of 54 /54
1.Uvod Slika br.1. Lebdeći zeleni tepih u Mercati di Triano u Rimu Pejzažna arhitektura predstavlja takvu vrstu delatnosti koja upravlja živopisnim i živim elementima pejaža, njihovim volumenima, oblicima, kompozicijom boja, dinamičnim u vremenu i prostoru. Da bi se uređeni prostor ostvario, neophodno je realizovati: planiranje prostora, projektovanje, izvođenje radova i korišćenje i održavanje prostora. Proces pejzažnog projektovanja je niz analitičkih i kreativnih koraka radi stvaranja kompozicije elemenata pejzaža i njihovog usklađivanja sa potrebama korisnika i prirodnim procesima konkretne lokacije. Projektant kroz svoj rad kreira teren, vegetaciju, vodene elemente, stvarajući kompoziciju koja ima određenu formu, funkciju i značenje (sl.1). Da bi se svi elementi i komponente jedne pejzažne kompozicije objedinili u jedan sistem važno je poznavanje ne samo tih osnovnih gradivnih elemenata kompozicijie, već i načina njihovog komponovanja, odnosno zakona koji regulišu njihovo objedinjavanje i stvaranje umetničkog dela. 7

Biološke karakteristike biljaka značajne za projektovanje zelenila Obrada

  • Author
    -

  • View
    178

  • Download
    1

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Biološke karakteristike biljaka značajne za projektovanje zelenila

Text of Biološke karakteristike biljaka značajne za projektovanje zelenila Obrada

1.Uvod

Slika br.1. Lebdei zeleni tepih u Mercati di Triano u Rimu

Pejzana arhitektura predstavlja takvu vrstu delatnosti koja upravlja ivopisnim i ivim elementima pejaa, njihovim volumenima, oblicima, kompozicijom boja, dinaminim u vremenu i prostoru. Da bi se ureeni prostor ostvario, neophodno je realizovati: planiranje prostora, projektovanje, izvoenje radova i korienje i odravanje prostora. Proces pejzanog projektovanja je niz analitikih i kreativnih koraka radi stvaranja kompozicije elemenata pejzaa i njihovog usklaivanja sa potrebama korisnika i prirodnim procesima konkretne lokacije. Projektant kroz svoj rad kreira teren, vegetaciju, vodene elemente, stvarajui kompoziciju koja ima odreenu formu, funkciju i znaenje (sl.1). Da bi se svi elementi i komponente jedne pejzane kompozicije objedinili u jedan sistem vano je poznavanje ne samo tih osnovnih gradivnih elemenata kompozicijie, ve i naina njihovog komponovanja, odnosno zakona koji reguliu njihovo objedinjavanje i stvaranje umetnikog dela. Vaan medijum u pejzanom projektovanju je reljef koji pored vegetacije i vode pripada prirodnim elementima pejzaa, ali je i njega kao i ostale medijume potrebno izmeniti i transformisati, iz razliitih razloga. to se tie primene i oblikovanja biljnog materijala cilj je prikazati floru i vegetaciju kao osnovni element vrtne, parkovske i predeone kompozicije u njihovim mnogobrojnim oblicima. Biljke, kao ivi organizmi imaju odreene zakone razvoja, zahteve za zemljitem, klimom i drugim uslovima sredine. Veoma su bitne sa aspekta njihovih biolokih i vizuelnih karakteristika za projektovanje slobodnih prostora i kompozicije zelenila koje moemo podeliti prema kategoriji biljnog materijala, stila i naina oblikovanja, prostornoj strukturi. Da bi sve zelene povrine lake obraivali, sistematizovali i projektovali potrebno je najpre izvriti njihovu klasifikaciju i razvrstati ih u odreene kategorije. Zelene povrine grada svrstane su u tri grupe:7

Objekti pejzane arhitekture javnog korienja Objekti pejzane arhitekture ogranienog korienja Objekti pejzane arhitekture specijalne namene

Na prostorno oblikovanje zelenih povrina veliki uticaj imaju bioloke karakteristike biljaka. Vane bioloke karakteristike biljaka pri projektovanju zeleniih povrina su: dimenzija kronje i dimenzija i oblik korenovog sistema, nain grananja, oblik, boja i mozaik lista, cvetova, cvasti, plodova, takoe i reljef, klima, zemljite, voda i mikroklimatski uslovi. Raspored i broj biljaka prilikom sadnje zavisi od veliine koju one dostiu u svom potpunom razvoju, kao i od veliine i namene objekta, koji se pejzano ureuje.

2.Zadatak i cilj rada

Cilj i zadatak ovog rada jeste da predoi sve one elemente koji su potrebni za formiranje zelenih povrina koji spadaju izmeu ostalih i u veoma bitne, bioloke karakteristike biljaka, poput dimenzije i oblika kronje i korenovog sistema, rasporeda i broja biljaka prilikom sadnje itd., bez kojih je nemogue postii sklad izmeu kompozicije elemenata pejzaa sa potrebama korisnika i prirodnim procesima odreene lokacije.

3.Formiranje zelenih povrina

Planiranje i razvoj sistema zelenih povrina reava nekoliko grupa funkcionalnih zadataka: bioloke, rekreativne i estetske. Normiranje omoguava racionalno korienje gradskih i vangradskih zelenih povrina. Ono zavisi od prirodno-klimatskih uslova, karaktera naselja i broja stanovnikau njemu. Za ocenu obezbeenosti gradova zelenim povrinama i prihvatanja reenja o razvoju sistema, bitni su sledei pokazatelji: I. II. III. Nivo ozelenjenosti gradske teritorije u % Stepen ozelenjenosti u m/st Stepen zadovoljenosti u m/st

Nivo ozelenjenosti je odreen odnosom ukupne koliine zelene povrine prema celokupnoj povrini grada.

4.Vegetacija kao element pejzane arhitekture8

Osnovni element vrtne i parkovske kompozicije je vegetacija u njenim mnogobrojnim oblicima. Drvee je najvaniji strukturni materijal zelenih povrina. Sprega oblikovanih (plastinih forma i tekstura) i koloristikih karakteristika vegetacije uslovljava izraajnost njene tektonike i ima opredeljujui znaaj u formiranju pejzane kompozicije. Ona odreuje proporcije i oblik pejzaa, stvara kontrast izmeu otvorenih i zatvorenih prostora i razdvaja ih, odreuje siluetu, strukturu, uramljivanje, fon i ton pejzaa kao i njegov karakter. Vrednost drvea poveava se sa uzrastom, zato se pri projektovanju i izgradnji zelenih povrina vodea uloga daje dugovenim vrstama. Habitus svake vrste drvea ili iblja je specifian i genetski karakterie datu vrstu. Raznolikost drvenaste vegetacije po veliini i formi izraava njihova prostorna i plastina svojstva, a obuhvata osnovne tipove strukturnih elemenata kompozicije: soliter, grupa, umica, masiv, aleja i iva ograda. Pri projektovanju ne treba zanemarivati injenicu, da je priroda sama po sebi umetnik, stvaralac bezbrojnih visokoumetnikih biljnih formacija. Odreene kompozicione zasade treba zasnivati na toj tenji prirode ka savrenstvu, svojstvenom prirodnim kombinacijama drvea.

4.1.Pojedinano stablo- soliterSoliter predstavlja prostornu kompozicionu dominantu. Izuzetan poloaj solitera predodreuje njegovo sagledavanje iz svih pravaca ime se usredsreuje panja na njega. Forma solitera treba da se karakterie jasno izraenom individualnou, a njegova izraajnost jasno se pojaava drugim dekorativnim svojstima, razliitim od osobina okolnih zasada.Za solitere treba birati krupne, dobro razvijene primerke drvea, koji se karakteriu originalnom strukturom stabla i grananja, jasno se izraenom masom krune, bojom i mozaikom lista, strukturom i bojom kore. Vrste drvea koje se mogu preporuiti za korienje u svojstvu solitera: lipa (Tilia sp.), hrast (Quercus sp.), brest (Ulmus sp.), breza (Betula sp.), empres (Cupressus sempervirens), ari (Larix europea), smra (Picea excelsa), jela (Abies alba), Magnolia sp., Ginko biloba, Picea Omorika i dr. Treba voditi rauna da oblik svakog stabla bude rezultat dva faktora: njegovih genetskih karakteristika i ekolokih faktora (zemljite, reima vlage, klimatskih uslova, uticaja vetra, osvetljenja, poloaja). Zato se preporuuje obezbeenje optimalnih uslova za rast i razvoj pojedinanih primeraka sa izraenim dekorativnim karakteristikama, tipinim za svaku dekorativnu vrstu. Pored solitera, koje projektujemo kao glavne elemente kompozicije na otvorenom prostoru, livadi, pojedinana stabla treba primenjivati i radi ralanjivanja prostora sa nekoliko ivopisno rasporeenih stabala, koja se karakteriu visokim dekorativnim kvalitetima, omoguuje da se jednostavnim sredstvima postigne visoka ivopisna izraajnost.

4.2.Grupa9

Glavni elemenat jedne ili vie vrsta drvea, koja se nalaze izolovano na otvorenom prostoru zelene povrine. U njen sastav ulaze najmanje tri primerka drvea ili iblja, koji se u celini sagledavaju sa jedne take. Grupe mogu biti sastavljene od drvea, iblja ili mogu biti meovite. Grupa je glavni elemenat zelenih povrina, osnovni kostur kako pezanih tako i geometrijskih parkova. Njihova namena je vrlo razliita. One stvaraju prednji i srednji plan pejzaa, njegove akcente i dominante. Grupe dele, ralanjuju parkovski prostor, formiraju poljane. Grupe stvaraju silutetu zelene povrine, ispunjavaju je igrom svetla i senke, obogauju njen kolorit, a od grupa koje su blizu jedna drugoj stvaraju se veliki parkovski masivi, umice i tamponi zelenila.

