OBRAZOVANJE DAROVITIH UCENIKA - JUCE, DANAS, SUTRA

Danas kada se nalazimo na pocetku 21. veka i treceg milenijuma, radnici u obrazovanju su sve vise nosioci strucne i naucne odgovornosti kako za sudbinu dece i omladine s jedne, tako i za uspeh obrazovanja s druge strane. U pedagogiji, posebno u njenoj naucnoj disciplini istoriji pedagogije, bavili smo se proucavanjem dostignuca u obrazovanju i vaspitanju i na tim osnovama izgradjujemo sadasnjost u nameri da se blagovremeno pripremamo za buducnost. Mi se u ovome trenutku moramo osloboditi slabosti koju je imala proslost a koja je jos prisutna u sadasnjosti i sto vise se treba okretati buducnosti i njenim izazovima. Upravo izazovi buducnosti moraju biti inspiracija da nasa stremljenja obogatimo novim idejama i novim zahtevima, jer to od nas traze sadasnje i dolazece generacije.

Vec je odavno poznato da kalendarski uzrast nije pouzdan niti precizan pokazatelj sposobnosti za ucenje. To dalje znaci, svrstavanje ucenika po razredima i odeljenjima kako se to radi na pocetku svake skolske godine, temelji se na pogresnoj pretpostavci o psihofizickoj jednakosti ucenika rodjenih u istoj kalendarskoj godini i da oni mogu sa priblizno istim uspehom pratiti istu vrstu nastavnih sadrzaja. Iz prethodnog stava proizilazi zakljucak da ucenici jednog odeljenja cije se sposobnosti za ucenje dosta razlikuju, nece moci pod istim uslovima uspesno da prate iste programske sadrzaje, te se zato postavlja zahtev za diferenciranom i individualizovanom nastavom. Ucenici koji imaju teskoca u ucenju u nediferenciranoj nastavi stalno dozivljavaju neuspehe, veoma cesto i okolina ih ne prihvata i ne pomaze da prevazidju teskoce.

Adekvatna individualizacija nastavnog procesa je veoma vazna i za ucenike koji brze napreduju, ciji je intelektualni uzrast prevazisao kalendarski i tada govorimo o darovitim ucenicima. U pedagosko-psiholoskoj literaturi ima veliki broj radova inspirisanih saznanjem da su darovita deca najvrednije blago koje ima jedno drustvo, te je zato neophodno organizovati dodatni rad sa tako darovitom decom. Medjutim, ta i takva deca jos uvek nemaju odgovarajuci tretman, te se cesto dogadja da ti veliki potencijali razvoja i napretka bivaju zauvek i nepovratno izgubljeni.

Osnovni cilj ovoga teksta bio bi upravo rad sa darovitom decom, sa nadarenom i natprosecno intelektualno sposobnom decom. U daljem izlaganju bavicemo se fenomenom darovitosti, blagovremenom otkrivanju i identifikovanju kao i oblicima rada sa ovom kategorijom dece.

O fenomenu darovitosti postoje brojna shvatanja i definicije. Definicije nastale ranih sezdesetih godina pretezno su usmerene na visoko intelektualne, mentalne sposobnosti "kojima se objasnjava darovitost i koja se najcesce izjednacavala sa visokim skolskim postignucima"(4,584). Savremene definicije su kompleksnije i u sebi sadrze kvalitativne i kvantitativne aspekte, naravno u razlicitoj proporciji zavisno od teorija ili shvatanja sustine opstih intelektualnih sposobnosti. Ako se ima u vidu raznovrsnost u pogledu shvatanja sposobnosti i intelektualnog razvoja, onda je sasvim razumljivo da nema jedinstvene ili opste prihvacene definicije darovitosti. Da bismo ipak objasnili fenomen darovitosti, navescemo nekoliko objasnjenja koja su cesto prisutna u pedagosko-psiholoskoj literaturi.

Proucavanje darovitosti zapocelo je radom i istrazivanjem engleskog naucnika Frensisa Goltona (1822-1911.). On je u svom delu "Nasledni genije" (1869) genealoskim studijama nastojao da dokaze svoju tezu da se geniji radjaju. Medjutim, prvo sistematsko i temeljno proucavanje darovitosti zapoceo je Luis Terman sa saradnicima tzv. longitudinalnim studijama, pocev od 1921, nastavljene su i posle njegove smrti i trajale su pedesetak godina. Prema Termanu, darovit je svaki onaj pojedinac sa visokim opstim intelektualnim sposobnostima i ciji je IQ 140 i iznad toga.

