Neka od ispitnih pitanja

-58. Pojam i pretpostavke kolektivne bezbednosti

Definicija agresije koju je usvojila Generalna skupština UN 14. 12. 1974. godine: “Agresija je upotreba oružane sile od strane jedne države protiv suverenosti, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti neke druge države ili na bilo koji način nesaglasno s poveljom UN“– primeri upotrebe oružane sile su invazija, napad, aneksija, okupacija, bombardovanje, korišćenje oružja, blokada, napad na flotu, slanje oružanih bandi.

Iako je u obliku teorijskih radova i preporuka postojala još ranije, u toku Prvog svetskog rata naročito je ojačala ideja o potrebi da se neuspeli sistem ravnoteže snaga zameni drugim, koji se ne zadovoljava izjednačenošću snaga, već bi uvek obezbeđivao premoć onih članica međunarodne zajednice koje brane mir i bezbednost. Umesto individualnog istupanja i privremenih koalicija, nudila se zajednička odbrana osnovnih dobara država, kolektivna bezbednost. Otada, pa sve do danas, kolektivna bezbednost je sistem za zaštitu univerzalnih i zajedničkih vrednosti, koji je (bar na rečima) najšire prihvaćen i koji se neprekidno pokušava ostvariti i usavršiti.

Mogu se razlikovati dva shvatanja kolektivne bezbednosti, šire i uže. Prema prvome, kolektivna bezbednost je zajednička odbrana bezbednosti svake članice jedne povezane grupe država od unapred predviđenog ili nepredviđenog neprija- telja. U okviru ovakvog shvatanja spada definicija koju daje V. Gavranov, prema kome je to: “svako zajedničko, dvostrano ili višestrano istupanje država s ciljem odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne ili više strana ugovornica protiv zajedničkog neprijatelja, uz eliminisanje rata kao sredstva u međusobnim odnosima”. Uže - prof. Dr Vojin Dimitrijević: “obаvezа priticаnjа u pomoć žrtvi nаpаdа nа osnovne vrednosti postoji u svаkom slučаju i protiv svаkog nаpаdаčа, koji se ne može odrediti unаpred, već premа аgresiji koju je izvršio te znаči, u prvom redu morа dа obuhvаti i držаve koje su uspostаvile sistem kolektivne bezbednosti, а ne sаmo spoljne neprijаtelje”( ∑-а>а - a je država aggressor, E predstavlja države članice sistema zasnovanog na kolektivnoj bezbednosti).

To je, dakle, jedna vrsta saveza, zasnovanog na međunarodnom ugovoru, kojim se države-ugovornice unapred obezbeđuju da neće stajati same pred ugroža- vanjem svojih osnovnih vrednosti. Od sadržaja ugovora zavisi, međutim, u odnosu na kog napadača ovo jemstvo važi. To bi mogla biti tačno imenovana država, koja se uočava kao opasnost, zatim bilo koja država van ugovornog kruga, i konačno, neka od ugovornica. Neke od definicija ove vrste izrazito naginju pretpostavci da se bezbednost članica štiti od spoljnog napada, kao npr. ona M. Markovića, za koga je kolektivna bezbednost: “takvo stanje odnosa u međunarodnoj više ili manje organizovanoj zajednici, pri kome su njeni članovi, u manjem ili većem obimu (broju) povezani među sobom jednim odbrambenim mehanizmom radi obezbeđenja nezavisnosti i

teritorijalne nepovredivosti protiv napada na ta dobra bilo kog svog člana od strane spoljnog neprijatelja, ili čak, i od strane nekog od samih članova”

Ovako širok pojam kolektivne bezbednosti omogućava da se pod njega podvedu mnogi odbrambeni savezi sklopljeni u prošlosti, daljoj i bliskoj. Tako se kao preteče ideje kolektivne bezbednosti navode planovi češkog kralja Jiržija Pođebradskog (XV vek) i francuskog monarha Anrija IV (XVI vek) o udruživanju hrišćans- kih država protiv Turske, a u tvorevine kolektivne bezbednosti ubrajaju se i Sveta alijansa i iz nje proizišli savezi velikih sila, kao i savremeni vojno-politički blokovi (bar prema slovu ugovora na kojima se zasnivaju).

Izgleda nam da prihvatanjem šireg shvatanja preti opasnost da se izgubi razlika između kolektivne bezbednosti i ravnoteže snaga, koja se isto tako mogla ostvariti i odbrambenim savezima protiv moćnije države potencijalnog neprijatelja. Mada je ovde primena izraza “kolektivna bezbednost” semantički ispravna jer se države kolektivno obezbeđuju mora se tražiti opis koji ukazuje na razliku od ravnoteže snaga, zasnovanu na pomenutoj težnji da se u svakom slučaju osigura premoćonih koji brane nečija ugrožena dobra.

Tom zahtevu odgovaralo bi uže shvatanje kolektivne bezbednosti, gde obaveza priticanja u pomoć žrtvi napada na osnovne vrednosti postoji u svakom slučaju i protiv svakog napadača, koji se ne može odrediti unapred, većprema agresiji koju je izvršio te, znači, u prvom redu mora da obuhvati i države koje su uspostavile sistem kolektivne bezbednosti, a ne samo spoljne neprijatelje. To bi, u idealnom slučaju, bio “savez svih protiv svakog”, gde za razliku od ravnoteže snaga ili saveza, agresor ne bi bio suočen samo sa grupom država koje su obavezne ili im je u interesu da brane napadnutog, nego sa svim ostalim državama. Teoretski, to bi moralo da osigura premoć branilaca, jer je verovatno da je zbir svih članica jednog svetskog ili regionalnog sistema kolektivne bezbednosti, umanjen za jednog člana, moćniji od ovoga (S a = a).

B. Pretpostavke

Iz ovog se vidi da sistem kolektivne bezbednosti nije dijametralno suprotan ravnoteži snaga, već predstavlja njeno usavršavanje, zasnovano na sličnoj logici. Otuda se i na sličan način mogu posmatrati preduslovi koji za njega treba da postoje.

a. U sistemu takođe treba da postoji veći broj podjednako moćnih država. To sad više nisu “esencijalne sile”,već je naglasak na raspoređenosti moći da bi pretpostavka S a > a bila ostvarena. Antiagresorski savez mora da bude ubedljivo jači od svakog mogućeg agresora. Povrh toga, u stvarnosti se nikada ne može očekivati da će sve ostale države priteći u pomoćugroženoj.

b. Među državama ne treba da postoje takve razlike koje bi ih ometale da se suprotstave onoj od njih koja se ispolji kao agresor ili da se pridruže antiagresorskoj kombinaciji.

Tome treba pridodati i sledeće nove preduslove:

v. Primena oružane sile od strane država mora biti zabranjena, sem onda kada se prinuda primenjuje radi odbijanja napada na osnovne vrednosti (opstanak, neza- visnost i teritorijalni integritet) od strane same napadnute države (individualna sa- moodbrana) ili drugih država, koje joj pritiču u pomoć (kolektivna samoodbrana, kolektivne mere).

g. Da bi prethodni uslov bio ostvarljiv, treba da postoje jasna merila o tome kada je izvršen napad na osnovne vrednosti (definicija agresije).

d. Priticanje u pomoć žrtvi agresije treba da bude obaveza drugih država. Iako se ona zasniva na uverenju da bezbednost svih članica predstavlja zajedničku vred- nost, ovo uverenje samo po sebi može da bude nedovoljno. Ako, pak, države čekaju da i njihova bezbednost bude neposredno ugrožena, kolektivne bezbednosti nema i mehanizam se ne razlikuje od ravnoteže snaga.

đ. Pošto je prinuda zabranjena, mora da bude osigurana mogućnost da se opravdani i zakoniti zahtevi ostvare nenasilnim, mirnim putem.

59. Razlike između zamisli ravnoteže snaga i zamisli kolektivne bezbednosti

I svetski rat je prouzrokovao ogromne društvene potrese i osećanja užasa zbog besmislene ratne klanice. Politika ravnoteže snaga bila je naširoko okrivljivana za rat. Vudro Vilson, američki predsednik tokom I svetskog rata, bio je klasični liberal devetnaestog veka, koji je smatrao da je politika ravnoteže snaga nemoralna zbog toga što narušava demokratiju i nacionalno samoopredeljenje. Prema Vilsonovom shvatanju, “Ravnoteža snaga je velika igra koja je sada zauvek diskreditovana. To je stari i zao poredak koji je preovladjivao pre ovog rata. Ravnoteža snaga je nešto bez čega možemо u budućnosti“.

Vilson je imao pravo, zbog toga što politika ravnoteže snaga ne daje prvenstvo demokratiji ili miru. Kao što smo videli, ravnoteža snaga je način da se očuva sistem suverenih država. Države deluju sa ciljem da spreče da bilo koja od država postane nadmoćna. Iz toga proizilazi takva ravnoteža snaga koja dopušta rat ili kršenje principa samoopredeljenja, ako je to jedini način da se sačuva nezavisnost. Ipak I svetski rat bio je tako razarajući, haotičan i brutalan, da su mnogi ljudi počeli da misle da rat radi očuvanja ravnoteže snaga više ne može biti tolerisan. Ali ako svet sebi više ne može da dopusti sistem ravnoteže snaga, šta bi zauzelo njegovo mesto?

Vilson je priznavao da suverene države ne mogu biti ukinute, ali bi sila mogla biti obuzdana uz pomoć prava i ustanova kao što je to učinjeno na nivou unutrašnje politike. Liberalno rešenje sastojalo se u razvoju medjunarodnih institucija koje bi bile analogne unutrašnjim zakonodavnim i sudskim, kako bi demokratske procedure mogle biti primenjene na medjunarodnom nivou. Neki liberali tog vremena smatrali su ne samo da je I svetski rat vođen da bi se svet učinio bezbednim mestom za demokratiju, nego i da bi demokratija mogla da učini svet bezbednim. U januaru 1918. godine SAD su objavile saopštenje navodeći u 14 tačaka svoje razloge za ulazak

u rat. Četrnaesta tačka je bila najvažnija. Ona je pozivala na „na stvaranje, putem posebnog obavezujućeg sporazuma, opšteg udruženja nacija, u cilju pružanja uzajamnih jemstava političke nezavisnosti i teritorijalnog integriteta kako velikim, tako i malim državama“. U stvari,Vilson je hteo da promeni medjunarodni sistem - od jednog koji je bio zasnovan na politici ravnoteže snaga, u drugi koji je zasnovan na kolektivnoj bezbednosti.

Uprkos tome što su kritičari zvali Vilsona utopistom, on je verovao da bi organizovanje međunarodne bezbednosti mogao biti praktičan pristup svetskoj politici. Znao je da samo sporazumi i ugovori na papiru neće biti dovoljni; potrebne su organizacije i pravila kako bi sporazumi bili primenjeni. Zato je Vilson polagao tako mnogo vere u ideju Lige naroda. Moralna snaga je bila značajna, ali je vojna sila bila neophodna da je podrži. Bezbednost je morala da bude kolektivna odgovornost. Ako bi se sve neagresivne države udružile, premoć bi bila na strani dobra. Međunarodna bezbednost bi bila kolektivna odgovornost u kojoj bi neagresivne države obrazovale koaliciju protiv agresora. Mir bi bio nedeljiv.

Kako države mogu da stvore takav novi sistem kolektivne bezbednosti? Prvo, pravnom zabranom agresije i ofanzivnog rata. Drugo, odvraćanjem agresije putem formiranja koalicije svih neagresivnih država. Ako bi se svi obavezali da priteknu u pomoć svakoj državi koja je žrtva bilo gde u svetu, onda bi premoć bila na strani neagresivnih snaga. Treće, ako odvraćanje ne uspe i dođe do agresije, sve države bi se saglasile da kazne državu koja je počinila agresiju. Ova doktrina kolektivne bezbednosti ima određenih sličnosti sa politikom ravnoteže snaga u smislu da su države pokušavale da odvrate agresiju obrazovanjem moćnih koalicija, a ako odvraćanje ne bi uspelo, bile su voljne da koriste silu.

Međutim, postoje tri značajne razlike izmedju pristupa kolektivne bezbednosti i ravnoteže snaga: Prvo, u kolektivnoj bezbednosti je naglasak više na agresivnoj politici država nego na njenim sposobnostima. Ovo je u suprotnosti sa politikom ravnoteže snaga u kojoj su savezi bili stvarani protiv bilo koje države koja je postajala suviše jaka; odnosno, fokus je bio na kapacitetima država. Drugo, u sistemu kolektivne bezbednosti savezi nisu stvarani unapred, budući da se ne zna koja će država biti agresivna. Tu bi se primenjivao princip - svi protiv jednog kada je agresija počinjena, dok se u sistemu ravnoteže snaga savezi obrazuju unapred. Treće, kolektivna bezbednost je bila osmišljena da bude globalna i univerzalna, bez neutralnih država ili onih koje taj sistem iskorišćavaju ne doprinoseći mu. Ako bi previše država bilo neutralno, koalicija dobra bi mogla delovati slabo i njena sposobnost da odvrati ili kazni agresora bi bila umanjena.

Doktrina kolektivne bezbednosti bila je obuhvaćena Paktom Lige naroda, koja je sa druge strane bila deo ugovora kojima je okončan I svetski rat. Nekoliko članova Pakta Lige naroda su naročito značajni. U članu 10. države su se obavezale da zaštite sve članice od agresije. U članu 11 svaki rat ili pretnja ratom proglašeni su brigom svih država. U članovima 12 i 15 države su se složile da svoje sporove podvrgnu arbitraži i da tri meseca nakon neuspele arbitraže ne ulaze u rat. Član 16, ujedno i najvažniji, kaže da bi svaki rat koji ne poštuje procedure Lige naroda, o smatran ratom protiv svih članica. Država koja bi započela rat bi bila odmah podvrgnuta ekonomskim sankcijama, a Savet Lige naroda bi mogao preporučiti dalje vojne mere.

Ovo tvrdo zvuči, ali su postojale i nejasnoće. Sve članice su morale da se saglase da se primeni kolektivna bezbednost. Tako je svaka država imala pravo veta. Kada su države potpisale Pakt, one su se obavezale na poštovanje člana 16, ali je u praksi ostajalo na državama da odluče koju vrstu sankcija će primeniti i kako će ih sprovesti; one za to nisu odgovarale nikakvoj višoj vlasti. Stoga Liga naroda nije bila korak ka svetskoj vladi u kojoj bi viša vlast mogla da obaveže države članice. Ona nije bila kraj anarhičnog sistema država, nego prvenstveno napor da države kolektivno disciplinuju one članice sistema koje krše pravo.

Kolektivna bezbednost u sebi sadrži dva povezana koncepta: suverenost i međunarodno pravo. Definicija suverenosti je veoma jednostavna: pravna suprematija unutar date teritorije. Proslavljena od strane državnih moralista i ustanovljena od strane Lige naroda, suverenost države je apsolutna i nepovrediva; vlade država imaju punu vlast unutar njihovih granica. Država može ograničiti tu vlast samo sopstvenim pristankom; odnosno, ako vlada potpiše ugovor kojim dopušta drugoj vladi da ima određeni uticaj u njenim domenima, što je pre sporazumno ograničavanje, nego povreda suvereniteta. Tako su potpisivanjem pakta Lige naroda države dobrovoljno prepustile nešto suverenosti medjunarodnoj zajednici u zamenu za jemstva kolektivne bezbednosti i međunarodnog prava.

Prema Vilsonovom shvatanju, i kako proizilazi iz Pakta Lige naroda, međunarodno pravo nadilazi nacionalno, a time i suverenost u određenim slučajevima. Još od Vestfalskog mira 1648. godine, ključno načelo međunarodnog prava je bilo da su države suverene, osim kada povrede međunarodno pravo, u kom slučaju su podvrgnute kažnjavanju. Kolektivna bezbednost bila je međunarodnom pravu ono što je policija u unutrašnjem pravu. Ipak, međunarodno pravo je bilo mnogo manje prihvaćeno od strane država nego unutrašnje pravo. Mnoge države odbile su da budu ograničene međunarodnim pravom i njegovo poštovanje smatrale pre dobrovoljnim nego obaveznim.

Član 16, ujedno i najvažniji, kaže da bi svaki rat koji ne poštuje procedure Lige naroda, o smatran ratom protiv svih članica. Država koja bi započela rat bi bila odmah podvrgnuta ekonomskim sankcijama, a Savet Lige naroda bi mogao preporučiti dalje vojne mere.

Kolektivna bezbednost u sebi sadrži dva povezana koncepta: suverenost i međunarodno pravo. Definicija suverenosti je veoma jednostavna: pravna suprematija unutar date teritorije.

Prema Vilsonovom shvatanju, i kako proizilazi iz Pakta Lige naroda, međunarodno pravo nadilazi nacionalno, a time i suverenost u određenim slučajevima.

Mogu se razlikovati dva shvatanja kolektivne bezbednosti, šire i uže. Prema prvome, kolektivna bezbednost je zajednička odbrana bezbednosti svake članice jedne povezane grupe država od unapred predviđenog ili nepredviđenog neprijatelja. U okviru ovakvog shvatanja spada definicija koju daje V. Gavranov, prema kome je to: “svako zajedničko, dvostrano ili višestrano istupanje država s ciljem odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne ili više strana ugovornica protiv zajedničkog neprijatelja, uz eliminisanje rata kao sredstva u međusobnim odnosima”. To je, dakle, jedna vrsta saveza, zasnovanog na međunarodnom ugovoru, kojim se države-

ugovornice unapred obezbeđuju da neće stajati same pred ugrožavanjem svojih osnovnih vrednosti. Od sadržaja ugovora zavisi, međutim, u odnosu na kog napadača ovo jemstvo važi. To bi mogla biti tačno imenovana država, koja se uočava kao opasnost, zatim bilo koja država van ugovornog kruga, i konačno, neka od ugovornica.

Ovako širok pojam kolektivne bezbednosti omogućava da se pod njega podvedu mnogi odbrambeni savezi sklopljeni u prošlosti, daljoj i bliskoj. Tako se kao preteće ideje kolektivne bezbednosti navode planovi češkog kralja Jiržija Pođebradskog (XV vek) i francuskog monarha Anrija IV (XVI vek) o udruživanju hrišćanskih država protiv Turske, a u tvorevine kolektivne bezbednosti ubrajaju se i Sveta alijansa i iz nje proizišli savezi velikih sila, kao i savremeni vojno-politički blokovi. Prihvatanjem šireg shvatanja preti opasnost da se potre razlika izmđeu kolektivne bezbednosti i ravnoteže snaga, koja se isto tako mogla ostvariti i odbrambenim savezima protiv moćnije države potencijalnog neprijatelja.

Uže shvatanje kolektivne bezbednosti: Obaveza priticanja u pomoć žrtvi napada na osnovne vrednosti postoji u svakom slučaju i protiv svakog napadača, koji se ne može odrediti unapred, već prema agresiji koju je izvršio te, znači, u prvom redu mora da obuhvati i države koje su uspostavile sistem kolektivne bezbednosti, a ne samo spoljne neprijatelje. Iz ovog se vidi da sistem kolektivne bezbednosti nije dijametralno suprotan

ravnoteži snaga, već predstavlja njeno usavršavanj, zasnovano na sličnoj logici.

Ovaj sistem je u stvari usavršen sistem ravnoteže snaga. npr. pet stalnih članica Savtea bezbednosti (SAD, Rusija, Kina, Britanija i Francuska) imaju pravo veta i jednakije su od drugih u svojim pravima.

60. Liga naroda i UN

Američki predsednik Vudro Vilson, često zbog toga nazivan utopistom, verovao je da bi organizovanje međunarodne bezbednosti mogao biti praktičan pristup svetskoj politici. Znao je da samo sporazumi i ugovori na papiru neće biti dovoljni; potrebne su organizacije i pravila kako bi sporazumi bili primenjeni. Znao je da je moralna snaga bila značajna, ali je vojna sila bila neophodna da je podrži. Međunarodna bezbednost bi bila kolektivna odgovornost u kojoj bi neagresivne države obrazovale koaliciju protiv agresora.

Kako države mogu da stvore takav novi sistem kolektivne bezbednosti? Prvo, pravnom zabranom agresije i ofanzivnog rata. Drugo, odvraćanjem agresije putem formiranja koalicije svih neagresivnih država. Ako bi se svi obavezali da priteknu u pomoć svakoj državi koja je žrtva bilo gde u svetu, onda bi premoć bila na strani neagresivnih snaga. Treće, ako odvraćanje ne uspe i dođe do agresije, sve države bi se saglasile da kazne državu-agresora. Ova doktrina

kolektivne bezbednosti ima određenih sličnosti sa politikom ravnoteže snaga - države bi pokušavale da odvrate agresiju obrazovanjem moćnih koalicija, a ako odvraćanje ne bi uspelo, bile su voljne da koriste silu.

No, postoje i značajne razlike između ove dve doktrine (znam da je ovo 59-o pitanje, tako da ću preskočiti.) Ovo je važno, po Dragančetu:

Doktrina kolektivne bezbednosti bila je obuhvaćena Paktom Lige naroda, koja je sa druge strane bila deo ugovora kojima je okončan I svetski rat.

Nekoliko članova Pakta Lige naroda su naročito značajni. U članu 10. države su se obavezale da zaštite sve članice od agresije. U članu 11 svaki rat ili pretnja ratom proglašeni su brigom svih država. U članovima 12 i 15 države su se složile da svoje sporove podvrgnu arbitraži i da tri meseca nakon neuspele arbitraže ne ulaze u rat. Član 16, ujedno i najvažniji, kaže da bi svaki rat koji ne poštuje procedure Lige naroda, o smatran ratom protiv svih članica. Država koja bi započela rat bi bila odmah podvrgnuta ekonomskim sankcijama, a Savet Lige naroda bi mogao preporučiti dalje vojne mere.

Sve članice su morale da se saglase da se primeni kolektivna bezbednost. Tako je svaka država imala pravo veta. Takođe, u praksi, svaka država se sama odlučivala za vrstu sankcije. Shodno tome, ovo nije bio korak ka svetskoj vladi, već pokušaj da se kontroliše agresija širokim konsenzusom.

Struktura je bila sledeća: postojao je Savet (4 stalne plus 4 izabrane članice...kasnije se širi na 15, od kojih su 5 stalnih), Sekretarijat (zadužen za tehničke stvari) i Skupština (gde je svaka zemlja imala predstavnika). Postojao je i Stalni sud pravde, ali ne kao organ Lige (za razliku od UN).

Slabosti (ujedno i razlike sa UN)

Kada se ovome doda da je u Društvu naroda vladalo načelo jednoglasnosti, lako je zaključiti kako je sistem kolektivne bezbednosti Društva naroda, kao prvi pokušaj da se u praksi izmeni vekovno drukčije ponašanje, bio stidljiv i skroman. Pre svega, pravo na rat nije ukinuto on je ostao kao vrhovno sredstvo za ostvarivanje pravde. Njegovo je izbijanje samo otežano zahtevom da se prethodno iskoriste mogućnosti za mirno rešavanje sporova, u nadi da će tako doći i do “hlađenja” zategnutosti, prolaska krize. Države su bile obavezne samo da primenjuju ekonomske i diplomatske sankcije prema agresoru, ali je ocena o tome da je došlo do agresije bila u njihovim rukama. Ona, pak, ni u Paktu ni van njega nije bila definisana. Vojne sankcije Savet je bio obavezan da preporuči, ali članice nisu morale da slede njegove preporuke. Takođe, Liga nikad nije postala suštinski univerzalna. Dugo je van članstva držala sile gubitnice Prvog sv. Rata, a sve kolonije (a tad ih je bilo mnogo) nisu bile nezavisno predstavljene. Stoga

je univerzalni karakter Lige krajnje upitan. To je dovelo do otpora i propagande protiv Lige u Nemačkoj i Japanu, pa i Rusije. Organizacija je ostala pretežno evropska, pod uticajem Francuske i Velike Britanije i podređena njihovim planovima, koji su se sve više vraćali načelima ravnoteže snaga.

Prema Vilsonovom shvatanju, i kako proizilazi iz Pakta Lige naroda, međunarodno pravo nadilazi nacionalno, a time i suverenost u određenim slučajevima. Ipak, mnoge države odbile su da budu ograničene međunarodnim pravom. Štaviše, u Senatu SAD je pobedila struja izolacionista, te je Vilson nadglasan i SAD nisu postale članica Lige.

Optimizam i propast

Uprkos svemu, razdoblje od 1924-1930. godine bio je period relativnih uspeha. Izrađeni su planovi da se smanje reparacije koje je Nemača morala da plati. 1924. godine, vlade su potpisale Protokol o mirnom rešavanju sporova u kome su se obavezale da će svoja sporna pitanja podvrgnuti arbitraži. Što je možda najvažnije, 1925. godine je Ugovor iz Lokarna dopustio Nemačkoj da uđe u Ligu naroda i dao joj mesto u njenom Savetu. Liga je uspela da reši neke manje sporove, kao što je onaj između Grčke i Bugarske, i započela je proces pregovora o razoružavanju. Posle Vašingtonske konferencije iz 1921. godine, na kojoj su se Sjedinjene Države, Britanija i Japan saglasili o merama smanjenja pomorskog naoružanja, Liga je organizovala pripremne komisije za pregovore o razoružavanju širih razmera. Pored toga, 1928. godine države su se saglasile da zabrane rat u Brijan-Kelogovom paktu, koji je dobio ime po ministrima spoljnih poslova Amerike i Francuske (blagi napredak ka obavezi uzdržavanja od rata, što će posle tek u UN biti kodifikovano u Povelji). Što je najvažnije, Liga je postala centar diplomatskih aktivnosti. Iako nisu bili članovi, Amerikanci i Rusi su počeli da šalju posmatrače na sastanke Lige u Ženevi. Taj optimizam bio je raspršen 30-ih godina krizama u Mandžuriji i Etiopiji.

Mandžurija

Japan se, od moguće žrtve imperijalne agresije sredinom devetnaestog veka, do kraja veka transformisao u vrlo uspešnu imperijalističku zemlju. Japan je porazio Rusiju u ratu 1904-1905. godine, kolonizovao Koreju 1910. i pristupio savezničkim silama u Prvom svetskom ratu. Po završetku rata, Japan je tražio da ga prihvate kao veliku silu. Evropljani i Amerikanci su to odbili. Mnogi Japanci su se osećali nezadovoljno. Kina je bila drugi akter u Mandžurskoj krizi. Posle revolucije iz 1911. godine Kina je postala republika. Nacija je, međutim, ubrzano zapadala u haos kako su izbijali regionalni građanski ratovi između sukobljenih vojnih zapovednika. Mandžurija, iako formalno deo Kine, bila je pod vlašću jednog od tih vojnih zapovednika i održavala je svoj kvazi-nezavisni status. Uspon nacionalista u Kini doveo je i do bojkota japanske robe. Septembra 1931. godine japanska vojska je inscenirala incident na mandžurijskoj železnici, gde su oni imali pravo da drže trupe još od Rusko-japanskog rata iz

1904-1905. Sabotaža na železnici bila je japanskim trupama izgovor da zauzmu celu Mandžuriju. Japan je otišao još dalje i formirao marionetsku državu zvanu Mandžuko. Kina je uputila žalbu Ligi naroda, ali je Japan sprečio usvajanje rezolucije koja je od njega zahtevala da povuče trupe. U decembru, Liga je poslala komitet pod rukovodstvom britanskog lorda Litona da istraži događaje u Mandžuriji.

Liton je podneo izveštaj koji je bio negativan po Japan. Izveštaj nije usvojen jer je Japan glasao protiv. Rezultat glasanja bio je 42:1. Nakon toga Japan istupa iz Lige. Ovaj slučaj je pokazao slabosti i sporost vladajućih procedura u Ligi.

Etiopija

Poslednji veliki test za sistem kolektivne bezbednosti Lige naroda desio se u Etiopiji 1935. godine. Ovog puta sankcije su bile primenjene, ali je rezultat ponovo bio neuspeh.

U oktobru 1935. godine, Italija je izvršila invaziju Etiopije. Invazija je bila čist slučaj agresije i Savet Lige je izbegao italijanski veto proceduralnim putem - sazivajući specijalnu konferenciju koja će odlučiti o nametanju sankcija Italiji. Savet je preporučio državama 4 vrste sankcija (prodaja oružja, embargo na pozajmice, na uvoz iz Italije..) ali nije blokiran Suecki kanal niti su prekinuti diplomatski odnosi. To je zato što je postojao opšti optimizam da će sankcije prisiliti Italiju da se povuče iz Etiopije. Sankcije su imale uticaja na italijansku ekonomiju, ali osim što su bile bolne, sankcije nisu naterale Musolinija da promeni politiku prema Etiopiji.

Bes Britanije i Francuske zbog Etiopije bio je više nego ublažen njihovom brigom za evropsku ravnotežu snaga. Britanija i Franscuska su želele da izbegnu otuđenje Italije zbog toga što je Nemačka obnavljala svoju snagu, ove dve sile su se ponadale da će ubediti Musolinija da se pridruži koaliciji protiv Nemačke.

Ali u roku od tri meseca britanski stav se opet preokrenuo. U martu 1936. godine Hitler je poslao nemačke trupe u demilitarizovanu Rajnsku oblast. Britanija i Francuska su odmah prestale da brinu za Etiopiju. Sastale su se sa Italijom da se dogovore kako da obnove ravnotežu snaga u Evropi. Ravnoteža snaga u Evropi prevladala je primenu doktrine kolektivne bezbednosti u Africi. U maju 1936. godine Italijani su mogli da okončaju svoju vojnu pobedu, i do jula su sankcije bile uklonjene. Prvi napor sveta za kolektivnom bezbednošću bio je jedan žalostan neuspeh.

61. Sistem kolektivne bezbednosti UN

UN način čuvanja mira i kolektivna bezbednost

Kao što smo videli, posle Prvog svetskog rata Liga naroda je bila pokušaj da se stvori koalicija država koje bi odvratile i kaznile agresore. Po mišljenju Vudroa Vilsona Prvi svetski rat

je bio slučajan i nepotreban rat izazvan ravnotežom snaga, a takvi ratovi bi mogli biti sprečeni savezom svih država radi kolektivne bezbednosti. Cilj UN od 1943.-1945. godine je bio da spreči Drugi svetski rat. 49 država se sastalo u San Francisku kako bi potpisale Povelju koja je uključivala novine kako bi se otklonili nedostaci Lige. Pretnja ili upotreba sile su stavljene izvan zakona, za svaku zemlju koja je potpisala Povelju UN, osim u slučaju samoodbrane ili kolektivne bezbednosti. Svako korišćenje sile je moralo da bude ili u samoodbrani, kolektivnoj samoodbrani, ili radi kolektivne bezbednosti.

Važni članovi iz Povelje UN:

član 1 – UN nije samo organizacija kolektivne bezbednosti, već ima i šire ciljeve koji potpomažu stvaranje univerzalnih vrednosti i odbranu međunarodne i nacionalne bezbednosti. Član 2, stav 4. – Članice se bezuslovno odriču pretnje silom i upotrebe sile protiv teritorijalne celovitosti i političke nezavisnosti svake države. (glavna razlika u odnosu na Ligu)

Ako neka država prekrši pravilo i izvrši agresiju, Savet bezbednosti može naložiti članicama da primene sankcije – ekonomske, diplomatske, saobraćajne (član 41)

Savet bezbednosti može odlučiti da se upotrebi i sila (član 42).

Nju sprovode oružane snage UN, oformljene posebnim sporazumima (član 43).

No, države i dalje imaju pravo da koriste silu u svrhu odbrane i jedna drugoj pomažu u tome (kolektivna i individualna samodbrana, član 51)

Primena kolektivnih mera protiv agresora (član 27) – Savet berbednosti izglasava uz pristanak svih 5 stalnih članica.

STRUKTURA UN

Osnivači UN su stvorili Savet bezbednosti sastavljen od pet stalnih članica i rotirajućeg dela nestalnih članica. Savet bezbednosti se može posmatrati kao koncept ravnoteže snaga XIX veka integrisan u okvir kolektivne bezbednosti UN. Savet bezbednosti, prema Glavi VII Povelje, ima pravo usvajanja obavezujućih rezolucija. Svaka sila od 5 velikih je imala pravo veta (za razliku od Lige, gde su svi imali pravo veta). Inače, u SB nestalne članice se biraju na 2 godine, od strane Generalne skupštine. Članice SB predsedavaju po mesec dana, a aktuelni, januarski,

predsedavajući je Bosna i Hercegovina. Članice imaju pravo veta zbog realnog uticaja na svetsku politiku i na prevenciju ratova, kao i zbog neproporcionalno velikog ulaganja.

Postoji i Generalna skupština, kao i Sekretarijat. Tu su i Ekonomsko-socijalni savet, i Međunarodni sud pravde (ovoga puta u sklopu UN). To su glavni organi, a postoji i niz specijalnih organizacija za neke oblasti što govori o višem nivou mešanja u sfere koje su pre bile čisto državne, kao ekonomija i soc. politika. To je jedna od razlika u odnosu na Ligu naroda.

Tokom Hladnog rata, sistem kolektivne bezbednosti UN nije funkcionisao. U vreme ideoloških podela Hladnog rata, bilo je malo saglasnosti o tome šta je legitimna upotreba sile, a šta je agresija. Na primer, kako treba ceniti tajnu infiltraciju protiv snaga koje su prve prešle granicu? Kao što smo videli, Izrael je 1956. godine trpeo pritajene napade gerile podržane iz Egipta, a ipak su izraelske konvencionalne snage prve prešle granicu. U zavisnosti od vaše strane u Hladnom ratu, imate različite poglede na to ko je izazvao agresiju. Tako da je, što se tiče Ujedinjenih nacija, agresija bila počinjena onda kad tako kaže Savet bezbednosti. Sve je zavisilo od konsenzusa u Savetu bezbednosti, a to je bila retkost tokom Hladnog rata.

Druga opasnost za funkcionisanje kolektivne bezbednosti je ravnodušnost prema agresiji, izvršenoj na daleke i strane zemlje, zbog koje nema dovoljno podsticaja da se aktivno ustane u njihovu odbranu. Tako se osporava međunarodna solidarnost u međuzavisnom svetu i stvara pogrešna procena da udaljena agresija ni na koji način ne pogađa sopstvenu bezbednost. Svest o međuzavisnosti je u međuvremenu porasla, ali je još uvek pitanje da li je svuda dovoljno jaka da obuhvati zemlje i narode na drugim krajevima sveta.

Bezizlaz kolektivne bezbednosti je omogućio uspon koncepta preventivne diplomatije i snaga za očuvanje mira UN. Umesto indetifikovanja i kažnjavanja agresora, što je osnovni koncept kolektivne bezbednosti, Ujedinjene nacije bi okupile nezavisne snage i postavile ih između zaraćenih snaga. Model koji su razvili Dag Hamaršeld i Lester Pirson 1956. godine je korišćen mnogo puta posle toga. U kolektivnoj bezbednosti, ukoliko neka država pređe granicu, sve ostale se moraju ujediniti protiv nje i primorati je na povlačenje. U preventivnoj diplomatiji i očuvanju mira, ukoliko neka država pređe granicu, Ujedinjene nacije se umešaju i drže sukobljene strane razdvojenim bez izjašnjavanja ko je u pravu, a ko ne. Vojne snage uvek dolaze iz malih zemalja, kako bi velike sile (SAD;SSSR) bile držane izvan direktnog sukoba. Preventivna diplomatija i očuvanje mira su bile važna novina koja još uvek igra značajnu ulogu, ali to nije kolektivna bezbednost.

Da li će kolektivna bezbednost UN biti osnova za novi svetski poredak? Samo u izuzetnim slučajevima. Stalne članice Saveta bezbednosti, na primer, nisu bile u stanju da se saglase o rezolucijama kojima bi se dozvolili kosovski ili irački rat. Postoje značajni problemi. Prvo, sistem UN najbolje funkcioniše kada postoji jasna agresija; on bi se mnogo teže primenio u građanskim ratovima. Drugo, kolektivna bezbednost će funkcionisati ako nema veta, ali ako Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Britanija ili Francuska ne mogu da postignu dogovor, kolektivna bezbednost će ponovo biti ugrožena. Treće, kolektivna bezbednost funkcioniše kada države članice obezbede sredstva, ali je teško zamisliti kolektivnu bezbednost koja funkcioniše ukoliko države sa jakim vojnim snagama ne obezbeđuju sredstva.

Ujedinjene nacije su imale politički uticaj, čak i kada kolektivna bezbednost nije mogla biti primenjena, jer je princip zabrane sile, zapisan u Povelji UN, stavljao teret dokazivanja na one koji hoće da upotrebe silu. To utiče na meku moć država, što su Sjedinjene Države otkrile 2003. godine. Neuspeh da se izdejstvuje druga rezolucija UN nije sprečila Sjedinjene Države da udju u rat sa Irakom, ali je ograničila dobijenu pomoć i učinila rat i njegove posledice skupljim. Konačno, uloga snaga UN za očuvanje mira je ograničena ali korisna. Ujedinjene nacije su odigrale ulogu u dekolonizaciji Namibije, nadgledanju ljudskih prava u El Salvadoru, izborima u Nikaragvi, administraciji u Kambodži, kao i nadziranju mirovnih snaga. Skorašnja iskustva u očuvanju mira su mešovita. Mirovne snage UN su pomogle na Haitiju i u Kambodži, ali nisu uspele sa spreče genocid u Ruandi, ili da zaustave građanski rat u Angoli. Igrale su ključnu ulogu na Kipru tokom tri decenije, ali su u Bosni morale da budu zamenjene jačim NATO snagama. Iako se prvobitne doktrine kolektivne bezbednosti ne uklapaju onako precizno kako se nekad mislilo, bila bi greška odbaciti međunarodno pravo i Ujedinjene nacije. Oni su deo političke realnosti anarhičnog sistema država. Greška je biti suviše ciničan ili suviše naivan u vezi sa međunarodnim organizacijama i pravom. Države ne žive samo po zakona, ali ne žive ni u potpunosti bez njega.

-

Devet neotklonjivih nedostataka zamisli i sistema kolektivne bezbednosti (Džon Miršajmer): ....ovo je rekao Draganče da pogledamo, da može biti potrebno:

Za države je teško a često i nemoguće da naprave razliku između napadača i žrtve u jednom međunarodnom sukobu.

Kolektivna bezbednost podrazumeva da je svaka agresija neopravdana, a s druge strane postoje uslovi kada je pobeda u sukobu protiv suseda agresora opravdana.

Pojedine države su iz istorijskih ili ideoloških razloga bliski prijatelji, te je malo verovatno da će se pridružiti koaliciji protiv vlastitih prijatelja.

Postojanje istorijskih neprijateljstava u odnosima između članica nekog međunarodnog sistema u velikoj meri usložava njegovu delotvornost

Države često imaju sklonost da izvrdavaju učešće u ravnomernoj raspodeli troškova i tereta zaustavljanja i kažnjavanja agresije i agresora.

Teškoće se javljaju i u naporu da se osigura brzi odgovor agresiji zbog nepostojanja želje država da se uključe u radnje kojima bi se sukobi predupredili.

Države su nevoljne da učestvuju u kolektivnim akcijama zbog izvesnosti prerastanja lokalnih u međunarodne sukobe.

Poštovanje suvereniteta država otežava donošenje odluka kod pojedinih država kojima bi se one momentalno pridružile koaliciji protiv napadača; i

Zamisao i sistem kolektivne bezbednosti sadrže jednu unutrašnju protivrečnost: upotreba vojne sile se smatra za “odvratan čin” a, ipak, države moraju da se oslone na nju s ciljem odbrane od agresije.

-78.77.79.Znacaj Minhenskog sporazuma za okupaciju Cehoslovacke

-„Minhenski sporazum“: prvi korak ka Drugom svetskom ratu

Minhenski dogovor – tako su istoričari nazvali sastanak koji je bio održan pre 75 godina u Nemačkoj. 29.i 30.septembra 1938. godine u prestonici Bavarske susreli su se šefovi vlade Engleske, Francuske, Nemačke i Italije. Predsednike Čehoslovačke, o čijoj se sudbini raspravljalo, kao ni SSSR u Minhen nisu pozvali. Sastanak je faktički postao jedan od prvih koraka ka Drugom svetskom ratu.Kao što je poznato, svoj put ka „svetskoj dominaciji" Hitler je počeo „anšlusom“ Austrije 1938. Dobio je ovo lako, i odmah je obeležio sledeći cilj. Čehoslovačka, posle raspada Austro-Ugarske, postala je jedna od najprosperitetnijih zemalja u Centralnoj Evropi. Na njenoj teritoriji su se nalazila najvažnija industrijskih preduzeća, uz to se mora reći da od 14 miliona stanovnika, bilo je oko 3 miliona Nemaca koji su živeli u Sudetskoj oblasti.Početkom 1938. godine, Hitler je postavio svoju vosjku bliže čehoslovačkoj granici. Sovjetski savez i Francuska su upozorili Nemačku, da izvrši svoje obaveze u odnosu na Prag. Međutim, London je rekao da ne može da garantuje podršku Britanije u slučaju nemačke agresije protiv Čehoslovačke. Inspirisan neodlučnošću britanske vlade, Hitler je u svojim planovima odlučio da se osloni na „petu kolonu",sastavljenu od sudetskih Nemaca i pro-nacističku Sudetsku nemačke partije. Po njegovom naređenju, lider stranke Henlejn izneo je niz tvrdnji o osnovanosti navodnog odbijanja suvereniteta Čehoslovačke nad Sudetskim regionom (24. april). 30. maja Hitler je dao tajne naloge za sprovođenje „Grun" najkasnije do 1. oktobra 1938.Pariz je, uzgred, dugo glumio glavnog mirotvorca. Francuske diplomate, zajedno sa britanskim kolegama pokrenuli su buru aktivnosti povodom priprema javnog mnjenja za predstojeće dogovore sa Hitlerom. I 18. septembra usledio je anglo-francuski ultimatum Pragu o predaji dela čehoslovačke teritorije Nemačkoj. Hitler je uveravao Čemberlena: ako sudetski nemački problem budu rešen, onda on neće imati daljih teritorijalnih pretenzija u Evropi. Lideri tri zemlje Čemberlen, Daladje i Musolini - sastali su se sa Hitlerom u Minhenu 29. septembra. 30. su potpisali ugovor - u uverenju da su svojim zemljama obezbedile mir, kaže izraelski naučnik i nobelovac Izrael Robert Džon Aumann:

- Veoma često ratovi počinju zbog neizvesnosti namere. Drugi svetski rat je počeo, jer su stranke stvorile međusobno suprotan podsticaj. Konkretno, to je Velika Britanija u odnosu na Hitlera. Kada je Britanija pristala na podelu Čehoslovačke i mogućnosti da prenese deo Čehoslovačke Hitleru u proleće 1938, ona mu je dala podsticaj da nastavi sa realizacijom svojih agresivnih namera. To je kao da su mu rekli, dovoljno je da vrši snažan pritisak i da preti - pa da se predamo.

Britanski premijer Čemberlen se vratio u London posle Minhenske konferencije, i izvestio u Donjem domu: „Gospodo, ja sam doneo mir našoj generaciji." Međutim, on je doneo rat, a ne mir. „Minhenski sporazum" Hitleru je oslobodio ruke. A Sovjetski Savez, u stvari, u to vreme, bez saveznika, bio je na ivici poraza, da je Nemačka počela sa udarima u 1939. ili početkom 40. godine. Dakle, Molotov-Ribentrop, uključivanje baltičkih država u SSSR bila je neophodna mera. Sovjetski Savez je gurao svoju bezbednosnu liniju na Zapad.

-Минхенски споразум (чеш. Mnichovská zrada; нем. Münchner Abkommen) је уговор с којим је решена Судетска криза. Уговор је потписан у Минхену 29. септембра 1938. између западних сила (Француска, Велика Британија и Италија) и Немачке. Потписници споразума су били председници британске и француске владе Невил Чемберлен и Едуар Даладје.

Након што је године 1937. између Немачке, Италије и Јапана потписан тзв. Антикоминтерна пакт - претеча будућег Тројног пакта - Немачка је године 1938. предузела насилну припајање, анексију, тзв. Аншлус Аустрије. Хитлеров режим је тај потез оправдавао спровођењем начела о праву на самоопредељење, односно чињеницом да су многи Аустријанци себе сматрали делом немачке нације од које су одвојени вештачком границом.

