1.Uvod

Slika br.1. Lebdeći zeleni tepih u Mercati di Triano u Rimu

Pejzažna arhitektura predstavlja takvu vrstu delatnosti koja upravlja živopisnim i živim elementima pejaža, njihovim volumenima, oblicima, kompozicijom boja, dinamičnim u vremenu i prostoru. Da bi se uređeni prostor ostvario, neophodno je realizovati: planiranje prostora, projektovanje, izvođenje radova i korišćenje i održavanje prostora. Proces pejzažnog projektovanja je niz analitičkih i kreativnih koraka radi stvaranja kompozicije elemenata pejzaža i njihovog usklađivanja sa potrebama korisnika i prirodnim procesima konkretne lokacije. Projektant kroz svoj rad kreira teren, vegetaciju, vodene elemente, stvarajući kompoziciju koja ima određenu formu, funkciju i značenje (sl.1). Da bi se svi elementi i komponente jedne pejzažne kompozicije objedinili u jedan sistem važno je poznavanje ne samo tih osnovnih gradivnih elemenata kompozicijie, već i načina njihovog komponovanja, odnosno zakona koji regulišu njihovo objedinjavanje i stvaranje umetničkog dela.

Važan medijum u pejzažnom projektovanju je reljef koji pored vegetacije i vode pripada prirodnim elementima pejzaža, ali je i njega kao i ostale medijume potrebno izmeniti i transformisati, iz različitih razloga. Što se tiče primene i oblikovanja biljnog materijala cilj je prikazati floru i vegetaciju kao osnovni element vrtne, parkovske i predeone kompozicije u njihovim mnogobrojnim oblicima. Biljke, kao živi organizmi imaju određene zakone razvoja, zahteve za zemljištem, klimom i drugim uslovima sredine. Veoma su bitne sa aspekta njihovih bioloških i vizuelnih karakteristika za projektovanje slobodnih prostora i kompozicije zelenila koje možemo podeliti prema kategoriji biljnog materijala, stila i načina oblikovanja, prostornoj strukturi. Da bi sve zelene površine lakše obrađivali, sistematizovali i

7

projektovali potrebno je najpre izvršiti njihovu klasifikaciju i razvrstati ih u određene kategorije. Zelene površine grada svrstane su u tri grupe:

Objekti pejzažne arhitekture javnog korišćenja Objekti pejzažne arhitekture ograničenog korišćenja Objekti pejzažne arhitekture specijalne namene

Na prostorno oblikovanje zelenih površina veliki uticaj imaju biološke karakteristike biljaka. Važne biološke karakteristike biljaka pri projektovanju zeleniih površina su: dimenzija krošnje i dimenzija i oblik korenovog sistema, način grananja, oblik, boja i mozaik lista, cvetova, cvasti, plodova, takođe i reljef, klima, zemljište, voda i mikroklimatski uslovi. Raspored i broj biljaka prilikom sadnje zavisi od veličine koju one dostižu u svom potpunom razvoju, kao i od veličine i namene objekta, koji se pejzažno uređuje.

2.Zadatak i cilj rada

Cilj i zadatak ovog rada jeste da predoči sve one elemente koji su potrebni za formiranje zelenih površina koji spadaju između ostalih i u veoma bitne, biološke karakteristike biljaka, poput dimenzije i oblika krošnje i korenovog sistema, rasporeda i broja biljaka prilikom sadnje itd., bez kojih je nemoguće postići sklad između kompozicije elemenata pejzaža sa potrebama korisnika i prirodnim procesima određene lokacije.

3.Formiranje zelenih površina

Planiranje i razvoj sistema zelenih površina rešava nekoliko grupa funkcionalnih zadataka: biološke, rekreativne i estetske. Normiranje omogućava racionalno korišćenje gradskih i vangradskih zelenih površina. Ono zavisi od prirodno-klimatskih uslova, karaktera naselja i broja stanovnikau njemu. Za ocenu obezbeđenosti gradova zelenim površinama i prihvatanja rešenja o razvoju sistema, bitni su sledeći pokazatelji:

I. Nivo ozelenjenosti gradske teritorije u %

II. Stepen ozelenjenosti u m²/st

III. Stepen zadovoljenosti u m²/st

Nivo ozelenjenosti je određen odnosom ukupne količine zelene površine prema celokupnoj površini grada.

8

4.Vegetacija kao element pejzažne arhitekture

Osnovni element vrtne i parkovske kompozicije je vegetacija u njenim mnogobrojnim oblicima. Drveće je najvažniji strukturni materijal zelenih površina. Sprega oblikovanih (plastičnih forma i tekstura) i kolorističkih karakteristika vegetacije uslovljava izražajnost njene tektonike i ima opredeljujući značaj u formiranju pejzažne kompozicije. Ona određuje proporcije i oblik pejzaža, stvara kontrast između otvorenih i zatvorenih prostora i razdvaja ih, određuje siluetu, strukturu, uramljivanje, fon i ton pejzaža kao i njegov karakter. Vrednost drveća povećava se sa uzrastom, zato se pri projektovanju i izgradnji zelenih površina vodeća uloga daje dugovečnim vrstama. Habitus svake vrste drveća ili šiblja je specifičan i genetski karakteriše datu vrstu. Raznolikost drvenaste vegetacije po veličini i formi izražava njihova prostorna i plastična svojstva, a obuhvata osnovne tipove strukturnih elemenata kompozicije: soliter, grupa, šumica, masiv, aleja i živa ograda. Pri projektovanju ne treba zanemarivati činjenicu, da je priroda sama po sebi umetnik, stvaralac bezbrojnih visoko-umetničkih biljnih formacija. Određene kompozicione zasade treba zasnivati na toj težnji prirode ka savršenstvu, svojstvenom prirodnim kombinacijama drveća.

4.1.Pojedinačno stablo- soliter

Soliter predstavlja prostornu kompozicionu dominantu. Izuzetan položaj solitera predodređuje njegovo sagledavanje iz svih pravaca čime se usredsređuje pažnja na njega. Forma solitera treba da se karakteriše jasno izraženom individualnošću, a njegova izražajnost jasno se pojačava drugim dekorativnim svojstima, različitim od osobina okolnih zasada.Za solitere treba birati krupne, dobro razvijene primerke drveća, koji se karakterišu originalnom strukturom stabla i grananja, jasno se izraženom masom krune, bojom i mozaikom lista, strukturom i bojom kore. Vrste drveća koje se mogu preporučiti za korišćenje u svojstvu solitera: lipa (Tilia sp.), hrast (Quercus sp.), brest (Ulmus sp.), breza (Betula sp.), čempres (Cupressus sempervirens), ariš (Larix europea), smrča (Picea excelsa), jela (Abies alba), Magnolia sp., Ginko biloba, Picea Omorika i dr. Treba voditi računa da oblik svakog stabla bude rezultat dva faktora: njegovih genetskih karakteristika i ekoloških faktora (zemljište, režima vlage, klimatskih uslova, uticaja vetra, osvetljenja, položaja). Zato se preporučuje obezbeđenje optimalnih uslova za rast i razvoj pojedinačnih primeraka sa izraženim dekorativnim karakteristikama, tipičnim za svaku dekorativnu vrstu. Pored solitera, koje projektujemo kao glavne elemente kompozicije na otvorenom prostoru, livadi, pojedinačna stabla treba primenjivati i radi raščlanjivanja prostora sa nekoliko živopisno raspoređenih stabala, koja se karakterišu visokim dekorativnim kvalitetima, omogućuje da se jednostavnim sredstvima postigne visoka živopisna izražajnost.

9

4.2.Grupa

Glavni elemenat jedne ili više vrsta drveća, koja se nalaze izolovano na otvorenom prostoru zelene površine. U njen sastav ulaze najmanje tri primerka drveća ili šiblja, koji se u celini sagledavaju sa jedne tačke. Grupe mogu biti sastavljene od drveća, šiblja ili mogu biti mešovite. Grupa je glavni elemenat zelenih površina, osnovni kostur kako pezažnih tako i geometrijskih parkova. Njihova namena je vrlo različita. One stvaraju prednji i srednji plan pejzaža, njegove akcente i dominante. Grupe dele, raščlanjuju parkovski prostor, formiraju poljane. Grupe stvaraju silutetu zelene površine, ispunjavaju je igrom svetla i senke, obogaćuju njen kolorit, a od grupa koje su blizu jedna drugoj stvaraju se veliki parkovski masivi, šumice i tamponi zelenila.

4.3.Efekat pojedinačne grupe drveća

Slično soliteru, efekat pojedinačne grupe drveća uslovljen je njenim istaknutim položajem u otvorenom prostoru, gde je moguće pokazati izražajnost forme krune i debla te prostorne dominante. Pri projektovanju grupe treba birati drveće sa interesantnim oblikom krune, istaknutim mozaikom grana i lišća i obezbediti uslove dobrog sagledavanja. Pri određivanju mesta za lociranje grupe sastavljene od nekoliko stabala neophodno je predvideti veći prostor, u skladu sa uslovima njenog optimalnog sagledavanja iz više pravaca. Grupe od 3-5 stabala, sađenih metodom gnezdaste sadnje (dva ili tri stabla zasađena u jednu jamu), na rastojanju 0,5-1m jedno od drugog, formiraju zajedničku krunu većeg prečnika. Gnezdaste kompaktne grupe treba sastavljati od breze, lipe i dr. Po dendrološkom sastavu razlikuju se jednorodne i raznorodne grupe. Ako kompozicija zelene površine uključuje veći broj grupa, preporučuje se stvaranje jednorodnih grupa, da bi se izbeglo šarenilo u kompoziciji. Jednorodne grupe, zasađene u vidu buketa, pojačavaju dekorativne osobine primenjene vrste. Ako kompozicija parka ili druge zelene površine uključuje manji broj pojedinačnih grupa, koje imaju poseban dekorativni značaj, njih treba stvarati od dve ili tri vrste. Mogu se kombinovati lišćarske i četinarske vrste.

Način formiranja grupe treba birati u kompozicionoj zavisnosti od drugih elemenata pejzaža. Na širokom prostoru livade ili na obali vodene površine preporučuje se grupa sastavljena od stabala koja imaju jasnu siluetu, gustu masu krune i kontrastnu boju lišća u odnosu na fon, koja se jasno zapaža sa većih rastojanja. U formiranju grupa važno je da u grupi ne sme biti tri ili više stabala u redu i rastojanja između stabala ne treba da su ista. Svaki deo parka ili druge zelene površine može imati svoju glavnu dominantnu vrstu. Neke vrste, npr. Breza su bolje u jednorodnim grupama. Drveće u raznorodnim grupama neophodno je birati vodeći računa o podjednakoj dužini procesa njohovog razvoja, jednovremenom proletnjem listanju i opadanju lišća u jesen, efektu kombinacije jesenjih boja lišća. Izbor vrsta u grupi se bira pre svega prema njihovoj biološkoj kompatibilnosti. Neophodno je birati one vrste drveća koje odgovaraju ekološkim zahtevima kolnog predela, koje će se u datom klimatu, na datom kompleksu, optimalno razvijati i koje neće među sobom biti antagonističke. Treba ih raspoređivai tako da u centru ili zadnjem planu budu one

10

najviše, kako ne bi zaklanjale niže vrste. Važno je da jedna vrsta ističe karakteriše druge vrste. Za grupe prednjeg plana pogodno je cvetno drveće oivičeno cvetnim šibljem. Veliki značaj dobija struktura i boja stabala, mozaik grananja i lišća. Veće grupe sastavljene su od 20-50 stabala. Uglavnom se formiraju od jedne vrste. Na otvorenim prostorima parka one se koriste za isticanje pojedinih dekorativnih osobina jedne vrste, sakupljene u masi, a kada se nađu usred drugog drveća onda služe za stvaranje kontrastnih kombinacija (usred masiva breza grupa 20-30 smrča stvaraće kontrastnu kompozicij, ističući karakteristike i jedne i druge vrste.

