УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУФАКУЛТЕТ ЗАШТИТЕ НА РАДУ

Предмет: ...

Семинарски рад ОСИГУРАВАЈУЋА КОМПАНИЈА

Ментор: Студент:...

...

Ниш, 2015.САДРЖАЈ

УВОД.....................................................................................................................................- 1 -

1. ОРГАНИЗАЦИОНА СТРУКТУРА ОСИГУРАВАЈУЋИХ ДРУШТВА.....................- 2 -

2. КОМПАНИЈЕ ЗА ЖИВОТНО ОСИГУРАЊЕ..............................................................- 4 -

2.1. Врсте животног осигурања.......................................................................................- 5 -

2.2. Компаније животног осигурања..............................................................................- 7 -

3. ЗДРАВСТВЕНО ОСИГУРАЊЕ......................................................................................- 8 -

4. НЕЖИВОТНО ОСИГУРАЊЕ.........................................................................................- 9 -

5. УПРАВЉАЊЕ ОСИГУРАЊИМА................................................................................- 11 -

6. ПРОЦЕНА ВРЕДНОСТИ ОСИГУРАВАЈУЋИХ КОМПАНИЈА.............................- 13 -

6.1. Перформансе осигуравајућих компанија.............................................................- 13 -

7. ИНТЕРАКЦИЈА ОСИУРАВАЈУЋИХ КОМПАНИЈА И ДРУГИХ ФИНАНСИЈСКИХ

ИНСТИТУЦИЈА.................................................................................................................- 14 -

8. УЧЕШЋЕ ОСИГУРАВАЈУЋИХ КОМПАНИЈА НА ФИНАНСИЈСКИМ

ТРЖИШТИМА И МУЛТИНАЦИОНАЛНЕ ОСИГУРАВАЈУЋЕ КОМПАНИЈЕ.......- 15 -

ЗАКЉУЧАК........................................................................................................................- 17 -

ЛИТЕРАТУРА....................................................................................................................- 18 -

УВОД

Осигурање је институција која надокнађује штете настале у друштву, у његовој

привреди или код људи, услед дејства рушилачких природних сила или несрећних

случајева. Оно, у ствари, пружа економску заштиту осигураницима од штетних дејстава

и економских поремећаја до којих долази када настане осигурани случај, односно када

се оствари ризик у свим фазама друштвене репродукције или у свакодневном животу

људи.

Појмови опасност, ризик, штета, одштета, уско су повезани са појмом

осигурања, а сам назив осигурање ствара представу о сигурности. Међутим, у

осигурању се, у савременим условима, не ради само о сигурности, већ и о још неким

важним факторима, нпр. о стабилности привредног процеса, па и о друштвеном

процесу уопште. Осигурање, у суштини, представља удруживање свих оних који су

изложени истој опасности, с циљем да заједнички поднесу штету која ће задесити само

неке од њих.

Осигуравајуће компаније спадају у најстарије финансијске институције у свету.

Најстарија компанија за осигурање живота је основана 1717. године у Америци, тачније

у Филаделфији и у почетку је била позната као ''The Fund For Pious Users'' и постоји и

данас. Осигурање је аранжман о подели ризика у којем се осигуравајуће друштво

обавезује да ће осигурати осигураника од евентуалних губитака. Постоје три категорије

ових уговорних финансијских институција, и то су:

1. животно и здравствено осигурање,

2. неживотно осигурање и

3. пензиони фондови.

Компаније за животно осигурање продају полисе на основу којих се обезбеђују

приходи у случају смрти неке особе, у случају њене болести или у случају

пензионисања. Компаније за неживотно осигурање су специјализоване за издавање

полиса на основу којих могу да се надокнаде губици који су настали услед несрећа,

крађа или других незгода.

1

1. ОРГАНИЗАЦИОНА СТРУКТУРА ОСИГУРАВАЈУЋИХ ДРУШТВА

Данас, у свету постоји велики број осигуравајућих друштава, и сва су

организована као:

1) акционарска друштва;

2) узајамни (заједнички) фондови;

3) реципрочне компаније;

4) Лојд компаније.

