DAVID ð. DAŠIĆ DUŠICA Z. KARIĆ

MEðUNARODNA EKONOMIJA SA OSNOVAMA DIPLOMATIJE

U N I V E R Z I T E T „B R A Ć A K A R I Ć “

Fakultet za trgovinu i bankarstvo

„Janićije i Danica Karić“

B E O G R A D

2008

MEðUNARODNA EKONOMIJA SA OSNOVAMA DIPLOMATIJE

DAVID ð. DAŠIĆ DUŠICA Z. KARIĆ

BEOGRAD 2008

MEðUNARODNA EKONOMIJA SA OSNOVAMA DIPLOMATIJE

Dr DAVID ð. DAŠIĆ Redovni profesor Fakulteta za trgovinu i bankarstvo “Jani ćije i Danica Kari ć”BK Univerziteta u Beogradu

Dr DUŠICA Z. KARI Ć

Docent Fakulteta za trgovinu i bankarstvo “Jani ćije i Danica Kari ć”BK Univerziteta u Beogradu

Fakultet za trgovinu i bankarstvo “Jani ćije i Danica Kari ć”BK Univerziteta u Beogradu

BEOGRAD 2008

INTERNATIONAL ECONOMICS WITH BASIS OF DIPLOMACY

DAVID ð. DAŠIĆ, Ph.D DUŠICA Z. KARIĆ, Ph.D

Autori Prof. dr David ð. Dašić Doc. dr Dušica Z. Kari ć

Naslov

MEðUNARODNA EKONOMIJA SA OSNOVAMA DIPLOMATIJE

Recenzenti Prof. dr Kostadin Pušara

Dr ðorñe N. Lopi čić

Izdavač Fakultet za trgovinu i bankarstvo “Jani ćije i Danica Kari ć”

Novi Beograd, Palmira Toljatija 3

Za izdavača Dekan Fakulteta za trgovinu i bankarstvo „Jani ćije i Danica Kari ć“

Prof. dr Gordana Ajdukovi ć

Lektura i korektura

Dizajn korica

Tehni čko ure ñenje i prelom

Tiraž 300 primeraka

Štampa

ISBN

© 2008. Sva prava zadržana.

KRATAK SADRŽAJ (BRIEF CONTENTS)

Predgovor (Foreword) Lista skra ćenica (List of Abbreviations) Lista tabela, grafikona, slika i mapa (List of tabe ls, graphicons, imagens and maps) Sadržaj (Contents) DEO I. UVOD U GLOBALNU EKONOMIJU (PART I. INTRODUCTION TO GLOBAL ECONOMICS) 1. Predmet globalne ekonomije (Subject of Global Economics) 2. Geoekonomska morfologija sveta (World Geoeconomic Morphology) 3. Svetski ekonomski problemi (World Economic Problems) 4. Globalizacija (Globalization) 5. Globalne korporacije (Global Corporations) DEO II. PRINCIPI MEðUNARODNE TRGOVINE (PART II. PRINCIPLES OF INTERNATIONAL TRADE) 6. Teorije internacionalne trgovine (International Trade Theories) 7. Poslovi spoljne trgovine (Foreign Trade) 8. Dugoročna privredna saradnja sa inostranstvom (Long - term Cooperation) 9. Instrumenti spoljnotrgovinskog poslovanja (International Trade Instruments) 10. Multilateralni trgovinski sistem (Multilateral Trade System) 11. Meñunarodna trgovinska arbitraža (International Trade Arbitration) DEO III PRINCIPI MEðUNARODNIH FINANSIJA (PART III PRINCIPLES OF INTERNATIONAL FINANCES) 12. Sistem deviznih kurseva (Foreign Exchange Rates System) 13. Multilateralni finansijski sistem (Multilateral Finance System) 14. Eksterna zaduženost (External Indebtedness) 15. Meñunarodni platni promet (International Payments System) 16. Bilansiranje ekonomske saradnje sa inostranstvom (Intenational Economic Cooperation Balance) DEO IV. REGIONALNE EKONOMSKE INTEGRACIJE (PART I V REGIONAL ECONOMIC INTEGRATIONS) 17. Oblici regionalnih ekonomskih integracija (Economic Integration Forms) 18. Evropske integracije, inicijative i procesi (European Integrations, Processes and Initiatives) 19. Evroazijske integracije (Euroasian Integrations) 20. Američke integracije (American Integrations) 21. Azijske integracije (Asian Integrations) 22. Afričke integracije (African Integrations) DEO V. GLOBALNE EKONOMSKE ORGANIZACIJE (PART V. GLOBAL ECONOMIC ORGANIZATIONS) 23. Meñunarodne organizacije sistema UN (UN International Organizations) 24. Meñuvladine i nevladine organizacije (Intergovernmental and Non-governmental Organizations) DEO VI. OSNOVI DIPLOMATIJE (PART VI. BASIS OF DOPLO MACY) 25. Pojam diplomatije (Concept of Diplomacy) 26. Organizacija spoljnih poslova (Organization of Foreign Affairs) 27. Bilateralna diplomatija (Bilateral Diplomacy) 28. Multilateralna diplomatija (Multilateral Diplomacy) 29. Diplomatska profesija (Diplomatic Profession) Literatura (Literature) Beleška o autorima (A Note about the Authors)

P R E D G O V O R Meñunarodna ekonomija sa osnovama diplomatije pisana je prevashodno sa namenom da posluži kao odgovarajuće nastavno sredstvo (udžbenik) za predmete “Meñunarodna ekonomija” i “Ekonomska diplomatija” na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo Alfa univerziteta u Beogradu, u skladu sa Nastavnim programom tog fakulteta, kao i na drugim visokoškolskim ustanovama na kojima se izučavaju meñunarodni ekonomski odnosi i diplomatija. Knjiga je komponovana iz šest meñusobno povezanih delova: (1) uvod u globalnu ekonimiju, (2) principi meñunarodne trgovine, (3) principi meñunarodnih finansija, (4) regionalne ekonomske integracije, (5) globalne ekonomske organizacije i (6) osnovi diplomatije. Po svojoj sadržini, ona je, u stvari, četvrto izdanje knjige prof. dr Davida ð. Dašića Principi internacionalne ekonomije (Beograd, 2007), dopunjeno tekstom o osnovama diplomatije, preuzetim iz njegove knjige Savremena diplomatija (Beograd, 2008), uz odgovarajuća redakcijska prilagoñavanja i izmene. U pripremanju knjige aktivno je učestvovala i doc. dr Dušica Karić, posebno u formulisanju poglavlja knjige o meñunarodnom platnom prometu i instrumentima spoljnotrgovinskog poslovanja. Ona je, takoñe, aktuelizirala najveći deo statističkih podataka prezentiranih u knjizi (na primer, o društvenom proizvodu nacionalnih ekonomija i regionalnih ekonomskih integracija, prihodu multinacionalnih kompanija, radnoj snazi, rashodima za vojne potrebe, urbanoj aglomeraciji, dezertifikaciji i dr.) i obavila sve druge poslove oko pripreme knjige za štampu. Pored svoje osnovne namene, verujemo da ova knjiga može biti od koristi i pomoći u radu svima onima čiji se poslovni angažman ukršta sa raznovrsnim elementima inostranosti (diplomate, menadžeri, biznismeni, novinari i dr.), kao i onima koji se internacionalnom ekonomijom bave iz naučno - istraživačkih pobuda (specijalizanti, magistranti, doktoranti, istraživači i dr.). Prepuštajući ovu knjigu sudu javnosti, sve kritičke primedbe i sugestije uvek su dobrodošle, i biće, sa najvećom pažnjom i zahvalnošću, uzete u obzir prilikom pripremanja nenog novog izdanja.

