Jedna od definicija Građanskog prava – skup normi koje regulišu robnonovčane odnose i u dinamici i u statici. Dinamika – promet; statika – prisvajanje imovine, volja.

Građansko pravo je grana jedinstvenog pravnog sistema kojim se utvrđuju imovinski odnosi građana. Građansko pravo sadrži opšte pravne norme o regulisanju imovinskih odnosa, te se stoga ono veoma često naziva imovinskim pravom.

Predmetom građanskog prava naziva se materija koju ono reguliše. Građansko pravo je naučna disciplina koja se bavi proučavanjem društvenih odnosa – građansko pravnih i privatnopravnih.

Građansko pravo se može podeliti u sledeće ogranke:

- opšti deo (lično i statusno pravo),

- stvarno pravo

- obligaciono pravo i

nasledno pravo

U opštem delu tumači se mesto i uloga građanskog prava u sistemu prava, zatim njegovi izvori, i najzad, subjekti i objekti građanskog prava, zastupništvo, vršenje i zaštita prava i sl. Ovaj deo prava naziva se ličnim ili statusnim pravom.

Opšte pravne norme kojima se regulišu međusobni odnosi između ljudi (svojina, zaloga, službenost i sl.), čine stvarno pravo.

Obligacionim pravom reguliše se pravni položaj ljudi u imovinskom pravu, zatim izvori obligacija, njihovo pravno dejstvo i njegov postanak.

Nasledno pravo, kao deo građanskog utvrđuje nasleđivanje na osnovu testamenta i zakona, kao i raspravljanje o zaostavštini.

Metod građanskog prava predstavlja način na koji su regulisani društveni odnosi.

Načela regulisanja – načini kojima se služi većina normi građanskog prava. Ali postoje i odstupanja od svakog načela regulisanja. Metod regulisanja, tj. načela regulisanja i odstupanja od načela, ispoljavaju se time kako su uređeni:

1)  nastanak pravnog odnosa, sadržina odnosa, promena i prestanak;

2)  međusobni položaj stranaka u odnosu;

3)  mogućnost promene stranaka i istupanje iz odnosa;

4)  sankcije zbog povrede prava;

5)  ostvarivanje povređenog i spornog prava.

Građanskopravni metod regulisanja zasniva se na načelima autonomske volje, pravne jednakosti, prenosivosti prava i obaveza, imovinske sankcije i zaštite na privatni zahtev.

Načelo autonomije volje (slobodne inicijative, dispozicije) – Građansko pravo u većini slučajeva prepušta subjektu na volju da li će stupiti u građanskopravni odnos, steći pravo ili obavezu, kakve će sadržine biti prava i obaveze, da li će se izmeniti kasnije, hoće li ih vršiti, kako će prestati. Odnos je u celosti prepušten volji subjekata. Građanskopravna norma koja ga uređuje primeniće se samo ako to subjekt hoće ili ako nešto sam nije uredio, ili ako o nečemu nastane spor. Norme su takve da njihova primena zavisi od volje adresata – dispozitivne (npr. subjekt je slobodan da zaključi ili ne zaključi ugovor).

Postoje brojne kogentne norme građanskog prava – njihova primena ne zavisi od volje adresata, on primenu ne može isljučiti. Tada se odnos zasniva bez obzira na volju. Prava, obaveze i njihovu sadržinu odredila je već sama norma, izmena nije dopuštena, vršenje prava je obavezno, način vršenja je pravom ograničen, a odnos može prestati samo na način koji norma predvidi (npr. sticanje i gubitak poslovne i deliktne sposobnosti, nasleđivanje, nastanak obaveze i prava na naknadu štete, diktirani ugovori i ugovori po pristupu, zabrana zloupotrebe subjektivnog prava, obaveza vršenja prava svojine na poljoprivrednom zemljištu, prestanak prava na izdržavanje, zastarelost i prekluzija).

