Uvod u arhivistiku

Pergament

Prema legendi pergament je pronađen kada je vladar Pergama Eumenej u 2. veku p.n.e. poželeo da stvori biblioteku ravnu onoj u Aleksandriji. Ptolomeju se ta ideja nije dopala i da bi ga u tome onemogućio zabranio je dostavu papirusa, koji je bio osnovni matreijal za pisanje. Tada je prema legendi stvoren u Pergamu novi materijal koji se pravio od štavljene životinske kože.  Tako kaže legenda. Ali Herodot daje pouzdane dokaze da je pergament postojao još u 5. i 6. veku p.n.e. Počeli su da ga prave Jonjani. Naziv pergament nije se koristio do 4. i 5. veka nove ere. Do tog vremena zvao se membrana (što asocira na elastičnost). Pergament je kao materijal za pisanje bio skuplji od papirusa ali je po svim ostalim osobinama bio bolji. Mogao je da se savija kao svitak, ali i da se spaja u obliku kodeksa. Bio je čvrst i manje krt od papirusa, lakše se rezao i obrađivao. Priprema pergamenta se odvijala tako što se koža stavljala u živi kreč da se očisti i da omekša. Zatim se raširi preko drvenog okvira i suši na suncu ili pri vatri. Nakon toga maže se uljem (sam naziv membrana znači maslinovo ulje). Nakon toga koža se sekla na željene dimenzije. Obrađena koža zvala se karta. Pergament se najčešće pravio od teleće (charta vitulina), jareće (charta caprina), i jagnjeće (charta ovina) kože. Najskuplji pergament izrađivan je od kože fetusa. Jedan takav se čuva kao Biblija iz 14. veka u Arhivu u Zagrebu. U nekim periodima ljudske istorije pergament je pravljen i od ljudske kože (Pape, velikaši, i u konc. logorima u II svetskom ratu). Najstariji sačuvani pergament je iz 195. god p.n.e., nađen u Siriji. To je jedan kupoprodajni ugovor na jagnjećoj koži. Postoje i svedočenja Cicerona koji kaže da je video Ilijadu ispisanu na pergamentu koji je mogao da stane u orahovu ljusku. 

Od 3 i 4. veka naše ere počinju da se pišu kodeksi i od pergamenta. Nastariji sačuvan dokument u obliku pergamentnog kodeksa je Splitsko jevanđelje iz 8. veka. Pergament je materijal za pisanje koji je obeležio srednji vek, i sve do 14. veka pisalo se najviše na pergamentu. I kod korišćenja pergamenta imamo primer brisanja i ponovnog pisanja na istom dokumentu (zbog skupoće ili nakon zvaničnog priznavanja hrišćanstva kada je došlo do uništavanja antičkih dela). To je palimpsest – kodeks u kojem je tekst pisan preko teksta. Prethodni tekst je pre toga brisan prevrelim mlekom. Pergament je potapan u mleko i tako se skidao tekst. Danas se u savremenim laboratorijama može pročitati i skriveni tekst, a da se pritom ne ošteti onaj koji je kasnije nastao. U ranijim periodima to nije bilo moguće, veđ se noviji ekst uništavao prilikom otkrivanja onoga što je ispod njega. Sva Ciceronova i Plautova (komediograf) dela su otkrivena u palimpsetu u 16. veku. Ciceronova su otkrivena ispod jednog dela sv. Augustina.Papirus kao materijal obeležava antiku, pergamnet srednji vek, a simbol modernog doba je papir–hartija.

Papir svoje ime duguje papirusu. Nastao je početkom 2. veka naše ere. Kinez Caj Lun je došao na ideju da samelje čaure svilene bube i pomeša ih sa drugim materijalima (lanene krpe, babusova trska, ribarske mreže). Sve

1

Uvod u arhivistiku

to samleo je smesu, stavio u gašeni kreč i prosejao na situ. Tako se višak tečnosti cedio, a na situ je ostajala kompaktna masa. Nakon toga, kada se masa osuši ona se glača, presuje, obrađuje. Ovaj način proizvodnje papira čuvan je kao tajna do 7. veka. kada su Korejci uspeli da vide jednu takvu radionicu. a nakon njih i Japanci. Radionice su nicale po celoj Kini.U gradu Samarkantu, u današnjem Uzbekistanu, počinje arapska faza pravljena papira. Arapi su preneli papir na dve strane. Preko Afrike u Španiju, a s druge starne u Vizantiju prilikom trgovačkih putovanja. Tako da se u Vizantiji prvi put u Evropi proizvodi papir (ovde treba proveiti jer na drugom mestu kaže daje to u Španiji). tehnolgija arapskog papira je od smese lanenih krpa, a finoća se postizala korišćenjem metalnog sita. Najstariji arapski dokumenti na papiru su iz 10. veka. U Vizantiji imamo prvi evropski dokument na papiru. To je povelja Konstantina Monomaha. Prve radionice papira kod Nemaca i Italijana pojavljuju se od 12. veka. Svi kancelarijski spisi u Dalamciji od 12. veka su na papiru. Dubrovnik i Venecija su zabranjivali proizvodnju papira. Zato je proizvodnja cvetala u drugim krajevima Italije (Napulj). Papir je naročito postao popularan nakon pronalaska štampe (15. vek).  Treća faza, moderna, (nakon kineske i arapske) u istoriji proizvodnje papira počinje u 18. veku. Francuski naučnik Reomir je eksperimentisao sa drvetom i dosao je do zaključka da su vlakna trulog drveta dobra za papir. Nakon tog zaključka zapiao je svoja zapažanja o procesu pravljenja papira. Kasnije, 1750. je Šefer, koji je bio pop, po tom receptu pravio papir i obogatio se. I od tada (1761. je napravljen poslednji papir od lana) se papir proiyvodi samo na taj način. takva proizvodnja je bila jeftinija. Naravno više se nije koristili trulo drvo.

Danas tehnologija papira stalno napreduje i predstavlja petu granu privrede u svetu. Proizvodnji papira je pogodovala i industrijska revolucija u 19. veku, kada se pronalaze i savremene mašine za proizvodnju papira. Svim materijalima za pisanje se bavi paleografija (kao i pismima), a sa pronalaskom papira javlja se i filigranologija, koja proučava vodene grbove na papiru. Vodeni grobovi predstavljali su obelezje i simbol fabrika koje su proizvodile papir. Utisuvani su u papir prilikom njegove proizvodjnje. Postojanje filigrana je veoma važno prilikom određivanja starosti i originalnosti nekog dokumenta. Može se sa sigurnošću reći kada neki dokument nije mogao da nastane, ukoliko se zna da tada nije proizvedena ta vrsta papira. Krajem 13. veka i Italiji su se pojavili prvi vodeni znakovi. Najčešće su to u početku bili neki simboli. Prva hartija sa vodenim znakom proizvedena je 1271. godine, a najstariji sačuvani dokument sa filigranom je iz Dubrovnika iz 1284. godine. U 14.veku se pojavljuju grbovi plemića kao filigrani. Poznato je da plemići nisu imali pravo da se bave zanatima, niti da izdaju prostor zanatlijama, osim za proizvodnju grnčarije i papira. Tako da u 14. veku nalazimo plemićke grbove utisnute na papiru koji su proiveden u fabrikama u vlasništvu plemića. U 17. veku se javljau razni oblici filigrana, u obliku aždaja, zmajeva, mitoloških bića i sl. Postoje čitavi albumi filigranskih znakova. Takav je i album filigrana iz 13. i 14. veka koje je sakupio Vladimir Mošin, i koji sadrži oko 2000 znakova.

2

Uvod u arhivistiku

Oblici rukopisa

Postoj dva oblika – svitak i kodeks.

Svitak je bio najrašireniji oblik u starom veku. prvi je nađen u Egiptu pre 5000 godina. Ovaj oblik su kasnije preuzeli Grci pa onda i Rimljani koji su ga nazvali volumen. Svitak je nastao sa nastankom papirusa. Čuvao se u ćupovima ili se slagao na policama. Oblik svitka se koristio i za pergament. Sačuvani su mnogi rukopisi u obliku svitka. Problem sa čitanjem svitka je bio u tome što se početak teško nalazio. Zato se na početak teksta stavljala reč incipit (odmotati) a na kraj explicit (zamotati). Tako se znalo sa koje strane odmotati i čitati svitak. Svitak je bio namoan na štapić koji se zove umbilikus i pravljen je od drveta a ponekad i od slonove kosti. Ukoliko je na svitku napisano neko književno delo naslov bi bio ispisan na kartici koja je onda okačena na umbilikus i zvala se titulus. Svitak je mogao biti ispisan anopistografski – samo s jedne strane ili opistografski – sa obe strane. pisalo se u stupcima zvanim kolumne. Pisanje po širini počelo je sa pojavom knjige u 15, 16. veku. Svici od pergamenta su bili praktični jer su se mogli prišivati i tako produžavati. To je bilo pogodno naročito za vladarske povelje. Primer je povelja o osnivanju manastira Visoki Dečani 1330. god, koju je izdao Stefan Dečanski. Dugačka je 5, 5 m, i predstavlja naduži pergamentni svitak na svetu. Listovi pergamenta su sastavljani šivenjem ali tako fino i neprimetno da se to može uočiti samo pod mikroskopom. Antički svitak se čuvao u ćupovima a od srednjeg veka u kožnim valjcima – kapislama ili tekama. Svitak je mlađi oblik od kodeksa (kodeks je postojao kao oblik i kod voštanih tablica). Kodeks je danas reč koja označava zbirku zakona. Od srednjeg veka kodeks dobja značenje – svaka rukom pisana knjiga i na pergamentu i na papiru. Prvi kodeks se pojavio i 1. veku naše ere u školama. Uporedo su i svici bli u upotrebi. Hrišćanska crkva uvodi u 6. veku kodeks radi lakšeg širenja hrišćanstva. Bile su to biblije pauperus- vise slikane sa malo teksta. Takozvane biblije za siromasne. Najlepši kodeksi potiču iz 14. i 15. veka, iz vremena humanizma i renesanse.

Kodeks se sastoji iz listova- folija. Nije bilo paginacije, već samo folijacije – obeležavanje listova. Obično su prošivana 4 lista (dupla – 8 listova- 16 strana) i tako se dobijao kvaterno. To se primenjuje i danas. Stranice su se zvale pagine, ali se nisu obeležavale. Folijacija počinje u 12. veku. Pre toga 11 vekova se stranice nisu obeležavale. Folijacija se zadržala do 18. veka. Na kodeksu se pisalo recto – s prve strane lista i verso- s druge strane lista.  Postojao je samo jedan problem kod kodeksa, a to je kako tekst pisati pravo, posto se nije pisalo u stupcima. U tu svrhu se obeležavala visina svakog reda i povlačile su se fine linije. Pisanje na kodeksu obavlalo se dok on još nije povezan (znači na listovima pergamenta ili papira). Da bi se odrzao red u listovima oni su nekada obeležavani i kustodama- reč napiana na kraju lista ispisivala se i na početku sledećeg.Korice kodeksa su bile drvene i presvučene kožom (ponekad i ljudskom). Korice su nekada ukrašavane i dragim kamenjem i metalnim kopšama. Sv Jeronim je u 4 i 5. veku prkleo one koji tako ukrašavaju knjige. Kodeksi

3

Uvod u arhivistiku

sadrže i iluminacije. To su posebno ukrašena slova i obično stoje na početku stranice. Prve iluminacije su bile jednostavne, obicno su ilustrovale tekst (dela Vergilija i Homera). Prava umetnost iluminiranja počinje u 7. veku u Vizantiji. Iluminatori su smatrani umetnicima. Inicijali- početna slova u redu su naročito bogato iluminirani. Postoje razni oblici inicijala : geometrijski, zoomorfni, florealni i antropomorfni (slova sa likom svetataca). Svi ovi inicijali se zovu minijature od reci minius – crvena boja. U Miroslavljevom jevanđelju ima i slova ukrašenih pravim zlatom. Najpoznatiji minijaturista u 16. veku je bio Julje Klović, koji je radio za mnoge vladare i bio veoma bogat čovek. 

