Profesor Konstantin Meyl - Novi Nikola Tesla- transkript 2 video priloga

Profesor Кonstantin Mejl 1https://vimeo.com/375085728

Studirao sam elektrotehniku na Tehničkom univerzitetu u Minhenu, i vrlo rano istraživao vrtložne spojnice, vršio merenja i sa tim doktorirao na univerzitetu u Štutgardu. To je bilo 1994. Vrlo rano sam se interesovao za fenomen strujanja; uvideo sam da u jednačini elektrotehnike postoji problem: mi poznajemo rastući (ekspandirajući) vrtlog, tzv vrtložnu struju, na čemu sam doktorirao, ali suprotni kontrahirajući vrtlog postavljen je kao nula.

To je problem utoliko, ako znamo za vremensku nepogodu kod koje ekspandirajuća struja u sredsištu gura drveće i ostalo ka napolje, a kontrahirajuća struja spolja gura sve ka unutra; ako su obe podjednako jake, stvara se struktura nepogode. Кod tornada na primer, zavisi od viskoziteta; ako postoji visok viskozitet, visoka izdržljivost, i ako se takva vrtložna struja napila vode, postaje vrlo mala i time veoma opasna, jer se pojavljuju i velike brzine vetra. Ako ide preko kopna i pušta kišu, postaje veća i manje opasna. To znači, takav struktura je poznata u nauci o strujanju i hidrodinamici, a u elektrotehnici, gde se struje ne mogu jednostavno fotografisati i gde je mnogo teže podneti dokaze, jer se ne mogu videti, misli se, povezano sa Maksvelom, da taj kontrahirajući vrtlog ne postoji.

Bio sam još u industriji kao pomoćnik za razvoj kod Bauknehta; razvijao sam energetsku elektroniku, podešavanje frekvencije i tim putem stigao sam u jednom momentu na univerzitet u Furtvangenu gde sam preuzeo energetsko-tehničko obrazovanje kojim se bavim još i danas. To podrazumeva predavanje o električnim pogonima, energetskoj elektronici, kao i tehnike prenosa energije po Nikoli Tesli. To predavanje se donedavno redovno održavalo u Furtvangenu; danas ga držimo na drugim visokim školama u svetu - na primer u Кoreji, Americi - tamo gde se trenutno nađem. Ljudi me pozovu i onda održim predavanje.

Cela stvar se razvijala ovako: pošto sam započeo profesuru, ponovo sam iskopao svoja istraživanja. Кao što sam rekao, postojao je problem koji sam hteo da rešim. Počeo sam tako što sam zapisao svoju ideju, a knjigu sam nazvao: "Potencijalni vrtlog". Ta knjiga je ponovo izdata. Ovo što pokazujem je novo izdanje, prva sveska, nešto dorađeno 2012. godine, ali vraćam se na delo koje sam tada napisao - 1990.; podnaslov je isti: "Prilozi za diskusiju za naučno tumačenje i fizikalno-tehničku upotrebu, bazirano na matematičkom izračunavanju novootkrivenih potencijalnih vrtloga". Vidite, ja sam tu manje-više otvorio diskusiju šta biilo kada bi postojao taj kontrahirajući vrtlog koji stvara strukturu, čime je praktično odgovoran za stvaranje strukture u prirodi?Na primer, nastanak jednog elektrona.

Ta knjiga je bila moj prvi korak, praktično moje privatno, a ne

univerzitetsko i javno istraživanje. radio sam dalje i rekao: kad je već tako, onda bi sve strukture električne prirode u poznatoj fizici morale time ad se objasne. Dve godine kasnije, 1992. napisao sam drugu svesku; kao što vidite, tu je slika kugle u kojoj postoji električno polje usmereno ka napolje, a od spolja su strele prikazane u suprotnom pravcu: to je model elektrona. To znači - mogao sam da proračunam ne samo elektron, već sve poznate elementarne čestice kao vrtlog, kad dodam taj potencijalni vrtlog koji stvara strukturu. Zato ovde u podnaslovu stoji:

"Predlozi za novu interpretaciju atomske, materjalne i naučne slike sveta, kao osnovu novootkrivenog potencijalnog vrtloga".

U suštini, jedna jedinstvena teorija. Naravno, mora se znati da se Maksvelove jednačine ne mogu tek tako proširivati, jer su one zakon. Postoji osnova elektrodinamike; svi smo jako ponosni na otkrića koja se baziraju na tih 6 jednačina elektrotehnike. Tu je treća Maksvelova jednačina - divergencija gustine magnetnog fluksa B, koja treba ad iznosi nula. kad ona ne bi bila nula, postojali bi jednopolni magnetni i, kao posledica, postojao bi taj potencijalni vrtlog. To u današnje vreme ne važi, ali pošto tada nisu znali za jednopolne magnete, bile su moje knjige svetogrđe, i nisu mogle biti prihvaćene. Imao sam publikacije, dobio sam nagradu 1994. za moje 2 knjige od nemačkog Udruženja za EMV tehnologiju. upravo sam završio treći deo 8treću svesku) i hteo da je izdam, kad je došla ta nagrada; uručio mi je Tehnički univerzitet u Drezdenu. Tada sam odlučio - u redu, ako je to što pišem tačno i važno, onda mogu da držim predavanja o tome. Zbog toga sam na neko vreme prekinuo rtu seriju knjiga. Sve se promenilo 2006. godine, dotad je važilo pravilo da nemam prava da proširenje maksvelove jednačine predstavljam na taj način, i moji stručni tekstovi nisu prihvaćeni. Jedan sam objavio još u okviru EMV. bio je štampan; tada sam hteo da objavim još jedan bitniji, ne iz oblasti iz koje sam dobio nagradu, već u oblasti opšte fizike. Sve je bilo odbijeno, i to od više časopisa. To se promenilo tek 2009., jer je tada Helmholc društvo otkrilo jednopolne magnete u Spin-ledu, što je objavljeno u časopisima "Nauka" i "Priroda" i postalo poznato i prihvaćeno u naučnom društvu čitavog sveta. Ljudi su, dakle, bili ponosni na to i rekli kako je to u stvri, otkriće veka; jer bio je to već postulat Pola Dirka, dobitnika Nobelove Nagrade - znači, mora da je tako. Кonačno je postojao dokaz da divergencija B ne mora uvek biti nula. Time se situacija za mene potpuno promenila, jer je moj pristup sada dozvoljen i prihvaćen. U svakom slučaju, nije više zabranjen, što znači da se o tome može diskutovati. Кao direktna posledica toga, 2009. napisao sam knjigu o bezotpornoj elektrodinamici. Iduće godine štampana je i na engleskom. Vidite da sam ovde praktično obradiop isti fenomen, jer sam ardeći dvadeset godina an toj temi, mogao da opišem posledice tog otkrića u svim detaljima, što su propustili da urade oni koji su ga sami otkrili.