Акционарска друштва (енг. Stock Companies) су једна од најстаријих

организационих форми осигуравајућих компанија. Најстарија акционарска

осигуравајућа компанија је основана 1759. године у Филаделфији, постоји још увек и

позната је под називом Presbyterian Ministers' Fund. Акционарска друштва су компаније

у власништву акционара и њихов циљ је да створи профит за акционаре. Капитал

обезбеђују инвестирањем зарада или издавањем нових акција, а користе га за

инвестирање у фиксну активу (на пример, зграде). Врста осигурања зависи од карактера

саме компаније која их продаје. Неке компаније издају непартиципативне или нон-пар

полисе, док неке компаније издају пар и партиципативне полисе (то су оне полисе које

доносе дивиденду својим власницима).1

Узајамни фондови осигуравајућих компанија (енг. Mutual Insurens Companies)

се налазе у власништву осигураника. Карактеристичне су за животно осигурање, и

њихов циљ је да минимизирају трошкове осигурања. Њихове полисе су партиципативне

јер се дивиденде исплаћују на основу перформанси компаније. Дивиденде осигураника

расту, уколико се трошкови осигурања смањују.2

Реципрочне компаније (енг. Reciprocas Companies) функционишу као

заједничке компаније. Осигурање се размењује између чланова, односно један члан

осигурава другог и обрнуто. Њима најчешће управљају адвокати и циљ им је да

минимизирају трошкове осигурања.3

Лојд компаније (енг. Loyd's Associations) обезбеђују услуге за чланове

организације који продају осигурање, односно за чланове осигуравајућих компанија.

1 Мисхин, С., Фредериц, Е., Станлеy, Г. (2005). Финансијска тржишта и институције. Загреб: Мате., стр. 28.2 Мисхин, С., Фредериц, Е., Станлеy, Г. (2005). Финансијска тржишта и институције. Загреб: Мате., стр. 28.3 Мисхин, С., Фредериц, Е., Станлеy, Г. (2005). Финансијска тржишта и институције. Загреб: Мате., стр. 28-29.

2

Лојд је сличан берзи, зато што само обезбеђује тржиште и друге услуге за своје

чланове. Најпознатији је Лондонски Лојд, чији чланови имају неограничену

одговорност за ризик који осигуравају, што значи да појединац губи све осим средстава

за рад. Осигуравајуће компаније се налазе на тзв. кутијама које се налазе у соби у Лојду

на Lime Street-у у Лондону. Лојдови брокери у собу доносе послове и ту ступају у

контакт са различитим осигуравајућим друштвима, све док не дођу до износа

осигурања који ће покрити ризик. Лојд је најпознатији по осигуравању неуобичајених

ризика, као што је повреда руке неког великог пијанисте или хирурга, које примарне

осигуравајуће компаније сматрају несигурним.4

Табела 1: Највеће светске компанија за осигурање

4 Мисхин, С., Фредериц, Е., Станлеy, Г. (2005). Финансијска тржишта и институције. Загреб: Мате., стр. 29.

3

Извор: http://expathealth.org/insurance-news/axa-largest-insurer/

2. КОМПАНИЈЕ ЗА ЖИВОТНО ОСИГУРАЊЕ

Као што је већ поменуто, прва компанија за животно осигурање је основана

1717. године, у Сједињеним Америчким државама, у Филаделфији и позната је као

Presbyterian Ministers' Fund. До данас је основано око 1400 компанија за животно

осигурање. Оне се баве продајом разних финансијских производа и услуга и

организоване су као: акционарска друштва, узајамни фондови, инвестициони фондови

и фондови тржишта новца. Власници акционарских друштва су акционари, а власници

инвестиционих фондова су лица која су власници полиса, односно осигураници. Иако

4

је 90% компанија за животно осигурање организовано као акционарска друштва,

највеће међу њима су заправо инвестициони фондови. Значајан део прихода

осигураника представља неколико традиционалних производа, као што су: животно

осигурање, здравствено осигурање и ануитети.

Основна сврха животног осигурања је да заштити економску сигурност

осигураника у случају преране смрти, која за осигуравајућа друштва представља смрт у

току радног века човека. Пошто је стопа морталитета популације у великој мери

предвидљива, компаније за животно осигурање могу прецизно да предвиде износ који

ће морати да плате лицима која имају полису. Сходно томе, оне држе дугорочну активу

која није посебно ликвидна – корпоративне обвезнице и комерцијалне хипотекарне

кредите, као и поједине корпоративне акције.