STVARNO PRAVO

Stvar je u građanskopravnom smislu deo materijalne prorode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. Taj deo materijalne prirode mora da je faktički ili virtuelno u ljudskoj vlasti. Stvari su i prirodne snage, odnosno energije u obliku elektriciteta, toplote, gasa, ukoliko su potčinjene čovekovoj vlasti i stavljene u njegovu službu. Da postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo na delu materijalne prirode koji je u ljudskoj vlasti. Da nije isključen iz prometa, da se nalazi u građanskopravnom prometu. Ali ima stvari u građanskopravnom smislu koje nisu u prometu, samo je pravo svojine koje na njima postoji neprenosivo (tzv. dobra mrtve ruke). Kada za neku stvar kažemo da je u prometu, to u stvari znači da je u prometu pravo svojine na toj stvari. Stvari van prometa su stvari na kojima postoji neprenosivo pravo svojine kao što su na primer javna dobra (stvari u koje nije uložen

nikakav rad, i to su dobra koja se nalaze pod javnopravnim režimom i na koja pojedinci nemaju građanska imovinska prava).

1. Prosta i složena stvar, pripadak

Svaka se stvar sastoji od delova, koji su takvi da se ili ne mogu raspoznati i onda je to prosta stvar, ili se mogu raspoznati i onda je to složena stvar.

Svi delovi složene stvari nalaze se u međusobnoj funkcionalnoj vezi i čine pravnu celinu, a prema fizičkoj vezi koja postoji između njih i koja je relevantna i sa gledišta prava mogu biti:

1) spojeni sastavni delovi, koji su u materijalnoj vezi (fizički spojeni) i

2) odvojeni sastavni delovi, koji su fizički samostalni.

Spojeni sastavni delovi mogu biti:

1) neodvojivi i

2) odvojivi .

Neodvojivi (potpuno inkorporisani) deo je onaj koji se ne može odvojiti bez uništenja, odn. oštećenja stvari ili drugog dela ili njega samog (npr. građevinski materijal od kojeg je napravljena kuća, konac kojim je sašiveno odelo). Potpuno inkorporisani deo ne može biti predmet posebnog prava svojine i ostalih stvarnih prava. Pravo svojine na jednoj stvari nužno se prostire na sve njene potpuno inkorporisane sastavne delove, odn. svi potpuno inkorporisani delovi sačinjavaju jedinstven objekt na kojem postoji jedno pravo svojine.

Odvojivi (nepotpuno inkorporisani) deo je onaj koji se može odvojiti bez uništenja, odn. oštećenja (npr. točak automobila, prozorsko krilo na zgradi).

Odvojeni (fizički samostalan) deo je uvek pokretna stvar, a složena stvar kojoj pripada pripada može biti i pokretna i nepokretna (npr. alat za automobil). Ovakav deo samo povremeno dolazi u fizičku vezu sa stvari, kada joj služi (funkcionalna veza, odn. namena je trajna), dok je odvojivi (nepotpuno inkorporisani) deo u stalnoj fizičkoj vezi.

Za označavanje pokretne stvari, koja je fizički samostalna ali funkcionalno i pravno trajno povezana sa drugom stvari, često je u upotrebi izraz sporedna stvar. Ima takvih složenih pokretnih stvari čiji su svi sastavni delovi odvojeni, a funkcije su im ravnopravne (npr. garnitura šaha, par cipela).

Pripadak je nepotpuno inkorporisani deo koji se može odvojiti bez oštećenja (npr. prozorsko krilo na zgradi, vrata, točak na automobilu), kao i ono što je fizički samostalno ali funkcionalno povezano sa glavnom stvari (npr. rezervni točak za automobil, ključ od automobila ili zgrade). I jedan i drugi deo mogu biti takvi da je upotreba stvari bez njih nemoguća, ili da je bitno otežana, ili da samo olakšavaju upotrebu stvari. Pripadak stvari u pravnim odnosima deli sudbinu glavne stvari (tako je kod kupoprodaje, poklona, trampe). Jedna pokretna stvar može postati pripadak druge (pokretne ili nepokretne) samo ako pripada istom vlasniku i samo onda važi pravilo da deli pravnu sudbinu glavne stvari.