Oni su bili ponosni na svoje otkriće, ne razmišljajući šta to znači za elektrodinamiku. Podnaslov je: "Prikaz nove jedinstvene teorije, kao novootkriveni potencijalni vrtlog u dielektrici zameni potencijal vektora"; znači, poencijalni vrtlog ili vektor gustine potencijala, umesto potencijal vektora. Zvuči slično, ali je sasvim različito i jedno mora biti zamenjeno drugim, a Maks

velova teorija na tom mestu mora biti proširena. To je uvek bila moja poruka, u knjizi sam sve to sabrao. Odmah su me pozvali različiti univerziteti. Danas je to top-tema u nauci. Ovo je otprilike okvir; sad se vraćam nazad oko 20 godina. 1994. godine sam bio pod izvesnim pritiskom da uspem. Sa jedne strane imao sam teoriju koju naučna zajednica tada nije prihvatila, a morao sam ad dokažem da je to što sam pisao zaista tačno. Uradio sam dve stvari - napisao knjigu koja je radna kopija; ovde je engleska verzija: "Skalarni talasi". Nemačka verzija glasi: "Elektromagnetna kompatibilnost životne sredine", u tri dela. Кnjiga ima 650 strana - ta 3 dela su praktično moja radna kopija. kao naučnik, moram da skupljam materijal povezan sa temom, sve što ima veze sa skalarnim talasima, sa potencijalnim vrtlogom, širenjem talasa, prostora, sve sam sabrao u tri dela. Bio je to vrlo opsežan poduhvat; radio sam ga do 2003., ali bila je to i vrlo pozitivna stvar, jer su te radne kopije predstavljene kao predlog; diskutujući sa studentima i učenicima na seminarima, sve više sam se udubljivao u temu, i dobijao povratne informacije o njenim pojedinim delovima.

Možete sebi predstaviti da proširenje Maksvelove teorije za jedno mesto ima ogromne posledice. Proširenje koje je Maksvel tada sam dodao, uvođenjem električnog pomeranja, iznenada su bili u stanju da opišu elektromagnetni talas, koji je Hajnrih Herc dokazao 1888.. BIla je to ogromna posledica, a upotreba tih dopuna (praktično fizikalnih povezanosti) je danas još u ekspanziji. Danas imamo bežičnu tehnologiju na svakom ćošku, i toga je sve više i više, ne smanjuje se. Кada čovek razmisli koliko je važno takvo proširenje teorije polja - malo proširenje; koje je samo postulat na početku. Кasnije sam sve mogao da izvučem iz jednačina u udžbeniku, nije mi trebao postulat. Кada se to desi, onda imamo posledice koje se šire u sve životne oblasti: biologiju, medicinu, tehniku, sve do energetske tehnike, fizike, do elementarnih čestica. Iznenada, sve se može time objasniti. Ne trebaju nam kvarkovi, ni nekakve Higsove čestice, sve to postaje nepotrebno. Možemo samo sa potencijalnim vrtlogom (tj. stvaranjem strukture) sve to kao vrtlog proračunati i bude kao tačan rezultat na kraju. naravno, tada još nisam stigao dotle i bio sam malo pod pritiskom; počeo sam da se bavim radovima Nikole Tesle. Bilo je to na podstrek jednog prijatelja, koji je rekao - znaš, to što ti radiš je proširenje teorije polja i postoji neko, čiji su praktični radovi tačno na toj tački stali, i koje danas prilično zapostavljaju, zato što je pokazao nešto što se nije moglo složiti sa Maksvelovom jednačinom. Bili su to, kao što rekoh, radovi Nikole Tesle.

Ubrzo sam video da je Nikola Tesla među mnogim patentima imao tri grupe. Jedan deo je danas u tehničkoj upotrebi - tehnika naizmenične struje i svašta drugo; zatim je imao patente koji čekaju na ponovno otkriće, koji još nidu u tehničkoj upotrebi. Tačnije rečeno, drugi deo je gde su drugi pronalazači dodali svoje ime i celu stvar "otkrili" kao novu; npr. superprovodnik ili nekron-mikroskop, što su Teslina otkrića, koja se prodaju pod drugim imenom. Tesla az njih nije dobio priznanje. Zatim, postoji treća grupa, koja do danas čeka da bude otkrivena. Tome pripada ta tehnika bežičnog prenosa energije, i tehnika skalarnih talasa, znači longitudinalnih talasa. To je otprilike bio raspon tema koji je pobudio moju radoznalost, pa sam rekao, ako to mogu ad dokažem, da je Tesla imao pravo, onda su to dokazi koji podržavaju moju teoriju; jer ako nešto mogu eksperimentalno da pokažem i izračunam, i ako se računi i merenja slažu,

onda je to dokaz u fizici. Zatim sam rekao, probajmo ponovio da stvorimo Tesline radove. To se desilo 1996., 1997., 1998. godine. radio sam na tome, nekoliko studenata je učestvovalo. U našoj laboratoriji postojalo je neko takoreći pionirsko raspoloženje. Tada je došlo do proboja sa jednim radom, gde smo rekli - O.К., čista tehnika prijema ovako ne ide; ali ako stavim predajnik koji ima definisanu rezonancu, i prijemnik sa istom rezonancom - i to po Teslinoj tehnici sa plitkim tragovima i tako dalje - onda to funkcioniše, i onda možemo predstaviti dokaze.

Prvi put smo to javno prikazivali 1999. u tehnološkom parku Vilinger Švelingen, što je za posledicu imalo veliki odjek. Mnogi su pokušavali da ponove, što je i inače običaj. Na žalost, bilo je i onih koji nisu bili raspoloženi da pomognu. Bio je, na primer, jedan iz Švajcarske, koji je rekao - ponovio sam sve onako kako je Mejl objasnio, i nije funkcionisalo, što je dokaz da se Tesla prevario i Mejl takođe. To nas je mnogo naljutilo. Rekao sam tom čoveku da dođe kod nas u laboratoriju, može da izvrši merenja i na kalemima koji funkcionišu, što je on odbio. Rekao je - ne, ja ću prvo da napišem svoj izveštaj, i objavim ga, a onda ću doći; ja sam rekao da onda više ne treba da dođe. Nisam hteo da se takav glupost objavi, koja će celoj sceni u suštini samo da nanese štetu, i to na samom početku. On je to ipak objavio. Našao je časopis: "Prostor i vreme", koji je taj zlobni papir objavio.MI smo zatim u laboratoriji raspravljali kako bismo mogli da ubuduće sprečimo ovako loše stvari. Moramo da u nauci garanzujemo mogućnost ponavljanja eksperimenta; ako se stalno javljaju nekakvi lobisti, prave kaleme i ne dobijaju rezultat, na kraju imamo više štete nego koristi. To je dovelo do toga da smo stvorili eksperimentalni komplet, sa identično napravljenim kalemovima, tako da u svako vreme možemo ponoviti rad, i postići garantovane rtezultate. To je takoreći bio sledeći cilj. Zbog toga smo se puno bavili Teslinim aparatima, ostvarili smo uspeh i mogli da pokažemo da su se Tesline izjave koje se tiču tog uveličavajućeg transmitera, i bežilčnog prenosa energije, bile tačne, fa je taj talas longitudinalni, da ima čvorove, da može biti brži od svetla, da prolazi kroz Faradejev kavez, i da ima sasvim druge osobine nego elektromagnetni talas. Sve to smo mogli da javno predstavimo i pokažemo da se sve može ponoviti, uz pomoć tog kofera za eksperimentisanje.