2.1. Врсте животног осигурања

Основне категорије животног осигурања су:5

1. терминско (рочно) осигурање или временска граница,

2. целоживотно (трајно) осигурање или цео живот,

3. универзално животно осигурање или универзални живот,

4. ануитети (годишња премија),

5. групно животно осигурање (за запослене и послодавце).

Терминско (рочно) осигурање пружа кориснику полисе одређене погодности

уколико осигураник умре у неком назначеном периоду. Међутим, ако осигураник

преживи период за који се осигурао, уговор истиче и престаје да важи, што значи да

више не постоје повлашћена права. Терминско осигурање је најчистији облик животног

осигурања који обезбеђује само заштиту у случају смрти. Ово осигурање најмање

кошта и нема елементе штедње из разлога што рочне полисе осигурања немају новчану

вредност. Полисе терминског осигурања живота могу се класификовати према: трајању

полисе, променама номиналног износа, истеку заштите и на основу тога да ли постоје

премијске гаранције, обновљивост и конвертабилност полиса.

Полисе терминског осигурања се најчешће издају на период од 5 или 10 година,

мада постоје и годишње полисе и оне након истека назначеног периода престају да

5 Једнак, Ј., (2007). Финансијска тржишта. Београд: Београдска пословна школа., стр. 41.

5

важе. Терминске полисе углавном имају номинални износ чији се ниво одржава све док

полиса важи. Међутим, постоје и полисе са опадајућим и полисе са растућим термином.

Опадајући термин представља номинални износ који се смањује годишње или месечно,

док премија остаје непромењена, и он се најчешће користи за хипотеке и друге облике

дугорочних зајмова. Супротно опадајућем, растући термин обезбеђује да покриће расте

месечно или годишње, док премија остаје иста, и овај облик полисе се користи како би

се обухватили трошкови живота корисника полиса, тј. осигураника. Такође, важно је

поменути да терминске полисе осигурања могу да се обнове након истека полисе и то

без поновног подношења доказа о осигураности. У том случају, нова премија која ће се

наплатити је премија која је постигнута у протеклим годинама. Терминске полисе

осигурања имају могућност конвертовања у неке облике перманентних заштита, као

што је на пример целоживотно осигурање.

Целоживотно (трајно) осигурање обезбеђује заштиту осигураницима на

дугорочној основи, односно покриће које се односи на цео животни век осигураника.

Оно представља најомиљенији облик осигурања за које се појединци најчешће

одлучују. Самим тим, као и због њиховог дугорочног карактера и готовине која се

акумулира, трајне премије представљају велики извор фондова за осигуравајуће

компаније. На трајне полисе се плаћа минимална каматна стопа на новчану вредност

полисе. Тако је њихова примарна сврха сигурност за породицу, гарантовање готовинске

вредности која се не опорезује. Најпопуларнији облик полисе је континуирани ниво

премије целоживотног осигурања. Осигураник плаћа исту премију сваке године као и

на почетној полиси, и премија се не повећава са годинама осигураника.6 Стручњаци за

животно осигурање израчунавају ниво премије која ће бити плаћена за цео

осигураников живот, тако што најпре израчунају нето појединачну премију за све

кориснике које штити полиса, а потом је амортизују очекиваним животним веком

осигураника. Новчана вредност се ствара у првим годинама, она касније опада зато што

опада и стална премија, испод износа за осигурање од смртног исхода који је тада

извеснији. Још један од разлога због којег се људи често одлучују за целоживотно

осигурање је тај што, уколико доживе старост, могу да користе готовину да купују

ануитете. Ако је полиса партиципативна, дивиденде се акумулирају што може да се

искористи и као пензиони фонд.

Универзално животно осигурање је у ствари, комбинација терминског и

целокупног животног осигурања. Полиса универзалног осигурања се састоји из два

6 Кочовић, Ј., Шулејић, П. (2002). Осигурање. Београд: Економски факултет., стр. 125.

