ZORAN PEJAŠINOVIĆ

CIONISTIČKI POKRET OD BAZELSKE DO

BALFUROVE DEKLARCIJE

BEOGRAD, 1997.

UVOD

Porodu tvome dajem ovu zemlju od vode egipatske do vel ike reke, reke Eufrata.

Bibl i ja, Postanje 15/18

"Savezom" Gospoda i Avrama počinje skoro četvoromilenijumska borba "izabranog naroda" za "Obećanu zemlju". U toj , dakle, veoma dugoj istor i j i Jevrej i su doživjel i jedinstvenu sudbinu, koja se po putešestvi j ima može donekle poredit i sa sudbinom Roma, a po bogatstvu istor i jske, kulturne i pol it ičke sadržine gotovo da joj nema premca. Ri ječ je o prošlost i koja je veoma značajna ne samo za jevrejski nego i za nejevrejski, naročito evropski, hr išćanski svi jet.

Istori ja Jevreja do XIX vi jeka n.e. ni je predmet ovog rada, al i se iz njene prepune r iznice moraju izdvojit i jevrejska monoteist ička rel ig i ja ( judaizam) i di jaspora (galut ) kao dva faktora, dvi je ekskluzivne odrednice koje čine polazišta i ishodišta jevrejskog života sve do danas. Prvu odrednicu izabral i su sami Jevrej i , a druga im je nametnuta i to uveliko zahvaljujući izboru prve. A opet, izbor judaizma činiće onu "pupčanu vrpcu", onu "slamku spasa" za koju će se Jevrej i u di jaspori, često na vjetrometini istor i jskih zbivanja, grčevito hvatat i i koja će ih tokom vi jekova i održat i u životu.

Jevrej i , zadešeni udesom dijaspore, dočekaće XIX vi jek gotovo svi van "Obećane zemlje", a većina nj ih i hi l jadama ki lometara daleko od nje. Kroz sve te si lne vi jekove jevrejska rel igi ja će imati i ulogu "konzervansa" nacionalnog osjećanja, koj i će omogućit i da Jevrej i , uprkos golemim i stalnim iskušenjima, usponima i padovima, novo doba dočekaju kao posebna etničko-konfesionalna grupa. Na početku novog vi jeka uz judaizam kao distancirajući faktor javiće se i geto – izolovanost, što će za nekoliko vi jekova odložit i , pa i promijenit i konačno r ješenje

2

jevrejskog pitanja . Tek krajem XVII I v. u većem dijelu Evrope biće stvoreni uslovi za otpočinjanje masovne građanske emancipaci je Jevreja, či j i će prvi talas pokrenuti Francuska revoluci ja. Pred svi jetom tada će se definit ivno otvorit i jevrejsko pitanje, a biće stvorene i neke realne osnove za početak njegovog r ješavanja.

Promjene u jevrejskom i okolnom nejevrejskom svi jetu tokom XIX v. konačno će dovest i krajem tog perioda do pojave organizovanog pol it ičkog cionizama, što je i predmet ovog rada. Zbog toga one zaslužuju i zahti jevaju više pažnje i prostora.

** *

Francuskom revoluci jom otpočeo je novi period u istor i j i Evrope, pa i svi jeta, a promjene su se neminovno morale odrazit i i na položaj većine Jevreja. Talas demokratizaci je značio je kvalitativno nov odnos prema Jevrej ima, al i i demokratizaci ju jevrejskih zajednica iznutra. Međutim, u narednih sto godina, ni u prvom ni u drugom smjeru, ovaj proces neće teći ravnomjerno. Odstupanja i kolebanja kursa izražena su od države do države, al i i unutar nj ih, zavisno od, ipak, specifičnih sudbina pojedinih zemalja. Osim toga, postoje i neke evropske države sa mnogobrojnim jevrejskim stanovništvom, kao što su Rusi ja i Rumunija, o či j im se radikalni j im demokratizaci jama gotovo i ne može govorit i , pa samim tim ni o znatni jem poboljšanju statusa Jevreja u nj ima.

Promjene u pomenutih stot injak godina su se na život i položaj Jevreja bitno odrazi le kroz čet ir i važna, specifična i umnogome ekskluzivna procesa. To su emancipaci ja i asimilaci ja Jevreja, te nastanak antisemit izma i pol it ičkog cionizma.

Emancipaci ja i asimilaci ja Jevreja su naizgled sl ični procesi, pa ih je ponekad čak teško razl ikovati, a u najvećoj mjeri rezervisani su za civ i l izaci jski zapad (SAD, srednja i zapadna Evropa). Tako će bit i sve do početka XX

3

v, kada se masovnije javl jaju i u ostal im di jelovima Starog kontinenta.

Kori jeni emancipaci je sežu duboko u XVI I I v. kada se u njemačkim zemljama javl ja pokret haskala kao pandan hrišćanskom prosvjetitel jstvu, pod či j im je ut icajem i nastao. Maskil im1 , pr istal ice haskale, zalagali su se za integraci ju Jevreja u evropsko društvo, što bi se postiglo: (1) odbacivanjem j idiša i pr ihvatanjem jezika sredine u kojoj Jevrej i žive; (2) izjednačavanjem u profesi jama, nasuprot dotadašnjem gotovo iskl jučivom bavljenju trgovinom, bankarstvom i nekim zanatima; (3) izlaskom iz getoa i odbacivanjem unutrašnje samouprave; (4) sekular izaci jom svakodnevnog, pa i javnog života; (5) potiskivanjem propisa Mojsi jevih zakona (Tore), kao jedinog kr iteri juma za vrednovanje l judi; (6) distanciranjem od rel ig ioznog shvatanja o zemlj i "domaćinu" kao zemlj i izgnanstva i "pr ivremenom rješenju" do dolaska Mesije. 2

Krajem XVII I v. dolazi do novine, do sinhronizovanog djelovanja dvi je snage – oronula "kula" konzervat ivnog judaizma od tada će bit i rušena i raziđavana, osim iznutra i spolja, od nejevreja. Taj proces otpočeo je "malom eksplozi jom" – Deklaraci jom nezavisnosti SAD od 4. VI I 1776. Njome su svim građanima novostvorene države data jednaka prava, a istovremeno garantovana je i sloboda vjeroispovjesti . Tako je nova, američka država prva u svi jetu proklamovala jevrejsku građansko-pravnu emancipaci ju. Ipak, tek je "vel ika eksplozi ja" Francuske revoluci je označi la početak emancipaci je tada najbrojni jeg i najvažnijeg di jela jevrejstva – evropskih Jevreja. Revoluci jom je otpočelo pravno izjednačavanje pr ipadnika Mojsi jeve vjere i hr išćana, što će uz mnogobrojne poteškoće i zastoje trajati sve do kraja Prvog svjetskog rata.

U vr i jeme ove dvi je "eksplozi je", "kulu" su i dal je nagrizal i i podlokavali i iznutra, zagovornici haskale. Usl i jed svega toga Jevrej i u zapadnoj Evropi znatno

1 ? Maski l im (hebr. ) = in te lektua lc i .2 V . M. Šoba j ić , Jevre js tvo i Iz rae l , Skop l je 1982, 80.

4

proširuju do tada skromnu lepezu zanimanja. Padaju stege "predodređenih" i "rezervisanih" profesi ja, što će za jevrejstvo, al i i cjelokupnu evropsku nauku i kulturu, imati dalekosežan značaj. Avramovi potomci su se brzo pokazali i dokazali kao vrsni filozofi, naučnici, l jekari , advokati, pisci, novinari, izdavači, umjetnici , pa i pol it ičar i , a nj ihovo stvaralaštvo će prevazići vr i jeme i prostor u koj ima su živjel i . 3

U isto doba emancipaci ja Jevreja na istoku Evrope imala je znatno drugačij i tok, obim i posl jedice. Mi l ioni Jevreja u Rusi j i punu građansku ravnopravnost će steći tek Februarskom revoluci jom. U međuvremenu bi l i su izloženi pr it iscima i diskr iminaci j i koja je popuštala povremeno za vladavine l iberalni j ih careva.

3 Pos l jedn j ih v i jekova u razn im ob last ima stvara laštva i s takl i su se mnogi Jevre j i i s tvaraoc i jevre jskog por i jekla . Pomenuću samo neka na jveća imena: Baruh Sp inoza , Edmund Huser l , Franc Rozencva jg , Herbert Markuze, Moše Mendelson , Kar l Marks , K lod Lev i -Stros , Fr id r ih Ju l i jus fon Šta l , Emi l D i rkem, Moše Hes , Ferd inad Lasa l , V iktor Ad ler , A lbert A jnšta jn , Hanrih Herc , S igmund Fro jd , E r ih From, Henri Berkson, Đerđ Lukač, Ha jnr ih Ha jne , Bo les lav Prust, Franc Kafka , Isak Babe l j , Š te fan Cva jg , Marse l Prust , Andre Moroa , Bor is Pasternak, A lberto Moravi ja , Artur Mi ler , Isak Bauševic S inger, Fe l i ks Mendelson, Žak Ofenbah, Kami j Sen-Sans, Žorž B i ze , Gustav Ma ler, Džordž Geršv in , Serge i Kusevick i , Bruno Va l ter , Fr ic Ra jner , Leonard Bernšta jn , Kami l j P i saro , Amadeo Modi l jan i , Mark Šaga l , Pau l Ju l i jus Ro j ter , Jos i f Pu l i cer, Isak Adol f K remi je , Moše Montefiore , Bendžamin Dizrae l i , E rns t To ler , Eduard Bernšta jn , Roza Luksemburg , Bela Kun, Va l ter Ratenau, Lav Trocki , Niko la j Buhar in , Gr igor i j Z inov jev , Leon B lum, Henri K is indžer.

5

Pokret haskala prodirao je u Rusi ju ponajviše iz Pruske, al i je dočekan "na nož" od ruskih vlast i , kao i od ortodoksnih rabina i pobornika vjersko -mističnog pokreta hasidizma . Zbog toga je haskala u Rusi j i slabo uspijevala, i l i je, pak, dobijala posebnu formu i sadržaj.

U Rusi j i je još 1804. donesen Jevrejski statut , koj i je precizno određivao zanimanja Jevreja, te mjesta živ l jenja i djelovanja jevrejskih trgovaca i zanatl i ja. U to vr i jeme padaju i početni pokušaji pr isi l javanja Jevreja na pr ihvatanje ruske kulture, školstva i načina života uopšte. Dolazi i do prvih pogroma, nasi lnog regrutovanja dvanaestogodišnj ih jevrejskih dječaka u tr idesetogodišnju vojnu službu, pokrštavanja i drugih zlostavl janja. 4

Polovinom XIX v. pokret haskala u Rusi j i ipak jača, naročito u pogledu prihvatanja ruskog sistema školstva i rusifikaci je jevrejske književnost i . Ovome su, svakako, doprinijele i liberalne reforme ruskog društva za cara Aleksandra I I (1855 - 1881). U zemlj i je tada ukinuto kmetstvo čime je poboljšan i položaj Jevreja, obustavl jen je speci jalni vojni rok od 25 do 30 godina, bogatim Jevrej ima i intel igencij i dozvoljeno je da žive i van Jevrejske zone (pojas od Balt ičkog do Crnog mora, izvan koga je Jevrej ima bi lo zabranjeno stanovanje) , a suspendovane su i neke druge zabrane i ograničenja. U ovakvim pri l ikama haskala uporište st iče među jevrejskim piscima. Oni se pod njenim uticajem zalažu za napuštanje j idiša i vraćanje na bibl i jski hebrejski jezik, al i i za svjetovnu knj iževnost. U uslovima l iberal izaci je položaja ruskih Jevreja haskala je ubrzo dala rezultate. Već prve generaci je Jevreja školovanih u ruskim školama uspijevaju da se otrgnu iz Zone i postanu zapaženi l jekari , advokati, inženjer i , umjetnici u Moskvi , Petrogradu i drugim gradovima. Za razl iku od zapadne Evrope, broj emancipovanih Jevreja u carskoj Rusi j i b io je, ipak, veoma mali , naročito kada se uzme u obzir nj ihova višemil ionska baza. Ipak, emancipaci ja ruskih Jevreja doprini jela je i oživl javanju hebrejske jezičke tradici je kao vrste svi jest i o

4 ? S . Dubnov, Kratka is tor i ja jevre jskog naroda , Beograd 1988, 197-198.

6

samobitnosti i t ime olakšala prodor kasnij ih cionist ičkih ideja.

Djel imična emancipaci ja, naročito u smislu slobode kretanja i rada, za rusku jevrejsku zajednicu imala je i negativne posl jedice. Ona je, naime, podstakla rasel javanje di jela Jevreja po ogromnim ruskim prostranstvima, gdje se oni u nepovoljn im društvenim uslovima često ne uspjevaju snaći, pa postaju "lutal ice", neri jetko na udaru lokalnih vlast i , većinskog stanovništva i ruske crkve. 5

Krajem vladavine Aleksandra I I uveliko je zaustavl jen proces ionako skromne emancipaci je Jevreja, a u nekim sferama nj ihov položaj je i pogoršan. Već u to vr i jeme nastaju i prva učenja o tzv. " jevrejskoj zavjer i", čime se stvara podloga za ekstremni ant isemitizam, koj i će buknuti sa carevom smrću 1881. godine.

Dok je u istočnoj Evropi opšta društvena kl ima kraja ruskog srednjeg vi jeka dovela do gotovo zanemarl j ive rusifikaci je, te pojave pogroma i ant i jevrejstva karakterist ičnog za vr i jeme krstaških ratova i inkvizici je, na zapadu Evrope otpočela je masovna asimilaci ja jevrejskog stanovništva. Ri ječ je o društvenom procesu "tokom kojeg pojedinci i l i grupe postaju članovi jedne nove zajednice, kojoj do tada nisu pr ipadali , u nju se utapaju, prema njoj se ravnaju, njoj se pr i lagođavaju". 6

Poistovjećivanje Jevreja sa sredinom, a zatim i pokrštavanje masovno je otpočelo sa Francuskom revoluci jom. Sam Napoleon smatrao je da će se jevrejsko stanovništvo vr lo brzo stopit i sa ostal im, al i ga je razvoj događaja, ipak, demantovao. Zbog toga je i l iš io Jevreje svih građanskih prava na deset godina, dok se ne "izjednače" sa drugim građanima. U Parizu 1807. Napoleon je sazvao Veliku skupšt inu (sanhedrin ) najuglednij ih francuskih Jevreja na kojoj su Mojsi jevi zakoni (Tora) proglašeni iskl jučivo rel igioznim akt ima. To je prakt ično znači lo ograničavanje rabinske djelatnost i na vjerska

5 ? Ant i jevre js tvo Ruske pravos lavne crkve, pored osta log , ob jašn java se t ime što ona n i je proš la kroz fazu re formaci je .

6 ? I . B ibo , Jevre jsko p i tan je i an t isemit i zam , V id ic i , b r . 6 -7 , Beograd 1983, 44.

7

pitanja i potčinjavanje Jevreja zakonima zemlje u kojoj žive. Ovim je ukinuta autonomija jevrejskim zajednicama, a kehila ( instituci ja jevrejske samouprave) zamjenjena je konzistor i jom , u či jo j su nadležnosti vjerska pitanja i sprovođenje francuskog zakonodavstva među Jevrej ima. 7

Ove odluke Sanhedrina označile su početak kraja dominacije rabina i unutrašnje samostalnosti jevrejskih zajednica, čime su otvorena vrata prodoru nejevrejskih shvatanja i ideja kako u javni tako i u pr ivatni život Jevreja.

Nakon Napoleonovog pada započeo je period reakci je koja je u zapadnoj Evropi vaspostavi la mnoga ograničenja za Jevreje. Izuzetak čine Francuska i Holandija. Procesi emancipaci je i asimilaci je nisu se, ipak, mogli zaustavit i . Reakcionarne stege postepeno su popuštale usl i jed razvoja kapital ist ičke pr ivrede i buržoaske ideologije. Ovo je dovelo do porasta uloge i značaja Jevreja jer su se oni bavi l i onim profesi jama koje uslovl javaju i / i l i doživl javaju ekspanziju: za potrebe industr i jske proizvodnje bio je neophodan kapital koj i su u upadlj ivoj mjeri držal i Jevrej i – bankari; razvoj proizvodnje podrazumijevao je i ekspanziju trgovine u kojoj su Jevrej i takođe imali znatnog udjela; industr i jski način proizvodnje izrasta iz zanatstva i manufakture u koj ima ovi, opet, imaju nezaobilaznu ulogu.

Posebno veliki značaj ima često nedovoljno ist icana činjenica da zapadnoevropski Jevrej i doba industri jske revoluci je dočekuju, u najvećoj mjeri , kao urbano stanovništvo. To u vr i jeme nove univerzalne "rel ig i je" – novca, či j i se izvori i hramovi nalaze u gradovima, čini da se Jevrej i nađu u veoma povol jnoj pozici j i . Ta pozici ja bitno će doprini jet i n j ihovom izbi janju na čelo vel ikog broja pr ivrednih djelatnost i , a takođe i u sam vrh burnog i plodnog duhovnog i pol it ičkog života Evrope u prošlom vi jeku. Bi lo je to doba vjerske toleranci je, doba u kome se ugled i položaj u društvu sve više zasnivao na društvenoj korisnosti , a sve manje na konfesionalnoj pr ipadnosti .

Poslovi koj ima se Jevrej i do tada bave postaju pr imamlj iv i i za nejevreje jer pr i je svega omogućuju dobru 7 ? Š . E t inger et a l , Is to r i ja jevre jskog naroda , Beograd 1996 ,

307 ; S . Dubnov, n . d , 188.8

zaradu. Sa druge strane, novi ekonomski odnosi pot iskuju cehovsku et iku, što Jevrej ima omogućuje bavljenje skoro svim poslovima i profesi jama. Njihov kapital tada prerasta iz pretežno bankarskog i zelenaškog u trgovački i industr i jski, čime Jevrej i postaju vidno društveno korisni, a t ime i zaštićeni od vjekovnih kr it ika koje su prat i le zajmodavstvo i bankarstvo kao "prl jave poslove" rezervisane za jevrejske "bezbožnike" i "bogoubice".

Buržoaski l iberal izam je, dakle, definit ivno razbio okove fizičke izolaci je Jevreja, a sve više rušio je i ograde "duhovnog getoa". Izlazeći iz getoa, Jevrej i žel jni l i jepog života, slobode i ravnopravnost i , jednim dijelom odlaze i u drugu krajnost – odbacuju tradici ju i v jeru predaka stapajući se sa većinskim nejevrejskim stanovništvom. To je vr i jeme kada Jevrej i podsjećaju na živad puštenu iz dugog prebivanja u skučenom kavezu, koja se sada, nenavikla na vel ika evropska dvorišta, ponaša nezgrapno i si lno razmahujući kr i l ima, ponekad preskače i stare ograde, gubeći se iza nj ih - u asimilaci j i .

Lepeza asimilaci je bi la je veoma široka, od spontanog spoljašnjeg pr i lagođavanja, preko postepenog odricanja od bitnih jevrejskih obil ježja (običaja, jezika, kulture), do aktivne asimilaci je i pokrštavanja. Nosioci asimilaci je, pr i je svega predstavnici jevrejske buržoazi je i intel igencije, motiv isani su najčešće materi jalnom korišću. Tako čuveni njemački pjesnik Hajnr ih Hajne (1797-1856), inače jedno vr i jeme veliki protivnik asimilaci je, ist iče da se odrekao vjere predaka iz koristol jubl ja. "Da su zakoni dopust i l i krađu srebrnih žl ica, ne bih se pokrst io", priznaje Hajne. 8

Slično su razmišl jal i i mnogi drugi, o čemu govori podatak da se samo 1823. pokrst i la gotovo polovina mnogobrojnih berl inskih Jevreja vjerujući, kako je takođe rekao Hajne, da "krštenica predstavl ja ulaznicu u evropsko društvo". 9

Asimilaci ja i pokrštavanje zahvati l i su, ipak, manji dio evropskih Jevreja. Andri ja Gams ovaj djel imični uspjeh i l i neuspjeh asimilaci je objašnjava "ukorenjenim

8 ? M. Ba let ić , Ispun jen je zav jeta i l i povratak Ž idova u Zeml ju Izraelovu , Zagreb 1988, 89.

9 ? S . Bers te in , Ci jon izam, n jegovo b iće i n jegova organ izac i ja , Zagreb 1919, 8 ; S . Dubnov, n . d , 188 - 189 .

9

predrasudama" i "pr incipi jelnom averzi jom" hrišćanstva prema Jevrej ima, te mišl jenjem da se jevrejstvo pokazalo "kao antropološki kval itet nešto mnogo šire i dublje nego rel igi jsko ubeđenje (odnosno 'pitanje savest i ' ) , pa i kao životna praksa kod ortodoksnih Jevreja". 1 0

Većina Jevreja i dal je se pitala da l i i u kojoj mjeri treba reformisati judaizam i t ime ga pri lagodit i zaht jevima novog vremena. U tom smislu pojavi le su se mnoge struje, od zagovornika ortodoksnog judaizma do radikalnih reformatora. Potonji su, ipak, odnosi l i prevagu, a na udaru reformi u početku su se našle spol jašnje manifestaci je judaizma. Podižu se vel ike i raskošne sinagoge u koje se uvodi horsko pjevanje, pa čak i orgulje. Ide se i do toga da se molitve i propovjedi obavljaju na jeziku sredine. Vremenom su reforme postajale sve radikalni je, pa se postavi lo i pitanje poštovanja propisa i običaja koj i su određival i ponašanje pr ipadnika Mojsi jeve vjere u svakom trenutku života. I sami rabini, naročito oni akademski obrazovani, uviđaju neminovnost promjena i 40-ih godina XIX v. u Njemačkoj izglasavaju rezoluci ju sl ičnu odlukama Napoleonovog Velikog sanhedrina. Rezoluci jom se, pored ostalog, dozvoljava zamjena mol itvenog hebrejskog jezika njemačkim, ublažavaju se strogi propisi svetkovanja subote i r itualne ishrane. Sa cionist ičkog aspekta naročito je značajno da se rezoluci jom traži i odbacivanje hi l jadama godina stare mol itve Jevreja u di jaspori - "Dogodine u Jerusalimu" (Lešana habaa bi Jerušalaj im). 1 1 Ove r i ječi su, naime, kroz vi jekove postale više od molitve, postale su neka vrsta himne, gesla nade, simbol tanke al i i ži lave duhovne veze rel ig ioznih Jevreja širom svi jeta i “Obećane zemlje”.

U reformist ičkim krugovima pojavi lo se i učenje o misij i rasel jenih Jevreja kao "naroda sveštenika" koj i treba vlast it im primjerom i u saradnji sa ostal im narodima da radi na stvaranju zajedničkog carstva boži jeg. To je podrazumijevalo ostanak u di jaspori, pa zagovornici misionarstva traže izbacivanje iz molitv i pominjanja 1 0 ? A . Gams, U tragan ju za Bogom . T rag ičan is tor i j sk i put

jevre js tva , G. Mi lanovac 1993, 101 .1 1 ? S . Dubnov, n . d , 188 -189 ; M. Ba let ić , n . d , 90 .

10

progonstva, očekivanja Mesije, obnove "pri jestola Davidovog" itd.

Radikalni zahtjevi reformista izazval i su odgovor – pojavu neoortodoksnog rabinata koj i je, za razl iku od ortodoksnog, smatrao da se u uslovima emancipaci je jevrejska vjerska tradici ja može čak i usavršit i i omogućit i veću slobodu u izvršavanju boži j ih zapovijesti . Sa druge strane, ortodoksni rabini, di jelom iz straha za vlast ite pr iv i legi je, a di jelom iz br ige za očuvanje jevrejske samobitnosti , b i l i su ogorčeni prot ivnici reformi smatrajući da Jevrej i mogu prihvatit i jezik naroda s koj im žive, mogu čak "primit i slovensku, romansku i l i germansku rel ig i ju, al i nikada neće postat i Slovenima, Romanima i l i Germanima".1 2

Pitanjem emancipaci je Jevreja bavio se i Karl Marks (1818-1883), inače pokršteni Jevrej in. On je r ješenje problema vidio u odvajanju države od svake rel ig i je pa i jevrejske. U tom smislu "tvorac naučnog soci jal izma" smatra da se Jevrej in ne može više "odnosit i prema državi kao strancu, suprotstavl jajući stvarnoj nacionalnosti svoju himeričku nacionalnost, stvarnom zakonu svoj i luzorni zakon, uobražavajući da je ovlašćen izdvajat i se od čovječanstva t ime što pr incipi jelno ne uzima nikakva učešća u histor i jskom pokretu, iščekujući budućnost koja sa općom čovjekovom budućnošću nema ničeg zajedničkog, smatrajući sebe članom židovskog naroda, a židovski narod izabranim narodom". 1 3 Rješenje je po Marksu, dakle, u razdvajanju rel ig i je i države, privatnog i javnog prava, čovjeka vjernika i čovjeka građanina.

** *

Emancipaci ja Jevreja dovela je do asimilaci je, a ova dva procesa uzdrmala su temelje ortodoksnog judaizma, al i su imala i još jednu, za nastanak cionizma veoma važnu posl jedicu. Naime, posl jednjih decenija XIX v. burna jevrejska istor i ja "obogaćena" je jedinstvenom, 1 2 ? O . Kraus, Židovsko p i tan je i s ion i zam , Zagreb 1904, 5 .1 3 ? M. Ba let ić , n . d , 84 .

11

ekskluzivnom pojavom. To je nova forma anti jevrejstva nastala kao odgovor evropske reakci je na jevrejsko sticanje građanske ravnopravnost i , poznata pod neadekvatnim imenom antisemitizam. 1 4

Ant isemitizam se od srednjovjekovnog, "klasičnog" anti jevrejstva razl ikuje po tome što se zasniva na kvazinaučnoj rasnoj teori j i po kojoj su Jevrej i "niža rasa", nedostojna jednakih prava sa ostal im evropskim "rasama", a suštinska razl ika je u tome što je u ant isemitizmu judofobija sa vjerskog prenesena na “rasni”, t j . nacionalni plan. Ant isemitizam nastaje kao odgovor na emancipaci ju Jevreja koja je tokom XIX v. u sam vrh evropske ekonomske, naučne, kulturne, pa i pol it ičke hi jerarhi je izbaci la mnoštvo Avramovih potomaka. Ri ječ je, svakako, o malom, al i proporcionalno vel ikom broju, prvenstveno zapadnoevropskih Jevreja. Osim toga, i ostal i , "obični" Jevrej i , kor isteći rani je pomenute predispozici je, uspijevali su ostvarit i zavidan nivo ekonomske, pol it ičke i kulturne emancipaci je, što je praćeno velikim optimizmom jevrejskih al i i nejevrejskih krugova u smislu konačnog r ješenja položaja Jevreja. Događaji u posl jednjim deceni jama XIX v. pokazaće taj optimizam neosnovanim i preuranjenim. U to vri jeme u zapadnoj Evropi pojaviće se čitav niz zagovornika rasne teori je koj i su u svoj im člancima i djel ima iznosi l i teze o "pr l janju ar i jevske krvi", jevrejskoj kr iv ici za sva zla svi jeta, zavjer i protiv hr išćanstva, superiornosti "ar i jevske rase", r itualnim ubistvima hrišćana i drugim navodnim jevrejskim zlodjel ima, podmuklim namjerama i sl . Idejni centar antisemitizma je Njemačka, al i je on prihvaćenij i u Austro-Ugarskoj, Rumuni j i , Francuskoj, a javl ja se i u Engleskoj, Ital i j i , Srbi j i i drugim zemljama.

Ipak, zapadnoevropski antisemit izam sve do pojave nacizma ostao je između korica knj iga, u novinskim člancima i l i u vidu pojedinačnih ekscesa, afera i montiranih sudskih procesa. U istočnoj Evropi, međutim,

1 4 ? Termin je prv i put 1879. upotr i jeb io n jemački nov inar V i lhe lm Mar. Pod n j im se često mis l i na ant i jevre j s tvo uopšte , a l i se u naučn im krugovima pod ant isemit izmom podrazumjeva samo ant i jevre js tvo X IX i XX v i jeka .

12

bilo je drugačije. Rusi ja, na kraju vlast itog srednjeg vi jeka, sa četvoromil ionskom jevrejskom zajednicom, u uslovima dubokih društvenih previranja čini la je zemlju u kojoj je antisemitizam sve do pojave Hit lera dobio najmasovniju i najradikalni ju formu. "U skladište zapalj ivog materi jala", kako kaže Golding, "bačena je šibica njemačkog, znanstvenog ant isemitizma". Povod za talas reakci je uopšte, pa i ant isemitizma, bio je atentat na cara Aleksandra I I 1881. godine. Usl i jedi l i su pogromi praćeni vel ikim stradanjem ruskog jevrejstva širom Jevrejske zone.1 5 Za razl iku od istodobnog zapadnoevropskog, ruski antisemitizam l ičio je na anti jevrejstvo iz doba srednjeg vi jeka, a razl ika je, pored masovnost i i surovosti , i u tome što je ruski ant isemitizam imao prikrivenu a često i otvorenu podršku države. Štaviše, u reakcionarnom carizmu antisemitizam je dobrim di jelom i ozakonjen novim ograničenjima kretanja, poslovanja, školovanja ( numerus clausus) i dr. Ovakva polit ika ruske države, oslonjena na pravoslavnu crkvu pa i rusku intel igenciju, ostaće konstanta sve do Februarske revoluci je 1917. Posl jedice su bi le: osiromašenje, pa i proleterizaci ja Jevreja 1 6 ; masovno isel javanje iz Rusi je u SAD, zapadnu Evropu, pa i Palestinu; te – što je sa aspekta cionizma posebno značajno – pojava moderne jevrejske nacionalne svi jesti i prvih zagovornika trajnog polit ičkog r ješavanja položaja Jevreja.

Razl ičite forme i snage antisemit izma na zapadu i istoku Evrope posl jedica su nejednake polit ičke, ekonomske i kulturne razvi jenost i ta dva di jela Starog kontinenta. Tako je ant isemitizam bio "jedan od društvenih termometara. Što je društvo bolesnije, što u njemu više vladaju nazadni elementi, to je ant isemitizam jači". 1 7

Osim što je bio "termometar", ant isemitizam je igrao i ulogu "venti la" za nagomilana nezadovoljstva ugnjetavanih masa. Pošto je to nezadovoljstvo bi lo daleko veće na 1 5 ? Za samo dv i je god ine (1881-1882) i zvršeno je v iše od 150

masovn ih pogroma.1 6 ? R i ječ je o i s tor i j skom paradoksu: dok u zapadno j Evrop i sa

mnogobro jn im radn ištvom tada gotovo nema Jevre ja pro letera , u Rus i j i ko ja ima da leko manje radn ika bro j Jevre ja pro letera je srazmjerno ve l ik i .

1 7 ? A . Gams, Pogovor Kratko j i s to r i j i jevre jskog naroda S . Dubnova, 254 .

13

istoku Evrope, tamo je i antisemitizam bio češći, masovnij i i radikalni j i . Izbor Jevreja kao "žrtvenog jarca" i l i "venti la" soci jalnih i drugih napetost i određen je činjenicom da su se oni, kao lako prepoznatl j iva grupa, nalazi l i na "br isanom prostoru". Bez dublj ih kori jena u hr išćanskim društvima i posebne klasne pripadnosti , a na zapadu Evrope krajem XIX i početkom XX v. i bez upadlj ive društvene korisnost i , Jevrej i će bit i pogodni za izl ive raznih nezadovoljstava. Ovome su, na poseban način, doprinosi l i i pojedini Jevrej i , naročito bankari, koj i u vremenu nacionalnih država čine nadnacionalni, evropski elemenat, često povezan porodičnim i poslovnim vezama (Rotši ld i , Hirš, Pol jakov, braća Perer i dr.) . Oni igraju važnu ulogu kao finansi jeri v lada u ratovima (neri jetko pomažući obe zaraćene strane), izgradnji pruga, kolonijalnoj ekspanzij i , uopšte, u vel ikim invest ici jama. To je često bio dodatni al ibi optužbama za jevrejsko-masonske zavjere, što je dal je pothranj ivalo antisemitizam.