Autori Beograd, septembar 2008. godine

LISTA SKRAĆENICA

ABEDA - Arapska banka za ekonomski razvoj Afrike AEC - Afrička ekonomska zajednica AfDB - Afrička banka za razvoj AFTA - ASEAN zona slobodne trgovine AII - Jadransko - jonska inicijativa ALADI - Latinoameričko udruženje integralnog razvoja AMU - Integracija Magreba ANZCERTA - Ekonomska unija Australija - Novi Zeland APEC - Azisko - pacifička ekonomska kooperacija ARF- Regionalni forum ASEAN ASCAME - Asocijacija mediteranskih komora AsDB - Azijska banka za razvoj ASEAN - Asocijacija zemalja Jugoistočne Azije AU - Afrička Unija BCIE - Centralno - američka banka za ekonomske integracije BDEAC - Banka za razvoj Centralno - afričkih država BIS - Banka za meñunarodna poravnjanja BSEC - Organizacja za crnomorsku ekonomsku saradnju CACM - Centralnoamerička integracija CAN - Andska integracija CARICOM - Karibska zajednica CEFTA - Centralno - evropska zona slobodne trgovine CEI - Centralnoevropska inicijativa CEMT - Evropska konferencija ministara saobraćaja COMESA - Zajedničko tržište Istočne i Južne Afrike CEP - Ekonomsko partnerstvo AFTA - CER CEPGL - Ekonomska zajednica zemalja Velikih jezera CERN - Evropska organizacija za nuklearna istraživanja EABD - Istočno - afrička banka za razvoj EBRD - Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj EC - Evropska zajednica ECA - Ekonomska komisija za Afriku ECB - Evropska centralna banka ECCAS - Ekonomska zajednica država Centralne Afrike ECE - Ekonomska komisija za Evropu ECLAC - Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe ECO - Organizacija za ekonomsku saradnju ECOSOC - Ekonomski i socijalni savet ECOVAS - Integracija Zapadne Afrike ECSC - Evropska zajednica za ugalj i čelik EEC - Evropska ekonomska zajednica EEA - Evropska ekonomska zona EFTA - Evropska zona slobodne trgovine EMS - Evropski monetarni sistem EMU - Ekonomska i monetarna unija EIB - Evropska investiciona banka ESCB - Evropski sistem centralnih banaka ESCAP - Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifik ESCWA - Ekonomska i socijalna komisija za Zapadnu Aziju EU - Evropska Unija EUROATOM - Evropska zajednica za atomsku energiju EUTELSAT - Meñunarodna organizacija za telekomunikacije putem satelita FAO - Organizacija UN za hranu i poljoprivredu

FTAA - Američka zona slobodne trgovine GCC - Ekonomska integracija Golfa IADB - Interamerička banka za razvoj IAEA - Meñunarodna agencija za nuklearnu energiju IBRD - Meñunarodna banka za obnovu i razvoj ICA - Meñunarodni zadružni savez ICAO - Meñunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo ICC - Meñunarodna privredna komora ICSID - Meñunarodni centar za rešavanje investicionih sporova IDA - Meñunarodna asocijacija za razvoj IEA - Meñunarodna agencija za energiju IEC - Meñunarodna elektrotehnička komisija IFC - Meñunarodna finansijska korporacija ILO - Meñunarodna organizacija rada IMF - Meñunarodni monetarni fond IMO - Meñunarodna pomorska organizacija IMSO - Meñunarodna organizacija za mobilnu satelitsku komunikaciju IOE - Meñunarodna organizacija poslodavaca IOM - Meñunarodna organizacija za migracije IOR - ARC - Integracija regiona Indijskog okeana IsDB - Islamska banka za razvoj ISO - Meñunarodna organizacija za standardizaciju ITU - Meñunarodna unija za telekomunikacije MERCOSUL - Južnoamerička integracija MIGA - Agencija za multilateralno garantovanje investicija NAFTA - Severnoamerička integracija NEA - Agencija za nuklearnu energiju OECD - Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj OIML - Meñunarodna organizacija za pravnu metrologiju OPEC - Organizacija zemalja izvoznika nafte OTIF - Organizacija za meñunarodni železnički saobraćaj PzS JIE - Pakt za stabilnost Jugoisočne Evrope RG - Grupa Rio SAARC - Južnoazijska asocijacija za regionalnu saradnju SAFTA - Zona slobodne trgovine Južne Azije SADC - Južnoafrička zajednica za razvoj SAP - Proces stabilizacije i asocijacije SDR - Specijalna prava vučenja SECI - Inicijativa za saradnju zemalja Jugoistočne Evrope SEECP - Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi SPARTECA - Regionalna saradnja zemalja Južnog Pacifika UDEAC - Carinska unija zemalja Centralne Afrike UNASUL - Unija južnoameričkih nacija UNCTAD - Konferencija UN o trgovini i razvoju UNIDO - Organizacija UN za industrijski razvoj UPU - Svetska poštanska unija WBG - Grupacija svetske banke WCO - Svetska carinska organizacija WEF - Svetski ekonomski forum WHO - Svetska zdravstvena organizacija WMO - Svetska meteorološka organizacija WIPO - Svetska organizacija intelektualne svojine WtoO - Svetska turistička organizacija WSF - Svetski socijalni forum ZND - Zajednica nezavisnih država

LISTA TABELA, GRAFIKONA, SLIKA I MAPA

Tabela br. 1: Površina kopna po kontinentima Tabela br. 2: Najprostranije države na svetu Tabela br. 3: Ukupne površine pod šumama Tabela br. 4: Svetske rezerve nafte Tabela br. 5: Svetske rezerve bazičnih metala Tabela br. 6: Broj stanovnika u svetu Tabela br. 7: Stanovništvo po kontinentima Tabela br. 8: Najmnogoljudnije države na svetu Tabela br. 9: Distribucija radne snage Tabela br. 10: Stepen urbanizacije po kontinentima Tabela br. 11: Najveći gradovi na svetu (mega - gradovi) Tabela br. 12: Struktura GWP po kontinentima Tabela br. 13: Vodeće svetske ekonomije prema veličini GDP Tabela br. 14: Vodeće ekonomije sveta prema GDP per kapita Tabela br. 15: Ekonomska struktura GWP Tabela br. 16: Izvoz i uvoz vodećih svetskih ekonomija Tabela br. 17: Svetski tokovi direktnih stranih investicija Tabela br. 18: Realni rast GDP Tabela br. 19: Pustinje po kontinentima Tabela br. 20: Države sa najvišim vojnim izdacima Tabela br. 21: Vodeće globalne korporacije Tabela br. 22: Rang prvih 100 nacionalnih ekonomija i globalnih korporacija Tabela br. 23: Apsolutna prednost Tabela br. 24: Komparativna prednost Tabela br. 25: Efekti specijalizacije u meñunarodnoj trgovini Tabela br. 26: Struktura robne razmene Srbije prema razvijenosti zemalja Tabela br. 27: Prosečna cena zlata Tabela br. 28: Devizni kurs i nivo GDP Tabela br. 29: Početne kvote IMF Tabela br. 30: Kvote i glasovi u IMF Tabela br. 31: Deset najvećih IDA korisnika Tabela br. 32: Dug zemalja u razvoju i tranziciji Tabela br. 33: Spoljni dug Sbije Tabela br. 34: Platni bilans Srbije Tabela br. 35: Trgovinski bilans Srbije Tabela br. 36: EU Tabela br. 37: EFTA Tabela br. 38: CEFTA Tabela br. 39: ZND Tabela br. 40: BSEC Tabela br. 41: ECO Tabela br. 42: NAFTA Tabela br. 43: CACM Tabela br. 44: CARICOM Tabela br. 45: CAN Tabela br. 46: MERCOSUL Tabela br. 47: GCC Tabela br. 48: SAARC Tabela br. 49: IOR - ARC Tabela br. 50: ASEAN Tabela br. 51: AFTA