6

различита рачуна: осигуравајућег и штедног или готовинског рачуна. Од темпа премије

зависи раст у готовинској вредности полисе. То је непартиципативна, флексибилна

премија, што значи да осигураник може да изврши уплате на штедном рачуну у сваком

тренутку и да се не плаћају дивиденде. Полиса је конструисана тако да обезбеди

осигураника за цео живот. Други део премије се употребљава за инвестирање и штедњу

власника полисе. Камата се не опорезује као приход све док штедни и износи животног

осигурања испуњавају захтеве интерне службе прихода.7

Компаније групног животног осигурања нуде запосленима у неким

корпорацијама и предузећима полису животног осигурања. Последњих година ово

постаје све популарнији вид осигурања из разлога што се трошкови осигурања деле на

велики број корисника. Управо је групно животно осигурање повећало укупну суму

животног осигурања чак за 40%.

Ануитети или ренте су производи компанија животног осигурања које купују

људи који желе неку врсту гаранције да ће њихов новац трајати читавог њиховог

живота. Капитална инвестиција је, у ствари, годишња премија коју осигураници

плаћају осигуравајућој компанији која осигуранику плаћа ануитете као годишњи или

месечни приход до краја осигураниковог живота. Овај приход се састоји од прихода по

основу камате, коју осигуравајућа компанија плаћа осигуранику, а новчане суме

користи од оних осигураника који су умрли у току године и од ликвидног капитала.8

2.2. Компаније животног осигурања

Осигуравајуће компаније обрћу значајна средства из својих фондова по основу

премија. Најважнији извор средстава фондова су провизије планских ануитета и

инвестициони приноси, који представљају резултат инвестирања фондова остварених

од плаћених премија. Компаније животног осигурања такође представљају и најважније

институционалне инвеститоре. Инвестирају у трезорске хартије од вредности, државне

и локалне обвезнице, корпоративне обвезнице и акције, а држе и мање врста хипотека.

Осигуравајуће компаније су изложене великом ризику. Постоје неколико врста ризика

који прате компаније за животно осигурање, као што су9:

7 Кочовић, Ј., Шулејић, П. (2002). Осигурање. Београд: Економски факултет., стр. 125-126.8 Кочовић, Ј., Шулејић, П. (2002). Осигурање. Београд: Економски факултет., стр. 127.9 Маровић, Б., Авдаловић, В. (2004). Осигурање и управљање ризиком. Суботица: Бирографика а.д., стр. 88.

7

каматни ризик,

кредитни ризик,

тржишни ризик и

ризик ликвидности.

Каматни ризик указује на велику осетљивост портфолија компанија за животно

осигурање на промену каматних стопа, па тако када се повећају камате компаније не

могу финансијски да покрију разлику по основу капитала који је уложен у дугорочне

уговоре. Кредитни ризик утиче на корпорацијске обвезнице, државне и локалне

обвезнице, хипотеке и друге хартије од вредности. Компаније избегавају ову врсту

ризика тако што улажу у хартије од вредности са високим рејтингом и врше

диверсификацију међу потраживањима. Тржишни ризик је ризик тржишних кретања,

док ризик ликвидности представља додатни ризик компанијама животног осигурања

јер велики број захтева за исплату премије у исто време може да доведе компанију до

неликвидности, нарочито када је тржишна вредност активе ниска.

3. ЗДРАВСТВЕНО ОСИГУРАЊЕ

Многе осигуравајуће компаније отпочеле су сарадњу са организацијама

здравствене подршке (енг. Health Maintenance Organizations – HMO). Које су

посредници између клијената (купаца) и даваоца здравствене неге.10 Код здравственог

осигурања ризици који се осигуравају су болест и неспособност (инвалидитет), односно

имовинско стање у случају повреде. Осигуравајуће компаније покривају око 60%

укупног здравственог осигурања. Ове полисе укључују болничке и операционе полисе,

полисе за телесне онеспособљености и нове дугорочне полисе за негу и старање. Оне

могу бити намењене појединачно, породицама или групама.

Много је лакше осигурати се групном него индивидуалном полисом, из разлога

што су код индивидуалне полисе лекарски прегледи понекад обавезни и постојећи

услови се искључују из осигуране своте бар за неки временски период, ако не и у

потпуности. За разлику од компанија животног осигурања, ове компаније углавном

држе ликвидну активу. Више од половине њихове активе чине општинске обвезнице и

10 Једнак, Ј., (2007). Финансијска тржишта. Београд: Београдска пословна школа., стр. 72.