VRSTE STVARNOG PRAVA

U zakonodavstvu se najčešće taksativno određuju stvarna prava, čiji se sadržaj tokom vremena menjao, u zavisnosti od razvitka pravnog sistema.

Klasično rimsko pravo poznavalo je tri vrste stvamog prava:

- svojinu,- službenost i- zalogu

Moderna građanska prava usvajaju osnovnu rimsku kategorizaciju stvarnog prava, ali se odlikuju poznavanjem i drugih vrsta stvarnog prava koja su bila nepoznata rimskom pravu, ili ih je rimsko pravo svrstavalo u obligaciona prava. Tako Opšti zemaljski zakonik Nemačke, pored stvarnih prava svojine, službenosti i zaloge, u oblike stvarnog prava svrstava pravo preče kupovine, pravo građenja i realne terete.1

Pravo svojine

Pravo svojine je najvažnije i najobuhvatnije stvarno pravo, a ostali oblici stvarnog prava su izvedeni iz prava svojine.

Svojina se može dvostruko posmatrati:

sa ekonomskog aspektasa pravnog aspekta

Sa ekonomskog aspekta pod svojinom se podrazumeva ukupnost proizvodnih odnosa određene društveno-ekonomske formacije. Svojina je usko i neraskidivo vezana za proizvodnju, te se stoga proizvodni odnosi nazivaju svojinskim odnosima. Proizvodnja je proces prisvajanja,

1 Svetolik Kostadinović, Mile Račić, „POSLOVNO PRAVO“ peto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Futura Petrovaradin, Novi Sad, 2009

prerade i oblikovanja predmeta rada, koji obavlja čovek da bi obezbedio materijalne uslove rada i na taj način zadovoljio potrebe pojedinaca, društvenih grupa i širih zajednica.

Sa pravnog aspekta, svojina je skup pravnih normi kojima se reguliše način prisvajanja sredstava za proizvodnju i potrošnju. Pri razmatranju svojine u pravnom smislu, mora se naglasiti činjenica da je ona postojala, i da postoji samo u onim društvenim formacijama koje imaju državu i pravo. Dakle, svojina je u pravnom smislu istorijska kategorija, jer je morala da nastane u onom trenutku kada je to zahtevao razvitak proizvodnih snaga.

Svojina ili vlasništvo, kao pravi pojam stvarnog prava sastoji se iz držanja i iskorišćavanja stvari. Svojina predstavlja glavno imovinsko pravo, jer to je najšira vlast nad stvarima.

Osnovni pojavni oblici svojine su:

- privatna svojinadruštvena svojina i

- susvojina

a) Privatna svojina

Svojina kao pravni odnos ima za svoj neposredni objekat odgovarajući "predmet prirode", koji se u pravu definiše kao stvar. Sadržina te svojine može da bude dvojaka, tj. jednostavna i složena.

Kada se predmet prirode prisvaja prema ekonomskim zakonitostima datog društva, svojina kao pravni odnos ima najjednostavniju sadržinu. Iz te sadržine za jednu stranu proizilazi pravo da objekat svojine kao pravnog odnosa slobodno koristi i slobodno raspolaže njime, a za drugu stranu proizilazi dužnost da se uzdržava od povrede tog prava. Pravo da se objekat svojine kao pravnog odnosa može slobodno koristiti i da se njime može slobodno raspolagati, poznato je kao pravo privatne svojine. Strana koja je nosilac tog prava, naziva se privatni sopstvenik ili privatni vlasnik. Drugu stranu, koja je dužna da se uzdržava od povrede prava privatne svojine, sačinjavaju svi ostali pravni subjekti, osim privatnog vlasnika.

Dakle, privatna svojina je istorijski oblik svojine kao odnosa prisvajanja, u kome u okviru i unutar društva postoji nečije individualno, monopolističko, isključivo raspolaganje, tj. korišćenje sredstava za proizvodnju, što uslovljava i odgovarajuće raspolaganje, tj. prisvajanje predmeta potrošnje.