Spirmanova dvofaktorska teorija (1927,1950) bazirana je na jedan opsti ili generalni (G) faktor i veci broj (7) specificnih cinilaca.

Terston (1947) je razvio Spirmanovu dvofaktorsku teoriju koristeci metodu faktorske analize u tzv. teoriju primarnih mentalnih sposobnosti. On je dosao do zakljucka da se "vecina ljudskih kapaciteta moze objasniti postuliranjem sedam primarnih mentalnih sposobnosti"(11,568).

Posebnu paznju privlaci Gilfordova teorija sposobnosti (1967) kojom je dat nov prilaz u shvatanju grupnih faktora. On je razvio teoriju "koja primarne intelektualne sposobnosti organizuje u sistem intelekta" (4,586). Gilford je metodom faktorske analize utvrdio pet vrsta mentalnih operacija (prepoznavanje, memorija, divergentno misljenje, konvergentno misljenje i evaluacija).

Medju brojnim definicijama potrebno je istaci i onu koju je dao Pol Viti (1962) i koji je darovitog pojedinca definisao "kao onog pojedinca cija su dostignuca konstantno znacajna u bilo kojoj potencijalnoj oblasti ljudske aktivnosti"(4,587).

Definicija Dz. Galagera (1976) veoma je slicna prethodnoj, samo je preciznija i konkretnija u navodjenju oblasti.

Slicno, ali nesto prosireno shvatanje inteligencije dao je Hauard Gardner (1983) u svojoj studiji "Okviri uma". On negira tradicionalno shvatanje da je inteligencija jedinstvena sposobnost i istice najmanje 7 kategorija inteligencije koje mogu biti nezavisne jedna od druge, naravno, svaka pojedina osoba ima "razlicit nivo razvijenosti 7 kategorija sposobnosti"(20,2). Gardnerova teorija multiple (visestruke) inteligencije anticipira pedagoski optimizam i shvatanje da se inteligencija moze menjati, odnosno, "poboljsavati vjezbanjem i vaspitanjem (vaspitljivost inteligencije), za razliku od vecine tradicionalnih shvatanja koji su inteligenciju vidjeli kao fiksiranu sposobnost i statican entitet"(20,3). Na osnovu ove teorije izradjeno je vise istrazivackih projekata koji dokazuju i potkrepljuju tezu da je moguce podsticati intelektualni razvoj i poboljsati intelektualno funkcionisanje kognitivnog razvoja na svim nivoima kao i na svim uzrastima. Gardnerov model multiple inteligencije prihvacen je u teoriji i praksi rada sa svim kategorijama ucenika, a posebno sa onim najdarovitijim, najkreativnijim i najsposobnijim. Modeli visestruke inteligencije govore i o tome da postoje mnogobrojni nacini ucenja i saznavanja spoljnog sveta od kojih su prema Gardneru, najznacajniji sledeci:

1. verbalno-lingvisticka ;2. logicko-matematicka;3. vizuelno-prostorna;4. telesno-kinesteticka;5. muzicko-ritmicka;6. interpersonalna i7. intrapersonalna inteligencija.

U vezi sa istaknutim modelima inteligencije, Dejvid Lazner (1911) istice "da svih ovih sedam vrsta inteligencije mogu biti vjezbane i unapredjivane putem nastave i odgovarajucih skolskih predmeta" (20,4). Iz ovoga sledi konstatacija da se nastavniku postavljaju novi zadaci i da je njegova najbitnija uloga da otkriva i oslobadja kreativne mogucnosti svojih ucenika. Nastavnik ce u svakom uceniku traziti ono sto je najjace i najbolje u njemu i da se na tim osnovama grade nova postignuca i prosiruju kapaciteti licnosti - istice prof. Stojakovic.