4.3.Efekat pojedinane grupe drveaSlino soliteru, efekat pojedinane grupe drvea uslovljen je njenim istaknutim poloajem u otvorenom prostoru, gde je mogue pokazati izraajnost forme krune i debla te prostorne dominante. Pri projektovanju grupe treba birati drvee sa interesantnim oblikom krune, istaknutim mozaikom grana i lia i obezbediti uslove dobrog sagledavanja. Pri odreivanju mesta za lociranje grupe sastavljene od nekoliko stabala neophodno je predvideti vei prostor, u skladu sa uslovima njenog optimalnog sagledavanja iz vie pravaca. Grupe od 3-5 stabala, saenih metodom gnezdaste sadnje (dva ili tri stabla zasaena u jednu jamu), na rastojanju 0,5-1m jedno od drugog, formiraju zajedniku krunu veeg prenika. Gnezdaste kompaktne grupe treba sastavljati od breze, lipe i dr. Po dendrolokom sastavu razlikuju se jednorodne i raznorodne grupe. Ako kompozicija zelene povrine ukljuuje vei broj grupa, preporuuje se stvaranje jednorodnih grupa, da bi se izbeglo arenilo u kompoziciji. Jednorodne grupe, zasaene u vidu buketa, pojaavaju dekorativne osobine primenjene vrste. Ako kompozicija parka ili druge zelene povrine ukljuuje manji broj pojedinanih grupa, koje imaju poseban dekorativni znaaj, njih treba stvarati od dve ili tri vrste. Mogu se kombinovati liarske i etinarske vrste. Nain formiranja grupe treba birati u kompozicionoj zavisnosti od drugih elemenata pejzaa. Na irokom prostoru livade ili na obali vodene povrine preporuuje se grupa sastavljena od stabala koja imaju jasnu siluetu, gustu masu krune i kontrastnu boju lia u odnosu na fon, koja se jasno zapaa sa veih rastojanja. U formiranju grupa vano je da u grupi ne sme biti tri ili vie stabala u redu i rastojanja izmeu stabala ne treba da su ista. Svaki deo parka ili druge zelene povrine moe imati svoju glavnu dominantnu vrstu. Neke vrste, npr. Breza su bolje u jednorodnim grupama. Drvee u raznorodnim grupama neophodno je birati vodei rauna o podjednakoj duini procesa njohovog razvoja, jednovremenom proletnjem listanju i opadanju lia u jesen, efektu kombinacije jesenjih boja lia. Izbor vrsta u grupi se bira pre svega prema njihovoj biolokoj kompatibilnosti. Neophodno je birati one vrste drvea koje odgovaraju ekolokim zahtevima kolnog predela, koje e se u datom klimatu, na datom kompleksu, optimalno razvijati i koje nee meu sobom biti antagonistike. Treba ih rasporeivai tako da u centru ili zadnjem planu budu one najvie, kako ne bi zaklanjale nie vrste. Vano je da jedna vrsta istie karakterie druge vrste. Za grupe prednjeg plana pogodno je cvetno drvee oivieno cvetnim ibljem. Veliki znaaj dobija struktura i boja stabala, mozaik grananja i lia. Vee grupe sastavljene su od10

20-50 stabala. Uglavnom se formiraju od jedne vrste. Na otvorenim prostorima parka one se koriste za isticanje pojedinih dekorativnih osobina jedne vrste, sakupljene u masi, a kada se nau usred drugog drvea onda slue za stvaranje kontrastnih kombinacija (usred masiva breza grupa 20-30 smra stvarae kontrastnu kompozicij, istiui karakteristike i jedne i druge vrste.

4.4.umicaumica predstavlja tip zasada povrine 0,5-1,5 ha sa razrednom strukturom, formirana od retko grupisanog drvea, jedne vrste i jedne starosti. Moe biti brezova, hrastova, borova itd. Pri stvaranju ove forme zasada treba se pridravati prirodnog karaktera rasporeda drvea i birati vrstu u skladu sa zemljinim i klimatskim uslovima stanita. U parkovskim umicama sadi se 100-200 stabala. Estetski efekat umice sastoji se u kontrastu prostornih formi drvea, ivopisnoj igri svetla i senke, koju treba posmatrati sa blieg rastojanja, za razliku od solitera. Masiv je najvea i najkompaktnija strukturna jedinica biljne populacije, primenjena u parkovskom pejzau.

4.5.MasivFormira se kao bioloki trajna zajednica drvea, iblja i perenske vegetacije na povrini do 10 ha i manjih razmera u odnosu na visinu drvea 4:1. Njegova optimalna irina koja obezbeuje zatitu od buke, praine i vizuelnu izolaciju od neprijatnih okruenja je 100150 m. Gusti sklop oteava i ograniava vidljivost unutar masiva. Za razliku od umskog masiva parkovski masiv treba imati ralanjeniju strukturu, razuene konture i raznovrsniji i dekorativniji sastav vrsta. Masivi se formiraju od drvea razliite visine i od razliitih vrsta, ali uz ouvanje dominantnog znaaja jedne ili nekoliko vrsta drvea. Parkovski masivi se obino dele na periferne i unutranje. Periferni masivi (zatitni zasadi) slue za zatitu od vetra, praine, buke, za izolaciju parka ili druge zelene povrine. Izbor vrsta za ove masive je najee od autohtonih vrsta, bez posebnih estetskih zahteva, a najvanije jeda izabrane vrste budu visokog rasta. Masiv se po ivici formira sa izboinama i udubljenjima, a put du masiva trasira se kroz neke od tih ispusta, da bi periodino iezavao pod senkama stabala i ponovo se pojavljivao. Unutranji parkovski masivi obino se sastoje od manjih umaraka i umica, ograniavaju, formiraju poljane i druge otvorene prostore i ralanjavaju teritoriju parka. Kontura masiva koji oiviava livadu ili vodenu povrinu formira se sa udubljenjima i ispustima, a sadnja oiviavajuih zasada treba biti pojaana bojom, strukturom i plastinom raznolikou meovitih vrsta drvea i iblja. eljena raznolikost siluete masiva postie se razliitom visinom i konturama kruna, koje se razlikuju od osnovnog zasada, tako na primer interesantna silueta masiva moe se stvoriti od okruglih kruna liarskog drvea, nad kojim se neravnomerno pojavljuju piramidalne forme (topola, smra, jela i dr.). Pri formiranju masiva neophodno je voditi rauna o odnosu drvea po boji krune. Da bi se izbeglo arenilo ili monotonija zasada, preporuuje se da se koriste dominantne vrste sa liem jednake boje. Ipak efekat boje treba se koristiti ako je masiv osvetljen suncem u toku odreenog dela dana.11

4.6.AlejaAleja predstavlja strukturnu jedinicu sastavljenu od drvea, a odnosi se na geometrijske elemente parkovskog pejzaa. Predstavlja sadnju u ritmikim redovima oko parkovskih etnih staza koje se najepe usmeravaju ka centru ili dominanti kompozicije (sl.2).

Slika br.2. Laisves aleja, Litvanija- Kaunas Aleje se takodje mogu projektovati i na onim delovima parka gde je potrebno naglasiti prilaz objektu. Aleje koje su preseene kroz masiv treba zasaditi drveem koje se razlikuje po formi od vrsta zastupljenih u masivu. U alejama koje su usmerene ka glavnim kompozicionim takama neophodna je kompozicija veih razmera koja stvara utisak paradnosti. Ovaj cilj se moe postii formirajui iroku aleju sa retko zasaenim visokim drveem, to predstavlja optimalan razvoj krune. Izraajnost i sveanost aleje zasaene etinarima (smra, srebrna smra) moe se postii samo pri stvaranju intervala izmeu drvea koji su dovoljni za punovredan razvoj krune svakog stabla (10-12m). Aleje se sade u jednom redu, nekoliko redova ili u redovima pravilno komponovanih grupa sa 4-6 stabala. Poetak i kraj aleje akcentiraju se ili arhitektonskim objektima ili sadnjom najdekorativnijeg drvea i iblja, ili drugim elementima koji mogu ostvariti ulogu kompozicionih akcenata koji zatvaraju aleju i formiraju ulaz u nju. U pejzanoj arhitekturi parkovskim alejama se od davnina pridavao veliki znaaj. U parkovima XVIII veka one su smatrane kao najvanija komponenta kompozicije. Kao opte pravilo koje se primenjivalo bilo je to da se svaka aleja zavravala interesantnom perpektivom, dekorativnim objektom, skulpturom i dr. Izbor vrsta drvea zavisi od duine, irine aleje i njene namene. Na dugakoj, irokoj aleji mogu rasti velika stabla sa irokim kronjama, a na kratkim i uim podesnija su stabla sa uim kronjama. Za aleje koje vode ka12

klasinom arhitektonskom objektu, pogodnije su stroe forme kruna, delom piramidalne, a za aleje koje vode ka livadi ili jezeru- razgranate ili alosne forme.

4.7.Drvoredna sadnja

Slika br.3. Drvoredna sadnja, Nacionalni park Brioni

Odnosi se na sadnju drvea u jednoj liniji i primenjuje se obino u ulicama, u stambenim kompleksima ili parkovima, odvajajui povrine razliite namene jednu od druge (sl.3). Drvoredi imaju veliki sanitarno higijenski i kompozicioni znaaj. Oni smanjuju sunevu radijaciju na gradskim ulicama, sniavaju temperaturu za 15-20%, zadravaju veu koliinu praine i gasova i predstavljaju jedno od sredstava borbe protiv buke. Na magistralama gradskog znaaja treba se predvideti dvoredna sadnja drvea, a na stambenim ulicamajednoredna u kombinaciji sa ivom ogradom. O ozelenjavanju gradskih ulica, drvoredna sadnja treba da se, po pravilu, izvede u travnim trakama. Za jednoredne drvorede travna traka ne treba da bude manja od 8m, za dva reda 13,4-14m, za etiri 21m. irina travnih traka pri sadnji iblja poveava se za 1m.

4.8.ive ogradeSlobodno rastue ili oblikovano iblje, zasaeno u jednom ili vie redova, radi ostvarivanja dekorativne, ograniavajue i maskirajue funkcije. ive ograde se klasifikuju po visini, broju redova u njima, a takoe po nainu nege (kresane ili nekresane). Visoke ograde se primenjuju radi potpune izolacije prostora. Srednje po visini ograde se koriste za ograivanje prostora koji ne zahteva potpunu izolaciju, dok se niske ive ograde i bordure13

primenjuju za dekorativno oiviavanje. iva ograda treba da bude gusta. Rastojanje sadnica zavisi od biolokih karakteristika vrste i namene ive ograde. Razmak izmeu redova je 3050 cm, a u redu rastojanje izmeu sadnica je takoe 30-50 cm. Najbolje vrste za ive ograde su: Ligustrum sp., Pyracantha coccinea, Prunus laurocerasus, Berberis sp., i dr. Ako iva ograda ispunjava utilitarnu funkciju ograde, treba je formirati na taj nain da se kroz nju moe proi.

4.9.Zeleni zidoviZeleni zidovi su visoke ive ograde gusto zasaenog i pravilno okresanog drvea ili visokog iblja. Oni se najee susreu u geometrijskim vrtovima i parkovima. Drvee se obavezno sadi u dva reda, a rastojanje izmeu redova je 1-2m, a u redu ponekad samo 0,5m. Za stvaranje zelenih zidova koriste se senoljubive vrste: lipa (Tilia sp.), javor (Acer pseudoplatanus), smra (Picea excelsa), zapadna tuja (Thuja occidentalis) i dr., ove vrste sporije rastu dok neto bre rastue vrste jesu brest (Ulmus capestre) i ari (Larix europea). Zeleni zidovi se mogu stvarati i od brzorastuih vrsta topola, ali one nisu dugovene.

4.10.Bosketiiani masivi drvea i iblja u geometrijskim parkovima, gde je drvee i iblje pravilno rasporeeno i vetaki oblikovano okresivanjem. Bosketi uramljuju otvoreni paradni deo kompozicije, predstavljajui dobar fon dekorativnim detaljima. Dimenzije bosketa uslovljene su ukupnom kompozicionom idejom ansambla. U bosketima se koriste iani zeleni zidovi razliite visine (od 0,5-1,5 do 2-8m), stvoreni od iblja i drvea.