Privatna svojina javlja se najpre kao privatna robovlasnička svojina, zatim kao feudalna i kapitalistička privatna svojina. Robovlasnika privatna svojina je prvi istorijski oblik klasno-eksploatatorskih odnosa. Robovlasnici su, naime, imali potpunu svojinu ne samo nad sredstvima za proizvodnju, već i nad proizvođačima, tj. robovima, i to je bila osnova privatnog robovlasničkog poretka.

Feudalna privatna svojina nad zemljom, a preko nje i za zemlju vezane i zavisne kmetove je dalji istorijski oblik privatno-svojinskih odnosa.

Kapitalistička privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju, koja uslovljava i određeno prisvajanje, tj. treći oblik privatne svojine.

Za razliku od privatne svojine, lična svojina je takav društveni odnos, u kome se radi o individualnom, isključivom raspolaganju nad sredstvima za proizvodnju.

Razlika između privatne i lične svojine je očigledna. Naime, lice koje poseduje privatnu svojinu može po tom osnovu da iskorišćava tuđ rad što nije moguće ostvarivati posedovanjem predmeta za ličnu potrošnju.

b) Društvena svojina

Društvena svojina je izraz društveno-ekonomskih odnosa koji isključuju mogućnost eksploatacije čoveka na osnovu svojine nad sredstvima za proizvodnju.

Društvena svojina predstavlja svojinu čitavog društva čiji su subjekti stvari i to bez ikakvog ograničenja. Kao takvi objekti društvene svojine pripadaju nekom društveno pravnom licu i ulaze u sastav njihovih sredstava.

Društvena svojina ima sledeća obeležja:

- Imovinu privrednog subjekta čini, pored ostalog, i pravo svojine nad određenim stvarima.

Svojina nad sredstvima za proizvodnju omogućava privrednom subjektu da njima slobodno raspolaže i da ih stavlja u pravni promet.

U našoj zemlji do stvaranja društvene svojine najvećim delom došlo je podruštvljavanjem sredstava za proizvodnju raznim državnim administrativnim merama.

c) Susvojina, zajednička svojina i etažna svojina

Susvojina postoji u onim slučajevima kada su više lica jednovremeno nosioci prava svojine na jednoj istoj stvari. Međutim, susvojina postoji i kada je jedna ista stvar jednovremeno, i objekt prava svojine i objekt društvene svojine.

Za nosioca prava službenosti, službenost predstavlja odgovarajuće pravno zaštićeno ovlašćenje da koristi tuđu stvar, na odgovarajući način i u odgovarajućem obimu, ili da takvo korišćenje zabrani vlasniku stvari, odnosno društvenom pravnom licu kome ta stvar pripada. Za sve ostale subjekte imovinskog prava službenost predstavlja dužnost uzdržavanja od povrede prava službenosti.

Postoje dva osnovna vida službenosti. To su: stvarne i lične

službenosti

a) Stvarne službenosti

Stvarne službenosti kao imovinsko-pravni odnosi postoje zbog da se korišćenjem (ili ne korišćenjem) tuđe nepokretnosti omogući normalno korišćenje svoje nepokretnosti. Pri tome, korišćenje tuđe nepokretnosti obavlja se u onom obimu i na onaj način, koji su neophodni za normalno korišćenje svoje nepokretnosti. Tuđa nepokretnost kod stvarne službenosti naziva se poslužno dobro a svoja nepokretnost povlasno dobro.

Stvarne službenosti dele se na:

poljske i

- kućne

Poljske su one službenosti, kod kojih povlašćeno dobro služi u poljoprivredne svrhe. Takve službenosti su: službenost prelaza (i to: prelaza pešaka, prelaza pešaka i stoke, kao i prelaza pešaka, stoke i kola); službenost uzimanja vode i pojenja stoke; službenost paše; službenost dovođenja ili odvođenja vode preko tuđeg zemljišta i sl.

Kućne su one službenosti kod kojih povlašćeno dobro nije namenjeno poljoprivrednoj nego nekoj drugoj svrsi. Kućne službenosti su: podupiranje svoje zgrade na tudu, službenost propuštanja dima kroz tuđi dimnjak, službenost odvođenja kišnice ili otpadnih voda preko tuđeg zemljišta i sl.

