Jedan od najprisutnijih savremenih jugoslovenskih kritiara i esejista, Radovan Vukovi (1935), profesor savremene jugoslovenske knjievnosti na Univerzitetu u Sarajevu, autor petnaest knjiga meu kojima su posebno zapaene "Sudbina kritiara" (1968), "Preobraaji i preobraenja" (monografija o A. B. Sirnicu, 1969), "Velika sinteza" (monografija o I. Andriu, 1974), "Poetika hrvatskog i srpskog ekspresionizma" (1979), "Moderna drama" (1982), "Avangardna poezija" (1984), autor je znaajnog novog dela "Moderna srpska proza" koje "Prosveta" objavljuje zajedno sa "Svjetlou" iz Sarajeva. Podnaslov ovog rukopisa je: "Kraj XIX i poetak XX veka". Ovu knjievnu epohu, bogatu po sloenom prepletu tradicionalistikih i novih knjievnih postupaka, Vukovi nastoji da shvati i u potpunosti objasni temeljnim teorijskim i knj ievnoistorij skim promilj anj em pravaca, pojava i konkretnih knjievnih ostvarenja. Veliko iskustvo Pored "opteg" dela izraenog poglavljima "Filozofija i poetika neoromantiarske proze", "Religiozno-mitoloke fantazije", "Folklorna fantastika", "Fantastika duevnog ivota", "Od neoromantiarskog do neonaturalistikog kriticizma", "Prevazilaenje neoromantizma i neo- RADOVAN VUKOVI MODERNA SRPSKA PROZA RADOVAN VUKOVI MODERNA SRPSKA PROZA KRAJ XIX I POETAK XX VEKA na ovom poslu pomoglo je autoru da stvori pronicljivu i upeatljivu sliku jedne bogate knjievne epohe u razvoju srpske proze. Vukovi je, darom rasnog kritiara, iznova vrednovao svoju knjievnoistoiijsku grau i doao do dalekosenih, znaajnih i sasvim novih vienja. PROSVETA/BEOGRADUVOD MODERNA PROZA I POJAM EPOHE U knjievnoistorijskini spisima koji se sintetiki bave sprskom prozom krajem XIX i poetkom XX veka, obino se kae da ona produava realizam. Ali jo je Skerli ukazao na nove kvalitete te proze u odnosu na realistike osamdesete godine. Sutina novina je, prema Skerliu, u manjem interesu pripovedaa ->za spoljanji, a vie za unutranji ivot ovjekov". Skerli ipak nije propustio da ukae da je tadanja pripovetka "po osnovnim shvatanjima i po metodu rada, uglavnom ostala realistika".1 U meuratnom periodu se otilo i dalje u isticanju realistikih svojstava proze na preokretu stolea, pa su svi jugoslovenski ondanji pripovedai i romansijeri svrstani u inovi realizam.2 I posle drugog svetskog rata takav tretman proznih pisaca samo se produbio u shvatanju realizma kao epohe koja se dodue istorijski menjala, ali je trajala neprekidno do naih dana. Tako je grupa pripovedaa sa poetka XX veka uvrtena u fazu realizma "sa palanakom tematikom", a srpska realistika knjievnost u Stankoviu kao najboljem piscu te grupacije dala je, kae se, dela "koja su nesumnjivo najvii domet srpskog realizma".3 Ili je proza iz epohe simbolizma,4 nastavljajui se na ronnan- Tragom epohe realizma, Kruevac, 1981, str. 34. * U raspravi "Epoha simbolizma u srpskoj knjievnosti" (R. Vukovi: Problemi, pisci i dela, V, Sarajevo, 1988. i pre toga u knjizi: Srpski simbolizam, Beograd, 1985) nastojao sam da objasnim pojam epohe i dao predlog da se simbolizam kao 1 J. Skerli: Istorija nove srpske knjievnosti, Beograd, 1967, str. 443. 23 M. Savkovi: Jugoslavenska knjievnost, Beograd, 1958, str. 232-234. D. Vuenov: "Glavne faze u razvitku srpskog realizma",tini, klasini tip realizma, oznaena kao moderni realizam, a njegovi nosioci kao lirski realisti.5 Oseajui, ipak, da se u realistiki zasnovanoj naraciji, pa i iskljuivo mimetikim postupcima te proze uoavaju odstupanja od klasinog realizma, istraiva,"i (nai i strani) su nekad bili skloni da vide neke odlike modernog pre svega u analizi ovekove unutranje stvarnosti. Izotrenije je, sigurno, i njihovo poimanje prirode realizma, kao i zbira novina koje unose tadanji pisci u knjievnost svoga vremena. Kritiki moderni realizam tih pisaca utoliko je razliit od onog XIX veka, smatra se, to u njemu preovladava 'lirsko naelo, mestimino impresionistiko-simbolistika tehnika, elementi fantastike, oblici ornamentalizma i stilizacije, jedinstvo lirskog i epskog principa u poetskoj formi.6 Ili je na nov nain opisan fenomen kritikog modernog realizma, u kome se zainje koncept novog junaka, dolazi do poetizacije i simbolizacije proze, do proirivanja pojma stvarnosti u njoj, to je sve usko vezano sa raslojavanjem jezika u smislu narastanja apstraktnije, poetinije, psiholoki razraenije i individualnije artikulacije stvarnosti u narativnom izrazu.7 Ipak se retko naputa okvir realizma, u kome se formulie poetika srpske proze od 1892. do 1918. godine, a nije se ilo ni za tim da se pesniko, dramsko, prozno stvaranje shvati kao jedinstven kompleks jedne epohe koji se mora pokriti istini stilskim kategorijama i periodizacijskim terminima. A kad je bilo takvih pokuaja, onda su se opet izdvajali pojedini pisci ili su se opte teorijske formule moderzajedniki termin upotrebljava za deo srpske knjievnosti od poetka devedesetih godina do prvog svetskog rata. Duhom, idejama i formama simbolizma proeta su dela neoromantizma devedesetih godina, neonaturalizma poetkom veka, kao i ekspresionizma pred rat, te je taj zajedniki termin pogodan za oznaavanje epohe u uem smislu. Prema prvobitnoj zamisli taj tekst je trebalo da bude uvodni u ovu knjigu, u kojoj se pored pojma epohe simbolizma upotrebljava i termin knjievnost na preokretu vekova. 5 J. Dereti: Istorija srpske knjievnosti, Beograd 1983, str. 465. ' V. V. Vitt - G. L Il'ina: "Tipologieskaja obnost' v i-ealizme zarubenvh slavjanskih literatur", Sravnitel'noe izue- 7 nie slavjanskih literatur, Moskva, 1973, str. 446. P. Palavestra: Istorija moderne srpske knjievnosti, Beograd, 1986, str. 321-336. nog ili suenog shvatanja simbolizma varirale na nekoliko primera, a pri analizi se isticale novosti tehniko- -kompozicionih i stilskih postupaka.8 Postavlja se pitanje: da li je mogue na drugi nain prii srpskoj prozi na preokretu stolea i izvan opozicija univerzalizovanog pojma realizma i uskog shvatanja simbolizma ili 'modernog? Moe li se o njoj pisati a da se uopte ne govori u suprotnostima realistiko-moderno, jednostavno kao o proznom modelu jednoga doba koje je istaklo svoj standard novine i kao svoj vrednosni kriterij? Moe li se ta proza posmatrati kao zbir novog u jednoj epohi na prelazu, u kojoj su bili jaki koreni realizma, ali u kojoj se pojaala odbojnost prema pozitivistikim i pragmatiko-scijentistikim idejama, a s tim u vezi je obnovljen interes za filozofske i estetike fundamente romantizma i za vitalizam? I dalje, da li je stvarno mogue procenjivati modernost dostignua tadanje proze u duhu dananjeg poimanja moderne a ne onog iz pedesetih godina ovoga veka? Ne ini li se ipak da bi stroi knjievno-istorijski i komparativni prilaz mogao dati preciznije i stvarnije odreenje tadanje proze u odnosu na poeziju i dramu i sve videti kao izraz jedinstvenog dostignua epohe, na koju su uticale iste filozofske, duhovne i psiholoke okolnosti i stvorile preduslove za artikulaciju i srodnih tema i slinih likova i postupaka? Da je to mogue, pokazuju ve dosadanja istraivanja, pogotovo ona koja polaze od shvatanja o psiholoko-filozofskom jedinstvu epohe, to namee identian okvir istorijski shvaene poetike.9 Razume se, misao o jedinstvu epohe ne iskljuuje predstavu o njenoj raznolikosti istovremeno, o pluralizmu stilova i tendencija koji se jo i raslojavaju u individualnim kreacijama da- 8 Misli se na tekstove F. Grevia, B. Novakovia, S. Pekovi i D. Marinkovia u odeljku "Poetika simbolistike proze" u pomenutoj knjizi Srpski simbolizam. Isti autori objavljivali su sline radove u drugim publikacijama a kad je ova studija ve bila zavrena, pojavila se knjiga S. Pekovi Srpska proza poetkom dvadesetog veka (1987). ' M. Begi: Jovan Skerli - ovek i delo, Beograd, 1966; Umjetnost pripovijedanja, Sarajevo, 1984. i D. ivkovi: "Dezintegracija realizma u srpskoj knjievnosti s kraja XIX veka", Evropski okviri srpske knjievnosti, III, Beograd, 1982,rovitih umetnika.10 U poslednje vreme je u vie navrata i povodom razliitih knjievnosti ukazano na to koliko je to u stilskom pogledu slojevita epoha, u kojoj se ukrtaju tendencije novog i starog, kao i one koncepcije to su i ranije i docnije stalno u opoziciji, bez obzira koja je dominantna i daje ton generalnom stilu i profilu epohe: one to zagovaraju izvestan automatizam literarnog i druge koje se opredeljuju za funkcionalistiku i drutveno-teleoloku prirodu umetniekog .stvaranja. Meutim, i pored te raznolikosti, ne moe se izbei a da se ne podrazumeva i model tog zamiljenog registra zajednikih svojstava proze na preokretu stolea. On se ne moe zamisliti u okviru naela poetike kao iskljuivo knjievno-nauene discipline koja oznaava opte, apstraktne strukture, ije je pojedinano delo samo deo.11 Mogue ga je prikazati u okviru dinamiki i istorijski shvaene poetike stalnih fluktuacija duhovnih stanja, to se prenose i na knjievnu sferu.12 Za takav prilaz modernoj prozi krajem XIX i popoetkom XX veka od pomoi moe da bude Velekovo shvatanje simbolizma koje ga vremenski ograniava, uklapa u periodizacijski lanac slinih termina (racionalizam, romantizam, realizam) i konstituie kao izraz osnovne pokretake ideje jednog vremena.13 Takvo polazite pretpostavlja svoenje raznolikosti na opte oznake stila epohe. Mogue je postupiti i obrnuto, kao to je to uinjeno u ovoj knjizi: diferencirati pojedine vremenske segmente u metamorfozama polaznog i zajednikog proznog modela i prikazati ih odelito. Tako gledano i srpska proza u nepunih etvrt veka pred prvi svetski rat moe se diferencirati na prozu devedesetih godina, poetkom veka, i na prozu oko 1910, kad na scenu stupa jedna nova knjievna generacija. Upuenom u tadanje stanje u knjievnosti i u promene to su se deavale za kratko vreme tog burnog perioda istorije, ne bi bilo teko da formulie kriterije razlikovanja, uvaavajui i one dominira- 10 11 V. mega: "Problematika naziva .ekspresionizam' u knjievnoj povijesti", Teita modernizma, Zagreb 1986. C. Todorov: Poetika, Beograd, 1986, str. 17-18. " I. Tinjanov: "O knjievnoj evoluciji", Poetika ruskog formalizma, Beograd, 1970, str. 287-301. " R. VVellek: "Da Wort und Bergriff ,Symbolismus' in der Literaturgeschichte", Grenzzichungen, Stuttgard, 1972, str. 66-67. 10 juih ideja, kao i one to su se odnosile na specifinu prirodu poetike proznog anra. Gledano tako, pomenuta opta svojstva, razliito rasporeena u tri razvojne etape tadanje knjievnosti, dobijaju u svakoj od njih drugaija obeleja.tVreme devedesetih godina obino se u periodizacijama evropskih knjievnosti oznaava pojmovima fin de siecla, dekadense ili neoromantizma. Poetkom veka dolazi do reakcije i dominaciju stie specifina vrsta neonaturalizma, u kome su preovlaujua svojstva stvarnosti u proznoj slici, pa se predmetnost simbola ulanava ne u svet istog duhovnog i imaginarnog ve materijalnog. Poslednje pola decenije pred rat poznato je kao trenutak nastajanja ekspresionizma. Kriteriji razlikovanja ove tri duhovne strukture, koje su odredile i karakter proznog izraza i sadraja u njima, bili bi u prevlasti filozofije spiritualizma i relativizma devedesetih godina, u preokupaciji temom ivota shvaenom u smislu bioloke mistinosti poetkom dvadesetog veka i u oprekama spiritualnog i stvarnog oko 1910. godine - u opozicijama meu njima koje se ne razreavaju fijl, Sintezi i harmoniji kao u simbolizmu, ve izazivaju kontradiktornu napetost i pojaanu ekspresiju verbalnog kao u ekspresionizmu. Iz te opte meusobne diferencijacije proizilaze i druge razlike. U prozi devedesetih godina, na primer, obnavljaju se neoromantiarski postupci i retoriko-literarizovani tip narativnoga izraza. U prozi poetkom XX veka javlja se reakcija i slavljenje ivota, pa to pretpostavlja i aktuelizaciju jezika koji je primeren samoj stvarnosti, a to znai naturalistikog stilskog koncepta. U analizama koje slede bie podrobnije ukazano na te razlike, te ih ovde nije potrebno dalje isticati. 