8

владине хартије од вредности, а остатак се налази у корпоративним обвезницама и

корпорацијским акцијама.

4. НЕЖИВОТНО ОСИГУРАЊЕ

У Сједињеним америчким државама постоји око 3000 компанија

специјализованих за продају неживотних осигурања, међу којима се издвајају две

највеће – State Farm и Allstate. Иако су компаније за неживотно осигурање од 1960. до

1990. године забележиле пораст учешћа у укупној активи финансијских посредника,

протеклих година се нису баш најбоље показале, а премије осигурања су порасле у

великој мери.

Табела 2: релативни удели у укупном финансијском посредовању активом у периоду од

1960. до 2002.године (у процентима)

Извор: http://www.ef.uns.ac.rs/Download/osiguranje/osiguranje%20-%201%20kolokvijum.pdf

Компаније за неживотно осигурање су организоване и као акционарска друштва

и као инвестициони фондови, док њихово пословање регулише држава. Компаније за

неживотно осигурање штите од разних губитака који настају услед пожара, крађа,

немара, злоупотребе, земљотреса, саобраћајних удеса... Осигурање имовине и

осигурање приликом несрећних случајева су, може се рећи, две најпопуларније врсте

9

неживотног осигурања. Осигурање имовине се тиче обештећења осигураника од

финансијског губитка изазваних уништењем њихове имовине, као што су грађевине,

аутомобили и други иметак. Осигурање приликом несрећних случајева штити

осигуранике од многих одговорности за које суд одреди да су били немарни и изазвели

телесну повреду, оштећење имовине или личну повреду некој особи11. Осигурање

имовине узимају појединци и организације као неку врсту заштите од директног или

индиректног губитка својине коју поседују или чак и изнајмљују. Код ове врсте

осигурања постоје две врсте полиса: наименоване полисе и полисе на све ризике.

Наименоване полисе покривају губитак од ризика који су посебно наглашени (на

пример, грмљавина, крађа, олуја...), док полисе на све ризике штите осигуранике од

губитка од свих опасности, изузев оних које су посебно искључене из полисе.

Полисе неживотног осигурања се углавном односе на период од шест месеци до

годину дана. Из разлога што је објективни ризик код имовине и несрећних случајева

већи него код животног осигурања, и вероватноћа губитка је већа код ових осигурања.

Поморско осигурање је посебна врста осигурања својине и одговорности.

Поморски уговори покривају губитке који се односе на излагање опасности у

транспорту, и подељени су на две категорије: прекоокеански и унутрашњи саобраћај.12

Прекоокеанске полисе осигурања покривају штете настале на трупу брода и

представљају осигурање (одговорности). Полисе могу да се одобравају за покривање

трошкова робе, обале и личних радника, као и других додатних осигурања. Полисе

унутрашњег саобраћаја осигуравају излагање ствари као што је транспорт робе

железницом, моторним возилима, оклопним возилима, и као транспорт у објектима као

што су мостови, тунели, цевоводи, светионици и комуникациона опрема. Полисе

осигурања ствари које се превозе покривају ствари високе вредности, као што су

уметничка дела, накит, крзно и антиквитети и спадају у класификацију осигурања

унутрашњег саобраћаја.

Постоје такозване мултилинијске полисе које представљају пакете осигурања

која покривају и осигурање имовине и осигурање одговорности. Најпознатији пример

полиса такве врсте је полиса посредника. Такође је популарна и лична ауто полиса

(енг. Personal Auto Policy – PAP) која захтева да осигураник бира која ће својина бити

укључена у осигурање и за коју ће бити посебно плаћена премија.

11 Једнак, Ј., (2007). Финансијска тржишта. Београд: Београдска пословна школа., стр. 79.12 Једнак, Ј., (2007). Финансијска тржишта. Београд: Београдска пословна школа., стр. 80.

10

Компаније за неживотно осигурање користе реосигурање у случају када не могу

у потпуности да отклоне ризике диверсификацијом на већи број корисника.

