Jer Bog ce se pobrinuti

Ovu knjigu o svom zivotu, posvecujem na prvom mestu Onome koji me nikada nije ostavio, Bogu, Gospodu i Spasitelju Isus Hristu, koji je cuvao moje stope u svim rizicnim i mracnim danima mog zivljenja na ovoj zemlji! Sva slava Njemu pripada! Takodje je posvecujem i svim ljudima koji su bili znacajniji deo mog zivota prisutni u njemu, dajuci mu na vaznosti i znacaju, ulepsavajuci ga svojim prisustvom. I Njemu i svim tim ljudima sam duboko zahvalan na svemu, najvise na tome sto nikada nisu odustali od mene.

Predgovor

Moja misao vodilja za pocetak pisanja ove knjige je tekst iz Biblije, koji je sam Isus izrekao, a nalazi se u Jevandjelju po Marku 5,20, gde Gospod kaze coveku kojega je upravo oslobodio od demonske opsednustosti: “Idi kuci i kazi sta ti ucini Gospod i kako te pomilova.” To je nas posao na zemlji, da drugima prenesemo sve sto smo iskusili od Boga u nasem zivotu. Ova moja zivotna prica je upravo splet neverovatnih dogadjaja i okolnosti u kojima je Bog imao glavnu ulogu, iako toga nisam u neki teskim situacijama bio bas svestan nesto narocito. Ima ubacenih ponekih i zanimljivih i humoristicnih dogadjaja, tako da sve u svemu, verujem da ce mnogima koji je budu citali biti na ohrabrenje i utehu, da ce lakse moci videti i upoznati Bozju ljubav i bezgranicnu milost u svakodnevno zivotu u svakodnevnim situacijama koje nam se cesto cine mracne i bez nade, u kojima se cesto osetimo usamljenima i napustenima. Ali, to je samo privid, jer iza scene se Bog veoma aktivno i uzurbano trudi da nas spase od nas samih i da nam daruje Sebe. Zelim ovom pricom da se Silni Bog i Stvoritelj, Isus Hristos, proslavi i da zaista mnoga srca budu privucena Njemu kao nasem Spasitelju koji toliko cezne za nama i nasim srcima ispunjenim radoscu i zahvalnoscu, jer On je dostojan toga, i da

svi zajedno svojim zivotima doprinesemo Gospodnjem savetu da idemo i da kazemo drugima sta nam ucini Gospod, kako nas pomilova.

1. Poglavlje

Spasen na samom pocetku

Bilo je to lepo prolecno jutro, 8:15 casova kada se zacuo decji plac oznacavajuci dolazak na ovaj svet. To sam bio ja. Rodio sam se 10.04.1978. u Novom Sadu gde zivim i dan danas. Ja sam rodjen kao trece dete, najmladje.

I tako su prolazili dani, dok nisam napunio 7 meseci zivota kada sam se razboleo i dobio upalu pluca. I naravno, zavrsio sam u decjoj bolnici. Imao sam veoma visoku temperaturu danima, izmedju 40-41C, i lekari nisu nikako mogli da je spuste, ne znajuci sta da rade. Na samom posletku, kada su izgledi bili takvi da nisu vise nista mogli da ucine, jer temperatura se nikako nije spustala, pozvali su moju majku i saopstili joj da oni nista ne mogu da ucine za mene. Dali su joj litru rakije i rekli joj da me odnese kuci i neka pokusa da me masira sa njom, i na kraju dodali, da joj samo Bog bude u pomoci. Najverovatnije, izbezumljena, upravo od onoga sto je cula, ne verujuci usima, moja majka me je uzela i odnela kuci placuci. Tako mali, tako nemocan i nesvestan bilo cega, goreci od vrucice, bio sam u rukama Onoga koji je sve znao unapred.

Od trenutka kada me je donela kuci, kako mi je ispricala verno ceo dogadjaj, a bilo je vece, nije prestajala da me poliva rakijom i suzama. Trljala me je i masirala celu noc, ne znajuci da li je vise rakije ili suza prolila po mom malenom telu, dok se ujedno i molila za moje ozdravljene i pad temperature, za nju nepoznatom Bogu, za kojeg je cula samo u pricama drugih ljudi u prolazu. I ja danas duboko verujem da je Bog cuo molitve i video suze moje majke, i tu noc ja sam spasen po prvi put od smrti. Lekari nisu mogli nista, kao i cesto u zivotima mnogih ljudi, ali je zato to mogao Neko ko je Svemocan,

pun dobrote i ljubavi, Neko ko cuje jauk i vidi suze nevoljnih i spasava. Boreci se celu noc sa mojom visokom visednevnom temperaturom, Bog i moja majka su me otrgli vec na samom pocetku mog turbulentnog zivota, iz kandzi smrti, i ovom prilikom po ko zna koji put, a sada i javno, pismenim putem im se duboko zahvaljujem, sto nisu odustali od mene, sto su me toliko voleli i dali mi sansu da i ja zivim. Hvala ti Gospode sto su zametak moj videle Tvoje oci, i sto su svi dani moji pred Tobom vidjeni kada ih nije bilo jos ni jednoga!

Zelim da naglasim da niko od nas nije pred Njim zaboravljen niti ostavljen, jer On sve vidi, i onda kada mi ne mozemo da vidimo nista dalje od ove sekunde u kojoj zivimo. On sve zna i vodi savrseno, i zato ne treba da se bojimo, jer u Njegovim rukama smo apsolutno sigurni!

S obzirom da se ovog perioda ne secam, vec znam samo ono sto sam slusao od mame, ovo poglavlje je jako kratko. Ali morao sam ga opisati, jer vracajuci svoj pogled unazad, na ovaj pocetni period mog zivota na ovoj zemlji, i na celoupan moj zivot, mogu samo reci “hvala Ti Boze moj, i samo Tebi Slava pripada za svu tvoju brigu i zastitu u kasnijem mom zivotu, do danas! Samo Tvojim providjenjem, ja sam medju zivima i zdravima!”

2. Poglavlje

Moje detinjstvo i rana mladost

Poceo sam biti svestan svega od svoje 5-te godine. Imao sam relativno mirno i spokojno detinjstvo, osim sto mi je otac umro kada sam imao 2 i po godine, ali se toga na svu srecu ne secam, samo iz prica. Moja majka je sa Otoka Pasmana, iz Dalmacije, tako da sam isao svako leto po dva meseca na more, gde sam zaista uzivao kao klinac i provodio radosne dane i dozivljavao radosne trenutke. Sa nepunih 7 godina, mama me je upisala na fudbal u FK

Novi Sad, na Detelinari (deo Novog Sada), gde sam trenirao do svoje 17-te godine, a kasnije cu navesti i zasto samo toliko.

Uglavnom sve je teklo mirno i svojim tokom. Sa 7 godina sam osnovnu skolu i postao Titov djak prvak. Mislim i da sam medju poslednjim Titovim prvacima, posle je to ukinuto. Islo se u to vreme jos i na sletove, gledalo se kako padobranci skacu iz aviona i onda slecu kod nas na stadion koji je tada uvek bio veoma svečano uređen, sa stotinama djaka ucesnika u tim raznim igrarijama. To su bili zaista lepi dani, bezbrizni i sigurni kao i kod vecine dece tog vremena.

Kako su dani, meseci i godine prolazile, ja sam bio srecno dete, bez obzira sto nisam imao oca, ali s obzirom da ga nisam ni znao, moja majka je meni bila sve, i otac i mati, zena borac, koja je morala da potisne emocije posle oceve smrti i da ide napred brinuci se i boreci se za mog brata od 18, moju sestru od 11 i mene od 2 i po godine. Kako je stegla srce i krenula napred hrabro, to samo ona zna i one hrabre majke ili ocevi koji su se nekada nasli u slicnoj poziciji, ali ja ne zelim da mislim o tome, jer mora da je bilo strahovito tesko iskustvo.

U klubu sam vredno trenirao, ali nije mi bilo tesko, jer sam voleo fudbal vec od malih nogu, vise od svega sto sam znao i cega sam bio svestan, mislim na stvari i dogadjaje, ne na ljude. Tako da sam vremenom prelazio kategoriju po kategoriju. Od malih petlica, svojim zalaganjem na treninzima i u klubu, dosao sam lako do pionira, gde su vec pocele da se odigravaju i neke prijateljske utakmice na koje sam tako zeljno cekao. Uglavnom sam bio u startnoj postavi uvek, kao levi ofanzivni bek, trceci napred nazad, nesto poput Roberta Karlosa, imajuci usput i dosta jaku levicu, sto se jos vise poklapa sa likom ovom fudbalera, a takodje sam znao ponekad da predjem celu levu stranu, da udjem u 16 metara i da silovitim udarcem dam gol, sto je meni kao malom decaku pricinjavalo ogromnu radost. Voleo sam to sto sam radio celim srcem. Mastao sam cesto da jednog dana postanem dobar i poznat fudbaler, kako bih mogao da se brinem za moju majku i sestru i brata. Znao sam tako da legnem pored moje mame na pod, pored njenog kreveta i da joj pricam da kada postanem fudbaler i budem imao mnogo para, da cu joj ja kupiti sve sto

pozeli i da cu se brinuti za nju. Nazalost, to se nikada nije ostvarilo, sto me i dan danas cini dosta tuznim, zbog tih neostvarenih snova.

Bio sam poprilicno nestasno dete, puno energije, zivota, jednom rečju, hiperaktivan. Nisam nikada mogao da stojim na jednom mestu, stalno sam morao negde da se krecem, da zujim okolo naokolo, kada sam kuci da skacem po krevetima, iako mi mama to nije dozvoljavala. Ja se na to nisam mnogo obazirao dok ne bih dobio prutom po zadnjici, tek onda bih se smirio, ali na kratko. U osnovnoj skoli ne mogu bas da se pohvalim da sam bio previse dobar djak. Od prvog razreda osnovne skole, pa sve do petog bio sam vrlo dobar, dok u petom razredu nisam pao iz matematike, i morao krajem avgusta da se spremam za popravni, sto je za mene to bilo prvo, onako malo ozbiljnije stresno iskustvo. Bio sam tog leta meseca dana na moru u Dalmaciji, u nasoj novoj kuci, posto je mama tada prodala svoju staru kucu sa njenim rodjenim bratom, a mojim ujakom, gde su se i rodili kao deca, i napravili su oboje svoje kuce na zemljistu koje je pripadalo njihovim roditeljima. Tu sam se spremao za popravni iz matematike. Kasnije sam otisao jos jedan mesec u Bar, u Crnou Goru, gde mi se sestra u medjuvremenu udala. Dosao je na red i taj dan popravnog ispita i secam se da sam se nekako po prvi put onako decije, pomolio Bogu u sebi da mi pomogne da prodjem ispit, jer sam zaista ucio, koliko god da me je to jako mrzelo i da nisam bas voleo skolu i ucenje koje sam smatrao besmislenim i uzaludnim jer, ja cu biti fudbaler, koga treba da zanima skola, mislio sam, ja. I tako, secam se, bio sam jako nervozan kao nikada u zivotu. Kada sam seo u klupu, sve su mi se dlanovi preznojavali od straha. Dobili smo listice sa zadacima, po 3 zadatka i imali smo 45 minuta da to tacno resimo i da prodjemo, ili da ne znamo i da padnemo. Kada sam otvorio papiric, odusevio sam se, jer 2 od tri zadatka sam znao takoreci napamet, jer sam bas to ucio najvise, a u trecem zadatku mi je pomogla, delimicno, jedna nastavica koja je prosla pored moje klupe videvsi da sam dva vec uradio i da se mucim sa trecim. I posle zavrsenih 45 minuta, pokupljeni su nam listici, i sada se cekalo na rezultate. Bio sam nekako siguran da sam prosao, sto se i ispostavilo kao tacno posle nekih par desetina minuta. Tako da sam bio odusevljen i zahvaljivao Bogu, iako sam tada imao veoma nejasnu sliku o Bogu i svim tim Duhovnim stvarima. Ali, u tim danima

nekako i krecu da se odvijaju stvari onakve kakve je Bog i zeleo i cekao i znao da ce se odvjati u mom zivotu i srcu.

Nisam tada ni slutio, te sada vec davne, 1990 godine, posle popravnog ispita iz matematike, da se vise necu vracati na more u Hrvatsku, do dana danasnjeg, zbog ratnog vihora koji je zahvatio nasu tadasnju SFRJ i Republiku Hrvatsku. Samim tim, svi znamo, tada je i nastupilo cepanje jedne jake i stabilne drzave koja je smetala svetskim mocnicima na putu za ostvarivanje njihovih mracnih planova zvan Novi Svetski Poredak i stvaranju EU.

Tu vec pocinju da se sve vise gomilaju senke u mom zivotu kao mladog decaka od 12 godina. Jako sam voleo da idem na Hrvatsko primorje koje je i dan danas medju lepsim letovalistima u Evropi, da stavim ruku na srce. Sa svim tim ratovima u Hrvatskoj i Bosni, dosle su i sankcije koje su u mnogome pokvarile standard lepog zivota, uz mnogobrojne ugasene mlade zivote po ratistima sirom tadasnje zemlje. Ali, idemo dalje.

Ja sam i dalje vredno trenirao fudbal. Posle skole sam isao kuci samo da bacim skolsku torbu i da jedem, i ponovo da bezim napolje da igram sa drugarima mali fudbal, fudbal na male golice, nozni tenis, viktorije i mnogo cega jos, samo da se ne sedi kuci. Tada nje postojala sva ova danasnja tehnologija, kompjuterii, mobilni telefoni, internet, sem televizora, koji nikoga od nas nije zanimao, osim mozda u vecernjim satima da se pogleda neki film iz videoteke, ali i to opet u drustvu. Znao sam takodje kada padne vec uveilo mrak, a napolju sneg do clanaka, da uzmem loptu, odem preko puta na betonski fudbalski teren na rukometne golove, i da sam trcim od gola do gola sa loptom, trenirajuci vodjenje lopte, glasno vicuci kada dam gol, a uglavnom sam se pozivao na Predraga Mijatovica, tadasnjeg igraca Partizana, jer sam i navijao za istoimeni klub, pa sve do danas, iako Partizan, kao ni sve ostalo u zivotu, vise nije ni blizu kao pre. Toliko sam voleo fudbal, da sam na sve bio spreman, pa i da nocu uz osvetljenje snezne beline, trcim od gola do gola po sat vremena, uzivajuci u tome maksimalno. Takodje, po celi dan, dok ne padne mrak, secam se, moje drustvo i ja,bili smo napolju igrajuci se svega onoga sto sam nabrojao u gornjim redovima. Eh, i to je jedan period mog zivota koji nikada ne mogu, niti zelim da izbrisem iz svog secanja, koji je u tom delu mog zivljenja i uzrasta bio jedan od najlepsih, izmedju 7 i 15 godine,

koji se ovde na zemlji tesko ikada mogu ponoviti, tako bezazleni i deciji trenuci, za koje verujem da ce se ipak, jednom, iznova, ponovo dogoditi na Novoj Zemlji, i koji ce ovaj put trajati vecno, u prisustvu naseg Divnog i Neznog Spasitelja i Boga, Isusa Hrista…Amin!

3 Poglavlje

Neka nova iskustva

U sedmom razredu osnovne skole, kao i vecinu dece u tom nekom pubertetskom uzrastu,pa tako i mene, pocele su da zanimaju razne stetne stvari, kao npr. duvan, alkohol i druge razne stvari. Jedan dan smo nas par drugara otisli na jedno skrivenije mesto, i tu zapalili po prvu cigaru u zivotu, jer smo mislili kako je to muski. Secam se kao juce da mi se odjednom pocelo vrteti u glavi kao da sam osamucen, ali to je kratko trajalo. I tako sam nastavio da koristim cigarete iz dana u dan, skrivajuci se od pogleda svih za koje sam smatrao da ne bih voleo da znaju. Kuci sam dolazio stalno sa zvakacim gumama po ustima i natrljanih ruku nekom travkom, posto smo culi da kada se prsti natrljaju liscem ili travom, nestaje miris duvana sa prstiju, sto je donekle samo bilo tacno, ali ipak je pomagalo. Tako da mama nikada nije osetila da sam pusio, mada je par puta posumnjala, pa me terala da joj duvam u nos.

Sto se mojih treniranja tice, tu se nista nije promenilo zbog pusenja, jer sam imao zaista ogromnu kondiciju, ali sam i od trenera krio, jer u suprotnom bih bio sankcionisan. Tako da, doslo je i vreme da se predje iz pionirske selekcije u kadetsku. U kadetskoj selekciji je sve vec bilo dosta drugacije, od treninga pa sve do celokupne organizacije. Tada se i pocinjalo sa prvenstvenim utakmicama na nivou Vojvodine, ograo se Kup Vojvodine, a pobednik tog Kupa, isao bi direktno u finale Kupa Srbije, a taj mec bi se odigravao na stadionu Crvene Zvezde ili na Partizanovom stadionu. Tako da sada je sve postajalo dosta zanimljivije i interesantnije. To je na neki nacin bio uvod u ono sto ceka fudbalera u njegovoj karijeri, a to je velikim delom vremena posvecenost takvom nacinu zivota, bez mnogo prostora za neke druge stvari.

Tako da, taj period je za mene bio pravo uzivanje. Igrali smo prvenstvene utakmice sa Proleterom iz Zrenjanina, Vojvodinom, Spartakom iz Subotice itd. To su sve bili timovi koji su igrali u tadasnjoj prvoj ligi Srbije sa Partizanom, Zvezdom i dr. Samo sto su to bile kadetske selekcije, a ne Seniorske. Uglavnom nas tim je uz Vozjvodinu bio najjaci u toj ligi za kadete. Sa Vojvodinom smo imali uvek zestoke okrsaje i to je uvek bio derbi kola, gde su oni uglavnom bili za nijansu jaci i odnosili pobede veoma tesno. Proleter iz Zrenjanina smo tukli uvek visokim rezultatom, kao i Spartak i kod njih i kod nas, a ostale smo zaista prasili bez problema. Trenirao nas je trener Rakic,a svi smo ga zvali Raka, za mene najbolji trener koji nas je trenirao ikada za tih 10 godina, iako su nam treneri bili na neko odredjeno vreme u mladjim selekcijama i Kosanovic i Bekvalac. Uvek kada smo se se nalazili u svlacionici pred duel sa Vojvodinom, Rakic je znao da nas motivise na samo njemu svojstven nacin. Kada je prozivao prvi tim, nabrajao je od golmana do poslednjeg 11 igraca, ne nasa prava imena, vec imena igraca Real Madrida, zeleci na taj nacin da nas malo nasmeje , ohrabri, opusti i motivise. Bio je zaista legenda od coveka, nasmejan i ljut bas kada je trebalo, i mi smo svi do jednoga to jako cenili. Pre nego sto bi izasli na terene, znao je da nam tapse i onda glasnim tonom da kaze: ” Danas na terenu hocu da oderete kozu sa nogu i zadnjice (to je nazvano pravim imenom), jel to jasno?” Znali smo da od nas ocekuje borbenost do kraja, bez prevelikog respekta, i mi smo se zaista tako i ponasali na terenu, izgrali smo svi do jednog do maksimuma. I rezultati nikada nisu izostajali. Mnogi kazu da smo mi bili jedna od najboljih kadetskih generacija FK Novi Sad.

Igrali smo vec uveliko uporedo sa prvenstvom i Kup Vojvodine, i sve redom smo dobijali lagodno, i tako sve do finala, gde nas je opet, naravno, cekala Vojvodina. Taj mec se trebao odigrati na stadionu Vojvodine, danasnjem stadionu ”Karadjordje” u Novom Sadu, i svi smo bili uzbudjeni zbog tog susreta, jer eventualna pobeda bi nas ucinila prvacima Vojvodine sa jedne strane, a sa druge otvarala mogucnost da postanemo i pobednici Kupa Srbije, ujedno igrajuci na nekom od nasa dva najveca stadiona. Osvanuo je i taj dugoocekivani dan. Bio je mesec Maj, lep i suncan nedejlni dan. U svlacionici je kao i uvek pred susret sa Vojvodinom bilo cuveno Rakino izlaganje o tome da smo mi igraci Novog sada odakle su potekli veliki i poznati srpski igraci

kao sto je bio Slavisa Jokanovic, i da uvek budemo svesni ciji dres nosimo. Uglavnom motivacioni govori nisu manjkali pored strategije. I tako, dosao je momenat da izadjemo na teren. Stadion je bio prazan, sa mozda nekih stotinjak ljudi, uglavnom nasim roditeljima i drugarima i pomalo znatizeljnicima, medju kojima je dosao da me gleda i moj prijatelj i brat u Hristu, Marko Jergic. Trava je bila uredno potsisana, zelena, mekana, i zasta se osecala velika uzbudjenost u nasem timu. Ja licno sam zaista bio dosta pozitivno uzbudjen kao nikada do tada na terenima, jer ovo je ipak za mene i moje drugare trebalo da bude do tada najvece iskustvo i najveca i najvaznija utakmica, utakmica zivota. Susret je poceo i vodila se jedna ravnopravna borba sa dosta opreznosi sa obe strane, mnogo borbe i zelje da se sacuva sopstveni gol i da se pobedi. I tako smo mi negde sredinom prvog poluvremena imali slobodan udarac sa nekih 18 metara od njihovog gola, i moj drugar Aca je bio zaduzen za slobodne udarce. Mi smo gledali skoro bez daha, kako namesta loptu za udarac, jer ovo je zaista bila vrlo retka prilika na utakmici, posto se igralo dosta tvrdo. I Aca se uhvativsi dovojan zalet od par malih koraka zaleteo, sutnuo loptu i …….GOOOOOOOOOOOOOOLLLLLLLLLLLLLLLL!!!!!! Lopta je zavrsila u golmanovom desnom uglu! Nasoj sreci i radosti nije bilo kraja, i taj trenutak je zaista tesko opisati onome ko to nije doziveo! U jednm takvom znacajnom momentu kao sto je bilo finale Kupa Vojvodine, povesti sa 0:1 protiv Vojvodine, to je bilo neopisivo vazno. Doslo je i drugo poluvreme u koje smo usli dosta rastereceniji, ali ne i oprezniji, i ubrzo je usledilo izjednacenje, 1:1! I kao sto to uvek biva u takvim trenucima, to nas je dosta uzdrmalo i pred kraj utakmice smo dobili jos 1 gol, tako da je konacan rezultat glasio, 2:1 za Vojvodinu, koja je postala samim tim osvajac Kupa Vojvodine! Za nas je to bio tezak udarac, za jednu tako sjajnu generaciju, kao sto je bila nasa, izgubiti posle posle vodjstva i prokockati sansu da zaigramo na Marakani ili na stadionu Partizana! I buduce karijere svakoga od nas bi mozda tekle nekim novim pravcem. Ali, eto, zivot ide dalje. Samo da spomenem da je Vojvodina je nedugo posle naseg susreta igrala sa Crvenom Zvezdom na Marakani i zgubila u finalu Kupa Srbije.

Nisam ni slutio da ce moj zivot ubrzo krenuti nekim drugim zivotnim pravcem, daleko od fudbalskih snova, karijere i slicno. Ne sluteci da ce me

sresti Zivi Bog na tom putu i povesti putem sasvim drugacijim od zemaljskih teznji, casti i uzivanja te vrste. I opet posle svega, mogu samo da kazem: “Slava Mu”!

4. Poglavlje

Novi pocetak

Posle odigranog finala Kupa Vojvodine, nastavio sam da treniram i da se nadam blistavoj fudbalskoj karijeri. Nisam tada jos znao da ce me zivotni put odvesti na sasvim neke druge staze. Kako je vreme polako odmicalo, ja sam i dalje u svom srcu nekako verovao da Bog postoji i voleo sam ponekad da uzmem Bibliju i da citam kada bi mi bilo dosadno, jer su me zanimale te neke stvari povezane sa Bogom, nebom svemirom i sl. Jednom priliko dok sam igrao mali fudbal preko puta mene na betonskom terenu sa drustvom, pojavio se moj komsija Dule Ilic, sa kojim sam poceo da pricam kada se zavrsila partija fudbala. Rekao mi je nesto kao da je on sluga Bozji i da radi za Boga i to je meni kao jednom petnaestogodisnjaku zvucalo dosta cudno, tajanstveno, ali i silovito. “Sluga Bozji”, pomislio sam, “ pa to mora da je dosta uzbudljivo”. Poceo sam da se raspitujem kako bih i ja mogao da upoznam Boga na slican nacin, on mi je rekao da ce mi doneti neke kasete sa propovedima da slusam, za pocetak. Ja sam se odusevio i pitao sam ga da li je to moguce sto pre, a on je to potvrdio da jeste. Bio sam bas ushicen kada mi je sledeceg dana doneo kasete sa predavanima brata Luneta kod mene kuci. Nisam puno cekao da bih poceo da slusam, jer me je sve to sto je vezano za Boga odavno jako zanimalo. A Bog je to video u mom srcu i krenuo je da me trazi korak po korak. Slusanjem Lunetovih predavanja kod kuce, pocela je i moja sestra da se zanima, pa se i ona prikljucila slusanju zajedno sa mnom, jer je i ona negde u dubini svoje duse volela Boga. Uporedo sa tim, ja sam cesto sam isao kod brata Duleta da proucavamo iz Biblije o svemu, lekcije za krstenje, Danila i Otkrivenje i mnogo toga jos, sto je u meni budilo sve vecu zainteresovanost i zelju za vecnim balgom koja se nalazila samo u Isusu kao

mom Spasitelju. Ponekad je i moja sestra isla sa mnom kod Duleta da svo troje zajedno proucavamo, tj da nas on poducava vecnim istina Bozje reci.

Kako je vreme prolazilo, ja sam kao sundjer upijao stihove iz Biblije, citao uporedo razne knjige od EGW, Ceznju Vekova, Veliku Borbu i sl. Kada god sam imao vremena samo sam to citao, duhovnu literaturu i , a kako sam jos bio osnovac, 8 razred, malo sam zanemario ucenje u skoli, ali to nije nesto mnogo pogorsalo moje ocene. Bog je Svojim Duhom Svetim budio sve vise u mnei tatu ceznju za zivotom koji ne prolazi, koji je vecan, u nekom daleko boljem svetu nego sto je ovaj. Kako sam ubrzo saznao i da je sedmi dan subota a ne nedelja, gledao sam kako da to ukombinujem u svoj zivot u skoli i na treninzima, posto se pocelo igrati sve cesce subotom, a nedelje ja polako sve vise izbacivana kao dan za igranje utakmica, sto, verujem duboko u to, se sam djavo pobrinuo za tako nesto, da bi dan Gospodnji jos vise unizio i obescastio. Kako sam odlucio da cu poceti da postujem dan Gospodnji, kao dan koji je Bog licno blagoslovio i posvetio u Bibliji, poceo sam da zaista nailazim na prepreke. Shvatio sam brzo da ce se to trajno sukobiti sa mojim interesima, sto se tice mojih snova o fudbalskoj karijeri . Pokusao sam jedno vreme da pravim kompromise i u skoli i na utakmicama, tako sto sam jedne subote dolazio na utakmicu, a vec sledece sam nekako izvrdavao, radi nekih izmisljenih obaveza. A tako je bilo i sa skolom kada se morala subota odradjivati. Cutao sam, nisam previse govorio u sta sada verujem, ali ni to nije moglo dugo trajati, jer kada se upozna Istina Bozja, ona se jednostavno ne moze zadrzavati u sebi i zakopati kao mrtvo seme. To seme Bozje Istine, jednostavno mora da izbije na povrsinu

U skoli sam poceo da pricam kada je subota bila problem, zasto ne mogu da dodjem, a na treninzima uoci neke subotne utakmice sam molio da ne dolazim kada se igra subotom, jer ne mogu tada da igram. Trener Raka me je u pocetku cudno gledao, ali se slozio sa tom mojom molbom, da pokusa da me izostavi kada se igra subotom i da mi nadje zamenu. Meni je sve to jako tesko padalo kao decaku od 15 godina koji je polako svojim ocima posmatrao kako mu se ruse fudbalski snovi, jer sam znao da to nece moci tako dugo. U pocetku sam se jako borio sa svojim starim decakom u sebi, koji je od svega vise voleo da igra fudbal, da bude slobodan u svemu, da nema nikakvih ogranicenja, da po ceo dan lunjam po ulici i na terenima sa drustvom itd. Sada je sve to

nekako moralo da se promeni i ja sam dozivljavao uzasne borbe. Znao sam da se petkom uvece u crkvi, u Temerinskoj 28, odrzavaju molitveni sastanci, predavanja, i ja sam to voleo da posecujem i da slusam. Bas tih dana se govorilo iz proroka Danila o poslednjim dogadjajima, i te teme o poslednjem vremenu su me najvise nekako privlacile, jer su one najvise najavljivale skori II Hristov Dolazak, a ja sam za tim nekako najvise ceznuo. Secam se da sam se cesto kolebao na koju cu stranu kada dodje petak uvece i subota. Moje drustvo je najvise petkom igralo fudbal i bilo na terenima, a ja se spremao da stavim moj ranac na ledja i da peske sa Detelinare krenem u Dom Gospodnji. I tako da sam cesto gutao knedle kada sam kretao u crkvu, a znao sam da su me drugari zvali da idem sa njima da igramo fudbal, nozni tenis i sl., bas ono sto sam najvise voleo od svega. Neki put sam sebe ubedjivao da je ok da ostanem sa njima, da mi nece nista faliti, a neki put sam jednostavno izbegao njihove pozive odlaskom u crkvu pre zalaska sunca. To su bili teski dani borbe u mom srcu, kome cu da se odazovem, Bogu ili prolaznostima ovog sveta na dan Gospodnji. Cesto sam, ipak, odlucio teska srca da stanem na stranu Gospodnju. I verujem da me je On zbog mojih nekih odluka koje sam doneo za Njega uprkos iskusenjima da to ne ucinim, i sacuvao mnogo puta u kasnijim dogadjajima mog zivota, sto ce se videti kasnije u prilozenom

Dogodilo se jednom da se odigravala utakmica sa Novkabelom na stadionu Novkabela kod Stranda, na Limanu I, i ja sam zamolio trenera da ako je moguce ne igram tog dana, jer idem u crkvu. On mi je dozvolio, mada sam vec upozoren da to nece ici tako, cega sam i ja bio svestan, ali jos nisam mogao da se odlucim u potpunosti na koju cu stranu zivota. Mnogo sam mu se zahvalio. Otisao sam tog jutra u crkvu, ali nesto mi nije dalo mira, i odmah posle crkve sam se spremio i otisao da odigram utakmicu, jer kako sam mislio tada, zeleo sam da pomognem mojima da pobede, a i da se tim cinom zahvalim treneru sto me pustio da ne dodjem zbog subote, ali ja sam ipak dosao, da budem uz tim. Nisam bas imao mira dok je utakmica pocinjala, iako sam dao sve od sebe na terenu, znajuci da mi nije tu mesto, imao sam stalno taj glas u usima, da mi tu danas nije mesto. Vodili smo sa 3:1, ali na kraju je ipak bilo 3:3, i ja sam razocaran tim rezultatom verovao da je to bilo tako zato sto sam ja dosao da igram subotom, i samim tim sam mojim drugarima

odmogao svojim prisustvom, a ne pomogao. Odlucio sam da vise necu igrati subotom.

Jednog leta, trener Raka je odveo bez pitanja kluba, sredstvima iz kluba, nas tim na pripreme na more, na Crnogorsko Primorje. Ja nisam bio sa njima, jer sam predhodno vec bio otisao kod sestre u Bar koja se tamo udala godinama ranije, takodje na more. Kada su se vratili sa priprema i ja sa mora, i kada je pocela jesenja sezona ‘94/’95, shvatili smo da nema vise trenera Rake, vec je dosao neki novi drugi, svima toliko mrzak, pa i meni, da mu ni ime nisam zapamtio. Svi smo zeleli da strajkujemo i da ne igramo sto su smenili Raku, jer je on za sve nas bio drugi otac i prijatelj, ziva legenda, sa kojim smo ostvarivali odlicne rezultate, jer je sa njim bila takva atmosfera u timu, puna pozitive. A njemu su dali otkaz, zato sto se usudio da odvede nas tim na pripreme bez dozvole kluba, a klubskim sredstvima, kao sto sam vec spomenuo. Ali, ipak nismo imali izbora, morali smo da nastavimo da treniramo uprkos strasnom nezadovoljstvu. Novi trener je ubrzo cuo u sta ja verujem i da ne mogu da igram subotom, i on me je jednog jutra kada je pocinjao trening, odveo u stranu nasamo da mu objasnim sta ja to verujem i sta ja mogu,a sta ne mogu. Ja sam mu sve lepo objasnio, pa i to da cu ja subotom biti sprecen da igram. On je samo rekao na sve to da bavljenje profesionalnim fudbalom i nikakva religija i vera u Boga ne idu zajedno, i da cu morati da biram. Te godine smo inace usli u Omladinsku selekciju, sto znaci da vec od sledece sezone neki od nas mogu uci u A tim FK Novi Sad, koji se tada nalazio u trecoj ligi, a danas je u Prvoj Telekom, odmah iza Super Lige. Ja sam rekoa da cu da vidim. I ubrzo kada sam shvatio da mene i pola naseg starog tima ne stavlja u tim kada su se igrale nedeljne utakmice, vec smo sedeli na klupi za rezerve, jer je Gospodin trener ubaciovao neke nove momke u standardnu ekipu, koji i nisu bili bas za fudbal, ali su ih doveli njihovi dobrostojeci roditelji., i sve je postalo jako moguce. Tada mi je sve postalo jasno. Jednog nedeljnog dana dok sam sedeo na klupi za rezervne igrace na stadionu Proletera “Karadjordjev Park” u Zrenjaninu, odlucio sam da ovo ovako vise ne ide, i da cu prvom prilikom podici svoju registarsku klupsku knjizicu i izaci iz fudbala.

Dosao je i taj dan, kada sam dosao, ali ne na trening, vec da uzmem svoju knjizicu i da se oprostim od 10 godina truda, rada, znoja, radosti, uzivanja,

druznja, odricanja od mnogo cega, a najvise od svojih zelja, nada i snova u koje sam kao decak polagao mnogo nade. Sve se to sada rusilo preda mnom, jer sam odlucio da ipak svoje srce predam Bogu i vecnim vrednostima, iako sve to jos nisam bas jasno dozivljavao u svom mladom umu. Rekao sam veliko “DA” Bogu, jer nisam mogao da sluzim Bogu i mamoni. Prednost sam ipak dao nebeskim vrednostima, oprastajuci se zauvek od svetovnih mogucnosti za nekom velicinom i bogatstvom kakvu imaju fudbaleri. I danas mi je zao sa svojih skoro 35 godina, sto je sotona uveo subotu kao dan za sport i igranje utakmica, iako je decenijma pre toga, nedelja bila glavni sportski dan, i sto nikada nisam mogao da saznam sta bi bilo od svega sto sam ja planirao i zamisljao da postanem. Tim cinom, sotona je vec tada poceo da daje lazni smisao laznom danu odmora i da priprema teren, kada ce uskoro sve na tom polju da kulminira ozakonjenjem nedeljnog zakona, cime ce se pripraviti put II Dolasku naseg Gospoda u slavi.

Nisu me u klubu puno zadrzavali i izrazavali neko zaljenje, osim mojih drugara. Siguran sam da su me vise prezirali, nego zalili, sto odlazim iz kluba iz verskih razloga. To je kraj jedne price, sa prelaskom na sasvim drugu jednu pricu koja nije nimalo slavna, ali me je Gospod cvrsto cuvao, kao zenicu oka Svojega, jer mojoj zivotnoj prici nije trebao doci kraj, iako tada to nisam znao. Verovao sam upravo suprotno.

5. Poglavlje

Odluka i Krstenje

I, tako sam ja odlazio sve cesce u crkvu petkom uvece i subotom, upijajuci dragocene nebeske istine koje sam prosto gutao, zeleci da znam vise i bolje Nebeskog Oca. To je bila ’93 godina kada sam po prvi put cuo za istinu od mog starijeg brata Duska, i od tada sam vec delimicno opisao sta se sve zbivalo u mojoj glavi i dusi i kakve su me borbe snalazile na tom polju svakodnevih izbora i odluka.

Tako sam u crkvi vec upoznao par mladih koji su u crkvi od rodjenja, a i one koji su dosli pre mene ili kada i ja. Cinilo mi se sve to dosta privlano, jer je vladala ta neka dobra i prijatna atmosfera medju njima, i ja sam se tu dobro osecao, sto mi je pomagalo da se lakse odlucim da idem u crkvu, da ne odustajem. Vec sam se polako upoznao i sa tematikom o cistoj i necistoj hrani, pa sam odlucio nekako da probam da vise ne jedem svinjsko meso, iako sam ga voleo, a i ta vrsta namirnice je cesto bila na nasem kucnom stolu. Mama je cula da sam krenuo u neku crkvu, i kao i svaki roditelj se uplasila da to nije neka sekta, pa mi je branila da idem, ali ja sam po prirodi takav, da kada mi se nesto brani, ja cu bas to da radim. Mada ne mogu da kazem da sam u inat isao u crkvu, vec sam to zaista radio zato sto sam poceo da volim Boga sve vise i uzivao sam u citanju Njegove reci i u predavanjima koja su govorila o poslednjem vremenu i Njegovom dolasku.

Uglavnom kada sam bio konacno odlucio da ne jedem svinjsko meso, imao sam velikih problema sa mamom, jer mi ona nije davala da ne jedem, jer je mislila da cu se razboleti, i da su to ciste gluposti. Ali, ja sam zaista odlucio da to vise ne jedem, i ona je posle kraceg vremena, posle par dana popustila i odlucila da me ne dira vise po tom pitanju, iako je bilo jos povremenog gundjanja sa njene strane. Vremenom je i ona pocela da izbacuje tu vrstu mesa, jer nije zelela sama da kupuje za sebe i da jede, a i mislila je da joj svinjsko meso smeta, i da joj je zbog njega povisen krvi pritisak. I tako su prolazili dani, ja sam se sve vise utvrdjivao u istini i verovao da je to onaj pravi put kojim idem. Druzio sam se dosta sa pojedinim mladima pribliznih mojim godinama, i zaista mi je to bio jedan od lepsih perioda u zivotu. Isli smo na druzenja svake subote, uvek kod nekog drugog, i tu se okupljalo po 20 i vise mladih, druzeci se, smejuci se, praveci palacinke i sl. Znali smo cesto subotom uvece da ostanemo u crkvu gore na spratu i da igramo stoni tenis do kasnih sati. Jednom prilikom dok smo stajali u dvoristu crkve, prisao mi je moj drugar Marko i zapitao da li bih igrao sa njim mali fudbal za crkvenu ekipu Novog Sada, tj. da li bih voleo da on i ja napravimo nasu ekipu i da igramo po turnirima, jer je crkva bas te godine prvi put organizovala turnir u malom fudbalu, kao vid druzenja i mini sabora. Ja sam se, naravno, odusevio tom idejom. Posto sam jos uvek aktivno trenirao za FK Novi Sad, ta ideja mi je zaista bila privlacna, da eto, i u crkvi ima fudbala i da cu i u tu da igram

ono sto volim vise od svega. naravno da sam rekao da moze i da nema problema, i tako da je od toga dana pocela da se pravi ekipa Novog Sada i da se ucestvuje po turnirima gde smo mnogo godina ostvarivali veoma povoljne rezultate sirom Srbije i Ex Jugoslavije.

Jednog subotnog dana bio sam na rucku kod mog brata Bore Stamenova, a tamo sam cesto isao, posto su zvali su me on i njegovi roditelji, jer smo nas dvojica tada bili najbolji drugari., povela se prica o mom krstenju, i o tome da li sam razmisljao o tome. S obzirom da sam vec oko godinu i po dana znao za istinu i isao sve cesce u crkvu, naravno da sam i ja sve cesce razmisljao da dam Bogu zavet krstenem, sto danas ne smatram mudrom odlukom, jer gledajuci svoj zivot unazad, vidim da sam tada bio ipak nezreo za jednu tako veoma vaznu zivotnu odluku, a shvaticete posle i zasto to kazem.

I tako, napredujuci u poznanju Biblijskih istina i Bozje volje za svoj zivot, jos veoma mlad, sa svojih samo 16 godina, ja sam u mesecu Martu ’94 godine odlucio da se krstim cim bude prvo krstenje. Do tada sam vec uveliko znao sve istine, jer mi se jednostavno to sve lepilo za moj mladi um pod uticajem Bozjeg Duha. Vreme je brzo prolazilo i zakazano je krstenje za 24.09.1994. Predhodno, izasavsi pred crkveni odbor, odgovarajuci kao iz topa na postavljena pitanja, formalnog karaktera, slozili su se da sam spreman da postanem, javno, Bozje dete na osnovu priznanja svoje vere kao i punopravni clan Hriscanske Adventisticke Crkve, sto je meni pricinjavalo radost. I tako, dosao je taj dan, subota popodne. Bilo je jako svecano, svirala se prelepa muzika, crkva je bila ukusno okicena cvecem rukama brata Ivice Madara i sve to je budilo u meni veliku dozu uzbudjenja. Sa mnom se krstio jos i Borin, a tada i moj drugar Sasa Drahotuski, sto je meni pricinjavalo jos vecu radost. Pre krstenja, bila je propoved, pa predstavljanje nas krstenika i javno priznanje nase vere pred celom crkvom.Dosao je cas da se krene prema bazenu. Sisavsi u vodu, brat Dragic je ukratko ispricao kako sam ja dosao u crkvu, tj kako sam upoznao Boga, i tada me je u ime Oca, Hrista, Bozjeg jedinorodnog sina, i Njihovog Svetog Duha zagnjurio i krstio. Izasavsi iz vode, nisam osecao nikakvu narocitu promenu, kao sto je to Isus doziveo na reci Jordanu posle svog krstenja, ali sam bio srecan sto sam javno priznao Boga za svog Spasitelja i sto se od tada slobodno mogu nazivati Bozjim detetom.

