Marko R. AntiIsidor.dikas@gmail.com

SOLONOVA, HORACIJEVA I PAVLOVIEVA ODBRANA GRADA[footnoteRef:1] [1: Rad je nastao u okviru seminara Grko-rimske pesnike veze u kontekstu modernog svetskog pesnitva na prvoj godini doktorskih studija pod mentorstvom prof. dr Nikole Strajnia.]

SAETAK: U radu se istrauju dodirne take dvojice antikih pesnika i Miodraga Pavlovia, prvenstveno na tematsko-motivskom i idejnom nivou, u njihovom razumevanju grada i oveka, te se na osnovu povuenih paralela pokukuava ustanoviti jedna neprekinuta nit humanistikog naina miljenja koja se protee od antike do naih dana, sagledana kao odgovor na simptome opadanja humanosti i globalnog regresa grada u haos usled borbi za mo i opte desakralizacije ivota. Ispitivanja su vrena na sauvanim Solonovim pesmama okupljenim u Antologoji stare lirike Grke Kolomana Raca (prvo izdanje 1921.), Horacijevih Celokupnih dela (2005) i Pavlovieve zbirke Odbrana naeg grada (1989). Traga se za optim vrednostima koje oveka kao takvog definiu, te za uporitem koje bi omoguilo konstituisanje izvesnog utopijskog poretka. Kroz stihove autoreferencijalnog tipa sagledano je i poimanje pesnika kod trojice navedenih stvaralaca koje predstavlja neprekinutu liniju entuzijastikog tipa pevanja.Kljune rei: grad, kosmos, sakralno, ovek, mit, pesnik.

Sedeo sam na obaliPecajui, s neplodnom ravnicom za leimaHou li bar svoje zemlje dovesti u red?Pusta zemlja

U mitsko vreme svog zainjanja, grad je po pravilu bivao metafiziki utemeljen, njegovom je ustanovljavanju prethodilo odreeno otkrovenje, izvesno znamenje koje je potvrivalo boju saglasnost sa ovekovom namerom njegovog podizanja. Drugaije reeno, svaki grad predstavljao je svetu taku u kojoj se otelotvorio boanski naum. Poput Tebe koju je Kadmo osnovao, posluavi Delfe, na mestu na kome se sveta krava zaustavila, ili Rima, podignutog na Palatinu nad kojim se ukazao znak u vidu jata kraguja. ivotni prostor je sakralizovani prostor u kome se ostvaruje kontakt izmeu boanske i humane sfere. I ne samo to: samo je ovakav prostor, boanski zasnovan i opasan zidinama, Kosmos van koga se protee nepregledno prostranstvo Haosa. Treba se setiti da je za Grke svet bio pozicioniran unutar granica Sredozemnog basena, od Heraklovih stubova do Helesponta, van koga se prostiralo nepoznato, svet nekulture i divljatva. Da bi se ivelo u svetu, valja ga osnovati, a ni jedan svet ne moe se roditi u haosu i relativnosti profanog prostora. Otkrie ili projekcija stalne take Centra odgovara Stvaranju Sveta (Elijade 2003: 76). Dakle, zasnivanje ivotnog prostora ponavlja kosmogoniju, ono je ponovno nadvladavanje Haosa. Kroz ovaj imitativni proces ima se zasnovati praksa u venom i nepromenljivom boanskom principu kosmizacije, koji proima svaku poru na ovaj nain centrirane zajednice. Smestiti se na jednom mestu, pie neto dalje Elijade, organizovati ga, nastaniti to znai izvesti niz inova koji pretpostavljaju jedan egzistencijalni izbor: izbor Univerzuma, do koga se dolazi stvarajui ga (Elijade 2003: 85). Makrokosmos se ogleda u mikrokosmosu, omoguavajui tako neprestano prodiranje boanskog u profanu stvarnost kroz ljudske inove, ija je zakonomernost kodirana u mitu. U mitosu svaki in nalazi legitimnost i svoj puni smisao. Sa ovog aspekta izgradnja stanita predstavlja svetu radnju par excellance.Grad je danas bolestan, drutvo takoe, i reklo bi se da pate od iste boljke (Blankar 2003: 5). Ovim reima zapoinje svoju knjigu o istoriji grada Pol Blankar. Meutim, da li je to zaista tako? Odnosno, da li je navedena reenica u potpunosti tana? Da li su grad i drutvo podlegli bolesti tek u moderno doba, ili je moda re o starom, pa i uroenom oboljenju, samo kasno dijagnostikovanom? I moe li grad biti zdrav ako je ono to grad sainjava - sami njegovi itelji - obolelo? A ako je ovek bolestan, kakva je to boljka, i kada ga je zarazila, i kako je prerasla u pravu pandemiju? Analizirajui paleolitsku i neolitsku kulturu, tj. nain ivota prvih organizovanih drutvenih zajednica, i dovodei u vezu nastanak urbane sredine sa proimanjem nomadske, lovake paleolitske i sedelake, zemljoradnike neolitske kulture, te traei uzrok i poreklo onoj centralizujuoj sili olienoj u vladaru, Mamford pie sledee: U meuvremenu se, meutim, loveva korisna uloga na alost iskvarila sadistikom poudom za vlau. Budui da nije mogao da rauna da e mu zajednica dobrovoljno povlaivati, ovaj se lovaki kralj poeo razmetati samohvalom (Mamford 2006: 23). I eto ovekove bolesti ve u predistorijsko doba njegova uroena volja za mo! Neizdrivi poriv da se okolina podredi sopstvenoj volji! Pa nije li Gilgame ve predstavljen kao despot, kao onaj ko ne puta ljubavnicu njenom dragom/ni kerku silnoga njenom junaku (Gilgame 1991: 60)? Legitimna istorija kao politika istorija istorija je ratovanja. A svaki rat je u svom krajnjem ishoditu osvajaki rat, rat za posed i kontrolu, od Troje do dananjih humanitarnih ratova. ovekova je bolest - bolest vlasti, ili kako je to svojevremeno jedan savremeni moralista, u najboljem smislu te rei, preciznije definisao volja za imanjem: Privatno posedovanje, dajui mu najiri pa i izvanmaterijalni znaaj volje za imanjem (svejedno da li znaenja ili blaga, moi ili uspeha), oduzimajui mu, naravno, politikoideoloko tumaenje, a ostavljajui jedino psiholoko, smatram upravo onim nesrenim istorijskim rukavcem kojim je naa civilizacija otila do avola (Peki 1993: 56). A im doemo do delovanja koje se ostvaruje u drutvenom