4.4.Šumica

Šumica predstavlja tip zasada površine 0,5-1,5 ha sa razrednom strukturom, formirana od retko grupisanog drveća, jedne vrste i jedne starosti. Može biti brezova, hrastova, borova itd. Pri stvaranju ove forme zasada treba se pridržavati prirodnog karaktera rasporeda drveća i birati vrstu u skladu sa zemljišnim i klimatskim uslovima staništa. U parkovskim šumicama sadi se 100-200 stabala. Estetski efekat šumice sastoji se u kontrastu prostornih formi drveća, živopisnoj igri svetla i senke, koju treba posmatrati sa bližeg rastojanja, za razliku od solitera. Masiv je najveća i najkompaktnija strukturna jedinica biljne populacije, primenjena u parkovskom pejzažu.

4.5.Masiv

Formira se kao biološki trajna zajednica drveća, šiblja i perenske vegetacije na površini do 10 ha i manjih razmera u odnosu na visinu drveća 4:1. Njegova optimalna širina koja obezbeđuje zaštitu od buke, prašine i vizuelnu izolaciju od neprijatnih okruženja je 100-150 m. Gusti sklop otežava i ograničava vidljivost unutar masiva. Za razliku od šumskog masiva parkovski masiv treba imati raščlanjeniju strukturu, razuđene konture i raznovrsniji i dekorativniji sastav vrsta. Masivi se formiraju od drveća različite visine i od različitih vrsta, ali uz očuvanje dominantnog značaja jedne ili nekoliko vrsta drveća. Parkovski masivi se obično dele na periferne i unutrašnje. Periferni masivi (zaštitni zasadi) služe za zaštitu od vetra, prašine, buke, za izolaciju parka ili druge zelene površine. Izbor vrsta za ove masive je najčešće od autohtonih vrsta, bez posebnih estetskih zahteva, a najvažnije jeda izabrane vrste budu visokog rasta. Masiv se po ivici formira sa izbočinama i udubljenjima, a put duž masiva trasira se kroz neke od tih ispusta, da bi periodično iščezavao pod senkama stabala i ponovo se pojavljivao. Unutrašnji parkovski masivi obično se sastoje od manjih šumaraka i šumica, ograničavaju, formiraju poljane i druge otvorene prostore i raščlanjavaju teritoriju parka. Kontura masiva koji oivičava livadu ili vodenu površinu formira se sa udubljenjima i ispustima, a sadnja oivičavajućih zasada treba biti pojačana bojom, strukturom i plastičnom raznolikošću mešovitih vrsta drveća i šiblja. Željena raznolikost siluete masiva postiže se različitom visinom i konturama kruna, koje se razlikuju od osnovnog zasada, tako na primer interesantna silueta masiva može se stvoriti od okruglih kruna lišćarskog drveća, nad kojim se neravnomerno pojavljuju piramidalne forme (topola, smrča, jela i dr.). Pri formiranju masiva

11

neophodno je voditi računa o odnosu drveća po boji krune. Da bi se izbeglo šarenilo ili monotonija zasada, preporučuje se da se koriste dominantne vrste sa lišćem jednake boje. Ipak efekat boje treba se koristiti ako je masiv osvetljen suncem u toku određenog dela dana.

4.6.Aleja

Aleja predstavlja strukturnu jedinicu sastavljenu od drveća, a odnosi se na geometrijske elemente parkovskog pejzaža. Predstavlja sadnju u ritmičkim redovima oko parkovskih šetnih staza koje se najčepšće usmeravaju ka centru ili dominanti kompozicije (sl.2).

Slika br.2. Laisves aleja, Litvanija- Kaunas

Aleje se takodje mogu projektovati i na onim delovima parka gde je potrebno naglasiti prilaz objektu. Aleje koje su presečene kroz masiv treba zasaditi drvećem koje se razlikuje po formi od vrsta zastupljenih u masivu. U alejama koje su usmerene ka glavnim kompozicionim tačkama neophodna je kompozicija većih razmera koja stvara utisak paradnosti. Ovaj cilj se može postići formirajući široku aleju sa retko zasađenim visokim drvećem, što predstavlja optimalan razvoj krune. Izražajnost i svečanost aleje zasađene četinarima (smrča, srebrna smrča) može se postići samo pri stvaranju intervala između drveća koji su dovoljni za punovredan razvoj krune svakog stabla (10-12m). Aleje se sade u jednom redu, nekoliko redova ili u redovima pravilno komponovanih grupa sa 4-6 stabala. Početak i kraj aleje akcentiraju se ili arhitektonskim objektima ili sadnjom najdekorativnijeg drveća i šiblja, ili drugim elementima koji mogu ostvariti ulogu kompozicionih akcenata koji zatvaraju aleju i formiraju ulaz u nju.

U pejzažnoj arhitekturi parkovskim alejama se od davnina pridavao veliki značaj. U parkovima XVIII veka one su smatrane kao najvažnija komponenta kompozicije. Kao opšte

12

pravilo koje se primenjivalo bilo je to da se svaka aleja završavala interesantnom perpektivom, dekorativnim objektom, skulpturom i dr. Izbor vrsta drveća zavisi od dužine, širine aleje i njene namene. Na dugačkoj, širokoj aleji mogu rasti velika stabla sa širokim krošnjama, a na kratkim i užim podesnija su stabla sa užim krošnjama. Za aleje koje vode ka klasičnom arhitektonskom objektu, pogodnije su strože forme kruna, delom piramidalne, a za aleje koje vode ka livadi ili jezeru- razgranate ili žalosne forme.

4.7.Drvoredna sadnja

Slika br.3. Drvoredna sadnja, Nacionalni park Brioni

Odnosi se na sadnju drveća u jednoj liniji i primenjuje se obično u ulicama, u stambenim kompleksima ili parkovima, odvajajući površine različite namene jednu od druge (sl.3). Drvoredi imaju veliki sanitarno higijenski i kompozicioni značaj. Oni smanjuju sunčevu radijaciju na gradskim ulicama, snižavaju temperaturu za 15-20%, zadržavaju veću količinu prašine i gasova i predstavljaju jedno od sredstava borbe protiv buke. Na magistralama gradskog značaja treba se predvideti dvoredna sadnja drveća, a na stambenim ulicama- jednoredna u kombinaciji sa živom ogradom. O ozelenjavanju gradskih ulica, drvoredna sadnja treba da se, po pravilu, izvede u travnim trakama. Za jednoredne drvorede travna traka ne treba da bude manja od 8m, za dva reda – 13,4-14m, za četiri 21m. Širina travnih traka pri sadnji šiblja povećava se za 1m.

4.8.Žive ograde

13

Slobodno rastuće ili oblikovano šiblje, zasađeno u jednom ili više redova, radi ostvarivanja dekorativne, ograničavajuće i maskirajuće funkcije. Žive ograde se klasifikuju po visini, broju redova u njima, a takođe po načinu nege (kresane ili nekresane). Visoke ograde se primenjuju radi potpune izolacije prostora. Srednje po visini ograde se koriste za ograđivanje prostora koji ne zahteva potpunu izolaciju, dok se niske žive ograde i bordure primenjuju za dekorativno oivičavanje. Živa ograda treba da bude gusta. Rastojanje sadnica zavisi od bioloških karakteristika vrste i namene žive ograde. Razmak između redova je 30-50 cm, a u redu rastojanje između sadnica je takođe 30-50 cm. Najbolje vrste za žive ograde su: Ligustrum sp., Pyracantha coccinea, Prunus laurocerasus, Berberis sp., i dr. Ako živa ograda ispunjava utilitarnu funkciju ograde, treba je formirati na taj način da se kroz nju može proći.

4.9.Zeleni zidovi

Zeleni zidovi su visoke žive ograde gusto zasađenog i pravilno okresanog drveća ili visokog šiblja. Oni se najčešće susreću u geometrijskim vrtovima i parkovima. Drveće se obavezno sadi u dva reda, a rastojanje između redova je 1-2m, a u redu ponekad samo 0,5m. Za stvaranje zelenih zidova koriste se senoljubive vrste: lipa (Tilia sp.), javor (Acer pseudoplatanus), smrča (Picea excelsa), zapadna tuja (Thuja occidentalis) i dr., ove vrste sporije rastu dok nešto brže rastuće vrste jesu brest (Ulmus capestre) i ariš (Larix europea). Zeleni zidovi se mogu stvarati i od brzorastućih vrsta topola, ali one nisu dugovečne.

4.10.Bosketi

Šišani masivi drveća i šiblja u geometrijskim parkovima, gde je drveće i šiblje pravilno raspoređeno i veštački oblikovano okresivanjem. Bosketi uramljuju otvoreni paradni deo kompozicije, predstavljajući dobar fon dekorativnim detaljima. Dimenzije bosketa uslovljene su ukupnom kompozicionom idejom ansambla. U bosketima se koriste šišani zeleni zidovi različite visine (od 0,5-1,5 do 2-8m), stvoreni od šiblja i drveća.

4.11.Poljane, travnjaci

Skoro na svim zelenim površinama neophodni su otvoreni prostori veće ili manje veličine, obrasli travom. Travni pokrivač se deli na travnjake i livade (poljane, proplanci, cvetne livade) (sl.4). Osnovna razlika među njima je u tome što se travnjaci redovno šišaju, a travni pokrivač na njima je gust, ali ne visok, a na livadama se kosi jednom do dva puta godišnje. Dekorativni travnjaci se dele na parterne i obične. Parterni travnjaci se formiraju na najznačajnijim paradnim mestima. Oni treba da predstavljaju ravan zeleni tepih, najčešće fon cvetnoj kompoziciji. Običan travnjak je najčešći travni pokrivač zelenih površina na ulicama,

14

skverovima, stambenim kompleksima i dr. Livadski travnjak nije travnjak već livada. To su živopisne parkovske poljane slobodnih oblika, prirodne livade sa poljskim cvećem, tzv. Muritanski travnjaci. U zasenčenim područjima, gde preovlađuju šumski predeli, veliki broj poljana je necelishodan tako da su tu pogodniji manji šumski proplanci. U toplijim područjima preporučuju se manje površine pod poljanama. Veličina poljana zavisi od njihove namene i veličine zelene površine na kojoj se nalazi. Veličina poljane ispred objekta obično treba da bude veća od širine samog objekta, a dužine 2-3 puta veća od objekta. Poljane u pejzažu gradskog parka imaju veliki kompozicioni i funkcionalni značaj i njihovo sagledavanje u mngome zavisi od trasiranja staza kao i od njenih ivica (kontura). Koriste se za šetnju, igru i sport kao i u kompozicionom pogledu kao kontrast masivima. Parterima se naziva dekorativna kompozicija, koja se nalazi na ravnoom terenu, a formirana je od niskih boljaka, inertnih materijala i vode. Osnovni zahtev u parteru predstavlja jednovremeno i potpuno njegovo vizuelno sagledavanje. Parteri imaju pravougaoni oblik i formiraju se ispred reprezentativnih i monumentalnih objekata. U projektu partera koriste se biljni motivi: stilizovane grane, lišće, cvetovi, komponovani u različitim kombinacijama. Fon za šare u parteru je u većini slučajeva pesak, šljunak ili travnjak.

