MENADŽMENT TEHNOLOGIJAMA

1. POJAM I KARAKTERISTIKE TEHNOLOGIJE I MENADŽMENTA TEHNOLOGIJAMA

1.1 Pojam tehnologije

U svakodnevnom, stručnom i naučnom razgovoru često se koristi pojam tehnologija. Sadržaj ovog pojma je doživeo evoluciju tako da zavisno od oblasti rada, ugla posmatranja, perioda u kome se koristio i drugih aspekata ima više različitih, često suprostavljenih značenja. Izvorno značenje potiče od reči tehnos (veštine) i logos (znanje, um, umeće), što kovanici tehnologija daje značenje znanje o veštinama, odnosno načinu realizacije određenog zadatka. Već primena ove početne definicije na različite oblasti unosi dosta konfuzije, tako da neki autori govore o tehnologiji kao zagonetki (puzzle) i globalnom rešenju za sve izazove (abracadabra). Neki autori, u nemogućnosti da je precizno definišu, je porede sa lepotom koja je dominantno subjektivna karakteristika.

U opštem slučaju tehnologija ima dva osnovna aspekta i to: nosioce tehnologije (određene resurse) i svrhu.

U mnoštvu različitih definicija autori izdvajaju osam karakterističnih:1. Tehnologija obuhvata angažovanje ljudi, alata, mašina, procesa i ostalih

resursa u cilju rešavanja određenog problema ili povećanja mogućnosti određenog sistema.

2. Tehnologija podrazumeva sredstva i postupke pomoću kojih se određenom proizvodu u proizvodnom ciklusu povećava vrednost. U tom smislu NC tehnologija podrazumeva primenu NC mašina i odgovarajućih postupaka za njihovo programiranje, upravljanje i održavanje.

3. Tehnologija je neposredan proces proizvodnje materijalnih dobara.4. Tehnologija obuhvata postojeću opremu i metode proizvodnje.5. Tehnologija predstavlja sistematsku primenu sređenog znanja na praktične

aktivnosti, a posebno proizvodnju.6. Bez tehnologije nema sredstava za rad kao provodnika čovekovog dejstva na

predmet rada.7. Tehnologija ima osnovni zadatak da rešava međudejstva sredstava za rad i

materijala.8. Tehnologija je skup znanja o fizikalnim, hemijskim i drugim postupcima

obrade i prerade sirovina, poluproizvoda i prerađevina u proizvodnji.Iz ovih definicija sledi da se pod tehnologijom najčešće podrazumevaju proizvodne

tehnologije. Vrlo često se koriste i definicije koje u prvi plan stavljaju tehničku stranu tehnologije (mašine, alati), a zapostavljaju metode i uslove njene primene u konkretnim proizvodnim uslovima. Autor smatra da je znatno prihvatljivija šira definicija tehnologije, pri

1

čemu naglasak nije samo na tehničkom aspektu njenog uspešnog korišćenja. To je na sl. 1.1 prikazano kroz ljude sa postojećim znanjima, iskustvom i motivacijom za korišćenje tehnologija i ostale resurse koji obuhvataju sve procedure i organizacione forme.

Slika 1.1 - Osnovni aspekti tehnologija

Ako se tehnologija posmatra u širem smislu, mogu se izdvojiti sledeći karakteristični primeri tehnologija:

tehnologija obrade metala rezanjem, tehnologija obrazovanja, tehnologija ugovaranja, tehnologija održavanja opreme, tehnologija precizne kontrole, NC tehnologija itd.

Savremeni život se ne može zamisliti bez mnogih tehnoloških rešenja i novih tehnologija koje se stalno usavršavaju. Značaj tehnologija je u tome što svojim razvojem izaziva stalne promene (sl. 1.2). Najbolji primer za to je usavršavanje transporta.

2

Slika 1.2 – Ciklus izmene tehnologija

Potreba za transportom je postojala od praistorijskih vremena. To je uzrokovalo razvoj točka kao revolucionarnog pronalaska za to doba. Razvoj transportnih sistema zahtevao je i razvoj putne mreže i u opštem slučaju menjao je okolinu i način života ljudi. Između ostalog stvarale su se nove potrebe koje su iziskivale razvoj novih tehnologija transporta, kao što su npr. vodeni ili vazdušni saobraćaj. U okviru npr. vazdušnog saobraćaja razvoj se ostvarivao preko korišćenja lakih gasova, klipnih motora do savremenih turbo i raketnih motora. Svaka od ovih novih tehnologija menjala je standard putovanja, okolinu, brzinu i način komunikacija i uopšte okolinu u kojoj se primenjuje ta tehnologija.

Tehnologija je toliko značajna da se ne sme prepustiti tehnolozima, već u njenom dizajniranju i primeni moraju učestvovati političari, etičari, psiholozi, sociolozi i drugi, a sve više, zbog posledica na životnu sredinu, šira društvena zajednica.