14

Pored svih negativnost i antisemit izam je, ipak, imao i jednu "neplaniranu", al i za Jevreje veoma važnu, pozit ivnu posl jedicu. On je, naime, oživio i o jačao osjećaj jevrejske posebnost i i međusobne vezanost i i to baš u vr i jeme kada je taj osjećaj emancipaci jom i asimilaci jom bio doveden u pitanje. "Tako smo i ostajemo, bez obzira da l i to hoćemo i l i ne, istor i jska grupa sa vidl j ivom povezanošću [ . . . ] . Mi smo narod – takvim nas čini nepri jatel j". 1 8 Ovo su r i ječi čovjeka koj i je iskorist io ovu "neplaniranu" posl jedicu djelovanja antisemitizma za obrazovanje jevrejskog nacionalnog pokreta. Ri ječ je o Teodoru Herclu, osnivaču cionist ičkog pokreta.

1 8 ? T . Herc l , Jevre jska država , (Skraćeno izdan je ove brošure štampano je u okv i ru kn j ige J . F renkla , Herc l , Beograd – Zagreb 1936), 148.

15

I: PRETEČE POLITIČKOG CIONIZMA

Poput ostal ih nacionalnih pokreta i cionizam 1 9 nastaje postupno. On se kao organizovani pol i t ički pokret javl ja posl jednjih godina XIX v, al i njegove osnovne ideje vuku kori jene iz rani jeg, predcionist ičkog perioda koj i seže sve do kraja XVII I v. U ovom jednovjekovnom periodu jevrejske istor i je odvijaju se važni, već pomenuti, procesi emancipaci je i asimilaci je, javl ja se ant isemitizam, al i dolazi i do prvih sporadičnih pokušaja r ješavanja jevrejskog pitanja. Iz nj ihove interakci je će se rodit i i postepeno sazr i jevati ideja novog organizovanog nacionalnog pokreta – pol it ičkog cionizma.

** *

Kada se govori o predcionist ičkom periodu, nameće se jedno interesantno al i i sporno pitanje. To je odnos Jevreja prema davnoj postojbini – Palestini.

St ihove:Grade svet i , grade mira,ako tebe zaboravimdesnica mi zataj i la.Nek mi jezik s nepca sraste,ako tebe ne spominjem,ako igde radost tražimdom mi pat i Jerusalim.

iz Žalne pjesme prognanih Jevreja (Psalm 137) pjevali su "sinovi Izrai la" sve vr i jeme i širom dijaspore, što govori da nisu zaboravil i Jerusalim, odnosno “Obećanu zemlju”. Međutim, vel iko je pitanje da l i se o Palestini do pojave cionizma može govorit i kao o faktoru idejno-poli t ičkog objedinjavanja Jevreja rasutih po svi jetu. U objekt ivnim, 1 9 ? Pokret je dob io ime po brdu Cion pored Jerusa l ima, na kome

su se na laz i l i Dav idov grad i So lomonov hram. Cion (S ion , Z ion ) kor is t i se u S tarom zavjetu kao naz iv za Jerusa l im (pomin je se 152 puta) , a u doba jevre jske d i jaspore Cion je čes to s inon im za Pa les t inu uopšte .

16

naučnim krugovima, ipak, preovlađuje mišl jenje da je za Jevreje u di jaspori Palest ina sve do XIX v. iskl jučivo vjerski, duhovni centar koj i ih objedinjuje samo u tom smislu. Ovo potvrđuje i čin jenica da su se Jevrej i sve do kraja XIX v. sel i l i po ci jelom svi jetu, pa čak i u daleku Ameriku, al i ne i u “Obećanu zemlju”. Izuzetak čini gotovo zanemarl j iva imigraci ja Sefarda i nešto grupnih i pojedinačnih useljavanja vjernika žel jn ih duševnog mira i vječnog počival išta u Svetoj zemlj i . Al i u XIX v. definit ivno je otvoreno jevrejsko pitanje, čime i Palest ina za Jevreje dobija kvalitat ivno novi, pol i t ički značaj.

** *

Prvi pokušaji r ješavanja jevrejskog pitanja, i l i bar promjene statusa Palest ine, vezuju se za kraj XVII I v. kada se grof Potemkin, l jubimac ruske carice Katarine I I , zanosio idejom da carskom konj icom osvoji Svetu zemlju, iz nje potisne muslimane i naseli hrišćane, pa i Jevreje. 2 0 Samo nekoliko godina kasnije (1799) Napoleon Bonaparta prodro je iz Egipta u Svetu zemlju i tom pri l ikom izdao Proklamaci ju kojom Jevrej ima daje pravo na “svoje palestinsko nasl jeđe”. 2 1 Al i , pad Napoleona pokopao je nade u skoro ostvarenje ovih jevrejskih “prava”. I protestant Luis Vej, bogati engleski advokat, 20-ih godina XIX v. pokušava nešto učinit i u pravcu r ješavanja položaja prvenstveno ruskih Jevreja. Međutim, sve se svelo na skromno potpisivanje deklaraci je o poboljšanju i usklađivanju položaja ruskih sa zapadnoevropskim Jevrej ima i dogovoru o razmjeni informacija između cara Aleksandra I i nekih zapadnoevropskih l idera. 2 2 Narednih deceni ju-dvi je ni je bi lo značajni j ih pokušaja r ješavanja palestinskog pitanja kao ni položaja Jevreja uopšte.

Godine 1840. izbi la je čuvena Afera Damask u kojoj su Jevrej i još jednom optuženi za r itualno ubistvo, ovaj put jednog kaluđera kapucinerskog reda. Slučaj je 2 0 ? M. Ba let ić , n . d , 111 .2 1 ? I s to ; V . M. Šoba j ić , n . d , 84 .2 2 ? M. Ba let ić , n . d , 72 .

17

prouzrokovao niz zločina nad tamošnjim Jevrej ima, a umješanost dominikanaca, francuskog konzula Mantona, ministra Tjera i samog kral ja Luja Fi l ipa dala je afer i dodatni, veoma vel iki publicitet. 2 3 Tada na scenu stupa čuveni lord Moše (Mojsi je) Montefiore (1784-1885), Jevrej in izuzetno bogatog, značajnog i dugog životnog puta. Ovaj ut icajni engleski filantrop povezao se sa prvim čovjekom jevrejske konzistor i je i f rancuskim ministrom pravde Adolfom Isakom Kremijeom, njemačkim ori jental istom Solomonom Munkom i baronom Džejmsom Rotši ldom, pa oni zajedničkim snagama, pr it iskom na egipatskog kediva Muhameda Ali ja uspijevaju zaustavit i pogrom i isposlovati sultanov dekret koj im se Jevrej i iz Damaska oslobađaju “krvne klevete”. Tako je ova afera pokazala da u Evropi postoj i jevrejsko javno mnjenje koje je spremno da stane u zašt itu Jevreja širom di jaspore. 2 4

Nakon Afere Damask neumorni Montefiore nastavl ja svoju rani je započetu misi ju na emancipaci j i i zašti t i Jevreja širom svi jeta. Godine 1846. posreduje kod ruskog cara Nikole I i uspi jeva na kratko zaustavit i pogrome i poboljšat i položaj tamošnjih Jevreja. Još ranije, po nekim pričama, pr i l ikom svečanog krunisanja br itanske kral j ice Viktor i je (1837), napravio je sa Nikolom I sporazum po kome mu je car prodao sve ruske Jevreje za tr i rubl je "po glavi". Car bi se ovim oslobodio ”nepoželjnih gosti ju”, a dobio bi i dosta novca. Kada se vratio u Rusi ju, car je, navodno uz pomoć savjetnika, shvatio da je napravio loš posao, jer od ruskih Jevreja dobi ja samo za jednu godinu skoro sedam puta više novca. Predomisl ivši se, car je, kako kaže pr iča, čak pokušao i da otruje Montefiorea koj i je pošao u Rusi ju da utanači posao. 2 5

Uporni lord ipak ne odustaje od svoje judofilske aktivnosti i 1858. sa rođacima iz porodice Rotši ld uspijeva 2 3 ? A . Š ta jner, Jehuda Ha j A lka la j (1798-1878) , Jevre jsk i a lmanah

1968-1970 , Beograd 1971 , 60 .2 4 ? [ ] Jedna h is tor i j ska veza između Jevre jske općine u Sp l i tu i

Mozesa Montefiorea , Kad ima – ^asop is jevre jske omlad ine Jugos lav i je , br .39, Beograd 1978, 38-42; Š . E t inger et a l , n .d , 363 ; Ž . Leb l , Rabin Jehuda A lka la j (1798 -1878) , Mezuza – ^asop is za jevre jsku kn j i ževnost, br . 1 , Beograd 1993, 224 -236 .

2 5 ? [ ] Jedna h is tor i j ska veza . . . , 38-42; An - Ski , Niko la I i Mo js i je Montefiore , Jevre jsk i a lmanah 1929-30, Vršac 1929, 167-169.

18

isposlovat i gotovo potpunu pravnu emancipaci ju engleskih Jevreja. Sl i jedeće godine Montefiore interveniše kod pape Pi ja IX u ci l ju zašt ite evropskog jevrejstva od pogroma. U ovome, ipak, ni je imao znatni jeg uspjeha. Godine 1863. putuje u Maroko gdje je takođe došlo do pogroma Jevreja. Ovaj put post igao je značajan uspjeh – uz pomoć velikih si la dobio je od sultana garanci je za snošl j iv položaj marokanskih Jevreja. 2 6

Godine 1860. Montefiore sa Kremijeom u Parizu osniva Svjetski jevrejski savez (All iance Israel l ite Universel le ) , prvu međunarodnu jevrejsku organizaci ju modernog doba. Ovo prosvjetno-filantropsko društvo imalo je za ci l j i zašt itu Jevreja od diskr iminaci je. Vel iki uspjeh postigla je Al i jansa na Berl inskom kongresu: pod njenim uticajem i pr it iskom odlučeno je da jedan od uslova za pr iznavanje novostvorenih država na Balkanu bude građanska ravnopravnost Jevreja koj i žive u nj ima. Sa druge strane, Al i jansa je i otkuplj ivala zemlj ište u Palestini , pomagala jevrejsku poljoprivredu i zanatstvo, te otvarala škole, bolnice i sirot išta na Bl iskom istoku, Balkanu i drugim dijelovima Turske. Al i jansa je, ipak, bi la ekspozitura francuske kolonijalne polit ike i “ inkarnaci ja napoleonovske formule rešavanja jevrejskog pitanja”. 2 7 Ovo će, uz francusko-pruski rat (1870-1871), koj i je ograničio saradnju među Jevrej ima, i n iz drugih subjekt ivnih slabost i , učinit i da će Al i jansa nakon početnih uspjeha postepeno gubit i prest iž.

Montefiore se s posebnim žarom borio za položaj svoje braće u Palest ini koju je za života posjet io desetak puta. Još 1855. kupio je kod Jafe zemlju na kojoj je podigao plantažu naranči. Na njoj će petnaestak godina kasnije nići prva jevrejska poljoprivredna škola Mikve J israel (Nada Izraela ) .2 8 Uz dozvolu Porte Montefiore je gradio nova naselja i podst icao naseljavanje Jevreja i izvan jerusalimskog Starog grada. Međutim, ni nagrada od jedne

2 6 ? [ ] Jedna h i s tor i j ska veza . . . , 38 -42.2 7 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 85; W. Laqueur , A H istory o f Z ion i sm , New

York � Ch icago � San Franc isco 1972, 27.2 8 ? C. Rothmüler, Židovska ko lon izac i ja Pa les t ine , Zagreb 1925,

6 .19

funte ster l inga za Jevrej ina koj i provede noć izvan zidina grada ni je dala značajni je rezultate. 2 9

Zbog velikih zasluga u zašt it i jevrejstva, a naročito zbog brige za malobrojnu braću u Svetoj zemlj i , Montefiore se ponekad svrstava među preteče cionist ičkog pokreta. Ipak, uz uvažavanje svih zasluga, Montefiore je bio filantrop-prosvjetitel j či ja djelatnost sa poli t ičkim cionizmom nema značajni j ih dodirnih tačaka.

** *

Prvi vel iki v jesnik pol i t ičkog cionizma je, u istor iografiji uveliko zapostavl jeni, zemunski rabin Jehuda ben Šlomo Haj Alkalaj (1798-1878). Ovaj sarajevski Sefard, uvaženi rabin, čovjek jedinstvene snage duha, svakako ni je bio prvi što je podigao glas protesta, al i je među prvima ukazao na realni (cionist ički) izlaz iz proci jepa u kojem se našao jevrejski narod. Svoje najplodnije, zrelo doba proveo je u skoro poluvjekovnoj službi zemunskog hahama (vjerskog učitel ja) i sveštenika. Pod ut icajem ideja Francuske revoluci je i nacionalnih pokreta balkanskih naroda Alkalaj se posvetio jevrejskim problemima. Iz raznih oblast i duha napisao je deset ine članaka i knj iga koje su izdate širom Evrope, pa i u dalekom Bombaju. 3 0

God. 1839. izdao je prvu knjigu – hebrejsku gramatiku 2 9 ? D. Lap ierre – L . Co l l i ns , Je ruza leme, Jeruza leme , Zagreb

1977, 58; M. Ba let ić , n . d ,111.3 0 ? Neki au tor i (G . Ho ldhe im – W. Preuss , J . Fraenke l , J . He l ler ,

W. Laqueur , V . M. Šoba j ić , M. Ba let ić , Š . E t inger , S. Dubnov) A lka la ja ne pomin ju kao preteču pol i t i čkog c ion izma, i l i mu ne posveću ju dovo l jno pažn je . Dje la (kn j ige i b rošure) rab ina A lka la ja su : Darhe noam (Putev i ugodn i ) , Beograd 1839; Ša lom Jeruša la j im (Mir / pozdrav Jerusa l imu ) , Ofen 1840; Minhat Jehuda (Dar Jehud i ) , Presburg 1843; Ko l kore (Prog las ) , 1848 ; Petah kehoda še l mahat (Otvor kao ig lene uš i ) , Beograd 1849; Sefer Ha j im (Kn j iga ž ivota ) , Beograd 1851; Ko l mevaser (Glas vesn ika ) , La jpc ig 1852; Mevaser tov (Dobar vesn ik ) , London 1852; Gora l laadona j (Božja sudba ) , Beč 1857; Mekice n i rdamim (Buđen je uspavan ih ) , Beograd 1858; Mašmi ja ša lom (Govor o mi ru ) , 1861; Šema J i s rael (Poču j , Izrae lu ) , Beograd 1861; Meoded anav im (Hrabren je pa l ih duhom ) , Beč 1864; Ragle mevaser (Vesn ikove noge ) , Beograd 1865; Šivat Cion (Povratak Cionu ) , Beč 1868; Kibuc galu jo t (Pr ikup l jan je rasturen ih ) , Beograd 1869; Menahem Cion (Cinova u teha ) , 1878; Ko l kore (Prog las , drugo izdan je) , Bombaj 1887. i td . V id i : A . Š ta jner n . d , 55 -65; Ž . Leb l , n . d , 224 -236 .

20

Darhe noam (Putevi ugodni ) . Već u njoj, u uvodnom dijelu, zastupa ideju o obnovi hebrejskog jezika, al i i o renesansi jevrejske države. ”Što mi Jevrej i činimo? Lutamo iz grada u grad po zemljama sveta i tražimo egzistenci ju, al i ne odlazimo u Erec–J israel, pa makar tamo jel i h leb suvi i pi l i vodu nevoljničku”, pisao je Alkalaj. 3 1 U narednim člancima, raspravama i studijama Jehuda Alkalaj zagovara otkup zemlj išta i stvaranje poljoprivrednih kolonija u Palestini i to naseljavanjem, u prvom redu, Jevreja iz Otomanskog carstva, jer oni kao njegovi podanici ne bi nai lazi l i na zakonske bari jere. Osim kolonizaci je Palest ine, dalekovidi rabin propovi jeda i pol it ički preporod koj i bi značio i vjersku, ekonomsku, moralnu i jezičku renesansu. 3 2

Rabi Alkalaj bio je čovjek nesalomiva duha, l jubitel j pisane ri ječi, vel iki erudita, al i i izrazit i real ista i praktičar sa or iginalnim, gotovo proročkim vizi jama r ješenja jevrejskog pitanja. Zalažući se za duhovnu obnovu i jedinstvo, ist icao je da Jevrej ima treba “nešto tvrđe od duha: Gruda od kamenja, vode i drveća.” 3 3 Alkalaj je i prvi moderni jevrejski nacionalni radnik koj i je uviđao značaj diplomatske aktivnosti , naročito kod Engleske, Francuske i Turske. Još 1843, v iše od pola vi jeka pri je Hercla, predlagao je stvaranje neke vrste svjetskog jevrejskog kongresa koj i bi se kod velikih si la borio za pravo Jevreja na povratak u Svetu zemlju. Zagovarao je i osnivanje opšteg jevrejskog fonda, raspisivanje zajma i pr ikupljanje doprinosa za otkup zemlj išta u Palestini, bavljenje pol joprivredom, osnivanje invest icionih banaka, ponarodnjavanje jezika itd. Kratko rečeno, Alkalaj je bio za svekoliku obnovu jevrejske naci je i države i to metodama koje će kasnije zagovarat i i pr imjenjivati cionist i .

U ci l ju praktične real izaci je bar neke od svoj ih ideja rabi Alkalaj agitovao je po Evropi i za nj ih uspio zainteresovati najviđenije Jevreje – Montefiorea, Kremijea, Rotši lde i mnoge druge. Polovinom vi jeka, pr i l ikom posjete Londonu, osnovao je Društvo za nasel javanje Erec–J israela

3 1 ? A . Š ta jner, n . d . 63; Ž . Leb l , n . d , 224 -236 .3 2 ? I s to .3 3 ? R . L ivada, Pismo rab ina A lka la ja , Kad ima – ^asop is jevre jske

omlad ine Jugos lav i je , br . 37 , Beograd 1977 , 36 -37 .21

pod imenom Šalom Jerušalaj im . Društvo se brzo ugasi lo što je rabi Alkalaja pogodilo, al i ne i obeshrabri lo. Dao je posredno i nemali doprinos osnivanju pomenutog Svjetskog jevrejskog saveza (Al i janse), al i je bio nezadovoljan njegovim radom, naročito u pogledu otkupa palestinskog zemlj išta. 3 4

Pred kraj života neumorni rabi Alkalaj sa suprugom odlazi u Svetu zemlju, u Jafu a zatim u Jerusalim. “Bolj i mi je plug na Mrtvom moru bez Boga, nego da s nj im po Zemunu: igram žmurke i hvatam zjale.” 3 5 Ove r i ječi koščatog starca postaće vodil je mnogim Jevrej ima koji su pošl i Alkalajevim stopama već nekoliko godina nakon njegove smrt i 1878. godine.

Zadužio je Jehuda Alkalaj jevrejski narod, a naročito cionizam, izgleda još jednom zaslugom. Naime, postoj i osnovana indici ja da je, družeći se sa svojim zemunskim komšijom Simonom Herclom (?-1879), uticao posredno i na njegovog unuka Teodora Hercla, osnivača cionist ičkog pokreta. 3 6 Ne postoj i nikakva dokumentaci ja o tome da je mladi Teodor Hercl od svog djede saznao za vizionarske ideje rabi Alkalaja, al i pretpostavku opravdava, pored ostalog, i upadlj iva sl ičnost stavova i d jela Alkalaja i Hercla cioniste.

** *

Drugi vel ik i preteča cionizma (neki ga, izostavl jajući Alkalaja, smatraju prvim) je njemački filozof Moše (Mojsi je) Hes (1812-1875). U mladost i bio je mladohegelovac, pr i jatel j i saradnik Lasala, Marksa i Engelsa. Svojim kasnij im soci jal ist ičkim idejama ut icao je i na samog Marksa, al i se sa nj im razišao prvenstveno oko pitanja metoda ostvarivanja soci jal ist ičkih ideja. Hes, naime, ni je bio bezrezervni pr istal ica revolucionarnog puta ka društvu soci jalne pravde. 3 4 ? A . Š ta jner, n . d , 63; Ž . Leb l , n . d , 224-236.3 5 ? R . L ivada, n . d , 37 .3 6 ? S . Ka lderon – J . Lev i , Is to r i ja jevre jskog naroda I - I I , Kn j iga I I :

Od i zgona Jevre ja sa Pi r inej skog po luostrva do najnovi j ih v remena, Beograd 1935, 124 .

22

Svoju vizi ju r ješenja položaja Jevreja Hes je iznio u poznatom djelu Rim i Jerusalim 1862. godine. Harmonija unutar jevrejstva, odnosno ravnopravnost i sklad soci jalnih, nacionalnih i v jerskih potreba i ci l jeva jevrejskog naroda, za Hesa je postulat. On se prot iv i asimilaci j i , a spas vidi u nacionalnoj obnovi i povratku u istor i jsku domovinu. Smatra neophodnim da Jevrej i prvo ostvare moralni i duhovni preporod, a u tom smislu nadu polaže u “još žive ćel i je jevrejskog naroda Istočne Evrope.” 3 7

U Hesovim shvatanjima osjeća se jak ut icaj soci jal ist ičkih učenja. On, naime, pokušava napravit i sintezu soci jal ist ičkih i cionist ičkih ci l jeva, a u tome vidi i osnov jevrejske “misi je” među narodima svi jeta. “Misi ju” obrazlaže “kolektiv ist ičkom jevrejskom et ikom” i “naklonošću jevrejskog društva idejama soci jal izma”. 3 8

Pored ideoloških ubjeđenja na ovakve Hesove stavove i v izi je utical i su i opšta kl ima u hr išćanskoj Evropi, nacionalni pokreti evropskih naroda (prvenstveno Ital i jana i Ni jemaca), česti slučajevi ant i jevrejstva (Afera Damask i dr.) , kao i njegovo izučavanje bogate i tragične jevrejske istor i je. 3 9

** *

"Epidemija" evropskih nacionalizama posl jednjih deceni ja XIX v. ni je, dakle, mimoišla ni jevrejsko nacionalno pitanje. Nj ime se sada počinju bavit i l judi raznih profesi ja i sa razl ičit ih aspekata, kako Jevrej i tako i hr išćani . Jedan od nj ih je i čuveni engleski pol it ičar i premijer Bendžamin Dizrael i ( lord Bikonsfild, 1804-1881). Ovaj pokršteni Jevrej in, l jubimac kral j ice Viktor i je, piše istor i jske romane David Alroj i Tankred u koj ima su Jevrej i glavni l ikovi. 4 0 Međutim, sl ično kao i rabi Alkalaj, ni Dizraeli se ne zadovoljava opservaci jama na papiru. Kod 3 7 ? I s to , 120.3 8 ? Š . E t inger et a l , n . d , 392; J . F raenke l , Dubnov, Herz l and

Ahad Ha-am . Po l i t i ca l and Cu l tu ra l Z ion i sm , London 1963, 9 -10.3 9 ? I s to .4 0 ? S . Bernste in , n . d , 12 .

23

sultana pokušava isposlovati povelju (čarter) , kojom bi Porta dozvoli la osnivanje društva za ekonomski razvoj Palest ine putem invest ici ja evropskih Jevreja, a u sklopu planirane akci je i usel javanje ruskih Jevreja u Svetu zemlju. Iako su i Francuzi podržal i p lan, Porta je ostala uporna u odbijanju, jer je u njemu vidjela imperi jal ist ičke težnje zapadnoevropskih "pri jatel ja". Dizraeli je plan iznio i pred Berl inski kongres (1878), tražeći stvaranje jevrejske države u Palestini pod patronatom Londona. Iza premijerove "brige" za Jevreje, ipak, se kr i la v jernost kruni i interesima Velike Britani je, što je bi lo jasno i ostal im predstavnicima velikih si la na Kongresu, pa je plan odbačen.4 1

Osim Dizraeli ja, na zapadu Evrope bi lo je mnogo manje i l i v iše poznatih pojedinaca koj i su pokušaval i na razl ičite načine da pokrenu r ješavanje palestinskog i / i l i jevrejskog pitanja. Ipak, u pravu je bio Hes kada je nadu polagao u istočnoevropske Jevreje. Bez obzira na civ i l izaci jska dost ignuća i emancipovanost zapadnih Jevreja, snaga, "gorivo" svakog nacional izma, pa i rađajućeg jevrejskog, nalazi la se u masama, dakle, u Rusi j i , Pol jskoj, Galici j i , Rumunij i i balt ičkim zemljama. Osim što su brojni j i , Jevrej i t ih zemalja bi l i su, nešto svojom a nešto tuđom zaslugom, daleko manje emancipovani. Pored svega toga, usl i jed nepovoljnog opšteg stanja, naročito u Rusi j i , te stalnih pogroma i drugih vidova ant isemitizma, istočnoevropski Jevrej i bi l i su daleko više zainteresovani za trajno r ješenje svoga položaja.

Pomenuti talas pogroma nakon atentata na cara Aleksandra uzdrmao je mnogobrojnu jevrejsku zajednicu u Rusi j i . Aktivno traženje izlaza iz teškog položaja postalo je opšta pojava, al i su se r ješenja razl ikovala. Najveći broj Jevreja tražio je spas u isel javanju u SAD i druge demokratske zemlje, a manji dio nj ih u Palest inu. Drugi, asimilant i , či j i broj je bio znatno manji , pokušavali su pr ihvatanjem ruske kulture obezbijedit i ekonomsku i fizičku sigurnost.

4 1 ? M. Ba let ić , n . d , 113 .24

Za nas je najvažni ja treća "grupa", tzv. "nacionalist i". Oni su, po ugledu na pokrete di jela Ukraj inaca i Pol jaka, traži l i mogućnost pr iznavanja jevrejskih prava u demokratizovanoj i federal izovanoj Rusi j i . "Nacionalist i" su bi l i bl iski ruskim soci jal ist ima, al i su se stalno spori l i oko posebnih nacionalnih interesa u okviru interesa radništva. Neslaganja su imala za posl jedicu osamostal jenje Jevreja soci jal ista. Naime, 1897. u Vi lni je stvoren Opšti savez jevrejskih radnika Rusi je i Pol jske , poznat pod imenom Bund (Savez) . Bundovci su se u početku razl ikovali od ruskih soci jal ista samo upotrebom j idiša, pa su već na I Kongresu RSDRP 1898. pr imljeni u njen sastav. 4 2

Vremenom će Bund prerasti u snažan jevrejski soci jal ist ički pokret, al i će doći i do oštr i j ih sukoba sa ruskim soci jaldemokratama i kasnije sa boljševicima. Sukobi su bi l i neminovni jer su zastupani razl ičit i pr incipi – nacionalni i nadnacionalni : bundovci su zagovaral i duhovno-kulturnu autonomiju u budućoj demokratizovanoj Rusi j i , a ruski soci jal ist i smatral i su da je i takva autonomija u suprotnosti sa proleterskom solidarnošću, te da predstavl ja buržoaski separat izam.

Zbog ovog sukoba nastalo je gledište po kojem je jevrejsko opredjel j ivanje za soci jal izam doprini jelo porastu jevrejskog nacional izma, što je suprotno nadnacionalnom učenju i borbi soci jal ista. Ovaj "fenomen", ipak, ima racionalno objašnjenje u činjenicama da je sukob bundovaca sa ruskim soci jal ist ima pomogao zbi janju jevrejskih redova, te da su bundovci osnival i v lastite radničke novine koje postaju snažni pokretači i nosioci jevrejskog nacionalizma.

** *

Bundovci se, ipak, ne mogu nazivati nacionalist ima u pravom smislu te r i ječi. Oni su, pr i je bi se reklo, bi l i autonomaši, borci za r ješenje po ložaja ruskih Jevreja u okviru l iberal izovane Rusi je. Za takve težnje, uva žavajući

4 2 ? I s to , 104; S . Dubnov, n . d . 214.25

stanje i odnos snaga u Rusi j i , trebalo je mnogo opt imizma, al i je još veći opt imizam traži la v jera u rađajući cionizam. Ipak, takvih "vjernika" je bi lo. Jedan od nj ih je i l jekar iz Odese Leo Pinsker (1821-1891) koj i se smatra najznačajni j im pretečom polit ičkog cionizma. Interesantno je da je Pinsker sve do masovnih pogroma početkom 80-ih godina vjerovao u soci jalnu pravdu i emancipaci ju ruskih Jevreja. Čak je aktivno radio na rusifikaci j i Jevreja, između ostalog i preko Društva za širenje prosvjete među Jevrej ima u Rusi j i u či jem je ogranku u Odesi bio rukovodilac. 4 3

Dramatično pogoršanje položaja ruskih Jevreja usl i jed brojnih hajki na "caroubice" nat jeralo je Pinskera da preispita mišl jenje. Promjena je bi la brza i kor jenita, pa već 1882. u Berl inu izlazi njegova brošura Autoemancipaci ja – Opomena sunarodnicima od jednog ruskog Jevrej ina . Osim što je pisana pod pseudonimom Jedan ruski Jevrej in, brošura je štampana na njemačkom jeziku, što se objašnjava činjenicom da su mnogi ruski Jevrej i čital i n jemačke knjige, al i i Pinskerovim strahom od ruske cenzure. Ovo njegovo strahovanje opravdalo je kasnije prvo izdanje Autoemancipaci je u Rusi j i (na j idišu) koje je osakaćeno "makazama" carskih cenzora. 4 4

U Autoemancipaci j i Pinsker ist iče da Jevrej i , i kad se pravno izjednače sa ostal ima, neće bit i potpuno ravnopravni sve dok su razbijeni i bez domovine. Emancipaci ju zapadnoevropskih Jevreja vidi kao "izraz krajnjeg poniženja", a glavni uzrok jevrejskih nedaća nalazi u nedostatku potrebe za nacionalnom samostalnošću. Ta potreba se, po Pinskeru, mora probudit i , a Jevrej i moraju postat i naci ja. Autor brošure iskreno kr it ikuje svoj narod, jer se "zbog golog života daje gazit i nogama i koj i je čak naučio da cjel iva te noge." 4 5

Ovim Pinsker "podsjeća na Mojsi ja, što si lazeći sa Sinaja vidi narod kako igra oko zlatnog teleta", al i se ne

4 3 ? Š . E t inger et a l , n . d , 393.4 4 ? J . He l ler , Gesch ichte des Z ion i smus. Kurzgefass te

Dars te l lung , Ber l in 1935, 12; J . Fraenke l , n . d , 12 .4 5 ? L . P insker, Autoemancipac i ja , Zagreb 1933, 5 -17 .

26

zadovoljava kr it ikom, nego nudi i izlaz � autoemancipaci ju. 4 6 Autoemancipaci ja podrazumijeva stvaranje moderne jevrejske naci je, al i i jevrejske zajednice u Palestini "koja ima jednoć da postane naša vlast ita, neotuđiva domaja, naša domovina [ . . . ] . Ne sveta zemlja nego vlast ita neka bude ci l jem naših nastojanja", poručuje Pinsker. 4 7

Pinskerove poruke, ipak, nisu naišle na odziv u zapadnoj Evropi, pa on, kao i njegov prethodnik Hes, definit ivno uviđa da se snaga jevrejskog nacionalnog bića nalazi na istoku, te da je za njeno aktiviranje potreban organizovan prakt ični rad. Zbog toga sa Mošeom Lejb Li l ienblumom u Odesi osniva palestinofilsko društvo Zerubabel , još jedno od desetina sl ičnih već postojećih društava. Novembra 1884. na inici jat ivu varšavskog društva, u čast stotog rođendana Montefiorea, sazvana je konferencija svih palestinofilskih udruženja. Skupu održanom u Katovicama prisustvovalo je 35 delegata iz Rusi je, Engleske, Francuske, Njemačke i Rumuni je. Sprovedeno je fakt ičko objedinjavanje društava, što će formalno bit i okončano na sl jedećoj konferencij i 1887. u Odesi. Pokret je tada, po nazivu varšavskog društva, dobio ime Hoveve Cion (Ljubitel j i Ciona ) . Na njegovo čelo dolazi Pinsker kao predsjednik i prof . Li l ienblum kao sekretar. 4 8

Glavni zadatak Ljubitel ja Ciona bio je oživl javanje jevrejskog bića u Palestini. S t im ci l jem 1890. * u okviru pokreta osnovan je Odbor za podst icanje useljavanja poljoprivrednika i obrtnika u Palestinu – tzv. Odbor u Odesi . Odbor je još iste godine uspio da kod ruske vlade isposluje odobrenje za zvaničan, legalan rad za koj i će uskoro pr idobit i brojne ruske umove i bogate zapadnoevropske Jevreje filantrope (Rotši lde, barona Hirša i dr.) . 4 9

4 6 ? J . Mrazov ić – O. Bor ič ić -Dvorsk i , Židov i i današn ja Njemačka , Zagreb 1933, 16.