Хитлер је сличан изговор одлучио да примени на Судете - област Чехословачке где су Немци чинили већину. Чехословачка влада је била спремна да се покушају мењања граница одупре оружаним путем, рачунајући на свој статус верне француске савезнице. Међутим, британска влада је држала да још није у потпуности спремна за рат па је наговорила Француску да заједно с њом 30. септембра 1938. склопи Минхенски споразум којим је Немачкој признато право на Судете. Остављена на цедилу, чехословачка влада је подлегла немачком ултиматуму. Док је део светске јавности овим догађајима био шокиран и разочаран, велики део западне јавности их је сматрао исправљањем версајских неправди као и искоришћеном приликом за постизање трајног мира у свету.Те наде су се врло брзо изјаловиле, када су мађарска и пољска влада искористиле Хитлеров преседан како би и оне тражиле и на крају добиле чехословачку територију. До пролећа 1939. ауторитет владе у Прагу је био тако уздрман да се у Словачкој, на немачки подстицај, развио сепаратистички покрет. Користећи то као изговор, немачке снаге су у пролеће 1939. окупирале Чешку и успоставиле протекторат у саставу Рајха, док је Словачка успостављена као сателитска држава.Комадање Чехословачке представљало је шок и понижење за западне силе које су на гажење споразума реаговале гаранцијом независности и територијалног интегритета Пољске и Румуније - држава за које се сматрало да ће представљати следеће мете немачког, односно мађарског ширења и раскидањем уговора. У међувремену је, користећи Хитлеров пример, Мусолинијева Италија извршила инвазију и без борбе успоставила власт у Албанији.

Na godišnjicu sporazuma između saveznika i Hitlerove Nemačke, Česi se se pitaju da li je trebalo vojno braniti domovinu

Velika Britanija i Francuska poništile su svoje potpise ispod Minhenskog sporazuma 1942. godine – posle atentata koji su na gaulajtera Češke i Moravske, Hitlerovog miljenika, Rajnharda Hajdriha izvršili čehoslovački komandosi – padobranci,pripremani i ubačeni sa Ostrva u nemački protektorat, kao i brutalne nacističke odmazde, posebno zločina u Lidicama.Atentat na Hajdriha je svetu pokazao da i dalje postoji čehoslovački otpor u protektoratu, koji su nacisti uzimali kao primer mira i uklapanja u „novi poredak”. Makar delimično, Češka je tada, kako su mnogi govorili, našla svoju dušu, a velike sile priznale su svoju minhensku grešku.

Minhenski sporazum se i danas uzima kao pouka da se diktatorima ne sme uzmicati i da se na njih mora udariti zajednički što pre, dok ne ojačaju i ne počine masovnije zločine.

Представнике Чехословачке, о чијој се судбини расправљало, као ни СССР у Минхен нису позвали. Састанак је фактички постао један од првих корака ка Другом светском рату.

Као што је познато, свој пут ка „светској доминацији" Хитлер је почео „аншлусом“ Аустрије 1938. Добио је ово лако, и одмах је обележио следећи циљ. Чехословачка, после распада Аустро-Угарске, постала је једна од најпросперитетнијих земаља у Централној Европи. На њеној територији су се налазила најважнија индустријска предузећа, уз то се мора рећи да су од 14 милиона становника, око 3 милиона били Немаци, који су живели у Судетској области.

Почетком 1938.године, Хитлер је поставио своју восјку ближе чехословачкој граници. Совјетски савез и Француска су упозорили Немачку, да мора да изврши своје обавезе у односу на Праг. Међутим, Лондон је рекао да не може да гарантује подршку Британије у случају немачке агресије против Чехословачке. Инспирисан неодлучношћу британске владе, Хитлер је у својим плановима одлучио да се ослони на „пету колону", састављену од судетских Немаца и про-нацистичку Судетску немачку партију. По његовом наређењу, лидер странке Хенлејн је изнео сумњу у основаност суверенитета Чехословачке над Судетским регионом (24. април). 30. маја Хитлер је дао тајни налог за спровођење „Грун" најкасније до 1. октобра 1938.

Париз је, узгред, дуго глумио главног миротворца. Француске дипломате, заједно са британским колегама покренуле су буру активности, припрема јавног мњења за предстојећи договор са Хитлером. И 18. септембра уследио је англо-француски ултиматум Прагу о предаји дела чехословачке територије Немачкој. Хитлер је уверавао Чемберлена: ако судетски немачки проблем буду решен, онда он неће имати даљих територијалних претензија у Европи. Лидери три земље: Чемберлен, Даладје и Мусолини - састали су се са Хитлером у Минхену 29. септембра. Следећег дана су потписали уговор - у уверењу да су својим земљама обезбедиле мир, каже израелски научник и нобеловац Израел Роберт Џон Ауманн:

Други светски рат је почео, јер су стране имале међусобно супротављене тежње. Конкретно, Велика Британија у односу на Хитлера. Када је Британија пристала на поделу Чехословачке и могућност да део Чехословачке припадне Хитлеру у пролеће 1938, она

му је дала подстицај да настави са реализацијом својих агресивних намера. То је као да су му рекли, довољно је да изврши снажан притисак и да прети - па да се предамо.

Британски премијер Чемберлен се вратио у Лондон после Минхенске конференције, и саопштио Доњем дому: „Господо, ја сам донео мир нашој генерацији." Међутим, он је донео рат, а не мир. „Минхенски споразум" Хитлеру је ослободио руке. А Совјетски Савез, у ствари, у то време, без савезника, био је на ивици пораза, да је Немачка почела са ударима у 1939. или почетком 40. године. Дакле, Молотов-Рибентроп,укључивање балтичких држава у СССР била је неопходна мера. Совјетски Савез је гурао своју безбедносну линију на Запад.

11.Prvi i drugi pariski ugovor o miru

-Prvim pariskim ugovorom od 30 maja 1814. odredjene su granice Francuske kakve su bile 1.januara 1792.Predvidjeno je odrzanje kongresa u Becu.Takodje je zakljuceno da se Francuska iskljuci iz donosenja odluka na Kongresu. Becki kongres je otpoceo sa radom u oktobru 1814.,a na njemu su bili prisutni predstavnici 216 evropskih vlada od kojih su mnogi bili svrgnuti za vrijeme Napoleonovih ratova.Zadatak kongresa se sastojao u uspostavljanju feudalnog poretka i svrgnutih dinastija,a trebalo je stvoriti i solidne garancije protiv Napoleona i ponovne invazije od strane Francuske.Pošto je Napoleon 18. 6. 1815. pobijeđen kod Waterlooa (Belle-Alliance)-poslije njegove vladavine od 100 dana,sklopljen je 20. 11. 1815. drugi pariški mir.Francuska je sa manjim odstupanjima vracena u granice iz 1790.Izvjesni djelovi Francuske podvrgnuti su saveznickom okupacionom rezimu i nametnuto joj je placanje ratne stete od 700 miliona franaka. Pobjednici Engleska, Pruska, Austrija i Rusija uglaviše u tajnom dijelu ugovora, da će obdržavati povremene sastanke, na kojima će sudjelovati ili sami državni poglavice ili njihovi ministri u svrhu izvršenja ovoga ugovora, jačanja njihovih saveznih veza, prosuđivanja političkih prilika i određivanja mjera, koje će najbolje poslužiti čuvanju mira i napretku naroda.

Prvi kongres, koji se održao prema ovoj odredbi, bijaše kongres u Aachenu 30. 9. — 21. 11. 1818. godine između država Svete Alijanse (Rusija, Austrija, Pruska i Engleska). Njegov se program kretao uglavnom oko izgradnje četvornog saveza između Engleske, Pruske, Austrije i Rusije. U početku se nije pomišljalo na to, da bi još koja država stupila u ovaj savez. Kako se htjelo izbjeći svim onim nemilim pojavama, koje se javiše na Bečkom kongresu, na ovaj kongres ni jesu bile pozvane druge države.Ipak je na kongres trebalo pozvati i Francusku, jer se imalo odlučiti o tome, da li će se iz Francuske povući strane vojske, koje su je bile zaposjele 1815. Tada je bilo odlučeno, da će ovo zaposjednuće trajati 5 godina, ali se podjednako predvidjela mogućnost, da se ono svede na 3 godine, ako se dotle prilike u Francuskoj srede. O ovoj evakuaciji stvorio se zaključak već 9. 10. 1818., pa je odmah Francuska bila pozvana, da stupi u postojeći savez.Tako je, prema zaključku od 15. 11. 1818., bila obrazovana pentarhija velikih sila. Kako — i pored toga — nije nestalo nepovjerenja u Francusku, a ni bojazni od novih revolucionarnih zapletaja, koji bi nastali u njoj, ostale četiri države ostaviše i nadalje na životu svoj dosadašnji četvorni savez, a u tajnom zapisniku uglaviše vojničke mjere, koje će u slučaju potrebe primijeniti protv Francuske. Sve kongresne države naglasiše, da će zajednički podržavati mir u Europi i u tu svrhu održavati posebne sastanke, réunions particulières, na koje

će pozivati i druge države.Spomenik u Aachenu podignut u sjećanje na Aachenski kongres.Pored ovog političkog dijela Aachenski se kongres pozabavio nekim pitanjima iz međunarodnog prava — tako promjenom naslova suverena i rangovima diplomatskih predstavnika. Kongres je nakon dugih vijećanja zaključio, da se izmjene naslova suverena ili prinčeva ne mogu provesti bez prethodnoga pristanka četiriju velikih sila, zastupanih na kongresu. Obzirom na drugo pitanje kongres je upotpunio Règlement sur le rang entre les agents diplomatiques od 9. 3. 1815. time, što je »ministre rezidente« priznao kao posebnu klasu diplomatskih predstavnika i odredio im rang između poslanika drugoga reda i »charges d'affaires«.Za vrijeme zasjedanja bila su nabačena i druga pitanja, sporovi između pojedinih članova Njemačke konfederacije, sukob Španjolske s Portugalom, rat Španjolske s njezinim američkim kolonijama, suzbijanje trgovine crncima.O svemu tome kongres nije stvorio nikakvih odluka.

15.Taljeranova diplomatija na Beckom kongresu

Шарл Морис де Талеран-Перигор или Талеран (фр. Charles Maurice de Talleyrand-Périgord; Париз, 2. фебруар 1754 — Париз, 17. мај 1838) је био француски дипломата. Служио је и Луја XVI, затим власти за време Француске револуције, па Наполеона, а после њега Луја XVIII и Луја Филипа Орлеанског. Био је јако цењен као један од најсвестранијих и најутицајнијих дипломата у европској историји.

-Талеран је био један од кључних креатора бурбонске рестаурације. На власт је у априлу 1814. дошао Луј XVIII. Талеран је био главни француски преговарач на Бечком конгресу 1815. године. Због његових способности услови споразума и конгреса били су повољнији по Француску, него што би се иначе очекивало. У почетку Бечког конгреса само су четири силе доносиле одлуке, а то су били Аустрија, Русија, Велика Британија и Пруска. На конгрес су били позвани Француска и остале државе, али нису имали утицај на доношење одлука. Након вештог Талерановог дипломатског маневрисања четири велике силе су прихватиле Француску и Шпанију у процес доношења одлука. Русија и Пруска су захтевале повећање својих територија. Русија је захтевала анексију Пољске и томе захтеву је задовољено, иако су се бунили Аустрија, Француска и Велика Британија. Талеран је успешно искористио сукобе међу члановима антифранцуске коалиције. Између Талерана, Метерниха и Британца Кастлроа склопљен је 3. јануара 1815. тајни споразум против могуће агресије Русије и Пруске. Француска је успела успоставити границе из 1792. без плаћања ратних репарација. Постоје историчари који криве Талерана за успостављање нестабилности, које су биле значајне за Први светски рат. Посебно спомињу пруску анексију малих немачких држава западно од Рајне. Због тога је пруска војска дошла директно на француско-немачку границу, а Пруска је постала највећа сила у Немачкој по територији, становништву и индустрији (Рур и Рајнланд). То је утрло пут каснијем немачком уједињењу под пруским троном. Талеран је у то доба сматран успешним, јер је Француска изгубила рат, а Талеран је спречио опасност да је победници деле.

Талеран је дао оставку у септембру 1815. и отада је играо улогу старијег државника, који је с времена на време критиковао или учествовао у интригама.

16.Sustina konsenzusa o zajednickim vrijednostima i princip legitimiteta kao osnov politicke stabilnosti i mira u Evropi

-19 vij.-evropska diplomatija vec uspostavljena i sad dobija zadatak uspostavljanja uslova u kojima ce se mir odrzati.Ovaj novi sistem politicko-diplomatskih odnosa je stvoren voljom 5 vodecih drzava koje su svojom silom nametnule poredak svim ostalim zemljama.Stvorena je ravnoteza snaga,cija je sustina trebala biti u spremnosti svih 5 drzava da eliminisu svaki pokusaj jednostrane dominacije.

-5 vodecih evropskih drzava nije imalo ideoloskih razlika koje bi ih odvajale i koje bi stvarale odredjene problem u njihovom politickom djelovanju.Cesto povezani krvnim srodstvom evropski vladari,njihovi vodeci drzavnici,pa i diplomati-cinili su snaznu aristokratsku transnacionalnu zajednicu-a na ovoj osnovi je bilo relativno lako postici konsenzus,a cinjenica da su tzv. liberali:Franc. i VB,imali nesto drugacije poglede od konzervativne grupe zemalja:Rusija,Pruska i Austrija-nije ometalo saradnju u glavnim evropskim pitanjima-sistem sastavljen od zemalja koje su imale niz zajednickih karakteristika,koje nije razdvajala nikakva ideoloska crta podjele i koje su sve prihvacale hriscanstvo….

-Krimski rat sa sve brojnijim zrtvama,kao i nove promjene u Evropi pokazale su prve pukotine u sistemu ravnoteze snaga.Uz Austriju i VB,kao zemlje koje su po svaku cijenu zeljele sacuvati evropski balans,ostale tri clanice:Rus,Franc,Prus,kao i Pijemont koji je nastajao na politickoj sceni Evrope,pokazali su zelju za promjenama u evropskim odnosima.Brojni sukobi u Evropi u brzo ce pokazati da od prijateljstva ostaje sve manje,i da novi nacionalni interesi motivisuakcije glavnih evropskih aktera…..

-Medjunarodni sistem koji je najduze ocuvao mir,odnosno sprijecio izbijanje nekog veceg sukoba,uspostavljen je na Beckom kongresu-a zasnivao se na legitimitetu i ravnotezi,zajednickim vrijednostima i diplomatiji koja se starala o ravnotezi snaga.Zajednicke vrijednosti su primoravale drzave da obuzdaju svoje pretenzije,dok im ravnoteza nije dozvoljavala da na njima insistiraju.

-Becki sporazum-uvodjenje etickih ogranicenja u odnose velikih sila.

-Poslije Beckog kongresa –najduzi period mira u Evropi.Ovaj medjunarodni poredak se ocuvao zahvaljujuci snazi,a ravnoteza je bila isplanirana tako da je mogla poremetiti samo akcija vecih razmjera koju je bilo tesko preduzeti.Ocuvanje potpomogla cvrsta ideoloska spona,koja je zahvaljujuci zajednickim vrijednostima povezivala evropske zemlje.

-Poslije Beckog kongresa,veza izmedju ravnoteze snaga i zajednickog osjecaja legitimiteta potvrdjena je osnivanjem dvije koalicije:1.cetvornog saveza-u koji su stupile VB,Pruska,Austrija i Rusija(cilj-nadmocnom silom skrsi u zacetku svaki pokusaj francuske agresije),i 2.svete alijanse-u ciji su sastav usla tri istocna dvora,pruski,austrijski i ruski-vjerski imperative,obaveza

potpisnika da ocuvaju postojece stanje u evropskim zemljama:time su prvi put u savremenoj istoriji evropske sile postavile jedan zajednicki zadatak.Sveta alijansa je povezivala konzervativne vladare radi zajednicke borbe protiv revolucije,ali ih je obavezivala i na to da djeluju iskljucivo u saglasju,cime je Austrija teoretski stekla pravo da stavi veto na avanture svog ruskog saveznika koje bi mogle da je uguse.Evropsko saglasje tj.Evropski koncert-podrazumijevao je da ce u slucaju da dodje do sukoba interesa drzave konsenzusom rijesavati sporove koji zadiru u opstu stabilnost.Sveta alijansa je predstavljala najorginalniji aspekt Beckog sporazuma,cija je svrha bila uvodjenje etickih ogranicenja u odnosima medju velikim silama.Meternih je vjerovao da ce dinastije sacuvati strukturu mo,kao i sam mir-legitimite postaje spona mo.Trudio se institucionalizovati vrijednosti koje sup o njemu bile veoma stare.

-Krimski rat je srusio poredak cije je temelje postavio Meternih na Beckom kongresu.

-Poslije Krimskog rata,osjecaj zajednickih vrijednosti poceo je postepeno da slabi,a situacija da sve vise podsjeca na onu iz prethodnog vijeka,samo jos opasniju zbog ubrzanog razvoja vojne tehnologije i sve jaceg uticaja javnog mnjenja.

27.Pozicija Rusije poslije Krimskog rata i karakter njene spoljne politike

Evolucija spoljne politike Rusije posle Krimskog rata bila je uslovljena kako neophodnošću reformi u samoj zemlji tako i izmenjenim okolnostima u međunarodnim odnosima. Rusija je morala da ,,obezbedi predah posle izgubljenog rata za sprovođenje unutrašnjih reformi', ali u isto vreme morala je da traži i način da izađe iz ,,opasnog i ponižavajućeg položaja' u koji ju je doveo Pariski mirovni ugovor. Bilo je potrebno da zemlja izađe iz međunarodne izolacije, u kojoj se našla pred antiruskom ,,krimskom koalicijom' evropskih država. Ruska diplomatija je ostvarenje svojih zadataka u Evropi postigla prvo putem zbliženja sa Francuskom, a kada se to pokazalo neuspešnim, sa Pruskom. Prvi korak u zbliženju sa Pruskom učinjen je u vreme ustanka u Poljskoj 1863. godine, da bi 1871. godine, posle poraza Francuske, Rusija iskoristila pogodan trenutak i diplomatskim sredstvima, uz podršku Pruske, dobila izmenu članova Pariskog ugovora koji su ograničavali njena prava u Crnom moru. Taj uspeh bio je takođe ,,kupljen' velikom cenom, pristankom na ujedinjenje Nemačke pod vođstvom Pruske, što je suštinski izmenilo prilike u Evropi, a samim tim i položaj Rusije. Postavilo se posle toga pitanja osiguranje zapadnih granica zemlje, nastala je potreba za traženjem novih saveznika radi obezbeđenja pozicije zemlje u međunarodnim odnosima. Prvo je nađen izlaz u zbližavanju sa Nemačkom i Austrougarskom, u formi Saveza tri cara. Ali, taj 'konsultativni pakt' konzervativnih država pokazao se nedovoljno postojanim, zbog protivrečnosti interesa njegovih članica u Evropi i na Balkanu.

30.Ujedinjenje Italije i uloga Francuske

Ujedinjenje Italije je proces stvaranja jedinstvene države na Apeninskom poluotok revolucionarnim putem tokom 19. vijeka. Na čelu te ideje stajao je nacionalni pokret Risorgimento koji je predvodio Giuseppe Garibaldi .

Italija je i nakon 1848. godine ostala podeljena. No, svest o pripadnosti jednoj naciji je sve više jačala među Italijanima. Zbog jakog privrednog razvoja u sjevernoj Italiji, potreba za jedinstvenim tržištem, tj. za ujedinjenjem italijanskih država se pojačavala. Kraljevina Pijemont-Sardinija (Pijemont) bila je privredno najrazvijenija. Zbog toga je grof Camillo Benso di Cavour, pijemontski predsjednik vlade, nastojao, uz pomoć Francuske, ujediniti italijanske države. Napoleon III i Cavour odlučili su se na rat protiv Austrijskog Carstva. Lombardija i Venecija trebale su pripasti Pijemontu, a Nice i Savoja Francuskoj. 1859. godine u bici kod Solferina [[Austrija je poražena. Lombardija je priključena Pijemontu, ali to nije bio slučaj s Venecijom. Napoleon se povukao iz rata, iznenadno, te su Talijani, nezadovoljni time, razvrgli savez s Francuskom. U isto vrijeme u Parmi, Modeni i Toskani dolazi do ustanka i one se 1860. priključuju Pijemontu. Nastavljaju se revolucionarni pokreti i težnje italijanskih država za ujedinjenje s Kraljevinom Sardinijom. 1860. godine u Napuljskom kraljevstvu izbija ustanak na čije čelo staje Giuseppe Garibaldi . Apsolutna vlast Burbona u Napulju srušena je, a ujedinjenje s Pijemontom je proglašeno. Tako je 1861. stvorena Kraljevina Italija. Kralj Kraljevine Sardinije, ., postaje njen prvi kralj. Porazom Austrije od Pruske 1866. godine, Venecija je priključena Italiji. 1870. godine, kada je preostali deo Papinske Države priključen Kraljevini Italiji, završava proces ujedinjenja Italije, a Rim postaje glavni grad jedinstvene države.

Pokret za ujedinjenje Italije trajao je od 1815. do 1870. godine.

U prvom razdoblju (1815-1849) rodoljubi i građanski revolucionari pokušali su zaverama, pobunama, ustancima i revolucijama da oslobode i ujedine Italiju. U drugom razdoblju (1850-1870) političkom, diplomatskom i vojnom akcijom Kraljevine Sardinije (Pijemonta) i uz pomoć nacionalnooslobodilačkog pokreta italijanskog naroda ostvareno je ujedinjenje Italije.

1 Prva faza borbe za ujedinjenje

2 Druga faza borbe za ujedinjenje

3 Oslobođenje Rima i Venecije

Posle sloma revolucije 1848. godine, Austrijsko Carstvo je imala prevlast u italijanskim zemljama: zadržala je pod svojom vlašću Lombardiju i Veneciju i po mnogim mestima srednje Italije razmestila svoje garnizone. U svim državama u Italiji, izuzimajući Kraljevinu Sardiniju, zavladali su nazadni režimi od kojih je najsvirepiji bio režim u Kraljevini dviju Sicilija pod vlašću burbonca Ferdinanda II. Ustavni režim, uspostavljen 1848. godine, zadržao se samo u Pijemontu, koji je zbog toga uživao veliki ugled kod svih Italijana.

Uloga Pijemonta postala je veoma aktivna 1852. godine, kada je Camillo Benso di Cavour, poznati rodoljub i liberalni političar, postao premijer. On je stao na čelo pokreta Risorgimento, t. j. preporoda za ujedinjenje Italije i njeno političko uređenje na osnovu buržoaskih reformi. Cavur

ih je uporno sprovodio, najpre u samom Pijemontu. Smatrao je da se Italija može osloboditi strane vlasti i ujediniti samo vojnim dejstvom Pijemonta i vojnom podrškom neke strane sile.

Nasuprot takvom Cavurovom shvatanju, isticalo se shvatanje Mazzini, koji je još tridesetih godina preko organizacije Mlada Italija ukazivao na revolucionarni put oslobođenja i ujedinjenja Italije. Prema ovom shvatanju, delatnošću demokratskih snaga u sklapanju zavera i dizanju ustanaka, rasparčani delovi Italije ujedinili bi se u "demokratsku" republiku. Macinijeve pristalice organizovale su atentate na Francesca II. u Napulju, pokušale da dignu ustanak u Genovi i Livornu, ali bez uspeha.

Cavur je smatrao da bi pre početka borbe za ujedinjenje Italije trebalo obezbediti savez sa Francuskom protiv Austrije, jer je bio uveren da će Austrija biti glavna prepreka ujedinjenju Italije. Da bi se približio velikim silama, Cavur je 1855. godine uveo Pijemont u Krimski rat. Pijemont nije imao nikakvog interesa za pitanja koja su rešavana ovim ratom, ali se za vreme mirovnih pregovora u Parizu (1856.) i njegov predstavnik našao među pregovaračima. To je bila prilika da i evropske sile upoznaju italijanski problem.

Samo dve godine kasnije Napoleon III i Cavur tajno su se sastali. Tom prilikom Pijemontu je obećana vojna pomoć u borbi protiv Austrije. Cavur je zauzvrat pristao da Francuskoj ustupi Savoju i Nicu.

Pokušaj evropskih sila da sazivanjem kongresa otklone ratni sukob Pijemonta i Austrije nije uspeo, jer je Austrija 1859. godine objavila rat Pijemontu. Čim su austrijske trupe stigle na granicu Pijemonta, Francuska je stupila u rat na strani Pijemonta. Udružene francusko-pijemontske trupe porazile su Austrijance u dvema krvavim bitkama: 4. juna kod Magente i dvadeset dana kasnije kod Solferina. To je izazvalo snažne revolucionarne pokrete na celom Apeninskom poluotoku. Napoleon III je uvideo da će oslobodilačka i revolucionarna borba italijanskog naroda dovesti do stvaranja velike i jedinstvene talijanske države, a to mu nije išlo na korist. Zato je 11. jula sa austrijskim carom Franjom Josipom sklopio mir. Francuska je dobila Savoju i Nicu, Pijemont Milano i celu Lombardiju, a Veneto je i dalje ostala pod Austrijom.

Delimičan uspeh borbe za ujedinjenje Italije 1859. godine razočarao je mnoge Italijane. Živnuli su i Macinijevi sledbenici. U Modeni, Parmi, Firenci i Bolonji izbili su ustanci i stvorene privremene Vlade, koje su proglasile pripajanje Pijemontu. Tako se završila prva faza borbe za italijansko ujedinjenje.

U aprilu 1860. godine, izbio je ustanak seljaka na Siciliji protiv vladavine kralja Francesca II. Ustanike je podržao Giuseppe Garibaldi, koji se 1848. godine istakao u borbi protiv Austrije. On se sa 1.200 dobrovoljaca - crvenokošuljaša - ubrzo pridružio ustanicima na Siciliji. Sjedinjeni garibaldinci i pobunjeni seljaci ubrzo su pobedili kraljevsku vojsku i ovladali celim ostrvom. Sa vojskom čiji se broj popeo na 25.000 boraca, Garibaldi se prebacio sa Sicilije u južnu Italiju i 17. septembra 1860. godine oslobodio Napulj. Dok je Macini bezuspešno nagovarao Garibaldija da krene na Rim, koji je još bio pod papskom vlašću, i da tamo proglasi Republiku, pijemontska vojska je ušla u južnu Italiju i spojila se sa Garibaldijevim trupama. Francesco II je pobegao kod pape u Rim, a Garibaldi je predao vlast pijemontskom kralju Vitoriju Emanuelu. Plebiscitom koji je zatim organizovan, narod južne Italije se u celini izjasnio za ujedinjenje sa Pijemontom. Na

osnovu svih tih događaja, februara 1861. godine u glavnom gradu Pijemonta - Torinu se sastao prvi italijanski parlament koji je 14. marta proglasio ujedinjenu Kraljevinu Italiju. Druga faza borbe za ujedinjenje Italije bila je završena. Van Italije ostali su još Rim i Venecija.

Iako je Rim u martu 1861. godine, proglašen za prestonicu ujedinjene Italije, on se nalazio u Papskoj državi. Garibaldijev pokušaj 1862. godine, da silom zauzme Rim nije uspeo. I Mletačka oblast sa Venecijom još je bila pod austrijskom vlašću.

I Rim i Mletačka oblast pripojeni su Italiji za vreme dva međunarodna sukoba.

Ulazeći u austrijsko-pruski rat 1866. godine, na strani Pruske koja je pobedila Austriju, Italija je dobila Veneciju. Od tada se granice Italije i Austrije više neće menjati do kraja Prvog svetskog rata.

Posle poraza Francuske u ratu sa Pruskom i zbacivanja sa vlasti Napoleona III, koji je bio papski zaštitnik, 20. septembra 1870. godine italijanska vojska umarširala je u oslobođeni Rim. Sve borbe za ujedinjenje uspešno su privedene kraju. Nekadašnjoj moćnoj papskoj državi ostavljena je mala teritorija u centru grada Rima - Vatikan. Italija je bila ujedinjena, a Rim postao kraljevska prestonica. Posebnim zakonom regulisani su odnosi sa Vatikanom, ali papa taj zakon nije priznao. Izjavio je da se povlači u "dobrovoljno sužanjstvo" u Vatikan, što će trajati do međunarodnog priznanja Vatikana 1929. godine.

…

Pokret za ujedinjenje Italije trajao je od 1815.do 1870.prosavei kroz dva razdoblja.Uprvom razdoblju rodoljubi i gradjanski revolucionari pokusali su zaverama ,pobunama i gradjanskim revolucijama da oslobode i ujedine Italiju.Udrugom razdoblju od 1850.godine politickim,diplomatskim i vojnim akcijama Sardinijske kraljevine i uz pomoc milano.gif (109204 bytes) nacionalno oslobodilackog pokreta italijanskog naroda ujedinjena je Italija.Posle revolucije 1848.godine Austrija je imala prevlast u Italiji.Zadrzal je pod svojom vlascu Lombardiju i Mletacku oblast i po mnogim mjestima srednje Italije razmestila svoje garnizone.U svim drzavama u italiji,izuzimajuci Sardinijsku kraljevinu zavladao je nazadni rezim od kojih je naj svirepiji bio rezim u Kraljevini Obeju Sicilija.Ustavni poredak uspostavljen 1848.zadrzao se u Sardinijskoj kraljevini ,koja se po jednoj svojoj oblasti nazivala Pijemont.Zato je ona imala veliki ugled kod svih Italijana.Uloga Pijemonta postala je vodeca 1852. kada j Kavur,poznati rodoljub i politicar liberalnih pogleda,izabran za presednika vlade.On je stao na celo rizordjimenta preporoda za ujedinjenje Italije i njeno politicko uredjenje na osnovu burzoatskih reformi.Kavur je smatrao da bi pre pocetka borbe za ujedinjenjeItalije trebalo obezbediti savez Francuskom protiv Austrije,jer je bio uvjeren da ce Austrija biti glavna ptrprka ujedinjenju Italije.Da bi sepriblizio velikim silama,Kavur je 1855.uveo Pijemont u Krimski rat.Pokusaj evropskih sila da sazivanjem kongresa otklone ratni sukob izmedju Pijemonta i Austrije nije uspeo jer je Austrija1859.objavila rat Pijemontu.Cim su Austrijske trupe stigle na granicu Pijemonta na njegovoj strani u ratu se nasla i Francuska.Udruzene trupe porazile su Austriance u dvema krvavim bitkama 4.juna 1859. kod Solferina.To je izazvalo snazne revolucionarne pokrete u cijeloj Italiji.Delimican uspeh borbe za ujedinjenje Italije 1859.razocarao je mnoge Italijane.U aprilu 1860 godine izbio je ustanak na Siciliji protiv vladavine Franceska II.Ustanak je podrzao

Garibaldi,koji se 1848.istakao u borbi protiv Austrije.Sjedinjenje Garibaldijeve trupe i pobunjeni seljaci pobedli su kraljevsku vojsku i zavladali celim ostrvom.Zatim su se prebacili sa Sicilije u juznu Italiju i 17.septembra oslobodile Napulj.Francesko II je pobegao papi u Rim.Plebiscitom koji je zatim organizovan,narod juzne Italije u celini se izjasnio za ujedinjenje sa Pijemontom.Februara 1861.u Torinu se sastao prvi Italijanski parlament i 14.marta 1861.proglasio stvaranje Kralevine Italije.Iako su Rim i Mletacka oblast bili jos pod tudjinskom vlascu.Ulazeci u austrijsko pruski rat na strani Pruske,koja je pobedila Austriju.Italija je dobila Veneciju.Posle poraza Francuske u ratu sa pruskom 20.septmbra 1870. italijanska vojska umarsirala je u Rim.Tako je zavrsena borba za ujedinjenje Italije.

23.Politika VB i Francuske prema pitanju spanskih kolonija u Juznoj Americi

-Pitanjima u vezi sa revolucionarnim zbivanjima u Spaniji i spanskim kolonijama u Juzn. Americi bio je posvecen kongres u Veroni 1822.Poslije promjena u ministarstvu spoljnih poslova VB i dolaska za ministra Dzordza Kaninga ,politika britanskog nacionalnog interesa je dosla do punog izrazaja.On je smatrao da je u interesu Engleske da pomaze revolucionarne i oslobodilacke pokrete ciji je cilj stvaranje nezavisnih drzava,sa kojima bi Engleska mogla da uspostavi blize ekonomske i politicke veze.Ova linija je bila suprotna politici Svete alijanse i ona se ispoljila na kongresu u Veroni,na koji je VB uputila kao svog izaslanika Velingtona,bivseg glavnokomandujuceg koalicione vojske.

-u Veroni se ispoljilo neslaganje clanica Svete alijanse oko gusenja ustanickih i oslobodilackih pokreta u spanskim i juznoamerickim kolonijama koje je trazio spanski kralj Ferdinand VII.Dzordz Kaning se protivio intervenciji, dok su Rusija i Austrija bile za.Inicijativa VB da sa SAD-om izdaju deklaraciju da su protiv svake intervencije evropskih drzava u Juznoj Americi podstakla je americku vladu da sama preduzme takvu akciju-VB minister Dz. Kaning je predlozio SAD-u zajednicku akciju kako bi se spanske kolonije u Sjevernoj i Juznoj A. sacuvale van domasaja Svete alijanse.On je zelio da se osigura da nijedna evropska sila,bez obzira na razvoj dogadjaja u Spaniji ne stavi pod svoju kontrolu Latino A.Smatrao da ako Spanija bude lisena kolonija nece predstavljati bog zna kakav plijen,sto bi obeshrabrilo intervenciju ili je ucinilo nevaznom.Dz.K.Adams je shvatio tu britansku teoriju,ali nije imao povjerenja britanske motive.Od britanske okupacije Vasingtona 1812. nije proslo dovoljno vremena da bi se Amerika mogla svrstati sa svojom nekadasnjom maticom-Adams je samo podstakao predsjednika Monroa na donosenje unilateralne odluke (1823.)o iskljucenju evropskog kolonijalizma iz S. i J. Amerike… Kaning je isticao da je potrebno voditi politiku za oslobodjenje novog svijeta,da bi se izmijenio odnos snaga u starom svijetu,u korist Engleske.

-Tako je nastala Monroova doktrina,koja se sastojala u sledecem:americki kontinent i stari evropski continent dva su razlicita svijeta.Americki continent se nece mijesati u unutrasnje stvari

starog svijeta tj Evrope-to vazi i za stari svijet…zato SAD odbijaju bilo kakvo mijesanje evropskih zemalja u unutrasnje poslove Juzne Amerike.

-Sveta alijansa je bila prinudjena da se odrekne intervencije u JA.Veronski kongres zbog Monroove d. nije mogao doneti nikakvu odluku po tom pitanju.

- BRITANSKE I FRANCUSKE KOLONIJE

Engleska. Politika Velike Britanije imala je dva bitna cilja: osvajanje novih trzista Iizvora sirovina I zaposedanje I kontrolisanje najznacajnijih strateskih punktova navelikim pomorskim komunikacijama. U okviru ovog drugog cilja Englezi su u prvoj polovini 19. veka dosli u posed nekih veoma vaznih pomorskih baza: 1819. kupili suSingapur, 1838. Turci su im dozvolili da zaposednu Aden, 1840. anektirali su NoviZeland, 1842. Kini su oduzeli Hong-Kong. U Sredozemlju su od ranije drzali Gibraltar,Jonska ostrva I Maltu. Britanska kolonijalna politika se u prvoj plovini devetnaestog vekanajsnaznije ostvarivala u Indiji, Kini, Burni, Avganistanu I Kanadi a u nesto manjoj meriu Austraili I tropskoj I juznoj Africi (Nigerija, Zlatna Obala, Kapland)Francuska. Francuska ekspanzija izazvala je zestok otpor Engleza. Prve teskoce Englezisu im pravili vec prilikom vracanja onih kolonija koje su zaposeli za vremerevolucionarnih I napoleonovskih ratova, a koje je Becki kongres ipak presudioFrancuskoj: Senegal, Martinik, Gvadalupe, Gvajana. 1830. Francuska je krenula u pohodna Alzir I osvojila ga 1847. Francusko osvajanje Alzira bilo je jedno od vaznih izvoristasurenjivosti I netrpeljivosti izmedju Engleske I francuske. Engleska je cinila sve da spreciulazak Francuza u Maroko I Tunis. Francuska je osvojila Madagaskar I ostrva oko njega(Grand Basam, Gabon I Asinik), Markiska I Drustvena ostrva u Tihom okeanu….

26.Izbijanje Krimskog rata i njegove posledice na sistem odnosa stvoren Beckim kongresom

-pokazao prve pukotine u sistemu ravnoteze snaga uspostavljene na kongresu.

-Krimski rat je započeo 1853, a završio je 1856. Vodio se između Rusije i alijanse koju su sačinjavali Velika Britanija, Franuska, Otomansko carstvo i kraljevina Pijemont. Rat su odlikovale katastrofalne odluke zapovednog kadra Alijanse i loša logistika svih zaraćenih strana. (koja je rezultovala u velikim gubicima nevezanim za ratne operacije).Povod za izbijanje Krimskog rata bio je religijski spor koji je kulminirao tokom pedesetih godina 19. veka da bi ubrzo prerastao u otvoren oružani konflikt. Prema tada važećim ugovorima iz 18. veka Francuska je bila zaštitnik katolika, a Rusija pravoslavnih vernika na teritoriji Otomanskog carstva. Međutim, duži vremenski period trajao je sukob između katoličkih i pravoslavnih sveštenika u Otomanskom carstvu oko polaganja prava na Crkvu rođenja Hristovog i Crkvu vaskrsenja Hristovog u Palestini. Početkom pedesetih godina 19. veka obe strane postavile su

zahteve koje Sultan nije mogao da ispuni istovremeno. 1853. god. Sultan je presudio u korist Francuza, uprkos žestokim protestima lokalnih pravoslavnih sveštenika.

Ruski car Nikolaj I poslao je diplomatu Princa Menjšikova u specijalnu misiju na Porti. Do tada važećim ugovorima Sultan Abdul Medžid se obavezao "da će štititi hrišćansku religiju i njene crkve," ali je Menjšikov pokušao da izdejstvuje novi ugovor po kojem bi Rusiji bilo dozvoljeno da se umeša u svakoj situaciji u kojoj smatra da je Sultanova zaštita nedovoljna. U isto vreme britanska vlada poslala je u Otomansko carstvo diplomatu Lorda Straforda koji je odmah po dolasku zasnao sa Menjšikovo prisustvo i njegove namere. Veštim diplomatskim potezima Lord Straford je ubedio Sultana da odbaci predloženi ugovor koji je ugrožavao nezavisnost Turaka. Ubrzo po saznanju za neuspeh pregovora ruski car je naredio trupama da umarširaju u Moldaviju i Vlašku (turske kneževine u kojima je Rusiji bio priznat status zaštitnika pravoslavnih vernika) koristeći kao izgovor Sultanov neuspeh da razreši spor oko svetih mesta. Nikolaj je verovao da se evropske sile neće preterano buniti zbog aneksije ovih otomanskih provincija, naročito imajući u vidu rusku ulogu u gušenju revolucije 1848. god.

Kada je car poslao svoje trupe u Moldaviju i Vlašku ("Dunavske kneževine"), Velika Britanija je, u pokušaju da obezbedi stabilnost Otomanskog carstva, poslala flotu u Dardanele, gde joj se pridružila i francuska flota. I pored zaoštravanja odnosa evropske sile su se još uvek nadale da je moguće postići diplomatski kompromis. Predstavnici četiri neutralne velike sile - Velike Britanije, Francuske, Austro-Ugarske i Prusije, susreli su se u Beču gde je usvojena nota za koju se smatralo da će biti prihvatljiva i za Rusiju i za Tursku. Ruski car Nikolaj I je prihvatio notu, ali je turski sultan Abdul Medžid I, koji je smatrao da je dokument loše formulisan i dvosmislen, odbio da ga usvoji. Velika Britanija, Francuska i Austro-Ugarska su zajedno predložile amandmane koji su trebali da predloženu notu učine prihvatljivom za turskog sultana ali je njihov predlog bio ignorisan od strane ruskog dvora. Velika Britanija i Francuska odustale su od daljih pregovora dok su Austro-Ugarska i Prusija smatrale da odbacivanje predloženih amandmana ne opravdava prekid dalje diplomatske aktivnosti usmerene na iznalaženje rešenja. Sultan je izabrao rat i njegove armije su napale rusku vojsku u blizini Dunava. Nikolaj je na napad odgovorio tako što je poslao rusku flotu koja je 30. novembra 1853. god. uništila kompletnu otomansku flotu u bici kod Sinopa što je otvorilo mogućnost za nesmetano iskrcavanje i snabdevanje ruskih snaga bilo gde na turskoj obali. Uništenje turske flote i pretnja od nastavka ekspanzije Rusije uzbunila je Veliku Britaniju i Francusku koje su istupile u odbrani Otomanskog carstva. Nakon što je 1854. god. Rusija ignorisala anglo-francuski ultimatum da se povuče iz dunavskih kneževina, Velika Britanija i Francuska objavile su rat Rusiji.

Nikolaj je pretpostavio da će Austro-Ugarska u znak zahvalnost za pruženu pomoć prilikom gušenja revolucije 1848. god. stati na stranu Rusije ili barem ostati neutralna. Međutim, Austro-Ugarska se osećala ugroženom zbog prisustva ruskih trupa u Dunavskim kneževinama. Kada su Velika Britanija i Francuska zatražile povlačenje ruskih trupa iz ovih kneževina, Austro-Ugarska je podržala njihov zahtev; i iako nije odmah objavila rat Rusiji, odbila je da garantuje

svoju neutralnost. Kada je 1854. god. Austro-Ugarska još jednom zatražila povlačenje ruskih trupa Rusija je, u strahu od mogućeg rata sa Austro-Ugarskom, povukla trupe.

Iako su prvobitni razlozi za rat nestali kada je Rusija povukla trupe iz dunavskih kneževina, Velika Britanija i Francuska nisu obustavile neprijateljstva. Odlučne da reše Istočno pitanje tako što će ukloniti stalnu rusku pretnju Otomanskom carstvu, saveznice su postavile nekoliko uslova za okončanje neprijateljstava, uključujući i zahtev da se Rusija odrekne svog protektorata nad Dunavskim kneževinama; drugo, da se odrekne bilo kakvog prava da se meša u unutrašnje poslove Otomanskog carstva, a u cilju zaštite pravoslavnog stanovništva; treće, da se izvrši revizija Konvencije o moreuzima iz 1841. god. i konačno da se svim zemljama dozvoli korišćenje Dunava. Pošto je car odbio da prihvati ove "Četiri tačke", Krimski rat je nastavljen.

Iako je osnovni razlog za početak rata prestao da postoji, u mesecima koji su sledili savezničke trupe su počele da se iskrcavaju u Rusiji, na poluostrvu Krim i stavili su pod opsadu utvrđenu luku Sevastopolj, rodno mesto ruskog cara i matičnu luku Crnomorske flote koja je predstavljala pretnju za savezničke interese u Mediteranu.

Rusi, koji su bili prinuđeni da unište svoje brodove, demontirali su brodsku artiljeriju i iskoristili je da pojačaju odbranu tvrđave, dok su mornari sa ovih brodova nastavili da se bore kao pešadija. Tokom rata Crnomorska flota je izgubili četiri broda sa 120 topova na tri palube, dvanest brodova sa 84 topa na dve palube i četiri fregate sa po 60 topova i veliki broj manjih plovila. Admiral Nakimov je smrtno ranjen u glavu šrapnelom i preminuo je 30. juna 1855. god.Opsti napad preduzet je u leto 1855.god a u septembru je jedna francuska divizija pod vodstvom generala Mak Maona najzad uspjela da zauzme tvrdjavu Malahov i skrsi odbranu. U septembru 1855. god. Sevastopolj je pao.Novi britanski ministar Palmerston bio je za to da se rat energicno nastavi do neke dramaticnije pobede.Napoleon III ga je ubedio da je cast potpuno zadovoljena i da se moze ostvariti trajni mir na Balkanu.