Sredstva za pisanje

Kada kažemo sredstva za pisanje misli se na oruđe i na materujal koji se koristio – cime se ispisivalo. Prva oruđa za pisanje služila su tačnije za urezivanje znakova. Pravljena su od čvrstih materijala kao što je kost na primer. sa pojavom paprusa javlja se i trska kao sredstvo kojim se piše. Takva pisaljka zvala se kalamus. Kasnije je došlo i ptičije pero, koje je bilo elastičnije i moglo se pisati lepše. ptičije pero se zvalo – penna. Kao materijal korišćeno je mastilo. pero je omogućilo nastanak kaligrafije, jer je savitljivo i moglo se preciznije i lepše pisati. Podloga za pisanje je bio pisaći sto – skriptorijum, ali se pisalo i stojeći. Pernica za čuvanje pera zvala se kalamarijum. Pera su se oštrila nožićem i koristila su se više puta.

Pojam i razvoj pisma

Pismo je svaki sistem vidljivih oblika koji daju objašnjenje. Pismo prenosi neku informaciju, tako da u širem smislu, i znakovi i simboli i slike predstavljaju vid pisma. Pismo je grafički izraz jezika i proučava ga nauka koja se zove paleografija.Postoje 4 vrste pisma kroz istoriju:1. piktografsko ili slikovno pismoLjudi su prvo počeli da slikaju i te slike su upotrebljavali kao simbole pisma. Pismo se razvilo tako da se više nisu crtale pune slike, već njihove uprošćene verzije koje imaju neko značenje. Svaki čovek može da protumači slikovno pismo veoma lako, ali do danas se nije saznalo kako je jezik ljudi koji su te crtali te slike zvučao, na osnovu slika ne može se rekonstruisati jezik. Piktografsko pismo nastalo je oko 4000. godine pre nove ere u Mesopotamiji (Vavilonu). Oko 1000. godina posle svog nastanka, piktografsko pismo sve više počinje da poprima izgled slova. Zove se još i sumersko ili klinasto pismo. Sumeri su pisali na glinenim tablicama i prvi su počeli da pišu s leva nadesno. I najstarije književno delo na svetu, Ep o Gilgamešu, napisano je na glinenim tablicama klinastim pismom. 

2. ideografsko ili pojmovno pismoOvo pismo i danas postoji i koriste ga Kinezi, Korejci i Japanci. Ono se sastoji iz ideograma, koji više ne predstavljaju predmet, već pojam. To su

4

Uvod u arhivistiku

simbolične predstave određenih pojmova. Vrlo brzo je od tih predmeta postala reč. Simboli se jedan sa drugim stapaju i tako postaje reč. Prvo ideografsko pismo nastalo je u Egiptu i to je bilo hijeroglifsko pismo. Ono je nastalo oko 3500. godine pre nove ere. Hijeroglifsko pismo je vrlo brzo počelo da se uprošćava i već posle 700-800 godina stvara se od njega neka vrsta simboličkog pisma.

3. silabičko ili slogovno pismoKod silabičkog pisma, isti skup znakova koji stvaraju neku reč koristi se na svim mestima gde je potrebno upotrebiti taj slog da bi se sastavila neka reč. U silabičkom pismu pravimo slogove. Polako se formira sistem znakova. Slogovno pismo se danas više ne upotrebljava. Kolevka prvog silabičkog pisma je egejska civilizacija. Na tim prostorima se formiralo kritsko pismo koje do danas nije dešifrovano, a koje predstavlja prvo silabičko pismo.

4. alfabetsko pismoAlfabetsko pismo nastalo je na Mediteranu. U Maloj Aziji živeli su Feničani, čuveni trgovci, koji su trgovali naročito sa Vavilonom, Egiptom i Kritom. Feničani su stvorili za sebe pismo kojim su pisali trgovačke ugovore. Usavršili su kritsko i egipatsko pismo. Nisu koristili znakove za slogove, već su glasove označavali slovima. Ovo pismo ima 22 slova, a nema oznake za vokale. Od početka je to bio formirani alfabetski sistem. Pisalo se sa desna nalevo.Sva alfabetska pisma dele se:feničansko pismo (od koga su nastala sledeća):- aramejsko (od kojeg nastaje hebrejsko)- arapsko- grčko (od kojeg nastaju latinska pisma i slovenska pisma)

Grci su prvo pisali bustrafedonom, to je pisanje u različitim pravcima. Znakove su uzeli iz feničanskog pisma i dodali vokale. U VIII veku pre nove ere grčko pismo stiže u Italiju i tada ima 24 znaka i postaje osnova za sva kasnija latinska pisma, tj. današnje alfabete.S obzirom na razlilita pisma, razlikujemo i više vrsta paleografije, pa tako postoje: hebrejska, arapska, latinska i slovenska ili ćirilska paleografija.

Istorijski razvoj pisma

Latinska paleografija ima tri razdoblja: staro, drugo i moderno razdoblje.

1. Staro razdoblje koje karakteriše dolazak Grka u Italiju u VIII veku pre nove ere kada se razvija latinsko pismo. Tim pismom pisalo se sve do V veka nove ere.

1) Najstarije latinsko pismo je arhajska kapitala. Pisana je na tvrdim materijalima na početku. Godine 1899. nađen je Crni kamen (Lapis niger) iz 650. godine pre nove ere, koji je pisan arhajskom kapitalom. Taj

5

Uvod u arhivistiku

prvobitni alfabet je bio u potpunosti isti kao feničanski, imali su vokale ali ih nisu pisali. Kad je počeo da se koristi mek materijal za pisanje, počinju da se pišu skraćenice, ligature (spojena slova) i pismo postaje vrlo nečitljivo.2) Mnogo je urednija bila arhajska kapitala koja se pisala na kamenu, Iz nje se razvila kurzivna kapitala. Slova su bila mnogo urednija, ali se i dalje na mekim materijalima pisalo brzo i nečitko.3) Iz kurzivne kapitale nastala je kurzivna majuskula, na prelazu iz stare u novu eru. Njome su se pisali ugovori i trgovački spisi. Oblici slova bili su fini, ligature uredne. Slova su bila nejednake dimenzije, a nije postojao razmak između reči. Vremenom su se slova počela rastavljati na sastavne delove, pa se u trgovačkim ugovorima može sresti reč item.4) Potom nastaje kurzivna minuskula koja je imala sitna i još nečitljivija slova.5) Svečano pismo uncijala koristilo se od III do IX veka nove ere i njime se završava staro razdoblje u nastanku pisma. Uncijala se koristila za pisanje svečanih povelja. To je kaligrafsko pismo.Upotreba ptičjeg pera za pisanje omogućila je razvoj uncijale, mogla su se pisati i ukrašavati slova različite debljine. Uncijala se još naziva i ustavno pismo (ustavno=svečano), tako su ga Grci nazivali. A na latinskom se zvalo uncijala.Prvi biblijski tekstovi pisani su uncijalom. Nema ligatura, ima dosta skraćenica ali sve su normirane (DS – Dios, Bog; IHS – Isusu Hristos; SES – Santus, sveti; CPLS - Constantinopolis).

II Pisma drugog razdoblja postala su od kurzivne majuskule. To su sledeća pisma:1. kurija2. nacionalna pismaPojavljuju se prvi put razlike u latinskom pismu, pa tako nastaju vizigotika, merovindika, beneventana (upotrebljavala se u periodu VIII-XII vek).3. Naporedo sa beneventanom razvila se karolina. Koristila se do XII veka, ali će se obnoviti u XIV veku sa razvojem štamparstva. Nazvana je po Karlu Velikom, na čijem dvoru se upotrebljavala. To je doba karolinške renesanse. Karolina se veoma brzo širila. Od svih latinskih pisama to je prvo univerzalno pismo. Humanisti su ga u XII I XIII veku zavoleli i počeli da pišu njime, smatrajući da je to izvorno antičko latinsko pismo, ali to mišljenje je bilo pogrešno.Karolina je oblo pismo. Imala je pravilna i čitka slova, nije imala ligature (osim dve: ct i st). Ovo pismo nije svečano, a lepo je i čitko. U njemu se izbegavaju diftonzi. Prvi put se redovno odvajaju reči u rečenici. Nema još uvek znakove za kraj rečenice.4. goticaTo je pismo koje se koristilo od XII do XV veka. Koristilo se i posle u vreme Hitlera, da bi se pokazalo da su Nemci star narod. Gotica je nastala iz karoline pooštravanjem slova. Slova postaju viša i oštra, reči se razdvajaju, nema skraćenica. Nastala je u manastirima i univerzitetima.

III Karolina i gotica dovele su do formiranja modernog latinskog pisma – latinice.

6

Uvod u arhivistiku

Latinica je moderno latinsko pismo i ne čuva u sebi veze prema antičkim pismima osim jedne, a to je da se brojevi pišu slovima: I=1, V=5, X=10, L=50, C=100, D=500, M=1000. Ovakav sistem pisanja brojeva slovima pojavio se prvi put sa kurzivnom majuskulom.Moderna latinica se upotreljaca u većem delu Evrope. Latinicom su pisana prva dela iz narodne književnosti kod nas, u Dubrovniku. Srbi pišu latinicom od XV veka, u Dubrovniku i u Boki Kotorskoj.

Slovenska pisma

Nastala su iz grčkog alfabeta, relativno kasno. Najmlađa su pisma na svetu. Prvo slovensko pismo je glagoljica, koja je nastala u IX veku za potrebe staroslovenskog jezika. Na staroslovenskom jeziku nema sačuvanih spomenika. Braća Konstantin i Ćirilo, čiji je otac bio službenik zadužen za slovenska pitanja u Solunu na dvoru vizantijskog cara, tvorci su glagoljice. Knez Rastislav ih je pozvao u Veliku Moravsku sa ciljem da suzbiju širenje latinskog jezika. U IX veku, znači 200 godina pre raskola u crkvi, svi hrišćani priznavali su papu. Konstantin dolazi u Rim i od pape dobija potvrdu da je slovenski jezik četvrti sveti jezik na svetu i da se na njemu mogu pisati svete knjige. Na slovenski jezik prvo su bila prevedena četiri jevanđelja. Četiri sveta jezika su: grčki, latinski, hebrejski i slovenski. Prvo slovensko pismo je glagoljica, čiji su tvorci Konstantin i Metodije. Ćirilo je za osnovu uzeo grčku minuskulu i uglavnom je preuzeo i grčki alfabet. Glagoljica je imala 36 slova i nije bila fonetsko pismo (nije bilo: 1 glas = 1 slovo). Najstariji sačuvani glagolski spomenici potiču tek iz XI veka.Glagoljica je nastala što prirodnim putem, što silom. Na ovaj drugi način nastala je na prostoru Hrvatske i Slovenije. Glagoljica se duže održala u krajevima gde je bila proganjana. Na pojedinim ostrvima su se sve do XV veka zadržali popovi glagoljaši, te ima sačuvanih spomenika i iz XV veka pisanih glagoljicom.U Srbiji glagoljice nema od XII veka. Nema nijednog sačuvanog glagoljskog spomenika sa prostora Srbije, a dosta ih je pronađeno u Hrvatskoj i Dalmaciji.Kada je Metodije ubijen, deo učenika otišao je u Bugarsku u grad Preslav, a drugi deo u Makedoniju, u Ohrid. Reformisali su glagoljicu i nazvali je ćirilicom i ćirilica je poslednje slovensko pismo. Ono nastaje već u X veku, a od XII veka potpuno je potisnulo glagoljicu.Sličnosti između glagoljice i ćirilice:- i glagoljica i ćirilica su stilizovana pisma, imaju visok stepen stabilnosti.- oba imaju azbučni red.

