Sreća manje zavisi, kao što sama priroda pokazuje, od spoljašnjih stvari, nego što većina misli.

Vilijem Kuper

Nije srećan onaj čovek koji tako izgleda drugima, nego onaj koji se tako oseća.

Publilius Syrius

Poučne izreke

Stajao sam pred fotografijom na radnom stolu, zagledan u čoveka koji na dlanu drži zlatnu školjku, onu koju sam mu dao na poklon.

Ništa se nije dogodilo.

Čvrsto sam zatvorio oči koncentrišući se ne bih li uspostavio kontakt s njim, sećajući se čarolije koju mi je nekad usadio u srce.

Ništa se nije dešavalo. Izgleda da je magije nestalo.

"Nedostaješ mi Sajmone", čuo sam svoj šapat. Jedna suza polagano mi kliznu niz obraz.

Otpio sam gutljaj portoa, istog onog crvenog portoa koga smo Sajmon i ja često pili zajedno dok smo stajali i dugo razgovarali, pošto bi sunce zastalo na horizontu njegove Obale snova, kako je on nazivao čarobno mesto u kome je, u staroj kolibici, živeo sa svojim snovima.

Nisam mogao a da ne mislim o njemu koji me je naučio tolikim stvarima, tamo daleko od gradske vreve, u tišini njegovog tajnog sveta. O čoveku koji me je poveo na put samospoznaje, put na koji sam krenuo da nađem sreću koja boravi u svakom od nas.

Naše neverovatno putovanje počelo je kada sam tek prešao četrdesetu. Onog dana kada su mi bore na licu, kao i one na mom srcu, počele da blede.

Ali to je samo deo priče...

PRVO POGLAVLJE

"Ako ti pokazem čašu dopola napunjenu, da li ćeš reći da je dopola puna ili poluprazna?"

Bilo je jutro, sunce se s mukom probijalo između oblakodera.

Dok sam išao na posao, zamišljen, kroz buku grada koji je tutnjao, razmišljao sam o sastanku glavnog odbora kome je trebalo da prisustvujein u Vilijams Amalgamentidu, finansijskoj kompaniji koju sam osnovao pre petnaest godina.

Obično sam išao pešice bulevarima koji su presecali centar grada pokušavajući da izbegnem zaglušujuću buku u vreme kad svi idu na posao kolima. To je bio način, bio sam toga svestan, da pobegnem od stvarnosti, da se odbranim, da sebi kažem da ne pripadam onome što me okružuje.

Ali to jutro stao sam i pogledao na sat. Imam još petnaest minuta, pomislio sam. Rano je da se počne sa radom pa sam zato krenuo kroz park.

Mali park nedaleko od moje kancelarije bio je jedini komadić prirode ostao u ovoj betonskoj žungli. Okružen zgradama, polagano trovan hiljadama kola koja su svakog dana prolazila ulicama, taj mali park bio je dokaz opstanka. Cveće u pokušavalo je da cveta, staro drveće još se nije predavalo, istrajavajući u ostatku onoga što je, samo pre sto godina, bila divna zelena dolina. "Kad bi ovo drveće umelo da govori", rekao sam sebi.

Sedeo sam na klupi u parku, tri bloka udaljen od svoje kancelarije, u kojoj sam u toku poslednjih petnacst godina provodio dan za danom, nedelju za nedeljom, mesec za mesecom. Proveo sam tu najbolje časove svog života.

Bio sam čovek za koga bi mnogi ljudi rekii da je uspešan, pošto sam vredno radio od rane mladosti. Proveo sam nezaboravnu mladost sa divnim prijateljima, školovao sam se u najboljim privatnim školama i na univerzitetu i diplomirao sa odličnim ocenama. O tome svedoče dve diplome na zidu u mojoj kancelariji.

Sutradan je trebalo da napunim četrdeset godina. U mojoj kancelariji skupiće se mnogo ljudi, a na kraju radnog vremena imaćemo mali sastanak i popićemo uobičajene dve, ili tri čašice.

Sav svoj život sam mnogo radio, obično ceo dan, misleći o svim luksuznim stvarima koje ću moći sebi priuštiti jednog dana. I sad sam ih najzad imao - fantastičnu kuću, moderna sportska kola, ljude koji su mi se divili i zavideli na položaju i finansijskoj sigurnosti.

Bio sam na vrhuncu svoje karijere i sve mi je izgledalo moguće. Ceo svet mi je bio pred nogama.

Iako prezadovoljan svojim životom i slobodom da kupim ili uradim ono što mi sc dopada, nešto ipak nije bilo u redu, i činilo mi se da znam u čemu je stvar. U svom tom trčanju sa sastanka na sastanak, u nastojanjima da sklopim ovaj ili onaj posao, leteći iz grada u grad, spavajući u toliko hotela da ponekad. kad bih se ujutro probudio, nisam znao gde se nalazim, shvatio sam da sam izgubio srcću.

Sećam se kako sam, kada sam još bio klinac, uživao u danima koje sam provodio na plaži. plutajući na talasima. posmatrajući galcba visoko na nebu, zalazak sunca iza horizonta, delfine kako se lepo igraju na talasima. Izgleda da su sva ta obična zadovoljstva nestala. Mada sam imao sve sto sam poželeo, ipak nisam imao ništa.

"Kada bih vam pokazao čašu dopola napunjenu. da li biste rekli da je dopola puna ili poluprazna?"

"Molim?", rekao sam.

"Ponekad se pitam šta bi sc desilo sa svetom - kada bi svaku tu čašu video dopola punu."

To su bile njegove prve reči i one su me zatekle nespremnog.

Potom mi se nepoznati čovek nasmešio. Smešio se kao niko koga sam dotle sreo, i samo za trenutak prode mi kroz glavu misao - ovaj čovek ima odgovor na moje pitanje. To je potrajalo samo

sekunda.

"Da li se poznajemo?", upitao sam ga.

"Mislim da se poznajemo."

Nema šanse, pomislio sam. Čovek je bio obučen kao prosjak. Nemoguće da sam ikada poznavao tog čoveka duge kose i brade, u pocepanoj odeći. Međutim, iz nekog razloga podsećao me je na nekoga koga sam znao ili sam čuo o njemu, imao je lice koje mi je izgledalo poznato, ali nisam mogao da ga se setim.

"Uzgred da kažem, zovem se Sajmon", reče. "A vi, kako se zovete?"

"Vilijams, Džon Vilijams."

"Milo mi je što smo se upoznali, po ovako lepom danu, gospodine Vilijams."

Da li si lud, pomislio sam. Šta ti je da razgovaraš sa ovim prosjakom usred parka? Sad ti zna i ime. Ko zna šta hoće...

"Zamenili ste me sa nekim", rekao sam. Izvadio sam iz novčanika novčanicu od pet dolara i pružio mu je.

"Uzmite ovo i kupite sebi nešto toplo", rekao sam.

"Hvala vam, gospodine Viiijams. Sačuvajte to dok se ne sretnemo na Obali snova."

"Ako nećete..."

"Sačuvajte dok se ne sretnemo na Obali snova ponovio je.

"Pa, kako hoćete", odgovorio sam i vratio novčanicu u džep.

Ustao sam i krenuo polako, zatim sam počeo da trčim. Trčao sam brže nego ikada u životu. A onda sam opet osetio kako se u mene uvlači onaj čudni osećaj koji sam već ranije doživeo, tada kad sam izgubio svoj put u svetu, praćen pitanjem: "Od čega ti bežiš, Džone Vilijamse?"

DRUGO POGLAVLJE

“Ono što je najbolje za mene, ne mora obavezno da bude najbolje i za tebe."

Ne sećam se kako sam tog jutra stigao u kancelariju. Samo sam zatekao sebe kako sedim za svojim stolom, igrajući se sa omiljenom olovkom, vrteći je među prstima.

"Gospodine Vilijams! Gospodine Vilijams, da li vam je dobro?"

Vratio sam se na zemlju.

"Ah da, izvinite, Saro, nisam vas čuo."

Buljio sam u ženu pred sobom. Da. to je bila Sara, moja verna sekretarica, ona koja je sa mnom radila od početka osnivanja firme Vilijams Amalgamentid. Uvek uz mene, u dobrom i u lošem.

"Da li je sve u redu, gospodine Vilijams? Za trenutak mi se učinilo da ste negde na drugom mestu. Izgledali ste veoma tužno i..."

"Saro, da li ste nekada čuli da negde postoji mesto koje se zove Obala snova?

"Mmm, ne. A jeste li vi čuli, gospodine?"

"Nikada nisam čuo za takvu obalu, ali me zbog nečega to ime podseća na neko drugo."

"Nikada nisam čula za obalu pod tim imenom. Ne bar u blizini ovog grada."

"Nije važno, Saro, hvala u svakom slučaju. Vratimo se onom što ste hteli da mi kažete..."

* *

Taj dan je u kancelariji prošao kao i obično u rešavanju onoga što poslovni ljudi nazivaju važnim stvarima, u diskutovanju opcija za nove razvoje, o poslovnim poduhvatima koje ćemo preduzeti. Savet direktora je došao i otišao, završen je i sastanak sa menadžerima, samo što je ovaj potrajao duže nego obično.

Bilo je devet uveče i bio sam umoran. Još jedan izgubljen dan, pomislio sam. Mora da postoji nešto drugo.

Onda sam se setio prosjaka.

"Pokaži nekom čašu napunjenu dopola i on će reći da je dopola puna ili da je poluprazna..."

Moj život je poput poluprazne čaše, pomislio sam. Uzeo sam kaput i krenuo iz kancelarije.

"Dugačak dan danas, gospodine Vilijams, Nadam se da ćete se lepo odmoriti. Laku noć."

"Laku noć, Saro. Molim vas nemojte zaboraviti da zaključate kancelariju."

Upravo sam hteo da izadem, ali sam za trenutak zastao.

"Saro."

"Da, gospodine Vilijams?"

"Šta mislite da je to što radimo po deset ili dvanaest sati dnevno, dan za danom, godinu za godinom, zaista vredno toliko napora? Ili smo se mi jednostavno navikli i to je jedino što umemo?"

"Danas postavljate čudna pitanja, gospodinc Vilijams."

"Ne, ozbiljno govorim, Saro. Da li biste voleli da radite nešto drugo umesto da provodite vreme ovde i radite ovo svaki dan?"

Uputila mi je onaj njen topli, majčinski pogled.

"Gospodine Vilijams, znam vas već petnaest godina i mislim da vas dobro poznajem. Videla sam kako vam se snaga crpe sa godinama koje su prolazile, ali sam svedok i svega vrednog što ste postigli i poštovanja koje imate među ljudima."

Netremice me je gledala. Zatim je rekla: "Niko bolje od vas, gospodine Vilijams, ne može znati da li je vredno ili nije."

Zaćutala je zatrenutak, a potom nastavila: "Da li bih volela da budem negde drugde? Mislim da ne bih. Lepo sam proživela ovde, bilo je dobrih i loših trenutaka, ali sam srećna što radim za vas. Vi me na neki način podsećate na nekoga koga jako volim. Ali nemojte da zaboravite da ono što je za mene dobro, ne mora biti dobro i za vas. Slažete se?"

Zagledao sam se kroz prozor pokušavajući da nađem odgovor.

"Ne znam, Saro, jednostavno više ne znam."

TREĆE POGLAVLJE

"Budućnost stigne brzo bez obzira šta činiš. A onda shvatiš kako je važno imati vremena i za to da živiš, da budeš srećan."

Ako na svetu postoji neko mesto na kome sam mogao da razmišljam jasno i ostavim sve svoje probleme, bila je to Uvala.

To ime sam s ljubavlju dao obali ispred svoje kuće. Balkon na prednjem delu kuće gledao je na dugačak deo peskovite obale omeđen dvema stenama. One su savršeno odvajale taj deo od ostatka obale. Između njih obala je bila krivudava sa malim zalivima, pa sam je zato nazvao uvalom.

Svaki put kad sam mogao, a to se u poslednje vreme nije dešavalo često, šetao sam tom uvalom od stene do stene. Uživao sam u čistom vazduhu, svežem mirisu mora i šumu talasa koji su udarali u obalu.

Dok sam se šetao tog popodneva, video sam na horizontu dva morska galeba. Ponekad poželim da sam na njihovom mestu. Oni izgleda znaju šta rade, kao da u tome ima neki smisao. Kad vidim kako lete, jasno mi je šta im je namenjeno. Voleo bih da je i meni tako suđeno.

Divan dan, gospodine Vilijams", začuh nečiji glas. "Drago mi je što vidim kako uživate u ovako veličanstvenom prizoru u prirodi kada se sunce sreće sa morem."

Nisam mogao da verujem.

"Sajmon?"

"Drago mi je što me se još sećate, gospodine Vilijams. Bio sam malo zabrinut za vas. Mislim, posle onoga dana u parku."

"Šta radite ovde?", čuo sam scbe kako vičem.

"Uživam u ovom trenutku, bas kao i Vi, gospodine."

Sad zna gde stanujem, pomislio sam.

"Nikad vas ranije nisam video na ovoj obali", rekao sam mu. "Šta radite ovde?"

"Živim nedaleko odavde, gospodine Vilijams", odgovorio je Sajmon.

U takvoj odeći, pomislio sam. Nemoguće. Morao sam da se upustim u rizik.

"Ja stanujem nekoliko blokova odavde prema jugu, Sajmone. A gde je vaša kuća?"

"Već sam vam rekao, gospodine Vilijams. Moja kuća je na Obali snova. Nije velika, ali savršeno mi odgovara."

"Tako vam stoji u adresi?", upitao sam ga.

"To je mesto koje je i vama poznato, gospodine Vilijams."

Tada sam mu video oči. Bile su ispunjene tugom kad je rckao: "Samo se ne sećate."

"Je li to neki vaš trik, Sajmone? Šta zapravo hoćete od mene? Da li je to novac, posao, šta?"

Izraz lica mu se u tom trenutku promeni, on se nasmeši i reče: "Samo vam želim da budete srećni, gospodine Vilijams. To je sve."

"Ako bas želite da budem srećan, molim vas ostavite me na miru. Ne želim sa vama da razgovaram niti da vas opet vidim." To rekavši, okrenuo sam se i pošao nazad, kući. Dok sam se odmicao od njega, čuo sam kako govori: "Kao što ste već otkrili, gospodine Vilijams, budućnost

stiže brzo. Bez obzira šta radite. A onda shvatite kako je važno imati vremena za to da se živi, da se bude srećan."

Počeo sam da trčim. Trčao sam sve brže i brže nastojeći da pobegnem od njega, ali baš u trenutku, kad sam skoro stigao do kuće, poput munje mi sevnu jedna misao: "Da li ja to bežim od Sajmona ili od istine?"

ČETVRTO POGLAVLJE

"Seti se da ti je srce slobodno. Potrebna ti je sarno hrabrost da ga slediš."

Jednog popodneva šetao sam duž Uvale bosonog, tik pored vode, da bih mogao gaziti po vlažnom, hladnom pesku.