Iste godine rusi su osvojili turski grad Kars.

Mirovni pregovori započeli su 1856. god. na inicijativu Aleksandra III koji je nasledio Nikolaja I na prestolu. Pariskim sporazumom delimično su prihvaćene neke od četiri tačke, pa su tako ruske privilegije u odnosu na Dunavske kneževine prenete na velike sile kao grupu. Takođe, trajno je bio zabranjen ulazak u Crno more vojnim brodovima bilo koje zemlje. U skladu sa tim Sultan i ruski car su se dogovorili da neće uspostavljati nove vojne luke i arsenale na obali ovog mora. Klauzula koja se odnosila na Crno more je u velikoj meri smanjila opasnost koju je Rusija predstavljala za Otomansko carstvo, a koja se manifestovala kroz snagu i prisustvo Crnomorske flote. Šta više, velike sile obavezale su se da će poštovati nezavisnost i teritorijalni integritet Otomanskog carstva.

Pariski ugovor bio je na snazi do 1871. god. kada je Francuska poražena u Francusko-pruskom ratu. Dok su se Prusija i druge nemačke države ujedinile i formirale moćno nemačko carstvo, francuski imperator Napoleon III je bio prinuđen da dozvoli formiranje Francuske republike. Tokom njegove vladavine (koja je započela 1852. god.), Napoleon III se, u nameri da zadobije podršku Velike Britanije suprotstavio ruskim stavovima prema istočnom pitanju. Kako rusko mešanje u unutrašnje poslove Otomanskog carstva ni na koji način nije ugrožavalo francuske

interese, Francuska je nakon uspostavljanja republike promenila odnos prema Rusiji. Ohrabrena ovakvim francuskim stavom i uz podršku nemačkog ministra Ota fon Bizmarka Rusija je oglasila klauzulu o Crnom moru nevažećom. Pošto Velika Britanija nije mogla sama da silom obezbedi poštovanje ove klauzule Rusija je ponovo formirala Crnomorsku flotu.

Krimski rat izazvao je masovni egzodus krimskih Tatara koji su utočište potražili u Otomanskoj imperiji zbog čega je broj stanovnika poluostrva naglo opao. Krimski Tatari postali su manjina u sopstvenoj zemlji.

Krimski rat ostao je zabeležen u istoriji po izraženoj vojnoj i logističkoj nesposobnosti oličenoj u Jurišu lake konjice koji je ovekovečen u čuvenoj Tenisonovoj poemi. Kolera je u velikoj meri poremetila francuske pripreme za opsadu Sevastopolja dok je snažna oluja koja se dogodila 14. novembra 1854. god. potpila skoro trideset brodova zajedno sa njihovim neprocenjivim teretom. Skandalozni tretman ranjenih vojnika tokom jake zime koja je usledila, a sa kojim je javnost na zapadu upoznata preko ratnih dopisnika, inspirisao je rad Florens Najtingejl i uvođenje modernih metoda nege ranjenika. Iako svojevremeno priznat, rad "crne Florans Najtingejl" Meri Sekol je ostao u senci njene bele suparnice i tek nedavno je ponovo prihvaćen od strane zvanične istorije. Krimski rat je takođe po prvi put afirmisao taktičku upotrebu železnice.

34.Diplomatske posledice francusko-pruskog rata

Француско-пруски рат, понекад познат и као Немачко-француски рат, је назив за оружани сукоб који се између 19. јула 1870. и 10. маја 1871. године водио између Француске и савеза немачких држава на челу с Пруском.

Узрок рата било је јачање утицаја Пруске у Немачкој и Европи након победе у пруско-аустријском рату године 1866, као и стварање Севернонемачког савеза који је имао потенцијал да постане, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већа сила од до тада доминантне Француске.

Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије Хоенцолерн да једног свог члана постави на шпански престо. Хоенцолерни су одустали након француског ултиматума, али је премијер Ото фон Бизмарк целу аферу објавио јавно у новинама у тзв. Емском телеграму ("Емска депеша"), чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке јавности објави рат Прусима.[2]

Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања професионалне војске која се прославила у кримском рату, рату с Аустријом године 1859. као и у бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком Шаспо која је у то време била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове снаге су располагале и са примитивним митраљезима. Са друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна предност била у постојању главног штаба на челу са Молткеом –

институције која је годинама пре правила детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи новостворену железничку …

Та предност се показала већ на самом почетку рата када су се две војске судариле на граници. Француске снаге нису биле довољно концентрисане, па су Пруси и њихови немачки савезници у свим већим биткама успевали да постигну локалну надмоћ и да их натерају на повлачење у тврђаве. Нова француска армија на челу с царем Наполеоном III, створена са циљем ослобађања тих снага, је уместо тога 1. септембра 1870. године опкољена, тешко поражена у бици код Седана и присиљена на предају.[3]

Вест о катастрофи довела је до пада царске владе и проглашења француске Треће републике, која ће трајати све до немачке окупације Француске 1940. године. Нова републиканска влада сматрала је како је војни пораз резултат неспособности старог режима, па да ће, као и 1793. године, за време француске револуције револуционарни елан и стварање масовне војске регрута успети да преокрене стање на бојишту. У току док су се водили преговори с Бизмарком, министар унутрашњих послова привремене француске владе, Леон Гамбета прелетео је балоном преко немачких линија, побегавши у унутрашњност, како би окупио добровољце. Успео је да формира армију на Лоари и с њом да освоји Орлеан, док је генерал Федерб зауставио Немце на северу. Но, Немци су се учврстили око Париза, не попуштајући блокаду и не срљајући у фронталне сукобе с Французима. Ускоро је у Паризу завладало ужасно стање, тако да су грађани Париза почели да једу пацове и животиње из золошког врта. На крају је Бизмарк наредио и бомбардовање исцрпљеног града, при чему је страдало мноштво цивила. Републикански министар спољних послова, Жил Фавр, отпочео је преговоре с Немцима 23. јануара 1871, жалећи се на нехумани поступак Пруса према француском народу.[4]

18. јануара 1871. године, у току преговора, проглашено је Немачко царство (Други Рајх) у „Сали огледала“ у Версајском дворцу, што је било велико понижење за Французе. Пред званичницима Бизмарк је нагласио да титула „немачког цара“ означава обнову Светог Римског царства, кога се 1806. одрекао Фрања II (Франц Други). Понижена Француска предала се 28. јануара 1871. године (потписано је примирје).

Док су трајали преговори, радикално расположени елементи Националне гарде, лево оријентисани политичари и градска сиротиња у Паризу одбили су да се помире с поразом, па су подигли побуну која ће постати позната као Париска комуна. Међутим, овај покрет није стекао симпатије изван подручја опкољеног Париза па је угушен уз помоћ Пруса које су владине снаге пропустиле кроз своје редове.

Мировним уговором потписаним 10. маја 1871, Француска се обавезала да плати велику ратну одштету и да Немачкој преда покрајине Алзас и Лорен у којима је постојала немачка национална мањина.

Много важнији резултат је била појава уједињене Немачке као најјаче војне силе у Европи, а делимично захваљујући угљу из нових покрајина нова држава је постала и велика индустријска сила која ће временом, попут САД-а у исто време, почети да угрожава примат Британске империје као једине глобалне суперсиле.

Међутим, уједињена Немачка је исто тако на себе навукла сумњичавост и непријатељство европских сила, поготово Француске у којој се развио реваншизам. Бизмарк је стога велики део своје енергије уложио да тековине рата очува дипломатијом и стварањем сложене мреже војних савеза. Када је милитантни цар Виљем II напустио ту политику створени су предуслови да француско-пруски рат добије свој својеврсни наставак у облику Првог светског рата.

16. GRAĐANSKI RAT U SAD (1861.-1865.)

Teritorijalno proširenje SAD-a počinje odmah posle sticanja nezavisnosti (1783). 1803.američka vlada je kupila od Napoleona francusku koloniju Luzijanu.Za razliku od industrijski razvijenih severnih država SAD-a sa slobodnim kapitalističkimodnosima, u južnim državama u prvoj polovini 19. veka još su postojali robovlasničkiodnosi.Južnjački robovlasnici su želeli da se u što većem broju novih država uspostaviropstvo i te države zatim učlane u SAD kao robovlasničke države. Time su nameravali dasteknu većinu u Senatu, budući da je svaka država u ovaj zakonodavni dom slala po dva predstavnika. Ovo su severnjaci nastojali da spreče, pa se 1818/19. između Severa i Juga javlja politički sukob, kome je povod bio zahtev za prijem robovlasničke države Misuri uuniju. Kongres je odlučio da se ubuduće pored jedne robovlasničke države u uniju uvek primi i jedna slobodna država i da se ropstvo može širiti samo južno od 30 ْ i 30` severnegeografske širine. Tako je rascep unije odložen.Do ponovnog sukoba doslo je 1848. kad su neke nove države na Dalekom zapadu, ameđu njima i Kalifornija, zatražile prijem u uniju. I ovom prilikom je izbegnut otvorensukob i rascep unije jer je Kongres odlučio da se Kalifornija primi u uniju kao slobodna država i da se donese zakon koji bi na celoj teritoriji SAD južnjacima omogućio daodbegle robove gone, hvataju i vraćaju gospodarima.Na predsedničkim izborima 1860. pobedio je Abraham Linkoln, predstavnik republikanske partije i protivnik ropstva, što južnjaci nisu hteli da prihvate. Zato jecepanje unije postalo neizbežno. Izdvajanje iz SAD prva je proglasila Južna Karolina 20.decembra 1860. Tokom januara i februara 1861.godine na isti način je postupilo još 10 južnih država. Otcepljene države obrazovale su Konfederaciju južnih američkih država.Sukobom njenih trupa i trupa vernih uniji

12.aprila 1861.počeo je građanski rat

.Sever i Jug su u rat ušli sa nejednakim snagama. Severne države su imale 22 milionastanovnika, a južne 10, od kojih četiri miliona crnih robova.Ali u vojnim sukobljavanjima do kraja 1861. i tokom 1862.godine vojne snage južnihdržava nanele su nekoliko težih poraza vojsci Severa. Osim toga, vladu Konfederacije južnih američkih država priznale su Engleska i Francuska.Linkoln je odlučio da sve snage unije angažuje u borbi sa Jugom. 1862. doneo je Akto homstedima, po kojem je svaki otac porodice koji je učestvovao u ratu sticao pravo daod države dobije posed od 60 hektara zemlje, pod uslovom da ga sam obrađuje. Zatim je1863. svim crncima na teritoriji SAD dao slobodu. Svako zaposedanje južnjačke teritorijekoje ostvare trupe unije, istovremeno je značilo oslobađanje crnaca na toj teritoriji.Linkoln je zaključio da bi što pre trebalo poraziti vojsku Konfederacije na Zapadnomfrontu i preseći njenu teritoriju na dva dela. Komandant oružanih snaga Severa, generalGrant, odmah je sve snage usmerio na osvajanje tri saobraćajna čvora, prelaza naMisisipiju, preko kojih je održavana veza između

istočnih i zapadnih delovaKonfederacije. Lako je ovladao Nju Orleansom i Memfisom, ali se oko Viksburga vodilašestonedeljna bitka u kojoj su obe strane imale na hiljade žrtava. Najzad, u julu 1863.Viksburg je pao u ruke Grantovih trupa. Konfederacija je bila presečena na dva dela,istočni i zapadni.Posle zauzimanja Viksburga Grant je nastavio ofanzivu na Zapadnom frontu. Zajednosa trupama generala Šermana tokom 1864. i početkom 1865. porazio je u više bitakaizmorene i oslabljene trupe Juga. Šermanova vojska decembra 1864. godine uspešnozavršava ratni pohod od severozapada na jugoistok i zauzima luku Čarlson na Atlantiku.U toku zime 1865. Šermanova armija se uputila prema severu , kroz Južnu i SevernuKarolinu. Cilj ovog pohoda je bio da se odseče vojska Konfederacije, koju je Grant potiskivao sa severa. Početkom aprila 1865. vojska Konfederacije je obustavila borbe i predala se oružanim snagama Severa.Linkoln koji je po drugi put pobedio na izborima(1864), želeo je da obnovi državno jedinstvo ne ponižavajući poražene južnjake. Ali to na Jugu mnogi nisu shvatili i cenili, a posebno oni koji nisu hteli da se pomire sa ukidanjem ropstva. Najznačajniji rezultati:-Ukinuto ropstvo na Jugu.-Osujećena secesija, očuvano jedinstvo države.-Zavedena vojna diktatura na Jugu zbog toga što je koristeći federativno uređenje Jug donosio zakone po kojima su osporavana prava crnačkom stanovništvu….

33.Nacin rjesavanja njemackog pitanja od Vestfalskog kongresa do ujedinjenja Njemacke

-Vestfalskim kongresom Njemacka nije postala nacionalna drzava.Riselje je onemogucio habsburzima njeno ujedinjenje,i time ga odlozio za gotovo 2 vijeka.Sveto rimsko carstvo je podijeljeno na vise od 300 vladara slobodnih da sprovode nezavisno spoljnu politiku.

-Beckim kongresom Pruska je ucvrstila svoje pozicije u Njemackim zemljama.Drzavnici u Becu su se potrudili da Njemacku konsoliduju,ali ne i ujedine.Od nekih 300 drzavica koliko je postojalo prije Napoleonovih ratova,stvoreno je 39 medjusobno povezanih u jedan novi entitet nazvan Njemacki savez-u slucaju agresije,Njemacki savez je mogao da obezbijedi odbranu od napada Francuske,ali je bio suvise slab i decentralizovan da bi ugrozio svoje susjede.Savezom je uspostavljena ravnoteza izmedju nadmocne Pruske vojne snage i veceg ugleda i legitimiteta Austrijskog carstva-stvoren da bi onemogucio ujedinjenje Njemacke na nacionalnoj osnovi i onemogucila francuska agresija.U Njemackoj je stvorena konfederacija njemackih drzava,neka vrsta saveza u kome je rukovodeculogu imala Austrija.

-neuspjele revolucije 1848 za ujedinjenje..

-Rat Austrije i Pruske 1864. je bio prvi rat u ime njemacke ideje,protiv Danske za Selzvig i Holstajn.One su pobijedile,ali ce dvije godine kasnije doci do rata izmedju pobjednica oko osvojenih teritorija.Rat je vodjen za teritorije Selzviga i Holstajna,ali je u stvari oznacavao borbu za prevlast u njemackim zemljama.

-Austro-Pruski rat je definitivno promijenio evropsku ravnotezu.Mirovnim sporazumom u Pragu 1866. Austrija je bila primorana da se povuce iz njemackih zemalja,a drzave koje su se u toku rata svrstale uz Austriju-Hese-Kasel i Hanover pripojene su Pruskoj,isto kao i Selzvig i Holstajn i

slobodni grad Frankfurt.Bizmark je kupio neutralnost Napoleona III tako sto mu je obecao Belgiju,a kasnije i Luksemburg…Sjevernonjemacki savez su cinile sjeverne njemacke drzave koje su sacuvale nezavisnost u kojima je Pruska vodila glavnu rijec.Juznim njemackim drzavama Bavarskoj,Badenu,Virtenbergu,bilo je dozvoljeno da sacuvaju nezavisnost pod uslovom da sa Pruskom sklope sporazume koji su predvidjali da se u slucaju rata sa nekom spoljnom silom njihove oruzane snage stave pod prusku komandu.Nova pozicija Austrije poslije poraza u ratu sa Pruskom bila je u formiranju dvojne monarhije 1867.

-Francusko-pruski rat 1870.-nakon poraza Francuza kod Sedana i Meca i svrgavanja Napoleona III uslijedilo je proglasenje republike u Francuskoj 1870. a zatim i proglasenja ujedinjenja Njemacke 1871. u Dvorani ogledala u Versaju.Frankfurtskim mirom 10 maja 1871. okoncan je francusko-pruski rat.Francuska je ustupila Njemackoj Alzas i Loren sa kontribucijom od 5 miliona franaka.

36.Sustina Bizmarkove politike nakon ujedinjenja Njemacke

-Realpolitika-spoljna politika zasnovana na procjeni moci i nacionalnom interesu,omogucila je ujedinjenje Njemacke.Medjutim ujedinjenje NJ. je dovelo do toga da se realpolitika okrene protiv sebe,ostvarujuci suprotno od onoga sto je trebala da postigne.

-Poslije ujedinjenja Njemacka je postala najaca drzava u Evropi,a jacala je i dalje iz decenije u deceniju sto je iz temelja izmijenilo evropsku diplomatiju.Jos od Riseljeovog vremena,kada je nastao savremeni sistem drzava,zemlje koje su se nalazile po obodu Evrope-VB,Franc. i Rusija-vrsile su pritisak na srediste kontinenta.Sada je prvi put srediste Evrope postalo dovoljno jako da pritisne periferiju..Geografski polozaj je stvarao nerazresivu dilemu..u skladu sa tradicijom realpolitike moglo se ocekivati da ce u nastojanju da zadrze sve vecu potencijalno dominantnu snagu,ostale zemlje uspostavljati koalicije…a s obzirom da se Njemacka nalazila u sredistu kontinenta,bila je izlozena stalnoj opasnosti od onoga sto je Bizmark nazivao kosmarom neprijateljskih koalicija koje je okruzuju.Ali,ako bi se Nj. pokusala zastiti od koalicija svojih susjeda-istocnih i zapadnih,ona bi ih sigurno pojedinacno ugrozila,i time samo ubrzala dalje stvaranje koalicija.

-Evropski concert su razdirale 2 vrste animoziteta:neprijateljstvo Franc. i Njem.,i neprijateljstvo AU i Rusije.

-Prvo neprijateljstvo-velicina pruske pobjede u ratu 1870-te je stalno podsticala Franc. na revansizam,a ozlojedjenost zbog njemacke aneksije Alzasa i Lorena je davala dobar motiv.Ugrozen njen primat!rijesenost da povrati ove teritorije!nije bila sama dovoljno jaka da obuzda Njem. pa su joj zato bili potrebni saveznici-otvorena za savez sa neprijateljima Njem…sto je ogranicavalo fleksibilnost njemacke diplomatije i zaostravalo svaku krizu koja se doticala te zemlje.

-Drugo neprijateljstvo-je takodje predstavljalo posledicu ujedinjenja Njem.Posto je protjerana sa njemackih prostora(Austrija),nova imperija nije imala gdje da se siri izuzev prema Balkanu.Kako Austrija nije osnivala kolonije u prekomorskim zemljama,njeni politicari su Balkan,naseljen slovenskim stanovnistvom,smatrali prirodnom pozornicom za ostvarenje svojih geopolitickih ambicija-ako ni zbog cega drugog,do da odrze korak sa velikim silama…a ta politika je nosila u sebi klicu sukoba sa Rusijom.Njemacka nije imala nikakav nacionalni interes na Balkanu,ali je ocuvanje AU monarhije shvatala kao svoj vazan interes.Slom dvojne monarhije je mogao da u potpunosti poremeti Bizmarkovu unutrasnju politiku-njemacko stanovnistvo katolicke vjeroispovijesti stremilo bi ujedinjenju sa Njem.,sto bi ugrozilo dominaciju protestantske Pruske za koju se Bizmark borio…a raspad AU bi Njem. ostavio bez ijednog pouzdanog saveznika.Mada je zelio da sacuva AU,Bizmark nije zelio da izaziva Rusiju.

-Agonija sporog raspadanja Osmanske imperije,izazivala je medju velikim silama ceste sukobe oko podjele plijena…od 5 velikih sila –Engl. Franc. Rus. Aust. Njem.-Franc. bila neprijateljski nastrojena,VB bila nedostupna zbog politike sjajne izolacije,a Rusij. neodlucna zbog sukoba sa Aust.,Njemac. je po svaku cijenu morala da sklopi savez i sa Rus. i sa Austr. kako bi se nasla u troclanoj alijansi-odnosi izmedju Njem. i Rusij. su postali kljuc mira u Evropi…

-Bizmark je predstavljao dominantnu licnost evropske diplomatije,sve dok 1890. nije uklonjen sa polozaja.On nije zelio da se novostvoreno Njemacko carstvo konfrontira ni sa jednom drugom zemljom.Bio je primoran da Rus. i Aust. drzi podalje od neprijateljske Franc.,sto je zahtijevalo sprecavanje austrijskog pokusaja da potkopava AU.Bilo mu je potrebno da zadrzi dobre odnose sa Rus. a da time ne izazove podozrenje VB,zbog cega je morao da motri na ruske planove u vezi sa Carigradom i Indijom.Ravnoteza snaga je postala toliko osjetljiva da cak ni genije kao Bizmark nije mogao da je beskonacno odrzava,sve jaci pritisak na medjunarodni poretak je sve teze mogao da se drzi pod kontrolom.Svo vrijeme dok se nalazio na celu NJem.(skoro 2 decenije) Bizmark je vodio realpolitiku,i to tako umjereno i vjesto,da se ravnoteza snaga nikad nije poremetila.Bizmark je sebi postavio za cilj da nijednoj drugoj sili izuzev Francuskoj s kojom nije mogao da se pomiri-ne pruzi nikakav povod da stupi u savez usmjeren protiv Njem.Tvrdeci da je ujedinjena Njema. zasicena i da vise nema teritorijalne pretenzije,Bizmark se trudio da uvjeri Rusiju kako Njem. nema nikakve interese na Balkanu.Bizm. nije cinio nista na kontinentu sto bi izazvalo britansku zabrinutost za ocuvanje ravnoteze,a Njem. je drzao izvan trke za kolonijama….

-Bizmark se 50-tih god. 19 vij. zalagao za politiku koja se mogla uporediti sa britanskom sjajnom izolacijom.On je smatrao da saveznistva treba izbjegavati sve dok se ne utvrdi strana koja u datom trenutku moze najbolje da posluzi pruskom nacionalnom interesu i na koju treba stati.Zahvaljujuci takvom pristupu,Pruskoj ne samo sto nije bila sputana sloboda djelovanja,vec joj je na raspolaganju uvijek stajalo vise opcija od bilo koje suparnicke strane.Da bi ucvrstio novu drzavu,Bizmark je ujedinjenu Njemacku ukljucio u tradicionalni savez sa Austrijom i Rusijom.Njemacka se sredinom 80-ih nasal u takvoj situaciji da je postala suvise jaka da bi sebi dozvolila izolaciju koja bi preostali dio Evrope natjerala da se ujedini protiv nje,dok istorijska-automatska podrska Rusije nije postojala.Njemacka je postala div kome su bili potrebni prijatelji.

47.Trojecarski savez i njegova obnova

- tajni) trojecarski savezni ugovor

austro-ugarske, nemačke i rusije,

Berlin, 18. jun 1881.10

Član 1

Za slučaj da jedna od visokih strana ugovornica bude u ratu sa

kojom četvrtom silom, druge dve ostaće neutralne i trudiće se da se

lokalizuje spor.

Ove odredbe primenjivaće se u slučaju rata između bilo koje od

visokih strana ugovornica i Turske, ali samo uz prethodni sporazum

između tri dvora o ciljevima istog.

Član 2

rusija u sporazumu sa nemačkomizjavljuje svoju čvrstu odluku,

da će poštovati interese Austro-Ugarske i njen novi položaj zagarantovan

joj Berlinskim ugovorom.

Tri dvora u želji da izbegnu sve nesporazume među sobom obavezuju

se, da će voditi računa o uzajamnimpolitičkiminteresima na Balkanu

i obećavaju, da nove promene sadašnjeg teritorijalnog stanja evropske

Turske neće uslediti bez prethodnog zajedničkog sporazuma.

Da se olakša ovim članom predviđeni sporazum, tri dvora utvrđuju

već sada u protokolu pridodatom ovom ugovoru tačke, u kojima

je postignuta načelna saglasnost.

Član

Tri dvora priznaju evropski i uzajamno obavezni karakter načela

zatvorenih moreuza Bosfora i Dardanela, utemeljenih međunarod-

10 Prevod sa francuskog originala.

nim pravom, potvrđenog ugovorima i izloženog ruskom deklaracijom

na sednici Berlinskog kongresa od 12. jula.

One će zajednički paziti, da Turska ne čini izuzetak u ovoj odredbi

u prilog bilo koje sile, dopuštajući joj da se moreuzima služi u ratne

svrhe.

U slučaju povrede, tri sile će smatrati kao da je u ratnom stanju

prema povređenoj strani i time lišenu povlastica jemstva njenog teritorijalnog

statusa, zagarantovanog joj Berlinskim ugovorom.

Član

Ovaj ugovor ostaje na snazi tri godine računajući od dana razmene

ratifikacija.

Član

Visoke strane ugovornice čuvaće u tajnosti sadržaj i važenje ovog

ugovora i priloženog protokola.

Član

Ovaj ugovor zamenjuje prethodni ugovor iz godine 187 .

PrOTOKOL O BALKAnU

pridodat prethodnom ugovoru (u smislu čl. 2) u kome su se tri dvora

sporazumela u pogledu sfera interesa na Istoku

„1. Bosna i Hercegovina

Austro-Ugarska zadržava pravo da anektira ove dve pokrajine kad

god to nađe za potrebno.

2. novopazarski sandžak

Deklaracije izmenjene među opunomoćenicima Austro-Ugarske

i rusije na Berlinskom kongresu od 1 /1. ju1a 1878. ostaju i dalje na

snazi.

. Istočna rumelija

Tri sile smatraju da je eventualna okupacija bilo Istočne rumelije,

bilo balkanskih područja opasna po opšti mir. Ugovorne strane

odvratiće u tomslučaju Portu od takvog poduhvata, ali bez sumnje da

Drugi deo – Dokument 12 2

ni Bugarska ni Istočna rumelija sa svoje strane ne smeju preduzeti ništa

što bi Porta mogla smatrati kao izazov.

. Bugarska

Tri sile se neće protiviti eventualnomujedinjenju Bugarske i Istočne

rumelije u teritorijalnimgranicama naznačenimBerlinskimugovorom,

ako to pitanje silom prilika dođe na dnevni red. One će odvraćati

Bugare od svakog upada u susedna područja, a posebno u

makedoniju.

. Agenti u Turskoj

Da bi se izbegli sukobi interesa u svimmesnimpitanjima, tri Dvora

ovlastiće svoje predstavnike i agente na Istoku, da sva sporna pitanja

nastoje rešavati uzajamnim prijateljskim objašnjenjem“.

Napomena:

Trojecarski savez je stvoren Bizmarkovom aktivnošću (posle pobede Francuske i nemačkog ujedinjenja) u cilju sprečavanja rusko-francuskog približavanja

(čuvanja rezultata Frankfurtskogmira), sprečavanja austro-ruskog

sporazumevanja na štetu nemačke i uticanja na njihovo rivalstvo. Ideja je bila

da tri cara (austrijski, nemački i ruski) zajednički brane princip legitimiteta.

Sastanak tri cara održan je u Berlinu septembra 1872. Iduće godine je došlo do potpisivanja rusko-nemačke vojne konvencije i austrijsko-ruske konvencije opšteg karaktera u Šenbrunu, kojoj se kasnije pridružila i nemačka.

Ovaj savez je obnovljen 1881, ali je ovim ugovorom formulisan kao konsultativni

pakt o neutralnosti, sa ciljemda senemačka ponovo približi rusiji, kojoj

se na Berlinskom kongresu posebno zamerila, i protiv koje su sada otvoreno

nastupali ruski slavenofili, jer je Bizmark predvodio evropsku koaliciju

protiv rusije. Austro-Ugarskoj nije uspelo približavanje sa Engleskomprotiv

rusije, bez obzira na rusko-englesko rivalstvo u Istočnompitanju, jer se Gledston

orijentisao samo na korišćenje protivrečnosti između drugih sila i još

uvek se držao principa „sjajne izolovanosti“. ruski interes za saradnju sa silama

Dvojnog saveza bio je uticaj na austro-nemačke odnose i potreba sporazumevanja

sa Austro-Ugarskom, kao i obezbeđivanja svoje zapadne granice.

Približavanje Austro-Ugarskoj rusiji je bilo potrebno i zbog sukobljavanja

sa Engleskom u Aziji. Andraši i Gorčakov su očekivali nastavljanje saradnje

i sporazumevanja na Balkanu, posebno kako bi uticali na ponašanje Srbije i

srpskog pokreta i očuvanje statusa quo. Savezni ugovor iz 1881. produžen je

188 , a do obnove 1888. nije došlo zbog razlaza u pogledu bugarskog pitanja.

-Njemackoj je bio potreban savez sa Rusijom i Austr., i upravo 1873. je Bizmark postigao bas to-stvaranjem Trojecarskog saveza.Bez obzira na postojanje formalnog saveza izmedju njemackog cara,Rus. i Aust.,odnosi medju njima su bili vise nego zategnuti.Ipak,Trojecarski savez iz 1873. zasnovan na jedinstvu konzervativnih monarha vise nije mogao da se odrzi…

-Drugi trojecarski savez 1881-je obavezivao na dobrovoljnu neutralnost clanica u slucaju da jedna od njih stupi u rat sa nekom cetvrtom zemljom,npr. ukoliko bi VB zaratila sa Rus.,a Franc. sa Njem.Njemacka bi time bila zasticena od rata na 2 fronta,a Rusija od obnavljanja koalicije iz vremena Krimskog rata(VB,Fran.Austr.),dok bi Njem. obaveza da brani AU ostala i dalje na snazi.Time je uspostavljena ravnoteza izmedju saveznistava koja su se uzajamno neutralisala.Tako je Bizmark mogao da dozvoli slobodu djelovanja kakvu je uzivao tokom svoje prethodne faze kada se klonio svih koalicija.

-Pod pritiskom njemackih militaristickih krugova Trojecarski savez se raspao 1887.Ravnoteza snaga je bila osudjena na propast bez obzira na Bizmarkovu vjestinu,s obzirom da je za njeno odrzanje veliko opterecenje predstavljala ujedinjena Njemacka…

39.Nacin otvaranja istocnog pitanja 1876-1878. i faze eskalacije krize

- Istočno pitanje je izraz koji u evropskoj historiji obuhvaća kompleks diplomatskih i političkih problema koje je izazvalo slabljenje Otomanskog Imperija. Njime su se također nastojale opisati prilike na jugoistoku Evrope od kraja 18. do početka 20. vijeka.

Iako se tradicionalno smatra kako je Otomanski Imperij počeo slabiti nakon propasti pohoda na Beč 1683. godine, Istočno pitanje se kao takvo nametnulo pri završetku rusko-turskog rata 1774. godine kada je mirom u Kučkuk-Kanardžiju Rusko Carstvo dobilo pravo da se kao zaštitnik otomanskih podanika pravoslavne vjere miješa u unutrašnje stvari Otomanskog Imperija. S obzirom da je bilo jasno kako će od propasti Otomanskog Imperija najviše profitirati upravo Rusija, druge evropske sile - prije svega Velika Britanija, te u nešto manjoj mjeri Austrija - su to nastojale sopriječiti, ili barem osigurati da u novom poretku zaštite svoje interese. Odnos Francuske prema istočnom pitanju je varirao kroz vijekove.

Istočno pitanje je konačno riješeno završetkom prvog svjetskog rata kada je istovremeno s nestankom Otomanskog Imperija nestalo i Rusko Carstvo.

Istočno pitanje je termin pod kojim se u evropskom se diplomatskom rečniku označavao problem osmanlijske političke baštine.

Drugim rečima, to je bilo pitanje podjele osmanlijskih poseda u jugoistočnoj Evropi (Vlaška, Moldavija, Srbija, Makedonija, Bugarska, Grčka, Albanija, Palestina, Egipat, Tunis, Alžir, Libija)

Već sama širina njegovog geografskog razmještaja ukazuje na činjenicu da se to pitanje različito shvata i definiše. Najšire gledano to je problem odnosa hrišćanske Evrope i islama.

U užem smislu to je pitanje koje se ticalo postanka i opstanka Osmanlijske carevine kao muslimanske države u Evropi. Kao diplomatsko pitanje opstanka i nasledstva osmanlijske države na Balkanu i Levantu, istočno pitanje je obuhvatalo kompleks problema i događaja u vremenu od druge polovine 18. veka, do prvih decenija 20. veka. U ovu sferu pre svega, spadaju odnosi Porte sa evropskim silama, koje su u svojoj imperijalističkoj ekspanziji nastojale svaka za sebe otkinuti što veći i značajniji dio osmanlijskog nasljedstva. Ovi se odnosi prepliću sa evolucijom unutrašnjih prilika u Carstvu.

Na Balkanu i evropskim zemljama Carstva, posebno u Egiptu javljaju se ustanci i oslobodilački pokreti. U to se upliću velike evropske sile koje vlastite imperijalističke i kolonijalističke ciljeve manje ili više vešto prikrivaju navodnom brigom za položaj potčinjenih naroda u Carstvu.

Slabljenjem i povlačenjem Osmanlijske Carevine iz srednje i jugoistočne Evrope otvara se problem popunjavanja tog geopolitičkog prostora. Ključnu ulogu u tome su igrale dve hrišćanske sile Austrija i Mletačka republika (Venecija).

U drugoj polovini XVIII veka vodeću ulogu u tome preuzima Rusija. U tom smislu, istočno pitanje se direktno otvara rusko-osmanlijskim ratom i mirovnim ugovorom zaključenim 1774. god. u Kučuk Kajnardžiluku (severnoistočna Bugarska) Inicijativu u politici potiskivanja

Osmanlijskog carstva preuzima šezdesetih godina XVIII veka, ruska carica Katarina II Velika. Ona je u prvom redu snažno oživela stare ambicije Petra Velikog da Rusiji osigura prevlast na Crnom moru. Uz njenu oružanu podršku za poljskog kralja je 1764.god. izabran Stanislav Paniatowski.

On je nastojao osigurati vjersku ravnopravnost nekatolicima što je izazvalo otpor katolika i osnivanje Poljske nacionalne konfederacije u današnjoj Ukrajini. Ova se konfederacija obratila Osmanlijama za pomoć. Porta je na to zatražila rusko povlačenje iz Poljske, što je Katarina odbila.

Usledio je rat u koji je sultan Mustafa III stupio po nagovoru Francuske.

Rusiji je priznat status sile zaštitnice pravoslavnog stanovništva u Osmanlijskom Carstvu. To je omogućilo Rusiji da se otvoreno upliće u unutrašnje stvari osmanlijske države, sa težnjom da u krajnjoj liniji nad njom postavi svoj protektorat. S druge strane, sultan je kao halifa prvi put dobio pravo jurisdikcije nad muslimanima koji su došli pod nemuslimansku vlast.

To je postalo model rešavanja istočnog pitanja, tako što je na prostorima gdje je uspostavljena hrišćanska vlast sultan kao halifa zadržavao versku jurisdikciju nad muslimanima. Bez obzira na ovu pravnu konstrukciju sama činjenica da su muslimani u teritorijalnom smislu došli pod nemuslimansku vlast, označavao je početak kraja univerzalnosti Osmanlijske Carevine kao islamske države.

Da bi se ipak sačuvao neki privid univerzalnosti počinje se smatrati da muslimani mogu živjeti teritorijalno pod nemuslimanskom vlašću, ali verski su potčinjeni sultanu kao halifi. Taj će princip upravo biti primjenjen u BiH u času austro-ugarske okupacije.

U to vreme unutar Carstva dolazi do očitog razgrađivanja i dekadencije njegove klasične državne društvene organizacije.

+prezentacije.

-Istocno pitanje je naziv u upotrebi nakon Grckog ustanka1821.- za kompleks problema izazvanih dezintegracijom Turskog carstva i suparnistvom evropskih velikih sila oko podjele njegovog nasledstva.Nakon I sv. rata-posto je ugovorom u Lozani 1923. priznata Kemalova Turska kao nacionalna drzava,I.p. je smatrano rijesenim..

41.Diplomatski znacaj sporazuma iz Rajhstata i Budimpeste

- Berlinski memorandum je rezultat savetovanja diplomatija država Trojecarskog

saveza (Austro-Ugarske, nemačke i rusije), koji su podržale Francuska

i Italija, a odbila jedino Velika Britanija. On je izražavao želju većine

sila za održavanjem statusa quo na Balkanu. Do njega se došlo kompromisom

između ministara Andrašija i Gorčakova. radilo se, naime, o potrebi

reformi u Bosni iHercegovini, u kojoj je prethodne, 187 . godine počeo oružani

ustanak koji je Austro-Ugarska htela da iskoristi za svoje pretenzije, zalažući

se isključivo za administrativne reforme unutar Turske, dok je rusija,

kao i ustanici, želela autonomiju koja bi vodila nezavisnosti. Andraši je izradio

predlog reformi, koji je 0. decembra 187 . uputio svim vladama potpisnicama

Pariskog ugovora iz 18 . (tzv. Andrašijeva nota), tražeći njihovu

podršku. Posle dobijanja podrške, ambasadori ovih država su 1. januara

187 , u formi posebnih identičnih nota, zatražili od Turske prihvatanje predloženih

reformi, što je ona obećala, ali su ustanici predlog odlučno odbili računajući

na podršku Srbije i Crne Gore, kao i rusije. Pošto je rusija predlog

nevoljno prihvatila, a Andrašijeva aktivnost nije dala rezultate, Gorčakov je

izradio novi program reformi i predložio savetovanje tri ministra u Berlinu,

do koga je došlo u maju 187 , upravo u vreme ostavke velikog vezira mehmud

nedin-paše kao predstavnika ruskog uticaja u Carigradu, što je značilo

prelazak vlade pod britanski uticaj. Gorčakovljev predlog je bio neprihvatljiv

za Austro-Ugarsku, pa je Andraši u njega uneo toliko izmena u odnosu

na svoj raniji predlog da je on izgubio prvobitnu namenu. Tako se došlo do

ovog memoranduma od 12. maja 187 , koji se zalagao za očuvanje statusa

quo na Balkanu, ali koji Turskoj nije bio ni uručen zbog neinsistiranja

Austro-Ugarske i srpsko-crnogorskih priprema za rat sa Turskom. U vreme

njegove pojave Turska je već bila ugušila bugarski ustanak, uz brojna zverstva

(pokolje) koja je Britanija pokušala da prikrije, ali ih je evropska diplomatija,

pod uticajem javnog mnjenja, uzela kao razlog za svoju aktivnost u

daljemtoku istočne krize otvorene bosansko-hercegovačkimustankom. Britanija

je odbijanjem memoranduma razbila evropski koncern sila i podstakla

Tursku na otpor.

Napomena:

Tajni usmeni rajhštatski sporazumi zmeđu Austro-Ugarske i rusije postigli

su ministri Andraši i Gorčakov prilikom susreta Aleksandra II sa Franjom

josifom u rajhštatskom zamku (u Češkoj), koji su oni pratili, 8. jula

187 , kako bi se izbeglo da rat Srbije i Crne Gore protiv Turske, koji je počeo

prethodnogmeseca, ne bi uvukao i njih u sukob. Beč nijemogao dozvoliti

da Srbija i Crna Gora zauzimanjem Bosne i Hercegovine ugroze njegove

pretenzije, da ga stave pred svršen čin, pa je sporazumom sa rusijom dobio

pristanak da ih okupira. Pošto nije sačinjen nikakav pismeni dokument, ishod

pregovora i usmenog sporazuma zapisao je, po Andrašijevom diktatu,

ruski ambasador u Beču koji je prisustvovao sastanku, a po Gorčakovljevom

diktatu jedan njegov službenik. Te dve verzije se značajno razlikuju po sadržini,

izuzimajući stav da se „u sadašnjem trenutku obe sile pridržavaju ‘načela

nemešanja’ i uzajamno se dogovaraju o akcijama koje će zahtevati dalji

razvoj događaja“. razlike između ove dve varijante sporazuma odnose se na

teritorijalne promene, što se vidi iz njihove sadržine. – nemačka je podržavala

ovaj sporazum svojih partnera iz Trojecarskog saveza, ne želeći njihov

sukob već priželjkujući rusko-engleski sukob, do koga nije došlo. Bizmark je

bio spreman da žrtvuje interese Beča samo ako bimu rusija garantovala posedovanje

Alzasa i Lorene (na štetu Francuske), što je ona odlučno odbijala.

Ovaj sporazumje krio u sebimnoge nesporazume i protivrečnosti koje će delimično

biti prevaziđene Budimpeštanskom konvencijom od 1 . januara

1877. njime je rusija priznala Austro-Ugarskoj pravo na okupaciju Bosne i

Hercegovine. Prvih pet pasusa predstavljaju Gorčakovljevu verziju, a ostali

tekst je verzija grofa Andrašija.

Napomena:

Ova tajna konvencija je obezbeđivala neutralnost Austro-Ugarske u rusko-

turskom ratu i potvrđivala odredbe rajhštatskog sporazuma o zabrani

stvaranja velike slovenske države na Balkanu. Ovu i Dopunsku konvenciju

potpisali suministar Andraši i ruski ambasador u Beču novikov. Kopiju ove

konvencije dostavio je austrougarski ambasador u Berlinu grof Karolji nemačkom

kancelaru Bizmarku 0. decembra 187 .

Napomena:

Tajna Budimpeštanska konvencija je izražavala interes Austro-Ugarske

i rusije za podelom interesnih sfera na Balkanu, jer su se one još od početka

veka smatrale presumptivnim naslednicima Turske na Balkanu. Da bi

obezbedila dobronamernu neutralnost Austro-Ugarske za slučaj rata protiv

Turske, rusija je prihvatila dopunu rajhštatskog sporazuma, datu u ovoj

konvenciji, a Austro-Ugarska je obezbedila pravo da izabere momenat i način

okupacije Bosne i Hercegovine, ističe Vasilj Popović u svojoj poznatoj

studiji Istočno pitanje. Ona je stupila na snagu tek pošto je 18. marta zaključena

politička „convention additionelle“, koja je takođe datirana sa 1 . januarom

1877. U vreme potpisivanja Konvencije radila je Carigradska konferencija

ambasadora velikih sila koja je nekoliko dana posle prekinula svoj

rad da bi ga kasnije ponovo nastavila. Prema Bizmarku, „ova konvencija, a

ne Berlinski kongres, osnova je austrijske okupacije Bosne i Hercegovine“.

rusija je ovomkonvencijomobezbedila neutralnost Austro-Ugarske u budućem

ratu sa Turskom, jer je (ponovo) priznala pravo na okupaciju Bosne i

Hercegovine. Tekst ove konvencije dostavio je austrougarski ambasador u

Berlinu grof Karolji nemačkom državnom sekretaru Bilovu.

-Sastanak u Rajhstatu predstavnika Rusije i AU 1876.-pokusaj sporazumnog rjesenja balkanskih pitanja.

-Budimpestanska konvencija 1877. o neutralnosti AU u slucaju izbijanja sukoba izmedju Rusije i Turske i dogovor o kompenzacijama…

- Dva sporazuma vlada Beča i Petrograda su trasirala put budućim događanjima na Balkanu. Tajni usmeni sporazum 08.08.1876. godine u Rajhštatu (u Češkoj) dopuštao je mogućnost da, u slučaju pobjede nad Turskom, Srbija može priključiti neke dijelove Stare Srbije i Bosnu, a Crna Gora Hercegovinu i jednu luku na Jadranskom moru. Istovremeno sporazumom iz Rajhštata Austro-Ugarskoj se daje „mogućnost da anektira Tursku Hrvatsku i neke pogranične dijelove Bosne u skladu sa trasom o kojoj će se postići saglasnost“. Trasa koja se ovdje pominje je Novopazarski sandžak, koji je Habzburškoj monarhiji bio prijeko potreban kako bi preko njega osigurala prodor prema Solunu u fizički razdvojila Srbiju i Crnu Goru. Za uzvrat ovakvih ustupaka Rusija je dobila „mogućnost da ponovo preuzme dio Besarabije ustupljene Sporazumom iz 1856. godine“.