Kada se pomene reč tehnologija nameću se dva aspekta. Prvi aspekt se odnosi na naučna istraživanja, inženjering ili istraživanje i razvoj (R&D). Drugi aspekt se odnosi na sposobnost da se realizuje zadatak. Ovaj aspekt je toliko značajan da se kod mnogih autora sreće definicija da je tehnologija "znanje kako se rade stvari" [1]. Ako se ova radna definicija proširi koristeći sistemski pristup, dolazi se do šire radne definicije: "tehnologija je sistem pomoću koga društvo zadovoljava svoje potrebe i želje". Iako je ova definicija prilično umirujuća i na prvi pogled suviše uopštena, njena širina omogućuje da se na osnovu iste, precizno definišu sadržaji različitih tehnologija.

Pri tome se polazi od spektra ljudskih aktivnosti u domenu kreiranja i realizacije (sl. 1.3).

3

Slika 1.3 – Prostor kreiranja i realizacije

Veza (engl. interface – interfejs) između procesa kreiranja i realizacije je prikazana kao barijera, što, nažalost, postoji kod većine organizacija. Kroz savremeni pristup konkurentnog inženjerstva i menadžmenta tehnologijama, ova barijera se delimično ili potpuno uklanja. Sa prethodne slike može se uočiti fragmentacija prostora, što utiče na specijalizaciju učesnika u ovom procesu i, sa druge strane, potrebu za integracijom u cilju povećanja efektivnosti i efikasnosti razvoja i primene tehnologija. To znači da se mora napustiti pristup izolovonih pojedinaca i specijalizovanih organizacija i ovaj prostor integrisati kao na sl.1.4.

Slika 1.4 – Nova dimenzija kreiranja i realizacije

U ovom prostoru u svetlu novih dimenzija posebno se izdvajaju tehnologije proizvoda, tehnologije izrade i informacione tehnologije.

Komponente tehnologije proizvoda prikazane su na sl.1.5.

4

Slika 1.5 – Komponente proizvodne tehnologije

Planiranje i upravljanje proizvodima treba da omogući identifikaciju zahteva i želja kupaca i, na osnovu toga, izradu specifikacije karakteristika proizvoda, sa analizom vrednosti, cene i profita. Ova funkcija je organizaciono često smeštena u marketing, ali je deo procesa inženjeringa proizvoda. Inženjernig proizvoda pokriva celokupan spektar od razvoja novih znanja i novih i modifikovanih proizvoda do projektovanja proizvoda čijom proizvodnjom treba da se ostvare karakteristike i poslovne performanse (profit, kvalitet, itd.). Zbog toga se koriste mnoge metode, tehnike i alati, kao npr. simulacione tehnike, tehnike proračuna, CAD/CAM itd.

Inženjering aplikacija se odnosi na promociju proizvoda ili zadovoljenje individualnih zahteva kupaca kroz upravljanje varijacijama proizvoda. Ovaj proces se, takođe, organizaciono najčešće locira u marketingu, iako ima blisku vezu sa inženjeringom proizvoda.

Inženjering usluga se odnosi na tehničku podršku instaliranju, održavanju i popravci proizvoda posle prodaje, uključujući obuku korisnika, pripremu tehničke dokumantacije, skladištenje, analizu reklamacija, dijagnosticiranje na terenu itd. I ovaj proces je najčešće (ali pogrešno) organizaciono smešten u marketing.

Tehnologije izrade su najbliže inženjerima i tehnolozima i zbog toga oni najčešće pod tehnologijom podrazumevaju tehnologiju izrade. U opštem slučaju tehnologija izrade obuhvata komponente prikazane na sl. 1.6.

5

Slika 1.6 – Komponente tehnologije izrade

Tehnologija materijala obuhvata poznavanje procesa dobijanja materijala od kojih se izrađuju proizvodi, uključujući izbor i vrednovanje isporučilaca, načina fabrikacije i inovacija materijala itd.

Oprema i alati su ključna komponenta tehnologije izrade, jer se u cilju povećanja produktivnosti pri izradi proizvoda koriste različite vrste opreme (npr. mašina, uređaja, i sl.) i alata. Ovaj aspekt je u mašinstvu toliko značajan da je raniji pojam "tehnologija mašinogradnje" pretežno se odnosio na opremu i alate. Dodatno, zbog značaja opreme i alata, kao tehničkih sistema, ranije je kod mnogih autora postojao pristup da je tehnički sistem nadređen tehnološkom, tj. da tehničko rešenje diktira tehnološko rešenje. Ovo je tačno ako se polazi od postojeće opreme i alata. Pri tome se zaboravlja da su oprema i alati (tehnički sistem) koncipirani da bi se realizovao željeni zadatak, drugim rečima, određena tehnologija. Ovo je razlog što je vrlo malo tehničkih sistema toliko fleksibilnih da se mogu primeniti različite tehnologije.

Rukovanje materijalom se odnosi na transport, skladištenje, ulaz i izlaz materijala iz pogona, a na mikro nivou dodavanje polifabrikata i "skidanje" i odlaganje izrađenog dela sa opreme.