Tabela br. 52: APEC Tabela br. 53: ANZCERTA Tabela br. 54: SPARTECA Tabela br. 55: COMESA Tabela br. 56: SACU Tabela br. 57: SADC Tabela br. 58: ECOVAS Tabela br. 59: UDEAC Tabela br. 60: CEPGL Tabela br. 61: AMU Grafikon br. 1: Spoljna trgovina Srbije Grafikon br. 2: Glavni izvozni proizvodi Srbije Grafikon br. 3: Glavna izvozna tržišta Srbije Grafikon br. 4: Glavni uvozni proizvodi Srbije Grafikon br. 5: Glavn uvozna tržišta Srbije Grafikon br. 6: Članstvo u IMF Slika br.1: Spoljnotrgovinske orijentacije Slika br.2: Broj ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu Mapa br. 1: Evro zona Mapa br. 2: EU Mapa br. 3: EFTA Mapa br. 4: CEFTA Mapa br. 5: ZND Mapa br. 6: BSEC Mapa br. 7: ECO Mapa br. 8: NAFTA Mapa br. 9: CACM Mapa br. 10: CARICOM Mapa br. 11: CAN Mapa br. 12: MERCOSUL Mapa br. 13: UNASUL Mapa br. 14: GCC Mapa br. 15: SAARC Mapa br. 16: IOR - ARC Mapa br. 17: ASEAN Mapa br. 18: ARF Mapa br. 19: APEC Mapa br. 20: COMESA Mapa br. 21: SACU Mapa br. 22: SADC Mapa br. 23: ECOWAS Mapa br. 24: ECCAS Mapa br. 25: AMU Mapa br. 26: AEC Mapa br. 27: AU Mapa br. 28: OECD

S A D R Ž A J

DEO I

UVOD U GLOBALNU EKONOMIJU

Glava I - PREDMET GLOBALNE EKOMOMIJE

1. Zašto globalna ekonomija? 1.1. Pojmovno odreñenje. 1.2. Mekmilanova definicija. 1.3. Oksfordska definicija. 2. Globalni ekonomski sistem. 2.1. Multilateralni finansijski sistem. 2.2. Multilateralni trgovinski sistem. 2.3. Internacionalne ekonomske organizacije. 2.4. Regionalne ekonomske integracije. 2.5. Meñunarodni pravni poredak. 3. Ciljevi globalne ekonomije. 3.1. Oživi razvoj svetske privrede. 3.2. Rešavanje globalnih ekonomskih problema. 4. Akteri globalne ekonomije. 4.1. Internacionalne institucije. 4.2. Nacionalne države. 4.3. Multinacionalne korporacije. 4.4. Nacionalna preduzeća. 4.5. Nevladine organizacije. 4.6. Ostali akteri. 5. Osnovne komponente globalne ekonomije. 5.1. Internacionalna trgovina. 5.1.1. Slobodna trgovina. 5.1.2. Trgovinska liberalizacija. 5.1.3. Autarkija. 5.1.4. Protekcionizam. 5.1.5. Pokretačka snaga internacionalne trgovine. 5.2. Internacionalne finansije. 6. Ekonomska multilaterala i bilaterala. 6.1. Šta je ekonomska multilaterala? 6.2. Šta je ekonomska bilaterala? 7. Globalna ekonomija i Economics. 8. Značaj globalne ekonomije. (3 - 13) Glava II - GEOEKONOMSKA MORFOLOGIJA SVETA 1. Prirodni resursi. 1.1. Poljoprivredno zemljište. 1.2. Površine pod vodom. 1.3. Površine pod šumom. 1.4. Rudno bogatstvo. 2. Svetsko stanovništvo. 2.1. Eksplozivni rast. 2.2. Stanovništvo po kontinentima. 2.3. Najmnogoljudnije države. 2.4. Radna snaga. 2.5. Promene u strukturi stanovništva. 2.5.1. Urbana aglomeracija. 2.5.2. Migracija stanovništva (dijaspora). 2.5.3. "Odliv mozgova". 2.5.4. Izbeglice i raseljena lica. 3. Svetski bruto proizvod. 3.1. GDP per kapita. 3.2. Ekonomska struktura GWP. 4. Internacionalizacija nacionalnih privreda. 4.1. Internacionalizacija proizvodnje. 4.2. Internacionalizacija trgovine. 4.3. Internacionalna mobilnost finansijskog kapitala. 4.4. Porast obima direktnih stranih investicija. 4.5. Smanjenje troškova transporta i komunikacije. (14 - 34) Glava III - SVETSKI EKONOMSKI IZAZOVI 1. Neravnomeran razvoj. 2. Usporeni rast svetske pr ivrede. 3. Siromaštvo. 3.1. Mirdalova teorija o uzrocima siromaštva. 3.2. Tobinova taksa. 4. Zaduženost zemalja u razvoju. 5. Nezaposlenost. 6. Inflacija. 7. Produbljivanje n ejednakosti unutar zemalja. 8. Finansijske krize. 9. Nelegalna ekonomija i crna tržišta. 10. Energetska oskudica. 11. Ekološka ugroženost. 11.1. Problem pitke vode. 11.2. Globalno zagrevanje ("ozonske rupe"). 11.3. Ugroženost životinjskog sveta. 11.4. Deforestacija. 11.5. Dezertifikacija.12. Epidemijske bolesti. 13. Terorizam. 14. Ekspanzija vojnih rashoda. (35 - 49) Glava IV - GLOBALIZACIJA 1. Šta je globalizacija? 1.1. Pojam globalizacije. 1.2. Pojava globalizacije. 1.3. Predvodnik globalizacije. 1.4. Promene odnosa moći u svetu. 1.5. Osnovi globalizacije. 2. Odlike globalizacije. 2.1. Tehnološko-informatička revolucija. 2.2. Neoliberalizam. 2.3. Glokalizacija. 2.4. Neprikosnovenost privatne svojine. 2.5. Uloga pojedinca. 2.6. Demokratija. 2.7. Nacionalna država i suverenitet. 2.8. Potiranje i afirmisanje nacionalnog identiteta. 2.9. Deregulacija. 2.10. Decentralizacija. 2.11. Tranzicija. 3. Neke implikacije globalizacije. 3.1. Civilno (otvoreno) uštvo. 3.2. Mondijalizam. 3.3. Postmoderni svet. 3.4. Uniformizam. 3.5. Totalitarizam i diktatura. 3.6. Demokratura. 3.7. Antiglobalizam. 4. Globalizacija - da ili ne? 5. Nužnost golobalne koordinacije. (50 - 67)

Glava V - GLOBALNE KORPORACIJE 1. 2. Šta je globalna korporacija? 2. Motiv stvaran ja globalnih korporacija. 3. Metodi formiranja globalnih korporacija. 3.1. Osnivanje. 3.2. Pripajanje. 3.3. Preuzimanje. 3.4. Otkup. 4. Sektori i pou čja aktivnosti globalnih korporacija. 5. Ekonomska s naga globalnih korporacija. 6. Intra-firm trgovina. 7. I nter-firm trgovina. 8. Transferne cene. 9. Politi čka moć globalnih korporacija. 10. Perspektiva korporativn e diplomatije. (68 - 81)