Sporazum iz Rajhštata sadrži u sebi čitav niz proturječnosti, što je uskoro prevaziđeno Tajnom konvencijom iz Budempešte između Austro-Ugarske i Rusije od 15. januara 1877. godine u kojoj su se dvije sile „saglasile da ograniče svoje eventualne aneksije na sljedeće teritorije. Car Austrije i kralj Mađarske na Bosnu i Hercegovinu, isključujući dio koji se nalazi između Srbije i Crne Gore (Novopazarski sandžak) u vezi s kojom dvije vlade zadržavaju pravo da se saglase kada dođe trenutak da se o tome rješava; car Rusije u Evropi na krajeve Besarabije kojima bi se uspostavile stare granice Carstva od prije 1856. godine“. Dvije strane su se dogovorile i da „u slučaju teritorijalnog prekrajanja ili raspada Otomanskog carstva, uspostavljanje velike kompaktne slovenske ili druge (srpske) države se isključuje; nasuprot tome Bugarska, Albanija i ostatak Rumelije moći će da se konstituišu kao nezavisne države“. Prema njemačkom kancelaru Otu fon Bizmarku „ova konvencija, a ne Berlinski kongres, osnova je Austro-Ugarske okupacije Bosne i Hercegovine“.

Navedeni tajni dogovori Austro-Ugarske i Rusije imat će odlučujući uticaj na Srbiju i Crnu Goru u drugom ratu sa Turskom 1877-1878 godine. Rusija je tada poručila Srbiji da ne preduzima akcije na Drini i prema Bosni i Hercegovini, kako ne bi došlo do intervencije Austro-Ugarske. Srbiju je istovremeno upozorio i Beč da se njegova sfera uticaja pruža do Drine i Lima, kojih Srbija mora da se drži. Osokoljena dogovorima sa Rusijom, Austro-Ugarska će osujetiti i ofanzivu crnogorske vojske u Hercegovini krajem 1877. godine, čiji glavni rezultat je bio zauzimanje Nikšića. On će tada upozoriti knjaza Nikolu Petrovića da se drži „određene linije“. Na prijedlog ruskog cara, Crna Gora će težište svojih operacija prebaciti prema primorju, kada je zaposjela teritoriju od Čanja do Ulcinja sa gradovima Bar i Ulcinj. Međutim, Beču će, uprkos dogovoru sa Rusijom, zasmetati izlazak Crne Gore na more i mogućnost proširenja u Limskoj

dolini. Već sredinom februara 1878. knjaz Nikola šalje u Beč vojvodu Božu Petrovića sa ciljem da omekša tvrde stavove Habzburga, ali je pri tom dobijen odgovor da bi Crna Gora naišla na veće razumijevanje ukoliko bi se odrekla pokroviteljstva Rusije i stavila pod zaštitu Austro-Ugarske. Ta cijena, međutim, značila bi pristanak da Austro-Ugarska prosto uguši Crnu Goru u njenim planinama. U drugoj fazi rata Srbija je bila uspješnija zaposjevši Niš, Pirot i Vranje…

- Sve su velike sile nastojale da izvuku neke koristi iz ove istočne krize iako su samo Rusija i Austro-Ugarska igrale najaktivniju ulogu. One su formalno nastojale da postignu neki sporazum sa turskom vladom o promeni administracije u Bosni i Hercegovini i da se daju neki ustupci drugim narodima i državama.

-. Jedan nacrt sporazuma je napravljen u razgovoru ruskog i austrijskog cara u vozu između Berlina i Rajhštata 8. jula 1876. Po tom sporazumu Srbija je dobijala mali komad zemlje u pravcu reke Lima, Crna Gora jedan deo istočne Hercegovine i izlaz na more kod Spiča. Kako je sporazum sačinjen usmeno i u ruskoj verziji predviđao znatno nepovoljnija rešenja za Austro-Ugarsku, konačni je sporazum postignut u Budimpešti 15. januara 1877. ("Budimpeštanske konvencije"). Na osnovu ovih tajnih sporazuma, po kojima je cela Bosna prepuštena Austro-Ugarskoj, a Hercegovina do linije iza Bileće, Rusija je ušla u rat protiv Turske 24. aprila 1877. Ruski su slavjanofili, razočarani u njihove planove oko rešavanja opšteslovenskog pitanja u Velikoj istočnoj krizi, počeli da kidaju sve veze sa Srbijom.

- Srpsko je pitanje u Velikoj istočnoj krizi 1875-1878. ostalo nerešeno. Osnovni razlog za to je nerazvijenost srpskog nacionalnog pokreta i njegov elitni tip u to vreme. Zbog nemogućnosti da koncentriše sve nacionalne snage, srpska politika bez ruske pomoći nije bila u stanju da išta ozbiljno uradi, sem sporazumevanja sa habzburškim vlastima na štetu svoje budućnosti.

- srpsko pitanje u Velikoj istočnooj krizi 1875-1878. propalo zbog opšte društvene nerazvijenosti srpskog društva i kulture. Srpski nacionalni pokret je napravio stratešku omašku istorijskih razmera, jer se poistovetio sa ruskim slavjanofilskim pokretom i tako izgubio mogućnost da u opštem rešavanju velike krize samostalno vodi politiku. Srbi su dobili ono što im je prepustio ruski car.

42.Ugovor o miru u San Stefanu,odluke,posledice i znacaj

Sanstefanski mirovni ugovor rezultat je ruskih pobeda nad Turskom u

toku 1877. godine. rat je doveo do brzih poraza Turske i dolaska ruske vojske

ispred Carigrada, zbog čega je Turska bila prinuđena da traži primirje i

mir. Osnovni akter rata bio je grof Ignjatijev, ruski general i ambasador u

Carigradu, koji je radio na stvaranju Velike Bugarske koja bi za rusiju predstavljala

neku vrstu balkanske krajine preko koje bi bio obezbeđen izlaz na

Egejsko more, a ostvarene su i ruske pobede na Kavkazu. U ratu, na rusku

stranu uključile su se Srbija i Crna Gora, ustanici na Balkanu i rumunija sa

kojom je rusija prethodno zaključila konvenciju o propuštanju ruskih trupa

kroz rumunsku teritoriju (7. aprila 1977).

Diplomatska aktivnost evropskih sila i njihovi stavovi o rezultatima ovog

rata pokazuju se kroz ovde objavljena dokumenta između ovog ugovora i

ugovora u Berlinu. Pošto su glavni protivnici rusije bile Engleska i Austro-

Ugarska one su i pružale najveći otpor ruskim pretenzijama. rusija se upustila

u diplomatska cenkanja sa Bečom, ali je morala da popusti da ne bi

izazvala novi rat. Britanija je svoje protivljenje potkrepila slanjem flote u

mramorno more, a bila je i u velikom iskušenju da zauzme turske moreuze

i Carigrad. Zato rusija nije navaljivala na ostvarenju uslova Sanstefanskog

mira plašeći se homogenizacije i zajedničkog nastupa drugih evropskih sila.

Ignjatijev se zalagao da niš pripadne Bugarskoj, a Srbiji novi Pazar, ali do toga

nije došlo. Ovaj ugovor je postao osnov svih kasnijih velikobugarskih sanstefanskih

fikcija i pretenzija premamakedoniji koja će postati „jabuka razdora“

u srpsko-bugarskim odnosima i njihovim odnosima sa Grčkom, što

će kasnije pokazati balkanski ratovi i podela makedonije. Ugovor je bio u

koliziji sa rajhštatskim sporazumom, a njegova revizija je izvršena na Berlinskom

kongresu, ugovorom od 1 . jula 1878

45. i 46. Znacaj Berlinskog kongresa za dalji sistem odnosa u Evropi

-Pripremajući se za Berlinski kongres, Rusija je nastojala da pre njega izvuče neke koristi u tajnom pogađanju sa austrougarskom diplomatijom. Privremeno je podržavala ideju o autnomiji Bosne i Hercegovine, kako bi je kasnije mogla predati za vrednije ustupke u Makedoniji i Bugarskoj. Nakon poraza u Crnim Potocima, ustanici su u Bosni bili formirali jednu privremenu

vladu i obnovili nekoliko ustaničkih četa. Dvojica ustaničkih starešina su u seljačkim odelima uspela da dođu u Beograd i sastanu se sa predstavnikom vlade Jovanom Ristićem. "On ih ljubazno primi, i saslušavši njihovu molbu, odgovori im, da im Srbija nikakve pomoći dati ne može, pošto se u poslednjem ratu s Turcija jako istrošila". Na veće je razočarenje naišla jedna mala delegacija slvajnofilima u Moskvi, koji su u skladu sa zvaničnom carskom politikom sve energije posvetili oslobođenju Bugarske, a Srbima savetovali da se sporazumeju sa Austro-Ugarskom oko osiguranja autnomije Bosne i Hercegovine i postizanja nezavisnosti države. Popuštajući pritisku, srpskoj vladi je jedino ostalo da od habzburških diplomata dobije podršku oko izgradnje železnice i povoljnijeg razgraničenja sa Bugarskom. U pitanju srpskih poseda zapadno od reke Drine je ćutala. pazeći da ne daje nikakve izjave "iz kojih bi izgledalo, kao da se Srbija odriče Bosne, ili da je ustupa".

Berlinski kongres od 13. juna do 13. jula 1878. je bio primer diktata velikih sila. Srbija i Crna Gora su dobile priznanje nezavisnosti i teritorijalno uvećanje. Ustanici Bosne i Hercegovine su uoči kongresa 3. jula uputili jednu "spomenicu predstavnicima velikih sila kongresa u Berlinu", gde kukaju da "mi živimo u Evropi .... ali smo roblje u toj ponosnoj Evropi". Pristajali su na autonomiju pokrajina kakva je predlagana na ranijoj Carigradskoj kongerenciji, uz uslov da guvernera bira izabrana narodna skupština, a da ga sultan mora "priznati i potvrditi". Na berlinski kongres je bila upućena jedna delegacija, kojoj je bilo dopušteno da pre ulaska predstavnika u dvoranu mogu ostaviti na stolu svoje zahteve. Austrijskom caru nije pošlo za rukom da se tajnim putem sporazume sa turskim sultanom da mu ustupi Bosnu, Hercegovinu i Rašku oblast. Tamo se pripremao muslimanski svet i skupljao oružje.

Netačna je predstava koja postoji u srpskoj i delom svetskoj literaturi da je u Bosni i Hercegovini došlo do spontanog narodnog otpora muslimanskog i jednog malog dela srpskog stanovništva. Prema istraživanju istoričara Roderika Dejvisona, turska vlada nije bila sklona da olako prepusti svoje blakanks edelove austrijskoj, srpskoj i crnogorskoj vojci. Sama se bojala da pruži otpor, jer bi se morla suočiti sa podelom carstva od složnih velikih sila. Umesto toga, nastojala je da organizuje muslimanski narod i dade mu pomoć, a u ovom pogledu je počela i da ozbiljno uzima u razmatranje neke ponude ruskih slavjanofila za zajedničko delovanje. Reč panislamizam je skovana prvi put 1876, a prvi panislamski pokret se organizuje 1878. Zbog straha od velikih sila, njegovo središte je smešteno u meku, a u Carigradu je ministar vojske bio odgovoran za usklađivanje delatnosti. Podstaknuti na tajni način, bosanski muslimani su proglasili jednu autnomnu vladu, odbili saradnju sa vođstvom srpskog ustanka i pripremili otpor austrougarskoj vojci. U Sarajevu i Mostaru su bile poništene ranije turske reforme, proglašeno šerijatsko pravo i zabranjeno nošenje evropskih odela. Na sličan način je podstaknuta i Prizrenska liga na Kosovu.

Austro-Ugarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu vojnim pohodom i lomeći otpor muslimanskog stanovništva. Po odlukama Berlinskog kongresa, ona je bila obavezna da reši agrarno pitanje i modernizuje administraciju. Bečka vlada je okupirala pokrajine u nameri da onemogući stvaranje srpske, ili zajedničke, jugoslovenske države. Zbog toga je nastojala da pridobije muslimanske zemljoposednike, odričući se obaveze da rešava agrarno pitanje. Od 1882. se vodi politika aktivne denacionalizacije i proglašava veštačka bosanska nacija. Otvoreno se favorizovala katolizacija javnog života i kulture.

-Ucesnici:

- Odluke ovog kongresa predstavljale su svojevrstan trijumf nasilja nad malim narodima, a jedna od najvećih žrtava nepravednih odluka velikih sila bio je, svakako, bošnjački narod. Kao rezultat ustanka srpskog naroda na širokom prostoru od Morače do Une, od Save, Drine i Lima do Jadranskog mora (1875-1878) i srpsko-turskih i srpsko-crnogorskih ratova (1876-1878) bio je priznanje nezavisnosti i teritorijalnog proširenja Srbije i Crne Gore, zatim okupacija Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, uloga tampon zone za Novopazarski sandžak i zadržavanje tzv. Stare Srbije (Sandžaka, Kosova i Metohije i Makedonije) pod turskom upravom.

- BERLINSKI KONGRES

-odrzan u Berlinu 1878, posle rusko-turkog rata 1877-1878 radi revizije SanStefanskog mirovnog ugovora, povoljnog za Rusiju. Berlinskim kongresom predsedavao je nemacki kancelar Oto fon Bizmark. Plod kongresa je Berlinskiugovor zakljucen 13.VII 1878. koji su potpisale 6 velikih sila ( Britanija, Italija,Francuska, Nemacka, Rusija, A-U) I Turska.-Naime, Rusija je posle pobede nad Turcima diktirala uslove mira (Sanstefanski) ioblikovala ga prema svojim interesima: Srbija, Crna Gora i Rumunija izlaze izvazalnog polozaja prema Turskoj i dobijaju nezavisnost, Rumunija vraca Rusijideo Bearabije koji joj je bio ustupljen posle ruskog poraza u Krimskom ratu, akao nadoknadu dobija Dobrudzu. Najdiskutabilnija tacka ugovora je stvaranje19

nove drzave, Knezevine Bugarske, koja je nominalno bila u vazalnom polozaju prema sultanu. Ruska vlada je nastojala da u Bugarskoj prevlada njen uticaj kako bi imala potpunu kontrolu nad Balkanom i odakle bi u buducnosti ponovo, mnogolakse izbrsila prodor prema Istanbulu. U Aziji Rusija dobija Kars, Batum iArdagan. Austro – Ugarska i Britanija protivile su se stvaranju velike Bugarske jer bi ona zahvatala polovinu Balkana i previse bi se priblizila Istanbulu.

Zato suzahtevale da se izvrsi revizija Sanstefanskog ugovora na jednommedjunarodnom kongresu, na sta je Rusija, sama i izolovana, morala da pristane, posto se i Nemacka za to opredelila. U Petrogradu je odluceno da se premedjunarodnog kongresa Britanija izjasni u kojoj meri ona zeli a se izmeniSanstefanski ugovor i na stetu Rusije.

Britansko-ruski sporazum po tom pitanju zakljucen je 30. maja 1878.godine

.-Bugarska je svedena na tri puta manju teritoriju od one koja je bila predvidjenaSanstefanskim ugovorom, jer su joj pripali samo krajevi severno od planineBalkan. Britanija je 4. juna potpisala ugovor sa Turskom i obavezala se da ce braniti preostalu tursku teritoriju u Aziji u slucaju ruskog napada. Kaokompenzaciju za te usluge, Turska je Britaniji ustupila ostrvo Kipar.-Bugarsko pitanje je bilo glavna tacka konferencije i reseno je prema odredbama prethodnog

britansko-ruskog sporazuma – Sanstefanska Bugarska podeljena je natri dela, Makedonija je i dalje ostala u turskom posedu, oblast na jugu od planineBalkana ostala je teritorija turske pod imenom Istocna Rumelija, ali je pri tomdobila siroku autonomiju. Austro-Ugarska je dobila pravo da kao mandatorkakongresa okupira BiH I u njima zavede red, a u Novopazarskom Sadzaku da drzisvoj garnizon. Okupiranjem BiH koja je formalno i dalje bila u sastavu Turske,osigurala je da se BiH ne prisajedini Srbiji.-Potvrdjena je nezavisnost Srbije (koja je teritorijalno prosirena – niski, vranjski,toplicki i pirotski okrug), Crne Gore (dobila izlaz na more i gradove Niksic,Podgoricu, Kolasin, Bar i Ulcinj) i Rumunije (Severna Dobrudza) koje su bile priznate i po odredbama Sanstefanskog ugovora….

- Napomena:

Berlinski ugovor je rezultat kongresa sila, pripremljen prethodnim bilateralnim

aktivnostima i sporazumima. Glavna diplomatska borba na Kongresu

vođena je između Britanije i Austro-Ugarske, uz podršku nemačke, s

Drugi deo – Dokument 8 11

jedne, i rusije, s druge strane. Glavni strateški cilj Britanije i drugih sila bio

je da rusiju udalji od turskihmoreuza i da joj ne dozvoli stvaranje velike Bugarske

kao ruskog protektorata na Balkanu. Ona je, na kraju, pristala da se

od Sofijskog sandžaka formira Kneževina Bugarska koja će ostati u vazalnomodnosu

prema Turskoj, uz odluku da zadrži južnu Bugarsku (tzv. Istočnu

rumeliju) kao autonomnu administrativnu tursku provinciju u kojoj će

ona imati svoje trupe. Trebalo je da rusija organizuje državnu vlast u Bugarskoj,

a njene trupe sumogle da ostanu samo devetmeseci.makedonija nije

data Bugarskoj kao ruskomeksponentu. Austro-Ugarska je skoro vek i po

kasnije ponovo iskoračila na Balkansko poluostrvo dobijanjem „prava“ da

okupira Bosnu i Hercegovinu, čime je bilo povređeno načelo narodnosti i

inaugurisano nemačko prodiranje na Balkan (Drang nach Osten). Ipak, nacionalno

načelo je ojačalo priznavanjem autonomne Kneževine Bugarske.

Političke i teritorijalne promene, nastale na osnovu odluka Berlinskog

ugovora, značile su početak uspostavljanja novih odnosa među balkanskim

narodima i državama kao novimsubjektimameđunarodnih odnosa koji počinju

da se uključuju u evropske odnose. Odredbama Berlinskog ugovora

anuliran je Sanstefanski mirovni ugovor između rusije i Turske. ruski slavenofili

optuživali su Bizmarka da je izdao rusiju kao članicu Trojecarskog

saveza – Berlinski ugovor je pokazao postojanje nove ravnoteže snaga koncentrisane

oko nemačke. naime, posle poraza Francuske od strane Pruske i

ujedinjenja nemačke, rusija i Britanija nisu imale interes da obnove staru

poziciju Francuske od pre 1870, niti su želele francusku ili nemačku hegemoniju

u Evropi, već ravnotežu snaga koju je Bizmark bio spreman da obezbedi.

Britanski istoričar Tejlor promene na Balkanu posle Berlinskog kongresa

naziva „revolucijomumeđunarodnimodnosima“ koja je „posledica rada

balkanskih Slovena“. Istočno pitanje se više nije kretalo samo oko moreuza,

jer je nacionalno pitanje „transformisalo strukturu međunarodnih odnosa“.

Ono je gurnulo Austro-Ugarsku napred i nije joj dozvolilo uzmicanje. njenom

okupacijom Bosne i Hercegovine započinje nova istočna politika. Sile

su osujetile rusku nameru rušenja Turske, čime je ponovo pobedilo načelo

Bečkog protokola iz 18 . „da je opstanak Turske carevine unutar ugovoromoznačenih

granica temeljni uslov evropske ravnoteže“, a ona član evropskog

koncerna. Britanci su još uvek imali prioritet u otporu prema rusiji, ali

su, pored moreuza, skretali pažnju i na druge probleme. V

53.Stvaranje Antante

-Savezničke sile, Saveznici ili Alijansa je izraz koji se ispočetka neformalno, a kasnije formalno koristio za savez država na čelu s Velikom Britanijom, SSSR-om i SAD koji je u drugom svjetskom ratu pobijedio Sile Osovine.

Savez je takođe nazivan i Anti-Hitlerovska koalicija.

Savez država koji će se suprotstaviti Osovini je svoje izvorište imao u dvjema preživjelim članicama Antante iz prvog svjetskog rata - Velikoj Britaniji i Francuskoj. Treći član originalne

Antante - Rusko Carstvo- se nakon oktobarske revolucije transformiralo u diplomatski izolirani i ispočetka prema Antanti izuzetno neprijateljski raspoložen Sovjetski Savez. SAD, koja se Antanti priključila 1917. godine i bile jednom od četiri velike sile na versajskoj mirovnoj konferenciji, su vrlo brzo odlučile zbog izolacionizma napustiti sve vojne i političke saveze. Italija - također priznata kao jedna od sila pobjednica se - pak, postupno počela distancirati od svojih saveznika, pogotovo nakon što je 1922. na njeno čelo došao fašistički režim na čelu s Benitom Mussolinijem.

Raspadu ratnog savezništva je bitno pridonijelo uvjerenje da je Njemačka tako temeljito poražena da u bliskoj budućnosti neće predstavljati opasnost po svjetski mir i sigurnost ratnih pobjednika, kao i uvjerenje da će novostvorena Liga naroda svojim diplomatskim mehanizmima uspješno spriječiti izbijanje novih kriza i ratova, učinivši tako nekadašnje vojne i političke saveze nepotrebnim. S druge strane se 1920-ih počelo javljati sve veće razilaženje među Britanijom i Francuskom, s obzirom da su Britanci u skladu s tradicionalnom politikom sjajne izolacije držali i načela ravnoteže sila držali da Francuska kao kontinentalna sila ne smije dominirati Evropom. Francuska se, pak, zbog postojanja granice s Njemačkom, nastojala osigurati s pojačanim utjecajem na njemačke istočne susjede i stvaranjem vojnih aranžmana i saveza od kojih je najpoznatija Mala Antanta.

Britanija i Francuska su svoja neslaganja nastavili i nakon dolaska Adolfa Hitlera na vlast u Njemačkoj, pri čemu su britanske vlade nastojale novi nacistički režim odobrovoljiti politikom ustupaka (appeasament), dok je Francuska bila nešto aktivnija, pa se početkom 1930-ih nastojala kao svog saveznika pridobiti Sovjetski Savez.

Savez Britanije i Francuske je ponovno počeo jačati tek s abisinijskim ratom, koga su obje države shvatile kao početak nastojanja Italije da se proširi na račun njihovih kolonijalnih imperija. Mussolinijev režim se, pak, počeo povezivati s Njemačkom, pa je tako 1936. stvoren začetak Osovine.

Pokušaji britanskih i francuskih diplomata da u svoj savez uključe druge države u Evropi nisu urodili plodom. Nesuglasice između Poljske i Čehoslovačke s jedne, te Poljske i Sovjetskog Saveza s druge strane su, pak, spriječile stvaranje jedinstvenog fronta koji bi se suprostavio Hitlerovoj politici za vrijeme sudetske krize 1938. godine.

Da će savez morati ući u rat je postalo jasno nakon što je u proljeće 1939. godine Hitler pogazio minhenski sporazum i okupirao, a potom raskomadao Čehoslovačku. Ubrzo nakon toga, kao i italijanske okupacije Albanije, su zapadne sile reagirale davanjem garancija o nezavisnosti Poljske, Rumunjske i Grčke. Od svih tih zemalja je, međutim, jedino Poljska to iskoristila da uđe u formalni vojni savez s Britanijom i Francuskom, te su tako 3.9. 1939. te tri države bile jedine važnije članice Saveznika u drugom svjetskom ratu.

Britanija i Francuska su vrlo brzo izgubile svog jedinog saveznika, s obzirom da je Poljska pregažena za mjesec dana, iako će se na strani Saveznika kasnije boriti snage poljske vlade u izbjeglištvu.

Kasnije su se Saveznicima uglavnom priključivale države nakon napada osovinskih snaga - Norveška nakon njemačke invazije u aprilu, a Belgija, Holandija i Luksemburg u maju 1940. godine. To, međutim, nije imalo velike koristi za saveznike, s obzirom da su te države bile pregažene; jedini izuzetak su bili netaknuti resursi u belgijskim i holandskim kolonijama.

Međutim, to je sve izblijedilo nakon što je u junu 1940. godine kapitulirala Francuska. Novi francuski režim - prozvan vichyjskim - je preuzeo kontrolu nad većim dijelom francuskog kolonijalnog imperija, učinivši Britaniju jedinom važnijom članicom Saveznika. Usprkos toga što se smatrala osamljenom, Britanija se nastavila boriti, ohrabrena pobjedom u bitci za Britaniju.

Zbog italijanskog napada se u oktobru 1940. Saveznicima priključila i Grčka, ali je i ona ubrzo pregažena, kao i Jugoslavija u aprilu 1941. godine.Rat je svoju prekretnicu, pak, dobio kada je u junu 1941. Hitlerova Njemačka napala Sovjetski Savez. Nade Hitlera da će se Britanija iz ideoloških razloga priključiti tom pohodu su se izjalovile. Umjesto toga Britanija je u SSSR-u vidjela dragocjenog saveznika, koji je ne samo na sebe preuzeo glavnu zadaću vođenja rata, nego na stranu Saveznika uz svoje ljudske i druge resurse stavio komunističke i druge prosovjetske pokrete u Evropi i svijetu.

Veliki savez je svoj konačni oblik dobio u decembru 1941. kada su poslije japanskog napada na Pearl Harbor Njemačka i Italija objavile SAD. Tako se Britaniji i SSSR-u priključila najveća, najmoćnija i ratom dotada netaknuta sila. Pored svojih ljudskih i drugih resursa, SAD su uz pomoć svog političkog utjecaja na stranu Saveznika stavile i veliki broj država Latinske Amerike.

Japanski napad na SAD je istovremeno na stranu Saveznika doveo i mnogoljudnu Kinu, koja je od 1937. godine bila u ratu s Japanom. Zbog toga kineski historičari smatraju upravo Kinu prvom državom - članicom Saveznika, odnosno kako je drugi svjetski rat počeo 1937. godine.

Ulaskom SAD u rat se konačno formirala srž saveza, koji će kasnije biti neformalno poznat kao Velika trojka, odnosno u kome će se sve ključne odluke donositi savjetovanjem triju velikih vođa - britanskog premijera Winstona Churchilla, sovjetskog vođe Josifa Staljina i američkog predsjednika Franklina Delana Roosevelta.

Iako je taj savez, kao i svi savezi, bio prije svega motiviran interesima - u slučaju Britanije i SSSR vlastitim opstankom, a u slučaju SAD nastojanjem da se ostvari globalna dominacija u poratnom svijetu - njegovi ključni članovi su mu nastojali dati svojevrsno ideološko opravdanje. Za to je poslužila tzv. Deklaracija Ujedinjenih naroda s početka 1942. godine, kojom su članice Saveznika prihvatile načela Atlantske povelje, donesene od strane Britanije i tada još neutralnih SAD u augustu 1941. Ta je deklaracija kasnije poslužila kao model temeljem koga će se stvoriti današnja Organizacija Ujedinjenih naroda, odnosno mnoge važne institucije poratnog svijeta.

Odnosi među Saveznicima nikada nisu bili potpuno skladni, ali se za vrijeme samog rata, a pogotovo u trenucima kada su Sile Osovine bile na vrhuncu moći, izbjegavalo javno izražavanje nesuglasica, a članice Velike trojke su bile spremne na ponekad bolne ustupke svojim saveznicima. Tako su SAD, na primjer, usprkos daleko veće popularnosti rata protiv Japana među vlastitom javnošću, odmah donijele odluku da se prvo porazi Njemačka, što je bilo u interesu Britanije i SSSR-a. Staljin je, s druge strane, formalno ukinuo Kominternu kako bi savez

učinio prihvatljivim svojim saveznicima, kao i antikomunističkom dijelu njihove javnosti. I Britanija i SAD su, pak, pokazale razumijevanje prema odluci SSSR-a da radi izbjegavanja rata na dva fronta održi svoju neutralnost u odnosu na Japan odnosno ne uđe u pacifički rat nakon napada na Pearl Harbor.

Nesuglasice među Saveznicima su uglavnom, pogotovo na početku saveza, bile uglavnom praktičke prirode. Tako je Staljin, suočen s njemačkom ofenzivom na istočnom frontu u ljeto 1942. iznistirao da zapadni saveznici otvore drugi front u zapadnoj Evropi. Taj je zahtjev kasnije postao manje važan promjenom situacije na frontu, odnosno iskrcavanjem Saveznika u Sjevernoj Africi i Italiji.

Nesuglasice su postojale i među samim zapadnim saveznicima, pa su SAD 1942. godine smatrale da Saveznici moraju podilaziti vichyjskoj Francuskoj, za razliku od Britanije koja je podržavala Slobodne Francuze.

Iako su se nesporazumi intenzivirali pred sam slom Sila Osovine u Evropi - pri čemu je najeklatantniji primjer postojanje dvije poljske vlade nakon oslobođenja od strane Crvene armije 1944. godine - savez je ostao čvrst do samog kraja.

Prema zamislima Velike trojke, u njihov eksluzivni klub su se nakon oslobođenja trebali priključiti Francuska (što je bilo u interesu Britanije) i Kina (na čemu su inzistirale antikolonijalistički raspoložene SAD). Dok je Francuskoj nakon rata 1945. priznat formalno status velike savezničke sile, u slučaju Kine to nije bilo moguće praktično izvesti zbog neprevladanih sporova između Čang Kaj Šekovih nacionalista i Mao Ce Tungovih komunista - frakcije koje će vrlo brzo Kinu uplesti u krvavi građanski rat.

Savezništvo Velike trojke je s nestankom Sila Osovine vrlo brzo izgubilo svoju svrhu postojanja, ali su se prvih poratnih godina određeni oblici suradnje održali, prvenstveno u oblastima kao što su okupacija Njemačke, repatrijacija i zbrinjavanje izbjeglica, odnosno suđenja ratnim zločincima od čega su najpoznatiji Nirnberški proces i Tokijski proces.

Međutim, nakon što su ta praktična pitanja riješena, nesuglasice po pitanju poratnog uređenja svijeta su SSSR i njegove zapadne saveznike odvele na suprotne strane, odnosno u otvoreno neprijateljstvo koje je bilo poznato kao hladni rat.

-Ove kulturne veze su pomogle i stvaranje saveza, na šta su velike sile bile prinuđene jačanjem Nemačke. Najpre su Francuska i Rusija potpisale niz savezničkih ugovora u periodu 1891- 1895, definišući svoje prijateljstvo u slučaju napada Nemačke na Francusku. Zatim je i Velika Britanija, strahujući od nemačke ekspanzije, ušla u savez sa Francuskom 1904. poznatom pod nazivom Srdačna Antanta (entente cordiale). Stvaranje Saveza Antante je zaokruženo potpisivanjem ugovora Rusije i Britanije 1907. godine. Sa druge strane Antanta je imala savez Centralnih sila, koji su činile Nemačka, Austro–Ugarska i Italija. Centralne sile su pretendovale na Balkan, gde je Austro-Ugarska još od Berlinskog kongresa učvrstila vlast okupirajući tursku provinciju Bosnu i Hercegovinu.

STVARANJE VOJNIH SAVEZA- TROJNI SAVEZ I ANTANTA

Vođena željom da potpuno izoluje Francusku, Nemačka je težila da na svojustranu privuče Rusiju i Austro-Ugarsku, pa je sa njima 1872. godine sklopila tzv.Trojecarski savez (na sastanku 3 cara – nemačkog Vilhelma I, ruskog Aleksandra II iaustrougarskog Franje Josifa I). Međutim taj savez nije bio čvrst zbog suprotnostiizmeđu Rusije i Austro-Ugarske, tj. Njihovog rivalstva na Balkanu. Rusija će se udaljitiod saveznika tokom velike Istočne krize, posebno na Berlinskom kongresu. Sve je toupućivalo Nemačku na prijateljstvo sa Austrijom, što će dovesti do potpisivanja Nemačko-Austrijskog ugovora o njihovom međusobnom savezu 1879. godine. Nemački prodor na istok svesrdno je podržavala jedino Austro-Ugarska. Ona se isama zanosila sličnim željama, samo u nešto ograničenom obimu: da pokori balkanskeslovenske zemlje i preko Soluna obezbedi izlaz na Egejsko more. Ta podudarnost težnjiutvrđivala je i jačala njihovo savezništvo.Međutim, treći član saveza, Italija, strahovala je od tih planova. Ipak, zbogzauzimanja Tunisa od strane Francuske, orijentisala se ka Nemačkoj i Austro-Ugarskoj, bez obzira na ranije nesporazume sa Habzburškom monarhijom. Godine 1882. Italija jesa dve germanske carske zemlje zaključila tzv. Trojni Savez (ili savez centralnih sila)30 prema kojem su Nemačka i Italija jedna drugoj obećalle vojnu pomoć u slučaju rata saFrancuskom. Sve tri članice obećale su da će u slučaju rata sa drugom državom ostatineutralne i pružati jedna drugoj vojnu pomoć.U drugoj polovini 19. veka Rusija i Franciska su se našle u najvećoj meriusamljene, pa ih je ta činjenica postepeno zbližavala. Između 1891. i 1893. Rusija iFrancuska su sklopile nekoliko ugovora, među kojima je najvažnija bila vojna konvencija(međusobno se pomažu ukoliko jednu od njih napadne Nemačka). Do zbližavanjaEngleske sa Rusijom trebalo je čekati više godina pošto su one bile u netrpeljivosti zbogsuprotstavljenih interesa na Dalekom istoku. Sve veća opasnost od Nemačke naterala jeEnglesku da neđe načina kako da reši sporna pitanja sa Rusijom.Početkom 20. veka, Francuskoj je zbog istovetnih interesa bilo neophodnozbližavanje sa Engleskom. U aprilu 1904. postignut je sporazum za rešavanje glavnihkolonijalnih sporova. Francuska je priznala da Egipat spada u interesnu sferu britanskogkolonijalnog carstva, a britanija je pristala da Francuska zauzme Maroko.Pregovori za stvaranje bloka Antante (Francuska, Rusija, Engleska) uspešno suzavršeni 1907. god. Stvaranjem dva bloka suprotstavljenih država, sukob globalnihsvetskih razmera bio je na vidiku

Prvi svjetski rat vodila su dva velika saveza. Sile Antante u početku su činile Ujedinjeno Kraljevstvo, Rusko Carstvo i Francuska, te njihovi teritoriji i protektorati. Brojne druge države pridružile su se silama Antante, od kojih su najvažnije bile Kraljevina Italija, koja se pridružila u travnju 1915., i Sjedinjene Američke Države, koje su u rat stupile u travnju 1917. Središnje sile činili su Njemačko Carstvo i Austro-Ugarska. Osmansko Carstvo pridružilo se Središnjim silama u listopadu 1914., a godinu dana poslije to je napravila i Kraljevina Bugarska. Do završetka rata od europskih zemalja samo su Nizozemska, Švicarska, Španjolska i skandinavske zemlje ostale službeno neutralne, iako su mnoge pružale financijsku i materijalnu pomoć jednoj strani u ratu.

58.Julska kriza 1914. i njene posledice

-Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. године у Сарајеву, (Босни и Херцеговини) када су чланови организације Млада Босна убили надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника, и његову супругу Софију Хотек.

На Берлинском конгресу одржаном 1878. (сазваном ради ревизије Санстефанског споразума), одлучено је између осталог, петом тачком споразума, да Аустроугарска има право да окупира Босну и Херцеговину на тридесет година. Територије су формално и даље биле под турском влашћу али под очигледном контролом Аустроугарске. За разлику од Босне и Херцеговине, Србији и Црној Гори су на Конгресу потврђене независности што је допринело огорчењу српског становништва у Босни. Касније, развојем ситуације ван Босне, почеће да се јављају национално-револуционарна удружења младих. Србија је након тешких ослободилачких ратова, тражила ослонац у некој од великих сила, на самом Берлинском конгресу будући да није имала право да учествује у доношењу одлука, била је приморана да некако на своју страну приволи неког од представника великих сила. То је успела да учини са аустроугарским представником - у замену за заступање њених интереса у циљу добијања независности, Србија је Аустроугарској обећала Новопазарски санџак, потписивање трговинског уговора и изградњу железнице кроз своју земљу. Тиме је Аустроугарска постигла да се Србија не споји са Црном Гором и тако је спречи у њеном продору на Исток (што је био тајни и дугогодишњи план Немачке и Аустроугарске, тј. њихов циљ је био излазак на Средоземље и контролисање стратешки кључних места: Солуна, Босфора и Дарданела); такође, трговинским уговором би се Србија и економски потчинила Монархији, а изградња железнице је значила да Србија практично из свог буџета гради железницу коју ће Монархија моћи да користи као своју. План Србије је успео иако је за њега поднела огромне жртве - добила је међународно признату независност. У циљу да се обезбеде раније договорене накнаде Аустроугарској, 1881. године, српски министар спољних послова, Милутин Гарашанин, и министар финансија, Чедомиљ Мијатовић, на одобрење кнеза Милана Обреновића потписали су Тајну конвенцију по којој осим раније договорених ставки, Србија није смела да, без претходне сагласности Монархије, склапа било какве уговоре са другим државама. За узврат, цар Франц Јозеф је подржао крунисање Милана Обреновића за краља 6. марта 1882. године. Ово је значило крајњу потчињеност Србије Аустроугарској. Међутим, догађаји на унутрашњем плану у Србији доводе до велике официрске завере на Краља Александра Обреновића и његову краљицу, Драгу Машин, Мајски преврат. Ово је довело до драстичне промене у спољно-политичкој оријентацији. Наиме, доласком Карађорђевића на власт, преовладала је проруска струја за разлику од проаустријске којој су припадали Обреновићи. Самим тим, почиње удаљавање од Аустроугарске, веће ослањање на Русију, Србија тежи да закључи уговор о снабдевањеу оружјем са Француском, и трговински уговор са Бугарском и Црном Гором. Са Бугарском је склопљен уговор 1905. године што је значило кршење Тајне конвенције. То је значило само једно: Аустроугарска је затворила своје границе за размену било какве робе са Србијом, отпочео је Царински рат 1906.-1911. године. Србија је неочекивано нашла излаз из привидне кризе, железницом је почела да тргује са Бугарском и Грчком, а пловидбом преко Дунава, развила је и трговину са Немачком, Великом Британијом и Холандијом. Сасвим неочекивано за ситуацију, српска привреда и трговина почела је да се развија брже него

под утицајем Монархије. Видевши да не успева у својим циљевима, да се Србија све више осамостаљује уместо да пропада и да ће ускоро представљати већу претњу, тим пре што пропагира уједињење свих јужнословенских народа у једну државу под њеним вођством. Та пансловенска идеја је претила да Монархију остави без великог дела територије будући да је обухватала Словенце, Хрвате и Босну и Херцеговину. Тако је Монархија, као велики ударац српским идејама о великој држави и ослобођењу браће, тачно по истеку тридесет година од Берлинског конгреса, 1908. године анектирала Босну и Херцеговину.

-Босна и Херцеговина је после Берлинског конгреса званично била турска територија као и Новопазарски санџак. Међутим окупација тих територија од стране Монархије значила је њихово контролисање - Монархија је завела свој режим званично контролишући само финансије (што у ствари значи целокупну контролу државе). Опет, враћајући се мало уназад и на друге просторе видимо како је судбина једне државе зависила искључиво од других, па чак и од њихових унутрашњих прилика. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, Османско царство је представљало „болесника на Босфору“. Оно је још увек почивало на феудалном систему, за разлику од капиталистичких држава Европе (Енглеска, Француска, Немачка, Аустроугарска). Оно је каскало за остатком Европе и бивало све слабије, тим пре што су га цепали унутрашњи покрети и ратови за ослобођење народа који су у њему били потчињени. Будући да је заузимало стратешки најважнија места у Европи, све велике силе су вребале сваку прилику да се покаже мала слабост и да се одузме неки део територије. До 1912. године, Турска је у Европи задржала данашњу Албанију, Рашку област (Новопазарски санџак), Косово и Метохију, Македонију, Епир и део Тракије. Аустроугарска монархија је 1908. објавила анексију Босне и Херцеговине, тј. њено комплетно припајање територији Аустроугарске као дела једне суверене државе. То је изазвало бурне реакције, поготово у Србији којој су тако, како смо видели, осујећени планови за формирање велике и јаке јужнословенске државе. Целокупна ситуација је замало тад довела до рата, Србија је мобилисала војску, Русија интервенисала код Немачке и великих сила, Црна Гора се стављала у службу Србије. Криза је окончана 31. марта 1909. године када су Србија и Русија под претњом ратом приморане да потпишу изјаву да им анексија не смета (Русија је потписала 30. марта, а Србија наредног дана јер није могла да иде у рат без Русије). Турска је била поткупљена одмах после анексије тако да је сав отпор на силу елиминисан. Међутим, у Босни са друге стране као и у Србији почињу да ничу национално-револуционарне организације, отворене свим средствима борбе, поготово атентатима. Једна таква организација је Млада Босна која је радила захваљујући подршци двеју организација из Србије, прво Народне одбране, а потом, од 1911. године организације Уједињење или смрт, познатије као Црна рука.

-Сам атентат није био усмерен да значајно ослаби Монархију и намерно покрене рат јер ниједан од атентатора није био довољно политички образован да би могао тако нешто исковати. Сви учесници у атентату су били студенти или малолетна лица. Овоме у прилог иде још и чињеница да су та времена била обележена атентатима (нпр. атентат на

аустријску царицу Елизабету, 10. септембра 1898. године у њеној посети Италији, као и то да надвојвода Франц Фердинанд није био много утицајан у царству и да се залагао за идеју да Монархија буде уређена као тријалистичка, тј. да словенске земље добију исти статус као Мађари, тј. да добију већа права чиме је хтео да очува мир у Монархији. Сам атентат није у почетку био усмерен на престолонаследника, већ на гувернера Босне и Херцеговине, Оскара Поћорека. Планови за његово убиство почели су да се кују тек пошто се тајним каналима у Српској обавештајној служби на челу са Драгутином Димитријевићем сазнало да аустроугарски престолонаследник долази у Сарајево да надгледа војне маневре. Активностима на граници, пребацивању тројице младића са оружјем у Босну био је обавештен српски председник владе, Никола Пашић. Он је српском амбасадору у Монархији наредио да вести пренесе државном врху међутим, он је то пренео превише дискретно, говорећи да су маневри и показивање моћи на српски верски празник можда превише провокативни. У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља где су се одржавали маневри до Градске већнице:

Недељко Чабриновић је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони.

Гаврило Принцип: као и остали атентатори низ улицу су чули експлозију бомбе и напустили своја места. Необичним сплетом случајности, надвојводин аутомобил је у тренутку прошао поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ, марке Браунинг модел 1910[1]. Први хитац је ранио надвојводу у врат, а други, намењен гувернеру Босне Поћореку, ранио је Софију у предео абдомена. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера. Принцип је, као и Чабриновић, покушао да почини самоубиство, капсулом цијанида, но и у његовом случају је отров затајио. Покушај да себи испали хитац у главу предухитрили су припадници полиције.

Гаврило Принцип и остали атентатори, као и бројне особе које је Аустроугарска полиција идентификовала као сараднике, били су ухапшени. Суђено им је у Сарајевском процесу од 12. до 23. октобра 1914. године. Пресуде су донесене 28. октобра. Петорици завереника изречена је смртна казна (Илићу, Чубриловићу, Керовићу, Јовановићу и Миловићу), док су Принцип и Чабриновић, с обзиром на то да су по Аустроугарском закону били малолетни, добили максималну казну од 20 година затвора.

Приликом суђења додељен им је судски адвокат Рудолф Цислер. Он је утврдио да ни аустријски ни угарски парламент нису изгласали Анексију Босне и Херцеговине, која тиме правно није постала територија Аустроугарске.

Аустроугарска монархија је одмах по доспећу вести о атентату оптужила Србију и њену владу за организовање преврата ван своје територије, затим спровела само формалну истрагу. Вест о убиству је била као поручена за Аустроугарску која је само тражила повод да зарати са Србијом, убеђена да ће је покорити и уништити једним ударцем. Намере Аустроугарске најбоље се виде у ултиматуму упућеном Србији.

У овако компликованим ситуацијама не може се пребацити одговорност једној држави као што је то учинила Аустроугарска оптужујући Србију да је она организовала атентат. Аустроугарска влада није располагала ни са једним материјалним доказом о умешаности Србије у атентат. У оптужби су стајале само инсуинације без валидних доказа. Оптужба на рачун Српске владе је била апсурдна с обзиром да је у време атентата:

Србија била слаба после Балканских ратова и сасвним неспремна за рат, ни против Аустроугарске, а камоли и против њене природне савезнице, Немачке. Од таквог непромишљеног чина она је могла имати само непоправљиве штете, и српска влада је засигурно најмање пожелела атентат од стране било кога на престолонаследника суседне јој силе, која је узгред речено, тражила и најмањи повод као оправдање да нападне Србију.