Sistem izrade predstavlja integrisane obradne i montažne sisteme uz pomoć informacionog sistema i upravljanja snabdevanjem, proizvodnjom i kontrolom proizvodnje.

Tehnologija kontrole se odnosi na način kontrolisanja ulaznih komponenti (materijala i robe), procesa i izlaznih proizvoda kao rezultata procesa u cilju utvrđivanja da li su ostvarene projektovane karakteristike proizvoda.

Tehnologija održavanja treba da omogući kroz raspoloživost opreme, alata i prostora da bi se mogle realizovati aktivnosti izrade. Naglasak je na preventivnom održavanju i, u novije vreme, održavanju prema stanju opreme.

6

Informaciona tehnologija obuhvata aspekte prikazane na sl.1.7.

Slika 1.7 – Aspekti informacionih sistema (IS)

Polaz za razvoj i primenu informacionih tehnologija je sagledavanje informacionih potreba i tehnički sistem (hardver i softver) koji to omogućuje. Na ovim osnovama razvijaju se i primenjuju odgovarajući informacioni sistemi (npr. IS za upravljanje proizvodnjom, IS za upravljanje nabavkom itd.) Na višem nivou je povezivanje informacionih sistema sa fizičkim i kognitivnim procesima, iz čega proizilaze koncepti ekspertnih sistema, veštačke inteligencije itd. Za podršku top menadžmentu, gde dominiraju nestrukturirani problemi sa nedovoljno polaznih podataka, razvijeni su sistemi EIS bazirani na teoriji DSS (Decision Support Systems). Na najvišem nivou su novi poslovi zasnovani na primeni savremenih informacionih tehnologija, ili nova organizacija ili kompletan reinženjering poslovnih procesa.

Suštinski zahtev prema informacionim tehnologijama, pored čuvanja, obrade, izveštavanja i sl., je zahtev za integrisanjem poslovnih procesa, a pre svega inženjeringa proizvoda i inženjeringa procesa (sl. 1.8).

7

Slika 1.8 – Put ka integrisanju tehnologija

1.2 Uticaj tehnološkog razvoja na privredni i društveni razvoj

Prirodno je svojstvo »homo sapiensa« i »homo luden«–sa da razvija sredstva za olakšavanje svog života. Pri ovome čovek je koristio svoju inteligenciju i kreativnost. Zahtev za stalnim inovacijama je najdublja ljudska osobina. Tehnika je jedan izraz ove inovacije, ali ona ima vrednost samo zavisno od toga u koju svrhu je čovek koristi. Čovek samo određuje »dobro i loše« u vezi njenog uvođenja (»for better or for worse«), kako je opisano u najranijem saopštenju Club of Rome.

Tehnički pronalasci – kao točak, železnica ili mnogo ostalog – omogućili su prekid sa starim vremenima, izgradili su novim snagama i civilizacijama jedan put kojim se manjaju socijalne strukture i omogućuje istraživanje sveta. Oni su postali baza na kojoj su razvijeni oblici ljudskog zajedničkog života, oni su pretpostavka za bogatu i razvijenu kulturu.

Tehnološka revolucija ide dalje, postala je motor, i ljudi su je rado uzeli – ako i nesvesno (bez razmišljanja) – kao bazu za stanje zdravlja i kao prihvatljivosti života. Pre svega ljudi su se oslobodili straha. Oni ne misle o tome, da svaki napredak ima svoju cenu.

Psihološki je potpuno razumljivo da čovek počinje sa zadovoljavanjem važnih materijalnih potreba - kao jelo, stanovanje i odevanje. Maslow je ovo prikazao jasno na primeru jedne piramide: najpre je potrebno zadovoljiti bazne potrebe, a zatim više vrednosti kao društvena sredina, obrazovanje, kultura i »samoostvarenje« (samopotvrđivanje). Tehnički napredak a sa njim i ekonomski zamah, bili su ključ da se može poslovati sa višim vrednostima.

Pri ovom »uspinjanju« ne bi se smelo zaboraviti da se tehnologija i njen razvoj pravilno odnose. Samo manje se postavlja njen odnos sa duhovnom sferom. U jednom opštem sistemu vrednosti ona nije raščlanjena, ona ostaje takoreći jedna nepromenljiva »vrednost«. Ona nema vrednost sama po sebi. To je jedno »sredstvo« za postizanje odgovarajućih ciljeva koji su orjentisani samo prema vrednosnim predstavama ljudskog društva.

8

Početkom 60-tih godina otpočeo je jedan ambivelentni stav (držanje) tehnike u odnosu na razvijanje; tehnika je bila podeljena na dobru i lošu:

- tehnički napredak je bio dobar tamo gde je svakodnevni život postao (učinjen) prijatniji – kod automobila, motorcikala, interkontinentalnih letova avionom, domaćinstva (budžet), stereo uređaja i televizora – jedna lista prijatnosti koja se dalje može nastaviti.

- loš je tehnički napredak tamo gde čovek ne može ili neće uočiti prednosti za sebe – kod el. centrale i rafinerije, u industriji za preradu sirovina u polufabrikate itd.