DEO II

PRINCIPI MEðUNARODNE TRGOVINE

Glava VI - TEORIJE MEðUNARODNE TRGOVINE 1. Teorijski pogledi na me ñunarodnu trgovinu. 2. Merkantilizam. 2.1. Kolberizam. 2.2. Kameralizam. 2.3. Opšta ocena merkantilizma. 3. Neomerkantilizam. 4. Teorija apsplutnih prednosti. 5. Teorija komparativnih prednosti. 6. O kredibilitetu teorije apsolutnih i komparativnih prednosti. 7. Teorija proporcionalnos ti faktora (H - O model). 8. Stolper - Semjuelsonova teorema. 9. Leontijev paradoks. 10. Teorija ekonomije obima. 11. Teorija životnog ciklusa proizvoda. 12. Vernonov pr oizvodni ciklus. 13. Teorija sli čnosti zemalja. 14. Teorija independencije, dependen cije i interdependencije. 14.1. Ekonomska independencija. 14.2. Ekonomska dependencija. 14.3. Ekonomska interdependencija. 15. Uzroci protekcionizma. 16. Nužnost liberalizma. (84 - 100) Glava VII - POSLOVI SPOLJNE TRGOVINE 1. Značaj spoljne trgovine. 2. Oblici spoljnotrgovinske ra zmene. 3. Poslovi redovnog izvoza. 3.1. Vidljivi izvoz. 3.2. Nevidljivi izvoz. 3.3. Izvoz kapitala. 4. Poslovi redovnog uvoza. .1. Vidljivi uvoz. 4.2. Nevidljivi uvoz. 4.3. Uvoz kapitala. 5. Poslovi “vezane” trgovine. 5.1. Klasični barter. 5.2. Savremeni barter. 5.3. Kontrakupovine. 5.4. Offset aranžmani. 5.5. Buy - Back aranžmani. 5.6. Poslovi prethodne kupovine. 5.7. Klirinški poslovi. 6. Specifi čni spoljnotrgovinski poslovi. 61. Poslovi dorade i prerade. 6.2. Lizing poslovi. 6.3. Šering poslovi. 6.4. Franšizing poslovi. 6.5. Faktoring poslovi. 6.6. Forfeting poslovi. 6.7. Reeksportni poslovi. (101 - 111) Glava VIII - DUGOROČNA PRIVREDNA SARADNJA SA INOSTRANSTVOM 1. Šta je dugoro čna privredna saradnjA? 2. Zajedni čka ulaganja. 3. Davanje koncesija. 4. Transfer tehnologije. 5. Dugoro čna proizvodna kooperacija. 6. Dugoro čna naučnotehni čka saradnja. 7. Izvo ñenje investicionih radova u inostranstvu. 8. Izrada studije izvodljivosti. 8.1. Metodologija UNIDO-a. 8.2. Metodologija Svetske banke. 9. Podsticanje i uzajamna zaštita ulaganja. 10. Izbega vanje dvostrukog oporezivanja. (112 - 118) Glava IX - INSTRUMENTI INTERNACIONALNE TRGOVINE 1. Carine. 1.1. Fiskalne carine. 1.2. Uvozne (zaštitne) carine. 1.3. Izvozne carine. 1.4.Tranzitne carine. 1.5. Preferencijalne carine. 1.6. Diferencijalne carine. 1.7. Retorzivne carine. 1.8. Odbrambene carine. 1.9. Kaznene carine. 1.10. Kompenzatorske carine. 1.11. Prohibitivne carine. 1.12. Autonomne carine. 1.13. Konvencionalne carine. 1.14. Carine ad valorem. 1.15. Paušalne carine. 1.16. Kombinovane carine. 2. Nivo carinske zaštite. 3. Robni režimi. 3.1. Slobodan uvoz i izvoz (“LB”). 3.2. Kontigenti (“K”). 3.2.1. Ugovorni kontigenti. 3.2.2. Autonomni kontigenti. 3.2.3. Globalno kontigentiranje. 3.2.4. Carinsko

kontigentiranje. 3.2.5. Carinske kvote. 3.3. Režim dozvola (“D”). 3.4. Uslovno slobodni režim (“LBO”). 4. Nevidljive carinske barijere. 5. Indirektni protekcionizam. 6. Izvozne premije. 6.1. Direktne premije. 6.2. Indirektne premije. 6.3. Implikacije izvoznih premija. 7. Prelevman. 8. Demping. 9. Anti - demping. 10. Embar go. 11. Trgovinski ugovori. (119 - 128) Glava X - MULTILATERALNI TRGOVINSKI SISTEM 1. Logika multilateralnog trgovinskog sistema. 2. U zroci trgovinskog protekcionizma. 3. Nužnost trgovinskog liberalizma. 4. Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT). 4.1. Prva runda pregovora GATT. 4.2. Druga runda pregovora GATT. 4.3. Treća runda pregovora GATT. 4.4. Četvrta runda pregovora GATT. 4.5. Dilonova runda. 4.6. Kenedijeva runda. 4.7. Tokijska runda. 4.8. Urugvajska runda. 5. Svetska trgovinska organizacija (WTO). 5.1. Stvaranje WTO. 5.2. Odnos WTO i GATT-a. 5.3. Članstvo u WTO. 5.4. Srbija i WTO (“dvostruki kolosek”). 5.5. Sporazumi WTO. 5.5.1. Carine i trgovina. 5.5.2. Poljoprivreda. 5.5.3. Tekstil i odeća. 5.5.4. Trgovina uslugama. 5.5.5. Prava intelektualne svojine. 5.5.6. Strana ulaganja koja utiču na trgovinu. 5.6. Principi WTO. 5.7. Organi WTO. 5.8. Odlučivanje u WTO. 5.9. Saradnja WTO sa drugim organizacijama. 6. Ministarske konferencije WTO. 6.1. Singapurska ministarska konferencija. 6.2. Ženevska ministarska konferencija. 6.3. Sijetelska ministarska konferencija. 6.4. Doha ministarska konferencija. 6.5. Kankunska ministarska konferencija. 6.6. Hongkonška ministarska konferencija. 7. Dogradnja multilateralnog trgovinskog sistema. (129 - 141) Glava XI - MEðUNARODNA TRGOVINSKA ARBITRAŽA 1. Pojam me ñunarodne trgovinske arbitraže. 2. Predmet me ñunarodne trgovinske arbitraže. 2.1. Meñunarodni spor. 2.2. Trgovinski spor. 2.3. Abitražni sporazum. 3. Vrste meñunarodne trgovinske arbitraže. 3.1. Ad hok arbitraže. 3.2. Institucionalne arbitraže. 3.3. Opšte arbitraže. 3.4. Specijalizovane arbitraže. 3.5. Nacionalne arbitraže. 3.6. Meñunarodne arbitraže. (142 - 146)