У Србији је трајала предизборна кампања, тако да су све радње Пашићеве владе биле усмерене на то како да придобије што више бирача а не на то како да сигурно изазове рат. Аустроугарска монархија је, нарочито после Балканских ратова у којима је Србија заједно са Црном Гором успешно ратовала, појачала антисрпску пропаганду називајући Србију „подстрекачем свих револуционарних покрета на Балкану“ што је била опака али и неутемељена оптужба. Оваква, на махове хистерична пропаганда, имала је за циљ да сопствену јавност придобије и припреми за будуће планиране акције и евентуални „казнени рат“ против „непослушне Србије“.

Млада Босна је била полуилегална организација за чије су постојање знале аустроугарске власти и после ранијих неуспелих атентата њених припадника већина њених чланова имала је полицијске досијее и будно су се пратиле њихове активности. Да ствари буду „чудније“, на неколико дана пред сам атентат, за који су полицијски органи знали да ће се десити, само је њих неколицина притворена из безбедносних разлога. Потенцијални атентатори су намерно остављени на слободи. Пропаганда је добила жељену, опаку тежину кад се у њен контекст убацио податак да је начелник српске контра-обавештајне службе био главом пуковник Драгутин Димитријевић Апис, један од главних актера у Мајском преврату 1903. г.. Према аустроугарским пропагандистичким подацима, пуковник Апис је „сарађивао са припадницима Младе Босне“. Сарадња је појам који се по жељи може тумачити и злонамерно. Међутим, посао је човека на тако одговорном месту, као што је начелник Главног обавештајног одељења једне земље, између осталог, да има увида какве све особе улазе, крећу се кроз дотичну земљу и излазе из ње. Природа његовог посла је и да сарађује, боље речено да контактира са (не)сумњивим особама, ради безбедности његове земље. Према новијим сазнањима, управо је пуковник Апис заслужан што су аустроугарске власти на време добиле анонимну дојаву да се на надвојводу Фердинанда припрема атентат. Дакле, пуковник Д. Д. Апис је као ревносан и одговоран човек у служби интереса свје земље, био свестан последица по Србију од таквог, у сваком погледу штетног чина какав је атентат на надвојводу Фердинанда.

С друге стране, не може се рећи да је Аустроугарска невина. Наиме, она је сигурно, и без наговештаја са српске стране, знала да је Видовдан велики верски празник код Срба и још да је повезан са великим националним поносом везаним за Косовску битку из 1389. године. Војни маневри, које је престолонаследник надгледао, су били организовани са

главном намером провоцирања Србије, и уједно да би се застрашили, пре свега, бунтовни Срби из Босне и Херцеговине. Што је најважније, посредно, за Сарајевски атентат, најодговорније су велике силе. Оне су пошто-пото избегавале војну конфронтацију са Немачком и Аустроугарском. Гледајући своје, пре свега унутрашње интересе, свесно су занемариле очигледне аустроугарске и немачке планове о покоравању Истока. Велике силе су допустиле да се још на Берлинском конгресу, на коме су оне водиле главну реч, простор Балканског полуострва преуреди према жељама немачког канцелара Ото фон Бизмарка. Помало од свачије (не)одговорности, али највише због немачких захтева за новом поделом колонија, је допринело директно, не само организовању атентата, него и избијању Првог светског рата. Аустроугарска и Немачка су по сваку цену желе општи, па га он био и светски, рат. Немачка ради поменутих њених захтве за новом поделом колонија а Аустроугарска ради покоравања Србије и даљег продора на Исток. Ово су савремене историјске чињенице.

Неспорно је да су атентатори били чланови организације Млада Босна, те да су аустроугарске власти убрзо све главне њене чланове похапсили и осудили на адекватне казне. Такође, ниједан од ухапшених Младобосанаца, који су у истражном поступки подвргнути најтежим облицима мучења, није признао било какву своју везу с било којом организацијом из Србије, или са било којим њеним држављанином, односно није доказана умешаност Србије у атентат. Каснија „истраживања“, пре би се рекло публициста жељних сензациолизма и добити од продаје таквих њихових књига, доводе у везу Масоне са атентаторима, потрепљујући своју недоказану тврдњу да је наводно београдски индустријалац Дамљановић, иначе масон, лично поклонио пиштољ Г. Принципу из кога је овај испалио судбоносне хице.

Чињеница је да се до дан данас „Одговорност за атентат“ не може приписати ником другом до атентаторима из редова Младе Босне.

62.Brest-Litovski mir-sustina i posledice

-Mir u Brest- Litovsku, poznatiji kao Brestlitovski mir jest sporazum kojeg je 3. ožujka 1918. u gradu Brest-Litovsk (današnji Brest u Bjelorusiji) sklopila boljševička vlada Rusije s predstavnicima Središnjih sila. Njime je Rusija formalno izašla iz prvog svjetskog rata, ali se morala odreći Poljske, Litve, Finske, Latvije, Estonije, Ukrajine - koje su postale formalno nezavisne države - i dijelova Gruzije koje je pripojilo Tursko Carstvo. Potpisan je u tvrđavi u Brestu.

Pregovori o miru počeli su 22. prosinca 1917. godine, tjedan dana poslije zaključivanja sporazuma o primirju između Rusije i Središnjih sila, u gradu Brest-Litovsku (danas Brestu u Bjelorusiji) blizu poljske granice. Jedan od glavnih pregovarača je bio Max Hoffmann, njemački zapovjednik za istočnu bojišnicu (Oberkommando-Ostfront). Najviši po položaju nazočni turski predstavnik je bio Mehmed Talat paša. Nijemci su u prvom trenutku nudili relativno lake

odredbe, tražeći nezavisnost Poljske i Litve. Uskoro su pregovori zapali u krizu uslijed zahtjeva boljševika za postizanjem sporazuma bez ikakvih teritorijalnih izmjena ili plaćanja.

Nezadovoljan zbog stalnih njemačkih zahtjeva za davanjem teritorije, Lav Trocki, boljševički narodni komesar za vanjske odnose i vođa ruske delegacije, 10. veljače 1918. godine je objavio povlačenje Rusije sa pregovora i jednostranu objavu prekida neprijateljstava, što se moglo okarakterizirati kao pozicija ni mir, ni rat.

Lav Trocki je dočekan od strane njemačkih časnika u Brest-Litovsku

Optužen od strane drugih boljševičkih vođa za prekoračenje ovlasti i izlaganje Rusije opasnosti invazije, Trocki se u nekoliko navrata branio navodima da su boljševici u pregovore zapravo ušli sa namjerom za prikazati svijetu njemačke teritorijalne aspiracije i izazovu pobune radnika u srednjoj Europi radi obrane nove ruske radničke države.

Posljedice su bile gore od očekivanih od strane boljševika. Primirje je prekinuto 18. veljače, a Središnje sile su u roku od dva tjedna zauzeli najveći dio Ukrajine, Bjelorusije i baltičkih zemalja. Kroz ledom okovano Baltičko more njemačka flota se približavala ruskoj prijestolnici, Petrogradu. I pored protesta radnika u Njemačkoj i Austro-Ugarskoj, to nije dostiglo razmjere pobune i 3. ožujka 1918. godine boljševici su pristali na odredbe mira mnogo gore od prvobitno ponuđenih.Sporazum, potpisan između boljševičke Rusije i svih zemalja Središnjih sila, označio je izlazak Rusije iz Prvog svjetskog rata i time postizanje jednog od najvećih boljševičkih ciljeva. To je, međutim, učinjeno pod neočekivano ponižavajućim odredbama.

Nova ruska boljševičko-komunistička vlast odrekla se svih pretenzija i prava na Finsku, buduće baltičke države Estoniju, Letoniju i Litvu, Poljsku, Bjelorusiju, Ukrajinu i (na zahtjev Talat paše) zemlje koje je Rusija osvojila u Rusko-turskom ratu 1877-1878. godine (Ardahan, Kars i Batumi).

Najveći dio ovih teritorija zapravo je predat Njemačkom carstvu, a namjera je bila da to postanu djelovi carstva pod različitim zavisnim kraljevima i vojvodama.

Sporazum je predviđao da će sudbinu ovih teritorija odrediti Njemačka i Austro-Ugarska u suglasnosti sa stanovništvom ovih teritorija, što se u praksi svelo na postavljanje njemačkih vladara na novonastala prijestolja Finske, Letonije i Litve. Turska je odmah preuzela kontrolu nad teritorijem iz sporazuma.

Sporazum je Rusiji oduzeo trećinu stanovništva, polovinu industrije i devet desetina rudnika ugljena.[1] Međutim, poraz Njemačke u Prvom svjetskom ratu, označen primirjem 11. studenog, omogućio je stvarnu nezavisnost Finskoj, Estoniji, Letoniji, Litvi i Poljskoj, a novoproglašeni carevi su se morali su odreći prijestolja.

Prateći sporazum, potpisan u Berlinu 27. kolovoza 1918., predviđao je rusku isplatu šest milijardi maraka odštete Njemačkoj.

Sporazum je trajao svega osam mjeseci. Njemačka se odrekla sporazuma u studenom 1918. godine kao jedna od odredbi primirja. Turska je prekršila sporazum poslije dva mjeseca izvršivši

invaziju na novoproglašenu Demokratsku Republiku Armeniju u svibnju 1918. godine. Boljševička vlada se također odrekla sporazuma po potpisivanju primirja. U travnju 1922. godine, Rapallskim ugovorom , Njemačka je prihvatila poništavanje sporazuma i dvije zemlje su se dogovorile odreći svih teritorijalnih i financijskih obveza u svezi s ratom.

Pakt Ribbentrop-Molotov, 1939. godine, u velikoj mjeri je poništio sve teritorijalne ruske gubitke iz Brest-Litovskog sporazuma.

Sporazum u Brest-Litovsku bio je veliki gubitak teritorija pod boljševičkom kontrolom. Iako se s gubitkom Finske i Poljske u načelu unaprijed računalo, gubitak Ukrajine i baltičkih zemalja stvorio je dvije velike baze za anti-boljševičko djelovanje u Ruskom građanskom ratu. Gubitak ovih teritorija izazvao je val anti-boljševičkog raspoloženja i intenziviranje borbe protiv njih čak i kod nekih revolucionarnih snaga. Najveći dio Ukrajine povraćen je 1920., ali će ostali teritoriji na Baltiku i drugdje ostati u anti-boljševičkim rukama do Drugog svjetskog rata.

…..

- Napomena:

Zauzimanjem Tunisa od strane Francuske (1881) Bizmark je uvukao

Francusku i Italiju u borbu oko prevlasti u severnoj Africi, što je uticalo na

to da Italija traži podršku u Beču i Berlinu, pa je januara 1882. učinila zvanični

predlog dvema vladama o savezništvu. njeno sporazumevanje sa nemačkombilo

jemnogo lakše nego sa Austro-Ugarskomkao susedomprotiv

koga je radila tzv. Italia irredenta tražeći prisajedinjenje Trsta i Trentina. Beč

je imao interes za obezbeđenje svoje pozadine u slučaju rata sa rusijom, pa

je pokazao interes za savez, posebno što je to želeo Bizmark sa kojim je postojao

dvojni savez iz 1879. godine. Italija je sačinila i predala dvema vladama

nacrt ugovora o defanzivnom savezu protiv neizazvanog napada koji je

Bizmark prihvatio, uz sugestije Beča. Tako je 20. maja 1882. potpisan Ugovor

o savezu između nemačke, Austro-Ugarske i Italije, poznat kao Trojni savez,

koji je bio usmeren protiv rusije sa kojom su dve sile imale Trojecarski

Drugi deo – Dokument 14

savez iz prethodne godine. Tako se počeo stvarati sistem saveza u čijem se

središtu nalazila nemačka. Prema njegovimodredbama, savez je više značio

za Italiju nego za Austro-Ugarsku.

Ovaj ugovor je obnovljen 20. februara 1887, kada su mu pridodata dva

posebna ugovora (nemačko-italijanski i italijansko-austrougarski) i zapisnik

između sve tri države, kojima se povezuje ceo sistemugovora. Ovakav način

bio je posledica promenjenih prilika nastalih posle bugarskog ujedinjenja i

kraha Trojecarskog saveza. Inicijativu je opet imala Italija, jer je želela ugovor

koji će više uvažavati njene interese prema Africi i Balkanu. Za razliku od

Bizmarka, austrougarskiministar Kalkoni bio je rezervisaniji, jer je uviđao da

je italijanska pomoć za slučaj sukoba monarhije sa rusijom problematična,

a hteo je i da se oslobodi obaveza prema Italiji na zapadu. Za nemačku je bilo

bitno da ima italijansku podršku za slučaj sukoba sa Francuskom.

U ugovor je prvi put unet čl. 7 o eventualnim promenama na Balkanu,

koji je kasnije ostao u svim novozaključivanim ugovorima o savezu.

Treći ugovor o trojnom savezu zaključen je . maja 1891. godine kao rezultat

daljeg razvoja i konfrontacije evropskih sila, jer je došlo do rusko-francuskog

približavanja, saradnje Beča i rima sa Londonom kroz tzv. Sredozemnu

antantu iz 1887, velikog zaoštravanja odnosa nemačke i Austro-

-Ugarske sa rusijom zbog koga je Bizmark službeno objavio tajni savezni

ugovor sa Austro-Ugarskom iz 1879. i održao istorijski govor u rajhstagu u

kojemje tražio novi zakon o povećanju vojske, ističući da se nemci, izuzimajući

Boga, ne boje ničega drugog, da „gajemir“, ali i da brane „zajedničko dobro

nemačke nacije i da će onaj, koji bilo kako napadne nemački narod naći

ga jedinstveno naoružanog“, što je imalo veliki uticaj na evropske odnose,

a posebno u rusiji u kojoj je panslavistički pokret bio aktivan i izrazito antinemački.

no, Bizmark je uskoro dao ostavku, „ispunivši timželju svog (novog)

cara“ Vilhelma II, koji je odlučio da ne obnovi tajni ugovor sa rusijom

o reosiguranju iz 1887. godine zbog uticaja Bizmarkovih protivnika i napuštanja

principa koji je Bizmark najviše razvijao – da bude element ravnoteže

snaga u Evropi.

….

Ovaj (treći) ugovor o trojnomsavezu uvažio je princip održavanja statusa

quo na Balkanu između Beča i rima i značio je otvoreno produžavanje

njegove važnosti, a u pravnom pogledu pojednostavljivanje u odnosu na

prethodni ugovor iz 1887, koji je bio oblikovan kao sistemod više trostranih

i dvostranih ugovora i obaveza. Sada je konfrontacija sila bila još izraženija

zbog ovog saveza ali i francusko-ruskih odnosa koji su vodili savezništvu

usmerenom, zapravo, protiv trojnog saveza. On je sadržavao odredbe i prvog

i drugog ugovora iz 1882. i 1887, uz dopunu sadržaja čl. 9, a što je bilo usmereno

protiv Francuske. Ugovor je objavljen uz dosta publiciteta.

….

Ugovor o Trojnom savezu od . decembra 1912. bilo je poslednje (peto)

obnavljanje saveza. Usledilo je na inicijativu Italije jer je prethodni ugovor iz

1902. isticao tek 8. jula 191 .motivi Italije bili su dobijanje podrške saveznica

u odnosu na Tursku zbog priprema tripolitanskog rata i neraspoloženja

Beča koji je bio protiv akcija u Sredozemlju zbog mogućeg ugrožavanja integriteta

Turske. Austro-Ugarska je shvatila da nema nikakve koristi od učešća

Italije u savezu, smatrala je čak da bi njene akcije bile u koliziji sa čl. 7

Ugovora u vezi sa Balkanom. Berlin i Beč su hteli obnovu Ugovora u nepromenjenom

obliku, dok Italija insistira da ne može odustati od aneksionog

dekreta od . novembra i traži da se u novi ugovor unese i njen sporazumsa

Bečom o Balkanu iz 1909, što partnerima nije odgovaralo. Italija je bila nezadovoljna

zbog nemogućnosti akcije u Sredozemlju, što je bilo suprotno čl.

7. Pregovori su mirovali pola godine, a posle završetka tripolitanskog rata

ponovo je postavljeno pitanje obnove Ugovora zbog potreba Italije da se novo

stanje u odnosima sa Libijomi sporazumsa Bečomo Albaniji unesu u novi

ugovor. Uz posredništvo nemačke došlo je do zajedničke izjave Berlina i

rima, koja je, u obliku jednog „protocole additionnela“ trebalo da bude pridodata

novom ugovoru. Tako je došlo do novog saveznog Ugovora između

tri države.

83.Pakt Ribentrop-Molotov

- Ovaj tajni sovjetsko-nemački pakt o nenapadanju iz 19 9. uključen je u

ovu Zbirku ugovora o balkanskim odnosima zato što je iz njega proizlazila

saradnja dve države i u vezi sa pitanjemodnosa koji su se direktno ticali rumunije

kao balkanske zemlje (Besarabija, Dobrudža), a posredno su uticali

i na druge balkanske odnose. „ratna opasnost koja se u proleće 19 9. ponovo

počela nadvijati nad Evropom izbacila je u prvi plan međunarodne politike

SSSr koji je do tada…igrao drugorazrednu ulogu“. nemačka i zapadne

sile su nastojale da se približe SSSr-u i uključe ga u svoje planove. Sovjeti su

počeli „sticati uverenje da zapadne sile, a Engleska naročito, svesno guraju

nemačku na Istok“, pa su počeli „ispitivati mogućnosti da od Hitlera dobiju

bar privremene garancije bezbednosti“ kako bi odložile rat sa nemačkom.

Od njihovih početnih akcija prema zapadnimsilama i nemačkoj, u toku dalje

aktivnosti došlo se do ovog ugovora, jer razgovori sa drugomstranomnisu

dali rezultate. nemačka diplomatija je grozničavo radila da dođe do ovog

ugovora. Ovaj ugovor je imao tajni aneks (protokol) koji je sadržavao tri bitne

tačke: da Finska, Estonija i Letonija predstavljaju sovjetsku interesnu sferu

„u slučaju političko-teritorijalnih promena“, a Litvanija sa gradom Vilnjusom

nemačku; da sovjetska interesna sfera u Poljskoj ide istočno od reka

narve i Visle i da će se o poljskoj sudbini naknadno dogovoriti „prijateljskim

sporazumom“; „da nemačka priznaje pravo SSSr na Besarabiju“

81.Znacaj ideologije za sovjetsku diplomatiju

-Diplomatija izmedju 2 svjetska rata:nova ruska diplomatija predvodjena najprije komesarom za spoljne poslove Lavom Trockim,uz sklapnje separatnog mira sa Njemac.,izlaskom iz rata i zeljom da se sto prije obustavi vojna intervencija,racunala je prije svega sa solidarnoscu radnicke klase sirom svijeta.Vjerovalo se da ce ruski primjer ubrzo dobiti sledbenike,a plam revolucije u Madjarskoj,Njem.,Slovackoj-sluzili su kao primjer onoga sto tek treba da dodje.Spoljnopoliticki zadaci ruske revolucije zato nijesu imali neku dugorocnu vrijednost posebno ne za Trockog,koji je tvrdio da ce kao komesar za spoljne poslove,uputiti nekoliko revolucionarnih deklaracija porobljenim radnicima u svijetu i da tada moze zatvoriti trgovinu.To kratkotrajno vjerovanje u svjetsku revoluciju se ubrzo izjalovilo i spoljna politika sovjetske Rusije postaje znatno ozbiljniji posao.

-Iako su odbili da prihvate kodeks diplomatskog rangiranja poslanika i diplomatskog ponasanja,Komesarijat za spoljne poslove na celu sa Cicerinom poceo je okupljati boljsevicke kadrove sa znanjem jezika i stvarati jezgro nove diplomatije.Velika vecina carskih ruskih diplomata je sirom svijeta trazila azil,dok je manji dio sluzbenika bivseg Ministarstva ostao sluziti u novim uslovima.

-zamisao o mirnoj koegzistenciji izmedju kapitalistickih zemalja i sovjetske Rusije:uvjeren da do svjetske revolucije nece skoro doci,a da je Rus. ima veliku potrebu razvoja,Lenjin je trazio da koegzistencija otvori vrata za normalno komuniciranje izmedju ideoloski suprotstavljenih zemalja.To je uticalo i na odredjeno vracanje ustaljenim diplomatskim tradicijama,i pojacalo sovjetsku zelju za uspostavljanjem diplomatskih odnosa i izlazak nove drzave u svijet normalnog diplomatskog komuniciranja.Koristeci medjunarodne konferencije za iznosenje svojih pogleda na ukupan razvoj mo,podjelu u svijetu i ulogu progresivnih snaga-sovjetska diplomatija je u svakoj prilici nastojala pokazati svoje tzv posebnosti.I kod Lenjina i kod njegovih kolega je vladalo uvjerenje da je zapadni svijet podijeljen ,da tamo vladaju zakoni profita i da ce prije ili kasnije,uprkos svim kritikama doci do uspostavljanja odnosa sa SSSR-om.Nudeci koegzistenciju,otvarao se put u Rusiju za privlacenje zapadnog kapitala i tehnologije-istovremeno,ti biznismeni koji su poceli razvijati poslove sa Rus.postali su glavni promoter nove drzave i isticanja potrebe za uspostavljanjem normal. dipl. odnosa.Polazeci od sopstvenih interesa vodece zapadne sile su pristupile sovjetskoj Rus.,kasnije SSSR-u na razlicite nacine.

-Priznanjem SSSR-a od strane SAD-a 1933. clanstvom u Drustvu naroda 1934.,sovjetska diplomatija je postigla svoje glavne ciljeve.

-Sovjetska diplomatija hladnog rata,je bila znatno siromasnija u svojim sredstvima od americke.Koristeci ideoloski faktor,ona je insistirala na povezivanju zemalja tzv. narodne demokratije s najsnaznijom KP u Zapadnoj Evropi-italijanskom i francuskom,pa je tako stvoren ideolosko –propagandni centar-Informbiro sa sjedistem u Pragu.Ekonomska organizacija,koja je stvorena po uzoru na EZUČ:SEV-Savjet za uzajamnu ekonomsku pomoc 1949. u Staljinovo doba tek je formalno postojala,da bi tek 60-ih pocela stvarno funkcionisati.

-Diplomati su u godinama hladnog rata bili uveliko ograniceni politikom svojih zemalja,i pod pritiskom kontrole svoje zemlje i kontraobavjestajaca u zemlji primateljici…

-Razmišljanja o spoljnoj politici Sovjetskog Saveza kreću se između dva suprotna pola. Na jednom se ona posmatra kao istorijski sasvim nova politika koja predstavlja radikalni raskid sa dotadašnjom tradicijom Rusije kao najmoćnije zemlje u sastavu sovjetske federacije. Sasvim su suprotna shvatanja koja negiraju diskontinuitet i tvrde da se radi o samo o novom obliku u kome se ispoljava stara suština osnovni elementi vekovne političke tradicije.

Istorijski posmatrano koreni sovjetske spoljne politike potiču jednim delom iz politike carske Rusije mada postoje i uglavnom nedovoljno zasnovani pokušaji da se ona objasni i psihološkim faktorima.

Nesumnjivo je da su sličan geografski položaj i status velike sile uslovljavali za Rusiju kao i za SSSR zainteresovanost za osiguranje vlastite bezbednosti aktivnom politikom uz prisustvo u susednim regionima Istočnoj Evropi, Balkanu i Srednjoj Aziji uz istovremeno nastojanje da se učvrsti pozicija u odnosu na druge velike sile kako politikom u odnosu na te države tako i prisustvom odnosno uticajem u zemljama trećeg sveta. Međutim pored značajno izmenjene međunarodne situacije kvalitativno novi momenti su činjenica da je SSSR u odnosu na carsku Rusiju imao veći značaj i uticaj u međunarodnim odnosima kao i da je reč o zemlji sa savim drugačijim društveno političkim sistemom i ideologijom koja je uticala na proklamovanje novih i kvalitativno drugačijih principa spoljne politike. Takođe značajno se izmenila i geopolitička situacija u neposrednom okruženju kao i u celokupnom međunarodnom sistemu. Drugačiji pokušaji objašnjenja sovjetske spoljne politike nekim specifičnim nacionalnim osobinama istorijskim iskustvima i političkom tradicijom pre svega dominacijom države nad društvom kao glavnom crtom ruske istorije, tradicionalnom zaostalošću, autoritarnom tradicijom, pasivnošću stanovništva i slično prisutni su pre svega u zapadnoj literaturi. Psihološki faktori običaji i navike političkog đivota nisu element koji određujuće utiče na formulisanje spoljne politike. Međutim s druge strane spoljna politika svake zemlje je nesumnjivo pod uticajem vrednosnih faktora u prvom redu ideologije. Ovo posebno važi za Sovjetski Savez kao prvu socijalističku zemlju.Jedno od glavnih pitanja u pogledu spoljne politike SSSR-a je odnos principa koji proističu iz ideoloških osnova i shvatanja nacionalno državnog interesa, bezbednosti i statusa zemlje u međunarodnim odnosima kao injene uloge u suprotstavljanju dvaju ideologija u svetskim razmerama.Sve su ovo elementi koji su uslovljavali međunarodni položaj i prioritete sovjetske spoljne politike unutar istih polaznih osnovnih postavki.

-

68.Odnos velikih sila prema pitanju razoruzanja poslije I sv rata

-Vojna ogranicenja predvidjena mirovnim ugovorom svela su Njemacku vojsku na 100.000 regruta-dobrovoljaca,a njenu ratnu mornaricu na 6 krstarica i nekoliko manjih brodova.Zabranjeno joj je posjedovanje ofanzivnog naoruzanja kao sto su podmornice,avionic,tenkovi i teska artiljerija,a njen Generalstab je raspusten.Radi nadzora njemackog razoruzanja je osnovana Saveznicka vojna kontrolna komisija kojoj su kako ce se kasnije ispostaviti,data izuzetno nejasna i neefikasna ovlascenja.

-Buduci da u Versaju nije postojala spremnost da se Njemacka moc umanji bilo implicitno,po pravu pobjednika,bilo na osnovu sracunavanja ravnoteze snaga,postalo je neminovno da se odobri razoruzanje Njemacke kao prva faza opsteg plana o razoruzanju i da se utvrde reparacije kao kazna zbog izazivanja samog rata.

-Odobrivsi razoruzanje Njem. saveznici su samo oslabili psiholosku spremnost koja je bila potrebna za ocuvanje mirovnog ugovora.Njem. je mogla od pocetka,kao sto je i uradila,da tvrdi da je diskriminisana i da zahtijeva da joj se odobri ponovno naoruzanje,ili da se u protivnom i druge zemlje razoruzaju u istom obimu.Tokom tog procesa,odredbe Versajskog ugovora u vezi sa razoruzanjem na kraju su demoralisale protivnika.Na svakoj konferenciji o razoruzanju,Njem. se pozivala na visokomoralna nacela,u cemu ju je obicno podrzavala VB.Ali,da je Franc. Njemackoj odobrila ravnopravan tretman u pogledu ponovnog naoruzanja,nestala bi mogucnost za ocuvanje nezavisnosti drzava u Istocnoj Evropi.Klauzule o razoruzanju su zato mogle da dovedu ili do razoruzanja Franc. ili naoruzanja Njem.Ni u jednom od ta dva slucaja Franc. ne bi bila dovoljno jaka da odbrani Istocnu Evropu,a dugorocno ni samu sebe.

-Odredbe Versajskog ugovora su jos vise produbile jaz izmedju Franc. i VB.One su olaksale njemacko nastojanje da uspostavi vojni paritet ,sto joj je s obzirom na slabost Istocne Evrope omogucilo da na duzi rok ostvari geopoliticku prednost.Propustivsi da stvore mehanizme za verifikaciju odredbi o razoruzanju,saveznici su samo iskomplikovali situaciju…od Njemacke trazeno da sama verifikuje sopstveno razoruzanje.Iako je osnovana Saveznicka kontrolna komisija,ona nije bila ovlastena da samostalno sprovodi inspekciju,vec je samo mogla da od njemacke vlade trazi obavjestenje u vezi sa prekrsajima sto i nije bila sigurna procedura.Komisija je raspustena 1926. a verifikacija njemackog postovanja Versajskog ugovora je prepustena saveznickim obavjestajnim sluzbama-nije cudo sto su odredbe o razoruzanju masovno krsene i prije pojave Hitlera.

-Njemci su na politickom nivou vjesto insistirali na opstem razoruzanju koje je predvidjao Versajski ugovor i u okviru koga je njihovo vlastito razoruzanje trebalo da predstavlja prvu

fazu.Kako je vrijeme prolazilo,oni su uspjeli da pridobiju VB za tu ideju,a tu podrsku su potom koristili za pravdanje neispunjanja drugih odredbi.Da bi izvrsila pritisak na Francusku,VB je najavila drasticno smanjenje sopstvenih kopnenih snaga(od kojih nikad nije zavisila njena bezbjednost),ali ne i svoje ratne mornarice(od koje jeste).Francuska bezbjednost je u potpunosti zavisila od stajace vojske koja je morala da bude znacajno veca od njemacke,s obzirom da je njemacka bila superiorna u pogledu industrijskog potencijala,kao i br. stanovnika.Prakticna posledica pritiska u cilju promjene te ravnoteze-putem naoruzanja Njem. ili razoruzanja Njem.-predstavljala bi promjenu rezultata u pogledu postignutih u ratu.Do Hitlerovog dolaska na vlast je bilo jasno da ce odredbe iz versaja o razoruzanju biti ponistene ,i da ce Njem zahvaljujuci tome ostvariti ociglednu geopoliticku prednost.

-Saveznicka vojna kontrolna komisija je ukinuta 1927. a njene funkcije je preuzelo Drustvo naroda koje nije imalo instrumente za provjeru postovanja ugovora.

74.Drustvo naroda i italijanska okupacija Abisinije i japanska okupacija Mandzurije

-U vrijeme japanskog osvajanja Mandzurije 1932,Drustvo naroda nije posjedovalo mehanizam kojim bi sankcionisalo taj cin.Ono je otklonilo taj nedostatak ,ali kada se suocilo sa italijanskom agresijom na Abisiniju,izglasalo je sankcije,da bi se potom-pod parolom “Sve vrste sankcija osim rata”-odustalo od uskracivanja isporuka nafte.

-nedostatke sistema kolektivne bezbjednosti i samog Drustva naroda je pokazao Japan.1931. su japanske trupe okupirale Mandzuriju,koja je zvanicno bila dio Kine,mada centralna kineska vlast nije tamo vec godinama funkcionisala.Intervencija takvog obima jos nije bila pokusana od osnivanja Drustva naroda.Ono nije imalo ni mehanizam prinude,cak ni da nametne ekonomske sankcije predvidjene clanom 16 Pakta D.n.Njegovo oklijevanje je pokazalo osnovnu dilemu sistema kolektivne bezbjednosti:nijedna zemlja nije bila spremna da udje u rat protiv Japana(niti je bila u polozaju da to uradi bez americkog ucesca,buduci da je japanska mornarica imala prevlast u azijskim vodama).Cak i da je mehanizam za primjenu ekonomskih sankcija postojao,nijedna zemlja nije bila spremna da usled krize smanji obim trgovine sa Japanom,a sa druge strane nijedna od njih nije mogla da prihvati okupaciju.Clanice Drustva nisu znale kako da prevazidju suprotnosti koje su sebi nametnule.Na kraju je pronadjen mehanizam koji je u stvari omogucio necinjenje-on se sveo na utvrdjivanje cinjenica-standardno diplomatsko sredstvo koje pokazuje da neaktivnost predstavlja zeljeni cilj.Takvim komisijama je potrebno puno vremena da se okupe ,pocnu da istrazuju i usaglase stavove-do kad problem moze i sam da nestane.Japan je imao toliko povjerenja u ovu praksu da je cak i inicirao takvu vrstu utvrdjivanja cinjenica.Komisija,kasnije nazvana Litonovom,izvjestila je da je Japan ispravio nepravde,a da je pogrijesio u tome sto nije predhodno iscrpio sva miroljubiva sredstva.Japan se zbog ovog prigovora povukao iz Drustva-sto je bio prvi korak u rasturanju te institucije.

-Drustvo nije bilo spremno da udje u jos jedan sukob sa velikom silom.Rat u Abisiniji je doveo do udaljavanja zapadnih sila od Italije,jedne od zemalja koje su garantovale Lokranski pakt.VB

je kao drugi garant,upravo zbog prevlasti na moru odustala od nametanja sankcija Italiji na isporuke nafte,sto je pokazalo njenu nespremnost na rizik od rata na kopnu zbog pitanja koje nije obuhvatalo narusavanje drzavnih granica.

- Италијанска инвазија Абисиније

Италија, у којој је од 1922. године на власти био фашистички режим Бенита Мусолинија, такође је била битно погођена Великом економском кризом, која је показала недостатак властитих ресурса. Мусолини је дошао до закључка да ће ти проблеми бити решени ширењем Италије на Балкан, Средоземно море и Блиски исток, што је било прокламирано као службена политика под геслом обнове Римског царства.

Као прва озбиљнија манифестација те политике се показао Други италијанско-абисински рат, на који су западне силе реаговале тек малим економским санкцијама, дајући још један пример невољности да се на изазов версајском поретку супротставе икаквом озбиљнијом акцијом. У октобру, Италија је напала Етиопију, а Немачка је била једина европска сила која је подржавала инвазију. Та је политика довела Италију у директан сукоб са бившим савезницима Британијом и Француском, те приближила Хитлеровој Немачкој. Италија је одустала од својих приговра немачком сиљу да анектира Аустрију.

67.Sustina politike ispunavanja i mjesto Gustava Strezemana u evropskoj diplomatiji

-Svi principi diplomatije zasnovani naravnotezi snaga kakvu je evropa opraznjavala jos od vremena vilijama III nalagali bi da VBritanija i francuska s ciljem suzbijanja revizionistickih namjera svog neobuzdanog susjedaosnuju nekakav antinjemacki savez.Te dvije zemlje ponaosob su bile slabije cak i od porazenenjemacke pa su samo u okviru koalicije mogle da se nadaju da ce joj predstavljati protutezu.Takva koalicija medjutim nikad nije uspostavljena. Drzavnik kome je bilo sudjeno da najviseutice na kreiranje diplomatskog miljea dvadesetih godina Gustav Stezeman nije poticao ni iz jedne pobjednicke zemlje vec iz porazene njemacke. U januaru 1923 ne konsultujuci ostalesaveznike francuske i belgijske trupe okupirale su Rur centar njemacke idustrije, kako bi eksploatacijom tamoslnjeg gvozdja i uglja nadoknadila placanje reparacije koje je njemackaodbila.Njemacka vlada je naredila pasivan otpor a tamosnjim radnicima u industriji celika placala je da ne rade.Mada je njemacku drzavu dovela do bankrota i podstakla hiperinflacijuta politika je sprijecila Francusku da ostvari cilj cime se okupacija Rura pretvorila u ogromanfrancuski neuspjeh.Francuska je sada bila potpuno izolovana.Francuska i britanija uspjele suda matiraju jedna drugu, Francuska time sto je pokusavajuci da oslabi njemacku preduzela jednostranu akciju zbog koje je izgubila britansku pomoc, a britanija time sto je vodeci racunao ravnotezi snaga insistirala na pomirenju i time ugrozila francusku bezbjednost. Strezman sezalagao za velika osvajanja i na istoku i na zapadu, kao i za pripajanje francuskih i britanskih kolonija u aziji i africi. Podrzavao je i neograniceno koristenje podmornica , kobnu odluku koja ce americi posluziti kao povod da udje u rat.Stezman je bio prvi poslijeratni njemacki politicar i jedini demokratski politicar koji je eksploatisao geopoliticke prednosti sto ih jenjemacka stekla Versajskim ugovorom. Njegov metod za obnavljanje njemacke moci bila je tzv, politika ispunjavanja obaveza,a prvi cilj toj

politici bio je rasciscavanje pitanja reparacija.Njemacka je isplatila reparacije u jednoj godini u vrijednosti od 1 miliardu maraka,a primila zajmove u vrijednosti od dvije miliarde uglavnom od SAD,u stvari amerika je placala njemacku reparaciju, a ostatak njemci su iskoristili u modernizacijiindustrije.Njemacka je sa svojim istocnim susjedima zakljucila ugovor o arbitrazi, cime seobavezala na mirno rijesavanje sukoba.Konacno je pristala da udje i u drustvo naroda i time prihvatila obavezu da svi sporovi budu rjeseni mirnim putem.Pomirenje njemacke i francuskedonjelo je potvrdu vojnog ishoda u ratu, Njemacka je bila porazena na zapadu ali je na istoku pobjedila rusiju.Taj sporazum je stvorio osnov za definitivni njemacki udar na mirno rijesenjena istoku. U njemacku je poceo da se sliva kapital, sto je ubrzalo modernizaciju njeneindustrije,Njemacka se tajno sve brze naoruzavala.U V Britaniji se u medjuvremenu ucvrstilaideja da njemacka ima pravo na prioritet.Medjutim uskladjivanje njemackog prioriteta ifrancuske bezbjednosti ostao je nerjesen problem.Uoci Hitlerovog dolaska njemacka vladaosjecala se dovoljno sigurnom da napusti konferenciju o razoruzavanju u znak diskriminacijeod strane francuske.Francuska vise nije bila dovoljno jaka da se odupre njemackoj a britanija je odbijala da s francuskom sklopi vojni savez koji je mogao da supostavi pribliznugeopoliticku jednakost.30 januara 1933 u Njemackoj na vlast dolazi Adolf Hitler koji je pokazao da je versajski poredak kula od karata.

104.Niksonova triangularna diplomatija

- Niksonovoj administracij pripao je zadatak da SADizvede iz prvog neuspjesnog rata i prvog spoljno politickog angazmana u kojem su moralnistavovi nacije sudarali sa realnoscu.U namjeri da podpomogne uspostavljanu slobodnihinstitucija u Jugoistocnoj Aziji Amerika se 1659.g. uz opcu podrsku posvetila slamanjugerilskog rata, odnosno predpostavljanje globalne komunisticke zavjere. To je bio promasaj ratobornih politacara. Nikson je stupio na duznost 1969.g. Amerikanci su zeljeli da istupe izrata ali da njihova zemlja ne kapitulira.I Nikson je zelio isto, ali se opredjelio za trecu varijantu- tzv vijatnamizaciju, jer je smatrao da ce to obezbjediti relativno najsigurniju ravnotezu izmedu tri kljucne komponente americkog izvlacenja iz Vijetnama. Da bi seamericko javno mnijenje smirilo moralo je da dode do povlacenje americkih trupa i ozbiljnogulaganja truda u pregovore; Vijetnamu je trebalo omogucit da se uz obimnu americku pomoci obuku sam brani; Hanoju bi se ponudila šargarepa, odnosno mirovna inicijativa, ali bi mu se povremeno i priprijtilo stapom, odnosno kaznenim akcijama koje bi ga iscrpljivale iupozoravale da americko strpljenje ima granice. Vijetnamizacija je daklje podrazumijevalaslozenu strategiju i nije boli sigrno da li ce je amerika do kraja provesti. Pariski sporazum jeizvukao SAD iz vojnog sukoba u Vijetnamu, ali je Vijetnam mogao prezivjeti samo uzamericku podrsku. Ekonomska pomoc Vijetnamu je pocela da se topi. Program pomociKambodzi potpuno je obustavljen. Iste te godine komunisti su Kambodzu i Vijetnam. UKambodzi je naravno pocinjen genocid. Novi vlastodrsci su pobili bar 15 posto stanovnistva,a veliki je broj protjeran u koncentracione logore.

Bolan proces izvlacenja Amerike iz vijetnama za niksona se na kraju sveona ocuvanje americkog ugleda u svijetu. Nestala je americka superiornost na planu nuklearnetehnologije, a

njenu ekonomsku premoc poceo je da ugrozava dinamican razvoj Japana ievrope, regije koje su bile obnovljene uz pomoc americkih sredstava i zasticene americkim bezbjednosnim garanacijama. Vilson je predvodio zemlju koja je tek stupila na medunarodnuscenu, a Nikson je dosao na celo frustrirane nacije cija je bezbjednost zavisila od sposobnostida utvrdi realne dugorocne ciljeve i da istraje u njihovam ostvarivanju. Ričard Milhaus Nikson je bio slozena licnost. Uspio je da povede i prevede Ameriku iz poznatog u nepoznatsvijet. Imao je nepogresiv instink za geopolitiku, pa nikad nije promasio nijedan cilj koji je podrazumijevao americki nacionalni interes. Nikson je smatrao da ce ravnoteza snag dovestido stabilnosti u svijetu i da Amerika da bi se to postiglo mora da bude jaka. On je u Guamu 25 jula1969.g., kada su se prvi astronauti vratili sa Mjeseca, objavio nove americke kriterije za angazovanje u svijetu. Ti kriterij, kasnije nazvani Niksonovom doktrinom, detaljno suobrazlozeni u govoru odraznom u Novembru 1969.g., kao i u Februaru 1970.g., prilikom podnosenja prvog predsjednickog izvjestaja o vanjskoj politici. Prema doktrini odluku oangazovanju u takvim regijama trebalo bi donosit na osnovu tri kriterija kao bi se izbjeglo prenaprezanje i povlacenje: 1. SAD ce postovati svoje ugovorne obaveze 2. SAD ceobezbjedit nuklearni stit, ukoliko nuklearna sila ugrozi slobodu neke saveznicke drzave ili neke zemlje ciji se opstanak smatra bitnim za ocuvanje bezbjednosti 3. U slucajevima agresije u kojoj se ne bi koristilo nuklearno oruzje SAD ce ocekivat od direktno ugrozene zemlje da sama obezbjedi trupe za za odbranu. Ali se pokazalo da realni dogadjaji ne mogu da se uklope u ovako strogo utvrdjene kriterijume.Odredbe previse nejasne tj.dvosmislene.Niksonova d. nije nudila smjernice za rjesavanje saveznickih sporova u vezi sa nuklearnom strategijom tj odgovore na osnovna pitanja tipa da li ce se nuklearno oruzje koristiti i na cijoj teritoriji i dr.Doktrina se prvenstveno odnosila na krize u udaljenim podrucjima koja nijesu bila obuhvacena zvanicnim sporazumima,a ugrozavali sui h sovjetski eksponenti,tih eksponenata je kako se kasnije pokazalo u stvari bilo veoma malo.Pokusavajuci da uspostavi doktrinu za izbjegavanje jos jednog sukoba nalik na vijetnamski ,Niksonova administracija je razradila kriterijume da se primijene na situacije slicne vijetnamskoj.

-Niksonova strategija:trudio se da mnoge elemente u odnosima medju supersilama poveze u jedan cjelovit pristup koji ne bi bio zasnovan u potpunosti na konfrontaciji niti pretjerano pomirljiv.Njegova ideja je bila da se naglasak stavi na oblasti u kojima je saradna moguca,a ne da se saradnja shvata kao sredstvo za promjenu sovjetskog ponasanja u oblastima u kojima je su se stavovi 2 zemlje razlikovali-to je Niks. admin. podrazumijevala pod pojmom detant-ovo kasnije nazvano politika povezivanja-povezivanje saradnje u jednoj oblasti sa napretkom postignutim u drugoj-brojne prepreke:kontrola naoruzanja-60-70-ih razoruzanje je bilo podredjeno naporima da se smanje konkretne,jasno definisane opasnosti-najznacajniji od svih je bio napor da se sprijeci iznenadan napad sto se podrazumijevalo pod kontolom naoruzanja-smanjenje rizika od iznenadnog napada:izazivala nove specificne probleme i nejasna…-pregovori sa sovjetima.Od Jugoistocna Azije do Kariba i Srednje Evrope,krize su izbijale i nestajale,ali su obije strane cekale da istorijska kretanja manje ili vise automatski dovedu do sloma neprijatelja-smatralo se da ce zivot u medjuvremenu postati podnosljiv zahvaljujuci pregovorima o kontroli naoruzanja…tako da je opsta atmosfera pogodovala pat poziciji:politicka doktrina-obuzdavanje nije moglo da nadje rjesenje za trku u naoruzanju,a strateska teorija-kotrola naoruzanja,nije nudila rjesenje za politicki sukob.

