Univerzitet u BeograduFilozofski Fakultet

Odeljenje za pedagogiju i andragogiju

Predmet: Vanškolska pedagogija

Seminarski rad

VASPITNO-OBRAZOVNI UTICAJ MEDIJA

Profesor: Student:Doc. dr Radovan Antonijević Nevena Mitranić

Br. indeksa: PE 10/2

Beograd, 2012

SADRŽAJ

UVOD............................................................................................................................3

TELEVIZIJA..................................................................................................................4RAČUNARI I INFORMACIONE TEHNOLOGIJE.....................................................8ŠTAMPA......................................................................................................................10

ZAKLJUČAK..............................................................................................................13

2

UVOD

U eri intenzivnog razvoja tehnologije, nepovratno se menja i način

informisanja, komunikacije i provođenja slobodnog vremena, čime u prvi plan sve

više dolaze sredstva masovnog komuniciranja, od svojih starijih, čak možda i

zastarelijih oblika – štampe i radija, pa do i tek kako aktuelnih i sve uticajnijih –

televizije i interneta. Bez obzira na lične afinitete koje gajimo prema modernim

sredstvima komunikacije i informisanja, prinuđeni smo da ih pratimo i da se služimo

3

njima, kako ne bismo ostali odsečeni od sveta. Stoga, logično je da veliki deo svog

vremena poklanjamo medijima, a time i da mediji znatno utiču na stavove i

ponašanje, kako odraslih, tako i dece.

Iako je uticaj medija nešto što bi bilo interesantno i značajno proučavati na

nivou cele ljudske populacije, naučnici, pa i obični ljudi, češće ga razmatraju u

kontekstu opasnosti po decu, jer se osnovano sumnja da su ona, kao neiskusnija,

naivnija ili jednostavno sklonija da budu zaslepljena snažnim senzacijama koje mediji

nude, podložnija za negativne medijske uticaje. Međutim, ako već prihvatimo

činjenicu da se putem filma, televizije, interneta ili štampe može tako brzo i snažno

delovati na decu, ne smemo se fokusirati samo na mogućnosti negativnog delovanja,

već moramo razmotriti mogućnost da se jednakim intenzitetom i sa jednakim

uspehom putem medija ostvare pozitivni, vaspitno-obrazovni uticaji na detetove

stavove i ponašanje.

Svrha ovog rada je da, baveći se ponaosob nekim od najzastupljenijih i

najuticajnijih medija danas, razmotri postojeće stavove o mogućnostima da se putem

medija vaspitno-obrazovno deluje na decu, ili makar stavove o postojanju štetnog

uticaja medija i mogućnostima da se potencijalni negativni efekti spreče.

Zarad preglednosti rada i jednostavnosti pristupa problemu, uticaj medija biće

razmatran kroz tri celine, koje predstavljaju tri trenutno najuticajnija oblika medija:

televizija, u okviru koje ćemo razmotriti i filmove, zatim računari i informacione

tehnologije i naposletku štampa. Pri tom će svaki pomenuti medij biti razmatran prvo

u kontekstu negativnog uticaja, jer se uviđanjem i smanjivanjem potencijalne štetnosti

može doprineti vaspitno-obrazovnom efektu, da bi se potom nešto pažnje poklonilo

njegovim vaspitno-obrazovnim mogućnostima.

TELEVIZIJA

„Svaka televizija je obrazovna televizija. Pitanje je samo: čemu podučava?“

Nikolas Džonson

Televizija se s pravom tretira kao najuticajniji medij. Postala je toliko

zastupljena u svakodnevnom životu da je često autori koji o njoj pišu sarkastično

nazivaju „novim članom uže familije“. Većina porodičnih okupljanja propraćena je

4

upaljenim televizorom, večeri zajedničkog opuštanja svode se na gledanje filma, a po

nekim istraživanjima, u područjima gradske sredine jedna od tri porodice koristi

televiziju kao pozadinu većine aktivnosti. Kada se tome doda činjenica da su roditelji

sve više okupirani obavezama, te upaljenim televizorom skreću detetovu pažnju dok

obavljaju svoje poslove, razumljiva su istraživanja koja pokazuju da prosečno dete do

svoje osamnaeste godine više vremena posveti gledanju televizije nego i jednoj drugoj

aktivnosti.

