravati. »Jesi li

mojoj nećakinji rekla da si neki dan naletjela na mene?«

»Ne, još za to nisam imala prigodu.«

»Pa, mlada damo, ja te zapravo ne poznajem, a ne mogu napisati pismo

preporuke za nekoga koga ne poznajem.« Pažljivo me promatrao. »Možda bi

o toj preporuci mogla porazgovarati sa svojom obitelji. Možda sa svojim

ocem?«

Odglumila sam tužan izraz lica. »Na nesreću, on više nije s nama.«

»Oh, nije?« Otpio je gutljaj svoga martinija. »Pa, gdje je?«

»Vjerujem da znate što mislim.«

»Znam što misliš«, rekao je, naginjući se preko stola prema meni, »ali ja ti

ne vjerujem. Pokušavaš me prisiliti da to učinim. Prava si mudrica.

Nanjušio sam da nešto nije u redu kad ste ti i onaj tvoj tip došli u moju

kuću. Njega sam viđao prije, kako usred bijela dana sjedi u stražnjem dijelu

crkve.«

»Viđali ste Patricka u katedrali?« To je bilo iznenađujuće.

»Da, mi grješnici često odlazimo u katedralu«, sarkastično je rekao. Zurio

je preko stola u mene. »Dakle, jesi li ti ponosita, siromašna, ili oboje? Moja

Ruta Sepetys 100

nećakinja Charlotte voli hraniti posrnule, ali oni uglavnom posjeduju

barem pristojan par cipela.«

Osjetila sam kako mi u grudima bukti oganj. Primaknula sam se bliže i

pažljivo prekrižila ruke na stolu. »Pa, bila je to tek sretna slučajnost da

naletim na vas i na vašu prijateljicu s pletenicama dok sam dostavljala

knjige. Ionako sam namjeravala od vas zamoliti preporuku – ili čak nešto od

gospođe Lockwell«, uzvratila sam mu paljbu.

On je prihvatio izazov, primičući svojega lovca bliže mojoj kraljici. »Oh,

da, isporuka knjiga. Zastao sam pokraj vaše knjižare u Četvrti. Dvaput. Bilo

je zatvoreno.«

»Bolest u obitelji.« Kimnula sam glavom. »Ali ja znam da gospođa

Lockwell voli čitati. Bit će mi drago donijeti joj neke knjige.« Spustila sam

ruke natrag u krilo.

Sjedili smo tako u tišini, jedno naspram drugome, ja stežući u rukama

svoju torbicu, a gospodin Lockwell znojeći se.

»A što ako ti napišem preporuku, a ti onda iz nekog razloga opet svratiš i

zatražiš od mene novac. Tako to funkcionira, točno?«

Od iskrenog sam zaprepaštenja dublje utonula u svoju stolicu. Ni u

jednom trenutku nisam od gospodina Lockwella pomislila pokušati iznuditi

novac. »Uvjeravam vas, gospodine Lockwell, ja ne želim vaš novac.«

»Baš. Misliš da mi je ovo prvi put?«

»Samo želim dobru preporuku od vas, ime koje će prijemni odbor moći

prepoznati i poštovati.«

»Zato jer tvoj otac više nije s nama«, rekao je, podrugljivo hineći

sažaljenje. »Pretpostavljam da ni tvoja majka više nije s nama, ha? Odnosiš

tu priču o Pepeljugi u Smith?«

»Doista se ne radi o novcu. Želim ići na Smith. Charlotte mi je poslala

materijale za prijavu. U školi sam imala izvrsne ocjene.«

Oglasio se sat na zidu. Gospodin Lockwell je kuckao prstima po kožnom

podlošku na svojem stolu. Pogled mi je pored njegovih prstiju odlutao do

komode iza njegovih leđa. Srebrni okviri i obiteljske fotografije.

»Znaš, jednostavno bih o cijeloj stvari mogao reći svojoj ženi. Shvaćaš,

poslovni partner me zamolio da se nađemo na piću kod Willie, a kad sam

Soba puna snova 101

otišao onamo, nisam želio ostati i zahtijevao sam da se premjestimo u bar u

Četvrti. Reći ću Lilly. Napokon, upravo se to i dogodilo.«

Nisam se toga dosjetila. »Ako želite, sigurno joj to možete reći, gospodine

Lockwell.«

»Ono što bih želio jest da tebe više nikad ne vidim.«

Imala sam ga. Mogla sam to privesti kraju.

»Onda ovo odgovara i meni i vama. Vaša kićena preporuka će me odvesti

na Smith – na posve drugu stranu države – i više me nikad nećete vidjeti.

Zauvijek.«

Pripalio je cigaru koja je dotad stajala na kristalnoj Waterford pepeljari

na njegovu stolu i iskapio ostatak pića iz čaše. »Nikad, ha?« Praktički sam

mogla vidjeti kako mu u glavi buja misao. Sadržavala je Evangeline kako

pleše uokolo u kratko] i plisiranoj suknji. »Možda nešto mogu sročiti«,

rekao je. Privukao je k sebi komadić papira s podacima prijemnog ureda.

»Pričekat ću. Prezime je Moraine, M-o-r-a-i-n-e.«

»Što, zar očekuješ da ću je sam otipkati? Smislit ću nešto i Dottie će

pripremiti pismo.«

»U dva primjerka, molim vas. Svratit ću sutra.«

»Ne, kad bude gotova, poslat ću je na adresu knjižare. Nema potrebe da

se vraćaš.« Podigao je obrve i svoju čašu. »I pripravi mi još jedno piće prije

nego odeš. Prokleto je dobro.«

Dok sam se okretala da napustim ured gospodina Lockwella, on je stajao

do prozora, s novim pićem u ruci. »A sada zbogom, Josephine«, rekao je,

iskrivivši usne u nešto za što sam pomislila da bi mogao biti osmijeh. Nije se

ponudio ispratiti me. Spustila sam se dizalom do predvorja zgrade i, duboko

dišući od olakšanja i sreće, krenula prema vratima koja su vodila na ulicu.

»Gospođice Moraine.«

Netko me uhvatio pod ruku i okrenuo me k sebi. Bio je to neki policajac.

»Detektiv Langley bi vam volio postaviti nekoliko pitanja. Molim vas,

pođite sa mnom.«

Ruta Sepetys 102

DVADESET JEDAN

jedila sam, tiho pjevušeći, na hladnoj metalnoj stolici u hodniku

policijske postaje i zurila u sivi popločeni pod. Podsjećao me na podove

u mojoj osnovnoj školi. Kad bi mi bilo dosadno, znala sam zuriti u njih,

zamišljajući da su nekakva sivkasta posuda prepuna vode i da će se

nekakvom tajnom lozinkom pukotine među njima rastvoriti i usisati moju

klupu ravno u ponor. Morala bih to izdržati, kretala bih se tako brzo, a

gusta bi mi se kosa u olujnom vrtlogu vijorila za leđima. Nisam znala kakav

je to ponor, ali bila sam sigurna da se pod sivim školskim pločicama krije

nešto bolje od New Orleansa. Podovi policijske postaje nisu se uopće činili

obećavajući ma. Paučinasti tragovi prljave krpe za prašinu iscrtavali su

kružne sjene uz noge svake stolice. Onaj koji je čistio postaju bio je lijen.

Ako želiš kako valja prebrisati pod, uvijek najprije ukloniš stolice.

Preda mnom je utihnulo suho kašljucanje i lupa visokih potpetica.

»Hej, Josie! Curo! Nije ti valjda mama ovdje?«

Dorina sestra, Darleen, njihala se preda mnom, lijeve strane vrata crvene

od ljubavnih ugriza ili batina.

Odmahnula sam glavom. »Ne, ona nije ovdje.«

»Hvala što ste čekali, gospođice Moraine.« Kroz obližnja je vrata izvirio

neki debeli čovjek visokog, proćelavog čela. Darleen je podigla obrve i

zatim brzo odšetala dalje, ogoljelim čavlima iznošenih potpetica lupajući po

pločicama. Ja sam ušla u ured.

»Detektiv Langley«, rekao je, pružajući mi ruku. »Sjednite.«

Ured bez prozora nimalo nije sličio onome Johna Lockwella. Uz svaki

zid, skoro do stropa, bile su naslagane kutije prepune dokumenata, a oko

stola detektiva uzdizale su se gomile fascikala. Zrak je bio ustajao od vrelog

daha i nikotina. Nikakvih fotografija. Detektiv je dohvatio fascikl pred

S

Soba puna snova 103

sobom i srknuo iz šalice za kavu koja mjesecima nije oprana. Na

unutrašnjosti šalice sam mogla nazrijeti debeo sloj kofeina.

»Sretni smo što smo vas uspjeli uhvatiti. Vaš prijatelj iz knjižare rekao

nam je da obavljate isporuke u Ulici Gravier«, rekao je detektiv. Kimnula

sam glavom. Svjedočila sam kako Frankie i Willie razgovaraju s policijom.

Uvijek su pažljivo slušali i veoma malo govorili. Namjeravala sam postupiti

jednako. Willie je nekoć imala nekoga u policiji koji bi je pokrivao, u

razmjenu za vrijeme provedeno s Dorom. Dobio je otkaz i Willie sada ovdje

nije imala nikakvu vezu.

»Ne znam znate li za to, gospođice Moraine, ali jedan gospodin iz

Tennesseeja je u novogodišnjoj noći preminuo od srčanog udara u Sans

Souciju«, rekao je detektiv. Čekao je na moj odgovor.

»Čitala sam o tome u novinama«, rekla sam mu.

Kimnuo je glavom i podigao fotografiju Forresta Hearnea. Pristalog,

sofisticiranog, ljubaznog Forresta Hearnea. Na fotografiji se smiješio, zuba

savršeno oblikovanih, poput kvadrata od čiste krede.

»Zapis o izdanim čekovima gospodina Hearnea pokazuje da je popodne

uoči smrti kupovao u knjižari u kojoj radite. Sjećate li se ičega o njemu?«

Stisnula sam ruke kako mi ne bi drhtale, razmišljajući o čeku Forresta

Hearnea uredno presavijenom u kutiji za cigare pod mojim krevetom.

»On... rekao je da je iz Memphisa i da je došao na nogometno finale.«

Detektiv me nije ni pogledao. Umjesto toga je, zureći u fascikl, zapalio

žigicu i njome pripalio cigaretu. Ispružio je kutiju, nudeći i meni jednu.

»Ne, hvala vam.«

Gurnuo je kutiju u džep svoje košulje. »Što je kupio?«

»Keatsa i Dickensa«, rekla sam.

Zabilježio je nešto u blok pred sobom, prepun magarećih ušiju. »To je

naziv knjige?«

»Ne, to su imena dvojice pisaca. Kupio je knjigu poezije i primjerak

Davida Copperfielda.«

Detektiv je nastavio pisati i zijevnuo. Jezik mu je bio umrljan bojom

senfa. Meni su se ramena neznatno opustila. Ovaj je čovjek bio ono što

Willie naziva Papirnim Joeom, ne netko tko uistinu istražuje slučaj, već

Ruta Sepetys 104

samo izrađuje zabilješke za dokumentaciju. Zasigurno nije bio kalibra Johna

Lockwella.

»Dobro, jeste li primijetili da nosi nekakav nakit? Njegova udovica nas je

obavijestila da je preminuli imao skupi sat.

Meni je živcima proletjela ledena šipka i zarinula mi se u vrat. Sat.

Naravno, primijetila je da ga nema. Pod ugraviranim riječima F. L. Hearne

na njegovoj pozadini pisalo je i S ljubavlju, Marion. Očito je to bio dar.

Skupi dar. I sada je željela znati gdje je. Tik-tak, tik-tak, odzvanjalo mi je u

glavi.

»Jeste li primijetili sat, gospođice Moraine?« upitao je policajac.

»Jesam. Nosio je sat.«

»Kako znate?« upitao je detektiv.

»Primijetila sam ga dok je ispisivao ček.«

Detektiv je okrenuo fotografiju Forresta Hearnea prema sebi. »Ovaj se

momak čini društvenim tipom. Lijepi sat?«

»Aha. Zlatni.«

»A koliko je tada bilo sati?«

»Ne sjećam se točnog vremena, Kasno popodne.«

»Još nešto? Je li vam se činio bolesnim?«

»Ne, nije se činio bolesnim.«

»Marty.« Na vratima se pojavio jednako razbarušen čovjek. »Pucnjava u

Metairieu. Momci otamo javljaju da se radi o jednom od Marcellovih

tipova.«

Pospani detektiv je odjednom živnuo. »Ima li svjedoka?«

»Dvojica i vrlo su pričljivi. Koliko ćeš se još zadržati?«

»Gotov sam. Pusti me samo da srknem malo kave i odmah silazim. Hvala

vam, gospođice Moraine. Oprostite što smo vas prekidali, ali gospodinovu

obitelj brine nestanak sata i nešto gotovine. Neprestano nas zovu. Ispratit

ću vas.«

»Nije nužno. Čini se da imate prečeg posla. Izići ću sama.« Pokupila sam

svoju torbicu te napustila njegov ured i postaju što sam brže mogla.

Soba puna snova 105

Obitelj je zabrinuta zbog nestanka sata. Naravno da je zabrinuta. Koliko

daleko će njegova žena ići ne bi li ga pronašla? Niti tjeskobe u trbuhu sad su

mi bile vezane u čvrste čvorove. Osjećala sam se kao da će mi pozliti. Kako

li je čovjekov sat završio u muškoj čarapi u spavaonici moje majke? Mogla

sam detektivu priznati da sam pronašla sat i da mi je drago predati mu ga za

gospođu Hearne. Ali tada bi se mogao početi raspitivati kako je završio u

Willienoj kući, ispitao bi Willie, a ona bi doznala da sam sat pronašla, a njoj

nisam rekla. Osim toga, Willie je neprestano govorila da ne želi nikakve

probleme.

Znala sam što mi je činiti.

Ruta Sepetys 106

DVADESET DVA

rešla sam prstom preko u zlatu ugraviranih slova. Vidjela sam ga na

njegovoj ruci i čula njegov duboki glas. Sretno na koledžu, koji god izaberete, i sretna Nova godina. Ova će biti izvrsna! Nije imao pojma. Činio

se zdravim, prepunim nade. David Copperfield. Jedva sam ga poznavala, pa

ipak me nešto vezivalo za taj sat i svim sam ga silama željela zadržati. Ali

nisam mogla.

Odjenula sam džemper, spustila sat u svoju torbicu i napustila stan.

Hladan zrak bio je prepun vlage i u tami je tiho padala sitna kišica.

Trebala sam ponijeti kišobran, ali nisam se željela vraćati po njega. Znala

sam da ću se možda pokolebati ako to učinim. Zato sam nastavila dalje

nogostupom Ulice Royal prema St. Peteru. Oblačno nebo pretvorilo je ulice

u mokri i mračni labirint. Obično bih na pločniku za sobom mogla vidjeti

sjene, ali večeras ih nije bilo – nazirala sam tek glatko crnilo. Vrata su

lupala i među kućama su odjekivali glasovi. Neki je muškarac vikao na

svoga sina da iznese smeće, a negdje iznad mene sopran je pjevao prekrasnu

ariju.

»Pssst. Hej, djevojko.«

Starac u pohabanoj odjeći i krpenim papučama škiljio je na mene s

jednog kućnog ulaza. Čvrsto sam stisnula torbicu i sišla s nogostupa na

kolnik. Počeo me slijediti, lupetajući gluposti.

»Lješnjak je pod stolom.« Cerekao se, prateći me u stopu.

»Nestala si i otišla zauvijek, strašno tužno, Clementine«, pjevuckao je.

Možda sam trebala pričekati dok ne svane. Kosa mi je bila mokra i počela

sam drhtati dok sam prolazila pokraj Deweyeve slastičarnice. Već sam bila

skoro stigla do ugla, kad sam iza sebe začula škripu vrata.

»Jo!«

Okrenula sam se. Jesse mi je trčao ususret.

P

Soba puna snova 107

»Hej, Jo. Kamo si krenula?«

Otvorila sam usta, a zatim ih ponovo zatvorila. Kamo sam išla? Što bih

mu mogla reći? Spustila sam pogled na njegove traperice, visoko zasukane

preko motorističkih čizama, i pokušavala nešto smisliti. »Ja... idem se

susresti s prijateljem.«

»Pomalo je kasno, zar ne?«

Kimnula sam glavom, obgrlivši se rukama preko mokrog džempera.

»Želiš li se načas ugrijati?« Pokazao je glavom prema slastičarnici.

Pogled me vukao ususret vedrom i ružičastom sjaju na uglu. »Pa...«

»Ma, hajde, Motor City. Samo na brzinu. Cijela drhtiš.«

Pogledala sam u tamu niz St. Peter. »U redu, ali zbilja samo nakratko.«

U toaletu sam popravila frizuru i pokušala se posušiti tankim rupčićem

koji sam nosila u torbici. Kad sam se vratila, na šanku je do njega stajala

šalica vrućeg kakaa. Uspela sam se na visoku stolicu uz stol od vinila.

Jessejeva čaša za sok bila je prazna.

»Jesi li dugo ovdje?« upitala sam ga.

»Upravo sam se spremao otići kad sam te vidio. Morao sam izići iz kuće.

Baka me izluđuje. Pokušava baciti kletvu na naše susjede, ne bi li se odselili.

Bučni su i cijelu je noć drže budnom.«

»Zbilja? Kakvu kletvu?«

Zakolutao je očima i gurnuo mi bliže šalicu vrelog kakaa.

»Ah, daj, Jesse. Reci mi. Ionako ne vjerujem u te stvari.«

Nisam u to vjerovala, ali u torbici sam ipak imala vudu-amajliju koju me

natjerala nositi Williena vračara.

»Ne, to su samo obične gluposti«, rekao je, pokušavajući salvetom s

noktiju obrisati nešto što je sličilo motornom ulju.

»Ah, a ja te gluposti ne razumijem?«

Nasmiješio se. »No, dobro, u redu.« Okrenuo se na sjedalici prema meni i

smjestio čizme s obje strane mojih nogu. Nagnuo se bliže. Namirisala sam

njegov losion za brijanje i pokušala zadržati miran izraz lica – taj miris kao

da me privlačio bliže.

Ruta Sepetys 108

»Ima neki urok za koji se kune da uspješno tjera ljude. Nađe mrtvog

štakora i gurne mu u usta komadić limuna umočenog u crveni vosak.

Poprska štakora žličicom viskija, umota ga u novinski papir i zatim ga stavi

susjedima pod trijem.« Podigao je obrve.

»Nisam za takav urok čula.« Jesse je bio zabavan i s njime je bilo

iznenađujuće lako razgovarati.

»Ona je uistinu praznovjerna, ali to je New Orleans.«

»Da, to je New Orleans.« Odmahnula sam glavom.

Neznatno je nagnuo svoju čašu, promatrajući kako se u dnu nakuplja ono

malo preostale tekućine. »Ali, hoćeš li ikad otići odavde?«

Podigla sam pogled. Jesse je zurio u mene. »Mislim, jesi li ikad razmišljala

o odlasku iz New Orleansa?« upitao je.

Je li znao? Željela sam mu odgovoriti potvrdno, ali to se nije činilo

ispravnim. Već je znao i za majku. Možda me zbog toga ovo priupitao.

Zurila sam dolje, u šank. »Onda, jesi li ti prvi iz obitelji koji ide na koledž?«

upitala sam.

»Da. Tata mi je još uvijek u buksi. Govori da će se izvući odande, ali ja

znam da su to samo prazne riječi.«

»Zašto je ondje?«

»Kocka... i druge stvari. Nikad na slobodi nije proveo više od par mjeseci

prije nego bi ga opet uhitili«, rekao je Jesse.

»Tvoj tata nije povezan s Carlosom Marcellom, zar ne?« Pomislila sam na

to kako je detektiv Langley rekao da je jedan od Marcellovih ljudi umiješan

u pucnjavu u Metairieu. Poželjela sam da je to Cincinnati.

»Ah, dovraga, ne. Marcello je velika zvjerka. Ako si s njime povezan, ne

završiš u zatvoru, već na groblju. Moj je tata samo prosječan lupež iz

Crescent Cityja. Ovaj će te grad požderati ako ne paziš. Ali ja neću ovdje

zauvijek ostati. Napokon, zar uistinu izgledam poput prodavača cvijeća?«

»Hej, Jesse! Zdravo!« Dvije su atraktivne plavuše ruku pod ruku prišle

šanku.

»Hej, Fran«, rekao je Jesse preko ramena, ali još uvijek promatrajući

mene. »Voliš li ti cvijeće, Motor City?«

Soba puna snova 109

»Mojoj su se majci svidjele ruže koje je prošlog tjedna kupila kod tebe«,

rekla je djevojka, gurajući se bliže k njemu.

»Drago mi je.« Jesse se okrenuo njima i šaljivim šapatom rekao: »Dakle,

ispričajte me, moje dame, ali malo sam zauzet, pokušavam smotati ovu

curu.«

Nasmijala sam se, trudeći se da mi vrela čokolada ne iscuri na nos.

»Ne čini se zainteresiranom«, rekla je Fran. Jesseju se lice smrknulo.

Sišla sam sa svoje stolice. »Kako nepristojno od mene. Molim te, sjedni.

Nama ne trebaju obje stolice.« Uspela sam se Jesseju u krilo. Plavuše su

samo zurile. Prebacila sam ruku preko njegovog ramena i pokazala na

praznu stolicu.

»Je li onaj auto već provozan, Jesse, ili još uvijek voziš Triumpha?«

upitala je Fran.

»Još vozim motor, ali Merđo će uskoro biti gotov.«

»To će biti fantastično«, rekla sam, miješajući Jessejevom slamkom

ostatke soka u čaši. »Visokotlačne glave, dvostruki rasplinjači.«

Sve su se glave trzajem okrenule prema meni.

»Jo je porijeklom iz Detroita«, rekao je Jesse. »Iz Motor Cityja.«

»Baš zgodno«, rekla je Fran, probadajući me pogledom. »Jo je iz Detroita,

a Jesse iz Dauphinea.«

»Zapravo, ja sam iz Alabame«, rekao je Jesse.

»Ali to ne zvuči jednako dobro«, rekla je Fran.

»Ja mislim da zvuči baš dobro.« Stišala sam glas do šapata. »Napokon,

djevojke, znate što pričaju o momcima iz Alabame.« Polako sam kimnula

glavom.

Fran su se usta širom otvorila. S desne je strane imala dvije zubne

plombe. Njena se prijateljica počela nekontrolirano kikotati. Fran ju je

odvukla prema vratima.

Promatrala sam djevojke kako tumaraju dalje u svojim skupim kaputima i

s ružičastom šminkom. Čim su izišle kroz vrata, Jesse se počeo smijati.

»Dojmljivo. Visokotlačne glave, ha?«

Ruta Sepetys 110

»Čitala sam o tome u knjizi o nabrijanim autima koju smo imali u

dućanu.«

»To njima predstavlja igru«, rekao mi je. »Zadirkivati mene.«

»Kako to misliš? Pa i meni se činilo da je zanimaš.« Pogledala sam ga. Nije

bio otmjen ili sređen poput Patricka. Bio je odrpan, šutljivo tajanstven.

Jesse je imao modre oči, razbarušenu smeđu kosu i duboki ožiljak pored

desnog uha. Unatoč ozljedi noge u djetinjstvu, u školi je igrao bejzbol.

»Ma daj. Ne zanimam ja njih. Samo očijukaju s momkom iz Četvrti da bi

kasnije, kad budu starije, mogle govoriti kako su nekoć igrale igre i s druge

strane tračnica.«

»Da, pričanje priča uz ispijanje koktela na njihovim partijama bridža.«

»Upravo tako«, rekao je Jesse. »Pričat će o vremenima kad su se provodile

u Četvrti...«

»Sa zgodnim prodavačem cvijeća...«

»Koji im je zauvijek uništio ugled«, šapnuo mi je na uho.

Od njegovih toplih usana odmah do moga uha, u trbuhu mi je počelo

nešto treperiti. Obuzela me nervoza, pa sam skočila iz njegova krila.

»Oprosti, vjerojatno ti opterećujem noge.« Sjela sam na svoju stolicu i

poravnala suknju.

»Ne brini. Zgodni prodavač cvijeća to može podnijeti.« Jesse me

promatrao.

»Što?« obrazi su mi se zažarili.

»Ti si rekla sa zgodnim prodavačem cvijeća.«

»Ne, nisam.«

»Da, jesi, a sada se tu rumeniš.« Jesse se nacerio. »Ali ne brini. Znam da to

nisi mislila. Samo si se poigravala.« Jesse je petljao sa salvetom pod svojom

čašom. »Prijatelj s kojim se večeras nalaziš, to je onaj momak iz knjižare,

točno?«

Bilo mi je tako toplo i ugodno da sam na to posve zaboravila. Sat.

Detektiv. Jesse i laž koju sam njemu rekla. Poželjela sam da mu mogu reći

istinu, ali što bih mu kazala? Zapravo, Jesse, moram požuriti. U torbici imam mrtvačev sat, a njegova udovica i policija ga traže. Znaš kako je to, s obzirom da ti je tata u zatvoru, i tako...

Soba puna snova 111

Samo sam kimnula glavom. »Da, sastajem se s Patrickom. Vjerojatno bih

trebala poći.« Otvorila sam torbicu.

»Ne, ja ću to srediti, Jo. Molim te.«

»Hvala ti, Jesse.« Nasmiješila sam se.

»Kako bi bilo da te otpratim«, rekao je, spuštajući novac na šank i

ustajući. »Noć je.«

»Oh, ne. Sve je u redu.«

Kimnuo je glavom, a osmijeh mu je izblijedio. »Naravno. Bilo mi je drago

vidjeti te, Jo. Laka ti noć.«

»Laku noć, Jesse. Još jednom hvala za vruću čokoladu.«

Pošla sam niz St. Patrick, pa do Eads Plaze, pokušavajući donijeti odluku

gdje ću to učiniti, gdje bi moglo biti najmračnije i gdje me nitko neće

vidjeti. Kišica je prestala, ali nebo je još uvijek bilo crno i teško od tustih

oblaka. Jedan je štakor nešto grickao na gomili mokrog smeća. Zastao je i

zagledao se u mene. Pomislila sam na Jessejevu baku, kako mu puni usta

limunom. Prešla sam ulicu i zaputila se do obale rijeke. Cipele su mi se

sklizale po mokrom šljunku, pa sam posrnula i umalo pala. Pretvarala sam

se da nehajno hodam, pogledavajući preko ramena ima li koga u blizini. Uz

rub vode stajao je neki par i ljubio se. Prošla sam pored njih, nadajući se da

će otići.

Puhao je vjetar i poročni zadah žutog Mississippija udarao mi je u lice,

podižući mi pramenove kose. Dolje, niz obalu, čula sam jecanje saksofona i

mogla vidjeti treperava svjetla parobroda President, krcatog veselim

putnicima. Stajala sam i zurila u vodu, pitajući se koliko daleko moram

baciti sat, a da ga voda opet ne izbaci na obalu. Trebala sam sat vezati za

kamen, kako bih se osigurala da će potonuti i ostati uronjen pri dnu. Iza

mene se začula nekakva škripa od koje sam se hitro okrenula.

Škiljila sam u tamu, ali nisam mogla ništa vidjeti. Pomislila sam na sve

one priče o duhovima na Mississippiju, o Jeanu Laffiteu i bezglavim

gusarima koji opsjedaju riječnu obalu. Okrenula sam se licem prema vodi.

Otvorila sam svoju torbicu.

Posegnula sam i ščepala sat Forresta Hearnea, govoreći sebi da ga moram

baciti u rijeku. Nekako sam zamišljala da mogu napipati natpis S ljubavlju, Marion, koji mi probada vrhove prstiju i preklinje me da ne bacim nešto

Ruta Sepetys 112

tako prepuno ljepote i privrženosti u muljeviti Mississippi. Pa ipak, upravo

se to u novogodišnjoj noći dogodilo Forrestu Hearneu, zar ne? Otet je

prekrasan čovjek, usisan u muljevitu prljavštinu Četvrti.

U glavi su mi odzvanjale Dickensove riječi:

U srcu mojih srca nosim najdraže dijete.

A ime mu je David Copperfield.

Sat me u ruci sada pekao poput žeravice. Pogledala sam preko vode i

pomislila na Forresta Hearnea i njegovu ljubaznost, na majku i

Cincinnatija, na Willie i djevojke, na Patricka, Charlieja, Jesseja i Cokieja.

Počela sam plakati.

Soba puna snova 113

DVADESET TRI

rata su se otvorila i ja sam stupila unutra. »Na osmi kat, molim vas.«

Upravljač dizala se sporo okrenuo.

Meni su se ruke sledile. »Majko?«

Lice joj je bilo sivo i beživotno, a usta obrubljena krastama. Sporo je

odmahnula glavom i nasmijala se smijehom koji sam mrzila.

»Oh, ne, djevojčice«, prosiktala je. »Za tebe nema osmog kata.«

Ščepala je ručicu i oštro je gurnula naprijed. Osjetila sam kako dizalo

propada i divlje ponire. Padale smo, a majka se luđački smijala. Kraste na

njezinim usnama su popucale i počele krvariti. Slapovi krvi slijevali su joj se

s usta niz vrat, natapajući joj svjetložutu haljinu od orlona. Vrisnula sam.

I tako sam se vrišteći probudila.

Dok sam čistila kod Willie, krici su mi još odzvanjali glavom, još su mi

odjekivali među ušima dok sam se vraćala u knjižaru. Svakih nekoliko

minuta, krici bi se pomiješali s otkucajima sata Forresta Hearnea. Vratila

sam ga u njegovo skrovište u dućanu.

Nisam mogla iz glave izbrisati prizor majčinog demonskog lica i krvi.

Brinula sam da joj se nešto nije dogodilo na putu. Poželjela sam da mi

napiše pismo, a onda se zapitala zašto. Bez majke će u New Orleansu stvari

biti jednostavnije ne budem li omotana sjenama njezinog okrutnog srca i

dječjeg uma. Ali svejedno sam željela čuti vijesti o njoj.

Preodjenula sam se iz odore za čišćenje i spustila se stubama u dućan.

Vrata su bila otvorena, a Patrick je za pultom praznio kutiju s knjigama.

Kretao se sporo, klonulih ramena.

»Kako je Charlie?« upitala sam.

»Kao i posljednji put.«

V

Ruta Sepetys 114

»Jesi li ti dobro?«

»Da, samo sam umoran. Jesu li te murjaci jučer pronašli?« upitao je

Patrick.

»Naravno da jesu. Rekao si im da ću biti u Ulici Gravier. Zašto si im

rekao gdje sam?«

Patrick me zbunjeno odmjerio pogledom. »Mislio sam da ćeš htjeti

pomoći. Znam da si gospodina Hearnea smatrala dobrim čovjekom, baš kao

i ja. Zar ne želiš doznati što mu se uistinu dogodilo?«

»To se mene ne tiče. Što ja znam o gospodinu Hearneu? Zanimalo me

samo iz znatiželje.«

Patrick je slegnuo ramenima. »I? Kako je prošlo s gospodinom

Lockwellom?«

»Rekla sam mu da sam ondje zbog tebe, da želiš zaprositi njegovu kćer.«

»Naravno, a ti se onda možeš udati za brata ubojicu mačaka i svi ćemo

biti jedna sretna obitelj. Ali ozbiljno, što se dogodilo?«

»Pustio me da čekam jedan sat, pa sam tajnici rekla da ću ga jednostavno

posjetiti kod kuće. Tada se istoga časa pojavio i otpratio me u svoj ured koji

je, tek da znaš, veći od ovog dućana i ima bar prepun pića.«

»Naravno«, rekao je Patrick.

»I tako sam mu pripravila par martinija. Nakon malo neugodnog

razgovora, pristao mi je napisati pismo.«

»Opa. Dakle, uspjela si. To je izvrsno«, rekao je Patrick.

Kimnula sam glavom i pokazala prema kutijama na pultu. »Što si

nabavio?«

»Umro je Yves Beaufort. Imao je veliku zbirku Victora Hugoa koju je

Charlie oduvijek želio. Moram se vratiti po ostatak, ali se jako bojim toga.

Kad sam jutros stigao onamo, udovica me dočekala u crnom negližeu. Rekla

je da joj je to korotna odjeća. Obećala mi je dati popust ako joj popravim

sudoper.«

»Joj. Zar gospođi Beaufort nije gotovo osamdeset?«

Soba puna snova 115

»Osamdeset dvije i ne izgleda ni dan starije od devedeset pet. A i što ja

znam o vodoinstalaterskom poslu? Što sve moram činiti za Victora Hugoa,

ha?«

Vrata su se otvorila i Frankie je nehajno stupio u dućan. Podbočio se

rukama i ogledao uokolo.

»Frankie! Napokon si došao kupiti knjigu.«

»Hej, Jenkijevko.« Ugurao je štapić ružičaste gume za žvakanje u usta,

omirisavši omot prije nego će ga zgužvati i gurnuti u džep. »Nisam došao

zbog knjiga, samo tebe tražim.« Kimnuo je glavom Patricku. »Hej,

Marlowe, kako ti je stari?«

»Izvrsno, hvala«, rekao je Patrick.

»Dakle, Jo, čuo sam da si jučer bila u buhari. Je li sve u redu?« upitao je

Frankie.

»Darleen ti je rekla?«

»Nisam kazao tko mi je rekao. Je li sve u redu?«

»Da, sve je u redu, Frankie.«

»Jesu li ti se raspitivali o mami?«

»Ne, zašto bi se raspitivali o majci?« rekla sam.

»Propitkivali su o frajeru koji je umro na novogodišnju noć«, rekao je

Patrick. Pogledala sam ga i namrštila se. Nije imao potrebe dragovoljno

davati bilo kakve informacije.

Frankie je pogledavao mene, pa Patricka, žvačući žvakaću. »Frajer iz

Memphisa. Točno. Murjaci su i ovamo dolazili?« upitao je Patricka.

Patrick nije ništa odgovorio. Frankie je pogledao mene.

»Forrest Hearne je onoga dana kad je umro kupio dvije knjige u dućanu.

Pitali su me je li mi se za boravka u dućanu učinio bolesnim, a ja sam im

rekla da je izgledao zdravo. To je sve.«

Frankie se naslonio na pult i okrenuo jednu knjigu prema sebi. »Victor

Hugeo.«

»Izgovara se Hugo«, rekao je Patrick. Morala sam potisnuti smijeh.

Pogrešno izgovaranje riječi bila je jedna od Patrickovih omiljenih igara.

Ruta Sepetys 116

»Oh, je li? Nekoć sam poznavao tipa koji se zvao Hugo. Još mi uvijek

duguje desetaču.« Frankie je otvorio knjigu i počeo prelistavati stranice.

»Molim te, hrbat. Knjiga je jako stara«, rekao je Patrick, pažljivo mu

uzimajući knjigu. »Mogu li ti pomoći da pronađeš nešto drugo?«

»Ne, ne«, rekao je Frankie, uspravivši se i pucnuvši prstima. »Dakle, Jo,

imaš li išta što bi Willie trebala znati?«

Pogledao me na onaj osebujan Frankiejev način. Bilo je nemoguće znati

što on zna, ali morala sam pretpostaviti da je sve što bi doznao govorio

Willie, a Willie mu je za to obilato plaćala. Opet me obuzeo osjećaj krivnje.

Trebala sam Willie reći za sat. Nikad nešto takvoga nisam skrivala od nje.

Ali Frankie nije mogao znati da je sat kod mene. Jedino u što sam mogla biti

sigurna jest da je Frankie znao više od mene.

»Ne, nemam ništa za Willie. Javit ću ti ako išta doznam«, rekla sam mu.

»Da?« Nasmiješio se i napuhao balon od žvakaće. »A hoćeš li mi reći

koliko se dugo viđaš s Jessejem Thierryjem?«

Patrick se brzo okrenuo prema meni. »Viđaš se s Jessejem Thierryjem?

»Ne viđam se s Jessejem Thierryjem«, rekla sam.

Frankie se nacerio. »Ne? Po ulici se priča da si mu sinoć sjedila u krilu i

da ti je nešto šaptao na uho.«

Mrzila sam ovaj grad. Tko me to špijunirao? Zurila sam u Frankieja. Je li

rekao Willie?

»Gdje se to dogodilo?« rekao je Patrick.

»Ja ne ogovaram, Marlowe – ja informiram.« Frankie je ispružio ruku da

mu plati.

»Prestanite! Nećete trgovati informacijama o meni. Bilo je to u

slastičarnici kod Deweya i sve je bilo samo šala. Jesse mi je prijatelj.«

Frankie je podigao ruke, predajući se. »Ja s time nemam problema. Jesse

je dobar momak. Djevojke ga ludo vole. Vidimo se, jenkijevska curo.«

Frankie je izišao kroz vrata. Pošla sam za njim na ulicu. Nisam mogla

otrpjeti. Morala sam znati.

»Kaži mi, Frankie, jesi li išta čuo o majci?«

»Viđali su je tu i tamo. Znaš, Jo, trebala bi se držati bliže Willie.«

Soba puna snova 117

»Ja se držim blizu Willie.«

»Ti si njoj oduvijek bila potpora, a i ona bi trebala biti tvoja.« Frankie je

opet napuhnuo balon od žvakaće koji se raspuknuo, pa mi salutirao svojom

dugom rukom i odšetao niz Royal.

Znala sam da je Willie najveći Frankiejev dobročinitelj. Zato je bilo

potpuno razumljivo što se držao nje i donosio joj informacije. Ali što je

mislio pod time da bih se i ja trebala držati bliže Willie? Patrick mi je kroz

izlog domahnuo da se vratim u dućan.

»Znaš, sada to ima smisla«, rekao je Patrick. »Jesse često svraća do

dućana, ali ništa ne kupuje. Samo prlja knjige. Nije li on iz nekakve zabiti u

Arkansasu?«

»U Alabami, i ne prlja knjige. Pretjeruješ.«

»Pa, valjda se čini finim momkom. Uvijek je nasmiješen. Jesi li to ikad

primijetila?« rekao je Patrick.

»Ne, nikad to nisam primijetila.«

»Sviđa li ti se ?«

»On mi je samo prijatelj«, rekla sam.

Patrick je kimnuo glavom. »Ima dobre zube.« Misli su mu krenule

drugim smjerom. »Hej, jučer sam naletio na gospođicu Paulsen.«

Gospođica Paulsen je bila profesorica na Layoli i Charliejeva prijateljica.

Nikad je nisam upoznala, ali Charlie mi je jednom povjerio kako misli da

ona pokušava njihovo prijateljstvo pretvoriti u ozbiljnu vezu. Jedne je

godine zaposlila Patricka kao asistenta na svojem kabinetu engleskog jezika.

»Gospođica Paulsen je pohađala Smith«, rekao je Patrick. »Zbilja?«

»Da, potpuno sam na to zaboravio. Kako bilo, rekao sam joj za tebe i ona

je kazala kako će biti sretna da ti ponudi odgovore na pitanja koja bi joj

možda željela postaviti. U drugom dijelu tjedna će navratiti u dućan po

knjigu koju sam za nju naručio. Tada možeš s njome razgovarati«, rekao je

Patrick.

»Oh, Patrick, hvala ti!« Nespretno sam ga pokušala zagrliti jer mi se to

učinilo primjerenim. Ukočio se od iznenađenja, a zatim me obgrlio rukama

i spustio mi bradu na rame.

Ruta Sepetys 118

DVADESET ČETIRI

oliko sam puta pročitala materijale da sam ih već naučila napamet.

Cilj je Odbora za upis učiniti uvjete za prijem fleksibilnima i tako sposobnim djevojkama omogućiti da na Smith dođu iz različitih škola i iz svih dijelova zemlje.

Zagledala sam se u riječ sposobnima. Sposobnima za ispunjavanje

oštrih uvjeta upisa? Sposobnima da budu primljene? Vjerojatno

sposobnima da to sebi mogu priuštiti, što ja nisam mogla.

Odbor za upis pokušava s cjelokupnog popisa kandidatkinja izabrati one studentice čije karakterne osobine, zdravlje i stipendija dokazuju njihovu sposobnost za studiranje na koledžu.

Karakter. Znala sam da jesam karakterna osoba, ali oni su to od mene

zahtijevali.

Zdravlje. Osim povremenih nezgoda s crvenim grahom i rižom na

nogostupu pred Gedrickovim dućanom, bila sam zdrava.

Stipendija. Jedna četvorka iz predmeta gospodina Proffitta će me

progoniti. Još uvijek sam mogla osjetiti njegov ljepljivi, naftalinski dah kako

mi se nadnosi nad klupu. Je li jeo poluraspadnute džempere sa svoga

potkrovlja? »Morate se unijeti u to, gospođice Moraine«, znao bi reći svojim

šaputavim glasom. »Morate potražiti dušu jednadžbe.« Dušu jednadžbe?

Nisam bila uvjerena da matematika ima ikakve bliske veze s dušom. Ali

trebala sam se pretvarati i pridružiti se gospodinu Proffittu na obroku od

džempera. Ta će četvorka okrnjiti moju prijavu.

Prijem na studij se zasniva na kandidatkinjinoj ukupnoj biografiji, na uspjehu u školi, na preporukama, testovima Odbora za prijem i drugim informacijama koje koledž prikupi o općim sposobnostima, osobnosti i zdravlju. Ako kandidatkinja želi da Odbor raspravlja na

T

Soba puna snova 119

svojem travanjskom sastanku, sve preporuke i svjedodžbe moraju Odboru prispjeti prije 1. ožujka.

Prije ožujka, a već je bila veljača. Bližio se 21. veljače i Mardi Gras8. Već

su se održavale zabave i balovi. Willie će svakoga dana kuću držati dulje

otvorenom, da unovči »vrijeme raskalašenosti«, kako je to ona zvala.

Angažirala je dodatne sezonske cure i u obližnjem motelu rezervirala dvije

sobe. Djevojke će raditi u smjenama, tako da će u stanci imati vremena da

se okupaju i odspavaju nekoliko sati. Ja ću i dalje čistiti ujutro, ali trebat će

mi više vremena, a tijekom Mardi Grasa je uvijek bilo i drugih zadaća.

Stojeći iza pulta knjižare, zurila sam kroz izlog i promatrala prolaznike. I

John Lockwell će biti zaposlen tijekom Mardi Grasa. Kad sam posjetila

njegov ured, vidjela sam njegovu fotografiju s Rexom, jednim od najstarijih

organizatora karnevala. Ako ne dobijem preporuku prije nego svetkovine

Mardi Grasa započnu, neću je uopće dobiti.

Smještaj

Koledž Smith ima politiku smještaja skupina studentica pojedine nastavne godine u vlastitim kućama. Svaka kuća posjeduje dnevnu sobu, blagovaonicu, kuhinju i nadzire je Voditelj kuće.

»Voditelj kuće.« Zvučalo je poput Willie. Pogledala sam Charlotteinu

povratnu adresu. Ona je živjela u kući Tenney.

Troškovi:

– školarina – 850 dolara

– smještaj – 750 dolara

– knjige – 25-50 dolara

– pretplate i takse – 24 dolara

– rekreacija i ostali troškovi –100 dolara

8 Mardi Gras - vrijeme poklada koje počinje nakon svetkovine Poklonstva kraljeva i kulminira

na pokladni utorak.

Ruta Sepetys 120

Dovoljno. Gurnula sam bunt papira pod pult. Od pogleda na troškove

sam osjetila mučninu u želucu. Gotovo dvije tisuće dolara. Moja životna

ušteđevina u kutiji za cigare nije prelazila tri stotine dolara. Naravno,

uvijek sam imala sedam centa za tramvaj i petaka za sok, ali dvije tisuće

dolara za jednu godinu? Willie je rekla da će mi ona platiti za Newcomb ili

Loyolu, ali oni su koštali jednu trećinu troškova Smitha. Prijavit ću se za

novčanu pomoć i stipendiju. To će mi biti jedina nada. Nekako sam onaj

sitniš iz kutije za cigare morala pretvoriti u krupne novčanice.

Zurila sam kroz izlog. Neka žena u elegantnoj haljini je prešla ulicu i

zaputila se prema dućanu. Procijenila sam da može biti u srednjim

pedesetim. Ljudi su joj se nekako prirodno uklanjali s puta i napokon je

stigla do vrata. Beletristika. Spustila sam palac na pult, signalizirajući

Patricku kojega nije bilo ovdje. Navika.

»Dobar dan«, rekla sam kad je ušla na vrata.

Žena se zaputila ravno meni ususret. Spustila je svoju džepnu knjigu na

pult i nasmiješila se. Bio je to pristojan osmijeh, ali suzdržan, kao da su joj

zubi žudjeli da se ukažu, ali im to ona nije dopuštala. Oklijevanjem je

pokazala kako me procjenjuje. Glavu je blago nagnula ustranu,

promatrajući me. Kosa na sljepoočnicama joj je bila čvrsto povučena prema

punđi. Koža je bila rastegnuta poput karamele boje mesa.

»Gospođica Moraine?«

Kimnula sam glavom.

»Ja sam Barbara Paulsen, voditeljica Katedre za engleski jezik na Loyoli.

Patrick Marlowe mi je godinu dana bio asistent.«

»Oh, da. Zadovoljstvo mi je upoznati vas. Patrick kaže da ste pohađali

Smith.«

»Baš tako.« Opet je nagnula glavu, ovaj put na suprotnu stranu. Potpuna

procjena. »A meni kaže da se vi prijavljujete. Prilično kasnite, znate. Većina

se djevojaka prijavljuje prije završne godine srednje škole.«

»Da, ali uspjet ću do isteka roka u ožujku.«

»Patrick mi je rekao da imate veoma dobre ocjene. A vaše dodatne

aktivnosti?«

Zurila sam u nju.

Soba puna snova 121

»Valjda imate neke dodatne aktivnosti koje možete navesti u prijavi?

Nagrade za postignuća?«

Odmahnula sam glavom i nastavila drhtati dok me ona obasipala

učeničkim vijećima, jezičnim klubom, društvenim odborom i svim ostalim

aktivnostima kojima bi se svaka djevojka koja se prijavljuje u školu na

Istoku morala baviti.