Razlike između glagoljice i ćirilice:- Glagoljica je oblo, a ćirilica geometrijsko pismo.- Kod glagoljice nazivi slova su shvatana simbolično, a kod ćirilice nije tako.- Ćirilica ima ligature (povezana slova) i puno skraćenica; glagoljica nema.- Ćirilica nije bila fonetska, već je imala više znakova za jedan glas.- U ćirilici su se brojevi pisali slovima: 

7

Uvod u arhivistiku

a=1, В=2, Г=3, Д=4, Е=5, Ѕ=6, З=7, И=8, ς=100... +Г=3000

Diplomatika

Diplomatika je pomoćna istorijska nauka koja proučava diplomatičke izvore (isprave), tj. pisane izvore koji potvrđuju pravnu vrednost nekog čina. Ona proučava povelje, diplome i ukaze vladara, crkvenih velikodostojnika itd. Diplomatika proučava isprave, utvrđuje okolnost nastanka i njihovu originalnost.Sama isprava je pisano svedočanstvo o pravnom činu. Svaka isprava je imala tačno utvrđen oblik. Naziv diplomatika je relativno kasno nastao. Diplomatika se kao nauka razvila u XVII veku. Žan Mabijen je 1681. godine uveo taj naziv napisavši prvi put udžbenik iz diplomatike. U XVII veku crkva ponovo jača i nastaje pomama za traženjem tih isprava, Žan Mabijen piše o tome kako prepoznati originale. Diploma je na grčkom značila dozvola gradskih vlasti da neko može da se vozi kočijama. U rimsko doba je diploma bila dekret kojim je car davao otpust iz službe, tj. vojske i davao bivšim vojnicima zemlju sa kućom i robovima. Danas se diplomatika pretežno bavi srednjim vekom, kada je diploma bila svečana isprava koju izdaje vladar ili crkveni velikodostojnik. Diplome u širem smislu su:- mandata – danas je to kancelarijski dokument, administrativnog karaktera, koji izdaje vlast- epistula – službena prepiska između organa vlasti, pisma vladara, itd.- akta – molbe, ono što privatno lice upućuje vlasti.

Osnovno što treba utvrditi je da li je isprava autentična. Pod time se podrazumeva da se taj pravni akt zaista dogodio, da li je isprava izdata od strane toga ko je potpisan, da li je naknadno dopunjavana ili brisana. Diplomatička metoda koja je najpouzdanija u utvrđivanju autentičnosti razvila se u početkom XIII veka.Počeci diplomatika vezuju se za Srbiju.Godine 1200. papa je bio Inoćentije II. On je razvlastio biskupa Dominika, koji odlazi pred Vukana sa ispravom u kojoj piše da mu papa daje čin nadbiskupa. Vukan je napisao pismo papi i sa pismom mu poslao ispravu koju mu je doneo Dominik. Papa mu je nakon nekog vremena odgovorio da su na dvoru ispitivanjem isprave zaključili da je lažna, jer je Dominik u njoj sebe nazvao sinom (kako si se nazivali svetovni vladari), a ne bratom (kako je trebao da se nazove, jer je papa tako oslovljavao sveštena lica).Podstaknut ovim događajem, papa je 1207. godine izdao dekret o falsifikovanju, kojim se utvrđuje 31 stav kako otkriti falsifikat. Od tada nastaje diplomatika, koja se kao nauka razvila u XVII veku.Tri su elementa u nastanku diplome:1. autor – onak ko diplomu izdaje2. skriptor . omak ko piše diplomu3. destinatar – onaj kome diploma stiže

Ista vrsta diplome ima više oblika. Prema svojim oblicima diplome se svrstavaju u arhivu. Ima pet vrsta jeden iste isprave, od kojih prve dve moraju uvek da postoje. To su:

8

Uvod u arhivistiku

1. original (izvornik) – to je povelja onakva kakva je stigla u ruke primaocu (destinataru)2. kopija – povelja koja ostaje tvorcu. Ona može biti obična i overena. Obične kopije napravi obično primalac, da ima za svaki slučaj. Overene kopije pravi onak ko je izdaje, jer overena kopija ima apsolutnu pravnu važnost pravnog akta3. koncept (minut) – minut znači isečak, manji deo nečega; to je nacrt isprave koji još uvek nije odobren.4. insert (transkript) – nastaje kada onaj ko primi diplomu iz nje izvadi deo koji je njemu najkorisniji i najzanimljiviji5. registar – pravi ga najčešće onaj ko izdaje ispravu ako je ona veoma dugačka, to je kao mali sadržaj.Original i insert ostaju kod autora, a kopija i koncept č uva destinatar.

Sve povelje odlikuje formulativnost. Svaka tačka mora biti ispoštovana, jer čim nešto nedostaje, sumnja se da je diploma falsifikat, naročito u srednjem veku.Svaka isprava ima tri dela:1. protokol – svečani uvod u ispravu, koji ima četiri celine:a. invokacija – pozivanje božijeg imena („U ime Boga“, „U ime Hrista“ – vokalna invokacija, ili † - simbolička invokacija)b. intitulacija – ime i titula autora, to je najvažniji deo protokolac. inskripcija – kome je upućena ispravad. salutacija – pozdrav, nekad se stavlja a nekad se izostavlja2. tekst – to je stvarna sadržina isprave, koja se sastoji iz 5 delova:a. arenga – neko moralitičko obrazloženje zašto se akt radi („S obzirom na tvoje zalaganje dajem ti...“)b. promulgacija – objavljivanje odluke svima koji su zainteresovani („Daje se svima na znanje...“)c. naracija – pripovedanje, vladar priča o okolnostima koje su dovele do toga da napiše ispravud. dispozicija – volja autora, tj. odluka autora šta se daruje, šta se odobrava ili zabranjuje, tu se pišu i određeni uslovi i rok važenjae. sankcija – obično je to pretnja, preti se božijom ili carskom kaznom onima koji se suprotstave volji autoraf. koraboracija – overavanje isprave, rečima se piše kako izgleda pečat kojim se overava da bi isprava bila što sigurnija od falsifikovanja3. eshatokol (na grčkom eshatokol=izlazak) – završni deo isprave, formalan je kao i protokol. Ima tri dela:a. subskripcija – potpis autora isprave i svedokab. datacija – mesto i vreme nastanka ispravec. aprekacija – uvek u određenom izrazu, završetak isprave

Postoji nekoliko faza u nastanku isprave:1. prethodni poslovi – destinatar može da uputi peticiju za izdavanjem isprave vladaru. Ili autor može sam da izda diplomu.2. pravni čin – svako izdavanje rešenja, on prethodi ispravi, može biti volja autora i volja destinatara3. autorova naredba – vladara naređuje da se sastavi isprava

9

Uvod u arhivistiku

4. koncept5. original6. odobrenje autroa (rekognicija)7. konvalidacija – stavljanje potpisa i/ili pečata autora, tim je isprava učinjena punovažnom8. registracija – izdavanje prepisa9. tradicija – uglavnom svečano predavanje isprave destinataru, u srednjem veku se isprava uvek predavala pred svedocima

Sfragistika

Sfragistika je nauka o pečatima. Pečat predstavlja potvrdu valjanosti, ispravnosti i autentičnosti neke isprave. Pečati su sredstva za overavanje.U srednjem veku pečati su bili pravljeni najčešće od voska, a otiskivali su se u metalu. Služili su za overavanje, a vrlo često i za zatvaranje koverti. Danas se tako šalju državne prepiske, overene i zatvorene pečatom.

Sfragistika proučava pet stvari u vezi sa pečatima:1. način pričvršćenja pečata a. utisnut – utiskuje se u materijal kojim se zatvara ispravab. viseći – vise na jednoj ispravi, upotrebljavaju se za isprave savijene u svitak2. materijal pečataa. od voska – crveni ili žuti vosakb. od metala (olovo, zlato, srebro) - njime su se zatvarale važne isprave3. oblik pečataa. ovalanb. okrugao4. žig pečata – to je glavno što treba da se proučia. jednostran – takav je utisnutib. dvostran – takav je viseći5. lik pečata – slično kao numiznatički novac, i pečat ima lik na kome se nalazi neki simbol, a ponekad i natpis

Sfragistika je važna zato što ona otkriva falsifikate. Falsifikatom smatramo sve ono što treba da bude ono što nije. Postoje četiri vrste falsifikata:1. izmenjeni original – kada se nešto izmisli i dopiše. Ova vrsta falsifikata se najlakše otkrivala.2. imitativni falsifikat – kada destinatar napravi lažnu kopiju, ponekad su to destinatari činili kada izgube original3. fiktivni original – ovde original više ne postoji, kao pod 1 i 2; destinatar sam sastavlja ispravu i overava je lažnim pečatom; što znači da je teksr originalan, a falsifikuje se potpis ili pečat. Tu se javljaju sfragistika i grafologija kao ključne nauke za otkrivanje falsifikata.4. istorijski falsifikat – autor sastavlja ispravu o pravnom činu koji se nije dogodio. Takvi falsifikati nisu predmet diplomatike, njih proučava istorija.

Genealogija

10

Uvod u arhivistiku

Genealogija je pomoćna istorijska nauka koja proučava rodove i sastavlja rodoslove, a heraldika je njena pomoćna disciplina. Rodoslovi su sukcesivno (od starijih ka mlađim) poređane ličnosti povezane među sobom rodbinskim vezama. Jedan od tvoraca moderne genealogije je naš znameniti naučnik Aleksa Ivić.Genealogija se smatra primarnim istorijskim izvorom. Ona proučava porodice, njihovo poreklo i grananje. Genealogija se kao nauka javlja tek u XVIII veku, a u XIX veku postaje moderna nauka.Rodoslovne tablice se prvi put izrađuju u Starom Rimu, na kamenim pločicama, a nastaju usled želje plemića da dokažu sa imaju božansko poreklo.U XIV veku u Engleskoj su izrađivani dvorski rodoslovi koji nisu bili izmišljeni poput onih u Starom Rimu, ljudi su želeli da naprave popis svoje porodice.Rodoslov se sačinjavao iz dva razloga: iz zabave i da bi se ukazalo na neko pravo. Iz ovog drugog razloga počinju sa se javljaju lažni rodoslovi, koje su sačinjavali pretendenti na presto ili na neko nasledstvo.Najčuveniji lažni rodoslov je onaj koji je sastavio lažni grof Đorđe Branković. On je imao ambiciju da obnovi kontinuitet srpske države i da preuzme presto. Napravio je lažni rodoslov o tome da je naslednik Đurđa Brankovića. Zbog toga je proveo 18 godina u zatvoru u Austriji, ali nije želeo da prizna da je rodoslov lažan.

Rodoslovi mogu biti u tri oblika:1. verbalni – sačinjeni su u vidu knjiga. Vrlo su uredni i tačni, ali su nezgodni za korišćenje jer da bismo dobili neku informaciju moramo da pretražimo više takvih rodoslovnih knjiga. Ovakvi rodoslovi sadrže zapise o svakom čoveku, pa su najčešće vođeni u malim državama u kojima nije živelo puno ljudi, kao što je Dubrovnik. 2. slikovni – to su slike članova neke porodice, zajedno sa godinom rođenja i smrti i titulom. Freske iz manastira su primer slikovnog rodoslova.3. tablični – takvi se uglavnom danas prave, i to kao stablo u kome se kreće od najstarijeg poznatog člana pa do najmlađeg. Ovakvi rodoslovi zauzimaju mnogo prostora, ali su pregledni.