Na razmatranje zastupljenosti televizije u životu deteta uglavnom se

nadovezuju negativni komentari, puni više ili manje opravdanih strahova od štetnih

uticaja. Najčešće se spominje uticaj televizije na nasilno ponašanje. Brojna

istraživanja bavila su se ovim pitanjem i utvrdila da nasilni sadržaji na televiziji

dovode do smanjenja empatije kod deteta, povećane tolerancije na nasilna ponašanja i

do viđenja sveta kao agresivnog i surovog, zbog čega se na sve probleme

svakodnevnice jednako agresivno mora i reagovati. Na žalost, nasilni sadržaji čine

85% filmova koji se svakodnevno prikazuju, a kada se tome doda nasilje prikazano

kroz izveštaje u vestima ili kroz muzičke spotove i reklame, jasno je da je agresija

dominantno raspoloženje koje emituju mali ekrani. Treba skrenuti pažnju i na filmske

akcione heroje kakve deca najčešće postavljaju za svoje idole. Često brutalni, surovi,

sa ružnim rečima na usnama i prstom na obaraču, Terminator, Rambo i cela armija

„opasnih momaka“ predstavlja katalizator u buđenju detetove želje da nasilje sa

ekrana, putem imitacije, prenese u realan život. Međutim, ne reaguje svako dete isto

na nasilne sadržaje, niti će jedno dete reagovati isto na različito „upakovano“ nasilje.

Pored brojnih faktora koji deluju na detetovu podložnost uticaju televizijskog nasilja,

važno je napomenuti faktor nagrade i kazne u prikazanom sadržaju. Naime, manje su

šanse da će dete usvojiti nasilno ponašanje, ukoliko je u filmu prikazano da je nasilnik

za isto kažnjen. Zatim, faktor opravdanosti ukazuje da će dete pre primiti određeni

model agresivnog ponašanja ukoliko je u filmu prikazan kao jedini izlaz iz date

situacije, kao pravedan, vrednosno pozitivan, jednom rečju – opravdan. Socijalni

kontekst je još jedan od bitnih faktora. Deca iz defavorizovanih socijalnih slojeva, u

kojima se nasilje provlači kroz svakodnevne porodične i susedske odnose, biće

podložnija usvajanju agresivnih modela. Ovim se dolazi i do faktora frustracije, koji

ukazuje da će deca koja su za nešto uskraćena, sputana i time frustrirana, a takva su

najčešće deca iz nižih socijalnih slojeva, pre doživeti nasilje na ekranu kao mogućnost

izlaza iz nepovoljne situacije, mogućnost oslobađanja od frustracije.

5

Neki autori, naročito pristalice kultivacione teorije čiji je tvorac Gerbner,

mnogo većom opasnošću od negativnog dejstva na detetovo ponašanje ipak smatraju

mogućnost televizije da promeni stavove i sistem vrednosti deteta. Često se kao

opasnost spominje moguće negativno dejstvo na stavove o rasama, polovima i

društvenim slojevima. Naime, televizijski programi ispoljavaju sklonost da

konstantno određene etničke grupe prikazuju kroz iskrivljenu sliku, stvarajući time

kod deteta zablude da će na primer, crnci nužno biti nasilnici ili komedijaši, dok će

azijati biti ekstremno inteligentni i nedruštveni.

Osim ovakvih potencijalnih dejstava na detetovu psihu, televizija je

zabrinjavajuć faktor i u kontekstu zdravlja i intelektualnih sposobnosti. Svi električni

aparati odašilju elektromagnetna zračenja opasna po naše zdravlje. U odnosu na druge

aparate, televizor je po dete opasniji samim tim što se mnogo vremena provodi na

meti njegovih zraka. Lekari ukazuju na podatak da što je organizam mlađi, veće je

štetno dejstvo nejonizujućeg zračenja, koje među potencijalne štetne efekte ubraja i

sterilitet kod muškaraca i rak dojke kod žena. Osim toga, dugotrajno gledanje

televizije loše utiče na vid, a kako dete ne može toliko dugo ostati u pravilnom

sedećem položaju, vremenom se loše držanje tela može odraziti na kičmeni stub

mališana. Pa ipak, najčešće se kao najveća opasnost po zdravlje navodi fizička

pasivnost u koju televizija postavlja dete. Konstantno provođenje vremena u

zatvorenom prostoru, bez mnogo kretanja, osim što nosi veliki rizik od gojaznosti –

tim pre što svako, bio dete ili odrasla osoba, voli uz dobar film nešto i da gricne, već

dovodi i do neotpornosti na respiratorne infekcije.