Slika br.4. Cvetna livada

4.12.Cvetno oblikovanje

Za cvetno oblikovanje koriste se jednogodišnje i višegodišnje cvetne vrste, koje odgovaraju ekološkim uslovima područja lokacije. Pri izboru vrsta treba uzeti u obzir dužinu cvetanja, kombinaciju boja, da bi se obezbedia dinamičnost kompozicije i stabilnost koloritnog rešenja. Naročito veliki značaj u cvetnoj kompoziciji ima koloritno rešenje. Jarke boje cvetova određuju njihov dominanti znača. Cvetna kompozicija treba da odgovara funkcionalnoj situaciji, stilu kompozicije zelene površine, uslovima sagledavanja od strane

15

posetioca. Radi stvaranja izrazito koloritnog efekta preporučuje se sadnja dovoljno velikih grupa cvetnih vrsta. Cvetne kompozicije u parku trebaju biti skoncentrisane na nekoliko mesta: najposećenija mesta su – ulazi u park, oko platoa za odmor, oko objekata masovne posete; na najvažnijim mestima u kompozicionompo pogledu – na poljanama, obalama vodenih površina, na raskrsnicama staza i dr. Što se tiče odabira mesta za postavljanje cvtnjaka treba voditi računa o tome da je cveću potrebno mnogo sunca i da mesto treba da bude osunčano najmanje pola dana. Cvetne vrste nerado rastu u senci drveća. Među perenama je takođe malo onih koje podnose senku. U komponovanju zelenih površina danas preovlađuje pejzažni stil, sa širokom primenom grupne sadnje drveća i šiblja. Projektovanje cvetnjaka je u nepravilnim oblicima, uglavnom od višegodišnjih cvetnih kultura. Pri njohovom veštom izboru cvetanje se produžava od ranog proleća do pozne jeseni. Mnoge cvetne vrste cvetaju kraće vreme, a posle perioda cvetanja neke od njih ostaju veoma neugledne. Zato tamo gde treba sačuvati intenzitet boje u toku 2-2,5 meseca, u proleće i u leto se sadi sezonsko cveće. Korišćenje višegodišnjih ili jednogodišnjih vrsta određuje se načinom oblikovanja i kopozicionim rešenjem. Izbor načina oblikovanja zavisi od niza kopozicionih uslova, od toga kakav značaj ima i kakvo mesto zauzima u datoj kompoziciji. U jednom slučaju cvetnjak je centar kompozicije (na skveru pred nekim javnim objektom), u drugom slučaju cvetnjaci uramljuju spomenik, skulpturu, vodenu površinu. Ponekad se cvetne vrste koriste u grupi sa drvećem i šibljem. Kompoziciono rešenje cvetnjaka se odnosi na izbor i raspored vrsta i prema tome treba kreirati oblik pojedinih cvetnih elemenata i kompozicijeu celini, a takođe i utvrditi veličine tih elemenata. Potrebno je takođe izabrati vrste prema vremenu cvetanja. U geometrijski rešenim parternim kompozicijama treba obratiti pažnju na proporcije partera i oblik cvetnjaka. Da bi se sačuvao utisak ravne površine partera, neophodno je birati vrste manje visine, ali samo neki delovi partera mogu da budu naglašeni biljnim elementima znatno veće visine (grupama cvetnih vrsta i šišanim oblicima drveća). U organizaciji zelenih površina treba davati prednost cvetnim kompozicijama perena i dekorativnog cvetnog šiblja. Pored visoke dekorativnosti omogućuje se i izbegavanje velikih troškova na stvaranju i održavanju cvetne kompozicije. U zavisnosti od značaa zelene površine i njenog položaja u gradu, veličine kompleksa i kompozicionog rešenja, površine pod cvećem kod istih kategorija mogu da variraju. Srednji normativi učešća cvetnih vrsta su: u parkovima površine veće od 10 ha- 1% od ukupne zelene površine, do 10 ha- 2%, na skverovima i bulevarima – 3%, kod zelenih površina ograničenog korišćenja – 0,5%. Ako se želi veći koloritni efekat, podjednak u toku celog vegetacionog perioda koriste se cvetne kompozicije od sezonskog cveća.

4.13.Cvetne kompozicije od sezonskog cveća

Najznačajnije karakteristike sezonskog cveća su: bogatstvo boja cvetova i njihovo trajanje od proleća do jeseni. Ujednačenost porasta i intenzitet boja, kao i mogućnost stvaranja većih cvetnih fleka omogogućili su njihovu široku primenu pri formiranju partera, kao i u žardinjerama i drugim posudama na terasama, balkonima, na trgovima i duž ulica, ili na uličnim stubovima, kandelabrima i dr. Najčešći oblik primene sezonskog cveća je njegova sadnja u leje. Skoro su redovno uokvirene travnjakom, a idu duž staza ili su u sastavu

16

cvetnog partera, kada su oivičene kresanim šimširom ili nekom drugom bordurom (sl.5). Za bordure se uspešno i najčešće primenjuju vrste sezonskog cveća poput Gnafalium, Irizine, Ageratum, Lobelia i druge. Od vrsta koje se najčešće sade u leje, a koje daju intenzivne cvetne površine mogu se navesti sledeće: Begonia semperflorens, Bellis perennis, Canna indica, Dahlia hybrida, Petunia hybrida, Salvia splendens, Tagetes erecta, Verbena hybrida nana, Pelagronium zonale i druge. Za sadnju poput sadnje u specijalne posude-žardinjere, razne sandučiće, vaze ili saksije se obično primenjuju vrste sa padajućim granama i mnoštvom cvetova, uzimajući u obzir lokalnu klimu i mogućnost održavanja, naročito zalivanja. Izbor ovih vrsta nije naročito veliki, s obzirom na njihovu izloženost suncu i na znatno veće isparavanje, kao i na smanjenu mogućnost zalivanja. Sa dosta dobrim uspehom bi se održale sledeće vrste: Pelargonium peltatum, Petunia grandiflora nana compacta, Lobelia hybrida pendula, Tegetes singata pumila i druge. Biljke za balkone i terase uglavnom se biraju u zavisnosti od orijentacije prema stranama sveta. Za osunčane strane izabraće se one vrste koje traže više svetlosti, a to su: Petunia hybrida, Pelargonium sp., Tagetes patula i erecta, Viola tricolor, Portulaca grandiflora, Ageratum sp., Lantana sp. I druge. Na položajima u polusenci ili malo osunčanim (istok-jug-istok) sadiće se sledeće vrste sezonskog cveća: Bellis perennis, Impatiens, Fuchsia i druge.

Slika br.5. Cvetni sat, Ženeva

4.14.Perene (trajno cveće) i njihova upotreba

Primena perena u parkovima i ostalim slobodnim površinama zasniva se na izboru prema njihovim osnovnim karakteristikama:boji cvetova, dobu cvetanja, visini i ostalim osobinama habitusa. Manji broj perena se sadi u monokulturama, već najčešće obrazuju perenski masivi-perenjaci, kombinovani od više vrsta i varijeteta u grupacijama prirodnih oblika. Period cvetanja kod perena je mnogo kraći nego kod sezonskog cveća, ali i sa njima se postižu izvanredni efekti, jer se u perenskim zasadima svakodnevno viđaju promene, a pošto su

17

višegodišnje, time su ekonomičnije. Okvir perena je kao i kod sezonskog cveća, obično travnjak. Međutim, njih možemo susretati i između kamena- u alpinumu, kao cvetna dekoracija zidova u suvom i pločnika, približavaju se vodi, a delimično zalaze u senku. Da bi jedan cvetni masiv u slobodnom prostoru bio efektniji mesto sa koga se on sagledava ne sme da bude suviše udaljeno. Vrlo dobru pozadinu puštaju čentinari, kako visoki, tako i niski, zatim žive ograde, razno listopadno i zimzeleno šiblje, penjačice, prirodne kosine i drugo. Perenjaci su perenski zasadi sastavljeni od više grupa perena, različitih u pogledu boje cvetova, visine rasta, doba cvetanja i izgleda lista. Perene se ovde grupišu pri čemu se mora voditi računa o rastojanjima koje pojedine vrste zahtevaju, tako neke biljke idu od 2-3 komada na 1m², a neke i po nekoliko desetina na 1m². Ukoliko se perenski motiv postavlja na mestu gde se sagledava sa više strana, raspored po uzrastu je takav da srednji deo zasada zauzimaju najviše perene, a oko njih u slobodnom prostoru se ređaju perene srednjeg rasta, a zatim najniže koje se po visini izjednačuju sa travnjakom. Ako se perenjak oslanja na živu ogradu ili grupu šiblja raspored po visini se menja. Da bi efekat bio potpun živicatreba da je viša od 60 cm i tada će se odlično poslužiti kao fon cvetnoj kompoziciji. Pošto se perenski motiv sagledava prema živici (šiblju) to je postupnost visinskog rasporeda takav da se u prednjem planu nalaze vrst niskog rasta, pa se postupno visina povećava prema živici. Dobro formirani perenski zasadi treba da zadovolje sledeće osnovne uslove:

- kontinuitet cvetanja u toku vegetacionog perioda

- prikladnu kompoziciju boja

- izmenu kolorističkih slika u toku godine

- pravilan raspored po visini

- povoljan međusobni odnos perena i pratećih biljaka

- izbor vrsta prema odgovarajućim ekološkim uslovima

Da bi se postigao kontinuitet u cvetanju treba izabrati razne vrste perena koje u skupini osiguravaju cvetanje od ranog proleća do kasne jeseni. Često se pored toga u perenske zasade unose i lukovice i sezonsko cveće. Njihova površina ne treba da prelazi 10-15% ukupne površine zasada.

4.15.Mix-borderi

Predstavljaju specijalnu vrsta perenjaka, gde su različite vrste prena grupisane u jednoj leji. Njihov način komponovanja je isti kao i kod perenjaka koji se naslanjaju na živicu ili masiv šiblja. Njihovo cvetanje je istovremeno sukcesivno u toku celog vegetacionog perioda. Ako je cvetanje sukcesivno, za svako godišnje doba treba da se obezbedi kompozcija sastavljena od više vrsta biljaka. U velikim lejama Mix-bordera sa perenama moguće je udružiti cvetno šiblje srednjeg rasta (Spira, Cydonia, Rosa floribunda i dr.). Za ovu vrstu kao i za perenjake koristi se u našoj praksi oko 200-250 vrsta, što daje mogućnost mnogobrojnih kombinacija,

18

neke od najčešće korišćenih vrsta po našim parkovima su: Aster alpinus, Anemone japonica, Campanula carpathica, Dianthus plumarius, Geum Borisii, Iris pumila i dr.).

4.16.Perene u slobodnom prostoru- na travnjaku

Neke perene visokog rasta ne mogu da se sade u lejama, ali se vrlo dobro mogu primeniti u samostalnim grupama ili pojedinačno i tako ostvariti efektnu kompoziciju na zelenoj travnoj površini. Kada se stvaraju grupe onda se one sadrže od 3-5 komada. U ovu svrhu najčešće se upotrebljavaju sledeće vrste: Acnhthus, Bocconia, Gynerium, Helianthus, Helenium, Delphinium, Altea rosea, Lupinus, Tritoma uvaria. Soliterne trajnice možemo saditi u blizini kućnog ulaza, oko prostora za sedenje ili na takvim mestima gde će dati poseban naglasak.