Tu dolazi i to da neki od tehnoloških razvoja nisu više shvaćeni od mnogih ljudi – a ovo posebno važi za nove bazne tehnologije.

Iz ovoga može nastati jedan mehanizam otpora prema tehničkom znanju jer tu količinu informacija koja se javi dodatno svake godine mogu jedva i eksperti savladati. Neznanje laika će porasti sa većom brzinom koja odgovara opštem tehnološkom znanju ljudskog društva. Posledice ovoga su nelagodnost i strah. Čovek, doduše, očekuje od tehnike kao i pre da osigura »udobnosti« modernog života, ali joj čovek više ne veruje.

Pored toga, često je teže dobiti saznanja o kretanjima u prirodnim naukama – tehnici, od interpretacija iz društvenih nauka ili ideologija; kako ove sadrže mnogo neodgovarajućih uprošćenja i stoga su često jednostrana, ipak za laike izgledaju daleko razumljivija. O mišljenju se može uzgred reći da ono ne zahteva potvrde koje čovek mora imati – za koje čovek mora znati.

Ova kriza verovanja u tehnologiju koja danas obuhvata i veliku krizu društva izbrisana je sa porastom znanja o riziku koji je bez sumnje povezan sa tehnološkim napretkom. Tako znamo:

- da smo mi išli vrlo neobazrivo sa našom okolinom i našim resursima (ovde se podsećamo na prvo alarmirajuće saopštenje Club of Roma šezdesetih godina),

- da nama sirovine i nosioci energije nisu neograničeni, jeftini i nezavisni od političkih događaja (primer je naftna kriza zbog zatvaranja Sueckog kanala krajem 50-ih godina),

- da obim svetskog naoružanja sa visoko-tehniziranim ratnim sistemima i ideološkim razlikama naroda ovog sveta plaše (navodi se "hladni rat", kubanska kriza).

Čovek je svestan eksplozije stanovništva pre svega u »siromašnim« zemljama ovog sveta i činjenice da se beda ljudi u zemljama u razvoju ne može jednostavno dugoročno i delotvorno ublažiti ako se iz sopstvenog viška tamo transportuje kapital, tehnički proizvodi i životne namirnice (setimo se na glad u zoni Sahare i stanje u »trećem svetu« u smislu lokalnih ratova).

Ova razmatranja mogu se pozitivno izdejstvovati. Ali i naprezanja u zapadnim industrijskim zemljama koja imaju za cilj da povrate oblike života.

Ali se negativno može vrednovati da se smanjilo stanje zdravlja društva i stoga se svesno u mnogim odgovorima u privredi i politici dugo pojašnjavaju. Verovanje o stalnom »rastu« je utopija.

Ali, utopija je i da je kretanje unazad u životu posledica neprimenjivanja tehnologije.Briga milijardi ljudi koji danas naseljavaju zemlju je da bez tehnologije nije moguće

industrijsko društvo i internacionalna podela rada. Pri tome, sve alternative – mogu se učiniti realizirljivim za male grupe na periferiji industrijskog društva – ostaju utopije.

U ovoj ljudskoj brizi mora biti održavanje prirodne okoline i njenih ekoloških funkcija, kao i iskorišćenje svih mogućnosti za štedljivo traženje ili zamena konvencionalnih nosioca energije i sirovina, koji nisu neograničeni.

Jedno društvo koje ovo neće ili ne može uočiti je u opasnosti kao što je rekao fizičar Werner Heisenberg ili predsednik Karl Carstens 1981. godine: »opasnost se sastoji u tome da je društvo upoznalo oba teško rešiva problema koji se označavaju rečima »granice rasta« i »eksplozija stanovništva« i pomeraju ih od sebe, po motu »dolazi vreme, dolazi uputstvo«, ali ovde se radi o brizi za buduće vreme. Druga opasnost sastoji se u tome ako se ostvari osećanje panike usled naglašavanja pretećih posledica prirodnih nauka i tehnike; ovo društvo je na

9

stranputici jer nekritička, revolucionarna mladost ili smetnje (poremećaji) ekonomije proizvode teške socijalne potrese.«

Ova opasnost je nesumnjivo prisutna, i ona se i danas ne može pravilno uočiti.Budućnost ljudskog društva se može osigurati ako se uspe koordinirati zaštita sredine,

privrede, politike i tehnološkog razvoja u okviru jednog velikog, svetskog programa. Ovaj težak zadatak može se ispuniti samo ako se zapadno industrijsko društvo da ubediti da su iskorišćenje naučnog know-how i stalno traženje novih tehnoloških rešenja bezuslovne pretpostavke.

Ipak, ovde treba da budemo optimistični. Prema sadašnjem pregledu u uzdržanosti zakona prirode ostvarljiv je razvoj novih ljudski orjentisanih tehnologija sa sigurnom verovatnoćom. Atomska energija, mikroelektronika, bela tehnika, toplotne pumpe i toplotni sistemi na daljinu, recikliranje i supstitucija sirovina – navodimo samo neke primere su jedan arsenal mogućnosti pomoću kojih se može voditi tehnička civilizacija i buduće generacije biti za to odgovorne. Oprezno koristeći i prilagođavati se uslovima, donose ove mogućnosti i poboljšanje života ljudi u nerazvijenim zemaljama.