11oti QPogodan periodizacijski termin i za srpsku knjievnost devedesetih godina (osobito za prozu) bio bi neoromantizam. I to iz jednostavnog razloga to se tada obnavljaju, kao i svuda u Evropi, stilske i idejne osobenosti romantizma. Meutim, pojam neoromantizam najvie je u upotrebi u nemakoj literarnoj istoriografiji skih shvatamja u knjievnosti na preokretu stolea. Obino se u Nemakoj trajanje neoramantizma smeta u vreme od dve decenije (1890-1910), ali se nekad uzima i iri period do zavretka prvog svetskog rata.1 Neki evropski prouavaoci knjievnosti romantizma smatrali su dekadentizam sa kraja prologa veka kao produetak romantizma, pa su literaturu fin de siecla posmatrali tek kao kasni romantizam, kao izobliavanje odreenih tendencija koje su poele jo krajem XVIII veka i trajale ceo jedan vek.2 I nai istoriari knjievnosti, kao germanista P. Slijepevi, upotrebljavali su taj termin kad je ruan natprirodnim sposobnostima i moima mistinih prozrenja. Zato su Matavuljeve pripovetke, i slina dela drugih srpskih pripovedaa, interesantnija kao produkti jednoga vremena, 114 kao narativna otelovljenja njegovih tenji da se kategorijama okultnog, nevidljivog i nemogueg prizna mesto u prirodnom poretku ovekove empirijske stvarnosti nego kao obrasci fantastine proze. Bolje nego na Matavuljevom primeru to se moe uoiti u delima slabijih pripovedaa, kakav je bio i Dragutin Ili. U Ilievoj 'knjizi Novele (1892) nalaze se nekolike pripovetke u kojima se govori o neverovatnim stvarima u svakodnevnom ivotu i koje bi se iz tog ugla elje ili litenja autorovog mogle tretirati kao fantastine ("Vetica", "Pod zemljom" i "Igumanova sen"). U prvoj ("Vetica"), na povik slugin "vetica" dva prijatelja, od kojih je jedan narator (pre toga su najvie "razgovarali o tamnijem asima u koje zaplovi dua"), uju umove ispred prozora, pa i vrisak u jesenjoj kinoj tami. Primetili su docnije da u kuhinji odeljenoj od kue trepti neobina svetk"st. timung tajanstva upuuje na tajne sile to su se iznenada uplele u obian ivot. Na kraju vide i mravu enu pored vatre to "ukoenim pogledom gleda u razbuktali plamen". Tako se ve konkretizuje predstava tajanstvenog bia (vetica) i stvara osnov za balansiranje itaoeve panje izmeu stvarnog i nestvarnog. Ali autor grubo prekida iluziju fantastinog dvojstva "prikaze" i "privienja" saoptenjem na kraju da se radilo o bolesnoj sirotici, samotnici, koja je dobila po poroaju vatrutinu ii poela da juri "preko ulica i razgraenih gradina". Fantastika je degradirana u pseudofantaziju, jer je irealni tok radnje prelazio u realni, gubei osnove bilo kakve neodreenosti i tajanstva. U drugoj ("Pod zemljom") Ili postupa obrnuto: dozvoljava da se realno dogaanje prenese u nestvarno i strano - razreava zagonetku, stvarajui neku vrstu (makar u nameri) prie strave i uasa. Sahranili su umrlu enu sa detetom u porodinu grobnicu. Prolazei nou grobljem, grobar je uo neku lupu to je dolazila ispod zemlje. Prestravio se i pobegao. itaoevo oekivanje da e se pria odvijati u znaku odgonetanja slutnje podzemnog zvuka, pisac rui na taj nain to kao stvaran opisuje prizor buenja ene meu kosturima. Kad su posle dve godine otvorili grobnicu, nali su poremeene sanduke i kostur ene sa detetom koji se pri dodiru 115raspao. Grubo svoenje dve radnje (realnog i irealnog dogaanja) samo na jednu ravan i ponitavanjem napetosti, slabi utisak pripovedanja. Trea Ilieva pripovetka "Igumanova sen" je najbolja i ispunjava sve kriterije anra fantastine prie, ostajui do kraja u sferi neodreenog i neodgonetljvog. Njeno znaenje je utoliko vee to je nastala deceniju i po pre Matavuljeve pripovetke "Privienje naeg dentlmena" i to je u neemu blia Mopasanovom modelu nauno-psiholoke fantastike, iako je pisana mestimino u tonu i sa simbolino-reprezentativnim likovima i situacijama narodne prie (crni maak, petao, vodenica, i slino). Ali u Ilievoj noveli, kao i u Matavuljevoj, okvirna radnja (autorovo seanje na sedog starca) predstavlja priu za sebe: priu o prikrivenoj oevoj ljubavi za sina, koga je kao ubice morao da se odrekne, pa mu kriom poseuje grob i plae na njemu. Unutranja fantastina pria saoptava istoriju ubistva, privienja i na kraju smaknua starevog sina. Privienja se poinju javljati kad mladi Ivan, doavi u manastir i nagovoren od lukavog vodeniara, ubije, zajedno sa vodeniarom, svoga dobroinitelja igumana Gedeona i opljakaju mu pet stotina dukata. Pojava privienja je psiholoki motivisana: javlja se pod pritiskom savesti koji prerasta u neizdrivu psihozu - mladi je bio prinuen na kraju da sam otkrije zloinako delo policiji, pa je osuen na smrt. Pojavljivanje utvare, odnosno Igumanove seni, dobija formu folklornih i romantinih simbola: nagovetava je crni vodeniki maak, koji naglo izrasta u fantastino udovite, i vodeniki rvanj to se okree naopako. Ali otvaranje vrata, pojava ljudske senke sa kapima krvi na sedoj bradi, sasvim materijalizuju drugo lice, dvojni lik straha, to na koncu i progovara - sve ovo svedoi kako je privienje proizvod unutranje represije i psihike dezintegracije i kako je ovde u pitanju psiholoki motivisana fantastika. Junak poinje da se zdvaja: "Mislio sam: ako sve to nije obmana, ako uistinu njegov duh oblee oko vodenice, zato mi se i danju ne javi, ili kad se javlja, zato ne govori? Kad bi mogao u istini doi, mogao bi i govoriti? A on uti!"10 Ta dilema D. J. Ili: "Igumanova sen", Novele, Beograd, 1892, str. 87. 116 ostaje do kraja nerazreena, to Ilievoj noveli daje znaaj autentinog dela fantastine knjievnosti." U pogledu strukturnih karakteristika Matavuljeva i Ilieva fantastika privienja se znatno razlikuju. Ilieva ie blizu romantiarskom modelu, gde se fantastino manifestuje u fabuli i zapletu, Matavuljeva je, kao to je reeno, eruditni tip moderne fantastike - o iniocima nepoznatog se diskutuje. Matavulj je u tome srodan hrvatskom pripovedau alskom, koji je u nekoliko fantastinih pripovedaka iz devedesetih godina ("San doktora Miia", Notturno", "Kobne slutnje") dokazao da zna da razvija fantastinu radnju, poput Ilica, ali da mu je vano da objasni sutinu mistinih fenomena naunim razlozima. Spontanom prianju alski, kao i Matavulj, pretpostavlja diskusiju, tumaenje, pozivanje ,na naune i filozofske autoritete. Time se njegove novele odvajaju od Turgenjevljevih koje su mu sluile kao uzor. Istovetan je, na prirner, motiv novele alskog "Notturno" i Turgenjevljeve "Posle smrti" (1883): obe govore 0 posmrtnom nastavljanju velike ljubavi Turgenjev prati kako se u osetljivom mladiu posle iznenadne smrti glumice Klare Mili, iju je ljubav nespretno odbio, iako je ona i u njemu bila, naglo budi potreba za tim biem. Na kraju potreba postaje toliko jaka da se Klara poinje javljati u njegovoj sobi, dok ga sa sobom ne odvede u smrt. Turgenjev, priajui priu, u podjednakoj meri govori o mladiu pre ina posmrtne ljubavi, kao 1 o naglom buenju ekstaze i pojave privienja. alski isti motiv poinje trenutkom devojinog umiranja i panju posveuje docnijem posmrtnom pojavljivanju i autospiritistikim seansama koje postaju svakodnevna pojava i pretvaraju se - u duge dijaloge i objanjenje ljubavnika, pa i tumaenja !samog ina vaskrsavanja duevnog oblija umrle osobe. alski se poziva na naune autoritete, pominje pozitivistiki orijentisane filozofe i " U Antologiju srpske fantastike B. Vukadinovi je uvrstio dve Ilieve novele: "Igumanova sen" i "Pod zemljom". Od starijih autora, koji su stvarali na prelasku vekova, uneo je jo Jedino priu Danice Markovi "Doziv neastivog". Jedina prava fantastina novela je Ilieva "Igumanova sen". Pria D. Markovi vie je slika palanake sredine, a fantastika je tek u privienju "neastivog" i objanjenjima koja su poznata od ranije da "ne moe biti drugo do kakav izraz ivane nadraenosti" Ui "kako su siuna naa znanja i naa iskustva". 117naunike (Hekela, Tena, Darvina) da bi dokazao kako je dua sveobuhvatni ja od fizike materije. Uz to, alski izlae priu u prvom licu, ali je deifruje na kraju kao dnevnik obolelog Lucija Ranjiia, koji je ostavio uglednom parikom psihijatru, izvrivi samoubistvo kad je bio izleen od privienja. Sentimentalizovana pria i eruditni stil rasprave daju kvazifantastino obeleje Turgenjevljevom motivu u noveli alskog, pri emu se gubi klasina -ravnotea i uzbudljivost prianja ruskog pripovedaa. Novele Turgenjeva i alskog zanimljive su jo iz jednog razloga. U njima se isprepliu motivi sna, privienja i spiritistike autosugestije. Junak Turgenjeva Aratov, pre nego to doivi posmrtni susret sa Klarom, sanja straan san i kad se probudio, on je uveren "da je Klara ovde, u toj sobi... On osea njeno prisustvo . . . on je opet i to zauvek u njenoj vlasti!"12 Junak novele alskog Luio doivljava trenutke saobraanja sa fiziki mrtviom Jelenom kao potonuoe u san iz koga se iznenada budi. A d jedno i drugo optenje sa umrlom osobom je neka vrsta autosugestije, autospiritistikog napregnua, izazvanog jakim oseajem ljubavi, to e obojicu aktera odvesti u smrt. Razlika izmeu takvih seansi i one u Matavuljevoj noveli "Spiritiste" jedino je u tome to tamo ena doivljava susret sa umrlim muem uz pomo drugih, ali je posledica ista - na kraju dolazi smrt. Ali i pored te sraslosti motiva privienja, sna, spiritistike autosugestije, ipak je u veini sluajeva mogue odrediti koji je od njih dominantan. U srpskoj tadanjoj prozi to je, svakako, motiv sna. Ako je uestalost motiva privienja objanjivo dejstvom fantastinih pripovedaka Mopasanovih, onda je motiv sna u neposrednoj vezi sa Turgenjevljeviim novelama. Uticaj ova dva velika evropska pripovedaa, iji su se ivotni putevi ukrtali, bio je veliki krajem XIX veka, te se nekad i u njihovim delima javljaju slini motivi i postupci. Tako u pripoveci "Privienje" Mopasanov junak dokaz da je privienje ene zapravo stvarno bie nalazi u tome to mu je dolama bila puna dlaka od koise koju je eljao, a u mrtvoj i stisnutoj aci Turgenjevljevog Aratova "naoe pramiak crne enske kose". 12 I. S. Turgenjev: "Posle smrti (Klara Mili)", Izabrana dela, VII, Novi Sad, 1977, str. 281. 