4 7 ? L . P insker, n . d , 27 .4 8 ? I s to , 30; S . Ka lderon – J . Lev i , n . d , 125-127; Š . E t inger et a l ,

n . d , 394.4 9 * Dati ran je ovog kao i mnogih drug ih događa ja je sporno . Kao

re levantan uzet je pr i log Jozefa Frenkla Every Day in Jewish H is tory i z The Z ion is t Year Book 1958-1959 , London 1959, 41-67 .? J . He l ler , n . d , 13 , S . Ka lderon – J . Lev i n . d , 126-127.

27

Pinskerova uloga u buđenju jevrejske samosvijest i i popularizaci j i Palestine je, dakle, neosporno vel ika. On je bio svjestan značaja trenutka, pa kl iče: " Jao našim potomcima, jao uspomeni sadašnje generaci je ako propust imo ovaj momenat." 5 0 Iako ni je imao snage da stvori jedan polit ički pokret, uviđao je njegovu neophodnost. "Nacionalni preporod Jevreja mora početi kongresom jevrejskih notabla", proročke su r i ječi Lea Pinskera koj ima privodi kraju svoju Autoemancipaci ju . Međutim, Pinsker je umro 1891, a da se proročanstvo obist ini pobrinuće se Teodor Hercl.

** *

Specifičan doprinos buđenju jevrejskih nacionalnih osjećanja dao je filozof i pjesnik Ašer Gincberg (1856-1927), poznati j i pod pseudonimom Ahad Haam (Jedan iz naroda). On se, kao istaknuta l ičnost pokreta Hoveve Cion, zalagao za duhovnu obnovu jevrejskog naroda, pa je s t im ci l jem u Rusi j i osnovao školu za novohebrejski jezik i duhovno vaspitanje pod imenom Buđenje srca . Kr it ikovao je djelatnost Hoveve Ciona kao bavljenje "potrebama Jevreja", a ne "zahtjevima jevrejstva". 5 1 Bio je skeptik u pogledu stvaranja svjetovne jevrejske zajednice u "Obećanoj zemlj i", a r ješenje je vidio u obnovi Palestine kao jevrejskog duhovno-kulturnog centra koj i će "isi javati" u di jasporu. Sa svojim pristal icama Ahad Haam je odigrao vel iku ulogu u širenju jevrejske kulture, naročito u razvoju knj iževnosti i školstva u istočnoj Evropi, a kasnije i u Palest ini. Zbog velikog doprinosa duhovnom buđenju jevrejstva smatra se zaslužnim i za nastanak cionist ičkog pokreta, iako će kasnije postati n jegov kr it ičar, pa i protivnik.

5 0 ? L . P insker, n . d , 28 .5 1 ? I s to , 14; M. Ba let ić , n . d , 114 ; Š . E tinger et a l , n . d , 395.

28

** *

Sve one koj i su dali doprinos nastanku cionizma nemoguće je čak i pobrojat i , al i pomen zaslužuju i : Mordehaj Manuel Noah (1785-1851), američki Jevrej in koj i je još daleke 1825. kupio posjed Grand Island pored Nijagare i pozvao Jevreje ci jelog svi jeta da na tom mjestu stvore državu Ararat ; rabin Cvi Hirš Kal išer (1795-1874), zagovornik narodne obnove koj i je 1862. u Frankfurtu na Majni osnovao Izraelsko društvo za kolonizaci ju Palestine ; Perec Smolenskin (1842-1885), aktivista Hoveve Ciona i osnivač bečkog jevrejskog časopisa Hašahar (Zora) ; te El iezer ben Jehuda (1858-1922), tvorac novohebrejskog jezika.5 2

** *

Posebnu dimenziju jevrejskom pitanju u XIX v, a t ime i cionizmu, dale su vel ike demografske promjene. Naime, u to vri jeme jevrejsko stanovništvo naglo se uvećalo – početkom vi jeka broj Jevreja u svi jetu iznosio je oko 2 200 000, a koncem vijeka čak oko 10 500 000. Većina Jevreja i dal je je živjela u Evropi al i se uvećavala i jevrejska zajednica u Americi , gdje krajem vi jeka živi već oko mil ion Avramovih potomaka. Isel javanje Jevreja iz Evrope u SAD, Kanadu, Južnu Ameriku, južnu Afr iku, Austral i ju, Palestinu i druge di jelove svi jeta posl jedica je ant isemitizma ("bjekstvo prema emancipaci j i") al i i razvoja kapital ist ičke pr ivrede, dodatne urbanizaci je jevrejskih zajednica i izrazito visokog prirodnog priraštaja, koj i je bio tol iki da je nadoknađivao odliv stot ina hi l jada, pa i mil iona emigranata. Uzroci ovako brzog rasta jevrejskog stanovništva do danas nisu u potpunosti objašnjeni , kao uostalom ni sl ična pojava kod Evropljana uopšte. Porast i emigraci ja jevrejskog stanovništva praćene su dubokim soci jalnim i drugim društvenim pomjeranj ima, a, sa druge 5 2 ? Š . E t inger et a l , n . d , 361, 392-393; J . He l ler , n . d , 11 ; M.

Ba let ić , n . d , 108 .29

strane, i smanjenjem udjela Sefarda i istočnih (or i jentalnih) Jevreja u ukupnom jevrejskom stanovništvu. Nj ihov udio u XIX v. prepolovl jen je i sveden na svega 10% ukupne jevrejske populaci je. 5 3 Sve ovo će, svakako, povratno uticat i na život svih Jevreja, a imaće svoj odraz i u cionist ičkom pokretu.

5 3 ? Š . E t inger et a l , n . d , 331.30

II: KONSTITUISANJE CIONISTIČKOG POKRETA

1. TEODOR HERCL

Kohen rodi Naftal i ja,Naftal i rodi Leopolda,Leopold oženi Frumentu i rodi Simona,Simon oženi Rebeku i rodi Jakova,Jakov oženi Žanetu i rodi Teodora. 5 4

Po legendi koju su pričal i rođaci Teodora Hercla njegov predak Lebl (Loebl) je krajem XV v, bježeći iz Španije preko Insbruka, st igao u Zemun. Tu je, da bi zadobio povjerenje austr i jskih vlast i , prezime Lebl ( lev = srce) pogermanio u Hercl (Herzl; herz = srce). Porodica Hercl ubrzo je postala dobrostojeća i ugledna u Zemunu, pa su njeni članovi bi l i upravnici jevrejske opšt ine, a jedan od nj ih, po nekima, čak carski konzul u Plovdivu. Ovaj je, pored vjernost i Beču, bio zadojen jevrejstvom, pa se pred kraj života sa suprugom odselio u Jerusalim gdje je i našao vječno počival ište. 5 5

Teodorov djed Sim(e)on bio je vel iki pr i jatel j sa pomenutim rabi Alkalajem, vjesnikom poli t ičkog cionizma. Simonov najstar i j i s in Jakov (1833-1902) odselio je polovinom vi jeka Budimpeštu gdje se bavio trgovinom i bankarstvom. Tamo je sa Žanetom (rođ. Dijamant, 1836-1911) stekao dvoje djece: Paul inu (1859) i Teodora (1860).5 6

Teodor u Budimpešti završava osnovnu školu i , pošto je bio sklon tehničkim naukama, upisuje "realku". Maštao

5 4 ? Dragoc jene podatke za st ihove o geneaološkom stab lu T . Herc la (1860-1904) dao je Ign ja t Š lang na osnovu kasn i je un iš tene arh ivske građe zemunske Jevre jske opšt ine i s tud i je Lazara ]e lapa Jevre j i u Zemunu u vreme Vo jne gran ice , s t im da n i je pouzdano utvrđeno da je Kohen otac Nafta l i ja . V id i Z . Markuš, Kuća u Aposte lgasse 253. Pr i l og upoznavan ju porod ice Teodora Herc la , Zborn ik Jevre jskog i s tor i j skog muze ja , br . 6 , Beograd 1992 , 245-248 .

5 5 ? J . Frenkl , Herc l , 11 -23.5 6 ? I s to , 23-41.

31

je o tehničkim čudima (prokopavanju Panamskog kanala), al i na kratko. Već od četrnaeste godine sve više se interesuje za poezi ju i istor i ju, a ispoljava i organizacione sposobnost i – osniva đačko književno udruženje Mi (Wir) , či j i je i prvi predsjednik. Zanima ga i novinarstvo, pa ubrzo postaje saradnik bečkog l ista Leben koj i objavl juje njegove "crt ice" iz parlamentarnog života u Mađarskoj. 5 7 Godine 1878. Herclu umire sestra Paulina (19 god.) , a nešto ranije u jednoj transakci j i otac mu doživl java i vel ik i poslovni neuspjeh. Tada Herclovi roditel j i donose po njega sudbonosnu odluku – sele se u Beč. 5 8

U jednoj od pr i jestolnica tadašnje evropske kulture mladi Hercl se ni je izgubio. Naprotiv, vr lo brzo potvrdio je mnoge, naročito l iterarne, novinarske i organizatorske sposobnost i . Kao student pravnog fakulteta Hercl postaje član akademskog društva Albia u kome st iče vel iku popularnost. Ist iče se pojavom, otmenošću, univerzalnim obrazovanjem, al i i poznavanjem mačevanja i strel jaštva. Ovim potonjim pobrao je opšte simpati je vršnjaka, mada ni je bio pričl j iv , pa su ga prozvali "Velika ćutal ica". 5 9

Početkom 80-ih godina XIX v. Austr i ju je zahvatio talas antisemit izma. Čuvena ant isemitska knjiga Eugena Dir inga Jevrejsko pitanje postaje popularna i među bečkim studentima. Mladi Hercl, uveliko asimilovan, ni je se mnogo brinuo – ant isemitizam je smatrao prolaznom pojavom. Ubrzo se pokazalo da ni je bio u pravu. Naime, početkom 1883. u Beču su obnovl jene ant i jevrejske manifestaci je. Povod je bi la sahrana kompozitora Riharda Vagnera koj i je bio poznat i kao antisemita. U anti jevrejstvu uzela je učešća i pomenuta Albia , zbog čega Hercl dolazi u sukob sa vođstvom društva, prvi put aktivno braneći jevrejstvo. Zbog toga su ga počeli zajedlj ivo nazivati "Tankred" ( jedan od vođa Prvog krstaškog rata) i l i "knez od Gal i leje i Ant iohi je".6 0

Samo na trenutak zainteresovan za jevrejsko pitanje, Hercl se brzo vraća obavezama i udobnosti svakodnevnog 5 7 ? I s to .5 8 ? I s to .5 9 ? I s to .6 0 ? Is to ; B . A . Popov ić , O Teodoru Herc lu , Jevre jsk i a lmanah

1959-1960 , Beograd 1961 , 120.32

života, piše pozorišne komade i pjesme. Već sl jedeće 1884. godine postaje doktor prava, te sudski pr ipravnik u Beču. Međutim, oduševljen životom, evropskom kulturom i blagostanjem uskoro napušta bavljenje pravom i posvećuje se staroj l jubavi – žurnal ist ici i p isanju pozorišnih komada. Sa putovanja po Evropi šal je bečkim l istovima zanimlj ive i zapažene dopise. Definit ivan uspjeh i popularnost Hercl doživl java nakon ovaci ja njegovom pozorišnom komadu Tabarin u Njujorku.6 1

Popularan i daleko od pogroma njegove braće u Rusi j i i predcionist ičke djelatnost i Hoveve Ciona, Hercl postaje austr i jski (njemački) pisac i novinar, uzoran građanin hr išćanske Evrope. Njegovi članci mogli su se čitati u mnogim bečkim l istovima, a pozorišni komadi gledati u el itnim pozorišt ima. Ubrzo je postao urednik, a 1891. i dopisnik najuglednijeg bečkog l ista Noje Fraje Prese (Neue Freie Presse ) iz Pariza. Ovo će za Hercla, budućeg cionistu, bit i presudno. 6 2

Prvih godina rada u Parizu Hercl dokazuje svoje novinarske sposobnost i pišući živo, maštovito i znalački. Više od pedeset godina kasnije jedan poznati istor ičar jevrejskog naroda napisaće: "Ima i danas još staraca, koj i Herclovo ime ne poznaju po njegovom cionist ičkom radu, nego po žurnal ist ičkom". 6 3 Opijen l ičnim uspjehom, Hercl u ovo vr i jeme ne samo da ne pomišl ja na cionizam već, naprot iv, mašta o opštem pokrštavanju Jevreja. Rad pariskog Rusko-jevrejskog komiteta za kolonizaci ju Palest ine , koga predvodi baron Hirš, Hercla ne interesuje, a poziv Jevrej ima da se vrate u staru domovinu, iz jednog djela Aleksandra Dime – sina, oštro kr it ikuje, odbacuje i naziva "djet injar i jom". 6 4 Međutim, uskoro će u Parizu izbit i jedna velika afera koja će u Herclovom stavu, a i životu, dovest i do sudbinskog zaokreta.

6 1 ? B . A . Popov ić , n . d , 120.6 2 ? J . Frenkl , n . d , 23 -41 .6 3 ? I s to .6 4 ? B . A . Popov ić , n . d , 120.

33

2. DRAJFUSOVA AFERA

Oktobra 1894. u Parizu uhapšen je pod optužbom za špi junažu generalštabni kapetan Alfred Drajfus (1859-1935). U njemačkom poslanstvu pronađeni su povjer l j iv i dokumenti francuske vojske, a francuska obavještajna služba našla je kr ivca za to u kapetanu Drajfusu, jedinom Jevrej inu u ministarstvu rata Treće republike. 6 5 Slučaj je dobio ogroman publicitet u Francuskoj, pa i van nje. Javnost se podijel i la na drajfusovce i antidrajfusovce . Prve su predvodi l i republikanci, demokrate i kosmopolite, a druge mil itar ist ički i kler ikalno -rojal ist ički krugovi. Tako je Drajfusova afera od samog početka bi la u suštini samo vidl j ivi "vrh ledene sante" ispod koga su se kri le dublje protivr ječnost i u francuskom društvu.

Pod prit iskom antisemita ubrzo je organizovan sudski proces na kome je, na osnovu lažnih dokumenata i svjedočenja, nemoćni kapetan proglašen kr ivim i osuđen na doživotnu robiju. Prvih dana 1895. Drajfus je javno degradiran i izbačen iz armije. Razjarena masa je kl icala: "Smrt Jevrej ima!", a Drajfus je uzalud uzvraćao: "Vojnici! Izbacuju nevinoga! Živjela Francuska!" 6 6

Dok je sirot i Drajfus preživl javao muke u francuskoj kažnjeničkoj kolonij i na Đavoljem ostrvu (bl izu Gvajane), u Parizu se nisu st išavale napetosti . Naprot iv, "groznica Drajfusove afere" drmaće Francusku još godinama. Naime, već u vr i jeme sudskog procesa javi le su se ozbil jne sumnje u regularnost suđenja i kr iv icu kapetana Drajfusa. Sumnje su vremenom rasle, pa je u parlamentu i štampi započela kampanja za revizi ju procesa. Nju predvode jevrejski novinar Bernar Lazar i poznati pisac Emil Zola. Januara 1898. Zola je u l istu Zora (L'Aurore ) objavio čuveno protestno pismo pod naslovom Optužujem ( J 'accuse) .6 7 U njemu optužuje vrh francuske armije i druge reakcionarne 6 5 ? M. Herman, Afera Dreyfus , B i l ten S JOJ , br . 11-12, Beograd

1956, 24-27;Š . E t inger et a l , n . d , 380 .6 6 ? B . A . Popović , n . d , 122; J . P iekalk iewicz, Duga ruka Izrae la ,

Zagreb 1979, 15.6 7 ? M. Herman, n . d , 25 ; A . Gams, n . d , 107-108.

34

krugove da su namjest i l i i izrežiral i suđenje Drajfusu. Pariz je "prokl jučao". Ponovo razjarena gomila sada je demolirala mnoge jevrejske radnje "iskajući za Zolu gi l jot inu, a smrt za sve Jevreje". 6 8

Nedugo nakon ovoga novi šef francuske obavještajne službe pukovnik Pikar, na osnovu rukopisa spornog dokumenta nađenog u njemačkom poslanstvu, utvrdio je Drajfusovu nevinost i otkr io da se iza svega kr i je francuski pukovnik Esterhazi, bivši njemački vojnik mađarskog plemićkog pori jekla. Komanda francuske vojske odbila je revizi ju procesa plašeći se srozavanja svog ugleda, te je Pikara prekomandovala na službu u Tunis. Al i , Pikarova otkr ića dospjela su do štampe, pa se francuska javnost opet podijel i la. Usl i jedi le su demonstraci je i drajfusovaca i antidrajfusovaca. Zola je osuđen na jednogodišnju robiju i novčanu kaznu, te je zbog toga pobjegao u Englesku. Zatvor ni je uspio izbjeći pukovnik Pikar. Pojavi l i su se novi dokazi” prot iv Drajfusa. Kada se otkr i lo da su lažni, nj ihov autor pukovnik Anri ubio se. 6 9

Pod prit iskom javnosti 1899. obnovljen je sudski proces. Na njemu je potvrđena Drajfusova kr ivica, al i je predsjednik Republike, na predlog suda, pomilovao osuđenika. Tek 1902. dokazana je Drajfusova nevinost, a četir i godine kasnije vraćen mu je čin i star i posao. Pravi kr ivac, pukovnik Esterhazi je samo penzionisan, al i je sigurnost i radi, ipak, pobjegao u Englesku. 7 0

3. HERCL POSTAJE CIONISTA

Osim što je znači la vel iki i dugoročni poraz antisemitskih i drugih reakcionarnih snaga u Francuskoj, Drajfusova afera imala je još jednu, naročito po jevrejstvo i cionizam, važnu posl jedicu � afera je Teodora Hercla definit ivno načini la cionistom. 6 8 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 100 .6 9 ? M. Herman, n . d , 28 .7 0 ? I s to ; A . Gams, n . d , 108 .

35

Do tada za jevrejstvo slabo zainteresovan, zaokupljen l ičnim ambici jama i u vel ikoj mjeri asimilovan, Hercl preko noći postaje požrtvovani javni radnik i zagovornik jevrejskog nacionalnog pokreta – pol it ičkog cionizma. Nameću se pitanja: otkud taj zaokret u stavu i interesovanju Teodora Hercla?; da l i je tome doprini jela iskl jučivo Drajfusova afera koju je Hercl akt ivno prat io kao dopisnik bečke Prese? Mišl jenja su podijel jena. Među nekim poznavaocima Herclovog djela postoj i mišl jenje da je ova afera "samo jedan od povoda koj i su doveli do potpunog sazr i jevanja njegovog stava, njegovih ideja i planova". 7 1

Međutim, nj ih je umnogome demantovao sam Hercl koj i je jednom pri l ikom izjavio: "Prateći ovaj proces [suđenje Drajfusu ] postao sam cionist". 7 2 Kasnije se došlo do nekoliko važnih pojedinosti koje bacaju posebno svjetlo na sporna pitanja. Hercl je, naime, bio r i jedak spoj zanesenjaka i real iste, pomalo žel jan l ičnog uspjeha, a mnogo više vel iki humanist sa urođenim inst inktom i harizmom vođe, što donekle daje odgovore na pomenuta pitanja.

Bi lo kako bi lo, Drajfusova afera označava prekretnicu u Herclovom životu, a čini i važan događaj u istor i j i cionizma.

Herclova nova shvatanja dobila su već novembra 1894. knj iževnu formu u vidu drame Novi geto (Das Neue Gheto ) u kojoj se autor buni prot iv "vidl j iv ih i nevidl j ivih vrata geta". 7 3 Rukopis drame Hercl je poslao pri jatel ju Arturu Šnicleru u Beč da bi ga ponudio tamošnjim pozorišt ima. Međutim, bez obzira na Herclovu reputaci ju, drama je u Gradu na Dunavu naišla na nerazumijevanje. Ipak, Hercl se ne predaje, već i dal je grozničavo radi. Postaje svjestan značaja svog izbora, svoje "misi je". Zbog toga počinje pisat i dnevnik u koj i unosi sve: svaki događaj, susret, razgovor, pismo, opažanje, ideju i dr. 7 4

Ubrzo odlučuje da zatraži pomoć evropskih vladara, diplomata i ut icajnih Jevreja. U početku radi na 7 1 ? J . Frenkl , n . d , 46 .7 2 ? J . P ieka lk iewicz, n . d , 15 .7 3 ? J . Frenkl , n . d , 49 -57 .7 4 ? Is to ; B . A . Popov ić , n . d , 122; Dnevn ik je Herc l vod io do kra ja

ž ivota , a ima 18 kn j iga i 1894 š tampane stran ice .36

pridobijanju Morisa Gidemana, poznatog rabina i naučnika, Cadoka Kana, vrhovnog rabina Francuske, te preko nj ih i bogatog jevrejskog bankara barona Edmunda Rotši lda. Posebnu pažnju pr idaje vrbovanju barona Morisa Hirša koj i je takođe bankar i filantrop poznat po svom pokušaju kolonizaci je 2 000 000 ruskih Jevreja u Argentinu. U razgovoru sa Hiršom početkom juna 1895. Hercl osuđuje donatorstvo (dakle i Hirša) jer ono "gaj i l i jenj ivce", kr it ikuje projekat "Argentina", te se zauzima za obnovu jevrejstva u di jaspori kao pripremu za organizovanu seobu u "Obećanu zemlju". S t im ci l jem predlaže Hiršu da svoj novac daje na podst icanje obnove i razvoja običaja, morala, umjetnost i , nauke, inovatorstva i dr. Iako neki autori ist iču da je Hercl ovom pri l ikom pridobio bogatog barona, mnogo bl iže ist ini su oni koj i tvrde da je to bio "razgovor čovjeka koj i pr ipadaše prošlosti i proroka". 7 5

Nezadovoljan utiskom koj i je ostavio na Hirša, Hercl već sutradan (3. VI) piše baronu pismo u kome ga bespoštedno kr it ikuje kao reakcionara i skeptika, al i ipak vidi nadu za buduću saradnju. U pismu Hercl čak iznosi plan o "dugom maršu" Jevreja ka Palestini i narodnom zajmu od deset mil i jardi maraka (sic!) koj im bi se taj marš finansirao. 7 6

U navedenim kontaktima sa baronom Hiršom još uvi jek se uočava nezrelost Herclovih ideja i planova. On je znao šta hoće, al i ne i kako to ostvarit i . To pitanje ga je muči lo narednih mjeseci. Mnogo je razmišl jao, čitao, slušao; bi l ježio je sve ideje. Tako je nastala brošurica koja će mu definit ivno izmijenit i život i potvrdit i sudbinu cioniste.

U izdanju bečkog izdavačkog zavoda Brajtejnštajn (Breitenstein ) 14. I I 1896. izašla je čuvena Herclova knjiga Jevrejska država (Der Judenstaat ) . U ovoj omalenoj publikaci j i Hercl daje sl iku položaja jevrejskih masa u Evropi, kr it ikuje asimilante i "dobrotvore kolonizatore", za koje kaže da su "proizveli kod Jevreja samih sumnju u mogućnost upotrebe jevrejskog l judskog meteri jala". Ipak,

7 5 ? Pro f . dr L . Ke l lner, Theodor Herz ls z ion ist i sche Schr i f ten , Berl in 1920, 13 -17; J . Frenk l , n . d , 62 .

7 6 ? Pro f . dr L . Ke l lner, Theodor Herz l s . . . , (Dr i t ter Br ie f an Baron H i rsch , Par is ) , 17 -21 .

37

"ono što je u malom besci l jno i neprovodivo ne znači da ni je moguće u vel ikom", opt imist ički ist iče Hercl. 7 7

Interesantno je da Jevrejska država ima dosta zajedničkog sa Pinskerovom Autoemancipaci jom , mada je Hercl za nju saznao tek nekoliko godina kasnije. Jedina vel ika i b itna razl ika jeste u tome što Herclov program ne zahti jeva hitnost u sprovođenju, što je, svakako, posl jedica razl ike u položaju Jevreja u Herclovoj zapadnoj Evropi i Pinskerovoj Rusi j i . Ipak, ni Hercl ni je misl io da se r ješenje jevrejskog problema može odlagati u nedogled � čekanjem i v jerom u Boga ne može se ništa postići . Naprot iv, smatrao je da je potrebna nova, snažna ideja, " jer niko ni je tol iko jak ni bogat, da može jedan narod da premješta s jednog sjedišta na drugo. To može samo ideja", a ta ideja je jevrejska država. 7 8

Autor brošure se ne zadržava na kr it ikama i teoretisanju, već iznosi konkretan, razrađen plan. "Neka nam se da suverenitet nad jednim komadom zemlj ine površine, dovol jno vel ikim za naše pravedne potrebe, za ostalo pobrinućemo se sami", kaže Hercl. Gdje se nalazi taj "komad zemlj ine površine"? Prema ovom pitanju Hercl se definit ivno ne određuje. U tom trenutku, po njemu, u obzir dolaze Palestina i Argentina. 7 9 Ova "neodlučnost" djel imično objašnjava (opravdava?) zapostavl jenost arapskog pitanja. Naime, Hercl se ni na jednom mjestu u brošuri ne interesuje za sudbinu mnogobrojnog arapskog stanovništava u Palest ini, a i u svom dnevniku, koj i ima skoro dvi je hi l jade štampanih strana, jedva da mu posvećuje malo pažnje. 8 0

Hercl je, dakle, ostavio otvorena vrata i za druge soluci je, al i je, ipak, Palest ini pr idavao najveći značaj. U tom smislu smatrao je da kl jučnu ulogu ima turski sultan, te da bi se Jevrej i s nj im mogli nagodit i . "Ako bi nam Njegovo Veličanstvo Sultan dao Palestinu, mogli bismo zauzvrat ponudit i da potpuno uredimo turske finansi je", a "za sveta mjesta hr išćanstva našla bi se međunarodna

7 7 ? T . Herc l , Jevre jska država , 137.7 8 ? I s to , 138; V . M. Šoba j i ć , n . d , 102.7 9 ? T . Herc l , Jevre jska država , 149.8 0 ? J . P ieka lk iewicz, n . d , 16 .

38

forma ekster itor i ja lnosti", predlaže Hercl. 8 1 Sa druge strane, jevrejska država št it i la bi hr išćanstvo od islama, Evropu od Azi je – sa ovim je računao Hercl u namjeri da za svoj projekat pr idobije podršku vel ikih hr išćanskih si la.

U ci l ju operacionalizaci je pomenutog programa njegov autor predlaže stvaranje Jevrejske kompanije i Jevrejskog udruženja. Kompanija bi se, na neki način, bavila unutrašnjom poli t ikom, ona bi u praksi i "na terenu" sprovodi la ono što Udruženje, kao neka vrsta ministarstva spoljnih poslova, naučno, pol it ički i diplomatski pr ipremi. Kompanija bi organizovala i upravljala usel javanjem, te prodavala nekretnine Jevreja koj i se sele, a Udruženje bi to pol it ički obezbjeđivalo i nadziralo. Osim ovoga Hercl je razradio i precizan plan pr ivrednog, soci jalnog, pravnog, vojnog i vjerskog organizovanja buduće slobodne jevrejske države. U tome čak ide do detal ja – zagovara sedmočasovno radno vr i jeme (dva puta po tr i i po sata), te državnu zastavu koja bi u skladu s t im imala bi jelo pol je, koje simbol iše novi život, sa sedam zlatnih zvi jezda kao "sedam zlatnih sat i našeg radnog dana". Ta država bi la bi svjetovna, ar istokratska republika, djel imično po uzoru na nekadašnju Veneciju. 8 2

Vječita aktuelnost jevrejskog pitanja, stanje u jevrejstvu i oko njega krajem prošlog vi jeka, te Herclova popularnost u jevrejskim, pa i nejevrejskim krugovima uslovi l i su da Jevrejska država , i pored umjerenijeg podnaslova – Pokušaj jednog modernog r ješenja jevrejskog pitanja – izazove pravu senzaci ju. Reakci je su bi le veoma razl ičite, od nepovjerenja i podsmijeha do razumijevanja i oduševljenja. Osuda je, ipak, bi la najčešća. Hercla su kr it ičar i počel i nazivati "lažnim Mesijom", " jevrejskim Žil Vernom", a neki su čak tvrdi l i i da je mentalno obolio. Program je bio kuđen od asimilanata, l iberala i soci jal ista, kao "revolucionarni nacionalizam i obična utopi ja", a Ljubitel j i Ciona su ga osuđival i iz straha da ne izazove dodatno nepovjerenje Porte, što bi moglo omesti nj ihovu kolonizatorsku aktivnost. Prot iv Herclovog cionizma ustao je i Simon Dubnov (1860- 1941), kasnije čuveni jevrejski 8 1 ? T . Herc l , Jevre jska država , 153 .8 2 ? I s to , 186-187 .

39

istor ičar, koj i je u napisima pod nazivom O starom i novom judaizmu tvrdio da Jevrej ima ni je potreban državno-ter itori ja lni suverenitet već samo nacionalna samosvijest i kulturno-prosvjetna autonomija u di jaspori . 8 3

Reakci je na Jevrejsku državu Štefan Cvajg, pisac oštrog oka za društvena gibanja, v idi ovako: "Kada se pojavi la ta brošura, po obimu mala al i napisana prodornom snagom čelične strele, ja sam još sedeo u gimnazij i . Ipak mogu da se opomenem sveopšte zapanjenost i i jeda bečkih građansko-jevrejskih krugova. Šta se desi lo, pitahu se oni zlovoljno, sa t im inače tako pametnim, duhovit im i prosvećenim piscem? Kakve on to ludori je pravi i p iše? Što bismo mi u Palest inu? Naš jezik je nemački a ne hebrejski, naša otadžbina je lepa Austr i ja. Zar ne živimo odlično pod dobrim carem Franc Jozefom? Zar nam nedostaje čest ita zarada, osigurano mesto? Zar nismo ravnopravni državljani, stalno nastanjeni i verni građani ovog l jubl jenog Beča? I zar ne živ imo u naprednoj epohi, koja će sve konfesionalne predrasude uklonit i za nekoliko deceni ja? Zašto on, koj i međutim govori kao Jevrej i koj i jevrejstvu hoće da pomogne, daje našim l jutim nepri jatel j ima argumente u ruke, i pokušava da nas odeli , dok nas u stvari svaki dan sa nemačkim svetom povezuje sve bl iže i int imnije? Rabini su se žest i l i sa propovedaonica, rukovodilac 'Neue Freie Presse' , zabranio je da reč 'cionizam' bude ma i spomenuta u njegovim 'naprednim' novinama. Terzit bečke književnost i , majstor otrovnog podsmeha, Karl Kraus, napisao je brošuru 'Kruna za Cion', i kada bi Teodor Hercl stupio u pozorište kroz sve redove mrmljalo se podruglj ivo: 'Pojavi lo se njegovo veličanstvo!'" 8 4

Slično je bi lo i u mnogim drugim evropskim gradovima, naročito kada je u pitanju stav rabina. Oni su posebno revolt i rani Herclovim idejama i planovima, a u osudi Jevrejske države prednjače londonski rabin Adler i bečki, doktor Gideman. 8 5 Osnovna zamjerka jevrejskih 8 3 ? B . A . Popov ić , n . d , 123; J . He l ler , n . d , 17; Š . E t inger et a l , n .

d , 424.8 4 ? Š . Cva jg , Jučerašn j i svet. Sećan ja jednog Evrope jca , Novi Sad

1962, 105.8 5 ? J . He l ler , n . d , 17 .

40

sveštenika Herclovom cionizmu jeste da je prot ivan mesijanstvu. Iza toga se u vel ikoj mjeri kr i la borba rabinata za očuvanje svojih pr iv i legi ja i ut icaja. Hercl je, ist ina, bio protiv čekanja Mesije – izbavitel ja, a propagirao je pol i t ički (svjetovni) cionizam či j i je ci l j jevrejska država u kojoj bi rabini užival i počasno mjesto, al i bi , ipak, bi l i potisnut i u hramove. Time je Hercl ortodoksnom judaizmu suprotstavio cionizam, što će imati obostrano dalekosežne posl jedice.

Oštre kr it ike pune skepticizma, ironi je i l ičnih uvreda teško su pogađale Hercla. On prvo biva uzrujan, a zat im pada u duboku depresi ju. To je, svakako, "kumovalo" ozbil jnom obol jenju Herclovog srca, što će bit i , pored vel ikih materi jalnih izdataka, v isoka l ična ci jena njegove borbe za cionist ičke ideje. Potišteni i gotovo slomljeni Hercl se pokolebao. U t im mjesecima razmišl ja o odustajanju od svega, al i drama je bi la njegov udes. Kada je, naime, napust io nj ihovo pisanje, dočekala ga je druga, životna drama. "Mehanizam događaja" bio je pokrenut, a iz njega se ni je v iše moglo iskočit i .