»Moje su izvanškolske aktivnosti bile ograničene. Tijekom školovanja

sam morala raditi nekoliko poslova«, pojasnila sam. Ograničene? Prije bi se

moglo reći nepostojeće.

»Shvaćam. Koje ste druge poslove obavljali, osim rada ovdje, u knjižari?«

Raspitivala se mogu li ja to sebi priuštiti, što nije bilo moguće. Zurila sam

u kosu koja joj je bila zategnuta na sljepoočnicama i pokušala oblikovati

siguran odgovor. »Radim kao čistačica u jednoj kući ovdje – u Četvrti.«

Gospođica Paulsen nije reagirala zaprepaštenjem ili zgražanjem, kao što

sam očekivala. Činilo se da cijeni moju iskrenost, poigravajući se usput

vrpcom svoje džepne knjige. »Patrick mi je pojasnio da vam je otac odsutan.

A što je s vašom majkom, draga?«

»Moja majka... i ona je čistila domove«, rekla sam. »Ovoga časa je u

potrazi za poslom izvan države.«

Tišina među nama postajala je sve teža, sve dok ona nije progovorila.

»Charlie Marlowe i ja smo stari prijatelji. Patrick je bio jedan od najboljih

studenata koje sam ikad imala. Nije pisac poput svoga oca, ali poznaje

književnost i mislim da bi bio izvrstan urednik. Uvijek sam ga poticala da

pođe tim putem, ali...« Zastala je i rukom otjerala tu temu. »Želim reći da

Patricka krajnje cijenim, a čini se da on krajnje cijeni vas.« Na kraju njezine

rečenice visjela je zbunjenost.

»Patrick i ja smo dugo vremena najbolji prijatelji«, pojasnila sam.

»Jeste li u vezi?« Riječi su izletjele brzo, prebrzo, i ona je to znala. A iza

njezina pitanja se skrivalo još nešto. Nije to bila ljubomora. Možda neka

vrsta znatiželje? »Naravno, to nije moj posao«, pridodala je.

»Ah, ne smeta mi vaše pitanje. Mi smo samo prijatelji«, uvjerila sam je.

»Oduvijek sam se pitala zašto je ostao u New Orleansu. Je li s njegovim

ocem sve u redu?«

Ruta Sepetys 122

»Savršeno.« Nasmiješila sam se.

»Dobro. Voljela bih da Charlie i ove godine posjeti moj tečaj pisanja.«

Zamislila sam Charlieja kako u donjem rublju stoji na čelu predavaonice,

stišćući uz grudi srcoliku kutiju.

»Pa, za prijavu će vam trebati neke jake preporuke. Na nesreću, ja vam je

neću moći napisati. Već sam napisala jednu za djevojku sa Svetog Srca,

shvaćate, a ta će preporuka biti razvodnjena ako napišem drugu. Ali

podržavam vašu prijavu, gospođice Moraine. Takve aktivnosti, neovisno o

tome koliko uzaludne bile, jačaju karakter.«

Uzaludne. Govorila mi je da sve to beskorisno. Meni je pripisivala da sam

ja beskorisna.

»Vjerujem da imate knjigu za mene?« požurila me. »Platila sam unaprijed

kad sam je naručila.«

Vidjela sam tu knjigu – Le Deuxiéme Sexe od francuske autorice, Simone

de Beauvoir. Patrick ju je naručio iz tiskare u Parizu.

Rekao je da je u pitanju analiza žena. Izvadila sam ključeve iz džepa i

pošla do vitrine za knjige. Otvorila sam staklena vrata i uzela knjigu s

police. Iza sebe sam osjetila toplu sjenu. Gospođica Paulsen je stajala tek par

centimetara iza mojih leđa. »Put kroz Indiju. Koje je to izdanje? Voljela bih

i to vidjeti.« Ispružila je ruku.

Soba puna snova 123

DVADESET PET

ila sam lažljivica.

Žao mi je, gospođice Paulsen. Put kroz Indiju je trenutačno na

restauraciji. Ne, Patrick, ne znam s kime je majka bila u blizini hotela

Roosevelt. Da, Jesse, večeras ću se naći s Patrickom. Ne, Willie, nisam znala

da je majka otišla u Kaliforniju. Ne, detektive Langley, nisam pronašla sat

Forresta Hearnea pod majčinim krevetom, pod krevetom u bordelu, s

rupom od metka na uzglavlju.

Samo sam nastavljala s time. Svaka laž koju sam izgovorila vukla je iduću,

kako bi osnažila onu prethodnu. Bilo je to beskorisno, kao kad sam učila

kukičati i načinila dugi niz petlji. Biti beskoristan jača karakter, rekla je

gospođica Paulsen. Možda je sada bila kod kuće i pila razvodnjeni Earl Gray

načinjen od sinoćnje vrećice čaja, masirajući svoje slijepljeno vlasište.

Sjela sam na svoj krevet, zureći u Put kroz Indiju u krilu. Kako je

nepromišljeno od mene bilo držati knjigu dolje u dućanu. Ali komadići se

još nisu uklapali u cjelinu. Ako Forrest Hearne nije svratio kod Willie, kako

je njegov sat završio u majčinoj sobi? Ako je majka znala za sat, zasigurno

ga ne bi ostavila. Ne, on bi bio pravi dodatak Cincinnatijevoj mrtvačkoj

odori. A Frankie i majka su u novogodišnjoj noći bili u hotelu Roosevelt.

Uvukla sam se pod krevet i uklonila klimavu podnu dasku. Zavukla sam

ruku u rupu, izvukla kutiju za cigare i na njezino mjesto stavila knjigu. Za

kutiju sam načinila prostora u dnu jedne od ladica u svojem stolu. Dvije su

mi se stvari vrtjele glavom: prvo – gospodin Hearne nije mislio da sam

beskorisna; i drugo – netko tko se poznaje s Forrestom Hearneom boravio

je kod Willie.

B

Ruta Sepetys 124

Pripreme za Mardi Gras su napredovale. Ljudi su se veselili predstojećem

slavlju. Četrnaest sam dana nosila u džepu posjetnicu Johna Lockwella,

zavjetovavši se da ću ga nazvati i pitati za pismo. Četrnaest sam noći ležala

u krevetu, sigurna da mogu čuti izdajnički sat kako mi kuca pod podnim

daskama.

Mardi Gras se bližio i Williena kuća je bila sve prljavija. Dolazila sam u

pet ujutro i viđala automobile parkirane duboko unutar bočnog prilaza.

Willie je rijetko dopuštala parkiranje na prilazu. Govorila je kako je to

izgovor policajcima da pregledaju kuću. Srećom, policija je postala više

zaokupljena Mardi Grasom.

Djevojke su radile do kasno u noć i ujutro dugo spavale. Evangeline se

smjestila u svojoj novoj sobi koja više nije mirisala na majku. Willie je bila

iscrpljena, ali ja se nisam usuđivala odstupati od našeg uobičajenog

rasporeda. Došla sam s poslužavnikom s kavom do njezinih vrata i nogom

tiho lupila u njihovo dno.

»Bolje da je to moja kava i da je još vrela.«

Gurnula sam vrata i zatekla Willie kako sjedi u krevetu, okružena

debelim vrećicama s novcem.

»Zatvori ta vrata. Ne treba mi da djevojke vide ove zelembaće. Tražit će

dodatnu plaću – kao da ne znam da sve sa strane trpaju višak u džepove.

Zar mi je na čelu tetovirano ‘Glupača’?« Spustila je ruke u krilo. »Dakle, što

to imaš.«

»Uobičajene ostatke od Mardi Grasa.« Ispraznila sam svoje džepove na

njezin krevet rasparenu dugmad za manšete, svilene kravate, upaljače,

pozivnice na zabave, hotelske ključeve i podeblji svitak novčanica.

Willie je posegnula za svitkom i prebrojala njegov sadržaj. »Ovo je

senatorovo. Stavi to u običnu kuvertu, zalijepi i daj Cokieju. Neka to

isporuči u hotel Pontchartrain. Ondje je odsjeo. Sretni smo što je bio sa

Sweety, a ne s Evangeline. Što još?«

»Evangelinine su jastučnice rasparane.«

»Da, sinoć je imala ‘grebatora’«, rekla je Willie.

»Kad smo već kod Evangeline«, oprezno sam započela, »primijetila sam

da u kutiji ima nešto novog nakita.«

»Nije ukraden. Dočepala se krupne zvjerke.«

Soba puna snova 125

»Nekoga novoga?«

»Ne, dolazi ovamo povremeno.« Willie je spustila debeli snop novčanica

na uzglavlje i nastavila razvrstavati novac. »Tri tisuće. Donesi mi toplu krpu

za pranje. Ovaj novac je prljav.«

»Evangelinin novi posjetitelj je draguljar?« doviknula sam joj iz

kupaonice.

»Ne, on je građevinar iz Gornjega grada. Gradi hotele i trgovačke centre.

Ne sviđa mi se. Ima izopačenu potrebu za dominacijom. Ali razbacuje se

novcem kao rižom.«

Stala sam uz Willien krevet i počela joj čistiti ruke toplom krpom.

Naslonila se na jastuke i uzdahnula.

»Willie, ruke su ti otečene. Što se dogodilo?«

»Raskvasile su se. Previše soli.« Izvukla je ruke iz moga stiska i brzo

prikupila novčanice, slažući ih i povezujući gumenom vrpcom po

nominalnoj vrijednosti. »Sinoć sam prešla tri tisuće. Ako se nastavi ovako,

ovo će biti dosad najbolja sezona. Sef je otvoren. Stavi ovo unutra i donesi

mi zelenu kutiju s najniže police.

Tri tisuće dolara. Willie je u jednoj noći zaradila moju godišnju školarinu

u Smithu. Pospremila sam svežnje novčanica uz ostale u sefu i s najniže

police podigla zelenu kutiju koju je tražila. Na njezinu vrhu je zlatnim

slovima bilo otisnuto Adler’s. Znala sam za Adler’s. Bila je to otmjena

draguljarnica na Kanalu.

Sve je ondje bilo lijepo i skupo. Nikad nisam nogom stupila u Adlers, ali

ponekad sam pogledavala u njihov izlog. Dodala sam kutiju Willie.

»Hoću li reći Sadie za Evangelinine jastučnice?« upitala sam, uzimajući

dvije čaše s Williena stola.

»Prestani glumatati. Ovoga časa ti nisu na umu Evangelinine jastučnice.«

Duboko sam udahnula. Vratila sam čaše na stol, da ne primijeti kako mi

ruke drhte.

»Možda misliš da meni nešto može promaknuti, Jo, ali ne može. Dugo se

ja ovime bavim i um mi je prepun zamki.«

Kimnula sam glavom.

Ruta Sepetys 126

»Prestani se skrivati uz taj stol. Dolazi ovamo«, graknula je. Prišla sam

njezinom uzglavlju.

»Evo.« Gurnula je zelenu kutiju k meni. »Otvori je.«

Poklopac je zaškripio i otvorio se. Na jastučiću od bijelog satena nalazio

se umotan prekrasan zlatni sat. U blagom luku je na brojčaniku bilo

ispisano Lady Elgin. Bio je to ženski kompanjon satu Forresta Hearnea.

Znala je. Bio je to njezin način da mi kaže kako zna. Zadržala sam dah.

Nisam je mogla pogledati.

»Pa?« rekla je zapovjednim tonom.

»Prekrasan je, Willie. Želiš li da ti ga odmah stavim? Znam da mrziš male

kopče.«

»Meni? O čemu to govoriš? Zar mi nemaš ništa za reći, glupačo?«

Svemu je došao kraj. »Willie, žao mi je...«

»Začepi. Ne trebam to slušati. Uzmi sat i reci hvala. Misliš da će se tvoja

niškoristi majka sjetiti? Neće. Ali nemoj svake godine očekivati nešto.

Osamnaest je velika godišnjica. I nemoj to pokazivati curama. Samo će

početi cviljeti o odlasku do Adlersa, a ja ih večeras trebam usredotočene.

Valentinovo je uvijek udarni dan. Nemoj zaboravili skinuti ukrase s

potkrovlja. Zašto samo stojiš ondje? Možda moraš čuti da to i glasno

izgovorim? Sretan rođendan. Eto. A sad se gubi odavde.«

Moj rođendan. Nisam zaboravila, samo sam mislila da ostali hoće.

Leđima sam počela uzmicati prema vratima. »Hvala ti, Willie. Prekrasan

je.«

»Dakle, odnesi ove čaše. To što ti je osamnaest ne znači da sada možeš

početi zapuštati posao. I upamti još nešto, Jo.«

»Što?«

Willie me probijala pogledom. »Sada si dovoljno stara da možeš ići u

zatvor.«

Soba puna snova 127

DVADESET ŠEST

o vremena kad sam završila s čišćenjem i izvukla ukrase za

Valentinovo s potkrovlja, djevojke su već u kuhinji pile kavu.

»Sretan rođendan, srce!« rekla je Dora. »Sweety nas je sinoć podsjetila.«

»Misliš, sretan smrtni dan«, rekla je Evangeline. »Gospođa po kojoj je

nazvana umrla je na Valentinovo.«

»Možeš li to zamisliti, umrijeti na Valentinovo?« rekla je Dora. Smotala je

svoju crvenu kosu na tjemenu i učvrstila je olovkom. »U tome ima nečega

tako tužnog. Ali sve vi znate da ću ja odapeti na Dan sv. Patricka i odjahati

u zelenim satenom obloženom lijesu.«

»Je li ti Willie išta poklonila za rođendan?« upitala je Evangeline, trljajući

ruke o bokove.

»Vangie, Willie ne daje rođendanske darove – znaš to«, rekla je Dora.

»Samo si zapela oko darova jer misliš da će ti tvoja velika faca donijeti nešto

za Valentinovo.«

»Velika faca? Zar imaš novog momka, Evangeline?« upitala sam.

»Gledaj svoja posla«, prasnula je. Izvukla je olovku iz Dorine kose i

izjurila iz prostorije.

John Lockwell je imao Evangeline. Ja nisam imala pismo.

Brzo sam bacila pogled preko ramena, da se uvjerim jesam li sama. Nazvala

sam Raymond 4119. Začulo se klik, a nakon toga se dvaput oglasilo zvono.

»Dobro jutro, tvrtka Lockwell.«

D

Ruta Sepetys 128

»Dobro jutro. Gospodina Lockwella, molim.« Je li mi glas drhtao?

Nakašljala sam se u dlan. Zamislila sam tajnicu kako brusi nokte i koluta

očima.

»Ostanite na vezi, molim vas.«

»Ured gospodina Lockwella.«

Udahnula sam, trudeći se da zvučim ugodno, smireno. »Halo, Dottie.

Kako ste? Ovdje Josephine Moraine. Trebam gospodina Lockwella.«

Tišina. »Očekuje li gospodin Lockwell vaš poziv?«

Apsolutno ne. »Da, očekuje, hvala.«

Još tišine. Sal je prošao pored mene, noseći veliku tortu. Pokazala sam na

telefon i nijemo mu usnama rekla: »Za Willie.« Sal je kimnuo glavom.

Glas u slušalici postao je dubok. »Da pogodim – želite da vam budem

pratitelj za Valentinovo.«

Spustila sam pogled na slušalicu. »Ne, gospodine Lockwell, ovdje

Josephine Moraine, Charlotteina prijateljica.«

On se nasmijao, a zatim iz pluća iskašljao nešto sluzi od kasnonoćne

cigare. »Znam točno tko je. Sretna si što si me uhvatila. Obično nisam u

uredu ovako rano, posebno oko Mardi Grasa. Morao sam doći potpisati ček.

Sklopio sam veliki posao. Zašto ne svratiš i pripraviš mi jedan od tvojih

martinija, da proslavimo? Kvragu, još sam pijan od sinoć.«

»Zovem vas radi pisma preporuke. Uskoro moram poslati prijavu.« Izišlo

mi je to iz usta točno onako kako sam vježbala u svojem stanu.

»Jesi li već nabavila neke nove cipele?«

»Oprostite?«

»Imaš lijepe gležnjeve, ali te ofucane prnje čine ti noge zdepastima.

Trebaš potpetice. Visoke potpetice.«

Dlan mi se stegnuo oko slušalice. »Ono što ja trebam je pismo.«

»Pa, dođi ovamo u finom paru potpetica i dat ću ti pismo«, rekao je. Čula

sam škripanje, a zatim tupi udarac. Vidjela sam ga kako se zavaljuje u svoju

kožnu fotelju, dižući noge na komodu, pred sve one uokvirene fotografije.

»Dajte mi pismo i pripravit ću vam martini«, uzvratila sam mu.

Soba puna snova 129

»Ne može.« Zakikotao se. Možda je zbilja bio pijan. Ako je tako, morala

sam to iskoristiti.

»Budi ovdje u šest i trideset«, rekao je.

»U tri i trideset.«

»U šest«, rekao je on. »Zbogom, Josephine.«

Njemu je ovo bila samo mala igra. Zapravo, sve je to bilo šašavo.

Zašto sam onda osjećala takvu mučninu u želucu?

Ruta Sepetys 130

DVADESET SEDAM

z moju sumornu vanjštinu, činio se novijim od novog para cipela.

Zlato je bilo tako sjajno da je na meni izgledalo smiješno. Dala je da se

na pozadinu sata ugravira: Jo ima 18 – Willie.

Čak i uza zbrku što se zbivala oko Mardi Grasa, sjetila se moga

rođendana. A ja sam od nje nešto skrivala, kršeći ono što je Willie bilo

najvažnije – povjerenje. Laknulo mi je kad sam vidjela Cokiejev taksi kako

se parkira uz nogostup pred knjižarom. Ušao je kroz vrata s kartonskom

kutijom u rukama te počeo pjevati i plesati.

»Radije ću piti blatnu vodu, nego ti dopustiti da me zafrkavaš. Josie,

rođendan ti je, zato me nemoj zafrkavati, curo.«

Cokiejeva rođendanska serenada je bila tradicija. Ipak, natjerao me da

porumenim.

»Mislim da se Smileyu Lewisu ne bi svidjelo što si njegovu pjesmu

pretvorio u rođendansku čestitku.«

»O čemu to pričaš? Smiley bi bio počašćen. Jednoga će dana snimiti tu

pjesmu. Reći ću mu da je večeras pjeva samo za tebe. Sretan rođendan,

Josie.« Cokie se nasmiješio od uha do uha.

»Prije nego zaboravim«, gurnula sam omotnicu preko pulta, Willie želi

da ovo ostaviš u Pontchrtrainu.«

»No, dobro. Sad kad je posao obavljen, popričajmo malo o obavezama oko

tvoga rođendana. Vidim da si dobila Willien dar. Ali kome treba velika

gomila zlata kad možeš imati ovo?« Cokie je spustio kutiju na pult preda

mnom.

Cokiejeve rođendanske darove sam voljela gotovo jednako kao i Cokieja.

Nikad ništa luksuzno, ali uvijek smisleno. I uvijek je tvrdio da je u pitanju

štene.

»A sada, pazi kako otvaraš, da ne bi iskočilo«, upozorio me Cokie.

U

Soba puna snova 131

»Pa ipak, već si ga nahranio, je li tako?« upitala sam.

»Nego što. Nahranio sam ga rano jutros.«

Uklonila sam mašnu i zavirila u kutiju. Aluminijska termosica s crvenim

plastičnim poklopcem. I karta.

Cokie je poskakivao od uzbuđenja. »Najnovije iz Searsa. Na reklami piše

da ti piće može očuvati toplim gotovo cijeli dan. Piše da unutra možeš uliti

čak i juhu. Ali ti ćeš unutra morati spremiti kavu.«

»Zar hoću?«

»Naravno. Kako ćeš izdržati trideset sati bez kave?«

»Trideset sati?«

Cokie je spustio kutiju na pod i izvadio kartu. »Sve sam razradio. Čak sam

razgovarao i s Cornbreadom i on mi je potvrdio rutu.« Raširio je kartu pred

nama na pultu. »Evo, mi smo ovdje.« Pokazao je na karti na New Orleans.

»A sada me prati.« Njegov je tamnoputi prst pratio crtu koju je iscrtao

crvenom tintom. »Najprije ćeš ići kroz Mississippi, zatim kroz Alabamu, a

nakon toga kroz Georgiju.«

Meni su se oči iskolačile. Crvena je crta naglo završavala u Connecticutu.

»Cokie, ti si ovo iscrtao?«

»Ja i Cornbread. On te rute poznaje iz vožnji kamionom. A ideju mi je

dala Willie. Ponekad, dok vozim, ona govori. Čak se ni ne obraća meni,

samo govori, kao da glasno razmišlja. Pa, bila je skroz bijesna jer si joj rekla

da želiš ići na neki otmjeni koledž na Istoku. Kaže da si previše slana za te

škole, a ja sam rekao: 'Zašto ne? Možda tim školama i treba malo začina. Bit

će sretni ako dobiju djevojku poput Josie.’ Oh, ona se razbjesnila i rekla da

je odlazak u te škole stvar politike, a da ti nemaš političkog zaleđa da bi se

na njih upisala. Ali znaš što? Ja mislim da ti to možeš učiniti. Jedina mi je

briga kako ćeš doći onamo gore. Zato sam razgovarao s Cornbreadom.

Rekao je da bih te mogao pokušati onamo odvesti taksijem, ili bi ti on

mogao pronaći način kako kamionom doputovati na Istok. I onda smo

iscrtali rutu. Ali nisam bio siguran koju ćeš školu izabrati – jer će te sve one

željeti – pa smo rutu završili u Connecticutu. Preko tisuću petsto milja. To

je prilično dug put.« Potapšao je poklopac termosice. »Zato će ti trebati

kava.«

Ruta Sepetys 132

Široko se nasmiješio. Bio je toliko siguran, njegovo je uvjerenje bilo

potpuno.

»Josie, curo.« Smiješak mu je oslabio. »Zašto plačeš?«

Odmahnula sam glavom, nesposobna progovoriti. Posegnula sam za

termosicom i pritisnula je uz grudi. Suze su mi se kotrljale niz lice.

»Ah, ne bi trebala plakati na svoj rođendan.« Pokazao je na kartu. »Gdje

je to?« blago je upitao.

»To je koledž Smith u Northamptonu. Blizu Bostona.«

»No, dakle.« Izvukao je iz džepa crveno pero i produljio crtu iz

Connecticuta u Massachusetts. »Boston. Evo.« Pogledao me. »Čega se bojiš,

Jo? Nisi sigurna u sebe?«

Progutala sam svoje suze kako bih mogla progovoriti. »Sigurna sam da

želim ići, ali nisam sigurna je li to moguće. Zašto bi me oni primili? A ako

me i prime, kako ću to platiti? Ne želim hraniti svoje nade, samo da se na

koncu razočaram. Uvijek me nešto razočara.«

»Čuj, nemoj dozvoliti da te strah zadrži u New Orleansu. Ponekad

krenemo na put uvjereni da idemo na jedno mjesto, a završimo na

drugome. Ali to je u redu. Važno je krenuti. Znam da ti to možeš. Hajde,

Josie, daj priliku tim starim krilima, curo.«

»Willie ne želi da to učinim.«

»I što onda, ostat ćeš ovdje samo da bi čistila njezinu kuću i trčala uokolo

sa svim golim ludama iz Četvrti? Imaš ti veću priču za ispričati.«

Podigla sam termosicu. »I vrelu kavu za put.«

Cokie je počeo poskakivati i pjevati. »Radije ću piti blatnu vodu, nego ti

dopustiti da me zafrkavaš. Josie, putuješ u Boston, zato me nemoj

zafrkavati, curo.«

Zagrlila sam termosicu.

»U redu, bolje da pođem do Pontchartraina, ili će mi Willie oderati

kožu«, rekao je Cokie. »Imam još nešto.« Posegnuo je u stražnji džep i

izvukao tanki komadić novinskog papira, iskrzanog na rubovima.

»Cornbread se vratio iz Tennesseeja. Dao mi je ovo. Bogataševa obitelj nije

zadovoljna. Očito su mu ukradeni sat i novac, pa su sumnjičavi. Žele sami

obaviti autopsiju.« Spustio je komadić papira na pult.

Soba puna snova 133

SUMNJIVA SMRT DRŽAVLJANINA TENNESSEEJA

Tijelo Forresta L. Hearnea mlađeg, 42 godine, bit će radi autopsije u ponedjeljak ekshumirano u Memphisu. Hearne, bogati arhitekt i graditelj, umro je u ranim jutarnjim satima 1. siječnja u noćnom klubu Sans Souci u New Orleansu. Hearne i njegova dva prijatelja putovali su u New Orleans kako bi prisustvovali Sugar Bowl utakmici nogometa koja se igrala 2. siječnja. Hearne je, navodno, Memphis napustio s 3.000 dolara, ali uz njega nije pronađen nikakav novac kad je umro. Preminulom su također nedostajali njegov skup ručni sat i karte za Sugar Bowl. Hearneova se smrt tada pripisala posljedicama srčanog udara.

Dr. Riley Moore, mrtvozornik župe područja Orleansa, rekao je kako se Hearne onesvijestio u klubu i preminuo prije dolaska vozila hitne pomoći.

»Josie.« Cokie se primaknuo bliže pultu. »Jesi li dobro? Djevojko, blijeda

si kao boca kišnice.«

Ruta Sepetys 134

DVADESET OSAM

bilja moraš ići večeras?« rekao je Patrick. »Mislio sam da bi možda

mogla svratiti za svoj rođendan i pozdraviti Charlieja.«

»Da, moram ići. Dat će mi pismo.«

»Zašto ja ne bih pošao s tobom? Možda će izgledati ozbiljnije ako i ja

budem tamo.«

Svidjela mi se zamisao da i Patrick pođe. A onda sam pomislila na ono što

je gospodin Lockwell rekao. Visoke potpetice. Neće mu biti drago što je

Patrick ondje. A i bila sam dovoljno pametna da Patricku ne kažem za

njegov komentar.

»Nađimo se kasnije u Paddocku. Večeras svira Smiley Lewis. Možeš li

doći nakon što Charlie pođe na spavanje?« upitala sam.

»Paddock je tako mračan. Osim toga, ne mogu Charlieja predugo

ostavljati samoga. Opet je izvodio gluposti. Gospođica Paulsen je nazvala i

tražila da razgovara s njime. Rekla je da će svratiti. Nisi joj ništa rekla o

njemu, zar ne?«

»Naravno da nisam. Nikad to ne bih učinila.«

»Obećaj mi da nećeš nikome reći, Jo.«

»Obećavam! Volim Charlieja jednako kao i ti«, rekla sam mu.

»Neki su susjedi sumnjičavi. Rekao sam im da je potpuno obuzet

pisanjem i da ponekad čita naglas, razrađujući dijelove.«

»To je bilo mudro. Jednom se i jest bio trideset pet dana potpuno udubio

u pisanje«, rekla sam.

»Da, ali ne znam koliko dugo će na to padati. Gospođica Paulsen mi se

sviđa, ali ponekad je previše znatiželjna. A njezin je brat liječnik. Samo nam

još treba da vidi Charlieja i pozove one iz ludare.«

Z

Soba puna snova 135

»Ne govori to. Jesi li već pisao svojoj mami?« upitala sam.

»Rekao sam joj za pljačku i batinanje, ali ona ne zna koliko je stvari

nakon toga pošlo po zlu.« Patrick je prebirao neke papire na pultu. »Reci,

Jo, neprestano te zaboravljam pitati, imaš li popis inventara? Računovođe

ga trebaju zbog poreza.«

»Tvoj računovođa je član odbora koji organizira Mardi Gras. Ovoga časa

ne razmišlja previše o prijavama poreza.«

»Znam, ali želim to imati unaprijed. Umoran sam od toga što sve činim u

posljednji čas. I mrzim to pitati, ali mogu li te zamoliti da mi učiniš uslugu i

sutra navečer ostaneš par sati s Charliejem? Negdje u vrijeme večere mi

dolaze neke knjige i želim ih odmah isporučiti kupcima. Novac će nam

dobro doći.«

»Naravno, ostat ću s Charliejem.«

»Hvala, Jo. Kvragu, sad se osjećam loše. Onaj tvoj provincijski Romeo,

Jesse, za rođendan ti kupuje cvijeće, a ja čak ne mogu s tobom poći do

Paddocka.«

»Cvijeće?«

»Nisi vidjela?« Patrick je zakolutao očima. »Iziđi van i pogledaj u svoj

prozor.«

Izišla sam na ulicu i podigla pogled prema svojem stanu. U prozorskoj

kutiji za cvijeće od kovanog željeza nalazio se buket ružičastih ljiljana.

Kako li ih je Jesse stavio tamo gore?

Nikad nisam dobivala cvijeće i nisam imala vazu, pa sam ih u čaši stavila

na svoj stol. Miomiris je brzo ispunio skučeni prostor. Zureći u ljiljane,

osjetila sam mješavinu sreće i bojazni. S iznimkom Cokieja, pokloni

muškaraca nisu bili besplatni.

Odjenula sam istu haljinu koju sam imala na sebi i pri prvom posjetu

Lockwellovu uredu. Bila je to jedina fina haljina koju sam posjedovala. Oko

vrata sam omotala crveni šal, trudeći se da odjeća izgleda drukčije, i

začešljala kosu ustranu da zaklonim mrlju na haljini. Iz nekog mi je razloga

kosa uvijek izgledala najbolje prije spavanja, ali kakve je koristi od toga

bilo?

Spustila sam pogled na svoje noge. Lijepe cipele za pismo. Seks za bisernu

ogrlicu.

Ruta Sepetys 136

Je li postojala ikakva razlika?

Soba puna snova 137

DVADESET DEVET

otpetice su mi odjekivale po pustom mramoru predvorja. U šest

popodne na Valentinovo i tako blizu Mardi Grasu, svi su bili vani, u

potrazi za srcima. Kad sam stigla na osmi kat, prijemna je soba bila prazna.

Tanak mlaz znoja slijevao mi se između lopatica i završavao pri dnu

kralježnice. Dohvatila sam časopis sa stolića pred recepcijom i pokušala

rashladiti lice. Temperatura vani iznosila je svega 21 stupanj, ali ja sam se

trudila hodati brzo. Podigla sam ruku i pokušala posušiti graške znoja ispod

pazuha. Je li mi bilo vruće ili sam samo bila nervozna?

»Dakle, to je najbolji način za upotrebu časopisa koji mogu zamisliti.«

Podigla sam pogled. Do recepcije je stajao čovjek u sivom odijelu i s

aktovkom u ruci.

»Mislim da nakon isteka radnog vremena smanjuju hlađenje. Tražite li

nekoga?« upitao je.

»Gospodina Lockwella.« Kimnula sam glavom, pridodajući: »Ja sam

prijateljica njegove nećakinje.«

»Mislim da se vratio u ured. Danas je za njega bio veliki dan. Još jedan

dobar posao. Otpratio bih vas do tamo, ali kasnim na večeru sa suprugom.

Samo izvolite.«

Prošla sam pored niza stolova do gigantskog ureda gospodina Lockwella.

Svaki je korak bivao sve teži i prsti su mi se počeli grčiti. Ovo je bila

pogreška. Kako sam prilazila, glas gospodina Lockwella je postajao sve

glasniji. Govorio je o datumima i velikim novčanim iznosima. Rekao je da

je ugovor potpisan danas i da je njegov odvjetnik upravo s njime napustio

ured. Zastala sam pred vratima. Čula sam kako spušta telefonsku slušalicu i

pokucala.

»Uđite.«

Ured je bio u izmaglici od dima cigare.

P

Ruta Sepetys 138

»Dakle, zdravo, Josephine.« Gospodin Lockwell se nacerio i, zaobišavši

stol, krenuo prema vratima. Požudni mu se pogled odmah zalijepio za moje

noge.

Meni se preokrenuo želudac. Osjetila sam kako mi u grlu raste osjećaj

poniženja. Zurio mi je u cipele. »Kvragu, što je ovo?«

»Zovu ih mokasinke. Smeđe mokasinke.«

»Znam kako ih zovu, ali to nije bio dogovor«, rekao je.

»Najprije mi pokažite pismo.«

»Da ti pokažem pismo.«

»Da. Pokažite mi pismo, a onda ću ja vama pokazati visoke potpetice.«

Naslonio se na svoj stol. »Je li to jedina haljina koju imaš?«

»Nije u pitanju haljina. U pitanju je pismo.«

»I cipele«, pridodao je.

»Da, i cipele. Dakle, pokažite mi pismo.«

»Oh, ja ću tebi pokazati svoju, ako ti meni pokažeš svoga? Volim tu igru.«

Progutala sam slinu i zurila u njega, svim se silama boreći da ne

povratim.

Prošao je rukom kroz kosu – bez sumnje navika iz mladosti, prije nego

mu se ona počela povlačiti prema zatiljku. Punašan mu je trbuh napinjao

dugmad na košulji. Nije bio ružan, ali sam bila sigurna da bi mu. kad bi

ubrao cvijet, on uvenuo u ruci. Majka bi ga možda smatrala privlačnim.

Nekima je debeo bankovni račun unapređivao čovjekovu ljepotu.

»Dakle, shvaćaš, Josephine, danas je bio jedan od onih velikih dana, ali

veliki dani su često uistinu prepuni posla. Zato baš i nemam pismo.«

Kimnula sam glavom. »Pretpostavljala sam da bi vrlo lako moglo biti

tako. Zato i nisam u cipelama dolepršala ovamo. To je negativan PU.«

»PU? Povrat ulaganja?«

»Upravo tako, nazovimo to lošim ulaganjem vremena i samopoštovanja,

da ni ne spominjemo novca, na par cipela koje nikad neću nositi. Trajna

dobra, gospodine Lockwell.« Pokazala sam na svoje noge. »Praktično i

veoma isplativo.«

Soba puna snova 139

»Isuse, trebao bih te zaposliti. Tražiš li posao?«

»Tražim fakultetsko obrazovanje. Na Smithu. U Northamptonu.«

Gospodin Lockwell se nasmijao, upirući prstom u mene. »Dobra si,

Josephine. Možda si upravo zaradila svoje pismo. A s još malo glamura,

mogla bi zaraditi mnogo više, ako shvaćaš što želim reći.« Na mojem se licu

moralo lako pročitati gađenje. Zakolutao je očima. »Ili bi mogla raditi u

uredu. Imaš li osamnaest godina?«

»Zapravo, imam.«

»Zašto ne svratiš u petak?« predložio je.

»Ne zanima me posao. Znam da ste zaposlen čovjek, gospodine Lockwell.

Kako bismo uštedjeli vrijeme, zašto mi ne date prazan list s vašim

memorandumom? Sama ću otipkati preporuku i donijeti vam je na potpis.

Diskretno i bez gnjavaže.«

Prekrižio je ruke na prsima. »Znaš, doista želim da radiš za mene.«

»Diploma Smitha donijet će mi poželjniji posao.«

»Dušo, ti si već sada poželjna zaposlenica... na način nekakve prljave

Pepeljuge. Zovi me John.«

»Kad bolje razmislim, dajte mi dva vaša memoranduma. Najbolje je imati

pričuvno rješenje.«

Ruta Sepetys 140

TRIDESET

akon što sam u Charliejev pisaći stroj stavila novu vrpcu, radio je

besprijekorno. Charlie je u svojoj umrljanoj potkošulji sjedio preko

puta mene za kuhinjskim stolom, zureći u pisaći stroj. Govorila sam mu kao

da sve razumije. Najviše sam se strašila toga da će stari Charlie pokušati

komunicirati sa mnom, ali se zbog zdravstvenih problema ponašao hirovito.

Nekih je reakcija još uvijek bilo. Ako biste ga postavili pred stube, uspeo bi

se njima ili sišao. Ali tad bi ga bilo teško zaustaviti. Bilo je trenutaka kad bi

mu u očima zasjao znak razuma ili kada bi u razgovoru okrenuo glavu

prema govorniku. Tih bi iskri nestalo jednako brzo kao što bi se pojavile.

»Lockwell je prava mustra, Charlie. Misli da je netko i nešto jer ima

novac. U uredu drži svoju uokvirenu fotografiju. A da nema obiteljskog

pedigrea, bio bi muljator iz Četvrti. Znaš takve tipove.«

Lupala sam po tipkama pisaćeg stroja.

»Dobro, evo što imamo.« Zavrtjela sam bubanj stroja da podignem papir.

»Jesi li spreman, Charlie?« Charlie je šutke zurio u pisaći stroj.

Direktoru Prijemne komisije:

Sa zadovoljstvom vam pišem ovo pismo preporuke za gospođicu Josephine Moraine.

Ispod oka sam pogledala Charlieja. »Stavila sam Josephine jer me on kao

takvu poznaje. Duga priča. U pravoj prijavi ću staviti Josie.«

S gospođicom Moraine me upoznala moja nećakinja Charlotte Gates, koja je trenutačno uspješan brucoš na koledžu Smith. Gospođica Moraine posjeduje britku inteligenciju, snažne moralne nazore i impresivnu radnu etiku. Dok većina djevojaka njezine dobi možda teži slobodnim aktivnostima koje su društvene prirode, gospođica

N

Soba puna snova 141

Moraine se posvetila stjecanju znanja i prosvjetljenju kroz književnost.

Charlie se oglasio nekakvim piskutanjem. Pogledala sam ga u lice, ali

nisam mogla dokučiti smije li se ili mu se lice grči od boli. »Znam da je

riječ prosvjetljenje možda malo presnažna, ali želim da Lockwell zvuči

angažirano.«

Od svoje rane mladosti, gospođica Moraine je vrijeme i talent posvetila vođenju jedne od najuglednijih knjižara Vieux Carrea New Orleansa, u vlasništvu proslavljenog pisca Charlesa Marlowea.

Namignula sam Charlieju.

Tijekom svoje prakse u knjižari, gospođica Moraine je razvila sustav katalogiziranja i popisa inventara te sudjeluje u komercijalnom otkupu, nabavci antikvarnih izdanja i restauraciji. Osim što radi u knjižari, molim da uzmete u obzir da gospođica Moraine radi i kao osobna pomoćnica u jednoj obitelji iz Francuske četvrti.

Charliejeva stolica je ovo komentirala škripom.

»Što? Pa kod Willie i postoji neka vrsta obitelji, zar ne? Čekaj, zamalo

sam gotova.«

S obzirom na njezine školske i profesionalne zasluge, ponudio sam gospođici Moraine posao u svojoj tvrtki. Ipak, obaviješten sam kako ona radije želi steći fakultetsku diplomu u jednoj tako uglednoj ustanovi kao što je Smith, gdje može imati koristi od okruženja obilježenog integracijom i kvalitetnim obrazovanjem. Za kraj, molim Prijemni odbor da ozbiljno razmotri prijavu gospođice Josephine Moraine. Vjerujem da će ona uistinu opravdati povjerenje koledža.

Iskreno vaš,

John Lockwell, predsjednik

The Lockwell Company, Ltd.

New Orleans, Louisiana

Ruta Sepetys 142

»Nije savršeno, ali je prilično dobro.« Izvukla sam papir iz stroja,

preklopila ga i u omotnici stavila u svoju torbicu.

Charlie je i dalje zurio u pisaći stroj.

»Hej, bi li htio nešto otipkati?« Stavila sam čisti list papira u stroj i

gurnula ga preko stola pred Charlieja. Pogled mu je sa stroja od lebdio do

moga lica.

»Hajde, Charlie, otipkaj nešto. Želiš li da ti ja pomognem?« Kleknula sam

do njega i podigla mu ruku do stroja. Kad sam je ispustila, zadrhtala je,

ostala neko vrijeme lebdjeti nad tipkovnicom, a zatim mu pala u krilo.

»Zamalo. Pokušajmo ponovno.« Podigla sam mu ruku, ali ovaj put mu je

odmah pala ravno u krilo.

Odnijela sam svoju čašu u kuhinju i tada sam to začula. Brz, oštar napad

na tipkovnicu. Jedno slovo, posve samouvjereno. Okrenula sam se i otrčala

natrag u sobu. Charlie je nepomično sjedio pred strojem. Bacila sam mu

pogled preko ramena.

»Nastavi.«

Nije se ni pomaknuo. Zaobišla sam stol da ga pogledam u lice. U njegovoj

je šutnji bilo tuge.

»Daj, Charlie Marlowe. Znam da si ondje. Otipkaj još jedno slovo.«

Nešto je u njemu izazvalo kratki spoj, od čega su mu unutarnja svjetla

treperila poput elektriciteta u oluji. Je li to bilo od lijekova? Lijekovi su sve

otupjeli i učinili ga gotovo biljkom. Odlučila sam odgoditi njegovu terapiju

kako bih vidjela hoće li ta prigušena svjetla postati išta sjajnija.

Preko sat vremena smo sjedili za stolom. Ja sam čitala knjigu. Charlie nije

činio ništa, ali sam primijetila da se uzvrpoljio i počeo se malo više osvrtati

oko sebe. Patrick je kasnio. Rekao je da se neće dugo zadržati. Gdje li je

već? Treskom sam zaklopila knjigu.

»Znaš što? Ošišat ću te.«

U kuhinji sam pronašla škare i Charlieju ramena omotala velikim

ručnikom. Podignuo je ruke i strgnuo ga sa sebe.

Soba puna snova 143

»Ah, sada se pokrećeš. Nisam trebala odnijeti pisaći stroj u tvoju sobu.

Možda sam od tebe mogla dobiti još koje slovo.« Vratila sam mu ručnik na

ramena i pošla u kuhinju da iz svoje knjige uzmem češalj. »Znaš«, dozvala

sam ga preko ramena, »trebala sam ovo odavno učiniti. Ti nikad ne bi

dopustio da ti kosa toliko zaraste.« Napunila sam zdjelu vodom da ovlažim

češalj i natočila sebi još jednu šalicu zaslađenog čaja. »Voljela bih i obrijati

tu sijedu bradu. Ti nikad nisi nosio bradu.«

Vratila sam se u blagovaonicu. »Osjećat ćeš se kao novi...«

Ugledala sam krv. Posvuda.

Po stolu. Po podu. Po cijelom Charlieju.

Lice mu je bilo prekriveno njome. Maknuo je škare od lica i počeo ih

zarivati u podlakticu.

Ispustila sam zdjelu s vodom i potrčala k njemu, režući vlastite prste dok

sam mu pokušavala istrgnuti velike škare iz ruke.

»Oh, ne. Oh, ne.« Nisam mogla prestati to govoriti. Charlie je reagirao na

strah koji je osjetio u mojem glasu i počeo se ritati u stolici. Krv mu se

slijevala s velike posjekotine na čelu. Ščepala sam ručnik, brišući krv kako

bih vidjela rane. Čelo, uho, jedna strana vrata. Charlie se nastavio opirati

mojim naporima s ručnikom. Hrvali smo se. Čula sam Willien glas: Ne budi idiot i ne paničari. Priberi se.

Duboko sam udahnula i ustuknula korak. Počela sam pjevušiti. Charlie se

prestao ritati. Nastavila sam pjevušiti i još jednom podigla ručnik s poda.

Pošla sam Charlieju iza leđa i obgrlila ga rukama, pjevušeći mu na uho i

pregledavajući rane. Dok sam tako pjevušila, čvrsto sam mu stisnula čelo i

vrat, još uvijek ga grleći. Ako izgubi još krvi, bit ćemo u nevolji.

Začula sam ključ u bravi.

Dozvala sam ga i prije nego je stupio u prostoriju. »Čuj, Patrick, izgleda

gore nego što jest. Samo nekoliko posjekotina.«

Patrick je glasno vrisnuo, onako kako čovjek zaurla kad vidi nekoga

voljenoga kako krvari. Lice mu je pobijelilo, a zatim dobilo nekakav izraz

koji nisam poznavala.

»Budi tiho!« prasnula sam. »Zar želiš da susjedi dotrče ovamo?

Namjeravala sam ga ošišati, i kad sam pošla po češalj, dočepao se škara.«

Ruta Sepetys 144

»Ovdje je... toliko krvi«, rekao je Patrick.

»To je od posjekotine na čelu. Sada sam je pritisnula. Imaš li kutiju prve

pomoći?«

Patrick je odmahnuo glavom.

»Daj Charlieju njegov lijek.«

Patrick je samo stajao, zureći.

»Patrick! Slušaj me. Daj Charlieju njegov lijek.«

»Još lijeka?« rekao je Patrick.

»Ja mu ga nisam dala.«

»Što? Kako si mogla zaboraviti?«

»Nisam zaboravila. Željela sam vidjeti hoće li bez njega biti razboritiji.«

»Zaboga, Jo, kako si mogla biti tako glupa?« Patrick je otrčao u kuhinju i

vratio se s Charliejevim lijekom. Ruke su mu drhtale dok ga je davao svome

ocu.

»On mora dobiti svoju dozu, ili posve poludi. Zato smo mu uopće i

nabavili lijek.«

»Žao mi je, ali doista se činilo da izlazi iz magle. Mislila sam te pitati, ali

ti si kasnio više od dva sata. Gdje si bio?«

»Ne igraj se liječnika, Jo. Njemu treba lijek«, rekao je Patrick. »Hvala

Bogu da nije pogodio arteriju.«

»Trebat će ga zašiti«, rekla sam. Pogledala sam Charlieja. Što li sam to

učinila?

»Ne može poći liječniku. Odmah će ga odvesti na psihijatriju. Kako ću

objasniti to da mi se otac sam izrezao škarama?«

Polegli smo Charlieja na kauč. Nazvala sam Willie i ona mi je rekla da će

poslati Cokieja s kutijom prve pomoći. Rekla je da je doktor Sully izvan

grada, ali da poznaje nekog vojnog liječnika koji se tijekom rata svačega

nagledao. Dat će mu popust u kući i vjerojatno će odmah dotrčati da zašije

Charlieja.

I tako smo čekali.

Soba puna snova 145

Patrick je naizmjence pogledavao u sat, pa u Charlieja. Ja sam očistila

posjekotine na svojim prstima i pokušala isprati krv sa stolice i s poda.

Kleknula sam i počela četkom ribati mrlje. Krv treba odmah počistiti,

najbolje peroksidom, prije nego se sasuši. Možda će s vremenom izblijedjeti.

Ionako je u većini domova u Četvrti bilo mrlja od krvi.