4.11.Poljane, travnjaci

Skoro na svim zelenim povrinama neophodni su otvoreni prostori vee ili manje veliine, obrasli travom. Travni pokriva se deli na travnjake i livade (poljane, proplanci, cvetne livade) (sl.4). Osnovna razlika meu njima je u tome to se travnjaci redovno iaju, a travni pokriva na njima je gust, ali ne visok, a na livadama se kosi jednom do dva puta godinje. Dekorativni travnjaci se dele na parterne i obine. Parterni travnjaci se formiraju na najznaajnijim paradnim mestima. Oni treba da predstavljaju ravan zeleni tepih, najee fon cvetnoj kompoziciji. Obian travnjak je najei travni pokriva zelenih povrina na ulicama, skverovima, stambenim kompleksima i dr. Livadski travnjak nije travnjak ve livada. To su ivopisne parkovske poljane slobodnih oblika, prirodne livade sa poljskim cveem, tzv. Muritanski travnjaci. U zasenenim podrujima, gde preovlauju umski predeli, veliki broj poljana je necelishodan tako da su tu pogodniji manji umski proplanci. U toplijim podrujima preporuuju se manje povrine pod poljanama. Veliina poljana zavisi od njihove namene i veliine zelene povrine na kojoj se nalazi. Veliina poljane ispred objekta obino14

treba da bude vea od irine samog objekta, a duine 2-3 puta vea od objekta. Poljane u pejzau gradskog parka imaju veliki kompozicioni i funkcionalni znaaj i njihovo sagledavanje u mngome zavisi od trasiranja staza kao i od njenih ivica (kontura). Koriste se za etnju, igru i sport kao i u kompozicionom pogledu kao kontrast masivima. Parterima se naziva dekorativna kompozicija, koja se nalazi na ravnoom terenu, a formirana je od niskih boljaka, inertnih materijala i vode. Osnovni zahtev u parteru predstavlja jednovremeno i potpuno njegovo vizuelno sagledavanje. Parteri imaju pravougaoni oblik i formiraju se ispred reprezentativnih i monumentalnih objekata. U projektu partera koriste se biljni motivi: stilizovane grane, lie, cvetovi, komponovani u razliitim kombinacijama. Fon za are u parteru je u veini sluajeva pesak, ljunak ili travnjak.

Slika br.4. Cvetna livada

4.12.Cvetno oblikovanjeZa cvetno oblikovanje koriste se jednogodinje i viegodinje cvetne vrste, koje odgovaraju ekolokim uslovima podruja lokacije. Pri izboru vrsta treba uzeti u obzir duinu cvetanja, kombinaciju boja, da bi se obezbedia dinaminost kompozicije i stabilnost koloritnog reenja. Naroito veliki znaaj u cvetnoj kompoziciji ima koloritno reenje. Jarke boje cvetova odreuju njihov dominanti znaa. Cvetna kompozicija treba da odgovara funkcionalnoj situaciji, stilu kompozicije zelene povrine, uslovima sagledavanja od strane posetioca. Radi stvaranja izrazito koloritnog efekta preporuuje se sadnja dovoljno velikih grupa cvetnih vrsta. Cvetne kompozicije u parku trebaju biti skoncentrisane na nekoliko mesta: najposeenija mesta su ulazi u park, oko platoa za odmor, oko objekata masovne posete; na najvanijim mestima u kompozicionompo pogledu na poljanama, obalama vodenih povrina, na raskrsnicama staza i dr. to se tie odabira mesta za postavljanje cvtnjaka treba voditi rauna o tome da je cveu potrebno mnogo sunca i da mesto treba da bude osunano najmanje pola dana. Cvetne vrste nerado rastu u senci drvea. Meu15

perenama je takoe malo onih koje podnose senku. U komponovanju zelenih povrina danas preovlauje pejzani stil, sa irokom primenom grupne sadnje drvea i iblja. Projektovanje cvetnjaka je u nepravilnim oblicima, uglavnom od viegodinjih cvetnih kultura. Pri njohovom vetom izboru cvetanje se produava od ranog prolea do pozne jeseni. Mnoge cvetne vrste cvetaju krae vreme, a posle perioda cvetanja neke od njih ostaju veoma neugledne. Zato tamo gde treba sauvati intenzitet boje u toku 2-2,5 meseca, u prolee i u leto se sadi sezonsko cvee. Korienje viegodinjih ili jednogodinjih vrsta odreuje se nainom oblikovanja i kopozicionim reenjem. Izbor naina oblikovanja zavisi od niza kopozicionih uslova, od toga kakav znaaj ima i kakvo mesto zauzima u datoj kompoziciji. U jednom sluaju cvetnjak je centar kompozicije (na skveru pred nekim javnim objektom), u drugom sluaju cvetnjaci uramljuju spomenik, skulpturu, vodenu povrinu. Ponekad se cvetne vrste koriste u grupi sa drveem i ibljem. Kompoziciono reenje cvetnjaka se odnosi na izbor i raspored vrsta i prema tome treba kreirati oblik pojedinih cvetnih elemenata i kompozicijeu celini, a takoe i utvrditi veliine tih elemenata. Potrebno je takoe izabrati vrste prema vremenu cvetanja. U geometrijski reenim parternim kompozicijama treba obratiti panju na proporcije partera i oblik cvetnjaka. Da bi se sauvao utisak ravne povrine partera, neophodno je birati vrste manje visine, ali samo neki delovi partera mogu da budu naglaeni biljnim elementima znatno vee visine (grupama cvetnih vrsta i ianim oblicima drvea). U organizaciji zelenih povrina treba davati prednost cvetnim kompozicijama perena i dekorativnog cvetnog iblja. Pored visoke dekorativnosti omoguuje se i izbegavanje velikih trokova na stvaranju i odravanju cvetne kompozicije. U zavisnosti od znaaa zelene povrine i njenog poloaja u gradu, veliine kompleksa i kompozicionog reenja, povrine pod cveem kod istih kategorija mogu da variraju. Srednji normativi uea cvetnih vrsta su: u parkovima povrine vee od 10 ha- 1% od ukupne zelene povrine, do 10 ha- 2%, na skverovima i bulevarima 3%, kod zelenih povrina ogranienog korienja 0,5%. Ako se eli vei koloritni efekat, podjednak u toku celog vegetacionog perioda koriste se cvetne kompozicije od sezonskog cvea.

4.13.Cvetne kompozicije od sezonskog cveaNajznaajnije karakteristike sezonskog cvea su: bogatstvo boja cvetova i njihovo trajanje od prolea do jeseni. Ujednaenost porasta i intenzitet boja, kao i mogunost stvaranja veih cvetnih fleka omogoguili su njihovu iroku primenu pri formiranju partera, kao i u ardinjerama i drugim posudama na terasama, balkonima, na trgovima i du ulica, ili na ulinim stubovima, kandelabrima i dr. Najei oblik primene sezonskog cvea je njegova sadnja u leje. Skoro su redovno uokvirene travnjakom, a idu du staza ili su u sastavu cvetnog partera, kada su oiviene kresanim imirom ili nekom drugom bordurom (sl.5). Za bordure se uspeno i najee primenjuju vrste sezonskog cvea poput Gnafalium, Irizine, Ageratum, Lobelia i druge. Od vrsta koje se najee sade u leje, a koje daju intenzivne cvetne povrine mogu se navesti sledee: Begonia semperflorens, Bellis perennis, Canna indica, Dahlia hybrida, Petunia hybrida, Salvia splendens, Tagetes erecta, Verbena hybrida nana, Pelagronium zonale i druge. Za sadnju poput sadnje u specijalne posude-ardinjere, razne sanduie, vaze ili saksije se obino primenjuju vrste sa padajuim granama i16

mnotvom cvetova, uzimajui u obzir lokalnu klimu i mogunost odravanja, naroito zalivanja. Izbor ovih vrsta nije naroito veliki, s obzirom na njihovu izloenost suncu i na znatno vee isparavanje, kao i na smanjenu mogunost zalivanja. Sa dosta dobrim uspehom bi se odrale sledee vrste: Pelargonium peltatum, Petunia grandiflora nana compacta, Lobelia hybrida pendula, Tegetes singata pumila i druge. Biljke za balkone i terase uglavnom se biraju u zavisnosti od orijentacije prema stranama sveta. Za osunane strane izabrae se one vrste koje trae vie svetlosti, a to su: Petunia hybrida, Pelargonium sp., Tagetes patula i erecta, Viola tricolor, Portulaca grandiflora, Ageratum sp., Lantana sp. I druge. Na poloajima u polusenci ili malo osunanim (istok-jug-istok) sadie se sledee vrste sezonskog cvea: Bellis perennis, Impatiens, Fuchsia i druge.

Slika br.5. Cvetni sat, eneva

4.14.Perene (trajno cvee) i njihova upotrebaPrimena perena u parkovima i ostalim slobodnim povrinama zasniva se na izboru prema njihovim osnovnim karakteristikama:boji cvetova, dobu cvetanja, visini i ostalim osobinama habitusa. Manji broj perena se sadi u monokulturama, ve najee obrazuju perenski masiviperenjaci, kombinovani od vie vrsta i varijeteta u grupacijama prirodnih oblika. Period cvetanja kod perena je mnogo krai nego kod sezonskog cvea, ali i sa njima se postiu izvanredni efekti, jer se u perenskim zasadima svakodnevno viaju promene, a poto su viegodinje, time su ekonominije. Okvir perena je kao i kod sezonskog cvea, obino travnjak. Meutim, njih moemo susretati i izmeu kamena- u alpinumu, kao cvetna dekoracija zidova u suvom i plonika, pribliavaju se vodi, a delimino zalaze u senku. Da bi jedan cvetni masiv u slobodnom prostoru bio efektniji mesto sa koga se on sagledava ne sme da bude suvie udaljeno. Vrlo dobru pozadinu putaju entinari, kako visoki, tako i niski, zatim ive ograde, razno listopadno i zimzeleno iblje, penjaice, prirodne kosine i drugo. Perenjaci su perenski zasadi sastavljeni od vie grupa perena, razliitih u pogledu boje cvetova, visine rasta, doba cvetanja i izgleda lista. Perene se ovde grupiu pri emu se mora17

voditi rauna o rastojanjima koje pojedine vrste zahtevaju, tako neke biljke idu od 2-3 komada na 1m, a neke i po nekoliko desetina na 1m. Ukoliko se perenski motiv postavlja na mestu gde se sagledava sa vie strana, raspored po uzrastu je takav da srednji deo zasada zauzimaju najvie perene, a oko njih u slobodnom prostoru se reaju perene srednjeg rasta, a zatim najnie koje se po visini izjednauju sa travnjakom. Ako se perenjak oslanja na ivu ogradu ili grupu iblja raspored po visini se menja. Da bi efekat bio potpun ivicatreba da je via od 60 cm i tada e se odlino posluiti kao fon cvetnoj kompoziciji. Poto se perenski motiv sagledava prema ivici (iblju) to je postupnost visinskog rasporeda takav da se u prednjem planu nalaze vrst niskog rasta, pa se postupno visina poveava prema ivici. Dobro formirani perenski zasadi treba da zadovolje sledee osnovne uslove: kontinuitet cvetanja u toku vegetacionog perioda prikladnu kompoziciju boja izmenu koloristikih slika u toku godine pravilan raspored po visini povoljan meusobni odnos perena i prateih biljaka izbor vrsta prema odgovarajuim ekolokim uslovima

Da bi se postigao kontinuitet u cvetanju treba izabrati razne vrste perena koje u skupini osiguravaju cvetanje od ranog prolea do kasne jeseni. esto se pored toga u perenske zasade unose i lukovice i sezonsko cvee. Njihova povrina ne treba da prelazi 10-15% ukupne povrine zasada.