-Kritike..

-SALT

-SAD se sa SSSR-om konfrontirala u hladnom ratu,a sa Kinom je prijateljske odnose prekinula kada su kineski komunisti 1949. pobijedili u gradjanskom ratu i kada su se 1950. ukljucili u rat u Koreji.Nikson je shvatao znacaj ovih zemalja i isticao da se one ne smiju zaboraviti i isticao potrebu podsticanja dijaloga sa njima…i Nikson je taj cilj ispunio,mada je Kinu na ukljucenje u zajednicu naroda podstakla vise opasnost od nappada SSSR-a.Nudjenje diplomatskog dijaloga ove 3 zemlje od strane SAD-a u okviru trijangularne saradnje-ako bi se na osnovu ovoga odnosi unaprijedili,standardni problem bi se rijesili sami po sebi,u suprotnom bi ostali nerazrijeseni-prakticna pitanja bi se rijesila na osnovu kinesko-americkog priblizavanja,a ne nacina na koji je do toga doslo.Pokrecuci inicijativu za transformisanje svijeta kojim djeluju 2 sile u strateski trougao,SAD su 1969. preduzele niz unilateralnih mjera kako bi ukazale na promjenu stava.Ukinuta je zabrana putovanja americkih drzavljana u NArodnu Republiku Kinu;amerikancima dozvoljeno da u SAD-u unesu robu kineske proizvodnje vrijednu 100 dolara;odobrene ogranicene isporuke zita u Kinu-iako beznacajne,ove mjere su ukazale na promjenu americkog stave.Nikson je upozorio SSSR da nece ostati ravnodusne ukoliko napadnu Kinu,jer bez obzira na tadasnji Kineski stav,Nikson i njegovi saradnici su smatrali da je kineska nezavisnost neophodna za globalnu ravnotezu,a da su diplomatski kontakti sa Kinom bitni za fleksibilnost americke diplomatije.Znacaj ove saradnje istican u svakom govoru i izvjestaju!Nikson je bio jedini americki predsjednik u 20 vij koji je pokazao spremnost da podrzi zemlju sa kojom zemlja vec 20 god nije imala diplomatske odnose…Napadno poricanje namjere da u dosluhu sa jednim komunistickim kolosom preduzme nesto protiv onog drugog,posluzilo je kao povod obojici da unaprijede svoje odnose sa Vasingtonom,ali i kao upozorenje da ce obojica snositi posledice zbog produzavanja neprijateljstva.Kina i sovjeti su bili podstaknuti da unaprijede svoje odnose sa Vasingtonom u mjeri u kojoj su racunali da im je potrebna americka naklonost,ili strahovali od americkog priblizavanja protivniku-preduslov za blize odnose sa Vasingtonom predstavlja odustajanje od prijetnji vitalnim americkim interesima.Kako se ispostavilo,novu strategiju u odnosu na Kinu je bilo lakse definisati nego sprovesti.Amerika i Kina su toliko bile odvojene jedna od druge da nijesu znale kako da uspostave kontakt,ili kako da nadju zajednicki jezik potreban da se uvjeri druga strana da se u priblizavanju ne krije nikakva prevara.Peking je imao vece teskoce,zato sto je kinneska diplomatija bila diskretna i indirektna-toliko da su njegove namjere Vasingtonu bile nejasne…Lin Bjao,kineski minister odbrane podnoseci referat na IX kongresu KP KIne,oznacio je Ameriku kao glavnog neprijatelja-a kada je za sovjetski savez takodje rekao da predstavlja podjednaku prijetnju,ostvaren je osnovni preduslov za diplomatsko djelovanje u trouglu.

-Ideja povezivanja SAD i S.Saveznika izazvla je buru negodovanja u diplomatskom krugovima. Pregovori su vodeni uVarsavi. Svaka strana je isticala svoje priduzbe: kineske su se odnosile na buducnost Tajvanai kineskom ucescu u razoruzanju i poravnanje americkih finansijskih potrazivanja prema Kini.Varsavski kontakti SAD-a i KIne su obnovljeni 1969.-nista konstruktivniji od predhodnih-a prekinuti1970. od Kine,zbog americkog napada na sjevernovijetnamske baze u Kambodzi.Od tada se traze neki fleksibilniji kanali diplomatskog komuniciranja…pakistanska vlada i posjeta Kisindzera Pekingu 1971…pocetne faze kinesko-americkih pregovora uskladjivanje stavova i ideja.

-Nikson je u Februaru 1972. potpisao Sangajski kominika kojii ce postati putokaz za kinesko americke odnose u narednih deset godina.Vise od pola njegovog teksta je bilo posveceno nabrajanju razlicitih stavova u vezi sa ideologijom,medjunar. politikom,Vijetnamom i Tajvanom..Ovaj sporazum je znacio kako Kina nece nista uciniti sto bi pogorsalo situaciju u Indokni ili Koreji,a da ni Kina ni SAD nece saradjivati sa sovjetskim blokom i da ce se obije suprotstaviit pokusaju bilo koje zemlje da ostvari dominaciju u Aziji-precutni sporazumm u vezi sa zaustavljanjem sovjetskog ekspanzionizma u Aziji.U roku od godinu dana kinesko-americki sporazu je postao mnogo eksplicitniji i globalniji:u kominikeu objavljenom 1973. Kina i SAD su se slozile da se odupru i to zajednicki pokusaju bilo koje zemlje da uspostavi dominaciju u svijetu-ne samo u Aziji.Za godinu i nesto kinesko-americki odnosi su presli put od zestokog neprijateljstva i izolacije do saradnje,saveznistvo u slucaju prijetnje.

Zahvaljujuci Šangaskom kominikeu i diplomatskim aktivnostima Niksonova administracija je mogla da uspostavi ono sto je sama nazvala novom strukturom mira. Medunardni odnosi su se promjenili onda kada je objavljeno americko otvaranje premaKini. To ce se na zapadu kasnije nazivati kineskom kartom. Prema Niksonovoj analizi, kinuce dokle god od S .Saveznika bude vise strahovala nego od SAD-a licni interesi poticat na saradnju sa Amerikom. S. Savez je nakon toga suocen sa izazovima na dva fronta-Sjeveroatlantskim savezom na zapadu i Kinom na istoku. Sovjeti su strahovali od ubrazanog kinesko-americkog priblizavanja…

-afera Votergejt ugrozila predsjednicki autoritet..

-uspostavljanje triangularnih odnosa kako bi se doslo do fleksibilnosti americke spoljne politike-izmedju SAD,Kine i Rusije.

105.Detant

- Osim sto je izvela SAD iz vijetnamske krize i preusmjerila paznju nacije na medunarodna pitanja Niksonova administracija je pokusala dastvori strukturu mira. Odnosi uspostavljeni u trouglu SAD- S.Savez- Kina omogucili su proboj na mnogo znacajnim frontovima: okoncanje rata u vijtnamu, sporazum u vezi sa pristupom podjeljenom Berlinu, dramaticno smanjene Sovjetskog utjecaja na Srednjem istoku i pocetak arapsko-izraelskog mirovnog procesa, a i odrzana je evropska konferencija o bezbjednosti i saradnji. Zahvaljujuci detantu (povezivanju) evropska diplomatija, koja je poslije konacnog ucvrscivanja zapadne i istocne sfere uticaja 1961.g. doslovice okamenila,iznova je postala fluidna. Samo tri zemlje su zemlje su bile sposobne da poremete poslijeratnistatus quo u evropi- dvije supersile i Njemacka, ako bi odlucila da sve podredi ujedinjenju.Podrska Brantove istocne politike Americi je omogucilo da okonca dvadestogodisnju krizu sBerlinom. Poslije kopmplikovanih pregovara u ljeto 1971.g. postignut je dogovar izmeducetiri sile pobjednice u drugom svjetskom ratu koje su okupirale Berlin. Taj dogovor jegarantovao slobodu Zapadnog Berlina i pristup tom gradu. Niksonova strategija je ogrnicilautjecaj S.Saveza, a SAD-u su obezbjedila nezamjenjivu ulogu u diplomatskim aktivnostimana Srednjem Istoku. Detant ili miroljubiva koegzistencija znaci

stratesku alternativu uopstenomilitantnim antagonizmu u odnosu na tzv kapitalisticke zemlje. Detant znaci zaostravanjeideoloskog sukoba. Konferencija o evropskoj bezbjednosti i saradnji iz 1975.g. u Zenevi nakojoj je ucestvovalo 356 zemalja i koja je dovela do Helsiskog sporazuma. Taj diplomatski proces gigantskih razmjera proistekao je iz duboku ukorijenjenog osjecaja nesigurnostiMoskve i njeni neutoljive žedi za legimitetom. Moskva je izgubila mnogo vise oddemokratskih zemalja, posto je konferencija omogucavala svim zemljama ucesnicam,ukljucujuci i SAD da odlucuju o politickom ustrojstvu zemalja istocne evrope. Sporazum je potpisan u Helsinkiju. Najznacajnija odredba Helsinskog sporazuma je bila tzv treca korpa o ljudsskim pravima.(prva korpa se odnosila na politicka, a druga na ekonomska pitanja). Ona ce odigrat najznacajnu ulogu u dezintegracij sovjetske satelitske orbite i postat ce Biblija svim borcima za ljudska prava u zemljama clanicama Alijanse. Sastavljaci tog dokumenta ljudi sa zapada, nadali su se da ce njegove odredbe uspostavit medunardne standarde koji ce ogranicitsovjetsku represiju nad desindentima i buntovnicima.

107.Reganova obnova hladnog rata i politika novog misljenja Gorbacova

- Hladni rat je izbio u vrijeme kada je Amerika očekivala dugotrajan period mira, a okončao se u trenutku kada se pripremala zadugotrajnu konfrontaciju. Sovjetska imperija se neočekivano raspala, a brzo se promjenio iamerički odnos prema Rusiji – za samo nekoliko mjeseci neprijateljstvo se pretvorilo u prijateljstvo. Ta promjena je sprovedena pod pokroviteljstvom Regana i Gorbačova. Regan jeizabran za predsjednika-prekretnica, zato što je Amerika poslije privremenog povlačenja u sebe željela daiznova potvrdi tradicionalne postavke svog ekspecionalizma. Našavši se na vrhu partijskehijerarhije do kojeg je vodila surova borba, Gorbačov je odlučio da udahne novi život svojojsuperiornoj ideologiji. Regan i Gorbačov su bili uvjereni u ispravnost vlastitih uvjerenja. Baškada je položaj Amerike na međunarodnoj sceni počeo da pada na najnižu tačku komunizam je počeo da se raspada. Sovjetska imperija se srušila, jer su njeni lideri izgubili osjećaj mjereza širenje teritorija i procijenili sposobnost svog sistema da konsoliduje ono što su vojno iekonomski stekli. Dezintegracija komunističkog svijeta postala je primjetna tokom Reganovog drugog mandata. Pokretnicu u tom procesu odigrao je izbor Ronalda Regana za predsjednika SAD-a. On je posjedovao malo i površno akademsko znanje o diplomatiji, ali je uspio sprovesti uspješnu vanjsku politiku. On je dobro poznavao dušu nacije, tumačio je tradicionalne ideje. On je Sovjetski Savez 1983god.nazvao je imperijom zla. Njegov prvi mandat ozvaničio je kraj detanta. Cilj Amerike više nije bilo popuštanje zategnutosti, već krstaški rat i preobraćenje. Reganov cilje bilo je otklanjanje sovjetskog nepovjerenja u SAD.Regan i Mihail Gorbačov su se na samitu 1986 god.u Rejkjaviku složili da tokom narednih pet godina smanje svoje arsenale strateškog oružja za 50 %, odnosno da tokom deset narednih godina unište sve balističke rakete. Gorbačov je pokrenuo jednu od najznačajnijih revolucija svoga vremena, razorio je Komunističku partiju koja je bila organizovana da prigrabi i očuva vlast koja je praktično kontrolisala sve aspekte života u Sovjetskom Savezu. On je htio dasvoju zemlju modernizuje, ali u tome nije uspio. Krajem 1988 god.Gorbačov je odustao od dugoročnih koristi što su mu bile skoro nadomak ruke i unilateralno je počeo da redukuje sovjetske oružane snage. Gorbačov je deset mjeseci nakon rušenja Berlinskog zida pristao naujedinjenje Njemačke i članstvo nove države u NATO-u. Ni Amerika ni Sovjetski Savez nisu bile nacionalne

države. Sve je to iz korijena promjenilo suštinu, metodologiju i dometmeđunarodnih odnosa. Do modernog doba kontinenti su živjeli izolovano jedni od drugih, a tehnološki razvoj je smanjio razdaljine, pa su evropske sile počele da određuju budućnostostalih kontinenata. Svijet nastao nakon Hladnog rata neki nazivaju unipolarnim ili svijetom u kojem postoji samo jedna super sila. Američka vojna moć nema protivnika. Amerika je u 20st.uspostavila svjetski poredak zasnovan na vlastitim vrijednostima. Pri tome je insistirala na razvoju demokratije..

….+

69.Geopoliticka situacija u Evropi poslije I sv. rata

- Први светски рат је значајно уздрмао привреде многих земаља, изазивајући последице светских размера и доводећи у питање положај до тада водећих светских сила. Дошло је до репозиционирања светске моћи и утицаја. Пре рата Европа је била светски центар индустрије и капитала. Међутим, тешке борбе које су се током рата водиле на тлу Европе и масивна разарања девастирала су европске привреде и изазвала штету од које нису успеле да се опораве током читавог међуратног периода.

Први светски рат довео је до драматичних промена на геополитичкој карти света, а пре свега Европе. Крај Првог светског рата означио је и окончање постојање царевина које су у протеклим вековима играле водеће улоге, представљајући уз Велика Британија стожере светског поретка. Бољшевичка револуција у Русији изменила је друштвени поредак и економски систем у овој земљи и означила отпочињање државног социјализма, доприносећи њеном одсецању од остатка светске привреде. Друго европско царство, Аустроугарска, такође је нестало, распадајући се уз стварање низа нових националних држава. Аустрија је остала у својим скромним границама, економски значајно уздрмана доживљавајући крах своје централне банке 1931. године. Са не мање последица било је и окончање постојања Немачке царевине, уз драматичну економску агонију кроз коју је Немачка пролазила након рата, а која се најупечатљивије испољава кроз раст незапослености и хиперинфлацију која је кулминирала 1923. године. Искуство које је Немачка имала након Првог светског рата, нарочито везано за економски колапс изазван наметањем отплате великих ратних репарација и сталним тензијама које је имала са Француском, показало се као пресудно за будућност, нарочито за отпочињање Другог светског рата.

Индустријски и финансијски центри до 1914. године налазили су се у Британији, Француској и Немачкој. Након рата оне су своје позиције изгубиле, док су САД попуниле настали вакуум. САД су биле не само на страни победника у Првом светском рату, већ и прави добитници овог рата. Европске привреде, Британија и Француска, биле су принуђене да своје ратне издатке финансирају задужујући се код САД. Тако су САД постале светски економски лидер од кога су зависиле европске привреде.

О променама до којих је у светској привреди дошло сведочи и податак да су пре рата САД дуговале европским земљама 4 милијарде долара, док су након рата европске земље

дуговале САД чак десет милијарди долара. Америка је постала глобални снабдевач света новцем и индустријским добрима.

Доминацијом Америке на светским тржиштима, дошло је до значајних промена у токовима светске трговине. Британија, која је до тада доминирала, трговала је добрима са остатком света, купујући пре свега храну и сировине. За разлику од ње, САД су у великој мери биле окренуте себи, као велики произвођачи хране, сировина и индустријских производа, оне нису представљале значајнијег увозника, већ напротив - извозника. Европске земље су свој увоз из САД финансирале новцем прикупљеним од ратне одштете које је плаћала Немачка, док је сама Немачка била принуђена да се задужује код САД да би измирила своје обавезе. Током 1920-тих било је више од милијарду долара америчких инвестиција у немачку привреду.

111.Znacaj sastanka na Malti izmedju Busa i Gorbacova

-Pravac poboljšanja američko-sovjetskih odnosa zadržava i novi američki predsjednik George Bush nakon inauguracije 1989. godine. U prosincu 1989. godine predsjednici Bush i Gorbačov su na summitu na Malti i službeno objavili kraj Hladnog rata a 1990. godine održan je u Washingtonu sastanak između Gorbačova i Busha. Serija razgovora okrunjena je u srpnju 1991. godine potpisivanjem sporazuma START, temeljem kojeg će obje strane uništiti tisuće nuklearnih bojevih glava.

- Nekako istovremeno, na drugom kraju sveta, na Malti, održan je sastanak predsednika SAD Regana i generalnog sekretara KPSS i predsednika SSSR Gorbačova. Novinari su odmah sročili slogan **Posle Jalte - Malta**. Naime, Regan i Gorbačov su razgovarali o veoma ozbiljnim pitanjima budućnosti sveta - razoružanju, prestanku hladnog rata, kooperaciji na planu istraživanja Kosmosa i drugim značajnim geopolitičkim pitanjima i problemima kojima je bio opterećen svet.

Na pitanje novinara, posle jednog radnog sastanka sa Reganom, Gorbačov je izgovorio rečenicu koja je označila početak kraja bipolarnog sveta. **Ići ćemo ka ukidanju suprotnosti, sve dok Amerikancima ne ukinemo neprijatelja. Videćemo šta će onda biti**.

1989. - Lideri dvije svjetske velesile, SAD i SSSR, na sastanku na Malti potpisuju ugovor kojim se završava Hladni rat. No oficijelnim krajem rata smatra se 1991. godina kada dolazi do kolapsa Sovjetskog Saveza.

114.Odnos Gorbacova prema vojnim strukturama Varsavskom paktu i Nato-u poslije sastanka na Malti

- Pad Berlinskog zida označio je početak raspada socijalističkog bloka i Sovjetskog Saveza, a paralelno sa tim raspao se i Varšavski pakt u julu 1991. godine. Ovde čovek ne može, a da ne zapazi aktivnu ulogu KGB-a u rušenju Čaušeskove vladavine u Rumuniji, rušenje komunističke

vlasti u Čehoslovačkoj, u tzv. ''Plišanoj revoluciji'' krajem 1989. godine, koji su prethodili nestanku Varšavskog pakta.

Socijalistički političko-ekonomsko-društveni sistem raspao se nestankom Sovjetskog Saveza. Paralelno sa tim, raspao se i njegov vojni instrument. Neokonzervativci na zapadu, posebno u SAD, slavili su pad konkurentnog sistema. Njihovi ideolozi propagirali su rađanje novog sistema, koji je u skupštini bio ekstreman kapitalistički sistem, poznatiji kao neoliberalistički. Zbog toga, nisu hteli da se odreknu NATO-a, već su išli na njegovo proširenje. Njihova zamisao bila je da ponovo ujedinjena Nemačka bude početak procesa proširenja NATO-a. Tome se suprotstavljalo sovjetsko rukovodstvo, sa Gorbačovom na čelu. Njihovi argumenti proizilazili su iz činjenice da ukoliko NATO nije uperen protiv Sovjetskog Saveza, zašto NATO i dalje postoji? Ukoliko je NATO čuvar mira nove Evrope, onda ''zašto mi ne ulazimo u NATO'', kako je navodio Gorbačov.[2] Međutim, kod stvaraoca novog poretka nije postojala namera da se NATO raspadne, niti da okupi sve evropske države radi očuvanja mira u njoj. Njihove namere bile su drugačije, tj. da NATO ostane vojni instrument novog ideološko-političko-ekonomskog sistema, koji je nazvan novi svetski poredak.

-Aktivnosti Gorbacova poslije Malte:suocio se sa poteskocama..predlozio je opstanak Varsavskog i NATO pakta,kao prelaznih elemenata bezbjednosti.Jedino je Causesku podrzao taj predlog.Poslije toga je stav Moskve bio da oba pakta trebaju biti raspustena i predlagan je sistem kolektivne bezbjednosti u Evropi.

118.Rat u Kuvajtu i dogradnja osnovnih ideja o novom svjetskom poretku

- Zalivski rat je sukob između Iraka i koalicionih snaga približno 30 država pod mandatom Ujedinjenih nacija i vođstvom Sjedinjenih Država.

Uvod u rat je bila iračka invazija Kuvajta 2. avgusta 1990. godine, prateći nedokazanu optužbu Iraka da Kuvajt nelegalno crpi naftu iz izvora duž iračke granice. Invazija je bila suočena sa trenutnim ekonomskim sankcijama protiv Iraka od strane Ujedinjenih nacija. Neprijateljstva su počela u januaru 1991, a je ishod bila odlučna pobeda koalicionih snaga, koje su isterale iračke snage iz Kuvajta sa minimalnim gubicima u ljudstvu. Kopnene i vazdušne bitke su vođene u Kuvajtu, Iraku i u graničnim delovima Saudijske Arabije. Rat se nije proširio izvan ovih teritorija, iako je Irak ispalio rakete na izraelske gradove.

Zalivski rat ili rat u Persijskom zalivu je najčešće ime za sukob Iraka sa zapadnim zemljama. Ova imena su koristila većina poznatih novinara i istoričara u SAD. Sukob je takođe poznat Amerikancima kao Operacije Pustinjski štit i Pustinjska oluja, a Britancima kao Operacija Grenbi. Kuvajćani i većina arapskih članova koalicije su nazivali sukob kao ”rat za oslobođenje Kuvajta”. U Iraku, rat je često nazivan ”Majka svih bitaka”.

Globalni pozicioni sistem je omogućavao koalicionim snagama laku navigaciju kroz pustinju. Vazduhoplovni sistem za upozoravanje i kontrolu (AVAKS) i satelitski komunikacioni sistemi su takođe igrali važnu ulogu ratu

Krajem osamdesetih godina prošlog veka Sjedinjene Američke Države vodile su dvostruku politiku prema Kuvajtu i Iraku, koje su imale sukob oko granice bogate naftom, nakon završetka Iransko-iračkog rata. Sa jedne strane, SAD su ohrabrile kuvajtski tvrd stav u neprihvatanju zaravnjenja dugova Iraka prema Kuvajtu, za vreme tog rata. Sa druge strane, SAD su ohrabrile Irak da reši taj problem na bilo koji način koji je on smatrao efikasnim, jer je to ''unutrašnja stvar Iraka'', kako je istakla tadašnja ambasadorka u Iraku,April Catherine Glaspie prema objavljenom audio stenogramu razgovora.

Sadam Husein i iračko rukovodstvo upalo je u dobro osmišljenu američku zamku i izvršilo invaziju na Kuvajt 2. 8. 1990. godine. SAD su sazvale Međunarodnu vojnu koaliciju za oslobođenje Kuvajta, čije je jezgro činila većina članica NATO-a. Odmah su počele vojne pripreme na tadašnjem najvećem mogućem tehnološkom nivou. Najvažniji deo tih priprema bilo je javno paradiranje sofisticiranih američkih vojnih i tehničkih sila. Paralelno sa tim, vođen je do tada neviđeni medijski rat[3]. Sovjetski Savez i neke druge zemlje trudile su se da ovaj konflikt reše mirnim putem koji je svoj konačni epilog imao u pristanku iračke vlade da bezuslovno povuče svoje trupe iz Kuvajta.

Predsednik Buš uputio je ultimatum Iraku da povuče svoje snage u roku od nedelju dana, a iz grada Kuvajta u roku od 48 sati, počevši u podne 23. februara 1991. godine. Kako navodi Primakov[4], Tarik Aziz je 23. februara objavio u pres-centru ministarstva inostranih poslova Sovjetskog Saveza, da je iračko rukovodstvo bezuslovno pristalo da odmah povuče svoje snage. Na kraju je naveo da je to odgovor na zahtev predsednika Buša. Međutim, 24. 2. 1991. godine, predsednik Buš je naredio da se započnu vojne operacije protiv Iraka.

Zašto je Amerika htela taj rat? Očigledno je da je rukovodstvo SAD želelo da pokaže superiornost svoje vojne sile, kako bi potvrdilo svoju dominaciju u najavljenom ''novom svetskom poretku'', koji je već počeo da se formira. Tako bi zastrašilo sve ostale zemlje koje ne žele da prihvate njegov svetski poredak. Isto tako, Amerika je htela da promoviše novu vojno-pravnu doktrinu tog sistema, gde je dozvoljeno ubijanje civila kao ''koleteralne štete'', a drastičan primer je sklonište ''Amerije'', nepoštovanje do tada postignutih pravila ratovanja, kao što je uništavanje glavnog dela iračkih snaga prilikom dogovorenog povlačenja, trpanje više hiljada vojnika u živi pesak (kako ne bi otežali napredovanje koalicionih snaga), korišćenje do tada zabranjenog oružja, naročito oružja sa osiromašenim uranijumom,[5] koji su u tom ratu imali široku primenu sa nesagledivim posledicama na čoveka i njegovu sredinu, itd. U zavisnosti od procene vojnog rukovodstva i njegovih terenskih potreba, svaki objekat postao je legitiman cilj. Kasnije se pokazalo da je ovakva vojna doktina postala uobičajna praksa.Paralelno sa tim, Amerika je kroz takvu operaciju htela da demonstrira novu doktrinu propagandog rata, u kome telekomunikaciona revolucija preuzima svoju ulogu u pripremanju i manipulaciji javnog mnjenja.[6] U isto vreme, ona uzima ulogu u službi vojnih akcija, kroz naizgled naivne vesti i komentare pojedinih događaja. Sa takvom doktrinom, prenos strahota ratova izjednačio se sa gladanjem

utakmice. Ovo je drastično smanjilo efekat javnog mnjenja i njegovo masovno organizovano delovanje.Pustinjska oluja, prvi rat u istoriji ratova je, sa ekonomske tačke gledišta, bio profitabilan. Prema objavljenim ocenama analitičara, Zalivski rat je SAD koštao između 40 do 60 milijardi dolara. SAD su dobile od Kuvajta, drugih zalivskih država, kao i nekih koje nisu učestvovale u koaliciji ukupno oko 90 milijardi dolara. U to, ne ulaze ugovori koji su potpisani u vreme i nakon rata za obnovu Kuvajta, izgradnju vojne infrastrukture u nekim zalivskim zemljama, saniranje štete na naftnom polju i otvaranja novih, kao i ugovora o novom naoružanju zemalja tog regiona.Ovaj rat je za SAD faktički imao dvostruki profit. Pored materijalnog, SAD su ispraznile svoj arsenal oružja korsteći jedan deo u ratnoj operaciji, dok su drugi deo prodavale prema pomenutim ugovorima. Istovremeno, SAD su našle pogodan teren za testiranje novog oružja radi serijske proizvodnje.Amerika je želela da Zalivski rat bude eksperiment za sve buduće vojne akcije koje učvršćuju njenu vodeću geopolitičku ulogu. Ovaj rat vodio je njene dalje korake u proširenje NATO-a i stvaranju periferijalnih organizacija, kao i novih koalicija. Zvaničan motiv Pustinjske oluje kao ''okončanje okupacije'' bio je i tada kontradiktoran, jer je invazija Iraka na Kuvajt trajala od avgusta 1990. do februara 1991. godine.U neposrednoj blizini postojao je veći problem, a to je okupacija Izraela nad jednim delom palestinske države, na osnovu Rezolucije Generalne skupštine UN, kojom je osnovan Izrael 1948. godine.Isto tako, Rezolucija 242 doneta 1967. godine zahtevala je od Izraela da se odmah povuče iz svih arapskih okupiranih teritorija, nakon junskog rata. Izrael to nije učinio, štaviše izraelsko-arapski sukob bio je i ostao generator svih sukoba i nestabilnosti u regionu!

- Zaljevski rat je naziv za oružani sukob koji se odigrao početkom 1991. godine između Iraka i međunarodne koalicije na čelu sa SAD-om, a kojemu je povod bila iračka invazija i zaposjedanje Kuvajta u kolovozu 1990. godine.

Nakon neuspjelih pokušaja da se iračko povlačenje iz Kuvajta ishodi diplomatskim putem i sankcijama, SAD i njegovi saveznici su 17. siječnja započeli dotada nezapamćeno zračno bombardiranje vojnih i civilnih ciljeva u Iraku i okupiranom Kuvajtu. 24. veljače je iz Saudijske Arabije pokrenuta i kopnena ofenziva koja je za četiri dana izbacila iračku vojsku iz Kuvajta, pod savezničku kontrolu stavila veliki dio iračkog teritorija i prisilila Iračane na prihvaćanje savezničkih uvjeta primirja.

U samom Iraku je nakon toga izbila pobuna protiv režima Sadama Huseina koja je vrlo brzo i brutalno ugušena. Jedino su Kurdi na sjeveru uspjeli očuvati de facto neovisnost stvaranjem tzv. sigurnosne zone pod američkim pokroviteljstvom.

Rat je predstavljao veliku američku pobjedu, kojom je, po prvi put nakon vijetnamskog rata, spektakularno demonstrirana moć jedine preostale svjetske supersile. Korištenjem moderne tehnologije i zrakoplovstva protiv koje iračka vojska nije imala odgovora, stvorena je percepcija da će u svim budućim sukobima Amerikanci uništavati neprijatelje kirurškim, ali razornim udarima, dok sami neće imati značajnijih gubitaka.

Zaljevski se rat ponekad naziva Prvim zaljevskim ratom, kako bi se razlikovao od američke invazije na Irak 2003. godine koju neki nazivaju Drugim zaljevskim ratom. Prije se naziv Zaljevski rat koristio za Iračko-iranski rat.

- Prateći pobune na severu i jugu, uspostavljene su zone zabrane leta, da bi se pomogla zaštita kurdskih i šiitskih grupa na severu i jugu Iraka. Ove zone (prvobitno severno od 36. paralele i južnije od 32.) su nadzirale uglavnom SAD i Velika Britanija, iako je Francuska takođe učestvovala. Zajedno, oni su izvršili više letova iznad Iraka u sledećih 11 godina nego u samom ratu. Ovi letovi su bacali bombe skoro svakog drugog dana protiv raketa zemlja-vazduh i protiv-avionskih topova koji su se sukobljavali sa patrolama. Ipak, najveća količina bombi je bačena tokom dve povezane kampanje bombardovanja: operacija Pustinjski udar, koja je trajala par nedelja u septembru 1996. i operacije Pustinjska lisica, u decembru 1998. Operacija Severna straža, zona zabrane leta, koja je čuvala Kurde, dozvolila je stanovništvu da se skoncentriše na razvijanje sigurnosti i infrastrukture, što se odrazilo nakon Sadamovog pada 2003. kao najprogresivniji i najmirniji region (kada se uporedi sa druga dva dela zemlje nakon operacije Iračka sloboda). Operacija Južna straža, sa druge strane, nije bila uspešna u davanju šiitskoj populaciji šansu da se razvije.

Veliko razaranje infrastrukture tokom kopnenog rata je nanelo veliku štetu iračkom narodu. Godinama nakon rata, proizvodnja električne energije je bila manja od četvrtine predratnog nivoa. Uništenje fabrika za preradu vode izazvalo je da otpadne vode teku direktno u reku Tigar, iz koje su civili izvlačili vodu za piće, što je rezultiralo širenjem zaraza. Sredstva obezbeđena od zapadnih naroda, umesto da se bore sa problemom, korišćena su za održavanje Sadamove vojne kontrole nad zemljom.

Ekonomske sankcije su bile na snazi nakon rata, tražeći inspekciju iračkog oružja sa čim se Irak nikad nije u potpunosti sarađivao. Iraku je kasnije da izvozi određene proivode pod programom Ujedinjenih nacija Nafta za hranu. 1998. godine, UNICEF je izvestio da su sankcije izazvale povećanje od 90.000 smrti godišnje. Mnogi su dokazivali da su sankcije prema Iraku i američko vojno prisustvo u Saudijskoj Arabiji zaslužni za povećanje negativne slike o SAD u arapskom svetu.

Specijalna komisija Ujedinjenih nacija je usprostavljena da nadgleda iračko pridržavanje sa ograničenjem oružja za masovno uništenje i balističke rakete. Irak je prihvatio neke, a odbacio druge inspekcije naoružanja. Tim je pronašao neke dokaze o programu biloškog naoružanja na jednom mestu i nesaradnjom na drugim mestima.

1997. godine, Irak je proterao sve američke članove tima, optužujući da ih SAD koriste kao izgovor za špijunažu; članovi UNSCOM-a su bili u stalnom kontaktom sa raznim obaveštajnim organizacijama, oobezbeđujući informacije. Tim se vratio u turbulentim vremenima između 1997. i 1999; jedan člana tima za inspekciju oružja, američki marinac Skot Riter, podneo je ostavku 1998. optužujući Klintonovu administraciju da ne želi sukob punog inteziteta sa Irakom. 1999. tim je zamenila komisija Ujedinjenih nacija za nadgledanje, verifikaciju i inspekciju (UNMOVIC), koja je započela inspekcije 2002. 2002, Irak, a posebno Sadam Husein, su postali mete američkog rata sa terorizmom, dovodeći do invazije Iraka 2003, predvođene SAD i, u manjoj meri, Velikom Britanijom.

Narodna republika Kina (čija vojska u mnogo pogleda odražavala iračku vojsku) je bila iznenađena performansama američke tehnologije na bojnom polju. Lakoća koalicione pobede je

promenila celokupnu kinesku vojničku filozofiju i započela je proces tehnološke modernizacije kineske Narodnooslobodilačke vojske.

Najvažniji resultat Zalivskog rata je bilo oživljavanje islamskog ektremizma. Promena Sadamovog sekularnog režima je malo privuklo podršku islamističkih grupa. Ipak, kombinujući to sa tim da je Saudijska Arabija bila u savezu sa SAD i na istoj strani sa Izraelom, dramatično je srozala legitimitet režima. Aktivnosti islamističkih grupa protiv saudijskog režima su se dramatično povećali. U pokušaju da povrati naklonost islamističkih grupa, Saudijska Arabija je povećanjem finansijskih sredstava pokušala da dobije podršku tih grupa. Novim nezavisnim država u srednjoj Aziji, kao i Bosni i Hercegovini, Saudijci su platili distribuciju miliona Kurana i izgradnju stotine džamija za ektremističke grupe. U Avganistanu, saudijski režim je postao vodeći pokrovitelj Talibana u građanskom ratu i jedna od tri strane zemlje koje su zvanično priznale talibansku vladu….

95.Hladni rat,uzroci i posledice

- Prvih godina po završetku Drugog svetskog rata, elementi neslaganja između SSSR-a i Zapadnih sila, SAD, Engleske i Francuske stalno su se umnožavali i ubrzo doveli do poremećaja, pa do raskida savezničkih odnosa između njih. Zaoštravanje odnosa između Istoka i Zapada imalo je za posledicu stvaranje blokovskih vojnopolitičkih i ekonomskih saveza i organizacija, blokovsku podelu sveta i početak tzv. Hladnog rata, sa velikom trkom u naoružanju, pre svega nuklearnom i raketnom, teškim međunarodnim političkim krizama i lokalnim ratovima.

Termin «hladni rat», kao i «gvozdena zavesa» prvi put upotrebio je Čerčil u svom govoru održanom u Fultonu već januara 1946. godine. Hladni rat označava period razvoja međunarodnih odnosa posle Drugog svetskog rata koji označava krajnju zaoštrenost u odnosima između velikih sila: SAD, Velike Britanije i Francuske sa jedne, i SSSR-a i ostalih socijalističkih zemalja sa druge strane.

Hladni rat karakteriše se prvenstveno nastojanjem velikih sila, posebno SAD na jednoj i SSSR na drugoj strani, da sa pozicija sile i drugim pritiscima ostvare određene vojne, političke, idejne, ekonomske i druge ciljeve. Praćena pomenutim teškim međunarodnim krizama i velikom trkom u naoružanju, hladni rat odlikovao se izuzetno jakom propagandom - sa jedne strane izraženi antikomunizam, a sa druge strane prisutan antikapitalizam i antiimperijalizam. To je bilo vreme opšte nesigurnosti u svetu, jer je stalno postojala mogućnost izbijanja novog rata svetskih razmera. Trajao je nekoliko decenija posle završetka Drugog svetskog rata, a cilj je bio postizanje prednosti nad suprotstavljenom stranom na međunarodnom planu.

Sprovodeći blokovsku i hladnoratovsku politiku, najpre su SAD pristupile stvaranju niza paktova, odnosno saveza država međusobno povezanih istim vojnopolitičkim, ekonomskim i idejnim interesima. Pri tome su SAD sa drugim zapadnim silama nastojale da u te saveze okupe što veći broj država. U SAD povezivanje u blokove je shvatano kao priprema za borbu protiv

komunizma, a za zemlje okupljene oko SSSR-a to je bila borba za odbranu od imperijalizma i hegemonije.

Aprila 1949. godine dolazi do stvaranja NATO pakta, u koji je bilo uključeno 15 zemalja Evrope i Severne Amerike. Njegovo sedište je u Briselu. 1951. prisupile su mu kroz svoje saveze sa zapadnim silama i neke zemlje Dalekog Istoka, kao i Australija. Za jugoistočnu Aziju 1954. godine stvara se SEATO pakt, i CENTO pakt u kojima su takoše vodeće zapadne sile. U Americi, SAD stvaraju Organizaciju američkih država – OAS. Ovi vojnopolitički savezi ubrzo su poprimili obeležja i zatvorenih ekonomskih organizacija, posebno u NATO paktu, u čemu su vodeću ulogu imale SAD. Tokom 1948.godine stvara se Maršalov plan, a zatim Evropska organizacija za ekonomsku saradnju, kao i niz drugih.

Posle okupljanja zapadnih država u vojnopolitičke i ekonomske saveze, kao rezultat blokovske politike i dalje eskalacije hladnog rata, maja 1955. godine formiran je Varšavski pakt – vojnopolitički savez evropskih socijalističkih država sem Jugoslavije, koja mu nije pristupila. U ovaj pakt indirektno su bile uključene i druge socijalističke države sa kojima SSSR sklapa posebne saveze. I vojnopolitički savez socijalističkih država proširio se na ekonomsku sferu. U Varšavskom paktu vodeću ulogu imao je SSSR, posebno u vojnopolitičkom pogledu.

Glavni zadatak bila je zajednička odbrana država članica od spoljnog napada. Sedište je bilo u Moskvi i imao je svoje organe i Generalštab. Povlačenje iz ugovora bilo je dozvoljeno posle isteka 20 godina, a ukoliko članice ne upute molbu za istupanje, on se automatski produživao za još 10 godina. Raspušten je 1989. godine.

Stvaranje paktova zaoštrilo je odnose između socijalističkih i kapitalističkih država, pojačalo hladni rat i ubrzalo trku u naoružanju, na koju naročito SSSR i SAD daju ogromna finansijska i materijalna sredstva. SSSR je 1949. u oktobru izvršio prvu probu atomske bombe, čime SAD gube svoj monopol u posedovanju atomskog oružja. Nakon toga, u avgustu 1953. izvršena je u SSSR (oblast Semipalatinska) proba prve hidrogenske bombe, zbog čega se SSSR nalazi u prednosti u odnosu na SAD. Međutim, već u martu 1954. godine SAD na otoku Bikini vrše svoju prvu probu hidrogenske bombe. Usavršavanje nuklearnog i običnog raketnog naoružanja stalno pojačava intenzitet celokupnih ratnih priprema na obe strane, i dovodi do pojave međunarodnih kriza. Politika hladnog rata se sprovodi lokalnim ratovima, koji su bili latentna pretnja od izbijanja svetskog rata. Od 1945. do danas vodilo se više od 100 lokalnih ratova u kojima je poginulo oko 20 miliona ljudi, a najpoznatiji i najrazorniji bili su Korejski, Vijetnamski, izaelsko-arapski i iračko-iranski. (Za više informacija o ratovima, pročitati pitanja, koja slede kasnije).

Pitanje Nemačke, njena podela i stvaranje dve Nemačke države u posleratnoj Evropi izazvalo je mnogobrojne sukobe između SSSR-a i Zapadnih država koji su dovodili do teških kriznih stanja u njihovim odnosima.

Hladnoratovska politika koja obeležava stanje odnosa između dva suprotna društvena politička sistema, socijalističkog i kapitalističkog, po završetku Drugog svetskog rata i čije su karakteristike – vojna ravnoteža snaga, politika oštre konfrontacije i stalna zategnutost, kao i uopšte politka sile, tražila je i potpunu unifikaciju svih ideološko-političkih stavova. Međutim, hladnoratovska politika u promenjenim istorijskim okolnostima postajala je neadekvatna. U

traženju novih oblika političkih odnosa sovjetsko rukovodstvo sa Hruščovim na čelu, počelo je da afirmiše Lenjinove ideje o koegzistenciji. Prvi primer primene principa koegzistencije sadrži sporazum zaključen između Kine i Indije 1954. godine, kojim se rešava pitanje Tibeta.

Najvažnije pitanje hladnog rata bilo je Nemačko pitanje, a Berlin je bio u epicentru napetosti. Posle podele Nemačke Moskva je ultimativno tražila od Zapada da prizna Istočnu Nemačku, pa je u leto 1961. na sastanku zemalja Varšavskog pakta odlučeno da se zatvori granica između Istočnog i Zapadnog Berlina. Berlinski zid postao je negativni simbol podeljenog sveta, podele između komunizma i kapitalizma.

Popuštanje napetosti dve supersile (SSSR-a i SAD) dešava se u vidu politike detanta, nakon što je hladni rat dostigao vrhunac u kubanskoj raketnoj konfrontaciji 1962. Politika detanta je zbir svih nastojanja za smirivanje konflikata koji neposredno ugrožavaju svetski mir, a zasniva se na principima miroljubive i aktivne koegzistencije i opštem konsenzusu (saglasnosti) zainteresovanih država i naroda. Politika detanta može biti uspešna ako sve države pokažu spremnost da nađu oblasti zajedničkog interesa i međusobne miroljubive saradnje. Sa pojavom detanta od početka šezdesetih godina pa sve do danas, on je dao niz konkretnih rezultata posebno u sferi razoružanja i stišavanja velikih međunarodnih kriza.

Prvi veliki sporazum između SAD i SSSR o povlačenju sovjetskih raketa sa Kube sklopljen je 1962. godine, čime je stišana najveća posleratna međunarodna kriza. Odmah zatim započeli su pregovori o zabrani nuklearnih proba u atmosferi koji su uspešno završeni u Moskvi potpisivanjem sporazuma jula 1963. godine. Pored SAD, SSSR-a i Engleske, tom sporazumu pristupio je veliki broj drugih zemalja, izuzev Francuske koja je 1960. postala četvrta atomska sila i Kine koja je izvršila probu atomske bombe 1964, a hidrogenske 1967. godine. Već 1963. između Vašingtona i Moskve uspostavljena je direktna telefonska linija, u cilju eventualnog sprečavanja izbijanja atomskog rata. Ugovor o zabrani širenja nuklearnog naoružanja koji je potpisan 1968. godine u tom pogledu veoma je značajan. Zatim su usledili: sporazum o smanjenju opasnosti od nuklearnog rata koji je potpisan 1971. godine i ugovor o sprešavanju incidenata na otvorenom moru od maja 1972. godine. Veoma značajni bili su američko-sovjetski pregovori i sporazumi o ograničavanju strategijskog naoružanja SALT 1 i SALT 2.

U uslovima popuštanja međunarodnih odnosa, dolazi i do zaključenja Moskovskog sporazuma između SSSR i SR Nemačke avgusta 1970. godine, što je takođe predstavljalo element detanta. Stišavanje Vijetnamskog rata i mir u Vijetnamu bili su nova potvrda politici detanta. Za proces popuštanja u svetskim odnosima, veliki značaj imala je konferencija KEBS-a u Helsinkiju, 1975. godine na kojoj su predstavnici 35 država raspravljali o miroljubivoj saradnji i trajnom miru u Evropi i svetu. Na toj konferenciji postignut je niz sporazuma, a sve zemlje prihvatile su Konvenciju o ljudskim pravima. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, sukobi i ratovi ponovo dovode do zaoštravanja, što remeti politku sporazumevanja. Međutim, sa dolaskom Mihaila Gorbačova na čelo partije i SSSR-a, ponovo se nastavljaju pregovori sa SAD, posebno između Regana i Gorbačova, što dovodi do novih sporazuma i popuštanja u odnosima supersila. U tom pogledu, veoma značajan je sporazum o smanjenju raketnog naoružanja iz 1987. godine, a sporazumom u Ženevi iz 1988. došlo je do povlačenja sovjetskih vojnih snaga iz Avganistana koje je završeno februara 1989. godine. Smanjenje sovjetskih vojnih snaga i konvencionalnog naoružanja u Evropi u 1988. i 1989. godini, takođe

predstavlja važan element popuštanja. Isto tako, sklapanje primirja u iračko-iranskom ratu u 1988. godini doprinelo je opštem popuštanju i smirivanju.