DEO III

PRINCIPI MEðUNARODNIH FINANSIJA

Glava XII - SISTEM DEVIZNIH KURSEVA 1. Šta je sistem deviznih kurseva? 2. Šta je devizn i kurs? 3. Paritet kupovne mo ći (PPP). 4. Zakon jedne cene (LOP). 5. Zlatni standar d. 6. Dolarski standard. 7. Plivaju ći devizni kurs. 8. Fiksni devizni kurs. 9. Plivaju ća cena zlata. 10. Monetarna dominacija dolara, evra i jena. 11. Konvertibilnost doma će valute. 12. Devizne rezerve . 12.1. Šta su devizne rezerve? 12..2. Nivo deviznih rezervi. 12.3. Upravljanje deviznim rezervama. 13. Devalvacija (depresijacija). 14. Revalvacija (apres ijacija). 15. Uticaj oblika deviznog kursa na obra čun GDP . (149 - 161) Glava XIII - MULTILATERALNI FINANSIJSKI SISTEM 1. Meñunarodni monetarni fond (IMF) . 1.1. Nastanak IMF. 1.2. Specijalna prava vučenja (SDR). 1.3. Strateški ciljevi IMF. 1.4. Oblici podrške IMF. 1.4.1. Stend - baj anažman. 1.4.2. Fond proširene podrške. 1.4.3. Smanjenje siromaštva i podrška rasta. 1.4.4. Dopunska rezervna podrška. 1.4.5. Kreditne linije za nepredviñenu situaciju. 1.4.6. Kompenzaciona finansijska podrška. 1.4.7. Hitna pomoć. 1.5. Kriterijumi izvršenja. 1.6. Članstvo u IMF. 1.7. Kritika IMF. 2. Evropski ekonomski i monetarni sistem. 2.1. Evropski monetarni sistem (EMS). 2.2. Ekonomska i monetarna unija (EMU). 2.3. Evro. 2.4. Evropski sistem centralnih banaka (ESCB). 2.5. Evropska centralna banka (ECB). 3. Grupacija svetske banke (WBG).

3.1. Meñunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD). 3.2. Meñunarodna finansijska korporacija (IFC). 3.3. Meñunarodna asocijacija za razvoj (IDA). 3.4. Agencija za multilateralno garantovanje investicija (MIGA). 3.5. Meñunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (ICSID). 4. Banka za me ñunarodna poravnjanja (BIS). 5. Regionalne finansijsko - bankarske institucije. 5.1. Evropska investiciona banka (EIB). 5.2. Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj (EBRD). 5.3. Interamerička banka za razvoj (IADB). 5.4. Centralno - američka banka za ekonomske integracije (BCIE). 5.5. Afrička banka za razvoj (AfDB). 5.6. Arapska banka za ekonomski razvoj Afrike (ABEDA). 5.7. Banka za razvoj Centralno - afričkih država (BDEAC). 5.8. Istočno - afrička banka za razvoj (EABD). 5.9. Azijska banka za razvoj (AsDB). 5.10. Islamska banka za razvoj (IsDB). 6. Pariski klub. 7. Londonski klub . (162 - 179) Glava XIV - EKSTERNA ZADUŽENOST 1. Kako nastaje eksterni dug? 2. Eksterna likvidnos t i nelikvidnost. 3. Vrste eksternog duga. 3.1. Ukupni dug. 3.2. Dugoročni dug. 3.2.1. Javni dug. 3.2.2. Javno garantovani dug. 3.2.3. Privatni negarantovani dug. 3.3. Kratkoročni dug. 4. Harrod Domarov model. 5. Makroekonomski indikatori zaduženosti. 6. Održivost eksternog duga. 7. Dugovna kriza. 7.1. Nastanak krize. 7.2. Erupcija krize. 7.3. Metodi rešavanja krize. 7.3.1. Bejkerov plan. 7.3.2. Bredijev plan. 7.3.3. Otkup duga. 7.3.4. Konverzija duga u akcije. 7.3.5. Konverzija duga u dug. 7.3.6. Konverzija duga u ekološke projekte. 8. Eksterna zaduženost Srbije . 8.1. Visina duga. 8.2. Reprogramiranje i otpis duga. 8.3. Saradnja sa IMF. 8.4. Saradnja sa Pariskim klubom. 8.5. Napuljski uslovi. 8.6. Saradnja sa Londonskim klubom. 8.7. IDA status. 8.8. Donatorska sredstva. 9. Kreditni rejting. 9.1. Obezbeñenje od kreditnog rizika. 9.2. Politički rizik. 9.3. Uredno servisiranje duga. 9.4. Reformska orijentacija. 9.5. Meñunarodna podrška. (180 - 194) Glava XV - MEðUNARODNI PLATNI PROMET 1. Poslovi platnog prometa. 2. Loro i nostro konta. 3. Sredstva me ñunarodnih pla ćanja. 3.1. Valute. 3.2. Devize. 4. Instrumenti me ñunarodnog platnog prometa. 4.1. Bankarska doznaka. 4.2. Medjunarodni ček. 4.3. Menica. 4.4. Inkaso poslovi. 4.5. Akreditiv. 4.5.1. Vrste akreditiva. 4.5.2. Dokumentarni akreditiv. 4.6. Kreditno pismo. 5. Savremeni sistemi meñunarodnog prometa i pla ćanja. 5.1. SWIFT. 5.2. RTGS sistemi plaćanja. 5.2.1. FEDWIRE plaćanje. 5.2.2. Švajcarski SIC. 5.2.3. Švedski RIX sistem. 5.2.4. TARGET. 5.1. SWIFT. 5.2. TARGET. 5.3. BOLERO. 5.4. TT Klub. (195 - 203) Glava XVI - BILANSIRANJE EKONOMSKE SARADNJE SA INOSTRANSTVOM 1. Platni bilans. 2. Trgovinski bilans. 3. Relacije izmeñu platnog i trgovinskog bilansa. 4. Tehnološki bilans. 5. Bilans nerobnih transakcij a. 6. Bilans teku ćih transakcija. 7. Kapitalni bilans. 8. Devizni bilans. 9. Obra čunski bilans. (204 - 208)

DEO IV

REGIONALNE EKONOMSKE INTEGRACIJE

Glava XVII - OBLICI REGIONALNIH EKONOMSKIH INTEGRACIJA 1. Šta su regionalne integracije? 2. Vrste regional nih integracija. 2.1. Sporazum o preferencijalnoj trgovini. 2.2. Zona slobodne trgovine. 2.3. Carinska unija. 2.3.1. Efekat kreiranja trgovine. 2.3.2. Efekat skretanja trgovine. 2.4. Zajedničko tržište. 2.5. Jedinstveno tržište. 3. Regionalne integracije vresus globalizacija. (211 - 214)