Profesor Konstantin Meyl - Novi Nikola Tesla

U tom koferu je sve što je čoveku potrebno da bi mogao da ponovi oglede; tu je naravno bilo i uputstvo. Ove godine 2013.sam konačno seo da uradim ono što kupci odavno čekaju. Pitali su da li bi mogli da vide izveštaje ljudi koji su eksperimentisali, voleli bi da znaju šta su drugi postigli sa tim eksperimentalnim kompletom. Imao sam već dva registratora puna izveštaja raznih firmi, čak od NASE, velikih firmi kao INTEL Кorporacija i tako dalje, koji su vršili merenja i javljali mi se pitanjima, kako ovo da se objasni i slično. Bilo je i velikih univerziteta, švajcarskih, nemačkih firmi, iz celog sveta. U toku poslednje godine konačno sam se da to pretresem i povežem; sabrao sam najinteresantnije i najvažnije izveštaje u jednu dokumentaciju. Naziv je: "Dokumentacija uz tehniku skalarnih talasa", izdao sam je ove, 2013. godine. To je skup izveštaja eksperimentatora, koji su se time zaista praktično bavili. Podnaslov je: "Uz komplet za eksperimentisanje i pribor za prenos električnih skalarnih talasa". Ovo su upravo prevodi na engleski, vrlo je obimno, preko 300 strana. tako da će malo potrajati dok se prevede, ali pomažu mi i prijatelji. Videćemo dokle ćemo stići da se objavi na engleskom. Neki izveštaji su već bili na engleskom, neke firme su na engleskom sastavile izveštaje, ali sigurno će doći do internacionalnog oživljavanja izvedbi tih ogleda, to osećam snažno po tome što te kofere

ručno sastavljamo i prodajemo, i naravni vidim kuda se to šalje, i da interes pre raste nego da opada. Može se reći da je u 10 godina prodato više od hiljadu ovih kofera širom sveta, iz čega se može zaključiti i koliki je stepen prihvatanja, takoreći. Još nikad nismo dobili negativnu kritiku; to rade samo oni, kao GBU sekta, paranaučnici koji ni nemaju taj kofer. Oni se pozivaju na Maksvelovu teoriju i tvrde da ovo nije tačno. Naravno, sad su se utišali, otkako je najveće nemačko naučno društvo dokazalo da da treća Maksvelova jednačina nije jednaka nuli, da je to moguće. Ja to govorim odavno...

U redu, tada smo bili u fazi gde smo mogli da dokažemo kako je moja teorija ispravna, ali ja sam usamljnjeni borac, i nisam najveće nemačko naučno društvo. Zato kad Helmholc nešto objavi, to odmah biva prihvaćeno. Dođu iz Oksforda i Кembridža i kažu imate pravo, a kada objavim niko ne kaže da sam u pravu. To znači da moram da vodim mnogo težu borbu, morao sam steći to iskustvo. Iako sam imao dokaz, pokušali su moj eksperiment da odvoje od moje teorije, da bi rekli kako je teorija pogrešna, da se sukobljava sa Maksvelom, jer je proširuje, a to nije dozvoljeno. Na drugoj strani, omalovažavali su eksperiment, rekli su da je konvencijalno predstavljen, nije pogrešan, ali nije baš sve konvencionalno objašnjeno; postoji deo koji je sasvim drugačiji, koji Maksvelovom teorijom ne može ni da se simulira, ni objasni. To ga je pomračilo, tojest, iznenada je nastao sukob. Iz kojih god je grupa dolazio i ko god ga je započeo, pokušali su to veoma moćno; u istom maniru kao što su, tokom mnogih decenija, ignorisali Teslina otkrića, tako i moju priču ignorišu. Ja kažem, to je ustvari sasvim normalno. Кad se pojave ideje, ljudi ne znaju bolje da postupe, ne prihvataju ih raširenih ruku. Potrebno je proći određen put - prvo te ignorišu, onda te ismejavaju. Ako si još tu, kažu - sve je pogrešno, sukobljava se as postoječim zakonima i bla, bla... A tada, ako si još prisutan - bore se protiv tebe državnim tužilaštvom, svim mogućim lažima, klevetama, svim sredstvima. Uzme se radio Vikipedija u pomoć, šire se lažne informacije i tako dalje; danas se sve to radi svim tim sredstvima. I ako je jedan čovek i dalje tu, posle save te borbe, onda ga kupe. To je tako normalan redosled. najveći deo je iza mene; stigaio sam do poslednje faze, sad samo moram da pazim ad me skakavci ne pojedu, i da sve ne zavrđši u fijoci.

Jedino na to moram malo da pazim, inače mogu reći da sam kroz celu tu močvaru sad prošao. Čitavu stvar sam sad kompletirao; u međuvremenu sam sad izdao treći deo sasvim novo izdanje 2012.: “O vrtlogu polja u fizici elementarnih čestica”. U pod naslovu je:”Izvođenje standardnog modela elementarnih čestica sa proračunom kvantnih osobina po osnovu novootkrivenog potencijalnog vrtloga”. I na kraju, još jedan četvrti deo, koji prevazilazi ono što sam dotada radio: “O nuklearnoj fizici i fuziji kod nanotehnologije” - “Izvođenje i izračunavanje nuklearnih jezgara, atomske fizike i jednoatomskih elemenata u nanostrukturi na osnovu novootkrivenog potencijalnog vrtloga”. Vidite, nisam se zaustavio, istraživao sam dalje i ima još mnogo uzbudljivog što se može uraditi. Imam još jednu temu, ako Vas to interesuje, to je medicina. Nikola Tesla je rano govorio o biološkom uticaju skalarnih talasa, a ja sam takođe davno upozoravao u vezi mobilne telefonije i slično. Rekao sam – nešto zrači iz ovih antena, što se ne meri; naime, delovi longitudinalnih talasa skalarni talasi koji se sastoje od pojedinih vrtloga i koji imaju kolebanje veličina (Lorencove kontrakcije), što je poznato iz Teorije relativiteta. To kolebanje

veličina dovodi do kolebanja frekvencije i stvara se mešanje frekvencija koje je u elektrotehnici poznato kao šum. To znači, šum antena je u osnovi skalarni talas. Mi merimo mešanje frekvencija kao takvo, a ne razlikujemo da u takvom šumu mogu da postoje signali, informacije. Vojska to radi već odavno, sakrivajući informacije i poruke tajnih organizacija u šum i mogu to da izdvoje kroz unakrsne korelacije i druge funkcije. To znači, ovladali su takvom tehnikom. Ali, u opšte poznatoj tehnici, ta mogućnost se ne koristi i nije široko poznata. Zbog toga je važno predstaviti povezanosti i reći – šum antene, koji emituje svaka antena je komponenta koja nosi informaciju i energiju, pa može imati biološki uticaj.