Stvame službenosti, takođe se dele na:

pozitivne i

- negativne

Pozitivne su one službenosti iz kojih za nosioca prava službenosti proizlazi ovlašćenje da zabrani vlasniku ili društvenom pravnom licu kome pripada poslužno dobro da to dobro koristi u određenom obimu i na određen način.

Negativne su one službenosti iz kojih za nosioca prava službenosti proizlazi ovlašćenje da zabrani vlasniku ili društvenom pravnom licu kome pripada službeno dobro da to dobro koristi u određenom obimu i na određen način.

Kad je stvarna službenost pozitivna, nosilac prava službenosti je ovlašćen da koristi poslužno dobro samo u onom obimu i na onaj način koji su neophodni za normalno korišćenje povlastnog dobra. Pri tom korišćenju nosilac prava službenosti dužan je u najvećoj meri da pošteđuje poslužno dobro. Pri tome, nosilac prava stvarne službenosti ne može samostalno da prenosi to pravo, već se njegovo prenošenje obavlja samo zajedno sa prenošenjem prava svojine na povlasnom dobru, odnosno prelaskom dobra iz sredstva jednog društvenogpravnog lica u sastav sredstava drugog pravnog lica.

Vlasnik poslužnog dobra, odnosno društveno pravno lice kome pripada povlašćeno dobro, dužan je da trpi da to dobro iskorišćava na određeni način i u određenom obimu vlasnik

povlasnog dobra ili društveno pravno lice kome pripada povlasno dobro. Ali, vlasnik poslužnog dobra, odnosno odgovarajuće društveno pravno lice, ovlašćeno je da premešta mesto ostvarivanja navedenog korišćenja poslužnog dobra ukoliko time ne smeta normalnom obavljanju stvarne službenosti.

b) Lične službenosti

Lične službenosti su takvi trostrani imovinsko-pravni odnosi, koji postoje da bi omogućili korišćenje tuđe stvari. Lične službenosti se razlikuju od stvarnih službenosti po tome što njihov objekt mogu da budu ne samo nepokretnosti, već i pokretne stvari (i to samo nepotrošne pokretne stvari), kao i po tome što te nepokretnosti, odnosno pokretne stvari mogu da budu objekat ličnih službenosti samo ako na njima postoji pravo svojine. Ukoliko su te stvari u društvenoj svojini, one ne mogu da budu objekat lične službenosti. Isto tako, između stvarnih i ličnih službenosti postoji i ta razlika, što kod ličnih službenosti za njihovo postojanje nije potrebno da postoji povlasno i poslužno dobro.

Postoje dva vida ličnih službenosti:

plodouživanje i - upotreba

Plodouživanje je trostran imovinsko-pravni odnos. Jedna strana plodouživanja je vlasnik stvari koja je ujedno i objekat plodouživanja. Druga strana je plodouživalac, tj. Nosilac prava plodouživanja. Treću stranu sačinjavaju svi ostali subjekti imovinskog prava, koji su dužni da se uzdržavaju od povrede prava plodouživanja.

Plodouživalac je ovlašćen da iskorišćava objekat plodouživanja, uključujući tu i ubiranje plodova koje daje taj objekat. Međutim, prilikom tog korišćenja, plodouživalac nije ovlašćen da menja suštinu objekta plodouživanja.

Ukoliko je plodouživanje prestalo pre nego što je plodove ubirao plodouživalac, ti plodovi pripadaju vlasniku stvari, ali je on dužan da nosiocu plodouživanja nadoknadi sve troškove koje je imao oko stvaranja tih plodova. Pri tome, plodove koje je ubirao plodouživalac prelaze u njegovu svojinu samim ubiranjem. Plodouživalac je dužan da snosi troškove potrebne za normalno korišćenje predmeta plodouživanja, ali pri tome nije dužan da poboljša objekat plodouživanja.