Moja mama nije znala da se krstim, jer joj nisam rekao, znajuci da bi se bunila i da bi mi sigurno branila, jer kao sto rekoh vec, ona se bojala da to nije neka sekta koja bi me tako mladog mozda zatrovala i odvela na stranputicu, a sve to iz razloga sto nikada nije sama odlucila da dodje i da vidi gde ja to idem, i samim tim bi joj svi ti strahovi jednostavno nestali, kada bi videla da tamo odlaze sve fini ljudi, zene i deca. Tako da, kada je cula od mene da sam se ja krstio, nije mogla da oprosti ni meni ni bratu Dragicu, a ni crkvi sto su me krstili tajno, a nisu nju kao mog rodtelja obavestili o tome, pa da dodje i ona da prisustvuje, ne znajuci da nema sta njih da krivi, jer sam ja tako sam hteo, znajuci da je ona bila protiv toga. Kako sama kaze, zelela je da se ubije kada je saznala da sam se krstio bez njenog znanja. Bila je neko vreme zbog toga u depresiji, ali je onda stisla zube i odlucila da ode jedne subote u crkvu i da sama vidi gde to njen sin odlazi, i da se sama uveri, posto su joj vec neke komsije ispirale mozak kako se tamo svasta radi i sl. Uglavnom vam je poznato kakve sve ruzne i neistinite price kruze. Jedne subote, krenula je sa mnom u crkvu i sela u razred kod Bate Lazica. Tamo je slusajuci sve te price iz Biblije, muziku i ceo program, pocela da place i kada je rekla Bati Lazicu cija je majka, on joj je cvrsto stisnuo ruku u znak pozdrava i rekao joj je: “Majko, ne brinite nista, vas sin je u dobrim rukama.” I sve to je nju duboko potreslo, dozivela je veoma prijatnu dobrodoslicu tog dana, i kako sama kaze, od toga dana se vise nije brinula gde idem, jer je videla da sam okruzen dobrim ljudima. Od toga dana ni meni nije vise pravila probleme zbog mojih odlazaka u crkvu, osim sto je znala tada, a i dan danas, da mi povremeno gundja zbog subote i zbog toga sto zbog subote ne mogu da napredujem finansijski niti da nadjem pristojan posao, a i sto sam fudbal ostavio takodje zbog Boga i subote. Moram da priznam da me sve to ponekad nervira, ali majka mi je, mnogo je ucinila za mene, mog brata i sestru, pa nesto i mora da se precuti i proguta. Tako da sve je to, generalno gledajuci, Bog izveo na dobro i omeksao joj je srce.

Zahvaljujem Njemu sto me je vodio korak po korak i brinuo o meni u tim danima mog pocetka sluzbe Njemu, i sto mi je ravnao put koji sam ja uskoro napustio, krenuvsi nekim svojim putevima razocaranja i propasti, gde sam se zadrzao nekih par godina. Ali, Bog nebeski, Otac Vecni, moj Spasitelj i Gospod me je cak i u tim danima mojih ludosti, budno pazio, cuvao moje

korake, i strpljivo me iznova vracao Sebi, dan po dan, korak po korak, NIKADA me ne napustivsi, jer bih sigurno vise puta zavrsio na ovoj zemlji svoj zivotni put! Slava samo Njemu pripada za svi ogromnu milost i ljubav kojom me je obasipao do danasnjeg dana! Bog se brine za nas! Slava ti Gospode!

6. Poglavlje

Ludak ili Andjeo

Bilo je to leto ’95, uskoro je pocinjao letnji raspust, dakle kraj Juna, otprilike. Moji drugari iz srednje Masinske skole su krenuli na Ekskurziju vozom, u Sutomore. Ja se nisam prijavio da idem sa njima iz razloga sto sam ja imao sestru u Baru, na 7 km od Sutomora, i od njih gde su oni bili smesteni, u Hotelu Niksic. Tako da sam ja u tom nekom vremenu otisao u Bar kod sestre. Ja sam cesto isao kod nje, po par puta godisnje, jer sam se tamo jako lepo osecao, spoj mora, planina, borovih suma, maslinjaka. Ma, prelep predeo, kao u Biblijskih vremena. Cesto sam isao do njih, tih desetak dana koliko su se oni tamo nalazili, nosio sam knjigu 27 Veruju i to sam citao cesto, bila mi je dosta zanimljiva. A i oni su znali da me zapitkuju, a vise zadirkuju i podsmevaju, iako su me voleli kao osobu, jer sam i ja svakog od njih postovao, pa mi se to samo vracalo. A i trebao sam im kada smo igrali kao razred turnire u malom fudbalu, a nisu bas bili talentovani za taj sport i igru.

Priblizio se i taj dan da se krene kuci, natrag za Novi Sad. Kretalo se iz Bara, posto je bilo vise skola iz Novog Sada i Beograda, koliko sam ja bio informisan u to vreme, pa su se svi morali naci na glavnoj pocetnoj stanici. Kretalo se ujutru u 10h S obzirom da sam se ja opet vracao za nekih mesec dana kod sestre, odlucio sam i ja da se vratim sa njima, da se druzimo i putujemo. Bila su to neka fina vremena, momacka. Dosao sam tako i ja na stanicu oko pola 10, nasao moje i spremali smo se da udjemo u svoje vagone. Nasa skola i nas razred je imao prva dva vagona, odmah do masine, lokomotive. Ukrcali smo

se, poceli da pricamo da se smejemo, posto su oni stalno nesto izvaljivali, pa se covek zaista mora nasmejati takvim glupostima.

Sef stanice je dao signal zvizdukom da voz moze da krene. Nas dvoje, troje smo stajali na hodniku, nije nam se ulazilo jos u kupe, i gledali smo kroz prozor i pricali. Odjednom se niotkuda pojavio neki momak tridesetih godina, mrsav, plave duge kose. Izgledao je dosta cudno i zadihano. Pitao nas je da li ovaj voz staje u Sutomoru, mi smo mu rekli da ne staje nigde do Beograda, jer je to skolski voz, i niko se ne vozi u njemu osim ucenika srednjih skola iz Beograda i Novog Sada. On kao da nije ni zeleo da cuje za takvu mogucnost, vec je masuci glavom rekao da on mora da sidje u Sutomoru kako zna i ume, i da ovaj voz mora stati u Sutomoru i da ce ga on zaustaviti. Mi smo se cudno pogledali, onako vise podsmevacki. Mislili smo da nije bas pri cistoj svesti. Samo smo prokomentarisali : “Aha, samo napred”. Kako se voz priblizavao Sutomoru, nista nismo naslucivali, skoro da smo i zaboravili na ovok lika, jer ga nismo ili videli, ili nismo obratili paznju na njega, uglavnom njega nije bilo blizu nas. Na nekoliko stotina metara od stanice, voz je ulazio u Sutomore nemajuci nameru da se zaustavi, kao ni sto nije trebalo. Ali na jedanput cela kompozicija je pocela da se naglo zaustavlja, skripuci tockovima kao pobesnelim. Kada se voz konacno zaustavio, krenuli smo prema izlaznim vratima da vidimo sta se zbilo, a ta ista vrata su bila sirom otvorena a onog momka nema nigde, ni od korova, nestao je kao vetar. On je potegao rucnu kocnicu, zaustavio silom voz i izleteo napolje kao munja. Mi smo takodje izasli iz voza da vidimo gde je nestao, ali ga nismo videli nigde. Posle par minuta, iz suprotnog pravca je nailazio voz, koji je upravo izasao iz tunela “Sozine”, najduzeg tunela na pruzi Beograd – Bar, dugackog 6. 171 metara. I sto je najgore, taj voz nije bio smesten na drugi kolosek, vec se piblizavao stanici na istom koloseku na kom smo se i mi nalazili! Masinovodja iz drugog voza je to videvsi, naravno, polako zaustavio ceo voz na nekih mozda stotinjak metara od nas. Nas Masinovodja sa kojim smo i mi stajali napolju, sav skoro onako preznojan, ne verujuci sta se desilo upravo, rekoa onako sav unezveren : “Ne znam koje bio ona budala, ali nas je spasila!“ I mi jos ne verujuci sta gledamo, tako smo stojali i razmisljali sta je moglo sve da bude da smo samo tih par minuta ranije usli u tunel…Ja sam znao Kome da se zahvalim, a i njma sam rekao, da nas je samo Bog spasao. I posle kada se sve raskrcilo i

normalizovalo, kada je nas kolosek bio slobodan, mi smo krenuli dalje, a ja sam bio srecan i pevao u srcu, jer sam upravo video Bozju ruku nada mnom, za koju verujem i dan danas , da je bila ispruzena zarad mene jednoga da spasi mnoge tog dana. Zahvaljujuci samo Bezgranicnom i Svemocnom Ocu Nebeskom, mi smo tog dana stigli bezbedno, svaki svojim kucama, zivi, zdravi i netaknuti. Mislim da su se cak i moji skolski drugari od tada dosta manje smejali kada sam pricao o Bogu u skoli.

Proslo je mnogo vremena od tada, punih 17 godina, a ceo taj dogadjaj je jos veoma ziv u mom umu i secanju, i do danas ostalo najmisterioznije iskustvo koje sam doziveo sa Bogom. Posto ni do danas nisam nikada saznao ko je bio taj tajanstveni momak, iako sam o njemu cesto razmisljao. Ludak koji nije znao sta da uradi jer je usao u mozda pogresan voz, a morao je da izadje kako zna i ume, bas kao sto je i sam tako nekako otprilike izjavio, sav usplahiren, ili je zaista bio Andjeo Gospodnji, spreman da spasi mnogo njih mene radi, a prvenstveno mene, jer sam se nasao u tom vozu, a sada znam da sam Mu trebao na ovoj zemlji jos, to nikada necu saznati, sve dok ne udjemo na velika vrata Nebeskog Grada Novog Jerusalima. Ne znam ni sta bi se sve desilo da smo prosli kroz Sutomore kao sto je trebalo i za minu-dva usli u tunel, jer se tunel tanali tik pri izlasku iz Sutomora. Ne znam, niti mogu da znam, da li bi se dva voza sudarila, da li bi bilo oginulih mnogo, malo, ili samo povredjenih, da li bi se vozovi videli na par stotina metara, sto je opet tesko, jer je tunel sav u vijugama, zaista ne znam, niti to ovde zelim da nagadjam. Sve sto zelim, jeste da naglasim da verujem da se taj momak nije slucajno tu zadesio, nije slucajno zaustavio voz, nije slucajno drugi voz ubrzo naisao iz tunela i isao bas na nasem koloseku, i nismo bas slucajno izbegli neku tragediju. Sve to verujem da nije nista slucajno, jer bi onda bilo mnogo slucajnosti u samo jednom dogadjaju i u samo tih 15-ak minuta u kojima se sve to izdesavalo. Previse slucajnosti na jednom mestu i relativno kratkom vremenskom razdoblju prosto nije moguce! Samo Bog na Nebu i na Zemlji, zna sta je tog dana izbegnuto, i sta god da je, Njemu sva Slava na predivnoj zastiti koju mi je udelio na zivotnom putu, i Koji me je jos mnogo puta spasio od moguce sigurne prerane smrti na ovoj zemlji bola.

Ja sam ovo iskustvo vec pisao pre nekih 16 godina, bilo je objavljeno u Glasniku, i opet kazem Slava Bogu sto se i tada pa i sada moze Njegovo slavno

ime slaviti u srcima svih onih kojima ovo iskustvo, pa i cela ova knjiga sluzi na duhovno zdravlje, blagoslov, utehu, radost, jer je zbog toga i napisana, i samim tim moj cilj je i ispunjen! Slava ti Hriste na svemu uvek iznova!

7. Poglavlje

Kvalifikacije

Kao sto sam vec spomenuo, Marko Jergic i ja smo odlucili na njegovu ideju da napravimo tim u malom fudbalu kako bi se i mi prikljucili turnirima koje je pocela da organizuje crkva radi druzenja mladih, i da zaigramo. Kao i u svemu u zivotu, ti pocetni koraci sastavljanja naseg tima su bili dosta teski, jer nismo znali ko u Novosadskoj crkvi zna da igra fudbal, tako da smo poceli da to i trazimo, i nadjemo zainteresovane za tu ideju. Potraga je krenula. Ispitivanja, raspitivanja ko bi zeleo, voleo i ko zna da igra su bila dosta naporna, jer smo zakljucili da je crkva Novog sada po tom pitanju dosta siroasna. Ali se nismo predavali. Uspeli smo da skupimo par ljudi na nihovu potvrdu da znaju da igraju, onako, dovoljno dobro, i to sve mahom starijima od nas bar duplo. Mare i ja smo se brzo uverili da cemo on i ja biti glavni nosioci igre. Marko je bio onaj koji je dobro baratao loptom, nekako je uvek sakrivao i vrtela bi se oko njegovih nogu kako je to samo njemu poznato, a znao je da daje i golove koje niko ne bi mogao ni pretpostaviti kakvom ce se putanjom ta lopta kretati i zavrsiti u mrezi. A ja sam vise bio zaduzen u timu za neumorno trcanje za igracima i loptom, i davanje golova iz daljine, posto sam imao ubojitu levicu, a imam je i danas, ali nisu to vise dvadesete godine, i ne igra se fudbal vise kao pre.

Tako da smo krenuli na prvi turnir koji se bio organizovao, i to je bilo u Temerinu gde su dosle ekipe iz cele Srbije. Ne secam se kako smo prosli, osim sto znam da je bilo katastrofalno. Nije se nikada moglo ni pomisliti da cemo ikada biti dugo godina u vrhu, na toj nekoj fudbalskoj sceni tih turnira. Uglavno taj prvi turnir smo prosli kako smo prosli, ali nista bolje nije ni

moglo biti za ocekivati. Ipak smo se skupili na vrat na nos koga smo nasli iz prve ruke. Ali, to u svakom slucaju nije bilo to sto smo mi zeleli. Bilo je vreme za korenite promene. Mare i ja smo pricali sta bi i kako bi, koga bi mogli naci ko zna da igra fudbal, i tako su se kroz tu pricu i razmenu misljenja i ideja i ravijale razne varijante. Bili smo najvise u skripcu, jer nije mogao u pocetku da igra niko ko nije bio iz crkve, i to nam je najvise predstavljao taj deficit u igracima, jer ja sam mogao da ubacim razne likove moje drugare koji znaju da igraju, a mogao je i Mare, ali to nam nije bilo dozvoljeno, tako da smo morali da se zadovoljimo trazenjem igraca po crkvi, sto nije bio nimalo lak zadatak. U svakom slucaju, uskoro se trebao odigrati jedan turni u Temerinu takodje, gde bi se odigravale kvalifikacije za Evropski turnir u Beogradu, u Hali Sportova. Oboje smo imali jaku zelju da se tamo kvalifikujemo, tako da smo sto pre morali da ucinimo nesto da bi sastavili pristojan tim. U pocetku tih nasih turnira, kvalitet istih je bio na nezavidnom nivou Od 10 ekipa koje bi se skupile iz svih krajeva Srbije, moglo se naci 3-4 tima da su bili dobro potkovani i bili pretnja svim ostalima, tu su spadale, Sivac, Teoloski fakultet Beograd, ekipa iz Beograda koja se zvala Beograd 1 i Zemun. Najvise ekipa je bilo iz Vojvodine i okoline Beograda, pa onda iz Nisa, a kasnije su dolazile i ekipe iz Banjaluke, Podgorice, Hrvatske, a vremenom sve vise i sa drugih podrucja Evrope i stare Jugoslavije.

I tako smo nas dvojica, Mare i ja krenuli u odlucnu potragu. Nas dvojica smo bili okosnica tim. Mare je znao jednog brata iz male zajednice koji je celog zivota igrao fudbal i njega se setio, pa ga je zatim i upitao da li bi imao zelju da igra za nas na turnirima koje je organizovala crkva. Prvo se neckao neko vreme, ali je kasnije na Markovo nagovaranje pristao. Upoznao sam ga i ja, i vremenom smo ga sve vise voleli, jer je covek strasna legenda, a i veran Bogu. On se zove Dule Dragin, a poznatiji je kod nas kao Dule Vegetar.

Kako se priblizavao dan odigravanja tog turnira, nase tenzije su rasle, jer smo bili zeljni da odemo na taj Evropski turnir. U timu su se nalazili, golman Ranko, ja kao levi bek koji se kretao svuda, bukvalno, napred nazad, svuda gde je trebalo, jer sam imao strasnu kondiciju i ogromnu energiju, Mare je bio u napadu, desnog beka je igrao Zeljko, zvali smo ga Dobrovica, Dule Dragin je igrao sredisnjeg igraca sa jos jednim, ne secam se sada tacno, to

Mare bolje pamti. Tako da smo po nasem misljenju tada, imali ono najbolje sto smo mogli da nadjemo, nadajuci se prolaznom rezultatu.

I tako je osvanulo i to dugoiscekivano jutro, u Novembru ’95. Sa nama u grupi su izvuceni da budu, Beograd 1, Zemun i Zrenjanin, sto se komotno moglo nazvati grupa smrti, kako se to vec u slobodnom zargonu naziva, jel. Beogradjani su tada bili broj 1, neprikosnovena ekipa ciji sjaj je trajao samo toliko koliko je trebalo vremena da se mi pojavimo. Ali, zaista su bili jedna od najjacih ekipa svih vremena, sto se tice nasih turnira do danas i mora im se skinuti kapa, jer su bili zaista jedan ubojiti tim, sa Markom Popovim i Milanom Gravorom na celu.

Tribine su bile prepune, mozda kao nikada posle toga, osim u Hali Sportova. I zaista je bila fantastica atmosfera. Bora Stamenov je bio vodja navijaca i dosao je sa bubnjevima i palicom za udaranje i tako je tu atmosferu cinio jos lepsom i uboitijom. Uglavnom je tada vecina mladih dosla iz Novog sada, jer smo ih bili pozvali da dodju u sto vecem broju i da nas bodre, a doslo je ljudi i sa drugih strana, jer to je u pocetku bilo nesto novo i samim tim i zanimljivo. Prvu utakmicu smo trebali da da odigramo upravo sa Beogradom 1. Pre nego sto je pocela utakmica, shvatili smo da nam nema Duleta, da nije dosao. Nije bilo vremena da se ode po njega u Novi Sad, jer je Temerin udaljen oko 25 km onako grubo racunajuci. Snasli smo se kako smo umeli sa tim jednim igracem manjka, odigralu tu prvu utakmicu rezultatom 6:1 za Beogradjane, sto je bilo porazavajuce za nas, ali je tako nesto i bilo za ocekivati. Nismo Mare i ja sami skoro nista mogli, a Duleta nije bilo. I Mare je odlucio da ode po njega, posto tada nisu postojali mobilni telefoni. a i tada smo bas imali pauzu do sledece utakmice nekih 2 sata. Upalio je Mare svoju belu zastavu i krenuo do njegove kuce na Telepu, gde ga je zatekao ni manje ni vise, nego kako riba kupus, a ruke mu do lakata u buretu kupusa. Mare kada mi je to prepricavao, umirali sm od smeha. Mesto da je sa nama na turniru kako smo se dogovorili, on kuci riba kupus. Bas kao sto njega nije puno zanimao taj turnir jer je on tada imao oko 32 godine i nije mozda bas puno zeleo da se bakce sa klincima od 17 i 18 godina, tako ni Marka nije zanimalo njegovo ribanje kupusa, vec je nekako uspeo da ga nagovori da dodje, da nas ne ostavlja sada na cedilu. I posle kraceg neckanja i nagovaranja i ubedjivanja, uspeo je da ga utrpa u auto i da

ga dovede na turnir. Inace, Mare je strasan diplomata. Jednim te istim tonom ubedjuje coveka u nesto i skoro da nema sanse da ga ne ubedi.

Kada se pojavio sa Duletom, ja sam skocio od srece, jer nam je bas trebao taav jedan igrac koji zna da sa loptom, a bio je i cvrst i jak igrac, nije bilo sanse da ga neko prodje, a da taj neko ne zaradi neki udarac, cime bi ga onemogucio da prodje. I tako smo sledecu utakmicu odigrali sa Zrenjanincima i pobedili smo, ne secam se tacno kojim rezultatom, davno to bese, pre nekih 17 godina. Uglavnom radost je bila velika, jer je to bila za nas u tom trenutku ogromna pobeda, koja nam je davala nadu za prolaz dalje u polufinale tog turnira. I tako smo dosli do 3 boda, ali nam je za prolaz falilo sva tri boda iz sledece i poslednje utakmice, posto su iz dve postojece grupe, dalje isle po 2 ekipe iz obe grupe, znaci, ukupno 4 ekipe, u polufinale. A prve 3 ekipe sa tog turnira su isle na Evropsko prvenstvo u Halu Sportova.

Trecu utakmicu smo odigrali, ne secam tacno kako, ali znam da smo se plasirali u polufinale, sto je za nas bilo zaista ogromno odusevljenje, jer se vec na vidiku moglo videti nase ucestvovanje na tom famoznom Evropskom turniru.

Sa velikim iscekivanjem, pred nama je bila utakmica polufinala sa Zemunom. Psihicki smo se spremali u pauzi, razmatrajuci sta i kako cemo odigrati. Dosao je i taj momenat, najavljena je nasa utakmica kao sledeca. U prvom polufinalnom mecu su igrali Beograd 1 sa nekim, zaista se ne secam sa kim, ali znam da su pobedili i otisli u finale obezbedjujuci tako sigurno ucesce u Hali Sportova, sto je i bilo za ocekivati. Posle zagrevanja, sudija je pozvao kapitene ekipa na manji dogovor, strane su izabrane i utakmica je krenula, puna pozitivne napetosti. U pocetku su se snage odmeravale na sredini terena, a onda sam ja iskosa sa desne strane sa skoro polovine terena skrenuo naglo sa loptom u levu stranu pripremajuci se za udarac.To sam i ucinio, posmatrajuci putanju lopte koja je velikom brzinom isla ka golu, i samo sekund kasnije, lopta se nasla u mrezi, sto bi se reklo pod precku. GOOOOLLL, odusevljenje koje pali srce, na tribinama eksplozija radosti. Popeo sam se na tribinu gde su me svi moji drugari grlili i cestitali, i osecaj je bio zaista neverovatan. Utakmica se nastavila, i nedugo posle, dogodilo se izjednacenje na 1:1. Nismo se obeshrabrili, iako to nije prijatan osecaj nimalo. Nedugo posle izjednacenja

Zemunaca, ja sam se opet nasao u slicnoj situaciji kao pri prvom golu, slican potez, sut sa slicne udaljenosti i opet GOOOOLLLL, 2:1 za nas. Ne vredi objasnjavati kolika je to radost bila u nasim glavama, na terenu i na tribinama. Bubnji su odjekivali pod Borinim udarcima, totalni haos u Sali. Posle smirivanja strasti i radosti, naisao je iznova hladan tus, i izjednacenje na 2:2. Nije bilo uopste prijatan osecaj. U glavama je bila stalno prisutna ocajnicka zelja za odlaskom u Beograd pola godine kasnije. Da stvari budu jos gore, u drugom poluvremenu Zemun je poveo sa 3:2, i tu se cinilo da je svemu kraj. Ali nije. Opet sam se malo kasnije nasao u situaciji za sut, odalamio loptu i to je bio opet GOOOOLLL, 3:3. U glavama ludilo, to se ne moze opisati. To je definitivno bio moj dan. Ostalo je jos malo vremena, minut, dva, kada je lopta bila u rukama Zemunskog golmana koji je odugovlacio sa izbacivanjem u teren. Tu se nasao i Dule koji mu se uneo u lice na liniji od 6 metara i rekao mu onako panicnim glasom: “ajde gari, baci tu loptu”, na sta se golman Zemunaca uspanicio i kada je krenuo da je izbaci, Dule se pred njim postavio tako da mu je toliko smetao da je on na kraju pogodio Duletovu nogu koju je podigao toliko visoko kao rukometni golman i lopta se odbivsi otkotrljala do njihove sopstvene mreze. I opet GOOOOLLL, 4:3 za nas, a osecanju radosti nije bilo kraju ni kod nas na terenu ni na tribinama. Buka je bila zaglusujuca i velicanstvena, a Duletov potez istorijski sa ogromnom primesom humora, tako da je ta njegova recenica “ajde gari, baci tu loptu” otisla u anale, rado i sa smehom prepricavana u nasim krugovima do danas.

I tako smo mi usli u finale, izgubivsi od Beograda 1, ne secam se ni koliko, jer to vise nije bilo ni bitno, mi smo nas cilj ostvarili pobedom nad Zemunom i radosno tog dana i puna srca napustili Temerin, otisavsi svojim kucama bezgranicno zadovoljni postignutim. Tog dana su prosli kvalifikacije Beograd 1, mi i Zemun, pobedivsi za trece mesto, obezbedivsi sebi mesto u Hali Sportova za April ’96 godine.

8. Poglavlje

Evropski prvaci

Tokom zime te ’96 godine, Marko i ja smo trenirali i spremali se da nesto pokusamo da uradimo povodom tog turnira u Beogradu. Toliko smo bili ambiciozni da smo verovali da mozemo da osvojimo turnir. Meseci su neumitno tekli. Doslo je i to dugoocekivano prolece. Sinisa Maljik, inace organizator turnira u to vreme nas je obavestio iznova o konacnom datumu odigravanja mesec dana ranije, tako da smo to znajuci, pokusali da napravimo dobar tim jer onaj iz kvalifikacija mora otici na “remont”, jer sastav tih igraca ne bi nista uradio. Morao se kopletan tim restaurirati. Nas dvojica, Mare i ja smo gledali sta cemo i kako cemo, ali nije nam bas dobro islo da nadjemo nekog dobrog igraca, tj vise njih uz nas dvojucu koji smo bili i stvaraoci ekipe Novog sada.

Turnir se odrzavao povodom Unijskog sabora 6 Aprila u Domu Sindikata u Beogradu. sabor je bio u subotu zakazan, a odigravanje turnira u nedelju, tako da su svi ljubazno bili pozvani i dobrodosli na prijatno druzenje, ali ovog puta, na tribinama.

Dan je bio lep prolecan, suncan, sa puno radosti, jer su to bili tenuci kao i uvek na slicnim okupljanima da se vide mnogi prijatelji, koji nisu imali cesto prilike da se vide i druze, je zive na razlicitim meridijanima ovog sveta, u razlicitm gradovina, drzavama, pa cak i kontinentima.

Mnogim mladima tog dana je u glavi bila samo o sutrasnjem danu, sto danas duboko verujem da nije bilo po Bozjoj volji, jer Subota je dan kada se misli trebaju okrenuti ka Onome koji nas je toliko ljubio da je Sebe dao za nas na krstu Golgote, da bi mi kao Njegova deca imali zivot vecni. Tako da iz danasnjeg ugla, to je bilo porazno za mnoge, nazalost, jer su propustili da tog Subotnog preleog dana, zajedno sa mnom, slave Boga celim srcem, a ne polovicnim.

Celog dana je zaista bilo jako lepo, video sam mnogo dragih osoba koje zaista nism bio u prilici cesto da vidim, tako da je taj dan protekao u druzenju, smejanju i prepricavanju raznih dogodovstina koje su nam se dogadjale u medjuvremenu u nasim zivotima. POslepodne, Mare i ja nismo imali tim sa kojim cemo ucestvovati sutradan u Hali Sportova. To je bio jos jedan zaista

jako zanimljiv i humoristican dogadjaj u vezi sklapanja tima. Naime, o cemu se radi? Znaci, s obzirom da Mare i ja nismo imali tim, jer smo jos bili mladi i zeleni i nismo mogli finansijski da okupimo neki nas tim koji smo zeleli iz Novog sada, da im platimo put i tako dalje, mi smo resili da sklopimo nas tim tu od par mladih koji su nam zapali za oko, a koji takodje nisu bili deo ni jednog tima, jer i nisu dosli sa tom namerom. Ali, mi nismo zeleli da odustanemo i Mare je to predlozio kao jedinu opciju ako mislimo da ucestvujemo. Posto smo jedva nekako dosli, tj kvalifikovali se za taj turnir, bilo bi zaista porazno da sada odustanemo, a bili smo na korak od toga, dok Marku nije sinula ta ideja da sklopimo nas tim Novog Sada upravo to vece, poslednje vece pred manifestaciju. To i zvuci dosta smesno, kada se cita. A kako je tek nama bilo tada, to se ne moze ni sanjati, jer je bilo skroz luda ideja. A da sve bude jos ludje, nas dvojica smo svakome od njih 6 koje smo uspeli da navatamo, kako se to kaze u zargonu, rekli da ce se tim zvati Novi Sad i nikako drugacije,pa ako im to ne smeta, eto nama solidnog tima za sutra. Svi su pristali, a mi bili ponosni na sebe same. Mladost ludost, kako se kaze, jel. Taj nas tim koji se nikada vise pre toga niti kasnije nije sastao u istom sastavu, sacinjavali su momci, a ujedno i nasi drugari, kojih se Marko setio i znao ih. Jer je on ipak od rodjenja u crkvi, a ja sam bio tek 2 godine, pa je poznavao dosta njih sa raznih strana bivse nam Juge. Uglavnom, taj novosklesani tim Novog sada koji se nikada vise nije ponovio, kao sto rekoh u istom sastavu, nit smo ikada pre toga igrali zajedno, bio je sve , samo ne tim iz Novog sada, jer osim mene, Marka i Zeljka Begica niko tada nije bio iz Novog sada. Dakle tim su sacinjavali Golman iz Vrnjacke Banje, Sloba, Markov brat Pera iz Sida, Zeljko Begic, njega znate, Djurdjic Zeljko iz Pule, ja, Marko, Kameni, tada iz Borce (Ne znam mu pravo ime) i Nestor Radisic iz Beograda, nas osmorica velicanstvenih, sve super momci, u to vreme jos momci. Brzo smo se nekako sklepali, bez i jednog zajednickog treninga u nogama. To vece smo samo na brzinu rekli ko ce gde igrati, tj zajedno smo se dogovorili ko ce gde i otisli na spavanje na TFB ( Teoloski Fakultet Beograd), na Banovom Brdu. Ne znam kako je bilo ostalima u glavi, ali Mare i ja nismo skoro oka sklopili tu noc. Razmatrali smo kako ce to biti, kako cemo se i da li cemo se uklopiti i mnogo slicnih stvari na tu temu. Uglavnom tokom noci, pred samo jutro, oko 4, savladani umorom i utiscima tog dana, konacno smo zaspali sa mislima da mozda i budemo Evropski Prvaci.

Jutro je svanulo veoma brzo, posle par sekundi sna, kako to obicno biva kada se legne kasno, pa se stekne takav utisak, da je san trajao svega nekoliko sekundi. Uglavnom nismo mi osecali umor, ustali smo, ja bar, na noge lagane, pun pozitivnog naboja, zeleci da se sto pre nadjem na terenu i da zaigramo. Marko je nas 4-voricu vozio posle laganog dorucka svojom belom zastavom u Halu na Novom Beogradu. Tamo smo se svi nasli, nas osmorica i kratko jos imali dogovor oko detalja. Uglavnom, sa ogromnim nestrpljenjem smo iscekivali pocetak turnira. Bilo je, ja mislim, 10 ili 12 ekipa, ne secam se tacno, kao sto se i ne secam koje su sve tacno ekipe bile prisutne, ali znam da je bilo sa svih strana. Secam da je bila ekipa iz Beca, jer smo sa njima igrali u grupi i pobedili sa 1:0, pa onda, bila je ekipa iz Banjaluke, Zemuna, Beograda 1, mi i dalje se zaista ne secam, da ne pisem napamet, ne bi bilo u redu. Ali, atmosfera je bila zaista super, slicna onoj iz temerina sa kvalifikacija. Opet je bilo mnogo mladih na tribinama sa raznih strana, neki da navijaju, neki da se druze, neki da smo gledaju i uzivaju, i tako redom. Najvise “navijaca su imale ekipe iz Banjaluke, Beograda i Novog Sada.

I tako, turnir je poceo predstavljanjem ekipa iz raznih delova bivse Jugslavije, Evrope i nase domace. Otvaranje je bio zaista poseban osecaj za mene, srce mi je bilo puno radosti, sto smo u zadnjem casu sklopili, po nama gledajuci tada, dosta solidan tim, jer svi su znali, manje vise, da igraju fudbal.

Timovi su bili izvuceni i rasporedjeni po grupama. S obzirom da se ne secam koliko je timova bilo tacno, ne secam se ni koliko je ekipa bilo u grupi, ali znam da su bile 2 grupe odakle je islo dalje u cetvrtfinale 8 ekipa. Turnir je i zvanicno poceo. Ne secam se tacno sa kim smo mi igrali u grupi, ali znam da je sa nama bila ekipa iz Makedonije i Beca, ostalog se ne secam. Sve je to nekako ostalo u magli, osim polufinala i finala koje necu nikada zaboraviti Znam da smo protiv Beca odigrali na pobedu od 1:0 i protiv Makedonaca takodje na pobedu od 1:0. Tu sam ja dao petom gol, tako sto sam ledjima okrenut od gola, skrenuo putanju lopte koju mi je Pera uputio, po cemu i pamtim taj susret. To su bile neopisive radosti u srcu i trenuci kojih cu se rado secati. A atmosfera na tribinama pri tim nasim golovima i pobedama je zaista bila neopisiva. Nezaboravni trenuci nase mladosti.

Prosavsi u cetvrtfinale, ne secajuci se takodje koje smo mesto zauzeli u grupi, odneli smo pobedu zlata vrednu, dok smo slavili jos jedan korak blize ostvarenju onoga sto smo Marko i ja sanjali punih 5 meseci. tj 6. Srca su nam bila prepuna odusevljenja i tog klinackog ponosa. Nas dvojica imali smo obicaj da uvek sednemo pored aut linije na terenu, kao gledajuci one druge sto igraju, pricajuci o nasim potezima, igri, pobedama, nadama o prvom mestu, i tako, skoro uvek punih par godina kada bismo isli na turnire. To nam je bila omiljena radnja.

Sa velikim nestrpljenjem smo cekali polufinalni duel sa Zemunom. I na taj trenutak je dosao cas. Sa njima smo vec imali susret i iskustvo igranja u Temerinu na kvalifikacijama za ovaj turnir, i maje vise nam je sve kod njh bilo poznato. Bili su odlicna ekipa, pred kojom smo imali respekta, ali samo onoliko koliko je bilo dovoljno da ne ustuknemo pred njima u strahu. Bili smo zeljni pobede i ulaska u finale, i to se podrazumeva. Utakmica je konacno pocela, puna pozitivnog naboja. Ne secam se detalja, osim da je bilo jako cupavo, nategnuto, obazrivo i tvrdo. Bilo je na kraju utakmice 2:2 i morali smo mec resiti tek posle izvodjenja penala. Bilo je zaista jako napeto, zivci su igrali ovde svoju najvazniju ulogu, smireni zivci, sto je bilo zaista skoro pa nemoguce. Ali, nekako smo bili sabrani, i na svu nasu radost, na kraju smo slavili pobedu, i obezbedili ulazak u istorijsko finale, za nas bar, a ne takodje i za Beogradjane, jer posle tog finala u Hali Sportova nije nikada bilo veceg i znacajnijeg finala ni za koju drugu ekipu svih ovih godina.

Mec sa Beogradom 1 je poceo, finale finala, tribne su bile prepune, atmosfera je bila zastrasujuce fantasticna, navijalo se mnaje vise uglavnom za nas, jer Beogradjane je malo ko voleo u to vreme, bili su suvise puni sebe. Tako da su se Banjalucani pribili uz nase navijace i zestoko su nas bodrili, da se dizala dlaka na kozi. Susret je poceo takodje dosta obazrivo. Ali, ipak je brzo doslo do vodjstva od 1:0, za NAAAAAAASSSS. Strelac je bio Zeljko Djurdjic, a radost je bila tolika da je to srce zeleo da iskoci van tela, to se ne moze ni zamisliti, osim nama koji smo bili u istoj ekipi. Beogradjani su tada navalili i bio je zaista velik pritisak na nas gol, i brzo je usledilo izjednacenje. Muk i tisina, osim nekolicine koji su navijali za Beogradjane. Opet smo se nekako sabrali i krenuli, jer smo znali da nista jos nije gotovo, jer smo jos uvek imali sansu da nesto uradimo i nije ni dugo potrajalo, poveli smo sa 2:1.

Gooooooooooooollllllllll, opet Zeljko Djurdjic! Radost, radost, buka i veselje je bilo zaglusujuce u Hali Sportova, toliko da su se i nase misli tesko mogle razaznati u nasim glavama! Radovanju je morao doci kraj, jer utakmica nije bila jos zavrsena, imalo se jos igrati, i morali smo naci nacina da sacuvamo nas gol. Ali, to je bilo nemoguce pred ponovnim naletima Beogradjana, i nanovo je doslo do izjednacenja, 2:2….smetenost i neverovanje je uslo u nasa srca, ali se moralo nastaviti, mada je raj bio blizu, svega par minuta. Sudija je ubrzo idsvirao kraj, i ovo finale se moralo resavati izvodjenjem penala, i to teska srca, jer nam je pbeda u regularnom delu susreta bila na domak ruke, svvega par minuta do kraja. Ali, to je fudbal, lopte je okrugla i nikada se ne zna sta moze biti, nije kraj nikada dok sudija ne odsvira taj kraj. Pristupili smo izvodjenju penala, i ja nisam zeleo da pucam, niti da gledam, nego sam otisao u kupatilo pored svlacionica, zario glavu pod mlaz vode da nista ne cujem sta se desava, ocekujuci da neko dodje i da mi saopsti da smo izgubili. Bio sam tako ispod vode neko vreme, slusajuci samo vodu kako se sliva niz moju glavu i usi, ne znajuci sta se tamo desava. Iznenada me je trgao Marko, zovuci me, na sta sam ja podigao glavu u strahu od negovog razocaranog pogleda. Ali takvog pogleda nije bilo, vec sam video radost i smeh na njegovom licu, a onda i zacuo glas: “Baki, pobedili smo”! Nisam mogao na sekund da poverujem, ali tu sumnju je naglo preplavio osecaj radosti i neizmerne srece grleci se sa Maretom u kupatilu Hale Sportova, sve dok nismo izasli na teren radujuci se sa nasim igracima i navijacima. To je zaista bila radost. Prvaci Evrope, ta kratka recenica nam se stalno vrtelo na usnama sa ogromnom dozom neverice. Ja sam u ushicenosti bacio svoj dres na tribine, medju navijace, kojega smo posle trazili svuda, jer je Pera te dresove pozajmio od kluba, i jedva smo ga nasli ispod tribina. To je bila smejurija, dogadjaj koji se sa smehom i danas prepricava u nasim krugovima.

Sve je bilo zavrseno, mi smo postali Evropski Prvaci, osvojili smo za nas tada neosvojivu tvrdjavu, ali eto, jaka zelja volja za pobedom dovele su nas tu gde smo i dosli, na tron. Srecni, zadovoljni i ispunjeni tim mislima, Mare i ja smo krenuli kuci, i dalje ne verujuci sta se tog dana upravo dogodilo, ni ne sluteci, da cemo od tada godinama biti u vrhu svih turnira i ekipa koje budu na njima igrali sirom cele stare Juge.

9. Poglavlje

Bezbrizni dani

Od ’95 do proleca ’97 godine svasta se izdesavalo, ali ne nesto cime bih mogao da se hvalim ili neka iskustva sa Bogom koja bi me dizala u nebo. Bio je to jedan potpuno prosecan zivotni period prepun druzenja sa mladima iz crkve, turnira u malom fudbalu, zaljubljivanja i sl. Duhovni zivot je cini mi se, poceo da stagnira, ali to je uglavnom tako kada je coveku sve dobro u zivotu, nazalost. U svakom slucaju, ‘96 godina je bila prepuna dogadjaja. Sa mladima iz Novog Sada sam isao svuda, u posete drugim crkvama, Omladinskih sabora je bilo neprestano, a mi kao momci od nekih 18 godina, sta bi drugo pa i radili, nego trckajuci po svim saborima koji su postojali u Severnoj Oblasti. U tom nekom periodu, druzio sam se sa mnogima, upoznavao mnoge, bilo je svega zanimljivog i lepog. Ali sam se najvise druzio tada sa Denijem Vranicem, Hromis Bojanom i Borom Stamenovim koga sam vec spomenuo ranije i bili smo skoro nerazdvojni. U tom drustvu se nalazio jos i Sale Drahotuski. Svi smo bili kao rodjena braca. Tako da sam uvek imao drustvo u vise nivoa. Sa nekima sam se bolje razumevao u privatnom zivotu, a sa drugima po pitanju fudbala i sl. Uglavnom za svakoga sam gledao da nadjem vremena, a i oni za mene.

Te godine, dakle ’96 u Julu mesecu, smo Bora, Deni i jedna nasa drugarica isli na kamp za mlade u Hajdukovo, vozom. Bilo je bas uzbudljivo i puno komicnih trenutaka za vreme putovanja do Subotice, a posle i taksijem do kampa. Kakvi smo klinci samo bili, kada se setim, a bila su to neka jako lepa vremena, bezbrizna, bez puno zivotnih obaveza, bez spoznaje zivotnih briga, problema, jada, bola. Potpuno bezbrizni, mladi, radosni, puni zivota i poleta, zelje za druzenjima, provodima i sl. Samo smo gledali kako da nam svima bude dobro, lepo, zanimljivo, uzbudljivo i komicno iznad svega. Voleli smo svi mnogo da se smejemo, stvaramo komicne situacije, scene, da se glupiramo i sl.

Tako, da kada smo dosli u Hajdukovo, u kamp, Dragan Ciric je tada bio glavni za mlade u kampu. A Cira je bio nas covek. Odmah smo znali da ce biti

opusteno. I naravno da smo se stalno nesto smejali kao ludi na brasno, zevzecili. Imali smo neki svoj jezik koji niko sa strane nije mogao da razume, i to nam je uvek padalo jos vise smesno. Kakvi su to dani bili, niti brige, niti pameti. I tako, posto smo bili postavili jedan sator, tj Bora i Deni su ga postavili, nedugo zatim je poceo da duva neki jak vetar i srusio je sator. A ja sam se bio smestio u neko decije odeljenje i jako sam se smejao kada im je vetar oduvao sator. To je toliko bilo komicno, da se i sada opet iznova smejem kada se toga setim. To se ne moze opisati recima. Oni su se trudili da ga zadrze, ali to je bila uzaludna borba. I na kraju kada su shvatili da od te vrsta kampovanja nema nista, odlucili su da ce se i oni smestiti kod mene u zidanu prostoriju. Ali, pre toga, moralo se pitati Ciru da li je to moguce. NIje puno trebalo da im se to odobri, jer kao sto rekoh vec Cira je bio tada nas covek, koji nas je mnogo voleo, ali i mi njega.