4.17.Perene oko vodenih površina

Slika br.6. Trajnice koje rastu u vodi, Iris pseudacorus-žuta perunika

Cvetni dekorativni elementi upotrebljeni oko vodenih površina traže neposredan, blizak uticaj vode. Oni mogu da modeliraju u koloritnom i vertikalnom smislu obale vodenih površina i njihovu okolnu sredinu, obogaćujući je u sadržajnom i estetskom smislu. Postoje nekoliko grupa trajnica koje prate vodene površine. Jedne rastu u blizini vode, na obalama reke, potoka i malih bazena, dok su druge u toku celog vegetacionog perioda u vodi, samo njihovi cvetovi i listovi izbijaju na površinu i tako je ukrašavaju (sl.6). Od vrsta koje rastu u vodi najinteresantnija je lokvanj (Nymphaea), koja je mnogo gajena zbog svoje izuzetne lepote u toku cvetanja. Pored lokvanja svoju dekorativnost ističe i lotos (Nelembium), zatim žuta

19

perunika (Iris pseudacorus), rogozina (Typha), zlatica (Caltha palustris) i dr. Pored biljaka koje izbijaju direktno iz vode postoje i tzv. „močvarne biljke“ koje zahtevaju veoma vlažna zemljišta, a podnose i duže zadržavanje vode, a najpoznatije vrste su: rogoz (Typha angustifolia), perunika (Iris sibirica), tritoma (Kniphofia uvaria), Lysimachia nummularia, Ajuga reptans, Carexi i mnoge druge.

4.18.Alpinumi- kompozicije sa kamenim i biljnim materijalom

Za stvaranje dekorativnih kompozicija alpinuma široko se koristi kamen prirodnih oblika. Kao najbolji materijal za formiranje ovakvih kompozicija koristi se tvrd kamen- granit, peščar, krečnjak, a često i tuf. Veličina i broj kamena određuju se u skladu sa veličinom kompleksa, a povezuju se sa okolnom vegetacijom vodenim površinama i arhitektonskim elementima (sl.7). Grupišući kamen ostvaruje se prostornost kompozicije. Svaka grupa treba da bude individualna, tj. Različita po veličini, odnosu međupovršina i dr. Vrlo je važno kamen rasporediti tako, kako se on obično susreće u prirodi. U kombinaciji sa kamenom biraju se vrste planinskih područja, niskog rasta, a od cvetnih vrsta koriste se vrste perena za alpinume: Alyssum saxatile, Armeria maritima, Aubrietia deltoidea, Cerastium Biebersteinni, Diantus deltoides, Iris pumila, Iberis sempervirens, Sagina subulata, Campanula carpatica i dr. U kombinaciji sa perenema mogu se koristiti i četinari: Pinus mughus, Juniperus communis f. Repanda, f. Hybernica, J. Squamata Meyeri, Picea nidiformis, Chamaecyparis obtusa nana gracilis i druge. Za postavljanje ovakvog zida potrebna je sunčana ekspozicija. Suvozid se ne sme pregusto zasaditi, kao ni površine oko jezera ili bazena. Sadnja treba da se izvrši u proleće ili jesen i posle toga obilno zalije da bi se zemlja dobro sabila i onemogućila da izađe iz spojnica.

Slika br.7. Detalj alpinuma

5.Izbor biljnih vrsta

20

U izbor biljnih vrsta za objekat koga projektujemo poželjno je uključiti najvrednije vrste drveća i šiblja datog staništa (autohtone). U ovaj izbor se mogu uključiti i vrste iz drugih geografskih područja (alohtone), ako podnose date uslove sredine (klima, zemljište, uslovi vlažnosti, osvetljenosti i dr.) Pri izboru vrste orijentišemo se kategorijom na zelene površine, ali i onim koje će potpuno izraziti kompozicionu zamisao. Poznati Pavlovski park u okolini St. Petersburga, koji se prostire na površini od 600 ha uključuje samo dvadesetak drvenastih vrsta od kojih je samo šest glavnih. Od vodećih vrsta formira se kostur masiva i grupa, aleje. To su vrste karakteristične za dato stanište ili na njemu dobro rastu, a nalaze se u našim rasadnicima. Prateće vrste namenjene su stvaranju kolorita, razdvajanju osnovne mase zelenila i u njih treba uključiti vrste druge i treće kategorije po veličini, koje se odlikuju dekorativnim osobinama. To su cvetne vrste šiblja i nižeg drveća (Malus floribunda, Sorbus aucuparia, Prunus triloba, Magnolia soulangeana i druge), vrste sa interesantnom bojom lista (Elaeagnus angustifolia, Acer palmatum), vrste sa intenzivnom jesenjom bojom ili specijalno izvedene forme (piramidalne, žalosna). U prateće vrste spada i ono drveće prve grupe, koje se uključuje u masive, ali je vrlo vredno u svojstvu solitera ili služi za razdvajanje (npr. Piramidalne vrste). Pri izboru vrsta vodi se računa o visini drvenastih vrsta (I, II, III kategorija visine), obliku krune, tipu grananja (mozaiku grana), obliku i boji stabla i grana, karakteru lista- mozaiku, strukturi (gruba, srednja i fina), boji lista i ploda, uzrastu sadnog materijala).

6. Biološke karakteristike biljaka značajne za projektovanje zelenila

Biološke karakteristike biljaka pri projektovanju zelenih površina su dimenzija krošnje i dimenzija i oblik korenovog sistema. Raspored i broj biljaka prilikom sadnje zavise od veličine i namene objekta, koji se pejzažno uređuje.

6.1.Gustina sadnje drveća, šiblja, žive ograde i cveća

Rastojanje između stabala prilikom projektovanja grupa, drvoreda i drugih kategorija visokog drveća različitih vrsta određuje se prema dimenziji krošnje. Za kuglaste i piramidalne forme poput Robinia pseudoacacia „globosa“, Robinia pseudoacacia „piramidalis“ i Populus piramidalis, rastojanje je 3-4m. Za većinu vrsta prečnika krošnje 8-9m treba računati sa istim razmakom kao što je i sama širina krošnje (Sophora japonica, Fraxinus, Tilia). Na rastojanju 10-15m da bi se uspešno razvijale treba saditi vrste: Quercus, Cedrus, Aesculus, Platanus, čiji se prečnik krošnje kreće od 10-15m. Primeri gustine sadnje drveća u odnosu na širinu krošnje navedeni su u tabeli br.1.

21

Tabela 1. Gustina sadnje drveća u zavsnosti od dimenzija krošnje

Prečnik krošnje Rastojanje između stabala

3-5m 5m

5m 6m

6m 7m

9-10m 8-10m

10-15m 10-15m

Pri formiranju leja u zavisnosti od vrste 2-12m

Na slobodnim površinama i masivima 3-10m

Šiblje je niskospratni element u biljnoj kompoziciji zelenih površina. Upotrebljava se u grupi ili pojedinačno, koristi se kao dopunski element u grupi drveća i prikriva neugledna mesta. Može se podeliti na: četinarsko, zimzeleno i listopadno. Grupe šiblja sade se u masivima u pravilnim razmacima, gušće nego drveće (Budlea dawidii, Vibrunum opulus, Phyladelphus corronarius) koje dostižu obim oko 2m i više sadimo jedan komad na 2 m², Prunus laurocerasus, Forsitia europea i druge sličnih dimezija sadimo po jedan komad na 1 m², dok se po dva komada na 1m² sade vrste Spirea van houttei, Berberis thumbergii, Lonicera nittida, Mahonia aquifollum i dr.

Funkcija živih ograda je da pruže psihološku i vizuelnu barijeru, obezbede privatnost i odvoje zelene površine od ulice. Žive ograde od drveća trebaju definisati prostor, zaklon vizure na nepoželjne predmete i objekte, usmere vidik i naprave zaštitu od vetra. Od žive ograde je najbitnije napraviti homogen i kompaktan zasad koji treba biti gust, ali treba voditi računa i o krajnjoj visini. Za živu ogradu od lišćarskih vrsta standard je dvogodišnja sadnica 0,5m visine.

Listopadne vrste:

Hybyscus siriacus 3-5 sadnica/m na 25 cm Spirea sp. 3-5 sadnica/m na 30-40 cm

Zimzelene vrste:

Pyracanta coccinea 1-3 sadnica/m, na rastojanju od 30 cm Buxus sempervirens 3-5 sadnica/m, na rastojanju od 20 cm

Za četinarske vrste standard je 3-5 godina stara sadnica visine 0,5- 1m.

22

Taxus baccata 3 sadnice/m, na 40 cm rastojanja Chamaecyparis lawsoniana 1-2 sadnice/m

Pri podizanju cvetnjaka i perenjaka rastojanje za jednogodišnje vrste iznosi od 10-30 cm, a za višegodišnje je mnogo raznovrsnije. Biljke koje se mnogo šire, kao što je Delphynium hybridum, Lupinus polyphyllus treba saditi u razmaku od 50-60 cm. Na rastojanju od 20-30 cm treba saditi Dianthus deltoides, Pyrethrum roseum, Heuchera sanguinea, a od 10-15 cm sade se patuljaste vrste kao što su Campanula muralis i ostale koje se slabo šire. Jedna cvetna površina sa visokim, srednjm i niskim višegodišnjim biljkama treba sadržati 12-30 biljaka na m², a kod većine vrsta taj broj je 20 biljaka na m². Patuljaste mini ruže treba saditi 7-10 komada na m² zemljišta, jer tada deluju kao celina, a ruže floribunde 5-7 komada na m². Pri podizanju travnjaka treba voditi računa o proporciji semena različitih vrsta trava u smeši. Količina koju treba zasaditi zavisi od tih proporcija, npr. Mešavina koja sadrži 70-80% engleskog ljulja seje se 20-25 gr./m².

6.2.Uticaj dimenzija i oblika korena na kompoziciju zelenila

Kod mnogih drvenastih vrsta razvija se moćan glavni koren, ili žila srčanica, koji prodire preko 2m u dubinu (Quercus peduniculata, Pinus nigra, Juglans regla). Ove vrste su otporne na vetar i sneg. Neke vrste razvijaju plitak, tanjirast korenov sistem koji prodire do dubine 30-50cm (Picea, Populus, Betula), a neke imaju srcast koji prodire u zemlju do dubine 60-80 cm (Tilia, Cedrus i većina lišćara).Vrste koje razvijaju moćan glavni koren koriste se za kamenjare i strme padine, za vezivanje terena, za klizišta, dok se vrste sa plitkim tanjirastim korenovim sistemom ne sade na strimim terenima, na mestima izloženim vetru i u otvorima na pločnicima, jer površinske žile koje se razvijaju podižu ploče. Zemljište treba biti dovoljne dubine da bi se koren mogao razvijati normalno i vršiti svoju funkciju. Minimalna dubina zemljišta za pokrivače tla i zeljaste biljke bila bi 25 cm, za žbunaste vrste 40 cm, a za drvenaste 60-120 cm, što zavisi od oblika i dimenzija korena.