Brzi tehnološki napredak i povećana kompleksnost tehničkih sistema uslovljavaju jedan stalni proces individualnog i kolektivnog usavršavanja (učenja). Oni uslovljavaju fleksibilnost, snagu i spremnost za prilagođavanje i volju da bi se neophodne izmene uočile brzo i aktivno na njih reagovaalo i njih dovesti u saglasnost sa sopstvenim željama i predstavama.

Samo ako se probudi tehnički dalji razvoj odgovorom na pitanje »za šta spremnost akceptiranja, ostaje još pitanje sposobnosti akceptiranja. Brzi tehnički razvoj i izmene u poslednjih deset godina nadmašio je sposobnost ljudi za prilagođavanje i njihove organizacije: Uprkos svih i delimično zbog ovih reformi teško je zadržati sistem obrazovanja jer je na duži rok stabilnost ograničena. Iskustva starijih, koja su mladim generacijama oduvek mogla ranije dati određenu sigurnost, danas su često bezvredna. Podnošenje izveštaja u medijima i poplava informacijama doprinose da se važne zavisnosti mogu pravilno raspoznati.

Mogu se dati još mnogi primeri koji upućuju na ambivalentnu i napetu karakteristiku kretanja tehnike u kojoj se formula »for better or for worse« redukuje na primitivnu formulu: struja iz utičnice. Da, jer je udobna, čista i jeftina! Gradi elektranu (rudnik, termoelektranu). Ne, jer zagađuje okolinu, opasna je uništava poljoprivredu i skupa je.

Nasuprot latentnoj nelagodnosti o daljem tehnološkom razvoju, koja je u našem društvu porasla iz različitih razloga, dogodila se "treća industrijska revolucija", mikroelektronika, u jednom neverovatno brzom procesu daljeg evolucionarnog razvoja. A u ova treća industrijska revolucija se može "obraditi" od strane postojećih društvenih struktura, kao prva i druga, bez velikih izmena.

Pokušaj ljudi da računar daje instrukcije mašini, star je hiljadama godina. Abakus, prva dig. računarska mašina, pronađena je pre 5.000 godina; prva mehanička mašina koja je obavljala četiri osnovne računarske operacije i vadila kvadratni koren je stara tek 400 god. Mnogo mlađi je computer, dakle prva mašina sa memorijom, aritmetičkom jedinicom, ulazno/izlaznom jedinicom, upravljan pomoću bušene karte.

Pre mnogo godina ljudski duhovi su se zanimali za mašine za igru. Usavršavanje istih je bilo sve brže, pa je 1915. god. španac Leonardo Torres kombinovao elektromehaničku računarsku tehniku sa principima programiranja. To je dovelo do prve mašine koja samo pogađa "odluke", npr. može rešiti jednostavne šahovske probleme. Godine 1937. pronašli su nezavisno jedan od drugog u SAD Claude Shannon i George Stibliz elektronsko kolo (integralno) koje radi na Bulovom principu. Sedam godina kasnije Harvard – laboratorija za računare predstavila je prvi univerzalni računar. Godine 1946. proizveden je u Pensilvaniji (USA) prvi potpuno elektronski računar sa vakumskim cevima, od strane John Mauchly i Frosper Eckert. On se zvao ENIAC (Electronical Numerical Integrator and Calculator), sadržao je 18.000 cevi, bio težak 3t i koštao skoro 10 miliona dolara. Od njega se išlo korak po korak. Prvi tranzistor je pronađen 1948. god. u SAD – Bell laboratoriji, koji je bio mali, pouzdan i malo trošio energiju. Time počinje mikroelektronika, odnosno, minijaturizacija računara.

10

Ono što kasnije stvarno stvara revoluciju je bio mali i pre svega jeftini masovni proizvod – mikroprocesor. On je razvijen 1971. godine od strane Intel (USA). Sa njim se mogu izvoditi logičke i aritmetičke operacije na jednom silicijumskom čipu dužine manje od 5 mm.

Godine 1975. uspeo je proizvođač da ostvari ceo računar sa aritmetičkim, upravljačkim i memorijskim funkcijama na jednu jedinu štampanu ploču, tako je nastao mikrokomjuter. Danas postoje ekstremno mala integralna kola, koja ne obuhvataju samo tranzistore, već i druge komponente, kao otpore i diode i ujediljuju skoro 100.000 elemenata na jednom čipu, pri čemu su aluminijumske veze oko 30 puta tanje od kose čoveka. I proces minijaturizacije će ići dalje. Čovek je siguran da će se krajem ove decenije pojaviti čip sa najmanje 1.000.000 elemenata.

To znači da je za poslednjih 30 godina puna soba elektronskih cevi i ostalih elemenata zamenjena veličinom pahuljice snega.