U presudnom trenutku, u maju 1896. nakratko malaksali Hercl dobija podršku udruženja bečkih jevrejskih studenata: Kadima i Cion šal ju mu petici ju ohrabrenja sa nekoliko hi l jada potpisa, nude mu saradnju i traže od njega da preuzme vođstvo cionist ičkog pokreta. Petici ja je Herclu ne samo vrati la staro nego i dala novo samopouzdanje i snagu, te on osokoljen napušta posao dopisnika iz Pariza, vraća se na mjesto urednika u Beču i potpuno se posvećuje svojoj "misi j i" . 8 6

Pridobijanje rabinova sina, l jekara, sociologa, novinara i publiciste, čuvenog Maksa Nordaua (1849-1923) znači lo je za Hercla ogroman dobitak i st icanje saborca i pr i jatel ja koj i će ga vjerno pratit i do kraja života. Nedugo nakon toga usl i jedi le su i podrške iz Pol jske, Sofije, Zemuna, Velikog Bečkereka, Beča, od uglednih jevrejskih pr ivrednika Volfsona i Varburga, intelektualaca Gastera, Mendelstama, Mockina, Marmoreka, Rajnsa, Bodenhajmera, Hana, te ruskih Jevreja Usiškina i Vajcmana. 8 7 Vel iku 8 6 ? I s to .8 7 ? J . Frenkl , Herc l , 72 ; V . M. Šoba j ić , n . d , 102 .

41

pomoć Herclu pružio je i ut icajni kapelan engleskog poslanstva u Beču Vil i jam Hehler. On mu je "otvorio vrata" kod mnogih uvaženih l judi a među nj ima i kod vel ikog vojvode Fr idr iha Badenskog, koj i će postati prvi nejevrej in što je podržao Hercla i cionizam. 8 8

Ohrabren masovnom i snažnom podrškom, Hercl sada odlazi u Carigrad da od sultana Abdula Hamida I I (1876-1909) traži čarter (hat išer if , povelju) o autonomij i jevrejske Palest ine. Zauzvrat mu nudi pomoć bogatih evropskih Jevreja u sanacij i turskih finansi ja i "oplemenjivanje" Turske "narodnim masama koje vole da rade". Uopšte, Herclova diplomatska aktivnost kod Porte sadržana je u njegovom geslu: "Turskoj se može pomoći pomoću Jevreja, a Jevrej ima pomoću Turske". U suprotnom, Jevrej i će čekati na raspad Otomanske imperi je i l i će tražit i drugu ter itori ju. 8 9

Posjeta Gradu na Bosforu, ipak, ni je dala rezultate, pa Hercl odlazi u London gdje u jevrejskom klubu Makabi drži čuveni govor, te st iče brojne pr istal ice, naročito među siromašnij im Jevrej ima. Tom pri l ikom sastao se i sa Lajonelom Volterom Rotši ldom, al i je, kao i rani je kod barona Hirša, i ovaj put uspjeh kod bogatih izostao. Jula 1896. Hercl je već u Karlovim Varima gdje se sastao sa bugarskim kral jem Ferdinandom preko koga pokušava st ići do ruskog cara Nikole I I . U tome ni je imao uspjeha, pa se vraća u Pariz i ponovo pokušava pridobit i barona Edmunda Rotši lda, filantropa koj i je finansirao osnivanje i rad mnogih jevrejskih kolonija u Palest ini. Nudi mu saradnju, pa čak i vođstvo pokretom, al i nepovjer l j ivi baron to odbija. 9 0

Broj Herclovih pristal ica i istomišl jenika, ipak, raste, naročito kod jevrejske omladine i intel igencije srednje Evrope. Uz nj ihovu pomoć Hercl osniva prvi Akcioni komitet koj i ga imenuje za predsjednika. Početkom marta 1897. održana je jedna konferencija cionista na kojoj učestvuju, pored članova Akcionog komiteta (Hercl, Šnirer,

8 8 ? J . Frenkl , n . d , 72 ; B . A . Popović, n . d , 124.8 9 ? T . Herz l , Gesammel te z ion ist i sche Werke I -V , I Band:

Z ion i st i sche Schr i f ten , Ber l in 1934, 265-268 .9 0 ? J . Frenkl , n . d , 77 .

42

Kokeš, Kremenicki, Zajdner), i Jevrej i iz Bugarske, Hrvatske, Galici je i S lovačke. Na konferencij i je odlučeno da se u Minhenu sazove jevrejski kongres na kome bi se vi jećalo i odlučivalo o pitanj ima od opštejevrejskog značaja. Usvojen je i Volfsonov predlog da se za zastavu cionizma uzme bi jelo pol je omeđeno plavim l ini jama (po jednima simbol r i jeka, granica zemlje koju je Bog obećao Avramu, a po drugima simbol plavih l ini ja na tal itu) sa plavom Davidovom zvi jezdom u sredini. 9 1

Konferencija je izazvala novi talas osuda. Opet su najbučnij i evropski jevrejski sveštenici koje Hercl naziva protestrabinima . Al i , Hercl je sada još uporni j i : početkom juna 1897. u Beču pokreće l ist Die Welt (Svi jet) kao glasi lo "siromašnih, slabih, mladih i onih koj i su se vrat i l i svom plemenu iako nisu bi l i ugroženi". Kao ci l j l ista ist iče se "razbi janje predrasuda o Jevrej ima kao reakcionarima i revolucionarima", te propagiranje cionist ičkih ideja. Tako je Die Welt postao zvanična novina nastajućeg cionist ičkog pokreta u kojoj će Hercl u početku objavl j ivat i podrške koje sve češće on i pokret dobijaju iz raznih krajeva di jaspore kao i svoje odgovore protestrabinima. 9 2

Otpor protestrabina je ipak bio snažan. Savez rabina Njemačke i Jevrejska opšt ina u Minhenu prot ivi l i su se idejama cionizma i sazivanju kongresa, te je zato odlučeno da se skup održi u Cir ihu, al i je zbog novih otpora i napada na cionizam konačan izbor pao na Bazel. Sudbina je htjela da ovaj grad na gornjoj Rajni uđe u jevrejsku istor i ju kao simbol početka novog doba, doba poluvjekovne borbe Jevreja za obnovu nacionalne države.

4. PRVI CIONISTIČKI KONGRES

Iako je ponekad izgledalo da Hercl uzalud troši snagu, da nema jasnu predstavu o tome šta i kako hoće, da je

9 1 ? V . M. Šoba j ić , Jevre js tvo .. . , 102; M. Ba let i ć , n . d , 20 .9 2 ? L . Ke l lner, Theodor Herz l s . . . , Ber l in 1920, 118-119; Die Wel t

je i z laz io od 1897 . do 1914. u Beču , Ke lnu i Ber l inu (od 1913. pod imenom Aolam ) .

43

prevelik i idealista i sanjar, 9 3 pokazalo se da on ima dobre organizatorske sposobnosti i da njegove ideje nisu puka utopija. Već samo organizovanje skupa narodnih predstavnika, da bi se posl i je više od osamnaest v i jekova razmatrale mogućnost i r ješavanja jevrejskog pitanja i stvaranja nacionalne države, predstavl ja ogroman uspjeh.

Kongres je održan od 29. do 31. VII I 1897. u jednom bazelskom hotelu. Među 204 delegata našl i su se slobodni misl ioci, rabini, ortodoksni i reformisani Jevrej i , star i i novi nacional ist i , bogati preduzimači i soci jal ist i , intelektualci, zanatl i je, studenti i drugi, a bi lo je i nekoliko nejevreja. Došl i su iz Njemačke, Austro-Ugarske, Rusi je, Rumunije, Engleske, SAD, Srbi je, skandinavskih zemal ja, Palestine i drugih krajeva svi jeta, a većina nj ih bi l i su pr istal ice pokreta Ljubitel j i Ciona. 9 4

Skup je otvorio l jekar iz Rumuni je Karl Lipe, kao najstar i j i delegat, a radni dio počeo je govorom Teodora Hercla. Uz neke opšte napomene, Hercl je iznio i dva osnovna ci l ja pokreta: (1) "povratak jevrejstvu pre povratka u Svetu zemlju" i (2) polaganje kamena temeljca "zgrade u koju će se jednom sklonit i jevrejski narod". 9 5

Podneseni su i izvještaj i o položaju Jevreja u svi jetu, o nj ihovom materi jalnom i moralnom stanju, raspravljano je o putevima post izanja pol it ičkih ci l jeva, organizovanju pokreta, osnivanju fonda za kupovinu zemlj išta, te o himni. Pjesma Hatikva (Nada) gal ici jskog Jevrej ina Naftal i ja Herca Imbera, do tada himna Ljubitel ja Ciona, izabrana je za obil ježje cionist ičkog pokreta. 9 6

Kongres je proklamovao osnivanje Svjetske cionist ičke organizaci je (SCO), a njene ci l jeve formulisao je Maks Nordau u dokumentu poznatom kao Bazelska deklaraci ja (program) . Ona glasi:

9 3 ? Kada ga je baron H i rš nazvao san jarem Hercl mu je odgovor io : " I B izmark je samo drmao stab lo ko je su zasad i l i fantas ti " (L . Ke l lner, n . d , 19).

9 4 ? M. Ba let ić , Ispun jen je zav jeta . . . , 120; I s rae l in Perspect ive (Z ion i sm), London 1983; J . He l ler , Gesch ichte .. . , 18; V . M. Šoba j ić , n . d , 102.

9 5 ? J . Frenkl , Herc l , 83 ; J . Hel ler , n . d , 19 .9 6 ? I s to .

44

"Cionizam ima za ci l j da jevrejskom narodu stvori domovinu u Palestini koja bi bi la obezbeđena javnim zakonom.

Kongres je razmotr io sledeće načine za post izanje tog ci l ja: 1. Unapređenje pogodnih l in i ja za naseljavanje Palest ine

Jevrej ima koji se bave poljoprivredom, zanatstvom i trgovinom.

2. Organizovanje i povezivanje sveg jevrejstva putem odgovarajućih inst ituci ja, lokalnih i opšt ih, u skladu sa zakonima svake zemlje.

3. Jačanje osećanja jevrejske pr ipadnosti i nacionalne svesti .

4. Preduzimanje pr ipremnih koraka za obezbeđenje saglasnosti v lade, ukoliko je potrebna, za ostvarenje ci l jeva cionizma." 9 7

Usvajanje ove deklaraci je od strane jednog skupa na kome su se posl i je tol iko vremena našl i predstavnici jevrejskog naroda ima istor i jski značaj. Naime, Bazelska deklaraci ja proklamovala je akt ivnu i , što je najvažnije, organizovanu polit ičku i svaku drugu borbu za stvaranje (obnovu) jevrejske države, čime bi se r ješi l i brojni problemi Jevreja rasutih po di jaspori. Mada delegati nisu demokratski birani, a t ime ni pravi reprezenti naroda, mada na skupu nisu bi l i predstavnici mnogih jevrejskih zajednica, Kongres je uzeo za sebe opštejevrejske prerogative. To, svakako, umanjuje vr i jednost skupa, legit imnost odluka, pa i same deklaraci je, al i učinak je, ipak, neosporno vel iki . Kongres ni je izmirio razne poli t ičke i ideološke struje u jevrejstvu, al i je mnoge od nj ih obuhvatio, stavio "pod jednu kapu", a i to je, u tadašnjim uslovima, bio vel iki uspjeh. Tako je Kongres postao "vaspitač" pol it ičke demokratičnosti i arena na kojoj su se bori le razl ičite struje, pa čak i – što je svojevrstan presedan – mnogi protivnici cionizma. Bez obzira na svu heterogenost u Kongresu, pa i van njega, stvoren je cionist ički pokret koj i će vremenom uzimati sve jačeg

9 7 ? M. Aksent i jev ić , Pa les t insk i dos i je , Beograd 1979 , 148.45

kori jena i dobijat i sve izraženija obil ježja nacionalnog pokreta jevrejskog naroda.

5. ORGANIZACIJA I INSTITUCIONALIZACIJA POKRETA

Već na I kongresu otpočelo je organizovanje i stvaranje instituci ja cionist ičkog pokreta. Rad na tome ni je bio nimalo lak i jednostavan iz dva razloga: (1) Jevrej i su živjel i rasel jeni po čitavom svi jetu, pa je u prakt ičnom smislu bi lo teško organizovati nj ihovu cionist ičku djelatnost, (2) unutar jevrejstva postojale su brojne polit ičke, ideološke, kulturne, rel igi jske i dr. struje i frakci je koje su otežavale jedinstven rad stvarajući često autonomne, paralelne, pa i suparničke organizaci je. Usl i jed toga i cionist ički pokret će dobit i specifičnu formu u vidu niza podorganizaci ja, udruženja, ustanova i fondova na lokalnom, regionalnom i opštem nivou, što je često unosi lo zbrku i dovodilo do novih sukoba i podjela unutar pokreta.

Organizaci ja je za predsjednika dobi la Teodora Hercla, a za njegove zamjenike izabrani su Nordau, Salc i Pinels. Bez obzira na jaku opozici ju, te česte napade na njega, Hercl je imao neosporni ugled, pa i izvjesnu harizmu, čime je, na neki način, spojen parlamentarni demokratizam sa pr incipom vođe od autoriteta. 9 8

Članstvo u cionist ičkom pokretu podrazumijevalo je plaćanje članarine – šekela9 9 u mjesnoj organizaci j i . Aktivno biračko pravo st icalo se sa osamnaest, a pasivno sa dvadeset četir i godine. Članovi SCO u jednom mjestu sačinjavaju mjesnu organizaci ju, a sve mjesne organizaci je jedne države se organizuju u zemaljske cionist ičke organizaci je koje imaju svoje konferencije i izvršne organe (egzekutive). Kasnije će bit i stvarane i posebne federaci je više zemaljskih organizaci ja jedne regije i l i onih koje zastupaju posebnu struju unutar cionizma. Za

9 8 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 103 ; J . He l ler , n . d , 34 .9 9 ? Tako se zvao s tar i jevre jsk i novac.

46

konstituisanje ovih federaci ja biće neophodan određen broj članova t j . plat iša šekela (tr i hi l jade) i odobrenje Akcionog komiteta.1 0 0

Najviši organ SCO je Kongres . Sastajao se svake godine do petog zasjedanja, a kasnije svake druge godine, izuzev u vr i jeme rata kada se ne saziva. 1 0 1 Čine ga predstavnici svih zemaljskih organizaci ja i federaci ja koj i se u nj ima biraju neposrednim i tajnim glasanjem. U početku biran je jedan delagat na 200, a kasnije na 400 cionista.1 0 2

Izuzev Kongresa, najviši organ SCO je Centralni komitet , tzv. Mali kongres . Obrazuju ga članovi Akcionog komiteta, zastupnici zemaljskih udruženja i federaci ja, predsjedavajući posl jednjeg zasjedanja, a kasnije i po jedan predstavnik akcionara iz Jevrejske kolonijalne banke, Anglo-palest inske kompanije i Jevrejskog nacionalnog fonda. Centralni komitet je najviša instanca između dva kongresa. Saziva se na poziv Užeg akcionog komiteta, a od 1901. i svake godine u kojoj se ne održava kongres. 1 0 3

Radni (Velik i) akcioni komitet sastoj i se od 25 članova koje biraju Kongres i članovi Užeg akcionog komiteta. Sastaje se najmanje jadanput u tr i mjeseca.

Članove Užeg ( Izvršnog) akcionog komiteta bira Kongres. Za članove ovog t i jela 1 0 4 bi lo je poželjno da, zbog obaveza u njemu, žive u mjestu koje je određeno za sjedište Komiteta. Za Herclovog života sjedište ovog izvršnog organa SCO bio je Beč, a kasnije Keln, Berl in i London. 1 0 5

Od samog početka, pored stvaranja pol it ičko-ter itori ja lnih organizaci ja, pr istupalo se i organizovanju

1 0 0 ? I s to . 1 0 1 ? Kongres i su održavan i : I I u Bazelu 28-31. 8 . 1898; I I I u

Baze lu 15-18. 8 . 1899; IV u Londonu 13-16. 8 . 1900; V u Baze lu 26-30. 12. 1901; V I u Baze lu 23 - 28 . 8 . 1903; V I I u Baze lu od 27 . 7 . do 2 . 8 . 1905; V I I I u Hagu 14-21 . 8 . 1907; IX u Hamburgu 26 -31. 12. 1909; X u Baze lu 9-15. 8 . 1911; X I u Beču 2-9 . 9 . 1913; X I I u Kar lsbadu (Kar love var i ) 1 -14. 9 . 1921. i td .

1 0 2 ? G . Ho ldhe im - W. Preuss , Die Theoret ischen Grund lagen des Z ion i smus. E in Le i t faden , Ber l in 1919, 66.

1 0 3 ? I s to , 66-67.1 0 4 ? Už i akcion i komitet na jčešće je imao 5 č lanova. 1 0 5 ? D. A lka la j , O c ion izmu. Njegov znača j i razv i tak , Beograd

1910, 16-17.47

brojnih kompanija, banaka, fondova i sl , sa ci l jem praktične real izaci je cionist ičkih ideja. Tako je marta 1899. u Londonu osnovana je Jevrejska kolonijalna banka ( Jewish Colonial Trust) kao dioničarsko društvo či j i je ci l j finansi jsko potpomaganje cionizma, prvenstveno kolonizaci je Palest ine. Bankom je upravljalo Vi jeće koga su tvori l i iskl jučivo članovi Akcionog komiteta SCO. Nominalna vr i jednost akci je određena je na samo jednu funtu ster l inga da bi banka bi la pr istupačna i siromašnij im pristal icama cionizma. 1 0 6

Još na I kongresu cionista prof. Herman Šapira predložio je stvaranje Jevrejskog nacionalnog fonda ( Jewish National Fund i l i Keren Kajemet Lej israel) , a predlog je real izovan na V kongresu 1901. na ponovnu inici jat ivu ovaj put njemačkog Jevrej ina Johana Kremenickog, koj i će postati i prvi predsjednik Fonda. Jevrejski nacionalni fond stvoren je po uzoru na starojevrejsko agrarno zakonodavstvo či j i je osnov u boži jem, t j . narodnom vlasništvu nad zemljom. Fond ima za ci l j stvaranje jevrejskih veleposjeda u Palestini, sprečavanje špekulaci ja i obezbjeđivanje soci jalne pravde među jevrejskim kolonist ima. Imovina Fonda je neprikosnovena svojina naroda i smije se korist it i iskl jučivo za kupovinu zemlj išta i to tek kada to Kongres odobri. Godine 1903. odlučeno je da Fond mora raspolagati sa najmanje 200 000 funti da bi se polovina od toga mogla utrošit i . Pr ihodi Jevrejskog nacionalnog fonda potiču od dobrovol jnih pri loga skupljenih u toku prazničnih obreda, od zavještanja, donacija, posebnih poštanskih markica, samooporezivanja itd. 1 0 7

Na IV kongresu 1900. godine odlučeno je da se osnuje i Anglo-palest inska kompanija (Anglo-Palestine Company) , a odluka je sprovedena u djelo februara 1904. Kompanija je izrasla iz Jevrejske kolonijalne banke. Sjedište joj je bi lo takođe u Londonu, a predstavništva je imala u Jafi, Jerusalimu, Haifi, Tiberi jasu, Safedu, Hebronu i Bejrutu. 1 0 8

1 0 6 ? J . He l ler , Gesch ichte des Z ion i smus. . . , 38 .1 0 7 ? I s to , 38-39; G . Ho ldhe im – W. Preuss , n . d , 69; Š . E t inger et

a l , n . d , 397.1 0 8 ? I s to ; D. A lka la j , n . d , 26 -27 .

48

Tri, gore pomenute, najznačajni je cionist ičke poslovne ustanove odigraće neprocjenlj ivu ulogu u praktičnom sprovođenju cionist ičkih planova, prvenstveno kolonizaci je i ekonomskog razvoja "Obećane zemlje".

49

III ORGANIZOVANI CIONIZAM NA DJELU

1. NOVA HERCLOVA DIPLOMATSKA OFANZIVA

Stvaranje SCO naišlo je na nepovjerenje i osudu u vel ikom dijelu jevrejskog svi jeta. Najokorjel i j i protivnik cionizma i dal je je rabinat, jer se kao vjekovni vođa jevrejstva osjetio ugroženim od strane novostvorenog pokreta. Ortodoksni rabini v idjel i su u cionizmu jeres koju treba što pr i je ugušit i , pa su, povrh svega, s t im ci l jem organizovali ant icionist ičku rel igioznu organizaci ju Agudat J israel .1 0 9

Pored ortodoksnog rabinata cionizam je imao stalne suparnike u raznim reformističkim, asimilatorskim i autonomaškim strujama širom Evrope i u SAD. Najopasnij i oponent pokreta u Rusi j i b io je rani je pominjani Bund koj i je na cionizam i SCO i dal je gledao kao na "reakcionarnu buržoasku pojavu". 1 1 0

Napadi i osude su se ponajviše sruči le na cionist ičkog vođu Teodora Hercla, al i ga sada nisu pokolebale. Naprot iv, on još uporni je i požrtvovanije radi na pr idobijanju Jevreja širom Evrope, naročito u Engleskoj, za koju je smatrao da će imati vel iki značaj u restauraci j i jevrejske države. Zbog toga je predstavnike engleskih Jevreja ukl jučio u Uži akcioni komitet (dal je Akcioni komitet). 1 1 1

Ne odustajući od diplomatsko-polit ičkog puta, Hercl radi na sastanku sa njemačkim carem Vil jemom I I preko koga bi val jalo ut icat i na sultana. Oktobra 1898. sa Volfsonom (budućim upravnikom Jevrejske kolonijalne banke), Bodenhajmerom (vođom njemačkih cionista) , Šnirerom (potpredsjednikom Akcionog komiteta) i nekolicinom drugih cionist ičkih l idera Hercl putuje preko Carigrada u Palestinu, koju uskoro treba da posjeti Vi l jem I I . U Carigradu se tajno sastaje sa njemačkim carem i 1 0 9 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 103 .1 1 0 ? I s to .1 1 1 ? J . Frenkl , Herc l , 86.

50

njegovim ministrom spoljnih poslova grofom Bilovom. Od nj ih Hercl traži da kod sultana isposluju hatišer if koj im bi ovaj odobrio stvaranje jevrejske autonomne oblast i u Palest ini. Međutim, sve se svelo na kajzerova obećanja. 1 1 2

I u Svetoj zemlj i Hercl se sastao sa carem – ovaj put javno – i tom pri l ikom ponudio mu protektorat nad jevrejskom kolonizaci jom. Ishod "hadži luka" ni je bio jasan sve dok evropske novine nisu sarkast ično objavi le da je car u Palest ini pr imio "jednu jevrejsku deputaci ju koja mu je predala album fotografija". 1 1 3 Bi lov je kasnije u memoarima pisao da je sultan Abdul Hamid I I b io protiv stvaranja jevrejske države i da je to presudno ut icalo na držanje Vi l jema I I . Ipak, Hercl se ni je mnogo razočarao, jer je, kako sam kaže, ubrzo shvatio da bi "protektorat samo momentalno bio od važnost i , dok bismo kasnije za nj plati l i skupe kamate". 1 1 4

Nakon I I I kongresa SCO (Bazel, 1899) Hercl stupa u vezu sa austri jskim ministrom Kerberom i br itanskim premijerom Solzberi jem. Ci l jevi su ist i kao i do tada, al i i rezultat i . Ovi neuspjesi Herclove diplomati je jačaju njegovu opozici ju u cionist ičkim redovima, al i on se ne predaje. Maja 1901. ponovo putuje u Carigrad. Sastaje se sa sultanom, obećava mu pomoć (navodno 100 000 000 funt i ster l inga) za oživl javanje turskih finansi ja. Međutim, kada se vratio u zapadnu Evropu, doživl java "hladan tuš", jer bogati Jevrej i odbijaju da daju novac Turskoj. 1 1 5

Opozici ja u cionist ičkom pokretu i dal je jača jer Herclova putešestvi ja ne daju nikave konkretne rezultate. Pod njenim prit iskom na V kongresu SCO 1901. u Bazelu stvoren je Jevrejski nacionalni fond kao svojevrsna protivteža neplodnoj Herclovoj diplomati j i . Međutim, Hercl je uporan i , iako već slabog zdravlja, opet putuje u Carigrad. Abdul Hamid je sada spreman da primi Jevreje u bi lo koj i dio carstva, al i ne i u Palestinu. Nudi im državljanstvo, a traži novčanu "injekci ju" za "Bolesnika sa Bosfora". I ovi pregovori ostal i su jalovi. 1 1 6

1 1 2 ? I s to , 89-90.1 1 3 ? I s to , 91 .1 1 4 ? I s to , 91-92; W. Laqueur, A H istory o f Z ion ism , 109-110.1 1 5 ? M. Ba let ić , n . d , 121 .1 1 6 ? I s to .

51

Hercl se sada ponovo okreće pariskom baronu Rotši ldu, pregovara o kolonizaci j i Kipra, di jela Sinaja i Palest ine, al i opet bez krajnjeg uspjeha. Sl ično je bi lo i sa još jednim putovanjem u Carigrad februara 1902. 1 1 7

U ovo vr i jeme osnivač polit ičkog cionizma piše još jednu knjigu – cionist ički roman Stara-nova zemlja (Altneuland ) . U romanu Hercl iznosi vizi je o usel javanju hi l jada Jevreja u "Obećanu zemlju", o progresu u "Staroj - novoj zemlj i" i , uopšte, o budućoj jevrejskoj državi u Palest ini. Herclova poruka Ako žel ite, to ni je bajka sa naslovne strane knjige ni je ga sačuvala od ponovnih kr it ika za utopizam. 1 1 8

2. PODJELE UNUTAR CIONIZMA

Razlike i suprotnost i u cionist ičkom pokretu, koje postoje od samog početka, postepeno su dolazi le do izražaja. Tome su, pored stalnih razmimoi laženja oko načina ostvarivanja cionist ičkih ci l jeva, pa i samih ci l jeva, doprinosi l i i Herclovi neuspjesi u međunarodnoj pol it ici . Pitanje naseljavanja Palestine bi lo je najveći izvor neslaganja i sukoba. U tome je Hercl od početka imao opozici ju u pr istal icama pokreta Ljubitel j i Ciona. Oni su se protiv i l i masovnom naseljavanju Svete zemlje iz obzira prema Porti , al i se, ipak, nipošto nisu odrical i tajne, postepene infiltraci je. Uporišta Herclovih protivnika bi la su u Rusi j i , Galici j i i "berl inskom krugu" oko Vi l i ja Bambusa, izdavača časopisa Cion .1 1 9

Do I I kongresa 1898. u Bazelu, SCO-i pr išlo je ukupno čak 913 lokalnih jevrejskih organizaci ja, ponajviše iz Rusi je. To je prošir i lo bazu pokreta, al i i pojačalo trvenja između zapadnoevropskih i istočnoevropskih cionista. Pokret se podijel io na "polit ičare" (zapadne zajednice) i 1 1 7 ? Od 1896. do 1902. Hercl j e pet pu ta pos jet io su l tana Abdu la

Hamida I I . 1 1 8 ? Roman je Herc l posvet io poko jno j sestr i Pau l in i ; J . Frenkl ,

Herc l , 17 , 92 -95; Is rael in Perspect ive (Z ion ism).1 1 9 ? J . He l ler , n . d , 27 .

52

"pragmatičare" ( istočne zajednice). "Pragmatičari" predvođeni Haimom Vajcmanom bil i su prot iv čekanja sultanovog hat išer ifa o pravu Jevreja na Palestinu i traži l i da se odmah započne organizovano useljavanje. Povrh toga, oni su bi l i iskl jučivo za Palest inu kao lokaci ju buduće jevrejske države, za razl iku od Hercla koj i ni je, bar kao pr ivremene, odbacivao ni druge soluci je. "Pragmatičari" su kr it ikovali Hercla i za preuveličavanje značaja sultana i bogatih zapadnih Jevreja. 1 2 0

Već na I I kongresu zagovornici "prakt ične" kolonizaci je ("pragmatičari") odnijel i su prevagu, al i je sukob bio daleko od konačnog prevazi laženja.

U ovo vr i jeme aktuelizovana je jedna od najsporni j ih tema u cionist ičkom programu. To je tzv. kulturno pitanje , t j . odnos cionizma prema jeziku, vaspitno-obrazovnom radu u školama, pa i prema rel igi j i . Sam Hercl zagovarao je neutralan stav prema pitanju rel igioznost i kako bi pr idobio i Jevreje ateiste. On je sudbinu Jevreja smatrao polit i -čko-nacionalnim a ne teološko-kulturnim pitanjem. Međutim, odvajanje ovih segmenata jevrejskog bića bi lo je nemoguće. Problem je dodatno otežavao sukob zagovornika novohebrejskog jezika i j idiša . J idiš je bio jezik najbrojni j ih Jevreja – Aškenaza Evrope, SAD i nekih drugih di jelova di jaspore. Za j idišiste hebreizam je bio "zanesenjačka romantika malograđanskih intelektualaca i reakcionarni štetni utopizam koji ignoriše stvarne životne i kulturne potrebe jevrejskih narodnih masa". 1 2 1 Prot iv novog hebrejskog jezika bi l i su i ortodoksni rabini koj i su, kao i sve dogmate, strahovali od svih vrsta novotari ja.

Kulturno pitanje je u okviru cionizma izrodilo posebnu struju takozvanih "duhovnih cionista", na či jem čelu je čuveni Ahad Haam. On se zalagao za Palestinu kao duhovni centar jevrejstva i optuživao je Hercla da je zaboravio na jevrejsku kulturnu tradici ju u či jo j je obnovi Ahad Haam vidio r ješenje jevrejskog položaja u di jaspori. "Duhovni cionist i" su bi l i malobrojni al i su ipak utical i na polit ički cionizam u pravcu produblj ivanja, produhovljavanja pokreta, mada se suštinske suprotnosti nisu mogle izmir it i . 1 2 0 ? W . Laqueur, n . d , 109 .1 2 1 ? J . He l ler , n . d , 29 -30 .

53

Prot ivnici Herclovog cionizma bi l i su i brojni poluasimilovani Jevrej i zapadne Evrope. U nj ihovim krugovima nastala je struja, tzv. "di jaspora nacionalizma", či j i je idejni vođa Simon Dubnov. Za ovu frakci ju udobni život u evropskim varošima bio je mnogo priv lačnij i od "prašnjave Palest ine". Dubnov i njegove pristal ice su Heclovoj jevrejskoj državi suprotstavl jal i svoju koncepciju autonomije Jevreja u di jaspori kao "duhovno -kulturne naci je", što je doprinosi lo dal jem razuđivanju a t ime i slabl jenju pokreta.

Sa ci l jem da se preovladaju navedene razl ike i sukobi u jevrejstvu i cionizmu, Haim Vajcman sa Leom Mockinom, Mart inom Buberom, Bertoldom Fajvelom i Davidom Tričom 1901. osniva Cionist ičku demokratsku frakci ju – CDF.1 2 2

Frakci ja je zagovarala ponarodnjavanje pokreta, bavl jenje trenutnim potrebama Jevreja u di jaspori ( tzv. "savremeni rad") i prevazi laženje suprotnost i "pol it ičkog" i "kulturnog" cionizma. Dakle, CDF je teži la da objedini tr i g lavne struje u cionist ičkom pokretu: formalno-polit ički nacionalizam ("hercl izam"), duhovno-kulturni nacionalizam ("ahad-haamizam") i di jaspora -nacionalizam ("dubnovizam").

Odnos cionizma prema Jevrej ima u di jaspori je za CDF bi lo jedno od najtežih pitanja. Da l i su oni koj i ne žele da idu u Palestinu i ostaju u di jaspori loši Jevrej i? Da l i se cionist ički pokret treba bavit i i nj ihovim problemima? Da l i se kulturne i druge tekovine di jaspore mogu spajati i da l i treba da se spajaju sa cionizmom? Sve su to i tekako važna, al i i teško r ješiva pitanja oko koj ih su se stalno lomila koplja i koja ni Vajcmanova CDF, ni kasnij i cionizam, nisu u potpunosti r ješi l i fakt ički sve do danas.