U doba Nemanjića u Srbiji nije bilo rodoslova. Ulogu rodoslova igrala su žitija, u njima se pisalo ko je sa kim u kakvom rodu. Žitija su vrsta verbalnog rodoslova.Krajem XIV veka počinje pisanje rodoslova u Srbiji. Od kraja XIV do polovine XVI veka ispisano je 10 rodoslova za četiri vladarske porodice – Nemanjić, Lazarević, Branković i Jakšić. Krajem XVIII veka Jovan Rajić je napravio rodoslovne tablice srpskih vladara. Ilarion Ruvarac je takođe sastavljao rodoslove da bi na taj način razbio mitove.Godine 1919. Aleksa Ivić (1881-1948) je napisao „Rodoslovne tablice srpskih dinastija i vlastele“. Prvi put su se tada u rodoslovnim tablicama našle žene. Knjiga je prevedena na engleski i nemački jezik. Mnoge zemlje su tada počele da u svoje stare rodoslove ubacuju i žene.

11Naš zadatk je da napravimo genealoško stablo svoje porodice. U stablu ne treba upisivati datume, već je dovoljno upisati godinu. Ako neki podatak nemamo, ostavljamo prazno mesto. Sa svakom ženskom osobom možemo da vodimo posebne grane stabla, ali ne moramo.

Uvod u arhivistiku

Aleksa Ivić je u rodoslove uveo tri simbola:* - za rođenje ili krštenje∆ - simbol braka i druge porodične veze (za ženu i decu)† - za smrt

Stefan||Đorđe (Georgije)* ?∆ Stefanija† 1906||Mladen* 1905∆ Stanika (1939)1. ∆ Elza |† 1906 || || |Karolina Miroslav* 1941∆ Milica (1963)† 2005||Bojan* 1965∆ Jelena (1995)||Nikola* 2002

Heraldika

Heraldika je nauka o grbovima u povezana je sa genealogijom. Grbovi su srednjevekovni produkt. Počinju da se pojavljuju u XII veku u Zapadnoj Evropi na viteškim turnirima, da bi se raspoznali učesnici turnira. Grbovi su se sastojali od štita koji je bio u boji, a na štitu se nalazila grbovna slika (ptice, životinje, cveće, mitološka bića). Heraldika se ne bavi proučavanjem takvih grbova. U XIII veku grbovi postaju oznake porodica i dobijaju pravni

12

Uvod u arhivistiku

karakter. U Srbiji nije bilo mnogo grbova, javljaju se tek od XIV veka. Grbovi Lazarevića, Brankovića, Kosačae bili su jednokratni, a ne porodični i pracni.U XIX veku kada su počele da se formiraju nacionalne države dešavalo se da grb vladajuće porodice postane državni grb. Kod nas je grb Obrenovića postao državni grb, i to je u danas državni grb. Grb Crne gore je grb porodice Petrović Njegoš.

Hronologija

Hronologija je pomoćna nauka koja se bavi proučavanjem vremena kroz istoriju. Hronologija nam može pomoći da saznamo o prošlosti, ali isto tako nam može dati uvidu u budućnost, jer postoje hronološke tablice pomoću kojih se može izračunati kada će pasti neki datum.Prvi odsečak vremena je dan. Tek od XII veka postoji podela dana na dan i noć i na datum. Dan je počeo da se označava u Italiji, Dubrovačkoj republici i odmah je počeo da se deli na sate. Ranije se nije označavao dan, ali jeste sat (npr. „dan uoči punog meseca u 7 sati“). Sati su najstariji vremenski isečak, ustanovili su ih Holdejci, a posle su ih prihvatili Egipćani. Holdejci su imali sunčane časovnike, pa podela na sate nije mogla da bude osta u svako godišnje doba.U srednjem veku počeo je da se deli dan. Podela dana bila je na dan i noć. Radi preciznosti ljudi su počeli da dele dan na dva dela. Postoje tri vrste dana kroz istoriju:1. prirodni dan – Od svitanja do sumraka je dan, od sumraka do svitanja je noć. Leti je noć počinjala u 21h, tako da je npr. treći sat noću 7. jula – sat između 22h i 23h. Za svako godišnje doba postojao je drugi sat kada je počinjala noć. Ovakvo računanje vremena koristili su Dubrovčani, kod kojih je dan bio podeljen na 12 sati.2. veštački dan – I ovde dan počinje u različito vreme u zavisnosti od godišnjeg doba. Ovako su vreme računali Francuzi, a oni su dan delili na 24 sata, pa se nije moralo navoditi da li se nešto dogodilo danju ili noću.3. građanski dan – Dan traje 24 sata, a smena dana i noći je u ponoć, bez obzira na godišnje doba. Ovakav način računanja i danas se upotrebljava.

Sledeći odsečak vremena je sedmica (nedelja). Rimljani su sedmicu delili na devet dana. Hrišćanski narodi su preuzeli sedmicu od Jevreja, ali su kao sveti dan umesto subote uzeli nedelju. Nedelju su uzeli zbog toga što je nedelja treći dan posle raspeća i to je dan vaskrsenja. Prvi dan sedmice bila je nedelja, a ne ponedeljak. To se primećuje i u našim imenima za dane u nedelji – nedelja (ne delati, ne raditi, sveti dan), ponedeljak (posle nedelje), utorak (vtorij, drugi posle nedelje), sreda (sredina nedelje), četvrtak (četvrti dan posle nedelje), petak (peti dan posle nedelje), subota (ime je preuzeto od naziva jevrejskog praznika Šabat). Zato se u nekim dokumentima može naći „treći dan sedmice“, a to je zapravo četvrtak. Kod Jevreja je prvi dan sedmice bila subota. Rimljani nisu imali imena za dane, već su ih označavali slovima abecede.

Sledeći odsečak vremena je mesec. Mesec je imao tri načina računanja,

13

Uvod u arhivistiku

dva kroz istoriju i jedan koji se i danas koristi:1. rimski način – To je složen način. Rimljani su imali mesec podeljen na tri celine, imali su tri orjentaciona sveta dana. Prvi dan se zvao kalende, i one su uvek označavale prvi dan u mesecu. Drugi sveti dan su ide. Ide su 5. dan u mesecu, osim u mesecu martu, maju, julu i oktobru, kada ide padaju 7-og dana. Cezar je pred smrt bio upozoren da se čuva martovskih ida, a tada je i ubijen. Važno je znati da ide nisu u svakom mesecu istog dana, već mogu biti 5-og ili 7-og dana. Treći sveti dan su none koje padaju 13-og dana u mesecu, osim u martu, maju, julu i oktobru, kada padaju 15-og u mesecu. Rimljani su računali unazad, tako da ako je 4. dan januarskih ida, onda je to zapravo 9. januara.2. bolonjski način – Mesec se delio na dva dela. Prva polovina je imala 15 ili 16 dana, a druga 15 dana. Prvi deo se zove intrante(što znači ulaz), a drugi restante(što znači izaći). Brojalo se unazad, npr. ako piše da se nešto dogodilo 8. maja r, to znači da je osmi dan druge polovine maja, a pošto se brojalo unazad, onda to znači da je u pitanju 24. maj. Ovaj način nastao je u Bolonji, koristio se i u Veneciji, dok Dubrovačka republika nije nikada koristila ovaj način.3. moderni način – Postoji več od XIII veka i to je način koji se danas koristi. Brojanje kreće od prvog do poslednjeg dana u mesecu i tako se i obeležavalo. Od XV veka ovaj način računanja koristi se u skoro celoj Evropi.

Sledeći isečak vremena je godina. Godina je najvažnija vremenska jedinica u datumu i ona se oduvek obeležavala i pretrpela je najveći broj promena kroz istoriju. Ovakva podela godine kakvu danas imamo, tj. podela na mesece nije uvek postojala. Egipćani su imali tri odsečka kojim su obeležavali godinu: poplave, leto i zimu; tako da su pisali 8. dan drugog meseca poplava. Problem je bio što poplave nisu uvek počinjale u isto vreme, pa je ponekad teško odrediti o kom datumu je zapravo reč.Podelu na godine mi vezujemo za Rimljane. Oni su tvorci onoga što mi danas nazivamo godina. Imali su tri vrste godine:1. civilna godina – To je prvi pokušaj da se izvrši zaokruživanje jednog prirodnog ciklusa, što godina zapravo i jeste. Naziva se još i Romulova godina. Ta godina imala je 304 dana podeljena u 10 meseci, i to 6x30 dana i 4x31 dan. To je doba kada je Rimom vladalo sedam kraljeva i nema mnogo dokumenata sačuvanih iz tog perioda. Ne zna se da li su meseci imali imena.2. Numina godina – Nastala je u doba kralja Nume, šestog rimskog kralja. Godina je tada prvi put podeljena na 12 meseci, a sadržala je 365 dana. Numa je vladao negde u 4. veku pre nove ere. Punih 300 godina je važio Numin kalendar, sve dok ga nije reformisao Julije Cezar.3. Cezarova godina (Julijanska godina) – Godine 46. pre nove ere Cezar je unajmio čoveka po imenu Sosigena da reformiše do tad važeći Numin kalendar. Cezar je shvatio da godina ne traje 365 dana, već 365 dana i šest sati, zbog čega su se stvorile ogromne vremenske razlike za tih prethodnih 300 godina. Predlog je bio da godina traje 365 dana i šest sati, ili da se tih šest sati spoje u jedan dan pa da svaka četvrta godina ima jedan dan više. Ovaj drugi predlog je prihvaćen, i on se i danas koristi. Od

14

Uvod u arhivistiku

Numinog dana do 46. godine pre nove ere stvorilo se već 67 dana razlike, pa je Cezar produžio 46. godinu na 432 dana, da bi se ta razlika nadoknadila i ti dani su poznatio kao „poklonjeni dani“.Cezar je mesecima dao imena. U rimsko vreme je godina počinjala 1. marta, a završavala se 28. ili 29. februara. Naziv meseca aprila verovatno je postojao i pre. Mart je dobio naziv po bogu rata Marsu, april – mesec cvetanja, maj – mladost, jun – junona, jul – Julije, avgust – ovaj naziv uveo je Cezarov naslednik, Oktavijan Avgust, septembar – sedmi mesec računajući od marta, oktobar – osmi, novembar – deveti, decembar – deseti mesec, januar – mesec kojim se završava zima, a počinje proleće, po bogu Janusu, bogu sa dva lica. Do danas nije razjašnjeno kakvo je značenje imena meseca februara.4. Gregorijanska godina – Problem je bio što godina zapravo traje 346 dana, 6 sati, 48 minuta i 46 sekundi. Papa Grgur XIII shvata to i 1582. godine okuplja astronome, naučnike i matematičare iz čitavog sveta da bi rešili taj problem, jer je Cezarova godina kraća od sunčane godine i svakih 128 godina se stvara razlika od jednog dana. Dotle se stvorilo 10 dana razlike. Grgur je sazvao ljude i predloži izmenu kalendara. Srbin Nikola Nalješković poslao je predlog o rešenju problema na 26 stranica i taj njegov predlog je prihvaćen. Kalendar je donet 5. oktobra 1582. godine. Prvi njegov princip je bio da se sa 5. pređe na 15. oktobar, da bi se nadoknadilo tih 10 dana.Milenijumske godine su prestupne kada se rezultat deljenja sa 4 završava nulom. Godina 1600. je bila prestupna, takođe i godina 2000. Time je sprečeno da se stvara razlika, tek za nekih 2600 godina će se stvoriti razlika od jednog dana.Dubrovačka republika, Venecija i druge italijanske države prihvatile su taj kalendar veoma brzo bakon donošenja. Od 1578. godine ovaj kalendar kao zvanični preuzima i Austrija, pa ga koriste i Srbi koji su živeli pod njom. Ugarska ovaj kalendar prihvata 1590. godine, pa i Srbi pod njom. U Srbiji je gregorijanski kalendar prihvaćen 1919. godine. Do 1919. godine u Srbiji se računalo po julijanskom kalendaru i tako su i datirana sva dokumenta. U crkvi se i danas koristi julijanski kalendar.U XIX veku razlika je bila 12 dana. Tako je, na primer, Vuk Karadžić rođen na Mitrovdan, ali ne 8. novembra, već 6. novembra, jer je rođen u XIX veku. U XX i XXI veku razlika je 13 dana, jer je XX vek prestupan milenijum.U pravoslavnoj crkvi (srpskoj, ruskoj, jerusalimskoj, grčkoj i bugarskoj) postoji pomičan praznik Uskrs. Uskrs se pomera zavisno od Pashe, koja je dan kada je Isus Hrist razapet i koja uvek pada u petak, a Uskrs je treći dan posle Pashe i uvek je u nedelju. Pasha zavisi od punog meseca, po julijanskom kalendaru. Pravoslavna crkva drži tradiciju održavanja Uskrsa prema Pashi.