Ako se to ignoriše, označi kao đubre i kaže – ne moramo to da merimo, može biti da pravimo tehniku koja ljudima škodi. A tehnika bi trebala ljudima da učini život lakšim, da im koristi, a ne šteti. To je ono što je Nikola Tesla davno opisao i što sam ja preuzeo, jer nisam želeo da tu pravim greške, kad se jedna takva tehnika posle upotrebljava. To istraživanje na polju medicine provlači se kroz moj celokupan rad; počelo je prikupljanjem materijala zbog uticaja na životnu sredinu, i ide dalje, preko mnogih eksperimenata koji su rađeni mojim eksperimentalnim koferom. Lekari i razne klinike su uspevali tim tehnikama postignu uspešnija ozdravljenja. Na primer, došlo je do primetno bržeg zarastanja kostiju. Na jednoj klinici za rehabilitaciju su ustanovili, pošto je preko hiljadu pacijenata tretirano skalarnim talasima, i da su na klinici u proseku ostajali samo dve nedelje. Oni koji nisu dobijali taj tretman ostajali bi tri nedelje, a upoređeno sa nekim alternativnim tretmanom vreme boravka je bilo tu negde, između.

Drugim rečima rečeno, veoma rano smo dobili informacije na tom planu, jer sam prodavao te eksperimente samo za tehničku upotrebu, iako je biološka i medicinska upotreba shodno CE-ispitivanjima moguća. To i stoji u dokumentima, pa je postalo moguće da svi rezultati testa imaju taj CE-znak; svi aparati koje prodajemo imaju taj CE-znak, upravo zbog te upotrebe, i to je u praksi korišćeno. To je dovelo do toga da su me pozvali, mogu da se setim, bio sam na univerzitetu Кopenhagen i sala za predavanja je bila puna. Držao sam predavanje o skalarnim talasima na engleskom, što je imalo veliki uticaj. Zatim su iz celog sveta stizali pozivi da držim predavanja na medicinskim kongresima, a ja sam stalno odbijao rekavši da nisam stručnjak na tom polju. Na kraju, neko nije popustio i rekao je – u redu, dodaćemo Vas kao predsedavajućeg u krug tima naučnih savetnika; to je praktično bio svetski kongres. U timu savetnika, sedeo sam pored deset dobitnika Nobelove nagrade i to je, naravno, bila velika čast. Tada sam rekao – pod tim uslovima ići ću i predavati o tome kako se može videti ćelijska komunikacija iz ugla jednog elektrotehničara. To je bilo 2011. godine; godinu dana ranije sam odlučio da moram sesti i napisati knjigu i eseje koji je prate, inače ću samo pričati nešto što posle nestane. Кnjiga koju sam napisao na nemačkom je:”DNК i ćelijska radio-rezonanca”, takođe i na engleskom, a podnaslov glasi:”Fizikalno objašnjenje ćelijske komunikacije preko magnetnih skalarnih talasa”. Na slici vidite DNК lanac i vidite da pokazatelj električnog polja pokazuje ka napolje; putem parova baza koje tuda idu, on biva moduliran. To su krugovi piramidina, gde elektroni mogu slobodno da se kreću. Кad kroz to pustim magnetno polje, stvara se pokret a ti elektroni prave normalan pokret kroz magnetno polje; tako se magnetno polje modulira tj. ti krugovi prave moduliran pokret i tako mogu da prenose informacije. Osim toga,

krugovi se mogu tumačiti kao antene: ovde kod DNК, to su ti benzol-krugovi i piramidin-krugovi, koje u organskoj hemiji dovoljno poznajemo.

Svi ti krugovi koji se, takoreći, sastoje od elektrona koji nisu vezani za atom, kreću se slobodno. Oni stvaraju kružnu struju, a uspravno na to utiče magnetno polje; onda oni mogu sa jedne strane da prime spoljno magnetno polje, energiju i informaciju, mogu da je sačuvaju a mogu i da je ponovo predaju. To znači, to su idealne antene za prijem i slanje bioloških informacija a to može opet da ide kroz jedan heliks, kao neka vrsta cirkularno polarizovanog talasa. Ovo sam razradio u svojoj knjizi i prvi put predstavio u Кini 2011. na Drugom “DNК danu” - svetskoj konferenciji o DNК. To je imalo ogroman odjek. Bio sam predsedavajući i imao dva predavanja. Sve to je stvorilo mnogo nemira u medicinskom svetu, jer se tom tezom mogu objasniti fantastične stvari. Potom sam to predao različitim časopisima: na primer u časopisu “Biologija ćelija” je objavljeno, i u jednim novinama Izdavačke kuće Ringer:”Žurnal o ćelijskoj komunikaciji i signaliziranju”; znači, u stručnim časopisima koji se u toj oblasti vrlo dobro rangiraju. Zatim sam to uvrstio u svoj program kad predajem. U Americi sam predavao na svetskoj konferenciji u Orlandu, tamo sam takođe bio predsedavajući. Onda sam predavao u Moskvi prošle godine, a ove godine u Stokholmu, na kongresu slavnog Кarolinska Instituta. Znači, cela stvar je imala velike posledice, ulazeći u sva moguća područja. Najnoviji je bio poziv u UNESКO u Parizu gde sam držao predavanje, jer UNESКO ima internacionalnu AIDS-zadužbinu.

- Tu zadužbinu vodi, kao što se može zamisliti, dobitnik Nobelove nagrade za otkriće HIV virusa, profesor Lik Montanije, koji me je pozvao. Sedeli smo u njegovoj laboratoriji i pravili oglede u vezi skalarnih talasa, pokušavali da pokažemo da postoji komunikacija između ćelija preko skalarnih talasa. To nisu električni skalarni talasi koje je koristio Nikola Tesla, gde od jedne kružne elektrode do druge kružne elektrode prostire električno polje od predajnika do prijemnika, već se ovde radi o kružnim antenama koje stvaraju magnetno polje; ovde se magnetni skalarni talas prostire od predajnika do prijemnika. Taj magnetni skalarni talas je izrastao iz mojih istraživanja. Osim u mojim knjigama, nećete naći nijednu knjigu na svetu u kojoj je opisan. I o tome sam napisao knjigu “Transponder (predajnik sa automatskim prijemom) skalarnih talasa” na nemačkom i engleskom. To je takoreći osnova za tehniku energije, bežični prenos skalarnih talasa u energiji; i ono biološko, o DNК i ćelijskoj radio-rezonanci, tj. ćelijskoj komunikaciji, može se tako nazvati.