Prednosti, koje je ovaj razvoj doneo u pogledu troškova proizvodnje, racionalnog korišćenja energije i sirovina, poboljšanje okoline, povišenje produktivnosti i poboljšanje kvaliteta, pouzdanosti i funkcionalnosti tehničkih proizvoda i verovatno još više doneti u budućnosti, ovde se ne navode. Dalja prednost je razvoj mikroprocesora u zapadnim industrijama u jednom vremenu privredne recesije stvorio novu i ekspandirajuću industriju, u kojoj pre svega i male firme imaju dobre šanse na uspeh.

Spektar oblasti primene mikroelektronike je u njenoj današnjoj "ranijoj fazi" skoro nesaglediv. On se proteže od novih sistema komunikacija i informacija, za regulaciju javnog saobraćaja do centralnog praćenja velikih industriskih postrojenja i potpuno automatiziranih fabrika, do potpuno novih nastavnih sistema, sistema za dijagnoziranje u medicini, ali i u bankama podataka i sistemima za njihovo održavanje. I ostali tehnički razvoj, koji je povezan sa mikroelektronikom, tera ovu tehnologiju napred, primera radi holografija, korišćenje satelita, laserska tehnika, optička vlakna.

Navodimo primer iz dnevnog života: danas može čovek očekivati od digitalnog ručnog sata jeftinijeg od 100 DM ne samo da pokazuje vreme i datum, otpornost na vodu, već da bude i budilnik i da poseduje bateriju do 5 godina staru. Ako čovek želi pri buđenju da čuje odrđenu melodiju i sat istovremeno koristi kao džepni kalkulator, sa sigurnošću čovek može naći model, koji ispunjava ove funkcije za otprilike istu cenu.

Još pre kratkog vremena bilo je nemoguće proizvesti tako mali uređaj sa takvom funkcionalnošću i tako jeftin.

Na ovom primeru pokazuje se jasno i "naličje" medalje: ovaj razvoj morao je imati katastrofalne posledice za tradicionalne industrije, kao npr. za mnoge firme u švajcarskoj i nemačkoj industriji satova. Stoga je treća industrijska revolucija pogodila – najpre USA a malo kasnije Japan – zapadnoevropske zemlje kao šok – došla je brzo i jako (silno). Stare metode proizvodnje i stoleća starog ručnog rada više nisu aktuelne. Nove stručne snage – najpre samo naučene - potiskiju stare stručne radnike.

Angažovanje svih konkurentskih zemalja da što je moguće brže i šire uvedu nove tehnologije, ima jedan vrlo uznemiravajući pomoćni efekat: čovek nema dovoljno vremena da ispita osnovne društvene posledice, pa stoga ne postoje odgovarajuće mere. Za jednu inovacionu politiku, koja mora biti spremna na jednu iz osnova novu situaciju, ovo je isto tako važno kao obuhvatanje šansi u tehničko/ekonomskoj oblasti.

Već pre nekoliko godina došla je nacionalna akademija nauka USA do zaključka da je treća industrijska revolucija mogla imati dalekosežnije posledice na društvo od prve. Ova revolucija može – to čvrsto stoji – da izmeni ljudski život u svim oblastima: na radnom mestu, u privatnoj oblasti, u politici i nauci, u ratu i miru. Problem u prvom planu – neizbežan konflikt između produktivnosti i zaposlenosti – tradicionalna predstava "viša produktivnost = veća snaga rada" ne važi više.

Dakle, pogrešno bi bilo posmatrati mikroelektroniku samo kao tehnički revolucionarni razvoj i biti na stanovištu da je društvo njene prednosti uočilo i na njih se naviklo, kao što je to bilo kod prve i druge. Danas su postojeće poslovno-političke strukture kompleksnije, a i

11

argument o materijalnim prednostima ne privlači više kao ranije jer je naše industrijsko društvo materijalno znatno situirano i društveno osigurano.

Uvođenje mikroelektronike stvara probleme u političkoj i moralno/etičkoj oblasti. Čovek se dakle mora truditi oko budućih mera, jer pri brzom napretku tehnike budućnost je već otpočela. Ovo utoliko više, jer razvoj pogađa društvo, koje svoju vrednost i ciljeve više ne može tako sigurno imati i stoga i zbog toga ima jednu napetu karakteristiku u tehničkom napretku. Mikroelektronika trese neke osnovne zahteve ljudi, kao zahtev prema radu i društvenom statusu ljudi na osnovu svog rada, kao i određene "uloge" u društvu koja je iz prethodnog izvedena.

Iako i dalja automatizacija neće potpuno eliminisati ljudske aktivnosti – ali će se tražiti manje fizičkog rada, izumreće mnogi pozivi, vremena rada će biti sve kraća.

Novo polje aktivnosti i novi pozivi će biti sa sigurnošću u kreativnoj oblasti; u istraživanju, u svim vrstama umetničkog oblikovanja – i pojačano preko novih mogućnosti komuniciranja i informacija – u kulturnoj oblasti, ali i pretežno tamo gde razvoj ima ulogu. Ovde dolaze sve aktivnosti koje se obuhvataju sa organizacijom društva i njegovom infrastrukturom. Oblast koncipiranja slobodnog vremena se povećava. Ovde nastaju sasvim nove industrijske grane i uslužne grane, kao i kulturni uređaji.