Smanjena fizička aktivnost može se loše odraziti i na telesno-kinestetičku

inteligenciju, koja se odlikuje upravo sposobnošću da se izrazimo koristeći svoje telo i

kroz dobro koordinisane pokrete. Međutim, po inteligenciju je opasnija mentalna

pasivnost koju televizija izaziva. Kako čak i najbolji programi za decu pružaju već

gotove, izmaštane svetove, sputava se aktivna misao mališana i guši se njihova

kreativnost. Istraživači Singer i Singer sa univerziteta Jejl, ispitujući uticaj televizije

na spontanu igru predškolaca, pokazali su da gledanje kvalitetnih obrazovnih

programa može podstaći maštu manje kreativne dece, dok će kod onih predškolaca

čija je kreativnost već bila na visokom nivou doći do pada maštovitosti. Takođe

zabrinjavaju rezultati ankete objavljene u magazinu „People“, koji pokazuju da većina

dece koja mnogo vremena provodi pred televizorom kasnije u životu može imati

ozbiljne probleme sa koncentracijom, impulsivnim ponašanjem i zbunjenošću.

6

Prekomerno gledanje televizije može se negativno odraziti i na lingvističke

sposobnosti. Imajući u vidu činjenicu da televizija pruža jednostrani vid

komunikacije, u kom dete ćuti, i da je pri tom vokabular na njoj zastupljen na prilično

niskom nivou, ne začuđuje činjenica da, ako obratimo pažnju na govor male dece,

često ćemo primetiti da je jako siromašan rečima, a pun neartikulisanih glasova i

ratnih pokliča kakvi se često čuju u crtanim filmovima i na reklamama.

Mada svi nabrojani potencijalni negativni efekti stoje, izuzetno je bitno imati u

vidu da do njih dolazi u slučajevima nekontrolisanog, prekomernog gledanja

televizije. Dakle, kao i sve druge stvari na svetu, televizija može biti „dobar sluga“

ukoliko je pripitomimo, ali je „rđav gospodar“ ako potpuno ispustimo kontrolu nad

njom. Svi ovi negativni efekti mogu biti predupređeni samo svešću roditelja i

njihovim angažovanjem. Osim što roditelj treba da ograniči vreme koje će dete

provesti pred televizorom, treba i da izvrši odabir kanala i emisija koje dete može da

gleda. Tokom porodičnih okupljanja roditelji ne treba da pale televizor, već da vreme

iskoriste kvalitetno, u druženju i razgovoru sa svojim detetom. Ukoliko se dete ipak

susretne sa nekim neprimerenim ili njemu nerazumljivim televizijskim sadržajem,

roditelj je tu da objasni o čemu se radi, da je to samo veštačka, televizijska situacija i

da li je prikazano ponašanje dobro ili loše. Time ne samo da će se sprečiti potencijalni

štetni uticaj, već naizgled negativan sadržaj može biti upotrebljen u vaspitne svrhe.

Televizija pruža velike vaspitno-obrazovne mogućnosti ako se njome

koristimo na pravi način. Prvenstveno su u takvu svrhu i stvoreni brojni informativni i

kulturno-obrazovni programi, dečje emisije, dokumentarni filmovi, pa čak i celi

televizijski kanali namenjeni kulturnom uzdizanju i informisanju – poput „Discovery“

kanala ili „Nacionalne geografije“. Dokazano je da emisije ovakve namene mogu

imati pozitivan uticaj na decu – naime, deca koja su gledala dečje obrazovne emisije

bolje čitaju i imaju izraženije verbalne sposobnosti od dece koja su samo gledala

crtane filmove i programe namenjene odraslima. Takođe, televizija, kao naivna

zabava koja ne zahteva posebnu aktivnost, može služiti i kao oslobođenje od stresa,

deci podjednako kao i odraslima.

Šta više, kada bismo posmatrali filmsku formu i televiziju uopšte kao širok

spektar mogućnosti da se izrazimo na različite, mnogo svežije i upečatljivije načine

nego i jednim drugim putem, uvideli bismo da su mogućnosti upotrebe televizije u

vaspitno-obrazovne svrhe velike. Samim tim što je televizija najprivlačniji i

najzastupljeniji medij, logično je da će deci biti bliska i primamljiva, te kao takva

7

odlična i kao sredstvo prenošenja vaspitno-obrazovnih poruka. Putem nje mogu se

upoznati različite države i kulture sa svim njihovim specifičnostima, te time i razviti

kod deteta tolerancija na različitosti– na primer, deca koja gledaju programe koji

govore o međurasnim i međuetničkim odnosima povećavaju sposobnost da sarađuju

sa drugima i stiču pozitivnije stavove vezane za rasne i etničke grupe. Zatim,

televizija je i prenosilac informacija i znanja i kao takva može se upotrebiti čak i kao

nastavno sredstvo.