Cokie je stigao za manje od sat vremena. Samo me jednom dugo pogledao

i rukom se naslonio na zid da povrati ravnotežu. »Josie«, protisnuo je.

»Gospode, izgledaš poput mesara. Jesi li dobro, curo?«

Spustila sam pogled na svoju bluzu i hlače. Cokie je bio u pravu. Sličila

sam jednoj velikoj mrlji krvi.

»Dobro sam. Požuri, donesi ovamo kutiju prve pomoći.«

Cokie je glasno uzdahnuo kad je vidio Charlieja. »Oh, gospodine Charlie,

što ste to sebi učinili? Jo, ovo izgleda loše. Willie šalje vojnog liječnika

kojega poznaje. Možda je najbolje da pričekate s prvom pomoći dok on ne

dođe.« Cokie je pogledao Patricka. »Prikane, jesi li ti dobro?«

»Mogu mu barem zaviti glavu. Iz te rane najviše krvari.« Prihvatila sam

se posla oko zavoja.

Dvadeset minuta kasnije se začulo kucanje na vratima.

»Vjerojatno su svi susjedi na prozorima i pokušavaju vidjeti predstavu«,

lamentirao je Patrick.

»Ne brini za te susjede«, rekao je Cokie.

Randolph je bio mladi vojni liječnik koji se tijekom rata u Francuskoj

nagledao puno akcije. Isto tako, Randolph je bio i pijan.

»Želite li šalicu kave?« upitala sam.

»Ne... od kave postajem nervozan. To nije dobro za šivanje. Poprskat ću

lice hladnom vodom«, rekao je i otišao u kuhinju.

»Oh, izvrsno«, šapnuo je Patrick.

Randolph se vratio i otvorio svoju torbu.

»Imate li dozvolu za rad?« upitao je Patrick.

»Ako ste željeli ispitivati liječnike, mogli ste staroga odvesti u bolnicu.

Kako niste u bolnici, mislim da nemate drugih opcija. Sada sam vam ja

vjerojatno najbolje rješenje. Pljusnite me po licu.«

Ruta Sepetys 146

»Oprostite?« rekao je Patrick.

»Čuli ste me. Pljusnite me po licu. Jako. To će me otrijezniti.«

Patrick je oklijevao. Cokie je samo zurio.

»AK, zaboga. Zar se baš sam moram tresnuti?« viknuo je Randolph.

Raspalila sam ga preko obraza, baš kao što je tražio. Ruka mi je utrnula

od boli.

Doktor se protresao kao mokri pas i zatim se prihvatio posla, raspitujući

se koje lijekove Charlie pije. Izvadio je bocu kloroforma.

Patrick je imao pravo. Susjedi će ogovarati. Zar im uistinu moramo reći

da su u Charliejevoj predstavi sudjelovali vojni liječnik, taksist miješane

krvi i djevojka prekrivena krvlju? Charlie Marlowe nikad nije pisao knjige

strave, ali strava je nekako ispisivala stranice života Charlieja Marlowea.

Soba puna snova 147

TRIDESET JEDAN

uškarci su napokon Charlieja odnijeli u postelju. Išla sam za njima,

usput pokupivši njegovu košulju i cipele. Polegli su ga i glavu mu

poduprli jastucima.

Liječnik se osvrnuo po sobi i pogled mu je zastao na čvrstim bravama na

vratima spavaonice.

Patrick ga je pažljivo promatrao. »Hvala vam, doktore. Jako sam vam

zahvalan.«

»Neko će vrijeme biti bez svijesti. Najbolje vam je da se malo naspavate,

dok još možete. Svakako savjetujem da ostanete ovdje«, rekao je Randolph.

»Ja ću ostati s njim. Ti pođi malo odspavati«, rekla sam Patricku.

»Ti možeš poći kući. Mislim da si za jednu noć dovoljno učinila.« Patrick

se zagledao u mene, s mješavinom gnjeva i straha na licu.

»Patrick«, šapnula sam, trudeći se da ne zaplačem.

Podigao je ruku i postrance bacio pogled na liječnika.

Randolph se okrenuo Cokieju. »Vjerujem da me očekuje nagrada za

uslugu. Willie je rekla da ćete me vi odvesti do njezine kuće.«

Cokie je kimnuo glavom. »Hajde, Josie. Odvezi se s nama do Willie, pa ću

te otamo odvesti kući.«

»Želim ostati. Moram pomoći oko Charlieja.«

»Meni je dobro, Jo.« Srce me zaboljelo zbog jedva primjetnog

podrhtavanja njegova glasa. To nije bilo dobro. Ništa od ovoga nije bilo

dobro. I za sve sam ja bila kriva. U nekoliko kratkih mjeseci, zdravlje

njegovog oca se potpuno pogoršalo. Patrick je postao bolničar s punim

radnim vremenom. Želio je to, bio velikodušan i ujedno potpuno nestručan

za liječenje svoga oca, ali se i očajnički trudio to nedostojanstveno stanje

sačuvati u privatnosti.

M

Ruta Sepetys 148

»Dolje sam vidio glasovir. Vi svirate?« upitao je Randolph Patricka. On je

kimnuo glavom.

»Poznato je da neke od tih momaka glazba smiruje. Umovi im se

usredotočuju na nju, a to potiče i neke druge reflekse. Samo pazite da bude

polagana i uhu ugodna.«

Patrick se okrenuo Cokieju. »Ti bi trebao izići kroz prednja vrata, s

obzirom da ti je taksi na ulici. Vas dvoje iziđite straga.«

»Josie, ne možeš takva izići, curo. Izgledaš kao da si sjekirom obavljala

poslove za Carlosa Marcella. Patrick, daj djevojci nekakvu odjeću.« Patrick

je otišao u svoju sobu. Možda bi mi Sadie mogla pomoći da isperem krv.

Randolph je glavom pokazao prema Patrickovoj sobi. »Je li mu dobro?

Izgleda mi kao da će svakoga časa povratiti.«

»Bijesan je na mene. Okrenula sam leđa Charlieju i on je sam sebe

posjekao. Za sve sam ja kriva.«

»Daj, nemoj kriviti sebe«, rekao je Cokie. »On je trebao biti kod kuće, uz

oca, umjesto što je jurcao po gradu s prijateljima.«

»Isporučivao je knjige. Mora osigurati da novac i dalje pritječe«, rekla

sam.

Zavrnula sam traperice, čvrsto ih stegnula remenom da mi ne spadaju i

ugurala u njih košulju. Mogla sam osjetiti Patrickov miris na odjeći –

miomiris snježnih borova – i to je na mene djelovalo nekako utješno. Cokie

nas je odvezao do Williene kuće. Bližila se ponoć i ulice su prštale od

uzbuđenja uobičajenog za Mardi Gras. Cokie i Randolph su razgovarali o

ratu. Randolph je predviđao da će američke postrojbe uskoro krenuti u

Koreju. Nadala sam se da griješi. Nije nam trebao još jedan rat.

Cokie je zaustavio taksi u prilazu do Williene kuće.

»Uđite na pokrajnja vrata«, rekla sam Randolphu.

»Koja je nova lozinka?« upitao je.

»Poslao me gospodin Bingle.«

Randolph je ušao na pokrajnja vrata, kako sam mu i savjetovala. Izišla

sam iz auta da udahnem malo zraka, zadržavajući se u sjenama kako me

Willie ne bi mogla vidjeti kroz prozore. Iz kuće su se čuli glazba i smijeh te

gotovo posve nadjačavali zvuk prepirke muških glasova.

Soba puna snova 149

»Cokie, je li netko tamo straga?« Pošao je niz prilaz.

Lincoln Continental, auto Johna Lockwella, bio je parkiran iza kuće.

Poklopac motora je bio podignut. Lockwell je stajao u košulji, gledao u

motor automobila i razgovarao s nekim čovjekom.

»Govorim ti, Johne. Samo ga ostavi ovdje, pa ćemo ga ujutro odšlepati.«

»Jesi li lud? Ne želim da mi auto šlepaju od javne kuće, da cijeli svijet to

vidi. Rekao sam Lilly da ću večeras do jedan poslije ponoći biti kod kuće.

Njezine su prijateljice uvjerene da Četvrti šeće ubojica.«

»Trebate li prijevoz, gospodine? Meni je automobil u prilazu«, ponudio se

Cokie.

»Ne, moram se odvesti u vlastitom autu«, bio je uporan. Istupila sam iza

Cokieja.

Gospodin Lockwell je podignuo ruke u zrak. »Što ti radiš ovdje?«

»Šetala sam. Živim u blizini.« Na brojčaniku laži brojevi su se ludo

okretali.

»Pa, osim ako mi ne znaš popraviti auto, ne trebaš biti ovdje«, rekao je.

»Znam nekoga tko bi mogao popraviti auto«, rekla sam. Okrenula sam se

Cokieju. »Možeš li me odvesti do Jesseja?«

»Naravno, ali nisam siguran hoće li biti kod kuće«, rekao je Cokie.

»Odmah se vraćam.« Okrenula sam se i potrčala niz prolaz s Cokiejem.

Naglo sam zastala. »Čekaj, Cokie.« Okrenula sam se i odlučnim korakom se

vratila do gospodina Lockwella.

»Imam najboljeg mehaničara u Četvrti i mogu ga istoga časa dovesti

ovamo.«

»Pa zašto onda stojiš ovdje? Idi!« rekao je gospodin Lockwell.

Posegnula sam u svoju torbicu i izvukla kuvertu. »Ovo će nam uštedjeti

vrijeme. Morate mi odmah potpisati preporuku.«

»Sigurno se šališ.«

Odmahnula sam glavom. Izvadila sam list papira iz kuverte, rastvorila ga

i naslonila na vozačev prozor. »Potpišite ovdje.« Lockwell je samo stajao i

zurio u mene.

Ruta Sepetys 150

»Organizirat ću da vam poprave auto i sve će biti obavljeno.« Pokazala

sam na crtu za potpis.

»O čemu se ovdje radi?« upitao je njegov prijatelj. Gospodinu Lockwellu

glas se stišao. »Jesi li petljala oko mojeg auta, samo da potpišem ovo pismo?«

»Naravno da nisam!«

Ščepao me za nadlanicu. »Bolje ti je da dovedeš tog mehaničara. Ako me

kaniš prevariti, mala, kunem se da ću te pronaći i da ćeš zažaliti.«

»Josie, jesi li dobro?« dozvao me Cokie.

»Dobro sam«, doviknula sam mu.

Lockwell mi je prišao bliže. »Jesi li me čula? Požalit ćeš.« Kimnula sam

glavom.

Gospodin Lockwell je izvadio pero iz džepa košulje. »Bože, ne mogu ovo

ni pročitati. Ovdje je previše mračno.« Pogledao je mene, zatim u auto, pa

nažvrljao potpis, »Evo, a sada požuri.«

»Hajdemo, Cokie.« Pošla sam s pismom niz prolaz i uskočila u taksi.

Podigla sam papir uvis. »Cokie, nemoj reći Willie za ovo.«

»Josie, što to smjeraš? Ovo je ludo. Niti ne znaš što je s tim autom. Možda

se ne može popraviti. Možda Jesse nema dijelova. Prošla je ponoć. Možda

spava ili čak nije kod kuće. Što ćeš onda činiti? Taj čovjek čeka i neće željeti

da se netko s njime poigrava.«

Zurila sam u potpisano pismo. Ni ja nisam željela da se netko sa mnom

poigrava.

Kod Jesseja je gorjelo svjetlo. Otrčala sam do kuće i glasno zalupala na

vrata. Zaškripali su držači i neka je žena izvirila van.

»Što želite?«

»Dobra večer, gospođo. Ja sam Jessejeva prijateljica. Je li on kod kuće?«

»Odlazite, kasno je za izlaske. Iza ponoći se nikad ništa dobroga ne

događa«, prosiktala je.

»Tko je to, bako?« Vrata su se širom otvorila. Jesse je stao pred mene, u

trapericama i bez košulje, držeći u ruci bocu mlijeka. Boca je bila orošena,

kao i njegov torzo.

Soba puna snova 151

»Zdravo, Jo.« Jesse je odmjerio moju odjeću i podigao obrvu. »Jesse,

trebam uslugu.«

Trebalo je deset minuta da Jesse pokrene motor.

»Imaš li posjetnicu, mali?« rekao je kroz prozor gospodin Lockwell, u

stanci između otpuhivanja dimova cigare. »Posjetnicu?« upitao je Jesse.

Lockwell mi je iz auta dobacio zelenu novčanicu. Pogodila mi je koljena i

pala na prilaz. »Sretna si što ga je bio u stanju popraviti. Kupi sebi haljinu.

Želim vidjeti neke visoke potpetice, Josephine.« Odvezao se iz prilaza.

Jesse je zurio u svoje čizme.

»Nije onako kako zvuči«, rekla sam, nogom šutnuvši novac dalje od sebe.

Jesse je podigao glavu. Vidjela sam kako mu pogled odlazi preko moga

ramena prema kući. Bogataš se iza bordela nabacuje na mene novcem i

govori mi da kupim par visokih potpetica – znala sam točno kako je to

zvučalo. Nisam željela da me Jesse takvom smatra.

»Izgleda da je prilično dobrostojeći.«

»On je tetak moje prijateljice.« I to je zvučalo loše. Jesse je znao da

Williene djevojke zovu nećakinjama. »Jesse, mogu li ti nešto reći?«

Kimnuo je glavom.

»Zamolila sam gospodina Lockwella da mi uputi preporuku za koledž.

Nije to htio učiniti, ali sam ga uvjerila.« Oh, to je zvučalo još gore. »Čekaj,

ni to nije onako kako misliš. Znam da zalazi kod Willie i dao mi je

preporuku kako to ne bih rekla teti moje prijateljice, njegovoj ženi.«

Posegnula sam u svoju torbicu i izvukla kuvertu.

Jesseju se lice razvedrilo. »Dakle, dobro si stisnula tog zločestog jarca, je

li? Pa, u tom si slučaju zaslužila ovo.« Dohvatio je novac i dodao mi ga.

Nasmijala sam se. Lockwell jest bio zločesti jarac. »Ti uzmi taj novac. Ti

si popravio auto.«

Uzeo je svoju kutiju s alatom i zaputili smo se pješice niz prolaz te prema

kući.

Jesse je pričao o autima i o utrkama na zemljanim stazama. Nakon

nekoliko blokova kuća, uši su mi njegov glas registrirale tek kao niz

treptavih tonova. Toliko se toga dogodilo. Charlie, Patrick, Lockwell i

Willie – vidjela sam je kako zuri kroz prozor dok smo ja i Jesse napuštali

Ruta Sepetys 152

prilaz. Je li me vidjela kako razgovaram s Lockwellom? Je li vidjela kako mi

potpisuje preporuku? Kad će zaigrati otvorenim kartama i priznati da zna

kako imam sat gospodina Hearnea? Jesse je zastao i ja sam shvatila da se

nalazimo pred knjižarom.

»Nisi čula ni riječi od onoga što sam ti govorio.«

»Ovaj... ne, nisam. Žao mi je, Jesse. Jednostavno sam strašno umorna.«

»Dobro, umorna djevojko, dozvoli da ti povjerim tajnu.«

Nije mi trebalo još tajni. Bilo mi je dosta mojih. Pogledala sam Jesseja.

»Aha. Evo te, premorena stojiš u odjeći svoga momka, ali evo i tajne.«

Jesse mi je prišao bliže. »Ja ti se sviđam.«

»Što?« Odmaknula sam lice od njegovoga, pokušavajući obuzdati nešto

nalik na smiješak koji mi je počeo kriviti kutove usana. Čini se da mi je u

Jessejevoj blizini tijelo reagiralo i protiv moje volje. To me činilo

nervoznom.

»Da, da, kad si u nevolji, dadeš se u trk, ali ne do svojeg momka. Dotrčiš

do mene.« Jesse je polako uzmaknuo, smiješeći se. »Drag sam ti, Josie

Moraine. Samo ti još ne znaš da je uistinu tako.«

Stajala sam na vratima, promatrajući ga kako odlazi. Prije toga mi je samo

kimnuo glavom i nasmiješio se osmijehom toliko karakterističnim za njega.

Imao je lijepe zube.

» Oh, i Jo ?« dozvao me s pola ulice. »Ne trebaš zahvaljivati za cvijeće.«

Jesse se okrenuo i otišao, a njegov smijeh i zveckanje kutije s alatom

utihnuli su u tami.

Soba puna snova 153

TRIDESET DVA

ilo je kasno. Imati dva sata sna gore je nego uopće ne spavati. Bol od

plakanja pretvorila se u glavobolju i osjećala sam se umorno. Plakala

sam zbog Charlieja i zbog toga što ga je moja nepažnja zamalo ubila. Plakala

sam jer sam iznevjerila Patricka. Plakala sam i zbog laganja Willie,

manipuliranja gospodinom Lockwellom, a nisam bila ni poštena prema

Charlotte. Plakala sam zbog smrti gospodina Hearnea i zbog patetične

činjenice da sam se tijesno vezala za sat mrtvog čovjeka jer je taj uglednik

smatrao da sam časna i da nisam beskorisna. Plakala sam zbog laganja. Da

sam sve svoje izgovorene laži prolila u Mississippi, rijeka bi nabujala i

poplavila grad. Plakala sam jer sam zaboravila Jesseju zahvaliti za cvijeće, a

još sam žešće plakala jer je mislio da mi je drag. Je li mi bio drag? Ponekad

se činilo kao da se žestoko trudim da tako ne bude. Sve moje greške

postajale su teže.

Bližio se Fašnik. Williena kuća će biti u potpunom neredu. Već od same

pomisli na čišćenje svih tih grijeha, osjetila sam tupu bol u glavi. Ušla sam u

kuću i odmah ga namirisala. Burbon. Netko ga je prolio. Ne čašu, nego

cijelu bocu. Za to će mi trebati pola sata. Bilo je još nečega. Vina. Ponadala

sam se da nije crno. To će biti četrdeset pet minuta, možda i više. Nisam

mogla biti sigurna.

Više ni u što nisam bila sigurna, osim u to da mi je New Orleans loš

prijatelj i da ga želim napustiti.

Čim sam ušla u kuhinju, Sadie me povukla za ruku i stisnula me uza svoje

žilavo tijelo. Jecala je, potmulo mi stenjala u rame, a zatim mi počela

raskopčavati bluzu.

»Sadie, stani. Što je tebi?« Prilično žestoko sam je odgurnula. Zbunjeno

me pogledala, podignutih obrva i lica podbuhlog od plača. Posegnula je u

sudoper i podigla bluzu koju sam sinoć nosila.

B

Ruta Sepetys 154

Svoju sam prljavu odjeću zaboravila u Cokiejevu autu. Prepustio ju je

Sadie. Jadna je žena vjerojatno mislila da sam mrtva.

»Oh, Sadie, ne. Dobro sam, doista.« Raskopčala sam ovratnik svoje

košulje i podigla ruke u zrak, pokazujući joj oba boka. »Nisam ozlijeđena.«

Sadie se srušila u stolicu i poljubila križ koji joj je visio oko vrata.

Sjela sam za stol da je pokušam smiriti. Toliko je utonula u molitvu da

uopće nije reagirala. Tada mi je u oči upao naslov iz novina koje su ležale

na stolu.

SMRT TURISTA IZ MEMPHISA PROGLAŠENA UBOJSTVOM!

Zgrabila sam novine.

Dužnosnici države Tennessee izjavili su da su turista iz Memphisa i bivšu nogometnu zvijezdu, Forresta Hearnea, u Sans Souciju na Ulici Bourbon usmrtile opojne kapi. Istražitelj župe Jefferson s područja New Orleansa, Martin Langley, potvrdio je za Times Picayune da je autopsija obavljena u Memphisu potvrdila uzrok smrti. Hearne, omiljen i uspješan građanin Memphisa, umro je u Sans Souciju u ranim jutarnjim satima prvoga dana nove godine. Smrt je prvotno bila pripisana posljedicama srčanog udara, ali žrtvina je supruga u to posumnjala kad je shvatila da njezinom mužu nedostaju neke stvari, uključujući novac i skupi ručni sat. Pretrage na tijelu obavio je u Tennesseeju mrtvozornik Memphisa, a njihove je rezultate potvrdio državni kriminalist Louisiane. Oba testa su razotkrila prisutnost klorovodika. Taj je lijek, često nazivan »Mickey Finn«, bez okusa, boje i mirisa, a u velikim je dozama smrtonosan. Glavni istražitelj Memphisa žestoko je osudio grad New Orleans zbog nemara koji je lokalna administracija pokazala u prvotnom utvrđivanju uzroka smrti. The Memphis Press-Scimitar nadalje je izvijestio da je podvaljivanje tih opojnih kapi bogatim turistima veoma raširena praksa u Francuskoj četvrti, u kojoj se noćni klub nalazi. Slučaj će opet biti vraćen na rješavanje Policijskoj upravi New Orleansa.

Forrest Hearne nije umro od srčanog udara. Netko mu je podmetnuo.

Soba puna snova 155

Pokucala sam na Williena vrata, nadajući se da će biti u kupaonici ili

previše umorna za razgovor.

»Uđi.«

Willie je izgledala umorno jednako kako sam se i ja osjećala. Blok s

listovima tankog papira njihao joj se u krilu. Uvijek je noćnu zaradu

zapisivala na tankom papiru. Ako navrate policajci, njega se moglo lako

spaliti, progutati, ili isprati kroz nužnik.

»Bože, baš mi treba ta kava. Osjećam se poput pretučene mačke.«

Glas joj je zvučao kao da je progutala punu šaku hrđavih čavala. »Žao mi

je. Ovog sam jutra kasnila, Willie. Još nisam bila na katu. Ali požurit ću.«

Položila sam pladanj na njezin krevet.

»Sjedni, Jo.«

Okrenula sam stolicu za Willienim radnim stolom prema krevetu i sjela.

»Cokie mi je rekao što se sinoć dogodilo. Bio je toliko ponosan na tebe,

rekao je da si bila izvrsna kad je zagustilo. Randolph mi je rekao isto – da je

prizor zapravo sličio pokolju, da je Patrick bio beskoristan poput gumene

štake, ali da si ti uzela stvar u svoje ruke. Doista odvažno od tebe. Vidjela

sam modricu na mjestu gdje si Randolpha pljusnula po licu.« Willie se

nasmijala.

»Bio je pijan, rekao je da mu treba pljuska kako bi se rastrijeznio. A jadni

Charlie je samo tamo ležao, obliven krvlju. Tako sam se prestrašila, Willie.«

»Naravno da jesi. Kvragu, i ja bih se prestrašila. Cokie je rekao da misliš

kako si za sve ti kriva. To je najgluplja stvar koju sam ikad čula. Charlie je

očito više trknut nego je itko od nas znao. Sklopila sam sporazum s

Randolphom. Svakih će nekoliko dana obilaziti Charlieja, a za to će imati

kredit kod Dore.«

»Hvala ti, Willie.«

Ruta Sepetys 156

»Istina, Randolph ne može pisati recepte – ima nekih svojih problema.

Njih ću još uvijek morati dobivati preko Sullyja. Ali barem će ga moći

nadzirati i javljati nam što mu treba.«

»Susjedi vjerojatno postaju sumnjičavi«, rekla sam.

»Kaži im da je Charlie u Slidellu, u posjetu prijatelju. Ne želim da ga

zatvore u ludnicu sa svim onim otkačenjacima«, rekla je Willie. »Charlie je

ponosit čovjek. Uvijek mi je pomagao kad bi mi to zatrebalo. Randolph

kaže da će ti ispadi proći i da će se smiriti.«

»Misliš da će ozdraviti?«

Willie je srknula još jedan gutljaj kave. »Cokie mi je rekao i da si

popravila Lockwellov auto.«

»Nisam ja. Jesse Thierry je to učinio.«

Willie je kimnula glavom. »Pa, sigurno si Jesseja učinila junakom. Ali

slutim zašto si to učinila. Viđali su vas zajedno po gradu. Sviđa ti se.«

Izjavila je to kao činjenicu, baš kao što je to i Jesse učinio. To me je

razljutilo. I tko joj je rekao da sam viđena s Jessejem? Morao je to biti

Frankie.

»Jesse mi je prijatelj, Willie, ništa više. Neprestano priča o autima i o reli

utrkama.«

»Ah, točno, a ti si na putu da postaneš Rockefeller. Zaboravila sam.«

»Nisam tako mislila.«

»Pa, ne brini. Ima mnogo finih djevojaka koje će biti sretne da iskoriste

tvoju neodlučnost. Kvragu, žene iz Gornjega grada zure u njega kao da je

hodajući seks. Jesse je dobar dečko, čak i ako je za tebe drugorazredan.«

Willie je znala kako me natjerati da se stidim same sebe, i to bez ikakva

posebnog napora. Promatrala sam je kako rastvara novine. Pogledala je

naslovnicu, pa mene, pa opet naslovnicu. Nakašljala se i nastavila čitati.

»Dakle, netko se obilato okoristio Mickom. Ubili su ga, ha?«

Kimnula sam glavom.

Willie je glasno čitala članak. »The Memphis Press-Scimitar nadalje je izvijestio da je podvaljivanje tih opojnih kapi bogatim turistima veoma raširena praksa u Francuskoj četvrti, u kojoj se noćni klub nalazi. Kakvo

Soba puna snova 157

sranje. Prikazuju nas kao da smo svi lupeži! Sad će nas još proglasiti

najopasnijim gradom i to će potpuno uništiti turizam.«

Willie je gnjevno sklopila novine. Ustala je, pripalila cigaretu i ushodala

se pred krevetom, lepršajući uokolo svojim crnim svilenim ogrtačem.

Upaljenom je cigaretom pokazala na mene. »Ovo će izići na zlo, Jo. Ljudi

će zahtijevati da se u Četvrti provede čistka. Taj je frajer bio krupna

zvjerka. Svaka će žena u Gornjem gradu vidjeti ovo i pomisliti na vlastitog

supruga. Zaključat će ih u kuće. Policija će još više usijati stvar. Navalit će

na ovu kuću poput pseta na kost. Posao će patiti.«

»Misliš li da će uhvatiti onoga tko je to učinio?«

Willie nije ništa odgovorila. Koračala je uokolo, uvlačeći nikotin. Zastala

je i okrenula se prema meni. »Nemoj ni s kim razgovarati. Ako netko dođe

postavljati pitanja, reci im da ne znaš ništa. I odmah dođi k meni.«

»Tko bi postavljao pitanja?«

»Murjaci, ludo.«

Spustila sam pogled u svoje krilo.

»Što, zar su već dolazili?«

Kimnula sam glavom. »Kao što sam ti rekla, gospodin Hearne je onoga

dana kad je umro svratio u dućan i kupio dvije knjige. Policija je željela

znati što je kupio i je li izgledao loše. Rekla sam im da je kupio Keatsa i

Dickensa i da je izgledao dobro.«

»Što još?« Willie je žestoko povukla dim iz cigarete. Promatrala sam kako

papir izgara.

»To je sve.«

»Pa, i to je mnogo. Mogli bi te zvati da svjedočiš.« Naglo se okrenula k

meni. »Je li Patrick bio ondje? Je li on vidio Hearnea?«

»Jest.«

»Patrick će svjedočiti. Ne ti.«

»Willie, o čemu to govoriš?«

»Začepi! Izlazi i prihvati se posla. Kasniš. Gosti će početi rano dolaziti, u

želji da se zaigraju prije Mardi Grasa. I osvježi to lice s nešto hladne vode.

Ruta Sepetys 158

Cijelo ti je nabuhlo od noćnog divljanja. Izgledaš poput Joea Louisa u

dvanaestoj rundi.«

Soba puna snova 159

TRIDESET TRI

respavala sam cijeli Mardi Gras.

Za prigušivanje buke upotrijebila sam Patrickov ventilator iz dućana.

Uvijek smo prigovarali da je taj ventilator previše bučan, ali na podu do

moje postelje bio je savršen. Spavala sam četrnaest sati, ne probudivši se

nijednom, čak niti da bih razmišljala o prijavi na Smith.

Poslala sam je dan uoči Mardi Grasa, uključujući posve novu novčanicu

od deset dolara za troškove prijave. Cesto sam razmišljala o otvaranju

bankovnog računa i sviđala mi se zamisao o mogućnosti korištenja čekova,

ali Willie nije vjerovala bankama i bankarima u New Orleansu. Govorila je

da su oni najneumjereniji gosti kuće i da im nema namjeru pružiti prigodu

da joj plaćaju njezinim vlastitim novcem. Jednako tako, nije željela da itko

ima uvid u to koliko zarađuje.

Činovnica u pošti rekla je da će pošiljka stići u Northampton do 27.

veljače. Pogledala je adresu na kuverti, pa mene, i sažaljivo mi se

nasmiješila. Vjerojatno je mislila: »Oh, ne pokušavaš valjda zaozbiljno

upisati se na koledž Smith, zar ne? Čula sam da u Woolworthu na Kanalu

traže radnice.«

Charlotteina posljednja razglednica nosila je datum 15. veljače, a stigla je

dvadesetoga.

Na prednjoj se strani nalazila velika, prekrasna zgrada pokrivena

snijegom. U dnu je pisalo: Knjižnica Williama Allana Neilsona na koledžu Smith sadrži 380 000 knjiga, a fond se svake godine uvećava za novih 10 000. Izgrađena je 1909. godine.

Okrenula sam razglednicu na drugu stranu, iznova čitajući Charlottein

sitan rukopis.

Draga Jo, jesi li poslala svoju prijavu? Nadam se da je tako!

Teta Lilly kaže da je Mardi Gras u punom zamahu.

P

Ruta Sepetys 160

Toliko ti zavidim jer se zasigurno veoma dobro zabavljaš. Svim sam curama pokazala razglednicu koju si poslala iz Vieux Carrea. Aeroklub ovoga tjedna ima zračnu utrku s Yaleom, a sljedećeg će se tjedna naš kongresmen susresti s Progresivcima. Jedva čekam da nam se pridružiš. Brzo mi piši.

Tvoja odana,

Charlotte

Željela sam im se pridružiti, raditi nešto važno i značajno. »Hej, Motor

City.«

Glas se probio izvana, popraćen zviždukom. Provirila sam kroz prozor.

Jesse mi je kimnuo glavom s druge strane ulice, stojeći pred svojim

motociklom. Otvorila sam prozor i nagnula se van. Ulica je bila prekrivena

ostacima slavlja. Smećarska srijeda, tako su to zvali.

»Jesi li se naspavala?« doviknuo mi je. »Nisam te vidio vani.«

»Prespavala sam cijelu stvar.«

»Jesi li gladna?«

Umirala sam od gladi. »Ideš li u katedralu na Pepelnicu?« upitala sam.

Jesse se nasmijao. »Ja sam iz Alabame, sjećaš se? Baptist. Spasenje

milošću. Pođimo pronaći nekakve muffulette9.«

Sjeli smo na klupu na rubu Jacksonova trga. Kvalitetan san mi je

pomogao. Um mi se razbistrio i zemlja mi se više nije pomicala pod

nogama. Jesse je naslonio glavu na naslon klupe, sklopio oči, a sunce mu je

obasjavalo osmijeh ugode na licu. Bilo je lijepo šutjeti. Jesse i ja smo na neki

način uspijevali razgovarati, a da ne izgovorimo ni riječi. Sklopila sam oči i

također se naslonila na naslon klupe, pokušavajući se usredotočiti na

narančaste sjene iza svojih kapaka. Ptice su cvrkutale, a lagani povjetarac

mi je milovao ruke. Neko smo vrijeme tako sjedili, odmarajući se od kaosa

Mardi Grasa dok nam se sadržaj užine slijegao u želucima.

9 Muffuletta – sendvič tradicionalno pripravljen od istoimenog sicilijanskog kruha sa sezamom i

mortadele, šunke, sirove mozzarelle i provolonea te maslina; poznati specijalitet New Orleansa

osmislili su talijanski imigranti iz Francuske četvrti.

Soba puna snova 161

»Jess?«

»Hmm«, odgovorio je.

Oči su mi i dalje bile sklopljene i osjećala sam kako mi se tijelo još više

opušta na klupi. »Nešto sam učinila.«

»To nikad nije bio dobar uvod.«

»Iz nekog ti razloga želim pričati o tome«, rekla sam.

»Dobro. Kreni.«

»Negdje oko Nove godine sam upoznala djevojku, Charlotte, iz

Massachusettsa. Navratila je u knjižaru i uistinu smo se zbližile. Nikad prije

se nismo vidjele, ali činilo se da me potpuno poznaje. Uz nju sam se osjećala

tako ugodno. Jesi li ikad upoznao nekoga takvoga?«

»Aha.«

Oblaci su se uklonili i sunce mi je obasjalo lice. »Ali ona je iz uistinu

bogate obitelji, dobre obitelji, i brucošica je na koledžu Smith u

Massachusettsu. Čak i pilotira avionom. Charlotte mi je neprestano

ponavljala kako bih se trebala prijaviti na Smith. Znam, zvuči smiješno to

da bih ja mogla ići u tako prestižnu školu, ali poslala mi je sve potrebne

informacije.«

Odjednom mi je u središte pažnje došla ludost svega toga i zamalo sam se

nasmijala.

»Ali ja sam iz nekog razloga to doista jako počela željeti. Rekla sam

Willie, a ona je poludjela. Rekla je da trebam ići u školu ovdje, u New

Orleansu, da je izvan moje lige pokušavati se upisati na takav koledž. Pa,

zbog toga sam to još više poželjela. I tako sam to učinila, Jesse. Prijavila sam

se na Smith u Northamptonu. Rekla sam ti da sam uvjerila onog neotesanca

Johna Lockwella da mi potpiše preporuku. I sutradan sam poslala prijavu.

Bojim se to priznati, čak i samoj sebi.« Glas mi se stišao. »Ali ja to uistinu

želim.«

Osjetila sam kako mi sjena prelazi preko lica dok se sunce opet skrivalo

iza oblaka. Duboko sam udahnula i izdahnula, osjećajući kako mi se težina

tajne podiže s ramena i odlazi s povjetarcem.

»Suludo, to je ono što misliš, točno?« rekla sam.

»Što ja mislim?« Glas mu je došao izbliza.

Ruta Sepetys 162

Otvorila sam oči. Jesse se nalazio tek par centimetara od mojeg lica,

zaklanjajući mi sunce. Osjetila sam na vratu njegov dah i vidjela mu usne.

Tijelo mi se trgnulo u panici i podigla sam šake na grudi.

Jesse se odmah povukao. »Oh, žao mi je. Jo, nisam te želio prestrašiti«,

rekao je blagim glasom. »Ti... imala si nešto u kosi.« Podigao je komad lista.

Prostor među nama ispunila je nelagoda. Pokušala sam pojasniti. »Ne,

samo...«

Samo što? Zašto sam šaptala? Znala sam da me Jesse nije htio prestrašiti.

Pa ipak su mi šake bile stisnute, spremne da ga odbiju. Osjećala sam se

smiješno, a on je to izgleda znao.

»Ne bi li bilo smiješno da si mi opalila jednu?« Nasmijao se i prošao

prstima kroz kosu. »Pa, i nije baš smiješno, ali znaš što mislim.«

Jesse se opet zavalio na klupi i gurnuo ruke u džepove svoje kožne jakne.

»Dobro, pitala si me što ja mislim.« Okrenuo se prema meni i nasmiješio se.

»A ja mislim da ti je bolje nabaviti zimski kaput. Motor City. U

Massachusettsu je hladno.«

Jedva sam ga čula. Jessejev mi je losion poslije brijanja lebdio posvuda

oko lica. Odjednom sam postala svjesna koliko blizu sjedimo jedno do

drugoga na klupi i obuzelo me razmišljanje o tome jesu li mu ruke u

džepovima tople ili hladne.

»Koliko takva škola košta?« upitao je.

»Mnogo«, tiho sam rekla.

»Koliko je to mnogo?«

»Za školarinu, smještaj i knjige, blizu dvije tisuće dolara godišnje«, rekla

sam mu.

Jesse je tiho zazviždao.

»Znam, to je ludo.«

»Jest ludo, ali to je ipak samo novac. Postoji mnogo načina da se do njega

dođe«, rekao je Jesse.

Pješice smo se zaputili uz St. Peter prema Royalu i natrag prema dućanu.

Nijedno od nas nije govorilo. Hodali smo kroz ostatke slavlja, šutirali

limenke i čaše s puta, gazili po ostacima kostima koje su ljudi odbacivali

tijekom večeri. Jesse je dohvatio nisku mliječno bijelih staklenih kuglica

Soba puna snova 163

koja je visjela na jednim vratima. Dodao mi ju je i ja sam je stavila oko

vrata. Dan je posjedovao ozračje slično Božiću, kad svijet staje i daje ti

dozvolu da predahneš. Po cijelom gradu stanovnici Orleansa su se odmarali,

usnuli pod šminkom, s niskama kuglica u krevetima. Čak je i kod Willie

danas bilo zatvoreno. Cijeli je dan provela u svojem kućnom ogrtaču,

možda čak i popila kavu s djevojkama za kuhinjskim stolom. Smijat će se na

račun gostiju od prethodne noći. Evangeline će gunđati, Dora će sve

nasmijavati, a Sweety će rano popodne poći u posjet svojoj baki. Je li majci

sve to nedostajalo? Je li mislila na New Orleans, na Willie, na mene?

»Čini se da imaš nekog vrijednog kupca.« Jesse je pokazao prema knjižari.

Gospođica Paulsen je stajala licem uz sam izlog, vireći unutra.

»Zdravo, gospođice Paulsen.«

Okrenula se prema nama na nogostupu. »Oh. zdravo, Josie.«

Pogledala je Jesseja. Očima ga je besramno odmjerila od glave do pete.

»Ovo je Jesse Thierry. Jesse, ovo je gospođica Paulsen. Ona predaje

engleski jezik na Loyoli.«

Jesse se nasmiješio i kimnuo joj glavom. »Gospođo.«

Gospođica Paulsen se skamenila. »Ja sam i prijateljica Marloweovih.« Taj

je komentar uputila Jesseju. »Već neko vrijeme pokušavam doći do njih.

Bila sam kod njihove kuće, ali nitko se ne odaziva.«

»Pa, bolje je da ja krenem«, rekao je Jesse.

Nisam željela da otiđe, da me ostavi samu s gospođicom Paulsen koja će

zahtijevati odgovore na previše pitanja.

»Drago mi je što smo se poznali, gospođo.« Jesse je uzmaknuo. »Vidimo

se, Jo. Bilo je lijepo.«

Dok je Jesse odlazio niz ulicu, gospođica Paulsen me ošinula pogledom.

Ramena su joj poskočila kad je upalio svoj motor. Mogla sam vidjeti kako se

Jesse smije. Počeo je turirati, sve dok mu se gospođica Paulsen napokon nije

okrenula leđima. Domahnuo mi je i odvezao se niz Royal.

»Oh, Bože.« Gospođica Paulsen je dotaknula svoju čvrsto uvezanu punđu,

pa zadržala ruku na potiljku. »Ide li taj momak na koledž?«

Protrljala sam ruku, još uvijek osjećajući Jesseja uza se. »Zapravo, ide. Na

Delgado. Mogu li vam nekako pomoći, gospođice Paulsen?«

Ruta Sepetys 164

»Itekako.« Prekrižila je ruke na grudima. »Mislim da je dosta ove igre. Što

se događa s Charliejem Marloweom?«

Soba puna snova 165

TRIDESET ČETIRI

ogovorili smo priču. Charlie je bio izvan grada, pomažući svojem

bolesnom prijatelju u Slidellu. Stoga sam joj tako i rekla. Laž mi je

izišla iz usta takvom lakoćom da me to prestrašilo. Znala sam osjećati

mučninu u trbuhu kad bih čula majku kako laže. Kako to možeš činiti?

Kako možeš tako živjeti? Takvo što sam se često znala pitati. Ali eto, i ja

sam sada lagala gospođici Paulsen i pritom se smiješila. Čak sam pridodala

pojedinosti o tome kako bi Charlie mogao otvoriti knjižaru u Slidellu.

Patrick i ja nikad o tome nismo razgovarali. To sam sama izmislila.

Patrick već danima nije dolazio u dućan. Kad bih zastala uz kuću, uvijek

je bio za glasovirom, svirajući beskrajne skladbe za Charlieja. Nešto se

promijenilo. Među nas se spustila zavjesa. To me tjeralo na plač. Svojim bi

osobitim znakom pokucala na vrata, a zatim upotrijebila vlastiti ključ da

uđem. Patrick bi se tek neznatno okrenuo od glasovira, vidio da sam to ja, a

zatim se okrenuo natrag. Sa svojim je ocem komunicirao preko Debussyja,

Chopina i Liszta. Nastavljao je svirati, ponekad i satima. Ja bih donosila

namirnice, sređivala kuću, a on bi ostajao sjediti za glasovirom. Ne bismo

razmijenili ni riječ. Ali čim bih krenula prema vratima da odem, čula bih

kako glazba prestaje. S Charliejem je razgovarao kroz glazbu. Mene je

pritom ignorirao.

Bila sam sretna kad sam ga ugledala kako ulazi kroz vrata dućana. Nisam

mogla slobodno govoriti jer je unutra bila žena koja je razgledavala police s

knjigama. Patrick i ja smo godinama radili zajedno, ali danas se prostor za

pultom činio prenapučenim. Nespretno smo manevrirali jedno oko drugoga

i izgubili onaj svoj udobni ritam.

»Zdravo.« Pokušala sam mu se nasmiješiti. Spustila sam ruku na pult,

signalizirajući krimiće.

Patrick je pogledao ženu, odmahnuo glavom i pokazao mi znak za

kuharice.

D

Ruta Sepetys 166

Bio je to vrhunac naše komunikacije toga tjedna. Uvijek iznova sam se

ispričavala zbog onoga što se dogodilo Charlieju. Znam da me čuo, ali nije

ništa odgovarao. Njegov jednostavan znak za kuharicu me ispunio veseljem.

»Charlie?« šapnula sam.

»Randolph je ondje. Ja moram obaviti nekoliko zadaća.«

Izvukla sam svežanj primljene pošte i dodala mu ga. »Posložila sam

račune i čekove. Pretpostavila sam da ćeš poći do banke.«

Kimnuo je glavom.

Žena je došla do blagajne s novom Kuharicom Betty Crocker.

»Bila sam tako sigurna da će izabrati Agathu Christie«, rekla sam nakon

što je izišla iz dućana.

»Ona očajnički želi čitati krimiće«, rekao je Patrick. »Ali morala je kupiti

kuharicu jer njezin gnjevni muž zahtijeva toplo jelo čim spusti aktovku kraj

vrata. Ona je nesretna u braku – kao i njezin muž. On zbog toga pije, a ona

plače u kupaonici, sjedeći na rubu kade. Nisu se nikad trebali vjenčati. Sada

je još jadnija, kad je kupila kuharicu umjesto Agathe Christie. Osjeća se

uhvaćenom u zamku.«

Pogledala sam kroz izlog, na ženu koja je nepomično stajali na ulici.

Prevrtjela sam u glavi scenarij koji je Patrick kreirao i odjednom je mogla

vidjeti kako baca knjigu u kantu za smeće, raspušta kosu i trči do najbliže

gostionice. Dva su mladića prešla cestu i zaputila se prema knjižari,

promatrajući nas kroz izlog. Jednoga sam izabrala kao kandidata za

kupovinu romana M. Spillanea. Drugi mi se momak učinio poznatim. Bio je

to sin Johna Lockwella, Richard.

»Jo.« Patrick me povukao za ruku, privlačeći me k sebi. Osjetila sam kako

mu ruka klizi pod moju kosu i odjednom me poljubio. Do trenutka kad sam

shvatila što se zbiva, prestao je.

»Patrick.« Bila sam toliko zaprepaštena da sam mu jedva uspjela

izgovoriti ime. Ruka mi je počivala na njegovom ramenu i nije bila stisnuta

u šaku. Dozvolila sam mu da me poljubi i nisam se opirala.

Brzo je pogledao kroz izlog. »Žao mi je, Jo«, šapnuo je.

Lice mu je bilo tako blizu mome, izmučeno od boli.

»Patrick, i meni je žao, ja...«

Soba puna snova 167

Nije mi dopustio da završim. Brzo me poljubio, zgrabio svežanj pošte i

napustio dućan.

Oslonila sam se o pult da se priberem, ispunjena mješavinom

zaprepaštenja, zbunjenosti i Patrickove zubne paste u svojim ustima.

Dotaknula sam si usne. Je li to bio poljubac tipa žao mi je ili onaj što govori

žao mi je što nisam to prije učinio? Bezuspješno sam pokušavala razlučiti.

Ipak, nisam se opirala i bila sam više zbunjena nego prestrašena.

Dovršila sam inventuru koju je Patrick zatražio i sortirala novu isporuku

knjiga. Bila sam rastresena i spremala knjige na kriva mjesta. Novu

uspješnicu Shirley Cameron, Ispovijedi brđanina, stavila sam u odjeljak za

putopise umjesto među ljubavne romane. Primijetila sam pogrešku i

namrštila se na sebe. Pošla sam do blagajne, nadajući se da će tužna

kućanica drugi put kupiti tu knjigu umjesto kuharice.

Neprestano sam se vraćala istom zaključku. Veza Patricka i mene imala je

smisla. Zajedno smo se dobro osjećali. Poznavali smo se dugo vremena i

voljeli smo knjige. On je bio pametan, darovit, otmjen i veoma dobro

organiziran. Poznavao je sve moje mane. Neće biti neugodnih objašnjenja

kaci mi Dora dobaci zvižduk na ulici, kad Willie bespogovorno zatraži da

pođem s njome do Shady

Grovea, ili kad majka ponovo odnekud iskrsne, moleći sirovi goveđi

odrezak za modricu koju joj je Hollywood podario. Patrick će se na

autobusnoj postaji Rampart ukrcavati na Greyhound autobus i posjećivati

me na Smithu. Na Božić će me u svojoj plavoj jakni čekati na postaji kad mi

autobus onamo prispije u kasnim noćnim satima. Zajedno ćemo slušati

glazbu, za rođendan ću mu poklanjati dugmad za manšete, a nedjeljna jutra

ćemo provoditi u ispijanju kave i razgledavanju osmrtnica, u potrazi za

knjigama umrlih.