prostoru, do prakse direktno ili indirektno upuene na drugog, zalazimo u polje etike. Kriza drutva, trvenja radi ove volje za imanjem, spremnost da se ego pretpostavi interesu zajednice i pravima svakog lana ponaosob, manifestacije su pre svega moralnih deformiteta proizalih iz iracionalne ideje o sopstvenoj superiornosti. Ahilejeva srdba posledica je Agamemnonove samovolje, njegovog gaenja prava sebi jednakog, njegovog, u biti, nepotovanja etikog kodeksa; Kreonotovo stradanje, sa jedne strane, rezultat njegove tiranije i podreivanja zajednice linoj volji... O vanosti moralnog zakona u konstituisanju drutvenih veza pisao je Kropotkin, teoretiui o anarhistikom ureenju, u ono vreme revolucionarnih oduevljenja poetkom XX veka, pisao zapravo o zasnivanju drave na fundusima etike, na oseanju zajednitva i empatiji. Pisao i Habermas u novije vreme branei postulate rascepljenog pojma subjektivnosti od kritiko-umskih filozofija. A moralna preispitivanja i isticanje vanosti etike ne samo u egzistenciji pojedinca, ve i u politikom rukovoenju njom, uvek su indikator nedostatka onog to se istie, simptomi dubinske drutvene krize.Bolest drutva nuno je bolest grada, deformacije unutar oveka manifestuju se unutar zidina. Svako vreme politikih i socijalnih previranja, svako vreme koje prepuni au, iznedri svoju savest u neijem glasu zapitanom za sudbinu svog grada, svog sugraanina i, ispod svega toga, za sudbinu oveka ija humanost poinje da se gubi u borbi za mo. Svi pesnici, pie Pavlovi govore jednu re: ovek (Pavlovi 1958: 74). Tako je grki VII vek, vek prelaska na robno-novanu razmenu i pretvaranja stare homerovske aristokratije u plutokratiju, u kome je uveliko besnela ogorena klasna borba (uri 1968: 98), iznedrio Hesioda koji e u tom optem rasulu uzdii ideju pravde i suprotstaviti je grabeu velikaa. Atinsko esto stolee, za koje Mihailo uri kae da ne bi se ni malo preteralo ako bi se reklo da je cela Atika u ono vreme kipela od nagomilanog nezadovoljstva i, tavie, da je u njoj besneo tada pravi graanski rat (Isto: 182), dalo je jednog Solona, mudraca, politikog radnika, moralistu i izvrsnog stihotvorca. Rim, u vreme likvidiranja republike i uspostavljanja carevine, opte graanske nesigurnosti i politikih zavera, te opadanja ideala stare rimske aristokratije i narastanja dekadencije prodrle sa orijentalnim senzualizmom, gubitka moralnosti u ispraznom hedonizmu, provocira Horacija da svoje Rimljane izloi neumoljivoj satiri i kroz nju predoi sve deformitete vremena, a Vergilija nagoni da iz gradskog metea jednostavno pobegne u utopijski svet svojih bukolika, dok moderno vreme, tako bogato ratnim pustoenjima, koja kulminiraju u dva svetska rata, po pravilu daje angaovaniji vid umetnosti, kao to je onaj avangardni zahtev za prevrednovanjem kompletne drutvene aksiologije. A da je re o akutnim i, reklo bi se nereivim, pitanjima, jer je potreban Novi ovek, neki pekievski Atlantianin, govori nam i posleratna literatura koja traga za istim odgovorima za kojima su tragali jo stari.Taj se humanistiki, sartrovski, angaman protee, dakle, od Hesioda preko Solona i kasnije Pindara, te pesnika Avgustove obnove do XX veka i govori uvek isto o bolesti ovekovoj koja se iri drutvom i od koje je trebalo leiti ga, bolesti moi koja nadjaava svaku moralnost i prekorauje granice pravde o kojoj je jo Solon pevao: A mo monijeh gradu je grob (Rac 1981: 51), a Miodrag Pavlovi, vie od dva i po milenijuma kasnije, implicirajui etiku odgovornost ovekovu, dopevao pitanjem: Ko to sme da uzme/ apokalipsu/ u svoje ruke (Pavlovi 1989: 49). Sa druge strane, grad je prisutan u knjievnosti od samih njenih poetaka, tj. od najstarijeg poznatog nam sauvanog spisa od Gilgamea da bi se ta prisutnost protezala preko Homera, grkih liriara Tirteja, Solona, Pindara, rimljana Vergilija i Horacija, velikog barda Pariza Bodlera pa do same nae savremenosti, T. S. Eliota, Bena, Crnjanskog, Pope, Pavlovia ili Novice Tadia. I jasna je putanja njegovog razvoja i znaenja: od sakralne celine, stanita bogova, ka sve veoj desakralizaciji, razomaijavanju, rekao bi Adorno, da bi se dolo do modernog megalopolisa izgubljenih, upljih ljudi. Dok je antiki grad", pie Mamford nalazei razloge ovoj profanizaciji "izrastao oko religioznog centra, jezgro savremenog grada je uglavnom svetovno, to je posledica dominantnog poloaja tehnike i ekonomije" (Mamford 2006: 560).Kada se na samom poetku speva Gilgame karakterie kao onaj koji sagradio je zid oko Uruka, gde je funkcija zida odrediti posveene granice temenosa i zatvoriti pristup zlim dusima vie nego neprijateljski raspoloenim ljudima (Isto: 36-37), a zatim nam u dva naredna stiha zapisiva fiksira pogled za uzdignuto svetilite na kome opstojava itav Uruk [Visoko kao breg die se sveti hram/u utvrenom gradu (Gilgame 1991: 59)] predoava nam se upravo ta sutinska veza izmeu zemaljske i nebeske ravni. Bez hrama i oltara, kao take u kojoj se zemaljsko i nebesko dodiruju, i centra iz koga se dati prostor kosmonizuje, ne bi bilo mogue ni postojanje Uruka. Istinski temelj grada je na nebu, a ne na zemlji. Tako fundirani Grad-Kosmos, sa simbolikom zidina koje ga zatvaraju, predstavlja nedodirljivu sakralnu celinu. Obitavati u gradu isto je to i obitavati u blizini bogova. A slikom ritualnog zasnivanja grada, postavljanja axis mundi otvara se i zbirka Miodraga Pavlovia Odbrana naeg grada: Kamen po kamen/ Stena po stena/ Ovde su vrata/ Za sunce/ tamo put/ u