Velika, po mnogima najveća, trvenja u cionist ičkm pokretu izazivao je odnos prema jevrejskoj rel igi j i . Herclov ateizam imao je mnogo prot ivnika. Dio nj ih, predvođen rabi Isakom Jakobom Rajnesom (1839-1915), 1902. u Vi lnu osnovao je udruženje Mizrahi*, kao društvo cionista vjernih Tori . Ci l j mizrahista je real izaci ja Bazelskog programa u duhu tradici je i na osnovama Mojsi jevih zakona. Udruženje je ubrzo steklo popularnost širom svi jeta i postalo

1 2 2 ? I s to , 40 .54

samostalno, sa posebnim vođstvom, mada formalno i dal je u okviru SCO.

Prvih godina XX v. pojavi la se još jedna značajna cionistčka frakci ja – jevrejska soci jal ist ička radnička parti ja Poale Cion (Radnici Ciona). Nastala je u zemljama u koj ima su živjele kompaktne jevrejske radničke mase: u Austri j i (1901), SAD (1904), Rusi j i , Engleskoj i Palest ini (1906). Na I konferencij i 1907. u Hagu zemaljske parti je su se objedini le u svjetsko udruženje radnika cionista. 1 2 3

Idejni tvorac pokreta Poale Cion Ber Borohov (1881-1917) težio je “naučno”, na bazi marksizma, objasnit i jevrejski nacional izam. Vremenom se u pokretu kr istal išu dvi je struje. Prvu čine ruski poale-cionist i koj i su bl iski marksist ičkom shvatanju pitanja radnika i naci je, dok drugu zastupaju uglavnom jevrejski radnici u SAD i Austr i j i koj i prednost daju nacionalnom na uštrb soci jalnog pitanja.1 2 4 Pokret Poale Cion ostao je na istor i jskoj sceni, al i u r ješavanju jevrejskog nacionalnog pitanja, ipak, ni je igrao značajni ju ulogu.

Sve navedene, kao i neke druge manje značajne podjele unutar cionizma u prvi plan izbi jaće svaki put kada se pokret nađe pred konkretnim problemima i di lemama. To će se vidno manifestovati u narednim događajima.

3. PLAN UGANDA

Herclova "putujuća diplomati ja" ni je davala žel jenih rezultata. Tenzi je unutar pokreta i dal je su rasle. Kolonizaci ja Palest ine slabo je napredovala. Stanje je dodatno pogoršavao novi talas ant isemitizma u Rusi j i . Incidenti u Moskvi, Petrogradu i Harkovu prerasl i su u masovne pogrome. Jevrej i su proglašavani kr ivcima za glad, epidemije kolere i sl . Da je ant isemitizam konstanta u polit ici carske Rusi je pokazalo se u Kišinjevu apri la 1903. 1 2 3 * Misrah (hebr .) = Ori jent.

? I s to , 45-46.1 2 4 ? I s to .

55

u vr i jeme krvavog pogroma u kome je bi lo 45 mrtvih i oko 1 000 ranjenih Jevreja, te oko 2 000 opljačkanih i zapaljenih jevrejskih kuća i radnji . Inici jator pogroma bio je niko drugi do carski ministar unutrašnjih poslova Vjačeslav Konstantinovič Ple(h)ve. 1 2 5

Iste godine u Rusi j i su se pojavi l i čuveni Protokol i sionskih mudraca 1 2 6 koji "dokazuju" jevrejsku međunarodnu zavjeru u sprezi sa masonima. Ovaj falsifikat poslužio je kao pokriće ruskim vlastima za pojačane pogrome. Zaživl javala je pol it ika "tr i trećine" (trećinu Jevreja pobit i , trećinu pokrstit i , a trećinu protjerat i) prokuratora Svetog sinoda ruske crkve Konstantina Petroviča Pobjedonosceva. 1 2 7 U osnovi ruskog antisemitizma i dal je je korišćenje Jevreja kao "žrtvenog jarca" i "venti la" za smir ivanje nagomilanog soci jalnog nezadovoljstva i slabl jenje revolucionarnog pokreta.

Pogrom u Kišinjevu naveo je Hercla da traži pr i jem u Petrogradu (St. Peterburg). Pošto je dobio poziv iz carske pr i jestolnice, Hecl avgusta 1903. odlazi u Rusi ju bez konsultaci je sa vođstvom cionist ičkog pokreta. Njegov sastanak sa osvjedočenim antisemitom ministrom Pleveom izazvao je oštre zamjerke opozici je u pokretu. Ruska vlada je, ipak, uz carevu saglasnost izdala deklaraci ju u kojoj se ist iče da se Rusi ja neće prot ivit i jevrejskim ci l jevima u

1 2 5 ? V . M. Šoba j i ć , Jevre js tvo i Iz rae l , 105-106; Š . E t inger et a l , n . d , 396.

1 2 6 ? U Protoko l ima se pr ikazu ju navodn i sas tanci i s taknut ih Jevre ja ko je su ov i održa l i 1897. u Baze lu za vr i j eme I kongresa SCO. Jevre j i u sp rez i s mason ima navodno imaju za c i l j pod jarml j i van je hr i šćanstva i s tvaran je jevre j sko-masonske sv jetske države. Ci l jev i b i se os tvar iva l i potkup l j ivan jem po l i t i čara , i zaz ivan jem ekonomskih kr iza , z loupotrebom štampe i prosv jete , pa čak i korupci jom žena i upotrebom metroa za d izan je u vazduh evropskih pr i jes to ln ica . " Jevre jsk i mudraci " , po Protoko l ima, p r ip remaju državne prevrate jer hr i šćan i n i su sposobn i za uprav l jan je ( imaju "ž ivot in jsk i um"). Pos l i j e Oktobarske revoluc i je Protoko l i su se proš i r i l i po Evrop i i Americ i i s tekl i ogromnu popu larnost. Tek 1921 . eng leski nov inar F i l ip Gre jvs (Ta jmsov dop isn ik i z Car ig rada) dokazao je da je r i j eč o fa ls ifikatu . On je neosporno utvrd io da je r i ječ o ob ičnom p lag i ja tu Di ja loga o pak lu i zmeđu Maki jave l i ja i Monteski jea , sa t i re ko ju je 1864. o Napo leonu I I I nap isao Mor is Žo l i . Kasn i ja o tkr ića dokaza la su da je Protoko le u Par i zu sač in i la ruska ta jna po l ic i ja Ohrana. O Protoko l ima v i še u kn j i z i Normana Kona Poziv na genoc id , Nov i Sad 1996.

1 2 7 ? M. Ba let ić , n . d , 99 .56

Palest ini; štaviše, vlada obećava da će na Porti podržavati jevrejsku kolonizaci ju Svete zemlje, te da neće ometat i rad cionista, već će ga i pomagati. Uskoro se, međutim, pokazalo da su obećanja ruskih vlast i bi la lažna i da je Herclova posjeta Petrogradu malo šta izmijeni la. Pogromi su nastavl jeni, a r i jeka jevrejskih isel jenika usmjerena ka SAD i zapadu Evrope bivala je sve veća. 1 2 8

Sada i Hercl počinje da razmišl ja o što bržem iznalaženju r ješenja. Pošto je i sam uvidio da njegova "čarter pol it ika" ne daje rezultate, shvatio je da, ukol iko žel i konkretne i skore plodove svoga rada, mora nešto promijenit i . Promjena je bi la vel ika i u mnogo čemu sudbinska. Umjesto ka Carigradu, Hercl sada svoj ( i cionist ički) pr it isak zakreće ka Londonu. Rukovodio se činjenicama da Engleska kao vel ika si la ima interese na Bl iskom istoku, pa i u Palest ini, te da je za jevrejsko pitanje dodatno zainteresovana u svjet lu usel javanja brojnih ruskih Jevreja na Ostrvo. Obostrani interesi su, dakle, postojal i . Trebalo ih je "samo" povezati i uskladit i .

Još oktobra 1902, Hercl se sastao sa br itanskim ministrom kolonija Džozefom Čemberlenom kome se žal io na neuspjeh svojih posjeta Port i : "Znate šta su pregovori sa Turcima. Ako žel iš da kupiš tepih, prvo moraš popit i mnogo kafe i ispušit i stot inu cigareta, onda pričate o porodičnim stvarima, s vremena na vr i jeme kažete opet nekolko r i ječi o tepihu. Sad, ja imam vremena da pregovaram, al i moj narod nema [… ] . Moram mu pomoći."1 2 9 Tokom razgovora Čemberlen je predložio stvaranje jevrejske naseobine u El Ar išu , na sjeveru Sinajskog poluostrva, al i je Hercl to odbio r i ječima: "Nećemo u Egipat – tamo smo već bi l i ." 1 3 0 Međutim, odmah se predomisl io i u Kairo poslao Leopolda Grinberga da pregovara sa br itanskim guvernerom (vicekral jem) Kramerom i egipatskom vladom, a uskoro se i sam tamo uputio. Da bi se plan ostvario trebalo je, međutim, pr idobit i Portu (Egipat je u to vr i jeme nominalno u sastavu Turske imperi je) i r ješit i pitanje navodnjavanja sušne 1 2 8 ? B . A . Popov ić , O Teodoru Herc lu , 127; W. Laqueur, n . d , 123.1 2 9 ? W . Laqueur, n . d , 121 .1 3 0 ? I s to , 121-122 .

57

zemlje El Ar iša. Pregovori su trajal i mjesecima, da bi na kraju maja 1903. kairska vlada obavijest i la Hercla da, zbog nemogućnosti dovođenja dovoljne kol ičine vode iz Ni la do El Ar iša, napušta projekat. Postoje mišl jenja da je plan, ipak, propao prvenstveno zbog prit iska Porte na vladu u Kairu.1 3 1

Istrajni Hercl išao je dal je. Već krajem maja napisao je Rotši ldu: "Nisam obeshrabren. Već imam novi plan, a jedan vr lo moćan čovjek spreman je da mi pomogne." 1 3 2

Taj čovjek je opet bio ministar Čemberlen. On je u međuvremenu posjet io br itansku Istočnu Afr iku, gdje je došao na ideju da Herclu ponudi naseljavanje Jevreja u Ugandu . Tačni je, r i ječ je o 5-6 hi l jada kvadratnih mil ja na platou Guas Ngišu na granici Kenije i Ugande, gdje su po Čemberlenovom predlogu postojal i pogodni uslovi za uzgoj šećera i pamuka. 1 3 3

Prit isnut teškim položajem Jevreja, posebno ruskih, Hercl je pr ihvat io predlog ne sluteći da će t ime cionist ički pokret uvući u do tada najdublju kr izu. "Vođa Ciona" se pitao: "Nije l i to prvi put u istor i j i Di jaspore da Jevrej i dobijaju mogućnost da stvore jednu autonomnu zajednicu koja bi možda mogla poslužit i kao uzor budućoj jevrejskoj državi u Palestini?" 1 3 4 Ipak, mnogi, naročito ruski cionist i nisu misl i l i tako, što će dovest i do raskola koj i će kulminirati na VI kongresu avgusta 1903. u Bazelu.

Iako već ozbil jno bolestan, Hercl je došao na zasjedanje pun samopouzdanja – na zidu kongresne sale okačio je geografsku kartu Ugande. U svom čuvenom govoru, nakon obrazloženja propast i Plana El Ar iš, Hercl iznosi svoj stav o kolonizaci j i Ugande, ist ičući: "Ponuda se sastoj i u autonomnoj kolonizaci j i Istočne Afr ike (Uganda) t j . sa jevrejskom administraci jom i lokalnom vladom, na čelu sa visokim jevrejskim funkcionerima, koj i će, naravno, bit i podređeni engleskoj vrhovnoj kontrol i . Imajući u vidu položaj judejstva i hitnost iznalaženja puta da se taj položaj popravi, smatrao sam obaveznim da zatražim 1 3 1 ? I s to ; J . Frenkl , Herc l , 107 .1 3 2 ? W . Laqueur, n . d , 123 .1 3 3 ? Is to ; J . He l ler , n . d , 50 ; M. Ba let ić , n . d , 122; D. P ivn ički ,

Pa les t inac, Cetin je 1988, 53.1 3 4 ? J . He l ler , n . d , 106.

58

dozvolu Engleza da ovu ponudu prenesem Kongresu. Smatram da Kongres treba da prihvat i ovu ponudu. Ova ponuda nam je učinjena na način koj i omogućava da popravimo položaj našeg naroda i olakšamo njegovu nesreću, ne odričući se pr i tome velikih pr incipa našeg pokreta. Ist ina, Uganda ni je Cion, i to ne može nikada bit i . To je samo zamena koja poprima nacionalni i pol it ički karakter. Mi još ne možemo dati znak našem narodu da krene u Palest inu i to nećemo učinit i . Afr ički predlog je samo izuzetna mera, či j i je ci l j da se ublaži tragična situaci ja i da se spasu od uništenja razbacana stabla jevrejskog naroda zbog neizvesnosti sadašnjih filantropskih akci ja."1 3 5

Iako se o Planu Uganda govori lo i pr i je VI kongresa, Herclova besjeda izazvala je senzaci ju, al i i rasplamsala podjele. Skoro svi delegati iz zapadne Evrope, kao i Nahman Sirkin (1867-1924), jedan od osnivača Poale Cion pokreta u SAD, bi l i su uz Hercla i njegovog vjernog saradnika Nordaua. Sa druge strane, većina ruskih cionista bi la je prot iv predloga o Ugandi. Oni su u njemu vidjel i opasnost od rasipanja snaga i skretanje od glavnog ci l ja. Nj ima u pr i log išla je i činjenica da je Uganda, ipak, bi la pr i l ično nepogodna za masovnu kolonizaci ju, kao i da su cionist ički fondovi tada bi l i slabi za finansiranje jednog takvog projekta. Posebnu težinu imalo je držanje predstavnika Kišinjeva koj i , bez obzira na pogrome nad tamošnjim Jevrej ima, nisu ht jel i poći nigdje osim u Palest inu. Prot iv Plana Uganda bio je i Vajcman koji je u svom govoru delegatima Kongresa rekao: "Ako su br itanska vlada i narod ono što ja misl im da jesu, ponudiće nam nešto bolje". 1 3 6

Istočnoevropski cionist i bi l i su i prot iv Herclovog predloga o slanju u Ugandu jedne komisi je koja bi imala zadatak da ispita mogućnost kolonizaci je i života Jevreja na ponuđenoj ter itor i j i . Ipak, pr istupilo se glasanju. Za slanje komisi je bi lo je 295, protiv 177, a uzdržanih 132 poslanika. 1 3 7

1 3 5 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 106 .1 3 6 ? W . Laqueur, n . d , 128 .1 3 7 ? J . He l ler , n . d , 53 .

59

Tako se na VI kongresu iskr istal isala podjela u cionist ičkom pokretu na "cionist ičke cioniste", koj i su se zalagali za jevrejsku državu iskl jučivo u Palestini, i "ter itor i ja l iste", koj i su pr istajal i i na stvaranje države u nekom drugom dijelu svi jeta. Vođa "cionist ičkih cionista" bio je Menahem Mendel Usiškin (1863-1941), koj i je poveo agitaci ju prot iv Plana Uganda. Na meti kr it ike našao se Hercl i zvanična polit ička l ini ja cionist ičkog pokreta. Posebno nezadovol jstvo izazivala je Herclova diplomatska aktivnost, za koju on ni je tražio saglasnost Kongresa, kao i njegova navodna izjava pr i l ikom posjete Petrogradu u kojoj ruske cioniste naziva "ateist ima i revolucionarima". 1 3 8

"Teritor i ja l ist i" su optuživani da podržavaju asimilaci ju, da su im bl iži filantropi poput Rotši lda od borbenog cionizma, da zanemaruju kolonizaci ju Palestine, ne uvažavaju žel je i interese brojnih ruskih Jevreja itd.

1 3 8 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 107 .60

Ogorčeni Usiškin je oktobra 1903. sazvao konferenciju ruskih cionista u Harkovu. Ci l j je bio spri ječit i Hercla i njegove pristal ice da proguraju pr ihvatanje plana naseljavanja Ugande. Konferencija je postavi la Herclu ult imatum u kome od njega traži da se pismeno odrekne Uganda projekta, te da se obaveže da na budućim kongresima neće iznosit i sl ične predloge, kao i da dâ podršku "prakt ičar ima" u kolonizaci j i Palestine. U slučaju da Hercl ne pr ihvati uslove, ruski cionist i pr i jete otcjepl jenjem. 1 3 9

"Teritor i ja l ist i" su kao odgovor organizovali proteste i manifestaci je podrške Herclu. Uvri jeđeni vođa odbio je da pr ihvati delegaci ju ruskih cionista ist ičući da oni samo kao članovi Velikog akcionog komiteta i l i gosti mogu učestvovati na zasjedanju Uskog akcionog komiteta i da na sjednicama t ih t i jela imaju pravo iznosit i svoje pr imjedbe.1 4 0

Sukob oko Ugande prividno je izglađen na zasjedanju Akcionog komiteta u apri lu 1904. Na tom skupu je, u skladu sa odlukom VI kongresa, formirana mješovita

englesko-cionist ička komisi ja koja je poslata u Ugandu, a konačna odluka odložena je za VII kongres. 1 4 1

** *

Kr iza cionist ičkog pokreta, u sušt ini, uzrokovana je razl ikama u stanju istočnog i zapadnog jevrejstva. Naime, Jevrej i istočne Evrope, asimilovani u manjoj mjeri , iako izloženi stalnom surovom antisemit izmu, nisu žel jel i da "eksperimentišu"; htjel i su jevrejsku državu u Palest ini kao trajno r ješenje jevrejskog pitanja zasnovano na istori jskom pravu. Nasuprot nj ima, zapadni Jevrej i , uveliko emancipovani pa i asimilovani, često nisu imali razumijevanja za stavove svoje istočne braće. Ist ina, mnogi od zapadnoevropskih cionista bi l i su stvarno bl iski

1 3 9 ? J . He l ler , n . d , 52 -58.1 4 0 ? I s to .1 4 1 ? Komis i ju su č in i l i : G ibons i Ka jzer (Eng lez i ) i i nžen jer

V i lbušev ic (c ion ista ) ; J . He l ler , n . d . 52 -58.61

malograđanskom filantropizmu, a u cionizmu su vidjel i šansu da se učine "društveno korisnim".

U međuvremenu, Hercl se tvrdoglavo drži diplomati je. Iako mu je "svi jeća života" već ozbil jno dogorjela, on januara 1904. putuje u Rim. Sastaje se sa kral jem Viktorom Emanuelom, a zatim i sa papom Pijem X. Katol ički poglavar bio je protiv kolonizaci je Jevreja pa je tom pri l ikom, po nekim izvorima, rekao Herclu: "Mi ćemo držat i u pr ipravnosti crkve i svećenike u Palest ini da pokrste vaš narod, ako dođe." 1 4 2 Golda Meir u svojim memoarima piše da je papa tada istakao da Vatikan ne može spri ječit i da "Židovi idu u Jeruzalem, al i nećemo to odobrit i Š . . . Ć Židovi nisu priznali našeg Gospodina; mi ne možemo priznat i Židove". U svakom slučaju, podrška pape cionizmu je izostala.

** *

Neuspjesi na diplomatskom polju, sukobi unutar pokreta, optužbe na l ični račun (da žel i postati v icekral j Ugande, da je špekulisao sa novcem, da je izdajica i sl .) teško su pogađale Hercla. Si lna uzbuđenja i napetost i njegovo već godinama bolesno srce sve teže je podnosi lo. Posl i je apri lske konferencije Akcionog komiteta Herclovo zdravstveno stanje postalo je veoma krit ično, pa on na insist iranje l jekara odlazi u banju Edlač kod Beča. Međutim, bi lo je kasno. U nedjel ju 3. ju la 1904. u 45-oj godini umro je Teodor Hercl, osnivač i vođa cionist ičkog pokreta.

Sahrani "oca cionizma" na bečkom groblju Deblinger pr isustvovalo je oko sto hi l jada Jevreja iz ci jelog svi jeta. 1 4 3

Bez obzira što se ponekad nisu slagali sa njegovim idejama, stavovima i postupcima, oni su imali poštovanja prema "vođi Ciona". Sukobi koj i su neri jetko prerastal i i u napade na Herclovu l ičnost, naime, nisu imal i karakter borbe za vlast i vođstvo pokretom. Iako je unutar cionizma bi lo mnogo nesloge i nepoštivanja odluka Kongresa, kao i 1 4 2 ? J . P ieka lk iewicz, Duga ruka Izrae la , 17 .1 4 3 ? J . He l ler , n . d , 54 ; Š . Cva jg , Jučerašn j i svet. . . , 110.

62

Herclovih manje-više samoinici jat ivnih diplomatskih akci ja, njegovo l iderstvo bi lo je – može se, ipak, bez pret jer ivanja reći – opšteprihvaćeno. Mada su ga podruglj ivo nazival i "Kral j Ciona" i l i "Njegovo Veličanstvo" u tome je, kako se "opominje" njegov mlađi savremenik i pr i jatel j Štefan Cvajg, bi lo "nešto ist ine". Njegov izgled i držanje čini l i su ga, kako svjedoči poznati pisac, impozantnim.

4. UGANDA KONGRES

Herclova smrt dodatno je oslabi la cionist ički pokret, pa čak i dovela u pitanje njegov opstanak. Na vidiku ni je bi lo ni jednog cionist ičkog l idera koj i bi bio sposoban da sa sl ičnim entuzi jazmom i autoritetom stane na čelo pokreta koj i je i pr i je smrti svoga vođe bio u dubokoj krizi . "Da se rodio i drugi Hercl slomio bi se u borbi sa raznim trvenjima", napisao je jedan od njegovih najbl ižih saradnika godinu dana nakon Herclove smrti . 1 4 4

Pitanje vođstva pokretom izazvalo je nove podjele, a r ješeno je prelaznim, kompromisnim izborom. Naime, na prvom zasjedanju Akcionog komiteta posl i je Herclove smrti stvoreno je pr ivremeno vođstvo od čet ir i člana Uskog akcionog komiteta (dr Kan, dr Kokeš, inž. Kremenicki i Oskar Marmorek) i pet članova Velikog akcionog komiteta (Usiškin i Členov – "cionist ički cionist i", Grinberg i Aleksandar Marmorek – "ter itor i ja l ist i" i Maks Bodenhajmer – zagovornik srednje struje). 1 4 5

U međuvremenu, pomenuta komisi ja obavila je posao u Ugandi i podnijela izvještaj Akcionom komitetu. U njemu je naglašeno da Uganda ni je povol jna za jevrejsko naseljavanje. Ipak, konačna odluka o Planu Uganda odložena je za VII kongres.

VII kongres – poznat kao Uganda kongres – održan je od 27. ju la do 2. avgusta 1905. u Bazelu. Odlukom većine Kongres je usvojio Rezoluci ju koju je predložio Akcioni 1 4 4 ? W . Laqueur, n . d , 136 .1 4 5 ? J . He l ler , n . d , 56 .

63

komitet. U njoj se ist iče da će se SCO držati Bazelskog programa i da se više neće bavit i Planom Uganda. 1 4 6

Odlukom Kongresa Plan Uganda, ipak, ni je u potpunost i zamro. Englezi su od početka podržavali zamisao, a u tom smislu interesantan je razgovor šefa Forin ofisa lorda Balfura i Haima Vajcmana, l judi koj i će desetak godina kasnije odigrati istor i jsku ulogu u r ješavanju jevrejskog i palestinskog pitanja. Naime, na Balfurovo insist iranje da se pr ihvati Plan Uganda, Vajcman je odgovorio: – "Kad bi vam ponudil i Par iz, umjesto Londona, da l i b iste

to pr ihvat i l i?"– "Ali , gospodine Vajcman, mi imamo London", odgovara

Balfur.

1 4 6 ? I s to , 58; M. Ba let ić , n . d , 199 .64

– "To je ist ina, gospodine Balfur, al i mi smo imali Jeruzalem, dok je London bio močvara", uzvraća Vajcman.

Postoje mišl jenja da je baš ovim razgovorom Vajcman definit ivno pr idobio Balfura za stvar cionista. 1 4 7

Spor oko Ugande, bez obzira na odluku Kongresa, ni je okončan ni u samom vođstvu cionizma. Najbl iži Herclovi saradnici Izrael Zangvil i Maks Nordau nastavl jaju da podržavaju stvaranje jevrejske zajednice u Ugandi, i l i na bi lo kojoj drugoj ter itor i j i što bi Jevrej ima mogla poslužit i kao domovima. Zangvil je čak bio protiv palest inske opci je i držao se parole: " Ja pretpostavl jam cionizam bez Ciona, Cionu bez cionizma". 1 4 8 Već krajem avgusta 1905. pr istal ice Zangvila i Nordaua istupaju iz SCO i osnivaju Jevrejsku ter itor i ja lnu organizaci ju ( Jewish Terr itor ial Organisat ion) .1 4 9 Organizaci ja je sebi dala zadatak da nađe ter itori ju gdje bi bi la stvorena autonomna jevrejska kolonija. Nju bi naseli l i Jevrej i koj i ne mogu i l i ne žele ostati u zemljama u koj ima su do tada živjel i . S t im ci l jem osnovan je i Međunarodni savjet Jevrejske ter itor i ja lne organizaci je i posebna geografska komisi ja . Savjet i komisi ja imali su obavezu da pr ipremaju jevrejsko naseljavanje u Južnoj Americi , Kirenaiki, Mesopotamij i , a kasnije u Teksasu i Angoli . 1 5 0 Međutim, osim što su izražavali svoje "l i jepe žel je", ovi "ter itor i ja l ist i" nisu gotovo ništa prakt ično postigl i , pa nj ihova organizaci ja postepeno slabi, a "disidenti" se vraćaju cionizmu. Cionist ičko zadobijanje prava na Palestinu Balfurovom deklaraci jom (1917) biće završni udarac Jevrejskoj ter itori ja lnoj organizaci j i .

** *

Osim što je odbio englesku ponudu Uganda kongres je razmatrao i pitanje kolonizaci je Palest ine. U ime

1 4 7 ? M. Ba let ić , n . d , 199-200.1 4 8 ? Š . E t inger et a l , Is to r i ja . . . ,398 .1 4 9 ? The Z ion is t Year Book. . . , 54 .1 5 0 ? Š . E t inger et a l , n . d , 398.

65

Palest inske komisi je (formirana na VI kongresu) prof. Oto Varburg podnio je izvještaj u kome zagovara nužnost praktičnog cionist ičkog rada u Palest ini. Pod ut icajem izvještaja Kongres je odlučio da se paralelno sa polit ičko-diplomatskom aktivnošću jačaju i pozici je u Palest ini i to kroz: 1. svestrani istraživački rad,2. razvoj tamošnje poljoprivrede i industr i je,

66

3. jačanje kulturne i ekonomske organizovanost i palestinskog judaizma pomoću novih intelektualnih snaga, te

4. organizovanje jevrejske lokalne uprave u Palest ini. 1 5 1

Na Uganda kongresu izabrano je novo rukovodstvo pokreta. Sastojalo se ravnopravno od pripadnika "pol it ičke struje" (Grinberg, Kan, A. Marmorek) i "prakt ičara" (dr Kogan-Bernštajn, Usiškin i Varburg). Za predsjednika izabran je l itvanski Jevrej in David Volfson (1856-1914), Herclov pr i jatel j i saradnik. Interesantno je da je Volfson odbijao da stane za kormilo cionist ičkog pokreta, al i je pod velikim prit iskom svih cionista, pa i ruskih, ipak pr istao. 1 5 2

1 5 1 ? J . He l ler , n . d , 59 .1 5 2 ? I s to , 58-59; W. Laqueur, n . d , 139.

67

IV KOLONIZACIJA PALESTINE

Palest ina se pominje prvi put pod t im imenom još u Starom zavjetu (Fi l isteja ) . Kasni je je pominje Herodot ( Sir i ja – Palestina), a od vremena r imske vlasti toponim se redovno korist i sve do današnjih dana. Sporno je, međutim, šta se pod Palest inom podrazumijeva, naročito kada se uzme u obzir da tokom vi jekova ni je postojala jedinstvena etnička i l i administrativna oblast pod t im nazivom, te da se u novije vr i jeme znanje o Palestini pokušava zloupotr i jebit i i falsifikovati u korist neke od zainteresovanih strana. Bi lo kako bi lo, r i ječ je o ter itor i j i od oko 30 000 km 2 , koja se nalazi u Prednjoj Azi j i uz Sredozemno more koje je i jedina nesporna (zapadna) granica Palestine.

Jedno je, ipak, sigurno – tokom više od osamnaest vi jekova (od razaranja Drgog hrama 70. g. n. e. do XIX vi jeka) Jevrej i u Palestini čine veoma malu, skoro zanemarl j ivu, konfesionalno-etničku grupu, či j i pr ipadnici žive najčešće u nekom od četir i sveta grada ( Jerusal im, Tiberi jas, Safed i Hebron).

Po postojećim stat ist ikama, polovinom XIX v. u Palest ini je živjelo tek oko 12 000 Jevreja, a tr idesetak godina kasnije oko 24 000, od čega 15 000 u Jerusalimu. U isto vri jeme (1880), Svetu zemlju je nastanjivalo oko 45 000 hrišćana i desetak puta više Arapa muslimana. 1 5 3

Sa tako malobrojnim jevrejskim stanovništvom Palest ina za Jevreje u di jaspori ni je bi la, nit i je mogla bit i , ništa više osim simbola daleke, al i bogate prošlosti . U njoj je nastao judaizam, či j i su spomenici i svetinje pr iv lači l i hodočasnike u grupama i l i pojedinačno, al i nisu bi l i dovoljni da pokrenu masovnije vraćanje Jevreja u "Obećanu zemlju".

1 5 3 ? A. Rabinovič, Izrael , Beograd 1991, 51; Š. Etinger et al , Istori ja jevrejskog naroda, 405.* A l i ja (hebr .) = pod izan je , uspon.

68

1. PRVA ALI JA*

Pojačana jevrejska useljavanja u Palestinu prouzrokovana su pogromima u Rusi j i nakon ubistva cara 1881. godine. U to vr i jeme u Jevrejskoj zoni uzela je maha ideja o traženju spasa u obnovi jevrejske zajednice u zemlj i dalekih predaka. Godina 1882. predstavl ja prekretnicu. Tada je u Harkovu osnovano studenstko udruženje BILU* či j ih 25 članova nakon mnogobrojnih peripet i ja st ižu u Svetu zemlju i 30. jula 1882. južno od Jafe podižu Rišon le Cion (Prvi u Cionu) , prvu modernu jevrejsku koloniju u Palest ini. 1 5 4 Ovaj događaj označava početak kolonizaci je Palest ine u vidu tzv. Prve al i je (1882-1904).

Udruženje BILU objavi lo je svoj Manifest u kome "uspavanu braću i sestre" podsjeća na postojanje "Obećane zemlje", osuđuje asimilaci ju i zahti jeva stvaranje opšteg organizovanog pokreta za sprovođenje jevrejske kolonizaci je Palest ine. Manifest predviđa stvaranje komiteta za usel javanje u Jerusalim, pr ikupljanje pr i loga, te traži obraćanje sultanu s molbom za dozvolu naseljavanja Jevreja u Palest inu. U slučaju da sultan to ne pr ihvati , predviđa se pr imjena "svih mogućih metoda". 1 5 5

Nakon Rišon le Ciona niču i druge kolonije. Ruski i rumunski Jevrej i još iste 1882. godine osnivaju naselja Roš Pina, Zihron-Jaakov, a obnovljene su Petah Tikva i Jesod-Hamaala (na posjedu ranije pomenute poljoprivredne škole Mikve Israel) . 1 5 6

Prve malobrojne kolonije stvorene u nepovoljn im prirodnim uslovima teško su opstajale. U pomoć im prist ižu bogati filantropi , prvenstveno pariski Rotši ld. On je stvorio filantropsko-poslovnu Kompaniju za imigraci ju u Palestinu (PICCA) , koja je osnovala i finansi jski potpomagala dvadesetak poljoprivrednih naselja u Svetoj zemlj i . 1 5 4 * Skraćen ica od "Djeco Jakov l jeva d iž imo se i pođ imo" (Bet

Jaakov L 'hu v 'ne lha),Bib l i ja , Isa i ja 2 / 5 .

? J . P ieka lk iewicz, Duga ruka Izrae la , 19 .1 5 5 ? M. Aksent i jev ić , Pa les t insk i dos i je , 20 -21.1 5 6 ? C . Rothmül ler , Židovska ko lon izac i ja Pa les t ine , 18.