Šetao sam se, kao i uvek, nastojeći da razbistrim glavu i uživam u svežem vazduhu, daleko od ulica zakrčenih saobraćajem, ulica mog poslovnog sveta.

Odjednom nešto privuče moju pažnju. Nedaleko preda mnom nalazila se mala stena. Nije mi ličila na onu koja je delila Uvalu od susedne deonice peskovite obale. Nisam mogao stići tako brzo, pomislio sam. Obično mi je bilo potrebno trideset minuta da od svoje kuće stignem do južne stene, a činilo mi se da sam hodao tek pet minuta. Mora da je to zbog sunca, pomislio sam. Primakao sam se bliže kako bih se uverio da je to zaista bila stena koju sam video mnogo puta pre toga, i da sam možda bio zadubljen u misli tako duboko da nisam osetio kako je vreme prošlo.

Što sam se više primicao, stena mi je izgledala čudnija. Previše je mala, pomislio sam. Nisam mogao da ostanem samo na toj misli. Morao sam da odem i pogledam šta se nalazi sa

druge strane.

Počeo sam da se pentram uz stenu. Nešto nije u redu, pomislio sam. Osećao sam kako mi srce lupa sve jače, kako mi adrenalin juri kroz telo. Najzad sam stigao do vrha.

Nisam mogao da verujem svojim očima.

Ispred mene, na možda stotinak metara od stene, nalazilo se neko brdašce. Sočna zelena trava pokrivala je njegove padine sve do obale na kojoj se pesak, belji nego što sam ikada video, kupao u smaragdno čistoj vodi.

"Dobro došli na moju Obalu snova, gospodine Vilijams", reče Sajmon uz onaj osmeh koji sam već dobro poznavao.

Nisam mogao da verujem. Tamo, usred tog rajskog mira, Sajmon je sedeo ispred male trošne kolibe.

"Jeste li to vi, Sajmone?"

"Dobro došli na moju Obalu snova. gospodine Vilijams. Molim vas dođite ovamo i pridružite mi se."

Uradio sam kako mi je rekao. Samo pre nekoliko minuta bezbedno sam se šetao svojom Uvalom, a sad nisam znao gde se nalazim.

"Gde se mi to nalazimo, Sajmone?" upitao sam drhteći.

"Izgleda da se nalazimo na predivnoj peščanoj obali okruženoj zelenim brdima", rekao mi je.

"Ne, Sajmone, mislim, nikada ovo mesto ranije nisam video. Šetao sam kao i obično po Uvali, kad iznenada ugledah tu stenu koja mi je bila potpuno nepoznata, i sad se nalazim na ovoj obali na kojoj ranije nikad nisam bio i..."

"Ma sigurno ste ovde bili, gospodine Vilijams", reče on. "Samo što je to bilo pre mnogo godina. Ali na kraju ćete se setiti."

Gledao je u mene netremice.

"Ako ste imali dovoljno odlučnosti da se popnete ne tu stenu da biste pogledali šta se nalazi sa druge strane, sigurno ćete se setiti."

Nikada toliko nisam bio zbunjen kao u tom trenutku.

"Ovo nije smešno, Sajmone, Znam da ste vi puni trikova. Video sam vas u parku. Video sam kako vam ptice prilaze blizu. kako vam deca prilaze i smeše vam se. Ali ovo je sad previše. Imao sam grozan dan u kancelariji i..."

"I taman ste hteli da s tim prekinete i kažete sebi da to što radite nema nikakvog smisla i da morate napravili neku korenitu promenu u načinu kako se sučeljavate sa životom, je li tako?"

"Kako znate? Je li i to još jedan od vaših trikova?"

"U ovom poslu nema nikakvih trikova, gospodine Vilijams. Slučajno sam se i sam ponekad u prošlosti osećao isto tako kako se vi osećate danas, doživijavao sam neke krize i nisam znao kuda idem." Sada se na njegovom licu ocrtavala tuga. "Znam, gospodine Vilijams, kako vam je jer sam i sam prošao kroz sve to."

"Šta onda radite ovde?", upitao sam ga.

"E pa, čini mi se da smo započeli jedan vrlo zanimljiv razgovor u ovom savršeno mirnom okruženju. Dođite, molim vas, da zajedno popijemo po čašu slatkog, starog crvenog portoa."

Dodao mi je čašu. Iskapio sam je u jednom gutljaju. Vino je bilo dobro.

"Pazite, gospodine Vilijams!", rekao je smejući se. "Ovo vino obaralo je i neke vrlo iskusne vinopije. Osim toga, verujem da ne biste želeli da propustile divan zalazak sunca kome ćemo uskoro prisustvovati. zar ne?"

"Zalazak?" Pogledao sam na sat. Bilo je četiri.

"O čemu pričate, Sajmone? Do zalaska ima jos nekoliko sati, a..."

Nisam mogao da nastavim. Gledao sam u horizont na kome se zlatno sunce upravo spremalo da zađe bojeći nebo onim divnim bojama – ružičastom, zlatnom i crvenom.

"Opet neki trik, rekli biste?" Sajmon je gledao u mene i rekao: "Gospodine Vilijams, danas ste preduzeli najteži korak koji čovek, koga prema društvenim standardima smatraju uspešnim, može preduzeti."

"Kako to mislite, Sajmone?" "Shvatili ste da nećete moći da nađete sreću na putu kojim idete bez obzira koliko poslovnih ugovora zaključite, koliko miliona zaradite, ili koliki broj ljudi vas ceni. Na kraju se nalazite sa samim sobom i svojim srcem, i to je ono što ste shvatili."

Pogledao me je pravo u oči. "Ne brinite, gospodine Vilijams. Ništa ne morate da dokazujete, vi znate ko ste."

"Šta time mislite da kažete, Sajmone? Da će vam sve stvari koje ste kupili u nastojanju da unesete malo radosti u svoj život na kraju doneti lažni osećaj sigurnosti."

Nisam mogao baš da shvatim o čemu Sajmon govori. Pokušavao sam da ga nateram da se jasnije izrazi.

"Ali ljudi žele da imaju materijalna dobra, Sajmone. To je normalno za ljudska bića da nastoje da poboljšaju svoj položaj."

"U tome nema ničeg rđavog, gospodine Vilijams", reče Sajmon. "Morate samo da shvatite da stvari koje želite nisu obavezno one koje su vam i potrebne." Otpio je još jedan gutljaj vina.

"Mi smo sami sebe toliko pritisnuli da uspemo da smo sreću pretvorili u još jednu stvar koju moramo da imamo. I tako jurimo za njom izjednačavajući je sa bogatstvom ne shvatajući da ljudi koji već imaju materijalna bogatstva nisu obavezno i srećni.

"Tokom godina, gospodine Vilijams, video sam mnoge ljude koji su pravili istu grešku. 'Kad još steknem ovo ili ono, prestaću', govorili su. 'To je stvarno ono što želim', ali čim to steknu počinju da vide nešto drugo što takode žele. Svaki put kada se ispnu na planinu, ugledaju drugu iza

nje, višu, zeleniju, i zažele da se popnu i na nju. To se zove pohlepa, gospodine Vilijams. Nikad se ne stane. I odjednom, kada shvatite šta vam se desilo sa životom, obično je već kasno da krenete za onim što zaista želite."

"Imajte na umu, samo se jednom živi, gospodine Vilijams. Umreti nije greh, ali ne proživeti život u punom smislu reči, mislim da jeste." Zastao je za trenutak, a onda nastavio: "Ono što morate da naučite i postignete jeste to da razlikujete stvari koje će vam pomoći da obogatite svoj život od onih koje će vam doneti samo privremen osečaj da ste postigli neki status, jer pre ili kasnije ćete otkriti da je cena koju ste platili bila mnogo veća od sreće koju su vam one pružile."

Odjednom se Sajmonov izraz promenio. Nasmešio se.

"Zapamtite da je vaše srce slobodno, gospodine Vilijams. Potrebna vam je samo hrabrost da ga sledite."

"Ali kako to da postignem?"

"Imam jednostavan metod koji uvek uspeva, gospodine Vilijams. Samo nađite neko tiho mesto koje vam se dopada i kada donosite odluku da nešto nabavite, razmislite o tome šta ćete s tim činiti. Razmislite da li je ideja o tome da vam je to potrebno dosla iz srca ili je to bila obična marketinška strategija nekoga ko je pokušao da vam je proda. Da li biste bili srećniji kad biste to imali ili biste time samo nakratko popunili neku prazninu u srcu? Ključna reč ovde je sreća.

"Vama je to lako reći", odgovorio sam uznemiren. "Uvek ste možda živeli u kolibi i nemate sredstava da živite bolje."

"Veoma ste grubi u prosuđivanju čoveka koga tek što ste upoznali, gospodine Vilijams. Pogledajte oko sebe. Šta vidite?"

Piljio sam oko sebe pokušavajući da dokučim kakav odgovor očekuje.

"Vidim kolibu usred prazne obale."

"Vrlo dobro, gospodine Vilijams. Molim vas, pogledajte još jedanput."

Pokušavam da shvatim šta misli.

"Još uvek vidim nenastanjenu obalu sa kolibom", rekoh.

Gledao je u mene i smešio se. "A znate Šta ja vidim, gospodine Vilijams?"

"Šta vidite, Sajmone?"

"Vidim obalu punu snova na kojoj postoji mesto na kome noću mogu da počinem. Od detinjstva sam to tražio. Mesto na kome bih mogao da budem u miru sam sa sobom, onakav kakav sam stvarno. Dugo sam lutao na tom putu dok nisam našao ovo mesto, i verujte mi, gospodine Vilijams, nikad se nisam pokajao. Počeo sam ponovo da osećam sreću."

"Ali kako živite, kako..."

"Imam mali prihod, koji je dovoljan za moje potrebe. Zvučaće nelogično, ali svaki put kada se otarasite nečega što vam nije potrebno, u vašoj glavi se stvara prostor za novu misao. Jedan od razloga što se ljudi ponekad nadu izgubljeni u svetu jeste to što troše previše vremena na to da sačuvaju sva materijalna dobra kojima su se okružili. Ako ih nemate, nemate zašto da se brinete, i to vam daje više vremena. Vremena da razmišljate o važnim stvarima u životu, vremena da budete srećni, vremena da cenite sebe i svoj život."

"Sajmone, to o čemu vi govorite je potpuna utopija. U stvarnosti svet oko nas ne funkcioniše na takav način. Morate da se borite za stvari koje želite. Ponekad je to nalik na džunglu. Tu je konkurencija, zavist, pohlepa."

Zagledao se u okean kao da se prisećao nečega.

"Tako sam i ja nekada mislio, gospodine Vilijams. A onda sam jednog dana shvatio da

nemam samo jedan izbor. Mogao sam da nastavim da se borim za svoj položaj u toj džungli o kojoj govorite ili da odem iz nje."

Sajmon je za trenutak zaćutao zamišljen.

"Obično nam kažu da imamo da biramo između dve stvari u životu - da se borimo svom snagom da postignemo najviše i najbolje ili da se pridružimo armiji 'propalica', onih koje niko neće pogledati."

Malo je zaćutao zagledan u horizont na koji je padala tama.

"Ima i treći izbor, gospodine Vilijams. Možete se izmaknuti malo u stranu i biti onakvi kakvi želite da budete. Ne morate da igrate njihovu igru. Tim ljudima ste potrebni. I oni su potrebni vama."

Sajmonove reči su me iznenadile. Mogao sam da se upustim u raspravu sa njim, da navedem deset primera dokazujući mu da nije u pravu, ali nisam. Nije to bio sastanak odbora direktora na kome se iznose argumenti o kojima se diskutuje, poziva na argumente. Ovde nije bilo rasprave, nije bilo argumenta koji se stavljaju pred ljude.

Taj čovek, Sajmon, kako je sebe nazivao, živeo je na način koji se njemu dopadao, i to je bilo ono zbog čega je meni bilo veoma neugodno jer sam u dubini srca znao da je on na ovoj maloj obali, u kolibici koja je njegov dom, bez ikakvih materijalnih dobara osim boce dobrog starog portoa, srećan čovek.

"Zar je to tako jednostavno, Sajmone? Mislim, da čovek bude srećan, da postigne sopstveni mir?"

"Nije tako, gospodine Vilijams, ali svako to može postići. Morate samo biti sigurni da to činite zbog pravog razloga - zbog samog sebe."

Te večeri smo razgovarali o mnogim stvarima i shvatio sam da je taj čovek, koga sam brzopleto ocenio, bio zaista mudar i blag i da je živeo onako kako je i govorio.

Dugo vremena je proteklo otkako ni sa kim nisam imao tako značajan razgovor a da nije bio o poslu. Razgovor sa Sajmonom odveo nas je do nekih suštinskih pitanja o tome ko smo, o samom životu, o problemima i njihovoj složenosti, o izazovima i nadama, i tek sunce u svanuće odvuklo me je od tih trenutaka prosvetljenja.

"Moram na posao, Sajmone. Ne želim da idem ali moram. Osoblje će me čekati da dođem na sastanak."

"Znam, gospodine Vilijams. Hvala na poseti. Nadam se da ćete moći da opet dođete."

"Možete biti sigurni da hoću, Sajmone. Ovu neprospavanu noć proveo sam bolje nego sve on u kojima sam uzimao pilule za spavanje. Osećam se izvanredno!"

"To je dobro, gospodine Vilijams. Veoma mi je drago."

"Vratiću se, Sajmone."

"Do viđenja za sada, gospodine Vilijams."

Krenuo sam, a onda zastao.

"Sajmone."

"Izvolite, gospodine Vilijams."

"Onih pet dolara koje sam vam ponudio u parku, izvinite zbog toga. Pogrešno sam vas procemo, ali to se neće više ponoviti."

"Nema uvrede što se toga tiče, gospodine Vilijams. Ne možete ni da zamislite kakvim pogrdnim imenima su me ljudi nazivali samo zato što se ovako oblačim, ali ja se ne uznemiravam

zate što znam da to spada u test. Naviknuti smo da sudimo o drugima prema onome što spolja vidimo, a trebalo bi da nastojimo da jedni kod drugih otkrijemo istinsku dušu bez obzira kako izgledamo."

"Hvala, Sajmone."

"Ne, hvala vama, gospodine Vilijams."

Krenuo sam prema steni. Nisam se osvrtao jer sam znao da se on obraća direktno mom srcu:

"Zapamti, tvoje srce je slobodno. Samo imati hrabrosti da ga slediš "

PETO POGLAVLJE

"Sreća je kao vrlina. Sama je po sebi nagrada. Samo u srcu boravi i nigde više."

"Gospodine Vilijams!", povikala je Sara. "Šta se to za ime boga dogodilo sa vama?"

"Kako to mislite, Saro?". upitao sam je ne razumevši na šta je mislila.

"Jeste li bili u nekom od onih kozmetičkih salona za muškarce?"

"Zašto?"