Razni narodi su početak godine označavali različitim datumima. To nazivamo stilovima. Postoje šest stilova kroz novovekovnu istoriju.

1. vizantijski stil – Po ovom stilu, godina počinje 1. septembra, što znači da počinje 4 meseca pre naše godine.

15

Uvod u arhivistiku

Od 1.9.2008. do 31.8.2009. traje 2009. godina. (kada se prevede u naš kalendar)Od 1.9.2009. do 31.8.2010. traje 2010. godina.

14.11.2009. (po našem) → 14.11.2010. (po vizantijskom stilu)10.8.2009. = 10.8.2009. isto je sa oba stila, jer je u pitanju avgust

2. stilus navitatus – Godina počinje na Božić, 25.12.

Od 25.12.2008. do 24.12.2009. traje 2009. godina (kada se prevede u naš kalendar)

29.12.2009. (po našem) → 29.12.2010. (po stilusu navitatusu)

3. stilus inarnationis – Godina počinje na Blagovesti, 25.3.

Od 25.3.2009. do 25.3.2010. traje 2009. godina.

1.1.2010. (po našem) → 1.1.2009. (po stilusu inarnationisu)

4. mos venetus – Godina počinje 1.3. Znači, kada je dokument datiran u januaru ili februaru, dodaje se jedna godina.

Od 1.3.2009. do 28.2.2010. traje 2009. godina.

Od 1.3.1566. do 28.2.1567. traje 1566. godina.27.1.1566. (po stilu mos venetus) → 27.1.1567. (po našem)

5. galski stil – Godina počinje na Uskrs, koji je pomičan praznik, tako da godina ne počinje uvek u isto vreme i ne traje isto. Uskrs može da padne u periodu od 22.marta do 25.aprila.

6. stilus circumcisionis – Godina počinje na praznik Obrezivanje, 1. januara. Prvi januar je zapravo paganski praznik koji se praznuje radi isterivanja zlih duhova. Crkva je iskoristila to što je ovaj praznik bio popularan u narodu, pa je proglasila da je Hrist bio obrezan sedam dana posle rođenja, 1. januara. Međutim, Hrist zapravo nikada i nije bio obrezan. Službeno je ovaj stil uveo papa Inoćentije XII 1691. godine.Računanje era

Ere predstavljaju početak brojanja godina. Sve do starih Grka nije bilo svesti o početku vremena, nije se brojalo od kada postoji vreme. Tek su stari Grci u III veku p.n.e. uveli početnu tačku vremena i proglasili da istorijsko vreme počinje od 1. jula 776.p.n.e.

1. Olimpijska era – Po njoj, vreme počinje 1.jula 776. godine pre nove ere. Tako su stari Grci, odnosno jedan od njih - Sicilije Timej, odlučili u III veku pre nove ere. Rimljanji su bili ukinuli grčke olimpijske igre i Grci su iz

16

Uvod u arhivistiku

protesta uzeli dan održavanja Olimpijskih igara za početak računanja vremena.Računa se tako što se redni broj Olimpijade pomnoži sa 4 i na to se doda redna godina tekuće Olimpijade (od 1 do 4). Zatim se ako je datum do 1. jula oduzme 775, a ako je datum posle 1. jula oduzme se 776.

DLIII Olympiades anno II, XIV iulius2. godina 553. Olimpijade. 14. jul552x4+2=2208+2=22102210-776=1434Godina je 1434.

2. Rimska era – Početak vremena računa se od osnivanja Rima, tj. od 21. aprila 753. godine pre nove ere. Ovde nema množenja kao kod Olimpijske ere. Rimska era nije bila naročito popularna ni u Rimu, već su Rimljani uglavnom koristili Olimpijsku eru.

Pre 21. aprila oduzima se 752.Posle 21. aprila oduzima se 753.

3. Jevrejska era – Početak vremena računa se od 1. januara 3760. godine pre nove ere. U Izraelu je računanje vremena po ovoj eri i dalje važeće, svaki dokument mora se datirati i jevrejskom i hrišćanskom erom.

2009. godina → 3760+2009=5769.godina

Ako je dokument datiran jevrejskom erom, da bi smo taj datum prebacili u naše računanje, od godine u date u jevrejskom eri oduzmemo 3760.4818 (po jevrejskoj eri)-3760=1054 (po našoj eri)

4. Muhamedanska era – Za početak računanja vremena uzima se prelazak Muhameda iz Meke u Medinu, što se zaista dogodilo 16.jula 622. godine naše ere. Znači, kao prvi dan nove ere uzima se 16.jul 622. godine.

14.11.2009. → 2009-621= 14.11.1388.

Kada radimo pretvaranje iz Muhamedanske ere u našu eru, ako je datum pre 16. jula dodajemo 622, a kada je datum posle 16. jula dodajemo 621.

5. Carigradska ili vizantijska era – Jedan Rimljanin je u V veku izračunao da je svet postao 1. septembra 5508. godine pre nove ere, to se uzima kao početak računanja vremena.Ako je dokument datiran u periodu 1.1-31.8, oduzima se 5508.Ako je dokument datiran u periodu 1.9-31.12. oduzima se 5509.

15. jun 6897. (vizantijska) → 15. jun 1389. (naša) → 15. jun 767. (muhamedanska)

6. Hriš ć anska era - Početak vremena računa se od Hristovog rođenja.

17

Uvod u arhivistiku

Godina počinje 1.1. Nulti čas Hristovog rođenja ustanovio je Dionisije Mali, čiji je zadatak bio da izradi Uskršnje tablice za narednih 1000 godina, i usput je izračunao godinu Hristovog rođenja. Zapisao je da je, po rimskoj eri, godina Hristovog rođenja 753/754. On je tada izračunao godinu Hristovog rođenja, a posle su drugi ljudi počeli da je obeležavaju kao početak računanja vremena.U VIII Britanci počinju da računaju vreme po hrišćanskoj eri. U Srbiji se ovo računanje počelo koristiti pod uticajem Rusa.

Primeri izračunavanja:

a) Iz Olimpijske ere u našu eru:Primer 1:506. Olimpijada, 4. godina, 15. decembar503x4+4=2012+4=2016 2016-776=1240 Datum je: 15.12.1240.Primer 2:342. Olimpijada, 3. godina, 14. februar340x4+3=1360+3=1363 1363-775=588 Datum je: 14.02.588.

b) Iz Muhamedanske ere u našu eru:Primer 1:7.avgust 1198.1198+621=1819 Datum je: 07.08.1819.Primer 2:24. mart 1205.1205+622=1827 Datum je: 24.03.1827.

c) Iz Carigradske ere u našu eru:Primer 1:20.02.7092.7092-5508=1584 Datum je: 20.02.1584.Primer 2:1.12.6804.6804-5509=1295 Datum je: 01.12.1259.

Istorija arhiva

Za istoriju arhiva može se reći da je i duga i kratka. Duga – zato što ideja o osnivanju arhiva seže još u Staru Grčku, a kratka – zato što su do Francuske buržoaske revolucije osnovana samo dva arhiva.Ne zna se pravo poreklo reči arhiv. Smatra se da je najverovatnije postala od grčke reči аркеон, što je značilo palata suda, magistrat, jer su prvi spisi koji su bili čuvani bili baš sudski spisi. I u latinskom jeziku postoji reč archivium.U celom svetu reč arhiv i danas ima dva značenja:1. mesto gde se čuva arhivska građa (u Srbiji reč arhiv znači samo to)2. sama arhivska građa (u Srbiji je to arhiva)

18

Uvod u arhivistiku

Arhivom se nazivaju i skriptarnice na određenim institucijama, gde se čuva građa pre nego što dospe u arhiv.

Šta su zapravo arhivi?Arhivi su ustanove koje skupljaju, sređuju i čuvaju dokumenta i spise koje su proizvele svojim radom javne ustanove, državni i društveni organi i pojedinci, i njihov je zadatak da ta dokumenta i spise daju na korišćenje državi, pojedincima i nauci.Arhiv je s jedne strane državna institucija, a s druge strane kulturno-naučna institucija.Ne postoje privatni arhivi u smislu institucija, ni jedan pojedinac ne može da dođe u posed nekog važnog državnog dokumenta.Arhivi mogu biti opšti i specijalizovani. Opšti se najčešće nazivaju i državni ili istorijski arhivi i nadležnost nad njima u našoj državi ima Arhiv Srbije. Pod nadležnosti Arhiva Srbije su i specijalizovani arhivi.

-Arhiv kao fizičko čuvanje građe i arhiv kao institucija-

Arhivska građa je najčešće čuvana tamo gde se proizvodila, na dvorovima, pri crkvama. Ta građa se čuvala pod određenim uslovima, ali nije se sistematski prikupljala i obrađivala. Sedište vladara i crkve se često menjalo, a arhiv se selio zajedno sa njima, tako da je veliki deo građe na taj način izgubljen.Srbija nije uopšte imala prestonicu sve do despota Stefana Lazarevića, čija je prestonica bila prvo Beograd, a potom Manasija. Sedište njegovog naslednika Đurđa Brankovića bilo je Smederevo.Različiti su kriterijumi kada se može govoriti da postoji arhiv kao institucija. Od 1278. godine, od kada se vode notarski spisi, postoji Dubrovački arhiv koji je drugi najstariji arhiv u svetu koji i danas radi. Godine 1293. donet je zakon o postojanju arhiva u Dubrovniku. Od 1326. godine postoji Kotorski arhiv, ali on ne postoji kao institucija zato što Kotor tada nije bio samostalan i zato što nije postojala svest o važnosti dokumenata za istoriju.Da bi arhiv bio institucija, morao je da ispoštuje sve tačke iz definicije arhiva. Dubrovačke vlasti imale su svest o vrednosti arhiva za istoriju i strašnim kaznama bili su kažnjavani oni koji bi ukrali dokument iz arhiva. Kralo se zbog materijalne koristi, krale su se tapije, knjige dugova, da bi se uništile ili falsifikovale.Čuvanje dokumenata od početka je bila administrativna potreba. Često su se dokumenta krala i to je jedan od načina da se uništi građa, a arhivi su takođe stradali i u požarima, dokumenta su se gubila i tokom selidbi.Prva najstarija arhivska građa potiče iz XIV veka pre nove ere. Radi se o egipatskim glinenim pločicama i one predstavljaju sudske zapise. Pronađene su 23 pločice.Prva naredba da se čuvaju dokumenti jeste iz VI veka p.n.e. i potiče iz Atine. Tada je organizovano nešto što liči na arhiv. Rešeno je da se u svetom hramu Metreonu zauvek čuvaju sva dokumenta koja donosi Veće staraca (Aeropag), a to su bili zakoni. Postojali su nomofilaci (čuvari zakona), koji su čuvali dokumenta od oštećenja i krađe.