4.15.Mix-borderiPredstavljaju specijalnu vrsta perenjaka, gde su razliite vrste prena grupisane u jednoj leji. Njihov nain komponovanja je isti kao i kod perenjaka koji se naslanjaju na ivicu ili masiv iblja. Njihovo cvetanje je istovremeno sukcesivno u toku celog vegetacionog perioda. Ako je cvetanje sukcesivno, za svako godinje doba treba da se obezbedi kompozcija sastavljena od vie vrsta biljaka. U velikim lejama Mix-bordera sa perenama mogue je udruiti cvetno iblje srednjeg rasta (Spira, Cydonia, Rosa floribunda i dr.). Za ovu vrstu kao i za perenjake koristi se u naoj praksi oko 200-250 vrsta, to daje mogunost mnogobrojnih kombinacija, neke od najee korienih vrsta po naim parkovima su: Aster alpinus, Anemone japonica, Campanula carpathica, Dianthus plumarius, Geum Borisii, Iris pumila i dr.).

4.16.Perene u slobodnom prostoru- na travnjakuNeke perene visokog rasta ne mogu da se sade u lejama, ali se vrlo dobro mogu primeniti u samostalnim grupama ili pojedinano i tako ostvariti efektnu kompoziciju na zelenoj travnoj povrini. Kada se stvaraju grupe onda se one sadre od 3-5 komada. U ovu svrhu najee se18

upotrebljavaju sledee vrste: Acnhthus, Bocconia, Gynerium, Helianthus, Helenium, Delphinium, Altea rosea, Lupinus, Tritoma uvaria. Soliterne trajnice moemo saditi u blizini kunog ulaza, oko prostora za sedenje ili na takvim mestima gde e dati poseban naglasak.

4.17.Perene oko vodenih povrina

Slika br.6. Trajnice koje rastu u vodi, Iris pseudacorus-uta perunika

Cvetni dekorativni elementi upotrebljeni oko vodenih povrina trae neposredan, blizak uticaj vode. Oni mogu da modeliraju u koloritnom i vertikalnom smislu obale vodenih povrina i njihovu okolnu sredinu, obogaujui je u sadrajnom i estetskom smislu. Postoje nekoliko grupa trajnica koje prate vodene povrine. Jedne rastu u blizini vode, na obalama reke, potoka i malih bazena, dok su druge u toku celog vegetacionog perioda u vodi, samo njihovi cvetovi i listovi izbijaju na povrinu i tako je ukraavaju (sl.6). Od vrsta koje rastu u vodi najinteresantnija je lokvanj (Nymphaea), koja je mnogo gajena zbog svoje izuzetne lepote u toku cvetanja. Pored lokvanja svoju dekorativnost istie i lotos (Nelembium), zatim uta perunika (Iris pseudacorus), rogozina (Typha), zlatica (Caltha palustris) i dr. Pored biljaka koje izbijaju direktno iz vode postoje i tzv. movarne biljke koje zahtevaju veoma vlana zemljita, a podnose i due zadravanje vode, a najpoznatije vrste su: rogoz (Typha angustifolia), perunika (Iris sibirica), tritoma (Kniphofia uvaria), Lysimachia nummularia, Ajuga reptans, Carexi i mnoge druge.

4.18.Alpinumi- kompozicije sa kamenim i biljnim materijalom19

Za stvaranje dekorativnih kompozicija alpinuma iroko se koristi kamen prirodnih oblika. Kao najbolji materijal za formiranje ovakvih kompozicija koristi se tvrd kamen- granit, pear, krenjak, a esto i tuf. Veliina i broj kamena odreuju se u skladu sa veliinom kompleksa, a povezuju se sa okolnom vegetacijom vodenim povrinama i arhitektonskim elementima (sl.7). Grupiui kamen ostvaruje se prostornost kompozicije. Svaka grupa treba da bude individualna, tj. Razliita po veliini, odnosu meupovrina i dr. Vrlo je vano kamen rasporediti tako, kako se on obino susree u prirodi. U kombinaciji sa kamenom biraju se vrste planinskih podruja, niskog rasta, a od cvetnih vrsta koriste se vrste perena za alpinume: Alyssum saxatile, Armeria maritima, Aubrietia deltoidea, Cerastium Biebersteinni, Diantus deltoides, Iris pumila, Iberis sempervirens, Sagina subulata, Campanula carpatica i dr. U kombinaciji sa perenema mogu se koristiti i etinari: Pinus mughus, Juniperus communis f. Repanda, f. Hybernica, J. Squamata Meyeri, Picea nidiformis, Chamaecyparis obtusa nana gracilis i druge. Za postavljanje ovakvog zida potrebna je sunana ekspozicija. Suvozid se ne sme pregusto zasaditi, kao ni povrine oko jezera ili bazena. Sadnja treba da se izvri u prolee ili jesen i posle toga obilno zalije da bi se zemlja dobro sabila i onemoguila da izae iz spojnica.

Slika br.7. Detalj alpinuma

5.Izbor biljnih vrsta

U izbor biljnih vrsta za objekat koga projektujemo poeljno je ukljuiti najvrednije vrste drvea i iblja datog stanita (autohtone). U ovaj izbor se mogu ukljuiti i vrste iz drugih geografskih podruja (alohtone), ako podnose date uslove sredine (klima, zemljite, uslovi vlanosti, osvetljenosti i dr.) Pri izboru vrste orijentiemo se kategorijom na zelene povrine, ali i onim koje e potpuno izraziti kompozicionu zamisao. Poznati Pavlovski park u okolini St. Petersburga, koji se prostire na povrini od 600 ha ukljuuje samo dvadesetak drvenastih vrsta od kojih je samo est glavnih. Od vodeih vrsta formira se kostur masiva i grupa, aleje. To su vrste karakteristine za dato stanite ili na njemu dobro rastu, a nalaze se u naim20

rasadnicima. Pratee vrste namenjene su stvaranju kolorita, razdvajanju osnovne mase zelenila i u njih treba ukljuiti vrste druge i tree kategorije po veliini, koje se odlikuju dekorativnim osobinama. To su cvetne vrste iblja i nieg drvea ( Malus floribunda, Sorbus aucuparia, Prunus triloba, Magnolia soulangeana i druge), vrste sa interesantnom bojom lista (Elaeagnus angustifolia, Acer palmatum), vrste sa intenzivnom jesenjom bojom ili specijalno izvedene forme (piramidalne, alosna). U pratee vrste spada i ono drvee prve grupe, koje se ukljuuje u masive, ali je vrlo vredno u svojstvu solitera ili slui za razdvajanje (npr. Piramidalne vrste). Pri izboru vrsta vodi se rauna o visini drvenastih vrsta (I, II, III kategorija visine), obliku krune, tipu grananja (mozaiku grana), obliku i boji stabla i grana, karakteru lista- mozaiku, strukturi (gruba, srednja i fina), boji lista i ploda, uzrastu sadnog materijala).

6. Bioloke karakteristike biljaka znaajne za projektovanje zelenilaBioloke karakteristike biljaka pri projektovanju zelenih povrina su dimenzija kronje i dimenzija i oblik korenovog sistema. Raspored i broj biljaka prilikom sadnje zavise od veliine i namene objekta, koji se pejzano ureuje.

6.1.Gustina sadnje drvea, iblja, ive ograde i cveaRastojanje izmeu stabala prilikom projektovanja grupa, drvoreda i drugih kategorija visokog drvea razliitih vrsta odreuje se prema dimenziji kronje. Za kuglaste i piramidalne forme poput Robinia pseudoacacia globosa, Robinia pseudoacacia piramidalis i Populus piramidalis, rastojanje je 3-4m. Za veinu vrsta prenika kronje 8-9m treba raunati sa istim razmakom kao to je i sama irina kronje ( Sophora japonica, Fraxinus, Tilia). Na rastojanju 10-15m da bi se uspeno razvijale treba saditi vrste: Quercus, Cedrus, Aesculus, Platanus, iji se prenik kronje kree od 10-15m. Primeri gustine sadnje drvea u odnosu na irinu kronje navedeni su u tabeli br.1.

Tabela 1. Gustina sadnje drvea u zavsnosti od dimenzija kronje Prenik kronje 3-5m 5m 6m 9-10m Rastojanje izmeu stabala 5m 6m 7m 8-10m21

10-15m Pri formiranju leja u zavisnosti od vrste Na slobodnim povrinama i masivima

10-15m 2-12m 3-10m

iblje je niskospratni element u biljnoj kompoziciji zelenih povrina. Upotrebljava se u grupi ili pojedinano, koristi se kao dopunski element u grupi drvea i prikriva neugledna mesta. Moe se podeliti na: etinarsko, zimzeleno i listopadno. Grupe iblja sade se u masivima u pravilnim razmacima, gue nego drvee (Budlea dawidii, Vibrunum opulus, Phyladelphus corronarius) koje dostiu obim oko 2m i vie sadimo jedan komad na 2 m, Prunus laurocerasus, Forsitia europea i druge slinih dimezija sadimo po jedan komad na 1 m, dok se po dva komada na 1m sade vrste Spirea van houttei, Berberis thumbergii, Lonicera nittida, Mahonia aquifollum i dr. Funkcija ivih ograda je da prue psiholoku i vizuelnu barijeru, obezbede privatnost i odvoje zelene povrine od ulice. ive ograde od drvea trebaju definisati prostor, zaklon vizure na nepoeljne predmete i objekte, usmere vidik i naprave zatitu od vetra. Od ive ograde je najbitnije napraviti homogen i kompaktan zasad koji treba biti gust, ali treba voditi rauna i o krajnjoj visini. Za ivu ogradu od liarskih vrsta standard je dvogodinja sadnica 0,5m visine. Listopadne vrste: Hybyscus siriacus 3-5 sadnica/m na 25 cm Spirea sp. 3-5 sadnica/m na 30-40 cm

Zimzelene vrste: Pyracanta coccinea 1-3 sadnica/m, na rastojanju od 30 cm Buxus sempervirens 3-5 sadnica/m, na rastojanju od 20 cm

Za etinarske vrste standard je 3-5 godina stara sadnica visine 0,5- 1m. Taxus baccata 3 sadnice/m, na 40 cm rastojanja Chamaecyparis lawsoniana 1-2 sadnice/m

Pri podizanju cvetnjaka i perenjaka rastojanje za jednogodinje vrste iznosi od 10-30 cm, a za viegodinje je mnogo raznovrsnije. Biljke koje se mnogo ire, kao to je Delphynium hybridum, Lupinus polyphyllus treba saditi u razmaku od 50-60 cm. Na rastojanju od 20-30 cm treba saditi Dianthus deltoides, Pyrethrum roseum, Heuchera sanguinea, a od 10-15 cm sade se patuljaste vrste kao to su Campanula muralis i ostale koje se slabo ire. Jedna cvetna povrina sa visokim, srednjm i niskim viegodinjim biljkama treba sadrati 12-30 biljaka na m, a kod veine vrsta taj broj je 20 biljaka na m. Patuljaste mini rue treba saditi 7-1022

komada na m zemljita, jer tada deluju kao celina, a rue floribunde 5-7 komada na m. Pri podizanju travnjaka treba voditi rauna o proporciji semena razliitih vrsta trava u smei. Koliina koju treba zasaditi zavisi od tih proporcija, npr. Meavina koja sadri 70-80% engleskog ljulja seje se 20-25 gr./m.