podzemna prsa/ svetilitu/ pravimo mesta (Pavlovi 1989: 3). Pavlovieva zbirka, odnosno izbor pesama, je tako koncipirana da deset ciklusa od kojih je sainjena slede vremensku ravan koja se protee od nastanka grada, to je i naziv prvog, do nestanka grada, odnosno apokalipse, kako se naziva poslednji ciklus, a izmeu njih, u dijahronom poretku, slede ciklusi pesama okupljenih oko tematike propasti velikih kultura Grke i Vizantije, da bi naredna tri kruga pesama bila posveena razaranju srednjovekovne Srbije i ratnom razaranju Beograda, pa tako strukturisana Pavlovieva knjiga pesama ini svojevrsnu eshatologiju. A zato je istorija ispunjena razaranjima i zato je apokalipsa neminovni kraj, Pavlovi nam nedvosmisleno ukazuje u poslednjim stihovima navedene poetne pesme: Stojimo bilo gde/ Svako spreman da stukne/ pred svetim/a mrzi brat na brata (Pavlovi 1989: 3). Dakle, temeljni razlog ovakvog koncepta zbirke i Pavlovieve vizije istorije, odnosno njihov tok prema kataklizmi dat nam je ve u prvoj pesmi, i to stihom koji je i grafiki naglaen odvojenou od ostalih stihova, a to je ljudska razjedinjenost, meusobna mrnja koja prei zasnivanje jednog slonog kolektiva. Razlog traginoj sudbini oveanstva nalazi Pavlovi ve u mitsko doba osnivanja, na samom poetku vremena. A u mitu e potraiti uzrok svom zlom vremenu i jedan antiki pesnik. Sedma Horacijeva epoda zavrava stihovima: Tako je: gorka sudba goni Rimljane/ - Kao i zloin bratovog ubistva/Otkad pade krv nevinog Rema na zemlju /To prokletstvo za njegove potomke (Horacije 2005a: 226).Razlog nesrenoj sudbini svog naroda, ili u Pavlovievom sluaju sudbini itavog ljudskog roda, i jedan i drugi pesnik nalaze u sukobu brae, u onom starozavetnom arhetipu zavaenih Kaina i Avelja. Bez obzira na prostorno-vremensku lociranost Horacijeve pesme, odnosno neodreenost Pavlovieve, obojica se kreu istim tragom i uzrok zlu nalaze u samom oveku, u samoj njegovoj prirodi koja se otkriva kao (auto)destruktivna. A razlozi te destruktivnosti lee u ljudskoj poronosti - u pohlepi, tatini i udnji za vlau, u onoj volji za imanjem koja sankcionie svaku etiku normu, jer je usmerna ka pragmatinom, dakle spoljanjem cilju. Ciklus Grad, pozicioniran nakon beogradskih ciklusa, i uz njemu sledujui Opti ivot, prua nam globalnu panoramu savremenog grada, i u kratkim potezima pesnike minijature predoava jednu distopijsku sliku urbane sredine, sa hiljadu kraa/milion lopova (Pavlovi 1989: 75), pod tiranskom upravom vlasti, koja mora da se potuje.../ ...ili e ulice/zalutati u korov/i vodovod e da presui (Isto: 76), sa svojim skitnicama to po kantama za ubre/riju (Isto: 79) i svojim prosijacima to stoje/na ulazima crkve (Isto: 81). A da su ljudska pohlepa i tenja ka vlasti iskonski problemi, i manifestacije ovekove neumerenosti, koji onemoguuju uspostavljanje jednog harmoninog socijalnog poretka, a ta harmonija nije nita drugo do savren odnos izmeu zahteva zajednice i potreba pojedinca, pokazuje nam jo Solonov primer, iji stihovi, pisani dve i po hiljade godina pre Pavlovievog roenja tematizuju isti problem. Jer ono to je na njemu bilo da izvri je upravo postavljanje granica samovolji aristokratije i ponovna, pravedna, raspodela zemlje i politike moi. Ali, tenji za bogatstvom nema u ljudi granice stalne;/ Ima l nas blaga tkogod gomilu najveu sad/udnjom ga dvostrukom udi (Rac 1981: 54). A Horacije, nastavljajui etiku tendenciju grke elegije i branei satiru, a opravdavajui zapravo svoje satirino delo, peva: Izaberite iz mase ma koga il boluje/ Od lakomosti ili gadne tatine (Horacije 2005b: 29), da bi ova ogorena svest jednog stoiki rigoroznog moraliste kulminirala i dobila opte razmere u satiri Svi ljudi su ludi: Koga nagriza opaka ambicija/ Ili srebroljublje, svaki koji ezne/Za raskoi ili sujeverje ga mui/Ili neka druga drutvena bolest,/Priite ovamo blie dok dokazujem/Da ste svi ludi redom (Isto: 85).Ludilom e drutveni haos imenovati i Pavlovi [Sto pljaki odjednom/darmar/ko je to tako lud (Pavlovi 1989: 75)], bezumljem i neznanjem Solon [U okove ropske/silniku zapadne puk, a sve s neznanja ba svog (Rac 1981: 49)], i na taj nain izraziti isto ono to i Sokrat itav vek kasnije - da je znanje neophodan uslov vrline. Dakle, ludilo, bezumlje i neznanje, iz njih proizala neumerenost i njen simptom porok ono je od ega su i Solon i Horacije i Pavlovi, ali nikako samo oni, morali braniti svoj grad, zapravo narod koji sam taj grad jeste. Nije to neprijatelj koji nadire na zidine grada, ve neprijatelj koji ga iznutra nagriza, kao crv jabuku, i utom tee odbraniti ga, jer znai braniti narod od njega samog. Nikada nee pasti na grad po Zeusovoj sudbi,/Blaeni bogovi svi istog su miljenja tog;/ Palada njemu Atena, ki onoga svemonog oca,/Snani, krepki je tit, rukam zakriljuje njeg,/Ali e plemstvo veliki grad da uniti samo,/ Bezumljem svladano sve, ele si bogatstva ste (Isto), peva Solon, a ove rei kao da odjekuju kroz Horacija pet vekova kasnije:Ne svlada Rim Germanija hrabra/ Sa svojom plavokosom omladinom/ Ni Hanibal mrzak roditelkjima naim./Bezbona generacija proklete krvi,/Mi emo unititi Rim i zveri/Ponovo e naselit njegovo zemljite (Horacije 2005a: 236). Na kraju krajeva, u tom smeru tee i stih Miodraga Pavlovia, iako se njegova poezija kree irim, antropolokim smerom, kao kritika oveka, pa njegova opomena prevazilazi, barem u odreenim segmentima, nacionalne granice (mada univerzalnosti streme, kao opte istine izreene o oveku, i pojedini stihovi