Na osnovu pomenutih istrazivanja darovitosti i posebno, longitudinalnim istrazivanjima Termana, namece se pitanje, a koje isticu i autori I. Furlan, B. Djordjevic, P. Stojakovic i drugi, zasto su neka deca darovita, a druga nisu. U prvi plan, ova istrazivanja isticu faktor nasledja, sto znaci da daroviti roditelji imaju i darovitu decu. Medjutim, u isto vreme, na darovitost uticu i faktori sredine, jer takvi daroviti roditelji, po pravilu, osiguravaju svojoj deci i povoljnije razvojne uslove vec od ranog detinjstva. Terman i saradnici otkrili su i druge bioloske faktore koristeci metodu statisticke analize. Oni su ustanovili da se najveci broj darovite dece radja od oceva koji imaju od 30 do 35 godina zivota i da su to najcesce prvorodjena deca. To nas upucuje na to da su generativne strukture oceva pomenute starosti najpogodnije, a da generativne strukture majki najbolje "iskoristi" prvo dete.

Osim naucne predstave darovitosti i faktora koji uticu na ovaj fenomen, potrebno je istaci i osnovne karakteristike darovitosti. Kako istice prof. Furlan, Terman smatra da je visoka inteligencija samo deo darovitosti, a da je njen drugi bitan i sastavni deo - kreativnost. Naime, istrazivanja su pokazala da izmedju visoke inteligencije i kreativnosti postoji visok stepen korelativnosti, mada ima i slucajeva da postoje osobe sa izrazenom inteligencijom, ali nisu kreativne, a neki "kreativci" nisu posebno inteligentni. Takodje je Terman utvrdio da postoji visoka korelacija izmedju inteligencije i skolskog uspeha kada je IQ - 130, medjutim, vrednosti iznad pomenutog kolicnika inteligencije ne doprinose znacajnijem uspehu, ali u tom slucaju, kreativnost dolazi u prvi plan.

Istaknuti istrazivaci (Spirman, Terston, Gilford, Gardner i dr.) i njihove teorije sposobnosti i dosadasnja saznanja iz oblasti psihologije i pedagogije doprineli su da se, definise darovitost za koju mozemo reci da je to visoko razvijena sposobnost bilo opsta ili neka specificna (muzicka, literarna, matematicka...) koja omogucuje natprosecan ucinak na odredjenom i konkretnom podrucju.

Sto se samog nasledja tice, istrazivaci su dosli do saznanja da se ne nasledjuju "gotove" sposobnosti, vec samo dispozicije iz kojih se te sposobnosti mogu razviti. Dispozicije moramo shvatiti kao specificne anatomsko-fizioloske strukture od kojih zavisi razvitak sposobnosti. Tu se pokazuje kompatibilnost faktora nasledja i faktora sredine, istice prof. Furlan. To dalje znaci, da bi se sposobnosti razvile, moraju se za njih naslediti potrebne dispozicije, a da bi ove prerasle u sposobnosti, deca moraju imati odgovarajuce uticaje okoline, bilo slucajnim ili institucionalnim delovanjem vaspitanja i obrazovanja.

Identifikacija darovitih ucenika veoma je slozena i odgovorna aktivnost. "Prepoznati ili otkriti, znaci samo naznaciti nadarenog pojedinca, a identifikovati, znaci utvrditi... skup osobina koje ga cine nadarenim, ili, jos preciznije, utvrditi vrstu i stepen njegove darovitosti"(14,22). Veoma cesto kao polaziste u identifikovanju koristimo koeficijent inteligencije (Terman, Bjeker, Holingvort, Danijelson i dr.), zapostavljajuci pri tom karakteristike: specijalne sposobnosti, interesovanja, navike, karakterne osobine, socijalne stavove, emocionalnost i drugo.

Pri izboru, otkrivanju i identifikovanju darovite dece pored visokog stepena intelektualnih (opstih) i nekih specijalnih sposobnosti, istrazivaci su dosli na stanoviste da su i druge osobine i karakteristike (fizicka konstitucija, socijalne i emocionalne osobine) u visokom stepenu korelativnosti sa visokim koeficijentom inteligencije, te zbog toga darovitost moramo da sagledamo iz vise uglova i na osnovu vise parametara.

Daroviti ucenici, smatraju neki psiholozi, fizicki su nesto razvijeniji, manje boluju i boljeg su opsteg zdravstvenog stanja. Od roditelja se moze saznati da su takva deca znatno ranije prohodala, "da su brze progovorila i razvila svoj govorni potencijal"(5,27).