Kamp kao kamp, ko je ikada bio, zna kako je otprilike. Ima puno programa, izleta, jutarnjih i vecernjih molitvenih sastanaka, jela na bacanje, druzenja po ceo dan. Sto bi se reklo, mozak totalno na ispasi. Najzanimljiviji su nam bili ruckovi pod satorom. To smo jako voleli, jer, naravno, zafrkancija je uvek bila na meniju, kao glavni obrok za dusu. Smisljali smo razne viceve, pa smo stalno gledali koga cemo da zavitlavamo, na ciji racun cemo da se smejemo, ali to je sve bilo nekako bezazleno, decije, iako i nismo bili bas tolika deca. Mladost, ludost, pa to mu je. I tako su dani prolazili u jednom visokom dobrom raspolozenju. Za nas trojicu nije postojao ni jedan dokon trenutak, da nije iskoristen u “dobre” svrhe. Mislim, da se razumemo, nista mi nismo lose radili, samo nismo dozvoljavali da nam dani teku uzalud. A i da budem iskren, to je bilo jedno tako malo, ali potpuno otkaceno drustvance. Jedino je Deni bio malo povuceniji, ali vukla ga je nasa struja, Borina i moja, tako da duboko verujem da se on nikada vise u zivotu, sve do danas,nije smejao kao tih dana tamo. A moram i ja staviti ruku na srce i kazati da je i kod nas dvojice bilo slicno. Gledajuci unazad, u proslost, taj zivotni period od par dana kampovanja, to su za mene licno, bili najlepsi dani mog zivota.

Svaki zivotni period nosi sa sobom poneke najlepse i najruznije trenutke. E, to su tada, u tom segmentu mog postojanja, bili ubedljivo najlepsi dani mog zivota, tih nekoliko dana kampovanja, a ja to zaista ne mogu ovde sve opisati, jer ako bih stao svaki dogadjaj da opisujem posebno, ova knjiga bi sadrzala

minimum 1000 stranica. Cilj mi je spomenuti hronoloski samo one najvrednije i najlepse, a nazalost i najruznije, a tako isto i najpoucnije detalje onoga sto se odvijalo oko mene i u meni, i spomenuti najvrednije osobe koje su bile, neke su i ostale biti znacajan deo mog zivota, manje vise, bez kojih sve ovo sto nazivam zivljenje ne bi puno vredelo. A nije ih bilo previse, onoliko koliko mi je i trebalo. Ali, sto je najvaznije spomenuti, jeste to, da me Bog nikada nije ostavio, zaboravio, napustio, ni kada sam se osecao nepobedivim i najjacim, niti kada sam bio na dnu, bespomocan i slab. Moj Isus, moj Gospod me je pratio i nosio na rukama kao svoje rodjeno dete, ne prepustajuci slucaju nista. Sve je divno vodio, za sve se brinuo On, sve mi prastao, kada sam se kajao u suzama, moj Otac Nebeski.

10. Poglavlje

Pad u ponor

Ubrzo posle kampovanja u Hajdukovu, upoznao sam jednu devojku sa kojom sam se druzio mesec dana i govorio o Bogu i spasenju koje imamo u Njemu. S obzirom da sam bio mlad i neiskusan u veri, a ona nije poznavala Boga, lako sam pao pod uticaj njenog laskanja i usao sam u vezu iz koje necu izaci, bar ne mentalno, dugo godina. Ta veza je bila prekretnica tog nekog dela mog zivota u idenju, tj neidenju za Bogom i Njegovim putevima. Ona se u pocetku jako interesovala za Bibliju, i ja sam uvek bio tu da joj pokusam reci ono sto sam ja znao. Njeni roditelji su culi u sta ja verujem i poceli su se buniti svakim danom sve vise. Poceli su joj polako i zabranjivati da se vidja sa mnom, kada ja zovem a da ona nije kuci, nisu joj prenosili da sam zvao i scasta nesto. Resena da upozna Boga, u pocetku se zestoko protivila njihovim napadima i optuzbama i nije marila za njihove zabrane, nego je uporno isla da se vidja sa mnom i da ide povremeno u crkvu, sto je posle preslo vec u naviku. Ja sam se tada radovao, verujuci da ce ona ostati na tom putu. Ali, kao sto vec rekoh, ne imadoh tada mnogo zivotnog iskustva, i ne poznavajuci sotonske manipulacije kojima zeli da prevari i obmane, nisam nikada cekivao da se ona okrene na

stare staze. Cak sto vise, jednom prilikom, dok sam lezao kuci i slusajuci tihu muziku utonuo u san, usao sam u kupatilo i u kadi video neko cudno stvorenje sa crvenim ocima kako direktno gleda u mene, a ispod miske drzi zagrljenu tu devojku. Probudivsi se, bio sam dosta uznemiren, ali nisam puno obracao paznju na to, misleci da je to neka moja umisljotina. Dok mi jednog dana nije rekla kako ona ima kuci dosta tih nekih knjiga koje se bave temom okultizma, vracarenja i sl. Ja sam joj predlzio da to sve sto ima, iznesemo napolje i da spalimo, na sta je ona odmah i bez oklevanja pristala. NIsam tada znao da mi je Bog pokazao kroz taj san, kome ona ustvari sluzi, i da se manem nje. Ali danas kada se vratim u to vreme, sve mi je jasno.

Jednom priliko smo otisli zajedno do moje sestre u Bar na par dana, i jedno vece lezeci u krevetu, ona je samo vrisnula, ja sam se trgao i uplasio i nisam znao o cemu se radi, dok mi nije rekla kako se iza mene pojavio covek sav u crnom i sa crnom kapuljacom, bez da se videlo lice i gledao direktno u mene. Ja sam se sav preznojao, upalio svetlo, ali nisam video nikoga. Tada sam vec poceo da se mislim sta nije u redu, jer ipak to nisu svakodnevne pojave u zivotima obicnih ljudi. Sve mi je tu nesto gadno smrdelo. Nesvestan opasnosti, nastavio sa sa njom da se vidjam i posle povratka u Novi Sad, iduci zajedno u crkvu, dok je ona i dalje pokazivala zelju da upozna Boga i da Mu sluzi. To je tako islo par meseci, dok jednom prilikom nisam otisao sa mladima iz Novog Sada u posetu crkvi u Banjaluku, gde ona nije mogla, imala jeneke obaveze. Tamo je sve bilo lepo, super, druzenje je bilo na visokom nivou. Vrativsi se kuci sa prelepim utiscima, dogovorio sam se to vece da se sa njom nadjem. Kada sm se sreli, bila je cutljiva i neraspolozena. Primetivsi to, zeleo sam da saznam razog tome, ali nisam dobio odgovor. Rekla je da nije nista, njene neke muke. Ali, ja se nisam zadovoljio takvim odgovorom, nego sam bio uporan da saznam sta je moglo da utice na promenu njenog raspolozenja. Tada sam cuo nesto sto me je sledilo u tom momentu. Tiho je saopstila da me je prevarila, a sa tom izjavom, meni kao da se ceo svet okrenuo naglavacke. Definitivno nisam bio spreman za tako nesto. Imao sam osecaj da cu poludeti, pogotov sto je ona pocela da se smeska i da mi objasnjava kako je poljubila tog nekog. Sam djavo se poigravao sa mojim umom, a ja to nisam zeleo da prepoznam niti sam mogao, jer generalno moj odnos sa Bogom se tada zasnivao na povoljnim okolnostima, a ne na Bogu, kao na jedinom tvrdom

Gradu Spasenja. A plus i cinjenica da nece vise da ide u crkvu, i da su njeni roditelji bili u pravu kada su joj govorili da je to samo klub gde se voze dobra kola i gde manipulisu ljudima. Ceo moj svet u tom trenutku se srusio kao da je pogodjen strahovitim zemljotresom i potopljen cunamijem u isto vreme, nisam bio svestan gde se nalazim, a pored toga svega sam bio ispunjen i strahovitom tugom i besom sto se sve okrenulo u tili cas. Mlad i zaljubljen nisam imao tu zrelost da sve prepustim Bogu i da je pustim na miru. Tada sam to pokusao da ucim, ali me je bujica osecanja nosila svo vreme u nepregledne dubine depresije. Danima sam je vijao da se pomirimo, da joj sve prastam, da se vidimo, da sve bude kao pre. Ali sve je to bilo uzalud, a ja nisam u to vreme znao kako cu bez nje. Takvo ili slicno iskustvo ste svi vi imali manje vise u toj nekoj mladosti sa 18 godina zivota. To su bili dani potpunog razocarenja i u Boga i u zivot, jer mi se u glavi u jedan cas srusio citav svet koji sam mesecima gradio sa puno truda i ljubavi.

Ne mogavsi je ubediti da sve bude kao pre, odlucio sam da konacno da je ostavim na miru i da nadjem svoj mir. A taj “mir” sam krenuo da trazim na pogresnim mestima. Iako nisam zeleo niti imao da nameru da ostavim Boga, jer sam Ga voleo, neprijatelj dusa m je zaveo svojim lazima da cu na ovom svetu naci ono sto je mm srcu potrebno. O,kamo srece da ga nikada nisam poslusao, vec da sam taj mir i utehu trazio i dalje kod Boga, ceo moj zivotni pravac bi se kretao u sasvm nekom drugacijem pravcu u kom ne bi bilo spoticanja ni sablazni. I danas mi je zao sto nisam bio dovoljno zreo da krenem napred kao da se nista nije desilo, ali u tim godinama to je skoro pa nemoguce, nazalost. Tih dana, ’97 godine, u Aprilu mesecu, moji koraci puni nesigurnosti i tuge, otisli u duboku tamu kroz koju me je samo Dobro Pastir vodio, u kojoj me je cuvao i stitio kao da sam jedini na svetu prema kome je usmerena sva Njegova briga,paznja, milost i ljubav, za koje ja nemam dovoljno reci zahvalnosti da Mu ih iskazem. Moj zivot je krenuo silaznom putanjom, na kojoj me je neprijatelj vrebao, verujem, svakog casa, samo da me skloni sa ove zemlje, ali mu to Neko, Kojemu nikada i nista ne moze prokamnuti, da ne vidi ili ne nadzire, nikada nije dozvolio! Slava Ti Hriste, Care Svetih!

11. Poglavlje

Dubine ocaja

Nedugo posle raskida sa ovom devojkom, krenuo sam da iznova da pusim, s obzirom da sam prestao sa pusenjem kada sam upoznao Boga, neko vreme pre krstenja. Moja razocaranost i tuga su bile tolike u tim nezrelim godinama, da nisam video ni jedan drugi izlaz osim da utopim tugu i bol u pusenju, izlascima, ludovanju. Uz cigarete, prvi put u zivotu sam krenuo i sa pijenjem alkohola, i to u ne malim kolicinama. Moj duhovni sunovrat je bio i vidljiv i osetan, a odlazak od Boga svakim danom sve dalji. Leto ’97 je bilo prepuno svega i svacega, moj put nije bio vise dobar. Kretao sam se sirokim pute koji vodi u nstavilo. Znao sam povremeno da se molim i da povremeno odem do crkve da se vidim sa drustvom, a na turnire sam redovno odlazio. U dubini svog bica, ja sam voleo Boga, ali vise nisam imao snage ni zelje da se vratim nazad. Svakim danom isao sam sve dalje od cilja. U tom nekom periodu, upoznavao sam razne devojke koje nisu bile za mene, ali bolje mi nije ni trebalo, nazalost. Ni sa jednom nisam mogao da se zadrzim duze od nekoliko dana, nisu mi prijale. Tako sam tumarao ne znam ni sam kuda i zasto, samo znam da se moj zivot tada pretvorio u neku vrstu ljusture iz koje nisam imao zelju da izadjem, bilo mi je nekako udobno u njoj. U to neko vreme sam se zaposlio u jednoj gradjevinskoj drzavnoj firmi. Tu sam trazio slobodnu subotu. Bez obzira na moj zivot koji sam vodio, subotom jednostavno nisam mogao daradim, bilo mi je isuvise sveta da bih u taj dan mogao da radim. Nisam ni bio mozda svestan koliko sam na taj nacin sramotio Boga, jer stil mog zivljenja je bio katastrofalan. Kada se samo setim koliko puta sam se opio i pravio budalu od sebe pred svim tim ljudima koji su znali da ne radim subotom, a niko nije mogao da shvati zasto kada se nisam nicega pridrzavao, o cemu sam pomalo i pricao drugima. Jednom prilikom se secam da sam se toliko napio rakije, zatvorio se u taj nas radnicki kontejner i zaspao za vreme radnog vremena, nesvestan bilo cega. Bio sam jednostavno komiran, toliko, da me je jedan drugar koji je radio sa mnom u brigadi budio crnim lukom koji mi je stavljao pod nos, jer nista drugo nije pomagalo, pa se covek uplasio da

nisam pao u komu. Nekako sam osetio taj ljut i opor miris i poceo sam da povracam misleci da mi se duh rastaje od tela, ili sto bi se reklo, da mi dusa izlazi na nos. Polse toga, dva dana nisam mogao doci k sebi. Ni sam ne znam kako mi nisu dali otkaz.

Ubrzo sam saznao da ta moja firma ima ekipu u malom fudbalu i da igraju radnicku ligu na Sajmistu. Raspitavsi se, dosao sam konacno do ljudi koji su zaduzeni za to, i kada sam im objasnio da ja igram celog zivota fudbal, brzo su me primili u tim. S obzirom da su vodeci ljudi za to bili sve sami neki direktori, brzo sam se tu ugnezdio, ne brinuci vise ni za posao, jer su mi sve zivo pravdali kada nisam bio sposoban da radim, tj kada sam odlazio cesto na bolovanja, sto zbog mamurluka, sto zbog nemanja zelje da radim za malu platu. U toku tih par godina koje sam tamo proveo, vise sam bio na fudbalu i na tim druzenjima, nego na poslu. Cesto se znalo organizovati posle fudbala, pice, jelo i druzenje do kasno u noc, odakle sam se uvek skoro vracao potpuno pijan, ne znajuci ni kuda idem, ali eto, Bog me je cuvao i pratio moje korake.

I tako, sve je islo nekom svom besciljnom toku, dani i meseci su prolazili, nista posebno se nije desavalo u tom nekom periodu, osim sto sam ja lutao, pio, pusio, i ziveo sasvim “normalnim” zivotom. Ali, to uskoro nece biti vise tako, sve ce se drasticno promeniti… na gore!

Dolaskom ’98 godine, ne secam se da se nesto bitnije odigravalo, osim sto sam isao na posao, igra fudbal, i tako. Znam da su mi Bora, Sale, Hromis i Mare mnogo puta pomagali, hrabrili me, pokusavali da mi dignu pogled sa ovozemalsjkih stvari prema vecnosti, iako me nisu puno tada “davili” crkvom i Bogom. Jednostavno su mi bili prijatelji i ja im to nikada necu zaboraviti, i ovom prilikom im se duboko zahvaljujem, sto me nisu napustili i odustali od mene u tim mojim posrnulim danima, nego su bili uz mene kako god. Hvala vam od srca.

Doslo je i leto te iste godine, kada se moj rodjeni brat posle 6 godina vratio iz Amerike gde je ziveo i radio na crno. Tacnije, bio je deportovan. Upravo to vece, upoznao sam jednu devojku u koju sam se bas zaljubio i bili smo nekih mesec dana zajedno, posle smo raskinuli, ali smo ostali najbolji drugari dugo godina gde se ona jako borila da ostavim ili da bar smanjim sa alkoholom,

posto sam poceo sve ludje da se ponasam i da pravim probleme ljudima oko sebe, a i njoj, jer sam bio ljubomoran. I njoj hvala na tom trudu. Ali, to nije islo kod mene tako lako, jer sam vec bio zaglibio u tome. Usput sam poceo da budem korisnik i trave (marihuane), pa sam cesto sa tim mojim drugarima kada izadjemo u diskoteku ili u neki kafic znao da mesam duvanje trave sa alkoholom, a to je donosilo jako lose rezultate u vidu, teske mucnine, izgubljenosti, povracanja po coskovima lokala, a o agresiji i da ne pricam. To je kod mene bila takva reakcija, druge je to opustalo. Uzimanje samo trave bez icega, znalo je i kod mene da prozivodi zanimljive scene, smesne svima koji to slusaju i posmatraju. Smejanje je bio propratni element, uz imitiranje voza, zivotinja i sl. Ali sada tek vidim koliko je to sve bilo jadno, i zaista to ne preporucujem nikome ko nije probao, jer zna da budu i nus efekti kao sto su halucinacije u raznim losim varijantama, kada verujem, sam djavo preuzima kontrolu na nasim umovima. Kasnije, tokom pisanja ove knjige cu ispricati dve najzanimljivije scene, ali ni malo bezazlene, u kojima takodje verujem da me je sam Bog sacuvao, slobodno mogu reci, najmanje od lezanja na psihijatriji, a mozda i od smrti, sto bi cak bila i bolja varijanta ako se mora birati.

Uglavnom tog leta je bilo svega i svacega, od potpunog bezumlja, pravljenja nereda po diskotekama, detelinarci su poznati po tome sirom grada, do izbacivanja od strane izbacivaca, lomljenja izloga po gradu i mnogo ceka jos drugog sto nije ni malo pohvalno niti normalno vid ponasanja. Kada smo igrali finalnu utakmicu svetskog prvenstva u kosarci sa Rusima, cini mi se, koliko se secam, jer sam bio potpuno kontuzovan od alkohola, bili smo nas dvadesetak na Strandu u jednoj basti. Ja sam obojio celo lice u srpsku zastavu, i tu sam se nesto umislio da treba da vijam jednog momka iz Petrovaradina, jer je razgovarao sa ovom devojkom koju sam spomenuo malopre, a to me je cinilo ljubomornim, jer smo jos bili u nekoj nazovi vezi. Ja sam sam optrcao ceo Strand, gurajuci ljude, onako divlje ustremljen da pronadjem tog momka na kojega sam nasrnuo kada sam ga video sa njom da razgovara, ali je on pobegao, i nisam vise mogao da ga nadjem, i to me je strasno razbesnelo, iz nosa mi je izlazila vatra koliko sam bio besan i verujem, opsednut. Kasnije sam cuo da se on sklonio u nekoj guzvi sa nekim svojim drugarima koji su imali nozeve, ali koje nisu smeli da upotrebe ne znam ni ja

sam iz kog razloga. Bojali su se, ali ne znam koga, jer ja sam bio u toj gomili sam, mogli su da mi urade sta su hteli. Kasnije kada smo postali Svetski Prvaci to vece, otisli sm svi u centar gde je bilo opste ludilo, penjali smo se po kolima, vikali, drali iz svega glasa, navijali, ja sam cak i urinirao na sred trga Miletica dok su oni oko mene bezali. To vece i Policajac nas je zaustavio i hteo da nas hapsi, ali smo mu rekli da iskulira da smo sampioni sveta, i on se najsmejao i produzio dalje. A niko nikada me u takvim mojim bezumnim trenucima nije ni pipnuo, jednostavno su se svi sklanjali od mene. Nisam bio najjaci, ali medju ludjima, definitivno jesam, pomracenog uma, spreman na svako ludilo. Mozda me je uvek bas u takvim trenucima cuvala gomila Nebeskih Vojski da ne odem sa ovog svea prerano, jer sam Bogu jos trebao na zemlji, trebao da Mu se vratim, da ne propadnem za vecnost. Sve ovo pisem i opisujem manje vise u detalje, samo sa jednim ciljem i razlogom, a to je da mladima ukazem na bezumnost takvog oblika ponasanja i vodjenja zivota, ali i na promenu koju Bog, nas Divni i milostivi Spasitelj uvek zeli da ostvari u svakom Njegovom detetu, kakvo god da je ono. Bozja ljubav i milost su bezgranicni koliko i On sam, nas Tvorac koji nas je stvori, koji je pratio moj zivot i verovatno plakao nada mnom, nad mojom nemoci da se oduprem neprijateljskoj prevarnoj sili. Sa glasom punim bola i neizmerne ljubavi me je pitao u tim danima: “Kako da te dam”?! “Jer nije mi milo da umre bezboznik, nego da se vrati sa puta svjega i da bude ziv! Vrati se, vrati se k Meni, jer zasto da umres?” (Jezekilj 33,11). Sada mi je to potpuno jasno.

Takodje je bila jos jedna situacija kada sam dobio poziv za vojsku, pa rekoh bratu da pre nego sto odem da odemo na pice da nazdravimo. I tako smo otisli u jedan kafic ispod stadiona Novog Sada, da ne kazem kafanu gde smo brzo ispili po neoliko tura piva, dovoljno da nam razum pomraci. Tada je moj brat narucivao jos piva, ali s obzirom da je bilo kasno, a konobarici se zurilo kuci, nije htela da nas usluzi. Moj brat je poceo da je proziva svakavim pogrdnim imenima i insistirao da nam donese jos pica. Ona nije htela, vec je pocela da preti, da ako ne odemo, da ce ona zvati nekoga da nas izbaci. Mi nismo hteli da odemo. Posle par minuta parkirala su se neka kola ispred i usla su neka dva ogromna momka, stali su pored nas i pitali nas zasto pravimo problem na Crnogorskom dijalektu. Nisu puno sacekali, vec su krenuli da nas makljaju, i u toj guzvi nekako smo se iskolebali i izasli napolje. Ja sam deruci se krenuo

da trazim svoje drustvo po tom celom kraju gde zivim, ali nigde nikoga nije bilo, a gledajuci iz danasnjeg ugla, mozda i bolje, jer bilo bi svega, da sam nasao par njih isto tako ludih. Vratio sam se na 20-tak metara preko puta kafane, kada vec nioga nije bilo od tih mojih detelinaraca, kao da su pomrli, uzeo sam kamenje i poceo da gadjam po njihovom autu i lokalu, a ta dvojica nisu izasla napolje, verovatno se bojeci da h ne kamenujem. Cudno, ni policije nigde nije bilo, sve je bilo mrtvo. Nekako sam uhvatio brata pod misku i otisli smo kuci, obecavajuci sebi da ce mi ta konobarica platiti kada dodjem na vikend iz vojske zbog svega toga.

To su otprilke detalji u kracim crtama kako se odvijao moj zivot na ovoj zemlji do tada. Nista pohvalno, nista normalno. Ja samo, danas, i dalje vidim Bozju ruku nada mnom u tim i takvim momentima, iako o tome nisam tada ni razmisljao previse. Ali On jeste, i veoma se brinuo da me ne izgubi, pa cak i danas, ne znam da dam previse valjan odgovor na pitanje zasto. Ali, sve ovo do sada nije nista. Tek krece da se zakuvava lonac mog zivota, a ja za te stvari definitivno nisam bio nimalo spreman.

11. poglavlje

Odlazak u vojsku

Bio je to Septembar ’98 godine. Tacnije, 23 Septembar. Par dana ranije smo bili po putne troskove, ali i da saznamo gde idemo. Ja sam dobio Nis sa jos jednim drugarom, a ujedno i komsijom, iz osnovne skole. Pa smo odlucili da cemo zajedno putovati vozom. Tako da imao sam drustvo, nisam bio sam, i nece mi biti dosadno. Mada vec sam imao iskustvo od nekoliko godina, putvanja vozovima, tako da sam se svakako dobro snalazio u njemu. Koliko sam jedva cekao da odem na sluznje vojnog roka, smatrajuci da to treba sto pre otkacim iz vise razloga, toliko mi se i nije svidjalo sto idem, pa mi je taj polazak na godinu dana robije od kuce, tesko pao. Ne nesto preterano, ali ipak je najlepse biti kuci, medju svojima. Ispratilo me je par drugara na put, koji je protekao u dobrom raspolozenju.

Stigavsi na odrediste, nasao sam kasarnu u koju sam bio obavezan da se javim najkasnije do ponoci tog dana. S obzirom da nisam znao sta da radim po Nisu, ja sam se prijavio na prijavnici oko 8 uvece, znajuci da vise nema izlazaka napolje neko vreme, minimum 3 nedelje, do zakletve. dosavsi u svoju jedinicu, odmah sam upoznao par dobrih likova sa kojima sam se odmah sprijateljio i ubacio u razgovor i jadikovanje. Posle zaduzivanja opreme, smestili su nas u jednu sobu, gde smo imali da prespavamo, jos tu noc u civilnoj odeci i obuci, do ujutru. Secam se da mi je ta noc bila medju gorima u zivotu. Nova okolina, novo okruzenje, novi ljudi, nema slobode na kakvu sam navikao i sto sta jos slicno tome. Samo da spomenem jos kada smo se vracali iz magacina sa opremom na ramenu u satorskom krilu, cuo sam neke momke koji su se skidali iz vojske kako nam fijucu uz njima poznatu recenicu: “Frrrrrr Fazani”, i kako vicu, sve srecni 00Noc. to je znacilo da su tu jos samo to vece, a sutradan odlaze kuci, zauvek. Secam se dasam trnutno upao u depresiju.

Prosla je prva noc, i posle toga su usledili dani obuke, discipline, vezbanja strojevog koraka za zakletvu. Dani su jako sporo prolazili. Ja sam sa jos par drugara koje sam upoznao i koji su bili u mom vodu, svracao cesto do kantine i pijuckao pivo, ne znajuci sta cemo od sebe. Jednog jutra je bilo takmicenje u trcanju na 1500m, sa sve vojnim cizmama i takmicenje u brzini trbusnaka i sl. Ja sam na 1500m bio ubedljivo prvi od svih tih Septembarskih klasa koje su dosle, sto i nije bilo nista cudno, s obzirom dasam samo do 3 godine pre toga svega trenirao veliki fudbal 10 godina, a u medjuvremenu igrao malo fudbal stalno. Tako dasam bio pun kondicije. I u trbusnjacima sam bio najbolji, uradio sam za minut 72 komada. U ostalim stvarima se nisam pokazao, jer su se vise ticale misica na rukama, sto kod mene nije bilo toliko jako i razvijeno, jer mi to do tada nije ni trebalo.

Svakim novim danom je bilo sve lakse i zanimljivije i uzbudljivije, jer smo se vec svi usemili u novo drustvo, sistem rada i obuke, tako da je svaki novi dan bio samo jos jedna rutina koja se ponavljala. Nedelju dana pre zakletve, isli smo na Pasuljanske livade. Pasuljanske livade su inace jedno selo u dalekoj zabiti, okruzeno planinama i sumom, od Paracina jos pola sata voznje busom, a od Nisa vise od sat i po voznje. Tamo su se tih dana nalazili ogromni magacini sa minicijom, kao i poligon za obuku tenkista, sto je doprinelo da svakodnevno slusamo ispaljivanje granata iz tenkovksih cevi. To je za nas bila

sedmodnevna radna akcija, jer smo premestali municiju u neke druge magacine, tako da je bilo dosta naporno, ali u drugu ruku i dosta zabavno, uz dosta sale, zafrkancje, smeha, prepricavanje dogodovstina raznih smesnih likova, jer bar u vojsci,to znate, imate sve vrste tipova ljudskih karaktera, i to sve na jednom mestu. Sto znaci, bilo je svakakvih likova, i nikada nije moglo biti dosadno. Jednog jutra kada smo ustali, saopsteno nam je da je moguce da usledi napad Nato snaga za 3 dana na nasu zemlju, zbog stanja na Kosovu i Metohiji. Tada su nam detaljno objasnili, u slucaju da krene vazdusni napad na SRJ, gde cemo se sklanjati, uglavnom, sto dalje od magacina sa municijom, sto se svakako smatralo jednom od ciljeva Nato Alijanse. U svakom slucaju, smirivali su situaciju, a samim tim i sve nas da nema razloga za strah, u sta i nisu bas mogli da nas ubede. Nisam mogao da verujem sta slusam. Tek 2 nedelje od dolaska u vojsku, a vec slusam o bombardovanju i bezanju u sume. Ali, s obzirom da smo bili svi zajedno u slicnoj situaciji, prebacili sm teziste nasih razmisljanja na zafrkanciju u vezi sve toga. NIje nam bilo druge u datim uslovima. Nije proslo dugo, javljeno nam je da je obustavljen plan za bombardovanje SRJ do daljneg od strane Nato Alijanse. Tako da je svima bilo lakse. Mogli smo i dalje nesmetano da razmisljamo o normalnom vojnom roku koji bi zeleli da se sto pre zavrsi i da svi mi u zivotu idemo svojim putem.

Vrativsi se sa Pasuljanksih livada gde smo dobro rmbacili i savijali kicmu, ubrzo je dosao i dan zakletve koji smo svi jedva cekali, ne toliko zbog same zakletve, vec vise sto cemo konacno imati dozvolu da ceo vikend budemo van kasarne, u civilkama, i sto ce svako videti svoje najmilije, porodicu i ako ko dodje od prijatelja. Ceola ta svecanosta je prosla u najboljem redu. Dosao je i na mene red da se potpisem da sam uredno polozio zakletvu sa svim obavezujucim pravilima koje sam kao vojnik bio duzan da sprovedem u delo. Tog dana, negde sredinom Oktobra, su mi u posetu dosli rodjeni sestra i brat i mama, i bilo ih je lep videti, moram da priznam. Odveli su me negde na rucak u neki restoran. Caskali smo o svemu i svacemu par sati, i oni su se morali vratiti kuci, a ja sam nastavio da sprovodim svoju slobodu van kasarne u Trznom Centru “Kalco” u Nisu sa nekim svojim drugarima do kasno u noc, gde sam popio sve pare koje su mi moji ostavili. Tako da je cela ta noc bila luda na svoj nacin bez ikakvih pravljenja gluposti, sa mnogo provala svakakvih gluposti.

Sve je to dosta kratko trajalo, i ubrzo smo morali svi da se nacrtamo ponovno u krugu kasarne, gde nas je cekalo nastavak obuke jos nekih mesec i po, posle cega je sledila prekomanda, ne za sve, ali za vecinu. Kako su dani prolazili ja sam poceo ponovo da pravim gluposti sa svojim zivotom, ali da niko ne zna, naravno. Zeleo sam da olaksam boravak na tom glupom mestu, zvanom kasarna, pa mi samo pijenje piva nije mnogo znacilo, zeleo sam nesto jace, kako se to u zargonu kaze, nesto da me radi bolje od alkohola, nesto uzbudljivije. Brzo sam se povezao sa jednim momkom po kojemu sam mogao lako zakljuciti da nesto uzima, jer je uvek bio nasmejan sa crvenkastim ocima, jednstavno je plovio nekim svojim svetom u glavi, i to sam ja brzo primetio. I pitao sam ga da mi da to ”nesto” ako ima, jer bih i ja malo da vozim a da me nista ne tangira previse. Par dana me ubedjivao da nista on ne uzima, ali znao sam da laze. Nije jos dugo proslo, a od mog navaljivanja je konacno popustio i rekoa mi da ima neke tablete, zvane “artan” kje smem da uzimam samo po pola dnevno bez ikakve konzumacije alkohola i da ce mi biti super. Nisam ja tada ni znao niti slutio kakve su to tablete i za koga su namenjene. Posle vojske sam saznao, i zaprepastio sam se kako sam ostao u najmanju ruku normalne pameti. A zasto, pa sada cete cuti. Tako je meni taj momak dao 3 te tabletice bele boje i opet napomenuo da ne uzimam vise od polana dan i bez ikakvog mesanja sa alkoholom. Ja sam rekao da je sve u redu, i da nema brige, da se opusti. Odmah sam sav srecan sto cu moci da se “uradim” i da sve zivo iskuliram sto me nervira, posao to popodne u kantinu sa par drugara, da “cugamo” pivo i da se opustimo. Njima nisam nista rekao za te tablete, jer me je ovaj drugar zamolio da nikome ne kazem nista. Ne hajuci sta mi je on rekoa, ja sam odmah popio jednu celu sa jenim pivom, jer sam ipak smatrao da on malo preteruje kada mi je naglasio kako da ih koristim. Proslo je pola sata od toga, i nisam osecao da se ista dogadjalo. Popio sam i drugo pivo i ubacio u usta i drugu tabletu, zeleci da osetim efekat. Proslo je opet oko sat vremena i nista se nije znacajnije dogadjalo, osim sto sam osetio da me pivo malo radi, ali nista posebno. Posle pola sata sam popio i trecu tabletu sa jos par piva. Proslo je opet neko vreme, ali se zaista nista nije desavalo u mojoj glavi. Kada smo odlucili da idemo, bilo je oko 4 sata popodne. Pomislio sam na prvu loptu da me je onaj lik izradio zesce, jer nikakve efekte nisam osecao nti dozivljavao zbog uzimanja istih. Tako je proslo celo poodne, mi smo isli tamo vamo po krugu kasarne, vecerali posle,

oko 7 uvece, i tako. Osecao sam skroz normalno. Doslo je i 10 uvece kada smo svi krenuli na spavanje. Obecao sam sebi da cu sutra onom liku istrljati nos sto me je zavrnuo. I tako sam sa tim mislima krenuo na spavanje.

Oko ponoci su pocele da se desavaju cudne stvari, posle 8 sati od konzumiranja tih triju tabletica sa par piva. Probudila me je neka buka, dernjava, kao da me je neko zvao da sidjem dole na ulaz kasarne, jer mi je kao dosla devojka u posetu. Ja sam brzo ustao, iako tada nisam imao devojku, ali potpuno nesvestan sta se zbiva u mjoj glavi, nisam ni posumnjao u taj glas koji me je navodio na odredjene radnje. Kada sam ustao iz kreveta, taj glas mi je rekao da mi je devojka usla u krevet, ali ne moj, vec gornji, s obzirom da sam ja spavao na donjem krevetu. Sav odusevljen, krenuo sam da zagrlim tu devojku, navodno moju koja se usunjala u krevet. Kada sam zagrlio osobu na tom krevetu i pitao je: “pa gde si ti, pa nema te dugo?”, tada sam zacuo glas mog drugara koji me je izbezumljeno pitao: “Zile, sta ti je brate?”. Zvali su me svi Zile jer se prezivam Zivkovic. Ja sam mu rekao:”sta ces ti tu, kada je mi je neko rekao da je tu mja devojka”? Verovatno je mislio da se gadno zavitlavam, ne verujuci sta slusa usred noci. Onda sam opet zacuo glas da je sada ta devojka sada u mom krevetu dole. Tada sam krenuo da je opet zagrlim, ali u tom trenutku se ta osoba koja je tu lezala odjednom okrenula i mesto ljudskog lica ugledao sam lice neke divlje zveri koja je licila na vuka, sa iskezenim krvavim zubima i crvenim ocima kao krv, urlajuci kao neka azdaja. Nisam se nesto puno uplasio, samo sam rekao: “Alo bre, sta ti je, ne verujem “. I udaljio sam se od kreveta, otisavsi napolje na hodnik gde se nalazio jedan moj drugar Velja, pozarni, cuvajuci cizme i puske u soskama. Kada me je video kako dolazim, odmah sam mu rekao da se u sobi ladno nalazi neki vampir i da ako mi ne veruje da ide da vidi. Objasno sam mu sta se desilo. Prvo se smejao i rekao mi da ne lupam, ali ja znam sta sam video i rekao sam mu da ide i sam da vidi ako meni ne veruje. Na kraju sam cak i uspeo da ga ubedim da ide u spavaonicu da pogleda u moj krevet. Dosavsi do sobe, nije smeo dalje da ide, jer je u sobi bio mrak i nije ipak smeo da udje, ali je priznao da mi veruje. Ja sam onda seo za njegov sto i tu sam pricao ko zna sta, nekih stvari se i ne secam, a on je decko slusao i ne verujem da je mislio da sam normalan. U neko doba noci, ja sam i dalje u pidzami sedeo tu mesto pozarnog i odjednom sam video kako cvece u sksijama igra levo desno i peve

jednu pesmu od grupe “ Vampri”. Ja sam to posmatrao i u tom nekom stanju koje ni sam ne znam kako se zvalo, nisam se nista pitao kako je to moguce, vec me je cak i zabavljalo, a sve sto sam ja video i cuo sam pricao ovom mom drugaru kojem mogu misliti sta se sve vrtelo po mozgu. Tada uz pevanje i plesanje tog cveca, odjednom su poceli da mi iskacu neki moji drugari iz spavaone i da se motaju oko tog stola i ja sam ih zvao po imenu. Oni, naravno nisu bili zaista tu, vec u mojoj glavi. Govorili su mi: ”gledaj kako pucketamo prstima i nestajemo, ajde i ti probaj to”. I zaista, pucnu prstima i nema ih, nestanu, ali im cujem i dalje glasove. Meni je to sve bilo jako zabavno, a nije uopste bila zafrkancija, kakva sam ja mislio da jeste. Tako da sam i ja pokusavao da pucketam prstima, ali se nista nije desavalo, nisam nestajao kao oni, ali sam stalno slusao njihovo smejanje kako ja to ne umem, i bas mi je bilo krivo st i ja ne mogu da nestanem. U to neko vreme je prosao glavni dezurni oficir kasarne, poznatiji pod skracenicom “DOF”. Znam da je bio zastao, i rekao nesto ovom mom drugaru. Posle sam saznao da mu je rekao kada me je cuo i video sta pricam i kako tu sedim satima u pidzami, da me pripazi i drzi na oku da nesto ne uradim sto ne treba. Za svo to moje sedenje i cirkus koji sam posmatrao, ali i ucestvovao u njemu, promenilo se par mojih drugara u smeni, a da ja nisam bio uopste svestan toga niti vremena koje prolazi. Za mene su tih par sati trajali bukvalno kao par minuta. Kada su ovi moji “drugari” zavrsili sa prikazima svojih sposobnosti nestajanja na pucanj prstima, krenuo sam u spavaonu. Trazio sam gde cu da legnem, jer nisam zeleo da se nadjem u krevetu sa onim vukom krvavih zuba. Nekako sam nasao prazan krevet. Najednom, u sobu su upali par momaka i devojaka sa cigaretama u ustima i nesto su pricali i smejali se, ali nisma znao o cemu pricaju. Bio sam toliko svestan da sam se bas cudio ko je njih pustio da udju u kasarnu i to jos da upadaju usred noci u nasu spavaonu i da puse u sobi gde je to bilo zabranjeno. Tako su se oni smejali, i najedanput su krenuli da traze licne karte od kreveta do kreveta. Ko im nije dao licnu kartu, odmah su ga upucali. Tada me je vec uhvatio strah, jer su se prilicno brzo priblizavali mom krevetu gde sam legao. Kako su se priblizili konacno mom krevetu, odjednom sam zacuo glas pozarnog koji je usao u spavaonu i glasno viknuo: “Ustajanje!”. U tom momentu cela scena tih likova je nestala i ja sam se nasao u realnosti, verujuci da sve sto mi se desavalo tokom noci, da je to ustvari sve takodje isto bila realnost, jer ja sam to sve zaista video i cuo, niko me nije

mogao ubediti da je tpo sve bilo samo u mojoj glavi, a mozda i nije. Koliko sam ja sve njih ubedjivao da sam ja to sve video i cuo svojim i usima i ocima, niko mi nije verovao, a glas o tome sto se desavalo te noci je prosao kroz celu kasarnu, da je to jutro posle prozivke upalo vise oficia u nasu sobu, trazeci da pregledaju moju kasetu gde sam drzao stvari. Naravno, nista nisu nalsi, i ja sam odveden na ispitivanje, gde su me zapitkivali sta sam koristio te noci, gde sam nabavio to sto sam koristio, ko mi je dao itd itd, sto sam ja sve negirao. Rekoa sam da nista nisma pio osim par piva i tablete za glavu, i da mi je to dao jedan momak za kojeg ne znam ko je niti iz koje je cete. Nisam zeleo da decka izdam, jer ja sam bio kriv. A sto je najgore, ja sam njih ladno ubedjivao da sam ja to sve zaista i video i cuo i da me niko ne moze ubediti da to nije istina. Otpustili su me iz kancelarije, znajuci da cu biti od tada na meti posmatranja svaog mog koraka. Drzao sam se podalje od onog momka, praveci se da nista nije desilo.

Ovde cu se malo zaustaviti da bih neke stvari objasnio, tj da bih dao analizu iz danasnjeg ugla kako gledam na sve to sto se dogodilo, mada sam to zakljucio i dosta ranije. Kao sto sam vec spomenuo, posle vojske sam se raspitao sta su Artani, i saznao sam da se prepisuju najtezim oblicima psihickih bolesti. Medju najtezim bolesnicima se prepisuje od jedne cetvrtine do jedne polovine tablete dnevno, bez ikakvih drugih stetnih konzumacija, kao sto je alkohol npr. Kada sam to saznao, ostao sam zaprepascen, a saznao sam mnogo jos sta jezivog, urnise mozak, ostavlja trajne posledice, stvara halucinacije i jaci je od bilo koje droge 5x i halucinacije i vizuelni efekti mogu trajati danima itd itd, da ne ulazim u bas sve detalje, ne bih da se podsecam toga vise. U svakom slucaju, ja mogu samo da zahvalim Bogu sto sam posle toga ostao ziv i zdrav, sto to vise nikada nisam konzumirao, a najvise mogu da zahvalim Gospodu sto verujem da me je tu noc debelo cuvao od mnogo ozbiljnijih posledica nego sto su to bile neke bajkovite halucinacije. Verujem takodje da se sam djavo igrao tada sa mojim mozgom, i zaista ne smem ni da zamislim sta bi sve bilo da Bog nije imao kontrolu u tom dogadjaju. Sta bi se samo desilo da sam pomislio da sam ptica, neki mocni orao koji zeli da se vine u visine, otvorio prozor i skocio?! Ima jako puno raznih mogucih scenarija o kojima sam posle razmisljao i svo vreme zahvaljivao Bogu sto me ni tada cak, kada sam otvoreno stupio na sotonsko tlo, nije ostavio, nego me je po Svom providjenju

cuvao i stitio kao malo dete. I samo Njemu mogu da odam slavu sto nikada nisam imao teze psihicke posledice posle svega sto sam i doziveo i preziveo i sam sebi nametnuo destruktivne oblike ponasanja. Samo Njemu slava pripada. Kada se okrenem unazad, ni sam nisam svestan kako sam dovde uopste i dosao, ziv i zdrav, skoro pa netaknut. To samo On zna i jedva cekam na Novoj Zemlji da Ga pitam iz cega me je sve morao izbavljati i na koje nacine. Verujem da ce biti tu podosta materijala za divljenje sa mje strane i neizmerne zahvalnosti Njemu kao mom predivnom Tvorcu i Ocu punom milosti, ljubavi, dobrote i neznosti. Hvala ti Gospode sto me nisi prepustio mojoj ludoj nezreloj glavi, i sto me nisi dao sotoni da od mene stvori zombija nesposobnog za zivot. Ali sve ovo dovde je mala beba u poredjenu sa onim sto je bilo ispred mene, i zahvalan sam Bogu sto nisam znao buducnost, jer bih odustao od zivota.