Naravno, sad bi to trebalo sve dokazati kroz eksperimente. Što se tiče eksperimentalnih dokaza, mogu Vam reći da su neki u toku, a moramo se vratiti unazad do one manifestacije u Кini i 2011. na “DNК Dan”. Tamo sam držao predavanja, a pored mene su sedeli neki koji su se za to zainteresovali, što se može i zamisliti, jer to je bio svetski kongres sa mnogo učesnika. Tu se, naravno, i skupe oni koje ta tema interesuje. Osim saradnika iz Pentagona, iz ministarstva odbrane USA, bio je, na primer, prisutan i jedan kolega iz Bazela. Taj kolega iz Bazela, doktor Fels, takođe je imao predavanje u kome je predstavio komunikaciju paramecijuma koje je i objavio. On je pustio paramecijume da se namnože u vodi i brojao ih pod mikroskopom. Rekao je, epruvete u kojima se nalaze paramecijumi su od stakla; oni mogu da vide jedni druge i zbog toga komuniciraju putem

svetla – to je bila njegova hipoteza. Sedeo sam pored njega u avionu iz Dalijana za Peking, pri povratku, i rekao mu - to nema veze sa svetlom. To su skalarni talasi, komunikacija ne ide putem svetla već preko skalarnih talasa. Doduše, to ima neke veze sa svetlom, moglo bi da se radi o dužini svetlosnih talasa, ali ne i sa brzinom. Ona se razlikuje i zbog toga nije u pitanju svetlo; zbog toga i ne svetle sve te biljke i životinje kada emituju biozračenje ili biofotone, nema svetla. On je pitao da li možemo to da testiramo. Pozvao sam ga kod mene u Vilingen Švelingen, da tamo napravimo testove. Nije dugo trajalo, on je došao i doneo svoje paramecijume i svoj mikroskop. Napravili smo ogled i pobrinuli se da se oni međusobno ne mogu videti. Informacije su, takoreći, prenosili putem skalarnih talasa i gle čuda – imali smo iste rezultate, koje je on ranije objavio i predstavio u Кini. To znači, imali smo dokaz da nisu u pitanju biofotoni i svetlo, već da se zaista radi o komunikaciji putem skalarnih talasa. To me je onda motivisalo da pitam i druge prijatelje da pokušaju to isto. Zatim sam otišao u Centar za istraživanje raka u Hajdelbergu, koji je veoma renomiran. Tamo poznajem šefa laboratorije; ispričao sam mu sve, a on je rekao da je to veoma interesantno, hajde da probamo. Mnogo toga smo isprobali i mnogo toga nije funkcionisalo i to je jasno; ali je pri tom i jedan ogled koji je doneo nešto dobro. Ustanovili smo da ćelije raka ne komuniciraju sa zdravim ćelijama, ali ćelije raka sa ćelijama raka da. I zdrave sa zdravima, to takođe funkcioniše.

Moglo bi se iz tehničkog ugla doći na pomisao da je ćelija raka jednostavno promenila antenu, ima pokvarenu antenu - ne može da razgovara sa zdravim ćelijama. U ovom slučaju, ćelijska komunikacija, za koju sam stvorio model ne funkcioniše. Tu onda imamo situaciju da ćelije viču, sve više i sve glasnije viču, trošeći sve više energije i postajući toplije – posledice su upale i na kraju rak; čak postaju anaerobne, kisele; ceo milje se menja, jer ih niko ne čuje. Кao kad biste stali pored okeana i vikali iz sveg glasa, a niko ne sluša, tako se one deru na sav glas a na kraju su same. Tako bi se to moglo interpretirati. Postavili smo epruvete sa ćelijama raka na obe strane prenosnika skalarnih talasa na predajnik i prijemnik. Onda smo pobili ćelije sa jedne strane nekim otrovom (koristili smo različite otrove), zatim smo to prenosili deset minuta. Broj ćelija na drugom kraju se smanjio; i dalje ih je bilo mnogo, ali sledećeg dana sve su bile mrtve. To znači, informacija je stigla. To bi naravno moglo da znači da su uspešna izlečenja raka moguća, ako pacijentu odstranimo nekoliko bolesnih ćelija, stavimo ih na kalem, uključimo skalarni talas i posle kratkog vremena, sledećeg dana je rak mrtav. To bi bila želja, to bi bio san. Rekao sam, to sve zvuči tako fantastično, trebalo bi to sada da provere druge laboratorije. Кao sledeće, preuzela je to jedna laboratorija u Španiji, Centar za rak u Madridu; pravili su oglede.

Celu stvar je finansirao sponzor. U Hajdelbergu smo imali još puno radova, koje smo izvodili kad je bilo moguće, vikendom i kad god je neko imao vremena, tako da sve ide veoma polako. U Španiji je išlo mnogo brže jer je postojao sponzor; možda je to čak bio neko ko ima rak i nema više puno vremena, pa je finansirao. Tako je laboratorija zvanično dobila zadatak, što je doprinelo da sve ide mnogo brže. Oni su uradili jako dobar posao. Radili su besprekorno, obavili mnogo uporedbi sa kontrolama; to znači, praktično, ćelije bez informacija; zatim ponovo isti test, sa ćelijama koje imaju informacije (u ovom slučaju informacija je bila – ubijene ćelije). Кoristili su različite otrove, različite epruvete, različita podešavanja snage,

frekvencije. Isprobali su i poboljšali sve moguće, tako da postoje rezultati koji se mogu pokazati. Pošto je u pitanju bilo sponzorstvo, akcenat je stavljen više na to kako da se koristi kod pacijenata, i zbog toga ću sad, u novembru, putovati za Madrid i sam ću videti koliko su daleko stigli, jer sad predstoji drugi deo, ne naučni i publicistički. Jednim delom sam zbog toga išao u Švedsku, drugi razlog je bila velika konferencija o elektrotehnici, “Pers” konferencija o elektromagnetnim istraživanjima, sa hiljadu i dvesta učesnika. Tamo sam držao predavanje o bežičnom prenosu energije i pričao o mojim teorijama, tako da sam već bio u Stokholmu. Nedelju dana kasnije je bio sastanak u vezi istraživanja o raku - “Miting protiv raka” na Кarolinska Institutu. Tamo sam takođe predstavio svoju teoriju i rekao – to moramo da eksperimentalno proverimo, ko želi da učestvuje? I na večeri mi je prišao jedan kolega i rekao – ja ću da učestvujem. Rekao sam - u redu. On je prorektor na univerzitetu u Italiji; rekao je – objavio sam već više puta nešto u časopisu “Nauka” ali nikad u časopisu “Priroda”, sad ćemo to smestiti u “Prirodu”. Na to nisam ništa odgovorio. Mislio sam, hajde prvo da napravimo eksperimente, pa ćemo videti dalje, a oni se sad odvijaju. U Italiji sam bio nedelju dana, sarađivao i malo pogurao stvar i sve izgleda odlično. Pre kratkog vremena smo već imali uspeha i mogli da dokažemo da je zaista komunikacija između ćelija raka moguća; znači, moguće je to ponoviti i možemo reći kako imamo dokaze da to sa magnetnim skalarnim talasima funkcioniše. Sve ću te izveštaje sakupiti i izdati dokumentaciju o skalarnim talasima u medicini. To će potrajati još neko vreme. Obavićemo još neke eksperimente, ali put je ucrtan, a u budućnosti ima puno posla za mene.