Jedan od skorijih primera upotrebe filma kao mogućnosti modernizacije

nastave jeste i projekat „Slobodna zona Junior“, uspostavljen sa namerom da kroz

vannastavne aktivnosti pruži osnovcima i srednjoškolcima priliku da na kreativan

način izraze svoje stavove i da pri tom, u sklopu nastave građanskog vaspitanja,

podstakne razvoj svesti mladih o ljudskim pravima, vrednostima, slobodi,

odgovornosti. Ovaj projekat podeljen je u dva programa: „Film kao dodatno nastavno

sredstvo“ i „Kamp angažovanog dokumentarnog filma za srednjoškolce“. Prvi

program sprovodi se u okviru nastave građanskog vaspitanja i podrazumeva

kombinovanje različitih, programom predloženih obrazovnih filmova, koji su

odabrani tako da mladima budu bliski, lako razumljivi i pre svega interesantni, sa

diskusijama i radionicama, a sve to na teme koje su za osnovce i srednjoškolce

relevantne. Program „Kamp angažovanog dokumentarnog filma za srednjoškolce“

podrazumeva vannastavnu aktivnost koja se organizuje za izabrane učenike, sa ciljem

da ih upozna sa značajem društvenog aktivizma i mogućnošću da se putem filmske

forme iskažu i ostvare ciljevi koje on postavlja. U prvom delu ovog programa deca se

upoznaju sa procesom izrade filma, od pisanja scenarija, pa do montaže, kamere i

zvuka, dok u drugom delu imaju priliku da osmisle i razrade sopstvene ideje za

društveno angažovani film. Dakle, osim što se putem ovog medija deca mogu

obrazovati, ona se takođe obrazuju i za pravilno korišćenje i razumevanje datog

medija i sadržaja koje on pruža, odnosno – stiču takozvanu medijsku pismenost. Time

se unapređuju njihove intelektualne, socijalne i kreativne sposobnosti, a pri tom se i

sprečavaju mnogi od ranije nabrojanih potencijalnih negativnih uticaja,

prouzrokovanih mahom lošim i nekritičkim tumačenjem poruka koje dolaze sa

televizijskih ekrana i filmskog platna.

8

RAČUNARI I INFORMACIONE TEHNOLOGIJE

„Računari su beskorisni. Oni daju samo odgovore.“

Pablo Pikaso

Iz godine u godinu, sve je manje domaćinstava u kojima računar nije postao

sastavni deo svakodnevnice. Dostupnost računara deci utoliko je veća kada imamo u

vidu intenzivan razvoj tehnologije koji je doveo do toga da su računari sada toliko

9

jednostavni da i trogodišnje dete može lako naučiti da upali računar, pokrene određeni

program i aktivno učestvuje u njemu. Iako je televizija i dalje na vodećoj poziciji po

vremenu koje joj deca svakodnevno poklanjaju, računari, a naročito igrice i internet,

ne zaostaju mnogo. Na žalost, kao i po pitanju televizije, kada se razmatra odnos

deteta prema računaru i uticaj koji računar vrši na dete, uglavnom se u prvi plan ističu

štetni efekti.

Negativne posledice koje informacione tehnologije mogu imati po fizički

razvoj deteta uglavnom su iste kao i kod posledica prekomernog gledanja televizije, i

svode se na nerazvijenost mišića i muskulatorne promene, gojaznost, bolesti očiju,

probleme izazvane zračenjem i fotosenzitivnu osetljivost, koja kod genetski

predisponiranih osoba može dovesti do epileptičnih napada. Za većinu navedenih

posledica, recept za lečenje bio bi jednostavan – uspostavljanje roditeljske kontrole

nad vremenom koje se provodi za računarom i podsticanje deteta da svoje slobodno

vreme provodi i u drugačijim aktivnostima, koje podrazumevaju veće fizičko

angažovanje i boravak na svežem vazduhu.

Ukoliko se računar ne dovede u socijalni kontekst, njegova upotreba može

dovesti i do smetnji u socio-emocionalnom razvoju. Socijalna izolacija, umanjena

samodisciplina i motivacija i emocionalna odvojenost od sredine neki su od problema

koji zabrinjavaju roditelje i nastavnike, ali se i u ovom slučaju kao najveći problem

postavlja potencijalni uticaj računara na porast agresivnosti kod dece. Nasilne video

igre i razni web-sajtovi puni nemoralnih sadržaja mogu izazvati kod deteta želju za

imitiranjem, otupelost na nasilje i osećanja drugih, kao i pogrešnu sliku o svetu kao

nasilnom, nemilosrdnom mestu.

Što se tiče negativnih uticaja na kognitivni razvoj, računar se mahom optužuje

za gušenje dečje kreativnosti i sposobnosti za maštanje, kao i za probleme sa

koncentracijom i smanjenje strpljivosti za rad i učenje.