6.3. Položaj i dimenzije zasada u odnosu na objekte, ulice, instalacije i staze

Položaj drveća u odnosu na objekte zavisi od dimenzija krošnje, stabla i oblika korenovog sistema. Mora se voditi računa da krošnja ne zakloni prozore i da koren ne ošteti temelje. Minimalno rastojanje za niže drveće, užih krošnji je 4-5m, a za krupnije 8-9m. Maksimalno rastojanje je 12-15 m. Rastojanje krošnje od objekata treba da je najmanje 2m, što znači da centar stabla treba biti na znatno većoj udaljenosti od objekta, a to upravo zavisi od vrste drveća. Šiblje se sadi na rastojanju od 1,5-2m od zgrade. U savremenim naseljima, naročito gradovima, među najznačajnije činioce u funkcionisanju ljudskih aktivnosti spada i saobraćaj i komunalna infrastruktura. Važan elemenat ulice su drvoredi i oni se mogu saditi u ulicama u kojima je razmak između građevinskih linija minimum 12 m, pri čemu kolovoz ne sme imati veću širinu od 8m. Kod ulica užih profila može se saditi na sunčanoj strani, ako je trotoar širine 6m na njemu se formiraju travne baštice sa drvoredom čija je širina 3,5m, minimum

23

1,5m, a sa druge je trotoar minimalne širine 3m. Radi bezbednog kretanja gradskog saobraćaja treba saditi drveće sa pravim deblom visine 2,5-3m, najmanje 2m od ivice kolovoza i širinom zelenog pojasa između kolovoza i trotoara od 3,5m. Šiblje treba biti udaljeno od ivice zelene trake najmanje 2m, a pri lociranju sadnica drveća i šiblja neophodno je voditi računa o položaju nadzemnih i podzemnih instalacija.

6.4. Vremenske promene dimenzija biljaka i njihov uticaj na kompoziciju

Izbor vrsta i karakter prostorne kompozicije vezani su za biološke i ekološke karakteristike drvenasto žbunastih vrsta i za uslove okolne sredine. Postojanost i dugovečnost drvenasto-žbunastih vrsta koje se odlikuju dekorativnim osobinama, nazivaju se glavnim nosiocima parkovske kompozicije. Od njih se stvaraju glavni masivi, a dekorativne i egzotične vrste i forme javljaju se samo kao dopunske, a koriste se za isticanje dekorativnih efekata umetničke kompozicije i stvaranje akcenta. Prilikom podizanja zelenih površina mora se voditi računa o veličini drvenastih vrsta. Objektivni pokazatelji tempa rasta drveća su veličina godišnjeg prirasta stabla i grana u uzrastu od desete do tridesete godine. Kruna drveća obično raste sporije u širinu, nego u visinu, ali drvo i posle prestanka rasta nastavlja da raste u širinu. Ove biološke karakteristike drvenastih biljaka neophodno je poštovati pri formiranju zasada i biljnih grupa, tako da mešanje spororastućih i brzorastućih vrsta znatno otežava formiranje kompozicije pejzaža. Dugovečnost drvenastih vrsta u znatnoj meri zavisi od uslova spoljašnje sredine. Po dugovečnosti, drveće i šiblje se deli na: jako dugovečno ( starost drveća od 500 godina i više i šiblja od 100 godina i više), dugovečno ( drveće od 200 do 500 godina, šiblje od 50 do 100 godina), srednje dugovečno ( drveće od 100 do 200 godina, šiblje od 20 do 50 godina). Brzorastuće vrste manje su dugovečne nego spororastuće. Dugovečnost zelenih zasada znatno se skraćuje u gradskim uslovima, kao posledica zagađenja vazduha: prašinom, dimom, štetnim gasovima, narušavanjem režima ishrane i obezbeđenosti vlage.

6.5. Vizuelne karakteristike biljaka

Vizuelne karakteristike biljaka jesu: veličina, oblik, tekstura i oblik lista, boja cveta i ploda, sezonskih promena biljaka. Drvenasta, žbunasta i parkovska vegetacija je uglavnom četinarska i listopadna, a delom i zimzelena. Zimzelena vegetacija zimi oživljava pejzaž, dok je listopadno drveće ogoljeno. Listopadno drveće gubi lišće u jesen, dobija ga u proleće, a kod nas je brojnije i zastupljenije. Njegova funkcija u eksterijeru je strukturna, ekološka, higijensko-sanitarna i vizuelno-estetska. Ima jasno razgraničena četiri pojavna oblika u zavisnosti od godišnjeg doba. Služi kao pozadina ili dominanta u prostoru. Neke vrste se odlikuju upečatljivom formom, bojom cveta i lišća, dok neke poseduju sposobnost da propuštaju ili reflektuju sunčeve zrake. Jedinstvena osobina je interesantan raspored grana, vidljiv zimi. Što se tiče četinarskog drveća, ima igličase listove koji se zadržavaju tokom cele godine, tamniju lisnu masu jer iglice upijaju mnogo svetlosti, a reflektuju malo. Boja im je najupečatljivija leti, u rano proleće i zimi. Treba ih saditi grupisano na nekoliko mesta u okviru kompozicije, jer rasuto deluju haotično. Zbog tamne boje, može da se koristi kao

24

pozadina vrstama svetlijih boja. Listopadno i četinarsko drveće se međusobno dopunjuju ističući najbolje karakteristike jedne i druge vrste.

6.5.1.Veličina

Veličina je jedna od najznačajnijih vizuelnih karakteristika. Veličina drveća utiče na utisak veličine prostora, kompoziciju i ukupan okvir dizajna. Biljni materijal se po veličini deli na visoko i srednje drveće. Visoko i srednje drveće je dominantna kategorija drveća zbog svoje visine i mase i ono se prvo uočava u kompoziciji i može služiti kao tačka fokusa- dominante, ako je već postavljeno među nižim rastinjem. Njihova funkcija je postavljanje osnovne trodimenzionalne forme i kostura rešenja. Niže drveće i žbunje privlači pažnju samo na bližem rastojanju. Visoko i srednje drveće treba prvo postaviti u projektovanoj kompoziciji, jer će tako imati veći uticaj na kompoziciju celokupnog prostora. Posle toga se može projektovati manje drveće da dopuni ili istakne kvalitete prostora. Na manjim prostorima visoko drveće se ne sme koristiti preterano. Jos jedna od funkcija visokog i srednjeg drveća je da zatvara prostor po vertikalnoj i horizontalnoj ravni, utisak koji takav prosor ostavlja zavisi od izdignutosti krošnji i on će biti humaniji u koliko je krošnja 3- 4,5 m iznad tla, a prilično monumentalna ako je visina 12-15 m kao što je slučaj u starim šumama. Visoko i srednje drveće služi za podelu širokog prostora između zgrada na manje delove gde visina i širina krošnji postaju bitni aspekti za vizuelno sagledavanje veličine prostora.Visoko i srednje drveće može se koristiti i za obezbeđivanje senke što je poželjno leti, kada je temperatura visoka i kada je izlaganje direktnim sunčevim zracima neprijatno. U senci se temperatura može razlikovati i do 8 stepeni od temperature na suncu. U ovom smislu najbolji efekat se postiže postavljanjem drveća na jugozapadnoj , zapadnoj i severozapadnoj strani. Pri tom više drveće treba saditi na jugozapadnoj strani, a na severozapadnoj sličan efekat može proizvesti i niže drveće.

Nisko drveće se definiše kao drveće koje raste od 4,5-6 m. Nisko drveće može definisati prostor i po vertikalnoj i po gornjoj horizontalnoj ravni. Zavisno od visine krošnje nisko drveće naznačava vertikalne ivice prostora svojim stablima, ili može potpuno zatvarati prostor ako se masa krošnji prostire u visini očiju. Ako se pogled prostire kroz stabla i niže grane, nisko drveće se može ponašati kao semitransparentna pozadina i pojačavati utisak dubine prostora koji se gleda. U gornjoj horizontalnoj ravni krošnje definišu „plafon“ eksterijera. Nisko drveće se koristi na manjem, ograničenom prostoru i zajedno sa šibljem služi kao vizuelni i kompozicioni pojačivači. Ukrasno drveće koristi se kao tačka fokusa tamo gde treba da se privuče pažnja, a može se koristiti i na kraju linearnog prostora, umesto skulpture ili apstraktne figure. Korišćeno jedno za drugim ukrasno šiblje može “voditi“ ljude iz prostora u prostor i može se u dizajnu koristiti samo zbog svoje vizuelne lepote, jer mnoge vrste ukrasnog drveća imaju 4 posebna perioda privlačnosti bazirana na godišnjim dobima. Visoko šiblje je kategorija drvenastih vrsta koja raste od3-4,5 m. Od niskog drveća se razlikuju osim po visini i po tome što nema krošnju, tj. Lisna masa se prostire do ili skoro do zemlje, mada se neke vrste visokog šiblja mogu modifikovati tako da dobiju neku vrstu krošnje. Visoko šiblje se u dizajnu koristi za formiranje vertikalnih ravni. Tako definisan

25

prostor je zatvoren sa strane, ali otvoren prema nebu, pa odaje utisak svetlog sunčanog prostora sa strogom orijentacijom naviše. Visoko šiblje može određivati i strog prostor nalik hodniku, koji usmerava kretanje i pogled. Kvalitet zatvorenosti varira tokom godišnjih doba kod listopadnog žbunja, dok je kod zimzelenog prilično ujednačen. Visoko šiblje se može koristiti i kod zaustavljanja pogleda i kontrole privatnosti ili da istakne kompoziciju među nižim i šibljem srednje visine, ovo se jako dobro postiže ako je ono usko, različito po boji i teksturi. Može se koristiti i kao neutralna pozadina za objekte koji se nalaze u prvom planu, i ova uloga zavisi od toga da li je visoko šiblje listopadno ili zimzeleno.

Šiblje srednje visine dostiže visinu 1-2 m , a može biti bilo kog oblika, boje ili tekture. Ima ulogu u dopunjavanju kompozicije između visokog žbunja ili niskog drveća i niskog žbunja. Nisko šiblje dostiže visinu do 1m i uglavnom se očekuje da bude preko 30 cm visine, jer se inače smatra pokrivačem tla. Nisko šiblje određuje ili deli prostor, ne sprečavajući vidik u i iz njega. S obzirom na to da mu je visina mala njegova uloga je da naznačuje prostor, tako da niskim šibljem može biti definisan prostor koji treba da je otvoren sa strane. Koristi se u kompozicji povezivanja razdvojenih elemenata. Dok pokrivači tla određuju osnovnu ravan na kojoj su elementi smešteni, nisko šiblje služi kao vertikalni konektor (niski zid). Slična ovome je i njihova funkcija kontrasta višim elementima ili svođenje kompozicije na niži, intimniji nivo. Zbog svoje veličine moraju se masovno koristiti da bi bili vizuelno značajni, a ako se koriste u malim grupama, deluju izgubljeno, dok ako se koriste grupisani u previše malih celini, cela kompozicija dobija tačkast izgled. Pokrivači tla mogu se koristiti za definisanje ivica prostora. Imaju vrlo efektnu ulogu u određivanju oblika nekog prostora bez korišćenja teških arhitektnoskih materijala. Sama linija pokrivača tla može biti vizuelno interesantna i voditi pogled po prostoru ili se mogu koristiti za odvajanje delova za šetnju i onih koji to nisu , posebno u kombinaciji sa travnjakom ili pločnikom. Pokrivači tla su vizuelno interesantni zbog toga što se razlikuju od okoline u boji ili teksturi, jer mnogi imaju interesantno cveće ili lepe jesenje boje, a mogu poslužiti kao neutralna pozadina za druge uočljive elemente ili fokusne tačke (pokrivači tla ispod neke skulpture ili efektnog drveta).