Ali, ukoliko on to ipak učini posle prestanka plodouživanja ovlašćen je da skine i da uzme ono što predstavlja poboljšanje ako je moguće. Ukoliko nije moguće, onda se odnosi između vlasnika stvari i plodouživaoca, u vezi sa poboljšanjem posle prestanka plodouživanja, raspravljaju po pravilima koja važe za nepozvano obavljanje tuđih poslova. Ako pak dođe do supstitucije objekta plodouživanja, a to znači ukoliko na mesto datog objekta dođe drugi objekat (na primer: objekat je eksproprisan uz naknadu datu u naturi u vidu drugog objekta), plodouživanje prelazi na taj drugi objekat.

Vlasnik objekta plodouživanja dužan je da omogući plodouživaocu nesmetano plodouživanje. On je takođe dužan da podnese sve vanredne troškove održavanja plodouživanja. Takođe, vlasnik stvari je ovlašćen da zahteva od plodouživaoca da plodouživanje obavlja

pažnjom dobrog domaćina. U protivnom, vlasnik predmeta plodouživanja ima pravo da zahteva od nadležnog suda da taj objekat preda na čuvanje trećem licu. Vlasnik je, takođe ovlašćen da zahteva povraćaj predmeta plodouživanja kada ono prestane, kao i naknadu štete ukoliko je načinjena za vreme plodouživanja.

Upotreba je slična plodouživanju od kojeg se razlikuje po tome, što njen nosilac ima pravo da koristi predmet upotrebe za svoje potrebe i za potrebe članova svog porodičnog domaćinstva i što on to korišćenje ne može prepustiti drugima na osnovu odgovarajućeg ugovora. U svemu ostalom upotreba je jednaka plodouživanju.

Postoji i pravo stanovanja kao vid ličnih službenosti. To je lična službenost čiji je objekt stan i koja se u krajnjoj liniji svodi ili na plodouživanje ili na upotrebu stana.

c) Zasnivanje, zaštita i prestanak službenosti

Do zasnivanja službenosti dolazi se na različite načine. Tako one mogu da se zasnivaju na osnovu odluka državnog organa, održajem, na osnovu ugovora (ili drugog odgovarajućeg pravnog posla) i nasleđivanjem.

Zaštita službenosti može da se obavi posesornim tužbama, a to znači zaštitom državine na predmetu službenosti. Takođe, zaštita službenosti može da se obavi konfesionom tužbom kojom se može zahtevati kako povraćaj predmeta službenosti u državinu njegovog nosioca, isto tako i otklanjanje smetnji u obavljanju ovlašćenja koja iz te službenosti proizilaze za njenog nosioca, uključujući tu i prava na plodove, kao i pravo na naknadu šptete.

Službenosti mogu da prestanu na više načina. Tako, službenosti prestaju smrću plodouživaoca, odnosno nosioca prava upotrebe. Službenosti takođe prestaju propašću njihovog objekta kao i istekom vremena ukoliko su zaključene na određeno vreme. Isto tako, službenosti prestaju kada se odrekne nosilac prava službenosti. U određenim slučajevima prestanak službenosti može da naredi i sam zakon. Takođe, stvarne službenosti mogu da prestanu neizvršenjem i prestankom koristi.2

Zaloga

Zaloga je trostruki imovinsko-pravni odnos koji se zasniva radi obezbeđivanja odgovarajuće obaveze. Zaloga je stvarno pravo na tuđu stvar, čiji se titular može naplatiti prodajom založne stvari ukoliko mu u određenom roku ne bude namireno potraživanje koje je obezbeđeno zalogom. Dakle, zaloga je odnos koji se zasniva između založnog dužnika, založnog poverioca i svih drugih subjekata imovinskog prava.

Založni dužnik je strana zaloge, koja je ujedno i vlasnik stvari koja je predmet zaloge. Pri tome, založni dužnik je najčešće i obligaciono-pravni dužnik, koji zalaganjem svoje stvari obezbeđuje ispunjenje svoje obaveze.