10. Poglavlje

Nepromisljene odluke

Posle dogadjaja sa tim artanima, neko vreme sam se povukao i smirio. S obzirom da sam u sveukupnim fizickim disciplinama bio medu boljima, cuo sam da se suska da nas komandir cete, Vodnik I klase, zeli da me ostavi u Nisu da budem desetar, jer sam manje vise pre uzimanja tih artana bio medju zapazenijima u dobrom ponasanju, sto me je kod njega preporucivalo da me predlozi za desetara ostankom u Nisu posle prekomande. Meni se to nije svidelo, jer nisam sebe nikada smatrao za nekoga ko ce da se uvlaci nadredjenima, a da druka, tj izdaje vojnike zarad nekog cina koji nicemu nece sluziti kada odsluzim vonji rok. Sve sto sam mogao je da stojim izmedju dve vatre, izmedju nadredjenih oficira i vojske sa druge stane. A u toj vatri nisam mogao ostati neutralan. Sa nekima bih se morao zameriti sto nisam zeleo ni u snu, jer nisam nikada bio taj tip osobe. Pogotovo ne tip osobe koji voli nekome danaredjuje i da uziva u tme. Takvi su svi manje vise desetari bili, i vojska ih nije fermala ni 2% ili se krvila sa njima. To meni nije trebalo,

jer nisam zeleo da stvorim neprijatelje od bilo koga, vec sam zeleo da mogu svakoga da pogledam u oci posle vojnog roka ako se sretnemo na ulici. Vecina koja se otimala da budu desetari su bili likovi koji su nosili odredjene komplekse iz civilstva. Npr nisu bili uticajni u drustvu, nisu bili mangupi, bili su kukavice i niko i nista medju svojim drustvom van vojske. E, takvi su jedva cekali da stave dve crvene linije na grudi i da se pokazu necim sto nisu bili. Cast izuzecima, malo ih je bilo takvih koje je bila briga da se zavadjuju sa vojskom zarad nekih tamo nadredjenih isfrustriranih oficira.

Ja to svakak nisam zeleo da postanem, pa sam poceo da se trudim da me i ne zovu za tako nesto. Naravno trudio sam se da postanem nepodoban za to “unapredjenje” svojim ponasanjem. Poceo sam vise da pijem, da se glupiram, da ne slusam previse itd. Sve dok se jedno vece nisam opio, i budalisao se sa jednim drugarom, koji je bio legenda od decka, a inace je bio medju najjacima u mom vodu, pa i u celoj ceti, iako se nikada nije otimao da to i pokaze. Osim jednom prilikom kada ga je jedan do tada, koji je glasio za nekog jakog, nije isprovocirao i stao mu na zulj, izazvavsi ga na tucu. Tada ga je ovaj moj najbolji drugar uhvatio u masinu i razbio ga kao malo dete. Nisam ni ja znao do tada da je spreman na tako nesto. Imao je srce, a nikada se nije isticao. Bio je, a i jos je, Zemunac i zove se se Pilipovic Zeljko. Nikada ga necu zaboraviti, jer je bio veoma pozitivan i drag kao osoba, iako je i on imao podosta probema sa alkoholom i duvanjem trave. Ali nije nikada pravio probleme, osm tada kada je bio izazvan.

To vece kao sto napisah, bio sam prilicno pripit, i ja i “Buca”, tako smo ga zvali, jer je bio visok i krupan, smo to vece pravili sou program na hodniku kasarne. Uhvatili smo se pod ruku i isli hodnikom po sredini i na koga smo kod naisli nismo se sklanjali nego smo ih sve kupili, pa su se posle sklanjali, a mi smo se smejali kao nikada do tada. Eto, to nam je bilo jako zabavno. Tako smo se glupirali celo vece, dok se nas dvojica nesto nismo malo pokacili, ne secam se zaista zbog cega. Pijane glave. I tada mi je on nesto spomenuo tatu, u nekom kontekstu koje sam ja doziveo kao uvredu, jer glava koja je pod dejstvom alkohola nema racionalno shvatanje stvari, nego iluzorno. To me je toliko uvredilo da nisam zeleo sa njim da se zameram, samo sam ga poslao tamo gde ne treba i otisao u spavaonu, uzeo zilet, otisao do kupatila i napravio dva reza na desnoj ruci, jedan sa vecom otvorenoscu rane, a drugi sa manjom.

Bila mi je krvava cela ruka, i kada sam dosao do spavaone, odmah su to neki primetili i zvali dezurnog oficira. Zavili su mi ruku na brzinu, i na razgovoru kod tof oficira sam rekao da vise ne mogu da izdrzim u vojsci, i da bih zeleo da me pre prekomande puste kuci na par dana da se odmorim psihicki. Video je da sam u pripitom stanju i obecao je da ce me pustiti kada dodjem sa VMC-a (Vojno-medicinski centar). Tamo sam otisao to vece i ostao sam par dana tamo izlezavajuci se sa ostalima koji su tamo bili, zamotane ruke zavojem. Uglavnom su se tamo nalazili momci koji su namerno zeleli da imaju postedu i da ubiju sto vise broj dana u kasarni. Meni nije to bila primarna namera, nego, eto, pijana glava svasta moze da uradi sto i ne zeli. U posetu su mi dosli par drugara medju kojima i Bucko-Zeljko, i tu mi se izvinuo rekavsi da mu nije bila namera da me uvredi. Ja sam mu naravno odmah oprostio i celo to popodne smo pricali o tome kako cemo da se zabavljamo kada izadjem iz bolnice. Izasao sam za par dana, otisao kuci za vikend po obecanu, ne znajuci da kada se vratim u kasarnu, kucu necu videti punih 7 meseci.

Prekomanda je bila na par dana od mog povratka u kasarnu, i to smo svi iscekivali kako sa velikim zanimanjem, isto tako i sa velikom zebnjom. Znali smo da se na Kosovu vode teske borbe sa Siptarskom OVK, i niko nije zeleo da se nadje tamo. U to vreme su mnogi koji su imali nekoga u vojsci od vaznjih oficora, vukli veze na sve strane, neki da bi tu ostali, a neki da odu za Beograd. Uglavnom su pokusavali da odu na bolje mesto, a svi su, razume se, zeleli da izbegnu put na Kosovo. Tako je dosao i taj dan. Znali smo da se mnogi od nas moraju rastati, iako smo se svi bili tada upoznali i toliko zblizili, da smo bili kao jedna porodica. A sada mora svako na svoju stranu. Tako da se tog dana osecala nervoza i zabrinutost u vazduhu. S obzirom da sam se dosta lose pokazao na kraju sa onim secenjem ruke, nisam uopste vise verovao da ce me tu ostaviti, digli su ruke od mene.

Krenula je konacno i prozivka gde ce ko. MNogu su odahnjivali kada su culi gde idu, a neki su ostali u neverici i sa strahom od buducnosti. Uglavnom pozdravljali smo se kao da se vise nikada necemo videti, mada se sa mnogima vise i nisam nikada video. Buca je dobio Kraljevo. Ja i jos par nas dobili smo ono sto smo najmanje zeleli, Kosovo! Samo jedan moj drug od svih koliko nas je bilo u toj ceti, tj vodu, smo dobili premestaj u Prizren, koja je smatrana za kaznenu kasarnu. Meni je manje vise bilo jasno zasto, ali Velja koji je bio

onog dana pozarni kada sam se ja nagutao artana, nije bio loseg vladanja, pa mi i nije bilo jasno zasto on ovde. Verovatno nije imao nikakvu vezu kao ni ja. Ja sam jos mogao i da nadjem, ali nisam zeleo, jer to nikada nisam voleo, nista preko veze. Bucko se zaprepastio kada je video da idem za Prizren, a i ja nisam bio bas srecan. Pri urucivanju koverte sa mestom gde se odlazi na premestaj, moj vodnik je slegnuo ramenima i rekao mi da nista nije mogao da ucini, da sam sam kriv. Nije to rekao osudjivacki niti strogo, vec vise onako tuzno. Vidim da mu je bilo krivo, jer ipak me je gotivio zbog raznih stvari kao osobu. Ja mu nisam nista zamerio, niti sam na njega bio ljut. Pozdravili smo se stiskom ruke, pozeleo mi je sve najbolje. To vece smo svi bili tihi, svako u svojim mislima, vodili su se tihi razgovori po grupicama, ali niko to vece nije spavao. Osvanulo je nekako dosta brzo i to jutro, 8 Decembar ’98 godine. Spakovali smo sve sto smo imali od nasih civilnih stvari, Razduzili smo vojnu opremu. A napolju su nas cekali autobusi. Neki su isli u pravcu Beograda, a neki su isli na Bojno polje, Kosovo i Metohiju. Moj autobus je isao upravo tamo, u grad Prizren, Cara Dusana Silnog prestonicu.

11. Poglavlje

Put u neizvesnost

Vecim delom puta sam bio zamisljen duboko, u nekim svojim maglovitim mislima, ne znajuci sta me ceka tamo gde idem. Nisam javio ni mami kuci gde su me poslali, da ne bi krenula da place i panici. To sam javio posle nekog vremena. Krecuci se Kosovom i Metohijom, video sam lepe ravnice sa blagim uzvisicama, brdascima, a posle vec i ogromnim planinama. Bilo je oko nas mnogo vegetacije, suma i prirode. Ali sve to nije uklonilo utisak da nesto u toj pokrajini nije u redu. Poneke kuce su bile poluspaljene, prazne i slicno. Sve je ukazivalo na to da se ovde vode ucestali okrsaji izmedju Policije i Vojske sa paravojnim formacijama OVK ( Oslobodilacka Vojska Kosova), kako su se nazivali. To je i jedino sto smo znali onako uopsteno. Kretali smo se sve blize Prizrenu. Na ulazu u sam grad, sa leve strane se nalazila ogromna kasarna

koja je brojala par hiljada vojnika i pomocnog osoblja. Kada smo usli, zakljucio sam da je to bio jedan mali grad. Krug kasarne je imalo bukvalno svoje ulice i mnogo paviljona, svaki paviljon sa razlicitim nazivima jedinica, od vojne i civilne policije, pa do kuvara. To je bilo nesto ogromno. Mi smo rasporedjeni po svojim novim jedinicama, svako na svoju stranu, osim Velje i mene. Mi smo otisli zajedno u istu cetu. Dosavsi, tu prvu noc, nisam se osecao nimalo prijatno. U daljini su se stalno culi neki pucnji, ja sam bio svestan da odavde nema nigde da se ide. Prvog dana kada sam se probudio, nedugo posle toga sam saznao da su prva 3 meseca minimum vec rezervisana za odlaske kuci, puna lista, nema mesta. Sto je znacilo da dok ja stignem na red, ko zna kada ce to biti. U startu sam se osecao lose psihicki. Ali, znao sam, gde sam tu sam, nema mrdanja. Zapregao sam duh i misli i krenuo da se prilagodjavam novonastalom okruzenju i situaciji kako znam i umem. Ne secam se da sam se tada molio Bogu za bilo sta, jer to je bilo vreme kada nisam imao potrebu za tim, jer sam Ga totalno zaboravio i izbacio iz uma. I to mi je mnogo zao, kajem se. Svakoga dana su pristizali vesti gde se islo u ‘akciju”, koliko je gubitaka od strane OVK. Mi nismo imali neke znacajne gubitke, jer gde god je vojska isla u tkz akciju, siptari su bezali kao izbezumljeni, jer vojska je posedovala tesku artiljeriju, sto oni nisu imali. Ja sam se svakim danom sve vise navikavao na sve to i na novu sredinu i drustvo, i vremenom mi je bilo sve lakse, sto je normalno, zar ne? U grad nismo mogli da idemo, jer je bilo opasno ici, jer je na Kosovu ipak bilo ratno stanje, a nikada ne znas gde mozes da naletis na OVK jer su mahom bili obuceni u civilnu garderobu, mesali su se sa svojim civilima, albancima. Tako da grada nisam video osim kada se islo u akcije. Kasarna je bila moj dom i moj mali grad, i svih nas. Jedno vreme sam bio prebacen u Pozadinsku cetu gde smo bili razmestani po potrebi. U to neko vreme, nedugo posle mene, naisao je jedan momak po imenu Predrag Krmpot. Bio je iz Novog Sada, i naravno, za kratko vreme smo postali najbolji drugari. On je bio tada ziva legenda. Sa njim nikada nije bilo dosadno. Inace on je bio kuvar, pa sam sa njim jedno vreme radio u kuhinji gde smo ponekad ustajali i u 4 ujutru, po mrklom Januarskom danu, kada se mogao cuti samo lavez vukova sa okolnih planinskih obronaka. Ti dani su bili ludi i nezaboravni, jer oko nas je bilo jedno citavo drustvo i nije se znalo ko je ludji. Zafrkavalo se, smejalo se, prkosilo se straresinama i sl.

U februaru mesecu ’99 godine poslato je par nas na granicu, tj tik ispod granice sa Albanijom, tacnije u podnozju planine Pastrik, u selo Planeja. Tamo smo trebali ostati 2 nedelje. Tada se menjala grupa na svakih 2 nedelje, u vidu ispomoci vojsci. Druga grupa se i isto vreme vracala nazad u Prizren, na odmor. Tu smo bili radi drzanja mrtvih straza. Mrtva straza je skroz drugacija od obicne straze po tome sto na mrtvoj strazi nemas svoju vojsku ispred, samo iza sebe. I svako ko se primeti da se krece prema nama sa dela teritorije koja ne pripada nama,a da nije zivotinja vec ziva sila, pucalo se bez upozorenja. U to vreme pao je velik sneg. Kada smo dosli na Planeju, tu su bile stare neke stracare u koje je vojska bila smestena. Kuhinja je bila pokretna, sto znaci da su se kuvari snalazili i kuvali napolju po ceo dan u ogromnim kazanima na tockovima. To je valjda bilo tako zbog moguceg brzog premestanja ako za tim bude potrebe. NIsam se uopste odusevio onim sto sam tamo video. Znaci, neuredne barake sa bar 10 vojnika smestenih u 15 kvadrata, bez toaletai slicnog tome. Nuzde su se obavljale napolju, na snegu. Kupanja nije ni bilo, nije bilo ni potrebno, jer nismo isli nigde u grad. Zvuci smesno, ali tako je.

Cim smo dosli, odmah to vece, zapala me je nocna mrtva straza u jednom malom bunkeru koji je licio na iglo kuce, samo sto je ovaj bunker bio za jednu osobu, a ulazilo se u klececem polozaju, i nije bilo puno prostora za manevrisanje tokom straze. Postojao je jedan otvor kroz koji sam u polulezem stavu posmatrao sta se desava ispred mene. Straze su se smenjivale na po 2 sata, a zatim 4 sata pauze, pa tako ukrug cele dve nedelje. Vrlo zabavno. Kada sam video gde cu imati strazarsko mesto, blago receno sam postao depresivan. Napolju je bilo oko -10. Bez obzira na toplu odecu i obucu, hladnoca krece brzo da stipa po nogama i prstima na nogama i rulama. Plus sto sam bio oko 30 metara daleko od drugog drugara strazara. Te noci, izisavsi napolje, dosao sam na svoje strazarsko mesto, sa potkapom koja je licila na danasnje fantomke, rukavicama, automatskom puskom na koju sam zalepio 2 puna okvira, sa po 30 metaka. To je bilo preporucljivo u ratu, da se ne bi menjali okviri svaki cas. Kada jedan istrosis, samo na brzinu obrnes okvire i nema prevelike pauze. Imao sam i pun rap (to je torbica gde se drze prazni okviri, municija i sl.) svega, tako da sam se osecao na neki nacin bezbednim. Na tom strazarskom mestu jedina dobra stvar je bila sto nismo imali satove, pa i

nismo mogli da gledamo svaki cas koliko je vremena proslo, pa nam je nekako vreme i prolazilo brzo, meni bar jeste. Na nase smene je mislio razvodnik smene, i tacno se moralo znati sa koje strane se prilazi, da ne bi doslo do pucnjave. Na nekih 10 metara se morala zaustaviti ta mala kolona od par njih, smene straze, i pitati za lozinku, da ne bi doslo do toga da je to neprijatelj. Ta noc kao i svaka druga naredna nije nikada bila ni malo prijatna. Objasnicu kratko zasto. Kada izadjete na -10, imate brzo osecaj da su vam se ruke zalepile za pusku koja je uvek morala biti otkocena sa metkom u cevi i prstom na obaracu, jer tu su uvek mogl i delici sekunde da igraju kljucnu ulogu, i nije bilo puno vremena za razmisjanje u slucaju napada terorista. Druga stvar, nocu je toliko sve tiho, da cujete svoje misli koje vam se vrte po glavi i prave vam buku u usima. Toliko je znalo biti tiho, osim kada najednom zacujete neke ptice, ni danas ne znam koja je to vrsta, koja prekine tu mrtvacku tisinu nekim uzasim kricima, nalik na vristanju malog deteta kada mu derete kozu sa ledja. Uvek mi se ledila krv u zilama kada je cujem izjednom, a taj zvuk se kroz planine lepo znao razleci, da vam ne bude ni malo prijatno. A treca stvar je ta da sam ispred sebe imao neko groblje, na nekih desetak metara, odakle su divlje svinje znale da prave toliku buku, da imate osecaj da vam se priblizava citava vojska. Posle sam saznao da je to tursko decije groblje, sto me nije ostavilo uopste ravnodusnim kada sam svaki sledeci put znao gde idem. Nervi su bili konstantno napeti i zategnuti. I mozda najgora stvar od svega toga jeste mrkli mrak koji je tamo bio toliki da kada stavite prst ispred oka, ne vidite ga, bukvalno. A morate da vidite sta se desava ispred vas, a ne mozete, tako da sam morao da se oslanjam samo na culo sluha, a oci toliko da napregnem da jedva nekako mogu bar neke obriske i senke da razlikujem. Svemu tome je teret dodavala tih dana snezna vejavica koja nije prestajala, ulazeci mi konstantno u oci, otezavajuci jos vise tesku situaciju. Takodje je bilo dosta tesko i to sto niste smeli da pucate dok ne budete sigurni da vam se priblizava covek u vasem pravcu. Jer ako pucate na nesto sto ne vidite, a usi vam govore da se nesto krece i da se cuju koraci, a nista sigurni sta je, zivotinja ili covek, onda se dize ratna uzbuna i sva vojska izlazi na polozaj celu noc. Mozete onda zamisliti sta se desava ako saznaju da je bila divlja svinja, a oni svi zbog vas celu noc proveli na polozaju ni krivi ni duzni. Ja nisam nikada zapao u to iskusenje da sam se toliko bas uplasio da sam morao da pucam. Nisam zeleo da to uradim dok ne bih bio siguran potpuno u to da

vidim coveka, iako je psiha cesto u tim uslovima bila napeta do krajnjih granica. A nije bilo ni alkohola u tim uslovima, jer nije se imalo gde kupiti, tako da sam u Prizrenu do bombardovanja slabo imao prilike da se napijem, sto mi je falilo tada, moram da priznam. Ali sigurno ima razloga zasto, i hvala Bogu na tome.

Dolazila nam je i patrola OEBS-a jednm priliko, i to bas u vreme moje smene. Njima je bilo zabranjeno da ulaze u logor, tako smo zvali taj nas kamp, da tako to nazovem. Mogli su da udju samo pod pismenim odobrenem komandanta logora. A imali smo pravo ako zele da udju na silu da uperimo pusku u njih kako bi se vratili nazad, jer kako smo culi, uvek su samo njuskali da bi nasli nesto sto bi iskoristili protiv Vojske Jugoslavije kao neki dokaz zlocina nad albanskim civilima. I zato im je bio zabranjen ulaz u nas logor. I tako su dani tu prolazili, meni je zaista zafalilo odmora i mirnog kutka. Uglavnom dosao je dan naseg povtaka u Prizren, nekih par desetina km. I mi smo se sa radoscu vratili nazad u kasarnu. Nisam nikada mislio da cu se toliko radovati kasarskim uslovima kao tada. Otac Nebeski je u svakom slucaju cuvao moj zivot, moje zdravlje i moju psihu, cuvao moje korake, koji tada nisu bili nimalo laki, a oluja se tek spremala na obzorju. Slava ti Oce!

12. Poglavlje

Odlasci u akcije

Neko vreme sam boravio u Prizrenu i slali su nas sve gde je bila potreba za ljudstvom. Tako da sam jedno vreme radio u magacinu ishrane sa dvojicom jos momaka koji su bili zaista super i vreme je prolazilo u salama, smejanju, prepricavanju kako smesnih tako i strahovitih dogadjaja. U tom magacinu je bilo svega, od mesa do slatkisa, krompira, luka i mnogo cega jos. Sa pravom se zvao magacin ishrane. Tu se delilo sledovanje hrane borbenim jedinicima na terenu. Dosli su sa papirom gde se nalazilo sledovanje za nekoliko dana, i mi smo im to tovarili u ogromne sanduke gde su oni nosili dalje po potrebi, na

razlicita mesta gde su se nalazili na borbenim polozajima. Tu sam bio neko vreme bas kao i neko prethodno vreme koje sam proveo u kuhinji, takodje po potrebi. I bilo je zaista opusteno. Imali smo da jedemo sta hocemo po ceo dan bez ikakve kontrole nad nama. Tu smo radili po ceo dan, od jutra do mraka i malo ko je dolazio da nas kontrolise. Njatezi deo posla je bio kada je nama dolazila hrana kamionima koju smo trebali da smestimo u sam magacin. E, tada se rintalo. Bio sam tamo oko dve nedelje. Tada se pojavila potreba za ljudstvom da se ide na teren u akcije. One su se cesto sprovodile, a nekada nije bilo dovoljno vojske za tu odredjenu akciju, i onda su se prikljucivali svi ostali koji su bili slobodni u kasarni i svojim jedinicama.

Jednoga dana sam imao jedno veoma lepo iznenadjene u kasarni. Moj drugar Bora Stamenov je bio granicar na Sar-Planini nedaleko od Prizrena, koji se tog dana bio spustio do Kasarne. Saznavsi ranije da sam i ja tu u Prizrenu, pronasao me je nekako. Taj dan je za mene bio bar narocito radostan i lep, jer bilo ga je lepo videti, daleko od Novog Sada, svih nasih mladalackih zavitlancija u sred zestokih sukoba i rata koji se vodio na podrucju gde smo se mi nalazili. Secam se da smo se bas lepo ispricali, i da mi je poklonio novi zavet koji sam citao neko vreme , ali ga nisam uspeo sacuvati. Nadam se da ga ja neko pronasao i nasao Hrista u njemu. Na kraju tog susreta smo se zagrlili i pozdravili i pozeleli jedno drugome da nas Bog vrati zive i zdrave. Molitve i zelje tog dana su nam bile uslisene. Oboje smo danas i zivi i zdravi i nepovredjeni, Bogu sva hvala i slava neka pripadne zbog toga!

Jednog jutra smo trebali da krenemo u akciju, koja je za mene bila prva, samim tim nabijena sa mnogo adrenalina i uzbudjenja, kako pozitivnog tako isto i sa dosta straha i neizvesnosti. Uvek pre pocetka kretanja u akciju davana su posebna uputsva ponasanja na terenu. Niko se nije smeo izdvajati od grupe, ne paniciti kada dodje i ako dodje do okrsaja sa teroristima, OVK. Takodje se radilo i podosta na dizanju morala. Govorilo nam se uvek da nema cega da se bojimo ako se budemo drzali pravila, i da smo mnogo jaci od njih, jer oni su se uglavnom nalazili po brdima i selima u grupicama od par desetina, uglavnom sa lakim naoruzanjem, dok je na njih isla citava vojska sa teskim naoruzanjem, od tenkova i praga, pa do svega ostaloga. U ljudstvu smo takodje bili nadmocniji. I tako ohrabreni kretali u akciju na razbijanje teroristickih uporista. Taj prvi put za mene smo krenuli u akciju u selo

Jeskovo, na par km od Prizrena, mislim da je bilo oko 15km. Dojavljeno je da se tu nalazi grupa pripadnika OVK, njih par desetina. Uglavnm kao sto rekoh, oni su uglavnom napadali pripadnike policije, dok kada su bili obavesteni da dolazi vojska na njih sa tenkovima i pragama, njihovom strahu nije bilo kraja, pa su znali cesto da udju u kuce i da se pomesaju sa albanskim civilnim zivljem, oblaceci se u civilna odela, tako da je njihovo prepoznavanje bilo daleko teze. Dosli smo tik iznad sela Jeskovo pod punom ratnom opremom, naravno. Videle su se dzamije sa svojim minaretima, ljude kako setaju, ali manje vise u selu je bilo podosta mirno, bez vecih desavanja. Taj dan smo bili tu od ranog jutra, do kasno u mrak. Cule su se sporadicne pucnjave, ali to je bilo tog dana sve sto se desilo. NIsta bitno. Oni su se ocigledno razbezali na samu dojavu da dolazi vojska.. Uglavnom sam tog dana, eto doziveo malo uzbudjena, u odnosu na monotoniju kasarskih uslova. Hvala Bogu, vratili smo se svi zivi i zdravi. Svi koji su bili u akciji, kada se vrate u Kasarnu, bili su oslobodjeni redovnih dezurstava 24 sata. Tako da je to bila jos jedna stvar koja je meni odgovarala. Ja sam bio zeljan akcije, nekog zbivanja, a ne zivotarenja u kasarni.

Bog me je cuvao i Njegova ruka je bila sa mnom, iako toga ocigledno nisam bio previse svestan, jer nisam dozivljavao nikakve znacajnije opasnosti do tada, sve do jednog momenta kada smo jednog jutra krenuli u akciju u Veliku Hocu, nadomak Prizrena, tj izmedju Prizrena i Suve Reke. Tamo smo krenuli ranog jutra. Uglavnom se u borbena dejstva kretalo u ranu zoru, dok je jos bio smrtni mrak. To se cinilo da bi se iznenadile teroristicke grupacije za koje je stizala dojava da se nalaze u tom i tom selu. Tog jutra je to bilo albansko selo Velika Hoca. Kada smo krenuli, ja sam bio na u otvorenom kamionu odakle se mogla videti nepregledna kolona vozila Vojske Jugoslavije koja se kretala u ratni pohod. Sa mnogih vozila, narocito tenkova i praga, vijorila se Srska zastava, sto je kod svih nas stvaralo osecaj sigurnosti i ponosa, osecaj pripadnosti nekome i necemu u tako bitnim danima odbrane nase srpske zemlje, teritorije i drzave. Iako sada znam da je to bio lazan osecaj ponosa i pripadnosti, to je tada za sve nas ipak bilo tako. Mada i danas kada se osvrnem unazad, drago mi je ipak sto sam bio ucesnik u tim istorijskim danima odbrane nase zemlje, i ponosan sam na to, bez obzira sto je to sve bila necija igra, igra mocnika koji vladaju svetom iz senke. Borio sam se tada u

tom ratu protiv djavolske masinerije zvanom Novi Svetski Poredak. I hvala Bogu na tom providjenju. Verujem da cu se uskoro opet boriti, ali ovaj put ne na strani srpske vojske, vec na strani vojske nebeske, Boga zivoga! I tada necemo biti porazeni niti ponizeni kao u ratu za Kosovo ’99 godine! Bicemo i vise nego pobednici kada Bog bude ustao sa svog silnog prestola da brani Svoj narod, Svoju Istinu i Svoju Rec od neprijatelja, istih tih neprijatelja covecanstva i svake dobrote!

Tako, kretali smo se prema selu znajuci da ce ovaj put biti okrsaja. Selo je bilo unutar planina, ususkano glomaznim stenama, u uvali. Na ulazu u selo, bila je ogromna tabla sa natpisom: Stop UCK (ima isto znacenje kao i Oslobodilacka Vojska Kosova, samo na siptarskom jeziku). Jedan nas tenk je presao preko znaka kao da je od slame. Tada su se tenkovi rasporedili po okolnim planinskim obroncima, tik iznad sela, zajedno s pragama, odakle je uskoro krenula zestoka paljba po selu gde su se nalazili teroristi. Mi, zivo ljudstvo, smo se rasporedili takodje iznad sela, cekajuci da prvo teska artiljerija zavrsi sto su zapoceli, da bi ljudstvo imalo sto laksi zadatak posle. Zvukovi ispaljenih granata je i u nama budilo strah, odjekujuci po okolnim brdima i planinama, sto je zaista izazivalo jezu. Bio sam srecan sto ja nisam tada bio u tom selu na koje se svaki cas ispaljivalo brdo granata i metkova iz praga, kalibra 32mm, dovoljno jaki da ruse i zidove. Mi smo se polako u ratnoj formaciji spustali prema selu odakle se sve dimilo i sirilo mirise baruta. Kako smo bili rasporedjeni dok smo se spustali prema selu, mislim da nam ni mrav ne bi promakao. Bilo smo svi na veliko oprezu, spremni da reagujemo na opasnost bilo koje vrste. Jer nije se moglo znati da li pripadnici OVK pre nego sto smo mi dosli i pobegli u ta okolna brda i tu se negde pritajili i sakrili dok ne odemo. Kako smo se priblizili selu na nekih par desetina metara, isli smo veoma polako i oprezno, sa puskama u rukama spremnim za paljbu, slusajuci svaki moguci zvuk i gledajuci na sve strane. Sada vec nije bilo prijatno, bar ne u mojoj glavi, gledajuci selo polurazruseno i mrtva tela koja su lezala u dvoristima tih kuca. Tu su se nasli par njih, verovatno pokusavajuci da beze kada su culi i osetili da su granatirani. Moje oci su po prvi put posmatrale prizor potpuno neprijatnom ljudskom umu. Ali nije bilo vremena za razmisljanje. Moralo se biti veoma oprezan. Polako smo presli jedan mali mostic preko jednog malog potoka i dosli na neku livadu, potpuno

nezasticeni bilo cime ako krene neka pucnjava. Odjednom, zacuo se snazan glas: “Zalezi na zemlju”! U tom momentu smo samo zaculi rafalnu paljbu i momentalno smo zalegli. Nismo zapazili da su nam promakla 4 vojnika OVK u civlnim odelima koji su ostali iza nas, cekajuci da dodjemo na tu poljanu ispred sela. Nas i selo delila je samo mala ziva ograda koja se protezala celom duzinom sela, pored koje smo zalegli. Kada smo legli na zemlju, kisa metaka se srucila na nas. Ja sam legao pored mog drugara Jocketa, rasirio i noge i ruke sa puskom ispred sebe, i slemom na glavi, znajuci da nista ne mozemo za sebe da ucinimo, samo da cekamo da nas ta kisa metaka potpuno nezasticene bilo cime, izreseta kao glinene golubove. Svakog trenutka sam ocekivao da svi ti metkovi zavrse u mom telu. Sto je najcudnije, tada nisam osecao nikakav strah, a ni ne secam se da sam se molio Bogu. Verovatno i jesam. Mada se sve to desilo u milisekundi, pa i nije bilo vremena za razmisljanje. Ta ziva ograda iznad nas i pored nas koja je bila visine oko pola metra, koja se tu nalazila bila je mesto gde su se metkovi zabijali. Jasno sam mogao cuti sistanje ogromne kolicine metaka koja se zabijala u zivu ogradu tik iznad moje glave, a verovatno i svih ostalih. Oni nisu preletali vise od nekoliko cm od nash tela. Kako tada niko od nas nije bio ni ogreban, akamoli ranjen ili ubijen, mogu da objasnim jedino Bozanskom intervencijom, Onoga koji nikada ne spava niti drema. Cvrsto verujem da nas je tog dana zastitila samo ruka Svemocnog Oca. Bez imalo duhovnog ponosa ili oholosti, verujem da smo tog dana svi spaseni zahvaljujuci mom prisustvu tamo. To tako danas razmisljam, jer znam kako je i koliko puta Bog u proslosti spasavao i ostale ljude koji su se nalazili sa pripadnicima Bozjeg naroda negde gde je bila smrta opasnost. Ja jesam bio odlutao od Njega u tim danima mog pada, ali takodje verujem i znam da je On video u svom providjenju danasnji dan kada sve ovo pisem, jer je znao da cu se vratiti Njemu jednog dana u buducnosti, sto cini Njegovu milost i dobrotu jos vecom i dubljom, temom za danonocno proucavanje. Ti teroristi su bili na samo par metara od nas, mozda desetak metara klada su pripucali, i prosto je nemoguce zakljuciti da su nas za svo vreme pucanja rafalnom paljbom ispromasivali toliko neprecizno da niko od nas nije i povredjenm akamoli nesto drugo. Tu se definitivno nalazila Sila Svemocnog koja je usmeravala sve te metke tik iznad nasih glava koje sam ja jasno mogao cuti kako zvizde iznad mene, ne zakacinjuci me ni jedan. Sada znam da je veliki nevidljivi plast Bozje zastitnicke brige bio prebacen iznad nas, da nam

nista nije moglo nauditi, iako to bas tog trenutka nisam mogao biti svestan, jer nisam razmisljao o tome, vec samo o tome kako preziveti. Opet, verujem, samo Bozjim providjenjem iza nas i tih terorista je ostalo trojica nasih, samo Bozjim cudom, koji su im prisli s ledja i ubili ih. Spaseni smo!

Iz danasnje perspektive, mogu i zelim da slavim Oca Nebeskoga koji me je tog dana po prvi put vidljivo spasio i to bas na jedan upecatljiv nacin koji se ne moze pripisati nikakvoj slucajnosti. Mi svi koliko nas je bilo na tom mestu, a bilo nas je dosta koji smo lezali kao glineni golubovi, na prostranoj i cistoj ravnici, nemocni da bilo sta uradimo osim da lezimo i cekamo smrt, po ljudskom vidjenju i logici, trebali smo biti tog dana mrtvi. Ali Bog nije tako mislio, nego smoi ja i svi mi samo Bozjom miloscu sacuvani i spaseni! I u tu cinjenicu ne moze niko da me razuveri! Hvala ti Boze Silni i Spasitelju Isuse Hriste sto si tada bio na mojoj strani, iako ja svojim zivotom nisam bio na Tvojoj strani! Ali, Ti si znao sve, i moje srce i moju buducnost i nisi me dao pogibiji za svu vecnost!

Kada je smrtna opasnost prosla, ustali smo, ne verujuci da smo zivi i nepovredjeni. Tu smo jos neko vreme stajali, neki su usli u kuce tog sela da provere da li ima jos nekih zivih terorista. Kada se komanda uverila da je sve cisto i da je misija tog dana zavrsena, polako smo krenuli prema izlazu iz sela, prema kamionima kojima smo rebali da se vratimo u kasarnu. Na putu do kamiona, video sam one koji su do pre nekog minuta stajali iznad nas i pucali svom zestinom, ali ciji meci su isli u pravcu koji, verujem, ni njima nije bio jasan, kako leze bezivotno, a situacija je trebala biti potpuno obrnuta. Prizor takodje nije bio bas prijatan, pa sam okrenuo glavu i krenuo dalje. Moj zivot je u potpunosti bio u Bozjim Silovitim rukama, a da ja toga i nisam bio bas previse svestan tih dana. Zao mi je sto tada nisam bio ono sto sam danas, Njegovo dete, posvecen odnosu sa Njim, jer verujem da bih imao daleko veca iskustva ne samo u Njegovoj zastiti, vec i proslavljanju Njegovog Svetog imena. Verujem da bi On u tim danima mnogo vise ucinio i za mene i za ljude koji Ga nisu poznavali. Verujem da bi se nagledali mnogih cudesa za koja verujem da bi mnoge osvedocila Bozju ljubav, silu i dobrotu i zelju da spase i izbavi. Time sto nisam u tim danima bio u spasonosnom odnosu sa Njim, mogao je “samo” da bdi nad mojim ovozemaljskim zivotom i da me cuva od konacne propasti. Ali, i na taj nacin ucinio je mnoga cuda da bi sacuvao moj

zivot. I ja Mu odajem slavu tim povodom. Slava samo tebi pripada Oce Sveti i Nebeski za sve sto si ucinio za mene i Svoj narod u slicnim zivotnim situacijama!

13. Poglavlje

Izlazak iz kasarne

Bio je kraj Februara kada smo u sali za rucavanje culi da se suska o mogucem napadu na SRJ od strane Nato snaga. Nije nam bilo bas prijatno. Prolazili su dani u neizvesnosti hoce li nas napasti ili nece. Sto je najgore, niko nije mogao znati kako ce se odvijati to bombardovanje. Mi na Kosovu smo znali da je zbog situaciju tamo gde smo se mi nalazili, jer tu su se vodile zestoke borbe sa teroristima, za koje smo verovali da su placeni od raznih tajnih sluzbi sa Zapada, da bi se stvorila nestabilna zona kako bi oni lakse mogli da nas napadnu, tj da bi imali izgovora za vazdusne operacije. Oni svakako stvaraju red iz haosa sto se moze videti danas sirom sveta, kako uvode i na koje nacine uvode demokratiju po svetu. Starom narodnom, zavadi, pa vladaj. Kod njih je to malo prosireno, zavadi, bomdarduj pa vladaj.

U svakom slucaju, dve nedelje pred bombardovanje, saznali smo da je napad na suverenu drzavu Saveznu Republiku Jugoslaviju vec resena stvar. Vojska je uglavnom znala pre svih sta ce uslediti. Tako da smo mi krenuli sa danonocnim pripremama za taj trenutak. Sklanjala se municija na odredjene lokacije van kasarne, imali smo neprestano uvezbavanje uzbune za vazdusne napade. Drugim recima, bilo je vise noci kada su nas dizali u 3 sata ujutru, bez da se smelo paliti svetlo, u otpunom mraku se ustajalo brzo iz kreveta, oblacilo, izlazilo na hodnik, obuvale se cizme, uzimalo se licno naoruzanje, rancevi, borbena oprema, slemovi, i u njavecoj tisini, posto nije smelo da bude razgovora, izlazilo se napolje do vec spremnih kamiona. To sve nije bilo ni malo prijatno, a jos manje jednostavno. Jer svi su morali da znaju napamet gde su mu cizme na hodniku, borbena oprema, a pogotovo puska. Bilo je

strogo zabranjeno uzeti tudju pusku u zamenu za licnu. Zato se sve to nocima uvezbavalo. Kucama nismo smeli nista da javljamo da ne bi dizali paniku svojim roditeljima, bracama, sestrama i prijateljima. Zbog toga je sve to bilo dodatni teret na nasim plecima, jer osim jedni drugima, nismo imali kome da se pozalimo na buducu situaciju koja nas je sve cekala, manje vise, ali vojsku na Kosovu posebno, jer smo znali da cemo mi biti glavna meta vazdusnih Nato zlocinaca.

Priblizio se i taj dan, 24 Mart 1999 godine. Vojska je bila spremna za vazdusne udare, koliko je to uopste i mogla biti protiv vodecih, tadasnjih 25 zemalja u tehnoloskom napretku. Za njih je to bila sve igra. Napetost je rasla, jer kao sto vec spomenuh, nismo znali sa cime se suocavamo, osim sa cinjenicom da ce krenuti na nas 24 Marta. Nije se moglo znati kako ce se odvijati gadjanje ciljeva, da li ce to ici kao za vreme bombardovanja u II Svetskom ratu, da ce gadjati sta signu i gde stignu, ili ce ici ciljno, sta im je najvaznije. Mnoga strasna pitanja su se rojila u nasim glavama, ali nismo smeli biti u bilo kakvom obliku panike. Mi, kao vojska, narocito, morali smo biti pribranih glava, da bismo znali sta treba da radimo i kako da se ponasamo u tom visoko rizicnim situacijama, jer ipak od nas je zavisila odbrana zemlje.

Noc pred napad, culi smo da su se vec Nato snage skoncentrisale svuda naokolo, u svim okolnim drzavama, Italiji, tamo ih je bilo najvise sto se vazdusnih snaga tice, u Avijanu, potom Hrvatskoj, Madjarskoj, Bugarskoj, Makedoniji, Albaniji. Ali nismo tada o tome toliko razmisljali. Njavise smo mislili o tome kako da spasimo svoje zivote i zivote ljudi oko nas, i da se sto bolje kamufliramo, jer od toga je najvise zavisilo ono predhodno receno.

U noci, izmedju 23 i 24 Marta ’99 godine, sredinom noci desila se uzbuna za vadusni napad, na sta smo to vece za vreme vecere bili upozoreni, tako da smo to znali i verujem da niko od nas i nije mogao da spava znajuci sta nas ceka te noci. A desilo se to da smo bili pripremili samo najosnovije stvari, naravno vojne. Civilne stvari se nisu uzimale, nije bilo vremena za to. Obecano je da cemo se za par dana vratiti po civilne stvari kada se obustavi bombardovanje, misleci da nece dugo trajati, svega par dana. Ja sam bio budan pre ulaska dezurnog vojnika koji je bio zaduzen da nas u odredjeno vreme probudi

uzbunom. Svaka jedinicaje imala zaduzenje da postavi dezurnog u toku te noci koji ce u isto vreme uci u spavaone i dati znak za uzbunu. Nisam znao da ce to biti poslednja noc koju sam proveo u kasarni, niti je to iko od nas znao. Sve sto smo znali i verovali je to da ce kasarne prve da stradaju i da su prve na udare kao i mnogi vojno, njima, poznati objekti.

Kada je dezurn usao u sobu, glasno je zaurlao: Uzbuna, ustaj vojsko!”. I to je ponovio vise puta. To je i bila jedina glasna vika te noci. Kada su svi culi dernjavu dezurnog, svi smo ustali i radili za sta smo se obucavali par puta u toku noci. Znaci, u miru i tisini, bez razgovora, ustali smo, obukli se, uzeli najosnovnije stvari, krenuli van spavaonica u hodnik, obuli svako svoje cizme, jer smo noc pre toga morali dobro da zapamtimo gde nam se nalaze cizme i puska i borbeni ranas sa slemom na njemu. Sve se to odigravalo u potpunoj tisini i mrklom mraku. Neki su samo nesto saptali jedni drugima, a i ja sam bio medju njima. Ne secam se da li sam sve svoje na sebe stavio, ali za pusku sam siguran po serijskom broju koji je svako od nas morao da zna napamet. Poredali smo se i tiho krenuli napolje, gdse su nas cekali kamioni spremni za utovar. Poredjali smo se kako je ko znao i umeo, kao sardine. Cekali smo da se cela kasarna smesti u kamione, tj cela vojska. U tom cekanju, napolju je bilo izuzeto mirno, toliko tiho kao da se nista narocito nece desiti vec sledeceg dana. Citava kolona kamiona je krenula da izlazi u sred noci van kasarne. Verujem da nikome od nas nije bilo ni malo prijatno ne znajuci ni gde cemo ni sta cemo od tog momenta. Hoce li ce se spavati na otvorenom, pod vedrim nebom, po sumama, niko nije to od nas tog trenutka mogao znati.