Реосигурање представља врсту осигурања коју једна осигуравајућа компанија купује од

друге осигуравајуће компаније како би покрила део ризика који је преузела издавањем

полиса. Данас је реосигурано чак око 10% осигуравајућих компанија у свету, а

најпознатија међу њима је Loyd's из Лондона.

5. УПРАВЉАЊЕ ОСИГУРАЊИМА

Пословање са осигурањима, као и банкарско пословање, представља врсту

финансијског посредништва, којим се једна врста активе трансформише у другу врсту.

Осигуравајуће компаније користе премије за полисе и инвестирају их у активу у облику

обвезница, акција, хипотека, док приходе од тих актива користе за исплату одштете.

Осигуравајуће компаније ће профитирати ако помоћу ефикасне трансформације

обезбеде осигураницима адекватне услуге уз мале трошкове, и ако себи остваре висок

принос на инвестиције, у супротном претрпеће велике губитке.

Како би управљање осигурањем било ефикасно, потребна је примена неколико

принципа: прикупљање података и провера потенцијалних корисника, премије на

ризик, рестриктивне одредбе, спречавање превара, поништавање осигурања, одбици,

суосигурање и ограничење износа осигурања. Све ово смањује морални хазард и

негативну селекцију јер спречава корисника осигурања да злоупотреби осигурање, и да

се упусти у активности које повећавају могућност његове исплате.

Негативна селекција је проблем створен асиметричним информацијама пре

појаве трансакција. На финансијским тржиштима се појављује када потенцијални

зајмопримци изазивају штетне последице, односно велики кредитни ризик. Морални

хазард је проблем креирања неповољних информација после извршене трансакције. На

финансијским тржиштима морални хазард представља ризик који може зајмопримца да

обавеже на активности које су непожељне (неморалне) са гледишта зајмодавчевог

интереса, тако што је могућност враћања зајма мала. Међутим, када је у питању полиса

осигурања, морални хазард се јавља у случају ако осигурање подстиче осигураника да

се упусти у ризике који повећавају могућност исплате осигурања. На пример, уколико

11

се неко лице осигура од крађа, можда неће водити толико рачуна о томе да се заштити

од њих и да их спречи јер ће му осигурање надокнадити већи део губитка, ако до крађе

дође. Негативна селекција огледа се у чињеници да су лица којима се исплаћују велике

одштете најчешће лица која највише и желе да купе осигурање.13

Негативна селекција и морални хазард могу да изазову велике губитке

осигураних компанија због високих исплата на основу одштетног захтева. Из тог

разлога даваоци осигурања (односно осигуравајућа друштва) покушавају да смање

негативну селекцију издвајајући лица која представљају низак ризик осигурања од оних

који представљају висок ризик. Зато су ефикасне процедуре прикупљања података

важан принцип управљања осигурањем.Такође, за менаџмент осигурања су веома

битне и премије на ризик. Просуђивање премије осигурања на бази ризика који

пријављује потенцијални корисник осигурања је традиционалан принцип пословања

осигурања.

Рестриктивне одредбе представљају добар начин смањења моралног хазарда.

Оне спречавају кориснике осигурања да се упусте у ризичне активности због чега би и

захтев за одштетом био извеснији. Рестриктивне одредбе на неки начин захтевају

одређено понашање осигуране стране. Њихова улога је слична улози рестриктивних

клаузула у дужничким уговорима.

Спречавање превара постиже се спровођењем истраге и представља важан

принцип управљања за осигуравајуће компаније. Тако се постиже да надокнаду добију

само они корисници осигурања чији су захтеви валидни.

Поништавање осигурања, односно полисе осигурања представља добар начин

управљања осигурањима којим се у знатној мери спречава морални хазард.

Франшиза или одбитак представља фиксан износ за који се даваоцу осигурања

смањује губитак при исплати одштете. Такође, морални хазард се смањује и на овај

начин. Још једна важна улога одбитка је елиминисање административних трошкова

обраде мањих захтева за одштетом.

Ограничење износа осигурања је још један важан принцип управљања

осигурањима који се даје чак и када је клијент вољан да за осигурање плати више. Што

је веће покриће осигурања, то ће и морални хазард бити већи. Зато осигуравајуће

компаније морају бити сигурне да покриће које нуде није толико велико да изазива

морални хазард који може да доведе до великих губитака.