Nasmiješila sam se. Patricka se nisam bojala. Sve je to imalo smisla.

Oglasilo se zvono. Frankie je ušao u dućan, vireći iza polica.

»Opa, dvaput u istom mjesecu. Da pogodim – sanjao si Victora Hugoa?«

upitala sam.

Frankie se osvrnuo uokolo. Ruke su mu drhtale. »Jesi li sama?« šapnuo je.

»Jesam.«

»Sigurna si?« upitao je, snažno žvačući gumu.

Ruta Sepetys 168

Kimnula sam glavom. Na licu mu nije bilo onog vječito prisutnog dobrog

raspoloženja. Osjetila sam kao da mi neka sjena pritišće utrobu.

»Tvoja se mama vraća natrag.«

Ispustila sam dah koji sam dotad zadržavala. »Već? Zašto me to ne

iznenađuje?« Gurnula sam knjigu na njezino mjesto. Morala sam mu

postaviti to pitanje. »Vraća li se i Cincinnati s njom?«

»Ne znam. Rekao sam Willie, a ona je rekla da dođem ovamo te kažem i

tebi.«

»Kako si to doznao?«

»Imam svoje izvore u American Telegramu. Oni su vidjeli zaprimljenu

poruku.«

»Majka je Willie poslala telegram?« To mi se učinilo čudnim.

»Ne, telegram je sinoć poslao šef policije Los Angelesa jednom od glavnih

detektiva ovdje, u New Orleansu. Telegram mu je isporučen sinoć, na

kućnu adresu, u potpunoj tajnosti.«

»Znala sam da će ju Cincinnati uvući u nevolje. Dakle, njega su uhitili i

ona se sada vraća.«

»Nije u pitanju Cinci. Uhićena je tvoja majka.«

»Što?«

Frankie je kimnuo glavom. »U telegramu je pisalo: Louise Moraine je uhićena i na putu je za New Orleans. Moj izvor u policiji kaže da su je

progonili.«

»Zašto?«

Frankie je napuhao mali balon od žvakaće gume i zagledao se kroz izlog.

»Zašto, Frankie?«

Balon mu je prsnuo dok su mu riječi izlazile iz usta.

»Zbog ubojstva Forresta Hearnea.«

Soba puna snova 169

TRIDESET PET

trčala sam do Willie, cijelim se putem osjećajući kao da mi želudac

poskakuje u ustima. Da, majka je bila glupa i pohlepna. Ali ubojstvo?

Nisam željela u to povjerovati. Već sama pomisao me previše plašila. Iz vrča

srama do mene su dopirali odjeci svih njezinih lažnih obećanja, a pri

svakom sam koraku čula otkucavanje sata Forresta Hearnea – sata koji sam

pronašla pod njezinim krevetom.

Ušuljala sam se kroz kuhinjska vrata. Dora je sjedila s haljinom boje

smaragda podignutom do bedara i bosim nogama podignutim na kuhinjski

stol. Lakirala je noge biserno ružičastim lakom. Dobacila mi je pogled i

raširila ruke.

»Oh, zlato, dođi svojoj Dori. Ustala bih, ali onda ću uništiti kopita.«

Pošla sam Dori u zagrljaj. Stisnula me uza se, što se činilo kao da sam

uronila u jastuke. »Čuj, pročitala sam ja par krimića, dušo. Još ništa nije

dokazano. Willie je rekla da je samo zovu na ispitivanje.«

»Ali zašto?«

»Zato jer je dokrajčila bogatuna, glupačo«, rekla je Evangeline, ulazeći u

kuhinju.

»Daj, Vangie, šuti«, ukorila ju je Dora. »Louise nije nikoga dokrajčila.

Samo je bila na krivom mjestu u krivo vrijeme.« Dora se okrenula k meni.

»Kad su policajci ispitivali ljude, netko je rekao da ju je na Novu godinu

vidio kako pije s tim bogatašem.«

»Majka je pila s gospodinom Hearneom?«

»Tako se on zvao?« upitala je Dora.

»Da«, rekla je Evangeline. »Forrest Hearne.«

»Ah, baš seksi ime. Je li bio dobar komad?« rekla je Dora.

O

Ruta Sepetys 170

»Slika u novinama sve govori. Pisalo je da je bio arhitekt i bogat čovjek«,

izvijestila je Evangeline.

»Pa zašto nije svratio u maison de joie da upozna zelenu kraljicu?« rekla

je Dora. »Da jest, ne bi bio mrtav.«

»Dora, prestani«, rekla sam.

»Oh, zlato, žao mi je. Samo kažem da ne bi trebala brinuti. Napokon,

policija sada svakoga ispituje, zar ne?« Dora je neznatno podigla obrve.

Njezina sestra Darleen me vidjela u policijskoj postaji.

»Valjda je tako.« Kimnula sam glavom.

Ona mi je na isti način uzvratila. »Mene bi više brinulo vraća li se i

Cincinnati s njome«, rekla je Dora.

»Pa, Louise će morati odsjesti u potkrovlju«, rekla je Evangeline. »Ta je

soba sada moja. Napokon je prestala zaudarati.«

Pošla sam pronaći Willie. Evangeline me na vratima uhvatila za ruku.

»Drži se podalje od Johna Lockwella«, šapnula je. Kap sline joj je izletjela

kroza zube i pala mi na bradu. Pogledala je u pjenušavi mjehurić. » Oh,

gle.« Nacerila se. »Pada kiša.«

Pokucala sam na Williena vrata.

»Ti ne bi trebala biti ovdje«, uslijedio je odgovor.

Svejedno sam ušla. Willie je sjedila potpuno odjevena za večeras, u svojoj

tradicionalnoj crnoj odori. Kosu je podigla više nego – inače i učvrstila je s

dva dijamantima urešenafleur-de-lis češlja. Pred njom je na stolu stajala

otvorena crna knjiga.

»Postajem ista Charlie«, rekla je preko ramena. »Prošlog sam tjedna

zapisala da Srebrni Dolar Sam voli Seven and Seven10.« Ispravila je zapis.

»Seven and Seven voli Pete Šeširdžija.«

10 Seven and Seven (»Sedam i Sedam«) popularni koktel uačinjen od viskija Seagram's 7 i 7 Up bezalkoholnog gaziranog pića..

Soba puna snova 171

Williena crna knjiga je bila neka vrsta kataloga. U nju je pod kodnim

imenima zapisivala sve mušterije, koja im se djevojka sviđa, kakve usluge

vole, čak i što piju i koju kartašku igru igraju. Srebrni Dolar Sam je zapravo

bio prodavač automobila po imenu Sidney. Na leđima je imao tetoviran

srebrni dolar. U knjizi je bilo upravo toliko informacija da ih Willie može

iskoristiti kao policu osiguranja. Ako bi joj itko počeo stvarati nevolje,

imala je popis posjeta koje je mogla proslijediti njegovoj ženi ili majci.

Svake večeri prije početka akcije Willie bi pregledavala popis unaprijed

zaprimljenih rezervacija. Pobrinula bi se upamtiti njihove želje, a sve se

ipak činilo prirodnim i slučajnim.

Willie se činila posve mirnom po pitanju vijesti o majci. Uvijek je

govorila kako je u stanju pripraviti čaj usred tornada. Njezina me mirnoća

opuštala.

Dohvatila sam tubu šminke za usne Hazel Bishop s njezinog kreveta i

utrljala nešto boje u svoje usne i obraze. »Onda, što nam je činiti?« upitala

sam.

Willie je okrenula stranicu knjige. »Već smo o ovome raspravljale. Nećeš

ni s kim govoriti. Na novogodišnju noć nisi izlazila. Nisi ništa vidjela. Ti i

tvoja majka ste otuđene jedna od druge. Kad ona dođe, poći ćeš do Shady

Grovea. Neko ćeš vrijeme provesti izvan grada.«

»Sama?«

»Što, želiš da Cincinnati ide s tobom?«

»Ne, ali neće li izgledati čudno ako iznenada napustim grad?«

»Oh, zar si ti toliko važna da će svi to primijetiti? Rekla si da te policija

već ispitala i da si odgovorila na njihova pitanja. Svi ovdašnji ljudi poznaju

tvoju majku i znaju da im je bolje ne petljati se sa mnom i spominjati tvoje

ime. Nitko ništa neće reći.«

»Ali tko će ujutro čistiti kuću?«

»Što je, Pepeljugo, zar će ti nedostajati tvoja metla?«

Naslonila sam se na okvir Wllliene postelje. »Ne, nedostajat ćeš mi ti,

moja zla maćeha.«

Willie je odložila pero i okrenula se u stolici. »Kako znaš da ti ja nisam

dobra vila?«

Ruta Sepetys 172

Zurile smo jedna u drugu. Promatrala sam Willie, odjevenu u crno, s

usnama našminkanim bojom crnog vina i s pogledom koji bi zmiju natjerao

da se uvuče natrag u svoju rupu. Odjednom sam prasnula u smijeh.

»Dobro«, rekla sam. »Ti si zla maćeha sa srcem dobre vile.«

»Radije bih bila poput tebe«, rekla je Willie. »Pepeljuga sa srcem

maćehe.«

Jao. Je li se to samo šalila? Izgledala je kao da to smatra komplimentom.

Okrenula se natrag svojoj knjizi. »Cokie će te odvesti do Shady Grovea.«

»Samo će me tamo ostaviti, Willie?«

»Auto ti neće trebati. Ako ti zatreba telefon, možeš i pješice do trgovine.«

»Što ako se nešto dogodi?«

»A što bi se moglo dogoditi? Ja se ne brinem. Znaš dobro pucati, a reći ću

Rayu i Friedi da paze na aute koji bi mogli naići cestom. Znaš da su njima

noću oči širom otvorene. Dakle, ako ne želiš da ti neki stari razvratnik

počupa latice s tvoje tratinčice, boljeti je poći onamo.«

Izišla sam na ulicu upravo kad je Cokie iskrcavao neku mušteriju.

»Poveo bih te, Josie, ali moram pokupiti sudionike neke konferencije i

dovesti ih ovamo, curo.«

»U redu je, Cokie. Jesi li čuo da idem na put?«

»Nego što. Willie te ne želi ovdje, gdje bi te tvoja majka mogla u nešto

uvući. Reći će tvojoj mami da si u Slidellu i da pomažeš gospodinu

Charlieju.« Cokie se počešao po potiljku. »Jo, moram te pitati. Kako si znala

da u svemu tome ima nečega mutnoga? Od prvoga si me dana naganjala

zbog mrtvozornikova izvještaja. Jesi li nešto znala o tom čovjeku iz

Tennesseeja i tvojoj majci?«

»Ne, samo... on mi se svidio. Navratio je u dućan. Bio je tako ljubazan i

odnosio se prema meni s poštovanjem. Nadahnuo me, Cokie. Ne znam

puno takvih ljudi.«

Cokie je kimnuo glavom. »Pa, čini se da ćemo onu tvoju termosicu

iskušati na putu za Shady Grove.«

Odvezao se da pokupi one sudionike konferencije. Ja sam pješice krenula

natrag u dućan, razmišljajući o satu. Morala sam ga se riješiti. Mogla sam ga

Soba puna snova 173

baciti u kantu za smeće. Mogla sam ga odnijeti u Shady Grove i tamo ga

sakriti. Pored mene je prošao automobil. Začula sam škripu kočnica i

ubacivanje mjenjača u vožnju unazad. Sjajni Lincoln Continental se vratio i

zaustavio preda mnom.

»Onda, jesi li se već upisala na Smith?« John Lockwell je otresao pepeo

cigare kroz prozor.

»Čekam da mi se jave.«

»Još uvijek ne znam što je pisalo u onom pismu.«

»Bilo je vrlo pohvalno... i vrlo dobro napisano«, uvjerila sam ga.

»Nadam se da je spominjalo i tvoje martinije.«

»Nije, ali jest spomenulo moje veze za popravak automobila.«

»Sada radi kao sat. Želiš li da te povezem? Charlotte će me smatrati

groznim tetkom ako joj ne povezem prijateljicu. Dođi popiti piće sa mnom.

Sada imam stan u Četvrti. Tako je diskretnije.«

»Ne, hvala. Imam drugih planova.«

Lockwell se nasmiješio. »Možda drugi put.« Upro je prstom u mene. »Ima

nečega u tebi, Josephine. A sviđa mi se i ta šminka za usne.«

Odvezao se dalje. Ja sam nadlanicom obrisala usne.

Ruta Sepetys 174

TRIDESET ŠEST

jedila sam na svojem krevetu s kutijom za cigare u krilu. Promatrala

sam ček gospodina Hearnea. Hoće li njegova žena primijetiti da nije

naplaćen? Ako ga sada dam na naplatu, policajci bi mogli primijetiti

transakciju i doći postavljati pitanja. Gledala sam u njegov samopouzdan i

elegantan potpis. Misli su mi se vratile na majku u Meal-a-Minitu, kako

izvlači debeli snop novčanica iz torbice, razmećući se odlaskom na večeru

kod Antoine'sa. Bili su uistinu pravi par. Cincinnati u mrtvačevu odijelu,

majka s mrtvačevom lisnicom.

Vratila sam ček i sat pod podnu dasku. Oboje ću odnijeti u Shady Grove i

tamo ih se riješiti. Trebala sam na to i ranije misliti. Umjesto toga, cijelo

sam jutro razmišljala o Patricku, pitajući se hoće li doći u dućan. Nije došao.

Morala sam čekati da ga vidim kad svratim u posjet Charlieju. Promatrala

sam sat, brojeći minute do vremena zatvaranja. Sinoć sam oprala kosu i

uredila frizuru. Neprestano sam se promatrala u zrcalu i dvaput promijenila

bluzu. Odjednom sam poželjela ostaviti dobar dojam na Patricka te

izgledati lijepo za njega.

Gospođica Paulsen je svratila do dućana, opet njuškajući uokolo. Rekla

sam joj da odlazim u Slidell posjetiti Charlieja i da ću se vratiti s potpunim

izvještajem. Napisala je poruku Charlieju i zatražila da mu je predam u

zalijepljenoj omotnici. Zatim sam joj prodala knjigu Shirley Cameron, pa

smo razgovarale o njezinoj prijateljici sa Smitha koja je pisala povijesne

romane. Mislila je da bismo se nas dvije dobro slagale. Gospođica Paulsen je

bila zanimljiva i ljubazna kad nije glumila detektiva.

Stiglo je pismo od Charlotte u kojem me pitala jesam li dobila kakve

vijesti o svojoj prijavi. Spomenula je i da joj je njezina rođakinja Betty

Lockwell pisala o Patricku i tražila od nje da ih ponovo upozna. Charlotte

je zaključila kako je Betty strašno smiješna. Ja sam zaključila da je dosadna.

Ubacila sam pismo u ladicu svoga stola, zaključala vrata i krenula van.

S

Soba puna snova 175

U hodu sam vježbala što ću reći kad vidim Patricka. Željela sam izgledati

opušteno i ne dopustiti da se vidi koliku sam vrtoglavicu cijeli dan osjećala

zbog onog poljupca. Prepustit ću inicijativu njemu. Kad sam došla do vrata,

osluhnula sam u nadi da začujem glasovir, ali kuća je bila tiha. Vratila sam

svoj ključ u džep i pokucala.

Vrata su se otvorila. »Hej, Jo. Uđi.« Patrick je bio bosonog, na sebi je

imao svježe izglačanu košulju i upravo uvlačio remen u hlače. Kosa mu je

još bila mokra.

»Lijepo izgledaš«, rekla sam, nadajući se da će mi uzvratiti kompliment.

»Hvala. Odmah se vraćam. Moram obuti cipele.« Otrčao je na kat.

Nešto je dobro mirisalo. Pošla sam do dnevne sobe i Patrickova glasovira.

Opipala sam prstima natpis Bösendorfer i zatim tiho rukom prešla preko

tipki. Na stalku za note nalazio se Liebestraume Franza Liszta. Promatrala

sam sve te note i divila se lakoći kojom je Patrick te male crne točke

pretvarao u prekrasnu glazbu.

»Pripravio sam krokete«, rekao je kad je sišao niz stube. »Iskoristio sam

recept iz iste kuharice Betty Crocket koju je kupila ona nesretna kućanica.«

»Što ovo znači?« upitala sam, pokazujući na note.

Patrick mi je prišao straga i pogledao preko moga ramena. »Liebesträume,

to je njemački«, rekao je.

»Znam da je njemački, ali što znači u prijevodu?«

Patrick je zatvorio knjigu s notama i odložio je na glasovir. »Znači Snovi o ljubavi.«

Je li on to pocrvenio? »Oh«, rekla sam, ne želeći otkriti kako mi se u

grudima širi skriveni osmijeh. »Kako je Charlie?«

»Mnogo spava. Gotovo dvadeset sati dnevno. Moram ga buditi da nešto

pojede.«

»Misliš li da je to od lijekova?« upitala sam.

»Ne znam. Pitat ću Randolpha.« Patrick je izvadio tanjur iz kredenca i

dodao mi ga. »U Charliejevu ormaru sam tražio još jedan jastuk. Na

najgornjoj polici sam pronašao njegov rukopis.«

»Jesi li ga pročitao?«

Ruta Sepetys 176

»Osjećam se loše jer to priznajem, ali jesam. Znam da bi on htio da

pričekam dok ne bude završen. Ali umirao sam od želje da ga pročitam. I

znaš što? Zbilja je dobar. Tako žarko želim da ga je mogao dovršiti.«

»Pa, nikad se ne zna. Možda i hoće, kad mu bude bolje«, rekla sam.

Sjeli smo na objed za kuhinjski stol. Nadala sam se da ćemo jesti u

blagovaonici, ali to bi moglo izgledati previše formalno. Neprestano sam

sebi govorila da prestanem o ovom posjetu razmišljati kao da je ljubavni

sastanak. Ali to mi nikako nije uspijevalo. Nisam znala koliko će vremena

proteći dok ga ponovo vidim, kad pođem u Shady Grove. Prihvatili smo se

jela, a ja sam mu rekla za majku.

»Opa. Jo, to je ludo«, rekao je Patrick.

»Znam da je ludo. Dora kaže da žele majci postaviti neka pitanja jer je

netko dojavio da ju je vidio s gospodinom Hearneom.«

»Što Willie kaže?«

»Willie me tjera da odem u Shady Grove.« Pogledala sam Patricka, »Ne

znam koliko ću dugo biti ondje.«

»Pa, to ima smisla. Ne želi da te tvoja majka uvuče u neku dramu.«

»Ne znam koliko ću dugo biti odsutna«, ponovila sam. »Možda ćemo

morati zatvoriti dućan.«

»Smislit ću nešto«, rekao je Patrick. »Vjerojatno bi mogla korisno provesti

taj odmor. Ponesi gomilu novih knjiga koje si željela pročitati.«

U nevezanom smo razgovoru dovršili večeru. Svake sam minute sama sa

sobom raspravljala trebam li spomenuti ono što se dogodilo u dućanu.

»Čuj, Jo, smijem li te zamoliti za uslugu?« rekao je Patrick. »Sjećaš li se

Jamesa iz Doubledaya? Rođendan mu je i njegova djevojka večeras

organizira zabavu. Pozvali su i mene i zbilja bih želio otići, ali...«

»Ali trebaš nekoga tko će ostati s Charliejem.«

Patrick je kimnuo glavom. »Poveo bih i tebe na zabavu, ali Randolph je

večeras zauzet i ne može doći.«

»Naravno da ću ostati s Charliejem.«

»Joj, baš ti hvala. Neću se dugo zadržati.«

Soba puna snova 177

Oprala sam posuđe, a Patrick je otišao na kat, vidjeti kako je Charlie.

Sišao je u vjetrovki i s kravatom.

»Lijepo izgledaš. I lijepo mirišeš.« Mirisalo je poput nove kolonjske vode.

»Drago mi je da ti se sviđa.« Krenuo je prema vratima, pa zastao i vratio

se do mene. Spustio mi je ruke na ramena i brzo me poljubio. »Hvala, Jo.

Brzo se vraćam.«

Vrata su se treskom zatvorila. Nisam to primijetila u knjižari. Usne su mu

bile hladne.

Nije se brzo vratio. Prošli su sati. Čitala sam časopise, očistila prašinu s

glasovira, a zatim napokon pošla na kat, provjeriti kako je Charlie. Zastala

sam pred zatvorenim vratima Patrickove spavaonice, odupirući se porivu da

uđem i nulo pronjuškam uokolo.

Umjesto toga sam pošla u Charliejevu sobu. Spavao je pod uredno

navučenom plahtom. Soba je bila čista i uredna. Na noćnom ormariću

nalazio se niz bočica s lijekovima i list papira s Randolphovim uputama.

Odškrinula sam prozor nad radnim stolom da malo provjetrim sobu. List

papira je još uvijek bio u pisaćem stroju. Iznenadila sam se. Na njemu se

nalazilo još jedno slovo.

BL

Sjela sam na rub Charliejeva kreveta. Blijeda koža oko njegovih rana bila

je zamrljana krvavo narančastom bojom antiseptika. Lagano sam uklonila

plahtu. Charlie je grlio ružičastu kutiju oblika srca. Bio je blijed, a kosa mu

je još bila raščupana.

»Oh, Charlie«, šapnula sam, »što ti je bilo? Samo sam te htjela ošišati.

Tako mi je žao.«

Zatreptao je očima, otvorio ih i zagledao se u mene. Na jedan veoma

kratak trenutak se nasmiješio. Bio je to onaj isti osmijeh koji mi je znao

podariti kad sam se u svojoj osmoj godini krila u njegovoj knjižari, osmijeh

Ruta Sepetys 178

koji bi mi uputio kroz izlog kad bih vani pometala pločnik. Bio je to

osmijeh koji je govorio: »Dobra si ti djevojka, Josie.«

Uklonila sam mu pramenove kose s očiju. »Volim te, Charlie Marlowe.

Čuješ li me? Smislit ćemo mi kako se iz ovoga izvući.« Ali on je već ponovo

utonuo u san.

Probudio me miris kave. Ležala sam na kauču, a preko ramena mi je bila

prebačena deka. Zavjese u dnevnoj sobi blistale su blijedom bojom breskve.

Sunce je izlazilo. Pošla sam u kuhinju. Patrick je stajao nad radnom

plohom, još uvijek s vjetrovkom i kravatom na sebi.

»Jesam li te probudio?« rekao je.

»Ne mogu vjerovati da sam zaspala. Je li Charlie dobro?«

»U redu je. Oprosti, zadržao sam se dulje nego sam očekivao.« Patrick

nije spavao, ali se nije činio umornim.

»Je li zabava bila dobra?«

»Da, ali ja sam glumio glazbenu ludu. Natjerali su me da cijelu noć sviram

glasovir. Nasvirao sam se džeza za cijeli život.« Patrick se okrenuo i

nasmiješio. »Jo, pogodi tko je bio na zabavi.«

»Tko?«

»Capote.«

»Truman Capote? Jesi li mu rekao da ti se svidjela njegova knjiga i da se u

dućanu prodaje kao luda?«

»Samo smo kratko razgovarali. Uglavnom o Proustu. On ima veoma

čudan glas, Jo, i tako je nizak. Tek mu je dvadeset pet ili dvadeset šest, ali

već drži predavanja o književnosti. Jedina osoba koja je s njime mogla držati

korak jest onaj ekscentrik Elmo Avet.«

»Willie poznaje Elmoa. Zove ga Pčela Matica, ali voli antikni namještaj

koji joj on prodaje. Čini se da je to bila prava rođendanska zabava.«

»Pripravio sam ti kavu. Jutros odlaziš, nije li tako?« upitao je.

Kimnula sam glavom.

»Nedostajat ćeš nam«, rekao je Patrick, nalijevajući šalicu kave.

Soba puna snova 179

»I vi ćete meni nedostajati. Možeš me dobiti preko Willie. Ona će poruke

za mene ostavljati u seoskom dućanu. I, naravno, možeš mi pisati. Ostavila

sam adresu na pultu u dućanu. Oh, zamalo sam zaboravila. Gospođica

Paulsen je svratila do dućana.«

Patrick se okrenuo, lica izobličena strahom. »Opet?«

»Da. Rekla sam joj da odlazim u Slidell, posjetiti Charlieja. Dala mi je

poruku za njega.« Izvukla sam zalijepljenu omotnicu iz svoje torbice i

dodala je Patricku.

On ju je rastrgnuo, izvadio poruku i pročitao je. Dodao je poruku i meni.

Nikad nisi bio pisac misterija, a sada to postaješ.

Pošalji mi pismo iz Slidella, ili ću znati da je sve ovo laž.

Zabrinuta Barbara

Ruta Sepetys 180

TRIDESET SEDAM

oljela sam Cokiejev taksi.

Ipak, vozili smo se u Mariah, a Cokieju je osmijeh bio razvučen od

uha do uha.

»Ulij mi još malo kave iz te termosice, Josie. Vidiš, ovo je fina vožnja.

Jednoga ću si dana nabaviti velikog crnog Cadillaca, s bijelim trakama na

gumama i svim ostalim, baš kao što je ovaj, curo.«

»Ovaj auto privlači previše pozornosti. Trebali smo uzeti tvoj taksi. Ja

volim tvoj taksi. Tako je udoban.«

»Moj je taksi dobar prijatelj vozaču. Joj, da može govoriti o svemu čega se

nagledao. Ali ovo nije ruta za Northampton. Ona prolazi sjevernije kroz

Mississippi i gore do Alabame. Cornbread kaže da je najbolje krenuti čim

sunce iziđe i stati kad sunce zađe. Slažem se s njime. Odsjest ćeš kod

Cornbreadova nećaka u Georgiji, a ima on i staru tetu u Virginiji, ako

zatrebaš tamo zastati.«

»Baš je slatko od tebe što sve to planiraš, Cokie, ali još me nisu ni

primili.«

»Primit će te. Znam to.« Cokie je nekoliko puta kimnuo glavom. »Moraju

te primiti.«

Okrenuo se prema meni. »Moraš se izvući odavde, Josie. New Orleans je

dobar za neke ljude, a zbilja dobar tek za rijetke. Ali ne i za tebe. Previše je

toga što će te kočiti. Imaš svoje snove i potencijal da ih ostvariš. Kladim se

da si se toliko vezala za onog bogataša iz Memphisa jer se uklapa u tvoju

zamisao o ocu kakvog bi željela. I slažem se, nema šanse da bi ispala tako

dobra ako druga strana nije bila neka dobra osoba. I zato će tebe primiti, a ti

ćeš nas sve učiniti ponosnima. Mene sigurno već sada činiš ponosnim.«

Tri smo sata proveli u razgovoru. Cokie mi je pričao o svojim roditeljima.

Otac mu je bio bijelac iz Kanade koji se skrasio u New Orleansu. Imao je

V

Soba puna snova 181

ženu i djecu, a s Cokiejevom majkom je živio kao s drugom obitelji. Umro

je prije Cokiejevog trećeg rođendana. Za razliku od mene, Cokie je bio

blizak sa svojom majkom i uvijek bi mu potekle suze kad bi o njoj govorio.

Jako ju je volio i rekao da je ona uvijek bila dobra prema njemu. Umrla je

kad mu je bilo šesnaest. Rekao je da ga je to onemogućilo da sebi pronađe

suprugu, jer je želio ženu s kvalitetama svoje majke. Svaku ženu koju sam

mu predlagala za djevojku odbijao je mrštenjem i komentarima koji su me

toliko nasmijavali da bih se umalo upiškila.

»Pa, zašto ne Bertha?« upitala bih ga.

»Dakle, Bertha je fina žena, ali je prestara. Ja volim djevojke kojima koža

malo bolje pristaje.«

»A Tyfee?« pokušala sam.

»Tyfee? Sigurno se šališ. Ona ima samo tri nožna prsta i znoji se kao pas

koji ima zatvor. I uvijek boji onu svoju sijedu kosu mljevenom kavom. Pa

onda izgleda kao da je zaprljana od zemlje. Ne, hvala ti.«

Tyfee je imala samo tri nožna prsta. Tko bi to rekao?

Kad su u pitanju bile djevojke, Cokie jest bio izbirljiv, ali činilo se da

točno zna što želi kod žene. To me natjeralo da pomislim na Patricka i na

naš nespretni oproštaj. Čvrsto me zagrlio i dugo me držao u zagrljaju, kao

da me više nikad neće vidjeti. Nije me poljubio – samo je zurio u mene

očima prepunim tišine. Nisam mogla dokučiti je li zabrinut zbog mojeg

odlaska ili zbog Charlieja.

Stigli smo neposredno prije užine. Cokie se zaustavio kod Raya i Friede

Kole. Opipao je poklopac motora njihovog auta.

»Hladan je. Već neko vrijeme spavaju«, rekao je Cokie.

Jadni Ray i Frieda. Pitala sam se što ih je tako prestrašilo tame.

Cokie je na njihovom trijemu ostavio kutiju koju im je poslala Willie. U

njoj su bili Sadieno varivo od bamije, šteka cigareta, boca muškata i pismo

od Willie, u kojem ih upućuje da paze na mene.

Spustili smo se dugom, drvoredima obrubljenom cestom do Shady

Grovea.

Ruta Sepetys 182

»Dakle, Jo, pobrini se da držiš uši na oprezu. Ovdje dolje je lijepo i

samotno, ali to može značiti i nevolju. Ako ovdje pokušaš vikati, nitko te

neće čuti. Čak ni Ray i Frieda. Oni su milju daleko odavde.«

»Ponašaš se kao da ovdje ima medvjeda ili nečeg sličnog.«

»Ne pričam ja o životinjama. Govorim o kriminalcima.«

Nasmijala sam se. »Nitko ne želi opljačkati Shady Grove. Ovdje nema

ničega osim namještaja i starog posuđa.« Shady Grove je bio prava slika

spokoja. Mala kreolska koliba s velikim trijemom, okružena mahovinom

obraslim hrastovima.

Cokie je povukao ručnu kočnicu. »Čuj, Josie, ne šalim se. Ova stvar s

tvojom majkom je ozbiljna. Mnogi ljudi ne žele njezin povratak u New

Orleans. Willie je pametna što te izvukla iz one kaše, ali čak i ovdje moraš

biti na oprezu. Neki ljudi mogu biti dovoljno glupi da pomisle kako preko

tebe mogu doći do tvoje majke.«

Izišla sam iz auta i sa stražnjeg sjedala izvukla svoj mali kovčeg i veliku

kutiju s knjigama. Cokie je otvorio prtljažnik. Bio je prepun košara i kutija.

»Cokie, pa ovo je pola smočnice. Mislila sam da ću ostati najviše tjedan

dana.«

»Sadie je cijelu noć kuhala za tebe. Ovdje imaš obilje namirnica.« Izvukao

je iz prtljažnika Willienu torbu za golf. »Uzmi ovo. Znaš da no podnosim

oružje.«

Pogledala sam u torbu. »Poslala ih je sve?«

»S dodatnim streljivom u prednjem džepu. Rekla je kako ti je savjetovala

da poneseš svoj pištolj.«

»Nije li ovo malo pretjerano?«

»Pa, nikad ovdje nisi bila sama. Što ako netko naiđe?«

»Netko poput Friede Kole?«

»Ne, već poput Cincinnatija.«

Izletjelo mu je i više to nije mogao povući. Osjetila sam jezu na potiljku.

Čula sam njegov glas.

»Sredit ću ja tebe, Josie Moraine.«

Izvukla sam jednu sačmaricu da istražim što je to Willie poslala.

Soba puna snova 183

Cokie je protrljao čelo. »Nisam to trebao reći. Čuj, Josie, ne govorim da

će Cincinnati dolaziti ovamo. Willie je zabrinuta da bi on i tvoja mama

mogli poželjeti da svjedočiš o njezinu karakteru... A Cincinnati je povezan s

nekim prilično lošim ljudima.«

»Poput Carlosa Marcella?«

Cokie je izgledao kao da će svakog časa zaplakati. Tada sam se sjetila kako

me Patrick zagrlio tako snažno da me zamalo zaboljelo, kao da se oprašta od

mene. Cokie je šmrcnuo i počeo nositi košare na trijem. Uhvatila sam ga za

ruku.

»Što se uistinu zbiva, Cokie?«

»Tvoja je majka sebe uvukla u nevolju, Jo. Bogataš je stradao od Mickeya,

a netko je rekao da je ona bila s njime.«

»Tko je to rekao policiji?«

»Ne znam. Ako se dogodi išta veliko, to će biti u novinama. Možeš ih

kupiti kad pođeš do seoskog dućana. Ali pobrini se da sa sobom poneseš

pištolj i da dobro zaključaš kuću te budeš oprezna na povratku. Ostavi za

sobom neke sitne znakove, tako da znaš je li u tvojoj odsutnosti itko bio

ovdje.«

Podigla sam kapke na prozorima i rastvorila zavjese. Cokie je unio

namirnice u kuhinju.

»A sada, ne zamaraj glavu. Willie samo poduzima mjere opreza. Uživaj

dok si ovdje. Odmori se i pročitaj sve te knjige koje si ponijela. Ja ću se vrlo

brzo vratiti po tebe.«

Mariah se otkotrljala niz usku cestu, podižući prašinu za sobom. Stajala

sam na trijemu i promatrala kako se udaljava, stišćući u ruci Willienu

sačmaricu.

Ruta Sepetys 184

TRIDESET OSAM

iše se nisam čudila zašto se Ray i Frieda boje noći – i mene je samu

uhvatio strah.

Svake sam večeri u sumrak odlazila do njihove kuće i pridruživala im se

u autu. Ležala sam na stražnjem sjedalu i spavala dok su se oni pretvarali da

se voze do Birminghama, Montgomeryja i svake nove noći do nekog drugog

mjesta. U osvit sam im priređivala obilat doručak, a zatim sa svojim

jastukom pješačila milju natrag do Shady Grovea. Svakoga sam dana oko

ručka odlazila do seoske trgovine da provjerim ima li kakvih poruka ili

pošte.

Voljela sam Shady Grove i New Orleans mi nije nimalo nedostajao. Ali

nedostajao mi je Patrick i svakog sam mu dana slala poruke da me izvijesti o

Charlieju. Protekao je tjedan, a od njega nisam dobila nikakvog odgovora.

Kad sam iz dućana nazvala Willie, rekla je da Randolph svaki dan posjećuje

Charlieja i da se on smirio te da mnogo spava. Nije mi rekla mnogo o majci,

samo da se vratila, platila jamčevinu i odsjela u motelu Town and Country.

To je značilo da je s Cincinnatijem. Vlasnik Town and Countryja je bio

Carlos Marcello. Willie je rekla kako je poslala Cokieja u Slidell da odande

poštom pošalje otipkano pismo za gospođicu Paulsen koje joj je dao Patrick.

Pokušala sam iz dućana nazvati Patricka, ali nitko se nije odazvao.

Upravo sam završila s pranjem kose, kad sam začula buku. Zvučalo je

poput brujanja motora, ali je zatim prestalo. Otrčala sam u kuhinju i

dohvatila sačmaricu. Prikrala sam se prednjem dijelu kolibe i provirila kroz

prozor. Ništa. Pažljivo sam bosom nogom gurnula žičanom mrežom

obložena vanjska vrata. Držači na vratima su se pobunili, razotkrivajući me.

Polako sam izišla na trijem, upirući cijev puške u cestu pred sobom. Nešto

je zaškripilo u kutu trijema. Munjevito sam se okrenula nalijevo, s prstom

na okidaču.

»Hej, polako.«

V

Soba puna snova 185

Jesse Thierry je stajao do svoga motora, odmah uz trijem.

»Ugasio sam motor na prilazu i dogurao ga dovde jer te nisam htio

uplašiti. Očito nije uspjelo«, rekao je.

Spustila sam sačmaricu i uzdahnula. »Pogledaj se, naoružana do zuba,

poput Mae West od Motor Cityja.«

Bilo se teško ljutiti na duhovitog Jesseja. »Samo sam iznenađena što te

vidim, ništa više«, rekla sam.

»Nadam se da je iznenađenje ugodno?«

»Naravno. Vozio si sve dovde?«

Jesse je skinuo svoju kožnu jaknu i prebacio je preko sjedala motocikla.

»Vrijeme je izvrsno, pa je vožnja bila ugodna. Jučer sam u Četvrti naletio na

Willie i ona mi je dala upute. Rekla je i da joj moram podnijeti povratno

izvješće.« Jesse se nasmiješio. »Onda, jesam li pozvan na trijem, ili još uvijek

dvojiš trebaš li me ustrijeliti?«

»Ne – hoću reći, da, dođi gore.«

Te su mi riječi jedva izišle iz usta, a Jesse je već skočio gore i našao se do

mene.

»Ne znam kako išta uspijevaš učiniti u tim trapericama«, rekla sam mu.

»U ovim? Nisu one tijesne, samo su se stisnule da mi budu uz nogu.

Shvaćaš, kad nabaviš novi par, nikad ti nisu po mjeri, pa moraš s njima

uroniti u vrelu kupku.«

»Ideš u kadu s trapericama na sebi?« nasmijala sam se.

»Aha. Vrela ih voda stisne uz tijelo i onda savršeno pristaju.«

»Ali onda cijeli dan moraš hodati uokolo u mokrim trapericama.«

»Samo jedan dan.« Jesse je pokazao na moju kosu. »Izgleda da si se i ti

kupala.« Smjestio se na stolicu koja je stajala na trijemu.

»Upravo sam oprala kosu, ali onda sam morala poći nekoga ustrijeliti.

Želiš li hladno piće?«

Kad sam se vratila, Jesse je čitao Keatsovu knjigu koju sam donijela sa

sobom. Sjedili smo na trijemu, kartali i ispijali ledeni čaj. Rekao mi je da je

vidio majku u Ulici Bourbon i da mu se učinila mršavom i umornom.

Ruta Sepetys 186

»Onaj tip s kojim je čini se nekim grubijanom, Jo.«

»Cincinnati? On je i gori od grubijana. Trebao bi biti u zatvoru. On je

među Marcellovim ljudima zadužen za prljave poslove. A ona šašava

bludnica od moje majke ga obožava.«

Jesse je uzeo novu kartu. »Vidio bih ja tebe da te umjesto šašave bludnice

od majke odgajao lakomisleni otac alkoholičar, toliko lud da je omotao svoj

auto oko stabla. Ubio mi je majku, meni skršio nogu i ostavio mi ožiljak na

licu.« Jesse je spustio karte na stol. »Remi.«

»Oh, Jesse, žao mi je. Nisam to znala.«

»Nisi ti kriva. Nisam ni ja kriv. Jednostavno je tako. Noga mi je sada

dobro. Nije da sam nekakva troprsta Tyfee ili slično tome. Ali s time nikad

neću moći u vojsku. Što kažeš da zaigramo malo pokera?«

»Naravno.« Promatrala sam kako Jesse miješa karte, smiješeći mi se.

Rekao je da nije on kriv. Poželjela sam da se i ja mogu tako osjećati kad je u

pitanju majka. Znala sam da nisam učinila ništa loše, ali iz nekog sam se

razloga uvijek osjećala odgovornom. Jesse je podijelio karte, a ja sam se

pokušala prisjetiti svih kombinacija u pokeru.

»Dakle, ako staviš moju majku uz svojega oca, onda je to full.«

Jesse je srknuo iz svoje čaše, ne skidajući pogled s mene. »Meni to više

zvuči kao kombinacija koja nije nimalo dobitna.« Nastavio je zuriti u

mojem smjeru. »Jo, ako policajci mogu nešto prišiti tvojoj majci, onda je to

optužba za ubojstvo.«

»Znam. Willie se prepala da bi mogli od mene tražiti da svjedočim o

njezinu karakteru. Zato me i skriva ovdje.«

»Osjećaš li se sigurnom?«

»Dobro sam.« Nešto u meni je željelo priznati Jesseju da sam noć provela

na stražnjem sjedištu hrđavog Buicka na zamišljenoj cesti koja ne vodi

nikamo.

Jesse se zavalio u stolici i bacio pogled na okoliš. »Moram priznati, ovo je

izvrsno sklonište. Uopće mi ne bi smetalo ovdje se izgubiti. Što se nalazi

dalje niz cestu?«

»Želiš li da ti pokažem?«

Soba puna snova 187

TRIDESET DEVET

o prednjim sam stubama prosula nevidljivi sloj prašine. To će mi

omogućiti da vidim otiske stopala ili bilo kakve druge tragove uljeza

za vrijeme mojega odsustva. Dodala sam pištolj Jesseju i zamolila ga da

oružje stavi u džep svoje kožne jakne.

»Čovječe, ti si prava Bonnie Parker.«

»Ako dama poznaje užad, nije izgledno da će dopustiti da je sputaju.«

Jesseju se to učinilo strašno smiješnim. »Je li to Willie rekla?«

»Ne, Mae West. A sada, kako ću se u suknji popeti na ovu stvar?«

Jesse je namjestio motocikl. »Mislio sam ovamo doći Mercedesom, ali ne

želim da ga vidiš dok ne bude skroz gotov. Bit će to izvrstan auto, Jo.«

Oblaci su se razbježali i sunce nam je žarilo nad glavama. Jesse mi je

objasnio kako trebam sjesti i gdje trebam staviti noge. »Upamti, drži noge

podalje od ispušne cijevi.« Stavio je na oči naočale za sunce. »A sada, morat

ćeš se držati za mene. Zato se pokušaj kontrolirati, dobro?«

»Jako smiješno. Zašto ja ne bih vozila? Onda ćeš ti biti onaj koji će se

morati držati.«

»Vjeruj mi – koliko god bih to volio, nije dobra zamisao. Ovo ti je prvi

put da se voziš na motoru.« Jesse je upalio Triumpha i ja sam se uspela.

Nisam planirala držati se za njega, ali čim se motor pokrenuo, čvrsto sam ga

uhvatila oko struka. Mogla sam osjetiti kako mu trbuh podrhtava od

smijeha. Na kraju prilaza sam mu rekla da skrene lijevo. Vozili smo se

cestom prema raskrižju u Possum Trotu. Uopće nije sličilo vožnji

automobilom. Nad glavama nam je bilo otvoreno nebo i na sunčevoj sam

vrelini mogla osjetiti miris kože Jessejeve jakne. Motor je brujao. Jesse je

spustio lijevu ruku i njome dotaknuo moju.

»Jesi li dobro?« doviknuo mi je.

»Brže«, doviknula sam mu nazad.

P

Ruta Sepetys 188

Reagirao je na to, ubacio u višu brzinu i poletio niz cestu poput metka.

Nisam imala drugog izbora nego se čvrsto držati za njega. Bila sam

prestravljena, ali i oduševljena.

Zrak je zviždao oko nas obavijajući mi tijelo i hujao kroz Jessejevu kosu,

pa kroz moju. Vozili smo se na granici nesmotrenosti, ali ipak sam se

osjećala sigurnom i zaštićenom od Cincinnatija i od majke. Vožnja s

Jessejem je izgledala poput oslobađanja vriska iz boce – nisam željela da

prestane.

Napokon smo došli do seoske trgovine. Stisnula sam mu nadlanicu i

pokazala prstom. Usporio je i zaustavio se pred njom.

Skočila sam s motora.

»Jesi li dobro?« upitao je Jesse.

»Baš mi se svidjelo! Čini mi se kao da će mi srce iskočiti iz grudi. Koža mi

sva gori.«

»To je od adrenalina. Ponekad znam ubrzati, osjetim tu slobodu na

svojem licu i čini mi se da bih se mogao zauvijek voziti.« Jesse se počeo

smijati. »Pogledaj se.«

»Što?«

»Smiješiš se od uha do uha, a lice ti je posve rumeno. Dođi, kupit ću ti

neko piće.«

Stajali smo jedno do drugoga pokraj rashladnog uređaja za piće. Još sam

bila omamljena od vožnje i u šali sam ga bokom odgurnula ustranu. Ščepao

me za ruku i prišao mi bliže.

»Bolje ti je da budeš dobra, inače ću te ostaviti ovdje«, šapnuo je.

»Onda ću se jednostavno vratiti pješice, kao i svakog dana.« Čini se da ga

je to iznenadilo. »Svaki dan sama pješačiš ovamo?«

»Svaki dan. Ja, i samo ja. Nisi li ljubomoran?«

Jesse je posegnuo rukom i uklonio mi pramen kose s očiju. »Da, pomalo i

jesam.«

Ruka mu je ostala na mojem obrazu. Nisam mogla skinuti pogled s njega.

Soba puna snova 189

»Hej, Josie. Danas nema poruka, ali dobila si poštu.« Vlasnik dućana mi je

dodao kuvertu. Prepoznala sam Patrickov rukopis, okrenula se od Jesseja i

otvorila pošiljku.

Draga Jo,

oprosti što ti nisam ranije pisao, ali bilo je posla preko glave. Charlie puno spava, ali Randolph kaže da je jučer šetao svojom sobom. Vidio sam tvoju majku na Chartresu s nekim smutljivcem. Policajci su iz Baton Rougea doveli na ispitivanje vođu orkestra i on je izjavio da je mislio kako je gospodin Hearne zaspao za stolom, a ne da je mrtav. Capote je prije odlaska iz grada organizirao zabavu i zamolio me da ja sviram glasovir. Iz Smitha još nema nikakve pošte. To je zasad sve odavde.

Nedostaješ mi...

Patrick

P.S. Betty Lockwell je dvaput svraćala do dućana.

Piši mi i pokušaj pogoditi što je kupila.

Jesse i ja smo sjeli na drvene stube malog dućana, ispijajući pivo od

sasafrasa i gađajući kamenjem stablo. Zamislila sam da je stablo Betty

Lockwell i pogodila ga baš svaki put.

Bila sam pravi stručnjak. Svaka je grana bila ruka, noga, pa i njezina

glava.

»Onda, koliko dugo si Patrickova djevojka?« upitao je Jesse.

Nije mi baš bilo do razgovora o Patricku, pogotovo ne s Jessejem. »Ne

znam«, rekla sam mu.

Bacila sam kamen, pogodivši posljednji preostali dio Bettyna tijela.