6.2.Uticaj dimenzija i oblika korena na kompoziciju zelenilaKod mnogih drvenastih vrsta razvija se moan glavni koren, ili ila sranica, koji prodire preko 2m u dubinu (Quercus peduniculata, Pinus nigra, Juglans regla). Ove vrste su otporne na vetar i sneg. Neke vrste razvijaju plitak, tanjirast korenov sistem koji prodire do dubine 30-50cm (Picea, Populus, Betula), a neke imaju srcast koji prodire u zemlju do dubine 60-80 cm (Tilia, Cedrus i veina liara).Vrste koje razvijaju moan glavni koren koriste se za kamenjare i strme padine, za vezivanje terena, za klizita, dok se vrste sa plitkim tanjirastim korenovim sistemom ne sade na strimim terenima, na mestima izloenim vetru i u otvorima na plonicima, jer povrinske ile koje se razvijaju podiu ploe. Zemljite treba biti dovoljne dubine da bi se koren mogao razvijati normalno i vriti svoju funkciju. Minimalna dubina zemljita za pokrivae tla i zeljaste biljke bila bi 25 cm, za bunaste vrste 40 cm, a za drvenaste 60-120 cm, to zavisi od oblika i dimenzija korena.

6.3. Poloaj i dimenzije zasada u odnosu na objekte, ulice, instalacije i stazePoloaj drvea u odnosu na objekte zavisi od dimenzija kronje, stabla i oblika korenovog sistema. Mora se voditi rauna da kronja ne zakloni prozore i da koren ne oteti temelje. Minimalno rastojanje za nie drvee, uih kronji je 4-5m, a za krupnije 8-9m. Maksimalno rastojanje je 12-15 m. Rastojanje kronje od objekata treba da je najmanje 2m, to znai da centar stabla treba biti na znatno veoj udaljenosti od objekta, a to upravo zavisi od vrste drvea. iblje se sadi na rastojanju od 1,5-2m od zgrade. U savremenim naseljima, naroito gradovima, meu najznaajnije inioce u funkcionisanju ljudskih aktivnosti spada i saobraaj i komunalna infrastruktura. Vaan elemenat ulice su drvoredi i oni se mogu saditi u ulicama u kojima je razmak izmeu graevinskih linija minimum 12 m, pri emu kolovoz ne sme imati veu irinu od 8m. Kod ulica uih profila moe se saditi na sunanoj strani, ako je trotoar irine 6m na njemu se formiraju travne batice sa drvoredom ija je irina 3,5m, minimum 1,5m, a sa druge je trotoar minimalne irine 3m. Radi bezbednog kretanja gradskog saobraaja treba saditi drvee sa pravim deblom visine 2,5-3m, najmanje 2m od ivice kolovoza i irinom zelenog pojasa izmeu kolovoza i trotoara od 3,5m. iblje treba biti udaljeno od ivice zelene trake najmanje 2m, a pri lociranju sadnica drvea i iblja neophodno je voditi rauna o poloaju nadzemnih i podzemnih instalacija.

6.4. Vremenske promene dimenzija biljaka i njihov uticaj na kompoziciju

23

Izbor vrsta i karakter prostorne kompozicije vezani su za bioloke i ekoloke karakteristike drvenasto bunastih vrsta i za uslove okolne sredine. Postojanost i dugovenost drvenastobunastih vrsta koje se odlikuju dekorativnim osobinama, nazivaju se glavnim nosiocima parkovske kompozicije. Od njih se stvaraju glavni masivi, a dekorativne i egzotine vrste i forme javljaju se samo kao dopunske, a koriste se za isticanje dekorativnih efekata umetnike kompozicije i stvaranje akcenta. Prilikom podizanja zelenih povrina mora se voditi rauna o veliini drvenastih vrsta. Objektivni pokazatelji tempa rasta drvea su veliina godinjeg prirasta stabla i grana u uzrastu od desete do tridesete godine. Kruna drvea obino raste sporije u irinu, nego u visinu, ali drvo i posle prestanka rasta nastavlja da raste u irinu. Ove bioloke karakteristike drvenastih biljaka neophodno je potovati pri formiranju zasada i biljnih grupa, tako da meanje spororastuih i brzorastuih vrsta znatno oteava formiranje kompozicije pejzaa. Dugovenost drvenastih vrsta u znatnoj meri zavisi od uslova spoljanje sredine. Po dugovenosti, drvee i iblje se deli na: jako dugoveno ( starost drvea od 500 godina i vie i iblja od 100 godina i vie), dugoveno ( drvee od 200 do 500 godina, iblje od 50 do 100 godina), srednje dugoveno ( drvee od 100 do 200 godina, iblje od 20 do 50 godina). Brzorastue vrste manje su dugovene nego spororastue. Dugovenost zelenih zasada znatno se skrauje u gradskim uslovima, kao posledica zagaenja vazduha: prainom, dimom, tetnim gasovima, naruavanjem reima ishrane i obezbeenosti vlage.

6.5. Vizuelne karakteristike biljakaVizuelne karakteristike biljaka jesu: veliina, oblik, tekstura i oblik lista, boja cveta i ploda, sezonskih promena biljaka. Drvenasta, bunasta i parkovska vegetacija je uglavnom etinarska i listopadna, a delom i zimzelena. Zimzelena vegetacija zimi oivljava pejza, dok je listopadno drvee ogoljeno. Listopadno drvee gubi lie u jesen, dobija ga u prolee, a kod nas je brojnije i zastupljenije. Njegova funkcija u eksterijeru je strukturna, ekoloka, higijensko-sanitarna i vizuelno-estetska. Ima jasno razgraniena etiri pojavna oblika u zavisnosti od godinjeg doba. Slui kao pozadina ili dominanta u prostoru. Neke vrste se odlikuju upeatljivom formom, bojom cveta i lia, dok neke poseduju sposobnost da proputaju ili reflektuju suneve zrake. Jedinstvena osobina je interesantan raspored grana, vidljiv zimi. to se tie etinarskog drvea, ima igliase listove koji se zadravaju tokom cele godine, tamniju lisnu masu jer iglice upijaju mnogo svetlosti, a reflektuju malo. Boja im je najupeatljivija leti, u rano prolee i zimi. Treba ih saditi grupisano na nekoliko mesta u okviru kompozicije, jer rasuto deluju haotino. Zbog tamne boje, moe da se koristi kao pozadina vrstama svetlijih boja. Listopadno i etinarsko drvee se meusobno dopunjuju istiui najbolje karakteristike jedne i druge vrste.

6.5.1.VeliinaVeliina je jedna od najznaajnijih vizuelnih karakteristika. Veliina drvea utie na utisak veliine prostora, kompoziciju i ukupan okvir dizajna. Biljni materijal se po veliini deli na visoko i srednje drvee. Visoko i srednje drvee je dominantna kategorija drvea zbog24

svoje visine i mase i ono se prvo uoava u kompoziciji i moe sluiti kao taka fokusadominante, ako je ve postavljeno meu niim rastinjem. Njihova funkcija je postavljanje osnovne trodimenzionalne forme i kostura reenja. Nie drvee i bunje privlai panju samo na bliem rastojanju. Visoko i srednje drvee treba prvo postaviti u projektovanoj kompoziciji, jer e tako imati vei uticaj na kompoziciju celokupnog prostora. Posle toga se moe projektovati manje drvee da dopuni ili istakne kvalitete prostora. Na manjim prostorima visoko drvee se ne sme koristiti preterano. Jos jedna od funkcija visokog i srednjeg drvea je da zatvara prostor po vertikalnoj i horizontalnoj ravni, utisak koji takav prosor ostavlja zavisi od izdignutosti kronji i on e biti humaniji u koliko je kronja 3- 4,5 m iznad tla, a prilino monumentalna ako je visina 12-15 m kao to je sluaj u starim umama. Visoko i srednje drvee slui za podelu irokog prostora izmeu zgrada na manje delove gde visina i irina kronji postaju bitni aspekti za vizuelno sagledavanje veliine prostora.Visoko i srednje drvee moe se koristiti i za obezbeivanje senke to je poeljno leti, kada je temperatura visoka i kada je izlaganje direktnim sunevim zracima neprijatno. U senci se temperatura moe razlikovati i do 8 stepeni od temperature na suncu. U ovom smislu najbolji efekat se postie postavljanjem drvea na jugozapadnoj , zapadnoj i severozapadnoj strani. Pri tom vie drvee treba saditi na jugozapadnoj strani, a na severozapadnoj slian efekat moe proizvesti i nie drvee. Nisko drvee se definie kao drvee koje raste od 4,5-6 m. Nisko drvee moe definisati prostor i po vertikalnoj i po gornjoj horizontalnoj ravni. Zavisno od visine kronje nisko drvee naznaava vertikalne ivice prostora svojim stablima, ili moe potpuno zatvarati prostor ako se masa kronji prostire u visini oiju. Ako se pogled prostire kroz stabla i nie grane, nisko drvee se moe ponaati kao semitransparentna pozadina i pojaavati utisak dubine prostora koji se gleda. U gornjoj horizontalnoj ravni kronje definiu plafon eksterijera. Nisko drvee se koristi na manjem, ogranienom prostoru i zajedno sa ibljem slui kao vizuelni i kompozicioni pojaivai. Ukrasno drvee koristi se kao taka fokusa tamo gde treba da se privue panja, a moe se koristiti i na kraju linearnog prostora, umesto skulpture ili apstraktne figure. Korieno jedno za drugim ukrasno iblje moe voditi ljude iz prostora u prostor i moe se u dizajnu koristiti samo zbog svoje vizuelne lepote, jer mnoge vrste ukrasnog drvea imaju 4 posebna perioda privlanosti bazirana na godinjim dobima. Visoko iblje je kategorija drvenastih vrsta koja raste od3-4,5 m. Od niskog drvea se razlikuju osim po visini i po tome to nema kronju, tj. Lisna masa se prostire do ili skoro do zemlje, mada se neke vrste visokog iblja mogu modifikovati tako da dobiju neku vrstu kronje. Visoko iblje se u dizajnu koristi za formiranje vertikalnih ravni. Tako definisan prostor je zatvoren sa strane, ali otvoren prema nebu, pa odaje utisak svetlog sunanog prostora sa strogom orijentacijom navie. Visoko iblje moe odreivati i strog prostor nalik hodniku, koji usmerava kretanje i pogled. Kvalitet zatvorenosti varira tokom godinjih doba kod listopadnog bunja, dok je kod zimzelenog prilino ujednaen. Visoko iblje se moe koristiti i kod zaustavljanja pogleda i kontrole privatnosti ili da istakne kompoziciju meu niim i ibljem srednje visine, ovo se jako dobro postie ako je ono usko, razliito po boji i teksturi. Moe se koristiti i kao neutralna pozadina za objekte koji se nalaze u prvom planu, i ova uloga zavisi od toga da li je visoko iblje listopadno ili zimzeleno.

25

iblje srednje visine dostie visinu 1-2 m , a moe biti bilo kog oblika, boje ili tekture. Ima ulogu u dopunjavanju kompozicije izmeu visokog bunja ili niskog drvea i niskog bunja. Nisko iblje dostie visinu do 1m i uglavnom se oekuje da bude preko 30 cm visine, jer se inae smatra pokrivaem tla. Nisko iblje odreuje ili deli prostor, ne spreavajui vidik u i iz njega. S obzirom na to da mu je visina mala njegova uloga je da naznauje prostor, tako da niskim ibljem moe biti definisan prostor koji treba da je otvoren sa strane. Koristi se u kompozicji povezivanja razdvojenih elemenata. Dok pokrivai tla odreuju osnovnu ravan na kojoj su elementi smeteni, nisko iblje slui kao vertikalni konektor (niski zid). Slina ovome je i njihova funkcija kontrasta viim elementima ili svoenje kompozicije na nii, intimniji nivo. Zbog svoje veliine moraju se masovno koristiti da bi bili vizuelno znaajni, a ako se koriste u malim grupama, deluju izgubljeno, dok ako se koriste grupisani u previe malih celini, cela kompozicija dobija takast izgled. Pokrivai tla mogu se koristiti za definisanje ivica prostora. Imaju vrlo efektnu ulogu u odreivanju oblika nekog prostora bez korienja tekih arhitektnoskih materijala. Sama linija pokrivaa tla moe biti vizuelno interesantna i voditi pogled po prostoru ili se mogu koristiti za odvajanje delova za etnju i onih koji to nisu , posebno u kombinaciji sa travnjakom ili plonikom. Pokrivai tla su vizuelno interesantni zbog toga to se razlikuju od okoline u boji ili teksturi, jer mnogi imaju interesantno cvee ili lepe jesenje boje, a mogu posluiti kao neutralna pozadina za druge uoljive elemente ili fokusne take (pokrivai tla ispod neke skulpture ili efektnog drveta).