Međutim, kada se objektivno sagledaju izneseni strahovi, jasno je da računar

sam po sebi ne može biti optužen ni za jednu od potencijalnih negativnih posledica –

kriv je način na koji se računarom služimo. Ukoliko se nad vremenom provedenim za

računarom uspostavi kontrola i ukoliko se pažljivo odaberu programi koji će se

koristiti i konteksti u kojima će se računar upotrebljavati, moguće je od računara, baš

kao i od televizora, stvoriti izvrsnog partnera u učenju i nastavi, s tim što

informacione tehnologije imaju i određene prednosti u odnosu na televiziju – na

primer, veća je sloboda u izboru i pristupu sadržajima, komunikacija je interaktivnog

10

tipa, te je znatno veća aktivnost deteta, čime se provocira i njegova kreativnost,

sposobnost rešavanja problema i istraživački duh. Treba spomenuti i da je, pored

knjige, računar medij koji se najčešće dovodi u vezu sa učenjem, bilo da je u pitanju

obrazovanje ili samoobrazovanje, kao i činjenicu da je kompjuterska tehnologija prva

komunikaciona tehnologija, posle štampe, koja od samog početka iziskuje od

korisnika barem minimum određenog tipa pismenosti – u ovom slučaju, informatičke

pismenosti.

Za svaki navedeni „sektor“ detetovog razvoja na koji informacione tehnologije

mogu negativno delovati, postoje i mogućnosti za pozitivan uticaj. Čak i u kontekstu

fizičkog razvoja, upotreba računara može doprineti koordinaciji pokreta oko-ruka,

razvoju mišića šake, razvoju percepcije i, što je naročito značajno, boljem

uključivanju dece sa fizičkim nedostacima u redovne vaspitno-obrazovne grupe.

Ukoliko se prikladno koriste, računari mogu biti od velike pomoći u učenju deci sa

smanjenom fleksibilnošću pažnje, često praćenom hiperaktivnošću – jednostavnije

rečeno, deci oboleloj od takozvanog ADHD sindroma. Pošto se takva deca teško nose

sa stvarima koje se odvijaju sporo, te im čitanje predstavlja problem, računar im pruža

mogućnost da uče tempom i na način koji im znatno više odgovara. Osim toga,

načinjeni su posebni softveri za trening pažnje dece koja imaju ADHD sindrom.

Računari mogu biti i od velikog značaja za decu sa posebnim potrebama. Recimo,

deca sa autizmom pokazuju izrazitu sklonost za rad na računaru – brzo uče da koriste

računar i zahvaljujući njemu brže ovladavaju i učenjem govora i stranog jezika,

razumevanjem socijalnih situacija i usvajanjem socijalnih veština, kao i učenjem

raznih drugih sadržaja.

Ukoliko se upotreba informacionih tehnologija u vaspitno-obrazovnoj

ustanovi smesti u socijalni kontekst, recimo u neku vrstu timskog rada, ona može

imati pozitivno dejstvo i na socijalni i emocionalni razvoj deteta. Putem različitih

aktivnosti u kojima se upotebljava računar, može se podstaći socijalna interakcija,

razviti kooperativnost u igri i sposobnost za zajedničko rešavanje problema, te kroz

takav timski rad učvrstiti osećaj samostalnosti i odgovornosti, saosećanje sa drugima i

generalno sposobnost za razmenu mišljenja, osećanja i iskustava. Treba spomenuti i

pojavu globalnih komunikacionih mreža, koje su u velikoj meri podstakle stupanje u

kontakt i virtuelno druženje dece iz različitih društava i kultura, pomogle deci da

upoznaju vršnjake sličnih stavova i interesovanja i nešto stidjlivijoj deci da se

oslobode u razmeni mišljenja i iskustava sa drugima. Međutim, negativna strana

11

globalnih komunikacionih mreža, na koju se mora skrenuti pažnja, jeste mogućnost

lažnog predstavljanja sagovornika, zbog čega se mnoga deca i mladi mogu naći na

meti pedofila, trgovaca belim robljem i slično. Stoga je neophodno da roditelji

razgovaraju sa svojim detetom i upute ga u opasnosti koje na internetu vrebaju, te mu

i objasne na koji način i s kakvom odgovornošću u pristupu može sprečiti tragične

posledice stupajući u kontakt sa nepoznatim ljudima.