»On se dobro ljubi?«

Zastala sam i okrenula se prema njemu. »Oprosti?«

Podmuklo mi se nasmiješio. »To znači ne.«

»A što je s tobom? Sigurna sam da imaš mnogo djevojaka.«

Ruta Sepetys 190

»Nisam usamljen. Ipak, nemam djevojku.« Jesse je otpio iz svoje boce i

naslonio se na stube. »One noći kod Dewey'sa rekla si da ideš na susret sa

svojim momkom. Slijedio sam te. Bio je mrak i htio sam biti siguran da si

dobro. Otišla si dolje, sve do rijeke. Iznevjerio te.«

Jesse me slijedio one noći kad sam ponijela sat na rijeku. »Ne, ja...«

»Jo, on se nije uopće pojavio i ti si se rasplakala. A ja sam stajao ondje i

razmišljao: Čovječe, taj momak je baš glup. Zato, što god te uznemirilo u

tom njegovom pismu, jednostavno zaboravi. Ti ideš dalje i Massachusetts

nema pojma što im dolazi. Kladim se da ćeš biti prva Mae West koju su ikad

imali, čovječe.« Jesse je iskapio posljednje ostatke svoga piva. »Hajde, bolje

je da krenemo. Preda mnom su tri sata vožnje.«

Odvezli smo se natrag do Shady Grovea, na povratku ipak mnogo sporije.

Držala sam se za Jesseja i naslonila obraz na njegova leđa.

Prašina na stubama je bila netaknuta. Koliba je bila tiha, utonula u

popodnevni drijemež. U tišini smo na trijemu pojeli sendvič, zagledani u

trake španjolske mahovine što su se na vjetru lagano njihale naprijed-

natrag, viseći s grana hrastova. Jesse mi je vratio pištolj i pošla sam s njime

niz stube trijema do njegova motora.

»Oh, zamalo sam zaboravio.« Posegnuo je u džep jakne i pružio mi malu

karticu.

JESSE THIERRY

SERVIS LUKSUZNIH AUTOMOBILA

TEL.: RAYMOND 4001

»Onaj tip Lockwell je tražio od mene posjetnicu, a ja je nisam imao. To

me nagnalo da razmislim. Ti tipovi iz Gornjeg grada vjerojatno koriste

diskretne mehaničare, a ja od toga mogu prilično dobro zaraditi. Dao sam

posjetnicu Willie i ona kaže da mi može osigurati mnogo posla. To je

sigurno bolje od prodaje cvijeća.«

»To je probitačan posao«, rekla sam mu.

»Mi smo oboje probitačni, zar ne?« Obukao je jaknu. »Ali volim misliti da

smo više od toga i srčani.«

»Ja mislim da je to izvrsno, Jesse. Čak imaš i telefon«, rekla sam.

Soba puna snova 191

»Ne, to je susjedov. Obećao je primati sve pozive i prenositi mi ih. Pa,

idem ja.«

»Hvala što si prešao sav taj put i činio mi društvo.«

»Vidimo se, Jo.« Jesse je stavio svoje sunčane naočale. »Bilo je lijepo.«

Sjela sam na stube i promatrala ga kako odlazi. Osluškivala sam brujanje

Triumpha sve dok se nije posve stišalo i dok ga nije prekrila simfonija

cvrčaka i žaba. Sjedila sam tako sve dok sunce nije palo do obzora, a onda

sam zaključala vrata i sa svojim se jastukom počela polako spuštati do Raya i

Friede.

Putovali smo za Biloxi.

Ruta Sepetys 192

ČETRDESET

va dana kasnije primila sam razglednicu od Jesseja.

Motor City. Mae West. Massachusetts.

Jesse

Dio mene je priželjkivao Jessejev povratak, ali drugi dio se nadao

sljedećem pismu od Patricka. Pročitala sam cijelu kutiju knjiga. Kako bih

zatomila dosadu, nekoliko puta sam temeljito počistila kolibu.

Skinula sam posteljinu s Williena kreveta, oribala podove, oprala zidove i

prozračila odjeću iz ormara. Nisam se usuđivala bilo što mijenjati. Willie ne

bi željela da prekapam po njezinim stvarima, pa sam tek oprezno izvadila

sitnice iz ladica da ih obrišem. Tada sam pronašla fotografije. Gurnuta u

dno Williene najgornje ladice nalazila se požutjela kuverta. U njoj su bile

tri fotografije.

Prva je bila dagerotipija, prastara fotografija odrasle žene. Nosila je dugu

tamnu haljinu s nizom sitne dugmadi sprijeda. Stajala je ruke naslonjene na

stup, izrazom lica pokazujući želju da fotografa premlati ključem za

odvijanje ili nekim drugim tupim predmetom. Straga je bilo nažvrljano ime

Wilhelmina. Pogledala sam pažljivije i učinilo mi se da u njezinu licu

prepoznajem Willienu sjenu.

Na sljedećoj fotografiji nije bilo imena, samo je straga napisano 1935. Čovjek na fotografiji je bio nevjerojatno lijep. Prepoznala sam stolicu na

kojoj je sjedio, ali ne i prostoriju. Stolica se sada nalazila u salonu kuće u

Ulici Conti.

Na posljednjoj fotografiji je bila Willie, otprilike deset godina stara,

sjedeći na grani nekog stabla. Kosa joj je stršila pod svim kutovima. Lice joj

je sjalo od nestašne sreće. Willie nikad nije govorila o svojem djetinjstvu.

Zurila sam u fotografiju, zaprepaštena time što je ikad uopće bila dijete.

D

Soba puna snova 193

Nekako sam zamišljala da se Willie Woodley rodila s hrapavim glasom i

uličnom mudrošću da prevesla bilo kakvog smutljivca. Ali bila je tu, slatko

dijete sa širokim osmijehom. Što se dogodilo toj Willie s fotografije? Često

sam žudjela za time da razgledam vlastite fotografije iz djetinjstva, ali njih

nije bilo. Majka me nikad nije dala slikati.

Pomislila sam na srebrne okvire u Lockwellovu domu i uredu. Te su

fotografije izlagale njegovu povijest svima na uvid. Willie je svoje skrivala u

dnu ladice. Moja povijest i snovi nalazili su se na popisu u mojem stolu i,

sada, bili zakopani u stražnjem vrtu.

Taj je problem bio riješen. U kuhinji sam bila pronašla staru limenu

kutiju od pralina. Navila sam i ulila život u sat gospodina Hearnea,

namjestila točno vrijeme i stavila ga u kutiju s njegovim čekom. Mogla sam

vidjeti Forresta Hearnea, čuti njegov glas. Pružio mi je ček za Keatsa i

Dickensa, smiješeći mi se, razotkrivajući sat ispod rukava svoje košulje.

Zašto nisam s njega obrisala otiske prstiju i jednostavno ga poštom poslala

njegovoj obitelji? Adresa se nalazila na satu. Njegova žena i djeca bi ga

brižno čuvali. Bili bi tako zahvalni.

Zakopala sam ga straga, pored indijske mirte.

Oglasila se automobilska sirena. Odmah sam je prepoznala. Otrčala sam

na trijem i ostala promatrati kako se Cokie kotrlja prema meni u Mariah.

Skočila sam sa stuba i zagrlila ga.

»Tako je lijepo vidjeti te. Jesi li žedan? Želiš li nešto pojesti?« Cokie se

oslobodio moga zagrljaja. Lice mu je bilo ozbiljno. »Josie, curo. Vrijeme je

za povratak.«

»Napokon. Ponestaje mi hrane. Je li majka otišla?«

Cokie je objesio glavu. Govorio je tako tiho da ga nisam mogla čuti. »Što

si rekao?«

Duboko je udahnuo. »Gospodin Charlie je mrtav.«

Sjela sam na prednje sjedalo Mariah. Grudi su mi se nadimale. Tople suze

su mi se slijevale niz lice i vrat. Cokie je rekao da se Charlieju pogoršalo

stanje. Patrick i Randolph su cijelu noć dežurali uz njega. Kad je preminuo,

Patrick je sjedio uz njegovu postelju, držeći ga za ruku. Randolph je nazvao

Willie. Ona i Cokie su došli pomoći Patricku. Willie je sve sredila s

pogrebnikom, a pogreb će biti sutra.

Ruta Sepetys 194

Svi su pomogli i svi su bili ondje. Osim mene.

Cokie je izvadio novine.

CHARLES MARLOWE – voljeni sin pokojnih Catherine i Nicholasa Marlowea, brat pokojnog Donalda Marlowea, otac Patricka J. Marlowea, vlasnik knjižare Marlowe, pisac, star 61 godinu i građanin ovog grada posljednjih 39 godina. Rođaci i prijatelji se pozivaju da prisustvuju ispraćaju koji će se održati u srijedu u 11 sati ujutro kod pogrebnika Jacoba Schoena i sina – Ulica Kanal, broj 3827. Bit će pokopan na groblju Greenwood.

»Samo plači, Josie. Ja sam plakao cijelim putem ovamo, curo. Znam da si

htjela biti ondje. Tvoja je mama još uvijek do grla u nevoljama, ali Willie je

rekla da se moraš vratiti na pogreb gospodina Charlieja.«

»Naravno da se moram vratiti. Ovo je krivo, Cokie. Trebala sam biti

ondje za Charlieja i Patricka. Willie nije imala pravo držati me podalje.«

»Patricku je teško, ali mislim da mu je laknulo. Bilo mu je naporno uz

gospodina Charlieja tako bolesnog i bez mogućnosti ozdravljenja.«

Cokie me odvezao ravno do Patricka. On je sam otvorio vrata i skoro ga

nisam prepoznala. Tuga mu je iskrivila lice. Pao mi je u naručje. Cokie mi je

pomogao da ga vratim natrag u kuću i posjednem na kauč. Obgrlila sam ga

rukom i pogladila mu kosu.

»Tako mi je drago da si ovdje«, rekao je.

»I meni.«

»Otišao je, Jo. Znao sam da je loše, ali... nisam mislio da će se to dogoditi

tako brzo.«

Sadie se ustrčala po Patrickovoj kuhinji.

»Sadie pomaže u pripremama za sutrašnji dan«, rekao je Cokie. »Nakon

sprovoda će ljudi doći ovamo jesti. Odmah se vraćam. Prijatelju, drži se.«

Cokie je odjurio prema ulaznim vratima.

»Zašto moram organizirati taj prijem? Otac mi je upravo umro«,

lamentirao je Patrick. »Nije mi do druženja.«

»Nije to zabava. Pružaš ljudima prigodu da izraze svoju sućut i da te

utješe.« Riječi su zvučale surovo. Slagala sam se s Patrickom. U New

Orleansu smrt ponekad jest izgledala poput zabave. Uostalom, on je to znao

Soba puna snova 195

bolje od ikoga drugoga. Gotovo svakodnevno je odlazio na karmine, u

potrazi za knjigama.

»Jesi li razgovarao sa svojom majkom?« upitala sam.

»Razmijenili smo telegrame. Naravno, želi da dođem na Karibe. Ali kako

to izvesti? Moram prirediti karmine. Toliko sam zahvalan Willie što je

poslala Sadie.« Sručio se nazad i ugurao mi glavu u krilo. »Hvala ti, Sadie!«

doviknuo je u kuhinju.

»Ona je nijema, a ne gluha, Patrick.«

Posegnuo je rukom i dotaknuo mi lice. »Ne znaš koliko sam sretan što te

vidim. Ne mogu ovo obaviti bez tebe. Bit ćeš sutra uz mene, hoćeš li?«

»Svaku minutu.«

Prešao mi je prstima po obrazu. »Ovo je najčudniji osjećaj. U trenutku mi

je dobro, osjećam se jakim, a onda, samo sat kasnije, nešto se dogodi i

potpuno se slomim. Osjećam se potpuno šašavo.«

»Upravo si izgubio oca.« Riječ otac mi je zapela u grlu. Odjednom sam

zaplakala, prolijevajući suze svuda uokolo. Između jecaja sam duboko

udisala. »Toliko je brinuo o meni. Tko zna gdje bih bila da mi on nije dao

sobu iznad dućana.«

Patrick me povukao na kauč do sebe. »Znam, Jo. I ti si ga izgubila.«

Ležali smo ondje i plakali, sve dok oboje nismo usnuli.

Ruta Sepetys 196

ČETRDESET JEDAN

ripreme za pogreb su bile neopisivo mučan događaj. Na neki smo

način, uz pomoć ostalih, išli od lica do lica i od mjesta do mjesta. Dan

je bio obavijen gustom, želatinoznom izmaglicom koja je sve iskrivljivala u

nekakav uznemirujući, usporeni film.

Gospođica Paulsen je došla čim je čula. Tješila je Patricka i pomagala oko

organizacije sprovoda. Willie je s pogrebnikom dogovarala oko uređenja

Charliejeva izgleda. Svi smo se isprepleli zajedno – vlasnica javne kuće,

profesorica engleskoga, nijema kuharica, taksist miješane krvi i ja, djevojka

koja sa sobom nosi puno vjedro laži i baca ih uokolo poput konfeta.

Willienom zaslugom, Charlie je opet sličio sebi – sofisticiran i načitan.

Pogrebnu sam odoru posudila od Sweety. Patrick je zamolio gospođicu

Paulsen da pročita oproštajni govor. Nije vjerovao da bi on to bio u stanju

učiniti. Gospođica Paulsen se prisutnima obratila uzvišenim tonom, kao da

se obraća svojim studentima.

»Danas smo ovdje kako bismo odali počast životu i ostavštini našeg

dragog prijatelja Charlesa Marlowea. Njegov sin Patrick me zamolio da

pročitam govor koji je sam napisao.« Pročistila je grlo.

»‘Toliko sam zahvalan svima vama koji ste me podržavali u ovim teškim

trenucima. Za većinu je smrt mojeg oca bila šok. Ali istina je da je moj otac

bolovao nekoliko mjeseci, boreći se protiv degenerativnog oboljenja mozga.

Premda znam da morate biti uznemireni jer se niste mogli s njime oprostiti

i pomoći još više, molim vas, znajte da je najveći dar koji ste mojem ocu

poklonili bila mogućnost da to svoje sramotno stanje otrpi u privatnosti.

Oni od vas koji su ga poznavali znaju da se ponosio svojom elokvencijom,

književnim radovima i profesionalnom pojavom, a svega toga je u

posljednjih nekoliko mjeseci nestalo.

Moje iskrene zahvale doktoru Randolphu Coxu, doktoru Bertrandu

Sullyju, Willie Woodley i Francisu Cokieju Coquardu, koji su mojem ocu

P

Soba puna snova 197

pomogli u njegovim posljednjim danima. A ja ovo mračno putovanje nikad

ne bih uspio izdržati bez Josie Moraine. Josie je mojem ocu bila poput

rođene kćeri.

Kao što mnogi od vas znaju, moj je otac bio darovit pisac i knjižar.

Srećom, on nastavlja živjeti kroz svoje knjige. Znam da ću uvijek nalaziti

utjehu u slušanju njegovog glasa kroz čitanje onoga što je napisao. Hvala

vam što ste danas došli.’«

Ja sam cijelo vrijeme bila uz Patricka. Okrenula sam se i posve straga

vidjela Willie s tamnim sunčanim naočalama te Cokieja lica oblivenog

suzama. Willie mi je prišla nakon sprovoda. Izgledala je umorno, a

gležnjevi su joj bili otečeni. Dodala mi je potvrdu.

»Evo. Platila sam gotovinom. Reci Patricku da je sve podmireno.«

»Oh, Willie, ne vjerujem da će Patrick htjeti da ti platiš.«

»Nije me briga što on želi«, rekla je Willie. »To je ono što ja želim.

Vidimo se sutra. Dođi rano. Kuća je nalik svinjcu.«

»Zar nećeš doći na zakusku? Sadie je pripravila svakakvu hranu.«

»Ja tamo ne idem, a ni Sadie neće moći. Što ću tamo? Stajati i jesti salatu

od ambrozije, razgovarati o knjigama? Moram voditi svoj posao. Elmo

donosi novi okvir kreveta. Dora je svoj sinoć slomila. Ta djevojka bi trebala

nastupati u cirkusu, a ne raditi u javnoj kući.«

Cokie mi je domahnuo, odlazeći s Willie. Ni njega neće biti na zakuski.

»Zdravo, Josie. Sjećaš me se?«

Preda mnom je stajao James iz knjižare Doubleday, u društvu visoke i

atraktivne plavuše.

»James. Da, zdravo. Mnogo ti hvala što si došao. Znam da to Patricku

mnogo znači.«

»Ovo je moja djevojka, Kitty. Došao bih na zakusku, ali Kitty ne može.

Želio sam vas upoznati«, rekao je James.

Kitty mi je pružila ruku u rukavici. Nosila je skupu, po mjeri šivanu

haljinu s velikom bisernom dugmadi. »Drago mi je što smo se upoznale,

Josie. Patrick nam je toliko govorio o tebi. Kaže da si mu poput sestre. Tako

mi je žao zbog vašeg gubitka.« Podarila mi je osmijeh. Zubi su joj bili

savršeni, poput Jessejevih.

Ruta Sepetys 198

Kimnula sam im glavom i oni su otišli. Zajedno su izgledali poput lutkica

s modne piste. Savršeni pojavom, ali plastični po privlačnosti. Kopkale su

me njezine riječi – poput sestre. Je li to Patrick uistinu rekao?

Tek su rijetki pošli do groblja. Gospođica Paulsen je rekla da to ne može

podnijeti i umjesto toga pošla je do kuće pomoći u pripremama zakuske.

Premda je bila uznemirena, rekla je da shvaća zašto smo odlučili ići toliko

daleko kako bismo zaštitili Charlieja i nazvala to divljenja vrijednim.

Patrick je zurio u Charliejev grob. Izgledao je dostojanstveno i prekrasno

u svojem tamnom odijelu. Podvukla sam ruku pod njegovu. »Ostani koliko

god to smatraš potrebnim.«

Gotovo smo cijeli sat stajali sami s Charliejem.

»Toliko toga mu moram reći. Stvari koje on nije razumio. Ali ne, čekaju

nas želei i kanapei«, prigovarao je Patrick. »To je plaća za sve one karmine

na koje sam odlazio u potjeri za knjigama.«

»Daj, znaš da Sadio ne radi slastice od želea«, rekla sam mu.

Kuća je bila prepuna. Kad je Patrick ušao, buka se stišala i ljudi su mu

opet prišli iskazati sućut. Ušla sam uz bok Patricku, a tada su mi se noge

odjednom oduzele. Ščepala sam Patricka za ruku.

U kutu, do zdjele s punčem, stajala je majka.

Nosila je tirkiznu haljinu, daleko previše kričavu za karmine. Kosa joj je

bila obojana u jeftinu plavu nijansu, s tamnijim i jasno vidljivim korijenom.

Lice joj je bilo iscrpljeno i sivo.

Što je ona tražila ovdje? Znala sam odgovor. Hrana, besplatno piće i –

nisam mogla ne pomisliti – prigoda da izbliza razgleda kuću. Pogledom sam

brzo potražila Cincinnatija.

Krenula mi je ravno ususret; imala je upadljive, crveno lakirane nokte

ovijene oko čaše s punčem.

»Djevojčice!« Obgrlila me rukom, a da me zapravo nije ni dotaknula, i

poljubila zrak do mojeg obraza. Obgrlila sam njezin uveli lik. Na moj je

dodir ustuknula.

»Majko, tako si mršava.«

»Deksedrin«, šapnula je. »To je nova dijeta koju testiraju u Hollywoodu.

Djeluje savršeno. Kad jednom to odobre, mislim da će biti super hit. Ne

Soba puna snova 199

mogu vjerovati da je toliko ljudi ovdje. Mislim, Charlie baš i nije bio

netko.«

»Bio je veoma omiljen, majko. A bio je i proslavljeni pisac.«

»Ah, dakle, knjiški ljudi. Ali oni se zapravo ne računaju.« Ščepala me za

nadlanicu. »Gdje si to nabavila?« Prsti su joj brzo prešli preko zlatnog sata

koji sam dobila od Willie. »To je četrnaest karata. Daj da ga probam staviti

na ruku.«

Nježno sam izvukla ruku iz njezinog stiska. »To je dar.«

Patrick se okrenuo i zagledao u majku. »Zdravo, Louise.«

»Hej, zdravo. Žao mi je zbog tvoga tate. I kako je grozno što je postao

tako retardiran. Čula sam da se to može dogoditi« – pucnula je prstima –

»tek tako. Jadniče, sigurno se bojiš da to nije nešto u genima. Mogao bi

skončati poput njega.«

Patrick me obgrlio i privukao bliže k sebi. »Znaš, Louise, oduvijek si

bila... strašno naporna.«

Gospođica Paulsen je dozvala Patricka.

»Postao je osoran«, rekla je majka. »Jeste li vas dvoje skupa? Ti mala

mudrice, igraš na dvije strane. Čujem da se viđaš i s Jessejem Thierryjem.

Dakle, on je faca. Ali ako ti Pat daje takve darove kao što je taj sat, ja bih se

uglavnom držala njega. Ondje otkud je to došlo moralo bi biti još toga. Ali

dobro je i Jesseja držati u blizini jer je zabavan.«

Zurila sam u majku, svim silama pokušavajući shvatiti kako to mi

dijelimo iste gene. Ali znala sam da tako mora biti – unatoč tome što je bila

grozna, neki dio mene ju je ipak volio.

»Sigurno si čula za sve ono sranje koje se zbiva«, rekla je majka.

»Jesam. Jesi li bila s tim čovjekom iz Memphisa?«

»Nisam bila s njim, samo smo skupa popili piće. Nije zločin s nekim

popiti piće.« Iskapila je svoju čašu punča i spustila je u posudu s cvijećem. Ja

sam je uzela odatle.

»Kako si ga upoznala?«

»Oh, čak se niti ne sjećam. Negdje usput. Te je noći bila takva veselica da

mi je sve još u magli.« Nagnula se bliže. »Imam alibi.« Tu je riječ izgovorila

kao da je to dugo vježbala.

Ruta Sepetys 200

»Je li bio fin čovjek?« upitala sam, osjećajući potrebu da doznam kako su

se putevi majke i Forresta Hearnea ukrstili.

»Fin? Ne znam. Bio je bogat. Onako bogat da to znaš čim ga vidiš. Hej,

dušo, Cincinnati je u gradu, možda možemo zajedno izići na večeru. On ti

je sada prijatelj s Dijamantom Jimom Moranom. Čula si za njega? Ovdje

otvara restoran. Na sebi ima svega s dijamantima. Čak i u zubnoj protezi

ima dijamant. Mislim da Dijamant Jim nije oženjen. Možda možemo izići

da dvostruki spoj.«

Hvala nebu, prišla nam je gospođica Paulsen, pa nisam morala odgovarati

na majčin podmukao prijedlog. »Je li sve u redu, Josie?« upitala je.

»Gospođice Paulsen, ovo je...« Zastala sam i progutala laž koja mi je skoro

izletjela iz usta. »Ovo je moja majka, Louise.«

»Baš lijepo što smo se upoznale«, rekla je gospođica Paulsen odsječno.

»Majko, gospođica Paulsen je profesorica engleskoga na Loyoli.«

Majka je iskopala komad žvakaće gume bez omota iz svoje torbice i

počela ga žestoko žvakati.

»Oh, to je baš fino. Ja dolazim iz Hollywooda. Vjerojatno ste vidjeli moju

sliku u novinama.«

»Ne mogu to reći«, kazala je gospođica Paulsen. »Louise, vaša je kći

uistinu impresivna. Sigurno se jako ponosite njome.«

»Da, ona je zbilja dobra cura. Samo se mora naučiti malo bolje skockati,

onako, da bude baš fina. Jeste li znali da je ime dobila po najotmjenijoj

madam Storyvillea?« Ponosno me gurnula laktom. »Ima li ovdje išta votke?

Mislim da bih voljela jednu Bloody Mary.« Majka je odšetala prema kuhinji.

Ja sam ostala stajati ondje, nekako gola i osramoćena pred gospođicom

Paulsen. Dostojanstvena profesorica, bivša studentica Smitha, a moje

prljavo rublje joj šiba lice.

Posegnula je rukom i nježno dotaknula moju. »Mislim da se sada jako

dobro razumijemo, Josie.«

Soba puna snova 201

ČETRDESET DVA

oš uvijek nije bilo nikakve pošte sa Smitha. Primila sam tek jedno

Charlotteino pismo, u kojem me pitala bih li se tijekom ljeta voljela

pridružiti njezinoj obitelji u Berkshiresu. Nisam imala pojma gdje je

Berkshires i morala sam to provjeriti. Zvučalo je skupo i sigurno bi trebalo

mnogo novaca za doći do tog mjesta, a onda će mi trebati i primjerena

odjeća koju nisam imala niti sam si je mogla priuštiti.

Vrata su se otvorila i u dućan je uletjela Betty Lockwell sa svojim

osmijehom osobe koja se najela kiselih jabuka i s kržljavim nogama što su

joj se nazirale ispod očito skupe haljine. Ma, bila sam sigurna da sam joj

otkinula ruke na onom stablu što je služilo kao meta.

»Zdravo«, rekla je, ogledavajući se po dućanu u potrazi za Patrickom.

»Podsjeti me, kako ti je ono ime.«

»Jo.«

»Tako je, Jo.«

»Patricka nema«, rekla sam joj.

Napućila je donju usnu. »Oh, baš šteta. Preporučio mi je knjigu za koju je

rekao da će mi se svidjeti, ali je više nije bilo na zalihama. Ted Capote.«

»Sad je imamo.« Izvukla sam knjigu iz izloga i dodala joj je. Okrenula ju

je i ugledala kontroverznu fotografiju mlađahnog Capotea kako besposličari

na stražnjoj stranici ovitka, zureći u kameru.

»Hej, pa on je mlad. Kad će Patrick biti ovdje?«

»Možda nisi čula, Betty. Patrick je izgubio oca. Sprovod je bio prošlog

tjedna.« Nisam se mogla obuzdati da ne nadodam: »Možda pođe na Karibe

vidjeti se s majkom.«

»Na Karibe? Pa, to nije dobro.«

J

Ruta Sepetys 202

Kroz vrata je uletio John Lockwell, sa svojim namrgođenim sinom

Richardom za petama. »Daj, Betty, rekao sam ti da nemamo vremena.

Motor automobila radi i samo trošim gorivo.« Gospodin Lockwell me

ugledao i zastao. »Hej, pozdrav, Josephine. Kako si?«

»Kako je i ti poznaješ?« upitala je Betty.

Brzo sam uskočila. »Upoznala sam tvoga oca kad me Charlotte pozvala na

vašu zabavu.« Gospodin Lockwell mi je podario osmijeh. »Dobro sam,

gospodine Lockwell, kako ste vi?«

»I ja sam baš dobro.« Došetao je do pulta. »Dakle, novosti?« Sviđala mu se

ta potajna napetost među nama. Richard je sve promatrao, grizući nokte

kraj vrata.

»Na mojoj strani nema ničega. Kako posao?« upitala sam.

»Bolje nego ikad. Imam puno razloga za slavlje. Jesi li se u posljednje

vrijeme čula s Charlotte?«

»Da, baš jučer. Pozvala me da ovoga ljeta dođem u Berkshires.«

Betty je pogledavala mene, pa svoga oca, zgrožena našim ugodnim

čavrljanjem.

»To zvuči izvrsno. Trebat ćeš neke fine cipele za Berkshires, zar ne?«

»Pretpostavljam da hoću.«

»O čemu vi to pričate?« upitala je Betty oca.

Oglušio se na njezine riječi i naslonio se na pult. Pokazao je na moju

ruku. »To je fin sat. Je li ti ga poklonio neki od tvojih momaka?«

Ošinula sam pogledom Betty. »Patrick mi ga je poklonio za rođendan.

Tako je dobar prema meni.« Richard Lockwell se nasmijao. »Mogu li ti to

blokirati, Betty?« upitala sam.

Gospodin Lockwell je uzeo knjigu od Betty, vidio fotografiju i bacio je na

pult. »To nećeš kupovati. To je smeće.«

»Baš ti znaš«, rekla je Betty. Okrenula se i odjurila iz dućana. Richard je

izišao za njom.

Lockwell je odmahnuo glavom. »Lilly je potpuno upropastila tu djevojku.

Pa, idem ja. Dobro je znati da doista radiš ovdje.« Stišao je glas. »Sada imam

Soba puna snova 203

stan na St. Peteru. Javi mi ako ikad poželiš da se... nađemo.« Nacerio se i

napustio dućan.

Betty Lockwell i ja smo se zapravo u nečemu slagale. Spustila sam prste

na pult, signalizirajući da to i jest smeće.

Pri kraju radnog vremena je stigao Cokie.

»Spremaš li zatvoriti?« upitao je.

»Upravo tako. Učini mi uslugu i okreni znak na vratima.«

Cokie je okrenuo znak na kojem je sada pisalo ZATVORENO. Zaključao

je vrata.

»Dakle, moram nešto obaviti«, rekao je Cokie. Došetao je do pulta i

ispružio ruke. »Vidiš ove?«

Pogledala sam u Cokiejeve dlanove, duboko izbrazdane i isušene.

»To su ti moje čarobne ruke. Nakon pogreba gospodina Charlieja,

djevojko, bio sam tako tužan da sam se morao nekako zabaviti. I tako sam

se ubacio u par partija! Tri dana zaredom sam udvostručivao i dobivao. Jupi,

rasturao sam! Cornbread kaže da nikad nije takvo što vidio. Prekinuo sam

upravo kad sam osjetio da me đavao osobno nagovara da uložim sav

dobitak. I odmah sam znao zašto sam dobio taj novac i što ću s dobitkom

učiniti. Josie, spakiraj termosicu – curo, ideš na koledž Smith.«

Izvukao je kuvertu iz jakne i položio je na pult.

Zurila sam u debelu, zgužvanu kuvertu. »Cokie, što je to?«

»Pa, da vidimo. To je novac za predavanja i novac za kuću u kojoj ćeš

morati živjeti.«

»Što?«

»Bio sam malo kratak, pa sam stavio šešir pred najbliže. Pomogao je

Cornbread. I Sweety i Sadie su priložile. Znamo da Sadie neće nikome

reći.«

»Zna li Willie?«

»Ne, a i ne treba znati. Pazio sam da se držim podalje od Frankieja, pa joj

on neće prodati nikakvu tajnu. Volim Willie, ali ona je zapela da te zadrži

ovdje, u New Orleansu.«

Ruta Sepetys 204

Posegnula sam za kuvertom i palcem uklonila poklopac. Svežanj

novčanica je izletio iz debelog snopa.

»Cijela ta situacija s tvojom majkom će svakoga časa prsnuti. Ona iz lošeg

ide u gore. Willie je dobro učinila držeći te podalje od te strke.

Massachusetts je dovoljno daleko.«

Nisam mogla prihvatiti novac. Pogledala sam Cokieja da mu to kažem.

Oči su mu veselo igrale, baš kao na moj rođendan, kad mi je kupio

termosicu i kartu. On je to želio jednako žarko kao ja, možda i više. I

vjerovao je u mene. Pogledala sam kuvertu.

Glasno sam zaviknula, istrčala iza pulta i zagrlila ga. »Hvala ti!« Skakali

smo zajedno po dućanu, zviždeći i vičući.

On se počeo vrtjeti i pucketati prstima. »Josie, ideš u Boston, i zato se

nemoj zafrkavati sa mnom, curo.«

Soba puna snova 205

ČETRDESET TRI

krila sam kuvertu iza podne daske i otrčala Patricku. Jedva sam čekala

reći mu novosti. Razgovarali smo o novcu i on je predložio prodati

neke Charliejeve stvari da mi pomogne. Sada to nije morao činiti.

Pokucala sam na vrata. Nije bilo odgovora. Upotrijebila sam svoj ključ i

provirila unutra. »Patrick?« rekla sam. Ništa.

»Ovamo gore«, doviknuo mi je.

Potrčala sam uz hrastove stube, preskačući odjednom po dvije. Nalazio se

u Charliejevoj sobi, sjedeći na podu do kreveta. Lice mu je bilo natečeno.

»Ovo je tako teško«, rekao je. »Znam da bih trebao ovo raščistiti, ali to

jednostavno ne mogu učiniti.«

»Još je prerano«, rekla sam mu. »Zašto to moraš baš sad?«

»Neprestano mislim da ću se osjećati bolje što prije okrenem novi list, ali

sada sve u što pogledam ima uza se vezane uspomene.«

Prošetala sam sobom, prelazeći prstom preko Charliejeve komode i po

uokvirenoj fotografiji Patrickove bake. Podigla sam kutiju oblika srca i

prigrlila je uz grudi. Prozor nad stolom je bio otvoren. Stranica na pisačem

stroju je lelujala na povjetarcu.

BLV

»Patrick, jesi li vidio ovo? Ovdje je još jedno slovo. Kad je to otipkao?«

»Da, vidio sam. Sigurno dok je Randolph bio ovdje. Uzmi to, ako želiš. Ja

imam rukopis.«

Izvukla sam list papira iz stroja i sjela do njega na pod. »Imam neke

vijesti koje bi te mogle razvedriti.«

Malo je podigao glavu. »Dobila si obavijest o prijemu?«

S

Ruta Sepetys 206

»Ne, ali sam nabavila novac. Cokie je dobio ogroman dobitak na kocki i

dao ga je meni.«

»Jo, to je izvrsno. Tako sam sretan zbog tebe.«

Ali nije izgledao oduševljeno, već posve jadno. Naravno da je bio jadan.

Upravo je izgubio oca, a ja sam sada govorila o preseljenju na pola puta od

drugog kraja države.

»I ja sam tužna. Ali ne brini, bit ću ovdje da ti pomognem u sređivanju

Charliejevih stvari. Dolazit ću kući za blagdane, a i ti ćeš, naravno, ondje

posjećivati mene. Obilazit ćemo Massachusetts u lovu na knjige. To će biti

tako zabavno.« Položila sam mu ruku na bedro. »Tako sam sretna zbog toga

kako su se stvari između nas razvile. Ne mogu vjerovati da sam sve ove

godine bila tako slijepa.« Primaknula sam se da ga poljubim.

»Jo...« Zaustavio me i spustio glavu. Ramena su mu se pognula – plakao

je.

»Što je?« upitala sam.

Suze su mu lile iz očiju. »Tako mi je žao, Jo. Da mogu, ja bih... izabrao

tebe.«

Vrhovi prstiju su mi se sledili. Izabrati. Glagol. Donijeti odluku između

više mogućnosti. Pogledala sam ga. »Postoji još netko?«

Neko je vrijeme šutio, a onda kimnuo glavom. »Osjećam se tako grozno.

Ja sam užasan.« Patrickov plač se produbio u glasne jecaje. Plakao je tako

žestoko da mu se cijelo tijelo treslo.

Ja sam sjedila nepomično, dok mi se povrijeđeni ponos borio sa željom da

utješim svoga najboljega prijatelja.

»Ne znam kako se to dogodilo. Sve je to takva zbrka. Povrijedio sam

toliko ljudi«, jecao je. Pogledao me. »I Jamesa također«, šapnuo je.

Potražila sam njegov uplašeni pogled i odjednom mi je sve bilo jasno.

»Zna li James kako se osjećaš?«

»Mislim da zna.«

Skrenula sam pogled ustranu. I meni se grlo stegnulo, a riječi se borile s

knedlom koju sam osjećala u dušniku. »Upoznala sam Kitty na pogrebu«,

šapnula sam. »Nisam među njima osjetila iskru. Možda je to u redu.«

Soba puna snova 207

Patrickov se pogled susreo s mojim. »Tebe to ne uznemirava?«

Duboko sam udahnula. »Smatram smiješnim što si osjećao da se preda

mnom moraš pretvarati. Ali Kitty je prekrasna djevojka – pomislila sam to

kad smo se upoznale. I pametna je. Kako te mogu kriviti što si zaljubljen u

nju? Ali morat ćeš se suočiti s Jamesom. Budi iskren. Kad to jednom učiniš,

osjećat ćeš se mnogo bolje.«

Patrick je zurio u mene, a onda spustio pogled sebi u krilo.

Osjećala sam se posramljeno i pomalo poniženo, čak i razočarano. Moja

veza s Patrickom je imala toliko smisla. Bilo nam je ugodno zajedno, a on

me i poljubio. Stvorila sam u svojoj glavi cijeli scenarij o tome kako će naša

veza jačati i napredovati. Osjećala sam se glupo što sam uopće razmišljala o

tim stvarima. Patrickovo je srce pripadalo drugoj. Naravno, Betty Lockwell

je bila dosadna gnjavaža, ali Kitty je bila sofisticirana mlada žena.

Razgovor se razvodnio u nezgrapnu tišinu. Dohvatila sam Charliejevu

srcoliku kutiju. Crveno plastično cvijeće na njezinu poklopcu bilo je

izobličeno od pretjerane privrženosti što je trajala mjesecima. Uklonila sam

poklopac.

Zurila sam u kutiju. »Gdje ih je nabavio?«

Patrick je slegnuo ramenima.

Unutra se nalazio par sijamskih žirova čije su se beretki slične kape

dodirivale, spojene pri dnu, urastajući i izrastajući jedna iz druge.

Sjedili smo u tišini na drvenom podu, glava naslonjenih na Charliejev

krevet. Glasovi i vika djece u igri probijali su se kroz otvoreni prozor i

lebdjeli do nas na česticama suncem obasjane prašine.

Pogledala sam na list papira u svojem krilu. »B-L-V«, pročitala sam

glasno, pokušavajući prekinuti neugodnu tišinu. »Misliš li da to znači

vjerovati11?« upitala sam.

Polako se okrenuo prema meni. »Ne, ja znam što je pravo značenje.«

»Znaš?«

Patrick je kimnuo glavom. »To je naslov prvog poglavlja knjige na kojoj

je radio. Budi ljubav«, tiho je rekao.

11 Engl. - believe

Ruta Sepetys 208

Zurila sam u list papira i u žirove. Obgrlila sam rukom Patricka i

poljubila ga u tjeme.

Odjednom je zaplakao.

Soba puna snova 209

ČETRDESET ČETIRI

atrick je želio neku drugu. Ja sam htjela da bude sretan, ali zašto nije

mogao biti sretan sa mnom? Znala sam odgovor. Patrick je želio

književnički život ispunjen putovanjima, učenjem i društvenim

aktivnostima. Ja sam bila neugledna djevojka iz Četvrti, koja se trudila

uspjeti u životu. Bez obzira kako češljala kosu, nisam se mogla izdvojiti iz

razbludne sredine iz koje sam ispuzala. Nije mogao izabrati mene.

Poželjela sam da u Četvrti imam prijateljicu, nekoga poput Charlotte,

djevojku s kojom bih mogla dijeliti tajne, srušiti se na pod njezine

spavaonice i izliti pred nju sve ono što sam osjećala zbog Patricka. Viđala

sam toliko djevojaka kako smijući se hodaju ruku pod ruku, njihovu

neobjašnjivu bliskost i utjehu jer imaju zaštitnika i pouzdanika. One su

imale nekoga na koga su mogle računati.

Pred knjižarom je naslonjen na automobil stajao neki čovjek. Vidio me

kako prilazim i pločnikom mi krenuo ususret. Bio je to detektiv Langley.

»Gospođice Moraine. Drago mi je da sam vas dočekao. Nadao sam se da

vam mogu postaviti još neka dodatna pitanja.«

Pogledala sam cijelom dužinom ulice, provjeravajući ima li koga uokolo

tko bi to mogao dojaviti Frankieju.

»Ako vam je tako draže, možemo ući u dućan«, rekao je.

Otključala sam vrata, upalila svjetla i pošla do pulta. Duboko sam

udahnula da primirim živce. »Čime vam mogu pomoći, detektive?«

Obrisao je znojno čelo i izvukao pohabani blok. »Onoga dana kad ste

došli u postaju, rekli ste da je gospodin Hearne kupio dvije knjige.«

Kimnula sam glavom.

»Da, knjige smo pronašli u njegovoj hotelskoj sobi i u jednoj od njih je

bio račun. Njegova nam je supruga rekla da ček nikad nije naplaćen. To joj

P

Ruta Sepetys 210

se učinilo čudnim. Taj je ček bio zaveden u evidenciju izdanih čekova koja

je kod njega pronađena.«

Um mi je ubrzano radio, pokušavajući mi dostići srce. Pokazala sam na

znak uz blagajnu. »Mi ne uzimamo čekove, detektive. Možda je gospodin

Hearne ispisao ček prije nego je vidio natpis i zatim platio gotovinom?«

Pokazao je svojim perom na znak. »To bi bilo to. Hvala vam.«

»Ispratit ću vas.«

»Još samo jedna stvar.« Počešao se po glavi. »Siguran sam da znate da je

vaša majka bila ispitana. Viđena je s Hearneom u noći njegove smrti. Znate

li gdje je vaša majka bila u novogodišnjoj noći, gospođice Moraine?«

Pogledala sam detektiva Langleya. Njegova je priča bila očita. Svake se

nedjelje odvozio na večeru kod majke. Njegova majka, koja se vjerojatno

zvala Ethel, imala je natečene gležnjeve, staračke sijede uvojke i nosila je

kućnu haljinu s cvjetnim uzorkom. Iz madeža na bradi su joj rasle čekinje

crnih dlaka. Cijelog se dana vrtjela po toploj kuhinji, pripremajući se za

tjedni posjet svoga sina. Pripravila bi nešto posebno, možda pjenušave

puslice za desert. On bi pojeo sve, do posljednje mrvice. Nakon što bi

njegov automobil otišao, ona bi oprala posude, dopustila sebi kapljicu

kupinova vina, a zatim usnula u Fotelji u dnevnoj sobi, još uvijek na sebi

noseći pregaču.

»Gospođice Moraine?« Prekinuo mi je misli. »Pitao sam vas znate li gdje

je vaša majka bila u novogodišnjoj noći?«

»Jeste li upoznali moju majku, detektive?« upitala sam.

»Da, jesam.«

»Tada sam sigurna da se nećete iznenaditi kad vam kažem da smo nas

dvije već neko vrijeme otuđene. Živim na katu iznad ovog dućana od svoje

dvanaeste godine.« Zagledala sam se u detektiva. »Nikad sa svojom majkom

nisam provela novogodišnju noć i nemam pojma gdje je bila.«

Gurnuo je pero u uho kako bi se počešao ili izvukao komadić voska. »Pa,

šef je želio da dođem razgovarati s vama. Rekao sam mu da na vrbi traži

grožđe, ali on ima svoj popis zadaća, znate.«

Dolazak k meni je bio poput penjanja po vrbi?

Soba puna snova 211

»Dakle, gospođice Moraine, ako niste bili sa svojom majkom, gdje ste vi

bili u novogodišnjoj noći?«

»Bila sam baš ovdje, na katu, u svojoj sobi.« Pokazala sam prema

stražnjim stubama i požalila istoga trena kad mi se ruka pomaknula.

Detektiv Langley je pogledao prema stubama u dnu dućana. Što ako

poželi pretražiti mi sobu? Kako ću objasniti tisuće dolara Cokiejeva

kockarskog novca ispod podne daske? Vjerojatno će misliti da je to gotovina

koja je uzeta od gospodina Hearnea. Potiljak su mi orosile graške znoja.

On se naslonio na pult. »Je li vas u novogodišnjoj noći itko vidio ovdje?«

»Da, Patrick Marlowe, vlasnik dućana. Svratio je ovamo s prijateljem,

negdje oko ponoći.«

»Jeste li zatim svi zajedno izišli?«

»Ne, Patrick će vam reći da sam bila potpuno indisponirana, u spavaćici i

s ukosnicama u kosi.«

Detektiv je razmišljajući grizao usnu. Praktički sam mogla vidjeti žarulju

kako mu prigušenim svjetlom zuji nad glavom. »Što ako bih vam rekao da

vas je netko vidio vani na novogodišnju noć?« rekao je.

»Rekla bih vam da su lagali, nadajući se da će me natjerati da promijenim

svoj iskaz. Ja sam vam rekla činjenice, detektive. Na novogodišnju noć sam

bila ovdje, cijelu noć. Možete razgovarati s Patrickom Marloweom i

Jamesom iz knjižare Doubleday. Oni su me obojica vidjeli ovdje.«

Gotovo sam žalila tog čovjeka. Uz takve providne metode nikad neće

opstati u Četvrti.

Zahvalio mi je na utrošenom vremenu i otišao. Zaključala sam vrata,

ugasila svjetla i promatrala ga kako se odvozi dalje. Zatim sam pretrčala

ulicu da nazovem Willie.

Prepričala sam joj sve, do najsitnije pojedinosti.

»Upravo je otišao?« upitala je.

»Da, upravo se odvezao odavde.«

»Još uvijek kopaju jer nemaju ništa«, rekla je.

»Willie, ima li majka alibi?«

Ruta Sepetys 212

»Vjeruj mi, ne želiš ono što tvoja majka ima. Vrati se natrag i dobro

zaključaj vrata.« Spustila je slušalicu.

Pretrčala sam mračnu ulicu. Petljala sam ključevima, pokušavajući pri

slabom svjetlu pronaći onaj pravi. Začula sam neku buku. Pramen kose mi

je odjednom iščupan s tjemena i netko me gurnuo tako snažno da sam

udarila u ostakljena vrata. Osjetila sam nešto tvrdo na leđima.

»Hej, Luda Josie. Bio je to jako ružan potez. Zbilja misliš da je mudro

razgovarati s policijom?« Osjetila sam Cincinnatijev kiseli dah na svojem

uhu.

»Nisam razgovarala s policijom.«

Opet me gurnuo u vrata. »Vidio sam te. Stajao sam i promatrao kako

razgovaraš s onim murjakom.« Ruka mu je bila na mojem potiljku, gurajući

mi obraz u staklo.

»Nisam razgovarala s njime. On mi je samo... postavio pitanje.«

Zabio je svoj nož u vrata odmah do mojeg oka. »Ti si lažljivica«, šapnuo

je.

Drhtala sam cijelim tijelom.

Ugledala sam neki par kako nam prilazi Royalom i otvorila usta da

vrisnem. Cincinnati me odmaknuo od ulaza, uhvatio rukom oko vrata i

natjerao me da pođem s njim.