69

Kompanija je finansirala i organizovala sađenje vel ikih vinograda, gradnju čuvenih vinskih podruma, nadoknađivala gubitke i dugove nerentabilnih ko lonija, al i ih i dovodila u zavisan položaj. Useljenici su morali Rot ši l -dovoj kompanij i otplaćivat i dugove, što je izazivalo nj ihovo nezadovoljstvo kao i proteste vođa pokreta Ljubitel j i Ciona u Rusi j i .1 5 7

Oduševljenje prvih kolonista brzo je splasnulo. Većina nj ih, nenavikla na težak život zemljoradnika ( iako su najteže poslove uglavnom obavljal i arapski najamnici) i nezadovoljna Rotši ldovom komerci jal izaci jom kolonizaci je, napušta kolonije, a nemali broj nase ljenika odlazi u Ameriku i l i se čak vraća u Rusi ju. 1 5 8

1 5 7 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 122 .1 5 8 ? I s to .

70

Turci su prema jevrejskom useljavanju u Palest inu bi l i podozriv i al i uglavnom i nemoćni. Porta je, naime, u došl jacima nalazi la "buntovnike i avanturiste, koj i pri jete unutrašnjoj stabilnost i otomanske provinci je Palestine", pa je već 1882. donijela zakon o zabrani usel javanja Jevreja u Palest inu. Međutim, Jevrej i i dal je ulaze u Svetu zemlju predstavl jajući se kao hodočasnici koj i su došl i da posjete sveta mjesta. Uz pomoć Rotši ldove kompanije i konzulatâ zapadnih zemalja, te podmićivanjem lokalne turske administraci je "hodočasnici" su ostajal i u Palest ini. 1 5 9

Iako su useljavanja bi la nelegalna, kolonije, bar u početku, nikom nisu mnogo smetale. Arapi su čak smatral i da prave dobre poslove prodajući zemlju došl jacima, u koj ima su kao i rani je vidjel i vjerske fana tike. Uskoro, međutim, počinje postepeno "otr i ježnjavanje". Već 1891. Arapi iz Palest ine žale se zvaničnim pismom sultanu na oduzimanje zemlje i jevrejsko naoružavanje. Ubrzo će doći i do prvih sporadičnih sukoba Arapa i kolonizovanih Jevreja. 1 6 0

Doseljenike nisu dočekali kao dobrodošle ni n j ihova braća, Jevrej i starosjedioci . Oni su bi l i ortodoksni v jernici , pa su u došl jacima, ipak uveliko zahvaćenim duhom ateizma, vidjel i opasnost za svoje vjekovne zajednice. 1 6 1

Prot iv kolonizaci je Jevreja u Palestinu istupali su i zagovornici "duhovnog cionizma". Nj ihov vođa Ahad Haam gledao je i dal je na Palest inu kao duhovno-rel igi jski centar jevrejstva. Ahad Haam je 1891. posjetio Palest inu i tom pri l ikom zabil ježio: "Izvan [Palest ine ] , uobičajeno je uvere-nje da je Erec Izrael uglavnom peščana i kamena pustinja, te da svako ko žel i može da uzme zemlje kol iko žel i i da je obrađuje po svom nahođenju. Ist ina je sasvim drugačija. Celim prostorom zemlje gotovo je nemoguće videt i neobrađeno pol je. Jedini nekult ivisani delovi su pol ja peska i brda kamenja na koj ima uspeva jedino voćka, i to tek posle mukotrpnog i dugog čišćenja i obrađivanja". 1 6 2

1 5 9 ? D. P ivn ički , Pa les t inac, 53-54.1 6 0 ? I s to .1 6 1 ? I s to .1 6 2 ? I s to .

71

Bilans Prve al i je pokazao je ist initost Ahad Haamovih r i ječi. Koloni je su jedva opstajale. U dvadeset jednom poljoprivrednom naselju, sa oko 25 000 ha obradive zemlje, živjelo je svega 4 500 stanovnika, od če ga se jedna trećina i ni je bavila pol joprivredom. Bogati j i usel jenici od -laze direktno u gradove, gdje se bave zanatima i trgovinom. Ipak, u toku ove al i je u Palestinu se useli lo oko 30 000 uglavnom ruskih Jevreja, čime je j išuv ( jevrejsko stanovništvo u Palest ini) više nego udvo stručen.1 6 3

2. DRUGA ALI JA

Kao i Prva, i Druga al i ja (1904-1914) krenula je iz Rusi je, a i ovaj put uzrokovana je surovim pogromima.

U međuvremenu došlo je do vel ikih promjena. Hercl je osnovao SCO, a u njoj su se već iskr istal isale dvi je struje, "pol it ičar i" i "prakt ičar i". Nj ihova borba je prvenstveno vođena oko pitanja kolonizaci je. Herclova pol it ika čekanja da Turska poklekne i proda dozvolu za "naseljavanje zaostalog i zapuštenog ugla na Ori jentu" 1 6 4 vremenom je potiskivana od ruskih cionista, koj i su se zalagal i i za paralelnu kolonizatorsku akt ivnost. Pri t isak ruskih cionista doveo je do stvaranja Jevrejske kolonijalne banke (1899), Jevrejskog nacionalnog fonda (1901), Anglo-palest inske kompanije (1904), Palestinskog biroa SCO (1908) i dr. Ove organizaci je preuzele su na sebe organizovanje i finansiranje jevrejske kolonizaci je Palest ine.

Do promjena je došlo i u necionist ičkoj kolonizaci j i . Naime, prvog dana 1900. godine Edmund Rotši ld predao je upravu nad kolonijama u Palest ini Jevrejskoj kolonijalnoj asocojaci j i , koju je 1891. osnovao baron Hirš. 1 6 5 Asoci jaci ja je izvrši la uspješnu reorganizaci ju uprave i poslovanja

1 6 3 ? C . Rothmül ler , n . d , 22 ; V . M. Šoba j ić , n . d , 122 .1 6 4 ? T . Herz l , Gesammel te z ion ist i sche. . . (Br ie f an das "Ber l iner

Tageb latt" , 4 . I 1898), 267.1 6 5 ? S . Ka lderon – J . Lev i , Is to r i ja jevre jskog naroda.. . , 128; The

Z ion i st Year Book. . . , 41-59.72

kolonija, čime je, na neki način, pr ipremila teren za nova useljavanja.

U toku Druge al i je u Palestinu se usel i lo oko 40 000 ruskih Jevreja. Većina nj ih pot ical i su iz srednje imućnih porodica i naseli l i su se u palestinske gradove. Ipak, stvorena su i nova naselja iz koj ih će nići neki budući jevrejski ( izraelski) gradovi (Ahuzat Bait – Tel Aviv, Karmel . . .) .1 6 6

Zbog teškog navikavanja na novi život i ekonomskih problema, mnoštvo useljenika je i ovaj put, nakon kraćeg zadržavanja, napusti lo "Obećanu zemlju" i ot išlo u Novi svi jet , i l i se pak vrati lo u Rusi ju. Među onima koj i su ostal i jednu petinu čini l i su mladi ruski cionist i . Oni će kasnije postat i vođe cionist ičkog pokreta i visoki izraelski državnici.1 6 7 Iako na kraju skromne brojnost i , Druga al i ja imala je veoma velik i značaj i doprini jela je čitavom nizu promjena i novih pojava.

1. Druga al i ja je prvo cionist ičko naseljavanje "Obećane zemlje". Iako ni je dovela do osjetni j ih demografskih promjena, ona označava početak naseljavanja u organizaci j i pokreta koj i ima za ci l j da pomoću useljenika stvori temelje budućoj jevrejskoj državi.

2. Stvaraju se kibuci . Ruski cionist i , zadojeni soci jal ist ičkim idejama, imajući u vidu iskustva Prve al i je, a nalazeći uzore i inspiraci ju u Bibl i j i , stvaraju ove specifične ratarske komune. Kibuci nastaju iz tzv. nacionalnih farmi koje su stvarane na zemlj ištu kupl jenom sredstvima Jevrejskog nacionalnog fonda. Stručno i administrat ivno upravljanje ovim imanjima vrši l i su agronomi koje je postavl jao Fond. Radnici su često bi l i nezadovoljn i upravnicima, što je za posl jedicu imalo štrajkove i neuspješno poslovanje farmi. Zbog toga vođe tzv. radničkog kri la usel jenika traže od Palest inskog biroa SCO da sami preuzmu vođenje posjeda. Tako 1909. niče prvi kibuc Degania na obali

1 6 6 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 123 ; Š . E t inger et a l , n . d , 407. 1 6 7 ? Na jpoznat i j i su : Isak Ben Cvi (drug i preds jedn ik Iz rae la ) ,

David Ben Gurion (prv i p remi jer i min is tar odbrane) i Lev i Eško l (premi jer) .

73

Gali lejskog jezera. 1 6 8 Ovaj eksperiment pokazao se uspješnim, pa kibuci uskoro postaju osnovni v id cionist ičkog nasel javanja Palest ine.

(a) Kibuci su zasnovani na kolekt ivnom vlasništvu, zajedničkoj potrošnji , dogovaranju na bazi ravnopravnosti o svim važnim, pa i l ičnim pitanjima članova zajednice; sve to post ignuto je na osnovu dobrovol jnosti – svaki član mogao je napust it i zajednicu kad god to zaželi . Imovina novog člana kibuca (ako je ima) predaje se u vlasništvo zajednice, s t im da se u slučaju napuštanja kibuca mogu ponijeti samo osnovne, l ične stvari . Rad izvan kibuca načelno je dozvoljen, al i sva imovina tako stečena, takođe, postaje vlasništvo zajednice. Novca u kibucu ni je bi lo, a jedino u slučaju odlaska njegovih članova u grad, zajednica im daje novac za osnovne troškove.

(b) Zabranjeno je korišćenje najamne radne snage. Ova zabrana, proklamovana kao kult jevrejskog rada (Avoda Ivr it) odnosila se, svakako, prvenstveno na arapsku radnu snagu, čime je dovela do hermetičkog zatvaranja kibuca prema arapskoj okolin i.

(c) Kibuci su i vojna uporišta. U okviru ovih zajednica nastaju prve vojne grupacije Jevreja u Palestini, s ci l jem zašt ite naselja od Arapa. Osim toga kibuci su planski osnivani na strateški važnim lokalitetima i koncetr isani kao bedemi u bl izin i granice buduće jevrejske države. Još pr i je stvaranja prvih kibuca osnovana je poluvojna formacija Bar Giora , a dvi je godine kasnije (1909) iz nje izrasta Hašomer (Stražar) - organizaci ja koja je prvobitno imala zadatak da čuva jevrejska naselja od eventualnih napada beduina. Samoodbrana je vremenom uslovi la i izgled nasel ja, pa ona postaju jaka utvrđenja, zašt ićena zidom i drugim fort ifikaci jskim objekt ima. Hašomer će postepeno postajat i sve više vojna organizaci ja, iz koje će, konačno, nastati Hagana (Odbrana) , preteča izraelske armije. 1 6 9

Kibuci su postal i utočišta za siromašne ruske Jevreje koj i u nj ima nalaze sigurnu egzistenci ju. U isto vr i jeme

1 6 8 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 140 .1 6 9 ? I s to , 123-142 ; J . P ieka lk iewicz , n . d , 22 -27.

74

kibuci su izazival i podozrenje zapadnoevropskih, a naročito američkih Jevreja, koj i u ovakvim zajednicama nalaze kl ice komunizma i zavjeru ruskog boljševizma. 1 7 0

Posebnu vrstu kibuca čine oni koje osnivaju razne rel igiozne sekte. U nj ima se, za razl iku od "klasičnih" (sekular izovanih), poštuju strogi v jerski propisi .

3.Druga al i ja označava kraj arapsko-jevrejske sloge. Dok je Hercl , mada u r i jetkim pri l ikama, ist icao da su strahovanja od cionista neosnovana i da oni "ne pomišl jaju na ist jer ivanje Arapa iz Palestine" 1 7 1 , te, izgleda, maštao o dvonacionalnoj Palestini, njegovi nasl jednici mijenjaju kurs. Posl i je Herclove smrt i konačnu prevagu u cionist ičkom pokretu odnose ruski Jevrej i koj i se zalažu za jednonacionalnu jevrejsku državu ( iskl jučivo u Palestini) .

Rastu arapskog nepovjerenja i kasnij im sukobima značajno je doprinio i pomenuti jevrejski rad koj i je podrazumijevao i fizičko podvajanje, što je stvaralo povoljne uslove za jačanje antagonizama. Posebnu notu čitavoj problematici daje činjenica da je ovo vr i jeme rađanja arapskog nacionalizma, koj i je u osnovi bio antiturski. Bi la je to povoljna okolnost po Jevreje i šansa koju su ht jel i iskorist i t i , pa Jevrej i , bar za jedno vr i jeme, postaju oslonac turske vlasti u Palestini (1910. Jevrej i postaju turski vojni obveznici) . 1 7 2

4. Druga al i ja predstavl ja početak ubrzanog civ i l izaci jskog razvoja Palestine. Jevrejski doseljenici , iako najčešće siromašni, donose u Palestinu mnoga dostignuća evropske nauke, tehnike i kulture. U tome je, svakako, presudnu ulogu igrala pomoć filantropskih i opštecionist ičkih organizaci ja ( Jevrejska kolonijalna banka, Jevrejski nacionalni fond, Anglo-palest inska kompanija, Palest inski biro SCO) kao i niza cionist ičkih organizaci ja na užem ( lokalnom) nivou od koj ih su najznačajni je: Palestinska zemal jska kompanija za napredak (PLDC), osnovana 1908, Društvo za nekretnine

1 7 0 ? In teresantno je da ideo log k ibuca Artu r Rup in n i je pr ipadao soc i ja l i s t ičko j s tru j i c ion i st ičkog pokreta .

1 7 1 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 126 .1 7 2 ? I s to , 128.

75

Palest ine (1910), Društvo za navodnjavanje Palest ine, Anglo-levantska bankarska kompanija (1908), te fondovi Maslinovo drvo i David i Fani Volfson .1 7 3

O ekonomskom razvoju Palest ine i drugim promjenama najbolje govori stat ist ika. Godine 1912. od oko 400 000 ha obradive palestinske zemlje Jevrej i posjeduju već oko 44 000 ha (11%). Godinu dana kasnije, Jevrej i su u 12 (od 45) kolonija plaćali deset inu u iznosu od oko 277 000 franaka, što je skoro osam puta više nego 1904. (36 000 franaka). 1 7 4 Dobar pokazatel j je i stat ist ika engleskog konzulata o prometu u gradu Jafa. Za samo osam godina (1903-1911) izvoz kroz tu luku porastao je sa 11 na 29,1 a uvoz sa 8,1 na 17,7 mil iona franaka. Konačno, ukupni trgovački promet grada 1900-1913. porastao je sa 12 na 81 mil ion franaka. 1 7 5

Cionist ička finansi jska pomoć braći u Palest ini doživjela je u vr i jeme Druge al i je ogroman porast. Anglo-palest inska kompanija povećala je za deset godina (1903-1913) vr i jednost datih kredita (po raznim osnovama i uslovima) sa 243 000 na čak 8 560 000 franaka, dakle, v iše od tr idest pet puta. Ist i koeficijent porasta ulaganja imao je i Palest inski ured SCO (sa 200 000 na 7 000 000 franaka) u prvih pet godina postojanja (1908-1913).1 7 6

Jevrejska zajednica u Palestini ( j išuv) početkom XX v. doživl java pored ekonomskog i brzi kulturni razvoj. On se ogleda prvenstveno u potiskivanju rel igioznog i francuskog, te pogresu jevrejskog svjetovnog školstva. I u tome bi la je presudna pomoć Jevreja iz di jaspore. Uz nj ihovu finansi jsku i kadrovsku podršku niču opšte i stručne jevrejske školske ustanove. Godine 1906. osnovan je prvi l icej u Haifi, a dvi je godine kasnije i u Jerusalimu.1 7 7 Ono što je posebno važno jeste da je nova jevrejska prosvjeta u Palestini zasnovana uglavnom na novohebrejskom jeziku. Jezik El iezera Ben Jehude brzo je

1 7 3 ? G . Ho ldhe im – W. Preuss , Die Theoret ischen Grund lagen. . . ,67-70.

1 7 4 ? S . Bernste in , Ci jon izam.. . ,54.1 7 5 ? I s to , 55 .1 7 6 ? I s to , 54-55.1 7 7 ? I s to , 143; D. A lka la j , n . d , 20-28.

76

prihvaćen od mnogih useljenika, naročito od cionista. Njegovu popularnost uveliko podst iču filozof Ahad Haam i pjesnik Hajim Nahman Bjal ik u Rusi j i , odakle i dolazi najveći dio kolonista (novohebrejski jezik je sa brojnim isel jenicima prenesen i u SAD). U Palest ini novi jezik će bit i uzrok sukoba Jevreja cionista i ortodoksnih starosjedilaca, koj i su upotrebu novohebrejskog jezika smatral i svetogrđem. Ipak, usel javanjem ruskih Jevreja novi jezik postajao je sve zastupljeni j i . Godine 1914. novohebrejski postaje nastavni jezik, do 1919. pr ihvatiće ga oko 40% palestinskih Jevreja, a 1920. novohebrejski će uz arapski i engleski postati službeni jezik u Palest ini. 1 7 8

* * *

Jevrejsko useljavanje u toku prve dvi je al i je ni je mnogo promijenilo etničku strukturu Palest ine. U njoj je, naime, 1914. živjelo oko 650 000 Arapa i (svega) oko 85 000 Jevreja. Potonjih, dakle, ni je bi lo ni 12%. J išuv je, međutim, bio u znatnom demografskom, ekonomskom, kulturnom, pa i vojnom usponu. Osim toga, značajna ekonomska, pa i pol it ička snaga Jevreja u di jaspori čini la je j išuv potencijalno jakim faktorom u skoroj borbi za nasl jedstvo umirućeg "Bolesnika sa Bosfora". 1 7 9

1 7 8 ? Is to ; S . Dubnov, Kratka is tor i ja . . . , 213 ; M. Ba let ić , n . d , 219; Š . E t inger et a l , Is to r i ja . . . , 408 .

1 7 9 ? M. Ba let ić , n . d , 177 .77

V: CIONIZAM U VRTLOGU INTERESA VELIKIH SILA

1. POSTHERCLI JANSKI PERIOD – NOVE PODJELE I DILEME

Događaji u Rusi j i početkom XX v. snažno su ut ical i na položaj najvećeg broja Jevreja a t ime i na stanje unutar cionist ičkog pokreta. Svekol ika previranja u ruskom društvu uvukla su u svoj vrt log i Jevreje i to u proporcionalno mnogo većem broju nego Ruse. Avramovi potomci ist ical i su se kao prot ivnici carskog režima – neki podaci govore da su u periodu od 1903. do 1906. više od polovine poli t ičkih zatvorenika u Rusi j i bi l i Jevrej i , kao i da su Jevrej i čini l i skoro polovinu delegata I I kongresa ruskih soci jaldemokrata 1903. godine. 1 8 0

Na ruske cioniste vel iki uticaj konstantno je imao Bund. Zbog toga ne čudi što je u Rusi j i nastalo radničko kr i lo cionist ičkog pokreta, či j im se osnivačem smatra Nahman Sirkin (1868-1924). Sirkin je buduću jevrejsku državu vidio kao soci jal ist ičku i zbog toga smatrao da Jevrej i treba da stvaraju soci jaldemokratske organizaci je. Tako širom istočne Evrope početkom XX v. niču udruženja Poale Ciona (Radnici Ciona) iz koj ih će u Rusi j i izrasti tr i stranke.

1.Cionist ičko-soci jal ist ička radnička part i ja (1905) predvođena Sirkinom, insist irala je na jevrejskoj državi i postepeno sve više naginjala "ter itor i ja l ist ima", koj ima će se nakon istupanja iz SCO i pr ikl jučit i .

2. Socijal ist ička jevrejska radnička part i ja (1906) nastala je stapanjem nekoliko lokalnih organizaci ja Radnika Ciona i omladinske grupe Preporod. Njen vođa doktor Hajim Žit lovski zalagao se za federalnu Rusi ju u kojoj bi i Jevrej i imali svoju autonomnu jedinicu, na či jem bi se čelu nalazio nacionalni sejm (sabor); otuda za pr istal ice ove stranke naziv sejmisti . Part i ja je imala malo

1 8 0 ? V . M. Šoba j ić , Jevre js tvo i Iz rae l , 116 .78

uspjeha ograničavajući se uglavnom na uski krug intelektualaca.

3. Socijaldemokratska jevrejska radnička parti ja Poale Cion (1906) predvođena Ber Borohovim i Isakom Ben Cvijem, zauzimala se za stvaranje jevrejske države u Palest ini, al i je 1909. istupila iz SCO zbog "klasnih protivnika" unutar organizaci je. 1 8 1

1 8 1 ? Š . E t inger et a l , n . d , 402-403; S . Bernste in , Ci jon izam.. . , 38 .79

U pomenutim part i jama postojao je čitav spektar frakci ja koje su se, kao i part i je, razl ikovale po tome koliko su bl iske i l i daleke osnovnim cionist ičkim idejama, odnosno ruskom revolucionarnom pokretu. Po tom kriter i jumu ove cionist ičke part i je i grupe mogle su se podijel i t i na one či j i članovi učestvuju i u ruskom revolucionarnom pokretu i one koje interesuje samo jevrejska problematika.

Antirežimska nastrojenost ruskih Jevreja i nj ihovo učestvovanje u revoluci j i 1905. bi l i su al ibi za još jedan talas državnog ant isemitizma. Kr ivci za revoluci ju, kao i vojne poraze u ratu sa Japanom, traženi su u Jevrej ima. Predsjednik carske vlade Stol ipin tada stvara Savez ruskog naroda koj i je imao svoju "part i jsku polici ju”, tzv. Crne stot ine . Na udaru odreda Crnih stotina našla su se naselja u Jevrejskoj zoni. Uz vel iku propagandnu kampanju, za koju je "zaslužna" i ruska polici ja koja je tajno štampala anti jevrejske pamflete, počeo je novi talas pogroma. Samo u toku jedne nedjel je Crne stotine izvele su preko 600 napada na Jevreje. U Odesi pogrom je trajao četir i dana i odnio stotine života. U Bjatol isku i drugim mjest ima u surove pogrome uključi l i su se Kozaci, pa i pol ici ja i vojska. 1 8 2

Nešto kasnije u Rusi j i će vaskrsnuti i posebna vrsta antisemitizma. Jevrej i će ponovo bit i optuživani za r itualna ubistva, t j . kor išćenje krvi hrišćana za spravljanje obrednog hl jeba (macota) za Pesah. Po ustal jenoj šemi montiran je sudski proces, nađeni su "svjedoci" itd. Zavjera je, ipak, raskrinkana, a opet se pokazalo da iza nje stoj i zvanična ruska vlast i njene instituci je. 1 8 3

Sve ovo što se dešavalo u Rusi j i početkom XX v. za cionizam je imalo tr i bitne posl jedice: 1. podstaknuto je dal je masovno isel javanje ruskih Jevreja, ponajviše u SAD i zapadnu Evropu; 2. izazvana je Druga al i ja u kojoj učestvuju, kako je rani je rečeno, i mnogi cionist i revolucionari , budući jevrejski i izraelski l ider i; 1 8 2 ? M. Ba let ić , n . d , 100; S . Dubnov, n . d , 214-215 ; Š . E tinger et

a l , n . d , 386-387.1 8 3 ? I s to .

80

3. ojačana je i radikalizovana struja "praktičara" među cionistima.

Jačanje "praktičara" odrazi lo se vr lo brzo u djelatnost i SCO. U Kelnu 1906. sastao se cionist ički Akcioni komitet da razmotr i položaj ruskih Jevreja. Na skupu je došlo do dal je polar izaci je pokreta. Zapadni Jevrej i uporno su bi l i za diplomatski pr it isak na Portu, a "prakt ičar i" su uporno insist iral i na kupovini zemlj išta preko Jevrejskog nacionalnog fonda i usel javanju u Palest inu bez obzira na protiv l jenje Porte. Herclov nasl jednik David Volfson, iako "polit ički" cionista, pod prit iskom ruskih Jevreja pr istao je na jačanje cionist ičke kolonizaci je Palest ine. Na VI I I kongresu SCO avgusta 1907. u Hagu stvoreno je s t im ci l jem Palest insko agrarno društvo, a početkom 1908. i Palest inski biro SCO (Palestine Office) sa Arturom Rupinom na čelu. 1 8 4

Volfson je činio sve da imit ira svog velikog prethodnika, međutim, on ni je bio Hercl, a ni pr i l ike više nisu bi le iste. Ist ina, on je bio dobar organizator, al i , za razl iku od Hercla, i izrazit i , h ladni racionalista; jedan učesnik IX cionist ičkog kongresa zabil ježio je kako se Volfson na tom skupu ponašao kao "jedina odrasla osoba u obdaništu".1 8 5 Herclov nasl jednik ni je, ipak, zanemarivao ni diplomatsku akt ivnost. Naprot iv, pregovarao je sa baronom Rotši ldom u Parizu, a posebnu pažnju pr idavao je, kao i Hercl, Turskoj. Dva puta išao je na Portu, a ci l jevi posjeta su opozivanje turske zabrane jevrejskog naseljavanja u Palestinu i formiranje zajedničkog tursko -ci-onist ičkog imigracionog komiteta. Pošto su to Turci uslovl javali v isokom akontaci jom, nagađanja su se odugovlači la u nedogled. Tada je izbi la mladoturska revoluci ja, pa su pregovori zapali u ćorsokak. 1 8 6

Posl i je IX kongresa decembra 1909. u Hamburgu borbe unutar cionist ičkog pokreta su se zaoštr i le, a kulminirale su na sl jedećem zasjedanju avgusta 1911. u Bazelu. Na ovom X kongresu Volfson je podnio ostavku, a

1 8 4 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 107 ; Š . E t inger et a l , n . d , 398; The Z ion i st Year Book. . . , 44-59.

1 8 5 ? W . Laqueur, A H istory o f Z ion i sm,139 .1 8 6 ? I s to .

81

za novog vođu izabran je prof. Oto Varburg (1859-1938), cionista iz Hamburga, dotadašnji predsjednik Palest inske komisi je. On je, međutim, bio još neodlučnij i i uglavnom je neuspješno balansirao između dvije osnovne cionist ičke struje. Pol it iku je smatrao dosadnom i rado ju je prepuštao Sokolovu i Jakobsonu, a sam se posvećivao poslovima oko kolonizaci je Palestine. 1 8 7

Posl i je Volfsonove ostavke ragovore u Carigradu nastavl ja Viktor Jakobson. On je morao da se nosi i sa "konkurencijom", jer u to vr i jeme sa Portom vodi di jalog i pariska Al i jansa, a takođe i gal ici jski Jevrej in dr Nosing kao "slobodni str i jelac". U takvoj situaci j i , Jakobson je imao malo šansi za uspjeh, pa napušta pregovore, a nasl jeđuje ga dotadašnji pomoćnik Ričard Ličtajm. Ličtajm je smatrao da je Otomansko carstvo pred propašću i da ne treba gubit i vr i jeme u jalovim debatama sa Portom već se okrenuti Engleskoj . Ubrzo će se pokazat i da je bio itekako u pravu.1 8 8

Rat sa Ital i jom i balkanski ratovi dodatno su oslabil i Otomansko carstvo, pa je Porta pokazivala više spremnost i da sasluša cionist ičke zahtjeve. Zbog toga je uskoro usl i jedi lo djel imično ukidanje zabrane jevrejske imigraci je u Palest inu, a donijete su i izvjesne olakšice pr i kupovini zemlj išta. Sa druge strane, oslabi la je i turska centralna vlast, pa su njeni predstavnici u Palestini, često skloni korupcij i , sve više "zaobilazi l i" direkt ive iz Carigrada. Sve to je olakšavalo koloniza torsku i drugu cionist ičku djelatnost u Svetoj zemlj i . 1 8 9

** *

Posl i je Herclove smrt i Istočna Evropa bi la je, svakako, najvažnije uporište cionizma, al i sa demografskim pomjeranjima raste značaj i drugih krajeva u Evropi, pa i van nje. Posebnu važnost dobija Engleska. Tamo je cionizam imao stare kori jene al i je tokom 1909-1910. 1 8 7 ? I s to , 146; Š . E t inger et a l , n . d , 399.1 8 8 ? W . Laqueur, n . d , 141 -142 .1 8 9 ? I s to .

82

zapao u duboku kr izu zbog odvajanja Zangvilovih "ter itor i ja l ista", stalne borbe "polit ičara" i "prakt ičara", te gloženja među l iderima britanske Cionist ičke federaci je. U pitanje je bi lo dovedeno čak i postojanje pokreta na Ostrvu, al i jačanjem nove generaci je cionista (ruski imigranti) pod ut icajem Vajcmanove "mančesterske škole cionizma", pokret pred rat dobija brojne pr istal ice i postaje ut icajan i u najvišim poli t ičkim krugovima Engleske. 1 9 0

U Njemačkoj cionizam, interesantno, ni je imao širu podršku. Lider Cionist ičke federaci je Kurt Blumenfeld bio je spretan i uspješan u pr idobijanju uglednih pojedinaca (Albert Ajnšajn i dr.) , al i ne i jevrejskih masa. Zbog poziva Jevrej ima da se pr ipremaju za emigraci ju u Palest inu Blumenfeld je optuživan da žel i iskori jenit i njemačke Jevreje. Slab uspjeh cionizma u Njemačkoj objašnjava se činjenicom da je tamo antisemit izam sve do pojave nacizma bio slabi j i nego, recimo, u Austro-Ugarskoj i l i Francuskoj , a da ne govorimo o Rusi j i . Biće potreban svjetski rat i nacizam da cionizmu priđu mase njemačkih Jevreja. 1 9 1

1 9 0 ? I s to , 158.1 9 1 ? I s to , 158-159 .

83

Slično je bi lo i u SAD. Tamošnje cionist ičke organizaci je bi le su brojne, al i ne i jake. Uprkos jačanju cionizma u Evropi i pogromima u Rusi j i pokret se među američkim Jevrej ima stvarno jedva osjećao. Evropa je, ipak, bi la daleko, a položaj Jevreja u SAD ni je davao povoda za br igu. Vođe američkog cionizma bi l i su poluasimilovani Jevrej i koj i se nisu mnogo zanimali za daleke rođake u istočnoj Evropi i Palest ini. Ipak, američki cionist i imal i su potencijal za vel ika djela. Trebalo ih je samo "prodrmati" i v iše zainteresovati za sudbinu cjelokupnog jevrejstva. Za to će se i u SAD "pobrinut i" svjetski rat i nacizam. 1 9 2

Cionist ički pokret, bez obzira na sve slabost i , prošir io se do Prvog svjetskog rata na razne krajeve svi jeta. Njegove organizaci je stvorene su i u Južnoj Americi , Kanadi, Južnoj Afr ici (tamo je postojala veoma jaka cionist ička organizaci ja), Egiptu, u mnogim azi jskim zemljama, pa čak i na dalekim pacifičkim ostrvima Fidži . 1 9 3

Do svjetskog rata sve značajni j i dio cionizma postaje j išuv. Iako relativno malobrojni, palest inski Jevrej i post izal i su za cionizam ohrabrujuće rezultate, al i su se i sve više polit ički osamostal j ival i . Tako Aron David Gordon u Palest ini osniva parti ju Hapoel hacair (Mladi radnik) koja propagira fizički rad, prvenstveno jevrejsku poljoprivredu, a takođe i obnavl janje hebrejskog jezika kao osnove buduće države. Stvorena je i palest inska soci jaldemokratska parti ja Poale Cion u kojoj značajnu snagu čine marksist i . Nešto kasnije (1911) formirana je i posebna strukovna organizaci ja Radnička kasa uzajamne pomoći kao svojevrsna preteča čuvenih jevrejskih sindikata.1 9 4

Jačanje j išuva opet je išlo u pr i log "prakt ičara", što je, konačno, doprinosi lo određenoj unifikaci j i , a t ime i popularizaci j i cionizma širom di jaspore. Ovo najbolje i lustruje podatak da je 1913. oko 200 000 Jevreja plaćalo šekel, a još tol iko ih je dalo doprinos Jevrejskom

1 9 2 ? I s to .1 9 3 ? I s to , 160-161 .1 9 4 ? Š . E t inger et a l , n . d , 407.

84

nacionalnom fondu. 1 9 5 Ako se uzme u obzir da vel iki broj Jevreja Rusi je, Galici je i Rumunije iz ekonomskih i pol it ičkih razloga ni je mogao aktivno izrazit i svoju podršku cionizmu, onda se može zakl jučit i da je pokret imao daleko više pr istal ica.