118 U etiri poznate fantastine novele Turgetnjevljeve ("Privienja", "San", "Pesma pobedonosne ljubavi", "Posle smrti") san je pokreta fantastine radnje. U "Pesmi pobedonosne ljubavi" (1881), kao i u Matavuljevom "Avimelahu", listi san istovremeno sanjjiaju muki i enski partner i on ih zbliava u ljubavi. San su brojne Turgenjevljeve pesme u prozi koje su tada, kao novele prevoene u listovima i asopisima ("Susret", "Smak sveta", "Prag", "Insekat", "Priroda" i druge). San je deo onog sveta nepoznatog i samo dui pristupanog koji je preokupirao pripovedae devedesetih godina, pa su dela Turgenjeva nailazila na pravi odziv i usvajanje kod tadanjih pisaca i italaca. San je, nema sumnje, isto tako kao i privienje, oblik manifestacije nestvarnog u kome se oituje dua, njene sposobnosti predvianja, slutnje, dodirivanja sa iezlim biima. Nije tada san jo dobio onu funkciju koju e mu poetkom veka dati Frojd - da oslobaa akumulisane potencijale podsvesti, prevodei ih na novi ifrovani jezik slika. San je u prozi neoromantizma bio put prema svetu okultnog, mistinog i znaio je vaspostavljanje mitske svesti, svedue nad stvarnou. San je bio vaan i kao operativno sredstvo kompozicije - omoguavao je da se, kao u Komarievom romanu Jedna ugaena zvezda, premoste prostor i vreme i da se tako izbegnu sloeni zadaci dalekog meukosmikog putovanja. Moe se rei da u udesnom svetu sna nema mesta za neodlunost izmeu stvarnih i nestvarnih inilaca radnje - da je literarna interpretacija sna, kao individualna reprodukcija mitske svesti, svojevrsna bajka naega mozga, osloboena diktata svesti svedena na atmosferu podsvesne igre slika i na kombinacije predstava. Nije ni udo to je u. neoromantizmu i simbolizmu, kad se obnavlja interes za bajku i legendu, i san tada dobio tako izuzetno mesto u prozi kao i u poeziji. U srpskoj prozi devedesetih godina nema znaajnijeg pisca u ijim delima se ne pojavljuje san kao elemenat narativne strukture. ak se javlja i u delima starijih autora kakav je Pero Todorovi (roen 1852) koji se tada aktivirao pisanjem feljtonskih romana iz prolosti i sadanjosti beogradskog ivota (Beogradske tajne, Lepe grenice Aspida i druge), kao i istorijskih romana Silazak s prestala (1889) i Karaoreva smrt (1892/93). 119Jo je Mato uoio u Todorovievim beletristikim delima "one jake poezije aktualnosti, romantike, svakidanjosti, koju je u ,funtromanima' s tolikom nasladom nalazio i pisac akademskih romana, Buhver".13 Todorovievi zabavni i istorijski romani mogli bi se detaljnije istraiti iz ugla koliko su u njihovom kreiranju imali udela stereotipi (u prvom redu san) neoromantiarske i fantastine proze. Videlo bi se, naime, da taj autor, koji je u svojim najboljim memoarsko-publicistikim delima, kao to su Dnevnik jednog dobrovoljca (1879) i Hajduija (1897/98), ispoljio oseanje za neposrednu stvarnost, pisao neoromantiarskim manirom tadanjih pripovedaa. I u Todorovievom istorijskom romanu Smrt Karaoreva retoriko-knjika dikcija, dekorativan i kitnjast jezik i romantiarske neobinosti iskrsavaju mestimino u prvi plan. On je u taj roman, koji je sledio istorijske dogaaje u vezi sa Karaorevim ubistvom, uveo san i privienje u jednom od kljunih momenata romana. Naime, kad se Milo zdvaja da li da ubije Karaora ili ne i u njemu se vodi borba oko toga "koja je trajala ele noi", javlja se san. Uini mu se da se naao u pustom i divljanom predelu i zakopava Karaorevo telo izmeu dve klade. To ini s naporom, a kad je zavrio, poinje da bei iz sve snage i ini mu se da "vidi kako drumom tri za njim nekakva udna prilika, nalik na oveka bez glave". Zatim izlazi pred njega sen davno mu umrle majke Vinje, die se graja osvetnika, i "Milo se otima iz hladnih koanih ruku svoje mrtve matere".14 U poslednjoj glavi ("Posle deset godina") pojavljuje se avet Karaorevog ubice ("Kao crna avet luta jedna udna ljudska prilika na dobrom konju"). On je, poput izdajnika Jude, olienje grenika koji "est punih godina evo ivi u ludilu svome, neprestano ganjan stranim privienjima". Moda je okolnost to je Todorovi, zbog bolesti jetre, morao da dvadeset sedam godina uzima morfijum, uticala na razvijanje fantastinog sloja u njegovoj prozi i na romantiarsku ivost slika, te i na integraciju isnova i drugih postupaka meoromantiarske proze u njegove zabav- 13 A. G. Mato: "Pero Todorovi", Sabrana dela. VIII, str. 243. 14 P. Todorovi: Smrt Karaoreva, Beograd, 1928, str. 131. 120 no-bulevarske romane, gde su ta sredstva fantastine pripovetke iz prve polovine XIX veka postala rekviziti za proizvoenje efekata namenjenih iroj italakoj publici-15 v Reeno je, listo tako, da "u mnogim Matavuljevim pripovijetkama junaci sanjaju, a vienja u snu potvruju se na javi", "san oije privienje, inego poslanstvo, rjeenje, odgovor".16 San zauzima prostorno periferno mesto, ali je od velikog znaenja u strukturi Matavuljeve prie - potvruje se u stvarnosti i tako ini sutinski deo zapleta. Najee se snom nagovetava zlo i smrt ("ukan Skakavac", "Doktor Ivanovi"), ali moe nositi predznake dobra ("Bogorodica Trojeruica"). Rede se javlja 'san kao mora - u znaenju koje mu daje docnija, na psihoanalizi zasnovana pria. U pripoveci "U pomrini" (1896) junak na poetku sanja komarnii san da "tri ili etiri oveka digoe me i ponesoe trei, pa me bacie u vodu". Od straha, pri padu, vrisnuo je i probudio se. Najvanija je funkcija sna u pripoveci "Na pragu drugoga ivota" (1895). U strukturi te prie san je njena unutranja fantastina sadrina kojom se osporava pojednostavljena pozitivistiki shvaena realnost. San tu zaprema relativno malo prostora i utapa se, to je uobiajeno u Matavuljevim delima, u razueni okvir, ija je tema umiranje bolesne devojke Marije i porodina drama. U smislu dilema to se postavljaju u okvirnom delu prie, san je tek ilustracija jednoga stava, pa je "Na pragu drugoga ivota" opet i rasprava, iju sutinu odreuje suprotstavljanje pojednostavljeno shvaenog bazarovskog pozitivizma i spiritualistikog misticizma, dakle, dva filozofska 15 Uz to ne treba zaboraviti uticaj Turgenjevljevih fantastinih pripovedaka. Sve su one toga tipa ("Privienja", "Pas", "asovnik", "San", "Pria oca Alekseja", "Posle smrti", "Pesma ppbedonosne ljubavi") prevedene u srpskoj periodici, kako se vidi iz Pogodinove bibliografije, jo osamdesetih godina i ranije, a neke su prevoene ponovo d devedesetih godina. U svima san ili privienje igraju znaajnu ulogu. U Malim novinama (1891) P. Todorovia objavljen je u nastavcima prevod najfantastinije od njih: "Pesma pobedonosne ljubavi". Nije bez osnova pretpostavka da je Todorovi, pre toga amater u beletristici, "io, podstaknut itanjem Turgenjeva da stvara efekte fantastinog u zabavnoj prozi koja je tada bila u modi. 16 S. Kora: Knjievno djelo Sime Matavulja, Beograd, 1982, 121naela koja se mogu pripisati pokretu naturalizma osamdesetih i simbolizma devedesetih godina prologa veka. Matavulj se (u ovoj se noveli to najbolje vidi) oprede- Ijuje, kao i alski, za drugo naelo, to je pretpostavka da pie ovakvu prozu. U noveli, naime, nosilac prvoga stava je devojin brat Milorad, koji je uz to, uvuen u jednu melodramsku ljubavnu zgodu. Za njega je sve jasno i sve odreeno strogim kauzalniim zakonima prirode. Tako tumai bolest i duevna stanja, pa bi hteo sestri u predsmrtnim trenucima da "proita svoj najnoviji lanak o uticaju prirodnih nauka na karakter omladine". Drugi stav reprezentuje stari doktor, koji i leenje shvata kao duevnu higijenu; on je knjievno obrazovan i religiozno opredeljen i bolesnoj devojci daje knjige iz svoje biblioteke: Jedan dan na Maderi i Podraanije Hristu. Za mladia je stari lekar obian arlatan. Bolesna devojka mu je, meutim, izuzetno privrena, jer je njena dua, izotrena boleu, patnjom i blizinom smrti, negde na granici dva sveta: onog svakodnevnog, postojeeg i onog nepoznatog, nepostojeeg. Devojino dranje u predsmrtnim momentima i san - dokaz su u korist doktorove teze. A san devojke Marije istovremeno je snovienje11 - alegorijskoonirika konstrukcija, u kojoj je naznaen put izmuene due kroz lavirinte zemaljske patnje do vidika gde "pogled sreta beskrajnu svetlost". Neodvojiv deo tog predsmrtnog sna i spiritistike moi - jeste pojaan intenzitet saobraanja ;sa mrtvima, tako da je devojka stalno u drutvu umrle sestre Lele i zajedno s njom prelazi granicu nepostojanja. Snom se, dakle, kao i u delima drugih tadanjih pripovedaa, prorie ono to e se dogoditi. Devojka kae da je mrtva sestra Lela rekla da e umreti u pono toga dana ("Lela mi je rekla da budem spremna u pono ..."), a zavretak prie potvruje to predskazanje: "Marija izdahnu te noi." San je taj put u onostranost do u detalje predviao. Sanjala je da sa bratom i sestrom ide kroz varo, drukiju nego to je inae ("mrana, nigde kola ni konja; naroda bese mnogo; svak gleda preda se i uti")- 17 Taj san, zajedno sa citiranim snom iz "Avimelaha", uneo je Vasko Popa u zbornik pesnikih snovienja Ponono sunce 122 Lela ju je uzela za ruku i povela Skadarskom ulicom: "Ulica posta tako tesna da sam lako mogla rukama dohvatiti zidove sa obe strane, i onda videh da na zidovima nigde aiema prozora ni vrata, da su to uprav zidine kojima nema kraja u visini... Dihanje mi se sasvim prekide i poe me ostavljati svest, kad odjednom tesnac se toliko suzi da sam samo s boka mogla dalje ii; uprav nisam ila, nego me je vetar nosio."18 Na kraju vidi da ne propada u bezdan, ve da joj ostaje jo malo, pa da izae "u beskrajnu, divnu cvetnu poljanu..." Ovako konstruisan san, predoseanje i potvrda proricanja u stvarnosti ivota stereotip je onirike fantastine proze. Stvar je jedino u tome to Matavulj nije intenzivirao novelistiku napetost na osnovu tih elemenata sna, nego ih je integrisao u racionalnu, realistiki koncipovanu povest, kao jedan od segmenata ukupne strukture. U fantastinoj novela Ksavera andora alskog "Kobne slutnje" (1894) sadran je motiv Matavu- Ijeve prie "Na pragu drugoga ivota". Govori se, naime, da je bolesna devojika, to e ubrzo umreti, "imala divan san, u kom joj se prikazao njezin aneo-uvar i obrekao joj da e po nju doi i odvesti je pred prijestolje boje".19 Meutim, taj motiv samo je povod da ipripoveda objasni iistoriju slutnje te iste majke da e joj sin, kad se od nje odvoji, nastradati, to se i desi. Ali Matavulj evo j prii je tipski srodnija druga novela alskog: "San 'doktora Miia" (1890). Dva elementa opominju da su novele oba autora proizvod istog vremena: prvo, san koji se ostvaruje u zbilji i, drugo, opozicija zmeu bazarovskog pozitivizma i spiritualnog misticizma. alski tu opoziciju proverava na glavnoj linosti novele, doktoru Miiu. San ini integralni deo movelistike konstrukcije alskog - pisac ga je uveo kao dodatni motiv da bi pokazao destrukciju junakovih jednostranih pozitivistikih predstava. Doktor Mii je mlad lekar naoruan znanjen prirodnih nauka, pristalica je pozitivistikih teorija. U sudaru sa ivotnim iskuenjima u maloj sredini oklop pozitivnog i prirodnjakog puca. Najpre ga obuzimaju ama i melanholija, zatim se use- " K. . alski: "Kobne slutnje", Male pripovijesti, Zagreb, , " S. Matavulj: "Na pragu drugog ivota", Sabrana dela, "I, str. 247. 1894, str. 140. 