"Bore na vašem licu. gospodine Vilijams. Nestale su." Gledala je u mene zbunjena. "Mogla bih da se zakunem da već deset godina imate bore oko očiju. Sad su nestale!"

"Saro. želim da budem iskren. Prvo nisarn video nikakav salon za muškarce, šta više, nisam bio ni kod berberina. Drugo, što se tiče bora, možda počinjem da shvatam kako da kontrolišem stres i da se bolje nosim sa problemima."

Ugledao sam na njenom licu otiaj divni osmeh koji ponosna majka upućuje svom sinu. "Hvala, Saro", rekoh, "A sada. molim vas, donesite mi današnju poštu."

Tog dana radio sam ispunjem srećom, nisam osećao kako moram uraditi ovo ili ono, kako moram prisustvovati ovom ili onom sastanku. Jednostavno sam obavljao posao. Prvi put, posle mnogo vremena osećao sam kako moj posao ima smisia. i to mi je donosilo zadovoljstvo.

U kompaniji je radio jedan mlad izvršilac, Ros Mekalister, čiji sam rad posmatrao već duže vreme. Posedovao je onaj pogled koji mi je bio tako poznat. Bio je tipičan mlad čovek pun snova, ambicija, koji je nastojao da bude neko u svetu u kome novac i prestiž mogu da kupe ime i poštovanje.

Ali taj Ros Mekalister bio je drugačiji od ostalih. Prepoznao sam kod njega vrlinu koja je u poslovnom svetu skoro nestala - radio je pošteno. Budući da je bio ambiciozan, nikad nisam video da se bavi nekim mahinacijama ili prevarom da bi postigao ono što želi.

Pritisnuo sam dugme na interfonu.

"Saro."

"Izvolite. gospodine Vilijams."

"Pozovite, molim vas, gospodina Mekalistera da dođe u moju kancelariju."

"Odmah, gospodine Vilijams."

Isključio sam interfon i ustao da napravim sebi šoljicu kafe.

Na vratima se začulo kucanje.

"Napred!", rekao sam.

"Želeli ste da dođem, gospodine Vilijams?"

"Da, Ros. Udi. molim te i sedi. Hoćeš kafu?"

"Ne, hvala, gospodine Vilijams."

Odmah sam prešao na stvar.

Ros, kao što znaš, danas posle podne imamo sastanak Odbora direktora."

"Da, gospodine. Imam to na umu."

"Znaš i to da ćemo diskutovati o nekim značajnim pitanjima i smernicama na koje će se naša

kompanija usmeriti u budućnosti."

"Da, gospodine, pripremio sam sve potrebne podatke koje ste tražili."

"Vrlo dobro, Ros, zato i želim da ti vodiš sastanak umesto mene."

Ros samo što nije pao sa stolice.

"Molim?"

"Dobro si čuo, Ros. Danas uzimam slobodno popodne. Moram da se pobrinem o nekim važnim stvarima, a potpuno sam uveren da si ti osoba koja treba da predsedava takvim sastankom. Ti o ovoj kompaniji znaš skoro isto koliko i ja, znam i da se prema njoj odnosiš sa istom pažnjom kao da je tvoja. Pozvaću te predveče da čujem kako je sastanak prošao."

Ustao sam, time pokazavši da je naš sastanak završen. "Hvala što si došao, Ros."

"Ne, hvala vama, gospodine Vilijams. lzvestiću vas tačno kako je bilo."

"Znam da hoćeš, Ros." Zbunjeni mladić je izašao i polagano zatvorio vrata za sobom.

"Saro."

"Da, gospodine Vilijams."

"Molim vas obavestite članove Odbora da će posle podne Ros Mekalister predsedavati sastankom."

"A šta je sa vama, gospodine?"

"Uzimam slobodne sate posle podne, Saro. Moram da sredim neke stvari. Uzimam nešto vremena za sebe, da bih živeo."

* *

Čekao sam kasno popodne da bih krenuo u Šetnju. Pre toga sam već razgovarao sa Rosom Mekalisterom i, kao što sam očekivao, sastanak Odbora je protekao u redu.

Taj mladi čovek poseduje sve neophodne kvalitete, pomislio sam. Isključio sam svetla u kući, zaključao vrata i pošao prema obali.

Još jedno lepo veče, pomislio sam. Kako je moguće da sam bio toliko zauzet da nisam mogao da uživam u večerima kao što je ovo.

Opet sam poželeo da posetim Sajmona. Ceo taj dan razmišljao sam o njemu išŠto sam više mislio na njega, počeo sam da se sećam svoje prošlosti - stvari koje sam bio potpuno zaboravio.

Bilo je mnogo toga o čemu sam želeo s njim da razgovaram, toliko mnogo pitanja koje sam želeo da mu postavim.

Šetao sam duž obale, ali ni traga od one volšebne stene na koju sam ranije naišao. Kako bih mogao da uspostavim sa tobom vezu Sajmone, pomislio sam.

Razmišljao sam, a onda mi je palo na pamet.

"Setite se da vam je srce slobodno". rekao mi je Sajmon. "Samo je potrebna hrabrost da ga sledite."

Za samo sekund sam shvatio. Moram ponovo da poverujem. Moram da shvatim da se čarolije dešavaju.

Podigao sam glavu i nasmešio se.

Preda mnom je bila ista ona stena koja mi je prvi put izgledala tako čudna.

* * *

"Gospodine Vilijams! Tako mi je drago što vas vidim."

"I meni je drago što vidim vas, Sajmone."

Gledao sam u njega. Čovek je bio nekako poseban i bilo je prijatno biti sa njim. Bio je svestan kuda ide u životu. Mogao sam to da osetim.

"Šta vas dovodi ovamo ove prelepe večeri, gospodine Vilijams?"

"O, nista posebno. Uzeo sam slobodno popodne i poželeo da po razgovaramo uz čašu dobrog portoa."

"U tom slučaju sam vam potpuno na raspolaganju", rekao je. "Doneću vam čašu."

Ušao je u kolibu, doneo dve čaše, napunio ih vinom boje rubina i pružio jednu meni.

Podigao je visoko svoju čašu. "Za početak vašeg novog života, gospodine Vilijams", rekao je.

"Za sreću", odgovorio sam.

Te večeri pili smo porto kao stari prijatelji i razgovarali o stvarima o kojima nisam govorio otkako sam bio mlad. Sajmon je govorio o čudima i o tome kako se ona dešavaju sve vreme, o snovima i nadama koje čovek može lako da zaboravi. O tome kako neke stvari zauvek izmene naše živote.

"Kad već govorite o tome, Sajmone, setio sam se dva trenutka koja sam smatrao presudnim za nestanak iz našeg rečnika reči kojima se izražava sreća. Možda ćete se prvom nasmejati."

"Niko ne treba da se smeje nečemu što je značajno u srcu drugog Čoveka."

"E pa, vidite, Sajmone, prva stvar koja je moj život zauvek izmenila desila se onoga dana kada sam shvatio da Deda Mraz ne postoji. Kada sam bio dete mnoge sate sam proveo pokušavajući da vidim Deda Mraza kada se spušta kroz dimnjak naše kuće, ali sam uvek zaspao, a kad bih se ujutro probudio, nalazio sam samo svoje roditelje kako stoje pored jelke, dok jedne Badnje večeri nisam, krijući od roditelja, popio tri šoljice jake kafe. Otišao sam na spavanje kao i obično i ležao mirno neko vreme tako da su oni pomislili kako spavam. I tako, kada sam čuo buku u prizemlju, tiho sam se spustio niza stepenice misleći kako ću tog puta zateći Deda Mraza, ali sam samo video roditelje kako pod drvo stavljaju poklone za mene i mog brata. Bilo mi je strašno. Ako ne postoji Deda Mraz, koliko li je još toga što su stariji možda izmislili?"

"Mogu da shvatih vašu tugu, gospodine Vilijams. Mora da je to saznanje bilo bolno."

"Zaista je bilo." Oči su mi se napunile suzama. "Odjednom je svet počeo da mi se ruši. Počeo sam da gubim interes za stvari koje nisam mogao da vidim, koje nisam mogao da dokažem. Obećao sam sebi da neću vise nikom dozvoliti da mi priča priče koje nisu bile istinite."

"A šta je bilo drugo, gospodine Vilijams?"

"To je bilo kada je moja majka otišla sa ovog sveta. Čitao sam tolike priče o ljudima koji su poginuli u saobraćajnim nesrećama, u ratu, čak i oružanim obračunima ili u bolnici. Nejasno sam se sećao i sahrane svoga dede, ali to je bilo sve što sam o smrti znao. Ali sa majkom je to bilo drugačije. Ona je ispustila dušu na mojim rukama, i po prvi put u životu sam istinski shvatio da ljudi umiru. Ili barem da duša napušta telo. To sam osetio kod nje. Posle sam se iz noći u noć molio da mi se vrati i ostane pored mene, barem još neko vreme. Ali nije se vraćala."

"Mislim da ste nepravedni prema njoj", reče Sajmon. "Da li se ikada pojavljivala u vašim snovima?"

"Mislim da jeste, ali ne mogu to dokazati."

"To što ne možete nešto dokazati ne znači obavezno i da nije tačno. U toku dana, dok sedite na ovoj obali, možete osetiti kako vas sunce greje. Međutim, ne možete videti sunčeve zrakc koji vas dodiruju, ali pošto oscćate njegovu toplotu, ne morate videti sunce da biste znali da ono postoji."

"Mislite da je to tako i kad vam neko dolazi u san, Sajmone?"

"Upravo tako. U svetu snova možete osetiti i videti ljude. To što ih više ne vidite kada se probudite ne znači da nisu bili tu i da nisu stvarni. Čovekovo telo je sazdano tako da sa tim ljudima uspostavlja vezu samo na određen način i u određenim prilikama. Na primer, da li ste ikada u svojim snovima videli nekoga koga ne poznajete ili koga nikada ranije niste videli?"

"Kad to pominjete, jesam, nekoliko puta."

"To što te ljude ntkada niste sreli u životu, znači li da vam oni ne znače ništa? Možda u prošlosti ili u budućnosti?"

Sajmon se zagledao u more.

"Čovečanstvo je uvek silno želelo da dobije odgovore koji bi dali smisao životu. razlog za postojanje. Tako su Hristos, Muhamcd, Buda i ostali dolazili na svet da nam kažu da se život ne završava smrću. Da nam kažu da treba da sledimo samo najjednostavnije od svih pravila - da budemo srećni u ljubavi i da poštujemo jedni druge."

U Sajmonovom glasu oseti se tuga.

"Pogledajle samo šta su neki ljudi uradili sa religijama i verovanjima. Činjenica da su te mesije bile rođene na različitim mestima uverilo je ljude u tim zemljama da su oni posebni jer je Izabrani rođen u njihovoj zemlji i zbog toga su vodili ratove od početka vremena. U svakoj borbi oni su svoju surovost opravdavali borbom za svoju stvar u božije ime."

"Dozvoiite da vam ispričam jednu anegdotu, gospodine Vilijams. Pre nekog vremena putovao sam po Iberijskom poluostrvu, koje se sada zove Španija, zemlja koju su osvajali mnogi narodi u vremenima koje smo mi zapadnjaci nazivali krstaškim ratovima. U to vreme oni su to nazivali Svetim ratom.

U svakom slučaju, razgledao sam jednu divnu katedralu koju su popravljali i vraćali joj prvobitni sjaj. Pored te veličanstvene građevine neki ljudi su iskopavali nesto što je ličilo na temelj ili neku platformu iz nekog starog grada. Upitao sam jednog čoveka koji je tuda prolazio da li bi mogao da mi kaže štaje to. 'To su', rekao je, 'ostaci mavarskog grada. Iz vremena kada su ti divljaci sa juga osvojili našu zemlju i pobili ljude'."

"A kakva je to crkva?", upitao sam čoveka.

"To je druga priča", rekao je dok mu se u glasu osećao ponos. "Kada su Mavari okupirali zemlju, krstaši su pre odlaska blatom pokrili statuu Device Marije kako bi je sakrili od Mavara. Prošlo je pet stotina godina i niko nije znao gde sc nalazi statua dok jcdnog dana komad blata nije otpao sa zida crkve otkrivši nedirnutu statuu, da bi joj se danas svi mogli diviti. Un mirago, rekao je prekrstivši se istog trenutka.

"Šta znači un mirago?", upitao sam Sajmona.

"To je španska reč i znači čudo, gospodine Vilijams. Čovek je bio uveren da je otpadanje blata sa zida i pojava statue Device bio znak, nesto natprirodno. Čudo."

"Posle nekoliko dana otišao sam iz zemlje šerija i borbi bikova i prešao Gibraltarski moreuz da bih otplovio u kraljevstvo Maroko. Bio je to kao ulazak u drugi svet. Prosto je neverovatno kako samo jedan vodeni pojas može da razdvaja dva sveta i da oni budu toliko različiti."

"Stigao sam u luku Tandžir. Ljudi su bili obučeni u duge odore, alkohol je bio zabranjen, a

uveče jedva da ste mogli da sretnete ijednu ženu na ulici. Uz to, stigao sam tamo za Ramadan, mesec kada je muslimanirna zabranjеno da jedu i piju od sunčevog izlaska do njеgovog zalaska. Ništa ne smeju okusiti u toku dana kako bi očistili svoje telo. To tako traje mesec dana i završava se velikim slavljem u celom kraljevstvu."

"Vidim da ste dosta proputovali, Sajmone."

"Putovanje je dobar način da se upozna svet onakav kakav jeste", reče Sajmon, "i onakav kakav ljudi pokušavaju da ti ga prikažu. Dok čovek putuje uglavnom je nepristrastan posmatrač koji do zaključaka može do dođe bez emocija. To je kao..." Ovde Sajmonov glas utihnu.

"Molim vas, nastavite", podstakao sam ga.

Pogledao me je i nasmešio se. "Dobro. gospodine Vilijams. Kao što sam rekao, stigao sam u ncobičnu zemlju i otišao do Medine. To je naziv koji su Arapi dali centru grada, opasanom zidovima. Ulice su ispunjavali mirisi egzotičnih biljaka i začina a u predvečerje zvuk molitvi sa minareta penjao se prema nebu.

Pio sam kafu i proučavao jednu staru mapu kraljevine, kada je moju pažnju privukao drevni grad Meknes. Osetio sam da moram da odem tamo jer sam očekivao da mogu da vidim nešto značajno. I tako sam narednog jutra pošao vozom treće klase u Meknes.

Grad je izgledao kao Tandžir, osim što se tamo nalazila ogromna palata koju je u šesnaestom veku sagradio sultan Moulej Išmael, koji je Meknes načinio imperijalnim gradom. Palata me je zainteresovala pa sam otišao da jc vidim.

Išmaelova palata je zaista najveća na svetu. Ogromna je i gradena tako da zadovolji ličnost monarha. Okružena je veličanstvenim baštama podignutim usred pustinje. Priča se da je sultan imao preko dve hiljade žena i osam hiljada dece. Da bi zastitio palatu, sagradio je oko nje zid dugačak dvadeset i četiri kilometra i lagume za svojih četrdeset hiljada hrišćanskih robova."