Kraj hladnog rata označen je jednostranim ustupcima Gorbačova, posebno u pogledu razoružanja i raspadom SSSR 1991. godine. Jeljcin, predsednik Rusije, nastavlja u tom pogledu politiku Gorbačova, pa u decembru 1992. godine dolazi do potpisivanja sporazuma Start 2 o atomskom razoružanju Rusije i SAD.

108.Sustina Breznjevljeve doctrine i razlike u odnosu na doktrinu Gorbacova

- Brežnjevljeva doktrina je bila sovjetska politička doktrina, koju je predstavio Leonid Brežnjev u govoru na Petom kongresu Poljske ujedinjene radničke partije, dana 13. studenog 1968. Glasila je:

Kada snage koje su neprijatelji socijalizma pokušaju preokrenuti razvoj neke socijalističke države u pravcu kapitalizma, to nije samo problem te zemlje, već zajednički problem i briga svih socijalističkih zemalja.Ono što se podrazumijevalo u ovoj doktrini je da rukovodstvo Sovjetskog Saveza zadržava za sebe pravo definirati "socijalizam" i "kapitalizam". U praksi to je značilo da nijednoj državi nije dozvoljeno napustiti Varšavski pakt ili ugroziti monopol komunističke partije te zemlje na vlasti. Doktrina je poslužila opravdanju invazije na Čehoslovačku koja je okončala Praško proljeće 1968. i sovjetsku invaziju na Afganistan 1979. Tom je prilikom i uveden termin ograničeni suverenitet. Brežnjevljevu je zamijenila duhovno nazvana Sinatrina doktrina, 1988.(promjene u sovjetskoj spoljnoj politici uzrokovane Gorbacovljevom politikom novog misljenja 1987-promjene u vidu vece liberalizacije..proces..prilikom posjete Finskoj G. odbacio B.doktrinu!)Совјетска политика подржавања просовјетских комунистичких режима у сателитским земљама, чак и војном силом ако је потребно, постала је позната као Брежњевљева доктрина, названа тако по совјетском лидеру Леониду Брежњеву, који ју је први јавно обзнанио, иако је коришћена још од Стаљинових времена. Ова доктрина је остала на снази док није замењена Синатрином доктрином у време Михаила Горбачова у осамдесетим годинама.Совјетско руководство је прво покушало да заустави или ограничи промене у Чехословачкој серијом преговора. Када су им покушаји пропали почели су да припремају војну алтернативу.---

-Varsavski pakt: Интервенција је била објашњена Брежњевљевом доктрином, која гласи: ”Када снаге које су непријатељске према социјализму покушају да преокрену развој неких социјалистичких земаља према капитализму, то постаје не само брига земље, већ и заједнички проблем и брига свих социјалистичких земаља”. Подразумевано у овој доктрини је било да је вођству Совјетског Савеза било резервисано право да дефинише социјализам и капитализам. Тако је социјализам био дефинисан према совјетском моделу, а било која значајнија разлика од овог модела се сматрала корак напред ка капитализму.

109.Raspad istocnog bloka

- Godina 1989. Bila je annus mirabilis , koja je zbrisala istočnoevropske komunističke vlasti posle četiri decenije ugnjetavanja . Većina građana tih zemalja nikada nije imala prilike da učestvuje na demokratskim izborima , niti su smeli otvoreno da iznesu svoje mišljenje .

Širom Istočne Evrope milioni ljudi slavili su i veselili se . Istina , svima su nad glavom lebdele ogromne teškoće , a u nekim zemljama , Rumuniji i Bugarskoj npr , pobeda nad starim režimom ni izdaleka nije bila završena .

Nakon dana slavlja zbog pada komunizma , ljudi će biti suočeni sa redovnim dnevnim poslovima , sa zadatkom da se otarase nasleđa prošlosti i iznova počnu da grade privredu i društveni život .

Slom komunističkih režima bio je gotovo grom iz vedra neba . Većina američkih i zapadnoevropskih diplomata , novinara , akademskih stručnjaka , verovala je da je revolucija u Istočnoj Evropi nije neminovna .

Međutim , plamen slobode se nije rasplamsao i poslmatrači sa strane ( s pravom ) su zaključili da će do radiklanih promena doći tek posle sloma u centru , odnosno u SSSR-u. Takva se promena dogodila kada je u Moskvi Gorbačov došao na vlast .

Revolucionari iz 1989. su dosta mešovito društvo . Među njima je bilo i komunista reformista , mnogo antikomunista , hrišćanskih vernika , studenata , radnika , pripadnika progonjenih nacionalnih manjina i onih koji se nikada aktivno nisu bavili politikom .

POLJSKA – Polajci su , kao i ranije u svojoj prošlosti , prvi krenuli na put ka slobodi .Još 1986 je bilo jasnih znakova da se komunistička vlada klima .

Vlast i opozicija postigli su sporazum za relativno kratko vreme; vlasti su prihvatile (delimično) slobodne izbore , a opozicija je obećala da će podržati nepopularnu ekonomsku politiku režima . Prema tom sporazumu , opozicija je trebalo da dobije oko 40% mesta u parlamentu , a vlada je obećala da će potonji izbori (1993) biti stvarno slobodni . Međutim , Solidarnost (stranka) je odnela tako ubedljivu pobedu u junu 1989 , i na vlast je došla mnogo pre nego što su očekivali- pre nogo što su bili spremni za to . Poljska je iala prvu nekomunističku vladu u Istočnoj Evropi posle četrdeset godina .

Januara 1990 , Solidarnost je ukinula samu sebe , odnosno , transformisala se Socijaldemokratsku partiju . Vođa Solidarnosti je bio Leh Valensa , koji je decembra 1990 izabran za predsednika Poljske .

MAĐARSKA – maja 1988 na čelo Komunističke partije Mađarske dolazi Karolj Gros .

Slično Poljskoj , Komunistička partija se slila sa radiklanim preobražajem političkog života u Mađarskoj , koji bi kroz nekoliko godina doveo do višepartijskog sistema . Prihvaćeno je da u tom novom sistemu Komunistička partija više neće imati vodeću ulogu .Komunistička partija je većinom izglasala raspuštanje i preobrazila se u socijalističku partiju .Malobrojna frakcija

odlučila je da održi tradiciju marksističke partije . Ubrzo nastaju i nove političke partije : Savez slobodnih demokrata i Demokratski forum .

1990 dolazi do izbora , demokratski forum je pobedio , a zatim dao svoj glas za izbor Genca , slobodnog demokrate , na mesto predsednika parlamenta i vršioca dužnosti predsednika Mađarske.

ISTOČNA NEMAČKA –promena je bila mnogo naglija u odnosu na one u Poljskoj i Mađarskoj . Odluka je donesena na ulici , a ne u partijskom štabu , niti u Sali za konferencije . Tokom jula i avgusta 1989. Hiljade (uglavnom mladih) Istočnih Nemaca okupiralo je zapadnonemačke ambasade U Budimpešti,Pragu i Varšavi , tražeći azil . Tako je sve počelo.....

Na hiljade građana istočne Nemačke je prelazilo u Zapadnu Nemačku. Izbori odžani maja 1989 su bili čista podvala , Politbiro je podržavao režim u Istočnoj Nemačkoj .

Glavne demonstacije protiv režima održane su u Lajpcigu. Svakog pondeljak uveče se nakon službe u Nikolajevskoj crkvi , održavale demonstacije koje su vremonom sve više rasle .

Prekretnica se dogodila 6. I 7. Oktobra , kada su bile zakazane velike svečanosti širom NDR u čast četrdesete godišnjice uspostavljanja komunističke vlasti .

1. Novembra , Vlada i Politbiro su podneli in toto ostavku .

Bivši gradonačelnik Drezdena i jedan od retkih komuniostičkih vođa koga su svi poštovali – Modrov – postao je novi premijer , koji će zemlju provesti kroz teško razdoblje pre izbora održanih marta 1990.Nekoliko dana pre njegovog imenovanja odlučeno je da se ukinu ograničenja u putovanju i naređeno je da se Berlinki zid otvori na nekoliko mesta , uključujući i Branderburšku kapiju. Počev od 9. Novembra , milioni Istočnih Nemaca išli su u pravcu Zapadne Nemačke , a veliki broj Zapadnih Nemaca kratao se ka istoku .

Toliko radosti Nemačka u svojoj istoriji nije doživela . Ponovno ujedinjenje Nemačke počelo je na administrativnom nivou . Teško je objasniti osećanja u narodu posle rušenja omraženog zida .

U Istočnoj Nemačkoj gotovo svi su podržali zahtev da ujedinjenje bude brzo i potpuno . Pregovori između istočnog berlina i Bona trajali su tokom celog proleća .

Ponovno ujedinjenje obavljeno je oktobra 1990 , a decembra iste godine održani su svenemački izbori .

ČEHOSLOVAČKA – za pad režima u Čehoslovačkoj trebalo je samo nekoliko dana , revolucija je zaista bila blaga – bez kapi krvi . Odlučujući datum je bio 17.novembar 1989 , kada su sazvane demonstracije u znak sećanja na pedesetu godišnjicu pogubljenja devet čeških studenata i zatvaranje čeških univerziteta od strane nemačkih okupatora. Demonstacije su se pretvorile u protesni marš protiv režima . Građanski forum za koordinaciju opozicionih aktivnosti je ustanovljen 20. Novembra . Od tada su održavane svakodnevne masovne demonstracije .

Uveče 24.novembra , prvi sekretar partije Jakeš objavio je kolektivnu ostavku Politbiroa.

Čehoslovačka revolucija je bila jednistvena po tome što nije bilo mnogo verbalnog nasilja , kamoli hapšenja . Mada opozicija nije bila dobro organizovana , bil a je to verovatno najdisciplinovanija , najzrelija i najhumanija revolucija svih vremena , što je još neobičnije u svetlu više decenija potlačenosti .

RUMUNIJA – Nikolae Čaušesku je verovao da je najbezbednije ustoličen od svih ostalih istočnoevropskih vladara .Radovale su ga sovjetske reforma i političke promene u susednim zemljama , ali Rumunija je bila tako dobro izolovana od ostalog sveta da Čaučesku uopšte nije video razlog da ne ode u zakazanu državnu posetu Iranu u decembru 1989 .

Kada se vratio iz posete , umesto više hiljada ljudi koji su ga uvek dočekivali na ulicama sa oduševljenjem , sačekalo ga je više hiljada gnevnih ljudi . Sledećed dana je naredio da armija otvori vatru na demonstrante .Međutim , naredba nije poštovana .

Bio je to kraj diktature . Čaušesku je pokušao da pobegne sa svojom suprugom , ali su uhvaćeni . Vojni tribunal ih je osudio na smrt 25.decembra . Odmah su pogubljeni . Sve se odvijalo velikom brzinom . Postojao je strah jer je tajna policija nastavila da se bori ; postojala je mogućnost da oslobode diktatora ne bi li ponovo uspostavili stari režim . Čitavih nedelju dana borbe su nastavljene , bilo je stotine poginulih , a onda j poslednjih dana uspostavljen Nacionalni front spasa . Nekoliko sedmica posle pada režima , u Rumuniji su se ponovo javile neke tradicionalne partije , npr. Nacionalna liberalna stranka , Seljačka stranka , socijaldemokrati.....

Za razliku od ostalih istočnoevropskih zemalja , u Rumunije je preovladavalo mišljenje da se revolucija „preokrenula“ , da ju je prisvojio Nacionalni front spasa , čije su vođe ranije bile u službi starog režima . Na opštim izborima održanim maja 1990 , NFS odneo je zapanjujuću pobedu , ali optužbe nisu prestajale . U Bukureštu nije došlo do tako jasne i radiklane promene kao u Varšavi , Pragu i Budimpešti .

BUGARSKA –Bugarska je jedina zemlja istočnog bloka u kojoj se dogodila starovremenska „revolucija odozgo“ , odnosno državni udar izveli su članovi Politbiroa protiv onih koji su Bugarskom vladali trideset pet godina . Na dan 10. Novembra 1989. Održana je sednica Ck na kojoj je Todor Živkov , na svoje veliko iznenađenje , slušao kako njegovi saradnici čitaju tekst njegove ostavke . Tom prilikom su mu zahvalili na onome što je uradio za partiju i za zemlju .

Na prvim slobodnim izborima , koji su u Bugarskoj održani juna 1990 , Socijalistička partija (bivši komunisti) osvojila je 47% glasova i većinu mesta u parlamentu , i tako je ostala na vlasti .Revoluciju 1989 vodila je nada , ali i dubok očaj – bio je to put u nesigurnu budućnost.

- Krajem 1990. i početkom 1991. Sovjetski Savez se našao u teškoj političkoj i ekonomskoj krizi, čija su osnovna obeležja bila: ekonomsko rasulo, socijalna beda i oštri politički sukobi. Dolaskom na vlast (1985) Gorbačov započinje promene koje nisu uspevale da reše probleme, već samo da ih ublaže. Ekonomske reforme su bile neophodne, ali se ekonomisti nisu slagali oko brzine kojom trebaju biti sprovedene. Radikali su smatrali da samo korenite promene mogu da zaustave potpunu propast, dok su konzervativci isticali da bi one poboljšale stanje uskog sloja. Perestrojka, Gorbačovljev program obnove društva, dovela je do osnivanja mnoštva

preduzeća i profesionalnih udruženja, pre svega u oblasti proizvodnje, trgovine i usluga. Stanje u industriji i poljoprivredi nije bilo bitno izmenjeno (čak je došlo i do pogoršanja).

Sprovedene su značajne političke reforme. Godine 1990. ukinut je član 6 Ustava SSSR-a po kome je KP zvanično bila vladajuća politička snaga u SSSR-u. Utvrdjena je vladavina zakona, a time izvršene i promene u zakonodavnom sistemu. Umesto Vrhovnog sovjeta (formalnog tela, koje se retko sastajalo i nije imalo uticaja) uveden je Kongres narodnih poslanika. Prvi izbori za ovo telo nisu po demokratskim kriterijumima bili slobodni, ali su mesto poslanika dobili pojedinci koji nisu bili po volji KP ( Boris Jeljcin, Andrej Saharov). Na lokalnim izborima 1990. radikalni reformisti pobedili su u Moskvi, Lenjingradu i Sverdlovsku.

Gorbačovovim reformama protivili su se konzervativci. Oni su bili protiv prebrzog i drastičnog odustajanja od lenjinističkih normi. Niže partijsko rukovodstvo još više se protivilo kursu glasnosti (pr. lenjingradska učiteljica Nina Andrejevna, koja je otvoreno napala proces destaljinizacije). Razni slojevi stanovništva, u različitim krajevima zemlje delili su njihovo mišljenje. Protivnici reformi bili su i ruski nacionalisti. I jedni i drugi smatraju da reforme teže da SSSR pretvore u zapadnjačko, liberalno-demokratsko društvo, da odbace ruske vrednosti i kulturu i da SSSR dovedu do društvene, moralne i političke propasti. Javlja se i grupa Pamjat, čija je ideologija imala korena u bandama Crne stotinke u doba carizma, upotpunjena nekim nacionalistickim pogledima.

Sa druge strane, podršku reformama pružaju većina intelektualaca i veliki broj ostalih gradjana privučenih duhom slobode. Za privrednu reformu bile su potrebne i društvene promene. Počinje antistaljinistička kampanja, štampaju se godinama zabranjivane knjige, pojavljuju se članci i govori u kojima su priznavane greške u privrednom učinku…

Nakon 1987. dolazi do budjenja nacionalizma, i ruskog i ostalih naroda. Vrenja su i ranije postojala, ali su veoma retko izbijala na površinu ( jedan od razloga je i policijska prinuda). Jedan od uzroka bila je i loša privredna situacija, naročito u srednjoj Aziji. Prvi nemiri izbijaju u Alma Ati decembra 1986. a zatim sledi Nagorno-Karabah kriza izmedju Jermenije i Azerbejdzana, kada je sovjetska vojska morala da interveniše u Bakuu. Aprila 1989. vojska je otvorila vatru na demonstrante u Gruziji, juna iste god. dolazi do sukoba Fergani, a 1990. u gradovima srednje Azije (na pr. u Ošu). Masakar u Fergani, koji je u početku bio usmeren protiv turske manjine, okrenuo se protiv lokalnog ruskog stanovnistva. Dolazi i do masovnog isterivnja Rusa iz srednje Azije i Azerbejdzana. Tokom 1989. sve 3 baltičke republike su poništile pripajanje Sovjetskom Savezu, prema sporazumu Molotov - Ribentrop. Kremlj je odbio njihovu deklaraciju o nezavisnosti i preuzeo protivmere. Mada je teoretski sovjetski ustav garantovao svima pravo na otcepljenje, bilo je sasvim nezamislivo da ijedna republika pokuša da iskoristi to pravo. U tom periodu javljaju se i zahtevi ukrajinskih nacionalista, ruskih Nemaca i Tatara da se vrate u njihove nacionalne republike, koje je Staljin likvidirao u Drugom svetskom ratu. Mnogi Nemci i Jevreji napustili su SSSR. Mnoge republike zahtevale su sopstvenu valutu. Neki od zahteva nacionalista nisu mogli biti ispunjeni, jer bi pravda prema jednoj grupi automatski značila nepravdu prema drugoj.

Februara 1991. izbija rat u Osetiji, a Gruzija nastoji da se izdvoji iz SSSR-a. Litvanija je posle održanog plebiscita proglasila samostalnost, a za njom su to učinile i Letonija i Estonija.

Na izborima za predsednika Rusije pobedio je Jeljcin, dok Gorbačov i dalje smatra da SSSR treba očuvati i težiti izgradnji demokratskog socijalizma i gradjanskog društva na osnovi političkog pluralizma i razvoja pravne države.

Buš i Gorbačov 31. 7. 1991. potpisuju ugovor o nuklearnom razoružanju Start. U to vreme jaca opozicija Gorbačovu kako u državnom i partijskom aparatu, tako i u armiji. Ukaz Jeljcina od 21. jula o departizaciji na teritoriji Ruske federacije još više je uzdrmao vlast komunista. U roku od 2 nedelje u Rusiji se raspuštaju i ukidaju sve organizacije KPSS u državnom aparatu i administraciji, kao i u svim preduzećima. Pokušaj državnog udara od 19. avgusta nije uspeo ne samo zbog odlučnog suprotstavljanja Jeljcina, već i zbog podrške naroda. U tim okolnostima Zapad traži povratak Gorbačova koji preuzima vlast i izdaje naredjenje o hapšenju pučista. Doneta je i odluka da se svim otcepljenim republikama prizana suverenost. U tim okolnostima Gorbačov daje ostavku na mesto generalnog sekretara KPSS, a u novembru je doneta odluka o raspuštanju partije. U isto vreme ukinut je i KGB.

SSSR je prestao da postoji 12. decembra 1991. godine. Na njegovom mestu stvorena je Zajednica nezavisnih država koju, pored Rusije, sačinjava jos 10 bivših republika. Krajem decembra 1991. Gorbačov je bio primoran da se povuče, a političku reformu u Ruskoj federaciji nastavlja da sprovodi predsednik Jeljcin. Početkom 1993. došlo je do sukoba Jeljcina sa Vrhovnim sovjetom i Kongresom deputata po pitanju ekonomske reforme i spoljne politike. Na referendumu o poverenju Jeljcinu, koji je održan 25.aprila, od ukupno 62% glasača podršku Jeljcinu dalo je više od polovine izašlih na izbore, ili oko jedne trećine glasačkog tela. Referendum nije stišao sukob, već ih produbio.

Na izborima za predsednika Ruske federacije u leto 1996. na tu funkciju je izabran Boris Jeljcin.

-U istoriji nije zabiljezen slucaj raspada supersile koja je zauzimala 1/6 zemljine povrsine,imala 280 miliona stanovnika,najveci arsenal konvencionalnog oruzja na svijetu i 30 hiljada nuklearnih bojevih glava.Raspad SSSR-a se desio tiho,potpisom ugovora lidera federalnih jedinica Rusije,Ukrajine i Bjelorusije 1991. da SSSR kao subject medjunarodnog prava i geopoliticka realnost vise ne postoji.Stvoreno je 15 nezavisnih drzava ,od kojih je 12 Protokolom potpisanim u Alma Ati 1991. formiralo Zajednicu nezavisnih drzava.

100.Suecka kriza i diplomatija

- Suetska kriza dogodila se 1956. I predstavlja dobar istorijski primer uloge medjunarodnog prava i organizacija , iako je do nje došlo tokom Hladnog rata .

Suetski kanal su izgradili Britanci i Francuzi u XIX veku , a postao je značajan za britanske trgovinske puteve do Indije .

U julu 1956. , predsednik Egipta Gamal Abdel Naser je nacionalizovao suetski kanal . Premijer Britanije je ovaj potez okarakterisao kao pretnju VB i smatrao je Nasera za novog Hitlera.

Britanija je strahovala da bi Naserovo pozivanje na arapski nacionalizam oslabio britanski polozaj na Srednjem istoku , a zabrinjavala ju je i činjenica da je Naser prihvatio pomoć u naoružanju od Sovjeta – što se , naravno , dešavalo na vrhuncu hladnog rata .

U avgustu i početkom septembra 1956 SAD i VB su predložile udruživanje korisnika Sueckog kanala , iznoseći stav da Egipat može da nacionalizuje kanal , ali da kontrolu vrše oni koji su ga koristili za prolazak brodova .

Izrael koji je trpeo napade prekogranične gerile koju je Naser podsticao , bio je spreman da napadne Egipat . Britanija i Francuska bi tada intervenisale sa izgovorom postojanja pretnje Sueckom kanalu .Izrael je ušao u oblast Sinaj u Egiptu , tvrdeći da je delovao u samoodbrani . Pozvao se na član 51 Povelje UN koja dozvoljava samoodbranu kao legitimnu upotrebu sile .

Savet Bezbednosti je razmatrao krizu , odbacio izgovor i pozvao na prekid vatre . Britanija i Francuska su iskoristile pravp veta da bi sprečile prekid vatre. Želeli su da se intervencija nastavi sve dok se ne otarase Nasera .

Generalni sekretar je napravio plan o ubacivanju snaga UN za očuvanje mira na tu teritoriju , i na taj način Britanci i Francuzi više ne bi imali izgovor za intervenciju . SAD nisu podržale svoje evropske saveznike , strahujući da bi njihova intervencija izazvala arapske nacionaliste i povećala uticaj SSSR-a na Srednjem Istoku .

Kao dodatni pritisak na Britaniju , SAD su odbile da dozvole MMF-uda odobri zajam Britaniji čija je funta sterlinga bila pod pritiskom . Brirtanija i Francuska su se povukle i složile sa prekidom vatre . ( Sovjeti su u to vreme bili zauzeti intervencijom u Mađarskoj koja je pokušavala da se izbori za slobodu ) .

Britanci i Francuzi su morali da prihvate prekid vatre delom zbog američkog pritiska , a delom zato što su bili uhvaćeni na sopstvenom pravnom izgovoru .

Korišćenje i zloupotreba međunarodnog prava i organizacija igrale su ključnu ulogu u politici Suecke krize .

102.Kulminacija krize u sovjetskom bloku-pobuna u Madjarskoj

-(103.)Nakon II svetskog rata socijalistički poredak uspostavlja se u nizu evropskih država. Negde je on bio rezultat uspešno izvedenih revolucija u uslovima narodnooslobodilačkih borbi, a negde je on ustanovljen uz vojnu angažovanost i presudnu političku podršku SSSR-a. Tako je bilo i u Poljskoj. Sovjetska vojska, uz pomoć poljskih jedinica, oslobodila je čitavu zemlju krajem 1944. godine. Aprila 1945. godine potpisan je pakt o prijateljstvu i saradnji između Poljske i SSSR-a. Početkom 1947. godine održani su izbori za zakonodavno telo (Sejm), na kojima je komunistički blok dobio većinu. Ustanovljena je diktatura proletarijata, a vlade su se oslanjale na

Staljina. Godine 1948, obrazovana je Poljska ujedinjena radnička partija, koja je uključila članove Poljske radničke partije i Poljske socijalističke partije. Kad se vladajuća partija učvrstila, prešlo se na plansku privredu. Međutim, premijer Vladislav Gomulka imao je drugačiju viziju komunizma od one Staljinove. On se suprotstavio nekim političkim potezima Moskve, (ohrabren uspehom Josipa Broza da se otrgne direktivama SSSR-a) i isteran je iz partije pod optužbom za “nacionalističku devijaciju”. Kasnije je i uhapšen (1951). Sledeći lideri vratili su se teroru i sovjetskim instrukcijama. Ali, posle Staljinove smrti i antistaljinističkih govora Nikite Hruščova, nezadovoljstvo Poljaka, koji su prezirali svoju surovu vladu zavisnu od Moskve, počelo je otvoreno da se pokazuje. Krenuli su masovni protesti radnika, omladine i inteligencije, najpre u Poznanju. To je bio prvi veliki antisovjetski ustanak u nekoj od zemalja Varšavskog pakta. Vlada je ugušila pobunu, ubivši 53 demonstranta, ali je shvatila da nezadovoljstvo naroda neće biti smireno dok se ne vrati neko ko ima podršku masa. Zato je Gomulka oslobođen, rehabilitovan i izabran za prvog sekretara partije (oktobra 1956.). Rokosovski i drugi prosovjetski političari su smenjeni, ali Hruščov nije vojno intervenisao. Poljska je krenula svojim političkim kursom, poštujući načela komunizma, ali i neke svoje nacionalne specifičnosti. Sprovedene su izvesne reforme, ali su one bile nedovoljne i razočaravajuće, a zemlja je, ipak, ostala tipičan član Varšavskog pakta. Kasnije je i Gomulka smenjen (1970) zbog duboke ekonomske krize, ali to nema direktne veze sa ustankom iz 1956. godine. On je, što se tiče Poljske, verovatno bi se moglo reći, uspeo. Po mnogo čemu sličnu, mada težu posleratovsku sudbinu imala je i (102.)Mađarska. Sovjetske trupe su 4. aprila 1945. godine potpuno oslobodile ovu zemlju, u kojoj dolazi do jačanja komunističkih tendencija. Sve fašističke organizacije su raspuštene, i radnici dobijaju kontrolu nad preduzećima. Sprovedena je agrarna reforma, kojom je crkvama i veleposednicima oduzeta zemlja, da bi bila predata bezemljašima. Međutim, ovo dovodi do stvaranja snažnog antisocijalističkog bloka, sastavljenog od zemljoposednika, vatrenih katolika i desne socijaldemokratije. Ovaj blok, štaviše, pobeđuje na parlamentarnim izborima (novembar 1945), i Mađarska je proglašena za republiku (1. februar 1946). Ali, komunisti su tražili dublje promene i konstantno su protestovali. Već 1947. godine raspisani su novi parlamentarni izbori. Iako su komunisti na njima dobili samo 22% glasova, oni su dominirali pobedničkom koalicijom, i zauzeli rukovodeće položaje. Godine 1948, socijaldemokrate im se pridružuju, i formira se jedinstvena Mađarska partija rada. Ovako ujedinjene, leve snage (u avgustu 1949) donele su novi ustav Mađarske, kojim je ona i zvanično postala socijalistička zemlja. No, staljinistička politika državnog rukovodstva izazivala je vremenom sve veće i veće nezadovoljstvo, koje je u jesen 1956. godine kulminiralo. Naime, 23. oktobra te godine počeo je veliki ustanak naroda protiv vlade “tvrdolinijaša”. Pobunjenike su ohrabrile i reči Nikite Hruščova, koji je na XX kongresu KP SSSR-a izjavio da “staljinistički” teror i represija ne smeju biti odlika jedne komunističke države, ali i događaji u Poljskoj. Studenti su bili u prvim redovima ustanka, protestujući zbog obaveznog učenja ruskog jezika i zahtevajući liberalizaciju štampe i političkog života, ali i povlačenje redovnih sovjetskih trupa. Ovde ustanak nije bio samo reakcija na konkretnu komunističku vlast, već i na komunizam uopšte. Radnici i seljaci su se pridružili omladini, i tražili su povratak Imre Nađa (bivšeg komuniste koji se suprotstavio SSSR-u i istakao liberalnim potezima u prošlom mandatu) na mesto premijera. On je, inače, bio isključen iz Partije rada i oteran sa funkcije 1955. godine (slično kao Vladislav Gomulka). Svakim danom bilo je više nezadovoljnika, ne samo u prestonici. Pošto vojska nije htela da puca na ustanike, a policija je bila nedovoljno sposobna i brojna, zahtev za promenom je bio prihvaćen.

Novoformirana vlada Imre Nađa donela je prilično radikalnu odluku o istupanju Mađarske iz Varšavskog pakta, a obećala je i višestranačke izbore, kao i još neke slobode. Međutim, ortodoksni komunista Janoš Kadar sa svojim pristalicama organizovao je, na svoju ruku, Mađarsku revolucionarnu seljačku vladu (4. novembra 1956) i pozvao SSSR da interveniše i spreči okretanje zemlje Zapadu. Hruščov je reagovao istog momenta (jer je i sam planirao taj potez), i ugušio je ustanak u krvi, okupirajući Budimpeštu i nekoliko drugih gradova. U operaciji je učestvovalo čak 4.000 savremenih tenkova, a više od 25.000 ljudi je nemilosrdno ubijeno. Mađarska je izgleda, po mišljenju Sovjeta, otišla predaleko u svojoj nezavisnosti, i moralo je doći do propasti ovog ustanka. Vlada Janoša Kadara je ozakonjena, i ostala je pod direktnim nadzorom Saveza, mada je dosta radila na eliminaciji propusta ranijeg rukovodstva. Imre Nađ i još nekolicina lidera ovih događanja su kasnije ubijeni. Očigledno je tada bilo prerano za iole značajniji otpor dominaciji Sovjetskog Saveza u Istočnom bloku. Mađarska je, sve do Gorbačova, ostala vezana odlukama Moskve.

-UN su za svo vrijeme kriticnog perioda gomilanja sovjetskih trupa bavile iskljucivo izricanjem osuda VB i Franc. zbog Sueca,a na Madjarsku su paznju obratile tek 4-og nov. kada su tamosnji dogadjaji vec prerasli u tragediju.Na rezoluciju Savjeta bezbjednosti kojom je zatrazeno povlacenje sovjetskih trupa,sovjetski ambassador je odmah stavio veto.Generalna skupstina je na vanrednom zasijedanju izglasala rezoluciju kojom je potvrdjeno pravo Madjar. na nezavisnost i kojom je zahtijevano slanje posmatraca UN-a u tu zemlju-u medjuvremenu donesena odluka o formiranju specijalnih snaga UN-a za Srednji Istok.Rezolucija o Srednj. Istoku je usvojena jednoglasno,za nju se cak izjasnile VB i Franc.Madjarska rezolucija je izglasana sa 58 glasova za i 15 uzdrzanih.Sovjetski blok je glasao protiv nje,dok su se predstavnici nesvrstanih zemalja tipa Jugosl. i Indij.uzdrzale kao i predstavnici arapskih zemalja.Za razliku od rezolucije o Srednjem Ist.,rezolucija o Madj. nikad nije sprovedena u dijelo.Posto je pobuna u Madj. brutalno ugusena-postavilo se pitanje da li je odlucnija i vjestija zapadna diplomatija mogla da predupredi ili bar ublazi tragediju.

-ova pobuna je stvorila ogroman jaz izmedju onoga za sto se Amerika verbalno zalagala i onoga sto je stvarno bila spremna da podrzi.

99.Korejski rat,spoljnopoliticki i diplomatski znacaj

- Koreja je postojala vekovima kao nezavisna i celovita država. Njen prosperitet je posebno bio veliki za vreme dinastije Džoseon, koja je preuzela vlast 1392. godine. Jedinstvena i prilično napredna Koreja prvi put je izgubila suverenitet tek 1910. godine, kada je okupirao Japan. Istočni susedi su se zadržali na korejskom tlu sve do kraja II svetskog rata. Godine 1945, u cilju konačnog razoružavanja Japanaca, američke i sovjetske trupe ušle su u Koreju. Amerikanci su zauzeli južni deo zemlje, a vojnici SSSR-a njen severni deo. Ovakav razvoj događaja u mnogome je odredio nesrećnu sudbinu Koreje u XX veku. Naime, na nekada kompaktnom prostoru tada nastaju dve posebne države, Severna Koreja i Južna Koreja, koje je odvajala čuvena 38. paralela (uporednik na 38° severne geografske širine). Pregovori između SAD-a i SSSR-a o demobilizaciji i ponovnom ujedinjenju vođeni su 1946. godine, ali su bili neuspešni i ostavili su Koreju razjedinjenom. Tokom 1948. godine dve zemlje počinju da se konstituišu po

ugledu na sile-oslobodioce, uprkos Rezoluciji UN-a od 14. septembra 1947. godine i uprkos želji tamošnjeg naroda. Naime, komunisti u Severnoj Koreji formiraju vladu i sprovode nacionalizaciju industrije i konfiskaciju privatne imovine, dok “južnjaci” na čelu sa Li Sin Manom zadržavaju kapitalastički ekonomski sistem. Septembra te 1948. godine i zvanično je proglašena Korejska Narodna Demokratska Republika sa sedištem u Pjongjangu. Tada još niko nije verovao da će Koreja postati jedna od ključnih strateških tačaka međunarodne blokovske politike, kao i poprište jednog od najkrvavijih sukoba između kapitalističkih i socijalističkih zemalja. Sovjeti su se povukli iz Severne Koreje decembra 1948, a Amerikanci iz Južne Koreje juna 1949. Već oktobra 1949. godine počinju ozbiljni problemi, jer je oko 3.000 partizana napalo južnokorejski grad Čin-ju, težeći da tako otpočne nasilno objedinjavanje poluostrva. Iako isprva poraženi, “severnjaci” su, uz verbalnu podršku SSSR-a, odmah sledeće godine izazvali novi, mnogo širi i opasniji sukob. Korejski rat počeo je 25. juna 1950. godine, kada su trupe socijalističke Koreje prešle 38. paralelu. Armije suprotstavljenih strana bile su otprilike jednako brojne, ali su jedinice Severne Koreje bile znatno spremnije za rat. SAD su reagovale gotovo istog trenutka. Američki Kongres podržao je predsednika Harija Trumana u nastojanju da interveniše slanjem svojih trupa u pomoć Južnoj Koreji. SAD nisu zvanično objavile rat, jer su imale podršku UN-a, i svoju misiju su vršile pod njihovim okriljem. Savet bezbednosti UN (bez prisustva delegata SSSR-a) zatražio je pomoć svih raspoloženih članica. Najviše vojnika, ne računajući SAD, poslala je Velika Britanija, a bilo je i Turaka, Australijanaca itd. Ali, njihov prvi ulazak nije doneo neku promenu. Tek kad su vojne snage UN-a (oko 80.000) pod komandom generala Daglasa Mekartura (Douglas McArthur), takođe Amerikanca, uspele da izvrše pomorski desant na grad Inčon (septembar 1950) i bezbedno se iskrcaju na tlo Koreje, situacija se drastično promenila. Severnokorejski vojnici su dotad odlično napredovali (primoravajući i susede i iskrcanu američku vojsku na povlačenje), i okupirali su skoro 90% poluostrva, uključujući Seul. Mekartur je konstantno napredovao ka severu i vratio agresore na 38. paralelu, sredinom oktobra 1950. Štaviše, da bi pobeda bila potpuna (ali možda i iz razloga ideološke prirode), odlučeno je da se pređe i na teritoriju Severne Koreje. Kad su mešovite snage UN-a, koje su uključivale i američke marince, prodrle do reke Jalu blizu kineske granice, usledio je novi preokret. Narodna Republika Kina poslala je u Koreju ogroman broj dobrovoljaca (samo u prvom naletu bilo ih je gotovo 200.000) da pomogne svom komunističkom susedu u opasnosti. Neki istoričari misle da je to bio akt odbrane, jer su Kinezi strepeli od ulaska američkih vojnika na njihovu teritoriju. Bilo kako bilo, udružene socijalističke snage relativno su lako (za tri nedelje) potisle Mekartura nazad na 38. paralelu. Elitna 1. divizija marinaca totalno je uništena. Kad su se redovi SAD-a i UN-a konsolidovali, ratna situacija izrodila je svojevrsnu ravnotežu. Nijedna strana nije mogla dalje, linija fronta bila je učvršćena i stabilizovana. Pod pritiskom svetskog javnog mnjenja i nemogućnosti bilo kakvog napredovanja, zaraćene strane otpočinju mirovne pregovore. To se desilo jula 1951. godine u Kesongu. Zatim su oni nastavljeni u Panmundžonu i najzad završeni tek 27. juna 1953. godine, potpisivanjem ugovora o primirju, čime je Korejski rat i završen. Dakle, čitave dve godine stotine hiljada vojnika bile su utvrđene sa obe strane famozne 38. paralele. Cela stvar se odužila prvenstveno zbog problema razmene zarobljenika. U zaključivanju primirja učestvovao je i novi američki predsednik, Dvajt Ajzenhauer (došao na vlast 1953). Jedno od svetskih žarišta je ugašeno, ali su posledice bile katastrofalne. Koreja je i dalje ostala podeljena, a granica je i dalje ostala onde gde je bila pre rata. Može se reći da su obe strane poražene, jer su svi ratni napori, ispostavilo se, bili besmisleni. Ljudske žrtve

poprimile su džinovske razmere, posebno među civilima. Računa se da je poginulo više od 2.000.000 Korejaca, oko 600.000 Kineza, 37.000 Amerikanaca, 3.000 Engleza, 1.000 Turaka itd. Ni na konferenciji u Ženevi, koja je održana od 26. aprila do 20. jula 1954. godine, nije potpisan konačni mirovni ugovor. Uostalom, do njega nikad nije ni došlo, jer je Južna Koreja odbila da potpiše sporazum. Deo njene populacije nije želeo podelu, čak je bilo i onih koji su podržavali komuniste sa severa. Zanimljivo je istaći da je general Mekartur u toku rata uzbunio javnost, insistirajući da američke vlasti bombarduju Kinu (čak i atomskim naoružanjem) i tako prekinu mučne operacije. Međutim, ubrzo ga je Truman razrešio dužnosti zbog neposlušnosti. Vode se brojne polemike o ovom detalju, kao i o ratnim ciljevima SAD-a, i većina okolnosti ni do danas nije razjašnjena. Posle 1954. godine, došlo je do smirivanja strasti na Dalekom istoku, ali ne i u svetu. Naprotiv, i ovaj rat doprineo je jačanju blokovske podele i podstakao je snažne antikomunističke, odnosno antikapitalističke pokrete. Trka u naoružanju je ubrzana. Kasnije, pod vođstvom Kim Il Sunga, Severna Koreja postala je jedna od najsurovije ustrojenih društava na svetu, dok je Južna Koreja razvila ekonomiju uz pomoć SAD-a i iskusila veliki privredni rast. Posle 2000. godine nade za ponovnim ujedinjenjem rastu.Rat nikad nije pravno zavrsen…

93.Karakter sistema kolektivne bezbjednosti poslije II sv. rata

-

87.Vojna i diplomatska uloga SAD-a na strain saveznika(II sv rat)

-

76.Sustina politike i diplomatije popustanja

-

115.Nacin rjesavanja Njem. pitanja nakon okoncanja Hladnog rata

- Posle poraza i bezuslovne predaje, 8. maja 1945. godine, Nemačka je

okupirana i podeljena na četiri okupacione zone. Udružene sile pobednice u

Drugom svetskom ratu nisu posegle za aneksionim zahtevima.4 Međutim,

blokovska podeljenost sveta dovela je do situacije da nemačka teritorija bude

podeljena između Velikih sila. Tako je nastala Demokratska Republika

Nemačka, povezana sa Sovjetskim Savezom i Savezna Republika Nemačka,

povezana sa zapadnim silama. Berlin je postao corpus separatum, izdeljen na

četiri sektora kojim je upravljao Sovjetski Savez (istočnim sektorom),

Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Francuska (zapadnim

sektorom). Status Nemačke umnogome je podsećao na starateljstvo u

unutrašnjem pravu.5 Prelaz iz stanja vojne okupacije u mirnodopski pravni

poredak, tekao je dosta sporo. Konvencijom o međusobnim odnosima Savezne

Republike Nemačke i njenih upraviteljica od 1952. godine, zagarantovan je

nemački državni suverenitet i priznat je kontinuitet sa nemačkim Rajhom. Pariskim protokolom od 23. oktobra 1954. godine, okončan je režim ratne

okupacije u Saveznoj Republici Nemačkoj. Ratno stanje sa Sovjetskim

Savezom regulisano je deklaracijom iz 1956. godine. Savezna Republika

Nemačka i Demokratska Republika Nemačka su jedna drugu priznale tek 1972.

godine. Već 1973. godine, obe države su postale članice Ujedinjenih nacija. Sa

političkim promenama 1989. godine i povlačenjem Sovjetskog Saveza iz

Istočne Evrope, 1990. godine, došlo je krupnih unutrašnjih političkih promena

u obe nemačke države. Spoljašnja prepreka za ujedinjenje bila je otklonjena

potpisivanjem Ugovora o konačnom rešavanju pitanja proisteklih iz Drugog

svetskog rata, između Nemačke, Sovjetskog Saveza, Sjedinjenih Američkih

Država, Velike Britanije i Francuske, 12. septembra 1990. godine.6 Ugovorom

o ekonomskoj, monetarnoj i socijalnoj uniji od 18. maja 1990. godine, započela

je integracija i u ekonomsko-finansijskoj sferi, uvođenjem jedinstvene valute i

centralne emisione ustanove (Bundesbank). Ugovorom o ujedinjenju od 31.

augusta 1990. godine (Einigungsvertrag), predviđena je reunifikacija Nemačke

počev od 3. oktobra, pristupanjem administrativnih oblasti Ländera,

Demokratske Republike Nemačke (Brandenburg, Meklenburg-Zapadna

Pomeranija, Saksonska, Saksonija-Anhalt, Turungia), Saveznoj Republici

Nemačkoj.7 Konstitucionalna osnova za prisjedinjenje Demokratske Republike

Nemačke, Saveznoj Republici Nemačkoj propisana je članom 23. i članom

146. Ustava Savezne Republike Nemačke. Pomenute odredbe Ustava dopuštala

su ujedinjenje uz garanciju suvereniteta i prava naroda na samoopredeljenje.8

Ugovorom o ujedinjenju bilo je predviđeno da će načelno, većina ugovora

Savezne Republike Nemačke biti primenjivana na celokupnoj državnoj

teritoriji prema principu pomeranja granica (moving treaty frontiers). Posebno

je predviđeno i da će se povodom ugovora Demokratske Republike Nemačke. održati konsultacije sa drugim stranama ugovornicama. Mada druge strane nisu

bile vezane Ugovorom o ujedinjenju, većina strana ugovornica ugovora

zaključenih sa Demokratskom Republikom Nemačkom prihvatila je navedeno

rešenje. Konsultacije obavljene preko 135 zemalja rezultirale su ukidanjem

većine dvostranih ugovora. O uslovima postignutih sporazuma obaveštene su

sve članice Ujedinjenih nacija i depozitari multilaterlanih ugovora. S druge

strane, posebno su razmatrani međunarodni ugovori u kojima su obe Nemačke

bile strane ugovornice, a koji su se odnosili na utvrđivanje granica sa

Čehoslovačkom i Poljskom. Nemačka je postala strana ugovornica samo

nekoliko višestranih ugovora u kojima Demokratska Republika Nemačka bila

strana ugovornica. U sklapanju navedenih sporazuma očigledno nije

primenjivana odredba iz člana 31. stav 2. Konvencije o sukcesiji država u

odnosu na međunarodne ugovore iz 1978. godine, koja se odnosi na dejstvo

ujedinjenja država na ugovore koji su na snazi na dan sukcesije država.