Tu noc smo prespavali, tj vise probdeli nego spavali, pod punom ratnom opremom, sedeci na stolicama vojnog stacionara smestenog blizu kasarne. Svi su bili rasporedjeni na vise mesta, van kasarne. Necu nikada tu noc zaboraviti. Bili smo nabijeni u tom malom stacionaru, nas par desetina, moja jedinica, ne cela, jer nije bilo mesta za sve. Bili smo pod punom ratnom opremom, jer smo upravo saznali da pre zore krecemo u borbenu akciju nedaleko od Prizrena. Na sebi smo imali zakacene tromblonske mine, po par komada rucnih bombi M-45. Borbeni ranac sa slemom i puska su se nalazili izmedju nasih nogu. I pored svega toga, ocekivanja sutrasnjeg vazdusnog napada na SRJ od strane Nato Alijanse, kretanja u skoru ranojutarnju borbenu akciju, bez spavanja, umorni, morali smo biti jaki mentalno i fizicki.

Ja nisam spavao skoro nikako, po glavi su mi se vrzmale svaojake neprijatne misli. I kada sam bio dremnuo na sekund, sanjao sam neke strasne snove koji su me i budili iz bunila. Kao sto rekoh, tu noc nikada necu zaboraviti. Toliko je za mene bila neprijatna i traumaticna. A to sve nije bilo nista naspram onoga sto nas je sve cekalo u buducim danima i mesecima. Jos je bio mrkli mrak kada smo dobili naredjenje za pokret. Takodje u tisini, polako smo ustali sa svojih stolica i krenuli prema kamionima koji su cekali da nas prevezu na odredjenu lokaciju gde cemo ucestvovati u akciji protiv pripadnika teroristicke OVK.

14. Poglavlje

Ruzne slike i pocetak bombardovanja

Kada smo dosli na lokaciju, ne secam se tacno koje je selo bilo u pitanju. Izasli smo svi iz svojih vozila, protegnuvsi noge, jer smo bili zbijeni pola sata kao u konzervi. Predeo je, secam se, bio fantastican, 24 Mart ’99 Godine, rano prolece. Nije bilo bas toplo, posto je to ipak planinski predeo gde sunce ne greje istim zarom kao u ravnici. Bilo je podosta prohladno, duvao je neki hladan vetar. Ali predeo kao predeo je zaista impresivan. Masivne planine, a izmedju tih planina je bila prostrana ravnica gde je bilo smesteno albansko selo. Ulogorivsi se na obronke tih planina, na nekih 20-ak metra iznad te prostrane ravnice, saznali smo da cemo tu i ostati neko vreme, jer necemo najverovatnije imati gde da se vratimo, jer se ocekivalo da ce to vece kasarne sirom Kosova biti prva udarna meta Nato avijacije. Nismo se nimalo obradovali saznanju da cemo na ovom mestu, pod otvorenim nebom prenociti, a nije se pouzdano znalo ni koliko vremena. Sve sto smo imali kao zastitu bila su satorska krila koje je svaki vojnik imao. Ali, to je bila slaba zastita pogotovo ako padne kisa, jer propusti sve to na kraju. Taj dan smo proveli na tom brdu uglavnom u lezecem stavu, jer nije se smelo puno setati, samo ako je neka hitna i velika potreba, zbog opasnosti od siptarskih snajperista koji su vrebali sa druge strane te poljane. Jedina zabava tog dana nam je bila to sto

smo se prepucavali sa teroristima preko motorole, bas kao i u filmu “Lepa sela lepo gore”. Moglo se cuti svasta sa obe strane. Oni su se smejali kada smo im mi nesto porucivali, i obrnuto. Uglavnom je komunikacija bila zasnovana na ismejavanju, psovanju, pretnjama svake vrste, ko ce sta kome, i svaka strana je bila sigurna u potpunu pobedu. Uglavnom, ovde ja to ne mogu ni da opisem niti da iskazem sta se sve pricalo, ali je bilo svakako veoma zanimljivo slusati sve te silne gluposti. Tu se najbolje moglo videti dokle moze da ide ljudska glupost , mrznja i zlo. Jednom prilikom sam bio ustao, jer sam morao malo da se ispravim, s obzirom da je bilo potpuno zatisje s obe strane, nista se nije desavalo, niti se pucali niti ista slicno. Potpuno pekid vatre. I tog momenta sam u daljini zapazio vojni avion kako prelece u niskom letu i gadja sa one strane planine raketama i ispusta cc rakete koje sluze da odvracaju protiv rakete ako neko ispali za njim, da ih odvrati od aviona, na principu toplotnih zraka. Kako se brzo kretao, video sam da krece prema nama. Samo sam viknuo, pazite avion, i ostao sam skroz skamenjen kako je on isao ravno na nas. Ja sam mislio da je avion Nato snaga i da ce nas sve izresetati u preletu. Nisam od straha mogao da mrdnem, samo sam naglo cucnuo i cekao kraj. U tom momentu kada je preleteo tik iznad nas na nekih par desetina metara, skontao sam da je nas avion, jer se videla srpska zastava na avionu. Uh, skroz sam odahnuo, noge su mi se skroz odsekle. Taj prizor koji je trajao ne vise od minute necu nikada zaboraviti, taj nalet adrenalina i straha. To vece se smo i dalje svi lezali na polozajima, pokusavajuci da se smejemo tiho i da pricamo neke smesne dogadjaje iz bliske proslosti. Ali i tome kako smo zamisljali kako ce izgledati to bombradovanje koje sledi. Znali smo da smo mi u akciji, na otvorenom, da cemo spavati u satorskim krilima i da moramo budno pratiti sve sto se desava izmedju nas i suprotne strane planine, na toj ravnici koja je bila siroka ne vise od nekih 300 metara. Pala je mrkla noc gde se nije nista videlo, ni prst ruke kada ga pomerate ispred ociju. Samo smo culi glasove jedni drugih i slusali napeto svaki moguci zvuk koji nam dolazi u susret.

Secam se da smo tako lezali i da su se najedanput culi neki cudni zvuci dole na toj livadi, kao ljudski koraci. Svi smo cutali i cekali napeto da nam se to nesto priblizi i da potom mozemo zapucati. Nas je na tom mestu bilo sigurno stotinjak vojnika, iza nas su bile prage i tenkovi na nekih 20-ak metara. Tako,

da, nije nas bilo ni malo. Ali nikada ne znas koliko moze biti neprijatelja koji ti dolaze u susret. Mada znalo se da njih nikada nema vise od 30-ak u grupi i da dolaze u naletima, ne odjednom. Svaka njihova grupa je bila kao jedna izvidjacka ekspedicija. Tako, da je nas u tom smislu bilo sasvim dovoljno, plus sto smo iza nas imali tesku artiljeriju koja bi ih u par sekundi digla u vazduh i bez nas. A i mi smo bili na brdu, dok bi oni morali da se krecu u podnozju odakle ne bi imali nikakve sanse protiv rafalne paljbe sa visine odakle je sve bilo kao na dlanu. Tako smo napeto osluskivali i cekali, gledali koliko smo mogli svim snagama pokusavajuci da vidimo sta je to dole. Nas kapetan je potom odlucio da ispalimo svetlecu raketu koja osvetli dosta siroko podrucje, tako da se sve moze dobro videti sta je ili ko je dole. Pre ispale te rakete, receno nam je da se namestimo za pucanje i da otkocimo puske, a metak u cevi je vec uveliko bio tamo. I tako, raketa je ispaljena i kada je padala, posto ona pada polako, osvetlilo je skoro celu tu poljanu, i na nase veliko olaksanje, tamo smo ugledali 2 krave koje su isle polako bez onih zvona i pasle travu. Svima nam je bilo lakse, a i malo smo se zabavili sa tom raketom, mada pre toga nam nije ni malo nije izgkedalo zabavno.

Tu noc je pocela da pada kisa i krenula je da pada bas jakim intenzitetom, da ne kazem da je skoro celu noc pljustala kao da je neko sipao vodu iz lavora. Neko vreme je sator odolevao svemu tome, ali je posle poceo da propusta na sve strane i svi smo bili mokri do gole koze, ali sta je tu je, bolje nismo mogli da imamo. Morali smo stegnti zube i istrpeti mokru odecu i obucu i hladnu noc. A plus sto u isto vreme razmisljas o mogucem napadu terorista. Nije bilo ni malo lako. Tu noc smo nekako preziveli. Sutradan je bio fin i suncan dan i suncali smo se, tj gledali da se sva uniforma sto je na nama osusi.

Tog dana je bila akcija dole u albanskom selu koju ne zelim da opisujem u detalje, jer nije prijatnog opisa. Uglavnom se saznalo da su medju civilima albanskog zivlja u tom selu biti smesteni i teroristi OVK, a to je od nas bilo na svega oko 100 metara u podnozju brda. Odredjena jedinica koja je izabrana se prisunjala selu i upali su u kuce iz kojih su pocela da beze deca i zene koje smo mi posmatrali sa te neke udaljenosti iznad njih. Bezali su prema nekom potoku, njihove kuce su pocele da gore, i zatim su se culi pucnji i oni su svi poceli da padaju na zemlju kao pokoseni. Meni licno nije bilo prijatno za gledati, jer pred mojim ocima su se gasili zivoti u par sekundi. To je, nazalost

rat u kojem nema pravila, gde strah diriguje razumu. Um coveka u tim okolnostima nije nimalo racionalan, vec njime upravlja strah. Nisam medju svim tim zenama i decama video teroriste, a i nisam mogao, jer oni su se krili medju njima po kucama, mesali se sa njima, zrtvujuci svoju decu i zene. KOja sebicnost i ljudsko zlo. Nema mu kraja. A u atu kada sumnjas da je tvoj zivot ugrozen, ne pitas puno i ne trazis i ne nalazis puno dokaza da li je nesto bas tako ili nije. Branis svoj zivot i zivote svojih drugova. I, da, u ratu nema nevinih i nema pobednika. Svi su krivi i svi su gubitnici. Bar oni “obicni” smrtnici koji rat nisu ni zeleli. Ali, oni su najvise i ispastali sa svih strana, nebitno, bilo vojnici ili civili. Rat je jedna tuzna prica u kome djavo najbolje moze da manipulise ljudskim umovima i da ih pretvara u umove zveri. Pa i te zveri cak su manje krvolocne od ljudi u takvim okolnostima.

Nedugo zatim su priveli jednog momka koji je bezao preko te poljane. Bio je albanac. Ali, to je potpuno nebitno. Bio je ljudsko bice. Zaustavili su ga nasi, i sisli dole da ga pretresu i da ga ispitaju ko je i sta je. Jer ako nije bio medju OVK, pitali su ga sto bezi. Nasima se nisu svideli njegovi “neubedljivi” odgovori i reseno je da se strelja. Nikada tu scenu necu zaboraviti. Nas stotinjak na brdu, a taj momak sam dole u ravnici, stoji pred nama, znajuci da ce biti ziv samo jos par trenutaka. Ne zelim ni da zamisljam sta je sve prolazilo kroz Njegovu glavu po poslednji put. Verujem da je drhtao celim bicem, od straha. Uskoro se culo naredjenje za pucanje i posle par sekundi rafalne paljbe, momak je lezao dole, trzajuci telom. Dosli su do njega njih dvojica, potvrdili njegovu smrt, a onda sam se skroz razocarao u ljudsku nemilost i kukavicluk. Izvadili su mu dokumenta i njih dvojica su se vidno razbesneli i rastuzli, opsovali i rekli da ne mogu da veruju da ima samo 13 godina. Jeste, bio je OVK, ali ko zna iz kojih razloga je bio medju njima. Najverovatnije pod pretnjom smrcu je morao da im pridje da mu ne bi silovali ili ubili majku, sestru. Ne znam, samo nagadjam, jer znam da su ti podmukli siptarski fasisti u svoje redove silom i pod pretnjama dovodili u svoje redove i na taj nacin u velikom broju slucajeva gradili svoju vojsku na Kosovu. Decak od 13 godina, lezi mrtav, na ne vise od 20-ak metara ispod nas, a malo dalje od njega lezala jos bar 30-ak telesa zena i dece, verovatno nikome ni krivi ni duzni, prisiljeni da saradjuju sa tim teroristickim skupinama islamskih placenika pod pretnjom silovanjem i smrcu. Njima je, nazalost bilo

svejedno. Smrt ih je cekala kako god okrenes. A onda posmatram sebe. Sta ja radim tu 700km od svoje kuce? Rizikujem svoj zivot zarad bolesnh glava zeljnih rata i krvi. Te slike iz svoje glave takodje nikada necu moci zaboraviti niti izbaciti, tu ce ostati kao podsetnik na ljudsku tragediju i zlo koje vlada u svima nama. Da me podseca da zelim svakog dana sve vise, kada na svim stranama sveta cujem za sukobe, ratove i krvoprolica zarad necijih pohlepnih interesa, da Isus dodje i zaustavi ovu bedu ljudsku i zlo koje svakog dana sve vise napreduje u ljudskim bolesnim glavama.

Na tom mestu smo ostali jos pune dve noci i dva dana. Nocu je padala kisa, mi smo spavali pod mokrim satorima, na zemlji, danju smo se susili na suncu koliko je to bilo moguce, jer nismo imali rezervnu unoformu u toj divljini da se preobucemo. Bilo je veoma depresivno koliko god da smo se trudili u svojim glavama da se izdignemo iznad tako mracne situacije. Tada smo saznali putem vojne veze da su Nato avioni neprekidno gadjali nasu kasarnu u Prizrenu i da je vec sravnjena sa zemljom. Culi smo sve sto je gadjano i u Srbiji, i kada sam cuo da je Novi Sad prvi gadjan grad u celoj SRJ, nije mi bilo bas prijatno, iako se moglo u startu vec naslutiti da ce to biti ciljano bombardovanje a ne nasumicno kao bombardovanje Jugoslavije i Beograda u II Svetskom ratu. Tu gde smo se mi nalazili za ta cela 3 dana, nismo culi niti videli da je ijedan Nato avion preko nas preleteo. Pre nego sto smo dobili naredenje da je ovde sve zavrseno sto smo imali da odradimo, nisu se vise culi ni oni hvalisavi glasovi preko motorole koji su nam pretili tako samouvereno i koji su znali podrugljivo da nas psuju da nam govore kako je cela Srbija konacno u plamenu od Nato snaga, njihovih “prijatelja”. Ocigledo da im je to hvalisanje doslo na kraju glave, od nasih snaga odbrane. Spakovali smo sve i krenuli put Prizrena. Culi smo da cemo biti razmesteni svega stotinjak metara od Prizrenske kasarne, po albanskim napustenim kucama. Bombardovanje tek sto je pocelo, nije mu se video zavrsetak, niti smo ista znali, osim da smo od tada bili svakodnevno u smrtnim opasnostima, jer nikada ne mozes znati da li si “namirisan” od strane Nato avijacije i da li ce te i kada pogoditi neka raketa.

15. Poglavlje

Razne situacije

Kao sto sam vec spomenuo, pri povratku iz akcije s pocetkom bombardovanja Kosova, bili smo smesteni u iseljenim albanskim kucama u Prizrenu nedaleko od nase, sada vec polurazrusene kasarne odakle smo izasli samo par dana ranije. U tim kucama smo boravili, imali smo svoju zonu koju smo striktno i budno morali cuvati od raznih koji bi zeleli uci i uzeti iz kuce sta su zaboravili. To im se dopustalo uz pratnju par naoruzanih vojnika. Ustvari, to za naoruzanu vojksu ne teba ni naglasavati, jer je bilo ratno stanje, sa puskama i bombama se i spavalo.

Oko mesec i po dana, i malo jace, koje sam proveo tu sa mnogim mojim drugarima imali smo razna zaduzenja. Najvaznije zaduzenje je bila obavezna smena na mrtvoj strazi koju smo svi veoma “voleli”. U pocetku je bilo 2-4, sto ce reci, 2 sata na strazi, pa 4 sata pauza izmedju dve straze. U svakom slucaju, nismo znali sta mozemo ocekivati po tim kucama, iako je nasa vojska zauzela ceo grad. To nije bila nikakva sigurnost neka preterana, jer su pripadnici OVK, iako razbijeni u potpunosti sa pocetkom bombardovanja, nalazili su se medju civilnim albanskim stanovnistvom,preruseni kao kameleoni. Tim je njihovo uocavanje bilo daleko teze, jer su oblacili civilnu odecu i nikada nisi mogao znati ko je ko medju civilima. Zato je nasa pripravnost bila uvek na maksimumu, potpuno budni i oprezni gde god da smo isli, jer nikada nisi mogao biti siguran da li ce i odakle neko pripucati po nama. Znaci, osim zaduzenja za mrtve straze, vrsili smo patrole po gradu i cuvali taj deo grada gde smo mi bili smesteni od bilo kakvih civilnih upada. Bila je jako stroga kontrola. Pored svega toga, ovaj put je bilo mnogo vise prostora za druzenja i iznalazenja nacina zabave u slobodno vreme, kada neko od nas nije bio na nekoj duznosti. Tada smo uglavom pili razna pica, jer u toj nasoj oblasti je bilo mnogo napustenih podruma pica, pa onda da ne ulazim u detalje, mozete pretpostaviti da nam je sve bilo na raspolaganju u maksimumu. Uglavnom pila su se najbolja pica, vinjaci, skupe rakije, kao sto je bio poznati i popularni “Skenderbeg”. Alkohol je bio dozvoljen u ogranicenim kolicinama po kucama, ali toliko da se nije moglo napijati. Kontrola je bila dosta

umerena, da ne kazem i slaba, i onda se moze naslutiti da smo svi gldali da punimo nase kuce do maksimuma. U svakoj kuci je bilo vojnika koliko je to prostor dozvoljavao. U nasoj kuci je bilo nas 6, koliko se secam, jer nam je kuca bila skromno mala, oko 50-tak kvadrata. Bilo je i daleko vecih, gde je onda bilo smesteno i po 15 vojnika.

Moram samo da napomenem kao vaznu informaciju, jer se oko toga vodi zestoka polemika i napad na VJ u to vreme, a to je da je Vojska organizovala iseljena i proterivanje albanskog civilnog stanovnista sa Kosova i Metohije u Albaniju, sto je apsolutna laz. Odmah po pocetku bombardovanja stvarane su citave kolone izbeglica, najverovatnije samoinicijativno zbog straha od bombardovanja. Tako su nam neki i rekli iz kolone koju smo mi jednog dana posmatrali kada smo izasli na glavni put u Prizrenu, koji je vodio prema pogranicnom prelazu Vrbnica. To su bile kolone dugacke nekoliko desetina km, a koju je nasa vojska samo nemo posmatrala ne dirajuci nikoga niti bilo sta cime bi se te izbeglice vredjale ili vrsilo nasilje na bilo koji nacin. Znaci, to je apsolutna laz kako je VJ proterivala albansko civilno stanovistvo sa Kosova, cista medijska propaganda zapadnih medija, kako bi se stvorila klima da je VJ bila zlocinacka vojska, a jadna OVK bili miroljubivi borci za slobodu teritorije koja nije ni bila njihova. Moram samo dodati, jer bilo ne neposteno da to ne dodam, a to je cinjenica da je i pored sveg tog izlaska vecinskog dela albanskog stanovnistva, ostalo dosta labanskog zivlja, kji su bili lojalni SRJ i KOsovo priznavali i gledali kao na svoj dom i svoju drzavu. Njih takodje niko nije ni pipnuo, je znam da je to bilo strogo zabranjeno, da se civilno stanovnistvo maltretita ili vrsi bilo kakvo nasilje nad njima, a da nisu na bilo koji nacin bili povezani sa grupicama OVK. Pa cak ni tada, nego su se morali uhapsiti i privesti vojnom vrhu u cilju daljih ispitivanja. Vrsena je tada a i danas takodje medijska propaganda, kako su srbi hteli da otmu teritoriju albancima koja nije i bila nikada njihova. Medijska manipulacija ljudskim umovima je zastrasujuca, i svakim danom je sve zesca na svim podrucijima zivota. Sotona je najbolji manipulator svih vekova, i on vesto to radi, stvarajuci lazne slike i predstave u ljudskim mozgovima po pitanju svega na ovoj zemlji, vesto izopacujuci istinu i okrecuci sve naglavacke, tako da je danas istina Bozja pretvorena u laz, a djavolska laz pretvorena u istinu, a

ljudi to sve jako lepo i slepo slede i prihvataju u vecini slucajeva, na putu ka svom konacnom unistenju.

Secam se kada smo tek dosli u uselili se u te kuce, imali smo obavezu da svaku kucu pregledamo, da nije kojim slucajem nesto minirano ili da nije ostavljeno kakvo oruzje. Svo to obilazenje po kuci je bilo dosta napeto, za mene bar. Jer svako otvaranje vrata razlicith prostorija je je unosilo strah i pitanje, a sta ako je minirano?! Hvala Bogu nista nije bilo minirano, i sve kuce su pregledom proglasene bezbednima za nase prisustvo u njima. Ko ce biti sa kim po kucama ije vrsena nikakva selekcija, vec je svako bio sa onim sa kim je hteo, pa smo se tako i delili. Prvo vece se secam da sam bio dosta uznemiran, jer nism znao kako ce to sve izgledati. Bio sam na toj nocnoj strazi pored prozora na spratu jedne kuce iz koje smo se kasnije iselili i pustili druge da budu tu, a mi smo usli u onu manju preko puta. Sedeo sam tako na toj mrtvoj strazi, ne znajuci sta mogu da ocekujem dok gledam u taj prostor ispred mene. Bio sam sakriven i spreman da zapucam vidim li bilo sta sto se krece, a da nije zivotinja. Ta 2 sata su bila kao vecnost. Pijuckao sam pivo koja sam poneo sa sobom. Ali sam pio sao toliko da me drzi budnim i preznim i da me oslobodi napetosti, ne vise od toga, nije smelo. NIje smelo nista da se pije za vreme mrtve straze, ali kao sto vec napisah, nije se tu vrsila neka posebna kontrola, pa smo uvek imali po kucama i previse alkohola kojeg smo koristili u svakoj slobodnoj i datoj situaciji.

Dok sve ovo pisem i pokusavam da objasnim sve osecaje koji su prolazili kroz moju glavu tada i uvek kada sam bio u nekoj visokorizicnoj situaciji, to je prosto nemoguce, jer sve te situacije se moraju doziveti i iskusiti licno da bi se shvatile. Tako da i ne pokusavam da zalazim u detalje mojih tadasnjih osecanja, jer ih ne mozete razumeti, bar ne vecina koja ovo sve cita. Svaka zivotna situacija koju neko dozivljava i prolazi kroz nju, samo je njemu jasna, i samo ta osoba zna kako je to i sta ona oseca. Ovo je jako bitno da svi to zapamtimo, jer postoje odredjene zivotne situaije u kojima nam se desi nesto sto ne zelimo, ali kao slabi ljudi napravimo pogresne poteze posle kojih se gorko kajemo. A upravo tada ljudi koji kroz to nikada nisu prosli, brzi su da osude svoju bracu i sestre bez da su ikada bili u njiovoj obuci zivota, ne poznajuci ni trunku kako se oni osecaju. Mi kao Hristova deca nismo postavljeni za sudije drugim ljudima, vec da probamo da u njihovoj obuci

koracamo bar 2 meseca. Tada bi nam sve bilo daleko jasnije, i nikada se ne bi upustili u debatu osudjivanja zbog neceg sto su uradili u zivotu. Na kraju krajeva, samo ce Bozja elita poslednjeg vremena, Bozje specijalne snage, da se izrazim vojnickim terminom, grupacija 144.000, pevati na kraju psemu pobede. Zasto samo oni? Zato sto ce samo oni iskusiti sve muke i jade poslednjeg vemena u svojoj punini, samo ce oni biti na zemlji bez Posrednika u vreme 7 zala, samo ce oni biti zapecaceni i ziveti u vreme u kojem bi svako voleo da ode na spavanje, i samo ce oni zivi docekati Cara nad Carevima. To iskustvo ce imati samo oni i zato ce samo oni moci da pevaju pesmu pobede, jer su samo oni sve to DOZIVELI i ISKUSILI, niko drugi na zemlji od Bozjeg naroda!

Tih dana od mesec i po, skoro 2, je bio svega i svacega, pa cu ja probati samo ukratko da opisem, koliko je to moguce, neke situacije koje bih spomenuo i za koje mislim da su bitne i da su zanimljive za opis. Posle par dana boravljenja u gradu Prizrenu, nedaleko od kasarne koju su Nato avioni “prasili” danonocno, koje cu da opisem malo kasnije, desila se jedna situacija zbog koje verujem da mi je Gospod Isus bio posle posebno naklonjen i da je zbog toga upravo mozda i sacuvao moj zivot na zemlji. Saznacu u vecnosti sve. Jedno popodne dok sam patrolirao tim nasim kvartom, ugledao sam na nekih 30-ak metara jednu zensku osobu koja se kretala od naseg kvarta prema naseljenom delu civilnog stanovnistva. Kako je to za civile bila zabranjena zona, bio sam u obavezi da je zaustavim i pregledam. Glasno sam viknuo i naredio joj da stane na sta se ona nje puno obazirala. Najverovatnije je bilo da se uplasila. Jos jednom sam joj glasno viknuo: “Alo bre, stani ili pucam!” Tada je stala i cekala da jo pridjem. Bila je devojka mojih godina, mozda malo starija, ispostavilo se brzo, albanka. Pitao sam je sta ona tu radi i da li zna da je ovo zabranjena zona za civilno gradjanstvo? Krenula je da mi se pravda i da mi objasjnava na srpskom, naravno, sta je tu trazila. Ja sam morao da je odvedem u nasu kucu i da je ispitam detaljno, s obzirom da kod sebe nije imala nikakvo oruzje. Tamo se nalazio jos jedan moj drugar iz Vranja. Ophodili smo se fino prema njoj. Samo smo zeleli da znamo sta je trazila u ovom kvartu. Secam se da je ispricala neku tuznu pricu o svojoj porodici. POnudili smo joj sok ki nije odbila. Ali vdelo se po njoj da je puna straha. I ja sam je razumeo, jer i ja bih bio da sam se tada nalazio na njenom mestu kao

mlada devojka, albanka sa dvojicom srpskih vojnika, sama, potpuno nemocna. Uvek sam bio osetljiv na tudje patnje, iako se to po mojoj spoljasnjosti nije moglo naslutiti. Ja sam izasao na kratko napolje da vidim sta se desava na ulici. Vracajuci se unutra, zatekao sam zatvorena vrata i cuo sam tu devojku da place i da moli nekoga da joj to neradi. Brzo sam skontao sta moze da bude. A tog lika sa kojim je ostala sama dok sam ja proveravao napolju da li se nesto dogadja, vec sam jednom pre bombardovanja davio u kasarni kada me je izveo iz takta, dok smo bili sami u spavaoni. Veoma ljigava osoba…Shvatajuci sta zeli od nje, odjednom sam se napunio gnjeva i poceo da lupam po vratima i vikao da otvori. Kako nije odmah otvorio, poceo sam jos jace da lupam. Posle je otvorio i mislim da je zakopcavao slic, ne secam se tacno, sve je tada bilo kroz maglu. Ona je bila uplakana. Pitao sam ga: “sta radis to, jesi ti normalan kretenu?” Poceo je da me ubedjuje kako je ona albanka, sta ima veze, nestu u tom fazonu. Doslo mi je tada da mu saspem ceo rafal u telo koliko me je iznervirao…Uzeo sam devojku za ruku i rekao joj da izadje sa mnom. Ona je posla, onako vidno potresena i uplasena. Jako mi je bilo zao zbog njene uzasne neprijatnosti. Uglavnom, Bogu hvala nije uspeo nista da uradi, a zeleo je da je prisili na seks sa njim, tj da je siluje ako ne zeli dobrovoljno. Rekla mi je gde zivi, i ja sam je na sopstveni rizik odveo do kuce koja je bila van nase zone bezbednosti. Tamo kao pojedinac nisam bio nimalo bezbedan. Da je kojim slucajem bila zamka, nestao bih kao mnogi vojnici sto su nestali kada su se odvajali na svoju ruku izvan dozvoljene zone, i zavrsavali tragicno ko zna gde. Ali, verujem da je Bog cuvao moje korake da mi se nista ne dogodi. Kada sam sa njom dosao do njene kuce, njena mama je bila jedna veoma ljubazna zena koja me je zahvalnog srca ponudila kafom. Ja sam pristao, ali rekavsi da se ne usudi slucajno da me otruje ili slicno, jer ostali moji drugari znaju gde sam i da ce nastradati ako me otruje ili to pokusa. Ali, niko nije znao gde sam otisao. A ta fina gospodja se masmesila i rekla da se ne bojim nista. Popio sam kafu na brzinu, malo popricao sa njih dve, objasnivsi im da ne ulaze bez predhodnog dopustenja od vojske u nasu zonu, je moze biti opasno po njih. Kada sam se vracao nazad, bio sam veoma obazriv, metak je uvek bio u cevi, ovaj put je i puska bila otocena. Oseco sam se nekako lepo sto sam se nasao na pravom mestu u pravo vreme i na neki nacin spasio od ponizenja i dozivotne traume tu devojku, ne puno stariju od mene. Zahvalan sam i danas Bogu sto sam je ja video i zaustavio, a ne neko drugi, jer veliko je

pitanje kako bi prosla. Mozda bi zavrsila i sa zivotom kao neki sto i jesu usavsi u nasu zonu bez nekog dobrog ili uverljivog objasnjenja. Slava ti Oce na Tvom providjenu po kojemu sve cinis na ovoj zemlji. Verujem da me je Vecni Tvorac posle tog dana gledao sa posebnom paznjom, shvaticete posle i sami zasto tako verujem. Ne spasavamo se delima niti po zaslugama, ali duboko verujem da u ovom zivotu Bog gleda na odredjene ljude sa odredjenom naklonoscu zbog odredjenih situacija u kojima su dozvolili da Bozju Duh izgradi neka pravicna nacela u njima samima, ako me razumete sta zelim da kazem. Drugim recima, kada se zauzimao za ljude koji su u opasnosti ili nemoci, a imamo moc i priliku da postupimo kako zelimo, kako nam se prohte, tada mozda i ne znajuci stajemo na stranu Vojske Gospodnje kada ucinimo prema njima i za njih ono sto je pravedno, milostivo i ispravno, iako smo imali svu slobodu izbora da postupimo drugacije. Iz danasnje perspektive mogu samo reci glasno: Divno je biti Bozje dete!

Posle tog dogadjaja, usledilo je jos mnogo razlicitih situacija i lepih i riznih, vise ruznih nego lepih. A i kako bi moglo biti u ratnom stanju. Vremenom su iz Nato aviona poceli danam izbacuju letke da bezimo sa Kosova, jer ce nas oni napadati sve dok ne odemo odatle, da prestanemo da budemo sluge rezima Slobodana Milosevica i da prestanemo da slusamo slepo nase nadredjene kako ne bi i mi bili deo onih koji ce odgovarai za ratne zlocine. Mislim, kakvog li licemerja zapadne politike i “demokratije”. Videli smo mi svi njihovu demokratiju i osetili licno na svojoj kozi. Ako ta demokratija sluzi samo da rasparcava tudje teritorije i da se uvede na velika vrata beda i siromastvo putem bombi i otrovnih supstanci iz tih istih bombi, neka, hvala lepo, bilo je nama daleko bolje i bez vase demokratije! To je cista djavolska tvorevina, danas poznata pod imenicom Novi Svetski Poredak. Nema tu ni D od Demokratije, (vladavine naroda), vec cista kapitalisticka i imperijalisticka pljacka covecanstva, ultra bogacenje elite koja vlada sa jedne strane, i ultra osiromasavanje vecine sa druge strane. Cist satanisticki sistem, bez i trunke Boga Nebeskoga u njemu.

Jednom prilikom smo stajali drugar i ja napolju u dvoristu i pricali, kada je odjeknula po ko zna koja eksplozija rakete bacene na kasarnu, nekih 100 metara od nas. Za nas to vise nije bilo nista cudno, potpuno smo se navikli na to. Ali, dok smo pricali, culo se nesto sistajuce kako nam se blizi i proletelo

pored nasih glava. Znali smo da je od gelera koji nam je doleteo iz kasarne. Verujem da nas je Bog i u toj situaciji spasao, jer da je nekoga od nas pogodio u glavu, bilo bi zbogom zivote. Tako da smo se ubrzo posle toga preznojili od straha. U takvim situacijama, strah se pojavi posle opasnosti, tj posle se tek manifestuje kroz preznojavanje i drhtavicu nogu.

Jedno vece kada smo legli da spavamo posle smene na mrtvoj strazi, nedugo posle se zacuo onaj zastrasujuci zvuk kada avion ispusti raketu i snazna eksplozija, toliko jaka, da smo mislili da je pala u nase dvoriste. Skoro smo popadali sa kreveta od siline udara. Nismo u prvom momentu znali sta se desava, pa smo brzo istrcali napolje, jer smo mislili da su krenuli da gadjaju po nasim kucama, da su nas otkrili. Kada smo izasli napolje, videli smo nedaleko od nas ogromnu oblak prasine. Brzo smo se spremili i otisli da vidimo sta je pogodjeno i gde je udarila raketa. Kada smo otisli nekih 30-ak metara od nase kuce i videli krate u precniku nekih 20 metara, i kako na tom mestu vise nema nicega osim ogromne rupe, najezili smo se. Unutra u rupi su bili zivi zakopani Romi, neki mrtvi, a neki jos pokazujuci znake zivota koje su vojnici izvlacili vec iz rusevine. Strasan prizor, to ne mozete ni zamisliti. Imate to delimicno snimljeno na Youtubu, mozete pogledati. Samo ukucate pogodjena kuca u Prizrenu. To je bilo toliko blizu nas, da posle vise nismo smeli ni mogli mirno spavati par dana, dok nismo shvatili da je ta kuca pogodjena slucajno, ne ciljno, jer su promasili TV repetitor na brdu iznad Prizrena. Mada, koga ce ga znati, mozda je i namerno gadjano, nikada nisam verovao u njihove slicajne promasaje, jer se zna da su sve njihove rakete bile navodjene putem satelita, GPS-om. Slava Bogu iznova, i tu verujem da sam sacuvan od Njega licno!

Takodje jednom prilikom dok sam bio napolju i resio da ubijem jedno ogromno crno kuce, objasnicu posle zasto smo gledali da ih ubijemo, koje je stajalo ispred mene na nekih 5-6 metara, nanisanio sam i opalio. Kako je iza tog ogromnog psa stajao temelj jedne tek zapocete kuce, a tome nisam pridavao neki znacaj, metak je promasio psa, udario u betonski temelj, napravilo rupu i u milisekundi sam zacuo fijuk pored moje glave. To je bi rikoset. Metak se odbio od betona i vratio se prema meni, ali opet verujem da me je i tom prilikom sacuvala samo Svemocna Bozanska ruka. Ostao sam zaledjen u mestu nekih par trenutaka, potom se preznojio, pocele su da mi

klecaju noge, znajuci da sam mogao iz ciste gluposti da ostanem mrtav na licu mesta. Hvala Bogu Jedinome, pa nisam. Da se vratim na ogromne pse. Znaci, to su bili ogromni crni sarplaninci, vise nalik vukovima i zverima nego psima. To je neka albaksa mesavina ne znam ni ja cega. Uglavnom su izgledali opasno, iako nisu nikoga napadali. Ali caka je bila u tome da kada smo bili na mrtvoj strazi, da su oni setali putem, a mi u vecini slucajeva nismo znali ko se seta, jer je bio mrkli mrak, a samim tim i nasa paznja i strah su se povecavali do maksimuma. S obzirom da nam takve situacije nisu nimalo trebale u svoj nasoj agoniji i brigom za opstankom, mi smo odlucili da ih poubijamo, da ne moramo da mislimo ko se seta nocu po putu. Mozda to sada ne izgleda opravdavajuce iz vaseg ugla, ali verujte da su nama bili veliki problem.

Jedno vece smo napravili neku vrstu zurke, gde smo dosta pili, a znali smo cesto i da mesamo neke vrste tableta za zivce ili za bolove sa alkoholom, jer nam je to dosta umirivalo psihu. Te veceri ja sam u vec dovoljno alkoholisanom stanju otisao namrtvu strazu, bio je moj red. Kako mi se nije islo, ali sam morao, nisam tamo ni ostao nesto dugo. Luda pijana glava odlucila da se malo nasali sa mojim drugarima, ne razmisljajuci uopste o posledicama. Kao prvo, otisao sam dosta pripit na mrtvu strazu sto je bilo veoma kaznjivo, jer u tom stanju ne mozete da reagujete pravovremeno ako dodje do opasnosti i samim tim dovodite u opasnost i sebe i ostale vojnike koji se uzdaju u vas i vase reakcije na opasnost. Druga stvar, mozete da ishalucinirate nesto u takvom stanju i da napravite neku glupost. To se sve kao i spavanje na mrtvoj strazi sankcionisalo vojnim sudom ako vas uhvate u takvim stanjima na mrtvoj strazi, a da ne govorim o napustanju strazarskog mesta, a pogotovo u takvom jednom stanju u kakvom sam ja bio. Sva moguca pravila sam prekrsio i na sve to dodao jes jednu nevidjenu glupost, a sve u svrhu zabave i smeha. Znaci kada sam napustio strazarsko mesto, smislio sam kako da uplasim ove moje drugare koji su lumpvali u dvoristu kuce. Bilo je veoma veselo. Moram samo da spomenem i da je svaka kuca imala svoje strazarsko mesto gde smo se menjali takodje na svaka 4 sata po 2 sata., pa kako kome dopadne. Islo se uglavnom u krug. Jedan put si strazar u dvoritu kuce tik uz spoljni zid kuce gde gleda na put. I tako sam se ja prisunjao veoma tiho, smejuci se u sebi kako cu da ih sve poplasim, ne razmisljajuci uopste o mogucim posledicama takvog cina. Nije me moj drugar video kada sam

prosao u sagnutom polozaju ispod njega i zida. Legao sam skroz na zemlju sa puskom ispred sebe i poceo da puzim. S obzirom da je svetlo dolazilo samo iz kce na dvoriste, slabo se ista moglo zapaziti u tpm delimicnom mraku. Misli, zapazilo bi se sve da je samo strazar bio na svom mestu, a da nije bilo zurke napolju. Tada niko nije vise potpuno oprezan. Uglavnom, puzao sam polako i onda sam odjednom naglo skocio na noge kao vijetnamac i poceo da da urlam oponasajuci zvuk rafalne paljbe. Svi su naglo skocili, uplasivsi se, ne znajuci sta im se se desilo. A kada su videli da sam ja, poceli su da se deru kako ja nisam normalan i kako su mogli da ladno me upucaju. Nisam ja mario za njihove price, ja sam se smejao kao lud i ismejavao sam ih kako su se uplasili i kako su napunili gace od straha. Za mene je to bilo veoma zabavno, ali moglo je lako da postane i tragicno. Svakom od nas je uvek bio metak u cevi, i za cas su zaista mogli da me izresetaju kao svajcarski sir, pa tek onda da vide ko je. Tako se radilo. Ali, opet i dalje verujem da me je cuvala Bozanska ruka Nebeskog Oca i Njegovih andjela kojima je, verujem, bilo naredjeno da me cuvaju kao zenicu oka Njegova, pa cak i u tim svim mojim nepromisljenim glupostima. I opet samo mogu javno da Mu odam zahvalnost i slavu njegovom predivnom Imenu! Slava ti Hriste sto me nisi napustio cak ni onda kada sam zaista radio nepromisljene stvari kje su lako mogle da me kostaju glave. Ziv sam i zdrav sam zahvaljujuci smo Tebi, o milostovi i nezni Boze!

Sve te dane smo provodili manje vise slicno. Obilazili smo teren, davali mrtvu strazu, u slobodno vreme koje smo imali, a bilo ga je veoma malo, samo po 4 sata izmedu svake mrtve straze i tako svih 78 dana, smo pili mnogo, mesali alkohol sa tabletama da bi nam bilo lakse u glavi, pravili vise puta nas nekolicina velike probleme bas zbog tog pica. Jedan moj drug Jocke iz Nisa i ja smo bili posebni slucajevi i znali smo da napravimo velike probleme, da histerisemo na Nato avione, da pucamo na njih u tim pijanim i poludrogiranim stanjima, ne razmisljajuci da im na taj nacin mozemo lako otkriti polozaj i ugroziti bezbednost citavog tog naseg podrucja. Nekada smo u besu lomili i tanjire, case i flase, bacali u jednu praznu kucu bombe kao vid zabave. Mnogo puta smo izvodjeni na raporte zbog tog ponasanja. Uvek smo obecavali da necemo vise, ali to se nije desilo. Nasi nadredjeni nisu znali vise sta ce sa nama, a nisu nam bas smeli mnogo sta ni uraditi u tom ratnom stanju, jer je svaki od nas imao kod sebe po 300 metaka i dva puna vezana

okvira i metak u cevi. Pa ni oni nisu smeli bas da se nesto previse ostro ophode sa nama, jer svima je tada psiha bila podosta napregnuta pa se nikada nije moglo znati sta moze druga strana u ocaju da uradi. Tako da svi ti raporti su bili vise razgovori na nekoj prijateljskoj bazi, gledajuci da se utvrdi uzrok takvom ponasanju i da se nadje resenje i da se pomogne vojniku. S obzirom da nisam bio kuci vec dugo vremena, ja sam zaista bio vec uveliko isfrustriran, pa sam nalazio nacina da sebi olaksam, a smatrao sam da je to najbolje kroz konzumiranje tableta za zivce mesano sa alkoholom. Ali, nazalost, to je bila pogresna metoda, za koju sam smatrao da meni licno pomaze, jer kako sam mislio, bar za to neko kratko vreme cu izaci iz realnosti u kojoj se nalazim. Nisam tada imao ni snage ni volje, a ni neke posebne zelje da se okrenem Bogu i da u Njemu trazim utehu, mir, zastitu. Jesam povremeno kroz par recenica upucivao Bogu molbe da me cuva, ali to je bilo sve samo u prolazu. Zao mi je sto tada nisam bio u dobrom odnosu sa Bogom, jer verujem da bih imao daleko veca i snaznija iskustva sa Njim, a i da bi se Njegovo ime daleko vise slavilo u mom zivotu…

Uskoro sam saznao da cu ici konacno kuci na ratni vikend i mojoj radosti i sreci u tom napetom iscekivanju nije bilo kraja. Vec sam danima pre toga krojio planove u svojoj glavi kako cu sve iznenaditi. NIsam zeleo nikome da javim da dolazim. Mada nismo se ni mogli nesto preterano puta cuti sa nasima kuci, jer su telefonske linije bile sve prekinute usled bombardovanja telekomunikacionih veza na Kosovu. Tako da je bio prekid u linijama izmedju Srbije i Kosova nedugo posle pocetka bobmardovanja. Nasi roditelji i prijatelji nisu mogli znati sta je sa svima nama, osim sto su mozda mogli slusati na vestima sta je gadjano, ali to im nije davalo nikakve prave i detaljne inormacije o nama kao pojedincima. Tako da sve i da sam zeleo ne bih mogao javiti da dolazim. Ali, svakako, nisam to ni zeleo. Jednostavno sam hteo da sve iznenadim iznenadnim dolaskom, i tome svemu sam se jako radovao. Bio je Maj mesec i datum mog odlaska kuci, posle punih 6 i po meseci se blizio poalko ali sigurno. Nije tada bilo srecnijeg coveka od mene i od onih koji su sa mnom trebali da odu na taj dugoocekivani ratni vikend od 5 dana, posto je Prizren daleko od Novog Sada, oko 700km.