6.5.2.Oblik krošnje

Oblik krošnje je važna likovna osobina drveća naročito pri stvaranju strogih geometrijskih kompozicija, mada i u pejzažnim rešenjima ima veliki značaj, a u mnogim slučajevima ima i presudnu ulogu pri izboru vrsta za određene kategorije zelenih površina.

26

Tako na primer, žalosne forme krošnje sade se pojedinačno ili u manjim grupama, naročito pored vodenih površina, gde predstavljaju značajan elemenat pejzažne kompozicije. Mnogim vrstama drveća i šiblja mogu se dati i veštački oblici krošnje putem orezivanja, koji su naročito svojstveni klasičnim parkovima. Forme drveća mogu se podeliti na:

1. piramidalne,

2. vretenaste,

3. valjkaste

4. razgranate

5. okruglaste

6. žalosne forme

Slika br. 8. Osnovni oblici krošnje drvenastih vrsta

Forme Fastigiata i drugi piramidalni oblici su uspravne, uske forme krošnje koje se sužavaju pri vrhu (Thuja ocidentalis, Cupressus sempervirens, Abies alba, Chamaecyparis lawsoniana). U prostoru naglašavaju vertikalnu liniju jer vode pogled ka nebu i daju utisak visine. Forme Columnaris (valjkasti oblik) su uspravni oblici krošnje koje su zaobljene pri vrhu (Larix europea, Chamaecyparis lawsoniana Columnaris, Carpinus betulus). Koriste se u kontrastu sa okruglastim oblicima, kada daju vizuelnu jačinu. Piramidalni i valjkasti oblici koriste se za postizanje visine i akcenta u kompoziciji. Forma Globosa (okruglas oblik) je najrasprosranjeniji oblik krošnje u prirodi (Fagus silvatica, Tilia tomentosa, Acer palmatum, Cornus mas, Castanea sativa, Acer pseudoplatanus itd.). Najčešće se koriste u projektovanju,

27

neutralne su u svojoj moći da vode pogled u bilo kom pravcu, koriste se da kompoziciji daju jedinstvenost svojim ponavljanjem kroz nju i služe da istaknu ostale forme. Forme Pendula su žalosni oblici krošnje koji imaju grane savijene ka zemlji (Alnus incana, Betula verrucosa, Salix babylonica). Koriste se da bi usmerile pogled ka zemlji , pored vodenih površina, simbolišući fluidnu osobinu vode, tako da grane vise, odnosno padaju kao kapljice preko ivice. Forme Prostrata su polegle krošnje u horizontalnom pravcu (Juniperus horizontalis, Cotoneaster dammerii radicans, Taxus supidata Nana). Daju prostoru utisak rasprostranjenosti i širine. Vode pogled duž horizontalne ravni i povezuju ostale elemente provlačeći se kroz njih u slici predela. Koriste se i u kontrastu sa uspravnim formama. Krošnja koja je izmenjena pod uticajem vetra ili je dovedena u neobično stanje pod drugim specifičnim uticajiima naziva se pitoreskna (Pituresque). Po obliku su jedinstveno skulptularne, a u kompoziciji ne bi trebalo da postoji više od jednog drveta ove forme.

6.5.3.Prozračnost krošnje drveća

Ima veliki značaj kako sanitarno-higijenski, tako i vizuelni, arhitektonski značaj. Drveće i šiblje sa gustom neprozračnom krošnjom efektno zaštićuje od sunčevih zraka, prašine, snega, vetra, koristi se kao fon skulpturi, paviljonu i drugim parkovskim objektima. Zato pri izboru vrsta za zaštitne zasade, a takođe za organizaciju senovitih aleja i zasenčenih trgova treba voditi računa o gustini krune. Biljka sa prozračnom krunom povećava igru svetlosti i senke. Na opšti dekorativni izgled i prozračnost- ažurnost krune neke drvenaste vrste najviše utiče list svojim rasporedom, oblikom, veličinom i bojom, a raspored listova je takav da jedan drugog senče. Pri ovakvom rasporedu cela površina je pokrivena listovima sa veoma malo slobodnog prostora. Kod nekih vrsta je jasno izražen lisni mozaik. Lisni mozaik se uglavnom ističe kod vrsta senke i kod povijuša.

6.5.4.Kolorit biljaka

Najznačajnija vizuelna karakteristika posle veličine i oblika. Ona se može smatrati emocionalnom karakteristikom jer direktno utičena na osećanja i poimanja spoljnog prostora. Svetle boje označavaju svetlost, veselu atmosferu, dok tamne boje odslikavaju sumornija osećanja. Varijacije u boji biljaka mogu ponekad da budu primetne i na većoj distanci u pejzažu. Boja biljnog materijala je prisutna kroz različite delove biljaka, uključujući lišće, cvetove, plodove, grane i grančice i koru debla. Osnovna boja lišća je uglavnom zelena, sa više varijacija od tamno do svetlo zelene, uključujući nijanse žute, plave, bronzaste. Potpun kolorit stvara potencijal nijansi koje se javljaju u proleće i jesen kod lišća, cvetova, grančica i debla. Organizacija kolorita u kompoziciji zelenila treba da bude koordinirana sa drugim vizuelnim biljnim karakteristikama. Boja biljaka bi bila korišćena da pojača funkciju veličine i oblika u projektnom rešenju (npr. Biljka koja služi kao fokusna tačka u prostoru zbog veličine i oblika može takođe da poseduje i boju koja će kasnije privlačiti pažnju) (sl.9).

28

Slika br.9. Drveće koje se ističe svojim koloritom u određeno doba godine

Letnja boja lišća zajedno sa zimskim grančicama i bojom debla privlači najviše pažnje, jer je prisutna najveći deo vremena. Boja cvetova, plodova i jesenja boja, iako mogu da budu vrlo jake i prepoznatljive, kratkotrajne su jer traju nekoliko nedelja. Izbor biljaka ne treba vršiti u odnosu na boju cvetova ili jesenje boje lišća, jer su ove karakeristike relativno kratkotrajne. U izboru letnje boje lišća mora se voditi računa i o jednoj karakteristici boje, a to je pojačavanje intenziteta boje, ako je u susedstvu suprotna boja. Zelena boja je intenzivnija ukoliko je pored nje crvena ili narandzasta. Varijeteti zelene boje u kompoziciji mogu takođe da koriste drugim projektantskim funkcijama. Glatka i sjajna kutikula povećava intenzitet zelene boje, dok voštane prevlake čine list mat zelenim. Dlakavost daje listu sivo-zelenkastu i srebrnastu boju. Tipična boja lišća može biti svetlozelena (Betula verrucosa), zelena (Robinia pseudoacacia, Pinus silvestris), tamnozelena (Aesculus hippocastanum), sivozelena do srebrnastobela (Salix alba, Populus alba) i plavičastozelena (Cupressus arizonica). Lišće u jesen može imati sveltožutu, žutu, crvenkasožutu, narandžastu, purpurnu ili ljubičastu boju. Postoje mnoge vrste koje umesto tipične boje za datu vrstu imaju sasvim drugu boju i pripadaju određenoj sorti, nazvanoj po toj specifičnoj boji sledećim latinskim nazivima: luteum- žuta, aureum- zlatnožuta, album- bela, argenteum- srebrnasta, rubrum- crvena, purpureum- purpurna, atropurpureum- tamno purpurna, glaucum- plavičasta, violaceum- ljubičasta, aureomarinatum- sa zlatnožutim obodom, albomarginatum- sa belim obodom, varegatum- šareni listovi.

6.5.5.Vreme pojave i opadanja lišća

Vreme pojave i opadanja lišća ima veliki značaj u formiranju kompozicionih rešenja. U proleće se kod nekih vrsta list znatno ranije razvija nego kod drugih, a u jesen neke vrste zadržavaju list duže od drugih. Ta svojstva se takođe uzimaju u obzir pri izboru vrsta. Vešt

29

izbor biljaka može da posluži vegegativni period gradskih zelenih površina. Velika raznolikost kod drveća i šiblja se primećuje i u boji stabla i grana. Tako imamo vrste sa bojom kore:

bela- Betula verucosa i Eleagnus angustifolia,

svetlosiva- Fagus moesiaca, Pinus strobus, Juglans nigra, Aeculus hippocastanum,

tamnosiva- Robinia pseudoacacia, Sophora japonica, Tsuga canadensis,

žućkasto-narandžasta- Pinus silvestris,

crvenkasta- Cornus sanguinea, Cornus alba,

zelena- Sterculia sp.,

Šarena- Platanus (sve vrste).

6.5.6.Cvet

Čine ga dekorativnim njegov oblik, veličina i boja. Drveće i žbunje i njihove forme imaju različite boje cvetova: bele, žućkaste, žute, ljubičaste, plavičaste, crvene, purpurne, itd.

6.5.7.Plodovi

Plodovi drvenastih vrsta su veoma raznovrsni po obliku, veličini i boji i deluju vrlo efektno na zelenim površinama, naročito u zimskom periodu. Mogu biti u obliku: orašice (Fraxinus, Carpinus, Betula, Fagus), meška (Spirea, Magnolia), mahune (Robinia, Labrunum, Wisteria), čaure (Catalpa, Paulowinia) i bobice (Taxus). Kod nekih drvenastih vrsta oni mogu biti dekorativni i pre zrenja kao što je slučaj kod Acer tataricum čiji su mladi plodovi ružičasto-crveni i deluju kao cvetovi, pa je vrsta u tom dobu vrlo dekorativna. Najveći dekorativni efekat postižu plodovi listopadnih vrsta u toku jeseni i zime kada najviše dolaze do izražaja narandžasto-crveni plodovi Cotoneaster horisontalis, Viburnum opulus, Sorbus acuparia i dr. Po svojim žućkasto-belim plodovima je upadljiva takođe u ovo doba godine i Melia azderah, Symphoricarpus albus sa svojim krupnim belim plodovima tokom čitave zime. Veoma duge, tamnomrke i sjajne mahune ima Gleditchia tryacanthos, dok su kod vrste Sophora japonica mahune brojaničastog oblika žućkasto-zelene i prisutne tokom čitave zime. Catalpa bignonioides zadržava svoje duge čaure do maja meseca, a Pyracanta coccinea svoje narandžasto-crvene plodove do marta, često i duže. Platan sa svojim okruglim plodovima na dugim visećim drškama je izuzetno dekorativan u zimskom periodu. Kod četinarskih vrsta šišarice su dekorativne kao i sasvim mlade i kao zrele. Kod vrsta iz roda Larix sasvim mlade šišarice su ružičaste, kod roda Picea i Abies su purpurno-ljubičaste, kod svih vrsta roda Juniperus šišarice su bobičastog oblika, crveno mrke ili plavo-

30

sive boje i vrlo su efektne, bez obzira na veličinu, a posebno su dekorativne kod Juniperus virginiana, gde su veoma sitne, brojne i plavičasto-sive.