Tako će cionist ički pokret Prvi svjetski rat dočekati kao masovna i ekonomski jaka organizaci ja. Njegovu snagu slabio je, međutim, stalni sukob u vođstvu pokreta u kome će doći do novog raskola odmah po izbi janju rata.

1 9 5 ? S . Bernste in , Ci jon izam.. . , 23 .85

2. CIONIZAM U VRI JEME PRVOG SVJETSKOG RATA – BORBA ZA MEĐUNARODNO PRIZNANJE

U Prvom svjetskom ratu učestvovale su zemlje u koj ima je živjela vel ika većina ukupne jevrejske populaci je. U borbama sa obe zaraćene strane mobil isano je oko 1 600 000 Jevreja koj i su ratovali , neri jetko jedni protiv drugih, na svim evropskim i na bl iskoistočnom rat ištu. 1 9 6

Posebno tešku, pa i tragičnu sudbinu doživjel i su istočnoevropski Jevrej i . Naime, najčešće borbe na Istočnom frontu vođene su u oblast ima gdje su živ jel i mil ioni Jevreja ( Jevrejska zona, Galici ja, Bukovina, Pol jska, Rumunija). Oni su se na početku rata, u vri jeme uspjeha ruske armije, našl i na udaru ruskog ant isemitizma koji je Jevreje optuživao za saradnju sa nepri jatel jskom stranom. Prot iv nj ih pr imjenjivane su posebne mjere – zabranjivano je isel javanje iz Rusi je a mnogi Jevrej i mobi l isani su u speci jalne kaznene jedinice. Povrh toga, vojne vlasti uzimale su od jevrejskog stanovništva taoce kao garante držanja nj ihovih saplemenika. Stanje se pogoršalo posl i je poraza ruske vojske 1915. godine. Gnjev, naročito Kozaka, ispoljavan je na lokalnim Jevrej ima a ruska vojska, u toku povlačenja na istok, deportovala je mnoštvo jevrejskog stanovništva. Stotine hi l jada Jevreja moralo je napustit i svoja ognj išta, zabranjivana je jevrejska štampa i kor išćenje jevrejskog pisma i u pr ivatnoj korespodencij i , "Mojsi jevi sinovi" optuživani su za špi junažu, potkopavanje monetarnog sistema i dr. Tako su istočnoevropski Jevrej i , osim "redovnih" stradanja izazvanih ratom, preživl javali i posebnu tragediju i još jednom odigral i ulogu "venti la" za razna nezadovoljstva i ant isemitske nagone. Ovakav položaj ruskih Jevreja trajao je sve do 20. marta 1917, kada je Pr ivremena vlada donijela odluku o ukidanju svih protiv jevrejskih zakona, čime su ruski Jevrej i , bar formalno-pravno, stekl i građansku ravnopravnost. 1 9 7

1 9 6 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 160 .1 9 7 ? Š . E t inger et a l , n . d , 389.

86

Sa "druge strane nišana", u armijama Centralnih si la kao i u ruskoj vojsci bori lo se oko 700 000 Jevreja. 1 9 8

Međutim, nj ihova kolektivna sudbina bi la je bitno drugačija. Ono što je osnovno obil ježi je života njemačkih, austrougarskih i turskih (pa donekle i palestinskih) Jevreja u toku Prvog svjetskog rata jeste izražena privrženost Centralnim si lama.

Posebno je interesantno da su germanofilstvo i oduševljenje ratom (naročito u početku) pokazival i i mnogi njemački i austrougarski Jevrej i cionist i . Već u l jeto 1914. Cionist ička federaci ja Njemačke traži la je od svojih pr istal ica da se kao dobrovoljci javl jaju u kajzerovu vojsku. Federaci ja je ist icala da se Njemačka bori za pravdu, slobodu i dobrobit čovječanstva, a protiv ruskog carskog despotizma i reakcionarnih ideala. Iz ovoga je proist icalo da su i ruski saveznici, Engleska i Francuska, saučesnici u anti jevrejstvu. Njemačka cionist ička štampa svesrdno je podržavala mil itar izam i pravdala ratnu polit iku Berl ina. 1 9 9

Gotovo identično stanje bi lo je kod austrougarskih cionista. Bečki cionista Hugo Cukerman napisao je poemu o pravednom ratu ist ičući spremnost da dâ i svoj život samo da bi v idio austrougarsku zastavu nad Beogradom. Pomenuti Cvajg piše o svom poznaniku Ernstu Lisaueru (takođe Jevrej inu), piscu "Pjesme mržnje na Englesku" koja je "pala kao bomba na skladište munici je". Oduševljeni car je čak odlikovao Lisauera. Pjesma je post igla ogroman uspjeh, al i je "poetu" slava nekoliko godina kasnije pekla kao "Nesova odeća". 2 0 0

Zapadnoevropski Jevrej i nisu imali n ikakvu posebnu sudbinu u toku rata. U Engleskoj, Francuskoj i Belgi j i mobil isano je oko 65 000 Jevreja, što je srazmjerno jednako broju mobil isanih nejevreja. Ni u bi lo kom drugom smislu Jevrej ima ni je davan poseban status, a ni oni sami se nisu za to zalagali .

Kad je rat, međutim, došao do prelomnog trenutka, kada su se snage izjednačile, značaj malih potencijalnih "tegova na tasu" mogao je bit i presudan. U tom smislu 1 9 8 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 156 .1 9 9 ? W . Laqueur, n . d , 172 .2 0 0 ? I s to ; Š . Cva jg , n . d , 222-223 .

87

porastao je značaj Jevreja u Njemačkoj , a naročito u SAD. Naime, brojni i ut icajni američki Jevrej i , zbog ruskog antisemitizma više naklonjeni Njemačkoj, mogli su ut icat i na ulazak SAD u rat a t ime i na njegov konačan ishod. Ni je bio zanemarl j iv ni uticaj američkih Jevreja na evropsku braću sa obe strane fronta.

Osim u Evropi i SAD, raste i potenci jalni značaj Jevreja na Bl iskom istoku gdje su vel ike si le, prvenstveno Engleska i Francuska, imale stalne strateške interese. Br itanska imperi ja htjela je pošto-poto obezbjedit i zaleđe Sueckom kanalu, kao najvažnijoj vezi metropole sa Indi jom. Al i Br itani ja je morala vodit i računa i o mil ionima muslimana u svojoj imperi j i , na koje je još uvi jek vel iki ut icaj imao turski sultan kao vjerski poglavar (kal i fa).

U takvim uslovima vođena je ogorčena diplomatska borba Saveznika i Centralnih si la za pr idobijanje Turske. U jesen 1914. pobjedu je odnijela njemačka diplomati ja. Turska je ušla u rat na strani Centralnih si la, čime su borbe proširene i na Bi lski istok.

Britanci u prve dvi je godine rata nisu imali uspjeha u borbama sa Turskom, da bi februara 1915. turska Četvrta armija prešla Sinaj i ugrozi la Suecki kanal. Londonska vlada uvidjela je da što pr i je nešto mora preduzeti i zaigrala je na kartu mladog arapskog nacionalizma. U prvi plan izbi ja Husein ibn Al i , vel iki šer if Meke, član Hašemitske dinasti je, tr ideset sedmi direktni nasl jednik Muhameda. On je bio poznat po svom antiturskom raspoloženju al i i po vlastol jubivost i , što će Britanci ht jeti ( i znat i) da iskoriste. 2 0 1

Husein je bio u di lemi da l i da se pr ikl juči Turcima kao braći po vjer i uz nadu da će Porta ispunit i arapske zahtjeve, i l i da stane na stranu zapadnih saveznika i uz nj ihovu pomoć isposluje samostalnost Arapa. Odluka je bi la vr lo teška. Husein, kao ugledni musl iman, trebalo je da podrži svog kal ifu u Carigradu al i , sa druge strane, zazirao je od Porte jer je imao i loše l ično iskustvo (od 1893. do 1908. držan je u Carigradu sa porodicom u nekoj vrsti pr itvora). Na kraju, i n jegovi sinovi su se podijel i l i –

2 0 1 ? M. Ba let ić , n . d , 165 ,185.88

Abdulah je bio probritanski, a Fejsal proturski or i jent isan. Zbog svega ovoga lukavi šer if odlučio se na čekanje dok se situaci ja kol iko-tol iko ne razmagli , al i i da što skuplje proda svoju naklonost. Svog sina emira Abdulaha poslao je u Kairo kod lorda Kičenera koj i je bio Engleski komesar ( de facto guverner) u Egiptu. Između lorda i emira ni je postignut nikakav sporazum, što je odgovaralo objema stranama (Turska se u to vr i jeme još ni je bi la pr ikloni la Njemačkoj) . Osim Kaira, intr igantni Husein slao je emisare ( i špi june) i u Carigrad, Damask, Bejrut, Jerusalim kao i kod brojnih plemenskih vođa na Arabi jskom poluostrvu.

Cjenkanja između Britanaca i Huseina nastavl jena su. Br itanci su nudil i pomoć u oružju i instruktorima a "vel ikodušno" i ter itor i je koje nisu bi le nj ihove. Husein je prodavao svoju popularnost i ugled kod Arapa, te nekol iko stot ina pust injskih ratnika, a tražio pr iznavanje nezavisnost i arapskih zemalja pod njegovim vođstvom i obnovu arapskog kal ifata (on bi bio kal i fa). 2 0 2

Sa ovakvim zahtjevima Husein se jula 1915. pismom obratio novom britanskom komesaru u Egiptu Henri ju Arturu Makmahonu. 2 0 3 U pismu Husein nudi Englezima podizanje ustanka a zauzvrat traži podršku stvaranju države koja bi obuhvatala Arabijsko poluostrvo (osim oblasti oko Adena) i prost irala se na sjever do l ini je Mersin – Adana i dal je 37-om paralelom do persi jske granice, pa na jug do Zaliva. U prepisci Husein – Makmahon (deset pisama) Engleska je pr ihvatala zaht jeve Arapa s t im da je izuzimala pr iobalni pojas Sir i je koj i je "rezervisala" za zadovoljenje Francuske. 2 0 4

Englezi su, ipak, bi l i svjesni da moraju uvažavati interese svojih saveznika Francuske i Rusi je, pa i zadobit i nj ihovu saglasnost pr i je eventualnog postizanja sporazuma sa Arapima. Međutim, i ovi pregovori su sporo napredovali a najsporni ja bi la je ter itor i ja Palest ine gdje su pored Arapa interese imale sve tr i pomenute si le. Zbog toga Engleska zaobi lazi Arape i predlaže Francuskoj i Rusi j i 2 0 2 ? I s to .2 0 3 ? K ičener je u međuvremenu postao b r i tanski min is tar ra ta .2 0 4 ? V . Vekar i ć , Jedna in terp retaci ja društven ih korena

pa lest inskog p i tan ja . Osobenost i s tvaran ja i z rae lske države, Beograd 1983, 30-31.

89

podjelu Svete zemlje. U isto vr i jeme Francuska nudi Rusi j i podršku u njenim starim zahtjevima za Moreuzima a u zamjenu traži pr iznavanje svojih pretenzi ja u Palest ini. Rusi ja je, pak, traži la izdvajanje svet ih mjesta pravoslavl ja, a Francuska je na to odgovori la predlogom o internacionalizaci j i ( francusko - englesko - ruskoj kontrol i) Jerusalima. Međutim, ovakve francuske planove odbile su i Rusi ja i Engleska. 2 0 5

Da bi se prevazišla neslaganja, formirana je anglo-francuska komisi ja, koju su predvodil i lord Mark Sajks i Žorž Piko. Komisi ja je imala zadatak da izradi plan o podjel i Bl iskog istoka. Pregovori su se otegl i , a l i su ipak okončani maja 1916. poznatim Sajks-Pikoovim sporazumom .

Po ovoj tajnoj nagodbi, Br itani ja bi kao "zonu ut icaja" dobila pustinju Negev, srednju Mesopotamiju sa sjevernim "kri lom" sve do Persi je i južnim "kr i lom" do sjeverozapadnih obala Persi jskog zal iva (tzv. zona "B") . Osim toga, Br itani ja bi dobila pod neposrednu kontrolu oblasti Bagdada i Basre, te Haife i Akre u Palestini (zona "C").

Francuska bi dobila kao "zonu uticaja" Mosulsku oblast i najveći dio Sir i je (zona "A"), te pod neposrednu kontrolu pr iobalnu Sir i ju, Malu Jermeniju, Ki l iki ju, dio Kurdistana, pa čak i dio Anadoli je (zona "D").

Rusi ja je, po sporazumu, trebalo da dobije dobar dio Turske: Trapezunt, Erzerum, Bajazit , Van i Bit l is, dio Kurdistana, te pojas duž crnomorske obale zapadno od Trapezunta.

Arabijsko poluostrvo dobilo bi nezavisnost, s t im da bi se i u "zonama uticaja" ("A" i "B") mogle osnivat i polunezavisne arapske države.

2 0 5 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 192-193.90

Ono što je za nas najvažnije, ter itor i ja zapadno od r i jeke Jordan ( izuzev pustinje Negev, te oblasti Haife i Akre) našla bi se pod međunarodnom (englesko-francusko-ruskom) upravom (tzv. "Siva zona") . Ovakav status Palest ini dat je zbog svet ih mjesta hr išćanstva a, po nekima, i zbog uvažavanja cionist ičkih interesa. 2 0 6

** *

Beskrupulozna engleska diplomati ja u međuvremenu nastavi la je cjenkanja sa Šerifom od Meke. Kamen spoticanja bi le su i dal je granice buduće arapske države. U l jeto 1916. post ignuta je načelna saglasnost. Husein je pr ihvatio da osudi Tursku kao nepri jatel ja islama i obećao da će podići ustanak protiv nje, a Engleska se obavezala da će Arapima dat i vojnu, materi jalnu i pol it ičku pomoć i pr iznat i budući arapski kal i fat. Međutim, r i ječ je o načelnom sporazumu a mnogo toga oko Husein-Makmahonove korespodencije ni je ni danas poznato, pa je teško znati šta je stvarno razmatrano, a šta dogovoreno. U svakom slučaju, br itanska poluzvanična obećanja bi la su dovoljna da podstaknu Huseina da juna 1916. podigne "Ustanak u pustinj i". Ustanike je predvodio emir Fejsal uz pomoć čuvenog engleskog oficira, avanturiste, pisca, arheologa i špi juna Intel idžens servisa Tomasa Edvarda Lorensa, zvanog Lorens od Arabije. Zbog svoje hrabrost i i sposobnosti Lorens je uskoro postao popularan kod arapske vojske i stekao čin pukovnika. 2 0 7

U isto vr i jeme Francuska je razvi jala preko Pikoa sl ičnu aktivnost u Sir i j i ne želeći da u borbi za dio bl iskoistočnog "kolača" previše zaostane za "saveznikom" sa druge strane La Manša. 2 0 8

2 0 6 ? V . P. Potemkin , Is to r i ja d ip lomati je , Sv. I I : D ip lomati ja novog doba (1872-1919), Beograd 1949, 248-249 ; M. Ba let ić , n . d , 194; V . Vekar ić , n . d , 31-33.

2 0 7 ? V . M. Šoba j i ć , n . d , 152 ; J . P ieka lk iewicz, n . d , 32 ; M. Ba let ić , n . d , 192-206; D. Lap ierre – L . Co l l ins , n . d , 59 .

2 0 8 ? V . P. Potemkin , n . d , 249; M. Balet ić , n . d , 185.91

** *

Britanska polit ika na Bl iskom istoku ni je bi la dvojna već trojna. Naime, pored tajnih pregovora sa Francuskom i Rusi jom, te sa Huseinom, vlada u Londonu vodila je takođe tajne pregovore i sa cionist ima. Još krajem 1914. obnovljeni su kontakti između vlade i prof. Haima Vajcmana, predsjednika Cionist ičke federaci je na Ostrvu. Tada je član šireg engleskog kabineta Herbert Semjuel ( Jevrej in) izložio Vajcmanu engleski plan o usel javanju dva do tr i mil iona Jevreja u Palestinu. Zauzvrat, London bi od Jevreja dobio podršku za uspostavl janje engleskog protektorata nad "Obećanom zemljom". Takvi planovi imali su, međutim, mnoge prot ivnike van, al i i unutar jevrejskih krugova. Posebne probleme cionist ima stvaral i su Savjet Jevreja poslanika Donjeg doma (The Board of Deputeis of Br it ish Jews ) i Anglo-jevrejsko udruženje (The Anglo-Jewish Association ) . Ova dva anticionist ička društva imala su vel iki uticaj na englesku i američku javnost i pol it iku, pa su svojom akt ivnošću, naročito propagandnom, koči l i englesko-cionist ičke pregovore. Sa druge strane, ni sam razvoj ratnih događaja još uvi jek ni je davao dovoljno prostora za postizanje čvršćeg sporazuma engleske vlade i cionista.2 0 9

London je, ipak, postao centar cionizma. Tome je doprini jela ratom paral isana SCO kao i činjenica da je Akcioni komitet, koj i se od 1911. nalazio u Berl inu, bio pronjemački nastrojen. Uist inu, otvoren je Biro za vezu u neutralnom Kopenhagenu, al i on ni je mogao izmir it i suprotnosti u cionist ičkom pokretu, mada je s t im ci l jem poslao u London Členova i Sokolova, dvojicu uglednih cionista.2 1 0

2 0 9 ? M. Ba let ić gr i j eš i kada tvrd i da su dva pomenuta udružen ja pomagala c ion ist ičku akci ju kod eng leske v lade. Naprot iv , akt ivno su se bor i la prot iv c ion izma – Ta jms j e 24.5 .1917. ob jav io poznato ant ic ion i st ičko saopšten je Zajedn ičkog komiteta Sav jeta jevre jsk ih pos lan ika Don jeg doma i Ang lo - jevre jskog udružen ja . V id i : V . M. Šoba j i ć , n .d , 109; The Z ion is t Year Book. . . , 50 ; M. Ba let ić , n . d , 198 .

2 1 0 ? Š . E t inger et a l , n . d , 448.92

Engleski cionist i , nezadovoljn i držanjem Akcionog komiteta u Njemačkoj , u l jeto 1916. osnovali su Biro SCO u Londonu, koj i je preuzeo ovlašćenja Akcionog komiteta izabranog na IX kongresu 1913. u Beču. Biro (neki autori ga nazivaju Novi akcioni komitet ) je proglašen privremenim izvršnm organom SCO, a kao takav će djelovat i do formalne potvrde na XII kongresu 1921. godine.2 1 1 Ovaj "puč" u rukovođenju cionist ičkim pokretom imao je sudbonosni karakter jer su cionist i okupljeni oko londonskog Biroa konačno zaigral i na englesku, vr i jeme će pokazati dobitnu, kartu.

Već oktobra 1916. cionist i sa Ostrva podnijel i su engleskoj vladi Memorandum u kome traže da se jevrejskom narodu prizna pravo na Palestinu, odobri nesmetano usel javanje u "Obećanu zemlju" i da se pr iznaju ustanove koje je u njoj osnovao cionist ički pokret. 2 1 2

Istovremeno jačaju tenzi je unutar i oko cionizma, čemu su posebno doprinosi la tr i faktora.

1. Savezničke si le pokušavale su na sve načine da u rat uvuku novu svjetsku si lu koja se pomaljala sa druge strane Atlant ika. One su se nadale da će ustupcima cionizmu pridobit i ekonomski i pol it ički jake američke Jevreje, koj i su svojim držanjem mogli uticati na stav Vašingtona.

2. I sama Njemačka pripremala je iz sl ičnih razloga deklaraci ju podrške cionist ičkom pokretu.

3. Osim Engleske, i Francuska je vodila pregovore sa predstavnicima cionista i pr i jet i la da u tom poslu ugrozi pr imat Londona.

** *

Dominantnu ulogu među engleskim cionist ima igra Haim Vajcman. On je pronalaskom vještačkog acetona, sirovine neophodne za proizvodnju bezdimnog baruta, zadužio englesku vladu. To je doprini jelo zbl ižavanju Vajcmana i tadašnjeg engleskog ministra odbrane Lojda 2 1 1 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 109 ,145.2 1 2 ? Š . E t inger et a l , n . d , 449.

93

Džordža. Decembra 1916. Lojd Džordž postaje premijer (zamjenjuje Askvita) pa Vajcmanovo pri jatel jstvo sa nj im dobija na težini. Uporni i mudri Vajcman znao je to iskorist it i , a sam Lojd Džordž kasnije će pr iznati: "Aceton me je napravio cionistom." 2 1 3

Januara 1917. počeli su konkretni pregovori cionista i vlade u Londonu. Istog mjeseca cionist i su podnijel i v ladi nacrt deklaraci je pod imenom Opšti program jevrejskog naseljavanja Palestine u saglasnosti sa aspiraci jama cionist ičkog pokreta. Nacrt je predviđao priznavanje jevrejske naci je u Palest ini od protektorske vlade, potvrdu prava na useljavanje, kupovinu zemlj išta i stvaranje kompanije koja bi bi la "pod direktnom zaštitom protektorske si le." 2 1 4

U l jeto 1917. počeo je pojačani pr it isak cionista na englesku vladu, posebno na ministra spoljn ih poslova lorda Balfura. Načinjen je novi Nacrt deklaraci je koj i je u suštini ist i kao prethodni. Ponovl jene su odredbe o pravu Jevreja na Palest inu, protektoratu, unutrašnjoj autonomij i , pravu slobodnog useljavanja, stvaranju kompanije i dr. Početkom oktobra ovaj nacrt podnijet je preko lorda Lajonela Voltera Rotši lda Ratnom kabinetu. Interesantno je da je najveći protivnik pr ihvatanja cionist ičkog nacrta bio Jevrej in Edvin Montegju, ministar za Indi ju. Kabinet je, ipak, pr ihvatajući neke primjedbe, preformulisao tekst nacrta i on je tada glasio:

"Vlada Njegovog Veličanstva gleda sa naklonošću na stvaranje jevrejske nezavisne države ( JND) u Palestini za jevrejske pr ipadnike i učiniće sve potrebno da olakša postizanje ovog ci l ja, podrazumevajući, pr i tome, naravno, da neće bit i učinjeno ništa što bi šteti lo građanskim i verskim pravima postojećih nejevrejskih zajednica u Palest ini i l i pak pravima i pol it ičkom statusu Jevreja u drugim zemljama (gde su Jevrej i potpuno zadovoljn i sa svojim sadašnj im državljanstvom i nacionalnošću)". 2 1 5

Sada su Nacrtom deklaraci je nezadovoljni cionist i . Oni su smatral i da je odredbom "gde su Jevrej i potpuno 2 1 3 ? M. Ba let ić , n . d , 200 .2 1 4 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 109-110.2 1 5 ? I s to ; M. Ba let ić , n . d , 202 .

94

zadovoljn i sa svojim sadašnjim državljanstvom i nacionalnošću" učinjen preveliki ustupak ant icionist ima.

Pošto su tako nagađanja vlade i cionista zapala u ćorsokak, Englezi se odlučuju da zatraže podršku američkog predsjednika Vi lsona. Time je započela završna faza pregovora o međunarodnom priznanju cionist ičkog pokreta.

** *

U međuvremenu, odnos snaga "na terenu" – u i oko "Obećane zemlje" – mijenja se. "Ustanak u pust inj i" uzimao je maha. Vlastol jubivi šer if Husein proglasio se u jesen 1916. za "kral ja arapskih zemalja". London, Pariz i Rim su ga odmah priznali , a l i samo kao "kral ja Hedžasa". 2 1 6

Husein je, ipak, pozvao sve Arape na ustanak. Na čelu Arapske legi je bio je njegov sin Fejsal, koj i se u međuvremenu razočarao u Tursku i postao njen vel ik i protivnik. Drugi čovjek arapske vojske bio je pomenuti Lorens od Arabije. Njegovo "jahanje na čelu kolone u beduinskoj odjeći, podizalo je moral Arapima i stvaralo dojam o nepobjedivost i pust injskih napadača". 2 1 7 Ustanak se brzo šir io. U l jeto 1917. Arapska legi ja post iže zapaženi uspjeh zauzimajući strateški važnu luku Akabu na sjeveru Crvenog mora. 2 1 8

Ni Br itanci, međutim, nisu sjedi l i skrštenih ruku. Naprot iv, br itanske snage pod komandom generala Alenbi ja, nadirale su sa jugoistoka. Septembra 1917. pao je Bagdad a uskoro i ci jela Mesopotamija, nakon čega Britanci izbi jaju na r i jeku Jordan, granicu Palestine. Drugi pravac br itanskog napredovanja bio je iz Egipta, preko Sinaja i Gaze. Jevrejski istor ičar i posebno rado ist iču da su ove Alenbijeve trupe imale u svom sastavu Jevrejsku legi ju . Naime, još početkom 1916. ruski Jevrej i Vladimir (Ze’ev) Žabotinski, novinar, i Josef Trumpeldor, bivši

2 1 6 ? M. Ba let ić , n . d , 191 . 2 1 7 ? I s to , 192.2 1 8 ? Tom pr i lkom izbačeno je i z s tro ja 1200 tu rskih vo jn ika uz

samo dva pog inu la arapska borca .95

carski oficir, osnovali su u Egiptu Cionist ički korpus mula (Zion Mule Corps) od izbjegl ih palestinskih Jevreja. Osim pomenutog "korpusa" koj i je učestvovao još u borbama na Galipol ju, Jevrejsku legi ju čini l i su po jedan dobrovoljački batal jon br itanskih i američko-kanadskih cionista. 2 1 9

** *

U jesen 1917. postalo je jasno da je oslobođenje Palest ine od četvorovjekovne turske vladavine postalo pitanje dana. U takvoj situaci j i u Londonu nastavl jeni su užurbani pregovori engleske vlade i cionista. Cionist ički pokret bio je na pragu istor i jskog uspjeha.

3. BALFUROVA DEKLARACIJA

Prve tr i godine rata bi le su presudan ispit za cionist ički pokret, pa i za same cionist ičke ideje. SCO de facto ni je postojala. Zajedničke akci je na evropskom nivou ni je bi lo, a o svjetskom i da se ne govori. Međutim, da ne bude sve tako "sivo" pobrinuli su se br itanski cionist i predvođeni Haimom Vajcmanom, Nahumom Sokolovim, lordom Rotši ldom i Herbertom Semjuelom. Prva dvojica radila su uporno na pr idobijanju Engleske, odnosno Francuske, za cionist ičku stvar.

2 1 9 ? M. Ba let ić , n . d , 203 ,207; J . P ieka lk iewicz, n . d , 32 .96

Sokolov je u Gradu svjet losti u pregovorima sa francuskom vladom postigao vel iki uspjeh. Već početkom juna 1917. (pet mjeseci pr i je Balfurove deklaraci je) Sokolov je od francuskog ministra inostranih poslova Ži la Kambona dobio pismo podrške cionist ičkom pokretu. U pismu se kaže:

"Poštovani gospodine, bi l i ste vr lo l jubazni što ste mi predali Vaš (cionist ički) plan kome vi posvećujete sve vaše napore i koj i ima za ci l j razvoj jevrejske kolonizaci je Palest ine. Vi smatrate, kada budu pri l ike dozvoljavale i kada Sveta Mesta budu oslobođena, da će to bit i akt pravde i naknade da se uz podršku i zašt itu od strane Saveznika, pomogne obnova Jevrejskog doma u zemlj i odakle je narod Izraela bio prognan pre mnogo vekova.

Francuska vlada koja je stupila u ovaj rat da brani svoj narod koj i je nepravedno napadnut i koja nastavl ja borbu da bi obezbedila pobedu pravde nad grubom si lom - može samo da gaji simpati je prema vašoj stvari či ja je pobeda vezana za pobedu Saveznika.

Iskreno Vaš, Ži l Kambon" 2 2 0

Interesantno je da ova "Kambonova deklaraci ja", po mnogima više plod anglo-francuskog r ivalstva nego stvarnih francuskih "simpati ja", ni je dobila širu popularnost, inače, pa ni kod cionista. "Deklaraci ja" je, ipak, ako ništa drugo, odigrala ulogu fermenta – ubrzala je odluku engleske vlade.

Odmjereni Englezi držal i su, kako je rečeno, do stava Vašingtona. U tom smislu, šef Forin ofisa lord Balfur sastao se pr i l ikom posjete Vašingtonu 1917. godine sa Luj isom Brandajsom. Ovaj je, kao član američkog Vrhovnog suda, bio jedan od najut icajni j ih američkih Jevreja (uz to i cionista), a imao je vel iki ut icaj i na samog predsjednika Vi lsona. Da l i je i kol iko Brandajs korist io svoj autoritet u Bi jeloj kući, teško je reći, al i je činjenica da je oktobra 1917. u London stigao telegram iz Vašingtona u kome se izražava podrška cionist ičkoj stvari . Telegram, uist inu, ni je

2 2 0 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 112 .97

potpisao predsjednik Vi lson nego pukovnik Haus, al i pošto se zna da je pukovnik predsjednikov bl izak saradnik i l ični pr i jatel j , onda je jasno da je r i ječ samo o diplomatskom manevru.2 2 1

Englezi, tradicionalno oprezni, ipak su se odluči l i da pr ibjegnu nezvaničnoj i l i , bol je rečeno, poluzvaničnoj formi podrške cionist ičkom pokretu. Lord Artur Balfur, engleski ministar spoljnih poslova, uputio je 2. novembra 1917. uglednom cionist i , naučniku i članu Doma lordova Lajonelu Volteru Rotši ldu pismo sl jedećeg sadržaja:

"Dragi lorde Rotši lde,

Imam veliko zadovoljstvo da Vam u ime vlade Njegovog Veličanstva prenesem sledeću deklaraci ju o podršci jevrejskim cionist ičkim aspiraci jama koje su bi le podnete Kabinetu i od njega odobrene:

Vlada Njegovog Veličanstva na stvaranje nacionalnog ognjišta u Palest ini za jevrejski narod gleda sa blagonaklonošću i uložiće najveće napore da olakša postizanje tog ci l ja, pr i čemu treba jasno razumeti da neće bit i ništa učinjeno što bi moglo krnj i t i građanska i verska prava postojećih nejevrejskih zajednica u Palestini, i l i prava i pol i t ički položaj koje Jevrej i uživaju u ma kojoj drugoj zemlj i .

Bio bih Vam zahvalan ako biste sa ovom deklaraci jom upoznali cionist ičku federaci ju.

Iskreno,Artur Balfur" 2 2 2

Deklaraci ja je dobila vel iku popularnost, al i i izazvala mnoge kontroverze i nedoumice. Sporni su i motivi i ci l jevi engleske vlade, legit imnost i jedne i druge strane, pitanje zasluga za donošenje, pa i sam sadržaj dokumenta, odnosno njegovo tumačenje.

2 2 1 ? I s to , 111; G . Winsch , Eng leska v ladavina u Pa lest in i , Berl in 1940, 11.

2 2 2 ? M. Aksent i jev ić , Pa les t insk i dos i je , 148 .98

O ci l jevima i motiv ima Britani je, dakle, ne postoj i jedinstveno mišl jenje. Tome su, pored vremena i načina donošenja, doprini jela i razl ičita tumačenja Balfurove deklaraci je od strane zainteresovanih. Zbog toga je najobjekt ivni je navest i sve faktore koj i su mogli realno ut icati na to da se London odluči na ovakav korak.

1. Br itani ja je oci jeni la da bi jevrejsko "nacionalno ognjište" moglo postat i strateški važno, prvenstveno kao zašt ita Sueckog kanala i kao uporište br itanskog imperi jal izma na ci jelom Bliskom istoku.

2. Br itani ja je ovom deklaraci jom nagradi la Jevreje za pomoć pri uvlačenju SAD u rat na strani Saveznika. Ovo potkrepljuje kasnija izjava Lojda Džordža: "Cionist i su nas uveravali , ukoliko saveznici čvrsto obećaju olakšice u stvaranju nacionalnog doma u Palest ini, da će učinit i sve što mogu da obezbede jevrejske simpati je i podršku saveznicima širom sveta." 2 2 3

3. Br itanski motiv mogao je da bude i pr idobijanje ruskih Jevreja da se založe za vraćanje Rusi je u rat i nepotpisivanje separatnog mira, i l i da se oslabi podrška ruskih Jevreja Lenjinu i bol jševizmu.

4. Br itani ja je ht jela preduhitr it i Njemačku (postoje indici je da je i Berl in spremao sl ičnu deklaraci ju) i na taj način pr idobit i simpati je njemačkih i austrougarskih Jevreja i l i bar umanjit i nj ihovu podršku Centralnim si lama.