16. Poglavlje

Odlazak kuci i povratak u pakao

Osvanulo je i to dugoocekivano jutro. Moj odlazak kuci posle 6 i po meseci cekanja i iscekivanja. Jeste da se islo samo na 5 dana, od kojih je samo put 2 dana, ali nema veze, to je za mene bilo kao da sam dobio 7-micu na loto-u. Bilo je organizovanog prevoza vojnik konvojem za lica koja su isla na ratne vikende svojim kucama. A od Nisa se islo normalno, putnickim preozom, gde je ko ziveo. Kroz Kosovo se islo vojnim konvojem do Nisa zbog mogucih siptarskih napada na civilne autobuse. Ne secm se sada tacno kako sam ja isao sa nekim svojim drugarima, ali mislim da mi nismo isli vojnim konvojem, vec smo isli Nis Ekspresom koji je u to vreme saobracao od Prizrena do Subotice, a meni je to sasvim odgovaralo, jer je isao direkt do Novog Sada. Jeste da je to bio veliki rizik, sto zbog mogucih teroristickih napada i otmice, sto zbog Nato avijacije, koji su vec predhodnih dana bili pogodili jedan civilni autobus upravo od Nis Ekspresa, a i zbog toga sto na putovanje kuci nismo smeli nositi licno naoruzanje niti bilo sta od oruzja. Isli smo samo u uniformama, sto je po mnei bilo u jednu ruku suludo, jer je ipak bilo ratno stanje. Ali, zbog toga su i bili organizovani vojni konvoji sa naoruzanim vojnim obezbedjenjem. A sada, sto mi nismo isli na taj nacin, nas licni problem. Tako da nam nije bas bilo prijatno ici tim nacinom., ali zelja za kucom nije nam ni davala da razmisljamo o mogucim nevoljama.

Cim smo usli u bus na autobuskoj stanici u Prizrenu, brzo smo posedali sa osmehom na licu, srecni i radosni. Bilo nas je sigurno jedno dvadesetak u busu, i to uglavnom nas vojnika. Kondukter kada je krenuo da trazi karte, dosao je i do nas i trazio karte. Nismo mogli da verujemo sta cujemo, posto je za vreme ratnog stanja vojska imala pravo na besplatna putovanja zeleznicom i autobusima po celoj SRJ. I sada se nasao neki pametnjakovic kondukter da nam trazi kartu?! Naravno da smo se svi izbezumili i pitali ga jel on normalan?! Ali njemu nije bilo dovoljno to sto nam je trazio karte, nego je jos i poceo da se sa nama svadja, kako oni nisu socijalna ustanova i slicne

nebuloze. Nismo mogli da verujemo svojim usima sta slusamo. Mi na Kosovu cuvamo celu zemlju od upada kopnenih siptarskih snaga i snaga stranih placenika, mi smo prvi na meti Nato avijacije, borimo se za bezbednost zemlje i svih njenih gradjana i onda nam dodje jedan ovakav lik koji nam trazi da platimo kartu, iako smo zvanicno oslobodjeni placanja za bilo kakva civilna i kopnena putovanja?! Malo je falilo da ga izbacimo iz busa, toliko nas je izbezumio. Na kraju se nevoljno i mrzovoljno povukao i otisao. Kakav lik, i danas pamtim tu scenu kada nam trazi karte. Da nije smesno bilo bi tuzno.

Uglavnom, osim te scene na pocetku samog putovanja, nije bilo nikakvih opasnosti na putu kroz Kosovo. Bogu samo hvala sto nas je cuvao i stitio, u to nema nikakve sumnje. Kada smo usli na teritoriju Srbije, svima je znatno laknulo, jer ako nista drugo, znali smo da smo sigurni od terorista. Odmah smo to proslavili u jednoj kafani sa pivom, cim smo stali na odmaraliste posle granice. Mami nisam nista javio niti ostalim da dolazim. Zeleo sam da ih sve iznenadim, kao sto vec napisah ranije. Dugo smo putovali, ali u neko kasno popodne stigli smo u Novi Sad, konacno! Ja nisam ni zeleo da idem kuci, vec sam prvo otisao do mog jednog drugara, koji se odusevio sto me je video, a onda smo zajedno otisli do kafane mog brata koju je drzao u to vreme. Moj brat kada me je video, obradovao se i zinnadio bas bas. Obojica smo se izgrlili, i pitao me sta cemo da popijemo, da on casti.Rekao sam tom drugaru da nikome nisam javio nista i da ako dodje moja mama kojim slucajem da se pravi lud. Mislio sam da nema sanse da ona bas u to neko vreme od sat vremena dodje. Nju sam zeleo poslednju da vidim i poslednju da iznenadim kao slag na tortu, jer sam znao da ce se najvise obradovati upravo ona. Nije bilo srecnijeg coveka u to vreme od mene. Konacno sam bio svoj na svome, daleko od ratnog zarista i smrtnih strahova i opasnosti. Tek tada sam shvatio da nista ne cujem, da je sve dosta tiho. Moje usi su bie navikle na konstantna raketiranja svuda oko nas, na zvuke pusaka i bombi. U Novom Sadu je sve bilo veoma tiho i mirno. Price kako gadjaju Novi Sad i Beograd, cinile su mi se smesne kada nisam cuo ni delic onih Nato bombardovanja koja su se desavala na Kosovu. Pa ovde, u Novom Sadu je bio raj. Tamo kod nas na Kosovu je svaki minut negde padala po koja raketa ili vise njih. Danonocno! Dok sam tih 3 dana boravio kuci, moje usi su konacno odmarale i moja psiha zajedno sa njima. Spavao sam konacno u miru. Mislim da sam za tih 3 dana

cuo mozda 2-3 rakete negde u udaljenosti, i to je bilo sve. Rekoa sam ljidma da zahvale Bogu i da ne panice kada cuju tako jednu raketu dnevno, jer to je smesno. Ali, u redu, pokusao sam da ih razumem, nisu navikli na to. Ja sam vec skoro pa otupeo na te zvuke, iako nije bilo nikada prijatno slusati zvuk aviona kada ispusta raketu. Ali, uvek sam govorio, dobro je ako cujemo zvuk ispustanja, jer to znaci da nece pasti bas toliko blizu nas. Problem je kada ne cujes ispustanje rakete, a vrlo brzo cujes i osetis udar eksplozije, jer tada moze sve biti kasno i gotovo.

Uglavnom, dok smo sedeli u kafani i pijuckali se i smejali, odjednom sam na vratima video mamu kako ulazi. Presekao sam se, jer je nisam ocekivao, a znam da joj ni brat nije javio da sam dosao, jer sam i njemu rekao da hocu da je iznenadim. Tu scenu sam mastao toliko puta i u snovima i na javi dok sam tavorio na mrtvim strazama, da vidim mamu zivu i zdravu, i da vidim njenu radost kada me ugleda. Ali nisam zeleo da ona dodje. Zamisljao sam tu scenu sasvim drugacije. S obzirom da sam vec bio popio par piva, to je bilo dovoljno da pokrene buru osecanja u mom srcu. Pokusao sam da se sakrijem koliko sam mogao. Kada je prisla stolu, primetio sam da zagleda koliko god da sam se trudio da me ne prepozna. Ali bilo je uzalud. Pitala je: “Gogi sine, jesi to ti?” S obzirom da vise nisam mogao da se suzdrzim, ustao sam i zagrlio sam mamu i tu smo oboje poceli da placemo od srece, naravno. Zena se snebivala, nije mogla da veruje da me vidi zivog i zdravog. Celo vreme je plakala i govorila kako nije nista znala jesam ziv ili mrtav, jer se nismo mogli cuti telefonom dugo vremena. I govorila je kako se molila stalno Bogu da me cuva. Bilo je veoma dirljivo. Toliko da i sada dok pisem, igraju mi malo usne kada se setim naboja tolikih osecanja radosti i srece sto sam ponovo kuci ziv i zdrav.

Tih dana sam dosta bio sa drustvom napolju ispred prodavnice gde smo pili pivo, druzili se, zabavlajli se i smejali. Znali smo da ostajemo i do jutarnjih sati. Par puta je dolazio civilni policajac da nas opomine da se ne deremo., jer je kasno, ali je brzo odlazio kada sam ju objasnio da sam na ratnom vikendu i da sam dosao sa Kosova. To kada su culi, samo su znali da se raspituju kako je tamo i slicna pitanja, i onda su odlazili ne dirajuci nas vise. Tako je isto bilo i sa vojnom policijom kada su videli da sam u uniformi. Zaustavljali su me i trazili vojnu knjizicu. Kada sam im predavao putovnicu za ratni vikend, i

kada su videli odakle sam dosao, bili su veoma prijatni i takodje se raspitivali kako je tamo dole., i nista me nisu cackali. To mi je imponovalo veoma. Osecao sam se bas ponosno sto sluzim vojsku na Kosovu i sto imam razne protekcije. Tipicno za klinca mjih godina. Imao sam tada 21 godinu. U redu za cigare na trafikama, takodje svi vojnici su imali prioritet, tako da sam uvek, kada sam dolazio da kupim cigare isao preko reda i kupovao za mene i za one koje poznajem, da ne bi cekali u redu, jer su tada redovi za cigare bili podugacki, jer je bila nestasisa cigareta. Takodje smo mogli da zaustavljamo automobile ako nam nesto zatreba. Tako da sam jednom prilikom video dve devojke preko puta nase prodavnice kako stopiraju, a niko ne staje. I onda sam rekoa ovim mjim drugarima: “cekajte da vidite kako se to radi”. Otisao sam do njih, pozdravio se i pitao dokle idu. Rekle su tu do obliznjeg sela Rumenke. Ja sam ih pitao hoce li da im zaustavim neki auto, one su odgovorile potvrdno. Ja sam tada stao na put, podigao ruku i zaustavio prvo vozilo koje je islo u susret. Pozdravio sam vozaca i pitao ga dokle ide i da li moze da poveze ove dve slatke devojke. Rekoaje da moze. One su mi se usrdno nasmejale i zahvalile, na sta sam se ja nasmejao i rekao samo “i drugi put”. Kada sam prelazio put i krenuo prema ovim mojim drugarima, svi su mi zvizdali i tapsali, u fazonu “bravo majstore”. To su bila ta neka lepa secanja sa tog vikenda. Mnogo sam se lepo osecao tih 3 dana, nekako slobodno. Nisam uopste razmisljao o povratku sve do noc pred put. Celu tu noc skoro da nisam ni mogao da spavam. Bilo mi je tesko sto opet moram da se vratim tamo dole odakle nisam ni znao da li cu se ikada vise vratiti u komadu. U svakom slucaju, bio sam srecan sto sam mogao da vidim sve meni bliske i drage ljude.

Ujutru sam se pozdravio sa mamom koja je opet pocela da place i da me moli da se cuvam. Ja sam stegao srce i nisam pred njom pustio ni jednu suzu da je ne zalostim. Pozdravio sm se i sa bratom i svima ostalima, i krenuo na put kao da je poslednji u zivotu. Osecao sam veliku tugu u srcu i neizvesnost. Doslo mijeda se nikada vise ne vratim na Kosovo. Ali obaveza prema drzavi i mojim drugarima koji su me cekali da se vratim je bila jaca od mojih zelja. Pravilo je bilo da ako se neko ne vrati sa vikenda, obustavlja se dalje odlazenje kuci za ostale koji su trebali ici posle njih. Tako da jos pre nego sam otisao, jedan drugar mi je rekao: “Zile, molim te vrati se, nemoj da se ne vratis i ja bih da

idem kuci”. Obecao sam mu cvrsto da cu se vratiti. I ako ni zbog cega drugog, vratio sam se zbog njega.

Putovanje je bilo vrlo mucno i naporno. Jednostavno sam bio pun tuge i straha kako ce biti dalje. Hocu li ikada vise videti mamu, brata, sestru, prijatelje…dosavsi do Nisa, shvatio sam da sam izgubio jutarnji konvoj do Prizrena. Nije mi bilo druge nego da se snalazim sam nadalje. Uglavnom, to vece sam morao pre ponoci biti u jedinici. Uhvatio sam neki bus koji je isao do Pristine. Nisam bas bio odusevljen tom idejom, jer sam bio bukvalno sam, bez oruzja ili bilo cega drugog slicnog sto bi mi koristilo ako budem kojim slucajem napadnut u putu. Stigavsi do Pristine, nasao sam se sam na ulici u uniformi VJ bez oruzja. Verujem da me je sam Bog cuvao. Jer nikada se nije znalo na ulici sta moze da se desi. Odakle mogu da se stvore pripadnici OVK, bez obzira sto su skoro svi pobegli u Albaniju. Ali, znalo se da ih ima jos svuda po malo prerusenih u civile. Tako je veliki broj pripadnika VJ i bilo kidnapovao na Kosovu, kada su se nasli sami i izolovani bez oruzja i prodani za organe. Uzas. Sva sreca nisam ni razmisljao tada toliko o tome, tek kasnije kada sam vratio film, shvatio sam da je mglo scasta da me snadje. Setao sam gradom i trazio autobusku stanicu, jer nisam znoa gde je. U tom nekom momentu, Bogu samo hvala, naisla je patrola Vojne Policije i pitali me sta radim i gde idem. Objasnio sam da se vracam sa vikenda i da moram da stignem u Prizren, i da nisam stigao na konvoj u Nisu. Oni su mi rekli da sednem sa njima u auto i da ce me odvesti na stanicu. Vozikali su me tako po Pristini, pokazali mi gde je Rugovina kuca koju su cuvali pripadnici nase vojne Policije, ispitivali me kako mi je u Prizrenu, sta se tamo desava i sl. I na kraju me odveli na bus stanicu i rekli mi da se cuvam i pozeleli svaku srecu, na sta im ja usrdno zahvalio. Tu sam cekao bis za Prizren sa jos par ljudi koji su me posmatrali. Nije mi bas bilo najprijatnije, moram da priznam. Posle pola sata-sat dosao je konacno autobus. Nije bilo nikakvih problema u putu, opet kazem, samo Bogu hvala! Sada vidim da je Njegova ruka bila pouzdano sa mnom i nada mnom svo vreme, svake sekunde, inace danas ne bih bio medju zivim, to je sigurno.

Kada smo stigli u Prizren, ja sam izasao odmah na pocetku grada preko puta kasarne, u toj zoni gde smo mi bili i smesteni. Javio sam se svom kapetanu koji me je prijatno pozdravio, ne verujuci ocigledno da cu ja da se vratim.

Vratio mi je munciju i licno naoruzanje i ja sam otisao niz ulicu prema nasoj kuci. Kada me je onaj drugar video na nekih 20-ak metara, glasno je viknuo: “ZILEEEE”, potrcao prema meni, zagrlio me je i poceo da place od radosti, em sto me je video, jer sam mu nedostajao,posto bili smo jako dobri, em sto sam se vratio, znajuci da sada moze i on da ide kuci sutradan. Ja sam se samo kiselo nasmejao. Videci da sam neraspolozen, seo je sa mnom i pricali smo dugo o svemu. Imam ga i danas na Facebooku. Vredno je da mu spomenem i ime, jer ga nikada necu zaboraviti, mnogo mi je znacio u tim danima, bili smo bas bliski. Zove se Aleksic Boban. Koliko sam bio tih dana dok sam bio kuci najsrecniji covek, sada je situacija bila skroz drugacija. Toliko sam bio neraspolozen i tmuran da sam imao osecaj da se sva tama ovoga sveta nastanila u mojoj glavi tog popodneva. To vece sam morao da se napijem i da zaboravim svu muku ovoga sveta… Sva sreca, pa nisam imao predstavu sta me jos sve ceka, inace definitivno ne bih nikada ni pomislio da se vratim nazad, nego bih zbrisao negde gde me noge nose. Preda mnom je bilo najteze i najgore iskustvo koje sam ikada doziveo u svom zivotu Ali, ipak mi je to iskustvo mozda i trebalo. Iskustvo u kojem sam na najbliskiji moguci nacin osetio Bozju ruku i nevidljivu zastitu Vojske Gospodnje, iako tada o tome nisam puno razmisljao…Gospod me je nosio na Svojim Svemocnim i najneznjijim rukama u Svemiru! Slava Bogu!

17. Poglavlje

Kosmar Operacije Strela I deo

Bio je to 25 Maj 1999 godine uvece, kada su nam saopstili da sutradan rano ujutru idemo iznova u selo Planeja i Seh Mahala na ispomoc momcima koji su na samoj granici, u prvim borbenim redovima, koji su danonocno cuvali drzavnu granicu od upada teroristickih bandi OVK i stranih placenika kojih je bilo u daleko vecem broju od nasih boraca. Ali koji im nisu im dali ni pedalj nase zemlje, hrabro se odupiruci navali zlikovaca. Inace ta dva sela, Planeja i

She Mahala su se nalazili u podnozju planine Pastrik, tik ispod granice sa Albanijom.

Osvanuo je 26 Maj. Brzo smo sve spakovali sto smo imali od opreme i poredjali se u kolonu po dvoje. Imali smo slemove na glavama, puska nam je bila u rukama, borbeni rancevi na ledjima sa svom zivom municijom. Izgledali smo kao roboti, samo su nam se oci videle. Postrojeni, cekali smo znak za pokret. Predhodno nam je objasnjen cilj misije. Isli smo kao ispomoc momcima na granici u slucaju preke potrebe, jer je tih dana granica bila zestoko napadana od strane vec navedenih grupacija, uz ogromnu podrsku Nato avijacije, koji su danonocno gadjali po nasim polozajima kako bi ucinili laksim put ovim placenickim hordama koji su ponekad brojali i vise stotina pa i hiljada ljudi. Na svakih desetak dana su stizale ispomoci, i tako su se svi rotirali. Znali smo da ovaj put idemo u daleko ozbiljniju misiju nego do sada. Nikome nije bilo svejedno. Ja sam stegao srce i poceo da pevam onako pomalo ispustajuci glas, jednu staru srpsku ratnu pesmu koja govori o odlasku na Kosovo polje. Nisam dozvolio da me strah nadvlada iako sam osecao da ovog puta lako mozemo da izgubimo zivote. Dat je znak za pokret prema kamionima, i u svecanoj tisini smo se kretali, svako u svojim mislima. Usli smo u kamione i krenuli kroz Prizren, ne znajuci sta nas gore ovog puta sve ceka. Presli smo mostic ispod reke Belog Drima i uputili se prema granici. Prolazeci kroz albanska sela, videli smo kako nas gledaju sa mrznjom u ocima. Bili smo na velikom oprezu, da ako neko kojim slucajem pripuca, da mozemo da odreagujemo pravovremeno. Jer nikada se nije znalo ko moze da pripuca iz kuca, iako je sve realativno bilo ocisceno od terorista, a i oni sto su se skrili medju civile, samo su cekali prikriveni cas kada ce moci napasti.

Dosli smo konacno u selo Planeja udaljenom oko 2-3 km od susednog sela Seh Mahala. Neki su tamo odvezeni, a ja i moja drugari koji smo bili zajedno u ceti smo ostali u selu Planeja. To su bila 2 Albanska sela iz koji su stanovnici tih naselja izbegli u Albaniju po pocetku rata. Tako da su od tada koristili nasoj vojsci. To su bila sela na samo 3km od granice, kao sto vec spomenuh, u samom podnozju planine Pastrik. Brzo smo se raspakovali i svako je odabrao u kojoj ce kuci biti. Bilo nas je po par nas u svakoj kuci odakle smo mogli sve da posmatamo sta se desava napolju. Mi smo izabrali jednu kucu koja se nalazila na rubu sela, tik uz sumu. Tu nam se cinilo nekako najprivlacnije u

svom tom haosu. Kuca je bila na sprat, imala je terase i u prizemlju i na spratu. Tu smo se smestili nas 5 cini mi se, ne secam se bas najbolje. Ta prva dva dana smo se privikavali na date uslove, bez kupatila, struje i normalnih zivotnih uslova. drzali smo straze i kod kuce, a i islo se u komandu kada ko dodje na red. Bilo nas je dosta u selu, pa nije se bas cesto dolazilo na taj red. Bilo je nekako prilicno mirno u selima tih par dana, osim sto su se cule sporadicne pucnjave sa svih strana, uglavno sa gornjih strana planine gde se nalazila i granica. Ni Nato avioni nisu bili nesto aktivni, ne bar u nasoj blizini. To je bilo sumnjivo.

Jedno popodne 31 Maja ’99 godine, odmarali smo gore na spratu jedan moj drugar i ja. Dremali smo na nekom krevetu obuceni, naravno, kada je najednom na neku silnu buku kuca pocela da se trese. Brzo smo se probudili, i poiskakali iz kreveta kao opareni. Izlteli smo u panicnom strahu napolje, jer smo pomislili da su avioni poceli da nas gadjaju. Izasli smo na terasu gde su bila ona nasa jos par drugara. Oni su se smejali. Nismo znali sta se desava. Usplahirenim glasom su poceli da nam pricaju kako je na nekih 30-ak metara iznad njih preleteo Nato avion koji im se cinio pogodjenim kako prelece u niskom letu prema Albaniji. Kazu kako su cak videli i pilota kojeg su psovali i poceli da pucaju na avion. Od tog niskog preleta je bila ta ogromna buka i tresenje kuce. Bilo nam je zao sto i mi nismo mogli da vidimo taj prizor. Nije proslo dugo od tada, stajali smo na gornjoj terasi kuce, smejali se i zafrkavali, kada nam je prisao jedan kapetan u rezervi, stariji covek, mrsav, sa belim brkovima i sedom kosom. Prisao nam je na nekih 10 metara i tada nam je veoma uzbudjenim glasom rekao nesto sto i danas verujem i smatram da je bio nadahnut Bozjim Duhom da nas upozori: “Momci izadjite iz te kuce, jer ce vrlo brzo ovi iz vazduha krenuti da gadjaju i nase selo. Ja sam vas upozorio, a vi radite kako hocete, ali bih vas savetovao da odmah izadjete iz te kuce i da odete u obliznje sumarke.” Na prvi tren nismo to uzeli za ozbiljno. Gledali smo sa terase kako gadjaju vec susedno selo Seh Mahalu. Posle par minuta, ja sam se nekako uozbiljio, razmisljajuci o onome sto nam je rekao ovaj covek i zatim sam kazao ovim mjim drugarima da je mozda bolje da zaista izadjemo u sumarke i napustimo kucu, jer ko zna, mozda je kapetan bio u pravu. Bio je za 10 minuta moj red da odem na strazu ispred komande koja se nalazila nedaleko od nas, ali nisam otisao, vec smo se spakovali na brzinu

nas par drugara koji smo bili u toj kuci i izasli u obliznja zbunja, ne znajuci zasto, osim sto smo poslusali glas onog coveka, verujuci da ce se nesto lose dogoditi. Nisam imao ni grizu savesti sto nisam otisao na strazu, iako je to bilo kaznjivo. Tada je na strazi u komandi bio jedan moj drugar kojeg smo zvali pandur, jer je bio jedno vreme u Vojnoj Policiji. Nismo imali vremena za gubljenje, tako smo smatrali, jer kako su poceli da gadjaju Seh Mahalu, verovatno ce i nase selo Planeju, uskoro. Polegali smo u to zbunje pod punom ratnom opremom, sa sve slemom na glavi i tako smo lezali ne duze od par minuta, kada se odjednom zacuo avion koji je ispustio raketu i najednom strahovitu eksploziju od koje smo mislili da smo gotovi. Stvorila se ogromna prasina, kamenje je pocelo da se obrusava, posto su ti sumarci bili na kosini sela. Ta prva eksplozija, znali smo, bila je jako blizu nas, ne vise od par metara. Kasnije smo saznali da je prva kuca koja je bila pogodjena, bila nasa, pa onda komanda. Moguce da je pilot onog ostecenog aviona video nase kako stoje na terasi i deru se i pucaju. Samo da ne zaboravim da istaknem u vezi tog kamenja koje se obrusavalo na nas, da sam ja lezao u sredini izmedju moja dva drugara sa slemom stavljenim ispred nasih glava, kako bi nas zastitilo to survavanje kamenja na nas. U moj slem su udarali samo mali i sitni kamencici, dok je na mog drugara sa desne srane pao jedan malko veci kamen i udario ga u ledja i napravio mu ogromnu modricu. To smo kasnije videli. A i ovog mog drugog drugara sa leve strane je takodje udario neki poveci kamen i posledice su bile slicne, dok je mene svo to krupno kamenje zaobislo. Tada sam imao neki osecaj da je iznad mene neki nevidljivi pokrivac koji me stiti. Danas kada se sve sleglo u mojoj glavi, to vise ne osecam nego duboko verujem u to, u taj nevidljivi plast Bozje milosti i zastite koji je bio nada mnom celo vreme, i nemam reci zahvalnosto kojima bih mogao da Mu se zahvalim i odam slavu Njegovom imenu! Strah je usao u nasa srca, nismo znali sta se desava, osim da je krenulo resetanje i naseg sela. To smo pretpostavili jer su detonacije krenule da odjekuju svakog casa, na svaih par sekundi. Eksplozije su bile toliko strasne i blizu nas, da smo svakog casa misli da je gotovo sa nasim zivotima. Poceli smo da se povlacimo unazad, prema dubini tog siblja, sto dalje od sela, jer je ocito da su odlucili da nas sve potamane. Nekako smo se polako povlacili, puzeci kao zmije na stomacima, dok je strah bio strasan, bar u mojoj glavi, jer sam mislio da je to kraj svega. Skupili smo se sada vec vise nas, nekih desetak

momaka. Pred mojim ocima je izlazio citav moj zivot, verujuci da svaka naredna raketa i eksplozija moze biti i nas kraj na ovoj zemlji. Tada sam se setio Boga i svega toga kako sam otisao od Njega, koliko sam gresan i izgubljen i onda je jos veci ocaj obuzeo mje srce. A sta ako poginem?! To znaci da cu izgubiti vecnost, biti zauvek unisten. Te misli su me jos vise ispunjavale strahom i zebnjom, dok su se detonacije besomucno redjale jedna za drugom, cini mi se u sekundi vise njih, i koje nisu imale nameru da prestanu. Te zvuke fijucucih raketa koje su letele kroz vazduh prema selu nikada necu zaboraviti, nadajuci se da vise necu biti u situaciji da ih cujem, akamoli dozivim. Bilo je sve tako nestvarno, a u sustini je to bila nasa realnost iz koje nismo mogli izaci. Brzo smo se pokrili sundjerastim pokrivalima koja smo inace koristili kao lezaljke na zemlji, slicno strunjacama, zeleci da se zastitimo koliko toliko od eksplozivnih udara kada raketa eksplodira. Lezali smo na zemlji sa tim pokrivalima. Jedan moj drugar je poceo da se moli molitvom “Oce nas”, a ja sam mu se brzo pridruzio. Sve je to bilo tada iz straha da cemo poginuti, ne iz srca. Trazili smo Boga zbog straha od smrti. Kao sto vec rekoh, u rovovima i ovakvim situacijama nema ateista. Dok smo tako lezali i molili se, pokriveni sa tim lezaljkama, najednom se zacula takva eksplozija i silina udara i zvuka, da ne znam kako nismo ogluveli. Pre te eksplozije je, samo da napomenem, lezao je na mojim nogama jedan vojnik kojeg ja licno nisam poznavao. Svi smo bili scucureni jedni pored drugih. Nakon siline tog udara, prekrio nas je ogroman oblak prasine koji je sve oko nas toliko zamracio da se dan pretvorio skoro pa u noc. Sa tom prasinom se pomesao miris baruta i smrti, jer ta eksplozija nije bila dalje od 10 metara od nas, jer se uopste nije cuo zvuk ispustanja rakete, sto je znacilo da je bilo veoma blizu nas. Kada se prasina malo slegla, ustali smo da krenemo da se povlacimo dalje u dubinu, sto dalje od sela, jer smo mislili da ce svaki cas krenuti da prase i po tim sumarcima u kojima smo sada bili nas nekoliko. U tom haosu i strasnoj panici, posle te eksplozije, zaculi su se stravicni zvuci pozivanja u pomoc nekih vojnika nedaleko od nas, govoreci : “moje noge, moje noge!”, shvatajuci da su im noge otkinute usled letenja gelera od rakete. Te glasove i zvuke njihovih poziva u pomoc nikada necu moci zaboraviti, nikada, jer je bilo jako jezivo, znajuci da im se tesko moze pomoci, jer su rakete padale jedna za drugom svuda oko nas svake sekunde, kao kisa meteora. Ja kada sam ustao, video sam da ovaj momak sto je lezao na mojim

nogama ne ustaje. Malo bolje sam pogledao i shvatio sam da i ne mrda i da je mrtav. Bio je sav izbusen, da li gelerima od te rakete ili od zrna metkova koji su sami poceli da pucaju na sve strane od siline te eksplozije i toplotnog udara, ne znam. Znam samo da sam tada shvatio da je na mojim nogama momak poginuo. On je bio kao zivi stiti za moje noge,a ja ne zelim ni da zamislim sta bi se desilo sa mnom i mojim nogama da nije bilo njega na njima. I ovom prilikom, osim Vecnom Bogu koji me nije ni za sekund gubio iz vida, zahvaljujem i ovom momku koji me je indirektno, i ne znajuci, spasio.

II deo

Ne mogu ni da opisem kolicinu straha koja se nalazila u mojoj glavi. Napetost i stres je bio toliki da sam imao osecaj da ce mi zila na glavi koju imam prsnuti. Adrenalin je bio toliki da me je skroz preplavio, i nisam znao sta ciniti. Pokupio sam samo pusku, a slem i pun ranac municije ostavio u tom sumarku smrti, da bi mogao sto slobodnije trcati, bez prevelikog tereta u rukama i na ledjima. Nas par smo se samo na frku dogovorili da krenemo da bezimo prema unutrasnjosti sume, sto dalje od sela Planeje, sto dalje od vazdusnih udara. Najveci osecaj bespomocnosti je kada ne znate odakle vam preti opasnost, tj u kom trenutku mozete izgubiti glavu. To je upravo bio slucaj sa ovim bombardovanjem. Znate da vas neprijatelj ganja, ali nikada ne znate vreme, cas, mesto udara i napada i samim tim nikada ne mozete biti spremni za datu situaciju. Tako je i u duhovnom zivotu, i zato bez Boga u njemu nikada necemo biti spremni za probu nase vere ako tog istog Boga izgubimo iz vida, jer neprijatelj uvek vreba i spreman je da nas unisti.Krenuli smo nas par da se provlacimo prema unutrasnjosti sume. Dosli smo brzo na jedan deo koji je bio dugacak nekih 50-ak metara, potpuna ledina, bez i jednog drvceta. Stali smo da vidimo sta cemo, jer smo znali vrlo dobro da ako nas ovi odgore vide, da nam nema spasa. Tako da smo morali sacekati da se stisaju malo naleti aviona koji su gadjali svake sekunde ta dva sela gde smo mi boravili. Mi smo sada bili udaljeni od sela nekih takodje oko 50-ak metara i cekali pogdnu priliku za pretrcavanje te poljane. Vremena nije bilo za gubljenje, jer svaki cas je zadah smrt vijorio nad nasim glavama, i nikada nismo mogli znati kada smo mi na redu. Malo se smirio za koji trenutak nalet aviona, i moja dva drugara su krenula u pretrcavanje ledine sto su brze mogli.

I oni su takodje imali samo pusku u rukama da b mogli slobodnije da se krecu. Hvala Bogu, uspesno su pretrcali i na drugoj strani su usli u sumu sakriveni od pogleda. Ja sam cekao pogodan trenutak, jer su opet Nato avioni kruzili iznad nasih glava razarajuci sve sto su stigli oko nas. Nije mi se pretrcavalo, jer me je strah potpuno paralizovao. POmislio sam da tu ostanem i da sacekam ne znam ni sam sta. Ali, znao sam da moram da ucinim taj korak, jer nazad nije bilo gde, a jos manje ostati u mestu i cekati smrt. Taman kada se za par trenutaka zacula tisina, stegao sam srce i krenuo munjevitom brzinom da pretrcavam tu poljanu potpuno cistu kao pista za avione. Mislim da nikada u zivotu nisam bio brzi nego tada. Noge su jednostavno same isle ispred mog tela. Imao sam osecaj da letim, da ne dodirujem tlo. Toliko je bio veliki taj strah koji me je obuzeo, a pogotovo sto sam negde na sredini te poljane iznova zacuo prelet aviona iznad mene. Pretrcavsi tu ledinu, bez zaustavljanja sam uskocio u grmlje, samo da se sto pre sakrijem od opasnosti iz vazduha. Nisam osetio ni jedan trenutak bol kada se trnje cesalo o moje lice i ruke cepajuci mi kozu. Ogroman je bio taj strah i zelja za prezivljavanjem da fizicku bol nisam ni osecao. U tom zbunju sam se osecao malo sigurnije. Tu su bila ova moja dva drugara koja su me cekala. Ovaj jedan moj drugar je krenuo napred, ispred nas i tada smo videli da je on pogodjen u desno rame gelerom a da nije ni znao niti to osetio od ogromne toplote i siline probadanja. Uglavnom, krv mu je tekla iz ramena. Geler od rakete mu je jednostavno prosao kroz rame, probusio ga i sva sreca da nije bio veci od par milimetara u precniku, jer bi mu u suprotnom otkinuo celo rame. Kada smo mu rekli da je pogodjen i da mu ide krv, vrlo se iznenadi, kjer kao sto vec rekoh, on to nije osetio zbog vise razloga, a najveci je ta zelja za prezivljavanjem. I u tom silnom strahu i ogromnoj kolicini adrenalina nije ni osetio da mu je taj geler od rakete, jer nema od cega drugog, bukvalno proleteo kroz rame. Znali smo da mu je potrebna medicinska pomoc, ali ne i na koji nacin da je obezbedimo, jer smo bili izdvojeni od svih, samo nas trojica. Krenuli smo da se provlacimo kroz to trnovito rastinje, ne znajuci kuda idemo i gde cemo stici, osim sto smo znali da se udaljavamo od Planeje i da se krecemo u unutrasnosti nase teritorije, prema Prizrenu. Strah od OVK nije postojao, jer njih vise na Kosovu nije ni bilo, osim mozda u skriveni u frakcijama medju civilnim stanovnistvom. Ovde u sumama ih nije bilo, jer je to sve kontrolisala nasa vojska. Izdaleka smo zapazili jednu bas gustu sumu, i

culi neke glasove iz te sume. Malo smo bolje pogledali i videli da tamo ima nasih i krenuli smo da udjemo u tu sumu. Ali, opet se izmej=dju nas i te sume isprecila ledina, poljana, ali ne toliko dugacka kao predhodna, ali dovoljno dugacka da nas primete dok pretrcavamo. Ova moja dva drugara su sacekala pogodni momenat i krenuli u pretrcavanje. Za nekoliko trenutaka su se izgubili u sumi. U meni je srce kucalo milion na sat, znajuci da moram da opet iznova da pretrcavam dok iznad nas u niskom letu prelecu Nato avioni spremni da pripucaju ako nas primete. Samo da napomenem, da ne zaboravim, posle smo culi od jednog naseg borca da je dok je lezao na ledjima i gledajuci u nebo izbrojao iznad njega, tj iznad sela oko 17 aviona koji konstantno kruze i raketiraju celo to podrucje. Dobro je sto nisam ja to video, niti sam se setio tako neceg u tom haosu. Za trenutak su se smirili preleti, i ja sam krenuo da pretrcavam jos taj deo livade koji mi je ostao. Ali bas u tom momentu kada sam krenuo, zacuo sam strasan zvuk aviona kako prelece za koji sam mislio da mi je buvalno iznad glave. Tolika je bila buka iznad mene. I u tom momentu, verovatno od straha, noge su mi se skroz odsekle i ja sam zapeo i pao i razvukao sam se koliko sam dugacak po onoj prasini. Puska mi je ispala iz ruku i otkotrljala se pola metra od mene. A u tom casu sam zacuo iznova strasnu buku i nisam znao sta je iznad mene i sta se desava, osim sto sam pomislio da su me videli i svaki cas sam ocekivao kisu metkova iz avionskog mitraljeza precnika cevi 32mm. Tu sam lezao tako par sekundi koje su se meni cinile kao vecnost, ne pomerajuci se, lezeci pored jednog malog zbunjica od visine svega oko 20cm, misleci kako ce me on sakriti. U tim momentima cak i u tako nesto pocnete da verujete. Velika je bila vera moja u tim trenucima, veca nego ikada, cim mozete da poverujete da ce vas jedan zbunjic te visine i precnika sakriti od pogleda, iako vam je celo telo na vidiku. Nista se nije desilo, opipao sam se po licu i shvatio sam da sam jos uvek ziv. Nekako sam ustao, uzeo pusku u potrcao pravac u sumu kako sam znao i umeo. Ne znam kako mi srce tog dana nije otkazalo bar jedno 20 puta. Toliki su napetost i strah strujali mojim telom, ali nekako su me oni i odrzali da ne stanem, da se ne predam, jer izlaz iz te situacije se nije video. Tog dana su bili mrak i tama na zemlji, goreli su nebo i zemlja. Ali veca tama je bila u nasim srcima, mislima, u nasim dusama, nas koji smo preziveli, jer tog dana velika vecina, na svu zalost, nije…od nas par stotina koji smo bili u ta dva sela, posle tog dana u toj sumi se okupilo svega nas par desetina. Ne

znam da li je to bio realan broj prezivelih, ali u sumi nas nije bilo vise od 50 boraca…zakljucak izvedite sami.Usavsi u sumu, videli smo da se tu nalazilo jos par desetina onih koji su nekako uspeli da izadju iz sela Sheh-Mahala i Planeja. Naslo se jedno vozilo i ovog mog drugara kji je bio ranjen u rame su hitno prevezli za Prizren u bolnicu. Cuo sam kasnije da je bio prebacen u Beograd na VMA i da je sve dobro proslo. Jako sam mu zavideo, moram da priznam. Svi smo se na svoj nacin spasavali, kako je ko znao i umeo, i sada smo se nasli u toj sumi na nekih mozda 200-tinak metara od sela po kojima su i dalje rovarili svojim ubojitim raketama Nato agresori. Sada sve sto smo mogli jeste da se molimo da nas ne otkriju u toj sumi, jer bi to bio nas definitivni kraj. U sumi je bilo dovoljno mracno i gusto da nas zaista nisu nikako mogli locirati iz vazduha. Ali i mi nismo smeli izlaziti napolje koliko god za to bude bilo potrebe i vremena. Polako je prolazio taj dan, iako se to nije moglo zakljuciti iz dejstava Nato aviona, jer su oni neprestano ceo dan gadjali, ne znam ni ja sta, s obzirom da su rakete padale na svakih par sekindi, a mozda i cesce, bez ikakvog preterivanja, a da smo mi vec uveliko izasli napolje. Bar mi koji smo imali tu srecu… Polako se spustala noc. Tog dana nismo nista ni jeli ni pili, niti je iko o tome i razmisljao, a niti smo imali sta. S obzirom da su noci u tim predelima relativno hladne, jer ipak je to planinski predeo, nismo imali ni sa cime da se pokrijemo, a morala se preziveti ta noc i ko zna koliko jos noci. Tada to nismo nista mogli znati, jer i radio veze ne znam da li su funkcionisale. Suma je bila pored glavnog puta koji vodi od Prizrena do Planeje. Tu noc nikada necu zaboraviti. Misli su mi bile u potpunom haosu, rastrkane na milion strana. Umor se nije ni osecao od opste histerije u telu. Secam se da smo se nekako polozili po zemlji i legli na zemlju, pokrili se liscem i pokusavali da zaspimo, sabirajuci grozne utiske tog dana u svojim glavama. Svi bi voleli da je sve sto se desilo bio samo film na malom ekranu. Ali, ne, mi smo se svi nalazili u okrutnoj realnosti iz koje nije bilo izlaza. Noc je pocela da bude hladna, mada nas ni to nije moglo uznemiriti vise od onog sto smo tog dana doziveli. Cule su se jos eksplozije nedaleko od nas, ali kako je noc odmicala i to se proredilo.Valjda su shvatili da su oba sela preorali kao njive. Ko zeli da pogleda kako je to sve na kraju izgledalo, moze da ode na youtube i pogleda dokumentarac iz dva dela pod nazivom “Operacija Strela”. Mislim da ce po okoncanju gledanja mnogima biti jasnije odakle je Bog

izvukao moju zivu glavu, ako se uopste i moze poverovati da je odatle neko ziv i izasao. Ali, eto, Bogu je sve moguce. I tamo gde nema izlaza, On ga nadje.