6.5.8.Tekstura

Tekstura biljaka označava njihovu vizuelnu grubost ili mekoću, bilo da se radi o pojedinačnom drvetu ili o grupi. Nju čini veličina lišća, grana, konfiguracija stabla i način rasta, a na nju utiču i razdaljina sa koje se biljni objekat posmatra. Izbliza gledano, glavni uticaj ima veličina, oblik i površina lista i raspored grančica, dok je oblik stabla i krošnje i opšti utisak ono što utiče na ovu osobinu kada se biljka posmatra iz daljine.Tekstura se menja i sa primenom godišnjih doba, kada se radi o listopadnim biljkama, dok bez lišća tekstura biljke je drugačija i uglavnom otvorenija. Utiče na mnoge faktore, kao što su jedinstvo kompozicije, utisak razdaljine, nijansa boje, atraktivnost ili raspoloženje. Tekstura se može podeliti na: grubu teksturu, srednju teksturu i finu teksturu.

Gruba teksutra je obično zastupljena kod vrsta sa velkim lišćem, debelim, masivnim granama. Ova tekstura je vidljiva i napadna. Postavljena među finije teksture, ona se jasnije ističe i obično se prva zapaža i zbog toga se koristi kao tačka fokusa ili da da utisak snage. Zbog svoje snage, grupa tekstura odaje utisak „približavanja“ posmatraču, čineći razdaljinu između biljke i posmatrača vizuelno manjom. Biljke grupe teksture izgledaju otvorenije, opuštenije i manje udaljene nego biljke finije teksture. One obično imaju i veće varijacije svetlosti i senke i mnogo se više koriste u pejzažnim rešenjima.

Srednje grupa tekstura rezultat je srednje veličine lista i grana i srednje gustine grananja. Koristi se kao osnovna služeći kao prelazni oblik između grube i fine teksture. Ona može povezivati kompoziciju u jedinstvenu celinu.

Fina tekstura, proizvodi je veliki broj malih listova, tanke, sitne grančice. Biljke fine teksture su nežne i delikatnog izgleda i manje primetne u okolini. Obično se poslednje uočavaju u kompozicji i prve se izgube iz vida kako se razdaljina između biljke i posmatrača povećava. Mogu se uvesti u kompoziciju kao pozadina agresivnijim testurama, da postignu utisak ravne, glatke površine ili da posluže kao kontrast grubljim teksturama. Pošto nemaju jak vizelni uticaj, one se „udaljavaju“ od posmatrača i prostor pod njima može izgledati veći nego sto zaista jeste. Zbog toga se koriste u manjim, zatvorenim prostorima. Biljke fine teksture obično imaju jasno definisanu siluetu i naizgled čvrstu površinu, zahvaljujući velikom broju listića i grančica, tako da su dobre za korišćenje u geometrijskim rešenjima sa precizno definisanim oblicima. Najbolje je sva tri tipa teksture kombinovati u dizajnu da bi se dobio utisak raznolikosti, prijatan za oko. Premalo varijacija u teksturi deluje monotono, dok previše stvara haotičan utisak. Što je drvo više, a njegovi listovi ili iglice gušći to je jači utisak zatvorenog prostora.

31

6.5.9.Otpornost vrsta na zagađenje

Utvrđeno je da sve vrste drveća i šiblja ne reaguju podjednako na zagađenje vazduha. Ovu karakteristiku takođe treba uzeti u obzir pri izboru vrsta za jednu ili drugu kategoriju zelenih površina. O ovoj karakteristici treba naročito voditi računa pri projektovanju zelenih površina industrijskih kompleksa, ulica i brzih gradskih saobraćajnica, gde je znatno veće zagađenje vazduha.

6.5.10.Uslovi staništa- zemljište, vlažnost vazduha, odnos biljaka prema insolaciji

Različiti uslovi staništa utiču ne samo na veličinu, već i na oblik biljaka. Zato je osnovni zadatak pri izboru vrsta usklađivanje uslova sredine sa njihovim biološkim i dekorativnim karakteristikama. Prirodna zemljišta u gradskoj sredini se jedino susreću pri podizanju velikih zelenih masiva-parkova, zaštitinih zasada i dr. Ostale zelene površine obično nemaju prirodnih zemljišta. U vezi sa tim je neophodno stvoriti zemljišne uslove, koji odgovaraju biološkim karakteristikama vrsta. Različite vrste različito reaguju na stepen vlažnosti vazduha. Jedne vrste dobro podnose nedostatak vlage, dok su druge na to osetljivije. Jedan od važnijih uslova za normalan razvoj biljaka je optimalna osunčanost, pri čemu jedne vrste zahtevaju više svetlosti, dok se druge zadovoljavaju manjom količinom. U pejzažnoj arhitekturi svetloljubive i senoljubive vrste imaju veliki značaj, jer u naseljima treba formirati zasade na površinama, koje su više ili manje zasenčene zgradama. Najčešće je to slučaj pri formiranju zasada na ulicama sa visokim objektima. O senoljubivosti treba voditi računa i pri formiranju zasada na slobodnim površinama, kako svetloljubive vrste ne bi bile u senci drugog cveća.

7.Dekorativnost i osnovne osobine drveća i šiblja

Prilikom projektovanja gradskih i vangradskih zelenih površina veoma je bitno birati vrste drveća i šiblja koje se ističu nekom svojom karakteristikom u određeno doba godine među ostalim pejzažnim elementima i time pružaju savršeno čulno iskustvo posmatraču. Među mnogobrojnim vrstama mogu se istaći Pyracantha coccinea koja je veoma upadljiva u jesen zbog boje svojih plodova, Tilia sp. Koja opija mirisom svojih cvetova i svi varijeteti Thuje koji se puno upotrebljavaju za ozelenjavanje i dizajniranje vrtova, dvorišta itd.

7.1.Pyracantha coccinea ili vatreni trn

32

Slika br.10. Pyracantha coccinea- vatreni trn

Zimzeleni do poluzimzeleni žbun visine 2-3 m i širine 2-3 m sa čvrstim granama i oštrim bodljama (sl.10). Grane su mu trnovite, uspravne ili malo povijene. Koren dobro razvijen. Listovi su sitni, jajoliki, kožasti, tamnozeleni, sjajni. Cvetovi sitni, beli, brojni skupljeni u gronjaste cvasti, i cveta u maju. Jedna je od najzapaženijih biljaka u jesen- svojim bogatstvom crvenih, narandžastih ili žutih plodova sa mnoštvom bobica. Lako se uklapa i u zahtevnije vrtove i parkove. Na Zapadu je često korišćena za sadnju uz bele zidove. Grančice se koriste u biodekoraciji.Vrlo je zahvala biljka za uzgoj, široke hortikulturne primene. Brzo raste, dobro podnosi razdoblja suše, niske temperature, sneg, led, otporna je na gradska zagađenja i bez posebnih zahteva u pogledu vrste tla. Najbolje se razvija na sunčanim ili blago zasenčenim staništima. Iz cvetića se razvijaju najpre zelene bobice, koje krajem leta, zavisno od vrste, poprimaju žarko crvenu, narandžastu ili žutu boju, po kojoj je vatreni trn i prepoznatljiv. Bobice ostaju na biljci i tokom zime.Raznolikost primene vatrenog trna čini ga nezaobilaznom biljkom vrtnog i parkovskog uređenja. Može se uzgajati kao soliterni, slobodnorastući grm, u manjim ili većim skupinama. Tako uzgajan poprima veličansvene dimenzije i preko 3 m u visinu i širinu.

Zanimljiva je pojava vatrenog trna u mešovitim živicama (živicama formiranima od nekoliko različitih vrsta grmlja), kada želimo postići da živica svojim raznolikim cvetanjem ili plodovima bude zanimljiva tokom cele godine (sl.11). Atraktivna je i cela slobodnorastuća barijera od Pyracanthe koja je, što je ponekad važno, potpuno neprohodna zbog isprepletanosti bodljikavih grana te može rasti bez oblikovanih zahvata ili samo uz korekcijski rez grana koje rastu u smeru u kojem ne želimo. Vatreni trn je vrlo pogodna biljka

33

i za formalne (oblikovane) živice jer dobro podnosi orezivanje, a zbog relativno brzog rasta pravilnom sadnjom (razmak 50 cm) već kroz 2-3 godine može se postići gust sklop neprohodne živice. Kod formiranih živica, visina se može održavati od svega pola metra do preko 2-3 m. Potrebno je napomenuti da se pri redovnom orezivanju kod formiranih živica uklanjaju i cvetni pupoljci tako je da je „jesenji“ vatreni efekat slabije izražen.

Slika br. 11. Upotreba vatrenog trna u formiranju živice

7.2.Tilia sp.- lipa

34

Slika br.12. Tilia- lipa

Listopadno, veličanstveno drvo, mirisnog cveta koje budi u svakom čoveku predivna osećanja (sl.12). Njegovo stablo doseže visinu od 25 do 30 m, a starost od nekoliko stotina godina. Cvetovi lipe su mali, zelenkasto žute boje, prijatnog mirisa (sl.13). Cvetanje traje 2 do 3 nedelje, a nekad se desi da prođe i za 5 do 6 dana. U nasim krajevima rastu bela ili srebrna lipa (Tilia tomentosa), velikolisna lipa (Tilia grandifilia) i sitnolisna lipa (Tilia parvifolia), takođe je rasprostranjena i u Evropi, Americi i Aziji. Lipa je drvo koje ima veoma gustu i pravilno oblikovanu krošnju i često se koristi kao ukrasno, zbog velike mase lišća na stablu, za gradske drvorede, a kao samonikla u šumama. Lipa čini božanstveno opojno prostranstvo i poseduje kvalitete koji se iskorišćavaju na više načina. Lipa je prvenstveno lekovito bilje i njen cvet se koristi za spravljanje čaja, takođe je veoma dekorativno drvo i veoma poželjno na zelenim površinama. Tilia argentea- sprebrna lipa je visoko drvo, široko piramidalne, guste i pravilne krošnje koje dobro podnosi zasenu, ali i sušu i osunčane položaje. Odlično podnosi gradske uslove, a otporna je i prema većini insekata. Jedna je od najdekorativnijih lipa, kako zbog oblika i veličine krošnje, tako i zbog boje listova, srebrnasto bele s naličja. Cveta kasno, juna-jula. Podesna je za široke aleje, drvorede i pojedinačnu sadnju na prostranim zelenim površinama. Tilia platyphyllos- rana lipa- izuzetno visoko drvo,

35

široke krošnje. Veoma dugovečna vrsta. Zahteva nešto hranljivije zemljište i nešto je osetljivija na mrazeve od prethodne vrste. Gradske uslove odlično podnosi, a koristi se kao prethodna vrsta. Zbog izuzetno velikih listova i otpornosti na aerozagađenja poželjna je njena sadnja na zelenim površinama industrijskih naselja, u zaštitnim pojasevima.

Slika br.13. Mirisni cvet lipe

7.3.Thuja- tuja

Osnovna vrsta tuja je visoko četinarsko drvo, rasprostranjeno u Severnoj Americi i Aziji, kao i kod nas. Prilagođene su i otporne na različite uslove sredine, pa se stoga jako puno upotrebljavaju i za ozelenjavanje i dizajniranje vrtova, dvorišta, fabričkih krugova itd. Ako uzmemo u obzir da imaju gustu i kompaktnu krošnju jedna je od najpovoljnijih vrsta za formiranje takozvanih živih ograda. Poznat je veliki broj varijeteta kao sto su na primer: Thuja orientalis- istočna (azijska) tuja, Thuja occidentalis- zapadna tuja, Thuja gigantea- gigantska tuja.