-Njemacke drzave su bile najmocnija snaga u Evropi.SSSR je nakon rusenja Berlinskog zida predlozio da pobjednicke sile iz II sv. rata rijese buducnost ove zemlje,sto je Zapad odbio.Njemacka je postala u medjuvremenu clanica Nato-a i Evropske Zajednice-ali ipak se SSSR nije mogao iskljuciti iz rjesavanja njemackog pitanja jer se na teritoriji Istocne Njem. nalazilo 380.000 sovjetskih vojnika.Ugovor o rjesenju njemackog pitanja je potpisan u Moskvi 1990.Bivse okupacione sile su okoncale svoja prava i obaveze u pogledu Berlina i Njemacke i

raspustile sve institucije proistekle iz rata.Njemackoj je priznat pun suverenitet u unutrasnjim i spoljnim poslovima.SSSR je morao da povuce svoje trupe do kraja 1994.Clanstvo u NAto-u je protegnuto na citavu Njemacku.

98.Glavne krize poslije II sv. rata i nacin njihovog rjesavanja

-prezentacije +

- . Rat u Vijetnamu (1957?-1975)

Vijetnam je tokom XIX veka bio jedinstvena monarhijska država. Godine 1859, Francuzi osvajaju Sajgon (prestonicu smeštenu u južnom delu zemlje), i Vijetnam postaje deo francuskog kolonijalnog carstva. To je i ostao sve do II svetskog rata, uprkos konstantnim pobunama protiv evropskih kolonijalista, u čemu se posebno istakla Komunistička partija Indokine. Japanci su okupirali Vijetnam već 1940. godine, mada su naišli na otpor domaćeg stanovništva na čijem je čelu bio komunista Ho Ši Min. Krajem avgusta 1945. godine, ustanici zbacuju japansku vlast i proglašavaju Demokratsku republiku Vijetnam sa Ho Ši Minom kao predsednikom. Ali, Francuzi nisu hteli da se odreknu svoje nekadašnje kolonije, pa su u septembru povratili Sajgon i čitav južni deo zemlje. Iako je formalno priznala DR Vijetnam (1946) Francuska je krenula da je osvaja. Otpočeo je dug i krvav Indokineski rat (1946-1954) u kome su azijske trupe odnele pobedu. Naime, francuske trupe su poražene u velikoj bici kod Dijen Bijen Fua, i morale su da sa odreknu bilo kakvih pretenzija na tim prostorima. Posle te bitke, na konferenciji u Ženevi (april-jul 1954), država je podeljena na Severni i Južni Vijetnam, sa granicom na 17. paraleli (17º s.g.š). Ima istoričara koji ove događaje smatraju prvom fazom rata u Vijetnamu. Bilo je planirano da se za dve godine održe izbori koji bi odlučili o eventualnom ujedinjenju. Međutim, ti izbori se nikad nisu desili, uglavnom zato što je vlada Južnog Vijetnama pretpostavljala da će narod izglasati Ho Ši Mina i spajanje sa severom, pa nije želela da se izbori održe. Dve zemlje su krenule različitim putevima. Severni Vijetnam je lagano ali uporno izgrađivao socijalistički sistem, a “južnjaci” su ostali verni kapitalizmu. Francuski uticaj je vremenom slabio, ali su SAD postajale sve prisutnije na jugu Vijetnama. One su aktivno pomagale lideru Južnog Vijetnama Ngo Din Dijemu jer su se plašile tzv. domino efekta, tj. mogućnosti da se i ostale azijske zemlje “zaraze” komunizmom. Svaki sporazum između dve države postao je nemoguć. Već 1957. godine počinju oružane borbe na jugu, gde dolazi do ustanka Vijetnamaca koji su propagirali zajedništvo. Severni Vijetnam odmah je poslao pomoć u ljudstvu i materijalu. Vlada Južnog Vijetnama, uz pomoć svoje armije ojačane nekim američkim instruktorima i stratezima, pokušava da uguši pobunu. U periodu od 1958. godine do 1961. godine, rat se razbuktava i Dijemova opozicija ojačana partizanima iz DR Vijetnama postiže značajne pobede. Decembra 1960. godine stvoren je Front nacionalnog oslobođenja (FNO), koji postaje ključni faktor u pokretu za ujedinjenje. FNO je obučavao i civile za gerilsko ratovanje, pa je antikomunistička vlada dospela u težak položaj. SAD su bile nezadovoljne politikom Ngo Din Dijema koji je sve

više gubio ugled, najviše zbog toga što je bio katolik i što je pohapsio budističke monahe koji su mirno protestovali. Tako je rat dobio i jednu versku dimenziju. Amerikanci više nisu hteli da čekaju dok se FNO dalje širi. Zato predsednik Džon Kenedi (1962) šalje nove vojne stručnjake da pomognu kolegama u obuci južnovijetnamske vojske. Njihov broj se penje na 16.000 (bilo ih je oko 800), a u operacije se uključuje i avijacija. U međuvremenu, grupa južnjačkih oficira organizuje puč i zbacuje Din Dijema, koristeći prećutnu saglasnost Amerikanaca. Sve do tada, SAD nisu u punoj meri učestvovale u ratu, jer nije bilo njihovih redovnih borbenih trupa na licu mesta. Međutim, posle atentata na Kenedija (novembar 1963), novi predsednik postao je Lindon Džonson koji je imao odlučnije planove za Vijetnam. On naređuje seriju napada na lokacije koje su bile od izuzetnog značaja za snabdevanje FNO-a iz Severnog Vijetnama. Kad je američki brod “Medoks” ušao u Tonkinški zaliv, kršeći time teritorijalnu granicu DR Vijetnama, njeni vojnici su otvorili vatru. To se desilo 4. avgusta 1964. godine. Istog trenutka Džonson naređuje bombardovanje Severnog Vijetnama iako je, u suštini, glavnina otpora kapitalističkoj zemlji dolazila iz nje same (iz gerilskog Vijetkonga), a ne sa severa. Bilo je mnogo žrtava. Severnjaci su onda poslali svoju armiju na jug, u pomoć FNO-u. Rat je sada obuhvatio celu državu. Kongres SAD-a odobrio je upotrebu vojnih sredstava bez ograničenja (1965). U maju iste godine na tlo Vijetnama iskrcavaju se prvi marinci (svega 3.500), ali su snage stalno pojačavane i 1969. godine dostižu neverovatnu cifru od 543.000 američkih vojnika. Sve do 1968, rat se rasplamsavao uz promenljivu sreću. Ali, februara te godine, prokomunističke snage preduzimaju veliku “Tet ofanzivu” i napadaju 36 najvećih gradova juga, primoravajući sajgonske i američke trupe na povlačenje. Vijetkong je obuhvatao sve veću i veću teritoriju. Maja 1968. godine u Parizu počinju pregovori o primirju između predstavnika SAD-a i DR Vijetnama, ali dogovor nije postignut. Javnost je ozbiljno pritisla predsednika Džonsona zbog ogromnih gubitaka, i ljudskih, i ekonomskih. On se ne kandiduje za produžetak mandata i predsednik postaje Ričard Nikson (1969). Niksonov plan bio je da polako povlači svoje snage iz Azije, i ostavlja Vijetnamce da se sami bore sa severnim susedima. On je to i krenuo da čini (u prvom naletu vraćajući 25.000 vojnika). Međutim, 1970. godine Nikson naređuje da trupe uđu u Kambodžu, navodno radi onemogućavanja snabdevanja Vijetkongovaca. Naredne godine, rat se proširio i na Laos, koga su zauzeli Amerikanci. Život u ovim državama totalno je poremećen, samo u Laosu poginulo je oko 400.000 ljudi, privreda je stala, izbeglice su preplavile celu Indokinu. Ona je postala žarište svetskih razmera. Bombardovanja Severnog Vijetnama nisu prestajala, ali kraj se još uvek nije nazirao. Štaviše, ispostavilo se da su upadi u Kambodžu i Laos bili velika greška, jer su tamošnji komunisti time dobili još veću podršku. Pošto su pregovori bili na mrtvoj tački, krajem marta 1972. godine, Vijetkongovci i njihovi saveznici preduzimaju “Uskršnju ofanzivu” u provincijama Kvang Tri, An Lok i Kontum. Amerikanci odgovaraju strahovitim bombardovanjem Hanoja i Hajfonga u Severnom Vijetnamu. Situacija je postajala besmislena. Obe strane želele su primirje, ali su “severnjaci” ipak bili zadovoljniji trenutnim stanjem. SAD uporno traže rešenje sukoba, i konačno, 27. januara 1973. godine potpisan je Pariski sporazum o prekidu vatre. Ovim sporazumom su se Amerikanci morali povući za 60 dana, ali i snage DR Vijetnam bile su obavezne da napuste jug nekada jedinstvene države. Granica je vraćena na 17. paralelu, a Laosu i Kambodži garantovana je neutralnost i suverenost. Predviđeni su demokratski izbori pod međunarodnim nadzorom o eventualnom ujedinjenju. Privremena revolucionarna vlada Južnog Vijetnama (koja je stvorena još 1969. godine od strane FNO-a kao organ vlasti na slobodnoj teritoriji) dobila je status

legalne vlade. Nedugo posle potpisivanja sporazuma, neprijateljstva su obnovljena, a obe strane optuživale su onu drugu za njegovo nepoštovanje. Ipak, Amerikanaca tamo više nije bilo, zadnji vojnik je povučen u martu 1973. Ekonomija juga bila je u kolapsu, ljudi su, čak, umirali od gladi i dezertiralo je skoro 200.000 vojnika. Pomoć koju je Nikson obećao, novi predsednik, Džerald Ford, nije poslao. Svi su znali da će sever izvršiti opštu invaziju. To se i dogodilo 1975. godine. Južni Vijetnam se ubrzo predao nadirućim trupama Severnog Vijetnama, i zemlja je ponovo ujedinjena. Godine 1976. proglašena je jedinstvena Socijalistička republika Vijetnam. Glavni grad Sajgon preimenovan je u Ho Ši Min, u čast revolucionara koji je preminuo 1969. SAD su normalizovale odnose sa SR Vijetnamom tek 1995. godine. Rat u Vijetnamu jeste jedan od najkrvavijih sukoba u novijoj istoriji. Poginulo je više od 900.000 pripadnika FNO, oko 600.000 vojnika vlade juga, 58.000 Amerikanaca (300.000 ranjenih), 500.000 Laošana i Kambodžanaca itd. Više od 10 miliona ljudi ostalo je bez krova nad glavom, a 1.300.000 ljudi zauvek je otišlo iz Azije. Vijetnam je sravnjen sa zemljom, a ukupni troškovi SAD-a iznosili su 137 milijardi dolara. Komunizam nije poražen ovim ratom, već su ga, počev od kraja osamdesetih, sami Vijetnamci postepeno napuštali.

- Nastanak Izraela i izraelsko- arapski ratovi

Arapske zemlje su Izrael, od njegovog nastanka u maju 1948.g., smatrale uzurpatorom i uljezom. One su, objedinjene u Arapskoj ligi, iste godine napale Izrael u nastojanju da povrate čitavu teritoriju Palestine pod britanskim mandatom, koja je planom UN iz 1947. podeljena na dve države - Izrael i Palestinu. Arapi su izgubili taj rat (kao i sve kasnije ratove) i reke arapskih izbeglica su napustile teritorije koje su pripale Izraelu. Stalni sukobi i tri rata (1967, 1973. i 1982.) završavani su, uz medjunarodno posredovanje, prekidima neprijateljstva, ali ne i trajnim mirom. Taj sukob postao je još opasniji kad su se dve supersile konačno svrstale: Sjedinjene Države na stranu Izraela, a Sovjetski Savez na stranu Arapa, kao i ekspanzivnošću Izraela, koji je 1949.g. primljen i u OUN.

Velika kriza na Bliskom istoku, koja je prerasla u svetsku političku krizu, izbila je 1956.g. Ona je bila izazvana agresijom Velike Britanije, Francuske i Izraela na Egipat.

Egipat je, posle neuspelog pokušaja kralja Faruka da u zemlji zavede diktaturu, proglašen 1953.g. za republiku sa generalom Nagibom kao predsednikom. Medjutim, sukob izmedju revolucionarnih oficira i generala Nagiba doveo je na čelo države pukovnika Gamal Abdel Nasera, koji je juna 1956.g. postao predsednik Egipatske Republike. Jula iste godine nacionalizovala se medjunarodna kompanija Sueckog kanala, što je izazvalo reakciju zainteresovanih sila, pre svega Engleske i Francuske, čime počinje Suecka kriza. U novembru 1956.g., kombinovanom akcijom englesko - francuskih i izraelskih snaga, izvršena je agresija na Egipat, koji se nije mogao uspešno braniti, pa je oblast Sueckog kanala brzo zauzeta, što je bio jedan od ciljeva ove agresije. To je izazvalo reakciju drugih sila i veliku zategnutost medjunarodne situacije.

Na intervenciju OUN i uz posredovanje SAD i SSSR, prekinute su ratne operacije u Drugom izraelsko- arapskom ratu. OUN je zatim tražile od Izraela da se povuče s osvojenih teritorija, pa je Izrael decembra 1956.g. morao da povući svoje snage sa Sinaja, a marta 1957.g. i iz oblasti Gaze. Vojne snage OUN, koje su u medjuvremenu formirane, zaposele su graničnu liniju na Sinaju. Izrael je dobio pravo na slobodnu plovidbu Akapskim zalivom. Rat se, prema tome, završio jednim kompromisom, pa je područje Bliskog istoka i dalje ostalo izvor zaoštravanja medjunarodnih odnosa.

Hladnoratovska politika, politika s pozicija sile, takodje je onemogućavala trajnije smirivanje situacije na Bliskom istoku.

Početkom 1967.g., dolazi do novog zaoštravanja krize na Bliskom istoku. Ujedinjena Arapska Republika (UAR) 18. maja zatražila je od OUN povlačenje medjunarodnih snaga sa Sinaja, a odmah zatim, 25. maja, proglasila zatvaranje Akapskog zaliva.

Sredinom maja, Izrael objavljuje delimičnu mobilizaciju, a zatim 5. juna počinje sa iznenadnim napadom na Egipat, Siriju i Jordan. Ovaj rat trajao je samo 6 dana i završen je teškim porazom arapskih država. Izrael je u ovom ratu osvojio teritoriju koja je bila tri puta veća no što je bila njegova. Na intervenciju OUN uspostavljeno je primirje, dok je Izrael zadržao svoje snage na osvojenoj teritoriji. Suecki kanal ostao je zatvoren za plovidbu.

Od tada, pa sve do oktobra 1973.g., na frontovima je vladalo primirje, koje je često prekidano teškim incidentima i artiljerijskim dvobojima, posebno na sueckom frontu. Istovremeno, zaraćene strane intenzivno se naoružavaju i pripremaju za novi rat.

Na dan 6. oktobra 1973.g. počeo je Četvrti arapsko- izraelski rat uspešnim napadom egipatskih trupa na sueckom frontu koje se prebacuju preko kanala na Sinaj, pri čemu razbijaju izraelske utvrdjene položaje na Suecu. Ni na sirijsko - izraelskom frontu, izraelske snage nisu uspele da probiju front, pa su se na Golanskoj visoravni razvile teške borbe. Arapske države u ovom ratu nanose izraelskoj armiji teške gubitke, posebno u avijaciji, čije dejstvo umnogome onemogućavaju. Pri kraju rata, Izrael se uspešno prodire prema Suecu. Tada, na intervenciju SSSR i SAD, kao i OUN, dolazi 22. oktobra do prekida vatre. Posle toga su počeli pregovori o primirju koji se uspešno završavaju egipatsko - izraelskim, a zatim i sirijsko - izraelskim dogovorom. Egipćani su se zadržali na drugoj strani Sueckog kanala, a na Sinaju u jednom užem pojasu. Time su omogućeni radovi na ponovnom osposobljavanju Sueckog kanala za plovidbu. Isto tako, izvršena je izvesna korekcija izraelsko - sirijske granice u korist Sirije. Formirane su i manje snage OUN koje bi vršile nadzor primirja.

Medjutim, dve godine kasnije (1975.g.), vlada Izraela je izjavila da je izgubila veru u Ujedinjene nacije kao nepristrasnog posrednika, jer su svojom rezolucijom (Rezolucija 338, doneta posle rata iz 1973.g., zahtevala je obavezne i obavezujuće pregovore izmedju zaraćenih strana) izjednačile cionizam sa rasizmom. Od tada glavni posrednik postaju Sjedinjene Države. Predsednik Džimi Karter je zabeležio priznat diplomatski uspeh kao sponzor egipatsko - izraelskog mirovnog sporazuma u Kemp Dejvidu 1978.g. To je bio značajan presedan: mogući su pregovori i mir izmedju Arapa i Jevreja. Ovaj sporazum je uspostavio pravo Palestinaca na autonomiju, sa privremenim periodom od tri godine, koji bi trebalo da bude praćen sporazumom

o konačnom statusu. To se nije ostvarilo i postalo je jasno da je sudbina Palestinaca i u dijaspori i na okupiranim teritorijama osnovna prepreka regionalnom miru. S druge strane, vojne pobede dovele su Izrael u situaciju da postane okupaciona sila na Zapadnoj obali i u Gazi, sa dva miliona Palestinaca koji su živeli u nemogućim uslovima siromaštva i bez osnovnih ljudskih prava pod stranom okupacijom. Takva situacija nije bila nimalo pogodna za ozbiljne pregovore.

Porazi su Palestince i njihovu organizaciju PLO, nastalu 1964.g., učinili samo ratobornijim. Palestinska nacionalna povelja, doneta 1968.g., pozvala je na “oružani narodni ustanak za oslobodjenje naše zemlje i povratak u nju”. Cionizam je, kaže se u Povelji, “rasistički i fanatičan po svojoj prirodi, agresivan, ekspanzionistički i kolonijalan po svojim ciljevima i fašistički po svojim metodama”. Izmedju mnogih frakcija u PLO, Fatah - Jasera Arafata (Yasser Arafat) je izašao kao dominantna struja.

Izrael je uspeo da napravi razdor izmedju “unutrašnjih” Palestinaca na okupiranim teritorijama i onih “spoljnih” u Tunisu, gde je bilo sedište Arafata, nakon što ga je jordanski kralj Husein izgnao iz Jordana. Ipak, početak intifade, spontanog revolta mladih Palestinaca 1987.g. protiv izraelskih okupatora, istovremeno je primorao podeljene frakcije da se ujedine. To je Izrael dovelo u neprijatnu situaciju, jer nisu mogli intifadu tek tako da podvedu pod terorizam.

U samom Izraelu je novi razvoj samo izoštrio podele. Laburisti su, na čelu sa Jicakom Rabinom i Šimonom Peresom, koji su bili glavni rivali u toj stranci, počeli da traže puteve ka miru, a za razliku od njih, desna Likud partija, koja je dominirala izraelskom političkom scenom od 1977.g., imala je nepopustljiviji stav. Likud je ohrabrivao sistematsko uspostavljanje jevrejskih naselja na Zapadnoj obali i odbijao svaki kontakt sa PLO. Kneset (parlament), u kome je Likud imao većinu, doneo je čak zakon koji je zabranjivao izraelskim gradjanima bilo kakav kontakt sa PLO.

Krajem 1988.g. Arafat je povukao potez posle koga je postalo nemoguće da se zaobidje PLO ako se želi pregovarati: vrhovno telo PLO priznalo je postojanje Izraela kao države i pozvalo na sazivanje medjunarodne mirovne konferencije. SAD su pozdravile ovaj potez i otvorile formalni kanal sa PLO, pozivajući na otpočinjanje izraelsko - palestinskih pregovora. Ali, Jizak Šamir , predsednik vlade Izraela, odbio je i taj plan, a i SAD su ponovo suspendovale odnose sa PLO posle jednog terorističkog napada.

Konačno, sporazum izmedju Izraelaca i Palestinaca potpisan je u Oslu, 19. avgusta 1993.g. Nije išlo glatko na sednici izraelske vlade, ali je, posle žestoke debate, sporazum na kraju odobren. I PLO je ipak prihvatio sporazum. Ceremonija potpisivanja održana je u Vašingtonu 13. septembra. Burnim aplauzom je pozdravljeno istorijsko rukovanje izmedju Rabina i Arafata, na koje ih je, posle potpisivanja, pozvao predsednik Klinton.

- Kubanska kriza

(Verzija 1 – kratka)

Blokovska politika i hladni rat dostigli su svoju kulminaciju u vreme kubanske krize 1962. godine. Posle pobede socijalističke revolucije na Kubi, ona je postala područje velikog poprišta hladnog rata i direktne konfrontacije između SSSR i SAD. Socijalistički preobražaj Kube izazvao je reakcije SAD koje nastoje da izoluju Kubu i onemoguće revolucionarne promene u njoj.

SSSR slanjem svoje vojne, tehničke i ekonomske pomoći, kao i drugim merema, čini pokušaje da se tekovine revolucije na Kubi očuvaju i dalje razvijaju. Pokušaj SSSR da na Kubi instalira raketne baze sa nuklearnim bombama 1962. godine izazvao je krizu svetskih razmera koja je sadržala neposrednu opasnost od nuklearnog rata. Međutim, SAD i SSSR sklapaju sporazum o Kubi, čime se kriza stišala, a Sovjeti su povukli rakete sa Kube. Posle kubanske krize, hladni rat postepeno slabi, mada povremeno izbijaju novi međunarodni konflikti koji dovode do zaoštravanja odnosa između Istoka i Zapada.

(Verzija 2 – nešto duža)

Kubanska kriza, najveća konfrontacija između SAD i SSSR-a, koja se dogodila 1962. godine povodom sovjetskih raketa koje su bile smeštene na Kubi, kada su Amerikanci to otkrili. Rakete su mogle da pogađaju mete širom SAD, i bile su podeljene na one kratkog i srednjeg dometa. Ovo otkriće vodilo je izuzetnoj napetosti, što je navelo SAD da izvrši pomorsku blokadu Kube i da traži od SSSR-a da skloni nuklearno oružje sa ostrva. Kriza je bila i kulminacija rastućih tenzija između SAD-a i Kube nakon Kubanske revolucije 1959. godine i svrgavanja diktatora Fulgensija Batiste, nakon kog je na vlast došao vođa revolucije Fidel Kastro.

Kastro nije hteo nikakvu zavisnost od SAD. Bojeći se da bi Kastro mogao da uvede komunistički režim na Kubi, SAD je udarila ekonomske sankcije i 1960. prekinula trgovinske odnose sa Kubom. Kastro je svemu tome odoleo i u inat još više se zbližio sa komunističkim liderima u SSSR-u. Za to vreme, SSSR i SAD bile su uveliko u Hladnom ratu – ekonomskoj, vojnoj i diplomatskoj borbi između kapitalističkih i socijalističkih naroda. U težnji da svrgnu Kastra, Ameri su obučavali kubanske izgnanike koji su živeli u Americi, da bi oni 1961. izvršili invaziju na Zaliv svinja na Kubi. U preziru prema Amerima i mešanju u njihove živote, Kubanci se okreću Kastru koji proglašava Kubu komunističkom zemljom.

1960. dok rastu tenzije između Kube i SAD-a, Nikita Hruščov počinje planiranje tajnog snabdevanja Kube nuklearnim oružjem (tj. Raketama) koje bi imale domet u većem delu SAD. Ali, Hruščov se prevario u pomisli da Ameri neće preduzeti ništa... Do 1962. sukobi su toliko narasli nakon što su SAD putem izveštaja saznali da SSSR šalje nuklearke na Kubu, pa Kenedi upozorava sovjete na mogućnost početka nuklearnog rata. Kenedi nije imao jasnu ideju šta da preduzme, jer je znao da bi intervencija na SSSR automatski značila početak svetskog nuklearnog rata koji bi koštao milione života, a opet, znao je da postoji opasnost ako ostane pasivan i dozvoli nagomilavanje nuklearnog oružja na Kubi. SAD je bila i pod pritiskom u odbrani zapadnog Berlina, na koji se prethodno obavezala, jer je Hruščov počeo da preti zauzimanjem Zapadnog Berlina po cenu rata, pa je Amerikancima dao rok do novembra 1962. godine.

Nakon što je donesena odluka o vazdušnom napadu na Kubu 1. oktobra, ambasador SAD u SSSR-u Livelin Tompson preložio je Kenediju da pre napada najavi blokadu, što su podržali i ostali saveznici -jedni zbog ultimatuma, drugi zbog mogućnosti otvaranja pregovorima.

Kenedi javno traži od Hruščova da povuče nuklearke sa Kube, jer namerava da uvede kontrolu brodova oko Kube, kako bi se utvrđivalo da li prenose nuklearno oružje ili ne. Ukoliko se ovaj zahtev ne ispoštuje, Amerika izjavljuje da je spremna za rat. Nekoliko dana nakon uvođenja kontrolne blokade, sovjetski brodovi su o Kube dolazili drugim putevima, a Hruščov i Kenedi nastavili su diplomatske razgovore.

26. oktobra Hruščov je poslao šifrovanu poruku Kenediju u kojoj je naizgled nudio povlačenje nuklearki sa Kube ako SAD zagarantuje da neće izvršiti invaziju na ostrvo (što je Kenedi izgleda već prethodno uradio svojetskom ministru spoljnih poslova, Andreju Gromiku).

Sukobi se ublažavaju 28. oktobra. Hruščov takođe poziva inspektore UN da verifikuju proces. Naredni problem je nastao kad je Kastro odbio da dozvoli nadzor nad razmontiranjem raketa, ali je na kraju postignut dogovor: bombe će biti uklonjene najviše za 30 dana, a ostala ofanzivna oružja će biti evakauisana tako da će američka letelica moći da nadgleda ceo proces.

Kubanska kriza bila je veoma opasna epizoda u međunarodnim odnosima jer je dovela svet do mogućnosti izbijanja nuklearnog rata. Dovela je do privremene napetosti između SSSR-a i Kube, jer je Kastro mislio da je bio nepravedno isključen iz pregovora o sudbini nuklearnog oružja, za koje je mislio da će obeshrabriti SAD u nameri da izvrši invaziju na Kubu.

Kubanska kriza takođe je pokazala tačku «topljenja» hladnog rata, kada su obe strane mudro odlučile da se povuku. Hruščov prihvata stanje u Zapadnom Berlinu gde se predviđeni konflikt nije odigrao. Ublažavanje hladnog rata označilo je i potpisivanje akta Limited Nuclear Test Ban Treaty 1963. godine od strane Britanije, SAD i SSSR-a. Po dogovoru, nuklearne probe su dozvoljene samo ispod zemlje, ali ne podvodne i vazdušne

-…….

97.Politika obuzdavanja

-Dz. Kenan,strucnjak za Rusiju i diplomata relativno nizeg ranga u americkoj ambasadi u Moskvi,poslao je izvjestaj koji ce postati filozofski i konceptualni okvir za tumacenje Staljinove spoljne politike.Taj document,tzv. dugi telegram jedan je od rijetkih diplomatskih izvjestaja koji su izmijenili pogled Vasingtona na svijet.Kenan je smatrao da SAD ne treba da krive sebe zbog beskompromisnog drzanja SSSR-a,jer je sovjetska politika bila ukorijenjena duboko u sam sovjetski sistem.Ona je po njemu predstavljala amalgam komunistickog ideoloskog fanatizma i starog caristickog ekspanzionizma.

-Kenan je tvrdio da se u sredistu Staljinovog odnosa prema svijetu nalazi komunisticka ideologija-on je na zapadne sile gledao kao na vjecite neprijatelje….razdor izmedju SSSR-a i SAD-a nije predstavljao nesporazum ili nedostatak komunikacije vec posledicu sovjetskog shvatanja spoljnog svijeta.Kenan je tvrdio da su carevi od pamtivijeka pokusavali da prosire svoju teritoriju,trudili su se da pokore Poljsku i da Bugarsku ukljuce u svoju sferu uticaja..smatrali da moraju da moraju da steknu jednu luku u Sredozemlju,kako bi uspostavili kontrolu nad Bosforom i Dardanelima-takvi su sovjetski ciljevi i nikakvo americko ulagivanje ih

nece promijeniti.Americka strategija zato mora biti priprema za dugu borbu,posto su ideje i ciljevi 2 sile potpuno suprotni.

-Prvo sistematsko izlaganje novog pristupa pojavilo se u memorandum koji je Stejt department 1946. podneo na razmatranje jednom mjesovitom komitetu…to je bio pokusaj da se Kenanova zapazanja pretoce u konkretnu politiku.Bio je to prvi politicki document(Metjuzov memorandum) koji su americki sporovi sa SSSR-om razmatrani kao nesto sto proistice iz sovjetskog sistema-i zato Moskvu treba ubijediti najprije diplomatskim sredstvima,a na kraju ako zatreba i vojnom silom,da sadasnji kurs njene spoljne politike void iskljucivo u katastrofu koja ce zadesiti SSSR.-Ovaj memorandum je koriscene sile ogranicio na oblasti gdje se sovjet. trupama mogu defanzovno suprotstaviti pomorske,amfibijske i vazduhoplovne snage SAD-a i njihovih potencijalnih saveznika…Povelja UN nudi najbolje i najmanje sporne instrumente pomocu kojih SAD mogu da izraze svoje protivljenje sovjetskoj ekspanziji.Prema Metjuzovom memorandumu,sledece zemlje koje su bile u opasnosti:Finska,Skandinavija,Istocna,Srednja i Jugoistocna Evropa,Iran,Irak,Turska,Avganistan ,Sinkjang i Mandzurija-problem je predstavljalo to sto su se sva ta mjesta nalazila izvan domasaja americke moci.****94.(Americka predvidjanja o ulozi VB u odrzanju evropskog posleratnog poretka)Pokazujuci tradicionalnu americku sklonost da precjenjuje potencijale VB,Metjuzov memorandum poziva ovu zemlju da odigra ulogu u uspostavljanju ravnoteze kojoj su se americki lideri samo nekoliko godina ranije ostro protivili.Metj.memorandum nije objasnio na osnovu cega se predpostavlja da ce britanski strateski domasaji prevazilaze americki.Zemlja koju je M.m. oznacio kao glavnu pretnju bezbjednosti bila je clanica UN-a i imala je pravo veta.Ako UN ne bi bile spremne da djeluju,a SAD to ne bi mogle,predvidjena britanska uloga bi bila privremenog karaktera.K.Kliford je otklonio nedoumice i ogranicenja M.m-u strogo povjerljivoj analizi koju je napisao 1946. on se slozio s misljenjem da se politika kremlja moze promijeniti samo ako se stvori protivteza sovjetskoj moci-preduzimane globalne americke misije kako bi se osigurala bezbjednost svim demokratskim zemljama kojima sovjeti prijete ili ih na bilo kakav nacin ugrozavaju,pri tome ne definisuci na koje se zemlje odnosi kvalifikacija demokratske…po njemu sovjetsko-americki sukob prouzrokovalo eticki neprihvatljivo ponasanje sovjetskog rukovodstva.Americka politika je stoga bila manje usmjerena ka obnoi ravnoteze snaga ,a vise ka preobrazaju sovjetskog drustva.Ni Kliford,ni ucesnici u kasnijim debatama o hladnom ratu nijesu nikada izneli konkretne uslove za prekid konfrontacije,ili za otpocinjanje procesa koji bi doveo do pregovora za postizanje cilja-smatralo se da su pregovori besmisleni sve dok sovjeti ne odustanu od svoje ideologije,a jednom kad bi ga promijenili misljenje,rjesenje bi se postiglo samo od sebe-Amerika je sad imala idejni okvir za pravdanje prakticnog otpora sovjetskom ekspanzionizmu…

-americka spoljna politika je bila primorana da manervise izmedju onih sto su je optuzivali da je amoralna i onih koji su je kritikovali da iz moralnih razloga void krstaske ratove koji prevazilaze americki nacionalni interes.

-Trumanova doktrina,Marsalov plan…na kraju ovih inicijativa se pojavio document koji ce u godinama koje su uslijedile posluziti kao biblija politike obuzdavanja-svi razliciti tokovi americke misli su povezani u jednom clanku koji se 1947. pojavio u casopisu Foreign Affairs,mada je bio nepotpisan,tj potpisan slovom X,njegov autor je kasnije indentifikovan kao Kenan,tadasnji sef Odjeljenja za planiranje politike pri Stejt dipartmentu-Kenanovi Izvori sovjetskog ponasanja

obrazlozena i literarno uoblicena verzija dugog telegram,gdje je K. pitanje sovjetske prijetnje uzdigao na nivo filozofske istorije-njegov izuzetan doprinos se sastoji u tome sto je objasnio da je netrepeljivost prema demokratskim zemljama bila neraskidivo povezana sa strukturom sovjetskog sistema,kao sto je objasnio zasto je taj sist. neprobojan za miroljubivu politiku Zapada.Nesuglasice sa spoljnim svijetom su se nalazile u osnovi komunisticke filozofije i u nacinu na koji je taj sist. funkcionisao u zemlji,u drustvu je postojala jedna organizovana grupa-komunisticka partija,dok su svi ostali samo nedefinisana masa.Stoga je nepomirljivo neprijateljstvo sa spoljasnjim svijetom predstavljalo pokusaj da se medjunarodna zbivanja usklade sa unutrasnjim ustrojstvom.Sovjetska strategija je mogla da se porazi-odlucnom politikom obuzdavanja koja je osmisljena tako da se Rusima pruzi svuda jednako snazan otpor svuda gdje se ukazu znaci da bi interesi miroljubivog i stabilnog svijeta mogli da budu ugrozeni.Kao u gotovo svim spoljnopolitickim dokumentima tog doba,ni u Clanku X nije razradjen jedan konkretan diplomatski cilj-Kenan izlozio problem mnogo jasnije nego njegovi savremenici,takodje,je i objasnio mehanizme koji ce prije ili poslije kroz stalnu borbu za vlast iz osnova izmijeniti sovjetski sistem.Nijedan drugi document nije ovako tacno predvidio pojavu M. Gorbacova.On je Americi stavio u zadatak da se u buducnosti ciji se kraj nije nazirao,bori protiv sovjetskih pritisaka i to po obodu jedne ogromne teritorije,koja je obuhvatala razlicite culture tj. Aziju,Srednji istok i Evropu,a Kremlju je ostavljeno samo da odabere gdje ce napasti-tj tamo gdje uziva najvecu prednost.Tokom svih narednih kriza americki politicki cilj je bio ocuvanje postojeceg stanja sto je na kraju dovelo do kraha komunizma-ova doktrina o stalnoj borbi usmjerila je amerikance ka beskrajnim nadmetanjima cija su pravila inicijativu prepustala neprijatelju,a americku ulogu ogranicavala na jacanje zemalja koje su se vec nalazile na njenoj strain-klasicna politika zasnovana na sferama uticaja.Pridrzavajuci se doctrine obuzdavanja,Amerika je ipak izgubila dragocjeno vrijeme buduci da nije pristajala na pregovore u period kada je kao jedina nuklearna sila posjedovala najvecu relativnu moc-upravo zbog osnovne predpostavke doctrine obuzdavanja,po kojoj su pozicije sile tek trebale da se stvore,hladni rat su podjednako obiljezili i militarizam i netacan utisak o relativnoj slabosti Zapada.Spasavanje od SSSR-a je postalo najvisi politicki cilj,dok je stabilnost mogla biti uspostavljena tek posto se unisti zlo.Kenan je isticao kao vrlinu strpljenje,dok je medjunarodnu ulogu tumacio kao provjeru vijednosti vlastite zemlje.

-Dvojako dejstvo doctrine:sama ideja o globalnoj misiji ujedinila je Ameriku,dok ce je njeno sprovodjenje u dijelo,zbog slozenosti postavljenog zadatka dovesti do toga da zamalo sama sebe unisti-i upravo ovo dejstvo je dalo izuzetan zamah americkoj politici.Mada je u pogledu stave prema SSSR-u bila u sustini pasivna,politika obuzdavanja je podstakla izuzetnu kreativnost akda je bilo u pitanju stvaranje vojnih i ekonomskih pozicija sila.Kreativnost-ideja o Marsalovom planu i Sjevernoatlanskom savezu.

-dokument Savjeta za nacionalnu bezbjednost NSC 68 iz 1950. koji je trebalo da posluzi kao zvanican americki stav u vezi sa hladnoratovskom strategijom-nacionalni interes definisan kao eticki-vizija Amerike kao borca za vlastite ideale…cilj hladnog rata preobracanje neprijatelja podsticanjem sustinskih promjena u karakteru sovjetskog sistema.

-Kritike doctrine-3 skole misljenja:

1.realisti-Volter Lipman-americka politika iscrpljuje njene resurse i vodi u psiholosko i geopoliticko prenaprezanje.

2.radikalizam-Vinston Cercil i Henri Volas-C. zamjerao odlaganje pregovora za period poslije zauzimanja jacih pozicija-tvrdio da pozicija Zapada nece biti nikada jaca nego na pocetku hladnog rata,a da njegova relativna pregovaracka pozicija moze samo da slabi.Volas-osporavao moralno pravo americi da vodi politiku obuzdavanja.

3.konzervativci-Dz.F.Dales-prihvatali premise politike obuzdavanja,ali se nijesu slagali sa odugovlacenjem,smatrali da ce takva politika cak i ako uspije podriti sovjetsko ustrojstvo,predugo trajati i biti suvise skupa,pa bi se zato trebala usvojiti strategija usmjerena ka brzem oslobadjanju.

_Doktrina se odrzala u Americi vise od 4 decenije!

-jedan znacajan nedostatak doctrine obuzdavanja,primoravao je americke politicare da djeluju na osnovu 2 pogresne predpostavke:1.izazovi ce i dalje biti onako nedvosmisleni kao sto su bili tokom II sv.rata,2.komunisti ce pasivno cekati ne dezintegraciju sopstvene vlasti,kao sto je to predvidjala doktrina obuzdavanja-oni su uzeli u razmatranje mogucnost da bi komunisti mogli da pokusaju da izvrse prodor na nekom drugom mjestu,i to u region koji iz politickih i strateskih razloga bio izuzetno nezgodan za SAD.U ime pruzanja pomoci Evropi,Kongres je preko volje prihvatio politiku obuzdavanja.Strah od sovjetskog prodora u sredozemlje podstakao je program pomoci Grckoj i Turskoj,a opasnost od sovjetskog napada na Zapadnu Evropu doveo je do osnivanja NATO-a…o mogucnosti prodora sovjeta na nekom drugom mjestu se nije ni razmisljalo…Prva takva kriza-Koreja-sjeverna agresor i juzna zrtva:doktrina obuzdavanja u cije se ime Amerika angazovala,proizvela je suprotne posledice-navela Trumana i njegove saradnike na iskusenja da prosire politicko bojno polje.Svi najvazniji clanovi njegove administracije su vjerovali u postojanje nekog globalnog komunistickog plana i tretirali su Korejsku agresiju kao prvu fazu nekakve koordinirane kinesko-sovjetske strategije,odnosno potez koji je lako mogao da se pretvori u uvod u opsti rat-dok su se americke trupe spremale za rasporedjivanje u Koreji,trazili su nacin da stave do znanja da je Amerika cvrsto rijesena da se odupre komunistickoj agresiji u citavom pacifickom regionu….Stitila Tajvan-jedina legitimna kineska vlada i program pomoci Vijetnamu..diplomatija i vojna strategija dvije odvojene aktivnosti.Korejski rat je razotkrio jake i slabe strane doctrine obuzdavanja-Koreja je takodje predstavljala eksperiment za utvrdjivanje demarkacionih linija izmedju 2 suprotstavljene sfere uticaja koje su u to vrijeme nastajale-za amerikance ovo sukob dobra i zla o.O..oscilacije u tumacenju doctrine-od tehnickih do apokapolitickih.

-psiholoski pritisak iz perioda konfrontacije iz koga se nije video izlaz,ukazuje i to sto je Dz.Kenan promijenio stav,shvativsi da se njegovo prvobitno misljenje o SSSR-u pretvorilo u razlog za beskrajno vojno sukobljavanje.On je razradio ideju o pregovaranju –osnovni cilj tog plana tzv. dezangazovanja,predstavljalo je uklanjanjanje sovjetskih trupa iz sredista Evrope.Kenan je smatrao da bi u zamjenu za to Amerika mogla da se obaveze na odgovarajuce povlacenje svojih snaga iz Njemacke,dokazujuci da bi Njem. bila sama sposobna da se brani konvencionalnim naoruzanjem,posebno ako bi sovjetske trupe morale da prodju kroz Istocn.Evrop. da bi izbile na njenu granicu-protivio strategiji koja se pretjerano oslanjala na

nuklearno oruzje-plan imao nedostatke:nedostatak garancija protiv sovjetske intervencije!pomjeranje amerikanaca u odnosu na pomjeranje sovjeta dalo bi prednost koncionalnom naoruzanju tj sovjetima,a eliminisalo nuklearno koje agresiju cini neisplativom.

103.Kriza u Poljskoj i nacin rjesavanja

-Gotovo u istom trenutku kada je sva paznja zapadnih demokratskih zemalja bila usmjerena na Suecku krizu,SSSR se suocio sa ogromnim problemima u 2 najvaznije satelitske zemlje:Poljskoj i Madjarskoj.

-Najprije je planula Poljska.U junu,neredi u industrijskom gradu Poznanju su uguseni u krvi,uz desetine poginulih i stotine ranjenih.Najistaknutiji clanovi Centralnog komiteta poljske komunisticke partije,koji su prezivjeli Staljinove cistke prethodnih godina,odlucili su da se priklone poljskom nacionalizmu.Gomulka,koji je 1951.pao u nemilost,ponovo je pozvan da zazuzme polozaj prvog sekretara komunisticke partije i u tom svojstvu se pojavio na sastanku Politbiroa odrzanom 1956.Sovjetski marsal Rokosovski,nametnut 1949. poljskom Politbirou i postavljen na polozaj ministra odbrane,bio je smijenjen cime je uklonjen jedan od najuvredljivijih simbola sovjetske dominacije.Poljska komunisticka partia je objavila da ce zemlja ubuduce slijediti-sopstveni put u socijalizam,sto je Moskvi tesko moglo da zvuci ubjedljivo,imajuci u vidu tamosnja snazna nacionalisticka osjecanja i nezainteresovanost Poljske za socijalizam.Kremlj se jedno vrijeme zanosio idejom da preduzme vojnu intervenciju,sovjetski tenkovi su se vec priblizavali najvaznijim gradovima kada se u oktobru u Varsavi pojavio Hruscov,u pratnji Koganoviča,Mikojana i Molotova,svojih saradnika iz Politbiroa.Poljski rukovodioci su obavijestili sovjetskog generalnog sekretara da se njegova posjetane tretira kao medjupartijski susret i da stoga nece biti primljen u sjediste Centralnog komiteta,a umjesto toga je zatrazeno od sovjetske delegacije da se smjesti u dvorcu Belvedere,u kome su odsjedali drzavni gosti.Hruscov se u poslednjem trenutku povukao,u zamjenu za obecanje da ce novo rukovodstvo ocuvati socijalisticko uredjenje i clanstvo Poljske u Varsavskom paktu ,i izdao naredjenje sovjetskim trupama da se povuku u baze,a 2 dana kasnije je potvdio Gomulkino imenovanje na polozaj generalnog sekretara komunisticke partije.Sovjetski odbrambeni sistem je formalno ostao neostecen,mada se na pouzdanost poljskih trupa u eventualnm ratu sa Zapadom,vise nije moglo racunati!Do sovjetskog uzmicanja i dozvole da nacionalni komunizam odnese prevagu u Poljskoj,doslo je djelimicno i zbog toga sto bi represija izazvala sukob sa 30 miliona stanovnika,ciju s dokazanu hrabrost i spremnost na pruzanje otpora strancima samo dodatno uvecala sjecanja na istorijsko rusko tlacenje i sovjetske zlocine,ali i zato sto je Kremlj bio istovremeno suocen sa ozbiljnim problemom u Madjarskoj.