»Nemoj nikad više pomisliti na vrištanje«, rekao je kroza zube.

Pokušala sam pratiti njegov korak, lica praktički zgnječenog u njegovu

stisku. Lijevom je rukom držao oštricu svoga noža uz moj bok. Osjećala sam

ubod njezinog vrška. Prešli smo jedan blok zgrada do Ulice Bourbon, gdje

me ugurao u maleni bar. Vidjela sam majku kako sjedi u dnu do izloga

lokala, s gomilom praznih čaša pred sobom.

Gurnuo me u stolicu i brzo privukao stolu još jednu.

»Pogledaj što sam pronašao«, rekao je Cincinnati.

»Zdravo, Jo.« Majka je zvučala pospano. Modro našminkani kapci su joj

treptali poput posljednjih zamaha krila umiruće ptice.

»Rekao sam ti da je ono pored nas prošao detektiv. I kad sam pogledao,

pogodi tko je s njime čavrljao?« Cincinnati je pripalio cigaretu i otpuhnuo

mi dim u lice.

Soba puna snova 213

Majka se uspravila na stolici i glas joj se neznatno promijenio. »Zašto si

razgovarala s detektivom, Jo?«

Pomaknula sam svoju stolicu od Cincinnatija i bliže majci. »Onoga dana

kad je umro, gospodin Hearne je svratio u dućan. Kupio je dvije knjige.

Policija je u njegovoj hotelskoj sobi pronašla knjige i račun. Detektiv je

došao da me ispita o tome.«

»Baš sad su se došli raspitivati?« rekao je Cincinnati. »Zašto nisu došli

prije?«

»Ne znam«, rekla sam, promatrajući majku. Nisam mogla podnijeti

pogled u Cincinnatija.

Majka je posegnula za Cincinnatijevom rukom. »Vidiš, dušo? To nije

ništa. Samo su se raspitivali o knjigama.«

»Začepi, Louise. Ona laže. To je dijete prepredeno poput mene, ali nije

glupa kao ti.«

»Ja nisam glupa«, usprotivila se majka. »Ti si glup.«

»Pazi što govoriš.«

Majka se nadurila. »Pa, ja više nisam osumnjičena. Potvrdili su moj alibi i

sad ćemo se vratiti u Hollywood. Ovaj je grad jednostavno premalen za

nas«, rekla mi je.

»Kad odlazite?« upitala sam.

»Sutra ujutro«, rekao je Cincinnati. »Zašto, zar želiš ići s nama, Luda

Josie?« Spustio mi je ruku na bedro, a ja sam je odbacila od sebe.

»Ne želim otići ujutro«, cvilila je majka. »Sutra želim večerati u

Commanders Palaceu. Želim da me sve te žene iz Gornjeg grada vide i

znaju da se vraćam u Hollywood.«

»Začepi gubicu. Rekao sam ti, moramo se izgubiti odavde. Ako budeš

držala zatvorena usta, kad se vratimo u Hollywood odvest ću te u

Mocambo.«

Majka se nasmiješila, prihvaćajući kompromis. »Cinci je zbilja dobar s

nekim momcima u Los Angelesu.« Oči su joj lutale kao u nestrpljivog

djeteta. »Gdje ti je onaj lijepi sat?«

»U mojoj sobi. Ne nosim ga često. Pomalo je pomodan.«

Ruta Sepetys 214

»Onda bi ga trebala dati meni. Ja bih ga cijelo vrijeme nosila.«

»Ja sam jednom trebao dobiti jedan fini sat, ali ga je tvoja majka izgubila«,

rekao je Cincinnati.

»Nisam ga izgubila!« prasnula je majka. »Sigurno ga je Evangeline ukrala.

Rekla sam ti to milijun puta.«

»Moj je bio dar.« Pogledala sam majku. »Za moj osamnaesti rođendan.«

»Oh, sada si punoljetna.« Cincinnati se smijuljio.

Policajac u službenoj odori se pojavio na vratima, pozdravivši prijatelja za

susjednim stolom.

Ustala sam. »Sretan ti put do Kalifornije, majko.« Nagnula sam se i

poljubila je u obraz. »Molim te, pošalji mi svoju adresu da ti mogu pisati.«

Izišla sam van što sam brže mogla, a da pritom ne potrčim. Čim sam se

našla vani, izvukla sam svoj pištolj ispod suknje i potrčala.

Još sam osjećala vrelinu Cincinnatijeve ruke na bedru, a večernji zrak mi

se uvukao kroz dekolte bluze. Protrčala sam pored Sans Soucija i pomislila

na Forresta Hearnea koji mrtav leži za stolom.

Hoće li se pokazati da ću ja biti junakom vlastitoga života, ili će taj položaj pripasti nekome drugome, ove stranice moraju pokazati.

Soba puna snova 215

ČETRDESET PET

jegove su mi riječi neprekidno odzvanjale glavom. To je dijete

prepredeno poput mene, ali nije glupa kao ti.

Smučilo mi se od činjenice da je Cincinnati mislio kako na bilo koji način

sličim njemu. Od te misli sam poželjela pobjeći i negdje se skriti. Kad sam

bila dijete u Detroitu i kad bi me proganjali strahovi, otrčala bih do svoga

skrovišta, niskog prostora u koji si mogao ući samo pužući, pod glavnim

ulazom u zgradu u kojoj smo živjeli. Ukopala bih svoje sitno tijelo u hladnu

smeđu zemlju i ležala ondje, bježeći od svih onih ružnih stvari koje su se

neizbježno zbivale nada mnom. Začepila bih prstima uši i pjevušila da

rastjeram ostatke majčina otrovnog jezika ili snažne pljuske. To mi je

pjevušenje preraslo u naviku i činila sam to i desetljeće kasnije. Život je

opet postao okrutan, sigurnosti u čahuri pod glavnim ulazom više nije bilo,

a ležanje u prašini postalo je metaforom moga života.

Sada je tunel pod glavnim ulazom za mene postao Shady Grove. Kad sam

se vratila u dućan nakon bijega od Cincinnatija, pronašla sam komadić

papira pod procjepom za pisma.

Je li to službeno ? Zar si postala Massachusetts i više nisi Motor City?

Jesse

Željela sam biti Massachusetts. Još uvijek sam htjela vjerovati da je to

moguće, da me moja krila, bez obzira kako krhka i pohabana bila, mogu

nekako odnijeti iz života prepunog laži i izopačenih ljudi. Željela sam svoj

um iskoristiti za učenje i istraživanje, a ne za prijevare i ulične kavge.

Pomislila sam da pođem u posjet Jesseju, ali osjećala sam krivnju. Jesam li

o njemu razmišljala jedino zato jer me Patrick nije želio?

»Tvoja je majka potpuno skrenula s uma«, rekla je Willie sljedećeg jutra.

Dodala mi je crnu knjigu da je spremim u njezino skrovište, u kutiju iza

N

Ruta Sepetys 216

zrcala. »Misli da ulazi u nekakav glamurozni život, da je gangsterova

trebica, a njezin momak neki Al Capone. Taj glupan vjeruje da je nekakva

velika zvjerka, da ga cijene. A zapravo je jadni pijun, previše glup da shvati

kako mu je sada na vlastitim leđima otisnuta ruka.«

Crna ruka. O tome je Willie govorila. U New Orleansu je crni otisak ruke

značio da si obilježen, prijetnja koju će svi vidjeti, osim ako se ne pokoriš

mafiji i svemu što Carlos Marcello poželi. Vidjela sam takav otisak jednom

na vratima, na Esplanadi. Od toga sam se naježila, znajući da je nečiji život

u opasnosti, pitajući se kako netko može biti toliko glup da petlja s mafijom.

»Majka je željela ostati i večeras večerati u Commander’s Palaceu«, rekla

sam Willie.

»Šališ se? Za dobro svih nas, bolje nam se nadati da će do večeras već biti

na pola puta do Kalifornije«, rekla je Willie. Ugnijezdila se među svoje

jastuke. »Mislim da ću odspavati još jedan sat. Zaslužila sam to.«

Otvorila sam vrata i spremala se vratiti poslužavnik s kavom natrag u

kuhinju. Odjek glasnog podrigivanja uletio je kroz vrata.

»Dovraga, što je to bilo?« rekla je Willie, posežući za svojim pištoljem.

»To je samo Dora. Pije gaziranu vodu. Pojela je grah i rižu nakon odlaska

posjetitelja i sad je naduta.«

Willie je zavitlala pištoljem. »Kunem ti se, malo mi nedostaje da je

prodam P. T. Barnumu12. Čuješ li me?« Gurnula je pištolj natrag pod jastuke

i legla. »Izlazi. Reci Dori da tu svoju nadutost odnese u svoju sobu, ili ću

poslati cirkuska kola po nju.«

Ušla sam u kuhinju. »Willie kaže da s tom svojom nadutošću pođeš u

svoju sobu.«

»Ali, ne mogu spavati, dušo. Moram ovo izbaciti iz sebe.« Rukom me

pozvala bliže sebi. »Jo«, šapnula je, pokazujući na Sadie koja je nama

okrenuta leđima stajala do štednjaka. Dora je otpila gutljaj gazirane vode i s

teškoćom ga progutala. Nekoliko sekunda kasnije gromoglasno je

podrigivanje protreslo kuhinju. Sadie je umalo iskočila iz vlastite kože.

12 Phineas Zaylor Barnum - poznati američki zabavljač i utemeljitelj čuvenog cirkusa Barnum

& Bailey.

Soba puna snova 217

Gnjevno se okrenula i počela tući Doru drvenom kuhačom. Dora je smijući

se istrčala iz kuhinje, praćena lepršanjem svojega zelenkastoga satena.

Sadie je uzela poslužavnik od mene. »Sadie«, šapnula sam, »nisam ti imala

prigodu zahvaliti.«

Ona me zbunjeno pogledala.

»Za prilog, novac koji si dala Cokieju.«

Podigla je ruku i odmahnula glavom. To je značilo da je razgovor

završen. Ipak, uhvatila sam ju kako se smiješi dok je stavljala posuđe u

sudoper.

Krenula sam natrag u dućan, usput pogledom tražeći poštara. Zar dosad

već nisam morala dobiti vijesti iz Smitha? Kad sam stigla u dućan, Patrick je

iza pulta sortirao punu kutiju knjiga. Poželjela sam pohitati u svoju sobu i

potpuno izbjeći susret s njim.

»Jo, tako mi je drago što si ovdje. Brinuo sam se da nećeš doći.«

»Ja ovdje živim, Patrick.«

»Znaš što mislim«, rekao je. »Želim se ispričati zbog svega. Ovih sam

dana potpuno rastresen.«

Prišla sam pultu. »To je razumljivo. Upravo ti je umro otac.«

»Samo trebam nešto vremena. Odlučio sam prihvatiti majčin poziv i

neko vrijeme provesti s njom.«

»Koliko dugo?«

»Do Božića.«

»Do Božića? To je puno vremena.«

»Najprije idem u Florida Keys, moram odnijeti neke stvari Charliejevim

prijateljima. Ostat ću ondje tjedan dana, a zatim brodom poći do Havane da

se susretnem s majkom i njezinim mužem koji su ondje na odmoru. Odande

ćemo poći do Trinidada. Oni sada tamo žive. Suprug moje majke se bavi

naftom.«

»Što ćeš ti u Trinidadu?«

»Sređivati misli. Randolph kaže da bi Sjedinjene Države mogle poći u

Koreju. Možda se po povratku prijavim u vojsku. Ne znam.«

Ruta Sepetys 218

Patrick u vojsci? Pomislila sam na poslovicu o vrbi i grožđu koju je

izrekao detektiv Langley. Jesseja sam definitivno mogla zamisliti u vojsci.

On bi bio dobar vojnik. Ali Patrick?

»Randolph mi je rekao da neke postrojbe tijekom rata organiziraju

glazbene priredbe«, rekao je Patrick.

»Ah, dakle, ići ćeš kao glazbenik, a ne kao vojnik.«

»Pa, ne baš, bit ću oboje.« Patrick se poigravao listom papira na pultu

pred sobom. »Što, zvuči pomalo ludo?«

Patrick u vojsci. Da, zvučalo je skroz ludo! »Znaš što?« rekla sam. »Ja na

Smithu, a ti u vojsci. Oboje zvuči nemoguće.« Počela sam se smijati.

I Patrick je prasnuo u smijeh. »Razmjenjivat ćemo fotografije, tebe u

džemperu s monogramom i mene u vojnoj odori.« Pomisao na Patricka u

vojnoj odori natjerala me je u grohotan smijeh. Neka je žena prošla ispred

dućana. Oboje smo bacili ruke na pult, pokušavajući pobijediti jedno drugo

u znakovima. Patricku su klecnula koljena, tako da je umalo posrnuo

naprijed. Meni je u uzbuđenju torbica pala na pod. Oboje smo na pultu

ispružili mali prst. Ljubavni roman. Urlali smo od smijeha, tako glasno i

razuzdano da je žena uklonila ruku s kvake i pobjegla dalje.

»Vratite se!« urlao je Patrick. »Stavit ću vam ih u papirnatu vrećicu.

Nitko ih neće vidjeti.«

»Prestani, boli me trbuh«, rekla sam mu. Pokupila sam torbicu s poda.

»Nedostajat će mi ovo«, rekao je Patrick. Lice mu se uozbiljilo. »Želio sam

ti nešto reći. Doubleday je ponudio otkupiti većinu našeg fonda. Moram im

do sutra odgovoriti. Mislim da ću to učiniti.«

»Prodaješ dućan?«

»Ne dućan, samo mnogo knjiga. Ja ću biti odsutan, a ti ćeš biti na Smithu.

Ako odlučim ostati ovdje po povratku, jednostavno ću kupiti nove knjige.

Znaš da volim kupovati, ići u lov za knjigama.«

»Naravno«, rekla sam. Osvrnula sam se po dućanu, s tugom zamišljajući

napola prazne police.

»Jo, nadao sam se da onaj nedavni razgovor možemo zadržati između

sebe. Ja odlazim, pa ono što sam ti rekao ionako više nije važno.«

Soba puna snova 219

Pogledala sam Patricka. Odlazak je značio da neće moći viđati Kitty,

djevojku koju je volio, ali jednako tako nije želio riskirati da izda svoga

prijatelja Jamesa. Bilo je to časno. »Ja neću nikome reći«, kazala sam mu.

»Moram poslati telegram svojoj majci. Možeš li pripaziti na dućan?«

upitao me.

»Naravno. Samo pričekaj da se presvučem. Prljava sam od čišćenja kod

Willie.«

Prošla sam između polica s knjigama prema stubama, odjednom osjetivši

duboku privrženost prema svima njima, pitajući se koje ću od njih morati

posjećivati na policama u Doubledayu. Kad sam stavila ključ u bravu, vrata

moje sobe su se sama otvorila. Ustuknula sam. Nisam bila zaboravila

zaključati vrata.

Širom sam ih otvorila nogom i s odmorišta provirila unutra. Zavjesa se

podizala i njihala nad razbijenim prozorom iznad moga stola. Polako sam

stupila u sobu. Pogled mi je odmah zastao na praznoj Adlerovoj kutiji koja

je ležala na podu do stola. Poklopac je bio otvoren, a na podlozi od bijelog

satena nije bilo ničega do utora u kojem je nekoć stajao sat. Pogledala sam

prema ormaru. Vrata su mu bila odškrinuta. Pogleda još uvijek prikovanog

za ormar, krenula sam unatraške prema svojoj komodi i tiho otvorila malu

gornju ladicu. Iza leđa sam gurnula ruku unutra, skroz do kraja. Moj je

pištolj nestao. Vrata ormara su se lagano pomaknula. Počela sam mu se

prikradati i ščepala palicu za bejzbol koja je ležala do kreveta. Obujmivši

prstima ručku, podigla sam palicu u zrak i otvorila vrata ormara.

Unutra nije bilo nikoga.

Ispustila sam dah i spustila palicu. Sagnula sam se da dohvatim kutiju sata

i tada sam to vidjela.

Krevet mi je bio tek neznatno i gotovo neprimjetno pomaknut. Ispustila

sam kutiju i zaronila pod krevet. Bila sam toliko mahnita da sam jedva

uspjela ukloniti podnu dasku. Uvukla sam ruku u rupu i iz nje izvukla

zgužvanu kuvertu.

U njoj više nije bilo novca.

Ruta Sepetys 220

ČETRDESET ŠEST

oba mi se zamaglila pred očima. Iz mene su eruptirali duboki i divlji

krici, kao da su kroz pod iščupani iz same jezgre Zemlje i oslobođeni

kroz moja usta. Tijelo mi se luđački treslo dok mi se u glavi oblikovala

spoznaja o onome što se dogodilo.

Ona ga je uzela. Sve je uzela. Upravo sada se vozi autoputom, sa svojom

sprženom kosom pokrivenom crvenom točkastom maramom. Njezina ruka,

blijeda od Deksedrina, počiva na otvorenom prozoru i s nje visi sat s

riječima Jo ima 18 ugraviranim na pozadini.

»Jo, nasmrt si me prestrašila.« Patrick je otrčao do prozora i zatvorio ga.

»Smiri se. Ljudi će misliti da te ovdje gore ubijaju.«

Položio mi je ruke na ramena. »Jo, prestani.« Snažno me protresao.

»Prestani.«

Otrgnula sam se od njega. Frustracija zbog toga što mi je život uništen

izbila je iz mene takvim gnjevom da to nisam mogla obuzdati. Patrick je

odskočio od mene, očiju širom otvorenih od straha.

Moji su se krici stišali u režanje, pa u cviljenje, da bi napokon završili u

jecajima kad sam se srušila na pod.

On je kleknuo do mene.

»Sve je nestalo«, protisnula sam između jecaja. »Uzeli su novac koji sam

dobila od Cokieja. Sve do posljednjeg dolara.«

»Tko ga je uzeo?« upitao je Patrick.

Pogledala sam ga. »Majka.«

S

Soba puna snova 221

Ležala sam na golom podu cijelo poslijepodne, stišćući u rukama zelenu

kutiju i zureći u strop.

Patrick je dolje pomagao kupcima, a ja sam posve prazna slušala

razgovore koji su mi ulazili na uši i odzvanjali mojim beživotnim tijelom.

Navratio je Jesse. Patrick mu je rekao da sam na katu, bolesna. Svratio je i

Cokie. Rekao mu je da sam pošla isporučiti neke knjige. Leđa su me boljela

od sati provedenih na podu, ali nisam se na to obazirala. Bila je to kazna za

vlastitu glupost. Naravno da je moja majka znala za skrovište. Prije deset

godina bio je to ružičasti novčanik za kovanice. Danas su to bile tisuće

dolara. Kako ću ikad objasniti Cokieju da je novac nestao, kako ću objasniti

Willie da više nemam sat? I sada će obavijest o prijemu na Smith biti samo

okrutna šala. Neću imati novca da onamo pođem.

Niske zrake popodnevnog sunca su se prolijevale po podu. Patrick je

pokucao na moja vrata.

»Hej, jesi li sigurna da nećeš sa mnom poći mojoj kući?«

Odmahnula sam glavom.

Spustio je na pod dvije vrećice. »U ovoj je sendvič.« Drugu, veću vrećicu

je ispraznio na pod. Njezin je sadržaj glasno zazveckao. »Svratio sam do

željezarije.« Podigao je nekakav lanac. »Kad odem, želim da pođeš dolje i

iznutra osiguraš vrata lancem. Učvrstit ćeš ga lokotom i ključ ponijeti u

svoju sobu. Zbog toga ćeš se osjećati malo sigurnije. Dobro?«

Kimnula sam glavom, ali nisam ništa rekla.

Krenuo je prema vratima.

»Patrick...« Zastao je. »Moram te nešto pitati.« Okrenula sam glavu prema

njemu. »Jesi li me ljubio iz sažaljenja?«

Otvorio je usta, a zatim spustio pogled. »Ne, Jo. Uopće nije bilo tako.«

Sklopila sam oči i okrenula glavu od njega. Nisam se željela osvrnuti

natrag, premda sam mogla osjetiti kako stoji tamo i želi mi to pojasniti.

Dugo je tako stajao i čekao. Napokon sam začula njegove korake na

stubama i otvorila oči, puštajući suze da mi se slijevaju na pod.

Ruta Sepetys 222

ČETRDESET SEDAM

anima sam svakoga izbjegavala. Srce bi mi se slomilo svaki put kad bi

Cokie pitao ima li vijesti sa Smitha. Sweety i Dora su neprestano

pitale je li sve u redu. Sadie me čudno gledala, a čak se i Evangeline

raspitivala jesam li bolesna. Willie je bila izravna i počela vikati na mene.

»Mala, misliš li da samo ti imaš problema? Dosta mi je više toga tvoga

durenja. Je li to zato što Patrick odlazi u posjet svojoj majci? Prestani već

jednom s tim dramatiziranjem.«

Ja sam sve držala u sebi i ostajala na katu, u svojoj sobi, s vratima dućana

osiguranim lancem i lokotom. Čitala sam Charlotteino posljednje pismo,

kad sam začula viku.

»Hej, Motor City!«

Bio je to Jesse. Svakoga je dana dolazio i vikao mi pod prozorom. Nisam

mu odgovarala. Večeras mi je svjetlo bilo upaljeno, tako da je znao da sam

unutra. Nastavio je vikati: »Hej, Motor City«, sve glasnije i glasnije,

mijenjajući glas iz visokog u niski, čak i pjevajući.

»Začepi više!« viknuo je netko s obližnjeg prozora.

»Nagovori je da se spusti dolje i začepit ću«, doviknuo mu je on. Opet me

nastavio dozivati.

»Daj, djevojko, siđi dolje prije nego budemo morali zvati policiju po ovog

momka«, viknuo je netko drugi.

»Čuješ li to, Jo? Zvat će policiju«, viknuo je Jesse.

Toliko me razbjesnio da sam pošla do prozora i odmaknula zavjese. Oko

Jesseja se na ulici okupila gomila ljudi i svi su počeli veselo vikati kad sam

se pojavila. Otvorila sam prozor i ljudi su mi počeli dovikivati.

»Hajde, lutko, siđi dolje do ovog jadnika.«

D

Soba puna snova 223

»Josie, molim te, siđi kako bi se ovaj prestao derati. Ujutro moram na

posao.«

Dok sam uklanjala osiguranje s vrata, ljudi su se počeli razilaziti.

Jesse se smijao od uha do uha. »Žao mi je, Jo. Ne ljuti se na mene.«

Nisam ga htjela ni pogledati. Zamahnuo je kao da će me udariti šakom u

ruku. »Hoćeš li me pozvati unutra?«

»Ne.« Zatvorila sam vrata i sjela pred dućan. Jesse se spustio do mene.

»I mislio sam da bi to mogla reći. Zato sam došao pripremljen.« Jesse je

izvukao dvije boce iz jakne, ključem uklonio čepove i dodao mi jednu.

Okrenula sam bocu u ruci. Na zelenom staklu je bilo ispisano: Coca-Cola Bottling, Chattanooga, Ten. Tennessee. Odmah sam pomislila na gospodina

Hearnea – i na njegov sat kako otkucava ispod indijske mirte u Shady

Groveu.

Jesse je podigao svoju bocu da mi nazdravi. »Živjela.«

»Živio.« Kimnula sam glavom.

Sjedili smo u tišini i pili. Nešto sam kod Jesseja cijenila. Nije osjećao

potrebu svaki trenutak ispuniti govorom ili nekakvim glupim dijalogom.

Mogli smo samo sjediti i ne govoriti ništa, on naslonjen na vrata i

prekriženih nogu u motorističkim čizmama, a ja ljuljajući staklenu bocu na

koljenu. Bilo je to jednako onome na klupi pri Jacksonovu trgu i na trijemu

u Shady Groveu. Iz nekog razloga me tišina natjerala da mu sve kažem.

»Nisam bila bolesna.«

Kimnuo je glavom i bocom pokazao na lanac do mojih nogu.

»Imaš ovdje prilično ozbiljan lanac. Viđao sam ga na vratima cijeli

protekli tjedan. Je li sve u redu?«

Odmahnula sam glavom. »Opljačkali su me.«

Jesse se nagnuo naprijed. »Jesi li ti dobro?«

Slegnula sam ramenima.

»Jesi li bila ovdje kad se to dogodilo?« upitao je.

»Ne, bilo je rano. Bila sam kod Willie.«

»Znaš li tko je to učinio?«

Ruta Sepetys 224

Polako sam kimnula glavom i progutala gutljaj kole.

»Kaži mi.« Jesseju se ruka stisnula u šaku.

Okrenula sam se prema njemu. Ulična mu je svjetiljka osvjetljivala lice. S

iznimkom ožiljka, koža mu je bila besprijekorna. Svjetlo mu se u kosi

ljeskalo žutosmeđim sjajem.

»Kaži mi, Jo.« Oči su mu, inače nemirne, postojano promatrale moje.

Bio je to Jesse. Njemu sam mogla reći sve. »Bila je to moja majka.«

Koljeno mu je klecnulo, a glava se načas spustila, dajući do znanja da

shvaća situaciju. »Sa svojim momkom?« upitao je.

»Oh, sigurna sam u to.«

Neko je vrijeme šutio. »Što su uzeli?« napokon je upitao.

Više nisam bila emocionalna, samo otupjela od gađenja. »Da vidimo...

Uzeli su Adlerov sat koji mi je Willie darovala za osamnaesti rođendan,

uzeli su moj pištolj, uzeli su kutiju za cigare s mojim novcem...« Pogledala

sam Jesseja. »A uzeli su i kuvertu s dvije tisuće dolara. Dvije tisuće dolara

koje su mi Cokie, Sadie i Sweety dali da platim prvu godinu na Smithu.«

Na Jessejevu se licu nije vidjelo ni iznenađenje, ni zaprepaštenje, samo

zgroženo razumijevanje.

»Jo, momak tvoje majke je gadan tip. Ljudi govore da je sudjelovao u

ubojstvu onog čovjeka iz Tennesseeja u novogodišnjoj noći. Umiješao je i

tvoju majku u to.«

»Da, ali on nikad nije vidio moj sat. Nije znao da sam, još otkad sam bila

djevojčica, skrivala stvari pod krevetom. To je nešto za što je znala samo

moja majka.«

Jesse je prevrtao čep od boce između palca i kažiprsta. »Znaš, shvaćam ja

to. Kad mi je bilo šest, tata je pronašao moju kolekciju sličica igrača

bejzbola, skrivenu u mojem ormaru. Prodao ih je da bi sebi mogao kupiti

piće.«

»Baš tako«, rekla sam.

Prošlo je nekoliko automobila, farovima osvjetljujući komade smeća na

ulici.

»Onda, jesi li primljena na taj koledž?«

Soba puna snova 225

»Ne, još mi se nisu javili. Zar je to sad bitno? Nemam sredstava za odlazak

i moram pronaći način kako Cokieju vratiti novac.«

»Hej, čekaj čas. Možda možeš dobiti stipendiju«, rekao je Jesse.

»Sumnjam u to. Nemam nikakvih izvanškolskih aktivnosti koje bih

mogla navesti u prijavi, porijeklo mi je nikakvo, a jedinu sam preporuku

dobila od sumnjivog poslovnog čovjeka.«

Jesse se opet naslonio na vrata, ispruženih nogu. Ispili smo svoje piće, ne

izgovorivši ni riječi.

Jesse je ustao i pružio mi ruku. »Dolazi ovamo.«

Ugurala sam ruku u njegovu i dopustila mu da me povuče na noge. Stajali

smo tako na ulici, držeći se za ruke.

»Sjećaš li se onog krasnog dana u Shady Groveu, kad smo kamenjem

gađali stablo?« upitao je Jesse.

Kimnula sam glavom.

Ispustio mi je ruku, zamahnuo i zavitlao svoju bocu u uličnu svjetiljku na

drugoj strani ulice. Smrskala se u komadiće. »Ono su tvoja mama i njezin

momak.«

I ja sam na to bacila svoju bocu. Promašila je svjetiljku i smrskala se o zid

zgrade.

»Što se tamo dolje događa?« viknuo je netko odozgo. Nasmijali smo se.

Jesse mi je mahnuo rukom pri odlasku. »Vidimo se, Jo.«

Stajala sam na pragu, čekajući da se osvrne unatrag. Nije to učinio.

Niže niz ulicu upalila su se svjetla parkiranog automobila. Sporo je prošao

pored mene, prozora tako tamnih da nisam mogla vidjeti vozača. Prošavši

pokraj dućana ubrzao je i odvezao se dalje.

Osigurala sam vrata lancem i lokotom.

Ruta Sepetys 226

ČETRDESET OSAM

ames i još jedan čovjek iz Doubledaya su došli po knjige. Patrick je rekao

da ne može podnijeti gledati kako ih odnose. Promatrala sam prazne

police za knjige – izgledale su tužno i nekako promašeno.

James mi je dodao ček i dohvatio posljednju kutiju. »Mislio sam da će

Patrick biti ovdje«, rekao je. »Mjesecima smo se prepirali oko popisa.«

»Mislim da mu ovo teško pada. A i ima posla oko priprema za svoje

veliko putovanje.«

»Veliko putovanje?« rekao je James, spuštajući kutiju na pult. »Kamo

odlazi?«

»Pa sigurno ti je rekao. Odlazi u Keys, a zatim u Havanu. Nakon toga je

planirao provesti ostatak godine na Trinidadu, sa svojom majkom.«

James je zurio u mene. »Josie, šališ se, zar ne?«

»Ne. Zar ti nije rekao?«

Jamesu su oči bile širom otvorene od zaprepaštenja. »Ne, nije.«

Odjednom ga je obuzeo bijes. »Ne mogu vjerovati da mi to čini.« Zgrabio je

kutiju s pultu i zalupio za sobom vrata.

Promatrala sam Jamesa kako dugim koracima odlazi pločnikom. Očito su

ga vijesti pogodile. Što je to mislio da mu Patrick čini? Prsti su mi i protiv

moje volje načinili znak na pultu. Pogledala sam u svoju ruku, a zatim u

Jamesa na ulici. Patrick nije bio zaljubljen u Kitty.

Cokie nas je odvezao do autobusne postaje. Kišilo je. Patrick nije prestajao

davati upute oko kuće i dućana. Praktički sam ih naučila napamet. Gospođa

Paulsen će nadgledati kuću. Sljedećeg tjedna će u nju kao podstanar useliti

J

Soba puna snova 227

gostujući profesor s Loyole. Majstor za glazbala će doći tjedan prije Božića

da ugodi i uredi Bösendorfer klavir prije nego se Patrick vrati kući. Ja sam

imala popis imena iz Florida Keysa, podatak o hotelu Nacional de Cuba i

adresu u Trinidadu.

»Moraš me o svemu obavještavati«, rekao je Patrick. »Želim znati sve što

se događa, posebno kad dobiješ vijesti sa Smitha.«

Cokie je na postaji iskrcao Patrickov kovčeg. Potapšao je Patricka po

leđima. »Pazi se, momče. Sljedeći put kad vidiš Josie, ona će s koledža doći

kući za Božić.« Cijeli je blistao od sreće. »A sada moram poći. Moram

nekoga pokupiti na Rooseveltu.«

Ušli smo u postaju da se sklonimo od kiše. »Još mu nisi rekla?« upitao je

Patrick dok se Cokie odvozio od nas.

»Ne znam kako. Mislim da je on uzbuđen više od mene. Kad smo već kod

povjeravanja, bila sam iznenađena što Jamesu nisi rekao za svoje putovanje.

Činio mi se uistinu nervoznim kad sam mu rekla da odlaziš.« Pažljivo sam

pogledala Patricka. »Misliš li da sumnja u tvoje osjećaje... prema Kitty?«

Patrick je izbjegao moj pogled. »Ako želiš, daj mu moju adresu u

Trinidadu.«

Pogledali smo Patrickovu autobusnu kartu. Imao je prilično

zaustavljanja, ali samo tri presjedanja. Jedno u Mobileu, jedno u

Jacksonvilleu i jedno u West Palm Beachu. Postaja je bila prepuna

muškaraca u odijelima i s kravatama te žena u lijepim haljinama što su

odlazili na neko uzbudljivo odredište. Patricku je plava kosa ili bila uredno

začešljana na stranu. Izgledao je glamurozno u svojem žutosmeđem odijelu

i svjetloplavim oksfordicama.

»Trideset dva sata luksuzne vožnje i pobjeći ćeš od ove kiše i naći se na

plaži«, rekla sam mu. »Zavidim ti.«

»Da, ovi su autobusi tako dobri. Volio bih da i ti ideš. Jo, hvala ti za sve.

Toliko si toga učinila za Charlieja, za dućan i za mene.«

Najavljen je Patrickov autobus za Mobile.

»Znam da sam te iznevjerio«, brzo je rekao. »Kunem ti se, ti si posljednja

osoba koju sam želio povrijediti.« Svjetlo se reflektiralo od suza u njegovim

očima.

Meni se grlo stegnulo.

Ruta Sepetys 228

»Ti si mi tako važna«, šapnuo je. »Molim te, vjeruj mi to.«

»Provjerimo jesu li ukrcali tvoj kovčeg«, brzo sam rekla, susprežući suze.

Krenuli smo prema srebrnom boku Greyhound autobusa s osvijetljenim

natpisom mobile iznad vjetrobrana. Zajedno smo stajali pod kišobranom i

promatrali kako njegov kovčeg ukrcavaju u bunker vozila.

Pogledala sam Patricka. »Candace Kinkaid ili Agatha Christie?«

Nasmijao se. »Definitivno Candace Kinkaid. Mnogo je zabavnija. F. Scott

Fitzgerald ili Truman Capote ?« upitao je.

Oglasili su posljednji poziv za ukrcaj za Mobile.

»Oh, molim te. Fitzgerald. Naravno, Fitzgerald. Ulazi u svoj autobus.«

Patrick mi je dodao kišobran. Obgrlio me rukama i poljubio ravno u usta,

žestoko i dugo. Osjećala sam se kao da taj poljubac promatram sa strane, a

ne da sam ja ta koju ljubi. Otrčao je ispod kišobrana u zaklon na ulaznim

stubama autobusa. »Vidimo se za Božić!« doviknuo mi je.

Promatrala sam kako odlazi središnjim prolazom autobusa do mjesta uz

prozor.

Vrata su zašištala, a zatim se zatvorila. Voda se slila s krova autobusa,

prolijevajući se u mlazovima preko Patrickova prozora. Nasmiješio se i

položio prst na staklo, signalizirajući biografiju.

Ja sam mu uzvratila znakom. Poezija.

Autobus je krenuo, odvozeći Patricka Marlowea i njegovu tajnu. Stajala

sam i promatrala kako odlazi. Pomislila sam na citat iz Keatsa i na moju

raspravu o tome s gospodinom Hearneom.

Volim te još više jer vjerujem da si ti mene voljela zbog mene samoga i zbog ničega drugoga.

Kiša je rominjala po mojem crnom kišobranu.

Soba puna snova 229

ČETRDESET DEVET

rebrisala sam popločani pod između polica. Uklanjanje knjiga razotkrilo

je slojeve fosilizirane prašine. Prošlo je tek nekoliko dana od Patrickova

odlaska, ali dućan je bio čudno tih i beživotan. Zabilježila sam sebi da iz

Patrickove kuće donesem radio – on će mi praviti društvo.

Oglasilo se zvono iznad ulaznih vrata.

»Zdravo tamo. Bio sam u susjedstvu i pomislio skočiti ovamo da vidim

ima li vijesti«, rekao je John Lockwell.

Naslonila sam se na metlu. »Čini se da ste ovih dana često u susjedstvu.«

»Da, jesam li ti rekao da imam stan na St. Peteru?«

»Nekoliko puta.«

Osvrnuo se po dućanu. »Zar zatvarate?«

»Samo privremeno. Ponovo ćemo otvoriti nakon Božića. Vlasnik je

preminuo, a Patrick je u posjetu majci na Karibima.«

»Kako boemski od njega. Istina, književni su ljudi uvijek takvi, izvrsni za

druženja. Dobro je pri ruci imati nekoliko ekscentrika da zabavljaju

ukočenu gomilu iz Gornjega grada. Dakle, trebat će ti posao. Sigurno ne

želiš još jednom razmisliti o mojoj ponudi?

Nekoliko lijepih haljina i bit ćeš mala zvijezda ureda. Imat ćeš vlastiti

stol, stroj za tipkanje i, naravno, privilegij za koktele sa šefom nakon radnog

vremena.«

»Zasad sam dobro, ali svakako ću to imati na umu.«

»Učini to. Mislio sam da te se jedva čekam riješiti, ali u tebi ima nečega,

Josephine.« Pohotno mi se nasmiješio. »Pa, bolje je da nestanem. Imam

dogovoren sastanak.«

P

Ruta Sepetys 230

Lockwell je izišao, prošavši pored visokog čovjeka u tamnom kaputu koji

je ulazio u dućan. Lockwell, koji je pored njega izgledao poput patuljka,

okrenuo se za njim i odmjerio ga pogledom prije nego je otišao.

»Žao mi je, gospodine, zatvoreni smo. Smrtni slučaj u obitelji. Otvorit

ćemo ponovo za nekoliko mjeseci. Doubleday je otkupio većinu naših

knjiga. Oni su u ulici Kanal na broju šesto.«

Čovjek nije ništa rekao. Stajao je nepokretno na vratima, s rukama u

džepovima svoga dugog crnog kaputa. Bio je ogroman, najmanje metar i

devedeset visok, ramena širokih toliko da je na njima mogao nositi

četveročlanu obitelj. Šešir mu je bio lagano nagnut ustranu, a oko mu je

bježalo prema plosnatom nosu, vjerojatno zbog neke ozljede.

Prišla sam u s metlom bliže. »Mi smo...«

»Gdje ti je majka?« rekao je.

»Žao mi je, poznajem li vas?« Pogledala sam mu u ruke koje je još uvijek

držao u džepovima.

»Gdje ti je majka?« ponovio je, polako i glasno. Ton njegova glasa me

preplašio.

»U Kaliforniji«, rekla sam.

»Da, vidiš, to je problem. Tvoja majka duguje šefu neki novac.«

»Nisam znala...«

»Njezin ga je momak posudio da joj kupi alibi i izvuče ih od optužbe za

ubojstvo. Rekao je da će šefu vratiti novac, ali onda je pobjegao iz grada. Šef

ima ljude u Los Angelesu koji ih traže, ali oni su poput duhova. Šef želi svoj

novac, a rok za povrat je već protekao, pa zato dug sada pada na obitelj –

njezin momak nema obitelji, pa stoga taj teret pada na tebe. To se zove

naslijeđe. Šef je platio četiri tisuće za damino izvlačenje. S kamatama,

duguješ pet tisuća. Ovdje sam da ih naplatim.«

Što je više govorio, to mu je više lijevo oko bježalo ustranu. Stajala sam

ondje, stišćući metlu. »To mora biti nekakva pogreška.«

»Zašto ljudi uvijek moraju govoriti da se radi o pogrešci? Nema pogreške.

Tvoja je majka bila optužena za ubojstvo i izvukla se. Zato, plati!«

»Ja s vašim šefom nikad nisam imala nikakav dogovor.«

Soba puna snova 231

»Nisi ni morala imati. Ti duguješ i moraš platiti. Promatrali smo tebe i

tvoje slatke prijatelje. Vidjeli smo dirljivi rastanak uz plač na postaji

Greyhounda, ispijanje kole s klincem motociklistom, vozikanje uokolo s

vozačem boje karamele. Willie Woodley poznaje šefa. Oni su u dobrim

odnosima, ali ona s njime ne posluje. Ovaj dug je tvoj, shvaćaš? Nećeš poći

nikome od njih. Ako budeš brbljala, smaknut ćemo ih. Osobno bih volio

već danas srediti starog vozača, ali kako mi je ovo prvi put da dolazim,

dobre sam volje i dat ću ti sedam dana – to se zove obazrivost. Nabavi

novac kako god znaš, ali nemoj nikome reći kome duguješ. Razgovarat ćeš

samo sa mnom, Škiljavim Louom. Možeš me naći u baru Mosca's na

autoputu 90.«

Okrenuo se i izišao na pločnik. Do njega se zaustavio crni automobil.

Ušao je na stražnje sjedište. Vrata su se zatvorila i automobil se odvezao.

Ispustila sam metlu i dohvatila lance. Drhtavim sam rukama zaključala

vrata i postavila lokot. Ugasila sam svjetla i otrčala u svoju sobu. Dogurala

sam svoj stol do vrata i zgrčena sjela na krevet, leđima naslonjena na

hladnu žbuku, stišćući u rukama palicu za bejzbol.

Provela sam tako cijelo poslijepodne, pa i večer, te čitavu noć. Nisam

spavala, ali nisam bila umorna. Carlos Marcello je rekao da mu ja dugujem.

Riječi Škiljavog o Cokieju su me zgrozile. Ne Cokie.

Čekala sam do izlaska sunca. Naoštrila sam nož za uvezivanje knjiga i

stavila ga u džep. Iskrala sam se iz dućana, lancem i lokotom izvana

osigurala vrata i potrčala niz ulicu.

Pogledala sam kuću. Nisam se mogla sjetiti koji je to prozor bio, ali

procijenila sam da bi to mogao biti onaj s radilicom motora na pragu.

Zazviždala sam. Ništa. Pronašla sam kamenčić i zavitlala ga u prozor. Još

uvijek ništa. Pronašla sam nešto veći kamen i bacila ga. Kamen se

katapultirao kroz prozor i zvuk slomljenog stakla je odjeknuo pospanom

ulicom.

Jesse se do pojasa nagnuo kroz prozor. Domahnula sam mu.

Izišao je na ulazna vrata, bosonog i bez košulje, zakopčavajući rasporak

svojih traperica. Prstima je zagladio od sna raščupanu kosu i zagledao se u

mene. »Što se događa?«

»Trebam tvoju pomoć«, šapnula sam.

Sišao je niz stube i prišao mi na pločniku. »Jo, ti drhtiš.«

Ruta Sepetys 232

»Molim te, shvati da ti ne mogu sve reći.« Glas mi je podrhtavao. »Radi se

o mojoj majci. Moram dućan zagraditi daskama ili kapcima i to se mora

obaviti još danas ujutro. Možeš li to učiniti za mene?« Pružila sam mu

nekoliko zgužvanih novčanica.

Uzeo me za ruku. »Sjedni.«

Na vratima se pojavila Jessejeva baka.

»Pođi natrag spavati, bako. Sve je u redu«, rekao je Jesse.

Starica nam je doviknula. »Ona je okružena umorstvima. Vidim ja to.

Djevojko, moraš ubojicu natjerati da prizna, da oslobodi mrtvačev duh.

Stavi ubojicama dok spavaju na grudi tanjur sa solju. Priznat će.«

Počela sam plakati. Jesse je potrčao stubama i otjerao svoju baku natrag u

kuću. Ja sam se okrenula i pošla niz ulicu.

»Jo, čekaj«, rekao je Jesse.

»Moram poći do Willie«, dobacila sam mu preko ramena. »Molim te,

pomogni mi oko dućana. Žao mi je zbog tvog prozora.« Potrčala sam.

Kad sam stigla do Willie, sunce je već bilo visoko. Ušla sam kroz

sporedna vrata i pošla u kuhinju nešto pojesti. Nisam ništa jela ni pila otkad

je Škiljavi napustio dućan. Mlijeko se prelijevalo preko ruba uzdrhtale čaše

dok sam je prinosila ustima. Cijelu sam noć provela razmišljajući o

mogućnostima koje imam. Nitko nije pobjegao od plaćanja duga Carlosu

Marcellu, u svakom slučaju ne živ. Pet tisuća dolara je bio ogroman iznos

novca, više od dvogodišnje školarine na Smithu. Nešto od toga sam mogla

sama prikupiti, ali ne sve. Nije bilo drugog načina.

Morat ću novac posuditi od Willie i onda pronaći način da joj ga vratim.

A nisam joj mogla ništa reći, ne nakon što mi je Škiljavi zaprijetio.

Sadie je znala da nešto nije u redu istoga časa kad me ugledala. Rekla sam

joj da nisam mogla spavati. Neprestano mi je opipavala čelo i vrat. Natjerala

me da otvorim usta kako bi mi mogla pogledati jezik i grlo. Skuhala je vrući

čaj s limunom i ispržila mi nešto jaja te debeo komad slanine.

»Mirišem svinju«, rekla je Willie kad sam donijela kavu u njezinu sobu.

»Kome je to Sadie kuhala?«

»Bilo je to za mene. Jučer sam popila previše sode i cijelu me noć mučio

želudac.«

Soba puna snova 233

Willie me odmjerila pogledom. »Soda, ha? Da, sigurno je bilo tako. Daj

mi novine.« Willie je na brzinu pročitala neku od priča s naslovnice.

»Spremaju racije, Jo. Ovdje piše da zapošljavaju još policajaca i da će

pročešljati Četvrt.« Bacila je novine preko kreveta. »Previše sam stara za

racije. Nekad su mi se sviđale, njihovo izigravanje me uzbuđivalo, ali više

nemam energije za to. Godinama nisam zbog toga morala koristiti zvono.«

»Što ćeš učiniti?«

Willie je na trenutak promislila. »Postavit ću dva vozača da dežuraju

svaku večer. Sadie će sjediti pored prozora i pritiskati zvono ako ugleda

policajce. Svi će se strčati u dvorište i ukrcati u aute koji čekaju. Jedan auto

mogu poslati u knjižaru rekla si da je zatvorena, zar ne?«

»Da.« Pažljivo sam birala riječi. »Zamolila sam Jesseja da na izloge stavi

daske ili kapke. Ne želim da ljudi vide da je prazna.«

»To je dobra zamisao. Razmakni police za knjige. Reći ću Elmu da donese

nešto namještaja, da se ima gdje sjesti.«

»Willie, jesi li se čula s majkom?«

»Ne, a to čak i ne želimo. Nadam se da je sredila stvari ovdje u gradu i da

se više neće vraćati. Ne trebaju mi nevolje, a ni tebi. Znam da prema njoj

osjećaš nekakvu privrženost, ali vjeruj mi, ona će te uništiti, Jo. Sve će nas

uništiti.«

Već jest, poželjela sam reći Willie.