III deo

Prosla je i ta noc donoseci sa sobom nov dan pun neizvesnosti i pitanja kako cemo se izvuci iz ove sume, koliko cemo vremena biti tamo i da li cemo ikada vise i izaci, jer nam je u glavama stalno bio osecaj da ce nas nekako pronaci, a onda nema vise gde da se pobegne. Tog jutra je dosla hrana u konzervama i sokovi, ali vode nije bilo, delili smo ono sto smo imali. Nasli su nas tako sto su neki izasli na put kada su culi i videli da dolazi nas kamion iz Prizrena i tu ga zaustavili da ne bi slucajno isao dalje, jer nema gde. Nisam siguran da su znali sta se desilo predhodnog dana. Ali mozda je neko i javio radio stanicom, ne znam, pa tako necu ni da ulazim u detalje. Uglavnom, tu smo bili stacionirani, i sada nam je tu bila baza i komanda odakle je isla ispomoc momcima gore na granicu. Iz te sume su odlazile smene za Prizren i dolazile nove iz Prizrena. Dalje se islo pesice do granice, nekih 3km. Secam se jednoga dana dok smo lezali tako, slusajuci avione kako kruze i ponegde izbace po koju raketu, da sam se po prvi put onako ozbiljnije, u mislima, obratio Bogu u molitvi. Molio sam se da me cuva i nadalje i da zelim da Mu sluzim, i zamolio sam Ga da ako me sacuva zivog i zdravog da cu Mu sluziti do kraja zivota, cim se rat zavrsi i cim se vratim iz vojske. Tacno se secam te molitve, kako je bila potpuno iskrena, bez uvijanja. Posle toga sam osetio dubok mir, iako nije bilo nikakvih uslova da bih imao bilo kakav mir, jer svakog casa smo mogli postati meta. Tu gde smo lezali, jednom sam spazio i zmiju koja se kretala nedaleko od nas, ali je niko nije dirao, pa tako ni ona nije dirala nas, samo je prosla dalje svojim putem. U toj sumi sam upoznao i dobrovoljku medicinske struke, Sladju iz Nisa o kojoj se prica u raznim dokumentarcima iz tog ratnog vremena. BIla je skroz ok lik. Jednog dana dok su vozili jednog ranjenog momka, culi smo da ih je pogodio minobacac i da su Sladja i vozac sanitetskog vozila, zastavnik Sava Erdeljan o kome se takodje dosta prica u tim dokumentarcima, poginuli, a taj momak sto je bio ranjen je umro na putu za bolnicu. I stvarno nam je bilo zao, i nismo mogli da verujemo, pogotovo sto se to desilo nedaleko od nas. Video sam koliko je zivot nesiguran na ovoj zemlji. Danas si tu, vec sledeceg

trenutka te nema. To se posebno ogledalo u ratu. I od tih dana kako smo preziveli one tepih bombe, poceo sam da se bojim samo Boga. Ljudi vise ne, jer sam video kako su ljudi prolazni i jadni. Da smo kao magla koja se pokaze za trenutak, pa nestane vec u sledecem.U toj sumi smo bili otprilike nekih 5-6 dana. Ja nisam nista jeo, jer mi i nije bilo do jela. Bilo mi je samo do toga da izvucemo zive glave. Nismo mogli znati koliko cemo vremena tu ostati, a svaki sekund provedenog vremena tamo je bilo pravo mucenje. Jednoga dana, trazili su dobrovoljce koji zele da idu sa ruskim dobrovoljcima, takozvanim kozacima, gore na granicu da im se pokaze put i da se ujedno odnese hrana i pice za momke koji su bili na prvim borbenim linijama. Do tamo je bilo oko 3km. Samo sto se sve islo uzbrdo. Ja sam se javio, jer nisam mogao vise da sedim u jednom mestu. Tako da smo tog jednog jutra dosta rano krenuli nas par sa tim ruskim kozacima prema granici. Vodili smo konje i magarce natovarene hranom i picem. Morali smo pozuriti pre nego sto krenu Nato avioni da preleci, da nas ne bi zapazili. Pre nego sto smo krenuli, ja sam se pomolio Ocu Nebeskom da nas ucini nevidljivima za pilote, kako bi bezbedno stigli do odredista. I duboko verujem da smo i bili nevidljivi, jer na pola puta avioni su poceli da prelecu iz Albanije, i nje nam bilo svejedno, ali Hvala Bogu nista se nije desilo. Cim smo krenuli, posle nekih par stotina metara, usli smo u selo Planeju. Kada sam video sta je ostalo od sela, zapanjio sam se. Sve je bilo poravnato, a lesevi mrtvih krava koje su lezale po rusevinama i ispod njih su tolike smrdeli da mi je doslo da povracam. Iz Planeje smo presli u She-Mahalu i odatle smo krenuli da se uspinjemo kozjim stazama do granice. Tu smo vec bili bezbedniji jer nas je pokrivalo drvece i lisce iznad nas. Dosli smo ubrzo gore gde su bili nasi borci na prvim linijama. Bilo je relativno mirno tog dana. Bio je suncan dan, dobro se secam. Odatle se mogao videti Prizren u daljini. Video sam nasa sela koja su bila sravnjena sa zemljom. Otprilike se nazirala i suma gde smo bili smesteni trenutno. Ma, secam se da sam u potpunosti uzivao u pogledu koji se prostirao ispred mojih ociju. Tu sam pricao sa par momaka, i posle sat, dva smo krenuli nazad, bez rusa, naravno.Vrativsi se nazad, cekali smo samo momenat kada ce doci zamena, jer smo bili tu vec nekih desetak dana, a na 10 dana se vrsila zamena. S obzirom da se suskalo da ce Milosevic potpisati mirovni sporazum u Kumanovu, za zavrsetak bombardovanja, svi smo se tome potajno nadali i radovali, jer ovaj

rat nije imao nikakvog smisla. Mi smo bili mete koje su se ciljale i gadjale, a neprijatelj bio konstantno u vazduhu, i mi tu nismo imali sta da trazimo. OVK su pokusavale tih dana da udju iz Albanije, i to po nekoliko stotina, ali su ih nasi hrabri borci odbijali do poslednjeg casa. Suskalo se da su se sa OVK teroristima pokusavali ubaciti i strane placenicke vojske, kao sto su bili francuski legionari, ali nisu mogli dalje uci od nasih polozaja. Svaki put su bili hrabro odbijeni, iako su imali i vazdusnu podrsku. Komadant Nato-a u to vreme, svima vec poznat odavno,Vesli Klark se cudio nasoj vojsci na hrabrosti i ratnim vestinama, izjavljujuci posle kako je “Operacija Strela” dozivela debakl, jer nisu uspeli da omoguce teroristima da udju na Kosovo ni najsavremenijim ubojitim naoruzanjem i avijacijom. O popularnim maketama necu ni da pricam, to neka pricaju oni koji su ih pravili, a ja im skidam kapu, i mogu da kazem samo, svakla cast majstori. Preveslali ste najvecu vojnu silu u istoriji covecanstva!Prasnjavi i prljavi, nismo se imali gde ni okupati, pocelo je kod mene da se gnoje donji ekstremiteti. I sva sreca, pa je bio jedan mali potocic u blizini gde sam se skinuo i oprao to mesto gde je pocelo da se gnoji od prljavstine i znoja, i posle par sati mi je vec bilo lakse. Poslednju noc u toj sumi, za koju nisam ni znao da je poslednja, izasli smo jedan drugar i ja izvan nje na nekih par metara, i usli smo u neko nisko rastinje i legli na zemlji na ledja i posmatrali nebo. Bilo je vedro i sve se jasno videlo, svaka zvezda, svaki avion koji je preletao. Osim strepnje i straha koji nije ni prestajao da postoji u nama, secam se tacno kako sam tu noc uzivao gledajuci zvezde kako svetlucaju. Po prvi put otkako sam na ratistu, mogu reci da sam zaista uzivao, mastajuci o zavrsetku bomardovanja, odlasku kuci, susretu sa ljudima koje volim i vracanju normalnom zivotu. U tom mastanju i prici smo nekako i zaspali.Svanulo je poslednje jutro 6-og Juna ’99 godine u toj sumi u kojoj smo bili danima i nocima. A to da je poslednje, saznao sam oko podneva, kada je dosao kamion pun momaka koji su dosli na zamenu. Kada sam ih video i kada nam je receno da se spakujemo, iako nismo imali sta da spakujemo,osim zive glave i nasih pusaka, srce je htelo da mi iskoci iz grudi od srece i radosti. Ostalo je samo jos da se nekako dovucemo do Prizrena, i da se molim da nas ne vide Nato avioni, jer bi brzi postali proslost i masna mrlja na putu. Ovi nasi sto su dosli u zamenu pitali su kako je, ali niko od nas nije imao previse volje da opisuje sta se sve desilo, osim sto smo im rekli da smo preziveli pakao na

zemlji i da se oni cuvaju sto vise mogu. Usli smo u kamione i onako bledi, izmoreni duhom, a i fizicki, gladni i zedni, prljavi i smrdljivi, krenuli put Prizrena, krenuli “kuci”. Sada mi je i Prizren bio kao kuca. Pomislio sam da bih ostao da sluzim jos celu godinu u Prizrenu samo da prestane bombardovanje koje nas je sve vec uveliko veoma iscrpelo. Dok smo sibali prasnjavim putevima, vozac kamiona se bas trudio da za sto krace vreme stignemo do grada, a ja ga i razumem. I ja sam tada zeleo da ta voznja sto krace traje, pogotovo sto smo bili pokretna meta za avijaciju. Prasina se dizala za nama i ulazila u kamion, ali posle svega to vise nikome nije smetalo. Ubrzo smo usli u Prizren. Dosavsi na odrediste, tamo gde su nam bile kuce, odmah nas je pozvao nas kapetan da dodjemo kod njega u komandu. Kada smo usli kod njega nas par koji smo bili iz njegove cete, i kada nas je video, covek samo sto nije zaplakao. Ne znam zasto, nismo imali ogledalo, ali mogu da pretpostavim da smo “jako lepo” izgledali na oci. Tog mog kapetana koji je bio poznat po strogoci, nisam nikada vise pre toga i posle toga video tako mekanog i ljubaznog, predusretljivog. I on je pitao kako je bilo gore, a mis mo samo rekli da bolje da ne zna, da je bio pravi pakao. On je cuo da su tih dana tu operaciju nazivali u Kosovskim novinama jos i “Armagedonom” ili sudnjim danom, jer je zaista sve gorelo. I rekao nam je da nije verovao da cemo preziveti i da mnogo brinuo. Po prvi put sam mu verovao na recima, jer se videlo po njemu da je bio vidno uznemiren, ali i srecan sto nas je video zive i zdrave. Rekao nam je da idemo da se okupamo i sredimo, da puske ostavimo tu kod njega i da posle dodjemo opet kod njega da nam da nagradno odsustvo od 5 dana i ispise ratnu putovnicu, kako rece da idemo kuci da malo odmorimo. To je za nase naopacene usi bilo kao melem na ranu. Kada sam se priblizavao nasoj kuci, ovi drugari kada su me videli nisu mogli da veruju da sam ziv, i svi smo se tu lepo izgrlili. Ubrzo sam se okupao i obrijao i otisao u sobu. Tada sam cuo jednu lepu baladu na TV-u koja je pokrenula citavu lavinu osecanja. Bujica potisnutih osecanja su me sada preplavila i legao sam na zemlju, rukama prekrivsi lice. I tada sam poceo glasno da placem kao nikada u zivotu i da vicem kako sam ziv, i da ne mogu da verujem da sam ostao ziv i citav. To je verovatno za ove mje drugare bio dirljiv prizor. Oni nisu mogli znati kako sam se osecao, jer nisu bili gore sa nama. Ali su krenuli da me podignu sa tepiha i da me zagrle. Tada sam doziveo spasenje i osecaj spasenja u malom. Verujem da mi je sam

Gospod podario to iskustvo da bih znao kako ce se osecati spaseni kada ugledaju Hrista na oblacima slave i kada shvate u tom momentu da je svim borbama, strahovima, patnjama jednostavno dosao kraj…zauvek!Kada sam malo dosao sebi, uzbudjeno sam otisao do kapetana i uzeo svoju ratnu putovnicu, izljubili smo se, pozelevsi nam sretan put, lep odmor i povratak. Sledece jutro je brzo doslo, uzeli smo svoje stvari koje smo imali i otisli na stanicu. Usli smo u autobus puni radosti, ne znajuci da se nikada vise necemo vratiti na Kosovo, da poslednji put gledamo svojim ocima carski grad Prizren.

18. Poglavlje Povratak

Dosavsi bezbedno u Beograd 7-mog Juna iste godine kasno tu noc kada smo krenuli sa Kosova, uvideo sam brzo da nema vise buseva za Novi Sad. Bio je samo jos jedan i to za Zrenjanin, da ne poverujete. Nije bilo ni vozova vise do ujutru i jedan vodnik stariji covek i ja smo odlucili da ne mozemo cekati do

jutra na ulici i u vojnim uniformama i umorni . Tako da smo seli u taj autobus

Zrenjanin verujuci da cemo naci neki prevoz do Novog Sada. Stigavsi u Zrenjanin videli smo da nema za Novi Sad ni jedan prevoz do ujutru. Odlucili smo opet da necemo cekati jutro, jer nam se zurilo kuci, nego cemo krenuti peske do Novog Sada. Tako je i bilo. Krenuli smo peske nadajuci se da ce nas neko usput pokupiti, pogotovo sto smo bili u uniformama. Dosli smo tako do izlaza iz grada i tamo je bio punkt Vojne Policije koji su nas zaustavili i legitimisali. Ali, cim su videli odakle dolazimo odmah su krenuli u pricu sa nama i pitali gde cemo. Rekli smo im da nemamo prevoza do Novog Sada i da ne mozemo da cekamo do jutra i da smo odlucili da zapucamo pesaka za Novi Sad. NIsu mogli da veruju. Pozeleli su nam srecan put. A jako lako su mogli da nam zaustave bilo koji auto koji ide za Novi Sad, iako je bilo 1h ujutru. Ali i tom prilikom se pokazalo da sit gladnom ne veruje, pa tako ni ovi momci koji nisu videli ni “R” od rata i ne znajuci za nase muke, pustili su nas da idemo pesice. Ne osudjujem ih, samo ih smatram do danas jadnima. Ja bih to prvo ucinio za njih u obratnoj situaciji. Ali zivot ide dalje, bitno je da su bili

odusevljeni sto vide zive borce sa Kosova. I tako smo mi krenuli u mrklu noc pesaceci magistralnim putem prema Novom Sadu. Iako nismo imali oruzje, ovaj put nismo imali cega da se bojimo, mada ni nije bilo vise neceg cega bismo se plasili, a pogotov ne usred Vojvodine. Mi smo uveliko vec doziveli svoje najuzasnije smrtne strahove i dalje mislim da nije moglo ici od toga. Tako smo mi pesacili, pricali o svemu, gledali u vedro nebo posmatrajuci kako nas PVO ponekad ispaljuje najverovatnije nad Novim Sadom one zuckaste rakete iz Praga. To smo videli i u Beogradu kada smo stigli. Izgledalo je kao vatromet. I moram priznati da nam je to bilo zabavno, posto ni jednu ispaljenu raketu nismo culi niti detonaciju. Imao sam osecaj da se bombardovanje vrsilo samo na teritoriji Kosova, jer tamo su se sirene za vaduznu opasnost jednom oglasile kada je pocelo raketiranje i nisu se vise ni oglasavale, osim na kraju kada se zavrsilo, jer tamo bombardovanje nikada nije ni prestajalo. Tamo su nas gadjali dan i noc. Tako da nam je ovaj miran put koji smo prelazili putevima ravne Vojvodine pesacenjem u krajnju ruku bilo dosta zanimljivo i opustajuce. Hodali smo tako oko nekih 4 sata. Prolazili su ponekad auti pored nas, ne bas tako cesto, ipak je bila mrkla noc. Mi smo stopirali, ali nam niko zivi nije stao, iako su videli da smo vojnici! Zaboravili su da spavaju manje vise mirno zboga nas i slicnih koji nisu imali mira dan i noc braneci zivotima nasu zemlju Srbiju! Secam se da sam tada bio jako ogorcen na ljude te vrste, i bas sam rekao ovom mom staresini vodniku da mi je zao sto nemam pusku da im pucam u gume. Tada sam se tako osecao. Ali od silne radosti sto idem kuci pokusao sam da se ne obazirem ni na bolne noge, ni na umor, glad i zedj, ni na to sto putujemo skoro vec 24 sata. Samo nas je gurala zelja za kucom i mirnim kutkom.Pocelo vec polako da svice kada smo presli most na Tisi. Ubrzo smo stigli do onog restorana kod Golf terena sto stoji pored puta. Tako da smo otisli da pijemo malo vode, konacno. Neki stariji covek je bio cuvar i on nam je otvorio i dao nam vode. Mi smo se jako zahvalili i krenuli dalje. Taman kada smo izasli napolje, priblizavao se jedan auto koji nam je i stao nakon izbacivanja prsta za stopiranje. Neka ljubazna zena nam je stala, mi smo joj puno zahvalili. Ispricali smo joj nasu nocnu pricu i zena nije mogla da veruje.

Konacno smo stigli u Novi Sad, kuci, jupiiii! Mama kada me je videla na

vratima samo sto se nije srusila od radosti kada me je videla zivog i zdravog. Zena nista nije znala ni o granici niti o bilo cemu sto mi se desavalo na Kosovu tih poslednjih mesec dana, jer se nismo mogli ni cuti. I hvala Boigu sto nije nista znala, umrla bi od straha. I sama kaze da je super sto nije znala gde se nalazim jer bi precrkla od brige. Konacno sam mogao na miru opet da sednem da pijem i da opustim psihu. Nisam znao tada drugi nacin opustanja, osim kroz alkohol. Tako da sam ceo taj dan pio, uzivao u slobodi koju sam trenutno osecao. To vece sam otisao kod brata u kafanu i napio se kao majka. Ali, tada to mi je trebalo, nazalost, jer mi je psiha bila pomerena do krajnjih granica ljudske izdrzljivosti. Pala je vec uveliko noc, i ja sam krenuo polako kuci opet pesaka, ali tih pola sata pesacenja za mene ovaj put nije predstavljao nikakav problem posle predhodne noci. I tako, dok sam isao prema kuci, odjednom su se zaculi avioni kako prelecu ispustajuci rakete i tada su se zacule strahovite eksplozije, tlo je pocelo da se ljulja pod mojim nogama. Imao sam osecaj kao da je udario neki strasan zemljotres. Ja sam automatski zalegao po obicaju na ovakve situacije i otreznio sam se u momentu, jer se sve treslo kao pijan covek. Ljudi koji su bili pored mene, videli su da sam zalegao sa rukama pokrivajuci glavu, a i dalje sam bio u uniformi, pa im je to jos vise privuklo paznju. Silina udara je bila tako jaka da sam mislio da su gadjali kasarnu na Detelinaru, “Majevicu”. Kada se malo smirilo, posto su detonacije isle jedna za drugom nekih pola minute, ustao sam i pitao gde su gadjali, a ovi ljudi su mi rekli da su gadjali NIS, Rafineriju. Objasnio sam im da sam tog jutra stigao sa Kosova, a do pre 2-3 dana sam bio na granici sa Albanijom gde smo preziveli pakao i da sam zato po inerciji zalegao, po navici. Gledali su me sazaljivo, ali znam da oni to nisu mogli da shvate, niti sam to ocekivao.Bio sam kuci nekih par dana. Uskoro, za dan-dva sam trebao da se vratim u Prizren. I tog jednog jutra kada sam se probudio, mama mi nesto vice da dodjem, da na TV-u kazu da se potpisao sporazum i da je bombardovanje prestalo. Ja kada sam to cuo, bio sam izvan sebe, nisam mogao da verujem sta cujem! Onako mehanicki sam klekao i poceo da placem kao dete, ridajuci i ujedno se radujuci se sto je svemu tome dosao kraj! Nisam mogao da verujem! Ipak su mi emocije i psiha bile veoma osetljive i narusene, a kako i ne bi posle svega prozivljenog za tih 6 meseci na Kosovu. Mnogi se nisu nikada ni oporavili…

Tog dana sam otisao u komandu Vojne Policije da ih pitam sta da radim. Objasnio sam im da sam sutra trebao da se vratim u Prizren, a sada ne znam sta da radim ,jer sam cuo da je polako pocelo povlacenje nasih vojnih i policijskih oruzanih snaga. Potvrdili su mi da je tako i rekli mi da ne mrdam nigde niposto, vec da cekam da se moja jedinica prvo rasporedi u Leskovcu po povratku sa Kosova. Ja sam im objasnio da mi treba onda njihova neka pismena garancija da sam im se javio i da su mi oni savetovali da se ne vracam dole, jer je pocelo povlacenje nasih snaga, vec da cekam raspored. Otkucali su mi to bez problema i ja sam otisao kuci. Bio je to 9 Jun 1999 godine. Sacekao sam jos par dana dok nisam saznao gde su se moji razmestili. Bio je vec 20 Jun kada sam saznao konacno da se moja jedinica smestila u Leskovcu u kasarni Jablanica ( Juzni Logor ). Sutra dan sam se spakovao i krenuo Nis Ekspresom za Leskovac, da odsluzim jos oko 3 meseca koja su nam ostala u mirnodopskim uslovima, ne znajuci da ce mi ti dani dokolice u kasarskim uslovima jako tesko pasti. I ne samo meni, vec mnogima.

19. Poglavlje Anarhija i opste rasulo

Dosavsi u Leskovac i raspitavsi se gde se nalazi ta kasarna gde je smestena moja jedinica, ubrzo sam pronasao datu lokaciju. Stao sam ispred ulaza, duboko udahnuo vazduh i usao u krug kasarne. Posle mnogo vremena sam se nasao opet u kasarskim uslovima i bilo mi je zaista cudno. Dok smo 3 meseca za vreme bombardovanja bili izvan kasarne i bili smesteni po kucama i sumama, bilo je sve dosta drugacije nego prebivanje u kasarni. Uslovi su bili daleko drugaciji i daleko povoljniji, za mene bar. Nije bilo redovne jutarnje smotre, ustajanje ujutru tacno na vreme, leganje na vreme. Sve je to bilo proizvoljno, jer su se davale mrtve straze i po njima se sve regulisalo. Ali sve je to bilo daleko opustenije. Kontrole su bile dosta redje, cak ih nije ni bilo. Ma meni je to bilo skroz super. Jedino i najgore u svemu tome je bilo to sto je bio rat. Sve ostalo mi je bilo super. Usavsi u krug kasarne, otisao sam da se javim svom kapetanu Gligoric Slobodanu koga su svi zvali Glisa. Veoma neprijatan covek u to vreme. Ali za

vreme rata ga nigde nije bilo. Bio je kao mis u rupi. Ali sada se sve smirilo, opet su nastali mirnodopski uslovi i on se opet osilio. Ali ga vise niko nije fermao. Ipak smo sada svi bili prekaljeni ratnici koje vise niko nije mogao da uplasi i drzi u strahu. Nismo vise bili klinci koji drhte pred nekim staresinom. Svi su nam sada oni bili jako smesni i nisu imali nikakav autoritet. Javio sam se Glisi da sam se vratio. Bio je besan sto sam dosao tako kasno, nedelju dana po njihovom povratku sa Kosova. Dao sam mu onaj papir sto sam dobio od Vojne Policije. I nije imao vise sta da kaze kada je to video pa se povukao.

Kao sto i sam naslov kaze, bilo je opste rasulo medju vojskom. Vrativsi se sa Kosova mnogi su pobegli svojim kucama bukvalno. Mnogi su poneli i svoje licno naoruzanje bez dozvole. Nije se znalo ko je ostao, a ko je pobegao. Pola kasarne je bilo prazno. Neki se vise nisu nikada ni vratili, i niko ih nije za to teretio, jer se uzimalo u obzir da su mozda neuracunljivi zbog svega prezivljenog, pa ih niko nije dirao niti trazio da ih vrati nazad na odsluzenje vojnog roka. Moram samo da napomenem da je meni jako zao sto nisam bio u povlacenju vojske i Policije sa Kosova, jer mora da je bilo dosta dirljivo i sa puno pozitivnog naboja, pogotovo kada je kolona tenkova, praga i silnih kamiona ulazila u Srbiju a narod ih docekao sa cvecem i zastavama kao heroje branioce otadzbine. Svi ovi moji sto su to doziveli kazu da je bilo zaista ludo i da je osecaj bio poseban i neponovljiv. Jedino je povlacenje kroz Kosovo bilo dosta napeto, jer je OVK ulazila nekontrolisano, a gradjani siptari se silno radovali povlacenju, pa su psovali, pljuvali i gadjali svim i svacim nase kolone Vojske i Policije. Jedino sto je Kfor obezbedjivao kolonu da se ne dese neki incidenti, mada sam cuo da je bilo svega i svacega.Shvatio sam ubrzo da ce mi preostala 3 meseca biti veoma dugacka i dosadna. Nije se znalo ko pije a ko placa. NIsta se nije radilo. Pokusano je da se ponovo uvede ta neka kasarska disciplina, ali to se tesko sprovodilo u delo, jer svi smo mi bili navikli na ratno stanje i snalazenje u haosu. I sada da nam neko opet namece neku kasarsku disciplinu i uslove, pa to je bilo skoro pa nemoguce. NIko vise nije bio spreman za tako nesto, jer je svima sve vec uveliko bilo preko glave. Mnogo se tih dana pilo i svega pomalo, da bi se pobeglo od te dokonosti. Jelo se gde se stigne, jer nije bilo kuhinje, vec je bila pokretna kuhinja gde smo dolazili i jeli na otvorenom, ispod satora. Jeo je ko kada

stigne, pogotovo mi sto smo imali neke drugare kuvare, pa smo uzimali konzerve i u 2 ujutru. Uglavnom, jedino sto je bilo dosta zanimljivo jeste to neko druzenje koje smo imali medju sobom. Neki od nas su duvali travu, da ne kazem vecina, pilli smo pivo i sta stignemo po kantini. I to sve, naravno, da niko ne vidi. Nocu smo znali da se skupimo na platou gde su bili smesteni kamioni i autobusi u kojima su se povlacili. Znali smo da udjemo u neki autobus i da tu duvamo travu i da zbijamo raznorazne zafrkancije i da se smejemo do iznemoglosti. To se sve mora razumeti iz ugla toga sto smo prosli. Psiha nam je svima bila podosta oslabila i bilo nam je samo do smeha i zafrkancije. Niciji autoritet vise nismo mogli da podnesemo. Jednostavno smo tamo provodili te dane potpuno beskorisno. Jednog mog drugara iz Novog Sadakoji se naduvao jedne veceri, osisali smo na celavo na njegov zahtev. On je stalno ponavljao kako ne moze vise i da ce pbeci kuci. Tako je i bilo. Jedan dan je samo nestao i vise se nije vracao. A bili smo jako dobri, i mnogo mi je nedostajao kada je otisao.Dani su nam prolazili dokono i sporo. Mnogo smo pili, gutali tablete, sve samo kako bi nam ti dani dokolice prosli nekako brze. Znaci, ubijali su nas uslovi u kojima smo kao u vojsci samo zarad forme. Bili smo naviknuti na haos i ratne uslove i ovo sve nas je zaista ubijalo u pojam, jer vise nismo videli smisao naseg ostajanja u sluzbi vojnoig roka koji nam je preostao. To je bilo za neke nove klase koji treba da dodju. Junska ‘98/’99 klasa se raspustila krajem Jula, imali su produzetak nekih mesec dana. Martovska klasa ‘98/’99 je imala produzetak 3 meseca i cim su se povukli sa Kosova raspusteni su odmah svojim kucama. Njima je bilo i najteze, poneli su najveci teret, jer su sluzili vojni rok 15 meseci, a ne 12 kao svi do tada. Taman kada su trebali da se raspuste kucama u Martu ’99 doslo je naredjenje da im se produzava vojni rok zbog bombardovanja. Ne zelim ni da zamislim kako su se tada osecali. Verovatno vrlo besno i ocajno. Medju njima se nalazio i moj drugar iz Novog Sada Borislav Stamenov koji je bio na granici na Sar Planini. Junska klasa je imala produzetak mesec dana po povratku sa Kosova, a mi Septembarci nismo imali nikakvog produzenja niti skracenja iako je bilo reci o tome da postoji mogucnost skracenja vojnog roka klasama kje su ucestvovale u ratu. Poslednja je bila Decembarska ‘98/’99. Martovska klasa ‘99/’00 nije ni dolazila, aja mislim da nije ni Junska zbog ratnih uslova. Kada su se raspustale Martovska i Junska klasa, jedina zalost je bila ta sto smo svi bili

jako povezani, mnogo dobri drugari koji su zajednicki prosli kroz najgori period nasih zivota, a sada smo se rastajali. Oni odlazili kucama, a mi ostajali jos prazniji u kasarni. To je nama koji ostajemo daleko teze padalo nego onima sto su odlazili konacno svojim kucama zavrsivsi svoj debelo zasluzeni vojni rok.Mi koji smo ostali nismo znali sta cemo od sebe, jer su nas zaista ubijali ovi kasarski uslovi u miru. Ne mozete vi to da razumete. To je zaista bilo vrlo napeto, dosadno, bukvalno kao u zatvoru, bez obzira sto smo imali tu neku vrstu slobode da se setamo da radimo sta nam je volja. Medjutim, ipak je to bila obaveza koju nismo mogli vise da podnesemo psihicki. Rezultat toga je da smo se opijali i u tome trazili izlaz. Jednog dana smo sedeli u kantini, pili, smejali se i glupirali. Meni je nesto naglo kvrcnulo u glavi i tog dana sam ugasio na obe ruke celu kutiju cigara, naravno, mrtav pijan. Ruke su mi bile u zivim ranama, izbusene i izgorene do mesa. Ali ja nisam nista osecao. Znam samo da mi je psiha bila na dnu, da sam bio u nekoj vrsti beznadja. Drugari su pokusali da me sprece da to uradim, ali nisam im dozvolio. Niti sam ja bio previse svestan toga, niti sam osecao bilo kakvu bol. Sutradan me je zvao Kapetan Glisa kod njega na razgovor, jer je cuo da smo lumpovali u kantini i da smo se poopijali. Kada sam dosao kod njega odmah je video da sa mojim rukama nesto nije u redu, iako sam pokusao da sakrojem od njega. Ali uzalud, video je i sav usplahiren pitao sta mi je to, vidno potresen. Objasnio sam mu da se nalazim u teskoj psihickoj situaciji i da sve teze podnosim ove kasarkse uslove i da mi je potreban odmor. Covek mi je bez po reci napisao uput za Psihijatra u Vojnoj Bolnici u Nisu, a pre toga me je poslao na ciscenje rana na rukama i zavijanje. Kada sam dosao u bolnicu, doktorica kada je videla moje ruke, rekla je da nisam normalan, i da se molim Bogu da ne dobijem rak koze. Tada sam se onako iskreno uplasio. Secam se da sam se tada i mnogo dana posle toga zaista molio Bogu da me sacuva od posledica. I danas mogu da kazem slobodno, da me je sacuvao od mogucih posledica po moje ruke i zdravlje, iako je bilo malo verovatno da ne dobijem neki oblik raka koze, jer se ipak prljavstina od pepela nalazila u tim zivim ranama citavih 24 sata pre ciscenja, sto nije uopste malo! Sutradan sam otisao u Vojnu Bolnicu u Nisu sa jos jednim drugarom. Imali smo pratnju. I on se zalio na psihu zeleci da ga otpuste iz vojske. Ja sam pre ulaska kod doktorice popio neke lekove za smirenje, da bih izgledao sto

stondiranije da bi me pustili kuci na odmor. To je bio kraj Jula ‘99 godine. Taj moj drugar je usao, drao se na doktoricu zeleci da izdejstvuje skracenje vojnog roka, ali ga je doktorica brzo izbacila napolje videvsi da glumi ludilo. Ja sam umro od smeha. Dosao je red i na mene da udjem. Kada sam usao, seo sam na stolicu i na pitanje sta je sa mnom, ja sam poceo da pricam celu pricu kako se osecam, sta sam sve doziveo na Kosovu, sta sam sve video. Pa sam to sve opisivao u detalje da bude ibedljivije. Pogled mi je namerno lutao u daljinu, pomalo i glumeci odsutnost dok pricam, a u tome su mi pomogle tablete. Na kraju cele moje price, i plus kada je videla moje ruke koje su licile na sare leoparda, psihijatriskinja mi je bez razmisljanja napisala uput za prevremeno vojno odsustvo. Prevremeno, jer se vojna odsustva nisu davala pre poslednjih dana vojnog roka. A ja sam imao jos oko 2 meseca do kraja. Zato se to zavelo kao prevremeno vojno odsustvo. I plus sto je dala neki poveliki nalaz za moje trenutno psihicko stanje. Navela je svasta, ne secam se tacno. Plus je napisala upute za redovne kontrole kod psihijatra u VMC ( Vojno Medicinski Centar ) Novi Sad, dok budem bio kuci. Zahvalio sam se ljubazno. Vratili smo se u kasarnu gde sam predao taj nalaz svom Kapetanu koji mi je odmah ispisao odobrenje za vojno odsustvo i putne papire.Nije bilo zadovoljnijeg coveka od mene tada. Konacno, ponovni odlazak kuci, ovaj put na duze, na nekih 20 dana su mi ispunile srce radoscu.Ujutru sam krenuo vozom sa jos jednim drugarom iz Silbasa. Selo u Vojvodini. Dosavsi kuci, tih dana se nisam treznio. Bio sam skroz u autu kada se napijem. Tada su mi se vracale slike bombradovanja, poginulih. Znao sam da placem kao dete secajuci se svega. Jednom sam procitao clanak u kojem je Treca Armija proglasena herojskom vojskom, i gde pise da je cela ta Treca Armija dobila orden heroja. To je vojska koja se nalazila na Kosovu za vreme bombardovanja i koja je iznela najvece terete rata. Tu su pisale jos svakakve pohvale i velicanja svih momaka koji su podneli najvece zrtve rata ne zaleci svoje zivote za odbranu otadzbine od Nato agresora i Siptarskih terorista. Citavsi to mami mrtav pijan, plakao sam kao dete, a ona je plakala sa mnom, pokusavsi da me smiri i da me utesi. Vrlo je to bilo dirljivo za mene. Znam samo da dok nisam pio, nisam mogao da placem i da se ispraznim od svog bola i jada koje sam doziveo “dole”. Na svu zalost, nisam mogao bez alkohola i raznih tableta da budem u normali. To je tada bila surova realnost. I nisam bio jedini. Mnogi moji drugari su bili u autu. Mnogi se nisu nikada oporavili. I

ja sam bio medju takvima jos par godina. Nisam imao vise nikakvu vezu sa Bogom i nebom, osim sto sam znao povremeno da se pomolim onako pijan i da Ga trazim da bude uz mene. Samo znam da me nikada nije ostavio, moj dobri i dragi Isus. Pratio me je, cuvao, a samo je on znao buducnost i u tome vidim svu logiku Njegove zastite i brige nada mnom i oko mene. U Bozanskom providjenju.Dani kod kuce su brzo prosli. Imao sam za to vreme brdo papira i izvestaja psihijatara kod kojih sam isao na kontrolu u VMC u Novom Sadu. Vratio sam se u Leskovac u kasarnu i dani su prolazili kao i do tada, dosadno, besciljno. Jedini spas smo nalazili u medjusobnim druzenjima, hrabrenjima, mastanjima o odlasku iz vojske jednom zauvek, pijancenju, duvanju rave, gutanju tableta za zivce i tako. Nekako je prosao i taj poslednji mesec mog vojnog roka i dosla je poslednja noc pred okoncanje mog bitisanja u vojci. Nisam mogao da verujem da je dosao kraj svemu tome. Imao sam osecaj da sam sluzio vojni rok 3 godine. NIje ni cudo s obzirom sta se sve izdesavalo za to vreme od godinu dana. Tu poslednju noc sam proveo na kapiji, poznatijem u vojnickom zargonu kao KPS. To je ulaz u kasarnu sa rampom gde se proverava i nadgleda ulazak svih vozila u krug kasarne. E, to je bila mozda najduza noc u mom zivotu, pravo mucenje. Jer vise nisam mogao da docekam da pobegnem odatle. Pogotovo sto se vecina mojih ratnih drugara skinula vec dan, dva, tri pre mene, pa sam bio ostao uglavnom sam sa pojedinim likovima jos iz Decembarske klase. Ali bilo nas je jako malo. I vise nisam mogao da trpim ni jedan minut ostajanja u uniformi. Bio sam konacno zeljan civilne odece, trajno. Prosla je nekako i ta poslednja noc u kojoj sam konacno i ja mogao da vicem 00NOC! I to sa odusevljenjem! Preziveo sam sve! Ziv sam! To je bila u tom trenutku najvaznija cinjenica! I pored nje cinjenica da idem kuci, zauvek! Ziv i delimicno zdrav!Ujutru sam se pozdravio sa svim mojim preostalim drugarima, pozelevsi im mnogo srece i strpljenja do Decembra. Na kraju sam otisao po otpusnu listu kod mog Glise. Tu smo malo pricali, onako opusteno, kao neki drugari. On mi je pozeleo mnogo srece u civilnom zivotu i mnogo pameti. Pozdravili smo se i izljubili kao da smo braca. A ja ga u sustini nisam podnosio, bar ne do tog trenutka. Od tada mi je bio kao i svaki drugi covek, nisam vise nista lose osecao u vezi njega, jer sam znao da ga mozda vise nikada necu videti, bar ne u ulozi nadredjenog. Otrcao sam do magacina gde se drzala civilna roba,

preobukao se, poneo sa sobom znacku i beretku za uspomenu, iako sam morao da razduzim i to. Ali zbog ucesca u ratu, dozvolili su nam nesto za uspomenu. Pretrgli su se. Poneo sam sa sobom i jednu gasnu bombu za uspomenu koja me je posle mogla kostati slobode, ali o tome posle. Izlazeci iz kasarne, stao sam, pogledao unutra jos jednom, uzdahnuvsi duboko, setivsi se u par sekundi sta sam sve proziveo za ovih godinu dana, i radosnim korakom krenuo prema autobuskoj stanici. Krenuvsi kuci, za Novi Sad! Dosao je kraj svim agonijama i svim smrtnim opasnostima. Nisam znao da ustvari tek sada krece onaj pravi rat, prava borba prsa u prsa sa samim sobom, sa svojim identitetom, privikavanjem na mirne uslove u glavi punoj haosa. Da, tek sada je pocinjao onaj pravi rat kojim se ja necu previse baviti. Bice opisano sve samo u kratkim crtama, da ne bih nikoga zamarao detaljima…

20. Poglavlje Beznadje i nada

Vrativsi se iz vojske, situacija u zemlji je bila dosta teska u finansijskom smislu. Ja sam u to vreme bio zaposlen u gradjevinskoj drzavnoj firmi. Plate su bile male i mizerne. Novca u kuci je bilo malo u to vreme, a zivelo je nas 6 u stanu od 50 kvadrata. Moja majka, ja, sestra, zet i njihova beba od svega par meseci i brat koji je deportovan iz Amerike ’98, posto nije imao papire. Svi smo bili zgurani i situacija je bila svakodnevno dosta napeta, sto zbog malog prostora, sto zbog toga sto smo svi na neki nacin dosta razliciti i jaz u godinama je dosta veliki, po 8 godina razlike od svakoga od nas. U to neko vreme sam se molio Bogu da ucini neko cudo i da nas sve razdvoji kako bi ziveli u miru, jer meni je mir bio i vise nego potreban. Ja sam dosta pio, bio sam potpuno izgubljen. Pravio sam velike probleme svojoj porodici, a najvise svojoj majci koja je sve to najvise trpela, jer me je najvise i volela. Znao sam cesto da dodjem kuci skroz mrtav pijan, da prevrcem stolove po kuci, da razbijam sta stignem. Totalno ludilo je pocelo da vlada mojim umom i srcem. Bio sam na ivici ludila. Kada se otreznim, ne znam sta sam radio. Osecaj bolesti u mamurluka posle pijanstva je osecaj umiranja. To zna svako ko se bar jednom dobro napio. A ja sam se tih dana, meseci i godina predao u potpunosti alkoholu, tabletama i to sam sve zajedno mesao. Znao sam da

uzmem i po nekoliko desetina miligrama tableta za zivce i da pomesam sa velikim kolicinama alkohola. To sam radio mnogo puta, i sam ne znam kako sam ostao ziv. I ne samo ziv, vec i normalan. Nije bilo dana da nisam dolazio mrtav pijan kuci. Imao sam vise puta i intervenciju policije, jer sam bio veoma agresivan. Moj um je bio skroz pomracen dok sam pio, tako da mnogo puta nisam znao sta radim. Jednom priliko sam razbio far na autu mom komsiji zato sto sam ga nesto pogresno razumeo. On kada je to video izvadio je pistolj da mi preti. A tek kada sam to video, mom besu nije bilo kraja. Krenuo sam na njega svom zestinom, spreman da ga pojedem. Na Kosovu mi niko nije bio uperio pistolj u mene, a on ce sada tu da mi mase njime ispred nosa, pomislio sam u tom trenutku, i to me razgnjevilo skroz. Njegov sin i jos jedan momak su pokusvali da me odvuku, i jedva su to postizali. U tim momentima sam imao neverovatnu snagu, mislim cak i nadljudsku. Mogu slobodno reci da sam bivao opsednut u takvim situacijama i trenucima.Moji dani posle vojske su bili dani agonije i strasne borbe u mom umu. Bio sam rastrzan izmedju pokusaja da sve krenem iznova, da se vratim Bogu po obecanju kojeg sam Mu dao u onoj sumi kada je sve izgledalo beznadezno, i ogromnih padova i zavisnosti od konzumiranja alkohola i tableta u kombinaciji. Nisam imao snage da ista promenim. A nisam ni mogao svojom snagom definitivno. A nisam znao ni da se oslonim na Bozju snagu. Bilo je perioda kada sam imao pokusaje vracanja Bogu par dana, kada sam osecao radost. A posle opet mesecima na dnu. Ne znam samo koliko sam puta lupao glavu o zid, udarajuci je do gubljenja svesti, a da nikada nisam imao ni blazi potres mozga. Naravno, u alkoholisanom stanju. Sve to zbog besa i osecaja izgubljenosti i besmisla zivota. Danas me glava uopste ne boli, za predivno cudo. Ovo je sve istina, nista ne izmisljam. Par puta sam razbijao stakla na vratima ulaza od zgrade. Ujutru kada odem da vidim sta se desilo, vidim razbijeno staklo sa svim onim ostrim ivicama unutra rupe. Pa se ohladim, znajuci da sam mogao da prerezem vratne zile kao od sale. Ali, Neko me je cuvao u svim tim trenucima beznjadja i ludosti. Toliko mnogo, da nikada nisam imao ni ogrebotinu na licu ili vratu. Bas kao i u ratu. Tu slucajnostima nema mesta. Ljudi u tim situacijama razbijanja prozora ili izloga su znali biti sve krvavi, iseceni na vise mesta. A o ratu i da ne pricam. Jednom sam i brata rodjenog jurio kuhinjskim nozem, i samo je Bog ucinio da se nista tog vecera ne desi. Policija me je privodila vise puta, i vise puta sam prespavao u

pritvoru . Ali nikada me nisu ni pipnuli, cak sto vise su se veoma fino ponasali prema meni, sazaljivo, jer su znali da sam bio na Kosovu, pa najverovatnije zbog toga su razumeli, jer su neki i od njih bili tamo. Tako da, moj zivot je bio u totalnoj konfuziji tih par godina. Ovde sada samo ukratko sve opisujem, a i to ce verujem biti dovoljno, cisto da bi se prikazalo stanje koje je vladalo u mojoj glavi i zivotu onoga sto je Bog ucinio za mene i tada i posle svega toga. Tako da verujem da cete razumeti sto ne idem u suvise velike detalje. A bice i vama lakse za citanje.Bilo je perioda kada sam se budio usred noci iz sna, sav hladan, sa osecanjem da se nalazim u mrtvackom sanduku. Samo sam cuo svoje disanje. Srce mi je lupalo milion na sat, a vazduha skoro da i nisam imao. Mislio sam da umirem. Hitna pomoc je dolazila vise pita usred noci. I osim velike doze inekcije za smirenje, nije bilo potrebe ni za cim drugim. Jer je to sve bila posledica PTS ( Postraumatskog Stresa ). Ti osecaji su bili uzasni, razarajuci, tegobni. Kada mi se to desilo prvi put, bio sam na poslu. Samo sam odjednom osetio za vreme dorucka, da pocinjem da se hladim, da mi trne jezik, lice bledi i preznojava, da se osecam veoma lose. Srce je pocelo da mi udara svom zestinom. Mislio sam da sam gotov, da cu umreti. Uhvatila me je strasna panika. Sto sam vise zeleo da disem, vazduha nije bilo. Odmah su me odvezli kuci odakle sam takodje zvao hitnu. Osim inekcije za smirenje sve ostalo je bilo u redu. Mislim na srce i pluca. Rekavsi im da sam bio na ratistu, bilo im je jasnije otkud meni u 22-oj godini takvi napadi panike. Od tada sam morao da se navikavam da zivim sa tim osecajima koji su mi se vracali i javljali veoma cesto. Nigde bez tableta za smirenje nisam smeo poci. Od tada sam ziveo u stalnom strahu od tih napada i u strahu od smrti. Ti osecaji su veoma stvarni i veoma jezivi. Bio sam svestan da sa tim moram da se pomirim i da naucim da zivim sa tim. Nisam znoa tada kako da to i kontrolisem, u glavi, naravno, jer to je sve poticalo iz glave. Alkohol, duvanje trave i mesanje tableta za smirenje sa alkoholom, to stanje je samo pogorsavalo, a isceljenje odlagalo na duze vreme. Bilo je i vise puta posle duvanja nekih trava da mi nisu nikako prijale i da sam imao strasno lose halucinacije, od izlazenja krvi na nos i na usi, do drugih jezivig osecaja. Sve su to bili samo osecaji i proizvodi igranja mozga sa mnom. Mada verujem da je to sve djavo duplo nadogradjivao svojim uticajima. U svemu tome me je cuvao Nebeski Otac, da skroz ne poludim i da ne umrem pre vremena.