13 Мисхин, С., Фредериц, Е., Станлеy, Г. (2005). Финансијска тржишта и институције. Загреб: Мате., стр. 174.

12

6. ПРОЦЕНА ВРЕДНОСТИ ОСИГУРАВАЈУЋИХ КОМПАНИЈА

Вредност осигуравајуће компаније се приказује као садашња вредност њеног

будућег готовинског новца (енг. Cash Flows). Вредност осигуравајуће компаније (∆V)

мења се у односу на промену у њеном очекиваном готовинском току новца у

будућности [∆Е(CF)] и у односу на промене у захтеваној стопи приноса од стране

инвеститора (∆r).

6.1. Перформансе осигуравајућих компанија

Из разлога што осигуравајуће компаније немају јединствене карактеристике,

финансијска рација других финансијских институција нису баш генерално прихваћена.

Ликвидност осигуравајућих компанија може се измерити коришћењем

следећег рација:

Што је виши рацио, то је компанија више ликвидна. Такође, овај рацио може

бити процењен упоређивањем са индустријским просеком.

Профитабилност осигуравајућих компанија често се процењује коришћењем

приноса на нето вредност као рацио:

13

Нето профит се састоји од неповучених профита, инвестираног дохотка и

реализоване зараде од капитала. Иако нето доходак рефлектује све изворе доходка и

због тога обезбеђује општу меру профитабилности, раличита финансијска рациа могу

да се користе, како би се фокусирали на специфичне изворе доходка. Тако се на

пример, изгубљене зараде или губици мере осигуравајућом маргином:

7. ИНТЕРАКЦИЈА ОСИУРАВАЈУЋИХ КОМПАНИЈА И ДРУГИХ ФИНАНСИЈСКИХ ИНСТИТУЦИЈА

У многим земљама света усвојене су регулативе, које омогућавају

модернизацију финансијских услуга, на основу удруживања свих финансијских и

нефинансијских институција. На пример, у Америци је 1998.године, извршено спајање

Citicorpsa са Путничком осигуравајућом компанијом, што је резултирало у

финансијски конгломерат вредан 72 милијарде долара назван Citygroup. Тако је

Citygroup објединила послове банкарства, осигурања и осигуравајућих услуга са

високим степеном профитабилности.

Такође, Vels Farago је класичан пример еволуције финансијских услуга.

Првобитно је био фокусиран на комерцијално банкарство, а потом је проширио

делатност на небанкарске услуге, хипотеке, позајмице малим предузећима, потрошачке

кредите, посредништво, инвестиционо банкарство, он лине финансијске услуге и

осигурање.

Tабела 3: Интеракција између осигуравајућих компанија и других финансијских

институција

14

Извор: http://www.ef.uns.ac.rs/Download/osiguranje/osiguranje%20-%201%20kolokvijum.pdf

8. УЧЕШЋЕ ОСИГУРАВАЈУЋИХ КОМПАНИЈА НА ФИНАНСИЈСКИМ ТРЖИШТИМА И МУЛТИНАЦИОНАЛНЕ

ОСИГУРАВАЈУЋЕ КОМПАНИЈЕ

Осигуравајуће компаније на различите начине користе своје фондове на

различитим финансијским тржиштима. Најчешће свој портфолио хартија од вредности

формирају на тржиштима акција, обвезница и хипотека. Такође, користе тржиште

новца како би обезбедиле ликвидност. Најчешће купују благајничке и комерцијалне

записе. Неке осигуравајуће компаније користе тржиште фјучерса, опција и свопова, да

би се обезбедиле од утицаја промена каматних стопа на обвезнице и хипотекарне ХОВ.

Тако осигуравајуће компаније више смањују ризик, него што зарађују на

шпекулативним активностима.

15

Неке компаније животног осигурања су постале мултинационалне корпорације

са стратегијским алијансама и пословницама широм света. Проширивањем свог

међународног бизниса смањује број својих експозитура у матичној земљи и

истовремено повећавају профитабилност пословања. Проблем је што у иностранству

морају уважавати стране прописе и регулативе са становишта услуга које нуде у

страним земљама. Разлике у регулативама повећавају трошкове у прикупљању

информација. У многим земљама света дозвољено је банкама и другим финансијским

институцијама да нуде различите услуге осигурања, тако да је ово тржиште постало

много конкурентније, нарочито после реосигурања на међународном плану.