6.5.2.Oblik kronjeOblik kronje je vana likovna osobina drvea naroito pri stvaranju strogih geometrijskih kompozicija, mada i u pejzanim reenjima ima veliki znaaj, a u mnogim sluajevima ima i presudnu ulogu pri izboru vrsta za odreene kategorije zelenih povrina. Tako na primer, alosne forme kronje sade se pojedinano ili u manjim grupama, naroito pored vodenih povrina, gde predstavljaju znaajan elemenat pejzane kompozicije. Mnogim vrstama drvea i iblja mogu se dati i vetaki oblici kronje putem orezivanja, koji su naroito svojstveni klasinim parkovima. Forme drvea mogu se podeliti na: 1. piramidalne, 2. vretenaste, 3. valjkaste26

4. razgranate 5. okruglaste 6. alosne forme

Slika br. 8. Osnovni oblici kronje drvenastih vrsta

Forme Fastigiata i drugi piramidalni oblici su uspravne, uske forme kronje koje se suavaju pri vrhu (Thuja ocidentalis, Cupressus sempervirens, Abies alba, Chamaecyparis lawsoniana). U prostoru naglaavaju vertikalnu liniju jer vode pogled ka nebu i daju utisak visine. Forme Columnaris (valjkasti oblik) su uspravni oblici kronje koje su zaobljene pri vrhu (Larix europea, Chamaecyparis lawsoniana Columnaris, Carpinus betulus). Koriste se u kontrastu sa okruglastim oblicima, kada daju vizuelnu jainu. Piramidalni i valjkasti oblici koriste se za postizanje visine i akcenta u kompoziciji. Forma Globosa (okruglas oblik) je najrasprosranjeniji oblik kronje u prirodi (Fagus silvatica, Tilia tomentosa, Acer palmatum, Cornus mas, Castanea sativa, Acer pseudoplatanus itd.). Najee se koriste u projektovanju, neutralne su u svojoj moi da vode pogled u bilo kom pravcu, koriste se da kompoziciji daju jedinstvenost svojim ponavljanjem kroz nju i slue da istaknu ostale forme. Forme Pendula su alosni oblici kronje koji imaju grane savijene ka zemlji (Alnus incana, Betula verrucosa, Salix babylonica). Koriste se da bi usmerile pogled ka zemlji , pored vodenih povrina, simboliui fluidnu osobinu vode, tako da grane vise, odnosno padaju kao kapljice preko ivice. Forme Prostrata su polegle kronje u horizontalnom pravcu ( Juniperus horizontalis, Cotoneaster dammerii radicans, Taxus supidata Nana). Daju prostoru utisak rasprostranjenosti i irine. Vode pogled du horizontalne ravni i povezuju ostale elemente provlaei se kroz njih u slici predela. Koriste se i u kontrastu sa uspravnim formama. Kronja koja je izmenjena pod uticajem vetra ili je dovedena u neobino stanje pod drugim27

specifinim uticajiima naziva se pitoreskna (Pituresque). Po obliku su jedinstveno skulptularne, a u kompoziciji ne bi trebalo da postoji vie od jednog drveta ove forme.

6.5.3.Prozranost kronje drveaIma veliki znaaj kako sanitarno-higijenski, tako i vizuelni, arhitektonski znaaj. Drvee i iblje sa gustom neprozranom kronjom efektno zatiuje od sunevih zraka, praine, snega, vetra, koristi se kao fon skulpturi, paviljonu i drugim parkovskim objektima. Zato pri izboru vrsta za zatitne zasade, a takoe za organizaciju senovitih aleja i zasenenih trgova treba voditi rauna o gustini krune. Biljka sa prozranom krunom poveava igru svetlosti i senke. Na opti dekorativni izgled i prozranost- aurnost krune neke drvenaste vrste najvie utie list svojim rasporedom, oblikom, veliinom i bojom, a raspored listova je takav da jedan drugog sene. Pri ovakvom rasporedu cela povrina je pokrivena listovima sa veoma malo slobodnog prostora. Kod nekih vrsta je jasno izraen lisni mozaik. Lisni mozaik se uglavnom istie kod vrsta senke i kod povijua.

6.5.4.Kolorit biljakaNajznaajnija vizuelna karakteristika posle veliine i oblika. Ona se moe smatrati emocionalnom karakteristikom jer direktno utiena na oseanja i poimanja spoljnog prostora. Svetle boje oznaavaju svetlost, veselu atmosferu, dok tamne boje odslikavaju sumornija oseanja. Varijacije u boji biljaka mogu ponekad da budu primetne i na veoj distanci u pejzau. Boja biljnog materijala je prisutna kroz razliite delove biljaka, ukljuujui lie, cvetove, plodove, grane i granice i koru debla. Osnovna boja lia je uglavnom zelena, sa vie varijacija od tamno do svetlo zelene, ukljuujui nijanse ute, plave, bronzaste. Potpun kolorit stvara potencijal nijansi koje se javljaju u prolee i jesen kod lia, cvetova, granica i debla. Organizacija kolorita u kompoziciji zelenila treba da bude koordinirana sa drugim vizuelnim biljnim karakteristikama. Boja biljaka bi bila koriena da pojaa funkciju veliine i oblika u projektnom reenju (npr. Biljka koja slui kao fokusna taka u prostoru zbog veliine i oblika moe takoe da poseduje i boju koja e kasnije privlaiti panju) (sl.9).

28

Slika br.9. Drvee koje se istie svojim koloritom u odreeno doba godine

Letnja boja lia zajedno sa zimskim granicama i bojom debla privlai najvie panje, jer je prisutna najvei deo vremena. Boja cvetova, plodova i jesenja boja, iako mogu da budu vrlo jake i prepoznatljive, kratkotrajne su jer traju nekoliko nedelja. Izbor biljaka ne treba vriti u odnosu na boju cvetova ili jesenje boje lia, jer su ove karakeristike relativno kratkotrajne. U izboru letnje boje lia mora se voditi rauna i o jednoj karakteristici boje, a to je pojaavanje intenziteta boje, ako je u susedstvu suprotna boja. Zelena boja je intenzivnija ukoliko je pored nje crvena ili narandzasta. Varijeteti zelene boje u kompoziciji mogu takoe da koriste drugim projektantskim funkcijama. Glatka i sjajna kutikula poveava intenzitet zelene boje, dok votane prevlake ine list mat zelenim. Dlakavost daje listu sivo-zelenkastu i srebrnastu boju. Tipina boja lia moe biti svetlozelena (Betula verrucosa), zelena (Robinia pseudoacacia, Pinus silvestris), tamnozelena (Aesculus hippocastanum), sivozelena do srebrnastobela (Salix alba, Populus alba) i plaviastozelena (Cupressus arizonica). Lie u jesen moe imati sveltoutu, utu, crvenkasoutu, narandastu, purpurnu ili ljubiastu boju. Postoje mnoge vrste koje umesto tipine boje za datu vrstu imaju sasvim drugu boju i pripadaju odreenoj sorti, nazvanoj po toj specifinoj boji sledeim latinskim nazivima: luteum- uta, aureum- zlatnouta, album- bela, argenteum- srebrnasta, rubrum- crvena, purpureum- purpurna, atropurpureum- tamno purpurna, glaucum- plaviasta, violaceumljubiasta, aureomarinatum- sa zlatnoutim obodom, albomarginatum- sa belim obodom, varegatum- areni listovi.

6.5.5.Vreme pojave i opadanja liaVreme pojave i opadanja lia ima veliki znaaj u formiranju kompozicionih reenja. U prolee se kod nekih vrsta list znatno ranije razvija nego kod drugih, a u jesen neke vrste zadravaju list due od drugih. Ta svojstva se takoe uzimaju u obzir pri izboru vrsta. Vet izbor biljaka moe da poslui vegegativni period gradskih zelenih povrina. Velika29

raznolikost kod drvea i iblja se primeuje i u boji stabla i grana. Tako imamo vrste sa bojom kore: bela- Betula verucosa i Eleagnus angustifolia, svetlosiva- Fagus moesiaca, Pinus strobus, Juglans nigra, Aeculus hippocastanum, tamnosiva- Robinia pseudoacacia, Sophora japonica, Tsuga canadensis, ukasto-narandasta- Pinus silvestris, crvenkasta- Cornus sanguinea, Cornus alba, zelena- Sterculia sp., arena- Platanus (sve vrste).

6.5.6.Cvetine ga dekorativnim njegov oblik, veliina i boja. Drvee i bunje i njihove forme imaju razliite boje cvetova: bele, ukaste, ute, ljubiaste, plaviaste, crvene, purpurne, itd.

6.5.7.PlodoviPlodovi drvenastih vrsta su veoma raznovrsni po obliku, veliini i boji i deluju vrlo efektno na zelenim povrinama, naroito u zimskom periodu. Mogu biti u obliku: oraice (Fraxinus, Carpinus, Betula, Fagus), meka (Spirea, Magnolia), mahune (Robinia, Labrunum, Wisteria), aure (Catalpa, Paulowinia) i bobice (Taxus). Kod nekih drvenastih vrsta oni mogu biti dekorativni i pre zrenja kao to je sluaj kod Acer tataricum iji su mladi plodovi ruiasto-crveni i deluju kao cvetovi, pa je vrsta u tom dobu vrlo dekorativna. Najvei dekorativni efekat postiu plodovi listopadnih vrsta u toku jeseni i zime kada najvie dolaze do izraaja narandasto-crveni plodovi Cotoneaster horisontalis, Viburnum opulus, Sorbus acuparia i dr. Po svojim ukasto-belim plodovima je upadljiva takoe u ovo doba godine i Melia azderah, Symphoricarpus albus sa svojim krupnim belim plodovima tokom itave zime. Veoma duge, tamnomrke i sjajne mahune ima Gleditchia tryacanthos, dok su kod vrste Sophora japonica mahune brojaniastog oblika ukasto-zelene i prisutne tokom itave zime. Catalpa bignonioides zadrava svoje duge aure do maja meseca, a Pyracanta coccinea svoje narandasto-crvene plodove do marta, esto i due. Platan sa svojim okruglim plodovima na dugim viseim drkama je izuzetno dekorativan u zimskom periodu. Kod etinarskih vrsta iarice su dekorativne kao i sasvim mlade i kao zrele. Kod vrsta iz roda Larix sasvim mlade iarice su ruiaste, kod roda Picea i Abies su purpurnoljubiaste, kod svih vrsta roda Juniperus iarice su bobiastog oblika, crveno mrke ili plavosive boje i vrlo su efektne, bez obzira na veliinu, a posebno su dekorativne kod Juniperus virginiana, gde su veoma sitne, brojne i plaviasto-sive.30