»Da sam na tvojem mjestu, razmišljala bih o tome da promijenim

prezime. Imaš osamnaest godina i možeš to učiniti. Presijeci tu pupčanu

vrpcu.«

Willie je uvezala snop novčanica i dodala mi ga. »Stavi ovo u sef.«

Nastavila je govoriti o raciji. Zurila sam u hrpe novca u sefu. Ako bih

mogla zdipiti dvije novčanice od stotinu dolara, poći do banke, razmijeniti

ih u snop novčanica od jednog dolara, mogla bih od njih načiniti dvije nove

hrpe. Ona to možda neće primijetiti. Pokušala sam na brzinu izračunati

koliko bih time dobila. Čelo su mi osule graške znoja.

»Koga vraga tražiš ondje?« upitala je Willie.

Što sam tražila? Odluke, šapnuo je glas Forresta Hearnea, one nam oblikuju sudbinu.

Ruta Sepetys 234

Da, Forresta Hearnea su njegove odluke odvele do njegove sudbine. Do

smrti.

Soba puna snova 235

PEDESET

ospodina Lockwella, molim vas«, šapnula sam u slušalicu. »Ovdje

Josephine Moraine.«

Čekala sam nekoliko minuta. Napokon je nešto kliknulo u slušalici.

»Dobila si svoje pismo«, oglasio se mekani glas s druge strane linije. »Želiš

proslaviti?«

»Zapravo, još nisam dobila nikakav odgovor. Zovem vas u vezi...« Zastala

sam. Mogu li ja ovo uistinu učiniti? »U vezi posla.«

Lockwell je šutio. Nisam čula ništa osim vlažnog uvlačenja dima cigare.

»Ah, malo si bolje razmislila, zar ne?«

»Pa, razmišljam o tome, tako je. Voljela bih znati malo više o tom

radnom mjestu.«

»Nađi se sa mnom u podne, u mojem stanu na St. Peteru.« Izdiktirao mi

je adresu. »Jedva čekam da raspravimo... o radnom mjestu.« Zakikotao se i

spustio slušalicu.

Kad sam iz dućana krenula Lockwellu, Jesse je postavljao kapke na izloge

i vrata.

»Ovo su ostaci od preuređenja neke zgrade na Chartresu. Ploča za vrata

čak ima i otvor za poštu Neće pristajati baš savršeno, ali bit će dovoljno da

osigura privatnost.« Jesse me pogledao i nasmiješio se.

Ja sam zurila u pločnik.

»To si tražila, zar ne? Ako nije tako, reci mi.«

Pogledala sam Jesseja.

»Prokletstvo, Jo. Reci nešto.«

Željela sam mu reći sve, ali nikako nisam mogla Jesseja, Cokieja ili Willie

uvući u ovo. I tako sam samo stajala ondje.

G

Ruta Sepetys 236

Jesse je razočarano ispustio čekić. »Znaš što? Dosta mi je ovoga. Svaki put

kad ti nešto zatreba dolaziš mi lupati na vrata ili razbijati prozore, a ja

odmah skačem da to obavim. Ali kad postavim pitanje ili svratim da te

vidim, ti me ostaviš stajati ovdje na ulici. Imam ja školu, aute koje treba

popraviti i sve sam to zapustio da ovo danas učinim. Nisam ja nekakvo

štene. Žališ se kako tebe iskorištava tvoja majka, ali i sama ovih dana sličiš

njoj.«

Okrenula sam se na petama i otišla od njega, boreći se sa suzama i s

porivom da potrčim natrag i sve mu kažem te zatražim njegovu pomoć.

Ulaz u Lockwellov stan bio je diskretno sklonjen u duboko, nadsvođeno

dvorište. Rekao je da su ostala dva stana uglavnom prazna jer su vlasnici

živjeli izvan grada. Kako zgodno za njega.

Stan je bio malen, ali lijep. Dugim i uskim dnevnim boravkom pružao se

pod od stare hrastovine. Visoki strop ga je činio većim. Bio je skromno

namješten, ali komadi namještaja su bili s ukusom izabrani, posebno stol u

uglu na kojem se nalazila uokvirena fotografija Lockwella u lovu. Primijetio

je da promatram stol.

»Pravi ljepotan, zar ne? Ovdje nije sve za zabavu. Ponekad ovdje i radim.

Želiš li razgledati stan?«

Tu nije moglo biti više od malog dnevnog boravka, kuhinje i spavaonice.

»Ne, hvala vam«, rekla sam, posjevši se na jednu od fotelja. Stan je bio

doista mali.

Lockwell je pripalio svoju cigaru i sjeo preko puta mene. »Dakle, ovdje si.

Prilično dugačak put od mjesta gdje smo započeli. Sviđa mi se kako su stvari

napredovale.«

Kimnula sam glavom, umorna i pomalo bez one uobičajene oštrine

prema Lockwellu. Još me mučio susret s Jessejem.

»U redu, jednostavno to priznajmo. Zaokružili smo priču – predvidio sam

da ćeš se vratiti k meni po novac i evo te ovdje.«

Otvorila sam usta da mu uzvratim.

Lockwell je podigao ruku u znak prosvjeda. »Dakle, priznajem da nisi

podmuklica kakvom sam te s početka smatrao i uvijek si bila brza u

povlačenju. Sada si ovdje zbog posla i nisi posve svoja, Josephine.« Povukao

Soba puna snova 237

je dim iz cigare. »Trebaš novac, ili ne bi bila ovdje. Možda za koledž, a

možda i za nešto drugo. Kako god, trebaš novac. Koliko?«

Pokušala sam izračunati koliko bih mogla posuditi iz Williena sefa.

»Dvije tisuće dolara«, rekla sam mu.

Lockwell je podigao glavu od iznenađenja. »To je prilično veliki iznos.«

»Zato se i raspitujem za posao.«

»Trebat će ti dvije godine da kao tajnica zaradiš dvije tisuće dolara.

Možda i više.«

Nisam na raspolaganju imala godine. Imala sam dane.

»Osim ako ti nije draži diskretniji dogovor...« Zavalio se u stolici. »Dat ću

ti unaprijed nešto novca, a mi ćemo se ovdje sastajati jednom tjedno.«

Teško sam progutala slinu. »A koliko biste mi to točno dali unaprijed?

Trebaju mi dvije tisuće dolara.«

Lockwell je cigarom oblizao usne. Bila sam marioneta. Volio je povlačiti

konce. »Tisuću.«

»Tisuću petsto, u gotovini«, uzvratila sam mu.

Pogledao me. »Ali ne možeš tako izgledati.« Izvukao je iz novčanika

novčanicu od pedeset dolara. »Pođi do Maison Blanchea, izaberi neku lijepu

haljinu i cipele s visokim potpeticama. Pravim potpeticama, ne nekakve

mokasinke ili kako ih već zoveš. I uredi kosu i nokte. Ako želiš, kupi neki

parfem. Vrati se ovamo prekosutra u sedam sati. Organizirat ću da nam

donesu večeru.«

Dok sam odlazila prema vratima, mogla sam osjetiti kako me s leđa

odmjerava od glave do pete. Čvrsto sam uz lijevi bok držala pritisnutu svoju

džepnu knjigu, trudeći se skriti rupu od Cincinnatijeva noža na bluzi.

Tisuću petsto. To je značilo da ću od Willie morati ukrasti više od tri

tisuće. Zakoračila sam preko praga i osvrnula se.

»Vidimo se uskoro, Josephine«, rekao je i namignuo mi.

Zurila sam u njega i nos mi se nabrao jer mi se učinilo da mu u venama

mogu namirisati ocat. Jesam li ja bila sposobna za ovo? Ali riječi su nekako

same izišle iz mojih usta.

»Vidimo se uskoro«, kazala sam mu.

Ruta Sepetys 238

PEDESET JEDAN

rošla su dva dana. Još nisam imala ni prebite pare. Još pet dana i

Marcellovi ljudi će me početi tražiti. Willie tog jutra nije od mene

tražila da stavim novac u sef, kao da mi je gotovo čitala misli i znala što se

događa. Dobila sam razglednicu od Patricka s porukom da je Keys

prekrasan i da mu nedostajem. Dobila sam još jedno pismo od Charlotte u

kojemu me pitala mogu li potvrditi svoj dolazak u Berkshires u kolovozu.

Pomislila sam na Škiljavog Loua kako se pojavljuje u domu Gatesa u

Berkshiresu, progoneći me zbog pet tisuća dolara za koje je rekao da ih

dugujem Marcellu.

Policajci su obavili raciju kod Willie. Auto je iskrcao Doru, Sweety i dva

gosta da se skriju u dućanu. Kad sam otvorila vrata, svi su utrčali unutra,

Dora stišćući bocu creme de menthe, a Sweety držeći za ruku znojavog i

uzdrhtalog Waltera Sutherlanda koji je na sebi imao samo bokserice i

kravatu.

»Racija!« viknula je Dora. Upalila je radio i oni su zaplesali među

policama za knjige. Ja sam sjedila na stubama i promatrala lijepu,

dobrodušnu Sweety u zagrljaju debelih, ružičastih ruku Waltera

Sutherlanda. Oči su mu bile sklopljene, a glava počivala na njezinu ramenu

dok je plovio u zemlju snova. Ona je bila tako lijepa i ljubaznu da ovo nije

moralu činiti. Ni ja to nisam trebala činiti. Mogla sam pobjeći, poći za

Massachusetts, a da nikome ni riječi ne kažem.

Upravo sam se bila vratila od Willie i čistila dućan od zabave nakon

racije, kad sam začula neko šuštanje na vratima. Okrenula sam se, očekujući

da će netko zakucati, ali ništa se nije dogodilo. I tada sam je ugledala.

Velika smeđa kuverta ostala je postrance zaglavljena između Jessejevih

kapaka i staklenih vrata. Otresla sam prašinu s ruku i izvadila ključeve iz

džepa. Otvorila sam vrata i pošiljka je pala na podne pločice, okrenuta

prednjom stranom prema meni. Ugledala sam povratnu adresu i dah mi je

zastao.

P

Soba puna snova 239

KOLEDŽ SMITH

Ushodala sam se po dućanu, pjevušeći i držeći kuvertu. Osjećala sam da

je unutra više od jednog lista papira. To je bilo ohrabrujuće. Odbijenica bi

bila ispisana na samo jednom listu papira. Pomoću noža za uvezivanje

knjiga sam otvorila pošiljku. Zavirila sam unutra. Za komad papira je bila

pričvršćena još jedna kuverta.

Još sam malo hodala uokolo, znojavih ruku i divlje ustreptalog srca. Tada

sam zastala i izvukla papir iz kuverte.

Riječi su do mene dopirale kao u usporenom filmu.

Draga gospođice Moraine, hvala vam na vašoj prijavi na koledž Smith.

Prijemnom odboru je bilo veoma drago što je ove godine pristiglo toliko izvrsnih prijava.

Nakon dugog i pažljivog razmatranja, sa žaljenjem vas obavještavamo da vam ne možemo ponuditi mjesto u klasi 1954. godine.

Odbijena.

Zašto sam sebi dopustila snove da je to moguće, da mogu pobjeći od

septičke jame moga postojanja u New Orleansu i odjedriti u svijet

obrazovanja i sadržajnosti u Northamptonu?

U odbijenici je nadalje pisalo kako nije bilo dovoljno vremena da se moja

prijava potpuno razmotri. Ostatak pisma je sadržavao pristojne

slatkorječivosti i želju za sreću u svim mojim budućim pothvatima. Morat

ću javiti Charlotte. Još gore, morat ću reći Cokieju. Od pomisli na Cokieja

sam osjetila mučninu u želucu. Pogledala sam žućkastu i skromnu kuvertu

prikačenu za odbijenicu. Tintom je pisalo Gospođici Josephine Moraine. Unutra se nalazilo pismo na istovjetnom papiru.

Draga gospođice Moraine, pišem vam na nagovor Barbare Paulsen, moje drage prijateljice i kolegice studentice Smitha. Ja sam profesorica književnosti na Smithu, autorica povijesnih romana i pokroviteljica umjetnosti u državi Massachusetts.

Barbara me obavijestila o vašim sposobnostima kao djelatnice u knjižari te kao kućne pomoćnice. Ja sam neudana žena, živim sama i

Ruta Sepetys 240

trenutačno mi je potrebna takva pomoć. Premda vam ne mogu platiti troškove dolaska, ako možete doputovati u Northampton, spremna sam vam ponuditi tjednu plaću od osam dolara i spavaonicu s kupaonicom, u zamjenu za vaše obavljanje kućnih poslova i zadaća administrativne pomoćnice. Radno mjesto zahtijeva petodnevni radni tjedan s povremenim obvezama tijekom vikenda.

Nadam se vašem potvrdnom odgovoru u roku od mjesec dana.

Srdačno vaša,

Ms Mona Wright

Pismo je potvrđivalo ono što sam cijelo vrijeme u srcu znala. Oni me nisu

željeli. Bila sam dovoljno dobra da čistim njihove kupaonice i brišem

prašinu s njihovih knjiga, ali ne i da im se pridružim u javnosti. Gospođica

Paulsen je upoznala majku na Charliejevu pogrebu i vjerojatno nazvala

Smith. Možda im je rekla da odbiju moju prijavu jer sam nedolična. Da

ublaži udarac i zadovolji Patricka, stupila je u kontakt s nekom usidjelicom

i predložila da joj praznim pepeljare. Osam dolara tjedno? Sweety je

dobivala dvadeset dolara za samo sat plesa s Walterom Sutherlandom. Ja ću

dobiti tisuću petsto dolara, i k tome za što? Tresnula sam metlom po košu za

smeće.

Lockwell mi je rekao da uzmem pedeset dolara i pođem do Maison

Blanchea. To je bilo previše rizično. Što ako na nekoga naletim i taj počne

postavljati pitanja? Pošla sam do zalagaonice i kupila mali pištolj, a zatim

autobusom otišla do dućana u Gentillyju. Izabrala sam nebeski plavu

večernju haljinu sa svilenim ovratnikom i odgovarajuće rukavice. Rekla

sam prodavačici da idem na stričevu zabavu povodom umirovljenja. Haljina

se činila tijesnom u grudima i na bokovima, ali prodavačica me uvjerila da

je u modi vitka linija, čak i za, proslavu umirovljenja. Predložila mi je cipele

koje su pristajale haljini, ali ja sam se odlučila za par crnih cipela s visokim

potpeticama. Crno je bilo praktičnije. Mogu me u njima pokopati, ako se

stvari ne odviju kako treba. Isprva sam posrtala na visokim petama, a blijedi

gležnjevi kao da su mi bili od gume. Ona mi je predložila da malo hodam u

cipelama, tek toliko kako bih dobila osjećaj. Pošla sam na gornji kat, na

pranje kose i frizuru u salonu ljepote. Dok mi je frizerka radila na kosi,

druga mi je žena izbrusila nokte i stavila šminku. Pokušala me nagovoriti

da kupim komplet šminke, tvrdeći da izgledam zanosno.

Soba puna snova 241

»Trebam dobro izgledati samo večeras. Za zabavu povodom

umirovljenja.«

»Pa, svi će pogledi biti na tebi, to je sigurno.« Oslonila se laktom na bok,

držeći među prstima mentol cigaretu. »To je kompliment, dušo. Većina

djevojaka bi ubila za tako sjajnu kosu i izvrstan stas«, rekla je žena. »Čekaj

samo da te tvoj dečko vidi.«

Zurila sam u vlastiti odraz u slomljenom zrcalu na zidu svoje sobe.

Haljina, rukavice, cipele, šminka, frizura – sve je to izgledalo lijepo, ali

činilo se poput kostima. Nagnula sam glavu ustranu. Je li izobličeno bilo

zrcalo, ili ja? U novoj haljini grudi su mi izgledale veće, a struk uži.

Prošetala sam sobom, pokušavajući se naviknuti na potpetice.

Lockwell je rekao da će naručiti večeru. A što zatim? Želudac mi se

prevrnuo. Sjetila sam se majke kako o tome govori u kuhinji kod Willie.

Rekla je da je istrenirala mozak u takvim slučajevima. Nasmiješila bi se i

sklopila oči te zatim samo razmišljala o nečemu drugome, poput jedenja

kamenica ili odlaska na plažu. Sve bi bilo gotovo i prije nego je postala toga

svjesna. Za tisuću petsto dolara, mogu li i ja u mislima jesti kamenice ili

šetati po plaži?

Spremila sam šminku za usne u svoju novu torbicu, uz pero i papirnate

maramice. Pogledala sam u pištolj na mojem stolu. Kupila sam ga da bih se

osjećala sigurnije u dućanu, za slučaj da Škiljavi odluči svratiti. Večeras ga

valjda neću trebati?

Pokušala sam zaključati dućan što sam brže mogla. Nisam željela da me

itko vidi, posebno ne Frankie. Krenula sam u suprotnom smjeru,

zaobilaznim putem koji će me napokon dovesti do St. Petera. Ali svaki put

kad bih se približila ulici, nešto mi je povuklo korak i opet bih završila u

neplaniranom smjeru. Muškarci su me na ulici pozdravljali dodirujući

obode šešira. Ostali bi se okretali za mnom i smiješili se. Jeza mi se nakupila

na potiljku i ramenima, ubrzo prerastajući u hladni znoj. Nešto mi je

bubrilo u dnu grla, tjerajući me da pomislim na incident s crvenim grahom

i rižom na pločniku pred Gedrickovim dućanom.

Toliko sam godina provela pokušavajući biti nevidljivom. Pogledi i

osmijesi su značili da me ljudi primjećuju. Mogu li šminka i lijepa haljina

doista to učiniti? Preda mnom su lebdjela poglavlja Davida Copperfielda:

1. Rođen sam.

Ruta Sepetys 242

2. Zapažam.

3. Doživljavam promjenu.

4. Padam u nemilost.

Svjetlo je slabilo, a s njime i moje samopouzdanje. Skrenula sam niz još

jednu ulicu. Tri mladića su stajala na pločniku pred radionicom za popravak

auta. Jedan je od njih zazviždao dok sam im prilazila. Meni se želudac vezao

u čvor.

Jedan od tih momaka bio je Jesse.

Druga dvojica su mi nešto dobacila. Jesse nije ni podignuo pogled,

zaokupljen dijelom motora koji je držao u ruci. S olakšanjem sam ubrzala

korak, moleći se da me ne primijeti.

»Kamo tako žuriš, ljepotice?« rekao je jedan od momaka, istupivši da mi

stane na put.

Jesse je kratko pogledao u mojem smjeru i brzo vratio pogled na cijev u

ruci. Iznenada mu je glava naglo poskočila natrag. Spustila sam pogled i

pokušala zaobići njegovog prijatelja.

»Jo?«

Zastala sam i okrenula se prema njemu. »Da. Zdravo, Jesse. Što ćeš ti

ovdje?« upitala sam, trudeći se razgovor usmjeriti tako da izbjegnem

neizbježna pitanja.

Jesse me pogledao. Oči mu nisu lutale po mojem tijelu kao one njegovih

prijatelja, a usne mu se nisu iskrivile kao u muškaraca pored kojih sam na

ulici prolazila. Samo me promatrao. Ruka mu je, umrljana mazivom do

lakta, neodređeno pokazala prema automehaničarskoj radionici iza

njegovih leđa. »Moj auto. Ovdje radim na Mercedesu.«

Jedan od momaka je laktom gurnuo Jesseja. »Pokaži lijepoj dami

Mercedes, Jess. Čekaj samo da vidiš taj auto.«

»Možda bi se voljela provozati«, rekao je drugi, široko se cerekajući.

»Lutko, imaš li kakvih prijateljica za nas?«

U tom sam trenutku jedino poželjela poći u vožnju s Jessejem

Thierryjem, napustiti New Orleans, odvesti se ravno u Shady Grove, reći

mu sve i zamoliti ga za pomoć. Ali na licu mu je bio isti onaj zbunjeni

Soba puna snova 243

izgled koji je imao kad je ispustio čekić pred knjižarom. Od toga sam

osjetila neugodu i krivnju.

»Daj, Jesse, zar je nećeš pitati da iziđe s tobom?« upitao je prijatelj.

Jesse je zurio u mene, a onda odmahnuo glavom. »Očito je netko drugi to

već učinio.« Jesse je ušao u radionicu. Njegovi su prijatelji pošli za njim,

osvrćući se za mnom.

Jesse me osuđivao, a nije me poznavao. Kako se uopće usudio to činiti?

Okrenula sam se i zaputila ravno do Lockwella, osjećajući kako me peče

žulj na peti.

Ruta Sepetys 244

PEDESET DVA

blaci su visjeli nisko na mračnom nebu kad sam ušla kroz prolaz.

Plinske su svjetiljke treperile, a palme banana se povijale, bacajući

sjene na oronulu, žuboreću fontanu u središtu dvorišta. Svježi zrak mi je

zategnuo kožu na rukama. Iz Lockwellova stana u kutu čula se glazba. On

je stajao naslonjen na zid pod plinskom svjetiljkom što je gorjela iznad

njegovih vrata, pušeći cigaru. Promatrao me kako prilazim, glave i ramena

ovijenih dimom kao nekakvim sivim, svilenim velom. Nisam mu mogla

vidjeti oči, ali mogla sam ih osjetiti. Najprije su promatrale cipele, pa išle uz

moje čarape, zastale na mojim preponama, pa opet na grudima, da bi zatim

prešle na usne i nazad dolje.

Šutke mi je otvorio mrežasta vrata. Vreli zvuk alta saksofona Charlieja

Parkera u valovima se obrušio na mene. Progutala sam slinu, pokušavajući

osloboditi noćnog leptira koji je bio zarobljen u mojem grlu, lepršajući

krilima i otežavajući mi disanje. Za svojim sam leđima osjećala njegovu

toplinu.

»Mislio sam da si se možda predomislila«, tiho mi je rekao na uho.

Odmahnula sam glavom i koraknula naprijed da pobjegnem iz kaveza

njegove blizine. Spustila sam ruku na naslon sofe kako bih povratila

ravnotežu. Znoj s dlanova probijao se kroz nove plave rukavice. Krenula

sam ih skinuti. Njegove su se ruke odmah našle na mojima.

»Sporije«, rekao je, kružeći preda mnom. »Jednu po jednu.« Pošao je do

stola i podigao čašu žestice. Promatrao me dok sam oslobađala svaki prst iz

dugih plavih rukavica.

»Sjedni.« Pokazao je na sofu. »Što piješ?«

»Ništa, hvala vam.«

»Popit ćeš šampanjac. Sve djevojke vole šampanjac.«

O

Soba puna snova 245

Sve djevojke nisu voljele šampanjac. Meni je draže bilo pivo od sasafrasa.

Willie je najviše voljela sve što je mirisalo na benzin i spaljivalo joj grlo.

Piće je podnosila bolje od bilo kojeg muškarca i poželjela sam da je sad

ovdje kako bi mi pomogla upravljati Johnom Lockwellom.

Zurila sam u Lockwellova leđa, u njegovu svježe podšišanu kosu na

tjemenu koja je otkrivala svjetliju kožu od one preplanule na terenima za

golf. Njegova bijela košulja, nekoć svježe ispeglana, sada je bila natopljena

znojem i iščekivanjem. Uzeo je salvetu da uhvati čep i zatim mi ulio

šampanjac. Sjeo je do mene i dodao mi visoku čašu.

Podigao je svoju i otpio veliki gutljaj. »Za novi početak.« Ja sam nagnula

čašu i pustila da mi šampanjac dotakne zatvorene usne. Spustila sam čašu na

stol pred sobom.

»Izgledaš prekrasno, Josephine. Ovratnik ti je malo previše zatvoren, ali

ta te tvoja čednost čini još senzualnijom.« Spustio mi je ruku na bedro.

Noćni je leptir u mojem dušniku još žešće zalepršao krilima.

»Dakle, to je ono što pedeset dolara može učiniti?« rekao je. »Sviđa mi

se.«

Teško sam progutala slinu, nadajući se da ću time potjerati žuč koja mi se

uspinjala grlom. »Zapravo, dužna sam vam ostatak. Nisam kupila parfem,

samo sam upotrijebila Chanelov tester s pulta.« Posegnula sam u svoju

torbicu.

»Ti to ozbiljno?« rekao je on.

»Da. Trebali biste više paziti na svoj novac. Dali ste mi novac za odjeću i

ako ga nisam potrošila, ostatak vam trebam vratiti. Možda mi je potreban

novac, gospodine Lockwell, ali ja nisam kradljivica.«

»Rekao sam ti, zovi me John«, rekao je, popuštajući čvor svoje kravate. »I

mislim da jesi kradljivica. Kradeš mi srce.«

Nacerio se, zadovoljan sobom. Svim sam se silama potrudila ne zakolutati

očima na tu patetičnu izjavu zbog koje bi se majka rastopila od sreće.

Pomisao na majku vratila me u stvarnost.

»Nadam se da se sjećate našeg financijskog dogovora«, rekla sam.

»Vidi, ti odmah krećeš na posao. To mi se sviđa. I ja jedva čekam.« Skočio

je sa sofe, pošao do svoga stola i izvukao uvezani snop novčanica iz ladice.

Ruta Sepetys 246

Dodao mi ga je na provjeru. Prebrojila sam novčanice – iznos od tisuću

petsto. Zašto nisam tražila tri tisuće? Baš sam bila budala. Istrgnuo mi je

novac iz ruke i stavio ga u džep svoje košulje.

»Pleši sa mnom.«

Povukao me za ruku sa sofe i privukao k sebi. U visokim potpeticama,

bila sam njegove visine. Nos do nosa. Okrenula sam glavu ustranu i osjetila

njegov vreli dah na svojem obrazu. Saksofon Charlieja Parkera je

lamentirao o slomljenom srcu, a Lockwell me obgrlio rukom pri dnu leđa.

Zastao je. »Dakle... Tako mi svega, ti ne znaš plesati, zar ne, Josephine?«

Nisam znala plesati, a ponajmanje sam to željela činiti s njim.

»Pa, lako je. Samo se pomiči zajedno sa mnom.« Privukao mi je prepone

uz svoje i duboko uzdahnuo na moj potiljak. Pokušala sam pratiti njegove

korake. To mu se jako svidjelo. Otplesao je sa mnom do komode i još se

žešće oslonio o mene. Drhtala sam od mučnine. Pogledala sam u strop i

pokušala upotrijebiti majčin recept. Maštanje o kamenicama. Ruka mu je

krenula prema mojim grudima. Gurnuo mi je palac u usta i rekao mi da

sklopim usne. Pomislila sam na hladnu zemlju i podne daske pod ulazom, u

koje sam jednom urezala svoje ime i zaklela se da neću krenuti majčinim

stopama. Ščepao me za ruku i počeo je povlačiti prema svojem struku.

Istrgnula sam ruku i oslobodila se njegova stiska.

»Što nije u redu?« rekao je, prateći me do kauča. »Jesi li se prestrašila?

Bože, tvoja usta...« Pogledao me, potpuno razgaljen izopačenošću.

»Prestanite«, rekla sam.

»Daj, hajde. Nemoj me izazivati i dođi ovamo.« Počeo je raskopčavati

remen.

Posegnula sam za svojom torbicom, ali me on ščepao za ruku. »Oh, ne,

nećeš. Ne želiš da nazovem Smith i kažem im da te ne prime, ha?« Usta su

mu bila na mojem uhu. »Hajde, Josephine. Zaradi svoj novac. Budi sada

dobra mala kurvica.«

Čula sam kako mu vilica škljoca kad se moja šaka spojila s njome.

Nadvladao je početni šok i bacio se na mene poput razjarenog bika, ali ja

sam već čvrsto stajala na podu, s izvučenim pištoljem u rukama.

Zaprepašteno je odskočio unazad.

Soba puna snova 247

»Stavi ruke na glavu«, rekla sam mu. Nije se pomaknuo. Naciljala sam

preko njegova ramena i raznijela njegovu fotografiju iz lova u komadiće.

»Dobro, dobro!« rekao je, podižući ruke. Mahnula sam mu pištoljem da

pođe u kut.

»Žao mi je. Imaš pravo. Bio sam brzoplet. Samo spusti taj pištolj,

Josephine«, preklinjao me. »Molim te, spusti pištolj.«

»Nemoj mi govoriti što da radim. Sjedni na pod«, zapovjedila sam mu.

»Odmah!«

Sjeo je u kut. »Isuse, a što si mislila da je ovo? Samo otiđi i pretvarat ćemo

se da se ništa nije dogodilo. Idi. Ja neću nikome reći.«

Skinula sam crne cipele s visokim potpeticama i bacila ih u kut prema

njemu. »Da me nikad više nisi nazvao kurvom«, rekla sam kroz stisnute

zube. »Zatvori oči.«

»Oh, Bože, ne. Josephine, molim te.«

»Rekla sam, zatvori oči!« Poslušao me je.

Otrčala sam iz stana, bosim nogama u čarapama teško gazeći po pločniku.

Nebo je bilo crno od olujnih oblaka. Otvorila sam usta.

Veliki je noćni leptir izletio iz njih u tamu ove večeri.

Ruta Sepetys 248

PEDESET TRI

ronašla sam ga sljedećeg jutra. Sišla sam stubama iz svoga stana, a on je

zurio u mene kroz staklo ulaznih vrata.

Bio je to bijeli list papira zakucan za kapak, s otisnutom crnom rukom.

Dvadeset četiri sata. Škiljavi će se vratiti u dućan i tražiti pet tisuća

dolara koje nisam imala i nikako ih nisam mogla nabaviti. Uostalom,

dugovala sam Cokieju dvije tisuće dolara, objašnjenje i ispriku. Supruzi

Forresta Hearnea sam dugovala zlatni sat. Moram isplatiti Carlosa Marcella

– ako to ne učinim, proći ću mnogo gore nego s Johnom Lockwellom.

Smislila sam priču koju ću ispričati Willie. Reći ću joj da dobavljač pića

čeka s isporukom kod Sala i da mu treba platiti. Ona će mi reći da pođem

do sefa i uzmem novac. Tada ću uzeti pet tisuća dolara. Pomisao na to da ću

potkrasti Willie uznemirila je svaki živac u meni, ali kad jednom isplatim

Marcella, objasnit ću joj to i dati joj do znanja da sam šutjela želeći sve

zaštititi. Morat ću raditi nekoliko godina da isplatim dug i ona će dobiti ono

što želi, a ja ću zaglaviti u New Orleansu.

Jutro je bilo prožeto napetošću. Neprekidni pritisak policije uznemirio je

Willie. Zatražila je od mene da odnesem kući crnu knjigu i čuvam je u

svojem stanu.

»Došli su njuškati sinoć u šest sati. U šest navečer! Ponašali su se kao da

su došli u nekakav prijateljski posjet i ostali do jedan ujutro. Izgubila sam

cijelu noć posla zabavljajući šefa policije i njegove prijatelje murjake. Ali što

sam mogla? Igrali su karte, a cure su ostale u svojim sobama, nasmrt se

dosađujući. Šef je posvuda njuškao – morala sam ga pratiti uokolo. Bila sam

sigurna da će pronaći skrovišta. Uzmi knjigu. Odsad ću ti davati potvrde, a

ti ćeš to upisivati kod sebe, u knjižari.«

Kimnula sam glavom i uzela knjigu od nje. Pripalila je cigaretu i legla

natrag na postelju.

P

Soba puna snova 249

»I znaš što još? Previše sam umorna da bih i dalje igrala ovu igru. Što

kažeš da to privedemo kraju?«

»Umorna si od posla i policije?«

»Da, i to. Ali umorna sam i od ove igre s tobom. Čekala sam, nadala se da

ćeš doći k meni. Isprva sam bila ljuta zbog toga što si mislila da sam tako

glupa. Zaboga, pa imaš osamnaest godina. Valjda bih trebala biti sretna što

još uvijek imaš u sebi te smiješne nevinosti. Ali ponekad me to jednostavno

razbjesni.«

»Ne znam o čemu govoriš, Willie.«

»Ah, začepi. Znam da si uznemirena zbog Charlieja i Patricka, ali ovdje

se ne radi o tome. Tvojoj je majci Forrest Hearne upao u oko istoga trena

kad ga je ugledala i ti to znaš. I tebi je upao u oko, samo na drukčiji način.

Tvoja je majka rekla Cincinnatiju da je pronašla žrtvu. Cinci je platio

barmenu da mu podvali dobru dozu Mickeya kako bi Hearne bio bez

svijesti dovoljno dugo da ga opelješi. I barmen je to napravio, a Hearne je

od toga umro. Premda je svim murjacima bilo jasno da su krivi, izvukli su

se jer su imali alibi. A tko sebi može priuštiti kupovinu alibija u ovom

gradu? Da, Carlos Marcello. I tako je tvoja majka dobila crnu ruku na

leđima.«

Stajala sam u dnu Williena kreveta, stišćući u rukama knjigu. Oči su mi

se napunile suzama.

Ona je kimnula glavom, a odlučan joj se glas stišao. »Misliš da ne

razumijem što se događa, Jo? Misliš da nemam oči po ovom gradu? Frankie

nije moj jedini par očiju. Ljudi su me vukli ustranu na ulici, govorili mi da

te proganjaju Marcellovi ljudi, automobili su te pratili po cijelom gradu. A

onda se odjednom počinješ ponašati poput luđakinje. Jesse je došao

promijeniti ulje u Mariah i jadni je momak bio potpuno smeten. Rekao mi

je da si mu razbila prozor, preklinjući ga da ti stavi kapke na izloge, a zatim

pobjegla glavom bez obzira. Ne moram ti reći da si to vrhunski zaribala. I

cijelo sam vrijeme svima govorila da ćeš doći ovamo. Čekala sam da dođeš k

meni.«

»Nisam mogla«, jecala sam.

»Dovraga, zašto?« upitala je Willie.

»Rekli su da će te ubiti.«

Ruta Sepetys 250

»I ti si im povjerovala? Jo, oni žele svoj novac i zaprijetit će i samom nebu

da do njega dođu. Ja znam kako postupati s Marcellom.«

»Ne, Willie, ne možeš to. Ne želim da se išta dogodi tebi ili Cokieju.«

»Prestani cmizdriti. Ja nisam budala. Koliki je dug?«

Jedva sam je imala hrabrosti pogledati. »Pet tisuća«, tiho sam rekla.

Willie je odbacila pokrivače i počela šetati sobom, razbacujući uokolo

pepeo svoje cigarete. Žila na sljepoočnici joj je pulsirala od gnjeva. »Tvoju bi

majku trebalo objesiti za očne kapke. Prebaciti svoj dug mafiji na kćer? Evo

što ćemo učiniti. Ja ću ti dati novac za Marcella, ali ćeš poći do nekoliko

banaka i promijeniti ga u sitne novčanice i kovanice. Kad predaš novac

Škiljavom, mora izgledati kao da si ga iskopala iz kanalizacije. Čak i penije i

desetice. Razdijeli novac u više vrećica i kuverta. Ako budeš imala velike

novčanice, oni će znati da imaš izvor novca i samo će dolaziti po još. Sonny

će te popodne odvesti do Mosce. Pođi tamo i plati im. Pobrini se da ti

potvrde da ste izravnali dug.«

»Ja ću im platiti? Ja ću morati odnijeti pet tisuća dolara Marcellovim

ljudima? Zar oni neće sami doći po njega?«

»Ne želiš da oni dođu po njega. Ako moraju doći u posjet, to znači da je

rok isplate istekao i da im duguješ još više. Želiš im platiti prije nego ti dođu

u posjet.« Koža na Willienim grudima je bila namreškana, a popucale

kapilare su joj iskrižale vrat. Pošla je do sefa skrivenog u ormaru i počela

bacati novac na svoj krevet.

»To je četiri tisuće.« Uspravila se i naslonila na vrata ormara. »Koliko si

dobila za ono što si se sinoć jebala s Lockwellom?«

Pogledala sam je.

»Koliko?« zahtijevala je odgovor.

»Ništa.«

»Ništa! Pa što je s tobom? Mogla si dobiti nekoliko stotina.«

»Zapravo, radilo se o tisuću i pol.« Pogledala sam Willie. »Ali nisam to

mogla učiniti. Plesao je sa mnom i dirao me, a ja to nisam mogla podnijeti.

Potegla sam pištolj na njega. I zatim sam pobjegla.«

Dugo je i sporo povukla dim iz cigarete, pa kimnula glavom. »Dobra

djevojka. To je dobro za tebe, Jo.« Bacila je još jednu tisuću na krevet.

Soba puna snova 251

Odvezli smo se do West banke. Sjedila sam na suvozačevu sjedalu

Sonnyjeva automobila, s vrećama za brašno, papirnatim vrećicama i

kuvertama punim sitnih novčanica i kovanica do nogu. Pet tisuća dolara.

Sonny je vozio sa sačmaricom među nogama. Nije ništa govorio, samo je

pušio i pažljivo slušao radiosapunicu Mlada udovica Brown što je krčala iz

njegova autoradija. Ogromnim se tijelom nagnuo nad volan, zadubljen u

posljednju epizodu o udovici Ellen Brown i njezinoj romansi s Anthonyjem

Loringom.

Željela sam da Sonny preda novac dok ja čekam u autu, ali Willie je rekla

da se to tako ne radi. Vratila sam se u mislima na otisak crne ruke na

vratima Esplanade i na to kako sam osuđivala ljude koji su bili dovoljno

glupi da se spetljaju s mafijom.

Sonny se spustio niz pustu cestu i zaustavio se pred bijelom daščarom.

Podigao je ruku da me ušutka, slušajući kraj programa i ljubavne sage u

Simpsonvilleu. Zatim je isključio radio i posegnuo za sačmaricom.

»Pobrini se da sve prebroje«, rekao je.

Nakrcala sam ruke vrećicama i kuvertama te bokom zatvorila vrata

automobila. Ušla sam kroz ulaz i istoga trena posve oslijepila od guste tame,

očiju nesposobnih prilagoditi se na nju nakon blještavila koje je vladalo

vani. Škiljeći poput urara, razaznala sam šank i nekoliko stolova. Prostorija

je bila gotovo prazna. Restoran se otvarao tek u pet i trideset. S džuboksa je

pjevao Vic Damone, a usamljeni mršavi barmen je pospremao šank.

»Mogu li vam pomoći?« upitao je barmen.

»Tražim Škiljavoga.«

»Straga, nasuprot zidu.«

Prošla sam u tami niz red stolova, stišćući novac uza se. Oči su mi se

počele privikavati i prostorija se napokon ukazala preda mnom. U samom

dnu restorana za stolom su sjedila tri čovjeka. Dok sam im prilazila, dvojica

su ustala i nestala u kuhinji. Došla sam do stola i zastala. Zurio je u mene

svojim desnim okom, dok mu je lijevo lutalo amo-tamo.

»Dovraga, što je sve ovo?« Pokazao je u moje naručje.

»To je novac.« Smjestila sam svoj teret na stol i usput ispustila jednu

kuvertu. Kovanice su se rasule po stolu. Willie bi se ponosila mnome.

Ruta Sepetys 252

Učinak je bio primjetan. »Što misliš da sam ja, automat za cigarete?«

rekao je Škiljavi.

»Sve je tu. Možete prebrojati.«

»Neću ni taknuti tu prljavu gomilu. Tko zna iz kakve si je rupe izvukla.

Ti izbroji.«

Sjela sam i počela brojati novac. On je za svaku stotinu na salveti upisivao

oznaku, ali ubrzo je postao nestrpljiv. Dozvao je ostalu dvojicu iz kuhinje

da dovrše brojanje.

»Trebala si donijeti krupne novčanice«, rekao je kad je novac izbrojan.

Bilo je dva dolara viška, Williena ideja.

»Nisam mogla dobiti velike novčanice. Bila sam prezaposlena prošnjom

kako bih na vrijeme došla ovamo.«

»Tko je rekao da si došla na vrijeme?« uzvratio mi je.

»Došla sam na vrijeme. I sad smo kvit.«

Nagnuo se preko stola, divlje šarajući lijevim okom. »Nismo kvit dok to

mali čovjek ne kaže, razumiješ? Bolje ti se nadati da ti nećemo pronaći

majku u Kaliforniji. Nitko tako ne odbacuje dugove, shvaćaš?«

Ustala sam. »Morat ćete to riješiti s mojom majkom i Cincinnatijem. Tu

je sve. Izbrojili ste pet tisuća dolara.«

Pojavio se neki čovjek i spustio tanjur pred Škiljavog. Pečena piletina s

češnjakom, bijelim vinom i uljem. Izvrsno je mirisalo.

»Hoće li i ona jesti?« upitao je čovjek.

Škiljavi je ugurao salvetu u ovratnik i pogledao me. »Hoćeš li jesti?«

Soba puna snova 253

PEDESET ČETIRI

oja rođakinja Betty poslala mi je poruku s krajnje apsurdnim pričama o tebi.

Ovo je Charlotte navela u svojem pismu.

Izvrsno se provodim. Ima li vijesti sa Smith a? Nedostaje mi Charlie. I ti mi nedostaješ

To je pak pisalo na Patrickovoj razglednici.

Nadam se vašem potvrdnom odgovoru u roku od mjesec dana.

Time je završavalo pismo Ms. Mone Wright. Još uvijek nisam imala

pojma što oznaka Ms.13 znači. Morat ću to provjeriti u praktičnom

priručniku za poslovno dopisivanje. Očito se radilo o nekakvoj tituli.

Sadie mi je pomogla u pripremanju Williena jutarnjeg poslužavnika.

Prije odlaska na počinak, odlučila sam joj reći za sat Forresta Hearnea i

kako mi je majka ukrala sat koji mi je ona kupila kod Adlera. Znala sam da

će biti zelena od srdžbe i da će me nazvati svakakvim izrazima za glupaču,

ali morala sam to učiniti. A zatim sam morala reći Cokieju o krađi njegovog

novca. Bit će to u najmanju ruku dan prepun izazova.

Willie je bila budna, umotana u crveni satenski kimono. Virila je iza

zatvorenih kapaka svoga prozora.

»Crveno, to je promjena. Je li novi?« upitala sam.

13 Engl. »Ms.« – univerzalna kratica koja se u engleskom jeziku koristi za označavanje osoba

ženskog spola, objedinjujući kratice za gospođu (Mrs.) i gospođicu (Miss.). U američkom

engleskom jeziku je u upotrebi od početka pedesetih godina prošlog stoljeća.

M

Ruta Sepetys 254

»Nevjerojatno. Nije još ni vrijeme doručka, a tamo već imaju policajca

koji sjedi u autu. U iskušenju sam da te pošaljem da mu odneseš kavu. Ti su

policajci tvrdi poput mramora, vjeruj mi.«

»Je li sinoć opet svraćao šef policije?« upitala sam.

»Nije, ali je oko ponoći poslao trojicu ljudi. Sadie je uključila zvono za

uzbunu i ja sam ih zadržala na sporednom ulazu dok svi nisu izišli. Neki

stari odvjetnik iz Georgije nije u tome uspio. Jadnika sam pronašla posve

golog, kako drhti iza palme banane u dvorištu. Morala sam mu vratiti sav

njegov novac. Ovo mi ubija posao.« Okrenula se k meni. »Što novine jutros

pišu?«

Nisam joj ih htjela dati. U člancima je pisalo da je pritisak na Četvrt sve

jači i da je otkriveno više slučajeva oružane pljačke i krađe. Oružana

pljačka. Pomislila sam na sebe, kad sam svojim pištoljem stjerala u kut

Lockwella. »Nemoj se zamarati vijestima, Willie.«

Sama je dohvatila novine s poslužavnika. Vidjela sam kako joj se lice sve

više žari.

»Willie, želim ti još jednom zahvaliti za jučerašnju pomoć oko duga.

Noćas sam prvi put uistinu dobro spavala.«

»Odradit ćeš ti to, sve do zadnjeg novčića. Srećom, nisi nezahvalnu.)

poput svoje majke, čak i ako ne nosiš sat koji sam ti dala.«

Zaustila sam izgovoriti novu laž o satu. Eto koliko lako postaje lagati.

Nekako sam se ipak zaustavila. Morala sam reći Willie o njezinu satu i o

satu Forresta Hearnea. Stajala je do kreveta, još uvijek čitajući glavne

vijesti.

»Willie, sat ne nosim jer su ga majka i Cincinnati ukrali.«

Willie me polako pogledala preko novina.

Kimnula sam glavom. »Provalili su mi u sobu i ukrali sat i moj pištolj...

Nisam ti za to rekla, ali Cokie mi je dao dvije tisuće dolara zarađenih na

kocki kako bih mogla poći na koledž. Uzeli su i to.«

Poželjela sam da joj to nisam rekla, da sve mogu povući. Zelena od srdžbe – pa, to je bila preblaga procjena. Izgled njezina lica bilo je nemoguće

opisati. Bilo je užareno od istovremenoga gnjeva i boli. Brzo je treptala

očima.

Soba puna snova 255

»Willie?«

Posegnula je prema krevetu u potrazi za uporištem, a zatim kliznula

dolje, srušivši usput vazu s noćnog stolića. Pala je koljenima na pod.

»Willie!« Potrčala sam je uhvatiti. Oči su joj bile širom otvorene i

izbuljene, a iz grla joj je dopiralo nerazumljivo mucanje. Posegnula je i

zgrabila me za rame. Vrisnula sam, dozivajući Sadie.

»Zvat ću doktora Sullyja. Dobro, Willie?«

Pokazala je prema prozoru zamračenom kapcima. Razumjela sam.

»Neću puštati policajca ovamo, Willie. Obećavam ti.« Ponovno sam

viknula još glasnije i dozvala Sadie. Dotrčala je i rukama obuhvatila lice kad

je ugledala Willie.

»Ne znam što se dogodilo. Samo je pala. Podignimo je na krevet. Požuri,

Sadie, moram nazvati doktora Sullyja.«

Willieno je tijelo bilo preteško. Nismo je same mogle podignuti.

Evangeline je provirila kroz vrata spavaonice.

»Evangeline, pomozi nam!« vrisnula sam. Odmahnula je glavom i u

strahu ustuknula.