Многе осигуравајуће компаније улажу своје фондове у куповину страних акција

и обвезница, што им омогућава још виши степен диверсификације њихове активе. Неке

од купљених ХОВ су емитовале корпорације, неке су емитовале владе, односно

међународне агенције.

ЗАКЉУЧАК

16

Пре много векова, а у осталом као и данас појавила се потреба за осигурањем

имовине и лица због постојања опасности од ризика наступања извесног штетног

догађаја. Ризик не зависи од искључиве воље заинтересованих лица, и представља

будући неизвјесни догађај. Његово осигурање је допуштено законом, јавним поретком

и моралом, а предмет да би се могао осигурати мора бити изложен ризику.

Као предмет уговора код имовинског осигурања се могу појавити све ствари,

покретне или непокретне, које су увек изложене ризику, док код личног осигурања као

предмет уговора се појављује здравље или повреда тела до које може доћи услед неког

несрећног случаја, а који је предвиђен у самом уговору.

Осигурање с једне стране има један циљ, а то је економска заштита имовине и

лица, и он се остварује исплатом накнаде штете за оштећене и пропале ствари, односно

исплатом уговорених износа о осигурању лица кад настане осигурани случај, а са

друге стране има један психолошки ефекат, јер ствара осећај сигурности, односно

улива уверење код осигураника да их штетни догађај неће оштетити или ако до тога и

дође, односно ако их оштети, неће у потпуности.

Осигурање укључује и превентивне мере па на основу тога су осигуравачи

дужни да приликом утврђивања услова осигурања, односно приликом закључивања

уговора са осигураницима предвиде и мере које имају за сврху отклањање узрока и

смањење штета.

Треба знати и бити уверен у то да ће нам осигуравајуце компаније помоћи у

случају нужде (пожара, крађе, смрти итд). Људи треба да знају у којој мери уговарају

осигурање тј. онолико колико им је то заиста потребно. Постепено се стиче поверење у

осигуравајуће компаније јер људи нису склони ризику већ радије плаћају осигурање и

на тај начин стичу сигурност коликом иномином располажу.

ЛИТЕРАТУРА

17

1. Вујовић, Р., Тодоровић, Ј., Станковић, М., Анђелковић, Б., Савић, С. (2001).

Управљање ризиком и осигурање у инgустрији, транспорту и склаgиштењу,

Београд: Саветовање са међународним учешћем.

2. Закон о осигурању ("Сл. гласник РС", бр. 55/2004, 70/2004 - испр., 61/2005,

61/2005 - др. закон, 85/2005 - др. закон, 101/2007, 63/2009 - одлука УС, 107/2009,

99/2011, 119/2012, 116/2013 и 139/2014 - др. закон)

3. Закон о пензијском и инвалидском осигурању („Сл.гласник РС ”, бр. 34/03,

64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10)

4. Једнак, Ј., (2007). Финансијска тржишта. Београд: Београдска пословна школа.

5. Кочовић, Ј., Шулејић, П. (2002). Осигурање. Београд: Економски факултет.

6. Маровић, Б., Авдаловић, В. (2004). Осигурање и управљање ризиком. Суботица:

Бирографика а.д.

7. Мисхин, С., Фредериц, Е., Станлеy, Г. (2005). Финансијска тржишта и

институције. Загреб: Мате.

8. http://expathealth.org/insurance-news/axa-largest-insurer/ (приступљено 14.12.2015.)

9. http://www.ef.uns.ac.rs/Download/osiguranje/osiguranje%20-

%201%20kolokvijum.pdf (приступљено 14.12.2015.)

10. http://www.dunav.com/rs/%C5%BEivotna-osiguranja (приступљено 14.12.2015.)

11. http://www.grawe.rs/rs/objave_saopstenja_620.htm (приступљено 14.12.2015.)

12. http://www.ekfak.kg.ac.rs/sites/default/files/nastava/Novi%20Studijski%20Programi/

III%20godina/FinansijskiPosrednici/F.PosredniciII.pdf (приступљено 14.12.2015.)

18