Što se tiče kognitivnog razvoja, mogućnosti pozitivnog delovanja su

očigledne, samo je potrebno odabrati adekvatne programe za rad sa decom. Iako su

dečja pažnja, kreativnost i motivacija već bile razmatrane u kontekstu negativnih

uticaja, pravilno odabranim softverima informacione tehnologije mogu i po njih imati

podsticajno dejstvo. Računari pomažu da se kod deteta razvija logičko mišljenje i

uviđanje uzročno-posledičnih odnosa, sposobnost klasifikacije i simboličkog

predstavljanja, donošenje odluka analizom i generalno sposobnost rešavanja

problema. Osim toga, računarima možemo biti zahvalni na intenzivnom podsticanju

radoznalosti i istraživačkog duha kod dece današnjice, koja, na žalost, sve manje

imaju priliku da te osobine razvijaju u svom svakodnevnom okruženju.

U brojnim razvijenim zemljama, informacione tehnologije su zauzele izuzetno

značajno mesto u radu sa decom predškolskog uzrasta, upravo zbog blagotvornog

vaspitno-obrazovnog uticaja. Naime, računar je medij koji pruža mogućnost učenja

aktiviranjem svih čula, kroz igru i interakciju, upravo na način koji deci tog uzrasta

najviše odgovara. Primera radi, tako je u Engleskog razvoj higijenskih navika kod

dece modernizovan primenom posebno izrađenog „Switch it! Hygiene“ programa.

ŠTAMPA

„Čovek koji ne čita ništa bolje je obrazovan od čoveka koji ne čita ništa osim

novina.“

Tomas Džeferson

Bez obzira na brojna dostignuća moderne tehnologije koja su donela nove,

neupooredivno atraktivnije i brže načine informisanja, štampa kao medij ne gubi na

12

značaju i aktuelnosti. To bi se moglo objasniti dubokim poštovanjem koje se oduvek

pridavalo pisanoj reči, zatim osobinom štampe da pruža raznovrsne i opširne

informacije u vrlo ograničenoj i jednostavnoj formi, kao i činjenicom da je štampa

najdostupniji medij, koji ima sposobnost da dopre čak i tamo gde savremene

informacione tehnologije, pa možda čak ni dostignuća koja podrazumevamo, poput

struje, još uvek nisu doprle.

Međutim, usled preterane komercijalizacije savremene štampe, uticaj ovog

medija na decu ponovo se češće kritikuje kao negativan nego kao pozitivan.

Osnovnim problemom smatra se potenciranje senzacionalizma u štampi, čime se

većina vesti svodi na crnu hroniku i izveštaje o „prljavim“ stranama čovečanstva, ili

„voajerske“ vesti o zvezdama diskutabilnog morala, propraćene paparaco-

zanimljivostima i nedoličnim fotografijama. Čak i u dnevnim novinama koje najčešće

smatramo ozbiljnim, kakav je recimo „Blic“, mogu se naći fotografije golišavih žena,

koje nisu tu kako bi propratile ili ilustrovale neku vest, već samo da bi izazvale

seksualne fantazije i privukle mušku populaciju. Problem se javlja kada uvidimo

činjenicu da su takve novine deci uvek dostupne, jer ih mnogi roditelji svakodnevno

kupuju i ne kriju od svog deteta, ne doživljavajući ih kao štetne. Briga mnogih je da

će se, svakodnevnim izlaganjem takvom nemoralu u štampi, oslabiti i moral samog

deteta, da će dete usvojiti pogrešan sistem vrednosti ili da će doći do podizanja praga

tolerancije na različita „prljava“ i nedolična ponašanja.

Još jedna od poražavajućih činjenica koja ukazuje na neprimerenost štampe

deci jeste sama slika o detetu koja se putem novina šalje. Naime, većina dnevnih

novina kroz svoje vesti spominje dete uglavnom u kontekstu pasivnog, bespomoćnog,

beslovesnog bića, koje treba zaštititi jer nije u mogućnosti da bilo šta učini kako bi

popravilo svoj položaj. Takvom slikom odraslima se implicitno stavlja do znanja da je

dete dragocenost koju treba čuvati u zlatnom kavezu jer ovo nije svet za njega, da ono

time nema pravo da bira, da odlučuje, da se išta pita. Tako se i samoj deci

onemogućava uvid u mogućnost da preuzmu bilo kakvu inicijativu, da se sopstvenim

aktivnostima izbore za svoju sigurnu sadašnjost i lepšu budućnost, već se, naprotiv,

podstiče dečja pasivnost i nezainteresovano prepuštanje „sigurnoj ruci odraslog“.

Poseban problem predstavljaju savremeni listovi namenjeni deci i omladini.