Na osnovu sociometrijskih istrazivanja doslo se do saznanja da su darovita deca socijalno prilagodjenija, komunikativnija i omiljenija. Mali je broj darovitih koji ne uspevaju da se prilagode sredini. Darovita deca u odeljenju, razredu ili skoli cesto zauzimaju istaknuta mesta i najcesce preuzimaju ulogu vodje, nosioca akcija jer veoma brzo i lako resavaju postavljene im probleme i zadatke.

Sto se emocionalnosti tice, ispitivanja vrsena kod nas i u svetu pokazuju da su daroviti ucenici emocionalno stabilniji. Medjutim, veoma cesto, zbog povecanog nivoa aspiracije, nailaze na prepreke u porodici i u skoli, dolazi do konflikata, nekada i do agresivnosti, tvrdoglavosti, ali i do povlacenja i izolovanosti. Darovito dete "zbog raznovrsnosti i bogatstva svojih osjecanja, drukcije i snaznije dozivljava svijet oko sebe nego vecina druge djece istog uzrasta, pa samim tim postaju i lakse ranjiva zbog nepravde i pogresnih postupaka roditelja, vaspitaca, nastavnika i vrsnjaka"(19,463). Nastavnici i roditelji cesto i nisu svesni emocionalnog (pored intelektualnog) bogatstva darovite dece i zato prema njima cesto grese. Takvoj deci potrebno je razumevanje i podrska okoline, a ne dalje produbljivanje njihove emocionalne krize, primecuje prof. Stojakovic.

Intelektualne sposobnosti i uspeh u skoli u visokom su korelativnom odnosu i zato darovita deca prevazilaze prosecnost u zelji za znanjem, u originalnosti, odlucnosti i doslednosti, u smislu za humor i dr. Na osnovu zapazanja nastavnika, prof. M. Djordjevic istice sledeca svojstva ove kategorije dece:

- uce brzo i lako;- upotrebljavaju mnogo opstih znacenja i prakticnih znanja;- misle jasno, shvataju odnose i razumeju znacenja;- znaju o mnogim stvarima o kojima druga deca nemaju pojma;- koriste veliki broj reci, lako i tacno;- menjaju (preobrazavaju) teske mentalne zadatke;- postavljaju mnoga pitanja i zainteresovana su za siroki krug stvari;- otvorena su, dobri su posmatraci i brzo odgovaraju.

U identifikaciji darovitih mogu posluziti i neke njihove slabosti i mane (Holingvort i Terman) istice I. Furlan. Ako ovakva deca nemaju dovoljno intelektualnog podsticaja, cesto su besposlena, neaktivna, ponekada uobrazena i antisocijalna. Cesto se dogadja da ova deca zele da budu slicna ostaloj (prosecnoj) deci i desava se da njihovu darovitost ne zapaze roditelji ili nastavnici. Ako nastavnici nemaju odgovarajuci tretman u radu sa darovitim ucenicima, oni (ucenici) mogu da pokazu "nepostovanje za osobe koje su od njih manje obdarene, pa cak mogu da budu i neuctivi"(5,20). Holingvortova je (prema I.Furlanu) tvrdila da cesto lose vaspitanje od strane odraslih moze dovesti do toga da daroviti postanu tvrdoglavi, svadljivi i slicno, zbog cega mogu da imaju ozbiljnih teskoca u zivotu, te je zato ovoj kategoriji ucenika potreban poseban program vaspitanja, narocito na osnovnoskolskom nivou.

Pored pomenutih karakteristika i odlika darovite dece, u strucnoj literaturi navode se brojni indikatori koje bi trebalo imati u vidu pri identifikovanju darovitosti. Oni mogu biti: visoka skolska postignuca, uspesi na takmicenjima, postignuti rezultati istrazivackih, umetnickih i drugih delatnosti. Medju mogucim instrumentima utvrdjivanja darovitosti, u strucnoj literaturi pominju se sledeci:

"-standardizovani testovi skolskih postignuca;-standardizovani testovi opstih i posebnih sposobnosti;-testovi stvaralackih sposobnosti;-testovi osobina licnosti, testovi motivacije i dr."(8,82).

U procesu otkrivanja i identifikovanja darovite dece moguce je angazovati vaspitace, ucitelje, predmetne nastavnike, odeljenjskog staresinu, roditelje, lekare, pedagoge i psihologe skola kao i skolske nadzornike za pojedina nastavna podrucja i predmete. U situacijama za koje smatramo da su slozene, neophodan je multidisciplinarni pristup tima strucnjaka razlicitih profila.