Sajmon je na časak zastao. "Baš kad sam hteo da krenem odatle, video sam da se tu vrše ncka arheološka iskopavanja. Prišao sam i upitao jednog od radnika šta se tu radi. 'Juče smo došli do velikog otkrića', rekao je. 'Posle mnogo vekova pronadena je još jedna prostorija Išmaelove palate. I to nedirnuta. Hvala velikom Alahu...", rekao je."

"A Šta predstavljaju ti tuneli?", upitao sam ga.

"O, ništa gospodine, tuneli kojima su dovođeni divljaci sa severa, nevernici sa svih strana kraljevine koji su sagradili palatu za našeg kralja."

"Koliko su dugi ti tuneli?"

"Niko stvarno ne zna. Možda na stotine kilometara."

"I šta se desilo sa robovima kada su završili gradnju palate?"

"Većina ih je umrla od gladi. To su bili Alahovi neprijatelji. Nevernici..."

Sajmon je zaćutao zagledavši se u zvezdano nebo, prizor u kome sam i sam počeo da neobično uživam.

"Vidite, gospodine Vilijams? Onaj Španac bio je ubeden u svog boga isto onoliko koliko i musliman u svog. Uvek su ih učili da je njihov bog jedini pravi, dok su u suštini istom bogu dali samo druga imena."

"Šta pokušavate da mi kažete, Sajmone?"

"Da su odgovori na pitanje o sreći nejasni u nama jer smo naučeni da sledimo mnoga pravila, da prihvatimo mnoge stvari kao činjenice, a drugi možda ne vode život po tim istim pravilima."

"Baš onako kako sam se ja osećao kada sam shvatio da Deda Mraz ne postoji", rckao sam.

Sajmon me je samo gledao.

"Dar govora dat je ljudima da bi razumeli jedni drugc, a ne da bi ih to zbunjivalo. Koliko bi bilo lakše da su umesto priča koje su podelilc svet i narode u svetu, naučili jezik srca, i da nam je svima dato da znamo da nalazimo iste odgovore."

Sajmon je zaćutao, pošto je završio ono što je hteo da mi kaze. Nisam mogao da sakrijem divljenje koje sam počeo da osećam prema tom čoveku koga sam, prilikom našeg prvog susreta, lako pogrešno procenio.

"Umoran sam, gospodine Vilijams", rekao je. "Veoma bih bio zahvalan da me ostavite da se odmorim."

"Mogu li sutra doći da vas posetim?" Moje pitanje je zvučalo kao preklinjanje.

"Ova vrata su uvek otvorena za vas, gospodine Vilijams. Sve dok je vaše srce otvoreno za istine ovog sveta."

"Hvala vam, Sajmone."

"Nemojte mi zahvaljivati, gospodine Vilijams. Zahvalite sami sebi za to što vam se događa. Zapamtite da je sreća, kao vrlina, sama sebi nagraeda. Ona boravi u srcu, i nigde ni na kom drugom mestu."

"Saberite svoje male trenutke sreće

i shvatićete da ne morate da

jurite za njom.

Sreća je svuda oko nas."

ŠESTO POGLAVLJE

Vreme provedeno sa Sajmonom počelo je pozitivno da utiče na mene i mada nisam znao kuda me ta čarobna avantura vodi, znao sam da činim pravu stvar, kao što sam znao i to da ne treba da je preispitujem. Nikada nisam pominjao Obulu snova svojoj porodici niti bilo kome drugom u Vilijams Amalgamentidu. Bojao sam se da ne prekinem čaroliju, a nešto duboko u meni govorilo mi je da je to bila šansa da ponovo zadobijem sreću koju sam nekada osećao u srcu.

Prošla je već nedelja dana otkako sam prvi put razgovarao sa Sajmonom, tamo u središtu mira Obale snova. Bio sam malo zabrinut zbog toga što je Sajmon u poslednje vreme bio umoran, i nisam znao šta da mislim. Posetiću ga kasnije, odlučio sam.

Ušao sam u svoju sobu da uzmem čistu odeću pre nego što sam krenuo da se istuširam. Jutro je postajalo prelepo, idealno da čovek provede neko vreme sunčajući se, daleko od svih.

Izvadio sam iz ormana kralke pantalone. Košulja koju sam tražio bila je na gomili odeće, pri vrhu ormana. Pokušao sam da je dohvatim, ali mi je bila previsoko. Stao sam na ivicu donje fioke da bi mi to pošlo za rukom. U tom trenutku osetio sam kako se fioka poda mnom lomi. "Prokletstvo!", rekao sam. Prignječio sam nogu i sad me je bolela, ali mi je više smetala pomisao da moram popraviti fioku.

Zagledao sam se u ono što je ispalo iz fioke i prosulo se po podu.

Album fotografija iz mog detinjstva. Sasvim sam zaboravio na njega, pomislio sam. Plašio sam se da ga otvorim, znajući da ću se suočiti sa nekim skrivenim emocijama i da ću se rastužiti. Hteo sam to da izbegnem.

Ipak, moja radoznalost bila je jača od straha. Podigao sam album i otišao da sednem na balkon na kome su rani sunčevi zraci već počeli da donose toplinu.

Otvorio sam album. Na prvoj strani je pisalo: "Jutros oko 4.30 gospođa Rouz Vilijams rodila je dečaka koji je imao skoro tri kilograma i bio dugačak..."

Da, to sam svakako bio ja. Tako sam stigao na svet gde nikog nisam poznavao, i moje imc se prvi put pojavilo u novinama i časopisima, što će se kasnije dešavati mnogo puta.

Otisak malog stopala ponosno je stavijen na marginu mog izvoda iz matične knjige rođenih.

Okrenuo sam list albuma. Tu se nalazila moja požutela fotografija, mlada nckih trideset i nešto godina. na kojoj se smešim u društvu sa majkom i ocem. Izgledam zaštićeno, siguran da će uz njih sve uvek biti u redu.

Setio sam se roditelja. Čudno, pomislio sam. Melanholija dolazi bez upozorenja. Ona naprosto nailazi i hvata te kad se najmanje nadaš. Odmah sam je osetio jer sam u njoj prepoznao ono nešto što čoveku stoji u grlu. Želiš da govoriš a ne možeš, plače ti se a ne možeš, pokušavaš da se nasmeješ, ali ti ni to ne polazi za rukom. Ostaješ negde između sreće i tuge, kao da mozak ne može da obradi podatke niti zna kako da reaguje kad te uhvati tuga.

Prošlo je mnogo godina otkako sam poslednji put otvorio album. Polagano sam okretao strane oživljavajući uspomene. Počela su da mi se vraćaju sva ta pomešana oscćanja. Bolje da ga zatvorim odrnah dok još imam vremena, pomislio sam.

Baš u tom trenutku začuo sam kucanje na vratima. Malo je bilo onih koji su me posećivali kod kuće tako daleko od grada. Ko bi mogao da bude tako rano, pitao sam se dok sam ustajao i kretao prema prozoru da vidim ko je.

"Gospodirte Vilijams, nadam se da vas ne uznemiravam."

"Sajmone, kakvo lepo iznenađenje. Dolazim za sekund."

Srce mi je brzo udaralo. Kako je znao gde stanujem? Da li me uhodi?

Vreme je da počneš ponovo da veruješ ljudi-ma, pomislio sam.

Otvorio sam vrata. "Dobro došli, Sajmone."

"Hvala, gospodine Vilijams. Malo mi je neprijatno što dolazim kod vas u ovoj odeći. Ona nikako ne ide uz vašu predivnu kuću."

Sajmon je izgledao dobro. Podšišao se i malo skratio bradu, a na sebi je imao odelo koje je izgledalo kao da ga je godinama skrivao u ormanu. Medutim, čovek je mogao da prepozna gospodina u prnjama. Imao je izgled čoveka velikog uma i dostojanstva.

"Nadam se da nemate ništa protiv što sam doneo porto. Poneo sam ga u slučaju da još malo razgovaramo."

"Naravno da nemam ništa protiv. Vaše slatko vino uvek podstiče na razgovor."

Uzeo sam bocu od njega i poneo je u kuhinju da naspem vino u čaše.

"Hvala, gospodine Vilijams." Izašao je na balkon i duboko udahnuo. "Imate divan pogled odavde, gospodine Vilijams."

"Hvala Sajmone. Projektovao sam ovu kuću tako da se okean vidi iz svake sobe."

"Zaista vrlo mudro", rekao je Sajmon. Hteo je još nešto da kaže ali mu je moj album privukao pažnju.

"Vaš?" upitao je.

"Oh, album, da. Tu su, znate, stare fotografije iz vremena kad sam bio mnogo mlađi i..."

"Mogu li da pogledam?"

"Pa, ako hoćete. Baš sam hteo da ga odložim u orman."

"Zašto? Jeste li ga već pregledali?"

"Počeo sam da gledam i..."

Onda mi je sinulo. Sajmon je znao da izabere pravi trenutak da dođe.

"Što vas više poznajem, sve nie više iznenađujete, Sajmone. Vi tačno znate kada treba da se pojavite."

"Čovek nauči neke stvari na putovanju koje se zove život, gospodine Vilijams. Molim vas, bila bi mi čast da vidim vaš porodični album."

Seli smo na balkon. Polagano sam otvorio album. Fotografija mene i moga brata u karnevalskim kostimima ispunjavala je celu stranicu.

"Gospodine Vilijams, da li ste to vi u kostimu delfina?"

"Da, to sam ja. Sajmone."

"Izvanredan izbor, gospodme Vilijams. To je divan stvor, snažan a ipak nežan, mudar a tako živahan."

"Kada sam bio dečak, uvek sam sanjao o tome da ću se jednog dana pretvoriti u delfina i putovati po morima", rekoh.

"Zar to više ne sanjate?", upita Sajmon.

"Mogao bih reći da sanjam, ali bih lagao. Iz nekog razloga taj san sam izgubio."

"Tužno je kako neke izvanredne misli mogu da se izgube u svakodnevnom životu, gospodine Viiijams, nikada se ne obnove i čovek ih se više i ne seti."

Odjcdnom se po Sajmonovom licu razli širok osmeh. "Ali sad se sećamo, gospodine Vilijams. Sećamo se vašeg detinjstva, preduzet je prvi, težak korak. Našli ste put da se setite sreće u tim zlatnim godinama vašega detinjstva."

Sajmon je bio u pravu. Bez obzira koliko sam bio strog prema samom sebi, a da to zaista nisam primećivao, sad sam počeo da se sećam nečeg, nečega što mi je vraćalo osmeh.

Razgovarali smo o mom i o njegovom detinjstvu. Otkrili smo koliko istih misli i snova imaju sva deca. Za manje od tri sala gradili smo zamkove u pesku, borili se protiv zmajeva koji bljuju vatru, postajali delfini i plivali sa kitovima i piskavicama.

"Osećam se dobro. Sajmone. Mislim da počinjem da shvatam šta ste mislili kad ste govorili o značajnim stvarima u životu."

"Gospodine Vilijams, vi morate umeti da cenite obične stvari u životu. Ne vredi pridavati značaj samo takozvanim velikim stvarima. Morate umeti da vidite lepotu i u najobičnijim stvarima. To će vas učiniti posebnim, srećnim. Bendžamin Franklin je jednom rekao da sreću ne donose neke velike stvari koje se retko dešavaju, nego male koje se dogadaju svakodnevno."

Sajmon je za trenutak zastao, a potom nastavio.

"Druga važna stvar jeste umeti činiti dobro a da to drugi ne primete. To je zaista način da sebi dokažete da bez obzira koje dobro činite, to radite zato što želite, a ne zato da bi vam se drugi divili. Mnogo ljudi se žali na sudbinu, a ne vide hiljade malih mogućnosti koje im se pružaju svakog dana i mogle bi da ih učine srećnijima, boljim. To se dešava zato što ljudi nisu shvatili da uvek postoji i drugi način da se živi. To što neko ne napravi sopstveni izbor, često je posledica toga što ljudi misle šta će drugi reći.

"Postoji bolji način života, gospoditie Vilijams. Tajna leži u tome koji put ćete izabrati u svom životu."

"Ali, Sajmone, postoje stvari koje moraš da uradiš da bi stigao negde."

"To je tačno, gospodine Vilijams. U tome je stvar. Bez obzira koliko puta pokušavamo nešto da izbegnemo, ako postoji ono što čovek mora da učini da bi nešto naučio, on će u tome uspeti, ne govorim o tome. Govorim o onim stvarima koje mislimo da moramo da uradimo jer su nas tako učili. I tako nastavjjamo da pokušavamo i pokušavamo, i naravno, ništa se ne dešava, jer se od nas to i ne očekuje. To je kao da pokušavate da hodate po vodi. Zašto to ne činimo? Zato što znamo da bismo potonuli. To je ta reč - znamo.

"Nažalost, mnoga znanja sa kojima smo rođeni postepeno nam se oduzimaju kroz nametanje novih pravila. Rođeni smo kao i bilo koja druga stvorenja, sa instinktima, ali zato što mislimo da smo superiorni, dužni smo da napunimo giavu pravilima i normama i da napustimo područje instinkata."

"Da li ste nekad čuli za pticu zovoj, gospodine Vilijams?"

"Ne, Sajmone."

"Tu ptičicu zovu još i kratkorepa burnica, a manja je od dlana moje ruke. Svake godine ona se seli na Arktik, na severna japanska ostrva i područja blizu sibirskih savana. Ova mala, tamnosiva ptica vraća se na jug u jatima koja broje na desetine hiljada i leti preko mora do ostrva južnog Pacifika i Tasmanije, udaljenih petnaest hiljada kilometara gde prave gnezda dok je na severu zima. Njih vodi samo instinkt po kome žive već hiljadama godina.

"U svakom slučaju, ove ptice na svom putu, na kome mogu preleteti i po četiri hiljade kilometara u jednoj turi, lete po određenom redu. Svaki član jata tačno zna svoje mesto. One sleću da se odmore i hrane baš na onim mestima na koja su sletali i njihovi preci. Većina ptica na ta mesta sleće prvi put, a ipak znaju kako do njih da dođu. Kako je moguće da ne propuste komadić kopna tako inalog da se ni iz aviona ne može uočiti bez najsavršenije radarske opreme?

"To je instinkt, gospodine Vilijams. One stižu na svoje odredište zato što znaju da mogu, zato što znaju kuda idu."

Sajmon opet za trenutak ućuta, otpi gutljaj vina i nastavi.

"To je samo deo lepote tog čuda sa pticama, kako ja to kažem. Ostalo se dešava kad stignu na topla tropska ostrva južnog Pacifika, u savršenom poretku jata sastavljenog od hiljada ptica, koje lete ne brže od trideset čvorova na sat, svaka skoro dodirujući krilima one do sebe. I onda, odjednom, bez vidljivog razloga, u deliću sekunde, one se usred leta rasprše. Neke završe putovanje na Fidžiju, druge u Novoj Kaledoniji, a neke na Kukovim ostrvima i Tasmaniji. Iz nekog nedokučivog razioga one znaju da su stigle. I umesto da se oslanjaju na oči koje nigde ne mogu da vide kopno, oslanjaju se na svoj instinkt i svaka kreće onim putem koji je njoj određen. Tek na kraju putovanja one počinju da deluju kao pojedinci.