Došlo mi je da je premlatim. »Ti sebična vještice. Dolazi ovamo i izvoli

pomoči, ili se kunem da ču te osobno ustrijeliti. Odmah!«

Evangeline je poslušala. Uhvatila je Willie za noge i sve smo je tri

zajedno napokon uspjele podignuti na krevet.

»Drži joj glavu podignutu«, rekla sam Sadie. »Jedva diše.« Otrčala sam do

telefona u predvorju. Sweety je stajala na odmorištu. Evangeline se

progurala pored nje, potrčala uza stube i zalupila za sobom vratima sobe.

»Jo, što se događa?« upitala je Sweety.

»Radi se o Willie. Idem pozvati doktora Sullyja. Zaključaj sva vrata. Vani

u crnom automobilu sjedi policajac.«

Sjela sam uz Willie naslonjenu na jastuke. Bila je okupana znojem i

povratila je preko stranice kreveta.

»Lešinari će doći. Ne puštaj ih unutra«, rekla mi je hripavim glasom.

»Prestani, Willie. Bit će ti dobro. Čuješ li me?«

Ruta Sepetys 256

»Ne puštaj ih unutra. Nikad ih nemoj pustiti unutra«, dahtala je.

Willie je bila neuništiva, čvrsta poput čelika. Užasnula sam se gledajući je

ovakvu.

Ona mi je pomagala, štitila me većinu moga života, a ja sam bila

beskorisna i nesposobna bilo što učiniti za nju. Držala sam je u svojem

naručju. Drhtavica joj se smirila. Pjevušila sam Buttons and Bows i gladila

joj kosu. Razasute novine na podu i netaknuti poslužavnik s kavom pri dnu

kreveta zurili su u mene, zapovijedajući mi da učinim nešto više.

Willie me čvrsto uhvatila za ruku. »Slani kikiriki«, šapnula je.

Doktor Sully je napokon stigao i utrčao u sobu. Podigla sam pogled,

suzama oblivenog lica.

Bilo je prekasno.

Soba puna snova 257

PEDESET PET

okie je sjedio u salonu, lica zakopanog u svoju kapu. Jecaji su mu bili

toliko prepuni boli i tuge da me to prestrašilo. Sadie je klečala do

njegovih nogu, s rukom na njegovim koljenima. Podigao je pogled kad sam

s doktorom Sullyjem izišla iz Williene sobe. Tijelo mu je drhtalo od tuge

kad je progovorio.

»Zar je doista više nema, Jo?«

Kimnula sam glavom. »Želiš li je vidjeti?«

»Ne«, prosvjedovao je kroz suze. »Ne želim ja gledati nikakvo mrtvo

tijelo. Willie nije ondje. Ona je nazula svoje cipele za šetnju. Otišla je

vidjeti Gospodina.«

»Možda možemo poći u kuhinju«, rekao je doktor Sully. »Treba obaviti

neke pripreme.«

U kuhinji smo se okupili svi osim Evangeline. Ona nije željela ni s kim

razgovarati ili otvoriti vrata svoje sobe. Dora je bila neutješna, ridajući glave

spuštene na kuhinjski stol dok joj je Sweety trljala leđa.

»Vijest će se brzo proširiti«, rekla je Sweety. »Mislim kako je najbolje da

se organiziramo. Willie bi to željela.«

»Da, željela bi to«, rekao je doktor Sully, kojem se na licu nazirao potpuni

šok. »Jo, pretpostavljam da imaš Williene papire?«

»Papire? Ne, nikad mi ništa nije spominjala«, rekla sam.

»Pa, znam da ima odvjetnika«, rekao je doktor Sully. »Provjerit ću kod

njega. U međuvremenu, najbolje vam je da napišete osmrtnicu i obavite

pripreme za pogreb.«

Dora se uspravila u stolici, šminke od prethodne noći razmrljane preko

cijelog, sad od suza vlažnog, lica. »To mora biti nešto posebno. Willie

C

Ruta Sepetys 258

Woodley će otići sa stilom. Ona bi to željela. Ako moram, radit ću na ulici

da to platim.« Jecala je, vadeći rupčić za rupčićem iz svojih grudi.

»Daj, Dora! Pa Willie ne bi željela da radiš na ulici«, ukorio ju je Cokie.

»Willie je uvijek govorila da je pogrebno poduzeće Laudumiey lijepo

uređeno. Trebali bismo to ondje obaviti«, rekla je Sweety.

Morala sam izgovoriti ono očito. »Willie ne bi željela da ljudi nakon

pogreba dođu u ovu kuću«, tiho sam rekla. Svi su se složili s time.

»Nakon pogreba organizirajmo prijem i pravi raskošni domjenak«, rekla

je Dora. »Ljudi u Galatoire'su voljeli su Willie. A stalni gosti kuće mogu

samo reći da idu na objed u Galatoire’s. Oh, Willie je tako voljela njihovo

predjelo od kozica.« Ta sitna uspomena natjerala je Doru u novi napad

jecaja.

Dora je imala pravo. Willie je poznavala toliko ljudi – vlasnike dućana,

vlasnike restorana, trgovce pićem, glazbenike, računovođe, poslovne ljude i

državne činovnike. Ogroman će broj njih željeti odati posljednju počast, ali

mnogi se nisu mogli otvoreno povezivati s Willienom kućom. Prijem u

lokalnom restoranu slavit će Willie kao pripadnicu društvene zajednice, a

ne kao vlasnicu bordela.

»Ne mogu vam reći koliko je ovo tužan dan za mene«, drhtavim je

glasom rekao doktor Sully. »Poznavao sam Willie još od djetinjstva. Bez nje,

Četvrt više neće biti ista.« Pročistio je grlo, pokušavajući suzbiti emocije.

»Dakle, zvuči kao da imamo plan. Josie, ti ćeš hiti odgovorna za

koordinaciju?«

»Ja?« rekla sam. »Zašto ja?«

»Oh, dušo, znaš da je to ono što bi Willie željela«, rekla je Dora. »I želim

objaviti da sam ja službeno u žalosti.«

Cokie je šmrcnuo. »Ja ću ti pomoći, Josie. Najbolje što mogu.«

Sadie je kimnula glavom. Sweety je rekla da će ona srediti da Walter

Sutherland plati troškove prijema u Galatoire’su.

Soba puna snova 259

Cokie je nabavio crni vijenac za ulazna vrata. Vijest se proširila cijelom

Četvrti. Sadie je stajala na ulaznim, a Sweety na sporednim vratima. Počelo

je pristizati cvijeće. Sal je donio hranu iz restorana.

Sjedila sam do Williena kreveta, promatrajući je, ruku sklopljenih na

grudima. U sobi je bilo vruće i zagušljivo te posve mračno. Bile smo same.

Za sve sam ja bila kriva. Promatrala sam njezine prazne oči i znala da ju

je moja sebičnost učinila bolesnom. Vidjela sam natečene joj ruke i

gležnjeve, primjećivala njezin umor, ali bila sam previše zauzeta vlastitim

planovima da bih joj pomogla. Ili je to možda bila želja da joj dokažem kako

je pogriješila? Uvijek me upozoravala, točno predviđala kako će se stvari

razvijati, ali svaki put kad bi mi život lagao, pokušavala sam racionalizirati

situaciju držeći se nekih zbrkanih obećanja, poput onoga o Forrestu

Hearneu.

Ispričala sam mrtvoj Willie sve o gospodinu Hearneu, kako me natjerao

da se dobro osjećam i zašto sam zadržala njegov sat. »I tako sam ga zakopala

u Shady Groveu«, rekla sam joj. »Znam da mi on nije otac, Willie, ali zašto

ne mogu sanjati da jest? Zar nisam dovoljno dobra da vjerujem kako je

druga polovica mene nešto krasno, da bih mogla biti David Copperfield?

Ako mi pomisao da sam dio nečega vrijednoga štovanja daje nadu, zašto to

ne bih mogla prigrliti? Pretpostavio je da pohađam koledž, Willie. Takav je

otmjen, pametan čovjek pretpostavio da pohađam koledž, i znaš što? Zato

sam poželjela oživjeti tu viziju koju je o meni imao. On mi je dao nadu. Taj

san još uvijek živi u njegovu satu.«

Poželjela sam da me prokune, da me nazove idiotom, bilo čime. Nisam

joj morala zapovijedati da progovori mogla sam u sebi čuti njezin glas, znala

sam točno što bi mi rekla i na koji bi način to izgovorila.

»Da, Willie, ali kakva je to okrutna igra sudbine da čovjeka kojega sam

sanjala kao svoga oca ubije moja vlastita majka? To gotovo kao da je

Shakespeare napisao.«

Stigao je pogrebnik. Činilo se kao da mu smeta moj ležeran razgovor s

Willienim truplom.

»Znam, Willie. Znam.« Okrenula sam se pogrebniku. »Ona želi da joj

umjesto ove odjeće odjenemo crni kimono i stavimo svježu šminku za

usne.« Sadie i ja smo se pobrinule da se sve pohrani u sef. Sve vrijedne

stvari su stavljene u Willienu sobu, a vrata su zaključana.

Ruta Sepetys 260

»Ne brinu me ostali, samo Evangeline«, rekla sam Sadie. »Trenutačno se

čini kao da je izvan sebe.« Sadie je kimnula glavom.

Hodala sam Contijem prema Royalu, ne znajući kako mi se noge uopće

kreću. Život mi je bio zatvoren u kutiju koju je netko podignuo, žestoko je

protresao, a zatim opet bacio na pod. Sve je bilo smrskano u komadiće,

razasuto, i nikad se više neće moći spojiti. Neću svakoga jutra rano odlaziti

do Willie, probijati se kroz njezina vrata s njezinim poslužavnikom za kavu,

objašnjavati joj što sam tijekom čišćenja pronašla u sobama. Nikad više

nećemo zajedno ići u Shady Grove, nikad nećemo pucnjima obarati

konzerve s ograde ili se smijati na račun Raya i Friede koji su bježeći pred

svojim demonima odlazili u noćne vožnje. Nikad više neću čuti njezin

hrapavi glas, prepun katrana i benzina, kako me kori jer sam uranila ili

zakasnila. Willie više nije bilo, a otvorena praznina koju je za sobom

ostavila bila je toliko velika da sam bila sigurna kako ću i ja u nju uroniti.

Kad sam došla do knjižare, obuzeli su me jecaji. Lice mi je bilo natečeno,

umiveno suzama. Svjetlo koje je bacala ulična svjetiljka razotkrilo je Jesseja

kako sjedi leđima naslonjen na vrata dućana, jednoga koljena privučenoga

uz grudi. Došla sam do vrata. Nije rekao ništa, samo me povukao k sebi u

krilo i obgrlio me rukama.

Soba puna snova 261

PEDESET ŠEST

okie je pred pogreb došao po mene svojim taksijem.

»Svaki put kad pomislim da sam se dovoljno isplakao, ponovo mi

dođe zaplakati«, rekao je Cokie. »Nitko me nikad nije tako poštovao kao

Willie, osim tebe i moje mame. I to me plaši, Jo. Willie je bila jača od

limenog krova. Ako je ona otišla tako naglo, što to onda znači za nas ostale?

Nikako mi to ne izlazi iz glave. Jednoga je dana bila ovdje i mi smo brinuli

za gospodina Charlieja kad se izrezao škarama, za nekog bogataša iz

Tennesseeja koji je umro u Četvrti, brinuli smo zbog tvoje mame i onog

zlog Cincinnatija. A sljedećeg trenutka je sve bilo gotovo i tiho je otišla. Što

ćemo svi mi bez Willie? Nikad više neće biti kao prije.« Cokie je posegnuo

rukom i obrisao oči. »I onda ovo mjesto zovu ‘The Big Easy’14, ali dovraga,

ništa u njemu nije lagodno.«

Na pogrebu se okupilo mnoštvo ljudi. Bankari su sjedili do krijumčara

pića. Policajci su razgovarali s prostitutkama. Frankie, Sal, Elmo, Randolph

i Sonny, svi su oni pridonijeli patchworku od kojega je načinjen pokrivač za

Willien pogreb. Walter Sutherland je nosio preveliki kaftan pun peruti.

Evangeline je kosu podijelila u dvije dugačke pletenice i odjenula

neprimjereno kratku suknju. Jesse me promatrao s druge strane prostorije,

smiješeći se svaki put kad bi nam se pogledi susreli.

Willie je željela da je kremiraju, ali Dora je uporno zahtijevala da je

najprije izlože u crvenim satenom obloženom crnom lijesu, po uzoru na

Mariah. Voditelj obreda uvjeravao nas je da je to Cadillac među ljesovima.

Dora i njezine velike grudi uvjerile su ga da nam to iznajmi na jedan dan.

Buketa i vijenaca cvijeća je bilo bezbroj, čak i jedan od Carlosa Marcella.

Sweety je otpjevala a capella verziju »Amazing Grace« koja nas je shrvala.

Cokie je plakao otvoreno i bez stida, pokazujući istu onu ljubav i poštovanje

koje je Willie uvijek ukazivala njemu. 14 The Big Easy – u slobodnom prijevodu »Veliki opušteni (grad)«; uvriježeni nadimak za New

Orleans

C

Ruta Sepetys 262

Voditelj obreda je čitao nekakve suhoparne citate koji nikako nisu bili

primjereni Willie. Nazvao ju je gospođicom Woodley, od čega smo se svi

nakostriješili. Cokie je počeo odmahivati glavom.

»Stanite.« Dora je ustala i odlučnim korakom u svojoj zelenoj haljini, s

rukavicama odgovarajuće boje podignutima u zrak, pošla do čela pogrebne

dvorane.

»Čujte svi! Gospod mi je nešto stavio na srce i moram to reći. Prvo,

jednom sam od Willie ukrala dvadeset dolara i sakrila ih u svojem zahodu.

Eto, tada sam zgriješila protiv Willie i morala sam se od toga grijeha očistiti.

Willie ne bi željela čitanje tih depresivnih psalama i citata. Nije bilo

gospođice Woodley. Willie je voljela život i čvrsto ga je držala za jaja. Svi to

znate. Voljela je žestoka pića i novac, a voljela je i svoj posao. Nikoga nije

osuđivala. Sve je podjednako poštivala – računovođe, čudake, glazbenike,

sve nas je srdačno dočekivala, govorila kako smo svi mi jednaki idioti.«

Svi su se nasmijali, ali Dora je počela plakati. Suze su joj tekle niz lice.

»Bila je dobra žena i toliko nas će bez nje biti jednostavno izgubljeno.

Molim vas, nemojte dozvoliti da pođe na počinak na neki tih, dosadan

način. To nije bila Willie. Cornbreade, dođi ovamo i ispričaj nam o onom

slučaju kad ti je Willie prešla autom preko noge. Elmo, ispričaj kako bi

Willie isprobavala madrace da provjeri jesu li dobri za igru, Dođite, svi vi,

molim vas.«

Napetosti koja je dotad vladala prostorijom je nestalo. Ljudi su ustajali i

pričali priče o Willie, o njezinoj velikodušnosti, toplom srcu i hladnoj

vanjštini. Ja sam imala toliko toga za reći, ali nisam to mogla učiniti.

Napokon je ustala i Sadie. Ogledala se po prostoriji i tiho položila obje ruke

na srce.

To me do kraja shrvalo. Žena koja u životu nije izgovorila ni riječi time je

kazala više nego je itko od nas bio u stanju reći.

Galatoire’s je brujao kao da je doček Nove godine. U stražnjem dijelu

restorana na stalku je stajala velika uokvirena fotografija Willie. Bilo je tako

bučno, tako pretrpano, a ja sam bila jako umorna. Patrick je poslao

telegram. Njegova sućut me ostavila praznom i tužnom.

Soba puna snova 263

Evangeline je šetala kroz gomilu sišući na slamku Shirley Temple15.

Zastala je preda mnom.

»Onda, hoćeš li to ikad učiniti?« upitala je.

Odmahnula sam glavom. »Ne mogu ići majčinim stopama.«

»Nisam tako mislila. Htjela sam reći, hoćeš li ikad zamijeniti Willie i biti

naša madam?«

Pogledala sam Evangeline. Sigurno se šalila. »Što? Ne, nikad to ne bih

mogla. Ja uopće nisam poput Willie.«

Ona je prezirno otpuhnula. »Ti baš i jesi kao Willie. Ona bi željela da

preuzmeš njezino mjesto.« Evangeline me odmjerila od glave do pete. »Tebe

je najviše voljela, znaš.« Vratila je slamku među usne i odšetala u smjeru

Dorina smijeha, vukući za sobom komadić toaletnog papira koji joj se

zakačio za petu.

»Hej, Motor City.«

Okrenula sam se. »Zdravo, Jesse. Jesi li bio ovdje cijelo vrijeme?« upitala

sam.

»Ne, samo sam došao vidjeti treba li te spašavati.« Nasmiješio se. Bijela

mu košulja nije bila uvučena u hlače. Pogrebnu je odjeću zamijenio

zavrnutim trapericama i čizmama.

»Bilo je ovo nekoliko dugih dana«, rekla sam.

»Dođi, bježimo odavde.«

15 Shirley Temple – popularni bezalkoholni koktel koji se pripravlja od đumbirova piva i

iscijeđenog soka šipka te ukrašava višnjom, nazvan po poznatoj holivudskoj glumici.

Ruta Sepetys 264

PEDESET SEDAM

odali smo u tišini. Laknulo mi je kad sam pobjegla od buke restorana.

Jesse mi je dodao žvakaću gumu koju sam sa zahvalnošću prihvatila.

On je zastao. »Hej, mogu li ti nešto pokazati?«

»Naravno.«

»Zatvori oči. I nemoj ih otvarati.«

Stajala sam zatvorenih očiju na pločniku. Začulo se škripanje vrata, a

zatim me Jesse uhvatio za ruku.

»Nemoj otvarati oči dok ti ne kažem. Drži ih zatvorenima.« Kratko smo

hodali, a ja sam pazila da ne posrnem. Napokon smo stali i čula sam

nekakav klik.

»Dobro, otvori ih.«

Preda mnom se nalazio najljepši auto koji sam ikad vidjela. Bio je tamne

boje šipka, poput Williena laka za nokte, tako ulašten da sam se u njemu

mogla ogledati.

»Jesse, nevjerojatan je.«

»Sviđa li ti se?«

»Obožavam ga. Tako je lijep.«

Otrčao je do suvozačevih vrata i otvorio ih. »Uskači.«

Žutosmeđom kožom obložena unutrašnjost bila je glatka i besprijekorna.

Jesse je sjeo za upravljač.

»Potrajalo je mnogo vremena, ali gotovo je spreman za vožnju.« Pogledao

me, s poluosmijehom na licu. »Izvodim te, znaš.«

»Uistinu?«

»Da, na spoj. Jednom kad bude završen i u pokretu.«

H

Soba puna snova 265

»Koga briga vozi li ili ne? Možemo biti poput Raya i Friede i pretvarati se

da putujemo.« Zavalila sam se u sjedalu. »Kamo idemo na našem spoju?«

»U Swindell Hollow«, bez oklijevanja je odgovorio.

»Gdje je to?«

»Ondje odakle sam, u Alabami.«

I tako smo se vozili za Swindell Hollow. Tišina je bila blažena, a Jesse

šutljiv. Naslonila sam glavu na naslon i sklopila oči. Zamišljala sam kako

nam dvije trake autoputa promiču pod gumama, a povjetarac klizi kroz

otvoreni prozor, podižući mi pramenove kose. Osjećala sam kako nam New

Orleans ostaje za leđima, kako se siva mreža podiže, a nebo postaje svjetlije

i stabla zelenija.

»Dužna sam ti ispriku«, napokon sam rekla.

»Jesi?«

»Da.«

Počela sam s dugom Carlosu Marcellu. Jesse je skinuo ruke s upravljača i

okrenuo se k meni. »Zapravo znam sve o tome«, kazao je. »Willie mi je

rekla dok sam radio na njezinu autu. Čekala je da dođeš do nje, ali nisi to

učinila.«

»Dakle, znaš sve o tome. Osjećam se glupo«, rekla sam.

»Nemoj se osjećati glupo. Samo mi reci nešto što ne znam.«

»Hm, da vidimo. Jesi li znao da sam onoga dana kad sam te vidjela u

društvu tvojih prijatelja bila na putu da zaradim tisuću petsto dolara od

onog ljigavca Johna Lockwella? Ipak, prepala sam se i umjesto toga gađala

Lockwella cipelama i potegnula pištolj na njega.«

»Nisu mi se svidjele te cipele«, rekao je Jesse.

»Oh, a jesi li znao da sam upoznala onog turista iz Memphisa istoga dana

kad je umro? Došao je u knjižaru i kupio dvije knjige. Bio je tako ljubazan i

fin da sam od njega stvorila moga navodnoga oca heroja. Jesi li to znao?«

Jesse je odmahnuo glavom.

»Što još... oh, a onda sam pronašla njegov ručni sat ispod kreveta moje

majke i iz nekog se čudnog razloga potpuno vezala za njega. One noći kad

si me vidio kraj rijeke, nisam bila tamo da bih se sastala s Patrickom.

Ruta Sepetys 266

Namjeravala sam baciti sat u vodu. Nekako nisam to mogla učiniti, pa sam

se slomila i rasplakala. I zato sam ga zakopala na Shady Groveu, premda ga

je policija tražila.«

Potajno sam pogledala u Jesseja, očekujući zgražanje ili zaprepaštenje. On

je samo kimao glavom.

»Sljedeće, kladim se da nisi znao da sam dobila veliku debelu odbijenicu

koledža Smith. I, umjesto da me pozovu da budem njihova studentica,

priložili su pismo neke usidjelice spisateljice koja me pitala hoću li doći

čistiti njezinu kuću u Northamptonu.«

Jesse je podigao glavu.

»To je ponižavajuće, ali ne toliko ponižavajuće kao saznanje moje nove

prijateljice Charlotte koje je dobila od svoje rođakinje odavde, iz New

Orleansa, da je u svoj ljetni dom u Berkshiresu pozvala kćer prostitutke.«

Duboko sam udahnula i pogledala Jesseja. »Bože, to je bilo tako dobro.«

Primaknuo mi se bliže.

»Da? Kako ti se dosad sviđa Alabama?«

»Volim Alabamu.« Tisuće kilograma podigle su se s mojih ramena i

odletjele kroz prozor Jessejeva automobila.

»Je li to sve što imaš?« upitao je Jesse.

»Ne. Postoji još jedan dodatak gomili poniženja. Ne samo da sam kći

prostitutke, već sam po jednoj i dobila ime. Josie Arlington, madam

bordela, imala je kuću zabave za pet dolara u Ulici Basin. Za dodatni novac

je nudila nekakav francuski seks-cirkus. A ja sam po njoj dobila ime.«

»Ding!« Jesse je udario po nepostojećem zvonu preda mnom. »Dame i

gospodo, imamo dvoboj. Dvoje djece imaju stara naslijeđena imena lošega

ugleda.« Jesse se okrenuo prema meni. »Ali zapravo, ja sam pobijedio. Ti si

dobila ime po jednoj madam, a ja po ubojici. Dakle, moje je gore.«

Ja sam širom otvorila usta.

»Da, moj otac kriminalac nazvao me Jesse po Jesseju Jamesu. Rekao mi je

da odrastem u dobrog odmetnika i živim prikladno svojem imenu. Kažem

ti, doista se nadam da moj otac nikad neće upoznati tvoju majku.«

»Jesi li ikad razmišljao o promjeni imena?«

Soba puna snova 267

»Ne, Jesse Thierry je ono što jesam.«

»Ja želim promijeniti svoje. Willie je rekla da bih trebala promijeniti i

prezime.«

»Prezime bi moglo biti dobra zamisao, ali Josie nemoj mijenjati«, rekao

je.

»Ne?«

»Nikako.« Petljao je oko nekog prekidača na upravljačkoj ploči. »Sviđa mi

se kako zvuči kad ga izgovaram.«

Dugme na manšeti Jessejeve bijele košulje je bilo otkopčano. Posegnula

sam i polako ga počela zakopčavati. Zagledao se u moje ruke kad su mu

dotaknule podlakticu. Prsti mi se nisu stegnuli u šaku, samo su lagano

klizili gore-dolje po njegovoj koži. Pogledao me i ja sam mu uzvratila

pogled.

»Dobro«, rekla sam. »Na tebi je red. Što ne znam o Jesseju Thierryju?«

»Što ne znaš?« Jesse me obuhvatio oko ramena i privukao me bliže k sebi.

»Možda to da te ovoga časa uistinu želim poljubiti.«

Ruta Sepetys 268

PEDESET OSAM

emamo izbora. Willien odvjetnik je tražio da dođemo do njega. Želi

nam postaviti neka pitanja«, rekla sam.

»Pa, to me čini nervoznim«, rekao je Cokie. »Ne želim ja sjediti s nekim

pravnikom i brbljati o Willie. Willie nikad nije voljela da itko govori o

njezinim poslovima, i ja nemam namjeru sada s time započinjati, čak i ako

je više nema. Zato ja neću ništa reći. Prepustit ćemo Sadie da samo ona

govori.«

Sadie je posegnula rukom sa stražnjeg sjedala taksija i tresnula Cokieja

postrance po glavi. I Sadie je bila nervozna. Ona i Cokie su na sebi imali

odjeću za crkvu i bili na rubu živaca otkad smo sjeli u taksi. Ja sam bila i

više nego nervozna, ali ne zbog odvjetnika. Njegov se ured nalazio u zgradi

Hibernia banke, samo kat ispod ureda Johna Lockwella. Već od pomisli na

njega opet bih osjetila okus žuči u grlu. Odgađala sam sastanak s

odvjetnikom dva tjedna, ali više to nisam mogla činiti.

Ušli smo u predvorje i ja sam iz torbice izvukla pismo. Cokie mi je

pogledao preko ramena.

»Cijenjeni gospodin Edward Rosenblatt. Zvuči bogato. Willie ne bi

petljala s nikakvim dobro potkoženim pravnikom

Ušutkala sam ga i svi smo ušli u dizalo.

Unutra sam osjetila isto što i Cokie. Willie ne bi petljala s bankom, pa

stoga sigurno ne bi imala posla s nekim bogatim pravnikom. Zaklela sam se

sama sebi da neću otkriti ništa o Willie. Mogu me mučiti, prijetiti mi, ali

neću to učiniti. Ne brini, Willie, neću pustiti lešinare unutra.

Stigli smo na sedmi kat. Cokie je skinuo svoju kapu i počeo je gnječiti u

rukama. On i Sadie su ostali stajati straga, pokraj dizala. Ja sam prišla k stolu

i rekla tajnici da smo stigli na dogovoreni sastanak. Nakon par minuta se

pojavila neka žena.

N

Soba puna snova 269

»Gospodin Rosenblatt će vas sada primiti.«

Domahnula sam Cokieju i Sadie da mi se pridruže. Prošli smo kroz

labirint daktilografskih stolova. Sadie su oči bile velike kao palačinke,

promatrajući svu tu poslovnu vrevu. Žena nas je uputila do nekog ureda.

Pred velikim stolom su se nalazile tri stolice.

»Gospodin Rosenblatt će odmah doći. Molim vas, raskomotite se.«

Cokie nije htio sjesti. Oštro sam ga pogledala i pokazala na stolicu. Ured

je bio lijep, obložen hrastovinom i s nizom polica uz jedan dugački zid,

popunjenih impresivnim pravničkim knjigama. Sadie me gurnula laktom u

ruku i pokazala na dvije fotografije u srebrnim okvirima – jednu starije

žene, a drugu velike obitelji.

»Žao mi je što sam vas pustio čekati.« Elegantan gospodin sijede kose

ušao je u sobu i za sobom zatvorio vrata. Imao je okrugle naočale i izgledao

poput nekoga tko bi pušeći lulu promatrao utakmice pola. Učinilo mi se da

sam ga prepoznala s pogreba.

»Ja sam Ed Rosenblatt. Vi morate biti gospodin Coquard?« Pružio je ruku

Cokieju. »A vi morate biti gospođica Moraine i gospođica Vibert.

Zadovoljstvo mi je upoznati vas.« Obišao je stol i sjeo u veliku kožnu

fotelju. Stavio je pred sebe fascikl. »Dakle, započnimo s ovim, hoćemo li?«

Pogledao nas je i nasmiješio se. Taj mi se smiješak učinio iskrenim, toplim.

»Najprije, gospođice Vibert, svjestan sam vaše govorne mane, pa ću

pokušati biti što izravniji. Želim vam svima ponuditi svoju sućut. Sigurno

ste posve shrvani Willienim odlaskom.«

»Da, gospodine, ja jesam«, rekao je Cokie. »Ne želim biti nepristojan, ali

ne bih htio da me ispituju o Willienim privatnim stvarima. Ona to ne bi

htjela.« Sadie je to jasno potvrdila kimanjem glave.

Gospodin Rosenblatt je pogledao Cokieja, pa Sadie i napokon mene.

»Willie je bila veoma diskretna osoba i mi bismo to voljeli poštovati«,

pojasnila sam.

»Mislim da je vaša odanost upravo razlog zbog čega ste ovdje. Dozvolite

da vam nešto pojasnim. Willie sam poznavao od svoje četvrte godine.

Odrastali smo skupa u Četvrti, zajedno s doktorom Sullyjem i nekolicinom

drugih. Zapravo, kad mi je bilo pet, odlučio sam da se želim vjenčati s

Willie, ali ona nije htjela ni čuti. Nazvala me Rosie i rekla mi da sam običan

Ruta Sepetys 270

plačko. Rekla je da bi, umjesto vjenčanja, željela sa mnom poslovati jer je

mislila da sam pametan. Možete li je zamisliti kad joj je bilo pet godina, s

rukom na boku, kako mi upire prstom u lice dogovarajući tu poslovnu

suradnju, zar ne?«

Nasmiješila sam se. Mogla sam to u cijelosti zamisliti, paprenu djevojčicu

koju sam vidjela na slici skrivenoj u Shady Groveu.

»I tako smo počeli. Willie, Sully i Rosie, tri mušketira u verziji Francuske

četvrti.« Odvjetnik je položio ruke na stol. »Ali nešto se dogodilo kad nam

je bilo otprilike dvanaest. Willie se promijenila. Učinila bi sve samo da ne

ide kući. Sully i ja smo sumnjali na njezinog oca.«

Pomislila sam na Willie kako mi govori da su očevi precijenjeni, da je

moj vjerojatno bio nekakav gmizavac.

Gospodin Rosenblatt je nastavio. »Počela se družiti s lošim društvom.

Kad smo postali stariji, razdvojili smo se. Sully je otišao na medicinski

fakultet, ja na pravni. Willie je započela sa svojim poslom. Neko smo

vrijeme izgubili kontakt, uglavnom zato jer smo se Sully i ja bojali puta

kojim je Willie krenula. A onda smo na

Novu godinu prije dvadeset pet godina, Sully i ja izišli na večeru sa

svojim suprugama. Willie je došetala ravno do stola i upitala Sullyja ima li

još uvijek njezinu praćku. Rekla je da joj treba kako bi je upotrijebila na

nekom idiotu u restoranu. Bilo je to kao da nam je opet deset godina.«

Gospodin Rosenblatt se nasmiješio, prisjećajući se davnih vremena.

»Pretpostavljam da ima nečega u tim vezama iz djetinjstva. Otad sam

surađivao s Willie.«

Mi smo svi zurili u njega.

»Ja sam njezin imovinski savjetnik«, pridodao je, da bi sve pojasnio.

»Znam da je ovo puno za probaviti odjednom.«

»Pretpostavljam... ja jednostavno ne mogu zamisliti Willie kao dijete«,

rekao je Cokie.

Gospodin Rosenblatt je izvukao fascikl iz najdonje ladice svoga stola.

Dodao nam je potamnjelu fotografiju troje djece kako stoje na Trgu Jackson.

Willie je stajala u sredini, pokazujući mišiće na svojoj desnoj ruci.

Cokie je zazviždao kroza zube. »Dakle, pogledaj ti to. Izgleda kao da bi

mogla ubiti boga u vama obojici.«

Soba puna snova 271

»I činila je to«, rekao je odvjetnik. »Imam i ožiljke kojima to mogu

dokazati.« Odložio je fotografiju. »Kao što znate, Willie je bila pametna i

organizirana žena. Uživala je u svojem novcu za života i potrošila većinu

onoga što je zaradila. Nije bila štediša i nije vjerovala bankama, pa zato

njezina imovina nije velika. Ne želim vam trošiti vrijeme čitanjem stranica

pravničkoga teksta. Sve je posve jednostavno. Willie je gospođicu Moraine

imenovala za izvršitelja oporuke, a imovina će se razdijeliti kako slijedi:

kuća na Contiju postat će zajedničko vlasništvo gospodina Coquarda i

gospođice Vibert...«

Sadie je duboko uzdahnula i uhvatila Cokieja za ruku.

»Oprostite?« rekao je Cokie.

Gospodin Rosenblatt je kimnuo glavom. »Prijeći ću cijeli popis, a onda ću

odgovoriti na svako pitanje koje imate. Kao što sam rekao, kuća na Contiju i

namještaj u njoj postat će zajedničko vlasništvo gospodina Coquarda i

gospođice Vibert. Na kući nema hipoteke. Kuća i imanje poznato kao Shady

Grove postat će isključivo vlasništvo gospođice Moraine. Na toj imovini

također nema hipoteke. Automobil, od milja zvan Mariah, kao i sve oružje,

postat će isključivo vlasništvo gospođice Moraine. Sav Willien nakit i druge

osobne vrijednosti postat će zajedničko vlasništvo gospođice Moraine i

gospođice Vibert. Sve ‘nećakinje’ i ljudi koji su za Willie priskrbljivali

informacije primit će po stotinu dolara za svaku godinu službe. Nakon

isplate svih zaostalih dugova, preostala će se gotovina razdijeliti na pet

jednakih dijelova – između vas troje i dvojice preživjelih mušketira,

doktora Sullyja i mene.«

Soba je utonula u tišinu. Sadie je sjedila uspravnih leđa i širom otvorenih

usta. Cokie je počeo plakati.

»Gospodine Coquard«, započeo je odvjetnik.

»Cokie«, ispravio ga je on.

»Cokie, vi ste radili s Willie preko dvadeset godina. Veoma je cijenila

vaše prijateljstvo i odanost. Ovo je bila njezina želja«, pojasnio je gospodin

Rosenblatt.

Cokie je tiho prozborio kroza zube. »Ali sve ovo ništa ne vrijedi. Zar ne

shvaćate? Ništa ne može nadomjestiti to što je Willie otišla.«

Gospodinu Rosenblattu su se oči napunile suzama. »Slažem se. Ništa

nikad neće moći nadomjestiti Willien odlazak.«

Ruta Sepetys 272

Pojasnio nam je naredne korake i postupak. Predložio nam je neke oblike

upravljanja imovinom i ulaganja. Zahtijevao je da apsolutno nikome ne

govorimo o Willienoj ostavštini jer je nju brinulo da ćemo postati mete

varalica i probisvijeta.

»Dakle, to je mudro«, rekao je Cokie. »Ova naša djevojka Josie ima srce

poput artičoke. Po jedan list za svakoga. Zato nemoj nikome ništa govoriti,

Jo. Ionako imaš svoje planove.« Cokie je kimnuo glavom i nasmiješio se

odvjetniku. »Josie vam ide na koledž.«

Svi su me pogledali, želeći da im pojasnim da sam primljena na Smith i

da bježim iz New Orleansa. Ipak nije bilo tako.

Willie i koledž. Majka i lešinari. U glavi mi je najvećom brzinom zujao

veliki ventilator. U jednom sam trenutku podigla pogled i shvatila da su svi

ostali u sobi ustali.

»Ima li još nešto, gospođice Moraine?« Odvjetnik, Cokie i Sadie, svi su

zurili u mene.

»Da«, rekla sam, još uvijek omamljena. »Willie je željela da promijenim

ime.«

Soba puna snova 273

PEDESET DEVET

unce je žestoko tuklo s vrhunca neba. Protegnula sam noge i protrljala

potiljak.

»Taj vaš auto je prava stvar«, rekao je čovjek koji je pušio cigaretu na

nogostupu.

»Hvala vam.« Čovjek je kružio oko auta, diveći mu se. Pomislila sam na

Cokieja i na to kako je plakao kad sam zahtijevala da mu poklonim Mariah.

»Sigurno vozi kao san. Vozite li mnogo?« upitao je čovjek.

Odmahnula sam glavom. »To je auto moga momka. On ga vozi cijelo

vrijeme.«

Jesse je izišao iz poštanskog ureda, smiješeći se.

»Dozvolite da pogodim«, rekao je pušač Jesseju. »Vi ste njezin momak.«

»Težak je to posao, ali netko je mora osvojiti, točno?« Jesse me pogledao i

nacerio se.

»Putujete li daleko?« upitao je čovjek.

»Da, gospodine. Vodim svoju djevojku na jedno daleko putovanje.«

Iz poštanskog je ureda izišla muškarčeva supruga. Poželio nam je sretan

put.

»Pa?« upitala sam.

Jesse me obgrlio rukom i šapnuo mi na uho. »Ručni sat Lord Elgrin je na

putu do gospođe Marion Hearne u Memphisu. Poštanski žig je iz Alabame.«

»Hvala ti.« Zagrlila sam ga.

Pljesnuo je rukama. »Dobro, daj mi Cokiejevu kartu. Obećao sam mu da

ću slijediti Cornbreadovu rutu kroz Georgiju.«

S

Ruta Sepetys 274

Jesse je raširio kartu na poklopcu motora auta – njegovog auta, uređenog

iz obične gomile krša. Nekako je uspio spojiti sve dijelove, dotjerati ih i

pretvoriti u nešto prekrasno, posve neprepoznatljivo u odnosu na ono što je

nekad bilo.

Pogledala sam kartonsku kutiju na stražnjem sjedalu. Charliejeva srcolika

kutija sa sijamskim žirovima, stranica iz njegovog pisaćeg stroja, razglednica

s Kube i tri slike u srebrnom okviru. Jedna je prikazivala Willie kao dijete,

ona koju sam pronašla u Shady Groveu, jedna Jesseja i njegov auto, a jedna

Cokieja i Sadie pred njihovom kućom na Contiju. Opet me počela

obuzimati tuga. Vratili smo se u auto.

»Što je to?«

Slegnula sam ramenima. »Svim sam silama željela pobjeći od toga, ali

nekako sam brinula da će sve to ishlapjeti, da ću izgubiti Cokieja, knjižaru i

tebe.«

»Ovo je početak, Jo. I to siguran početak.«

Kimnula sam glavom, nastojeći se pridržavati plana.

»Najteže je već prošlo. Gospođa Paulsen ti je sredila razgovor na Smithu.

Imaš sigurno mjesto gdje ćeš boraviti u Northamptonu, s njezinom

prijateljicom – ondje gdje te tvoja majka i Cincinnati nikad neće pronaći.

Kad jednom stigneš onamo, brzo ćeš to u nešto pretvoriti. Upisat ćeš se na

Smith, znam to. U New Orleansu se ništa neće promijeniti. Ako se ikad

vratiš, zateći ćeš isti metež i buku. Bit će kao i kad si otišla, ali mene nećeš

izgubiti.«

Primaknuo mi se još bliže. Pogledala sam ga.

»Završit ću školu. I znaš što? Onda dolazim k tebi, Josie Coquard.« Jesse

se nasmiješio. »Josie Mae West od Motor Cityja Moraine Coquard. Još mi

duguješ za onaj prozor. Napiši to u pismu svojoj prijateljici.«

Htjela sam iz Alabame poslati razglednicu Charlotte. Na Jessejev

nagovor, poslala sam joj pismo od dvanaest gusto ispisanih stranica. Izlila

sam na njih cijelu svoju povijest, svaki njezin i najmanji prljavi komadić,

uključujući činjenicu da sam ime dobila po osobi koja je bila madam

bordela i da je gospođica Paulsen nekako uspjela povući konce i osigurati

mi razgovor na Smithu. Jedva sam uspjela sve stranice ugurati u omotnicu i

morala sam je naknadno zalijepiti ljepljivom trakom. Poštanski činovnik je

rekao da za nju moram platiti i dodatnu poštarinu.

Soba puna snova 275

I onda sam čekala, uvjerena da će jedini odgovor biti izostanak odgovora.

Ali tada je stiglo pismo, jedan jedini list ružičastog papira s kratkim

odgovorom.

Nema savršene ljepote koja u sebi razmjerno ne krije i ponešto neobičnosti. sir Francis Bacon

Jedva čekam da se vidimo!

Tvoja odana prijateljica, Charlotte

I tako je odluka donesena.

Josie odlazi u Northampton i zato se nemojte sa mnom zafrkavati.

Otpila sam gutljaj iz Cokiejeve termosice i autom smo jurnuli po cesti.

By Marta

Ruta Sepetys 276

ZAHVALE

oba puna snova (razuzdanog grada) rezultat je timskog rada. Ova

knjiga ne bi mogla biti napisana bez vođa ekipe – mojega agenta Kena

Wrighta i moje urednice Tamre Tuller. Ken me ohrabrio da nastavim s

ovom pričom, a Tamra je vodila svaki korak mojeg pisanja. Njihovo

strpljenje, mudrost i stručnost preobrazili su ovaj roman. Zahvalna sam im

što su bili tako savršeni mentori i prijatelji.

Beskrajno mnogo dugujem spisateljici Christine Wiltz. Njezina knjiga

The Last Madam: A life in the New Orleans Underworld (Posljednja madam: Život u podzemlju New Orleansa) nije samo nadahnula ovu priču,

već i moju želju da i sama postanem spisateljicom. Earl i Lorraine

Scramuzza uveli su me u povijesnu pozadinu Francuske četvrti koju nikad

sama ne bih razotkrila. Sean Powell srdačno me primio u kuću na Contiju

koja je nekoć bila bordel Norme Wallace i studio E. J. Bellocqa. Njuorlinški

povjesničar John Magill podijelio je sa mnom svoje nevjerojatno znanje i

ukazao mi na moje pogreške.

Pisci povijesnih romana bili bi izgubljeni bez knjižnica i arhiva.

Zahvalna sam Istraživačkom centru Williams u New Orleansu, Povijesnoj

zbirci New Orleansa, Gradskoj knjižnici New Orleansa, Gradskoj knjižnici

Nushvillea, Knjižnici Brentwood, The Times Picayuneu, The Tennesseanu, Nanci A. Young iz arhiva Koledža Smith, Lori E. Schexnayder iz arhiva

Sveučilišta Tulane, Trish Nugent iz arhiva Sveučilišta Loyola, arhivu

Sveučilišta Vanderbilt, knjižari Librarie na Chartresu i knjižari Garden

District. Pisci Lyle Saxon, Robert Tallant, Ellen Gilchrist, Anne Rice i

Truman Capote svojom su mi nevjerojatnom prozom oživjeli Louisianu.

Hvala nastavnicima, knjižničarima, knjižarima i književnim kritičarima

koji su mi pružili mogućnost da uspostavim vezu s učenicima, studentima i

čitateljima.

Moja spisateljska skupina sve vidi prva: Sharon Cameron, Amy

Eytchison, Rachel Griffith, Linda Ragsdale, Howard Shirley i Angelika

Stegmann. Hvala vam za odanost i prijateljstvo. Bez vas ne bih mogla ništa

učiniti! Kristy King, Lindsay Davis i Kristina Sepetys su bile ključne za

razvoj lika Josie Moraine. Genetta Adair, Courtney Stevens Potter, Rae Ann

S

Soba puna snova 277

Parker i The Original 7 bili su veličanstveno velikodušni u kritikama i

podršci. Fred Wilhelm i Lindsay Kee su mi dali ideju za naslov. SCBWI je

učinio da moji snovi postanu stvarnost.

Michaelu Greeneu iz Philomela hvala jer je vjerovao u mene. U

Philomelovoj obitelji – Semadar Megged, Jill Santopolo, Kiffin Steurere i

Julija Johnson, hvala vam. U Penguin obitelji – Donu Weisbergu, Jennifer

Loja, Eileen Kreit, Ashleyu Fedoru, Scottieju Bowditchu, Shanti Newlin,

Kristini Aven, Liz Moraz, Helen Boomer, Feliciji Frazier, Emily Romero,

Jackie Engel, Erin Dempsey, Anni Jarzab, Marie Kent, Lindi McCarthy,

Vanessi Han i svim nevjerojatnim Penguinovim terenskim zastupnicima.

Yvonne Seivertson, Niels Bye Nielsen, Gavin Mikhail, Jeroen Noordhuis,

Mike Cortese, The Rockets, Steve Vai, J. W. Scott, Steve Malk, Carla

Schooler, Jenna Shaw, Amanda Accius Williams, Litvanska zajednica,

Reidovi, Frostovi, Tuckeri, Smithovi, Pealeovi i Sepetysi, svi su oni

surađivali ili me podupirali u nastanku ove knjige.

Mama i tata, naučili ste me sanjati velike snove i još više voljeti. John i

Kristina – vi ste moje nadahnuće i najbolji prijatelji koje bi mala sestra

mogla tražiti.

Michael, tvoja mi ljubav daje odvažnost i krila. Ti si mi sve.

Ruta Sepetys 278

O AUTORICI

RUTA SEPETYS (1967.) suvremena je američka

spisateljica, najpoznatija po svojim povijesnim

romanima. Rođena je i odrasla u Michiganu kao

kći litvanskog izbjeglice, u obitelji umjetnika,

čitatelja i ljubitelja glazbe, a trenutačno sa

svojim suprugom živi u Tennesseeju.

Njezin prvijenac Pomrčina srca (Between Shades of Gray, 2011.), svojevrsna kronika

Staljinove vladavine terora na Baltiku

inspirirana životnim iskustvom njezine obitelji,

bio je bestseler New York Timesa.

Njezin drugi roman Soba puna snova (Out of the Easy, 2013.) priča je o

identitetu i obitelji, nastala kao rezultat autoričinog interesa za postratnu

Ameriku, feminizam u povijesnom kontekstu te ideje da mladi ljudi mogu

biti kovači vlastite sudbine. Premda je inicijalno zamišljena kao roman za

mlade, knjiga je postala međunarodnom uspješnicom koju su prigrlili

čitatelji svih uzrasta.

Više o spisateljici i njezinim knjigama možete saznati na www.

rutasepetys.com