Poseban rad sa darovitim ucenicima uglavnom se ostvaruje na casovima dodatne nastave, u okviru slobodnih aktivnosti (sekcije, kruzoci i dr.), kao i putem samostalnog rada ucenika u skoli i kod kuce. Rad sa darovitim ucenicima zasnovan je na individualnim razlikama koje postoje medju ucenicima, te pedagozi i psiholozi nastoje da takve individualne intelektualne sposobnosti ucenika stave u samo srediste problema savremene nastave, stvorivsi uslove da svaki ucenik napreduje sopstvenim tempom u usvajanju novih nastavnih sadrzaja. Jer, rad sa darovitom decom ima za cilj, da pored produbljivanja znanja i formiranja pozitivnih stavova prema saznanju, motivise ucenike, da ih nauci kako se samostalno radi, kako se dolazi do saznavanja uzroka i posledica, utvrdjivanja cinjenica i donosenje zakljucaka. Sama realizacija ovakvog rada svakako podrazumeva jedan drugaciji i inventivniji pristup u radu sa ucenicima, a optimalni efekti mogu se ocekivati kao posledica individualnog pristupa svakom uceniku. To dalje znaci, treba primeniti inovativne postupke koji obezbedjuju takav pristup u radu sa ucenicima, a to su: didakticki sistemi nastave, posebno, timsku, problemsku, individualizovanu i programiranu nastavu. Samo inoviranim pristupom svim ucenicima stvaramo nesagledive mogucnosti za njihovo napredovanje u usvajanju novih znanja. Znanja koja su usvojena zajednickim radom i nastavnika i ucenika, uz njihovo istovremeno i obostrano uvazavanje, sigurna su pretpostavka savremene i visokokvalitetne nastave. Rezultati koji se pri takvom radu postizu u funkciji su transfernih znanja, a ova ka postizanju optimalnih efekata, kako u usvajanju novih znanja, a tako i u njihovoj prakticnoj primeni. Inovativni postupci, metode i didakticki sistemi proizasli su iz potrebe da se maksimalno razvijaju kreativne sposobnosti ucenika. Danas se smatra, po recima prof. P. Mandica, da ce maksimalnom uspehu u radu sa darovitom decom, doprineti sledece kreativne snage:

-fluentnost (sposobnost stvaranja sto veceg broja ideja, izrazajna fluentnost i fluentnost reci;-fleksibilnost misljenja (sposobnost promene misljenja u toku resavanja problema, oslobodjenost ustaljenih formi i klisea, stereotipa, samoinicijativno trazenje novih puteva koji vode resenju zadatkog problema);-originalnost (sposobnost stvaranja neobicnih, udaljenih i retkih odgovora) i-inventivnost (sposobnost stvaranja u oblasti muzike, slikarstva, nauke i sl.).

Prethodno navedeni stavovi upravo treba da cine okosnicu programa za darovite ucenike, jer oni imaju potrebu za izazovom i stvaralastvom. Treba im omoguciti "da rade nezavisno i samostalno, kao i u grupi. Od posebnog je znacaja da se daroviti ucenici naviknu na redovan i sistematski rad"(8,28).

Ako se ucenici na pocetku skolovanja ne naviknu na redovan i organizovani rad, kasnije ce biti veoma tesko da se to postigne i nadoknadi, zbog cega neki od darovitih ne postignu ocekivane rezultate koji im omogucavaju njihove, pre svega, intelektualne sposobnosti.

Kreativnost darovitih ucenika doci ce do svog punog izrazaja u zavisnosti od programa koji moraju biti diferencirani, individualizovani, modifikovani i revidirani kada se za tim ukaze potreba.

Na osnovu rezultata empirijskih istrazivanja veceg broja autora, doslo se do stanovista da rad sa darovitom decom moze imati takve oblike rada koji se najcesce mogu svrstati u sledece tri grupe:

- "ubrzavanje razvoja (akceleracija);- obogacivanje programa i - homogeno grupisanje i njihove razlicite kombinacije" (8,29).