Možete li da zamislite šta bi se desilo tim dragoceniin ptičicama kad bi jedna od njih rekla: Hajde da uzmemo neke mape kako bismo videle gde se nalazimo jer ćemo tako lakše odrediti pravac letenja? Tada ne bi više bile sposobne da čuju svoj unutrašnji glas i oslanjale bi se na nešto drugo. Počele bi da se tuku, sudaraju u vazduhu i gube orijentaciju. Zašto bi tako dovodile u pitanje ono što je suština njihovog opstanka? Isto bi se dogodilo sa ljudskim bićima. Kao i te ptice mi počnemo da letimo zajedno pošto moramo da se razvijamo, ali onda dođe vreme kad svako mora da posluša svoje srce, da potraži svoju sudbinu. I baš kao te veličanstvene ptice treba da se raziđemo i da svako potraži svoj sopstveni put.

Nažalost, mi to u većini slučajeva ne možemo učiniti. Nas uče da živimo na utvrđen način, Što rukovodi naš život narednih deset ili petnaest godina. I kada najzad otkrijemo istinu i to da smo drugačiji od onoga što se od nas očekivalo da budemo, mislimo da je previše vremena prošlo i da nemamo mogućnosti da ponovo sami sebe otkrijemo. Za neke, što je tragično, instinkt i istina koja počiva u nama ostaće zauvek neprobudeni.

Nikada, medutim, nije kasno, gospodine Vilijams. Samo je utoliko teže što čovek kasnije odluči da ponovo bude ono što jeste.

Tomas Edison je bio pet puta izbačen iz škole. Njutn nije izdržao da ne zaspi ni na jednom času Albert Ajnštajn nije nimalo značaja pridavao svorn fiztčkom izgledu, a ipak je otkrio teoriju relativiteta, zakone koji vladaju našim fizičkim svetom. Ti ljudi su se uvek ponašali onako kao su osećali i zato su krenuli putem samootkrivanja mnogo ranije nego većina drugih i u toku svog života postigli su mnogo."

"Šta hoćete da kažete, Sajmone? Da treba da budemo ono što osećamo da jesmo bez obzira šta drugi misle?"

"Da, gospodine Vilijams. O vašem životu se radi, i verujte mi, kada dođe vreme da objasnite šta ste od njega učinili, a oni koji su vam govorili da se morate ponašati onako kako vam je rečeno, neće biti tu da vas zaštite jer vi odlučujete o svojoj sudbini i ni o čijoj drugoj."

Pogledao me je i uz osmeh kome sam počeo da se divim rekao:

"Saberite sve srećne trenutke, gospodine Vilijams, i shvatićete da za srećom ne moramo da jurimo, ona je svuda oko nas."

SEDMO POGLAVLJE

"Bez obzira koliko ste spoznali sopstvenu sreću, pre ili kasnije shvatićete da ćete pomažući drugima naći najsavršeniji od svih oblika sreće."

U poslednje vreme primetio sam da je nešto u meni počelo da se menja.

Prvi put sam to primetio kad sam se jednom šetao sam po Uvali. Celo to jutro mislio sam da je u tome što sam osnovao kompaniju postojao neki poseban cilj i da nije sve bilo usmereno ka pravljenju novca. Kad bih samo mogao da shvatim šta je najbolje što bih stavio u kontekst, u perspektivu, onda bih mogao imati jasniju ideju šta želim.

Seo sam na pesak. Bilo je divno jutro, more je izgledalo kao srebrno ogledalo na koje se reflektuju zraci zlatnog sunca. Nije bilo plime. Okean se odmara, pomislio sam.

Jedna od stvari koje sam voleo da činim ujutro je da rano ustanem i prošetam obalom do kioska, kupim novine, vratim se polako kući, i uz šoljicu kafe pročitam vesti pre nego što krenem na posao.

Tog jutra nekoliko naslova na prvoj strani privuklo je moju pažnju. U siromašnim zemljama besne ratovi, jedna porodica poginula u saobraćajnoj nesreći zbog nekog pijanog vozača, prema jednoj studiji saznaje se da više dece strada od leukemije u siromašnim zemljama...

To su bile vesti koje bi porazile i najvećeg optimistu na svetu.

Bio sam ljut. Vrlo ljut.

Zašto je život tako nepravedan? Zašto neki ljudi imaju tako mnogo, a neki tako malo? Ako negde gore postoji bog, kako može da dozvoli da se ovakve stvari dešavaju? Zašto rđavi momci pobeđuju toliko puta?

"Na kraju ćemo svi umreti, mislio sam i svemu će doći kraj. Zašto pokušavamo da..."

"Zato što nam je svima u životu određen neki cilj. "

"Sajmon?"

"Osećam kako ste jako ljuti, gospodine Vilijams."

"Jesam. Kako mogu da uživam u ovom jutru kad znam da toliko ljudi na svetu pati? Da li ste čitali današnje novine? Ah, zaboravio sam na vaše sposobnosti. Vi možda već znate sve što u njima piše."

Drsko sam pogledao u njega.

"Hajdete, Sajmone, vi sve znate. Recite mi kako možete tražiti da dete beznadežno obolelo bude srećno, ili da bude srećan neko ko je upravo izgubio celu porodicu u saobraćajnoj nesreći zbog jednog kriminalca koji je prethodne večeri previše popio, ili tražiti od ljudi koji žive u ratom zahvaćenim zemljama da budu srećni?"

Pogledao me je tužno.

"Uzaludna pitanja, gospodine Vilijams. Čuo sam ih hiljadu puta. I sam sam ih postavljao dok mi jednog dana nije dosadilo da sebi upućujem stalno te negativne poruke kad znam da tako nikome ne pomažem a istovremeno sam sebe uništavao pošto sam zapadao u duboku tugu."

Da bih na ta pitanja odgovorio, gospodine Vilijams, morao bih da znam mnogo toga o svetu što još ne znam, ali nemojte da zaboravite: to što ne možemo da ih razumemo, ne znači da ne postoje razlozi zbog kojih se te stvari dešavaju." Zagledao se u horizont.

"Kako možemo od ljudi tražiti da misle o sreći kad se nalaze usred neke lične tragedije?

Pokušao bih da odgovorim pitanjem. Šta hoćete da čine? Da li hoćete da izgube veru do kraja života kada ljudi kao vi i ja znaju da sreća može da se postigne? Hoćete li da mi kažete kako njihov život nije značajan, da oni treba da nestanu da bi došao kraj njihovoj patnji? Kad se izvuku iz tragedije, mislite li da će biti u boljoj poziciji od mene i vas da bi dostigli svoju sreću? Ljudi koje pominjete, gospodine Vilijams, već su naučili da se nadaju da će im biti bolje u životu. Dete sa neizlečivom dijagnozom proživeće za kratko potpuniji život nego što vi i ja možemo da zamislimo. Te porodice koje je rat opustošio ne traže da jedu svež hleb, oni su zahvalni bogu što će poživeti još makar jedan dan i što će imati bilo šta da pojedu. Zar ne shvatate? Sreća je u njihovim srcima. Fizičko okruženje u kome se nalaze čini njihov put težim, izazovnijim, bol jačim, a njihova konačna nagrada je veća, pošto će svaki od njih imati više snage da se postara da ovaj svet bude bolje mesto za život.

A što se tiče onih koji su krivi za sve, dozvolite da vam kažem da oni ne pobeđuju. Dalje su od sreće nego bilo ko drugi. Oni će nastaviti da se kreću u krugovima, njihovo srce, puno mržnje, nalazi se u onom što mi hrišćani nazivamo paklom."

U tom trenutku Sajmon je gledao u mene i očinski se smešio.

"Tu se vi uklapate u univerzalni plan, gospodine Vilijams."

"Kako to mislite, Sajmone?"

"Život vam je dao sve što ste tražili. Možda ćete sreću naći u tome što ćete sve što ste postigli podeliti sa drugima.

Setite se prošlosti, svog prvog posla. Setite se uzbuđenja zato što ste ga dobili. U tom trenutku svet je ležao pred vama da ga osvojite. Sad razmislite i pokušajte da se setite šta ste uradili sa prvom platom. Da li ste je sačuvali za neku posebnu priliku, ili ste imali nešto na umu, da je potrošite na nešto što bi vas učinilo srećnim, ili ste je možda utrošili na to da nekog drugog usrećite?"

"Sad se sećam. Radio sam vredno u lokalnoj biblioteci celo leto. Ne da bih zaradio novac nego da bih majci kupio ogrlicu koja joj se jako dopadala. Sećam se da sam vredno radio da bih... naravno! Da, sa tim novcem sam kupio poklon ocu za rođendan."

"Vidite, gospodine Vilijams? To je bila sreća koju ste osećali radeći vredno, a nije bio novac taj zbog koga ste se osećali tako dobro. Tu je ključ. Sad ste se setili i moći ćete da koristite ono što će vas voditi putem samoispunjenja. I ko zna, možda ćete moći da pomognete i drugima da to shvate."

"Kako to mislite, Sajmone?"

"Mislim da ćete pre ili kasnije shvatiti, gospodine Vilijams, da će vam istinsku, savršenu sreću doneti pomoć drugima, bez obzira kako sagledavate svoju sreću.

OSMO POGLAVLJE

"Sve dok slušate svoje srce i živite srećno možete biti sigurni da ne postoje ograničenja osim onih koja sami sebi nametnete."

Sajmona sam ponovo sreo tek posle mesec dana. Bio sam veoma zauzet putujući preko mora da završim jedan posao koji je predstavljao kamen temeljac za Vilijams Amalgamentid. Najzad sam se vratio u kancelariju. Nisam imao u planu nikakva putovanja, barem ne za narednih nekoliko nedelja.

Na jednom od tih putovanja imao sam konferenciju u hotelu smeštenom na obali pored mora raskošne lepote. Hotel je bio na samoj ivici belog peskovitog žala. Na neki način podsećao me je na moju Uvalu, pošto sam obalom mogao satima da šetam sam. Stopala su mi upadala u duboki pesak, nežni talasi tople vode tog tropskog raja približavali su se i povlačili od obale, a palmino granje lagano se njihalo na blagom popodnevnom povetarcu.

Seo sam na trenutak da bih posmatrao tamno-crveno sunce koje se spuštalo ka horizontu i rastapalo nestajući u zagasitoplavom moru.

Podsetilo me je to na sunčev zalazak koji sam poslednji put gledao sa Sajmonom dok smo sedeli na pesku Obale snova i pili porto. Počeo si da menjaš moj život, prijatelju, pomislio sam.

Setih se da sam mu rekao da bih, da sam ranije znao sve čega sam se setio uz njegovu pomoć, sada bio ko zna gde. I kako je u svojoj velikoj mudrosti Sajmon odgovorio: "Verovali ili ne, gospodine Vilijams, sve u svoje vreme. Ništa gore nema nego govoriti 'kako bi bilo...' Čovek može doneti odluku da promeni svoj život samo u trenutku kad stigne do mesta gde se put račva, ne ranije."

"Većina naših grešaka nastaje zbog nedostatka iskustva, gospodine Vilijams. Najpametniji od svih je čovek koji je napravio više grešaka pokušavajući a ne uspevajući ništa. Tako se najviše uči.

Nemojte da se osećate krivim zbog svojih loših odluka, gospodine Vilijams. Učite iz njih."

* * *

Sunce je skoro zaronilo u more, nebo se počelo ogrtati crvenim i ružičastim nijansama, a na paperjastim oblacima odražavali su se poslednji zraci sunca.

Ugledao sam odjednom nešto što se presijavalo na pesku, nekih dvadeset do trideset metara od mesta na kome sam sedeo. Predmet je doneo visoki talas plime i svaki put kad bi se talas povlačio, nepoznati predmet bi zablistao zlatom.

Šta li je to, pomislio sam. Ustao sam i krenuo da vidim. Kad sam se primakao konture su postajale jasnije. Bila je to najlepša školjka koju sam ikada video. Blistala je kao da je sama posedovala izvor svetlosti. Uzeo sam je i stavio na dlan da vidim da nema u njoj neki živi stvor. Bila je prazna.

Stanište nekog morskog stvorenja, pomislio sam.

Ali onda sam shvatio.

Bio je to fantastičan poklon za Sajmona!

Kad sam to pomislio, setih se da nikada ništa nisam Sajmonu dao u znak zahvalnosti. Proveli smo zajedno toliko divnih trenutaka, sa mnom je podelio toliko svoje mudrosti, a ja mu

nikad ništa nisam dao za uzvrat. Ovo će biti izvanredan poklon za čoveka koji toliko voli more!

* * *

Na povratku sa konferencije, iz kancelarije sam otišao pravo kući, obukao udobniju odeću i otvorio orman u spavaćoj sobi. Iz fioke sam uzeo malo ukrasnog papira za pakovanje, makaze i parče trake. Pažljivo sam izmerio papir i odsekao. Izvadio sam iz kofera prelepu školjku i skinuo sa nje papir u koji sam je bio umotao. Bolje bi bilo da je stavim u neku kutiju, pomislio sam. Pogledao sam u drugu fioku u kojoj sam držao stvari koje su mi mogle zatrebati u posebnim prilikama. Našao sam jednu malu drvenu kutiju koja je odgovarala veličini školjke a slagala se čak i sa njenom žućkastom bojom.

Pažljivo sam položio školjku u kutijicu, prethodno stavivši nekoliko tankih slojeva pamuka, zatim je umotao i povezao zlatnom trakom. Bio sam ponosan na svoje delo.

Kutijicu sam stavio u džep i kako je veče bilo sveže, obukao sam džemper i pošao da potražim Sajmona.

Noć je bila divna, na nebu je bio pun mesec, a zvezde su stajale kao nemi svedoci lepote trenutka.

"Gospodine Vilijams!"

"Sajmone!", odazvao sam se.

"Gde ste do sada, gospodine Vilijams? Jako sam se brinuo za vas. Nisam vas video više od mesec dana. Plašio sam se da vam se nije nešto dogodilo."

"Pa mogli ste da telefonirate u moju kancelariju."

"Postoje neke stvari koje ne mogu da činim, gospodine Vilijams."

"Kako to mislite?", upitao sam.

"Nije važno. I gde ste to bili?"

"Bio sam u inostranstvu da zaključim neke ugovore koji će omogućiti da moja kompanija zauzme vrlo dobre pozicije."

"To je odlična vest, gospodine Vilijams. Nadam se da niste preterali sa poslom. Ne zaboravite da je razlog zbog koga radimo i stičemo da bismo bili bolji i srećniji. Tolstoj je jednom rekao da je novac sam po sebi novi oblik ropstva."