123ljava 'sumnja, pa ga opsada san to se ponavlja i ma kraju dolazi ivotna katastrofa. U snu ga pohodi mrtvo telo prekrasne devojke i budi enju za lepotom. Javljajui se u sve novijim i novijim varijacijama, san je najzad konkretizovan u liku Ciganke koja sa starim muzikantom svira pred gomilom, izloena psovkama i grdnjama, a na kraju i torturi. Pozvan da secira les mlade ene, koja je ubijena u udaljenom mestu, doktor prepoznaje idevojku iz sna i njenog oca .muzikanta. U zanosu za enskom lepotom, to se mrtva nala u njegovim rukama, doktor Mii se pri seciranju lesa poreze i od toga umre. U groznici predsmrtne agonije, on dolazi do saznanja, to se ve i ranije uvuklo u njegovu duu: "Njegovo dosadanje mehaniko i kemijsko shvatanje svijeta i sebe samoga survalo se u nita i on je naslutio u dui neto vie nego tek fiziologijski proces modani."20 Tako alski, poput Matavulja, uvodi san u novelu kao dokaz jednog tada vladajueg spiritualistikog filozofskog stava. Sigurno je, meutim, da su i Alatavulj i alski poznavali .novelu "San" (1877) I. Turgenjeva, Podudarnost izmeu sna, otkrovenja u snu i zbilje u Turgenjevljevoj noveli jo je frapantni]a nego u naih pisaca. Mladi to ivi usamljen sa mladom majkom udovicom, otkriva u snu da mu umrli roditelj nije stvarni otac, ve da je to nekadanji oficir, zaljubljen u njegovu majku lepoticu - uspeo je pod udnim okolnostima da je siluje !i posle toga se izgubio. Susrevi se s njim u jednoj krmi, mladi saznaje da se taj ovek vratio iz Amerike. U svakoj crti njegovog lica, iz kue gde stanuje, on prepoznaje, kad pokua da ga upozna pre nego to je naen u blizini mrtav, sve detalje sna to ga je sanjao iz noi u no. Put junakov u snu, kroz usku ulicu i mranu kapiju asocira na slian put Matavuljeve bolesne junakinje: "Kao idem ja uskom, loe poploanom ulicom drevnog grada, lizmeu viespratnih kamenih kua sa iljatim krovovima. Traim svoga oca, koji nije umro nego se zbog neeg krije od nas i ivi upravo u jednoj od tih kua. Evo me kako ulazim kroz nisku, mranu kapiju, prelazim dugako dvorite zakreno gredama i daskama, 20 K. . alski: "San doktora Miia", Antologija hrvatske fantastine proze i slikarstva, Zagreb, 1975, str. 95. 124 najzad se uvlaim u malu sobu sa dva prozora. Nasred sobe stoji moj otac u domaem ogrtau i pui na lulu. On nimalo ne lii na mog pravog oca: visok je, mrav, crne kose, nos mu je kukast, pogled sumoran i prodoran; reklo bi se da ima oko etrdeset godina."21 'San zauzima istaknuto mesto ostalih srpskih pripovedaa koji su itala Turgenjeva. U legendama i bajkama L Vukieviia, o kojemu je bilo reci ranije ("Straan san", "Kako je Nastas nalbatin traio i naao sreu"), san omoguava zasnivanje tipskog modela tadanje prie, sa dva razliita stilska sloja: jednim stvarnosti seoske prie i drugim irealnosti bajke, odnosno onirike fantazije. Meutim i u nefantastinim Vukievievim pripovetkama san ima mesto koje je odreeno psiholokim poloajem linosti. Tako u naturalistikoj noveli "Svoj greh", objavljenoj krajem osamdesetih godina (1888), nadvladava izolacija u kojoj se naao stariji ovek ispatajui umiranja dece i nesrean zbog degenerativnih osobina jedinog ivog sina, dospelog ina robiju, nonim sanjama o ivoj deci i srenom ivotu s njima, ili rnu se u snu otvaraju vrata udesnog sveta ("Dok se on zavijae, te otvorie neka udna vrata, pa blesnu otud svetlost kao suneva..."), u kome vidi "neko oko, samo oko, a sjajno kao eravica i opet blago!". U duoj noveli Lazara Komaria "Zapisnik jednog pokojnika" san se javlja u stereotipnoj ulozi u tadanjoj prozi: prorie nesreu. U prii, naime, o stradanju intelektualca-pravnika, koji postaje rtva palanakih intriga, negova ena u snu dosluuje buduu katastrofu dece. Komari je, kako se vidi iz literature, uz roman Jedna ugaena zvezda, pratio i teorijsko-filozofske rasprave, iji je uticaj prepoznatljiv u konstruisanju fabule i integracionoj ideji toga dela. U pripoveci "Zapisnik jednog pokojnika" prialac se pita, kad se opomena iz sna pone ostvarivati: "Ko je taj, to nam za mrtva sna liznosi pred oi tako strano znamenje? . . . Da nema dua naa neke druge oi - sem ovih na koje mi gledamo. Da se na, odnekud, u zgodnim trenucima, ine sastaje sa onima, od kojih vodi svoje poreklo od liskom."22 21 I. S. Turgenjev: "San", Izabrana dela, VII, str. 75/76 i Antologija ruske fantastike, Beograd, 1966, str. 71. 22 n L. Komari: "Zapisnik jednog pokojnika", Pripovelke, Beograd, 1894, str. 52. 125I meu pripovetkama Milete Jakia nije teko uoiti slinu funkciju sna koju ima u fantastinoj j pseudofantastinoj prozi. U neto docnije publikovanoi prii "Litiilja", san starog crkvemjaka 'Petra, koiji se kretao ispred seoske litije da bi izmolio kiu za oednelu zem- ]ju, prerasta stvarnosni okvir i pretvara se u alegorijsku fantaziju, to ubrzo postaje i zbilja. On je, naime, umoran od litije zaspao i sanjao staru, runu i suhu enu, koja se oglasila kao sua i objasnila mu da kie nema "zbog ljudskih greha". Kajui se za svoje grehe i vapei u snu za kiom, Petar je primetio da kia poinje da pada, a oblik stare ene se menja: lice joj je postalo rumeno, oi sjajne, a umesto pauine to ju je obavijala, zamirisalo je gusto lie. Kad se probudio iz sna crkvenjak Petar, video je da je oblak prekrio nebo i da poinje padati kia. U veini sluajeva funkcije pojave sna kao predskazanja religiozna svest je inilac koji utie na kreaciju onirikih vizija i na koincidencije stvarnog i nestvarnog. Takva svest, pogotovo ako se otrgla od oficijelne crkvene dogme i upuena ranohrianskim misterij ama ili animistikim i spiritualistikim predispozicijama, podloga je na kojoj izrastaju snovne fantazije. I oni autori ija su dela svrstavana u prozu realizma, kao S. Rankovi, ne razlikuju se mnogo u tom pogledu od ostalih. Moe se to videti iz Rankovievih pripovedaka i romana, osobito iz Porueni ideali. San je u tom romanu u funkciji stvaranja predstave apsolutne idealnosti, utopistike projekcije vieg sveta. San gospodari mislima mladog seljakog sina Ljubomira i pretvara se u taku integracije njegovog psihikog bia, postajui neto nejasno, nepoznato, ono, kako sam kae: "Uvee, kad legnem, pa zamurirn, ono mi odmah doe. Najpre mi se belasa, daleko pred oima, neka mala - mala loptica... igra, igra mi pred oima i eto je sve blie meni... I to god blie, ona sve vea... posle kao tanjir, pa kao tepsija, i tako redom dok ne poraste kao kua, i vea... Pa sve blie.... i taman da me udari u glavu, ono nekako proe kroz mene, pa se opet vrati natrag i stane igrati daleko, kao neki veliki, veliki konj ... Ja mu lepo vidim sapi, i jedna mu je noga kao ... boe prosti, vea od tornja Saborne crkve u Beogradu ... i tolike su sve etiri. Pa igra, skae i to 126 blie meni, on sve vei... vei je od Maljena i Pavlina iedno... i ja sve ekam kad e da me pregazi i zadali a on se provlai oko mene, kao da je sav od vaz- ' 01 I u Rankovievim pripovetkama san se javlja ee kao stanje kristalizacije stvarnosti i kao elemenat elje i straha (dakle, u funkciji koja ga pribliava pripovedaima poetkom XX veka) nego kao znak zloslutnog predskazanja to se u stvarnosti konkretizuje. U prii "Prva tuga" (1896) san je izraz prlitiska stvarnosti na deju psihu. Jednostavno, dete, izloeno strahu u zaguljivim branim trzavicama, to ih je izazvala oeva ljubavnica, "prevodi" zbilju u san i ne razlikuje ta je jedno, a ta drugo. Sanja majku u belom sa dugom crnom kosom to pada niz lea: "Odjednom se otvorie vrata, tata utra ljut, surov, straan, kao to obino izgledae poslednjih dana, dohvati mamu za kose i viknu... A na vratima stoji ona druga teta, nevaljala teta, podigla no u ruci, pa strano gleda mamu.. ."24 To je ve san to se uklapa u koncepciju filozofije ivota poetkom veka. San tu ne reflektuje signale mistine svedue, ve znai provalu u snu suzdranih emocija pod pritiskom ivota. U pripoveci "U XXI veku" (1895) snom Rankovi reava problem antiutopistike pripovedake konstrukcije. Profesor je prespavao asove i u snu se naao u XXI veku. To je piscu omoguilo da karikira, kao i Ili u drami Posle milijun godina, automatizovani ivot tehnike budunosti. U ova dva primera san Rankovievih linosti pribliava se tumaenju, sna u delima pripovedaa poetkom veka (Domanovi, Stankovi). Delirijske vizije i poetska preobralenja U srpskoj prozi fin de siecla, meutim, ne postoji i jedno delo pisano u stilu deliirijske fantastike koja "i bila na granici izmeu dva shvatainja nestvarnog: oniog onistline filozofije i drugog psihijatrijske prakse, tu vrstu fantastine prie napisao ni Ilija Vukikoji je ivotnom dramom i iskustvom duevne me-, " s- Rankovi: Porueni ideali, Sabrana dela, II, Beograd, 1952, str. 53. * Ista knjiga, str. 360. 127bolesti bio najblii Mopasanu. U nekim Vukievievirn pripovetkama osea se nered u sintaksi, zagonetnost p0, riva i udnovatost reakcija nekih linosti, ali sve to ne izlazi izvan okvira koji postavljaju poetska naela sin> bolistike proze i elementi fantazije u njenoj strukturi.25 Ni pokuaj Matavuljev u "Pavdnoj simfoniji" (1901) nije preao granicu opisa poremeaja .svesti osetljive i duevno kontroverzne ene, koja poludi kad izgubi dete, i svoj delirijski nemir, uzrujanost emocija i haotinost predstave "prevodi" u zvuke klavira, za koje veruje, u nastupu patoloke megalomanije, da su prave simfonije. Ali taj zvuni nered bio je samo slignal da "divna dua Pavina otide u venu 'simfoniju". Matavulj, racionalan i idejom zaokupljen pisac, nije nastojao da prikae detaljnije rascep duevnog ivota i da belei fantastine privide bolesne psihe koja se odvaja od stvarnosti i prihvata neki novi iracionalni poredak stvari, borei se sa terorom vlastitih fenomena. On je prekinuo priu tu momentu u kome je bila moguna prava delirijska fantastika, kao to je Nervalova, Hofmanova, Poova, Gogo- Ijeva ili Mopasanova. Njihova dela ("Aurelija", "Peskar", "Beronisa", "Dnevnik jednog luaka", "Orla") uglavnom su pisana u obliku dnevnika ili linih ispovesti obolelih, pa se nered slika u poremeenoj svesti razvija u fantastian film koji okira neoekivanim radnjama (Hofman, Po), fascinira mistinom muzikom traganja za enskim likom (Nerval), opinjava izokrenutim i smenim redom pojava u mozgu luaka to je uobrazio da je panski kralj, pa dolazak u ludnicu shvati kao odlazak u paniju (Gogolj) ili izaziva saaljenje pred biem to se razdvojilo na dva lika i stalno je pod presijom pratnje nepoznatog (Mopasan).26 25 Jer paralelno sa transparentnou govora je i parabolina struktura Vukievievih pripovedaka. Dugo je vremena alegorija smatrana (suprotno od simbola) za neadekvatno izraajno sredstvo moderne knjievnosti. Na primeru Bodlerove poezije Jaus je nastojao da rehabilituje alegoriju kao modernu pesniku figuru, ijom upotrebom je Bodler nainio zaokret od romantiarske ka modernoj poetici (H. R. Jauss: "Baudelaires Riigkgriff auf die Allegorie", Formen und Funktionen der Allegorie, Stuttgart, 1979, str. 686-670). 26 Polazei od tvrdnje da u svesti psihotiara, uivaoca droge i deteta granice izmeu stvarnog i izmiljenog ne postoje, C. Todorov ukazuje na slinost produkcije te svesti i fantastine knjievnosti, gde se "drukije nego, na primer, u mitskom 128 Jedini -pokuaj opisivanja delirijske, paranodke ekstaze imamo u romanu Lazara Koimalriia Jedan razoren um- Komari je bio pronaao uporinu taku za deo svoje proze upravo u spiritualizmu i fantastici devedes"tih godina i stvorio je bio okvire za delo to e sadravati isvojstva delirijske fantastike. Uveo je u roman dva bezmalo fiziki istovetna junaka, no duevno razliita i uinio ih takmacima u ljubavi - stavio ih Mostar, 1902, str. 131. 