Glava XVIII - EVROPSKE INTEGRACIJE, INICIJATIVE I PROCESI 1. Evropska unija (EU). 1.1. Evolucija evropske integracije. 1.1.1. Evropska zajednica za ugalj i čelik (ECSC). 1.1.2. Evropska ekonomska zajednica (EEC). 1.1.3. Evropska zajednica za atomsku energiju (EUROATOM). 1.1.4. Evropska zajednica (EC). 1.1.5. Uspostavljanje Evropske unije (EU). 1.2. Osnovne institucije Evropske unije. 1.3. Projekt evropskog Ustava. 1.3.1. Vrednosti Evropske unije. 1.3.2. Ciljevi Evropske unije. 1.3.3. Ustavne institucije. 1.3.4. Sudbina ustavnog projekta. 1.4. Reformski sporazum Evropske unije. 1.5. Fondovi Evropske unije. 1.6. Ekonomska snaga EU. 2. Proširenje Evropska unije. 2.1. Kopenhaški kriterijumi. 2.2. "Evropeizacija" Balkana. 2.3. Proces stabilizacije i asocijacije (SAP). 2.4. Solunska agenda za Zapadni Balkan. 2.5. Evropska perspektiva Srbije. 2.6. Strah od “balkanizacije“ Evropske unije. 2.7. Mogućnosti budućih proširenja Evropske unije. 3. Saradnja Evropske unije sa drugim akterima u svetu. 3.1. EU i druge regionalne ekonomske integracije. 3.2. EU - SAD transatlantska agenda. 4. Evropska zona slobodne trgovine (EFTA). 5. Evropska ekonomska zona (EEA). 6. Regionalni proces i i inicijative. 6.1. Centralnoevropska inicijativa (CEI). 6.2. Inicijativa za saradnju zemalja Jugoistočne Evrope (SECI). 6.3. Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi (SEECP). 6.4. Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope (PzS JIE). 6.5. Jadransko-jonska inicijativa (AII). 6.6. Rojamon proces. 6.7. Proces saradnje na Dunavu. 6.8. Savska komisija. 7. Centralnoevropska zona slobodne trgovine (CEFTA). 7.1. CEFTA 1992. 7.2. CEFTA 2006. 7.3. Šta novo donosi CEFTA 2006? 7.4. Neki elementi CEFTA 2006. (215 - 239) Glava XIX - EVROAZIJSKE INTEGRACIJE 1. Zajednica nezavisnih država (ZND). 2. Organizaci ja za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC). 3. Organizacija za ekonomsku sarad nju (ECO). (240 - 245) Glava XX - AMERIČKE INTEGRACIJE 1. Severnoameri čka integracija (NAFTA). 2. Latinoameri čko udruženje integralnog razvoja (ALADI). 3. Grupa Rio (RG). 4. Centralnoame rička integracija (CACM). 5. Karipska zajednica (CARICOM). 6. Andska integracija (CAN). 7. Južnoameri čka integracija (MERCOSUL). 8. Unija južnoameri čkih nacija (UNASUL). 9. Ameri čka zona slobodne trgovine (FTAA). (246 - 258) Glava XXI - AZIJSKE INTEGRACIJE 1. Ekonomska integracija Golfa (GCC). 2. Južnoazijs ke integracije . 2.1. Južnoazijska asocijacija za regionalnu saradnju (SAARC). 2.2. Zona slobodne trgovine Južne Azije (SAFTA). 3. Integracija regiona Indijskog okeana (IOR-ARC). 4. Integracija Jugoisto čne Azije. 4.1. Asocijacija zemalja Jugoistočne Azije (ASEAN). 4.2. ASEAN zona slobodne trgovine (AFTA). 4.3. Regionalni forum ASEAN (ARF). 5. Integracije azijsko-pacifi čkog regiona. 5.1. Azijsko-pacifička ekonomska kooperacija (APEC). 5.2. Ekonomska unija Australija - Novi Zeland (ANZCERTA). 5.3. Ekonomsko partnerstvo AFTA - CER (CEP). 5.4. Regionalna saradnja zemalja Južnog Pacifika (SPARTECA). (259 - 270) Glava XXII - AFRIČKE INTEGRACIJE 1. Integracije Isto čne i Južne Afrike. 1.1. Zajedničko tržište Istočne i Južne Afrike (COMESA). 1.2. Južnoafrička carinska unija (SACU). 1.3. Južnoafrička zajednica za razvoj (SADC). 2. Integracija Zapadne Afrike (ECOVAS). 3. Integrac ija Centralne Afrike. 3.1. Carinska unija zemalja Centralne Afrike (UDEAC). 3.2. Ekonomska zajednica zemalja Velikih jezera (CEPGL). 3.3. Ekonomska zajednica država Centralne Afrike (ECCAS). 4. Integracija Magreba (AMU). 5. Afri čka ekonomska zajednica (AEC). 6. Afri čka unija (AU). (271 - 280)

DEO V

GLOBALNE EKONOMSKE ORGANIZACIJE

Glava XXIII - MEðUNARODNE ORGANIZACIJE SISTEMA UN 1. Ekonomski i socijalni savet (ECOSOC). 2. Ekonoms ka komisija za Afriku (ECA). 3. Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifik ( ESCAP). 4. Ekonomska komisija za Evropu (ECE). 5. Ekonomska komisija za Latinsku Ame riku i Karibe (ECLAC). 6. Ekonomska i socijalna komisija za Zapadnu Aziju (ES CWA). 7. Organizacija UN za industrijski razvoj (UNIDO). 8. Konferencija UN o t rgovini i razvoju (UNCTAD). 9. Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO). 10. Meñunarodna organizacija rada (ILO). 11. Svetska organizacija intelektualne svoji ne (WIPO). 12. Meñunarodna pomorska organizacija (IMO). 13. Svetska zdravstven a organizacija (WHO). 14. Svetska meteorološka organizacija (WMO). 15. Me ñunarodna agencija za nuklearnu energiju (IAEA). 16. Meñunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (I CAO). (283 - 288) Glava XXIV - MEðUVLADINE I NEVLADINE ORGANIZACIJE 1. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OEC D). 2. Meñunarodna privredna komora (ICC). 3. Asocijacija mediteranskih komora ( ASCAME). 4. Meñunarodna organizacija poslodavaca (IOE). 5. Svetska carinska organizacija (WCO). 6. Agencija za nuklearnu energiju (NEA). 7. Me ñunarodna agencija za energiju (IEA) 8. Evropska organizacija za nuklearna istraživanja (CERN). 9. O rganizacija zemalja izvoznika nafte (OPEC). 10. Meñunarodna organizacija za standardizaciju (ISO). 11. Meñunarodna unija za telekomunikacije (ITU). 12. Me ñunarodna organizacija za pravnu metrologiju (OIML). 13. Meñunarodna elektrotehni čka komisija (IEC). 14. Svetska poštanska unija (UPU). 15. Meñunarodna organizacija za migracije (IOM). 16. Svets ka turisti čka organizacija (WToO). 17. Evropska konferencija mini stara saobra ćaja (CEMT). 18. Organizacija za me ñunarodni železni čki saobra ćaj (OTIF). 19. Meñunarodna organizacija za telekomunikacije putem satelita (EU TELSAT). 20. Meñunarodna organizacija za mobilnu satelitsku komunikaciju (IM SO). 21. Meñunarodni zadružni savez (ICA). 22. Svetski ekonomski forum (WEF). 23. Svetski socijalni forum (WSF). (289 - 299)

DEO VI

OSNOVI DIPLOMATIJE Glava XXV - POJAM DIPLOMATIJE 1. O genezi diplomatije. 1.1. Začeci diplomatije. 1.2. Nastajanje savremene diplomatije. 1.3. Pojava svetskih diplomatskih centara. 2. Značenje reči "diplomatija". 3. Definicije diplomatije. 3.1. Opšte definicije. 3.2. Kompleksne definicije. 3.3. Diplomatika, diplomatičar i diplomata. 3.4. Diplomatisanje. 4. Osnovne funkcije diplomatije . 5. Vidovi diplomatije. 6. Diplomatija i me ñunarodni odnosi. 6.1. Meñunarodni subjekti. 6.2. Meñunarodni odnosi. 6.3. Meñunarodna politika. 6.4. Meñunarodno pravo. 7. Diplomatija i spoljna politika. 7.1. Šta je spoljna politika? 7.2. Odnos spoljne i unutrašnje politike. 7.3. Diplomatija – instrument spoljne politike. 7.4. Meñuzavisnost spoljne politike i diplomatije. 7.5. Uloga vaninstitucionalnih aktera u stvaranju spoljne politike. 8. Diplomatija i pravo (corpus diplomaticus). 8.1. Bečka konvencija o diplomatskim odnosima. 8.2. Bečka konvencija o konzularnim odnosima. 8.3. Konvencija o specijalnim misijama. 8.4. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod meñunarodnom zaštitom. 8.5. Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera. 8.6. Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija. 8.7. Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija. 8.8. Akti Saveta