Akceleracija pretpostavlja brze napredovanje ucenika, jer darovita deca uce mnogo brze i efikasnije od prosecne, te im treba omoguciti napredovanje u skladu sa njihovim sposobnostima. Daroviti ucenici podstaknuti drugacijom organizacijom i primenom odgovarajucih didaktickih metoda i postupaka, razvijaju uspesnije radne navike, sticu pozitivne stavove prema ucenju i radu uopste. Skracivanje perioda redovnog skolovanja nije samo moguce, vec i pozeljno za sve mlade ljude koji zele i mogu brze da napreduju.

Obogacivanje nastavnih sadrzaja, po prof. J. Djordjevicu, u obrazovanju darovitih najcesce se primenjuje u dva vida:

1. kao sticanje iskustava u ucenju posle rada u redovnom odeljenju (povremeno homogeno grupisanje) i 2. kao prilagodjavanje nastavnih obaveza za darovite ucenike u redovnim heterogenim odeljenjima.

Osnovna karakteristika ovog oblika je ta sto se ucenici ne izdvajaju iz redovne skolske i odeljenjske sredine, ali im se zato daju dodatni sadrzaji, aktivnosti i odgovarajuci postupci. Nekada za darovite ucenike mogu se organizovati, u odredjene dane posebno obogaceni programi, koji u sebi sadrze posebno izabrane delove programskih sadrzaja odredjenih naucnih oblasti. Svoja interesovanja i sklonosti daroviti ucenici mogu ostvarivati putem obogacenih programa u okviru rada raznih drugih institucija i centara, univerziteta, strucnih drustava, muzeja, laboratorija, botanickih i zooloskih vrtova i dr.

Treci oblik grupisanja darovitih podrazumeva izdvajanje takvih ucenika iz redovnih (heterogenih) odeljenja i njihovo grupisanje, na osnovu jedinog kriterijuma - nivoa intelektualnih sposobnosti. Obzirom da darovitih ucenika ima veoma malo, homogena odeljenja ili razredi formiraju se sa sireg skolskog podrucja. Najcesci postupak u identifikaciji takvih ucenika je primena nekog standardizovanog individualno-verbalnog testa opstih sposobnosti kao sto su na pr. Bine-Simonova skala, Veksler-Belvi ili neka druga.Tako izabrani ucenici imaju IQ 120 ili visi, a negde i 140 i vise. Ovakav nacin homogenog grupisanja moze biti povremeno (1 cas u toku dana, 1 dan u toku sedmice, grupisanje u toku raspusta i sl.) Takozvano dugotrajno ili stalno grupisanje ucenika javlja se u okviru specijalnih (matematickih, lingvistickih, muzickih, likovnih i dr.) odeljenja i skola, pretpostavlja adekvatnu osnovu za realizaciju posebnih programskih sadrzaja, te se na taj nacin moze "dalje i vise ici u susret njihovim potrebama i mogucnostima, zeljama i interesovanjima"(8,31). Na drugoj strani, izdvajanje tih ucenika iz tzv. "obicnih" odeljenja ima dosta negativnih karakteristika:

-" izdvajanje na osnovu IQ je privilegija malog broja ucenika;- daroviti ucenici sem intelektualnih, imaju i druge potrebe (socijalne, emocionalne i dr.);- podsticaji koji dolaze od darovitih ucenika uskraceni su ostalim "obicnim" ucenicima;- zadaci koji se postavljaju darovitim ucenicima izuzetno su zahtevni i neki daroviti ucenici mogu biti neuspesni;- izdaci za finansiranje ovakvih odeljenja su pretezno visoki, te odredjene sredine ne mogu imati ova odeljenja, razrede ili skole"(8,32).

Da bi daroviti ucenici bili podstaknuti i kod njih se stvorile radne navike, veci broj autora predlaze odredjene principe u radu sa darovitom decom:

-stvarati sto vise mogucnosti za ucenikovo istrazivanje i otkrivanje s ciljem zadovoljenja motiva radoznalosti;-obezbediti odredjene periode kada se ucenicki rad ne procenjuje i ocenjuje, jer strah od neuspeha koci, inhibira kreativnost i darovitost;-pokazati ucenicima da njihove "neobicne" ideje imaju svoju vrednost te se prema njima odnositi s postovanjem;-pruziti mogucnost darovitim ucenicima da sto cesce resavaju slozene probleme i pritom dozive uspeh i radost u radu.