"Nikada više neću raditi tako naporno, Sajmone. Naučili ste me velikoj istini da u budućnosti odredim šta mi je važnije. Sad, kad za sebe odvajam vremena da bih živeo, sve mi izgleda jednostavnije, čak i posao. Hvala vam na tome Sajmone."

"Nemojte da mi zahvaljujete, gospodine Vilijams, zahvalite sebi što ste otkrili ko ste."

"Ne, Sajmone. Vi ste tome najviše doprineli, i ja ću to pamtiti. Ali, u međuvremenu bih želeo da vam izrazim koliko to cenim nečim za šta se nadam da će vam se dopasti."

Predao sam mu upakovanu kutijicu.

"To je za mene?", upitao je u neverici.

"Da, Sajmone. Hvala vam još jednom."

"Gospodine Vilijams, nije trebalo."

"Hajte, otvorite."

"Ja?"

"Naravno", rekao sam smejući se. "To je vaše."

Pažljivo je uzeo kutijicu, polako odvezao traku pazeći da ne pocepa papir. Video sam da je uživao u svakom trenutku. "Vi ste sigurno srećan čovek, Sajmone", rekao sam.

"Sad još srećniji, zahvaljujući ovome, gospodine Vilijams."

Završio je sa odmotavanjem. Podigao je poklopac kutijice i nežno uzeo školjku.

"Oh, bože!", uzviknuo je.

"Nadam se da vam se dopada, Sajmone."

"Veličanstvena je, gospodine Vilijams. Gde ste je nabavili?"

"Našao sam je na obali na jednom od svojih putovanja i pomislio kako će vam se svideti."

"Jeste li proverili unutrašnjost?

"Ne brinite, Sajmone. Prvo sam proverio da nije možda zauzeta."

"Ah, dobro je", rekao je. Počeo je da je okreće, a ona je blistala naspram mesečine i delovala čarobno u njegovim rukama.

"Čuvaću je, gospodine Vilijams. Ona će me podsećati na lepotu koja ispunjava celu prirodu i na zadovoljstvo što imam prijatelja kao što ste vi. Treba da odredim mesto na koje ću je staviti, a vi ćete mi u tome pomoći."

Krenuo je prema svojoj kolibi. Ja sam i dalje stajao.

"Uđite, molim vas, gospodine Vilijams. Moja kuća nije velika, ali imam u njoj sve što mi je potrebno."

"Čovekova kuća je njegova palata", rekao sam.

"Divne reči, koje je davno neko rekao", odgovori Sajmon. "To smo takođe zaboravili. Shvatili smo izreku bukvalno, a život u palati nije ništa više od samog statusa i ne znači sreću." Hteo je da nastavi, ali je zastao. "Uđite, molim vas."

Sajmon je uzeo jednu staru petrolejku koja je visila na ulazu u kolibu. Pažljivo ju je pripalio i okačio na kuku pričvršćenu na tavanici.

Ušao sam u kuću. Morali smo da pazimo pošto su se vrata klimala.

"Kuća je izgleda veoma stara", rekao sam.

"O, da. Ja nisam prvi koji u njoj stanuje. Živelo ih je ovde nekoliko pre mene." Sagnuo se i pripalio dve sveće na svećnjaku.

"Kako to mislite, pre vas?"

"Ova tema sreće, gospodine Vilijams, stara je koliko i čovečanstvo. Promenio se način života, tehnologija je donela mnoge stvari koje naš život danas čine mnogo udobnijim, ali neprestano jurimo za srećom."

"Ali koliko je ljudi ranije bilo ovde?"

"Zar mislite da smo mi jedini koji traže sreću? Svuda ima ljudi kao što smo mi. Neki su više uspeli od ostalih, neki se još bore, ali svi traže isto - smisao života"

Oči su mi se uskoro privikle na polumrak u sobi. Kuća je iznutra bila veća nego što je spolja izgledala. U jednom uglu stajao je običan drveni krevet okrenut prema jedinom prozoru koji je gledao na more. U sredini sobe nalazio se stari drveni sto sa dvema stolicama i to je predstavljalo trpezarijsku garnituru. Ovde sigurno nema struje, pomislio sam. Mada je nameštaj bio star, sve je

bilo besprekorno čisto.

"Vi ste dobro uradili, Sajmone."

"Ah, gospodine Vilijams, vi mi upućujete vrlo ljubazne reči. Hvala vam, ali verujte mi, ovo je meni dovoljno", rekao je sa ponosom.

"A sada, vreme je da ovu divnu školjku stavim ne mesto koje zaslužuje."

Uzeo je školjku i položio je na staru policu. Zbog mraka nisam mogao da vidim šta se još nalazilo na njoj. Uzeo sam svećnjak i prišao.

Knjige, stare knjige.

Cela polica bila je ispunjena knjigama. Počeo sam da ih pregledam.

"Sokrat, Dekart, Gibran, Ptolomej, Da Vinči, Dante..."

"Ovo je divna kolekcija, Sajmone"

"Tu je i Šekspir, Aristotel, Demetrijus, Darvin, Ajnštajn, Markoni, Biblija, Kuran, i tako dalje."

"Gde ste ih nabavili, Sajmone?"

"Nisu moje. Zatekao sam ih ovde kad sam došao."

"Kako to mislite bile su ovde?" Bio sam zbunjen. "Kako bi mogle da budu na mestu za koje ponekad mislim da postoji samo u mojoj glavi..."

"Počinjete opet da govorite kao odrastao čovek, gospodine Vilijams."

"Kako biste se osećali kad biste odjednom otkrili tolike stvari, Sajmone. Pokušavam da sve to shvatim, ali mi ne polazi za rukom."

"To što još ne možete da shvatite sve ovo što doživljavate ne znači da se sve to i ne dešava, gospodine Vilijams. Pogledao me je pravo u oči.

"Šta sve ove knjige imaju zajedničko?", upitao me je.

"Pa, pretpostavljam to što su ih napisali veliki ljudi."

"Pogrešno. Isto sam mislio i ja kada sam prvi put ovde došao. To je greška koju svi činimo u poslednjih dvesta godina. Većina ih nije bila čuvena u svom vremenu. Neke su nazivali jereticima kao Galileja, zato što je rekao da zemlja nije centar univerzuma, drugi su bili pogubljeni kao Džon Baptista i oni koji su bili pristalice njegovog verovanja. Jedan od njih je sebe nazvao božijim sinom i zbog toga bio razapet na krst."

Sajmon me je ponovo pogledao i rekao: "Vi ste u svom životu mnogo postigli, gospodine Vilijams. Kako mislite da ste stigli do toga gde se sada nalazite?"

"Vrednim radom", rekao sam.

"Zaboravite vredni rad, gospodine Vilijams. To nije pravi odgovor, to je način."

"Sinulo mi je odjednom."

"Mašta."

"Tačno", rekao je. "Sve te knjige napisali su ljudi koji su imali maštu, i mada su neke kame-novali na smrt, postali su besmrtni."

Sajmon se nasmešio. "Pročitao sam sve ovo blago, kako nazivam te knjige, i sve su me one dovele do istog zaključka."

"Kakav je taj zaključak, Sajmone?'"

"Zaključak je da dokle god živimo slušajući svoje sopstveno srce, i živimo srećnim životom,

možemo biti sigurni da nema granica osim onih koje sami sebi nametnemo.

Svako od nas ima svoj jedinstveni život, gospodine Vilijams. Svako od nas ima pravo da bude poseban. Stvar je samo u tome što se od početka od nas očekivalo da se divimo ovim velikim ljudima umesto da pokušamo da shvatimo što su zaista radili. Ne treba da mislimo da su oni bili toliko drugačiji od nas kao što smo možda uveravani.

Ali dosta je filozofiranja". rekao je. "Ovo su trenuci za slavljenje." Okrenuo se.

"Tražite li ovo?" U rukama sam već držao dve čaše pune vina.

"Brzo učite, gospodine Vilijams."

"Imam najboljeg učitelja."

"Hvala vam na ovom, gospodine Vilijams, ali zapamtite da ste danas vi mene naučili nečemu važnom.

"Šta bi to moglo da bude. Sajmone?"

"Školjka koju sam stavio na policu uvek će me podsećati da nema lepšeg primerka koji bolje odražava lepotu prirode oko nas, i da trenutke istinske sreće, kao ovaj koji smo upravo zajedno doživeli, nalazimo samo u našim srcima."

DEVETO POGLAVLJE

"Odsanjaj, učini tako."

Te večeri vratio sam se kući veoma kasno.

U kancelariji sam proveo jedan od onih dana kad sve vreme nisam dizao glavu od posla. Sve mi je izgledalo zamršenije nego inače. Sara je neprestano gunđala, ostali su takođe imali težak dan.

Usuo sam sebi čašu brendija i seo na balkon. Bilo je prijatno osećati miris mora i svežinu noći. Zatvorio sam oči i opustio se.

Trenutno sam zaspao.

Sanjao sam kako sam bio na nekom čudnom mestu, kako negde sedim, ispred mene red stolica, u nekoj, kako se činilo, zatvorenoj prostoriji. Tada se odjednom odnekud pojaviše jedan po jedan neki ljudi koje nisam poznavao, svi u crnom. Svi tmurni.

Oni zauzeše mesta u onim stolicama i jedan od njih poče da govori:

"Džone Dž. Vilijams, ovde smo da ti sudimo u vezi sa tvojim životom."

"Da li je to neka šala?", upitao sam.

"Džone Vilijams, mi smo ovde da slušamo. Šta imate da kažete o svom životu?"

"Šta o mom životu?"

"Život vam je dat da učinite sve što možete da postignete i da budete srećni. Šta ste učinili?"

"Pa, mnogo sam radio da bih postigao ekonomski i društveni status koji..."

"Molim vas, odgovarajte na pitanja, gospodine Vilijams."

Počeo sam da se znojim. " Šta pod tim podrazumevate? To je ono što pokušavam da učinim."

"Da li ste srećni, gospodine Vilijams?"

"Naravno da sam srećan. Mislim, nije to potpuno sreća ali..."

"Da li ste srećni ili niste, gospodine Vilijams?"

"Ne."

"Tako dakle, gospodin Viiijams nije srećan." U prostriji se začu žamor.

"Ali ja ne znam šta da činim da bih..."

"Ne znate šta da radite, gospodine Vilijams? Još od malena imali ste sve ono što bi čovek mogao poželeti i čuvati. Ne biste mogli ni da zamislite koliko bi mnogi ljudi bili srećni kad bi imali samo desetinu onoga što je vama dato.

"Vi ste u stvari već saznali da budućnost stiže prilično brzo, bez obzira šta činili. Pa prema tome, shvatate koliko je važno imati vremena za život."

''Budućnost je ovde, gospodine Vilijams. Da li ste shvatili koliko je važno imati vremena da se živi?"

"Tek sam počeo da učim. Da pamtim."

"Budućnost je već stigla, gospodine Vilijams. Sad mora da se donese presuda. Odgovor ste već dali, i naša je procena da ste krivi..."

Počeo sam da vrištim.

"Ne, molim vas. Dajte mi još jednu priliku da naučim da budem srećan, da shvatim šta mi je sve pruženo. Samo još jednu priliku..."

"Kriv je!"

Preplavila me je sveopšta graja.

Probudio sam se oznojan. užasnut.

"Da li me hvata ludilo?" Nikada se nisam ose-ćao tako očajan. tako usamljeno.

"Ne!", rekao sam.

Skočio sam sa stolice. Celo telo bilo mi je obliveno znojem. tresao sam se na svežem noćnom povetarcu. Ono što sam u snu iskusio delovalo je toliko stvarno da sam se pitao da li je to bio samo san. Morao sam sa izađem iz kuće. Zgrabio sam kaput, otvorio vrata ne osvrćući se. Počeo sam da trčim ne znajući kuda da pođem niti šta da radim. Srce mi je snažno lupalo, u slepoočnicama tutnjalo.

"Imate problema sa svojim demonima, gospodine Vilijams?"

"Sajmone!"

"Dolazi vreme kad morate da donesete odluku, gospodine Viiijams."

"Kako sam dospeo ovamo?"

"Pa, očigledno je da ste došli do raskrsnice svoga životnog puta i nešto vam govori da je vreme da donesete odluku."

"Ali zar da budu uzalud svi moji napori u osnivanju kompanije, Sajmone?"

Nasmešio se.

"Niko ne govori da morate da se spakujete, da kažete doviđenja i pobegnete, gospodine Vilijams. Sve što ste uradili ostaće vredno zauvek i rnnogo će ljudi od toga imati koristi. Ono o čemu ja ovde govorim jeste da treba da spasete svoj osmeh, svoju sreću. U karijeri ste stigli do toga da više ne uživate u onome što radite. Vasi poduhvati su imali svrhu, cilj. Ali sad toga više nema."

"I šta mislite da sad treba da radim, Sajmone?"

"To je nešto na šta morate sami dati odgovor, gospodine Vilijams. Mogu vam samo reći ono što sam ja uradio."

"Šta ste uradili?"

"Izabrao sam jednostavnost. Odlučio sam se za ono što me čini zaista srećnim i oslobodio sam se svih onih stvari kojima sam bio okružen, zbog kojih sam se osećao uhvaćenim u zamku. Ako imate snage da ih steknete, imate snage i da ih odbacite. Tek kada sam to učinio, video sam šta se najazi iza njih, ugledao sam pravi put ka sreći."

"Šta da radim, Sajmone?"

"Niko, pa ni ja, ne može da vam kaže šta je najbolje da činite, kako da povratite sreću. Jedino što mogu da uradim jeste da vas upulim i prediožim najbolji način da donesete odluku."

"Kako, Sajmone?"

"Duboko u sebi vi to već znate." Pogiedao me je i nastavio.

"Kako ste donosili odluke kada ste bili dečak. gospođine Vilijams?"

"Stvarno ne znam. Ne sećam se."

"Vreme je da se setite, moj dragi gospodine Vilijams."

Sajmon je zaćutao. Stajao sam zagledan u okean pokušavajući da nađem odgovor u njegovoj

ogromnosti. Potom je odgovor i stigao.

"Naravno! Sad se sećam."

"Dobro je!", reče Sajmon pobedonosno.

"Kad je čovek mlad odluke donosi sledeći impulse srca. Ne razmišlja mnogo o onome što čini, jednostavno to čini."

"Tako je, gospodine Vilijams. To je ono što nazivamo instinktom a nažalost, tu osobinu sa kojom smo rođeni, gubimo kada počnemo da sebi namećemo ograničenja u načinu razmišljanja. Nema ničeg lošeg u tome da se čovek ponaša prema nekim pravilima, problem je u tome kad počnemo da se pridržavamo previše tih pravila, zaboravimo da se koristimo sopstvenim rasuđivanjem. Više ne siušamo ono što pokušava da nam kaže sopstveno srce."

To je tužno. Neko je davno rekao da je razlog tome što je čovek superioran nad ostalim stvorenjima i u tome što je sposoban da donosi odluke kroz proces razmišljanja. Životinje deluju prema instinktu. Možda je u tome njihova vrlina."