19

Uvod u arhivistiku

Samo 100-ak godina kasnije, u V veku p.n.e. Rimljani su doneli odluku da se u hramu Boga Saturna čuvaju dokumenta Senata i dokumenta državne blagajne.Ipak, za sve ovo vreme nema svesti o arhivu kao modernoj instituciji, mada postoji svest o potrebi da se dokumenta sačuvaju.

Prvi arhiv koji i danas postoji je Vatikanski arhiv. On pokazuje kako se razvija jedan arhiv, od ideje da se nešto treba čuvati do moderne institucije. U IV veku hrišćanska crkva postaje privilegovana u Rimu, i da dobija određene zemljišne posede. Papa je naredio da se sve tapije i sva dokumenta koja svedoče o imovini srkve čuvaju na jednom mestu. Prvi cilj arhiva bio je da se vodi knjiga prihoda. U VI veku Vatikanski arhiv postao je moderni, kada je tadašnji papa doneo odluku da se skupljaju sva dokumenta, da se organizuju i da se na svakih 5 godina građa iz cele zemlje šalje u arhiv i da se ta građa čuva večno. Vatikanski arhiv je i crkveni arhiv (jer se u njemu čuvaju i duhovni dokumenti) i državni arhiv (u njemu se čuvaju i državni dokumenti i odluke). To je najveći arhiv dokumenata, danas ih ima preko milijardu, i to je najstariji živi arhiv koji danas postoji na svetu (živ je zato što država još uvek postoji).Posle Vatikanskog arhiva najstariji je Dubrovački arhiv.U VI veku postoji pokušaj cara Justinijana da oformi arhiv u Vizantiji. On naređuje da se u svakoj temi (provinciji) u najvećem njenom gradu uredi „javna zgrada u koju će da se smeste svi pisani spomenici nastali u toj temi“, a glavna zgrada će biti u Carigradu, i da ta građa bude svima dostupna.. Ipak, to nikada nije ostvareno, ali sama ta ideja koja je postojala bila je veoma moderna, kao što je i danas. Doduše, u nekoliko provincija postojali su arhivi, što je doprinelo da se razvije istorijska nauka.Srednji vek je doba kada nema mnogo svesti o važnosti dokumenata za istoriju. Dokumenta se čuvaju pri crkvama ili vladarskim dvorovima koji se često sele. U kasnom srednjem veku počinju da se čuvaju ne samo vladarska dokumenta već i trgovački spisi.Mnogi gradovi u Italiji su veoma uredno čuvali dokumenta, čuvali su ih po esnafskom principu, ali nije postojao arhiv.Posle Vizantije, tek u XVIII veku postoji pokušaj da se stvori moderan arhiv. Radi se o Rusiji u doba Petra Velikog. On je 1720. godine izdao propis o tome da se građa svih ministarstava prenese i čuva u dva arhiva. Kada je Petar Veliki umor, ova ideja je zaboravljena, dokumenta su rasturena i pokušaj osnivanja arhiva je propao.Moderni arhivi se vezuju za Francusku, za Francusku buržoasku revoluciju iz 1789. godine. Arhivi se razvijaju kao nacionalne institucije. Arhivi se u Evropi stvaraju u XIX veku.Po izbijanju revolucije, Francuska narodna skupština je bila sve – zakonodavna, izvšna i sudska vlat. Ona je zbog toga istakla potrebu da se njena dokumenta čuvaju. Zato je formiran arhiv Narodne skupštine, a 1790. godine donet je zakon kojim se ovaj arhiv imenuje za nacionalni.Godine 1794. formirana je glavna direkcija francuskih arhiva, popisana su 23 grada u Francuskoj koja su bila dužna da formiraju arhive, a nad njima je bio Nacionalni arhiv Francuske. Prvi moderni arhiv postao je nadležan za sve, ne samo za provincijalne državne arhive, već i za crkvene.

20

Uvod u arhivistiku

Ni danas crkvena dokumenta nastala na području Francuske ne idu u Vatikanski (gde ih šalju sve ostale katoličke zemlje), već ostaju u Nacionalnom arhivu Francuske,a u Vatikanski arhiv šalju se kopije.Od 1794. godine arhiv je regulisan kao institucija. Godie 1842. Francuska je završila stvaranje arhivske mreže. Arhiv Francuske u Parizu ima preko 4300 hektara, a građa je smeštena po raznim palatama u Parizu.Arhivi su nastajlai u XIX veku. Kraljevina Dveju Sicilija osnovala je arhiv 1813. godine, ali je ubrzo osvojena od strane Nemaca, a arhiv je uništen.Godine 1802. donet je dekret, a 1804. godine osnovan je arhiv. Argentina arhiv formira 1821. godine, Meksiko 1823., Brazil 1838. Centralni arhiv u Londonu osnovan je 1838.Španija je 1858. godine osnovala Antikvarijum. To je bila institucija koja je sadržala arhiv, biblioteku i muzej, koje su se posle razdvojile.Mađarska arhiv osniva 1877. godine u Pešti, a u Beču je arhiv osnovan tek 1894. godine. Nemačka je ujedinjena 1878. a arhiv je stvoren tek 1919. godine.SAD su osnovale arhiv 1934. godine. Te godine arhivu su poverene samo dve vrste građe – najstarija građa od doseljavanja kolonista do formiranja Amerika, i sva federalna građa, ona koja je pod nadležnošću predsednika i FBI. Sve ostalo se čuva u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. Povelja za deklaraciju nezavisnosti čuva se takođe u biblioteci, zato što to nije federalni dokument, nije ga doneo predsednik. Amerika nema mrežu arhiva, već sve federalne države svoju građu čuvaju u centralnim bibliotekama i nemaju nikakvu obavezu prema arhivu.

Arhivi u Srbiji

U srednjem veku građa se uglavnom čuvala u dvorovima, gde je i nastajala, a samo mali deo toga je sačuvan. Srpska arhivska građa ostala je u arhivima mnogobrojnih država koje su vladale ovim prostorima (Venecija, Austrija, Austrougarska, Turska, a crkvenih spisa ima u arhivima u Grčkoj), pa su za nas važni i arhivi u tim zemljama. Posebno su značajni Dubrovački i Kotorski arhiv.Kako je kod nas u samostalnoj Srbiji nastao arhiv?Ideja o osnivanju arhiva potiče od Društva srpske slovesnosti (slovesnost=mudrost), koje je 1846. godine predložilo da jedan od njegovih zadataka bude prikupljanje građe za srpsku istoriju, a naročito građu iz Prvog srpskog ustanka. Tako zamašan posao nije mogla da ostvari jedna instistucija, ali ova građa ipak je poslužila za nešto – od nje je nastao arhiv SANU. Smatra se da je arhiv u Srbiji nastao 1898. godine, kada je država donela prvi zakon na državnom nivou – Zakon o državnoj arhivi. Tada je jačala ideja jugoslovenstva. Iste godine donet je Zakon o arhivu u Zagrebu. Godine 1900., 1. maja po novom kalendaru formiran je i zvanično otvoren državni arhiv, koji je od početka tretiran kao državna i nacionalna institucija. Osnovu tog prvog državnog arhiva predstavlja građa knjaževske kancelarije, popečiteljstva inostranih dela, veliki narodni sud. Sva građa do 1870. godine odnah je preuzeta i odmah se počela primenjivati praksa da se građa šalje u arhiv nakon 30 godina od nastanka.

21

Uvod u arhivistiku

Arhiv Srbije je u početku imao četiri odseka:1. politički odsek – u njemu se nalazi građa iz knjaževske kancelarije i ministarstva inostranih poslova, državni odnosi sa drugim vladama2. istorijski odsek – u njemu se nalaze crkveni dokumenti, vojni dokumenti, politička istorija, tj. istorijski događaji u Srbiji3. administrativni odsek – i njemu se nalaze fondovi organa državne uprave, policijski fondovi4. zakonodavni odsek – u njemu se nalazi građa svih sudova u Srbiji

Naš arhiv je najbogatiji arhiv što se tiče pečata. Već od samog početka rada arhiva formirano je i Odeljenje za čuvanje starih pečata, već tada je postojala svest o sfragistici. Arhiv Srbije imao je veliku zbirku rimskih pečata. Postojao je i Odbor državne arhive, nešto kao upravni odbor.Nije se mnogo razvila mreža arhiva do Drugog svetskog rata. Kada je formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca postojala su tri arhiva: Beogradski, Dubrovački i Zagrebački arhiv, a Kotorski je prebačen u Zadar koji je bio pod Italijom. Do 1941. godine formiran je i Državni arhiv u Novom Sadu, arhiv SANU i Arhiv Ministarstva inostranih poslova. Već se tada začela ideja o formiranju državnog arhiva Jugoslavije.Arhiv Srbije je u Prvom svetskom ratu više opustošen nego u Drugom. Deo dokumenata je odnet u Beč, a posle rata je veći deo toga vraćen. Deo koji je odnet u Sofiju vraćen je samo delimično. U Drugom svetskom ratu arhiv nije rušen, jer je u njemu bilo sedište Gestapoa. Građa je tokom rata prebačena u zgradu dabašnjeg Mašinskog fakulteta (tada je to bio Tehnički fakultet), a tamo ju je sredio Milan Jovanović Stoimirović. Godine 1944. moderno sređivanje arhivske građe nastavio je Petar Kolendić.Godine 1948. Vlada Srbije je naredila svim gradskim i sreskim vlastima da popišu svu građu u svojim oblastima i da obezbede prostor gde će se ona skladištiti i čuvati. Tako nastaje mreža arhiva, a danas ih u mreži ima 26. Pre ove naredbe iz 1948. godine osnovan je Istorijski arhiv Beograda, on je osnovan 1946. godine.Godine 1951. osnovan je Državni arhiv FNRJ, odnosno Državni arhiv Jugoslavije, koji je danas mrtav arhiv. U njemu se čuva građa od 1.12.1918. do 23.05.2006. i to je građa iz fondova Kraljevine Jugoslavije, FNRJ i Srbije i Crne Gore.Arhiv Srbije je danas javna ustanova koja ima zadatak da vrši zaštitu, sređivanje u obradu arhivske građe i da tu građu daje na korišćenje i da je publikuje. U njegovom su sastavu dev zgrade: jedna u Karnegijevoj ulici, kod Univerzitetske biblioteke, a druga je zgrada u Železniku i to je depo. Građa koja u arhivu postoji je građa od 1914. do 1979. godine. Ima nešto preko 1000 fondova u Arhivu Srbije. Ima oko 50 zbirki, a građa iznosi nešto preko 12 km. U Arhiv Srbije ne dolaze istoričari koji se bave srednjim vekom, jer se naša srednjevekovna građa nalazi u Dubrovniku. Najstariji dokument u Arhivu Srbije je Dečanska povelja o osnivanju manastira Dečani iz 1330. godine. Imamo još samo nekoliko dokumenata od pre XIX veka. Uglavnom su to dokumenta od 1804. godine, tj. od Prvog srpskog ustanka. Najstariji fond je fond Baranjske županije. Baranja je bila deo Vojvodine, a taj fond je bio zaturen u Belom manastiru i tek pre tri godine je prebačen u Beograd. Sva dokumenta državnih organa u Arhivu Srbije

22

Uvod u arhivistiku

podeljena su na stari i novi period. Stari period je pre formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od 1918. do 1941. godine.