Iz prethodno navedenih stavova proizilazi zakljucak da teziste savremene nastave mora biti na ucenju, a ne na poucavanju. Ako je nastavnik u procesu nastave u samom njenom centru, to znaci da se prioritet daje klasicnoj, tradicionalnoj nastavi u kojoj su ucenici samo primaoci nastavnikovih informacija. Koncept nastave sa nastavnikom u samom njenom sredistu pokazao je mnoge slabosti. Proslo je vreme kada se uspesnim smatrao onaj nastavnik koji odlicno poznaje materiju i zanimljivo izlaze.

U pedagoskoj literaturi, prof. Vilotijevic citira Djuia koji je takav rad smatrao apsurdnim. Djui kaze: "Poucavanje moze da se uporedi sa prodajom robe. Niko ne moze da prodaje ako neko ne kupuje... Ipak, ima nastavnika koji misle da su obavili dobar dnevni posao bez obzira na to sta su ucenici naucili"(1,21).

Danasnji zahtevi su daleko slozeniji, viseslojni i tezi. Dobar je onaj nastavnik, istice se u pedagosko-didaktickoj literaturi, koji je spreman i sposoban da misaono mobilise ucenike, koji ih usmerava da shvate pravila i principe a ne "tera" ih da pamte premnogo cinjenica, koji ih navikava da nauceno primenjuju i koji ih uci kako treba uciti.

Ucenje ucenja ili ucenje kako se uci treba razumeti u kontekstu obucavanja ucenika posebnim tehnikama, metodama, sredstvima i postupcima samostalnog ucenja. Rad sa darovitim ucenicima, dolazi do punog izrazaja u medijskoj didaktici, koja proucava teoriju i praksu poucavanja i ucenja uz pomoc medija, medju kojima znacajno mesto zauzima kompjuterizovana nastava, sto znaci, da se i ucenici i nastavnici moraju uvoditi u informaticku pismenost. Medjutim, to na drugoj strani ne znaci, da racunar u nastavi moze da zameni nastavnika, nego da mu pomogne da, zajedno sa ucenicima, koristi one njegove osobine u kojima on daleko nadmasuje pojedinca. U nastavi pomocu racunara teziste se prenosi sa procesa predavanja na proces ucenja, istice prof. Vilotijevic. To znaci, nastava se individualizuje, cime se ostvaruje jedan od najvaznijih zadataka savremene didaktike i pruzene su mogucnosti da svaki ucenik savladjuje program prema sopstvenim mogucnostima i brzinom koja njemu odgovara. U cilju podsticanja ucenika, povratna informacija je prava dragocenost jer u klasicnoj nastavi takvo saznanje dobijaju najcesce, tek u fazi ocenjivanja. Koriscenje racunara u savremenoj nastavi, u nastavnom radu, u novom milenijumu, pruza nesagledive mogucnosti u cilju usvajanja novih sadrzaja, efikasnost nastave se znatno povecava, ona postaje ociglednija a znanja su trajnija i primenljivija.

Nove komunikacione tehnologije omogucavaju da se efikasnost ucenja bitno poveca, interakcija poboljsa, a ucenici dobijaju povoljniju poziciju. To dalje znaci, da sticanje znanja u ucionicama nece biti u tolikoj meri dominantno kako je to danas. Uceniku ce biti potrebno da ima personalni racunar, modem i telefonsku liniju kako bi se prikljucio na Internet pomocu koga ce dobijati potrebne obrazovne informacije i koristiti na najsavremeniji nacin, didakticko-metodicki obradjene sadrzaje. Dakle, naucna dostignuca iz oblasti informatike pruzaju nam neprocenjive mogucnosti da nesmetano zakoracimo u 21. vek, u novi milenijum. U savremenoj nastavi sve vise ce mesta biti za multimedijalni pristup, za virtuelne laboratorije i ekspertske sisteme. Na taj nacin, savremena komunikaciona tehnologija omogucuje skolama da nastavu podignu na znatno visi nivo - da je ucine bogatijom, zanimljivijom, racionalnijom i efikasnijom. Logicno, uslov za takav vid nastave je odgovarajuca oprema i nastavnici koji umeju, zele i hoce da je koriste.