6.5.8.TeksturaTekstura biljaka oznaava njihovu vizuelnu grubost ili mekou, bilo da se radi o pojedinanom drvetu ili o grupi. Nju ini veliina lia, grana, konfiguracija stabla i nain rasta, a na nju utiu i razdaljina sa koje se biljni objekat posmatra. Izbliza gledano, glavni uticaj ima veliina, oblik i povrina lista i raspored granica, dok je oblik stabla i kronje i opti utisak ono to utie na ovu osobinu kada se biljka posmatra iz daljine.Tekstura se menja i sa primenom godinjih doba, kada se radi o listopadnim biljkama, dok bez lia tekstura biljke je drugaija i uglavnom otvorenija. Utie na mnoge faktore, kao to su jedinstvo kompozicije, utisak razdaljine, nijansa boje, atraktivnost ili raspoloenje. Tekstura se moe podeliti na: grubu teksturu, srednju teksturu i finu teksturu. Gruba teksutra je obino zastupljena kod vrsta sa velkim liem, debelim, masivnim granama. Ova tekstura je vidljiva i napadna. Postavljena meu finije teksture, ona se jasnije istie i obino se prva zapaa i zbog toga se koristi kao taka fokusa ili da da utisak snage. Zbog svoje snage, grupa tekstura odaje utisak pribliavanja posmatrau, inei razdaljinu izmeu biljke i posmatraa vizuelno manjom. Biljke grupe teksture izgledaju otvorenije, oputenije i manje udaljene nego biljke finije teksture. One obino imaju i vee varijacije svetlosti i senke i mnogo se vie koriste u pejzanim reenjima. Srednje grupa tekstura rezultat je srednje veliine lista i grana i srednje gustine grananja. Koristi se kao osnovna sluei kao prelazni oblik izmeu grube i fine teksture. Ona moe povezivati kompoziciju u jedinstvenu celinu. Fina tekstura, proizvodi je veliki broj malih listova, tanke, sitne granice. Biljke fine teksture su nene i delikatnog izgleda i manje primetne u okolini. Obino se poslednje uoavaju u kompozicji i prve se izgube iz vida kako se razdaljina izmeu biljke i posmatraa poveava. Mogu se uvesti u kompoziciju kao pozadina agresivnijim testurama, da postignu utisak ravne, glatke povrine ili da poslue kao kontrast grubljim teksturama. Poto nemaju jak vizelni uticaj, one se udaljavaju od posmatraa i prostor pod njima moe izgledati vei nego sto zaista jeste. Zbog toga se koriste u manjim, zatvorenim prostorima. Biljke fine teksture obino imaju jasno definisanu siluetu i naizgled vrstu povrinu, zahvaljujui velikom broju listia i granica, tako da su dobre za korienje u geometrijskim reenjima sa precizno definisanim oblicima. Najbolje je sva tri tipa teksture kombinovati u dizajnu da bi se dobio utisak raznolikosti, prijatan za oko. Premalo varijacija u teksturi deluje monotono, dok previe stvara haotian utisak. to je drvo vie, a njegovi listovi ili iglice gui to je jai utisak zatvorenog prostora.

6.5.9.Otpornost vrsta na zagaenje31

Utvreno je da sve vrste drvea i iblja ne reaguju podjednako na zagaenje vazduha. Ovu karakteristiku takoe treba uzeti u obzir pri izboru vrsta za jednu ili drugu kategoriju zelenih povrina. O ovoj karakteristici treba naroito voditi rauna pri projektovanju zelenih povrina industrijskih kompleksa, ulica i brzih gradskih saobraajnica, gde je znatno vee zagaenje vazduha.

6.5.10.Uslovi stanita- zemljite, vlanost vazduha, odnos biljaka prema insolacijiRazliiti uslovi stanita utiu ne samo na veliinu, ve i na oblik biljaka. Zato je osnovni zadatak pri izboru vrsta usklaivanje uslova sredine sa njihovim biolokim i dekorativnim karakteristikama. Prirodna zemljita u gradskoj sredini se jedino susreu pri podizanju velikih zelenih masiva-parkova, zatitinih zasada i dr. Ostale zelene povrine obino nemaju prirodnih zemljita. U vezi sa tim je neophodno stvoriti zemljine uslove, koji odgovaraju biolokim karakteristikama vrsta. Razliite vrste razliito reaguju na stepen vlanosti vazduha. Jedne vrste dobro podnose nedostatak vlage, dok su druge na to osetljivije. Jedan od vanijih uslova za normalan razvoj biljaka je optimalna osunanost, pri emu jedne vrste zahtevaju vie svetlosti, dok se druge zadovoljavaju manjom koliinom. U pejzanoj arhitekturi svetloljubive i senoljubive vrste imaju veliki znaaj, jer u naseljima treba formirati zasade na povrinama, koje su vie ili manje zasenene zgradama. Najee je to sluaj pri formiranju zasada na ulicama sa visokim objektima. O senoljubivosti treba voditi rauna i pri formiranju zasada na slobodnim povrinama, kako svetloljubive vrste ne bi bile u senci drugog cvea.

7.Dekorativnost i osnovne osobine drvea i iblja

Prilikom projektovanja gradskih i vangradskih zelenih povrina veoma je bitno birati vrste drvea i iblja koje se istiu nekom svojom karakteristikom u odreeno doba godine meu ostalim pejzanim elementima i time pruaju savreno ulno iskustvo posmatrau. Meu mnogobrojnim vrstama mogu se istai Pyracantha coccinea koja je veoma upadljiva u jesen zbog boje svojih plodova, Tilia sp. Koja opija mirisom svojih cvetova i svi varijeteti Thuje koji se puno upotrebljavaju za ozelenjavanje i dizajniranje vrtova, dvorita itd.

7.1.Pyracantha coccinea ili vatreni trn

32

Slika br.10. Pyracantha coccinea- vatreni trn

Zimzeleni do poluzimzeleni bun visine 2-3 m i irine 2-3 m sa vrstim granama i otrim bodljama (sl.10). Grane su mu trnovite, uspravne ili malo povijene. Koren dobro razvijen. Listovi su sitni, jajoliki, koasti, tamnozeleni, sjajni. Cvetovi sitni, beli, brojni skupljeni u gronjaste cvasti, i cveta u maju . Jedna je od najzapaenijih biljaka u jesen- svojim bogatstvom crvenih, narandastih ili utih plodova sa mnotvom bobica. Lako se uklapa i u zahtevnije vrtove i parkove. Na Zapadu je esto koriena za sadnju uz bele zidove. Granice se koriste u biodekoraciji.Vrlo je zahvala biljka za uzgoj, iroke hortikulturne primene. Brzo raste, dobro podnosi razdoblja sue, niske temperature, sneg, led, otporna je na gradska zagaenja i bez posebnih zahteva u pogledu vrste tla. Najbolje se razvija na sunanim ili blago zasenenim stanitima. Iz cvetia se razvijaju najpre zelene bobice, koje krajem leta, zavisno od vrste, poprimaju arko crvenu, narandastu ili utu boju, po kojoj je vatreni trn i prepoznatljiv. Bobice ostaju na biljci i tokom zime.Raznolikost primene vatrenog trna ini ga nezaobilaznom biljkom vrtnog i parkovskog ureenja. Moe se uzgajati kao soliterni, slobodnorastui grm, u manjim ili veim skupinama. Tako uzgajan poprima veliansvene dimenzije i preko 3 m u visinu i irinu. Zanimljiva je pojava vatrenog trna u meovitim ivicama (ivicama formiranima od nekoliko razliitih vrsta grmlja), kada elimo postii da ivica svojim raznolikim cvetanjem ili plodovima bude zanimljiva tokom cele godine (sl.11). Atraktivna je i cela slobodnorastua barijera od Pyracanthe koja je, to je ponekad vano, potpuno neprohodna zbog isprepletanosti bodljikavih grana te moe rasti bez oblikovanih zahvata ili samo uz korekcijski rez grana koje rastu u smeru u kojem ne elimo. Vatreni trn je vrlo pogodna biljka i za formalne (oblikovane) ivice jer dobro podnosi orezivanje, a zbog relativno brzog rasta pravilnom sadnjom (razmak 50 cm) ve kroz 2-3 godine moe se postii gust sklop neprohodne ivice. Kod formiranih ivica, visina se moe odravati od svega pola metra do33

preko 2-3 m. Potrebno je napomenuti da se pri redovnom orezivanju kod formiranih ivica uklanjaju i cvetni pupoljci tako je da je jesenji vatreni efekat slabije izraen.

Slika br. 11. Upotreba vatrenog trna u formiranju ivice

7.2.Tilia sp.- lipa

34

Slika br.12. Tilia- lipa

Listopadno, velianstveno drvo, mirisnog cveta koje budi u svakom oveku predivna oseanja (sl.12). Njegovo stablo dosee visinu od 25 do 30 m, a starost od nekoliko stotina godina. Cvetovi lipe su mali, zelenkasto ute boje, prijatnog mirisa (sl.13). Cvetanje traje 2 do 3 nedelje, a nekad se desi da proe i za 5 do 6 dana. U nasim krajevima rastu bela ili srebrna lipa (Tilia tomentosa), velikolisna lipa (Tilia grandifilia) i sitnolisna lipa (Tilia parvifolia), takoe je rasprostranjena i u Evropi, Americi i Aziji. Lipa je drvo koje ima veoma gustu i pravilno oblikovanu kronju i esto se koristi kao ukrasno, zbog velike mase lia na stablu, za gradske drvorede, a kao samonikla u umama. Lipa ini boanstveno opojno prostranstvo i poseduje kvalitete koji se iskoriavaju na vie naina. Lipa je prvenstveno lekovito bilje i njen cvet se koristi za spravljanje aja, takoe je veoma dekorativno drvo i veoma poeljno na zelenim povrinama. Tilia argentea- sprebrna lipa je visoko drvo, iroko piramidalne, guste i pravilne kronje koje dobro podnosi zasenu, ali i suu i osunane poloaje. Odlino podnosi gradske uslove, a otporna je i prema veini insekata. Jedna je od najdekorativnijih lipa, kako zbog oblika i veliine kronje, tako i zbog boje listova, srebrnasto bele s nalija. Cveta kasno, juna-jula. Podesna je za iroke aleje, drvorede i pojedinanu sadnju na prostranim zelenim povrinama. Tilia platyphyllos- rana lipa- izuzetno visoko drvo, iroke kronje. Veoma dugovena vrsta. Zahteva neto hranljivije zemljite i neto je35

osetljivija na mrazeve od prethodne vrste. Gradske uslove odlino podnosi, a koristi se kao prethodna vrsta. Zbog izuzetno velikih listova i otpornosti na aerozagaenja poeljna je njena sadnja na zelenim povrinama industrijskih naselja, u zatitnim pojasevima.

Slika br.13. Mirisni cvet lipe

7.3.Thuja- tuja

Osnovna vrsta tuja je visoko etinarsko drvo, rasprostranjeno u Severnoj Americi i Aziji, kao i kod nas. Prilagoene su i otporne na razliite uslove sredine, pa se stoga jako puno upotrebljavaju i za ozelenjavanje i dizajniranje vrtova, dvorita, fabrikih krugova itd. Ako uzmemo u obzir da imaju gustu i kompaktnu kronju jedna je od najpovoljnijih vrsta za formiranje takozvanih ivih ograda. Poznat je veliki broj varijeteta kao sto su na primer: Thuja orientalis- istona (azijska) tuja, Thuja occidentalis- zapadna tuja, Thuja giganteagigantska tuja.