-Fondovi u Arhivu Srbije koji pripadaju starom periodu-

Najznačajniji fond od kojeg je sve počelo je fond Knjaževske kancelarije (KK). U njemu se nalaze dokumenta od Drugog srpskog ustanka, tj. od 1818. do 1839. godine. Knjaževska kancelarija je obavljala sve dužnosti. U ovom fondu se nalaze dokumenta lične kancelarije kneza Miloša, iz inostranog i unutrašnjeg odeljenja. Ta građa podrazumeva uredbe, neredbe, prepise Miloša kao vladra, ali lna i njegovih ličnih dokumenata. Građa je na raznim jezicima.Fond Državnog saveta (DS). U njemu se nalazi građa od 1835. do 1915. godine. Državni savet je formiran da bi ogranićio vlast kneza Miloša, i opstao je punih 80 godina. U ovom fondu se nalazi premerak Sretenjskog ustava - prvog srpskog ustava, koji je doneo državni savet. Državni savet ima uredbeno i sudbeno odeljenje, odnosno imao je i zakonodavnu i sudsku vlast.Fond Narodne skupštine (NS). U njemu se nalazi građa od 1858. do 1918. godine. Svetoandrejskom skupštinom počinje parlamentarni živpt u Srbiji, a tada još uvek ne postoje političke partije. Svaki kraj u Srbiji davao je poslanike za skupštinu. Fond Narodne skupštine veoma je zanimljiv i sadrži i stari i novi deo (novi deo je od 1944. godine do sada). U njemu se nalazi zanimljiv izborni materijal, pisma, rukom pisani zapisnici, koji su bili drugačiji od onih za javnost.Fond Ministarstva unutrašnjih dela (MUD). U njemu se nalazi građa od 1838. do 1915. godine. Ovaj fond podeljen je na dva dela, u jednom se nalazi građa od 1838. fo 1962. godine, a u drugom od 1862. do 1915. godine. U sklopu Ministarstva unutrašnjih dela postojala su sledeća odeljenja: ekonomsko, karantisko-sanitetsko (odeljenje zdravlja), vojno, poštansko, građevinsko, prosvetno odeljenje (do 1859. godine). Srbija je treća zemlja u svetu koja je formirala antropometrijsko odeljenje (forenzičarsko) 1894. godineFond Ministarstva inostranih dela (MID). U njemu se nalazi građa od 1862. do 1918. godine. Bilo je podeljeno na: političko (diplomatija, političke veze sa strancima, koje je imalo odsek za štampu) i administrativno.Fond Ministarstva pravde (MP). U njemu se nalazi građa od 1838. do _____ godine. Imalo je dva odeljenja: administrativno i sudbeno. U periodu 1839-1918 godine ovde je bilo i prosvetno odeljenje.Fond Ministarstva finansija (MF). U njemu se nalazi građa od 1839. do 1918. godine. Ovo ministarstvo formirano je kada je sa vlasti zbačen knez Miloš.Postoje i četiri fonda prosvetnih ustanova Ministarstvo prosvete (MPs), Licej, Velika škola i Univerzitet. Ministarstvo prosvete imalo je dva odeljenja: prosvetno i crkveno. Prosvetno odeljenje imalo je nastavni, školski i književni odsek.Fond Liceja (L). U njemu se nalazi građa od 1838. do 1863. godine. Licej se ne smatra pravom pretečom Univerziteta. Imao je samo filozofski odsek, a tek 1853. gdoine podeljen je na opšti odsek, pravni odsek i jestarstveno-

23

Uvod u arhivistiku

tehnički odsek.Fond Velike škole (VŠ). Prava preteča Univerziteta je Velika škola. U ovom fodnu se nalazi građa od 1863. do 1905. godine, koliko je i trajala Velika škola. U njenom sklopu su postojali Filozofski, Pravni i Tehnički fakultet.Fond Univerziteta. Nalazi se u novom periodu, zbog toga što Univerzitet još uvek postoji.

-Novi period-

Od kulturnih ustanova u novom periodu su fondovi raznih zadužbina. Najvažniji je fond Arhive Srbije, u kome se nalazi građa od 1898. godine do danas, zatim fond Narodne biblioteke Srbije, fond Društva Seti Sava, fond Narodnog pozorišta, fond Mitropolije beogradske. Postoje posebni fondovi za novi period koji se tiču okupacije. Od 1941. do 1949. godine imamo fondove tzv. Nedićeve Srbije. Ta građa je dugo posle rata bila nedostupna za javnost. U ovom novom periodu nalazi se i fond Univerziteta. Univerzitet je nastao 1905. godine, kada su pored Filozofskog, Pravnog i Tehničkog fakulteta, otvoreni još i Medicinski, Bogoslovski, Poljoprivredno-šumarski i Veterinarski fakultet. Vremenom su počeli da se otvaraju i fakulteti van Beograda.U novom periodu postoje i tzv. fondovi političko-društvenih organizacija i fondovi radnih akcija. U Arhivu Srbije postoji i 47 ličnih fondova. Neki od važnijih su fond Ilije Garašanina, fond Nikole Pašića (koji je podeljen na dva dela: poslovni fond se nalazi u Arhivu Srbije, a lični fond je u Arhivu SANU), zatim fond Stojana Novakovića, fond Nikolaja Velimirovića. U Arhivu Srbije nalazi se i zbirka pečata i zbirka geografskih karata od XIV do XX veka. Biblioteka Arhiva Srbije je veoma bogata. Ima uglavnom specifične knjige, a ima i neke knjige kojih nema u Narodnoj biblioteci Srbije. Fond knjiga je oko 83.000.

U Arhivu Srbije postoji 7 posebnih dokumenata i za njih se izrađuje regest. Ti dokumenti su sledeći:1. Dečanska povelja – To je povelja o osnivanju manastira Dečani, doneo ju je Stefan Dečanski 1330. godine. To je jedini naš srednjevekovni dokument koji se čuva u Srbiji (ostali se nalaze u Beču, Pešti i Dubrovniku).2. Povelja austrijskog cara Leopolda – Doneta je 1695. godine. Njome je srpska opština u Budimu proglašena privilegovanom, što znači da nije više bila u obavezi da plaća porez caru.3. bakropis manastira Hilandara – Nastao je 1757. godine i to je najstariji prikaz manastira Hilandara.4. Sretenjski ustav – Donet je 15,2.1835. godine, ima 15 listova. U Arhiv je primljen 1901. godine, potom je nestao, a u Arhiv Srbije vraćen je 1946. godine.5. rukopis Memoara prote Mateje Nenadovića6. dva pasoša Vuka Karadžića7. venčani list kralja Aleksandra Karađorđevića i kraljice Drage Mašin – To je crkveni venčani list iz 1922. godine.

24

Uvod u arhivistiku

Arhiv Srbije nadležan je za mrežu arhiva u Srbiji, a svaki od njih nosi naziv istorijski arhiv i ukupno ih ima 36. U mrežu arhiva spada i Arhiv Jugoslavije koji je danas mrtav arhiv, a spada takođe i pokrajinski arhiv u Novom Sadu.Arhiv Jugoslavije osnovan je 1953. godine, kao državni arhiv FNRJ. Njegov zadatak bio je da uspostavi celinu dokumenata svihorgana više država pod imenom Jugoslavija. To je danas mrtav arhiv. Ovde imamo podelu na fondove Kraljevine Jugoslavije i fondove Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ti fondovi su iz perioda 1.12.1918. – 23.5.2006. U Arhivu Jugoslavije nalaze se fondovi privatnih škola, štamparija... Ima skoro 7000 fondova i još ima 51 lični fond ili zbirku. Jedna od ličnih zbirki je zbirka predsednika Vlade Milana Stojadinovića. Arhiv Srbije ima bogatu biblioteku sa oko 17.000 knjiga.

Istorijski arhiv Beograda. Pre Zakona o osnivanju arhiva, donet je zakon da se osnuje ovaj arhiv, što je i učinjeno 1945. godine. Zadatak je bio da se u njemu smesti građa Zemunskog magistrata. Zemun je tek 1934. godine ušao u sastav Beograda. Fond Zemunskog magistrata sadrži građu od 1749. do 1934. godine, i to je najstariji fond u Istorijskom arhivu Beograda. Ovaj fond sadrži 1532 matične knjige i 2323 kutije sa građom. Pored fonda Zemunskog magistrata, u Istorijskom arhivu Srbije nalazi se i fond Uprave grada Beograda. U njemu se nalazi građa od 1839. do 1944. godine. Uprava grada Beograda imala je dve funkcije: sudsko-administrativnu i policijsku. Narodno pozorište je delom bilo državno, a delom ga je finansirala uprava grada. Veoma je značajna građa od 1941. do 1949, godine, jer ukazuje na kulturni život tokom okupacije. Fond specijalne policije takođe postoji u Istorijskom arhivu Beograda. Građa iz ovog fonda je posebno obrađena. Godine 2005. ovde je pristigla građa Odeljenja za zaštitu naroda. Ovde se nalazi i fond Skupštine grada Beograda, koja je nasledila upravu grada Beograda. Taj fond datira od 1944. godine do danas. Za sada ima više od 3000 knjiga i 2500 kutija građe. Posebnu dragocenost čine crkvene matične knjige, kojih ima 509. Tu se nalaze pravoslavne, rimokatoličke i jevrejske crkvene knjige u periodu od 1721. do 1913. godine. Lični fondovi nisu mnogu bogati, ali zato postoji velika zbirka geografskih karata i plakata. Istorijski arhiv Beograda imao je veliki broj dokumenata iz drugih arhiva koja se tiču Beograda i tu građu je objavio u 4 toma. Nalazi se takođe i snimljena građa iz Dubrovnika, Beča, Istambula. Najstariji dokument je poseban dokument – turski spis Razgovor hrišćanina i Osmanlije o raju iz 1691. godine.

-Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti-

Društvo srpske slovesnosti osnovano je 26.11.1841. godine, a 1846. došlo je na ideju da sakupi dokumenta iz I i II srpskog ustanka. Jedan od članova Društva, Avram Petronijević, izradio je i plan prikupljanja te građe, ali ta ideja nije uspela.Godine 1844. Društvo srpske slovesnosi preraslo je u Srpsko učeno društvo. Stalo se sa idejom o osnivanju Arhiva Srbije, a ta građa koja je do tada bila prikupljena ostala je u Srpskom učenom društvu i 1870. godine je inventarisana. Godine 1882. kralj Milan je ukazom i zakonom osnovao

25

Uvod u arhivistiku

Srpsku kraljevsku akademiju, kojoj je pripala građa Srpskog učenog društva. Tada je prvi put ta građa arhivistički obrađena. Srpska kraljevska akademija je celokupnu građu podelila u dve zbirke:1. stara zbirka – koja ima 263 rukopisne i štampane knjige pre XIX veka; taj fond se sada nalazi u biblioteci2. istorijska zbirka – koja sadrži 1397 dokumenata; iz nje je nastao arhiv

Zakonski je arhiv Srpske kraljevske akademije nastao 1899. godine, kada je donet Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji i u njenu se arhiv pominje kao javna ustanova. Akademija je bila smeštena u Brankovoj 15, a 1952. godine dobija novu zgradu i tada arhiv počinje da radi po svim arhivističkim principima. Predsedništvo Srpske akademije nauka i umetnosti donelo je 1956. godine Pravilnik o radu arhiva.Arhiv SANU podeljen je na dva dela:

1. arhiv same ustanove – SANU ne šalje svoja dokumenta u Arhiv Srbije, već ih čuva u Arhivu SANU. Ovde se nalaze svi tekući fondovi koji proističu iz rada SANU. To su:- fondovi same Akademije (fond Društva srpske slovesnosti, fond Srpskog učenog društva, fond Srpske kraljevske akademije i fond Srpske akademije nauka i umetnosti)- fondovi zapisnika sa skupšine, odbora itd.- fondovi dosijea preminulih članova Akademije

2. fondovi koji ovaj arhiv č ine specijalizovanim - zbirka rukopisnih knjiga od XIII do XIX veka koja se čuva u biblioteci, ali pripada arhivu- istorijska zbirka – koja sadrži oko 50.000 dokumenata, to so isprave, povelje iz srednjeg veka, raznorazni prepisi, memoari, sećanja, beleške, rukopisi književnih dela, foto-albumi, notni zapisi; lični i porodični fondovi se takođe čuvaju u istorijskoj zbirci, npr. deo ličnog fonda Nikole Pašića, lični fond Vuka Kradžića, Jovana Cvijića, Pavla Popovića, Aleksandra Belića, Danila Kiša- etnografska zbirka - rukopisne zbirke etnografske građe, narodne pesme, tu se npr. nalazi lični fond akademika Veselina Čajkanovića)- orijentalna zbirka - to je najvažnija orijentalna zbirka u Evropi, ima 262 rukopisne knjige i dokumenta na turskom i arapskom jeziku, od XV do XX veka- zbirka medaljaAkademija nauka ima odeljenje i u Sremskim Karlovcima.