Evrope. 8.9. Ostali izvori diplomatskog prava. 9. Sila i diplomatija. 9.1. Svojstva sile. 9.2. Sukobi i ratovi. 9.3. Preventivna diplomatija. 10. Diplomatija i nauka. 10.1. Diplomatska nauka. 10.2. Istorija diplomatije – kao nauka. 10.3. Istorija srpske diplomatije. 11. Najznačajniji me ñunarodni i diplomatski doga ñaji 20. veka. (302 - 328) Glava XXVI - ORGANIZACIJA SPOLJNIH POSLOVA 1. Državni organi za spoljne poslove. 2. Organi spo ljnih poslova unutar države. 2.1. Šef države. 2.2. Vlada. 2.3. Parlament. 2.3.1. Spoljnopolitičke funkcije parlamenta. 2.3.2. Parlamentarna diplomatija. 2.4. Ministarstvo inostranih poslova. 2.4.1. Ministar inostranih poslova. 2.4.2. Poslovi i funkcije ministarstva. 2.4.3. Organizaciona struktura ministarstva. 3. Organi spoljnih poslova izvan države. 4. Diplomatska služba. (329 - 340) Glava XXVII - BILATERALNA DIPLOMATIJA 1. Diplomatski odnosi. 1.1. Otvaranje diplomatske misije (ambasade). 1.2. Funkcije diplomatske misije. 1.3. Organizacija diplomatske misije. 1.4. Ostala diplomatska predstavništva. 1.4.1. Kulturno-informativni centar. 1.4.2. Vojno-diplomatsko predstavništvo. 1.4.3. Meñudržavna radna tela. 1.4.4. Specijalni diplomatski izaslanik. 1.5. Specijalna diplomatska misija. 1.6. Zaštita interesa posredstvom treće države. 2. Imenovanje izvanrednog i opunomo ćenog ambasadora. 2.1. Agreman. 2.2. Priprema šefa misije. 2.3. Ukaz o imenovanju šefa misije. 2.4. Akreditivno pismo. 2.5. Opozivno pismo. 2.6. Imenovanje drugih diplomatskih predstavnika. 2.6.1. Notifikacija. 2.6.2. Konsantman. 3. Konzularni odnosi. 3.1. Uspostavljanje konzularnih odnosa. 3.2. Otvaranje konzulata. 3.3. Šta je konzulat? 3.4. Funkcije konzulata. 3.5. Počasni konzulat. 4. Imenovanje generalnog konzula. 4.1. Egzekvatura. 4.2. Patentno pismo. 5. Stanja u diplomatsko-konzularnim odnosima. 5.1. Reciprocitet u diplomatskim odnosima. 5.2. Poremećaji u diplomatsko-konzularnim odnosima. 5.2.1. Povlačenje ambasadora na konsultacije. 5.2.2. Snižavanje nivoa diplomatskog predstavljanja. 5.3. Prekid diplomatsko-konzularnih odnosa. 5.3.1. Razlozi za prekid diplomatskih odnosa. 5.3.2. Neki slučajevi prekida diplomatskih odnosa. 5.3.3. Retorzija u diplomatskim odnosima. 5.4. Obnavljanje diplomatskih odnosa. 6. Povlastice i imuniteti ambasada i konzulata. 7. Diplomatski i konzularni kor. 7.1. Diplomatski kor. 7.2. Konzularni kor. 8. Audijencija. 9. Okvir bilateralnih odnosa Srbije . (341 - 364) Glava XXVIII - MULTILATERALNA DIPLOMATIJA 1. Multilateralna diplomatija - institut novog vrem ena. 2. Šta je multilateralna diplomatija? 3. Predmet multilateralne diplomatije. 4. Organizacija multilateralne diplomatije. 4.1. Sektor za multilateralnu diplomatiju u MIP-u. 4.2. Stalna misija pri meñunarodnoj organizaciji. 4.3. Diplomatska služba meñunarodne organizacije. 5. Imenovanje šefa stalne misije pri me ñunarodnoj organizaciji. 6. Funkcije stalne misije pri UN. 7. Imuniteti i privilegije me ñunarodnih organizacija. 8. Bilateralna versus multilateralna diplomatija. 9. Okvir multilateralni h odnosa Srbije. (365 - 372) Glava XXIX - DIPLOMATSKA PROFESIJA 1. Ko je diplomata? 1.1. Format diplomate. 1.2. Karijerni i nekarijerni diplomata. 1.3. "Multilateralac" i "bilateralac". 1.4. Regrutovanje diplomata od karijere. 1.5. Diplomatska zvanja. 1.6. Klase šefova diplomatske misije. 1.7. Funkcije šefa diplomatske misije. 2. Ko je konzul? 2.1. Konzularna zvanja. 2.2. Karijerni i nekarijerni konzul. 2.3. Počasni konzul. 3. Odnosi diplomata i "konzularaca". 4. Diplomatsko-ko nzularno osoblje. 5. Imuniteti i privilegije diplomata. 6. Imuniteti i privilegije konzula. 7. Diplomatski kurir. 8. Diplomatski i službeni pasoš. 8.1. Diplomatski pasoš. 8.2. Službeni pasoš. (373 - 388)

LITERATURA (389 - 393) BELEŠKA O AUTORIMA (394 - 395)

1

DEO I

UVOD

U GLOBALNU EKONOMIJU

2

PART I

INTRODUCTION

TO GLOBAL ECONOMICS

3

Glava I PREDMET

GLOBALNE EKONOMIJE

1. Zašto globalna ekonomija? 1.1. Pojmovno odreñenje. 1.2. Mekmilanova definicija. 1.3. Oksfordska definicija. 2. Globalni ekonomski sistem. 2.1. Multilateralni finansijski sistem. 2.2. Multilateralni trgovinski sistem. 2.3. Internacionalne ekonomske organizacije. 2.4. Regionalne ekonomske integracije. 2.5. Meñunarodni pravni poredak. 3. Ciljevi globalne ekonomije. 3.1. Održivi razvoj svetske privrede. 3.2. Rešavanje globalnih ekonomskih problema. 4. Akteri globalne ekonomije. 4.1. Internacionalne institucije. 4.2. Nacionalne države. 4.3. Multinacionalne korporacije. 4.4. Nacionalna preduzeća. 4.5. Nevladine organizacije. 4.6. Ostali akteri. 5. Osnovne komponente globalne ekonomije. 5.1. Internacionalna trgovina. 5.1.1. Slobodna trgovina. 5.1.2. Trgovinska liberalizacija. 5.1.3. Autarkija. 5.1.4. Protekcionizam. 5.1.5. Pokretačka snaga internacionalne trgovine. 5.2. Internacionalne finansije. 6. Ekonomska multilaterala i bilaterala. 6.1. Šta je ekonomska multilaterala? 6.2. Šta je ekonomska bilaterala? 7. Globalna ekonomija i Economics. 8. Značaj globalne ekonomije. 1. Zašto globalna ekonomija? Pored svoje mikroekonomske i makroekonomske dimenzije, privredna aktivnost u savremenim tržišnim uslovima sve više poprima i svoju treću, globalnu dimenziju, koja se tiče privreñivanja, privrednog organizovanja i života u celom svetu. U toku je proces oblikovanja Globalne ekonomije (Global Economics), sa svojim specifičnim osobenostima i zakonitostima, organizacijom i mehanizmima, izvan granica preduzeća i domaćinstva (Mikroekonomija) i nacionalnih država (Makroekonomija). Države, njihove vlade, kompanije, preduzetnici i potrošači svesni su da njihova sadašnja i buduća pozicija sve više zavisi ne samo od toga šta se dogaña u njihovom vlastitom mestu, opštini, gradu, regionu i zemlji, nego i od toga šta se dogaña u svetu, u bližem i širem okruženju. Države i preduzeća u njima postaju meñusobno sve zavisniji u svetskim razmerama. Potrošači primećuju da se njihovo lokalno tržište menja iz dana u dan, da u svojim lokalnim prodavnicama, pored domaćih, mogu da kupe i raznovrsna dobra proizvedena u drugim zemljama, kao i da koriste razne usluge ne samo domaćih nego i stranih kompanija, kao što su bankarske, transportne, poštanske, telefonske, turističke i dr. Lokalna tržišta dobara i usluga gube svoju tradicionalnu “lokalističku dimenziju”, postaju deo svetskog, globalnog tržišta. Novostvorena situacija primorava lokalna preduzeća da se takmiče sa inostranim preduzećima na svom lokalnom tržištu, da se bore za svoje lokalne potrošače koji u odnosu na njih postaju tržišno sve nezavisniji. Dinamiziranje i kvantitativno uvećanje robnih i novčanih tokova izvan državnih granica nacionalnih ekonomija, njihovo sve tešnje meñusobno povezivanje brojnim trgovinskim, finansijskim, integracionim, tehnološkim, naučnim, političkim i drugim nitima, sve intenzivniji odnosi i raznovrsni oblici saradnje izmeñu mnoštva nacionalnih mikroekonomskiih i makroekonomskih aktera i stvaraju jedno novo stanje stvari na svetskoj privrednoj i tržišnoj sceni. Nastaje i razvija se svetska, globalna privreda.