- Thuja occidentalis „columna“- zapadna tuja- stubasta

36

Jedan je od najrasprostranjenijih četinara kod nas, izuzetno otporan. Raste do 5m visine i maksimalno do 1m širine. Može se saditi u kombinaciji sa drugim niskim četinarima, uz ulaze ili duž staza. Dobro se održava u žardinjerama. Izuzetan efekat može se postići i ako se koristi za formiranje visokih živih ograda i sadi se na rastojanju od 50-70 cm. Kao i što sam naziv govori raste u obliku stuba i ne ide puno u širinu, tako da rezanje skoro da i nije potrebno. Koristi se za sađenje u grupama i kao soliter.Lako se održava i nije posebno zahtevna.

- Thuja occidentalis „Smaragd“ ili Smaragdna tuja

Slika br.14. Thuja occidentalis „Smaragd“- Smaragdna tuja

Smaragdna tuja je takođe varijetet zapadne tuje. Osobina je sličnih prethodnom varijetetu, ali usko kupastog oblika i zašiljenog vrha (sl.14). Četine su smaragdno zelene boje. Iako deluje nežnije i elegantnije ipak je, kao i ostali varijeteti tuje, izuzetno otporna na uslove sredine. Pogodna je za žardinjere i uz pravilnu negu može u njima opstati i više godina. Slična je obliku stubaste tuje, samo je nižeg i sporijeg rasta, takođe se koristi za formiranje slobodnorastućih pravilnih živih ograda, izuzetna je za cvetnjake i alpinume.

8.Problemi kompozicije pri formiranju parkovskih objekata37

Već pri izboru vrsta je konstatovano kolike promene nastaju u spoljnim oblicima vegetacije u toku celog perioda njenog razvoja, kao i u toku jedne godine. Postoje i promene koje su posledica mera nege zelenih površina, koje ne bi smele da remete osnovnu kompozicionu zamisao, već treba da su usmerene samo ka poboljšanju osnovne kompozicije. Zato pri izradi kompozicionog rešenja zelenih površina treba utvrditi dva osnovna perioda njihovog razvoja: za mladi uzrast (do 20-25 godina) i za zrelo doba, i shodno tome dati rešenja, pri čemu parkovski zasadi i u mladosti trebaju da budu lepi i kompoziciono celoviti. Zelene površine u raznim stadijumima razvoja imaju različite dekorativne i funkcionalne efekte. Prema podacima Mašinskog (1951), projekcija krune mlade sadnice-lišćarske vrste prosečno oko 1-2m². Tako 100-200 kom. Sadnica po 1 ha površine zauzima oko 2-4% površine pod krošnjama drveća. U toku svog razvoja ova sadnja će menjati svoj oblik. Projekcije kruna drveća u starosti od 50-60 godina dostići će 30-50 m² u zavisnosti od vrste. Iz ovoga proizilazi, da se sa starošću povećavaju površine pod projekcijama kruna za 20-30 puta. Drugim rečima, ako je prisutno 100-200 odraslih stabala na 1 ha površina pod projekcijama kruna biće 2- 6000 m², tj. 20-60% od ukupne površine. Zato da bi se dobili funkcionalni i dekorativni efekti mladih zasada neophodno je primeniti dovoljno gustu sadnju drveća, vodeći računa o njihovom daljem proređivanju. Pri utvrđivanju odnosa između pojedinih elemenata u pejzažnoj kompoziciji neophodno je voditi računa o veličini i nameni date zelene površine. Tako je u velikim parkovskim kompleksima odnos površina pod vegetacijom znatno veći nego pod stazama i platoima. U manjim objektima (manji park, skver) znatno se povećava procenat površine pod stazama i platoima, na račun zelenih površina. Takav je slučaj i sa vodenim površinama.

Kompozicija je latinska reč i označava sastav, raspored, kombinaciju, a takođe i kreiranje umetničkih dela. Kompozicija- to je podređenost pojednih elemenata jedan drugom i celini, koja objektu pruža jedinstvo umetničkog izraza. Kompozicija zelenih površina je njena organizacija, struktura, uslovljena idejnim rešenjem i namenom objekta, zoniranjem i rasporedom elemenata i njihovim međusobnim odnosom. Kompozicioni elementi u zelenim površinama su različiti. Jedni su očigledno opipljivi, kao što su: teritorija, okolina, vegetacija, objekti, vodene površine. Drugi, nisu predmeti, ali su jasno vidljivi: boje, nijanse, svetlost i senke. Treći-sami po sebi nisu vidljivi, ali menjaju oblik drugih: pojave linijske i vazdušne perspektive. Od veštine korišćenja kompozicionih elemenata i faktora zavisi uspeh u projektovanju vrtne i parkovske kompozicije.

8.1. Zelene površine Beograda

Zelene površine u Beogradu razvijane su i menjane saglasno urbanističkim potrebama da građanima bude što prijatnije. U anale gradskog zelenila zapisano je da je prvo plansko ozelenjavanje započeto u Topčideru oko knez Miloševih dvoraca (konaka) 1831. Godine. U ovom parku senovite oaze se i danas, među 1170 stabala, nalazi najstariji platan u Beogradu. Visok je oko 35 metara, raspon krošnje je gotovo 50m, a pravi hladovinu na površini od 1885

38

metara kvadratnih. Platan ima oko 170 godinai kao značajno prirodno dobro je zaštićem zakonom. U doba kneza Miloša, 1836. Godine uređen je i prvi gradski park nazvan Finansijski, a nalazi se između današnjih ulica Nemanjine i Kneza Miloša (sl.15). Izgrađen je u engleskom stilu- sa vijugavim stazama i domaćim vrstama drveća. Deceniju kasnije Beograd dobija i prvi ulični drvored. U današnjoj ulici Kraljice Natalije sa obe strane trotoara, na dužini od jednog kilometra, tada su bili zasađeni jablanovi. Samo u deset gradskih opština sada zelene površine pokrivaju oko 67 hiljada stabala koja prave oko 130 kilometara drvoreda, 90 od njih je zakonom zaštićeno. Najstarije stablo nalazi se u centru grada, na Cvetnom trgu. To je hrast lužnjak. Procenjuje se da ima više od dva veka i da je jedini preživeli iz nekadašnje lužnjakove šume koja je isrkčena. Po visini i raskošnoj krošnji može se uporediti sa platanom u Topčideru. Sličan hrast lužnjak nalazi se i u Pionirskom parku, kako se zove zeleno-cvetni prostor između dve impresivne zgrade skupštine grada i republike

Slika br.15. Finansijski park

Jedan od malobrojnih parkova u gradu koji se može pohvaliti trajanju dužem od jednog veka je Kalemegdan, zelena površina u sklopu i oko Beogradske tvrđave. Njegovo uređenje je počelo 1867. Godine kada su Turci predali Beogradsku tvrđavu srpskom knezu Mihailu Obrenoviću. Više od tri hiljade stabala, mahom četinara, dominira ovim prostorom koji predstavlja najveću oazu u centru grada. Na primeru Kalemegdana potrvđuje činjenica da se parkovi u gradskom jezgru, tu spada i Tašmajdanski, nalaze na najlepšim lokacijama u gradu i zelena su pluća Beograda. Priča se da se u parku Topčider nalazi najstarija česma u gradu, da je Karađorđev park formiran posle podizanja prvog javnog spomenika u Beogradu 1848. Godine, a u parku Tašmajdan prva Seizmološka stanica na ovim prostorima izgrađena 1909. Godine. Ipak, jedinstvenu priču o nastanku i uređenju ima Park prijateljstva na novobeogradskoj strani između tzv. Palate federacije i ušća Save u Dunav. Izgradnja je

39

počela 1961. Godine u čast Prve konferencije šefova država i vlada nesvrstanih zemalja. Deo protokola predviđao je da svi tadašnji gosti posade po jedno drvo u parku, kao simbol mira, progresa i prijateljstva. Praksa je nastavljena i kasnije i u Aleji mira, deo parka oko 130 državnika zasadilo je sadnice kao simbol zemlje iz koje dolaze.

9.Zaključak

40

U složenom lancu formiranja i oblkovanja pejzaža- pejzažno projektovanje je jedna od bitnijih inicijalnih karika, bez koje se ne može zamisliti podizanje i najmanjeg uređenog prostora- vrta, skvera, drvoreda i ostalog, a takođe i rekonstrukcija već postojećih. Glavni princip u projektovanju je ekološki i on kao takav sastoji od detaljnog istraživanja prirodnih komponenti predela ili kompleksa: karakteristike reljefa, geološka podloga, zemljište, hidrografske karakteristike i vegetacija. Ovaj princip se primenjuje u projektovanju svih objekata pejzažne arhitekture, a rezultat toga je stvaranje kvalitetnih i dugotrajnih zasada, koji će opstati u datim uslovima sredine. To proklamuje i novi princip „održivog razvoja“, koji za cilj ima stvaranje takve sredine koja će biti kvalitetna za život čoveka, ali u čije održavanje će se manje ulagati, to znači da će i rešenje biti ekonomičnije, što znači da se izbor svodi na one vrste drveća, šiblja i cveća koje će najpovoljnije rasti u uslovima date sredine bez nekih dodatnih intervencija u smislu zalivanja, prihranjivanja i druge nege. Naravno da ovako nešto nije uvek moguće realizovati zbog potrebe za stvaranjem visoko kreativnih rešenja, koja će i u estetskom smislu da obogate naše gradove, pa se izbor ne ograničava samo na domaće vrste, već koristimo i egzote, forme i sorte, koje obezbeđuju kolorit, bogatstvo oblika, raznovrsnost i smenu pejzažnih slika u toku cele godine. Ovi principi realizovani su pri formiranju mnogih naših parkova stvorenih i u prošlom veu, a rekonstruisani danas, među kojima se ističu: Kalemegdan, Topčiderski park, parkovi Vrnjačke Banje, park u Aranđelovačkoj banji, Dunavski park u Novom Sadu, park na paliću i mnogi drugi, kao i druge kategorije zelenila, pa i cela naselja kao što je Novi Beograd.

Potreba za uređenjem prostora u kome živimo je veoma bitna i stoga je trend razvoja i podizanja objekata pejzažne arhitekture u Srbiji u usponu, što može da se dokumentuje brojnim uređenim površinama u centrima naših gradova, a posebno individualnih okućnica, što svedoči da su i pojedinci tj. Svi oni koji mogu da investiraju u uređenje svoje okoline shvatili značaj zelenila, njegovu dušu i lepotu.

10.Literatura41

[1] Vujković Lj., Pejzažna arhitektura- Planiranje I projektovanje, Šumarski fakultet, Beograd, 2003.

[2] Vujković Lj., Nećak M., Vujčić D., Tehnika pejzažnog projektovanja, Beograd, 2003.

[3] Vukićević E., Dekorativna dendrologija, Beograd, 1974.

[4] URL: http://www.biosan.rs/katalog/zoizz.htm

[5] URL: http://www.biosan.rs/katalog/perene.htm

[6] URL: http://www.lepo-polje.rs/katalog/09_niski_liscari_visoki.html

[7] URL: http://www.inter-caffe.com/lista-843.html

[8] URL: http://www.cetinari.info/katalog-proizvoda.html

[9] URL: http://www.glassrbije.org/srbija/%C4%8Dlanak/parkovi-beograda

[10] URL: http://sr.wikipedia.org

42