Rukopisno odeljenje Matice srpske

Matica srpska je najdugovečnija ustanova u Evropi. Osnovana je 1826. godine u Pešti, a jedan od osnivača bio je i Jovan Sterija Popović.Rukopisno odeljenje Matice srpske bilo je u sklopu Matice srpske od 1826. do 1847. godine. Onda se shvatila potreba da ga treba izdvojiti od Matice, tako da je od 1847. do 1945. godine postojala Srbsko-narodna zbirka, ali to

26

Uvod u arhivistiku

još uvek nije bilo Rukopisno odeljenje. Od 1945. do 1961. godine formiran je poseban Odsek za građu i rukopise pri biblioteci Matice srpske. Tek od 1961. godine postoji arhiv, tj. Rukopisno odeljenje Matice srpske, tek tada se on odvojio od biblioteke i postao samostalan. To je arhiv iako nema reč arhiv u svom nazivu. U ovom arhivu se nalazi fond Matice srpske (od 1826. godine do danas), koja svoju građu ostavlja u svom arhivu, a ne daje je pokrajinskom arhivu u Novom Sadu. Arhiv u Novom Sadu radi restauraciju i konzervaciju građe.Rukopisno odeljenje Matice srpske sadrži:- fond Matice srpske – koji je obrađen do 1945. godine, i do tada ima 130.000 dokumenata i 158 knjiga zapisnika- zbirka pisama – to je najvažnija zbirka, za sada je obrađeno oko 60.000 pisama, a još 3x više ih ima koja još uvek nisu obrađena. Najstariji dokument je jedno pismo iz 1669. godine. Tu se između ostalog nalazi prepiska Janka Veselinovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Stojana Novakovića, Isidore Sekulić, Vuka Karadžića, Miloša Crnjanskog, Alekse Šantića, Ive Andrića, Tome Vučića Perišića... U ovoj zbirci se ne nalazi zvanična prepiska ovih ličnosti, već su tu samo njihova lična pisma koja su dospela u arhiv. Zvanična pisma se nalaze u fondu Matice srpske.- zbirka rukopisa – najvažniji u ovoj zbirci su rukopisi kniga, od kojih su neke objavljene a neke nisu, ima oko 20.000 originala i 2.000 kopija iz inostranih arhiva. Ovde se nalaze dela Jovana Dučića, Alekse Šantića, Sime Matavulja, Miloša Crnjanskog... 80% građe iz ove zbirke čine rukopisi književnih dela, ali ima i ugovora, molbi, žalbi, testamenti...- zbirka fotografija – ima oko 18.000 najrazličitijih fotografija. U ovoj zbirci postoji i podzbirka koju čini oko 2.000 fotografija srpskih pisaca.

Dubrova č ki arhiv

Dubrovački arhiv je drugi najstariji živi arhiv u svetu, posle Vatikanskog. Takođe, posle Vatikanskog arhiva, to je drugi arhiv u svetu po godišnjoj posećenosti. Od njega su veći jedino Vatikanski arhiv, Nacionalni arhiv Francuske i možda Nacionalni arhiv Nemačke (za ovaj treći se ne zna tačno da li je veći). Za nas je značajan zato što se u njemu nalazi veliki broj srpskih srednjovekovnih dokumenata. U Dubrovniku se čuvalo svaki, pa i najmanji dokument, npr. svako je morao, kada dobije pismo i pročita ga, da ga preda arhivu. Beležilo se sve što su građani radili. Zato je broj dokumenata u arhivu danas dostigao brojku od skoro milijardu. Od samog početka postojala je svest da se sva dokumenta moraju čuvati na jednom mestu i ona su se obrađivala po određenim principima, ta je građa veoma lepo sređena.

Kotorski arhiv

U njemu postoje dokumenta iz XIV veka, a sam arhiv formiran je tek u XIX veku. U njemu se nalaze srpska dokumenta iz srednjeg veka.

-Zaštita registraturskog materijala i arhivske građe van arhiva-

27

Uvod u arhivistiku

Šta je registraturski materijal?Registraturski materijal je su sva dokumenta koja nastaju radom neke institucije. Samo deo toga, ali veći deo, izdvaja se i postaje arhivska građa. Registraturski materijal je sa jedne strane operativna dokumentacija, a sa druge strane izvor arhivske građe.Pošto se nikada ne zna šta će biti arhivska građa, tj. šta će biti vredno, arhiv po zakonu ima pravo uvida i nadelžnosti nad registraturskim materijalom sve dok se iz njega ne odvoji arhivska građa. Ništa ne sme biti uništeno dok nadležni arhiv ne da dozvolu za to.Tvorci građe imaju obavezu u toku i posle rada sa dokumentima, koja je propisana i zakonom: „Tvorac građe je obavezan da uz pomoć nadležnog arhiva čuva o štiti građu od njenog nastanka do predaje nadležnom arhivu.Obaveze tvorca građe proističu iz kancelarijskog poslovanja i glavna njegova obaveza je da vodi arhivsku knjigu i to u dva primerka. Arhivska knjiga je evidencija celokupnog registraturskog materijala. Tvorac građe dužan je da svake godine preda jedan primerak arhivske knjige nadležnom arhivu. Arhiv tako ima globalnu predstavu o registraturskom materijalu i pre dolaska građe u arhiv, pa otprilike može da pretpostavi šta će od toga postati arhivska građa.U arhivskoj knjizi mora da stoji:1. količina registraturskog materijala – broj dokumenata i dužina u metrima2. vrsta registraturskog materijala – npr. da li je diploma, upisnica, zapisnik...3. vreme nastanka svakog dokumenta4. očuvanost – u kakvom je stanju građa5. smeštaj – gde je smeštene građa

Pored arhivske knjige tvorac mora da datira svaki dokument, mora da formira predmet i mora da izrađuje delovodni protokol u kome uvek mora da se napiše o čemu se radi.Obaveza arhiva je da vodi računa i da utiče na čuvanje i smeštaj građe u registraturi. Arhiv ima odlučujuću ulogu pri izlučivanju bezvrednog materijala. Moderni arhivi imaju nadležnost tako da niko osim njih, bez dozvole ne može da izvadi ni papirić.Arhiv formira arhivsku građu već u registraturi. On može odmah da da dozvolu da sami tvorci izlučuju materijal koji nema svojstvo arhivske građe. Ono što nema operativni značaj, kao na primer poslovne beleške, može biti izlučeno. Obaveza tvorca građe pored arhivske knjige je da obavesti arhiv o svim promenama u registraturi. Obaveza tvorca je da vodi računa o predaji građe u arhiv. Građa koja se sredi za arhiv ostaje kod tvorca građe najduže 30 godina i ne sme ništa da se doda ili izuzme kada se tako pripremi. Ta građa nije nedodirljiva kada se pripremi za arhiv, ona može da se koristi, vali pre toga moraju da se donesu tri akta kako bi se zaštitila sama građa (tvorci se ponašaju kao arhiv). Ova akta se donose na nivou ustanove, jer građa može biti različita od ustanove do ustanove. Ta akta su:1. Propisi o evidentiranju, čuvanju i klasifikaciji građe2. Propisi o korišćenju dokumenata

28

Uvod u arhivistiku

3. Lista kategorija sa rokovima čuvanja. Lista kategorija se odnosi na ceo registraturski materijal. Važna je kao i arhivska knjiga , s tim što lista kategorija predstavlja prvi korak u određivanju bezvrednog arhivskog materijala i odabiru arhivske građe. Lista kategorija se pravi tek kada je arhivski materijal sređen. Ona sadrži istorijat tvorca registratora materijala i to sa što detaljnijim promenama. Dostavlja se nadležnom arhivu koji može da uzvrati primedbama i u tom slučaju ne postoji pravo žalbe na primedbu, već se ona mora poštovati. Kada istekne rok čuvanja materijala (rok može biti različit, duži – do 30 godina, srednji-od 3 do 5 godina i krači – do 6 meseci) izdvoji se bezvredni materijal i ono što ostane dobija svojstvo arhivske građe. Postoji posebna procedura sa poverljivim dokumentima kao što su poslovne tajne preduzeća (recept Coca Cola-e).Obaveze arhiva i tvorca građe se prepliću, što i jeste poenta. Obaveze arhiva su da vodi četiri evidencije o svim registraturama u državi (sve firme, preduzeća, sve),zaštita registraturskog materijala i odabir arhivskog materijal. Prema tome, arhiv na osnovu liste kategorija vodi četiri evidencije :

1. Registar (katalog) aktivnih registratura :- redni broj upisa u registraturu- datum upisa (od tog datuma počinje da se stvara registarski materijal)- naziv registrature- adresa- oznaka registratureOvde se pišu sve promene naziva, a fond se uvek vodi po poslednjoj promeni. Naziv registrature mora da odražava sve promene. 

2. Kartoteka registrature - daje prvi opis materijala.Na prvoj strani se ponavlja sve sa registra aktivne registrature i piše se šifra delatnosti.Na drugoj strani se pišu važni podaci o tome koliko arhiv kontroliše tu registraturu.- datum izvršenog stručnog nadzora (kada je došao neko iz arhiva)- datum preuzimanja arhivske knjige- datum izlučivanja bezvrednog materijala (može da nema bezvrednog materijala)- datum preuzimanja arhivske građe- period iz kog je registraturski materijal- približna dužina u metrima ukupnog registraturskog materijala- približna dužina u metrima izlučenog materijalaSve ovo vode i arhiv i tvorac građe i sve mora da se poklopi. Tak na osnovu ovoga vodi se dosije registratura za svaku registraturu posebno.

3. Dosije registratura - istorijat tvorca građe (prepiše se iz liste kategorija;može se dodati neka novainformacija) 

29

Uvod u arhivistiku

- organizaciona struktura tvorca građe (važno je zato što se strukture menjaju)- arhivske knjige (pridodaju se sve arhivske knjige registrature,svake godine po jedna)- zapisnici o reviziji registraturskog materijala (svaki put kada dođe službenik iz arhiva on pravi zapisnik; obično na 5 godina)- zapisnici o izlučivanju bezvrednog materijala (kada je dokument nastao, po kom osnovu se izlučuje)- zapisnik o preuzimanju arhivske građe (od strane nadležnog arhiva) – obično jekraći od prethodnih, doda se možda nešto što nadležni potpiše i to je to.- prepiska registrature sa arhivom – potvrda registrature da nije greška 

4.Registar registratura čiji je rad prestao (pasivna)Dodaće se pored onih navedenih kod registra aktivnih registratura sledeće:- datum prestanka rada registrature- osnova prestanka rada registrature

Registraturski materijal je do trenutka izlučivanja bezvrednog materijala, a ono što ostane postaje arhivska građa.

30