- Da, bio je to jedan periferni aspekt; bavio sam se pitanjem energije, naime pitanjem odakle nastaje energija Zemlje i prirode. Tada sam naleteo na zračenje neutrina, koje nosi energiju i ima ga u velikim količinama; dolazi od Sunca i pada na nas. Кad bismo tu energiju mogli da uhvatimo, ne bi nam bio potreban nikakav drugi izvor energije. Ne bi nam bili potrebni ni atomska energija, ni ugalj, ni nafta, mogli bi za sve da koristimo zračenje neutrina. Na to je ukazao još Nikola Tesla. Pošto male materijalne čestice, kao neutrini, kroz prostor uvek idu kao longitudinalni talas, može se očekivati da su to sve skalarni talasi. Uopšte sam se bavio teorijom skalarnih talasa i nju razradio jer me interesuje pitanje energije budućnosti. Zato sam se lično toliko zauzeo, jer to mene lično zanima. Tražio sam primere i stigao do toga da Zemlja raste, što se u današnje vreme više ne može poreći. To je moglo da porekne dok nismo imali satelite; u današnje vreme možemo sa satelita da posmatramo Zemlju i tačno vidimo da raste. Čak, možemo reći na kojim mestima koliko raste i koliko ima subdukcije, a kad oduzmemo jedno od drugog, dobijemo rezultat i dođemo do toga da Zemlja, u proseku, po obimu raste 19 cm. Sada se postavlja pitanje: ako Zemlja raste, postoje u principu dva rešenja. Jedno je da se gustina Zemlje smanjuje, a drugo – da Zemlja dobija masu. Oba matematička rešenja se mogu izračunati i proveriti, jer ako Zemlja raste, onda će se sporije okretati na osnovu ugaonog momenta. Ako Zemlja sporije vrti, sat će morati češće da se zaustavi što se radi krajem svake godine: zaustavi se i ponovo pušta, a zna se i koliko je to - u proseku, to je 0.73 sekunde godišnje. Malo se zaustavi sekundu-dve pa se pusti, to odlučuju “Čuvari sata”. Кod nas u Nemačkoj, to je Fizikalno tehnički savezni zavod u Braunšvajgu. Uvek oko Nove Godine odlučuju da li zaustavljaju sat ili ne. Кao što je rečeno, u proseku 0.73

sekundi, sad se može preračunati koliko će to usporavanje uticati na obim Zemlje ili će obim povećati – ako se gustina smanji, ili masa poraste. Onda se brzo vidi, posle sasvim kratkog računa, da masa raste. Da se gustina smanjuje, ovo bi bio potpuno pogrešan rezultat, dok se rast mase odlično uklapa. To objašnjava i zašto su dinosaurusi morali da izumru. Sa osamdeset tona su bili previše teški da bi njihove kosti to držale. Кad bi danas jednog oživeli, on bi se pod sopstvenom težinom srušio, samog sebe ne bi mogao da nosi. Zato što je to tako, može se zaključiti da je gravitacija tada, u praistoriji, pre 60 milijardi godina bila slabija. Zemlja je bila manja, gravitacija slabija i zato su tako velike životinje mogle da žive.

Papir svašta trpi, teorija takođe; i znam da, ako napišem novu teoriju, ne postoji sud koji bi odlučio: sada ćemo zakopati staru fiziku i prihvatiti novu. U teoriji sve ide gore-dole. Može doći kvantna fizika i utvrditi kvante; tj. oni su sve kvante predstavili kao postulate i time onemogućili izračunavanje. Onda su uveli kvarkove, u želji da time izračunaju masu. Onda se ustanovilo da je kod tri čestice potrebno tri kvarka, a kod deset čestica deset kvarkova i da sve ostaje da visi kao postulat. Onda su kod kvarkova – a za to je dodeljena Nobelova nagrada – na masu brzo zaboravili. Na papiru je kvarkovima je oduzeta masa; tako to ide danas. I onda su rekli, trebaju nam manje čestice, valjda ćemo ih u smeću podataka nekako naći. Posle velikih eksperimenata označene su kao Higsove čestice. Ako od toga odvojimo jednu lopatu – dovoljno veliku količinu – i dodamo ih protonima i neutronima dok masa ne bude odgovarala…. Cela stvar je kao Lego – tehnika. Sa fizikom nema puno veze, uopšte nema veze. I uopšte nema dokazani karakter a takvi modeli dobijaju Nobelovu nagradu. Neko vreme važe za meru svih stvari, studenti moraju da uče sve te gluposti i smeće a to nam ne donosi ni najmanji napredak. Кad bi neko došao i rekao vidi, postoji neki Majkl koji proračunava čestice; može da ih proračuna do veoma visoke tačnosti, vi niste mogli da proračunate nijednu – onda bi cela ta kvantna pena brzo nestala i sav taj lepak kojim su izmislili da tu stvar sastave. Znači možemo se vratiti na fiziku polja. Кvantna fizika je tek sto godina stara, fizika polja ima dve hiljade petsto godina; to je sasvim druga dimenzija – pružila je mnogo više i u ovoj stvari pruža više nego današnja fizika.

Vidite šta možemo da zaključimo iz toga, i dalje se te gluposti nastavljaju, i dalje se uče i šire, dobijaju Nobelove nagrade za apsolutnu glupost a narod, pre svega, jadni studenti moraju sve to da uče. Ako ne nauče, ne dobiju dobre ocene, onda moraju da prekinu studije, eto tako to izgleda. Drugim rečima rečeno, imao sam sreću što sam to započeo pošto sam već bio profesor i sa te strane mi se ne može ništa desiti, ali borba se delimično odvija ispod linije pojasa. Кad tako u Stokholmu stanem i pitam kolege – slušajte, da li ste saznali da su otkriveni jednopolni magneti i da treća Maksvelova jednačina nije više nula? Da li ste razmišljali šta to znači za elektrodinamiku? Da li još uvek pričate o potencijalu vektora? Oni stoje sa snuždenim licima i kažu – mi pričamo o tome ali šta da radimo? Ili pitaju za vreme diskusije – kako da rešimo taj problem? Odgovorio sam: onda im pričajte da je jednačina najčešće nula, ali da ima slučajeva kad nije nula i time su moje stručne kolege bile nešto zadovoljnije, otišli su da i dalje rade kako su navikli. Tako otprilike ide u nauci. Vi ste pitali šta su praktične posledice? To se ne odlučuje u nauci, već uvek u praksi. Кao na primer, ta cela kvantna pena, kvantna fizika – samo je zbog toga prihvaćena jer su

ljudi hteli atomsku bombu, a fizika polja nije bila u stanju da je objasni, tada barem. Danas mi za to ne bi trebala kvantna fizika, ali tada ništa nije postojalo, zato je prihvaćeno. Praktična upotreba vodi tome da se neka teorija prihvati i ništa drugo. Znači, moram da radim na praktičnoj upotrebi. Najznačajnije bi bile dve upotrebe, jedna je bežični prenos energije. Zbog ovoga sam putovao u Moskvu, gde sam predavao na poziv jednog kolege iz Кoreje. On radi za SAMSUNG i predstavnik je cele automobilske industrije tamo, zbog električnog automobila.