5. Nastojalo se arbitražom u budućim jevrejsko-arapskim sporenjima obezbi jedit i br itansko prisustvo u Palest ini, pored ostalog i kao protuteža Francuskoj u Sir i j i i L ibanu.

6. Bi lo je potrebno suzbit i mladi arapski nacionalizam koji je pr i jet io ugrožavanjem britanskih interesa.

7. Trebalo je pr idobit i bogate engleske i f rancuske Jevreje za još veće ratne zajmove Saveznicima.

8.London je nastojao obezbijedit i prestiž u borbi protiv ant isemitizma.

9. Vajcmana je val jalo nagradit i za l ični doprinos borbi Saveznika (pronalazak acetona).

2 2 3 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 112 .99

Bez obzira kol iko svi gore navedeni ci l jevi i motivi br itanske vlade bi l i manje i l i više sporni i osporavani, jedno je ipak sigurno – Balfurova deklaraci ja prvenstveno je proizvod pokušaja Velike Britani je da uz pomoć cionizma obezbijedi kratkoročne i / i l i dugoročne interese imperi je a ne samo izraz nekakvih posebnih britanskih simpatija prema cionizmu i sentimentalnosti prema jevrejskom pitanju.

I pravna strana Balfurove deklaraci je je dovođenja u pitanje. Sporno je to odakle Vel ikoj Br itani j i legit imitet da Jevrej ima (cionist ima) obećava podršku i daje pravo na "nacionalno ognjište" u Palest ini. Ovo pitanje dobija na značaju kada se uzme u obzir da je "ognjište" u vr i jeme donošenja Balfurove deklaraci je još uvi jek bi lo u turskim rukama, mada se, sa druge strane, moglo pretpostavit i da takvo stanje neće ostat i zadugo. Pored toga, ranij im Sporazumom Sajks-Piko predviđena je trojna englesko-rusko-francuska vlast u Palestini a, konačno, iznevjerena su i neka, uist inu poluzvanična, obećanja Arapima. Britanci su se, dakle, stavi l i u ulogu moćne velesi le koja arbitr ira i poput Boga u Starom zavjetu "izabranom narodu" dali pravo na Svetu zemlju.

Osporavano je i pravo cionista da zastupaju opštejevrejske interese, pa i da na nj ih bude adresirana ovakva deklaraci ja. Zagovornici ovakve teze ist iču da su cionist i inače predstavl jal i samo mali dio svjetskog jevrejstva, a naročito u vr i jeme Prvog svjet skog rata kada SCO fakt ički i ne postoj i . Ako se uzme u obzir da su Balfurovu deklaraci ju isposlovali uglavnom britanski cionist i i l i sam Vajcman – ima i takvih mišl jena – onda je pravovaljanost akta, po prot ivnicima cionizma, još "kl imavija".

Stavovi i mišl jenja oko zasluga za donošenje ove deklaraci je takođe su oprečni. U čitavom spektru stanovišta postoje dvi je krajnost i .

1. Balfurova deklaraci ja nastala je iskl jučivo zaslugom britanske vlade u skladu sa njenim imperi jal ist ičkim interesima, koj i su se slučajno podudari l i sa cionist ičkim planovima. Ovakvom shvatanju bl iski su arapski istor ičar i i pol it ičar i , pa i Jevrej i anticionist i . Tog gledišta je npr. Jaser

100

Arafat, l ider PLO, koj i kaže da se "cionist ički pokret direktno povezao sa svjetskim kolonijal izmom, s ci l jem da se domogne našeg ter itor i ja." 2 2 4

2. Nasuprot ovakvim stavovima, postoj i i mišl jenje da je Balfurova deklaraci ja djelo jednog čovjeka – Haima Vajcmana. Interesantno je da ovakvo viđenje zastupa jedan od najpoznati j ih svjetskih istraživača cionizma Volter Laker. On u svom kapitalnom djelu Istori ja cionizma (A History of Zionism) tvrdi da je cionist ima, pošto nisu imali ni novac ni vojnu moć ni vel iki pol it ički značaj, ostalo samo "moralno ubjeđivanje" i da je na tom planu Vajcman pridobio Lojda Džordža i Balfura. "Bio je to najbolj i pr imjer državničke vještine u Prvom svjetskom ratu Š. . .Ć možda posl jednji put da je pojedinac uspio, skoro sasvim sam, da nagovori nadmoćnu vladu da donese odluku koja ni je bi la u vezi sa nacionalnim interesima", kaže Laker. Istor ičar cionizma stav potkrepljuje teško održivom tezom o drugo -razrednom značaju Palestine za Britani ju, što je njenu odluku, navodno, čini lo lakšom, te tvrdnjom da britanski državnici nisu očekival i kasni je komplikaci je oko Balfurove deklaraci je. 2 2 5

Treba istaći da određenu zaslugu za donošenje Balfurove deklaraci je ima rani je pomenuta "Kambonova deklaraci ja". I sam lord Balfur izjavio je više puta da "bez Francuske deklaraci je ne bi bi la moguća ni njegova deklaraci ja." 2 2 6 Međutim, mora se imati u vidu da je ova “iskrenost” br itanskog ministra vjerovatno za ci l j imala i da bar dio kasnij ih negativnih kr it ika Balfurove deklaraci je usmjeri ka Parizu.

Jedna od posebno zanimlj ivih strana Balfurove deklaraci je je tumačenje njenog sadržaja. Od 117 r i ječi deklaraci je dvi je izazivaju posebno interesovanje. Ri ječ je o pojmu "nacionalno ognjište" i l i "nacionalni dom" (nat ional home). Šta se misl i pod nj im? Ovo pitanje izazivalo je stalne nesuglasice među svim neposredno zainteresovanim (Englezi, Jevrej i , Arapi. . .) , kao i među

2 2 4 ? J . Arafat , Došao sam s puškom i mas l inovom grančicom, Naše teme, br . 9 -10, Zagreb 1980, 1668.

2 2 5 ? W . Laqueur, A H istory o f Z ion i sm, 594 .2 2 6 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 112 .

101

mnogim istor ičar ima. Cionist i smatraju da se pod spornim pojmom misl i na nacionalnu državu, t j . da se ovom deklaraci jom "ustanovlju je pravo jevrejskog naroda na narodnu domaju u Palest ini", te da je njom "unekoliko i cionist ički pokret pr iznat za predstavništvo jevrejskog naroda."2 2 7

Sa druge strane, Englezi su u tumačenju Balfurove deklaraci je bi l i uzdržl j iv i j i . Sam predsjednik vlade Lojd Džordž ist icao je da se pod "nacionalnim domom" podrazumijevaju "pune olakšice palestinskim Jevrej ima u nj ihovom naporu da putem razvoja prosvete, pol joprivrede i industr i je izgrađuju svoj centar nacionalne kulture i života, te da zato taj pojam ne podrazumeva neizbežnost stvaranja jevrejske države, jer to pitanje zavisi od postepenog razvoja u saglasnosti sa zakonitost ima opšte polit ičke evoluci je.. ." 2 2 8 . Međutim, ist i Lojd Džordž neposredno nakon donošenja Balfurove deklaraci je navodno je rekao Vajcmanu: "Sada imate svoju državu. Na vama je da pobijedite u utrci." 2 2 9

Mora se pr imjet it i da je ovakvim demagoškim, dvosmislenim pa i kontradiktornim izjavama britanski premijer samo doprinio dal joj konfuzi j i oko tumačenja deklaraci je i dao za pravo Goldi Meir da u svojim memoarima kaže: "Nejasan način izražavanja te izjave ŠBalfurove deklaraci jeĆ sl i jedećih je godina skr iv io beskrajno pro l i jevanje krvi".

Nasuprot cionist ima, postoj i mišl jenje da se u Balfurovoj deklaraci j i "ni je spominjala, nit i se misl i lo na državu", i da je "aranžman predviđao uspostavl janje br itanskog protektorata nad Pa lestinom uz podršku cionist ičkog pokreta, i to je sve." 2 3 0

Jedna od mnogih nejasnoća jeste i to šta se u deklaraci j i podrazumijeva pod Palestinom. Cionist i su ht jel i pod taj pojam podvest i i Transjordaniju, koja je nekada davno stvarno i b i la u sastavu jevrejske države i naseljena Avramovim potomcima. Ipak, uskoro se pokazalo da su 2 2 7 ? S . Bers te in , Ci jon izam.. . ,61; Š . E t inger et a l , n . d , 449.2 2 8 ? V . M. Šoba j ić , n . d , 113 .2 2 9 ? M. Ba let ić , n . d , 203 .2 3 0 ? I . Iveković, Kontinu i tet b l i sko istočne kr ize i pa les t insk i

prob lem , Naše teme, br . 9 -10. Zagreb 1980, 1408.102

Britanci u deklaraci j i misl i l i samo na Cisjordaniju, t j . ter itori ju zapadno od r i jeke Jordan.

Da zbrka oko tumačenja deklaraci je bude još veća, doprinio je i spor oko jedne jezičke finese. Pošto je, naime, neposredno nakon donošenja akta malo ko mogao da dođe do njegovog or iginalnog i l i zvaničnog teksta, postavl jalo se pitanje: da l i ispred već dovol jno spornih engleskih r i ječi national home stoj i neodređen član a i l i određen the? U prvom slučaju r i ječ bi bi la o nekom nedefinisanom, a u drugom slučaju o konkretnom, određenom "nacionalnom domu". Ipak, ovakva pret jer ivanja ne zavri jeđuju veću pažnju, pogotovo što se danas zna da tekst deklaraci je sadrži neodređen član a .

** *

Nedugo nakon donošenja deklaraci je pr iznale su je i druge velike si le, al i je interesantno da ju je prva u svi jetu zvanično podržala srpska vlada. Već decembra 1917. šef Srpske ratne misi je u SAD Milenko Vesnić uputio je članu misi je kapetanu Davidu Albali , Jevrej inu i cionist i , p ismo sl jedećeg sadržaja:

"Moj dragi kapetane Albala, Želim da izrazim Vašoj jevrejskoj braći simpati je

srpske vlade i srpskog naroda za ponovno uskrsnuće jevrejske države u Palest ini, shodno nj ihovim mnogobrojnim sposobnost ima i nj ihovom nesumnjivom pravu, čime će oni ponovo zauzet i istaknuto mesto u društvu naroda. Uveren sam da će ostvarenje nj ihovih ideala bit i ne samo nj ima od korist i , već i vaskolikom čovečanstvu.

Vama je dobro poznato, dragi kapetane Albala, da nema naroda na svetu koj i simpatiše sa gore pomenutom idejom više no srpski narod. Zar mi ne prol ivasmo gorke suze na obalama Vavilona, na domaku naše l jubl jene i tek nedavno izgubljene domovine? Kako da ne učestvujemo u težnjama i patnjama jevrejskog naroda, kad su se naši

103

zemljaci Vašeg porekla i Vaše vere bori l i za svoju srpsku otadžbinu isto tako hrabro kao i naši najbol j i sinovi?

Nama će bit i žao, ako nas i jedan od naših sugrađana Jevreja bude napustio i vrat io se u svoju obećanu zemlju, al i ćemo se tešit i nadom, da će nam oni ostavit i zamašan deo svojih srdaca i postat i naj jača veza između slobodnog Izraela i Srbi je.

Uveravajući Vas, dragi kapetane Albala, u svoje odlično poštovanje ostajem

Vaš. Vesnić, s.

r .". 2 3 1

** *

Bez obzira na sve kontroverze, Balfurova deklaraci ja predstavl ja važan međaš u istor i j i cionist ičkog pokreta. Od 2. novembra 1917. počinje nova etapa u cionist ičkoj prošlosti , etapa "obogaćena" novim borbama, usponima i padovima, koja će konačno i dovest i do ostvarenja cionist ičkog "sna". Međutim, to ni je predmet ovog rada.

2 3 1 ? M. B . Mi lošev ić, Jevre j i za s lobodu Srb i je 1912-1918, Beograd 1995, 85 -94.

104

ZAKLJUČAK

TEKOVINE I PERSPEKTIVE RANOG CIONIZMA

Nastanak i prve dvi je deceni je postojanja cionist ičkog pokreta nameću pitanja: - šta je to pokret u prvih dvadesetak godina vr i jedno i

trajno ostvario?- kakva je njegova budućnost?

Cionizam kao posl jedica emancipaci je, asimilaci je i ponajviše ant isemitizma, plod je evropskog XIX v. i naizgled je sl ičan nacionalnim pokret ima "autohtonih" naroda Starog kontinenta – al i samo naizgled. Između cionist ičkog i drugih nacionalnih pokreta postoje bitne razl ike.

1. Svi evropski nacionalni pokret i svoju borbu neposredno vežu za određenu teritor i ju, a Jevrej i je nemaju i l i , tačnije rečeno, ne žive na njoj. Štaviše, hercl i janski cionizam ni je čak ni insist irao na pradavnoj jevrejskoj domovini Palest ini.

2. Evropski nacional izmi se "naslanjaju" na bl isku nacionalnu istor i ju, a Jevreju tu imaju "pauzu" dugu skoro dva mileni juma, al i iza nje i jedinstveno bogatu prošlost iz koje izviru judaizam, a umnogome i hr išćanstvo, pa i is lam.

3. Cionist ički pokret sve vr i jeme, a naročito u početku postojanja, nema masovni karakter, a ima i snažnu opozici ju unutar samog jevrejstva. Zbog toga postoj i i mišl jenje da je o cionizmu čak teško govorit i kao o pokretu jevrejskog naroda. Mora se, ipak, imati u vidu da je cionizam bio jedini organizovani pol it ički pokret Jevreja rasutih po svi jetu i da, bez obzira na sve slabosti i specifičnost i , s pravom nosi atr ibut jevrejskog nacionalnog pokreta.

4. Cionizam je ponikao u XIX, al i će prve značajni je rezultate dat i tek duboko u XX vi jeku. Kao takav donekle predstavl ja ostatak evropskog XIX v, al i je, sa druge

105

strane, u vremenskom skladu sa razvojem događaja u Palest ini i sa konkurentskim arapskim nacionalizmom.

Cionist ička ideja stvaranja jevrejske zajednice (države) u Palestini podrazumijevala je savlađivanje pet osnovnih prepreka: 1) Palest ina je bi la dio Turskog carstva; 2) zemlja ni je bi la "bez naroda" – nju već vi jekovima naseljavaju stotine hi l jada Arapa i daleko manji broj Jevreja; 3) bi lo je malo Jevreja, naročito onih iz zapadne Evrope, koj i su bi l i spremni da se sele u "Obećanu zemlju"; 4) r i ječ je o neplodnoj, vel ikim di jelom neobradivoj zemlj i sa teškim uslovima za život Jevreja iz di jaspore koj i , st icajem raznih okolnost i , nisu bi l i skloni pol joprivredi; 5) nezaobilaznu poteškoću čini l i su i in teresi vel ikih si la, prvenstveno Britani je i Francuske.

U prve dvi je decenije postojanja cionist ičkog pokreta savladana je samo prva prepreka – i to uglavnom ne zaslugom cionista. Rezultati djelovanja pokreta mogu se vidjeti u djel imičnom savlađivanju preostale čet ir i prepreke. U tome posebne zasluge imaju dvojica najvećih cionista – Hercl i Vajcman.

Herclova zasluga jeste u tome što je našao dovoljno manevarskog prostora da započne akci ju. On ni je bio nit i prvi cionista nit i je r ješio jevrejsko pitanje, al i je načinio početni, možda najvažnij i korak. Sazvao je kongres i nakon skoro dva mileni juma okupio predstavnike jevrejskog naroda – " izmiješao utopiju i stvarnost" i tako stvorio moderni, organizovani pol it ički cionizam.

Hercl je, ipak, napravio i dva ozbil jna "previda". Prvo, preuveličavao je značaj diplomatske akci je kod sultana; još za njegova života ovaj put se pokazao neprohodnim. Drugo, u svojim djel ima ( Jevrejska država, Dnevnik.. .) na kongresima, u korespodencij i , pa i u diplomatskim razgovorima Hercl gotovo ne pominje palest inske Arape. Naprot iv, on zagovara geslo o "naseljavanju naroda bez zemlje u zemlju bez naroda".

Herclove zasluge za cionizam ipak su kolosalne. Mnogi ga čak porede sa Mojsi jem, jer su se obojica odrekl i asimilaci je i poveli narod u "Obećanu zemlju" čime i jedan i drugi čine svojevrsne "vododjelnice" u jevrejskoj istor i j i . I

106

sam svjestan sopstvene uloge, neposredno posl i je I kongresa Hercl je zapisao u svoj dnevnik proročke r i ječi: "U Bazelu sam položio temelje židovske države. Kažem l i to danas, ismijal i bi me. Možda već za pet, a zaci jelo za pedeset godina svi će to i doživjeti ." 2 3 2

Prvi svjetski rat je za cionizam bio novi izazov. U takvoj situaci j i u prvi plan izbi ja Haim Vajcman. On je, svakako, najzaslužni j i za dobijanje Balfurove deklaraci je, koja je za razbijeni i razjedinjeni cionizam značila "infuzi ju" u posl jednji čas. Ova "infuzi ja" ne samo da je spasi la cionizam od mogućeg odumiranja nego ga je čak i o jačala. Pokret je dobio međunarodno priznanje iza koga su se "kr i le", osim Britani je, i druge zapadne si le. Značaj pr iznanja je veći ukoliko se ima u vidu da su ga cionist i dobil i od Velike Britani je koja će već idućeg mjeseca (decembra 1917) vojno zaposjesti "Obećanu zemlju".

Tako je Balfurovom deklaraci jom zaokružen dvodecenijski period ranog, hercl i janskog i posthercl i janskog cionizma u kome je pokret uspio da preboli jake "dječje bolest i" i da novo vr i jeme dočeka priznat spolja a t ime ojačan i iznutra.

Prepreke su, međutim, savladane samo djel imično. Borba za stvaranje jevrejske države, nastavl jena u izmijenjenim uslovima, trajaće još čitave tr i decenije u koj ima će sudbinu cionizma u početku određivat i sve učestal i j i i oštr i j i sukobi sa Arapima u Palestini, a uskoro i katakl izma evropskih Jevreja – holokaust. Bez obzira kol iko to paradoksalno ( i nehumano) zvučalo, holokaust će ojačati cionizam kao, uostalom, i rani j i ant isemit izam. Jevrej i će nagrnuti u Palestinu, a kao najveće žrtve rata steći će blagonaklonost mnogih svjetskih faktora, što će im dati dovoljno prostora za obnovu svoje države Erec Izraela. Zasluge za to opravdano se pr ipisuju cionist ima, al i se, uz svu ozbil jnost i poštovanje mil iona nevino stradalih Jevreja, može reći da je i Hit ler doprinio stvaranju Izraela, svakako bez imalo humanih namjera.

U svakom slučaju, Hercl je zaslužio da njegova velika sl ika bude iznad glave Davida Ben Guriona kada je ovaj 14.

2 3 2 ? G . Mei r , n . d , 148 .107

5. 1948. proglašavao stvaranje Države Izrael, a Vajcman da postane prvi predsjednik te države.

108

SUMMARY

The Zionist Movement, l ike any other nat ional movement, has its origin, its genesis, its ideological and actual birth and muturation. During that process last ing one century ( from the end of the 18th t i l l the end of the 19th century), many Jews and genti les about whom we know quite a lot gave their contr ibution to the opening of the Jewish quest ion and to the formation of the Zionist theory and pract ice. However, I would here part iculary single out Yehuda Alkalai (1798 -1878) to whom proper attention is not always paid. In Semlin (a Serbian town, then in the Habsburg Monarhy) as wel l as throughout Europe and Palestine, Rabbi Alakalai for more than half a century engaged both by word and by act in the integrating and directing of the nat ional forces towards the lasting solution of the posit ion of Jews which implied the restoration of the nat ion and the state in Palestine. Al l over and even outside Europe he published tens of books, studies and art icles in wich he, several decades before Herzl, plaeded for the restoration of the Hebrew language, for the convocation of some kind of the world Jewish congress, establ ishment of the general Jewish fund and investment banks, for the launching of a loan and col lect ion of contribut ions for the purchase of land, for the organized colonizat ion of Palestine etc. The Zionists would later plead for and carry out in practice al l these ideas. Besides, there are also rel iable indicat ions that Alkalai, through his Semlin neighbour Simon Herz, also influnced his grandson Theodore Herz, the father of the Zionist movement. Because of the above -mentioned, Rabbi Alakalai deserves a place among the greatest forerunners of the polit ical Zionism.

Theodore Herzl, therefore, also has his roots in Semlin.

Cohen bore Naphtal i ,Naphtal i bore Leopold,Leopold marr ied Frumenta and bore Simon,

109

Simon marr ied Rebecca and bore Jakob,Jakob marr ied Jannette and bore Theodore.

This is how the known part of Theodore Herzl ’s genealogical t ree looks l ike, a l though Cohen being the father of Naphtal i is just a reasonable hypothesis.

110

I t is difficult to say how much the Semlin or igin and the national -l iberation movements of the Balkan and other European nat ions influenced Herzl ’s presonal i ty , intent ions and ide las; however , i t i s probable tha t he as a young and educated humanist found models and inspi rat ion in the st ruggle of the smal l Balkan nat ions for the restorat ion of thei r na t ional s tates. He also might have drawn his st rength and opt imism f rom thei r exsamples when faced wi th the numerous di f f icul t ies which af f l i c ted him personal ly , the movement he founded and led, as wel l as the Jewish nat ion in general .

The role of Theodor Herz l in the foundat ion of the Z ionist Movement i s , by al l means, co lossal . The credi t for the convocat ion of the F i rst Z ionis t Congress in 1897 in Basel and for the gather ing of the Jewish notables in the W.Z.O is most ly due to h im. The W.Z.O icluded many pol i t ical , ideologica l , cu l tural and other t r ends related to Jewishness and p laced them under i t s auspices, but was not able to reconci le them. That determined the dest iny of the Movement wich was weakened by constant conf l ic t s and fact ional ism f rom the very beginning; they character ized the W.Z.O’s ac t ivi t i es both dur ing Theodore Herz l ’s leadership (1897 -1904) and dur ing h is successors David Wolf fsohn (1905 -1911) and Ot to Warburg (1911 -1921) .

The cr isi s in the Z ionist movement culminated af ter the Wor ld War I broke up. The War div ided the grea test par t of the Jews, inc luding the Z ionists , and even brought them in the posi t ion to "hold one another at gunpoint" . In such condi t ions the W.Z.O. was almost paralyzed, a l though the l ia ison of f ice was founded in neutra l Copenhagen. Never theless, as t ime went by, the Br i t i sh Z ionists headed by Chaim Weizmann enjoyed larger and larger prest ige. Using the acquired inf luence as wel l as understandig and in terest of Great Br i tain , they managed to br ing about the Balfour Declara t ion; for the Z ionism, i t meant the "infusion" wich would restore and st rengthen the movement .

I t i s interest ing to ment ion that the Government of the Kingdom of Serbia f i r st in the wor ld recognized the r ights of the Jews conta ined in the Balour Declarat ion: a l ready on December 21 , 1917 Milenko Vesnić , the chei f of the Serbian Mil i tary Mission in the USA, sent to David Albala , a Serbian Capta in, a Z ionist Jew and a member of the Mission, the le t ter in wich he in the name of the Serbian Government

111

and nat ion exspressed appreciat ion and suppor t to the restora t ion of the Jewish s tate in Palest ine.

Thus the Balfour Declarat ion rounded of f the ear ly per iod of Herz l ian and post -Herz l ian Z ionism which lasted for two decades and dur ing which the Movement managed to overcome ser ious "diseases of infancy" so tha t i t met new t ime recongnized abroad and thus st rengthened wi thin .

Preveo dr Predrag Novakov

112

IZVORI I LITERATURA

Aksenti jević, Mirko, Palest inski dosi je, NIN, Beograd 1979.

Alkalaj, dr David, O cionizmu. Njegov značaj i razvitak, Cion, Beograd 1910.

An-Ski ŠRapaport Semjon AkimovičĆ, Nikola I i Mojsi je Montefiore, Jevrejski almanah 1929-1930, Savez rabina Kral jevine SHS, Vršac 1929, 167-169.

Arafat, Jaser, Došao sam s puškom i maslinovom grančicom, Palest inski pokret otpora – Naše teme br. 9-10, Zagreb 1980, 1667-1678.

Arent, Hana, Jevrej i , nacionalna država i rađanje antisemitizma, Vidici , br. 6-7, Beograd 1983, 19-38.

Baletić, Milovan, Ispunjenje zavjeta i l i povratak Židova u Zemlju Izraelovu, Globus, Zagreb 1988.

Bernstein, dr S. Š Ć , Cijonizam, njegovo biće i njegova organizaci ja, Savez ci jonista Jugoslavi je, Zagreb 1919.

Bibl i ja. Star i i Novi zavet sa objašnjenjima i i lustraci jama, Dobra vest, Novi Sad ?

Bibo, Ištvan, Jevrejsko pitanje i ant isemitizam, Vidici br. 6-7, Beograd 1983, 43-58.

Cvajg, Štefan, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, Matica srpska, Novi Sad 1962.

Dubnov, Simon, Kratka istor i ja jevrejskog naroda, SJOJ, Beograd 1988.

113

Etinger, Šarl et al , Istori ja jevrejskog naroda, Ginko, Beograd 1996.

Fraenkel, Josef, Dubnow, Herzl and Ahad Ha-am. Pol it ical and Cultural Zionism, Ararat publishing Society Limited, London 1963.

Frenkl, Josef, Hercl, (U okviru ove knjige štampano je skraćeno izdanje Jevrejske države Teodora Hercla) , Bibl ioteka Jevrejskog narodnog kalendara, Beograd – Zagreb 1936.

Gams, Andri ja, U traganju za Bogom . Tragičan istor i jski put jevrejstva, Dečje novine, G. Milanovac 1993.

Gross, Mirjana, Židovi u Habsburškoj monarhij i u 19. stol jeću, Zbornik 200 godina Židova u Zagrebu, Jevrejska općina Zagreb, Zagreb 1988, 37-52.

Heller, dr Josef, Geschichte des Zionismus. Kurzgefasste Darstel lung, Berl in 1935.

Herman, Makso, Afera Dreyfus, Bilten SJOJ, br. 11-12, Beograd 1956, 24-27.

Herzl, Theodor, Gesammelte zionist ische Werke I -V, I Band: Zionist ische Schriften, Jüdischer Verlag, Berl in 1934.

Holdheim, Gerhard – Walter Preuss, Die Theoretischen Grundlagen des Zionismus. Ein Leit faden, Welt Verlag, Berl in 1919.

Israel in Perspective, Issued by Britain Israel Public Affairs Committee, London 1983.

Iveković, Ivan, Kontinuitet bl iskoistočne kr ize i palestinski problem , Palestinski pokret otpora – Naše teme, br. 9-10, Zagreb 1980, 1405-1426.

114

-------------- , Jedna histor i jska veza između Jevrejske općine u Splitu i Mozesa Montefiorea, Kadima – Časopis jevrejske omladine Jugoslavi je, br. 39, Beograd 1978, 38-42.

Kalderon, Solomon – Juda Levi, Istori ja jevrejskog naroda I - I I , Knjiga I I : Od izgona Jevreja sa Pir inejskog poluostrva do najnovij ih dana, SJO Kral jevine Jugoslavi je, Beograd 1935.

Kellner, prof . dr Leon, Theodor Herzls zionist ische Schriften, Jüdischer Velag, Berl in 1920.

Kraus, Oton, Židovsko pitanje i sionizam, Knjižara Gjure Trpinca, Zagreb 1904.

Lapiere, Dominique � Larry Coll ins, Jeruzaleme, Jeruzaleme, Globus, Zagreb 1977.

Laqueur, Walter, A History of Zionism, Holt , Rinehart and Winston, New York �Chicago �San Francisco 1972.

Lebl, Ženi, Rabin Jehuda Alkalaj (1798-1878) , Mezuza – Časopis za jevrejsku književnost, br. 1, Beograd 1993, 224-236.

Livada, Raša, Pismo rabina Alkalaja, Kadima – Časopis jevrejske omladine Jugoslavi je, br. 37, Beograd 1977, 36-37.

Markuš, Zoran, Kuća u Apostelgasse 235. Pr i log upoznavanju porodice Teodora Hercla, Zbornik Jevrejskog istor i jskog muzeja, br.6, SJOJ, Beograd 1992, 245-248.

Meir , Golda, Moj Izrael , Napri jed, Zagreb 1987.

Mi lošević, Mihailo B, Jevrej i za slobodu Srbi je 1912-1918, Fil ip Višnj ić, Beograd 1995.

115

Milenković, Milut in, Arapi između juče i sutra, BIGZ, Beograd 1974.

Mrazović, J . [ ] – O. [ ] Boričić-Dvorski, Židovi i današnja Njemačka, Zagreb 1933.

Piekalkiewicz, Janusz, Duga ruka Izraela, Alfa, Zagreb 1979.

Pinsker, Leon, Autoemancipaci ja, Beker i Heimbach, Zagreb 1933.

Pivnički, Dobrica, Palest inac, Obod, Cetinje 1988.

Popović, Bogdan A, O Teodoru Herclu, Jevrejski almanah 1959-1960, SJOJ, Beograd 1961, 116-128.

Potemkin, V. [Vladimir ] P. [Petrovič ] , Istori ja diploma-ti je , Sveska I I : Diplomati ja novog doba (1872-1919), Arhiv za pravne i društvene nauke, Beograd 1949.

Protokol sionskih mudraca i l i jevrejska zavera, Vidici , br. 6-7, Beograd 1983, 39-42.

Rabinovič, Abraham, Izrael , YUTEL, Beograd 1991.

Rothmüler, Cvi, Židovska kolonizaci ja Palest ine , Gideon, Zagreb 1925.

Šlomo, Herman, Arapsko pitanje , Histadrut Hašomer Hacair u Savezu cionista Jugoslavi je, Zagreb 1940.

Šobajić, Voj imir M, Jevrejstvo i Izrael , Samoupravna praktika, Skoplje 1982.

Štajner, Aleksandar, Jehuda Haj Alkalaj (1798-1878) , Jevrejski almanah 1968-1970, SJOJ, Beograd 1971, 55-65.

116

Vajs, Albert , O antisemit izmu pre i za vreme nacizma , Jevrejski almanah 1963-1964, SJOJ, Beograd 1965, 13-34.

Vekarić, dr Vatroslav, Jedna interpretaci ja društvenih korena palest inskog pitanja. Osobenost i stvaranja izraelske države, Institut za međunarodnu pol it iku i pr ivredu, Beograd 1983.

Winsch, Gert , Engleska vladavina u Palest ini , Njemački obavještajni biro, Berl in 1940.

The Zionist Year Book 1958-1959 , The Zionist Federation of Great Britain and Ireland, London 1959.

117

SADRŽAJ

Uvod...................................................................................... 1

I: PRETEČE POLITIČKOG CIONIZMA...................................12

II: KONSTITUISANJE CIONISTIČKOG POKRETA..................241. Teodor Hercl.................................................................242. Drajfusova afera..........................................................263. Hercl postaje cionista................................................284. Prvi cionistički kongres..............................................355. Organizacija i institucionalizacija pokreta ..........36

III: ORGANIZOVANI CIONIZAM NA DJELU...........................401. Nova Herclova diplomatska ofanziva......................402. Podjele unutar cionizma.............................................423. Plan Uganda...................................................................454. Uganda kongres............................................................51

IV: KOLONIZACIJA PALESTINE...............................................541. Prva alija.........................................................................542. Druga ali ja......................................................................57

V: CIONIZAM U VRTLOGU INTERESA VELIKIH SILA........621. Postherclijanski period – nove podjele i dileme...622. Cionizam u vri jeme Prvog svjetskog rata – borba za

međunarodno priznanje...............................................673. Balfurova deklaracija...................................................75

ZAKLJUČAK – Tekovine i perspektive ranog cionizma.. .83SUMMARY..................................................................................86IZVORI I LITERATURA.............................................................89

118

IZ RECENZIJE:

‘’ …autor je dao niz krajnje korisnih i važnih, naučno proverenih i sigurnih obaveštenja o poreklu, nastanku, i konstituisanju cionističkog pokreta, o njegovim idejnim začetnicima, pokretačima, političkim organizatorima i predvodnicima – u prvom redu o Teodoru Herclu –, te o međunarodnim aspektima i stvarnom istorijskom karakteru, mestu i značaju cionizma na kraju XIX i početku XX veka.

Ispod njegovog pera izašlo je doista kvali tetno i korisno naučno – popularno št ivo. . . ’’ .

prof . dr Čedomir Popov , akademik

119