154 Malo je u ovakvim priama stvarnoga ivota i realne spoznaje socijalnih antagonizama jednog vremena. Preovlauje literarna stilizacija to priu o seoskoj siirotinji prevodi nekad u bajku. Piui o prvoj knjizi Bijednih ljudi Skerli je istakao knjikost kao osnovni njen nedostatak, smatrajui da te priie "miriu na knjigu", da "ostavljaju utisak neega raenoga u sobi". Skerli je u tom prikazu (1899) prvi put jasno -demonstrirao principe koji su se u svemu suprotstavljali literarnim konvencijama devedesetih godina, a kao glavni kriterij vrednosti istakao je ivot - sumu stvarnog akumuliranog u knjievnom delu, tj. u potpunosti se oslonio na stavove filozofije ivota koja e da zagospodari poetkom XX veka. Interesantno je da su i dvojica recenzenata orovievih pripovedaka, objavljenih do 1900. godine, Mato i Dui, uoili iste slabosti literarnog metoda toga pripovedaa. Mato pie o mladom oroviu u tri navrata,'2 a Dui 1900. godine kae da "orovieve mostarske prie, pored svoje interesantnosti, nemaju nita lokalno", da to to on pie o selu "nije selo, to su ljudi sa sela, seljaci bez sela", a da se "nedostatak ivota osea naroito u tri- -etiri njegove pozorine igre"." To je, svakako, paradoks, jer se ocene odnose i na dve prve orovieve knjige sa naslovom Iz Mostara i Iz Hercegovine. Meutim, taj paradoks pogaa sutinu pripovedakog manira devedesetih godina. Jer, ak i da se, kad je re o Budisavljeviu i oroviu, i nije radilo o mladim ljudima bez stvarnog ivotnog iskustva, Skerlieve i Duieve opaske o njihovom delu otkrivaju temeljne estetike osnove i slabosti tadanje proze. Pripovedaima nije bio cilj da priaju u Z Mato je pisao o ranoj orovievoj zbirci Iz Hercegovine, gde kae da "u ovoj zbirci ne samo da katkada nema potrebnih opisa (moda zbog hvaledostojne autorove sklonosti 3; lapidarnost), nego se u njima orovi pokazuje ili kao slab slikar ili kao odvie subjektivan posmatra" (A. G. Mato: "Iz Hercegovine", Sabrana djela, VIII, str. 44). Pisao je jo i o Prjpoveci "Krvni mir" (najpohvalnije) i o knjizi Iz moje domovine (negativno). Matoeve ocene se ne poklapaju sa vrednou tih dela. *' J- Dui: "Svetozar orovi", Sabrana djela. IV, Sarajevo. 1969, str. 225. 155o ivotu, da otkrivaju ivotne probleme, nego da lite. rarno razrauju motive i teme uzete iz kulturnog naslea, ili iz ivota - no transponovane tako da se gube svojstva ivotnosti. Zaokret i trijumf filozofije ivota ^A sve je to govorilo da je neoromantiarski model prie okotao, da mora doi do promene koja e otvoriti mogunosti drugaijeg odnosa izmeu tehnike pisanja i stvarnosti. Socijalno-politiko previranje u Srbiji i svetu krajem XIX i poetkom XX veka, nove filozofske doktrine i postignua u nauci i tehnici, pogotovo u eksperimentalnoj psihijatriji i egzaktnoj analizi duevnog ivota - sve je to opominjalo na nedovoljnost neoromantiarske narativne pripovedake procedure. Ostvarenja veine pominjanih pripovedaa delimino su prevazilazila okvire jednog ve konzerviranog ablona (osobito poslednjih godina XIX veka), i oni su stvarali dela koja su otvorena, problematska, u duhu novih antropolokih shvatanja, a oveka su prikazivala kao tragino bie koje pokuava da se snae u protivrenim biolokim i drutvenim uslovima postojanja, preputeno samo sebi i besu antipodnih ivotnih sila u sebi i oko sebe. To su bila esto i najbolja njihova ostvarenja i ulazila su u fond moderne srpske proze XX veka. Uz Matavulja, to se odnosi na autore kao to su S. Rankovi, R. Domanovi i I. Vukievi. U tri Rankovieva romana, objavljena ili nastala krajem XIX veka (Gorski car, Seoska uiteljica, Porueni ideali), najjasnije su dola do izraaja nova shvatanja ovekove linosti koja se lomi u sudaru sa ivotom, na tragian nain se dokazuje u procesu ivljenja i obesnauje jednostrane kategorije dobra i zla. Iz dramatinih kolizija izmeu junaka i te stvarnosti, Rankovi je uspeo delom da izvue odgovarajue knjievne efekte i da ostvari kompoziciona reenja to su izlazila izvan neoromantiarskog stereotipa. Isto tako i u delu pripovedaka Rankovi je stvarao likove ljudi koji su ostavljeni sanii sebi u kritinim trenucima ivota, nesposobni da nau izlaz iz neke problematine situacije, te se zapliu u protivureja subjektivne svesti, inei i ono to nije u skladu 156 njihovim ivotnim opredeljenjima, sa logikom razuma i tragini su u tome, stalno pred graninim iskusenjania smrti. Dve Rankovieve pripovetke, koje je i Skerli istakao,14 "Bogomoljac" (1896) i "Zvonar" (1898), jo se oslaniai'u na konvencije neoromantiarske proze, ali ih novim reenjima i prevazilaze. "Bogomoljac" je, na primer, neoromantiarska pria o oveku koji se, preokupiran svetom duhovnog i boanskog, okrenuo sasvim idealnoj hrianskoj viziji ivota. On ispunjava sve svoje dunosti i radne obaveze, poseujui poznate bogomolje, pa i Svetu Goru. Ali kad doe u situaciju da brani svoje od suseda koji mu je uzurpirao njivu, a uz to ga i vreao, rui se idealna slika hrianskog bogomoljca i "dobrog oveka" - on ubija uzurpatora drenovom motkom i tako dokumentuje snagu animalnih nagona u oveku, skrivenih pod plastom moralne istote i dobra. U izvesnom smislu, ta bi se pripovetka mogla shvatiti i kao parodija tolstojevske evaneoske filozofije. U "Bogomoljcu" se demonstrira, zapravo, sutina nove antropologije. Na slian nain i u pripoveci "Zvonar" Rankovi polazi od podsticaja dz Koroljenkove prie "Stari zvonar", slikajui u poetku ekstazu to se razliva u ovekovom biu na zvuk zvona, koji prenosi misao i emociju u vie svetovne duhovnosti i pribliuje ga boanstvu. Meutim, i ovde Rankovi odstupa od Koroljenkovog modela lirske evokacije duevnog stanja junakovog u predsmrtnim trenucima. Umesto svetakih egzaltacija starog zvonara u Koroljenkovoj prii, Rankovi uvodi dva junaka, dva nerazdvojna druga zvonara, i tako lirski model prie preobraa u dramsko-akcioni. Na taj nain Rankovi stvara uslove za ira i ivotni ja dogaanja. Jedan od zvonara umire, a drugi se nalazi u neoekivanom poloaju samotnjaka, te ga zaokupljaju slutnje smrti, kojih, dok je bio zajedno s drugom, nije bilo. Rankovi ostavlja svog junaka otvorenog pred iskuenjima ivota i smrti - u strepnji i muci, kako e to initi docnije moderni pripovedai. I u drugim nekim priama, pogotovo kad govori intelektualno osveenim linostima, Rankovi problema- 14 J. Skerli zapravo istie u osvrtu o pripovetkama S. Ran- Kovia "Prijatelji" i "Zvonara" (Sabrana dela, III, str. 264), a u ogledu "vetolik Rankovi" i "Bogomoljac" (str. 250). 157tizuje jednostrani spiritualizam i idealizam proze devedesetih godina, iskuavajui poziciju duhovnog oprede- Ijenja stvarnou ivota ili injenicom neizbene smrti. On u poetku sledi model nekih Tolstojevih novela, u prvom redu "Smrt Ivana Iljia", gde je re o oveku koji je proveo ivot u ravnoj liniji uspeha i komoditeta da ;bi onda u bolesti, a zatim u trenutku umiranja osetio besmisao takvog ivota, a u dui prosvetljenje i spas.15 U pripoveci "ivot i smrt" (1898) Rankoviev junak je u slinom poloaju kao i Tolstojev: suoen je sa neizbenom smru dok ivot nastavlja da tee kao da se nita nije desilo. Tolstojev Ivan Ilji umesto straha od smrti, koja mu je potresla bie u bolesti, Vidi na kraju svetlost - ona mu donosi olakanje i mir. Rankovliev junak, mladi kaluer na umoru, okrenut je sav ivotu, ivotnoj radosti koja njega mimoilazi, a javlja se u slici vesele druine to ue u njegovu eliju s veu da mu se drug eoi, inei tako jo veim uas smrti ("ivot se jo javlja, da bi to jae izneo na videlo svoga protivnika, crnu smrt"). Kriterij vrednosti nije vie u Rankovievim novelama via svedua, u koju uvire dua pojedinca, naputajui mrsku telesnost, niti boanstvo, ve je to ivot - jedino merilo ovekovog postojanja. Rankovi se na taj nain opredeiiio za filozofiju ivota. I Domanovi je devedesetih godina pisao pripovetke, kao to je reemo, u stilu neoromantiarskih idealizacija sela i stereotipa tadanje proze melodramskih efekata. On je, meutim, u prii "Smrt" (1896), ,na koju podsea docnija "Daa" M. Jakia, prikazao smrt jednog seljaka, ija je poslednja misao okrenuta ivotu ("Hteo je rei da ensko tele od arene krave ostave za domazluk... U tom se zakalja i ikrv mu jurnu na usta"). Domanovi e i u drugim boljim pripovetkama iz toga vremena ("Razorena srea", "Promaena srea"), nekad u melodramskom zapletu (prva), ili u skici o promaenom ivotu bogataa u usponu (druga), da prikae snagu ivotnih nagona i da pokae kako je ivot jai od sves- 15 Tolstojeva pripovetka, koja govori o stradalnikoj juna; kovoj borbi sa smru, zavrava se oslobaanjem od straha i pojavom svetlosti ("Umesto smrti bila je svetlost"): " - To .]L- dakle, - ree on najedanput glasno - kakva radost!" (L- " Tolstoj: Smrt Ivana Iljia, Beograd, 1952, str. 67). 158 nih razumskih ograda i da se tako priblii traginoj -ntopolokc'j viziji sveta literature XX veka. J. Ilija Vufcii je, pored bajki, napisao vie pripovedaka, u kojima urodubljuje analizu linosti, zadravajui se na prikazu njene neobine spoljanje fizionomije, no neuporedivo vie tragajui za unutarnjim motivima poremeaja duevne ravnotee. Junak pripovetke "Miko ubojica" (1893) nekim gestovima i protivurejima svoje prirode podsea na Koievog Mraajskog protu - on, kao i ovaj, ubija psa iz ista mira. Vukievi ga ovako karakterie u sudaru oprenih sila to besne u njemu. "U njega se splele sve same suprotnosti, od kojih se svaka puta u svoju krajnost toliko smelo, da slomi svaku preponu, a i toliko jasno, da se vidi i najtajnija njena strana."16 I u drugim pripovetkama turgenjevljevskog modela ("Iskuenje", "Gorak hleb", ",Rodestvo tvoje'") Vukievli otkriva protivurenosti psihe starih ljudi Osoji su unesreeni u ivotu: ili zato to su slepi (prva), ili zato to ih je ranila nezahvalnost ljudi, koji su na dobrotu odgovorili zlom (druga), ili to nose ranu zbog sudbine potomstva - zbog sina koji je dospeo u tamnicu (trea). Za sve te prie karakteristina je simbolika proze devedesetih godina. Simbolina su znaenja geografski neutralnog i nekad apstraktnog pejzaa. Moderna je i Vukievieva prodorna analiza duevnog ivota pojedinca iji su poremeaji motivisani spoljanjim razlozima, kao u pripovedaa XX veka. I kod starijih pripovedaa, koji su se javili znatno ranije i svrstavaju se u realistike pisce, ali su vei deo proznih ostvarenja napisali devedesetih godina ili poetkom XX veka, prepoznaju se dva pripovedaka modela, koji su izraz dva razliita koncepta o knjievnosti. Jedan, koji knjievnost shvata vie zanatski i zabavno i namenjuje joj ulogu zabavljaa i vaspitanika duha ili posrednika izmeu oveka i viih istina - u krajnjem sluaju boanstva; drugi, ija je sutina u tome da literarnu aktivnost vidi u sprezi sa ivotom - kao izraz njegovih biolokih intenziteta, a isto tako kao duhovnu delatnost to razreava ire ivotne i drutvene probleme. Sremeva dela su se prema tom kriteriju diferencirala Jo devedesetih godina. Ivkova slava i Pop ira i pop 16 -- - - I. Vukievi: "Miko ubojica", Sabrana dela, II, str. 25. 159Spira su primer zabavno-humoristike proze, to sledi zakonitosti razvoja jednog motiva u okviru zadate ire drutvene teme sa ciljem da itaoca razvedri. Na drugoj strani, ",Limunacija' na selu" i Vukadin bi odgovarali modelu kritiko-satirike proze, u kojoj se problematizuju odreene drutvene pojave i stavljaju pod lupu kritikog razmatranja, pa je pisac prinuen da zauzme odreen stav i da nastupa u ime ivota kako ga sam shvata. Ali je najinteresantnija u tom pogledu proza Janka Veselinovia. Delo Janka Veselinovia je primer u srpskoj knjievnosti poetiizacije tema iz seoskog ivota i idilske literarne vizije u retrogradnom i konzervativnom znaenju. Janko Veselinovi je, u lakoj zabavno-pounoj prii sa sela, spojio sposobnosti da pravi melodramske zaplete sa naivnom predstavom o ivotu, ite su njegova prozna ostvarenja s razlogom sagledavana kao vnui" oblik knjievnosti. Meutim, nekada se meu Veselinovievim pripovetkama nau takve ("Slepi deda", >/Deda", "Nemiran duh" "Mukobanja" i druge), u kojima se dublje ulazi u ovekovu duu i analiziraju porodine i line drame. No, Veselinovi je od 1897. do 1903. objavio u asopisu Delo nedovreni roman Junak naih dana - delo sa temom iz beogradskog ivota i pisan drugaije nego njegove pripovetke sa sela i romani Hajduk Stanko i Seljanica. Uzimajui za glavnog junaka poznatog konzervativnog politiara Vladana orevia (Sreten Srekovi), a za njegovog oponenta Svetozara Markovia (Ranko Dragievi), Veselinovi je pomerio radnju u ezdesete godine, ali je ipak projektovao u nju politike i drutvene prilike svoga vremena. Utvreno je da se Veselinovi pri izradi romana drao dokumentarne grae, da se trudio da to vernije predstavi lik Vladana orevia.17 No, ini se da za dananjeg itaoca iistorijski kontekst nije toliko bitan, koliko je vano da je to drutveni roman, u kome se reflektuju i zbivanja pievog vremena, politika i kulturna klima Beograda krajem veka. Roman je raen sa dobrim poznavanjem problema vremena i pominjanjem ljudi koji su uticali na formiranje slike sveta a u XX veku (navodi i Karla Marksa). Drugaiji je Veselino- 17 V. Jovii: "Pogovor", J. Veselinovi: Junak naih dana* 1982, str. 417-426. 