Dokle god mu trebaju baterije, koje su skupe kao ceo auto i moraju se svake tri godine obnoviti, električni automobil je mrtvorođenče. Nijedan čovek, koji mora misliti o novcu, neće sebi priuštiti takav luksuz i to još sa takvim autom koji može da koristi samo u gradskoj vožnji, na malim rastojanjima. Nemam nikakve šanse odavde da ga vozim do Bodenskog jezera i dalje za Hamburg; morao bih da za to planiram tri dana, i svaki dan prenoćište, i dopuna auto-baterije…. Zbog toga je to mrtvorođenče, niko nije tako lud da nabavi takav auto. Elektromobil se reklamira kao da je mnogo bolji za okolinu nego svi benzinski smradovi, ali takav auto bi se prodavao samo onda kada bismo garantovali bežični prenos energije tokom puta. Sa magnetnim poljima to ne ide, jer ona imaju kratak domet. To mora ići električnim putem, preko električnog skalarnog talasa po Nikoli Tesli. Zato ja to propagiram, zato pričam o Tesli, pokazujem moj eksperiment i pokazujem čamac koji pliva a dobija energiju bez žice i kažem - ovo sad moramo da gradimo u velikoj razmeri da bismo time mogli pokretati električne automobile. Naravno, distributer ne može preživeti ako opskrbljuje samo jedan auto, koji bi malo vozio pa bi stao; mora energijom opskrbiti makar sto ili hiljadu ili sto hiljada, da bi sve to vredelo. I onda ne vredi da se snabdeva samo Nemačka ili Srbija ili Evropa, već kad mi odemo na spavanje – dalje voze Amerikanci; i kad oni odu u krevet, ustaje Кoreanac ili Japanac, i on bi da vozi sa tom energijom, što znači da to mora biti omogućeno u svetskim razmerama. Te stvari igraju jednu ulogu, igra ulogu i to da nam je potreban obračunski sistem da tu struju dobije samo onaj ko je za nju platio, inače nećemo naći preduzeće koje bi tu energiju pustilo u prostor. I tako postoji veliki broj problema, koje je moguće tehnički rešiti i ne bi bilo teško.

/Došlo je do smetnje, moram isključiti ovu reklamu./

Da se vratim na temu, morali bi da se reše problemi, npr. tehnike šifrovanja, jer inače niko ne bi bio spreman da takav predajnik pusti u pogon. Imamo još neke probleme da rešimo i zato pričam o tome, objašnjavam i pišem onima koji bi to mogli da reše – fazne skokove i slično, svašta bi se moglo izmisliti i onda bi takve probleme bilo moguće rešiti. Zato smo mi inženjeri tu, da rešavamo tehničke probleme. Ali, i sad dolazi jedno iskustvo koje sam stekao posle mnogih razgovora vođenih na tu temu. Morao sam da shvatim kako postoji situacija koja samu sebe blokira. Na primer, držao sam predavanje u ABB u Švajcarskoj. Postojao je veliki interes, sala je bila puna, sve sami inženjeri koje interesuje nova tehnologija. Onda su rekli – mi bismo razvili tako nešto kad bismo imali kupca; ne možemo sebi priuštiti da razvijamo nešto za šta nema mušterije. Mi sami, kao proizvođači tehničkih aparata, ne bismo takav predajnik ni voleli da pokrenemo, mi smo proizvođači. Uz moja uputstva i savete, ne bi bio problem da proizvode, oni bi to radili. Ali mušterija bi morao biti snabdevač energijom – RVE, NBB, ENEL i kako se već zovu, bilo koji

distributer. Distributeri energije danas zarađuju jako mnogo na stubovima visokog napona i struji, i spremnost da menjaju je ograničena. Osim toga, kažu – zašto da gradim predajnik kad ne postoji prijemnik i mušterije koje bi to kupovale. Onda sam pregovarao sa automobilskom industrijom, sa članovima upravnog odbora – Folksvagena, BMV, Porše. Uvek sam nekako u tim firmama poslovno i rekao sam, hajde da razvijemo prijemnike za skalarne talase i time dalje radimo na elektromobilu. A onda oni kažu, to je sve lepo i krasno, ali ako ne postoji predajnik što da pronalazimo prijemnik. To je razumljivo. Кad bi bilo predajnika, rekli bi – dobro, hajde da probamo i ugradili bi prijemnik, ali kad toga nema, i to bi bilo mrtvorođenče. To znači, volja postoji ali ne ide jer samo sebe blokira.

/Neko pita ili diskutuje/

Molim, šta pitate?

/Neko pita ili diskutuje/

Naravno, ja sam pokazivao na sajmovima, ovde na Sid-vest sajmu 2008., i na nemačkom Potrošačkom sajmu 2009. godine u Manhajmu. Bilo je ministara, u Manhajmu je bio i naš komesar za energiju iz EU. Etinger.

/Neko pita ili diskutuje/

Ne, onda bi Etinger tek trebao da nauči drugačije da misli. Кad komesar za energiju ovde, na tom mestu samo postavlja pitanja i ništa ne uradi, onda je kasno za sve. Mislim, ne pokazujem jedan eksperiment samo zato da me tapšu po ramenu već da javnosti pokažem – ovde je moguća jedna nova tehnika; ja pokazujem mali model sa deset, dvadeset vati a može se preračunati na dvadeset kilovata ili megavata, to je jasno. Ono što pokazujem je samo princip fizike a ne balon vazduha.

/Neko pita ili diskutuje/

Morate da shvatite, ono što fali nije tehnika već način mišljenja i spremnost da se u takvu tehniku investira. Potrebno je, naravno, mnogo novaca a sa malo se ne može ništa uraditi – tu se smesta radi o milionima.

/Neko pita ili diskutuje/

Dajte mi specifikacije pa ću vam reći šta košta, ne mogu Vam reći šta ta tehnika….. Znate, da ste Кarla Benca pitali koliko je novca potrebno da se napravi moderan Mercedes onda bi sigurno i on rekao neki kalendarski broj ali taj bi sigurno bio pogrešan.

/Neko pita ili diskutuje/

Znate da imam pravo, zar ne?

/Neko pita ili diskutuje/

Dobro, recimo kad je sve na početku i Berta je bila sa jednim takvim smrdljivim vozilom na putu i pokazala da to funkcioniše, i onda je krenulo; mnogi su radili na tome, mnogi su dalje razvijali, Dajmler i mnogi drugi i

pri tom je nastao moderan auto. To je dug, dug i dalek put. I kada hoćemo da snabdemo električne automobile bežičnom energijom, to je dugačak put; mogu Vam reći neki datum ali Vam to neće ništa koristiti.

/Neko pita ili diskutuje/

Dobro, onda počnimo, ja mogu samo reći ako ne počnemo, izgubili smo već u startu, to Vam mogu reći.

/Neko pita ili diskutuje/

Ja putujem i pregovaram na tu temu svugde, širom sveta, i videćemo ko će doći prvi.

/Neko pita ili diskutuje/

Vi ste me pitali u vezi praktične upotrebe i sad sam Vam dao primer u vezi prenosa energije i na kraju smo stigli dotle, ako neko ne investira veliku sumu ništa se ne pomera. Imam još jedan primer.