2 Svetolik Kostadinović, Mile Račić, „POSLOVNO PRAVO“ peto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Futura Petrovaradin, Novi Sad, 2009

Založni poverilac je uvek poverilac datog obligaciono-pravnog posla kome pripada tražbina. Toj tražbini odgovara obaveza čije je ispunjenje obezbeđeno zalogom. Založni poverilac je ovlašćen da naplati svoju tražbinu iz vrednosti založene stvari samo u slučaju ako dužnik ne ispuni svoju obavezu pravilno.

Svi ostali subjekti imovinskog prava koji sačinjavaju treću stranu zaloge dužni su da se uzdrže od povrede prava založnog poverioca.

Postoje dva osnovna vida zaloge: ručna zaloga i hipoteka

a) Ručna zaloga

Ručna zaloga je ona zaloga, čiji je predmet neka pokretna stvar. Pri tome, ta stvar treba da je invidualno određena i da je objekt prava svojine. To znači da stvari u društvenoj svojini ne mogu da budu predmet ručne zaloge.

Iz ručne zaloge proizlaze određena prava i dužnosti , kako za založnog poverioca, tako i za založnog dužnika.

Ručna zaloga nastaje onim momentom kada objekt zaloge pređe u državinu založnog poverioca.

Založni poverilac ima pravo da:

- drži predmet ručne zaloge sve vreme njenog trajanja;

ukoliko on to ne učini, poverilac je ovlašćen da svoju tražbinu naplati iz obezbeđene zaloge pre njene dospelosti;

- predmet zaloge koji je u njenoj državini da u pazalogu (zaloga nazaložnoj stvari), ali uz saglasnost založnog dužnika. Međutim, akozaložni dužnik ne da takvu saglasnost založni poverilac odgovarazaložnom dužniku za svu štetu koju objektu zaloge učini pazaložnipoverilac;

naplati svoju tražbinu iz založne stvari ukoliko mu tražbina ne bude blagovremeno i pravilno plaćena.

Istovremeno, založni poverilac dužan je da:

čuva predmet zaloge s pažnjom dobrog domaćina, se uzdržava od

svakog korišćenja predmeta zaloge,

obavesti založnog dužnika o eventualnoj opasnosti koja preti da dovede do oštećenja ili uništenja predmeta ručne zaloge,

prati predmet zaloge založnom dužniku zajedno sa svim eventualnim povećanjima posle prestanka zaloge.

Izloženim pravima i dužnostima odgovaraju odgovarajuća prava i dužnosti založnog dužnika.

b) Hipoteka

Hipoteka je ona zaloga čiji je predmet nepokretna stvar. Ta stvar treba da je objekt prava svojine - na nepokretnoj društvenoj svojini ne može postojati hipoteka.

Kao i kod rušne zaloge, i kod hipoteke proizilaze određena prava i dužnosti.

Hipotekarni poverilac ovlašćen je da:

- prenese hipoteku. To se obavlja samim prenosom tražbine koja jeobezbeđena hipotekom, a taj prenos mora da bude upisan uodgovarajuće zemljišne ili intabulacione knjige;

zasnuje nadhipoteku na objektu hipoteke. Nadhipoteka odgovara pazalozi kod ručne zaloge. Međutim, suprotno pazalozi, za zasnivanje nadhipoteke nije potrebna saglasnost založnog dužnika;

naplati svoju tražbinu prinudnim putem iz vrednosti hipoteke.

Kao i kod ručne zaloge, izloženim ovlašćenjima i dužnostima hipotekarnog poverioca odgovaraju dužnosti i ovlašćenja hipotekarnog dužnika.

c) Zasnivanje i prestanak zaloge i hipoteke

Zasnivanje i prestanak zaloge i hipoteke može doći po sili zakona i na osnovu ugovora.

Zaloga i hipoteka mogu da prestanu na jedan od sledećih načina:

- prestankom tražbine osigurane zakonom ili hipotekom,

odricanjem od založnog prava,

prinudnom naplatom tražbine iz vrednosti predmeta zaloge ili hipoteke,

- prelaskom predmeta zaloge hipoteke u društvenu svojinu i

- propašću predmeta zaloge.3

3 Svetolik Kostadinović, Mile Račić, „POSLOVNO PRAVO“ peto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Futura Petrovaradin, Novi Sad, 2009