Jedno vece sam otisao do mog drugara i do njegove porodice da ga docekamo da dodje iz vojske na vikend. Bio sam pripit, naravno. Kako smo sedeli i pricali, pio sam sve vise. Kada je taj moj drugar dosao i usao na vrata i kada sam ga ja video u uniformi, u mojoj glavi je nesto puklo i poceo sam da histerisem, da vristim, da placem, da se bacam na sve strane, da lupam glavom gde stignem. Napravio sam ljudima haos u kuci. Bili su prinudjeni zvati Policiju, jer nisu znali sta sa mnom da rade koliko god su pokusavali da me smire i da razgovaraju sa mnom govoreci mi da je sve u redu i da je rat prosao. NIsta to nije vredelo. Policija kada je dosla, ja sam jos vise odlepio i poceo da se derem i da lupam po kuci. Njih dvojica od po 2 metra su me drzala i jedva su me drzali. Opet pojava one iste nadljudske snage. Nekako su me savladali, zvali brzo hitnu pomoc. Taj moj drugar ih je zamolio da me ne tuku i objasnio da sam bio na Kosovu. To je inace bilo u Novembru ’99. Obecali su da nece, i nisu. Ubacili su me u Policijsku maricu i krenuli put bolnice. Ispred njih je isla Hitna pomoc. Slabo se ja svega toga secam, osim kada sam u Marici lupao po njoj svom snagom i rukama i nogama, histerisuci i vicuci da me ne vode da me bace u Dunav. Imao sam trip u glavi da idu da me bace u Dunav. Kada smo dosli ispred bolnice, secam se kao kroz maglu samo da me je cekalo osoblje, a da sam se ja opirao i nogama i rukama da me odvedu. Jedva su me nekako njih cetvorica odvela i dalje se nicega ne secam, prekid filma. Usred noci kada sam malko dosao k sebi, osetio sam da sam vezan. Najverovatnije da su me odveli na Psihijatriju, pomislio sam na tren i opet zaspao. Ujutru kada sam se probudio, bio sam sav slomljen. Osecaj bespomocnosti i ocaja se udvostrucio videci gde se nalazim i secajuci se kroz maglu sta se desilo te noci. Nisam sebi mogao da oprostim. Lezao sam tu tako odsutan i nemocan. Jedan brat iz crkve koji tu radi, necu spominjati ime, je dosao da me poseti. I ne znam kome je bilo neprijatnije kada smo se ugledali. Covek me zaista nije nista osudjivao, samo mi je rekao da moram da odmaram sada. Videlo se iz aviona da mu je zaista bilo jako zao sto me vidi u ovoj situaciji. Kada je otisao, dosla je moja mama. Kada me je videla pocela je da place. Nije celu noc spavala od kada su joj javili iz Policije gde se nalazim. Moja jadna, izmucena mama…i sad dok pisem ovo, jako mi je zao sto sam joj priredjivao tolike silne nemile scene i ovakve situacije. Grozno je to reci, ali ta zena je bila daleko mirnija dok sam bio u vojsci i kada skoro nista nije znala

sta se desava. Ovih par godina je zaista dozivljavala strasne sokove uz mene. Verujem da joj je bilo neizdrzivo, ali i da joj je sam Gospod Isus davao nadljudsku snagu da sve to izdrzi.Otisli smo do doktorice da vidimo sta dalje. Pitala me da li bih radije isao kuci ili ostao da lezim u bolnici. Nije mi trebalo mnogo da odgovorim na to pitanje. Naravno da sam zeleo da idem kuci i tamo da odmaram i da se oporavljam. Tada mi je rekla nesto sto nikada necu zaboraviti, ali i cega sam se secao mnogo puta u mojim pijancenjima i u celokupnom mom haos koji sam stvorio kao posledicu onoga sto sam doziveo na ratistu. Rekla mi je da bih trebao podhitno da prestanem da pijem, jer alkohol tako lose utice na moj mozak da ce se desiti momenat kada cu nekoga ili ubiti ili kada ce neko mene ubiti. Te reci su me dugo pratile. Nekako sam stigao sa mamom kuci koja me je negovala puna 4 dana u kojima sam se ja samo budio da jedem i onda nastavljao da spavam. Puna 4 dana sam spavao bukvalno. Ko zna kakve su mi sve lekove ubrizgali u telo i kolike doze. Ne ponovilo se nikada vise…..

I tako, prolazili su meseci i godine moje licne agonije i agonije onih najblizih oko mene. Par momaka i mojih drugara iz crkve su bili uz mene i pokusali nista vise od toga, nego samo da ostanu uz mene i budu moji prijatelji. U tom nekom periodu u svemu tome su bili sa mnom Marko Jergic, Robert Mihajlovic i njegov brat Kristijan, Hromis Bojan, Bora Stamenov i Damjan Knezevic. Oni su bili dovoljni da mi sva ta borba bude ipak dosta laksa, jer sam znao da imam podrsku i da su uz mene kako god, i druzenjem i molitvama. Verujem da su velikim procentom doprineli sto sam se jednog dana vratio Bogu i izasao iz sveg toh haosa i strasne borbe u kojoj sam se nalazio u meni samome. Najvise sto znam jeste to da me Gospod nikada nije ostavio koliko god da sam se nalazio udaljen od njega hiljadama svetlosnih godina. Svo vreme je bdeo nada mnom Svojim Svemocnim rukam i krilima milosti i ja Mu odajem svu slavu i hvalu! Ima jos jedan dogadjaj koji bih stavio negde u podnaslov ovog poglavlja koji bih zeleo da spomenem pre nego sto zaokruzim moju zivotnu pricu onako u globalu. Jer bilo je do danasnjeg dana jos nekih ruznih stvari koje su mi se izdogadjale a koje ovom prilikom i u ovoj knjizi ne bih spominjao. To je posebna tema koja nije za siru javnost, ali koje su mi takodje promenile zivot naopacke, kako u losem smislu, tako i u onom pozitivnom, jer ljude menjaju

nevolje, a najvise one koje su sami proizveli.

Sudjenje

Bilo je to vece kada sam se zestoko napio, sto i nije bilo nista previse neuobicajeno u to vreme. Takodje je to bila jesen ’99. Dosao sam kuci, pola stvari se ne secam sta se desavalo, osim da sam vikao po kuci. Nesto sam se bio iznervirao i sam sam pozvao Policiju da im kazem kako imam gasnu bombu u kuci i da dodju kako je ja ne bih bacio. Eto tako razmislja suludan pijani mozak. Potpuno sulud gest bez puno razmisljanja o posledicama. To je inace bila gasna bomba za antiteroristicka dejstva koju sam doneo iz vojske za uspomenu, kao ratni trofej. U pijanom stanju u kakvom sam bio, plasio sam se da ne bacim tu bombu. I zato sam to vece pozvao POliciju da dodju i da mi to uzmu. Potpuna ludost. Ali, s obzirom da alkohol u potpunosti menja psihu, dobro je u krajnjem slucaju i sto sam njih zvao, mesto da sam je u tom ludilu bacio u ulaz moje zgrade ili slicno, jer bi moguce posledice bile fatalne po mnoge.I, tako je Policija dosla brzom brzinom, a nije ni nista cudno, s obzirom da se njihova stanica nalazi 100m od mje zgrade. Kada su dosli, brzo su se raspitivali gde je bomba. Moja mama im je predala istu. Ali sada vise nisu bili sigurni da nemam jos nesto u kuci od oruzja, pa su moju mamu ispitivali da li imam jos nesto sto mozda krijem, da im kaze da ne bi oni morali pretresati ceo stan. Mama im je kroz suze rekla da nema nista, samo ta bomba koju sam doneo ratni trofej iz vojske, i kako sam bio na Kosovu. I stvarno nisam imao nista drugo od oruzja osim nje. Onda su je oni pitali da li je svesna da sam mogao da pogusim pola zgrade da sam je kojim slucajem bacio. Zena se prestravila i naravno da nije znala sta da im kaze, jer se ona nje zena ni u sta od toga razumela. Jadna zena, mislim da je ni jedno zlo u zivotu je nije zaobislo. Hvala Bogu da je do danas jos ziva i zdrava i zdrave pameti u 73 godini zivota. Tada je imala oko 60 godina.Odneli su bombu, mene za pravo cudo nisu priveli taj put. NIsta nije nagovestavalo bilo sta lose. Posle mesec dana stiglo mi je iz suda resenje o krivicnoj prijavi koju je sama Policija podnela protiv mene zbog posedovanja oruzja bez dozvole. Zaprepastio sam se, jer nista nije nagovestavalo tako

nesto. Posebno tako nesto nisam ni slutio da moze da se desi, jer sam im sam prijavo posedovanje oruzja kao prva stvar, a kao druga stvar, nisam mislio da je tako nesto moguce jer sam ipak bio na Kosovu i imali smo odobrenje da se ponese kucama nesto od oruzja kao ratni trofej. Svakako sam se veoma zaprepastio kada sam dobio resenje o krivicnoj prijavi, nisam prosto mogao da verujem sta me snaslo. Raspitavsi se svuda, saznao sam da ako me proglase krivim, tj optuze mogu lezati u zatvoru od 3-5 godina. To me je jos vise bacilo u frku, jer to mi zaista nije bilo potrebno u zivotu posle svega, da lezim u zatvoru. Sudjenje je bilo zakazano za nekih 6 meseci.Kako je vreme prolazilo, to sudjenje mi nikako nije izlazilo iz glave, nisam prosto znao sta da radim, kako da se ponasam i kako da se osecam. A osecao sam se grozno i uplaseno. Blizio se dan svega toga vrlo brzo. I sami znate da to tako ide u zivotu, da kada nesto jako iscekujete nikada da dodje, a ono od cega bezite i ne zelite da to skoro dodje, ono vas sustigne veoma brzo. Secam se samo da sam se jako molio Bogu da me to nekako izbegne, odlazak u zatvor.Par dana pred sudjenje, isli smo mama i ja do suda da se nesto raspitamo o advokatima, da li se oni dodeljuju i slicno, posto nismo imali para da unajmimo nikakvog privatnog advokata za to sudjenje. I tako, dok smo stojali u hodniku, najednom je prisao neki stariji gospodin u odelu i sa akt tasnom u rukama i zastao, pogledao mamu i radosno je pozdravio kao da je nije video godinama. I nije. A taj covek je upravo bio advokat. Mama se iznenadila kada ga je videla. NIje mogla da veruje. On se raspitao sta radimo u sudu. Mama me je predstavila kao njeno najmladje dete. Objasnila mu celu situaciju i oko mog ucesca u ratu i na Kosovu i oko te bombe, onako sa suzama u ocima. Covek je sve pazljivo slusao, i kada je mama zavrsila izlaganje nase situacije, tj moje, ladno se ponudio da me on zastupa bez ikakve nadoknade, posto je mama rekla da nemamo novca. Rekao je da se ne brinemo, da ce on sve da sredi da me ne osude na zatvor vec samo na uslovnu kaznu. Rekao je jos, pa nije decko valjda ratovao na Kosovu, branio zemlju, pa da sada lezi u zatvoru. NIsmo mogli da verujemo od cuda! On je bio advokat firme u kojoj je mama radila ceo zivot, i nisu se videli 15 godina. I nigde da se vide i sretnu godinama vec bas tog dana i to bas u hodniku suda ni manje ni vise, bas u trenutku kada je nama ocajnicki to trebalo! Samo da naglasim unapred da tog coveka ni posle sudjenja nikada vise nismo videli, iako smo pokusavali da dodjemo do

njega da ga castimo, ali bezuspesno. Ni danas ne mogu da se otmem utisku da je tog maminog poznanika advokata tog dana, upravo tamo gde smo se mi nalazili, sam Bog, Gospod Isus poslao pred nas i nas put! Bog je tako divan i iznova je pokazao da mu je stalo do mene iako tada nisam mogao reci da Mu pripadam. Na cudnovate nacine je cuvao moj zivot, vodio me, stavljao ljude u moj zivot koji su bili uz mene u teskim situacijama, da je to prosto sve jako neverovatno, ali istinito!Par dana pre sudjenja, nasao sam se sa ovim covekom da bih mu sve u detalje objasnio sta se to desilo. On je sve pazljivo to zapisao, da bi sto bolje napravio odbranu. Kada je dosao taj dan, znam da sam bio veoma napet, da sam morao sam da popijem tabletu za smirenje, da bih bio stalozeniji, jer nisam imao snage ni mira u sebi samome. Opet mi je taj advokat rekao pre nego sto smo usli unutra da se ne brinem, i da ce sve biti u redu. To me je ohrabrilo i ulilo poverenje u ovog coveka da zna svoj posao i da zna sta radi. Kada smo usli, ja sam stojao skroz nazad u sredini prostorije, moj advokat je bio sa moje desne strane. Unutra su se jos nalazili moja mama, sekretarica, zapisnicarka i sudijnica. To sve nije dugo trajalo. Osim onoga sto sam ja imao da kazem i da zamolim sud za oslobadjajucu presudu u ime mog sudelovanja u ratnim i oruzanim dejstvima, glavnu rec je imao stariji gospodin koji je bio moj branitelj. Izneo je odbarnu veoma strucno, da sam se ja zaprepastio kako je lepo sve to izneo iz glave, ne citajuci nista, kao da ga je sam Bog Svojim Duhom nadahnuo. Posle njegove zavrsne reci, zamoljeni smo da izadjemo napolje na par minuta dok se ne donese konacna presuda. Nisam se vise toliko bojao. Nekako sam bio siguran da ce sve izaci na dobro. Vrativsi se unutra, sudijnica je ustala i zamoljeni su svi da ustanu dok se cita presuda u ime naroda i Republike Srbije. Pazljivo sam slusao svaku rec. Presuda je bila OSLOBADJAJUCA! Proglasena mi je uslovna kazna od 2 godine. Razlozi oslobadjanja su bili moje ucesce u ratu, mladost i neiskustvo, to sto ranije nisam bio nikada osudjivan, kao i psihicka nestabilnost, takodje zbog ucesca u ratnim dejstvima na prostoru KiM ( Kosovu i Metohiji ). Mojoj radosti nije bilo kraja. Radosno sam se zahvalio, rukovao sa sudijnicom, sekretaricom i zapisnicarkom i mojim braniocem. Moja mama je takodje sa suzama u ocima zahvalila svima celim srcem. Tako da sam konacno mirne duse napustio sud, radujuci se poklonjenoj slobodi. Duboko verujem da je Bog imao ogromnog udela u u toj oslobadjajucoj presudi, da je on nadahnuo sve koji su imali

uticaj na moje oslobadjanje i proglasenje nevinosti. I ja Mu odajem slavu! Za sve!

21. Poglavlje Bog me je opet pronasao

Od povratka iz vojske, pa nekih par godina posle toga, dani zivota mojega mogu okarakterisati kao mracne tunele u kojima nisam video nikada neku posebnu svetlost koja bi mi oznacavala izlazak iz istog. Generalno bilo je veoma teskih perioda u kojima nisam imao nadu u bolje sutra, nadu da ce ikada u mom zivotu doci do nekog oporavka i napretka. Tu mislim najvise na duhovnu, emotivnu i psihicku stranu mog bica. Osim sto su bili cesti dani u kojima sam se opijao, pravio gluposti i probleme i sebi i svojim bliznjima, trovao se tabletama koje sam znao ponekad da gutam kao tablete pomesane sa alkoholom, kao sto sam to vec spomenuo vise puta, da se ne zaboravi, imao sam i emotivnih kriza, kada sam ceznuo za nekom osobom koja ce biti uz mene. Iako mlad, zeleo sam da imam osobu koja ce biti uz mene, koja ce me razumeti. Uglavnom sam do tada nailazio na promasaje te vrste koji su me ispunjavali prazninom. Poceo sam polako da prestajem da verujem u pravu ljubav. Sve veze koje sam imao su bile isprazne i prolazne. Ta emotivna praznina koja je zivela u meni zudela je za nekom utehom i ispunjenoscu. Ta ista praznina me je i vodila cesto da se opijam i da bezim od realnosti, jer sam bio veliki emotivac. A plus rat u kojem sam ucestvovao je doprinosio da se osecam jos jadnije, praznije, besmislenije, nestabilnije, jer ipak mi je psiha bila dosta van ravnoteze posle svega toga. Tako da sam zivot kao zivot koji sam posedovao kao dar od Boga nije mi davao neku posebnu radost. Bio je prazan. Ceznuo sam za necim dubljim, vecim, radosnijim. Ceznuo sam za Bogom a da toga nisam ni bio previse svestan. Znao sam mnogo puta da odem da pijem, slusam neku emotivno razarajucu muziku i da se u tim trenucima molim sa suzama u ocima da mi On oprosti grehe, da me primi i da me povede neim lepsim stazama. Znam danas da te molitve nisu bile uzalud izgovorene. Bog ih je cuo vise i draze nego

kada sam se znao moliti smo formalno, jer su izlazile iz najvecih dubina srca. U njemu sam osecao zestoku potrebu za Bogom, Spasiteljem koji ce da me prigrli na Svoje vecne grudi pune ljubavi i milosti. Ceznuo sam da mi se On obrati na neki Svoj nacin. Zeleo sam da se vratim, a nisam nalazio snage za to. To je tako trajalo par godina. U tim godinama od 1999-20003, lutao sam, trazio izlaz, a bilo mi je sve gore. Ziveo sam zivotom koji je bio prepun tereta svake vrste. Trazio sam izlaze na pogresnim mestima, ali tamo ih nije bilo. Ziveo sam kao u magli. Psihicki se nisam osecao dobro skoro ni jedan dan. Dozivljavao sam napade panike i panicnih strahova gde god da krenem i to nisam ni mogao niti znao da kontrolisem. Uzimao sam tablete za smirenje. Sve dok nisam osecao da pocinju da mi smetaju, da se ujutru budim sav depresivan, da se oseca sve losije, a ne sve bolje kako sam ocekivao. To je trajalo mesecima i godinama. Odredjeni ljudi koje sam spomenuo su bili uz mene i kada sam se nalazio u njihovom drustvu zaboravljao sam na te osecaje pa se oni samim tim nisu tada toliko ni cesto javljali. Bilo je bitno dobro i zdavo okruzenje koje ja nisam imao u sopstvenom domu. Ali upravo se tada, negde 2001 godine naslo resenje za izlaz iz situacije u kojoj sam bio. Spomenuo sam ranije da smo svi zajedno ziveli u stanu od 48 kvadrata, nas 6. I nismo se dobro slagali, jer smo svi drugaciji i svi smo nekako okrenuti bili svojim vrednostima koji se nisu mogli nikako ukopiti u nasem kucnom okruzenju i samim tim je znalo dolaziti cesto do svadja i napetih situacija koje su meni stvarale ludilo u glavi. Znam da sam se u ocaju mnogo puta molio Bogu da nadje resenje za tu nasu situaciju, da ne bih izludeo skroz. A bas u to neko vreme se resenje pocelo nalaziti na vidiku. Moja mama je inace imala kucu u Dalmaciji na moru, gde je rodjena, u Hrvatskoj, koju je pocela graditi ali nije je uspela skroz dovrsiti zbog pocetka rata devedesetih. Ona je bila stavljena pod krov, donji sprat je bio ceo zavrsen. Ali ipak je bilo jos dosta toga da se ulozi u nju, pogotovo sto su tokom rata opljackali unutra sve stvari i poskidali vrata i prozore, jer su znali mama zivi u Srbiji. U toj kuci se nije rodila, vec u jednoj drugok nedaleko od tog placa koji im je ostavila mamina mama, mja baba koju nikada nisam upoznao jer je mlada umrla. Ta stara kuca se prodala ranije i moja mama i njen rodjeni brat su te pare podelili i svako je sebi krenuo da pravi kucu. Njen brat, a moj ujak je tamo ostao da zivi, a moja mama se udala za mog tatu i

tako je sezdesetih godina dosla u Novi Sad, i tu i ostala do danas.I tako, sada, mama je bila dala oglas da prodaje tu novu kucu. Ubrzo su se javili neki Slovenci koji su bili mnogo zainteresovani za kupnju, jer se kuca nalazila, a i sada se nalazi, jel, na odlicnoj lokaciji, na svega 3 minuta pesaka od mora. Ja sam tamo jako voleo da idem i zao mi je sto se sve tako izdesavalo sa tim ratom. Posle svih mogucih dogovora, razgledanja, cujenjem telefonom i vijdanjem na licu mesta, ti ljudi su odlucili da kupe tu kucu. Mojoj radosti nije bilo kraja, jer se konacno nazirao izlaz iz kucnog ludila u kojem smo se svi nalazili. Ali verujem da je meni to najbolje palo, jer ja sam se ipak nalazio u nekom ratsresenom stanju u kojem mi je trebao mir. A mir je najlepsi kada ga nazalis u sopstvenoj kuci. I obrnuto. Nema veceg nemira nego kada ga dozivljavas u toj istoj sopstvenoj kuci. Posle svih konacnih i finalnih dogovora, kuca je prodata tim Slovencima. Osecao sam se zaista odusevljeno, jer sam znao duboko u sebi da je Gospod cuo moj glas, i da je toliko mario za moj mir i spokoj da je ucinio da se ta kuca proda dosta brzo. Mama je od tih para kupila mom bratu garsonjeru i mojoj sestri prizemnu kucicu, a ja sam ostao u stanu sa mamom. Danas je taj stan na mom imenu sa maminim plodouzivanjem. I bas od tih dana negde, krajem 2001, pocetkom 2002, krenulo je malo povoljnije stanje u mom zivotu. I dalje sam pio, provodio se, pusio, ali od tada je to sve bilo u nekim granicama “normale”. Mislim, da se razumemo, za alkohol i pusenje nema normale, to su stvari koje coveku unistavaju zivot, polako ali sigurno. To su stvari koje polako ubijaju i menjaju svest i karaketr ljudskog bica, na gore, naravno. Ali, nisam vise toliko pravio probleme ni u kuci ni na ulici. Primirio sam se. Mada sam znao da moram, jer jos jedna glupost i zavrsio bih u zatvoru, jer sam bio na uslovnoj 2 godine. Ali fascinantno mi je kako se sve to pocelo desavati u isto vreme. I ta presuda za bombu i prodaja kuce i moje primirje u cinjenu nevolja i gluposti su sve nekako dosle jedno za drugim. Bog je pripremao teren za moje isceljenje i vracanje Njemu. U to nema sumnje, a jos manje slucajnosti. Gospod me je toliko ljubio i drzao na dlanu. On je bio moj lekar, moj Otac, Najnezniji Spasitelj. On je bio moj Bog, moj Gospod. Iako sam jos pusio i pio, poceo sam zaista da se vracam pomalo Gospodu, svakim danom malo po malo, sve vise. Tablete za smirenje i one napade panike straha od smrti koje sam imao i o kojima se moze knjiga napisati sam pretsao da pijem konacno. Nosio sam ih

samo ako me uhvate tezi neki osecaji panike u kojima imate osecaj da bulvalno dozivljavate i mozdani i srcani napad zajedno. To su uzasni osecaji koje vam ja ne mogu preneti papirom. Morate ih doziveti licno da bi znali o cemu pricam. Ali bolje da ih nikada ne dozivite, jer su nezaboravni i nose dugorocne posledice. Ne po telo, ali po psihu definitivno. Ja sam umirao i dozvljavao “infarkte” mali milion puta, tako da sam i na smrt vremenom oguglao. Ti osecaji vas jednostavno posle prate dugo vremena, dok ne naucite ili da to kontrolisete ili da sa tim zivite. Ali, hvala Bogu, izlecivo je. Ja sam vec bio toliko besan na te osecaje i napade panike, da sam jednog dana samom sebi rekao, “ma neka umrem na sred ulice, tablete vise necu uzimati ni pod razno!” I tacka! I zaista nisam vise od tada pohitao rukom za tabletom. Mnogo sam citao i shvatio da su to samo osecaji koji me ne mogu ubiti iako su veoma neprijatni i strasni kada krenu da se dozivljavaju. I sva sreca, ne traju dugo, do pola sata, a najcesce desetak minuta. Zeleo sam da me Bog licno oslobodi i isceli od tih napada. Nisam zeleo vise da me tablete kontrolisu. Zeleo sam oslobodjenje u Bogu. I zaista, vremenom su se napadi smanjivali i postajali sve redji i redji. Ostali su u tragovima. Gospod me je malo po malo naucio da to jednostavno ignorisem kada naidje i da u Njemu nadjem utociste i svoj mir. I ja sam neizmerno zahvalan Gospodu na tome i slavim Ga!

Ima jos neceg fascinantnog u svemu tome kako me je Bog oslobodio navike i zavisnosti za alkoholom i cigaretama. Upravo kroz te mehanizme napada panike. U to neko poslednje vreme kada sam odlucio da prestanem da pijem i da pusim i da se oslobodim tih ubitacnih navika i poroka, ti napadi anksioznosti i straha od gusenja su se uvek povecavali do maksimalnih granica kada god bih zapalio cigaru ili se ujutru budio mamuran od pica. I to je neko vreme trajalo, dok mi nije prekipelo. Samo sam jednog jutra odlucio da vise nikada necu piti. Bas zato sto sam se tog jutra osecao kao zivi mrtvac, jer sam predhodne veceri popio pet litara bambusa kod jedne drugarice na rodjendanu. I od tog dana ja sam zaista prestao da pijem. Tu je bio definitivan kraj. Odlucio sam da mi to u zivotu vise nije potrebno. U potpunosti mi je sve to dojadilo. I tog dana sam presekao sto se tice alkohola. Vec ranije, pre toga sam prestao i sa duvanjem trave. A uskoro posle ostavljanja alkohola, prestao sam i sa pusenjem. Sve je to bila direktna Bozja intervencija u mom zivotu po ko zna koji put. Nosio me je u narucju kao

Pastir malu nezasticenu ovcicu. I ceo zivot je mali da bih se mogao zahvaliti Gospodu za sva dobra sto mi je ucinio i koliko mi je samo puta zivot spasao.

Od 2003 godine pa do danas prosle su, mada i dalje su tu neke odredjene osobe u mom zivotu koje su mi puno pomogle, bile uz mene, koje mi puno znace, bez kojih bi zivot bio dosta siromasniji, koje je sam Bog poslao u moj zivot da bi ga promenio na bolje, i bez kojih ne znam kako bi se stvari i dogadjaji odvijali na mom zivotnom putu. Ja sam im na tome bezgranicno zahvalan do kraja zivota, a one ce se vec same prepoznati koje su,a posebno se izdvajaju samo par njih bez kojih danas ne bih bio to sto jesam. Zdrav i veran Bogu. I takodje sam Bogu zahvalan na mojoj maloj i predivnoj, zivoj i zdravoj cerkici Klari, koja danas ima 3 i po godine! Hvala ti Oce na ogromnoj milosti koju nismo zasluzili ni najmanjim delom naseg postojanja!Gospod me je potpuno iscelio od tuznih secanja na period ratovanja. Do danas je bilo mnogo dana radosti, srece, smeha, blagostanja koje mi je Gospod podario u Svojoj milosti i bezgranicnoj ljubavi. Bilo je mnogo jos uspona i gadnih padova u duhovnom i socijalnom zivotu do danas, ali iz svega toga me je Gospod izveo jos jacim i vernijim Njemu i drugim ljudima. Iako mi je zao zbog mnogih stvari koje sam ucinio, prevaren od neprijatelja covecanstva, Gospod mi je oprostio i iscelio od svih greha koji su meni i drugima naneli oziljke i ranili sve koji su me voleli, jer je doveka milost Njegova!Ceo moj zivot svedoci samo o jednoj stvari, a to je da ce se Bog zaista postarati i proslaviti kroz zivote Njegove dece koja Mu to dozvole, pa makar i ne bili neko vreme svesni toga, On ih nece zaboraviti niti ostaviti, je nas sve nosi u srcu beskrajne ljubavi! Slava Bogu na tome svemu! Divno ce biti kada se uskoro nadjemo u jednom boljem svetu gde ce vladati Vecna ljubav, radost. Gde ce zivot biti vecan i u kojemu cemo gledati Lice Bozje, Lice lepse i sjajnije od svih koje smo ikada mogli da vidimo nasim smrtnim ocima. Lice koje ce odrazavati silnu radost sto vidi Svoju decu otkupljenu i spasenu Njegovom krvlju oko Njegovog prestola slave i milosti! Slava ti Gospode!

Zakljucak

Na kraju bih samo napisao ono sto svi mi manje vise uglavnom znamo dobro u teoriji. A ja bih to nekako pokusao da iznesem na osnovu svog iskustva sa Gospodom, da ne bude ni crno ni belo, vec sareno, kao sto u sustini i jeste tako. Sve oko nas je mnogo sareno, od nasih zivota do prirode. A ljudi sve to, pa i smaog Boga zele da ukalupe u svoje male ogranicene umove, sto je prosto nemoguce i nerealno. Moj zivot to jako dobro dokazuje. Ustaljeno misljenje vecine hriscana je da ako samo jedan korak nacinis pogresan, prepusten si sotoni, andjeli i Duh Bozji odlaze od coveka tuzni i nezadovoljni. Ali moje zivotno iskustvo je potpuno drugacije od tih teorija. Ja znam, vidim, osecam i doziveo sam to licno da je mene Gospod cuvao najvise i najvise brinuo onda kada sam bio najdalje od Njega, u ambisu. Kada se moj zivot raspadao na sitne komade, On je tada nekako bio najblizi. Njegova milostiva ruka me je tada cuvala najvise. Danas sto sam ziv i zdrav mogu samo Njemu da zahvalim i da Ga slavim, jer je za mene izdejstvovao silna oslobodjenja od smrti mnogo puta, i to najvise kada sam bio daleko od Njega. Najverovatnije zbog toga sto je Njegovo providjenje islo mnogo dalje od trenutne lose situacije. Psalam 139 je najbolji prikaz Bozjeg Sveznanja i Providjenja:

1 Gospode! ti me kušaš i znaš.

2 Ti znaš kad sjedem i kad ustanem; ti znaš pomisli moje izdaleka; 3 Kad hodim i kad se odmaram, ti si oko mene, i sve putove moje vidiš. 4 Još nema riječi na jeziku mom, a ti, Gospode, gle, već sve znaš. 5 Sastrag i sprijed ti si me zaklonio, i stavio na me ruku svoju. 6 čudno je za me znanje tvoje, visoko, ne mogu da ga dokučim. 7 Kuda bih otišao od duha tvojega, i od lica tvojega kuda bih utekao? 8 Da izađem na nebo, ti si ondje. Da siđem u pakao, ondje si. 9 Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora: 10 I ondje će me ruka tvoja voditi, i držati me desnica tvoja. 11 Da rečem: da ako me mrak sakrije; ali je i noć kao vidjelo oko mene. 12 Ni mrak neće zamračiti od tebe, i noć je svijetla kao dan: mrak je kao vidjelo. 13 Jer si ti stvorio što je u meni, sastavio si me u utrobi matere moje. 14 Hvalim te, što sam divno sazdan. Divna su djela tvoja, i duša moja to zna dobro. 15 Nijedna se kost moja nije sakrila od tebe, ako i jesam sazdan tajno, otkan u dubini zemaljskoj..

16 Zametak moj vidješe oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabilježeni, kad ih još nije bilo nijednoga. 17 Kako su mi nedokučljive pomisli tvoje, Bože! Kako im je velik broj! 18 Da ih brojim, više ih je nego pijeska. Kad se probudim, još sam s tobom…… Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje. 24 I vidi jesam li na zlu putu, i vodi me na put vječni.

Da, Gospod divno cuva one koji Ga traze, a da toga nsu ni svesni. On sve zna. On zna nase boli, suze, radosti i smeh. Zna nas pre samog naseg rodjenja. Pre rodjenja zna sve do kraja naseg zivota sta ce biti i u skladu sa Svojim Providjenjem se postavlja prema nama i nasim zivotnim dogadjajima. On sve zna i pred Njim nista nije sakriveno.Svi koji jos lutate, koji ste odvojeni od Hrista, naseg jedinog izvora zivota i radosti, znajte da niste ostavljeni niti napusteni sve dok u vama postoji i zrnec zelje i potrebe za Bogom. On je Sebe dao za nas na kstu, pa kako da nam sa NJim onda i sve ostalo ne daruje? Ovo je uzvisena istina. Toliko nas je voleo da je sve slavne Nebeske dvore napustio da bi nas vratio u Ocev dom. On cuva sve nase korake, verno bdije nad nama i nad dusama koje su zalutale da bi nas mogao ljubavlju privuci k Sebi. On je milostiv, zalostiv Otac koji nas ljubi i ne zeli da iko od nas propadne za svu vecnost u kojoj zeli da je provede sa nama. On nas jednostavno nikada ne napusta i ne ispusta iz Svoje ruke. On nam sprema Nebeske domove, sjajnije od najslavnijih zemaljskih prestola, ono sto nasa smrtna i ogranicena cula ne mogu zamisliti ni najmanjim delom. To su Bozja verna obecanja koja ce On uskoro u potpunosti ispuniti. On dolazi vrlo brzo. Ovaj svet uskoro prolazi. Ovaj mracan svet ce uskoro nestati u slavnom II Hristovom dolasku. Utopice se u slavnu pojavu naseg Cara nad Carevima. Budimo trezni i budni, jer vremena su zloslutna i nema nigde ni u cemu ovozemaljskom nikakve sigurnosti, a niti neke preterane radosti. Sve je prozeto bolom, pokvarenoscu, zlom svake vrste, pohlepom, nemoralom, zlocinima, suzama,patnjama i tela i duse. Ovaj bolestan svet nije nas dom niti je nas cilj. Jer ako je to tako, onda smo, sto bi rekao Apostol Pavle, najnesrecniji od svih ljudi. Ovaj bedni svet je samo prolazna etapa ka onom vecnom i neprolaznom, gde cemo gledati najlepse Lice u svemiru, Lice naseg Boga i Spasa Isusa Hrista! Moja molitva i zelja je da se iz citanja ove knjige na prvom mestu proslavi

Bozje ime, objavi Njegova beskrajna i neuporediva ljubav, milost, prastanje, prihvatanje, spremnost da zastiti, cuva, brine i spasi za svu vecnost sve koji Ga traze i ljube, i da citanje ove knjige bude mnogima na ohrabrenje i utehu, pa i na podsticaj da se niko ne boji vratiti Svom Spasitelju koji nas toliko ljubi i ceka, kao i Otac iz Isusove price o izgubljenom sinu. Ja sam godinama bio izgubljen sin, ali sam jako dobro osetio sta znaci taj prisam zagrljaj i prihvatanje od strane samog Boga kada sam se na kraju, umoran od ovog sveta i zivota zeleo vratiti Njemu:

A kad dođe k sebi, reče: koliko najamnika u oca mojega imaju hljeba i suviše, a ja umirem od gladi!

18 Ustaću i idem ocu svojemu, pa ću mu reći: oče! sagriješih nebu i tebi, 19 I već nijesam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednoga od svojijeh najamnika. 20 I ustavši otide ocu svojemu. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i cjeliva 21 A sin mu reče: oče, sagriješih nebu i tebi, i već nijesam dostojan nazvati se sin tvoj. 22 A otac reče slugama svojijem: iznesite najljepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. 23 I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo.

24 Jer ovaj moj sin bješe mrtav, i oživlje; i izgubljen bješe, i nađe se. I stadoše se veseliti.

“Ono sto donosi najdublji osecaj odbacenosti u nasim zivotima jeste greh i sva krivica i sramota koju nase pogreske neminovno donose sa sobom. Kada nam se desi da ucinimo greh, osecamo se kao da stojimo u sred nekog kruga sa hiljadu prstiju uperenih u nas, slusajuci hiljade glasova kako vicu: " sramota, sramota,  velika sramota, svi znaju ko si."

 Neki od nas osete takav nacin odbacivanja i sramote, i posle nekih sitnih gresaka. Fascinantnost istine o nasem Bogu je u tome da On zna tvoje ime, i da ti ne moras da strahujes. Filip Jens u svojoj knjizi "Sta je tako cudesno u blagodati?", pise: "Nema nicega sto mi mozemo uciniti da nateramo Boga da nas voli jos vise...i nema nicega sto mi mozemo uciniti da nateramo Boga da nas voli manje...Bog nas vec dovoljno voli, koliko god jedan Beskrajan Bog moze da voli..."

 Odbacenost otkriva potrebu za blagodacu. Nas svet je zedan blagodati na nacin na koji nije u stanju ni da prepozna. Blagodat dolazi "bez plate", ljudima koji je ne zasluzuju. Mi je nismo definitivno zasluzili! Ipak, Bog nas voli bezuslovnom ljubavlju. Potpuno. Uvek.

Mozda se upravo sada nalazis u ponoru odbacenosti. Osecas se napustenim od svog bracnog druga, rodjenje brace i sestara, od strane crkve, kolega na poslu, ili cak od Boga. Ako je tako, pozivam te da cujes reci iz Psalma 27,10: "Jer otac moj i mati moja ostavise me; ali Gospod ce da me prihvati."

Poslusaj reci obecanja koje nam govore: nista nas ne moze rastaviti od Bozje ljubavi. Bog nas voli. Tacka. Kraj price.

 I ako se nekim slucajem desi da ti budes mehanizam ili posrednik u odbacivanju u zivotu nekog drugog, neka te blagodat Bozja obaspe i preplavi tvoje srce tako da bi ti toj drugoj osobi mogao pruziti samo blagodat.” ( tekst preuzet iz knjige " Izlaz iz ponora " )

To je ta prava, izvorna Bozja ljubav i milost! Divite se nebesa! Amin, i neka je samo Njemu slava i hvala za sve! Jer samo je On slave dostojan!

Na poledjini knjige tekst:

Nikada nismo sami i ostavljeni, iako nam se cesto tako moze uciniti. Svemocni Otac stoji uvek u nasoj blizini, u senci naseg postojanja, brinuci se za nas...On nas drzi za ruku da ne potonemo suvise u blato problema i nevolje u kojem se cesto davimo trazeci izlaz i pomoc...Kada osecamo strah i zebnju, i kada osecamo da smo sami, nemojmo dugo cekati, potrazimo Boga u molitvi, jer On tako silno ceka da nas utesi i ohrabri...Strah je suprotan ljubavi, a Bozja ljubav izgoni strah iz nasih sumornih i tuznih zivota, da bi imali mir i radost u Njemu...Kada smo puni brige za sutra i kako ce nam se odvijati dani u buducnosti nasih nesigurnih zivota, prepustimo sve to u Bozje ruke pune

milosti i providjenja, jer On najbolje zna sta je za nase dobro...Svaka tama i mrak su najgusci pred svitanje blistave zore, pa samim tim budimo sigurni da kada nam je najteze tada smo najblize resenju i izlazu koji nam On nudi....uskoro ce nastati novi i lepsi svet, bez bolesti, briga, patnji, smrti...taj svet ce biti samo za nas, da hodimo pred licem Bozjim kroz celu vecnost...izdrzite jos malo i sve brige ovoga sveta i tuge i boli ce zauvek prestati, i zauvek cemo biti srecni i radosni u Bozjem narucju koje nas nikada nije i nece izneveriti...