Solona i Horacija): uvek ima neto tree/ jednostavno/ pravda svakodnevlja/zajednika briga/edno izuzee/tvoja re neka mala/al dovoljna da ospori pre- vlast svetskih zala (Pavlovi 1989: 93).Pavlovi nudi zakon srca, oseaj empatije i moralnu samosvest kao lek prevladavanja drutvenog zla. Solon je, dravnika i dostojno, reenje video u zakonu, jer bezakonja dra, najvema uniti grad (Rac 1981: 50). Uzidati pravedne zakone u same temelje Atine, i tako postaviti tit meu sukobljenim stranama: Stadoh dre titi med jednima i meu drugima/Nitko da nikomu zla initi ne bude jak (Isto: 51). I opet iza ovoga ujemo Horacija, kao da dopevava misao Solonovu: Strah od nepravde stvorio je zakon, priznaj,/Tumai li vremena i letopis sveta (Horacije 2005b: 26).Zakon se tako pokazuje kljunim uslovom za kosmizaciju ivotnog prostora. Racionalnom Solonu i hladnom i praktinom Horaciju, kada je jo odravao vezu sa svetim, bio pohranjem u tradiciji i jo uvek predstavljao neto neprikosnoveno, i kada je Rim razvijao svoje pravo utkivajui ga u temelje Evrope, zakon je i mogao izgledati spasonosno. Ali Pavlovi peva u jedno drugaije vreme, kada su propisi u svesti graana izgubili svaku vezu sa mitom i kada se njima slui da bi se zaodenuo zloin. Kao Pesniku, ne ostaje mu nita drugo do da pokua da u oveku probudi atrofirala oseanja odgovornosti i brinosti. Govorei o ideji drave kod Solona, Mihailo uri pie: Po Solonovom miljenju, drava je najvanija i najobuhvatnija ljudska zajednica. Moda bi ak trebalo rei: jedina prava zajednica. ... Po njegovim reima, osnovni zadatak drave je da okona graanski rat i obezbedi red i mir meu ljudima (uri 1968: 192). A drava to postie kodifikovanjem propisa. Ipak, ne sme se prevideti da Solon svoju Atinu naziva bojim gradom i da je uveren da radi u duhu bojem (uri 1976: 63). Iako se o njegovom pojmu pravde govorilo kao o rezultatu kauzalno-genetikog procesa etiko politike delatnosti u samom narodnom organizmu (Isto: 64), ta je pravda ipak samo odsjaj vene kosmike Pravde koja je u rukama samog Zevsa: Brzo dolazi kraj ljudskijem djelima zlim./Oko Zeusovo bdi nad svretkom svake ba stvari (Rac 1981: 52). Tako struktura polisa na kraju arhajske epohe jo uvek nalazi model u kosmikom ustrojstvu, a priroda drutvenih veza pokuava slediti etos boanske pravde: Za svakoga istu pravicu napisah (Isto: 56), kae Solon, kao to priroda poiva na istim i nepromenljivim fizikim zakonima. Pesnik je inae tradicionalno shvatan kao neko kroz koga progovara bog, pa se tako iza Solonovog zakonodavnog rada oituje, u stvari, re boja, na ije se jemstvo pesnik izravno i poziva: Svjedoit moe to pred sudom vremena/Najvea mati olimpskijeh bogova,/Najbolja, Zemlja crna (Isto: 55). Mada su Rimljani vaili za bogobojaljiv, pa i sujeveran narod, te je ta i takva rimska svest uslovila praktian, moglo bi se rei pravno ispravan odnos prema boanstvima (Budimir-Flaar 1963: 28), oitovan kroz brojne kultove, Horaciju se pod tom maskom bogobojaljivosti ipak ukazuje bezbona generacija ogrezla u primitivno praznoverje koja sve dublje tone u dekandenciju i bezakonje. Svaki podmien sudija istrauje/ravo istinu (Horacije 2005b: 74.), kae Horacije ukazujui na korumpiranost fundamentalnih dravnih institucija, dok Mamford, govorei o strukturi rimskog grada i antitetinosti njegovog oblika i sadraja, tj. estetskog bogatstva i etike mizerije pie: U rimskim gradovima, posebno u samom Rimu... sadraj je esto bio ogavan, ponekad prava kaljuga ljudske niskosti i poroka (Mamford 2006: 221). Mada izgradnja i sama struktura grada po tradiciji uvaju svoje mitsko-ritualne osobenosti, one koje je sam Romul utemeljio povukavi brazdu oko Palatina, stari etos gubi svoju snagu. Rim postaje gradom parazita i gradom bolesti (Isto 246). A u estoj pesmi tree knjige Horacijevih oda, naslovljenoj kao i dve jambske Rimljanima i svakako ne bez satirinog karaktera, pesnik upozorava o posledicama ovakvog blasfeminog ivota: Ispatae nevin, grehe predaka/Rimljanine, dok ne opravi hramove,/ Kapele bogova koje se rue/I kipove aave od crnog dima./Zato vlada to si bogovima potinjen./Tu lei svaki tvoj poetak i uspeh (Horacije 2005a: 126).Pavlovievo doba je ve izgubilo svaku vezu sa sakralnim. Na to nam ukazuje pesma vrlo sugestivnog naziva Novi obred, koja nam predoava ceremoniju neeg to se sa sahranom dovodi u vezu, ali sa njom nema dodirnih taaka jer se cilj nalazi u materijalnom, u zahtevu "da se sahrana plati" (Pavlovi 1989: 83), a ne u upokojenju due, i koja svojim naslovom, ali samo naslovom, kontrapunktira pesmi Stari obred, jer ritual i u njoj trpi promenu znaenja, sekularizovan je i ispunjen novim vrednostima, pa se rtva nudi nekom novom bogu/nalik na velike antene (Isto: 77). O potpunom udaljavanju od svega svetog i posledicama tog procesa manifestovanih unutar drutvenog prostora govori i pesma Poremeaj iz ciklusa Opti ivot koja zavrava poraavajuom konstatacijom da ni u zaboravu se opstati ne moe/ osim na vrhunac moi/kad se sve brka sve izvre/i sa svih strana vrlo preduzimljive sile/drutvenoj slozi i svetom pregnuu/ nanose nepopravljivu uvredu (Isto: 90). Takav haotini svet, dalek od svega svetog i nedodirljivih vrednosti, kojim vlada etika grabei i egoistinih interesa, trebalo je preurediti i od njega ponovo stvoriti za ivot podoban kosmos. Zbog ovakvog stanja sveta Pavloviev Odisej prestaje da bude zalutali na putu ka svojoj Itaki i postaje begunac koji trai spas od kopna koje mami u klopku, i zato ni bogovi