"Čini mi se da mi sve sad postaje jasno, Sajmone. Sve vreme sam mislio kako sam o svemu donosio odluke sam, ali nije bilo tako."

"To nam se svima događa, gospodine Vilijams. Dođe vreme da u životu izgubimo svest o tome kojim putem treba da idemo i krenemo za drugima. Pre ili kasnije shvatimo da nije moguće dalje nastaviti tako. Da bi nam bilo bolje, moramo u sebi da se osećamo boije."

"Da li se to i vama dogodilo, Sajmone?"

"Više puta, gospodine Vilijams, verujte mi. Svi moramo da prođemo kroz iste uspone i padove da bismo shvatili ko smo."

Zaćutao je.

"Ti demoni koje vidite nastali su davno u vama, gospodine Vilijams, a da vi to niste ni primetili. Sada su oživeli zato što se protiv njih borite. Ako počnete da učite o sopstvenom instiktu i steknete poverenje u njega kod donošenja odiuka sa kojima se suočavate, videćete kako ti demoni nestaju. A kada to prođe, ako ste uporni, moći ćete da se osvrnete i vidite da ste živeli snove koje ste imali."

Sajmon je zaćutao. odmarao se.

"Ispričaćete mi jednu od svojih priča, zar ne Sajmone?"

"Vidim da me već dobro poznajete, gospodine Vilijams." Nasmešio se i otpio gutljaj vina.

"Južna obala Australije je jedna od najlepišh obala na svetu. Vrletne stene izdižu se nad nemirnim morem na kome se dižu ogromni penušavi talasi Roaring Forties."

"Šta su to Roaring Forties?", upitah.

"Vetrovi koji dolaze sa Južnog pola, sa Antarktika. Poznato je da oni mogu postići brzinu od sto čvorova na sat. Oni su strah i trepet brodskim posadama koje tuda plove, a okean je svedok mnogim brodolomima.

Dakle, na toj obali se nalaze farme i šume eukaliptusa, buš, kako ih u Australiji zovu. To je mesto na kome čovek može da oseti kako mu se sva čula oporavljaju."

Zastao je u govoru zagledan u nebo.

"Šetao sam duž te obale, gospodine Vilijams, kad sam video natpis koji je stajao na kapiji jedne stare kuće. Nikada to neću zaboraviti. Tu je stajalo šest najznačajnijih reči koje sam ikada pročitao, napisanih u savršenoj harmoniji."

"Koje su to reči?"

Zagledao se u horizont ne trepćući. Znao sam da se nalazi na nekom drugom mestu.

"Odsanjaj. Učini tako i svršeno."

Odsanjaj, učini tako i svršeno. Razmislio sam o tome. "Tajna srećnog i ispunjenog života."

"Ta stara kuća imala je najlepši pogled na okean koji sani ikada video. Naslanjala se na jednu stenu stenu iznad moćnog, penušavog okeana, u svoj njegovoj veličanstvenoj lepoti.

Vidite, gosodine Vilijams, svuda na svetu naći ćete ljude koji sami prave svoj raj ili svoj pakao. Na kraju krajeva, najvažniji je stav koji čovek zauzme prema životu."

Zatim je zaćutao. Čekao sam baš takav trenutak da ga upitam nešto što me je proganjalo već duže vremena.

"Sajmone."

"Izvolite, gospodine Vilijams."

"Da li postoji raj?"

Nasmešio se isto onako kao onoga dana kada smo se prvi put sreli u parku.

Oh, da, gospodine Vilijams, postoji raj. To je mesto u vašem srcu u kome boravi sreća, gde se vaši snovi ostvaruju."

"Govorite o Obali snova. nije li tako?" upitao sam.

Zagledao se u more kao da se prisećao prošlosti.

"Konfučije je jednom rekao: 'Moja kuća je veoma mala. ali njeni prozori gledaju na veliki, predivni svet.'"

Gledao sam u Sajmona i uz širok osmeh rekao: "Baš kao i vaša kolibica na Obali snova. Saj-mone."

Pogledao je u mene takođe se smešeći. "Možda, gospodine Vilijams. Možda."

DESETO POGLAVLJE

"Onaj ko spase jedan život, uistinu spasava ceo svet."

Odlasci na Obalu stnova postajali su mi sve lakši.

Najzad sam shvatio da nije bitno kako do nje dospeti, nego zašto treba doći do Obale snova koja će preda mnom otvoriti svoj čarobni svet.

"Mnogi ljudi nigde ne stignu zato što se brinu kako će stići umesto da vrednuju sreću koju će osećati kad tamo stignu", rekao mi je jednom Sajmon.

Otvorio sam gornju fioku komode pored kreveta i odatle izvadio fotoaparat "minolta" 103. Proverio sam da li se unutra nalazi film. Bilo ga je još dosta nepotrošenog. Stavio sam aparat u džep kaputa i krenuo prema obali.

Plimom nadosli talasi udarali su o obalu i valjali Šljunak po žalu. Srce mi je zahvatila neka lakoća.

"Setio sam se, Sajmone", rekao sam u sebi. Trenutke koje sam provodio na obali osećao sam kao davno proživijene, u vremenu kada sam uživao u svakom trenutku. kada je svaki novi dan donosio nove izazove, nove nade. Setio sam se tako i majke, i toga kako me je nosila da posmatramo talase koji su udarali o stenje u trenutku kad je prelepo sunce zalazilo za horizont.

Setio sam se toga zato što mi je majka od svih u porodici i medu prijateljima bila jedina prema kojoj sam osećao toliko bezmernu ljubav kao što sam je osećao i prema moru. Nikada nije postavljala pitanja o načinu života koji sam izabrao, podržavajući me u svemu i sad sam se setio kako je pred kraj života velika bila njena mudrosl.

"Moj voljeni Džone", jednom mi je rekla. "Nastavi samo stazom koju si izabrao i uživaj u malim stvarima koje ti svakako umeš da ceniš i razumeš. Uvek budi srećan, deli sreću sa ostalima, tako što ćeš jednostavno biti onakav kakav jesi."

Kako je bila u pravu, pomislio sam. Najzad sam se setio i zatvorio krug svog života i pored toga Što sam našao Sajmona, povratio sam sebi osmeh na lice. Svoju sopstvenu obalu snova, pomislio sam.

Nastavio sam da hodam i, ne shvativši to, stigao.

"Dobro jutro, gospodine Vilijams."

"Dobro jutro, Sajmone, najzad sam..."

"Znam, gospodine Vilijams, i mogu vam reći da je ona veoma srećna..."

"Vi ste puni iznenađenja, Sajmone."

"To je sastavni deo sreće, gospodine Vilijams. Ponekad morate da mislite kao dete, a ponekad morate i da se ponašate tako!" Pogledao me je svojim dubokim zelenim očima.

"Šta vas danas dovodi ovamo?", upitao je Sajmon.

"Konačno sam doneo odiuku o svojoj budućnosti. Mislim da sam došao do odgovora o tome šta treba da činim."

"Molim vas, recite mi sta imate na umu, gospodine Vilijams?"

"Bili ste u pravu kada ste mi rekli da sam uložio mnogo napora u osnivanje svoje kompanije i da nema smisia ukinuti je posle toliko toga postignutog."

"Nastavite samo, molim vas", reče Sajmon. U očima mu je blistala radoznalost.

"Danas sam razgovarao sa ljudima i Savetom direktora i obavestio ih da sam odlučio da više ne budem predsedavajući. Ros Mekalister, mladić koji je vrhunski stručnjak i koji radi u kompaniji od njenog osnivanja, preuzeće moj položaj."

"Da li ste sigurni, gospodine?"

"Molim vas, Sajmone, dozvolite mi da završim. Istovremeno Savet je tajnim glasanjem doneo odluku da se osnuje trust koji će nosti naziv 'Sajmonova obala', i upravijaće svim naporima da se mladim ljudima pomogne da postignu sreću. Prednost će imati oni koji imaju neke neizlečive bolesli ili potiču iz razrušenih domova. Imaćemo odmarališta u kojima će ta deca provoditi onoliko vremena koliko bude potrebno da otkriju sami sebe, okruženi prirodom i zaista dobrim stvarima u životu. Trust će se izdržavati sa pedeset posto profita cele kompanije. Drugih pedeset posto ići će zaposlenima. onima čija je u stvari kompanija."

Netremice sam gledao u Sajmona dok sam govorio.

"Želim da im pomognem upravo onako kako ste vi pomogli meni.

"A šta će biti sa vama, gospodine Vilijams?"

"'Najzad sam shvatio da imam više novca nego što mi je potrebno. Konačno sam shvatio da istinska sreća leži u srcu i nigde drugde."

Sajmon je zatvorio oči i dihtavim glasom, punim osećanja rekao: "Hvala vam, gospodine Vilijams. Hvala vam od sveg srca."

Pogledao me je. "Krug se najzad zatvorio, i sad je došlo vreme da sa vama podelim poslednju lekciju." Ušao je u kolibu.

"Kako mislite, poslednju lekciju. Kuda ćete?"

"Sačekajte samo ovde. Vraćam se za sekund."

Uznemirilo me je to što sam čuo i pitao sam se zašto mi Sajmon nije odgovorio.

U tom trenutku setio sam se svog fotoaparata.

"Sajmone."

'Izvolite, gospodine Vilijams."

"Možete li da mi učinite jednu veliku uslugu? Molim vas da donesete školjku koju sam vam poklonio."

"Naravno, gospodine Vilijams."

Vratio se sa malom knjižicom u jednoj ruci i Školjkom u drugoj. Izgledala je blistavija nego ikada.

"Stanite mirno na sekund, Sajmone". Pre nego štoje mogao išta da kaže, napravio sam jedan snimak.

"Divno", rekao sam.

Sajmon je hteo nešto da kaže, ali me je umesto toga upilao da li želim čašu portoa.

"Razume se", rekao sarn jer sam znao da je to znak da će započeti neki zanimljiv razgovor. Pogledao sam u knjigu koju je Sajmon ostavio na pesku. Bila je u iepom starom kožnom povezu na kome je zlatnim slovimabilo utisnuto S.V.

To je možda njegovo ime, pomislio sam. A onda sam ispod inicijala pročitao još nešto: "3. & 27. ulica, Njujork. 1955."

Trenutno mi je sinulo.

"Nije moguće!", viknuo sam.

"Šta je nemoguće, gospodine Vilijams?"

"Da li ta knjiga pripada vama, Sajmone?"

"Da, gospodine Vilijams. Zašto?"

"Video sam te inicijale. Nemojte mi reći da ste...

"Jesam, gospodine Vilijams. Kao što vidite, ništa nije nemoguće."

Iskapio sam celu čašu vina.

"Sajmon Vajcman, Čuveni berzant. Guru za tržište vrednosnim papirima? Čuo sam neke priče o tome kako je jednog dana nestao bez ikakvog traga."

"Pa, nestao je, to je tačno. Jednog dana je odlučio da mu je svega dosta i da mora da povrati sopstvenu sreću."

"Čuo sam da je sav svoj novac dao siromašnima."

"Tako mediji vole da prikažu takve stvari, gospodine Vilijams, ali to nije tačno. Nisam dao novac siromašnima. Samo sam svoje godine napornog rada podelio sa onima kojima je trebalo pomoći. Odreći se materijainih dobara koja vam nisu potrebna ne predstavlja smak sveta, gospodine Vilijams, to je samo početak jednog novog, divnog života.

Otpio je gutljaj portoa i nastavio.

"Iz nekog razloga kad nešto učinite za nekog, dovoljno je samo da mislite o njegovoj sreći, i to će doneti sreću vašem srcu. Takvo iskustvo može zauvek da vam promeni život."

Poćutao je trenutak.

"Vidite, gospodine Vilijams, taj članak u kome je pisalo da sam sve dao siromašnima nije sasvim tačan. U njemu nije sve rečeno. Da sam doneo sreću drugima tako što sam poklonio svoja ulaganja, da, to je tačno. Zbog nečega svet izgleda ne veruje materijalnim dobrima i sve mora da se izračuna. Ljudi vole brojeve. Možete li da zamislite koliko puta su pokušavali da saznaju koliko vredi bogatstvo koga sam se odrekao. Samo su tražili priču, nešto što će moći staviti na prvu stranicu svojih novina kako bi mogli da prodaju što više primeraka. Mislite da su me ikada pitali zašto to radim i šta će biti sledeće što ću uraditi? Ne, gospodine Vilijams. Nijednom se to nije desilo, nijedan jedini put."

Na Sajmonovom licu odražavala se tuga. Nešto ga je bolelo, a ja nisam znao kako da mu pomognem.

Pade mi na pamet jedna misao.

"Sajmone, možda oni ne znaju šta čine. Možda će i oni jednoga dana videti ono što vi videste i onda će razumeti."

"Mislite da je to tako, gospodine Vilijams?"

"Siguran sam, Sajmone. Sve zavisi od ugla gledanja da li je nešto prokletstvo ili blagoslov."

"Kao čaša dopola napunjena?", upita Sajmon.

"Upravo tako."

Nasmešio se. "Ovo je nešto čemu se vredelo radovati."

Ispili smo čaše i nastavili da sedimo u tišini zagledani u horizont. Nekoliko morskih galebova kružilo je u vazduhu igrajući se.

"Ovde je zaista prijatno. Osećam da ova obala ima mnogo odgovora na pitanja koja me još muće."

"Vidim nastavljate u traganju za odgovorima, gospodine Vilijams." Pogledao me je i

nastavio: "Možda je ovo mesto na kome treba da započnete svoju novu lekciju."

Osetio sam se neugodno. "Možda, Sajmone. Ja mogu da nastavim da dolazim a vi možete i dalje da mi pomažete da ..."

"Mislim da obojica znamo da je posao završen, gospodine Vilijams. Stvar je samo u tome da vi svaki put otkrijete pomalo o tome ko ste, ko je pravi Džon Vilijams. To je vaš najbolji učitelj."

"Naravno, Sajmone. možemo mnogo stvari da naučimo zajedno. Zar ne mislite tako?"

"Razume se, gospodine Vilijams. Mnogo stvari naučićemo zajedno. Negde, nekad. Hteo sam nešto da kažem, ali on je nastavio: "Vreme je da se odmorim, gospodine Vilijams. Vi možete ostati ovde ako želite."

"Hvala, Sajmone."

"Ne, hvala vama, gospodme Vilijams. Hvala vam što ste napunili svoju polupraznu čašu." Pogledao me je poznatim osmehom punim ljubavi.

"Nikad ne zaboravite da kad spasete jedan život, spasavate u stvari ceo svet."

JEDANAESTO POGLAVLJE

Ako hoćeš da budeš svoj, ako hočeš da budeš srećan. osluškuj svoje srce jer u njemu ćeš naći sve odgovore

U kancelariju sam stigao u osam i trideset.