I "klasična" oblast rada u proizvodnji i uslugama zahtevaće kvalifikovanu snagu u velikom broju.

Ovo prestrukturiranje će sa sobom doneti da bude sve više potrebna kvalifikovana radna snaga. Pored ovog, pojačava se tradicionalna predstava "rad – slobodno vreme". Ljudi su najčešće manje fleksibilni i manje spremni da prihvate izmene svog sopstevenog života. Stoga se naše društvo na ovome mora postaviti da se izmeni tradicionalna podela "rad – slobodno vreme". Neki smatraju, da će rad biti više jednak jednom angažovanju i stoga se pomeraju granice oblasti koja se danas razume kao "slobodno vreme".

Naš sistem obrazovanja se vrlo brzo mora na ovo nadomestiti da bi sa jedne strane stvorio osnove za visoko obrazovanje, ali i da udovolji zahtevima (interesima) za svrsishodne i životno ispunjene aktivnosi u slobodnom vremenu.

Ali pri ovom istraživanju ostaje jedno predviđanje – na odlučujuće pitanje nije odgovoreno: da li prodor mikroprocesora u skoro sve oblasti života – i ne samo u prvom planu – stvarno odgovara zahtevima ljudi. I ako mikroelektronika mnogo olakšava, ipak je unesena sumnja da li se njome mogu ispuniti želje čoveka za aktivnošću, komunikacijama, informacijama i igrom, da on bilo gde postavi i obrne dugme na malom crnom kasetofonu, osmatra ekran i čita listing iz računara.

O industrijskoj revoluciji iznosimo dva pogleda: Ona nudi optimalne i fantastične mogućnosti za povećanje produktivnosti,

poboljšanje okoline i resursa, olakšavanje rada, povećanje kvaliteta, pouzdanosti i funkcionalnosti mašina i proizvoda pri istovremenom smanjenju troškova, poboljšanje komunikacija i informacija i time dalju popularizaciju kulture i umetnosti, podizanje opšteg nivoa znanja, oblikovanje slobodnog vremena, zamenu rutinskog rada, poboljšanje medicinske brige i kao bazu za razvoj i uvođenje drugih – isto tako "čisth" i štedljivih resursima – tehnologijama.

Ona uništava tradicionalna zanimanja, ranije društvene strukture, ona donosi opasnost anonimnosti i preteranu kontrolu u svim oblastima života, ona pojačava podelu rada do internacionalnog nivoa, menja tradicionalne oblike života i karakteristiku rada i slobodnog vremena.

Stoga treća industrijska revolucija stavlja na veliku probu sposobnost ljudi na prilagođavanje (i njihovih institucija) i prisiljava ih na socijalno/političke odluke i mere – samo već, da ne bi dozvolila stvaranje novih marginalnih grupa koji mogu izazvati društvene strukture na opasnost i deficit u politici i društvu.

Sami radnički sindikati treba da razumeju, da oni vide neophodnost pojačavanja istraživanja, razvoja i uvođenja mikroelektronike i ovaj trend podrže, iako se time u zbiru

12

smanjuje broj ponuđenih radnih mesta. Ipak, nema alternative. Bez mikroelektonke više neće biti nijedno radno mesto.

Naše "totalno informirano" društvo je postalo vrlo svesno izreke "for better or for worse" i iz nje izvlači – nažalost ne uvek vrlo razumljive – diskusije pro and contra tehničkog razvoja.

Vreme je, dakle, da se gore navedeni nalog za obrazovanjem ispuni jer strah od izmena dolazi iz neznanja i time iz straha da ne porastu novi zahtevi. Ovaj nalog pogađa politiku, obrazovanje, društvene nauke i ekonomiju – ali pre svega "tehničku inteligenciju". Sasvim konkretno mora se početi sa preobrazovanjem u osnovnim školama. Opšte znanje koje se tamo daje mora značajnije da daje znanje tehničkih, ali i vezu tehnika-društvo nego ranije.

Sigurno će i u budućnosi – u još većoj meri nego ranije – biti potrebni specijalisti u tehničkim, ekonomskim i organizacionim oblastima, ali moramo uočiti međuzavisnosti, da je danas svaka kvalifikovana aktivnost integrirana u ukupni društveni "sistem". Samo tako mogu mladi ljudi učiti da aktivnosti i znanje ne služe samo tome da se zadovoljavaju sopstveni zahtevi, već donose dug svakog prema zajednici.

Inženjeri mogu ovde mnogo učiniti, oni mogu i moraju dati pomoć u okviru njihovih mogućnosti i znanja.

1.3 Pojam menadžmenta tehnologijama

Već na osnovu prvog uvida u strukturu tehnologija, vidi se da je njihovo kreiranje i primena vrlo složen zadatak koji zahteva specifične veštine menadžmenta. Tako je nastala nova disciplina – menadžment tehnologijama (MOT – Management of Technologies) i novo zanimanje – menadžer tehnologija.