nee vie da se raaju (Isto: 27). inilo mi se u jednom trenutku da je Apokalipsa trijumf profanosti (Pavlovi 2006: 16), napisae Pavlovi u nekoj vrsti rezimea svog pesnikog stvaralatva. Nastajanju takvog, apokaliptinog sveta svedoi straar pred Atinom nemoan da za svoj grad uini ita drugo do da svoje svedoanstvo sauva u reima kako bi ga predao nekom jo nemutijem sutra (Pavlovi 1989: 25); takav svet, na koncu, oveku ostavlja jo samo pesmu: da pevamo i da se sami sebe seamo,/drugi su nas zaboravili (Isto: 37).Pa se postavlja pitanje kakav princip uzidati u taj svet, kakvo reenje ponuditi ne bi li, ne samo jedan, partikularni grad, ve itav glob ponovo poprimio osobenosti jednog ureenog i osmiljenog prostora, ne bi li ponovo iz haosa izrastao sve-mir kao na samom poetku vremena? Koji je to kljuni element, na kome poiva itavo gradsko utvrenje, koji treba menjati ne bi li se zidanica sauvala potonua u pesak? Nedvojbeno je mora se menjati sam ovek, mora se pod uzde zlatne mere sapeti destruktivna snaga njegovih strasti, krepou duha obuzdati nagone. Iako zastupnik stare grke vrline, bogatstva, slave i hrabrosti, odlinosti u svakom vidu, Solon ovim vrednostima pretpostavlja moralnu krepost, zdravlje duha neporemeenog neumerenou elja i tenji, a sa merom doi e i red, a gdje vlada red, tu sve se pokazuje slono (Rac 1981: 50).Ovo imanje mere, to zlatno pravilo grkog uma, provlai se kao lajtmotiv Horacijevim pesnitvom. Ve se u numeriki prvoj satiri prve knjige, izlaui kritici zavist i nezadovoljstvo svojom sudbinom, kae: Postoji mera/U stvarima i odreene granice./Van ovih granica ne nae se pravo (Horacije 2005b: 12). A ovoj sleduje gotovo programska satira naslovljena Glupaci ne mogu nai pravu meru koja se obruava na za ondanje vreme uobiajene prodrljivost, rasipnitvo i pohotu, a stoiku skromnost, kao put ka mirnom i bezbrinom ivotu istie i druga satira druge knjige koja i poinje stihovima pohvale umerenom ivljenju: Kolika je vrlina, dobri ljudi,/iveti skromno (Isto: 74).I primeri bi se mogli dalje reati. Ali ono to je podjednako vano, kao drugi momenat misaone komponente Horacijevog pesnitva i kao drugi uslov opstanka Rima, jeste tema prijateljstva koja se, kao i motiv umerenosti, protee njegovim pesnitvom. Jer samo imati meru ne moe biti dovoljno za postizanje drutvene slonosti. Poto u ivotu mrnja i zloin vlada (Isto: 23), neophodno je u sebi pronai snagu za oprotaj i mo saoseanja sa drugim, pronai ljubav prema sugraaninu, koju ni jedan zakon ne moe da zajemi, i tek kroz nju potvrditi svoju humanost, tek kroz nju potvrditi se kao ovek. elim da greimo u prijateljstvu tako/ I da vrlina zabludi asno ime da./Kao to otac ne prezire decu zbog mane,/Takav treba prema prijatelju biti (Isto), peva Horacije, ne bez uticaja stoikog uenja o filantropiji. Pravu svojevrsnu pohvalu prijateljstvu predstavlja peta satira prve knjige pod nazivom Putovanje u Brindizij. Ali zar izraz tog oseanja naklonosti prema sebi bliskom nisu, barem jednim delom, i njegove carmina, kao one ispevane Vergiliju ili pojedine Meceni? Ne poniu li one iz neto drugaijih namera nego one posveene Avgustu kroz iju se prenaglaenu idealizaciju carske linosti oituje izvesna proraunatost, politiki potez Horacijev? Ne zvui li iskreno onaj poziv na veselje upuen Vergiliju u dvanaestoj odi etvrte knjige, i nije li upotreba rekvizita ekloge upravo u njoj svojevrsni oma pesnikovom bukolskom delu? Na koncu, nisu li i epistole u kojima Horacije posveuje svoja moralisanja i podsticaje ka vrlini skoro bez izuzetka mladim rimskim gospodiiima (alabali 1972: 95-96), izraz brige za svoj grad i sugraane, iza koje se takoe oituje filija, a ne samo program Avgustove obnove izvornog rimljanstva?Dok imam zdravog razuma, ne bih nita/pretpostavio dragom prijatelju (Horacije 2005b: 37), kae nam Horacije. I upravo se ta sjedinjavajua sila prijateljstva, poimana kao jedna od emanacija Erosa, ukazuje kao nuni uslov za izgradnju i trajanje jednog harmoninog poretka, pa i vie od toga, za skretanje sa stranputica istorije ispunjenih sveoptim ratom svih protiv svih. A ova crta Horacijevog pesnitva ovog autora pribliava Miodragu Pavloviu ija poema, koja je svoj naziv dala itavoj zbirci, predstavlja pravu ljubavnu pesmu, ili pesmu o ljubavi koja se kroz est njenih delova razvija izmeu lirskog subjekta i grada, subjekta i njegovih znanih i neznanih, ali svakodnevnicom, vremenom i prostorom povezanih sugraana. Pa pesnik i postavlja pitanje: Koga to volim zapravo, draga/ Tvoje rame, taj bok tog istog amca/ (...) Il poprene ulice u kvadratima ponavljanja (Pavlovi 1989: 61-2)? Jer ivot dvoje ljudi je samo jedna raskrsnica i jedan znak u vremenskom lavirintu opteg ivota pesnikovog Beograda. ena koja se javlja u ulozi sagovornika lirskog subjekta je onaj eliotovski tip ene koji susreemo u stihovima pesama iz Prufroka i drugih zapaanja, jedno ironiji podvrgnuto bie, simbol banalnosti i duhovne jalovosti ogrezle u efemernost, ija se funkcija u drugom delu poeme, gde njen glas jedino i ujemo, iscrpljuje u kontrapunktiranju i depatetizaciji emocionalno naglaenih rei kojima pesnik plete hvalospev svom gradu. Taj grad ini svaka stvar i svako bie u njemu, od praine na ulici pa do jo neroenih sugraana, povezanih mreom svakodnevnih uzajamnih pogleda, rei, malih prijatnosti i sitnih pakosti, spletenih generacijskim prijateljstvima i nesuglasicama, protegnutih izmeu prolosti predaka i budunosti potomaka. To su ljudi sa kojima