Među mladim naraštajima, popularnost gube časopisi poput „Politikinog zabavnika“

ili „Nacionalne geografije“, dok se čak i mnogim dobrim primerima dečjih novina,

poput „Tik-tak“-a izgubio trag. Na njihovo mesto dolaze novine poput časopisa

13

„Bravo“, „OK“ i „Bravo Girl“, bez ikakvog vaspitno-obrazovnog sadržaja, koje se

svode na tračarenje, zabavu i isprazne „savete“. Čitalačka publika ovih listova sve je

mlađa, a teme kojima se oni bave sve nepriličnije, površnije, sve ograničenije na brigu

o izgledu i seksu. S jedne strane, postavljajući nerealne ideale lepote na pijedestal, ovi

časopisi bude nezadovoljstvo vlastitim izgledom, ali i veliku fokusiranost na

materijalno i ogorčenost finansijskom situacijom porodice, jer kao sastavni deo lepote

ističu izuzetno skupo oblačenje, nedostižno većini mladih. S druge strane,

propagirajući neprirodno zrela seksualna ponašanja u mladim uzrastima, ovakvi

časopisi podstiču prerano i nepromišljeno stupanje u seksualne odnose i u ljubavne

veze uopšte. Dodatan problem predstavlja jezik, pun anglicizama i žargona, kojim se

autori ovog časopisa služe i koji polako dovodi do otuđenja mladih ne samo od

ispravnog načina govora, već i od njihovog maternjeg jezika uopšte.

Očigledno je da štampa, uprkos svemu, ima i tek može razviti vaspitno-

obrazovni značaj. Njena pozitivna svojstva i iz njih proistekle mogućnosti slične su

ranije spominjanim medijima. Sama forma u kojoj štampa izlaže sadržaj omogućava

deci da brojne informacije usvajaju spontano, nesvesno, u vremenu koje njima

samima odgovara. Deci se nude brojne mogućnosti da kroz štampu, bilo dečje listove,

školske listove ili na određenim konkursima listova za odrasle, izraze svoje

stvaralačke talente i time se ne toliko podstiče koliko odaje priznanje kreativnosti i

sposobnostima deteta, što je takođe od ne malog značaja. Osim navedenog, za razliku

od prethodno spominjanih medija, štampa se takođe može iskoristiti i kako bi se kod

dece podstakle i razvijale čitalačke navike i uopšte sposobnost razumevanja i

kritičkog analiziranja pročitanog, što je značajno za sve nauke i sve mnoge oblasti

života.

Štampa se, uz malo mašte, može valjano iskoristiti i u samom nastavnom radu,

bez da se pri tom ograničimo na stručne časopise. Bilo da se primenjuju na časovima

redovne ili dodatne nastave, sadržaji iz novina mogu se upotrebiti za sticanje dodatnih

informacija, za obogaćivanje i aktuelizovanje nastavnog programa, kao materijal za

učenički samostalni rad, projekte i prezentacije, ali i kao materijal za kreativno

izražavanje – recimo, pravljenje kolaža od slika iz časopisa na času likovnog.

U domenu štampe kao medija valjalo bi spomenuti i strip, kao specifičan oblik

objedinjenja slike i reči. Naime, strip nikada nije bio ozbiljnije razmatran kao

obrazovni sadržaj, naročito u skorije vreme kada gubi na svojoj aktuelnosti među

mladima. Čak je i u periodu popularnosti stripa jedino razmatranje vaspitnog

14

potencijala ovog medija bilo u negativnom kontekstu. Predvodnik tadašnjih protivnika

stripa bio je psihijatar Frederik Verthajm, koji je u svojoj knjizi „Zavođenje nevinih“

kritikovao strip zbog loših modela ponašanja koje nudi. Akcioni heroji, idoli svakog

obožavatelja stripa, pri tom su razmatrani sa jednakom osudom kojom se danas

posmatraju agresivni filmski junaci. Postoje, naravno, i oni koji misle drugačije i koji

ističu da glavni akteri mnogih stripova mogu predstavljati pozitivan model i, na

primer, pomoći deci da razviju osećaj za pravdu.

U 21. veku, javlja se potreba za ponovnim razmatranjem stripa kao

obrazovnog materijala, te na temeljima te ideje nastaje program „Commics in the

classrom“, kao pokušaj da se upotrebom kvalitetnih, nagrađivanih, prvenstveno

kratkih stripova deci približe i ilustruju određeni segmenti nastavnog gradiva.

Pretpostavka je da će stripovi podstaći motivaciju dece, učiniti časove zanimljivijim,

ali i poboljšati samo memorisanje gradiva. Prva ispitivanja uspešnosti ovog programa

pokazala su da se učenicima dopada ovakav način rada i da su, zahvaljujući

stripovima, stekli i razvili bitne sposobnosti u domenu čitanja, pisanja i mišljenja.