Iz dosadasnjeg izlaganja, mozemo zakljuciti da je nasa danasnja skola u velikoj meri konzervativna i tradicionalna. Ona zaostaje za promenama u drugim oblastima ljudskog rada kao sto su : medicina, farmacija, tehnicke i prirodne nauke i druge oblasti, kako istice prof. Vilotijevic. Didaktika koja se bavi teorijom nastave, ostvarice svoj zadatak ako teorijski i prakticno "pripremi teren" da nasa skola ne zaostaje za promenama, vec da postane generator napretka. Iz tradicionalne nastave treba zadrzati sve ono sto je izdrzalo prakticnu proveru istovremeno trazeci puteve da skola bude ustanova uspesnog ucenja, prestiznih rezultata i uspeha za sve, a posebno za one ucenike koji brzo i lako uce, odnosno za sve talentovane ucenike. Na osnovu proucavanja pedagosko-didakticke literature dolazimo do saznanja da je didakticka teorija napredovala, ali se nastavna praksa vrlo sporo menjala i modernizovala, ali o ovome necemo izlagati zbog namene rada i koncepcije naseg casopisa.

I, na kraju, rad sa darovitim ucenicima, podsticanje i razvoj darovitosti kod ucenika, tog najveceg blaga koje drustvo ima, uz pomoc savremenih i inovativnih oblika rada, uz upotrebu relevantnih nastavnih metoda i posebno uz kontinuiranu primenu savremene nastavne tehnologije, savremenih naucnih dostignuca u oblasti nauka, a posebno informatike i racunarstva, ostvarujemo sustinske postulate savremene nastave.

LITERATURA

1.Vilotijevic dr Mladen, Od tradicionalne ka informacionoj didaktici, Pedagosko drustvo Srbije, Beograd, 1999.2.Golubovic Stanislav, Krulj dr Radenko, Uvod u opstu metodiku nastavnog rada, Centar za kulturu i umetnost, Aleksinac, 1998.3.Djordjevic dr Bosiljka, Dodatni rad ucenika osnovne skole, Prosveta, Beograd, 1977.4.Djordjevic dr Bosiljka, Obrazovanje i vaspitanje darovitih, Pedagoska stvarnost 7-8, Novi Sad, 1999.5.Djordjevic dr Milutin, Organizacija i izvodjenje dopunske, produzne i dodatne nastave u osnovnoj skoli, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1976.6.Djukic dr Mara, Individualizacija procesa usvajanja znanja u nastavi, Nastava i vaspitanje br. 3, Beograd, 1995.7.Zlebnik dr Leon, Opsta istorija skolstva i pedagoskih ideja, Naucna knjiga, Beograd, 1970.8.Zbornik, Visa skola za obrazovanje vaspitaca, Vrsac, 1995.9.Zorman Leon, Sposobnosti za ucenje, IP Rad, Beograd, 1965.10.Inovacije u teoriji i praksi, Samoupravno vaspitanje, Loznica, 1986.11.Krec Dejvid, Kracfild Ricard, Elementi psihologije, Naucna knjiga, Beograd,1976.12.Maksic mr Slavica, Obrazovne mogucnosti za darovite ucenike u srednjoj skoli, Nastava i vaspitanje br. 1, Beograd, 1996.13.Maksic mr Slavica i dr., Rad sa darovitom decom i talentovanim ucenicima u osnovnoj skoli, Nastava i vaspitanje br.1-2, Beograd, 1995.14.Malusic spec. Slobodan, Daroviti ucenici i rad sa njima, Emka, Beograd, 2000.15.Mandic dr Petar, Inovacije u nastavi, IGKRO "Svjetlost" OOUR Zavod za udzbenike, Sarajevo, 1977.16.Mirkov Snezana, Dodatni rad sa ucenicima osnovne skole, Nastava i vaspitanje br.3, Beograd, 1995.17.Prodanovic dr Tihomir, Nickovic dr Radisav, Didaktika,Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988.18.Problemsko ucenje u nastavi, Samoupravno vaspitanje, Loznica, 1984.19.Stojakovic dr Petar, Neki emocionalni problemi u razvoju darovite dece, Nastava i vaspitanje br. 3, Beograd, 1998.20.Stojakovic dr Petar, Teorija multiple inteligencije i razvijanje darovitosti i kreativnosti, Inovacije u nastavi br. 2, Beograd, 1998.21.Furlan dr Ivan,Kobola Alojz, Ubrzano napredovanje nadarenih ucenika osnovne skole, Skolska knjiga, Zagreb, 1971.