svakodnevno delimo, peva Pavlovi, sva etiri Empedoklova elementa/i ne samo njih/ (...) nego i one dve hronike o kojima ti stalno govorim:/arhivu tragova u zaboravljenom snegu/i rasadnik klica tempiranih da procvetaju sutra (Isto: 64). A da bi sutranjica oarenela cvetovima treba uzeti u obzir potencijalnu dobronamernost/pragova koje nismo prekoraili (Isto: 65), treba pokazati poverenje prema oveku i veru u samu ovenost, osetiti se delom zajednice i pokazati spremnost na pratanje uinjenih greaka; treba nai ljubav, probuditi Eros koji sve dri na okupu, kao to Empedoklova Filija sve sabira u harmoniju lopte, i kroz nju u frivolnom nazreti bit, u efemernom pronai veno, jer sutina, tj. frivolnost to su drogerije,/ (...) to je pekara, dobardan i nita posle toga./Frivolnost, to su i ova dva piva i akalice,/i sve od dungle na asfaltu do smisla ivota,/ako nismo spremni da volimo (Isto: 63).Ova spremnost da se svet sagleda u svetlu ljubavi svakoj sitnici daje odsjaj sutastvenosti, nalazei joj jedinstveno i nezamenljivo mesto u totalitetu ivota, jer, kae Pavlovi erotino naelo prvo ojaava nau individualnost, vraa nas ka sebi, a potom trai da se usmerimo nekud izvan nas, u zajedniko, kolektivno, u pravcu proetosti boanskog i ljudskog, profanog i posveenog (Pavlovi 1999: 15). A ispod ovih stihova kao da ujemo rei apostola Pavla iz prve poslanice Korinanima: I ako imam prorotvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premjetam, a ljubavi nemam, nita sam (Korinanima 13:2). Prvim trima delovima poeme, posveenim pohvali Beograda, ije su ulice, kafane i prodavnice, stanovi i itelji tih stanova opevani poneto sentimentalnim tonom neskrivene ljubavi i u svojoj dijalokoj strukturi proaranim kolokvijalnim izrazima, kontrapunktiraju naredna dva dela, iji povieni ozbiljnost i patos plaa etvrtog izraavaju traginu sudbinu pesnikovog grada, ali i snagu da uprkos svemu, zahvaljujui svojim muevima, opstane, dok peti deo neto smirenijim ritmom, uz obilje figura ponavljanja (anafora, paralelizama) koje tu relativnu ritmiku smirenost pospeuju, i gotovo molitvenim tonom, svoje stihove usmerava ka savrenstvu trenutka tiine i mira, ime se stvaraju uslovi za pesniku viziju budunosti, zapravo viziju jedne utopijske sutranjice samog pesnikovog grada: Ja vidim veliku luku sjaja/ Talas mirisne magle, brod napuklog zida/ja vidim luku sa ovoga zida/sa ovog broda sa talasa ovog oka/luku gde e nas doekati nai dvojnici (Pavlovi 1989: 67).Beskrajna nada zrai iz ovih stihova, nada u naputanje one civilizacione putanje koja je jo Odiseja nagonila da se tako grevito dri morskog prostranstva, beskrajno Pavlovievo poverenje u ovekovu ovenost. Jer ta nada u povratak harmonizujueg naela, u ponovno buenje humanosti, nosi sobom i klju od nebeskih vrata, mogunost ponovnog nastanjivanja u blizini bogova. A tu nadu i to poverenje ne moemo iitati iz ovih Horacijevih stihova: Pitate li moda svi ili bolji deo:/ Kako da se reimo tekih muka?/Onda bi bio ovo najbolji predlog:/Da idemo kuda god nas nose noge/Gde nas zove Not valma il estok afrik (Horacije 2005a: 237). Horacije ne sniva o utopijskoj budunosti svog Rima i svojih Rimljana, drutvena bolest mu se ini tako dubokom da je mogao zaeleti jo samo budunost malobrojnih na Jupiterovim Rajskim ostrvima, daleko od Rima, gde Zlatni vek jo uvek traje, neiskvaren gvoem stolea i odeljen okeanom od ostalog sveta, gde se, na kraju krajeva, prestaje biti Rimljaninom, ali poinje biti ovekom. Svoju viziju Zlatnog veka ispevae i Vergilije u IV eklogi, kada e postepeno, sa rastom proreenog deteta, nestajati i nesloge meu ljudima. Iako u Titirovim reima u prvoj eklogi ujemo da je Rim izdigao nad gradovima drugijem glavu (Vergilije 2004: 14), pa se u njima moe moda nazreti i politiki potez Vergilijev, zahvalnost izreena Avgustu, Melibejeve rei im oponiraju nezadovoljstvom to bezboni vojnik e njivu, to je obradih, imat (Isto: 17), pa reenu veliinu ne ostavljaju bez senke. Vergilijev mir, njegova vizija bezbrinog ivota daleko je od pometnje jedne metropole, u zvucima pastirske frule i zagrljaju prirode, van koje nije mogao niti doznati drugdje, da blagih bogova ima (Isto: 15).Koliko je ovo daleko od Pavlovievog koncepta. ovek tu nije kod kue, kae se zaoveka zastalog pred nesagledivou netaknutog. On je tu samo zato da bi izazvao tok nesvakodnevnih oseanja (Pavlovi 1958: 23), ali se ovo ne sme suvie strogo shvatiti, jer treba imati na umu jedan drugi pesnikov iskaz, da velike odaje u prostoru eterinih nebesa spojene sa zalelujanim zemaljskim povrinama, imale su za mene, moda jo od detinjstva, neto sakralno (Pavlovi 2006: 11). Oktave su plod ove oaranosti. Ipak, kod Pavlovia moemo naii na ironizaciju pastoralnog koncepta ivota, tanije neiskvarenosti i dobrodunosti stanovnika idilinih panjaka, poput u ovim stihovima iz pesme Poremeaj: a i mirni seljak/ iz drevne pastorale/hoe da ue u razum koji vlada/na silu na preac/pa se udavi usred vira (Pavlovi 1989: 89), dok nam hodoasnik, po povratku iz Konstantinovog grada u dubrave nae zverima raskone, nedvosmisleno govori da u taj davni as kad usamljen i sirot/prestonicom vaseljene hodih/ najblie lepoti sveta bejah (Isto: 33).Pavloviev kosmos ipak je urbani kosmos, ovekom stvoreni i ljudima nastanjeni. Iako se taj kosmos doima haotinim (contradictio in adjecto!) van njega ovek nije ovek, jer nema prilike da od ljudi kao ovek bude potvren. Nema ljudske prirode koja je razdvojiva od samog drutva (Fuko 2005: 405). Bez obzira to Pavlovieva zbirka, sagledana dijhronijski kao istorija civilizacionih tokova, okonava u gorkoj ironiji apokalipse nakon koje sve poinje ispoetka i kada poivee se dobro/na godinjem odmoru/pod zatitom sindikata, i koja znai odlazak svih onih koji verovae/u hijerarhije/i koji su hteli pravdu/kao aristokratsko naelo (Pavlovi 1989: 101), ni tu nije kraj, tanana svetlost postoji, refleks velike nade da se taj kosmos sauva [Ja imam nade za ovaj grad (Isto: 67)], odnosno mogunost alternativnog sudbinskog toka i otkolon od kataklizme, i tek je ona postavljena na zaelje; svetlost koju jedan drugi modernista nije video, iako je znao kojim putem do nje (kroz tri DA koja je rekao grom), kome je mata govorila da smo u aleji pacova/u kojoj su mrtvaci izgubili svoje kosti (Eliot 1998: 57). Eliotova je zemlja neplodna, a njen kralj, personifijacija stvaralakih potencija jalov! A Pavlovieva svetlost pesma je sama, pesma oploena nadom, spasonosni kod venih humanistikih zakona bez kojih se temelj niti jednog kolektiva ne moe odrati. Ako pesma nosi nadu, i predstavlja iskorak iz zaaranog kruga samounitenja, mogunost promene, postavlja se onda opet ono nebrojeno puta postavljano pitanje o ulozi pesnika u drutvu. Svako je vreme dalo svoj odgovor. A jedan se Apolonov zatoenik na samom pragu modernosti pitao: emu pesnici u oskudno vreme? Vreme neposredno nakon Drugog svetskog rata u svakom pogledu moemo nazvati oskudnim, ali Pavlovi ne ponavlja Helderlinovo pitanje, iako e poput njega pevati o naputenosti sveta od bogova. Umesto toga njegovi stihovi kau: sii u taj rov/ dri svoju re/S olistalom granom/neko na tebe/ve pazi(Pavlovi 1989: 17).Pod ijom je to zatitom pesnik? Zato je njegova re tako vana da bi na njegov ivot morao paziti neko? Ne govore li nam ovi stihovi staru priu o boanstvenosti pesnika, o sutinskoj povezanosti pesnika i boga? O pesniku kao uvaru drevnih istina i ezoterinih znanja? Kau da je Solon zadivio i pridobio narod svojom Salaminom upravo injenicom da je pred njih kao pesnik istupio. A kroz pesnika, verovahu Stari, oglaava se boanstvo. Njegova je re sve do sofista i kasnije Platona neprikosnovena. I stara otkrovenja, kao to je ono Parmenidovo ili Empedoklovo stihovi su. Jo za grke pesnike VI veka p.n.e., pie Fuko istiniti diskurs je bio (u strogom i vrednosnom smislu rei) diskurs koji je izazivao potovanje i strah i kojem se moralo potiniti, jer je bio vladajui, diskurs koji je izgovaran uz posebna prava i prema zahtevanom ritualu. To je bio diskurs koji je zagovarao pravdu i svakom dodeljivao njegov deo. Diskurs koji u predskazivanju budunosti nije samo najavljivao ta e se zbiti nego je doprinosio da se ona ostvari, diskurs koji je dovodio do slaganja ljudi i tako se preplitao sa sudbinom (Fuko 2007: 12). Ne poima li Pavlovi poetski diskurs na isti nain, kao govor iroko shvaenog angamana koji je dovodio do slaganja ljudi i tako se preplitao sa sudbinom? I ta je ovaj istiniti diskurs ako ne sibilsko mucanje Poezije? Pavlovi batini onaj arhaini koncept poezije baziran na pretpostavci veze izmeu pesnika i neke nadnaravne sile, koji se od predpismenog doba, kada je pevanje bilo nerazdvojivo od obreda i magije, preko Antike, srednjeg veka, renesanse i romantizma uspinje ka naem vremenu, po kome je pesma plod veze izmeu zemlje i neba i otelotvorenje istine u svetu privida. Takva pesma najneposrednije uestvuje u ivotu zajednice postavljajui aksioloke temelje same njene egzistencije. Jer ono to je Solon izneo, kao i Tirtej pre njega, jeste odreena etika, pohranjena u mitosu, i ire jedno odreeno shvatanje vrline, ideala oveka, a jedan odreeni etos su i svi oni motivi pravde, jednakosti, ljubavi, mira i pratanja rasuti po pesmama Miodraga Pavlovia, koji, pozicionirani negde u istoriji ili mitu, trenutak u kom su izreeni vezuju za mladost vremena i sam iskon, ukazujui se tako kao veite, arhetipske vrednosti i tenje koje nanovo isplivavaju sa svakim novim vremenom. Obrada mitoloke i istorijske tematike tako predstavlja mogunost prepoznavanja egzistencije, koja nije mogua izvan arhetipskih odrednica (Kordi 1976: 172-3). Pavlovieva poetska odiseja kree se putem nalaenja solidnih, sakralnih vrednosti koje treba uzidati u savremenu, u potpunosti desakralizovanu stvarnost. A povlaeni nosilac ovih vrednosti jeste mit. Mit kodifikuje misao, uvruje moral, postavlja odreena pravila ponaanja i sankcionie obrede (Meletinski: 40), a obred je bio i ostao radnja kojom budimo elemente, traimo sadejstva viih i svetih sila u naim inovima koji treba da dovedu do obnove ivota (Pavlovi 1999: 9). I otud je ova poezija trud da se ukupna ovekova realnost metafiziki utemelji i pokuaj da se ponovo nae jedinstvo i izgubljeni raj, pa se pesnik tako ukazuje kao glasnik, posrednik izmeu ljudi i bogova ija je uloga u nivelizaciji elemenata poremeenog odnosa. Sa aspekta povezanosti pesnika i visinskih sfera interesantnom se pokazuje pesma Dolazak, uvrtena u ciklus Grad, koja nam saetim i isto informativnim reenicama predoava dolazak, na prvi pogled sasvim obinog, jednog oveka, ali kome izuzetnost daje po tradiciji religiozna simbolika deskriptivnih elemenata kojima je predoen: Doao jedan ovek/eljan rada/ hteo neku svetlost/ da uvede/u vrtove/i zabita mesta/lice mu sjajan slap/ a re vrlo blaga (Pavlovi 1989: 84). Podudarnost sa Hristom je nametljiva, i moe znaiti Pavloviev trud na reaktuelizaciji odreenih vrednosti iskonskog, ranog