Za razliku od "klasičnog" menadžmenta sa ulogama koje je postavio još Fayol (planiranje, organizovanje, obezbeđenje resursa, vođenje, odlučivanje, kontrolisanje), menadžment tehnologijama zbog njihove složenosti i zahteva integrativnosti mora da poseduje mnoga druga svojstva. Novi poslovni ambijent zahteva primenu novih tehnologija, a time i novog pristupa menadžmentu tehnologijama. To je jedan od razloga što čak i najveće kompanije u U.S.A. stagniraju i gube tržišnu poziciju (tab.1) za samo 15 godina. Ključnu ulogu u ovome ima strategijska komponenta menadžmenta, koji treba da "prepozna" nove potrebe tržišta, ulogu novih tehnologija i pokrene proces promena u organizaciji.

Tabela 1.1 Sudbina 25 najvećih kompanija u U.S.A.

Sudbina Broj kompanijaI dalje u top 25 1Ostaje u top 25 u drugoj oblasti 7Bankrot 2Smanjen obim delatnosti 3I dalje rade ali ispod top 25 12

Ukupno: 25

Dalji postupak se odvija prenošenjem zadataka srednjem i operativnom menadžmentu. Svi oni, uz ostale ineresne grupe (akcionari, zapsleni, država, itd.) su odgovorni za promene i opstanak organizacije, ali najveću odgovornost ima strategijski menadžment. Poznavanje strategijske uloge tehnološkog napretka može ubrzati i olakšati proces bolnih i stalnih promena. Pri tome menadžment mora da razrešava brojne tenzije i konflikte, kao npr. između inovativnog i

13

proizvodnog pristupa, strategijskog i operativnog. On mora stalno da održava balans između snaga za promene i otpora promenama, posebno ako se intezivnije uvode nove tehnologije.

Menadžment tehnologijama treba da obezbedi: netolerisanje grešaka, što se obezbeđuje primenom tehnologija koje

obezbeđuju stalan kvalitet proizvoda i standardnim metodama i procedurama rada,

niže, tj. konkurentne troškove, što se obezbeđuje primenom optimalne tehnologije u datim uslovima,

stalno unapređenje tehnologije i procesa, spremnost za značajno unapređenje, primenom npr. reinženjeringa poslovnih

procesa (BPR – Business Process Reengineering).

Promene zahteva koji se postavljaju pred industriju zahtevaju i novi model obrazovanja. Akademske institucije su do sada bile spore u promeni nastavnih planova i programa i metoda edukacije.

Kvalitet novog obrazovonog procesa ocenjuju korisnici (kupci). Za MOT to su: studenti, poslodavci, top menadžeri, profesionalne organizacije, lideri, tehničko osoblje, preduzetnici, lokalne i druge državne institucije.

Još daleke 1998. godine John Bush. Jr. je identifikovao tri pravca u obrazovanju menadžera tehnologijama. To su:

1. direktna edukacija sadašnjih ili potencijalnih tehnološki orjentisanih menadžera i zaposlenih "da identifikuju optimalne tehnike za praksu",

2. indirektna edukacija sadašnjih ili potencijalnih menadžera o korišćenju MOT radi "integracije tehnologije u strategiju organizacije",

3. za sve ostale za koje se direktno ne odnosi MOT, kratka edukacija o važnosti uključivanja MOT u strukture organizacije.

Za novi pristup obrazovanju za MOT imaju pre svega interes industrijske i obrazovne organizacije. Prve zbog značaja menadžmenta tehnologijama za opstanak i razvoj organizacije. Obrazovne organizacije prepoznaju u MOT novu, propulzivnu akademsku disciplinu, koja prema William Miller-u (1998) ima karakteristike Knowledge Infrastructure Engineering (KIE). Posledica ova dva zahteva, postaje nacionalni interes stimulisanje MOT i obrazovnih centara za MOT specifičnim tehnologijama.

Sadržaj MOT edukacije obuhvata u osnovi discipline prikazane na sl. 1.9.

Slika 1.9 - Discipline koje učestvuju u MOT

14

Naravno, u različitim obrazovnim centrima je različit udeo ovih disciplina i oblast primene (industrijska praksa). Khalil (1997.) je definisao MOT kao interfejs između naučnih i inženjerskih disciplina, sa jedne strane, i disciplina poslovne administracije, sa druge strane (sl. 1.10).

Slika 1.10 – Znanja potrebna za menadžere tehnologijama

Na osnovu studije Georga Scott-a (1998) primenom DELPHI metode, utvrđena su 10 najvažnijih problema sa kojima se sreće menadžment u high-tech preduzećima (sl. 1.11 ).

15

Slika 1.11 - Deset ključnih zahteva za MOT

Iz ovih razloga MOT se pretežno izučava kao specijalistička ili posledipomska obuka, iako ima primera i dodiplomskog obrazovanja ali uz podršku snažne lokalne industrije i njenih zahteva.

16