Tog jutra probudio sam se sa osećanjem sreće posto sam većinu noći proveo na Obali snova. Nikad mi ranije nije palo na pamet da ću postati jača ličnost, da ću sam postati kreator smisla i pravca svog života kroz izazove drugog čoveka. Najzad sam našao vremena da radim ono što sam želeo, a našao sam i način da učinim i druge srećnima snagom koja je data meni i mojim službenicima da napravimo firmu Vilijams Amalgamentid. Oni na neki način zaslužuju više od mene, pomislio sam.

"Dobro jutro, gospodine Vilijams."

"Dobro jutro, Saro, nadam se da se dobro osećate u ovako divno jutro."

"Sigurno ne tako dobro kao vi, gospodine Vilijams. Usput budi rečeno, nemojte da zaboravite sastanak Saveta direktora u devet sati."

"Hvala, Saro, neću zaboraviti."

"Gospodine Vilijams."

"Molim."

"Nedostajaćete nam." Video je tugu u njenom osmehu.

"Ma šta vam pada na pamet, Saro. Ta nije kraj sveta. Dolaziću u kancelariju s vremena na vreme koliko da proverim da li je sve u redu."

"Budite prema sebi pošteni, gospodine Vilijams. Petnaest godina niste mogli izostati iz kancelarije, zar nije tako?"

U pravu je, pomislio sam. Sad kada sam shvatio zašto sam ulagao tolike napore, imao sam neko posebno osećanje prema mestu koje sam uvek nazivao kancelarijom. Kad sam shvatio svrhu svog rada i odluke koje sam nedavno doneo, sasvim se promenio moj pogled na to mesto. Nisam uzalud izgubio najbolje godine svog života. Na kraju, svim tim ogromnim trudom učinio sam srećnijima ljude sa kojima sam podelio svoj uspeh. Sada sam znao da je to uvek i bio cilj svih mojih poduhvata.

"Već svi znaju šta nameravate, gospodine Vilijams", reče Sara. "Veoma sam ponosna na vas." Nagnula se prema meni i snažno me poljubila.

"Molim vas, Saro! Šta će ljudi misliti'"

"Ne tiče me se šta će oni misliti, gospodine Vilijams. To je poljubac ponosne majke. Znam da bi se lako i ona osećala."

"Hvala, Saro. Opet sam osetio ono nešto što čoveku u takvoj prilici zastane u grlu."

"Oh, skoro da zaboravim, gospodine Vilijams. Ovaj paketić je stigao jutros."

"A šta je to?"

"Ne znam. Stiglo je kao posebna pošiljka i nema naznačenog pošiljaoca."

Položio sam paketić na svoj sto i pažljivo ga otvorio.

Unutra se nalazilo jedno pisamce i knjiga u kožnom povezu. Odmah sam je prepoznao.

"Sajmone!"

"Dali ste dobro, gospodine Vilijams?"

"Saro, molim vas da odbijete sve telefonske pozive dok vam ne kažem drugačije."

"A šta će biti sa sastankom Saveta?"

"Molim vas da im kažete..."

Uzeo sam pisamce i pročitao:

Dragi gospođine Vilijams,

Pre nego što učinite bilo šta nepromišljeno, pre nego što prenaglite u donošenju odluke, pročitajte ovo pismo.

Bilo je zadovoljstvo poznavati vas ovih poslednjih meseci, deliti toliko toga sa vama i imati čast da vas naučim kako da otkrijete sreću. Veoma sam ponosan na ono što sam postigao, ali više od toga mi je drago zbog vas jer znam da vas očekuje sasvim nov život pun svih onih stvari koje ste želeli da radite. Vi ste sada u položaju na kome vam se može zavideti. Moći ćete da nađete svoju sreću, a istovremeno ćete učiniti srećnima one koji su to bili manje od vas. Ako postoji nešto u šta sam siguran, onda je to osećanje da će to biti velika stvar. Moja je poslednja želja pre nego što vas napustim, gospodine Vilijams, da vam ostavim na poklon ovu svesku tako da možete da delite sa ostalima ono što sam ja delio sa nekim ko je mene učio. U tome nema nikakve magije, a ono što ćete naći ovde pokazaće vam najjednostavniji način na koji možete da postignete svoju sreću kao i sreću drugih. To je ono što ja nazivam svojim "Spiskom za sreću svojim mostom ka boljem životu.

Mada svi ne biraju iste stvari, gospodine Vilijams, to ođgovara svima. Međutim, neophodno je da sačinite svoj spisak kada budete sami sa sobom, daleko od bučnih gradova, u miru sa svojim srcem i svime oko sebe. Ja sam za to izabrao obalu, ali to se može uraditi bilo gde pod uslovom da budete sasvim slobodni da oslušnete svoje srce jer u njemu se nalaze svi odgovori koji su vam potrebni.

Ovo je poklon za vas za svu sreću koju ste uneli u moj život. I zato što znam da će vam po-služiti na najbolji način.

A sad dolazi tužni deo.

Kad dođete do ovog mesta, shvatićete da je ovo oproštajno pismo, barem za sada. Ne mogu vas uveravati kako ćemo se opet videti, ali vam mogu reći da sam siguran - gde god da se nalazite, biću srećan jer znam da ste vi srećni.

U toku svog života mnogo sam naučio, gospodine Vilijams, ali uvek ima nešto novo da se sazna. Nemojte misliti da imam odgovore na sve, jer ih nemam. Sreća je u putovanju, u po-stizanju nečeg. To je ono što osećam da sam uradio u vremenu koje sam proveo sa vama. I hvala vam što ste mi dozvolili da to činim.

Uvek vaš prijatelj, Sajmon.

Otvorio sam svesku.

U njoj se nalazila jedna veoma stara ceduljica datirana 24. decembra 1955. Dan pre tog datuma nestao je Sajmon Vajcman, pomislio sam. Sveska je imala samo dve stranice.

Juče sam poslednji put bio na Obali snova da posetim Metjua, čoveka koji me je toliko toga naučio, onoga koji je živeo u staroj kolibi. Našao sam ceduljicu koju mi je ostavio, u kojoj je

pisalo da je posao sa mnom završio, i da je došlo vreme za obojicu da nastavimo svojim sopstvenim, jedinstvenim stazama. Bio sam veoma tužan, ali sam znao da je sve istina Što mi je rekao. Ponovo sam našao svoju sreću i sad ću je ščepati i zauvek sačuvati u srcu. Shvatio sam da ako hoću da budem srećan i u miru sa svetom, prvo moram biti u miru sa samim sobom. I prema tome ću odrediti šta mi je prvenstveno važno u životu.

Nikada više neću dozvoliti da me zarobe pohlepa i slava, jer to su dva zla zbog kojih zaboravljamo šta su prave vrednosti života: male stvari koje treba da činimo, iz dana u dan, kako bismo dostigli punoću i smisao života.

Te ću principe slediti i postaviću ciljeve u svom životu. Sačiniću spisak stvari koje zaista želim da uradim, i uradiću ih. Spisak koji ću sačiniti biće takav da bude dostižan, jer sam naučio da svoje limite uspostavljamo sarni, a ne da to čine drugi.

Ovo je početak mog novog života, početak novog poduhvata - osvajanje sreće. Privilegije da imam sopstvenu Obalu snova.

Okrenuo sam stranu. Tu se nalazio spisak:

Prvi san: od ovog trenutka hoću da hudem srećan.

Drugi san: Naći ću svrhu svog rada, ne samo u finansijskom smislu nego i u duhovnom, time što ću deliti svoj uspeh sa drugima, a to će mom srcu doneti istinsku sreću. Daću svoja materijalna bogatstva koja mi nisu potrebna onima kojima zaista trebaju. Zadržaću samo onoliko koliko mi je potrebno da vodim srećan i ispunjen život.

San treći: Putovaću po svetu i sam tražiti istinu. Shvatati i osećati šta znači sreća.

San četvrti: Radiću na tome da nađem Obalu snova, i ostaću na njoj dok ne osetim da je došlo vreme da neko drugi boravi na njoj. Postaću pozitivan mislilac koji opaža ono što je dobro oko njega. Od običnog praviću nesvakidašnje sad kad istinska sreća boravi u mom srcu.

Peti san: Ovo svoje znanje preneću na nekoga kome je potrebna moja pomoć. To će zatvoriti krug, kao što je Metju uradio sa mnom, biću srećan zbog toga što sam usrećio nekog drugog.

Šesti san: Znam šta ću raditi kad ostvarim sve te snove.

Ostvario je sve snove, pomislio sam.

Potrčao sam prema vratima.

"Saro, molim vas. otkažite sastanak Saveta. Moram da idem."

"Da li je sve u redu, gospodine Vilijams?"

"Molim vas samo da otkažete sastanak, nastojaću da se vratim u kancelariju danas popodne."

Pojurio sam prema kolima i odvezao se prema Uvali.

"Nemoj to činiti, Sajmone. Ne još..."

Zaustavio sam auto kod hotela "Esplanada", iskočio i potrčao prema peščanom žalu i seo.

Koncentrisao sam se pokušavajući da uspostavim kontakt.

Ništa.

Očajnički sam razmišljao o svim onim srećnim trenucima i o tome kako mi je Sajmon rekao da će Obala snova uvek biti tu kad poželim da budem na njoj.

Međutim, ništa se nije dešavalo.

Čistač plaže radio je svoj posao. Pritrčao sam mu.

"Izvinite, da li ste ovde jutros videli jednog starog prosjaka koji često dolazi na ovu plažu?"

"Nikada u blizini nisam video nikakvog prosjaka, gospodine. Prosjacima ovde nije dozvoljen pristup."

''Nemojte mi to reći. Juče sam ovde sa njim razgovarao, upravo tu gde vi sada stojite."

"To je nemoguće, gospodine. Ovde čistim već dvadeset godina, i uveravam vas da na ovoj obali nikada nije bio nijedan prosjak."

"'A stene, da li ste videli njih?"

"Koje stene?"

"One koje se ponekad ovde pojave i omeđe Obalu snova..."

"Da li je sa vama sve u redu, gospodine? Ako hoćete mogu da pozovem bolničare."

Duboko sam udahnuo. "Ne, hvala, dobro mi je", rekao sam.

Krenuo sam nazad prema kolima. Izgubio sam Sajmona, zauvek.

EPILOG

"Sve dok vam je srce otvoreno za istinu o ovom svetu, poći će vam za rukom da nađete svoju obalu snova."

Sastanak Saveta direktora bio je odložen za sledeći dan posle podne.

Potrebno mi je vreme da budem sam, a nisam imao bolju ideju nego da sedim i pijem brendi.

Bol zbog gubitka Sajmona bio je pretežak. Toliko je bilo toga o čemu sam želeo sa njim da porazgovaram, toliko pitanja koja su čekala odgovor.

Verovatno je to uvek tako, pomislio sam. Nikad ne prestaje. Zivot je knjiga puna pitanja, a iskustvo knjiga puna odgovora. A sada je doslo vreme da se suočim sa stvarnošću. Svojom stvarnošću.

Sastanak Saveta protekao je kako sam i očekivao. Za oba predloga glasalo se tajno. Za predsedavajućeg je izabran Mekalister.

Prišao je da mi zahvali što sam to predložio.

"Hvala vam što ste mi dali takvu priliku, gospodine Vilijams. Neću vas razočarati. Radiću vredno kao i vi, obećavam."

"Ako ne želite da me razočarate, gospodine Mekalister, nemojte raditi ono što sam ja radio."

"Izvinite, ne razumem."

"Nemojte raditi toliko koliko sam ja radio. Nađite vremena da budete srećni i užvate u onome što radite, i uvek razmišljajte o sreći svojih saradnika."

Gledao je u mene i smešio se. "Uradiću upravo tako, gospodine."

"Dobro je", rekao sam.

*

Posle sastanka Saveta direktora u moju kancelariju dosli su svi ostali i poželeli mi sretan odlazak. Svi su se lepo osećali.

Ugledao sam među njima Saru. Ona mi se smešila.

"Lepo je videti koliko su ljudi srećni, i to zahvaljujući vama."

"Ne zahvaljujući meni, nego svima."

"Šta ćete sada da radite, gospodine Vilijams?"

"Još ne znam, Saro. Možda ću putovati u sva ona mesta na svetu koja sam uvek želeo da vidim. Da vidim čega još ima na svetu."

"To će vam prijati, gospodine Vilijams. Idite samo stazom koju ste izabrali i uživajte u malim stvarima koje vi tako umete da cenite i razumete."

Nisam mogao da verujem da sam dobro čuo šta govori.

"Gde ste to čuli, Saro?"

"Nigde, gospodine Vilijams. Došlo mi je to pravo iz srca."

Osetio sam kako mi je nešto zastalo u grlu. "Sa onima koji su umrli možemo komunicirati

samo na neki poseban način", govorio je Sajmon.

Bio je potpuno u pravu, pomislio sam.

"Hvala, Saro." Prišao sam joj i poljubio je.

"Gospodine Vilijams!"

"Ovaj poljubac je namenjen i vama i mojoj majci, gde god da je u ovom trenutku."

Ostao sam do kraja sastanka da bih se svima pojedinacno zahvalio za višegodišnji trud. Bili su više nego ikada ponosni na Vilijams Amaganientid, jer sada je svako od njih posedovao deo kompanije. Ništa prijatnije od sobe pune ostneha, pomislio sam.

Išao sam u svoju kancelariju da se i sa njom pozdravim. Sutra ću je isprazniti i poneti iz nje svojih petnaest godina uspomcna.

* * *

Stajao sam ispred fotografije na svom stolu gledajući u čoveka koji je na dlanu držao prelepu školjku, koju sam mu jednom dao na dar.

Ništa se nije desilo.

Čvrsto sam zatvorio oči usredsređujući se, pokušavajući da uspostavim kontakt sa njim, sećajući se magije koju mi je posadio u srce.

Ništa se nije dešavalo. Činilo se kao daje magija nestala.

"Nedostajete mi Sajmone", čuo sam svoj šapat. Jedna suza polagano mi se skotrljala niz obraz.

Popio sam gutljaj vina, onog crvenog portoa koga sam toliko puta pio sa Sajmonom kada smo ostajali dugo posle zalaska sunca i razgovarali na njegovoj, kako je on zvao, Obali snova, tom čarobnom mestu na kome je živeo u maloj kolibi prepunoj snova.

Popio sam poslednji gutljaj, obukao kaput i kreenuo iz kancelarije.

Hteo sam da ugasim svetlo, kad je nešto iznenada privuklo moj pogled.

Sajmonova fotografija.

Nešto sa njom nije bilo u redu.

Oh, bože moj, pomislio sam. Morao sam da se uhvatim za sto.

Na fotografiji je bio Sajmon sa ispruženim dlanom, ali školjke nije bilo!

"Sve dok vam je srce otvoreno za istinu moći ćete da nađete svoju obalu snova", rekao mi je on jednom.

Ti stari, mudri čoveče, pomislio sam.

Nasmešio sam se i ugasio svetla.

Znao sam sada gde ću naći onu divnu školjku.