hrianstva, ali zar se ne bi u ovim stihovima mogla iitati figura pesnika, i to pesnika obdarenog boanskim atributima svetlosti, sjaja i blagosti, dakle figura oboenog pesnika? Svetlo(st) se kao kvalitet, kao pozitivni princip prosvetljenja i spasa koji pesma sobom nosi javlja i u tekstu Nauite pjesan [Branite se! nauite pesmu! ... neka vas nae svetlo kao srp svoje snoplje (Isto: 105)], to nas vraa tezi o sutinskoj i iskonskoj povezanosti pesnika i transcendentnosti, i poimanju pesme kao ploda njihovog meusobnog optenja.Drutvena angaovanost pesnika uzidana je u same temelje i Horacijeve poetike, ije e geslo prodesse et delectare, preuzeto od Neoptolema (Flaar), gotovo dve hiljade godina odreivati funkciju poezije. Glasove odnee sve ko sa korisnim pomea slatko (Horacije 1972: 84), kae Horacije. Mada je posredi zanatski koncept poezije, baziran na razumu [Razum je osnovni uslov, to izvor je pisanja dobrog (Isto: 83) i neumornom tehnikom usavravanju, a ne nadahnuu, kao proroka i tumaa bogova, zakonodavca i mudraca, razumeva pesnika i Horacije: Jer mudrost je znailo nekad:/Zahteve opte od linih razluit, boansko od ljudskog,/Spreiti prolazne veze i prava istaknuti braka,/zakoni da se u ploe urezuju, gradovi diu./ (...) kroz pesmu se prorotva zbore,/ivotne pouke ak ona daje (Isto: 86).Nije sluajnost to su ove osobenosti pesnikove linosti i zadaci stavljeni pred njega skocentrisani u figurama Orfeja i Amfiona, primerima magijskih pesnika. Ovim postupkom Horacije sopstvenu pesniku praksu fundira u mitu, odnosno pridruuje je pesnikoj liniji koja od ovih polu-bogova vodi, ime se, implicitno, njegova moralno-didaktina pesma ukazuje kao uvar svetih vrednosti na kojima Rim treba da poiva. A ovoj liniji pipada, iako ga Horacije ne spominje, svakako i Solon, pesnik-zakonodavac iji pojam pravde, reeno je, uzor nalazi u sudbinskoj pravdi koju deli Zevs. Tako se pesnik razotkriva kao uvar svete rei i venih zakona, posrednik izmeu boga i ljudi, prosvetljeni i nosilac svetla, ija je delatnost najneposrednije usmerena ka kosmizaciji drutvenog prostora, ka utvrivanju svih onih etikih i socijalnih vrednosti koje treba da ukau na put humanog progresa, tj. na put ovekovog oboenja, ija se krajnja instanca nalazi u najire shvaenom pojmu dobra, shvaenom i kao cilj i kao sredstvo. Jer individualna usmerenost na materijalno dobro vrlo esto dovodi do zanemarivanja naina na koji se do njega dolazi. Utilitarizam se pokazuje kao stvar potpuno suprotna filozofiji i ideologiji (Fuko 2005: 65), pie Fuko svodei drutvenu problematiku upravo na sukob ekonomskih i politikih interesa u sveoptoj borbi za supremacijom. A da je, u biti, egoizam, spremnost na podreivanje i kontrolu, drevni problem ukazuju nam kako Mamfordova zapaanja o ljudskoj predistoriji, tako i itava plejada antikih pisaca koja se sa ovom boleu borila ne bi li ouvala ivot zajednice, a ivotni prostor potedela regresije u haos ljudskih nagona i strasti. Na koncu, to nam pokazuju i primeri Solona, Horacija i Miodraga Pavlovia, koji, svako u svom vremenu, vojuju istu bitku protiv nepravde, iracionalnih hijerarhija, poroka i drutvenog zla koji su ne samo pretnja njihovom vremenu i njihovim gradovima, ve pretnja samom oveku, pretnja da se potre itava ona linija humanizma od Hesioda na ovamo, to postnieanska filozofija uporno pokuava. Ali se treba zapitati: ta ostaje nakon likvidacije svih normativnih vrednosti, ta ostaje nakon to ovek prestane biti primarnim ciljem svekolike prakse i kakvu ivotnu stvarnost moe ponuditi jedan prostor lien sjedinjavajue moi Erosa?

Literatura:Blankar, Pol. 2003. Kroz istoriju grada do novog drutva. Beograd: Magna Agenda., . , . 1963. . : ., . 1968. . : .uri, Milo. 1976. Istorija helenske etike. Beograd: BIGZ., . 2003. . / : ., . 1998. . : ., . 2005. . : .Fuko, Miel. 2007. Poredak diskursa. Loznica: Karpos.Gilgame. 1991. Sarajevo: Veselin Maslea. , . 1972. . : . , . 2005. 1. : . , . 2005. 1. : ., . 1976. . : .Mamford, Luis. 2006. Grad u istoriji. Beograd: Book & Marso.Meletinski, Eleazar M. Bez godine. Poetika mita. Beograd: Nolit., . 1958. . : ., . 1989. . : . , . 1999. . : ., . 2006, . . LIV, 2: 7-17.Peki, Borislav. 1993. Vreme rei. Beograd: BIGZ-SKZ.Rac, Koloman. 1981. Antologija stare lirike Grke. Split: Logos. , . 1972. . : . . : .Vergilije Maron, Publije. 2004. Ekloge. Beograd.

Marko Anti

THE CITY DEFENCE OF SOLON, HORATIO AND PAVLOVI

Summary

The paper researches contacts between two antic poets and Miodrag Pavlovi, in first place on topic-and motive-related and ideological contents, their understanding of city and human, and then tries, based on these paralels, to establish one continuous line of the humanistic way of thinking, observed as an answer to symptoms of decrease of humanity and global regress of city into chaos becouse of the struggle for achiving the power and general desacralization of life. The analyses are performed on Solons saved poems assembled in Koloman Racs Antology of old Greek lyriks, Horatios Complete works and Pavlovis book of poems The defence of our city. Then, its searched for general values which define the human as itself, and so for certain stronghold that makes possible constitution of some utopical order. Also, through the autoreferential verses, its perceived the meaning of poets figure in the work of named artists, which represents a continuous way of entusiastic singing.Key words: city, cosmos, sacred, human, myth, poet.