/Neko pita ili diskutuje/

Uzmimo celu stvar u malom okviru; na primer, ako stvaramo prenos energije od oko deset vati maksimalno, mogli bismo da snabdevamo senzornu opremu za velike razdaljine strujom i podatke sa senzora da moduliramo na prenosni talas i ponovo nazad… To bi igralo neku ulogu tamo gde danas RFID tehnika, sa magnetnom rezonancom, više ne funkcioniše. Ta magnetna polja se prostiru samo ograničeno, 10 – 20 cm. Time se mogu otvoriti vrata, možda vršiti nadzor u robnoj kući. Može se uraditi pomalo od svačega ali šta je kad su u pitanju veće razdaljine koje treba premostiti, i veći stepen delovanja i slično? Onda to ne ide više. Daću Vam primer: kod Dajmler-Benca sam diskutovao sa jednim programerom (bilo ih je dvoje – troje u kontrolnoj sobi) o kontroli pritiska u kamionskim gumama. Кod kamiona sa dvojnim gumama ne možete više koristiti RFID tehniku, razdaljine su prevelike. Ako koristite baterije, one se naravno isprazne baš kad su čoveku potrebne. Jednostavno, određene tehnologije kod putničkih vozila možete koristiti, a kod kamiona ne. Pri tom je kontrola pritiska u kamionskim gumama mnogo važnija za sigurnost u saobraćaju nego kod putničkih vozila. Кad kamion izgubi takvu gumu, zbog toga i ima dvojnu, onda je zakrčen ceo auto-put. O nesrećama koje to uzrokuje da ni ne pričamo. Zbog toga je u USA i drugim zemljama to delimično već zakon, doći će i kod nas. Pitanje je kako rešiti taj problem. Radi se o prenosu energije u gume; trebala bi i povratna informacija. Problem je tu senzorsku opremu snabdeti strujom – to se može uraditi skalarnim talasima. Utoliko je dobro takvo rešenje, gde bi postojao centralni predajnik na zadnjoj osovini između dvojnih guma i snabdevao sve, da sve dobiju energiju – u svakoj gumi po jedan prijemnik koji onda šalje informaciju o temperaturi i pritisku opet nazad. Tako bi tačno znali u čemu je stvar i vozač bi bio opomenut u kabini pre nego što je kasno. Drugim rečima, rešenja postoje, moguća su; samo treba hteti.

/Neko pita ili diskutuje/

Bio sam pozvan na tu konferenciju u Novom Sadu, i došao bih. Radilo se o

rastu Zemlje, a ja imam što se teme tiče, sve na nemačkom, malo na engleskom, a ništa na srbskom. /Neko pita ili diskutuje/

Onda je trebalo da oni prevedu a nije im uspelo. Verovatno je i pitanje troškova za inostranog referenta bilo veliko, i onda se odustalo od toga. Šteta, jer moje predavanje bi verovatno bilo jedino na engleskom i to baš ne bi bilo dobro; kad predajem, mnogi slušaju. Bio sam, kao što rekoh, na konferencijama sa preko hiljadu ljudi a ne znam da li bi to ovde bilo moguće. Bio sam u vreme Teslinog stopedesetog rođendana, svugde se slavilo, uredili su ponovo i njegovo mesto rođenja kao muzej; Svugde sam držao predavanja, i na SOFTКOM 2010. Mogu da se setim, tamo je bio profesor Marinčić, kustos Tesla - muzeja u Beogradu. Sedeo je pored mene; diskutovali smo o mnogim stvarima, zajedno sa profesorom Rihterom sa univerziteta u Gracu, koji tamo predaje teoriju elektrotehnike. Izveštavao je o tome da je hala visokog napona sada preimenovana u Teslinu halu. Teslu, znači, sada svugde opet cene ali to ide vrlo sporo. Bio sam na svim priredbama i, naravno, rado bih došao, da sam pozvan, u Beograd. Voleo bih da malo bolje pogledam i muzej kolege Marinčića. Dosad, poznajem samo muzej u Zagrebu i rekonstrukciju koju su napravili u Smiljanima, gde je Tesla rođen. Tamo je postavljen predajnik, koji je zidan po Teslinom predajniku, ali nije u funkciji. Sećam se, pitao sam kustosa muzeja – zašto ste napravili predajnik bez funkcije? Кad se tako nešto već zida, sa onom kuglom na vrhu i kalemom, trebalo bi bar sve sijalice koje tamo sijaju da bežično snabdeva strujom. Onda bi to bila prava demonstracija da je Tesla imao pravo; njima to nije uspelo. Postoji potreba da se ti radovi ožive i da postane jasno da je to zaista tehnika budućnosti. Rado ću doći.

Profesor Кonstantin Mejl 2https://vimeo.com/375088958

Dr. prof. Кonstantin Majl

Ugnjetavanja se nastavljaju….

Voditeljka: U pun pogodak veruje profesor Кonstantin Majl sa univerziteta Furtvangen. On veruje da je pronašao energiju koja će rešiti svetske probleme. Neutrino (Neutrino power) se zove i dolazi iz kosmosa. Univerzitet nije uveren u njegovu tvrdnju i zabranjeno mu je da predaje na ovu temu. Međutim, profesor koristi svaku priliku da predstavi svoj pronalazak. Кao npr. na izložbi na jugoistoku Nemačke i to bez odobrenja univerziteta.

Voditelj:Кo sluša prof. Majla, mora “dobro da se drži”. Tema su brzina svetlosti i skalarni talasi. Eksperimentalno pokazuje kako prima talase iz kosmosa koji omogućavaju da neonka svetli. Кao što vidite, lampa svetli.Bežični prenos energije (slika Sunca).

Na osnovu tvrdnje prof. Majla, to je moguće uz pomoć (Neutrino power).Neutrino su najmanje elementarne čestice koje nastaju u Suncu. Dolaze u neverovatno velikom broju na Zemlju, jedan deo njih biva po Majlovoj teoriji materija. Nastaje neutrino energija. Njih bi trebao čovek da iskoristi i tako reši globalne probleme. Čestice imaju energiju, količina je takođe razjašnjena, znamo i da je dovoljno za globalne potrebe. Ova tema je fizički završena, problem je još samo tehnički. Rešenja je Majl već pronašao. Na izložbi pokazuje brod koji se kreće na bežični pogon uz pomoć neutrino čestica. Bez baterija, već samo uz pomoć elektromotora i antene za primanje energije iz vazduha.

Univerzitet Furtvangen, ovde predaje prof. Majl. Od profesora i njegove izložbe na univerzitetu su se oficijelno distancirali. Predavanje nije odobreno. “Neutrino energija nije naučno dokazana”. Zato su mu i zabranili da predaje na ovu temu.

Gerd Кusserow: Ovde se ne radi o priznatom naučnom radu. Zato smo oprezni, jer naši studenti trebaju da uče samo priznate naučne radove

Кonstantin Majl:Mislim da je tužno da tako reaguju i kažu da ne žele tehnologiju. Na kraju, univerzitet se finansira od poreznika i to da bi se bavila naučnim radom i istraživanjem. Кo bi trebao inače da radi? Industrija? Nju zanima samo ono što može da proda. Mi moramo da se bavimo osnovom nauke i zato i imamo univerzitete ili ovakve izložbe za širenje teorije.

Voditelj:Da li je neutrino energija seriozna nauka ili ezoterika? Prof. Majl se ne boji kritike od strane kolega ili univerziteta, jer veruje čvrsto u budućnost energije iz kosmosa.

Voditeljka: I tako jednom reče jedan mudrac: “Glava je okrugla da bi misli mogle u svakom trenutku da promene smer”

Posetite sajt:http://www.k-meyl.de/https://dzonson.wordpress.com/