160 viev pogled na klasne odnose i fenomen sirotinje od onog kakav je dominantan devedesetih godina.18 A to ;e najvanije, reljefno je prikazan lik glavnog junaka, dat u protivurejima intimnog bia i javnog ponaanja. Sreten Srekovi, ije je i ime simbolino, pretea je, naime* onih likova u srpskom romanu XX veka, u kojima se osea nesaglasoost izmeu drutvenog uspeha (bio ovaj politiki ili ekonomski) i line sree, odnosno nesree. Ve u prvoj deceniji XX veka objavljena su dva takva romana: Hadi-Dia D. Ilica i Stojan Mutikaa S. orovia, a sledio im je nekoliko decenija posle i "Gospoica" I. Andria. Kao i linosti tih romana, Veselinoviev junak pobira sve uspehe i svi mu se javni poduhvati zavravaju sreno - ovek je znanja, upornosti, umenosti, nemilosrdan u ostvarivanju ambicija. No, u privatnom ivotu ostaje prikraen, tako da njegov put od deteta sa sela do vrhunskog politiara vodi u izolaciju i usamljenosti ne donosi pravu sreu. Kao drutveni roman u kome se, na jednoj strani, kritiki daje svet politikih i javnih intriga i snobovskih manira graanske i dvorske elite u Beogradu, a, na drugoj, analizira kretanje mladog oveka prema javnim uspesdma i linim porazima, roman Junak naih dana je i u formalnom pogledu unosio novine. Dijalog je u stilu konverzacije intelektualnih krugova Beograda, sa elementima salonske etikecije. Zbog toga je to delo u svemu pripadalo proznom modelu sa poetka XX veka, okrenuto strujama ivota - pojedinanog i drutvenog. Taj model se razlikovao od ranijeg Veselinovievog ,neoromantiarsko-idilskog i zabavno-pounog modela proze. Zato je podudaran sa novinama koje je najmlai narataj srpskih pisaca unosio u knjievnost poetkom XX veka, na drugi nain, ali na istoj liniji. ak bi se moglo rei da je neke Veselinovi nadilazio radikalnou i otvorenou Pred ivotom, odbacivanjem do tada priznatih literarnih 1 drutvenih konvencija. Pogotovo je vano da je Vese- ." Nasuprot filozofu Ivanu, to zastupa neoromantiarski estetistiki koncept umetnosti, Ranko Dragievi brani gledite, Koje je u to vreme bio poeo da propagira Skerli, oslanjajui e na s. Markovia, da je zadatak pesnika "da iznese istinski ,lv.t, da iba ono to ne valja, da nam pokazuje prstom rane Je se zalegoe na naem organizmu" (Ista knjiga, str. 123). 161linovi primenio neku vrstu dokumentarnog metoda koji e biti karakteristian za srpsku prozu poetkom XX veka.Jer mladi pisci, koji su tada uli u knjievnost (Domanovi, orovi, ipiko, Stankovi, Koi), u mnogome su u prvim svojim delima stvarali u granicama pripovedakih normi neoromamtizma, probijajui ih mestimino, ali kreui novim putem tek poetkom prve decenije novoga stolea. Pri tom svaki je na poseban nain bio vezan za neoromantiarsku prozu i svaki je dao svoj doprinos pripovedakoj umetaosti XX veka. Niko od njih, meutim, nije bio jo krajem XIX veka tako opsednut ivotom, niko jo nije pronalazio nova pripovedaka reenja da tu opsesiju stvaralaki izrazi kao Borisav Stankovi. On u delu svojih tadanjih pripovedaka jo pie u turgenjevljevsfcom maniru iz Lovevih zapisa; folklor je vaan sastojak njegove pripovedake strukture. Ali neposrednou izraza, stilskom dinamikom, snanim emocijama, Stankovi prevazilazi neoromantiarske sheme i stvara na nov nain. Objavivi 1900. godine pripovetku "Naza", Stankovi e postati ne samo pesnik iste ljubavi, velianstvene prirode i uzviene lepote, ve i pesnik traginih prekoraenja etikih zakona i jakih telesnih strasti koja vode razaranju duevnog bia, razliitim oblicima erotskih i moralnih ekscesa. Ali i kao romantini pesnik ili naturalistiki istraiva ljudske psihe, Stankovi je preokupiran integralnim ivotom. Nema, sigurno, pisca u srpskoj knjievnosti koji je u toj meri bio opsednut samim inom ivljenja kao Stankovi. Sve je kod njega u znaku ivota i oivljavanja - i ljudi, i priroda, i stvari. Sve se bori za to vie ivota, a ljudsko trajanje na zemlji u Stankovievim delima nema drugog merila osim ivota - nije mu cilj bog, ni dua ili duh ve ivot. Za ivotom se traga u sadanjosti, trai ise u prolosti - budunost kao i da ne postoji. A u hitnji da se to punije doivi, ivot se izmie i pred njim se ljudi lome i propadaju, pevajuci stalno jednu jedinu pesmu u raznim varijacijama - pesmu o promaenom ivotu.19 Oseanje za stvarni ivot, 19 Jedno je od optih mesta u kritici B. Stankoviu kao pesniku promaenih ivota. S. Vinaver je u Stankovievom n?" prezanju da se jeziki iskae na nov nain ivot ("Voleo Je ivotnu trule i sagorevanje") video ceo problem njegovog pisa' 162 svoj svojoj mnogostrukosti, punini i praznini, bilo . usaeno u Stankovievoj linosti, ali se poklopilo i sa dominantnom filozofijom poetkom XX veka i na pisac bio je propovednik, a da toga nije, verovatno, bio jji svestan, te filozofije na jedan nespekulativan, umetniki konkretan i ubedljiv nain. A filozofija ivota postala je poetkom XX veka bliska i drugim srpskim mladim piscima (ipiko, Koi, orovi), i oni su je izraavali u teorijski artikulisanim izjavama kao i u beletristikim delima. I to je ono to im je zajedniko vie nego sam pripovedaki postupak koji je, sem osnovnih shema, morao biti razliit. Veliki propovednik ivota i zagovornik kriterija ivotnosti za ocenu literarne vrednosti dela postao je poetkom veka Jovan Skerli i u mladim srpskim prozaistima on je video nove kvalitete (oseanje za stvarnost i ivot), pa je nastojao da ih afirmie. ivei u trenutku kad su Nieov i Bergsonov vitalizam postali fundament misaonih preokupacija stvaralake inteligencije, Skerli je to novo opredelenje prihvatio kao vlastiti etiki i estetiki stav. Da do njega doe, da ga formulie, pomogao mu je francuski filozof i teoretiar an-Mari Gijo, iju je etiku misao zasnovanu na ideji ivota Skerli sledio. O Gijou pie 1901. godine, kada se ta filozofija afirmie i u irokom literarnom pokretu, izraavajui i vlastitu knjievnu misao: "ivot to intenzivniji i to socijalniji jeste predmet i cilj umetnosti."20 A godinu dana pre osvrta o Gijou, Skerli je u prikazu pesama Milorada Mitrovia jo rezolutnije formulisao ideju ivota kao kriterija umetnikog stvaranja: "Poezija, to je na pusti, svakodnevni, sirovi ivot, areni, mrani, zanimljivi, tuni, slatki, otrovni ivot! ... Osetiti, razumeti, zavoleti, prevesti ivot, eto u emu je poezija!"11 Ocenjujui oduevljeno Stankovievu Kotanu (1901), Skerli e rei u istom tonu: "Kotana je dobro, istinski umetniko delo, jer ,ie puna ivota, jer se preliva njime i nekom dubokom, r|ja, pa su "ponori i dubine ivota, istinskog, slatkog ivota" stalno u njegovoj optici posmatranja Stankovievog dela i jezika (S. Vinaver: "Bora Stankovi i pusto tursko", Nadgramati- H Beograd, 1962, str. 227-228). J. Skerli: "Gijo", Sabrana dela, VI, str. 15. " , J. Skerli: "Milorad J. Mitrovi: Knjiga ljubavi", Sabra- na dela, IV, str. 114. 163intimnom, bolnom poezijom."22 Na taj nain Skerli je teorijski zaokruavao estetiku ivota koja je bila utkana u srpsku prozu poetkom XX veka kao njena sutinska oznaka koja je prouzroila i promene u tehnici i stilu, pa i predodredila stvaranje drugaijeg narativnog modela. Skerlieva etiko-estetika platforma bila je u svemu razliita od Popovieve - ova se formirala devedesetih godina na osnovama spiritualizma i artizma. U tom smislu Skerlieva delatnost znaila je zaokret koji se tada dogodio i u prozfi. Neto slino, meutim, odigralo se i u drugim evropskim knjievnostima. To se, socijalno i politiki, moe objasniti, krizom samodravlja i ekonomski razvijenog kapitalizma, a knjievno zasienou apstrakcijama spiritualizma, hrianskim idealizmom i odve literarizovanim i retorikim jezifcim izrazom. Zanimljivo je zato pogledati kratko knjievnu situaciju u austro-ugarskoj prestonicii, Beu, gde je poetkom veka studirao Petar Koi, pa i njegove es'tefliko-nu narodnu smehovnu kulturu. Putovanje je vaan strukturni elemenat u veini narodnih pripovedaka. Prvorazrednu ulogu ima u Sviftovim Guliverovim putovanjima Guliver, koji je prethodno izuio medicinu samo da bi mogao da se ukrca kao brodski lekar, poduzima u odreenim vremenskim intervalima etiri putovanja i posle brodoloma ili prepada gusara dospeva prvo na ostrvo 3 D. Vuenov: Radojc Domanovi, Beograd, 1959, str. 264. 184 kepeca, zatim ostrvo divova, pa onda u Letee ostrvo j najzad u zemlju jahua i huiinhmia, tj. inteligentnim ko- 0ja i divljih ljudi. I Volterova Povest Skarmentadovih putovanja to ju je sam napisao u istoj je tradiciji dolazaka u razliite zemlje i satirikog podrugivanja surovim politikim i javnim obraunima sa ljudima, s tom razlikom to su putne stanice identifikovane sa poznatim tadanjim delovima Evrope. I najzad, Volterov roman Mikromegas prikazuje meuplanetarno putovanje kosmikog dina Mikromegasa, koji potie sa jedne od planeta zvezde Slrijusa, i jednog od stanovnika Saturna, kepeca u odnosu na Mikromegasa. Oni dospevaju na kraju na zemlju i tu pomou mikroskopske sprave otkrivaju brod filozofa i uspevaju da uspostave govorne kontakte s njima, rugajui se malim atomskim crviima u ljudskom obliku. Volter je, u uslovima kad je geografska fantastika Rableovog XVI i Sviftovog XVII veka postala bespredmetna, anticipirao vasionsku fantastiku, ali u njegovoj prii planetarne meustanice imaju isti smisao kao putne stanice i ostrva njegovih prethodnika. Jer je nain grotesknog poigravanja veliinskim srazmerama ljudi i satirikog karikiranja njihovih filozofskih, moralnih i politikih predstava ostao isti. Domanovi je bio ogranien prilikama svoga vremena i lokalnim okvirima zemlje u kojoj je iveo, pa ga nije ni zanimala generalna predstava o oveku u odnosu prema horizontu tadanjih svetskih promena, revolucija i naunih otkria. Ma koliko Domanoviev pogled na ponaanje savremenika u Srbiji krajem XIX i poetkom XX veka bio izotren i mraan, on nije inspirisan takvim negativnim antropolokim cinizmom kao Sviftov, osobito u etvrtom delu Guliverovog putovanja. Domanovi je iskljuivo skoncentrisan na politike prilike u Srbiji, ali kao satiriar on upotrebljava postupke prethodnika i svoju alegorijsko-fantastinu sliku izgrauje prema modelu putovanja u nepoznatu daleku zenJju koja ga podsea na ondanju Srbiju. Tako se jo u "Ukidanju strasti" (1898) narator deklarie kao pripadnik Srba, srenog naroda, koji je zavrio sve poslove, pa s indignacijom gleda na zemlju "gde Se ljudi jednako krve i kave oko nekakvih prava, oko 185nekakve slobode i line bezbednosti". On pria "o nekoj dalekoj, mnogo dalekoj, vanevropskoj zemlji, i to je u njoj bilo davno, vrlo