-

Thuja occidentalis columna- zapadna tuja- stubasta

Jedan je od najrasprostranjenijih etinara kod nas, izuzetno otporan. Raste do 5m visine i maksimalno do 1m irine. Moe se saditi u kombinaciji sa drugim niskim etinarima, uz ulaze ili du staza. Dobro se odrava u ardinjerama. Izuzetan efekat moe se postii i ako se36

koristi za formiranje visokih ivih ograda i sadi se na rastojanju od 50-70 cm. Kao i to sam naziv govori raste u obliku stuba i ne ide puno u irinu, tako da rezanje skoro da i nije potrebno. Koristi se za saenje u grupama i kao soliter.Lako se odrava i nije posebno zahtevna. Thuja occidentalis Smaragd ili Smaragdna tuja

Slika br.14. Thuja occidentalis Smaragd- Smaragdna tuja

Smaragdna tuja je takoe varijetet zapadne tuje. Osobina je slinih prethodnom varijetetu, ali usko kupastog oblika i zailjenog vrha (sl.14). etine su smaragdno zelene boje. Iako deluje nenije i elegantnije ipak je, kao i ostali varijeteti tuje, izuzetno otporna na uslove sredine. Pogodna je za ardinjere i uz pravilnu negu moe u njima opstati i vie godina. Slina je obliku stubaste tuje, samo je nieg i sporijeg rasta, takoe se koristi za formiranje slobodnorastuih pravilnih ivih ograda, izuzetna je za cvetnjake i alpinume.

8.Problemi kompozicije pri formiranju parkovskih objekata

37

Ve pri izboru vrsta je konstatovano kolike promene nastaju u spoljnim oblicima vegetacije u toku celog perioda njenog razvoja, kao i u toku jedne godine. Postoje i promene koje su posledica mera nege zelenih povrina, koje ne bi smele da remete osnovnu kompozicionu zamisao, ve treba da su usmerene samo ka poboljanju osnovne kompozicije. Zato pri izradi kompozicionog reenja zelenih povrina treba utvrditi dva osnovna perioda njihovog razvoja: za mladi uzrast (do 20-25 godina) i za zrelo doba, i shodno tome dati reenja, pri emu parkovski zasadi i u mladosti trebaju da budu lepi i kompoziciono celoviti. Zelene povrine u raznim stadijumima razvoja imaju razliite dekorativne i funkcionalne efekte. Prema podacima Mainskog (1951), projekcija krune mlade sadnice-liarske vrste proseno oko 12m. Tako 100-200 kom. Sadnica po 1 ha povrine zauzima oko 2-4% povrine pod kronjama drvea. U toku svog razvoja ova sadnja e menjati svoj oblik. Projekcije kruna drvea u starosti od 50-60 godina dostii e 30-50 m u zavisnosti od vrste. Iz ovoga proizilazi, da se sa starou poveavaju povrine pod projekcijama kruna za 20-30 puta. Drugim reima, ako je prisutno 100-200 odraslih stabala na 1 ha povrina pod projekcijama kruna bie 2- 6000 m, tj. 20-60% od ukupne povrine. Zato da bi se dobili funkcionalni i dekorativni efekti mladih zasada neophodno je primeniti dovoljno gustu sadnju drvea, vodei rauna o njihovom daljem proreivanju. Pri utvrivanju odnosa izmeu pojedinih elemenata u pejzanoj kompoziciji neophodno je voditi rauna o veliini i nameni date zelene povrine. Tako je u velikim parkovskim kompleksima odnos povrina pod vegetacijom znatno vei nego pod stazama i platoima. U manjim objektima (manji park, skver) znatno se poveava procenat povrine pod stazama i platoima, na raun zelenih povrina. Takav je sluaj i sa vodenim povrinama. Kompozicija je latinska re i oznaava sastav, raspored, kombinaciju, a takoe i kreiranje umetnikih dela. Kompozicija- to je podreenost pojednih elemenata jedan drugom i celini, koja objektu prua jedinstvo umetnikog izraza. Kompozicija zelenih povrina je njena organizacija, struktura, uslovljena idejnim reenjem i namenom objekta, zoniranjem i rasporedom elemenata i njihovim meusobnim odnosom. Kompozicioni elementi u zelenim povrinama su razliiti. Jedni su oigledno opipljivi, kao to su: teritorija, okolina, vegetacija, objekti, vodene povrine. Drugi, nisu predmeti, ali su jasno vidljivi: boje, nijanse, svetlost i senke. Trei-sami po sebi nisu vidljivi, ali menjaju oblik drugih: pojave linijske i vazdune perspektive. Od vetine korienja kompozicionih elemenata i faktora zavisi uspeh u projektovanju vrtne i parkovske kompozicije.

8.1. Zelene povrine BeogradaZelene povrine u Beogradu razvijane su i menjane saglasno urbanistikim potrebama da graanima bude to prijatnije. U anale gradskog zelenila zapisano je da je prvo plansko ozelenjavanje zapoeto u Topideru oko knez Miloevih dvoraca (konaka) 1831. Godine. U ovom parku senovite oaze se i danas, meu 1170 stabala, nalazi najstariji platan u Beogradu. Visok je oko 35 metara, raspon kronje je gotovo 50m, a pravi hladovinu na povrini od 1885 metara kvadratnih. Platan ima oko 170 godinai kao znaajno prirodno dobro je zatiem zakonom. U doba kneza Miloa, 1836. Godine ureen je i prvi gradski park nazvan Finansijski, a nalazi se izmeu dananjih ulica Nemanjine i Kneza Miloa (sl.15). Izgraen je38

u engleskom stilu- sa vijugavim stazama i domaim vrstama drvea. Deceniju kasnije Beograd dobija i prvi ulini drvored. U dananjoj ulici Kraljice Natalije sa obe strane trotoara, na duini od jednog kilometra, tada su bili zasaeni jablanovi. Samo u deset gradskih optina sada zelene povrine pokrivaju oko 67 hiljada stabala koja prave oko 130 kilometara drvoreda, 90 od njih je zakonom zatieno. Najstarije stablo nalazi se u centru grada, na Cvetnom trgu. To je hrast lunjak. Procenjuje se da ima vie od dva veka i da je jedini preiveli iz nekadanje lunjakove ume koja je isrkena. Po visini i raskonoj kronji moe se uporediti sa platanom u Topideru. Slian hrast lunjak nalazi se i u Pionirskom parku, kako se zove zeleno-cvetni prostor izmeu dve impresivne zgrade skuptine grada i republike

Slika br.15. Finansijski park

Jedan od malobrojnih parkova u gradu koji se moe pohvaliti trajanju duem od jednog veka je Kalemegdan, zelena povrina u sklopu i oko Beogradske tvrave. Njegovo ureenje je poelo 1867. Godine kada su Turci predali Beogradsku tvravu srpskom knezu Mihailu Obrenoviu. Vie od tri hiljade stabala, mahom etinara, dominira ovim prostorom koji predstavlja najveu oazu u centru grada. Na primeru Kalemegdana potrvuje injenica da se parkovi u gradskom jezgru, tu spada i Tamajdanski, nalaze na najlepim lokacijama u gradu i zelena su plua Beograda. Pria se da se u parku Topider nalazi najstarija esma u gradu, da je Karaorev park formiran posle podizanja prvog javnog spomenika u Beogradu 1848. Godine, a u parku Tamajdan prva Seizmoloka stanica na ovim prostorima izgraena 1909. Godine. Ipak, jedinstvenu priu o nastanku i ureenju ima Park prijateljstva na novobeogradskoj strani izmeu tzv. Palate federacije i ua Save u Dunav. Izgradnja je poela 1961. Godine u ast Prve konferencije efova drava i vlada nesvrstanih zemalja. Deo protokola predviao je da svi tadanji gosti posade po jedno drvo u parku, kao simbol mira, progresa i prijateljstva. Praksa je nastavljena i kasnije i u Aleji mira, deo parka oko 130 dravnika zasadilo je sadnice kao simbol zemlje iz koje dolaze.39

9.Zakljuak

U sloenom lancu formiranja i oblkovanja pejzaa- pejzano projektovanje je jedna od bitnijih inicijalnih karika, bez koje se ne moe zamisliti podizanje i najmanjeg ureenog prostora- vrta, skvera, drvoreda i ostalog, a takoe i rekonstrukcija ve postojeih. Glavni40

princip u projektovanju je ekoloki i on kao takav sastoji od detaljnog istraivanja prirodnih komponenti predela ili kompleksa: karakteristike reljefa, geoloka podloga, zemljite, hidrografske karakteristike i vegetacija. Ovaj princip se primenjuje u projektovanju svih objekata pejzane arhitekture, a rezultat toga je stvaranje kvalitetnih i dugotrajnih zasada, koji e opstati u datim uslovima sredine. To proklamuje i novi princip odrivog razvoja, koji za cilj ima stvaranje takve sredine koja e biti kvalitetna za ivot oveka, ali u ije odravanje e se manje ulagati, to znai da e i reenje biti ekonominije, to znai da se izbor svodi na one vrste drvea, iblja i cvea koje e najpovoljnije rasti u uslovima date sredine bez nekih dodatnih intervencija u smislu zalivanja, prihranjivanja i druge nege. Naravno da ovako neto nije uvek mogue realizovati zbog potrebe za stvaranjem visoko kreativnih reenja, koja e i u estetskom smislu da obogate nae gradove, pa se izbor ne ograniava samo na domae vrste, ve koristimo i egzote, forme i sorte, koje obezbeuju kolorit, bogatstvo oblika, raznovrsnost i smenu pejzanih slika u toku cele godine. Ovi principi realizovani su pri formiranju mnogih naih parkova stvorenih i u prolom veu, a rekonstruisani danas, meu kojima se istiu: Kalemegdan, Topiderski park, parkovi Vrnjake Banje, park u Aranelovakoj banji, Dunavski park u Novom Sadu, park na paliu i mnogi drugi, kao i druge kategorije zelenila, pa i cela naselja kao to je Novi Beograd. Potreba za ureenjem prostora u kome ivimo je veoma bitna i stoga je trend razvoja i podizanja objekata pejzane arhitekture u Srbiji u usponu, to moe da se dokumentuje brojnim ureenim povrinama u centrima naih gradova, a posebno individualnih okunica, to svedoi da su i pojedinci tj. Svi oni koji mogu da investiraju u ureenje svoje okoline shvatili znaaj zelenila, njegovu duu i lepotu.

10.Literatura

[1] Vujkovi Lj., Pejzana arhitektura- Planiranje I projektovanje, umarski fakultet, Beograd, 2003.41

[2] Vujkovi Lj., Neak M., Vuji D., Tehnika pejzanog projektovanja, Beograd, 2003. [3] Vukievi E., Dekorativna dendrologija, Beograd, 1974. [4] URL: http://www.biosan.rs/katalog/zoizz.htm [5] URL: http://www.biosan.rs/katalog/perene.htm [6] URL: http://www.lepo-polje.rs/katalog/09_niski_liscari_visoki.html [7] URL: http://www.inter-caffe.com/lista-843.html [8] URL: http://www.cetinari.info/katalog-proizvoda.html [9] URL: http://www.glassrbije.org/srbija/%C4%8Dlanak/parkovi-beograda [10] URL: http://sr.wikipedia.org

42