ZAKLJUČAK

U životu današnje dece mediji zauzimaju znatno važnije mesto nego u

životima njihovih predaka, a kako se svet brzo i nezaustavljivo razvija, donoseći sve

veći broj informacija koje moramo znati, vesti koje moramo propratiti i kontakata

koje moramo održati bez obzira na sve veću udaljenost među ljudima, očigledno je da

mediji u svetlu sutrašnjice mogu biti samo još značajniji nego što su danas.

Posmatrajući aktuelne trendove, možemo naslutiti i da će se veći deo obrazovne

15

aktivnosti u budućnosti odvijati upravo posredstvom probranih medijskih oblika.

Stoga, deca se moraju obrazovati za pravilnu upotrebu medija, podrazumevajući time

i tehničku osposobljenost ali i sposobnost kritičkog analiziranja i primanja poruka

koje oni šalju.

Osim medija kao predmeta obrazovanja, kroz ovaj rad nastojala sam da

ukažem i na značaj i ulogu medija kao sredstva putem kog se obrazuje. Kako su

savremeni mediji bliski deci, nažalost mnogo bliskiji nego knjiga, razumljivo je da

će, ako ne odmah stvoriti motivaciju, barem smanjiti otpor prema učenju. Takođe, oni

pružaju brojne mogućnosti da se proces učenja osavremeni i time učini mnogo

zanimljivijim i primamljivijim. Kao jedan od najjasnijih odraza tendencija savremene

civilizacije, mediji mogu vaspitanju pomoći da isprati i odgovori na aktuelne potrebe

ljudskog društva.

Očekivano je da se mediji mogu zloupotrebiti, pa time i negativno uticati na

decu, ali opasnost zlupotrebe obrazovnih sadržaja uvek je postojala i uvek će

postojati. Jedini način da se protiv nje borimo jeste da ostanemo zainteresovani za

sadržaje sa kojim deca dolaze u kontakt i da, ukoliko je neophodno, uspostavimo

kontrolu nad njima, bilo da je u pitanju televizijska emisija, časopis, ili knjiga.

KORIŠĆENA LITERATURA

Comics in education, preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http://en.wikipedia.org/wiki/Comics_in_education

Čemu televizija uči decu? (2011), preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa http://www.er.rs/forum/index.php?topic=960.0

Dete i računar u porodici i dečjem vrtiću (2008), preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa http://deteiracunar.blogspot.com/

16

Dobar i loš uticaj televizije na dete, preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa http://www.yumama.com/dete/vaspitanje/4850-dobar-i-los-uticaj-televizije-na-dete.html

Dokumentarci u školama: sada i ovde (2012), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http://www.b92.net/kultura/intervjui.php?nav_category=1081&nav_id=578858

Frederic Werthaim, preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http://en.wikipedia.org/wiki/Fredric_Wertham

Maryland comic book initiative (2008), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http :// www . marylandpublicschools . org / MSDE / programs / recognition - partnerships / md - comic - book . htm

Mediji za decu kao promoteri stila života, preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http://5sazvezdicom.medijskestudije.org/index.php?option=com_content&view=article&id=190:mediji-za-decu-kao-promoteri-stila-ivota&catid=43:nauni-rad&Itemid=61

Slobodna zona Junior (2012), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http://www.freezonebelgrade.org/sz_junior/

Trnavac, N. I J. Đorđević (2007): Pedagogija. Beograd: Naučna knjiga.

Uticaj televizije na decu (2012), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http :// www . vrticiportal . com / roditeljstvo - i - vaspitanje / dete - i - televizija - stetan - uticaj - televizije - na - decu . html

Uticaj medija na vaspitanje djece (2011), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http :// durmitor . wordpress . com /2011/05/17/ uticaj - medija - na - vaspitanje - djece /

Vaspitanje nije u modi (2009), preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa http :// www . novosti . rs / vesti / naslovna / aktuelno .69. html :243568- Vaspitanje - nije - u - modi

Zindović-Vukadinović, G. (1997): Medijska pismenost: teorija i praksa, Zbornik 29 Instituta za pedagoška istraživanja (244-259). Beograd: Institut za pedagoška istraživanja

Zindović-Vukadinović, G. (1998): Deca, mediji i nasilje, Zbornik 30 Instituta za pedagoška istraživanja (108-123). Beograd: Institut za pedagoška istraživanja

Živjeti strip (2012), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http://www.stripvesti.com/arhiva/sv-138.htm#kartica

17

18