davno", pretpostavljajui u istom tonu otre ironije da e doi vreme kad e "nai novinari donositi dopise s Marsa, Merkura, ili u krajnjem sluaju, s Meseca". "Voa" se odigrava u nekom neplodnom kraju, za koji se ne daju nikakve druge pojedinosti. "Stradija" je, meutim, sasvim konkretizovana i naznaena kao zemlja iz zapisa nekog ie koji je putovao po svetu traei "svoju slavnu domovinu". Meutim, kao i u veini drugih pripovedaka, i u "Stradiji" je aluzijama stavljeno do znanja da je grad u koji dolazi putnik Beograd ("beli grad to ga dve reke zapljuskuju"), a zemlja Srbija (na nju "upadaju i pljakaju po naim selima Anuti iz susedne zemlje"). I "Mrtvo more" je pria strasnog putnika po svetu koji "vidi svata esto to ni u snu nije snio" i koji putujui nailazi "na jedno divno drutvo, upravo mesto, dravicu, to li je". Ali za razliku od pisaca epskog putopisakog naslea satiriko-fantastine i humoristike literature, Domanovi slike putovanja redukuje, parodijski se poigrava njihovim smislom i ve time ostvaruje satirike efekte svojstvene modernoj satiri. Za njega samo putovanje, kao efektan i dekorativan in, koji treba da svojom egzotikom uzbudi itaoca, nema znaaja sam po sebi, jer je geografska fantastika poetkom veka, u eri stvaranja naunofantastine knjievnosti, izgubila smisao. Ona je sastavni deo dokumentarnog stila tadanje proze te, kao u "Stradiji", listaju se zaboravljeni spisi i njihov obznanjiva i parodijski interpretator im se podsmeva i upotrebljava ih za identifikaciju istine u alegorijskoj konstrukciji prie ("lae sve to je priao; ali za divno udo ja lino verujem u tu njegovu la kao u najveu istinu"). Tako se u Domanovievim alegorijsko-fantastinim satirama jasno prepoznaju crte stila srpske (i ostalih) knjievnosti poetkom veka. Jo u veoj meri znaci slinog prepoznavanja mogu se videti u postupku koji je manirski devedesetih godina - u izboru okvirne situacije, u kojoj akter sanja straan san i tako se prebacuje u nepoznatu, daleku i udnu 186 zernlju.4 Time se jo u veem stepenu redukuje epska fantastino-putopisna pria, svodei se na kazivanje koje ie van stvarnih pretpostavki putovanja, ali uokvireno jasnom i satiriki nefalsifikovanom stvarnou. "Danga" je upravo takav primer onirikog skraivanja putne avanture kad se dospeva u nepoznat kraj i u udnu zemlju u snu. I u drugim Domanovievim satirinim pripovetkama san igra slinu ulogu. U "Modernom ustanku" (1902) snom se ne stvara iluzija nepoznatog kraja, ve dalekog vremena - u Srbiji pre sto godina kad se govorilo o potrebi ustanka protiv Turaka. To je ona vrsta pomeranja u vremenu koja je tako esta u modernoj naunofantastinoj knjievnosti i uzrokuje oneobiavanje prostornog, pa je zato pogodna za satirinu kreaciju fantastike. San kao medij daje autoru slobodu da manipulie likovima i slikama prema unapred zamiljenom negativnom projektu savremene mu stvarnosti koju pomera u prolost. Narator ovako opisuje san: "udan je san, jer u njemu nije nita opredeljeno; i to je najlepe, oveku sve to izgleda prirodno, istinito."5 I u prii "San jednog ministra" (1902) odigrava se neka vrsta hronokl'asinog pomeranja u snu i stvaranja osnove za satirinu paralelu izmeu sadanjeg i prolog vremena jednog ministra, ime se ukljuuje i budunost - nekadanje snevanje sadanjeg ministra o svojim velikim buduim delima. U ministrovom snu javlja se i fantastino bie ("krilata enska prilika, ista kao vila o kojoj se u pesmama peva, nadzemaljskih ari i lepote"), koje mu daje krila i omoguava, oduzimajui mu karakter i pamet, da se brzo penje po drutvenim lestvicama i da se popne na najviu stepenicu - ona predstavlja njegovu budunost. Pria "San jednog ministra" satirina je u semantikom smislu, ali je njena konstrukcija fantastina i zasniva se na pretpostavkama psiholoke fantastike, te 4 1 Istovremeno, to je jedan od tipova naune fantastike (samo to se putovanje produava u kosmos), gde se satirini ?Jav'Ja u itavoj istoriji anra. Satiriko-kritika pozicija se "obino doarava slikom putnika koji odlaze u neku imaginarnu . nilju koja je od poznatog sveta odseena okeanima vremena Prostora" (R. M. Filmus: "Nauna fantastika kao mit", Nau- 5 grad, 1% na fantastika, str. 85). R. Domanovi: "Moderni ustanak". Sabrana dela, II, Beo- 4> str. 350. 187se u tom pogledu razlikuje od veine alegorijskih prip0. vedaka Domanovievih. Psiholoke konkretnosti prie "San jednog ministra", san kao medij pripovedne kreacije i vei udeo folklornih detalja, ukazuje na njenu povezanost sa proznim fantastinim stvaranjem devedesetih godina, u prvom redu sa pripovetkama Ilije Vukievia. Uz motiv sna pojavljuje se jo nekoliko srodnih simbola i postupaka. U Vukievievoj pripoveci "Prokleta lepota" devojka gutajui zrna uvala je veorm lepotu, ali gubila duu, a u Domanovievoj prii gubei pamet, potenje i moral, junak se uspinjao na drutvenoj lestvici. U Vukievievoj satirino-fantastinoj prii "Kako je Nastas nalbatin traio i naao sreu", koja je takoe ispriana kao san, javlja se dobra baba to dodirom prenosi junaka iz jednog predela u drugi, u Domanovia to ini udesna vila: dodirom mu omoguava napredovanje u drutvu. Kad je re o srodnostima i razlikama izmeu dva pisca vano je pomenuti Vukievievu satirinu pripovetku "Pria o selu Vraima i imi Stupici". Slinosti ne moraju biti osobiti indikator u tom smislu - ustaljena lica i njihovi postupci folklornog su porekla i tradicionalno odreeni. A folklor je vezivno tkivo izmeu dela dva pripovedaa. U Vukievievim priama folklor je toliko prisutan i toliko mu je funkcija vana da se nekad moe govoriti i o stvaralakoj imitaciji. U Domanovievim satirama ne stoje tako stvari. Meutim, u Domanovievom pnpovedakom tonu prepoznaje se glas narodnog priaoca koji pria o dalekim i nepoznatim zemljama i ljudima. Tako je i u prii "Danga", koja je ispriana kao naratorov san: "Iao sam tako vrlo mnogo godina, i otiao tako daleko, daleko od svog zaviaja u neki nepoznati kraj, u neku udnu zemlju, za koju, valjda, niko ivi ne zna, i koja se samo u snu moe sanjati". Ili: "Odjedanput se obretoh na malom uskom kal javom putu. Hladna, mrana no. Vetar jaue kroz ogolelo granje, i isto see gde dohvati po goloj koi... Nigde ive due."6 No, izuzev tona narodne prie, uzgrednih rekvizita ili pak demistifikacije lika Kraljevia Marka, Domanovieve pripovetke ne sadre previe folklornih primesa - i folklor je u funkciji drugih elemenata prie. Ista knjiga, str. 91. 188 i Mi izuzetna privrenost folkloru,7 u izmenjenim drutvenim, kulturnim i knjievnim uslovima poetkom veka nije mogla da zadri Domanovievu satirinu priu u okvirima u kojima je zarobljena. Vukievieva jedina prava satirina pripovetka-alegorija "Pria o selu Vraima i imi Stupici". Iako je prethodnitvo Vukievievih pria vano za nastanak Domanovievih satira, zaokret koji je u tom pogledu uinio Domanovi je jasan i indikativan uopte za promene u srpskoj knjievnosti poetkom veka u odnosu na knjievnost devedesetih godina. Umesto folklornih udesa, Domanovi je uveo uda obine politike realnosti svoga vremena. Na taj nain Domanovi se oslobaao stereotipa narodne prie i pesme, a pribliavao uzorima svetske satire kao to su Rable i Svift. Ova dvojica velikih pisaca piu takve satire u kojima su likovi, dela, dogaaji i predeli odraz stvarnih istorijskih prilika i uih geografskih toponima njihovog vremena.8 Neposredan povod za pisanje bila im je realnost koju su oni, sintezom svih kulturnih vrednosti doba, preobrazili u alegorije univerzalnog smisla i znaaja, koristei a to ih nose u dui. orovieva Zejna je, naprotiv, begovska kerka, bogatstvom i oevom ljubavlju zaklonjena od zbilje, zatvorena u uski okvir sobe i bate, gde jedino u milovanju prosipa ivotnu snagu. I njena je 225deviza iveti ivot do kraja i slobodno ("A ja bi samo da ivim, da ivim, da ivim . . . Ja hou ... hou vatru snage, mladosti!"), no ona je realizuje samo u telesnoj ljubavnoj igri, ostajui neranjiva, netragina kao lepotica neke istonjake bajke, umirena zvucima pesme: "I dok su posljednji sunevi zraci umirali na mesnatim listovima divlje smokve, izrasle iznad raskrhane strehe, dok se, sa visoke munare posljednji usklik mujezinov istapao u providnom sumraku iznad starih, nakrivljenih dimnjaka i bakarnomrkih, gordih kiparisa, njihova je pjesma rasla i zvonila, razlijevala se po svoj avliji i lomila se o zidove niskih komijskih kua, otkuda se vraao tih, neujan, umirui odjek."24 oroviev orijentalni dekorativizam dozvoljavao je da se ivotno obilje manifestuje samo u granicama senzualnog iivljavanja, u smislu kulta ljubavi kao estetske igre i pasivne letargije, te je tim svojstvima bio blizak dekorativizmu tadanje srednjoevropske knjievnosti, koja esto obrauje i istone motive.25 Neonaturalistiki model pripovedanja Corovi se, meutim, nije mogao potvrditi kao pripoveda samo neoromantiarskim idealizacijama ljubavi i lepote. Kao i ostali srpski pisci njegovog narataja (Domanovi, Stankovi, Koi, ipiko), on je, sa izvesnim zakanjenjem, shvatio zahteve filozofije ivota i u irem, drutvenom smislu - kao potrebu da ivot vidi integralno, tj. i kao pitanje opstanka u trenutku velikih istorijskih pomeranja, socijalnih promena i naglog prodora industrijske civilizacije u mirnu hercegovaku kasabu. I u pripovetkama i romanima koje je objavljivao od 1903. Corovi je literarno postavio problem ivota u duhu neonaturalistikog koncepta, uoavajui i mrane strane zbilje: drutveno i moralno rasipanje nekada 24 25 S. Corovi: "ul-begova Zejna", Sabrana djela, I, str. 93. Ne treba zaboraviti da je iz tenje za obradom istonin i mediteranskih motiva, gde je uzor bio Floberov roman, i>fl" lambo (1862), nastalo poetkom veka i docnije niz dela, meu kojima i ona to se ubrajaju u prethodnu prozu ekspresionizma i futurizma: Boginje H. Mana, Aleksandar u Vavilonu I. v"asffj mana, Danuncijevi i Marinetijevi romani i druga dela (A. Prosa des Expressionismus, Stuttgart, 1972, str. 34-38). 226 vrstih porodinih zajednica, ljudsku podlost, psihiku jzopaenost, kolektivnu histeriju i nemo jedinke. Iako je i dalje slikao ivot muslimanske porodice i pojedinaca, Corovi je to inio otvoreno i otro, sa namerom da pokae traumatine posledice sudara starog i novog u njihovom biu, ekonomsko propadanje, bioloko istanavanje i vegetiranje nekadanje palanake aristokratije. Vie nije mogao da se zadovolji literarnim idealizacijama i neoromantiarskim estetskim imobilizmom, niti opisivanjem ljubavne igre u dekorisanim draperijama istonjake bajke ili romantiarske heroine prie o prolim vremenima. ivot je, vidi se i na orovievom primeru, provalio i u knjievnost i osetila se i tu zagaenost to su je industrija i novo vreme uneli u mirnu hercegovaku palanku. Corovi je poeo da uzima teme sa smetlita ivota, kao i ostali to su inili, ne ulepavajui vieno, .ne retuirajui utiske iz neposredne realnosti. Da Corovi krene ovim putem, od presudnog znaaja bio je prelom koji se osetiio u duhovnom ivotu i u knjievnosti poetkom XX veka. Promena se izraavala saznanjem da je ivot jedini predmet literature i da je osnovno estetiko pitanje kako da se on transponuje u umetniku sliku. Prevodi dela M. Gorkog i njemu srodnih ruskih pisaca otkrili su novi modus pripovedanja o temama iz neposredne ivotne stvarnosti i jedno vreme su Gorkog, kako je reeno, prihvatili svi stariji i mlai srpski pripovedai i dramatiari. Sutina tog novog neonaturalistikog modela bila je u tome da se priom predstavi iseak iz najgrubljeg prigradskog ivljenja, gde u krajnjoj bedi vegetiraju odbaeni ljudi, nemilosrdno se meusobno unitavajui i mrzei. Prostor slike suen je na neku ulicu, na svratiste, na grupe to tavore odvojeno od organizma grada, zatvorene u dobrovoljna geta. orov je i ranije, devedesetih godina, pisao o prosjacima i siromasima, ali ulepavajui njihovu bedu gestama vitetva i hrianskog altruizma, tj. prikazujui ih u optici romantiarskog idealistikog sentimentalizma. Sada, meutim, on na smetlitu vidi surove i zle ljude to se prodiru, uestvujui u nekom zajednikom ulinom spektaklu. To vie nije slika kasabe sa svim njenim iteljima kao u Zapiscima iz kasabe, ve je to tek jedan njen segment sa sporednog koloseka - slika mrtvaje 227i zla. I u tom smislu orovi je bio najblii Gorkom \ majneposrednije je preuzimao motive i likove iz njegovih pripovedaka ("Bivi ljudi", "Supruzi Orlovi", "Konovalov"). Za neke orovieve pripovetke ("Zaboravljena kua", "Za njim", "Marua", "Baba-Jovanina smrt") moe se rei da dosledno podraavaju neonaturalistiki model pripovedanja Gorkog.26 No, orovievi ljudi sa dna su tupi i ne iskazuju, kao junaci Gorkog, nezadovoljstvo takvim ivotom. A to je i osobenost objektivistike orovieve naracije. On, naime, kao pripoveda slika prizore i ljude, a poentom upuuje itaoca kako e protumaiti naslikano, odnosno eli da proizvede saaljenje ili zgraavanje. Prirodu orovievog objektivistikog naturalizma dobro moe prikazati poreenje prie "Na vodi" (1903) sa pripovetkom Gorkog "Na splavu" (1895), dela koja ne spadaju u ui krug njegovih povesti o ljudima sa dna. Pripovetka Gorkog pojavila se meu prvima u prevodu kod nas jo 1900. godine. Motiv obraen u njoj privukao je hrvatske pripovedae Kosora ("Na salau") i imunovia ("Alkar"). Boleljivi Mitja oenio se snanom devojkom Markom, no ona se priklonila jakom svekru Silantiju. Tako postavljen trougao u prii Gorkog imao je, izgleda, presudan uticaj na Stanko vica da prvobitnu verziju Neiste krvi, u kojoj je Marko Sofkin mu, a Toma sin, promeni tako da se glavna junakinja nae izmeu snanog oca i nezrelog i slabog sina. orovi je u pripoveci "Na vodi" menjao trougao utoliko to je mladu i zdravu enu Maru stavio izmeu dvojice brae: starijeg Todora, ija je supruga, i mladog i jakog Mitra, kome se predaje. No i pored tog neznatnog pomeranja u trouglu, oro viceva pripovetka blia je prii Gorkog nego dela drugih naih pripovedaa kojima je posluila kao uzor. Slian je naslov, imena lica (Mitar prema Mitja, odnosno Mitrij; Mara prema Marka), slian su poloaj i s&tuacija u kojoj se nalaze: tu je reka, no, plovni objekti (omovi upotrebljava re laa, a u Gorkog je splav). Obojica pripovedaa opisuju prirodu i no. U prii Gorkog nona je tama na reci, mrano je, oblano, 26 O tome sam pisao opirnije u pominjanom radu: "Recepcija proze M. Gorkog u srpskoj knjievnosti poetkom XX veka", te ovde taj deo izostavljam, kao i analizu pripovedaka koje tamo pominjem. 228 talasi su uznemireni pred buru koja besni i u ljudima. orovi poetni prizor, koji je istovetan (linosti na plovnom objektu), intonira mirnije: no je, oblaci se navukli nebom, ali povremeno proviri mesec i obasja vodu. Ritam u prii Gorkog usklaen je sa dramatinim poloajem i raspinjanjem linosti. Fabula se razdvaja u dva prizora: u prvom slabunjavi Mitja u razgovoru sa drugom Sergejem iskazuje pomirenost sa svojim poloajem, a u drugom, na prednjem delu splava, otac Silantije vidi se u burnom zagrljaju sa snahom, buno joj otkrivajui grizu savesti i oseanje greha, no i ubeenje da ivot pripada jakima i zdravima, pa da bi najbolje reenje bilo kad bi sin Mitja umro. U orovievoj prii raspoznaju se takoe dva prizora: u prvom tee razgovor u trouglu, iz koga se jasno nazire meusobno privlaenje dve mlade i zdrave osobe, u drugom orovi naglo odstupa od razvojne linije prie Gorkog i uvodi nov motiv: pojavljuje se les grenice koja je sama sebi presudila kad je mu uhvatio u preljubi s drugim i dok Todor ide da trai motiku kako bi sahranili utopljenicu, dvoje zaljubljenih se spajaju fiziki pored mrtvog tela, ne oseajui pri tom grizu savesti niti strah. Jasno se vidi kako orovi dramski napetu, poetinu, filozofski osmiljenu i angaovanu priu Gorkog prevodi u slikovite, ak bizarne prizore, elei da podvue snagu erosa, ali sve to u objektivistikom maniru prianja bez pravog pripovedakog ritma. Moe se rei da je orovi ovoj vrsti pria bio slikar, odnosno snimatelj ogoljenih ljudskih situacija, otuenih kreatura, poivinenih gubitkom etike svesti i savesti i raspadom patrijarhalnih moralnih kodeksa. Njegovi junaci ravnoduni su prema svemu to je nekada znailo vrlinu - oni jednostavno ele da se odre, da se domognu novca i da zadovolje seksualnu strast. U tom smislu ni orovieve slike sa sela ne razlikuju se u delu pria od onih iz predgraa: ista je i tu vrsta ljudi to pretpostavljaju lagodan ivot svemu ostalom, a problematine radnje ne izazivaju u njemu nikakve moralne ili psihike potrese. Tabuizirani porodina i brani odnosi, patrijarhalni strogi obiaji podlegli su optoj drutvenoj, moralnoj i seksualnoj anarhiji. orovi je poetkom veka pisao i tzv. lovake prie, nastavljajui i tu stilske osobine proze devedesetih godina 229("Lov na vukove", 1901. i "Zapisci sa sela", 1902), ali je u njih unosio naturalistiku otrinu slika, to je nespojivo sa njihovim ranijim svojstvima. Tako, u "Zapiscirna sa sela", uz tipine slike seoske mobe, pesme, prianja legendi i prizora znanih iz Rankovievih i Domanovievih pria iz prethodne decenije, pojavljuje se i gorkijevska scena, gde sliromani seljak bezrazlono i surovo tue enu da bi posle plakao zajedno s njom. Ili devojka odseca mladiu uvo zato to ju je prevario i zaprosio drugu. Porodine odnose na selu rastoila je beda i umesto ponositih siromaha, kako ih je prikazivao ranije, orovi sada vidi svuda sitni interes, prodavanje asti za novac. U jednoj prii ("Mitan desetar", 1906) seljak dozvoljava da mu vahtmajstor dolazi u kuu i ivi sa enom, kao to je to inio i pre enidbe, a on je srean zibog toga i nastoji da mu enin ljubavnik pomogne da postane knez. U drugoj ("Prosidba", 1906), siromani otac i sin su zadovoljni to seoska krmarica i svaija ena hoe da se uda za sina da bi obojica mogla da ive bezbrino. U treoj ("Nov erdan", 1905), otac se saglaava, posle izvesnih dilema i pokuaja da sam trguje, sa tim da mu erka i dalje grei sa palanakim bakalima kako bi mu skuplje prodavala jaja, kokoi i druge namirnice. U etvrtoj ("Grijeh tipana alovine", 1906), mua najpre mui osecanje grize savesti to je zgreio sa devojkom, ali kad od dece sazna da je u vreme njegovog odsustva stalno dolazio u kuu komija i svi su bili veseli, on oseti olakanje zbog toga to je uspostavljena ravnotea u grehu. i Naturalistika otrina u sagledavanju odnosa na selu rezultat je nove antropoloke koncepcije koja je potisnula idilsku iz devedesetih godina. orovi otkriva i 'drutvene razloge koji utiu na raspad seoskih porodinih normi. Oni su u novom vremenu d tuoj vlasti to je nemilosrdno prema seljaku, iscrpljuje ga ekonomski i on zbog toga odbacuje sve ono to je predstavljalo etiku vrednost seoskog ivota. Tako e se siromah seljak lako osloboditi tuge za najboljim prijateljem kad mu gazda ponudi da preuzme od njegove ene i nezbrinute sitne dece zemlju iz koje e isterivati dobit za obojicu ("Prijatelji", 1901). orovi registruje primere birokratske samovolje i neasnog primanja mita ("Poropijino putovanje", 230 J "Na vizitaciji"), pa i pojavu odlaska u Ameriku - jedne od estih tema nae tadanje knjievnosti ("Otac", 1907).27 Ali orovi je pre svega pesnik kasabe i novu pesimistiko-kritiku koncepciju oveka najpotpunije dokazuje u pripovetkama iz Mostara. On i tu, u krugu palanake malograantine, pogled zaustavlja, sledei i u tome zahteve naturalistike poetike, na onome to oveka pokazuje u negativnoj slici. Sakralni obredi, posebno sahrane, povod su za isterivanje interesa, ime se obesveuje njihovo uobiajeno dostojanstvo ("Prije sahrane", 1905). Indiferentni su na tue stradanje i umiranje osobito gazde i kler koji paradiraju hrianskom verom i eleli bi da se dokau kao samariani, ali da to ne pogaa njihov dep ("udo", 1904). Prijateljstvo i roaka "ljubav" prema siromahu kod njih se budi tek onda kad ovaj nasledi bogatstvo ("Ibrahimovi roaci", 1909). Iako se ne moe govoriti o modernoj klasnoj svesti u orovievim pripovetkama, ipak je uoljivo da on negativne osobine vezuje za bogatije palanake slojeve: za trgovce, vlasnike imanja, popove. orovi je otar i jedak kad iznosi nalije njihovog ivota i pri tom se slui Ibzenovim nainom razgoliavanja negativnih crta karaktera i kolektivnih histerija, motivisanih niskim strastima i potrebom da se drugome ini zlo. To se jo bolje vidi u romanima nego u pripovetkama. Tri orovieva romana, Stojan Mutikaa (objavljen 1903. u asopisu, 1907. u knjizi), Majina sultanija (1906), Jarani (1911), sadre panoramu likova i situacija, ija je priroda osvetijena iz negativnog ugla - pokazan je koren zla u njima koji dozvoljava da se stabilizuju u ljudskoj harmoniji ve propadaju. Stojan Mutikaa je i najbolja primer otre i negativne slike junaka koji se naglo bogati. Pisac, kao pravi naturalist, eli da pokae kako sredina i pohlepa za bogatstvom razara jezgro morala seoskog deaka, koji je iveo u prisnom okruenju seoske porodine zajednice, a onda se naglo pretvorio u gazdu-udovite koji iie pokazuje nikakvog obzira prema ljudima, iskoristivi ak poverenje svog nekadanjeg druga Miloa i unitivi ga nemilosrdno. Trka za bogaenjem i materijalnom moi 27 Tom temom zaokupljeni su tada pisci to ive van Srbije (I. ipiko, S. Matavulj, V. Milievi), a o stradanju naih ljudi u tuini govore i ostali: P. Koi, M. Budisavljevi i drugi. 231unitava vrednosti koje su bile utisnute patrijarhalnim vaspitanjem na selu: potenje, istu ljubav, ponois, obraz I u linom ivotu naao se izmeu dve ene (izmeu lepe i nevine Rose i senzualne i bogate udovice Ane) Stojan Mutikaa se opredeljuje za ovu drugu. Takav nain opredeljivanja i ivota odvee ga na kraju u smrt Sa istom otrinom, pa mestimino i satiriki, slika orovi i mostarsku graansku sredinu, u koju Mutikaa dospeva i u njoj vodi (borbu za materijalno bogatstvo. Kasaba, kao kolektivno bie i njeni bogati itelji, starosedeoci, kao i doljaci i skorojevii poput Mutikae, naslikani su u naturalistikom stilu, uz otro isticanje upadljivih svojstava dvojnoga morala (korektno ispunjavanje graanskih obaveza, a pohlepa i nemilosrdnost u odnosu prema drugima) i provala runih strasti koje dovode i do fizikih obrauna. Malo je svetio ocrtanih linosti u orovievom romanu (uglavnom likovi Stojanovih roditelja, seljaka i propalih pojedinaca iu gradu). Isto bi se moglo rei i za roman Majina sultanija, iako je pisac tu blai pri igosanju individualnih ljudskih slabosti. Ipak, od glavne junakinje, njenog docnijeg mua Save, pa do ujni, tetaka, uitelja Glige, lepotana Ajte, roditelja Milkinih nema linosti izrazito pozitivnih svojstava - orovi kao da se trudio da stavi u prvi plan negativne osobine linosti i da na osnovu toga iscrta moralni i fiziki lik malovarokog kolektiva koji sa zlom nasladom eli da unizi, osramoti i fiziki uniti bie to se ogreilo o neke tabuizirane predstave zajednice. Samo to je otkrila Milkinu ljubav prema tuincu vabi ileru, dok je tek bila u zaetku, arija se sruila na nju, fiziki surovo ras