4

Oblikovanju globalne ekonomije možda najviše doprinosi progresivno smanjivanje i uklanjanje trgovinskih i drugih barijera u razmeni dobara i usluga izmeñu nacionalnih država, odnosno liberalizacija privrednog života u svetskim razmerama. 1.1. Pojmovno odreñenje Globalna (Internacionalna) ekonomija je samostalna naučna disciplina, sa svojim posebnim predmetom, ekonomskim i drugim sadržajima, u okviru velike porodice ekonomskih i društvenih nauka. U naučnim i stručnim krugovim Globalna ekonomija naziva se, iako ne uvek precizno i opravdano, i Meñunarodna ekonomija, i Internacionalna ekonomija (International Economics), Svetska ekonomija (World Economy), Planetarna ekonomija (Planetary Economy) i dr. Predmet odnosno sadržaj Globalne (Internacionalne) ekonomije kao nauke veoma je kompleksan i protivurečan, graniči se i prožima sa drugim naučnim disciplinama, kao što su Mikroekonomija (Microekonomics) i Makroekonomija (Macroeconomics), Geoekonomija (Geoeconomy), Teorija meñunarodniih odnosa (Theory of International Relations) i Diplomatija (Diplomacy), posebno Ekonomska diplomatija (Economic Diplomacy). Zato je pojam Internacionalne (Globalne) ekonomije skoro i nemoguće definisati na jedan jednostavan i precizan način, što bi trebalo da bude svojstvo svake naučne definicije. 1.2. Mekmilanova definicija Prema Mekmilanovom rečniku, Internacionalna ekonomija je “deo ekonomije, koji se bavi transakcijama izmeñu zemalja na polju roba i usluga, finansijskih tokova i kretanja faktora. Konvencionalno se deli na dve oblasti, čista teorija i monetarna teorija. U prvoj, pažnja se poklanja REALNIM veličinama kao što su DOBICI OD TRGOVINE, način obavljanja trgovine itd., dok je druga zaokupljena odreñivanjem DEVIZNOG KURSA izmeñu valuta i mehanizama prilagoñavanja za postizanje ravnoteže PLATNOG BILANSA.” (Dejvid V. Pirs, Mekmilanov rečnik - Moderna ekonomija, Dereta, Beograd, 2003., 257.) Mekmilanova definicija implicira, u stvari, uže poimanje predmeta Internacionalne ekonomije komponovanog od dva osnovna segmenta: Internacionalne trgovine (International Trade) i Internacionalnih finansija (International Finance), koje se u naučnim i stručnim krugovima često tretiraju i kao odvojene naučne discipline. 1.3. Oksfordska definicija Prema Oksfordskom ekonomskom rečniku, Internacionalnu ekonomiju čine “delovi ekonomije koji se tiču odnosa izmeñu različitih država. To uključuje razmenu dobara i usluga, kretanje faktora, uključujući migraciju, kretanje kapitala i transfer tehnologije, i internacionalne ekonomske aranžmane, uključujući devizni kurs i devizne rezerve. Ona takoñe izučava državne politike koje utiču na trgovinu, kretanje faktora, i monetarne aranžmane, internacionalno pregovaranje, regionalne institucije kao što su Evropska unija (EU), Severnoamerički sporazum slobodne trgovine (NAFTA), i internacionalne institucije kao što su Svetska trgovinska organizacija (WTO) i Meñunarodni monetarni fond (IMF).” (John Black, Oxford Dictionary of Economics, ”Oxford University Press”, Oxford - New York, 2002., 246.) Oksfordska definicija implicira, u stvari, šire poimanje predmeta Internacionalne odnosno Globalne ekonomije.

5

2. Globalni ekonomski sistem Svetska ekonomija sve više se institucionalizuje, dobija svoje posebne organizacione konture, okvire kroz brojne internacionalne privredne i finansijske organizacije, regionalne ekonomske grupacije i integracije, koje utvrñuju pravila ponašanja najvažnijih ekonomskih aktera na svetskoj tržišnoj sceni, koordinirajući njihove privredne aktivnosti u globalnim, svetskim razmerama, više ili manje uspešno. Stubove savremenog svetskog multilateralnog ekonomskog sistema čine Meñunarodni monetarni fond (International Monetary Fund - IMF), Svetska banka (World Bank - WB) i Svetska trgovinska organizacija (World Trade organization - WTO). Uspostavljanje i neprestano razvijanje globalnog ekonomskog sistema izraz je opšte težnje naroda i država u svetu da zajednički traže i daju odgovore na brojne ekonomske i političke izazove i probleme savremenog sveta (monetarne, finansijske, trgovinske, razvojne, ekološke i dr.), od neposrednog značaja za ekonomski napredak svake pojedinačne zemlje, za uspešnije prevladavanje sopstvenih ekonomskih teškoća, tekućih i dugoročnih, sa kojima se one suočavaju u svom razvoju. 2.1. Multilateralni finansijski sistem Osnove savremenog globalnog, multilateralnog ekonomskog sistema postavljene su krajem drugog svetskog rata, u leto 1944. godine, u Breton Vudsu (Breton Woods), Nju Hempšir (SAD). Predstavnici 44 države, uz vodeću ulogu SAD i Velike Britanije, utvrdili su, Bretonvudskim sporazumom, strukturu posleratnog meñunarodnog monetarnog i finansijskog sistema. Osnovani su Meñunarodni monetarni fond (International Monetary Fund - IMF) i Svetska banka (World Bank - WB), i utvrñen jedan specifičan sistem fiksnih deviznih kurseva, nazivani i "prilagodljivi kursevi" (Adjustable Peg). 2.2. Multilateralni trgovinski sistem Na Bretonvudskoj konferenciji bilo je predloženo da se, pored IMF i WB, osnuje i WTO, kao posebno meñunarodno telo za podsticanje razvoja trgovine u svetskim razmerama. Sporazum tada nije postignut. Interesi učesnika te meñunarodne konferencije bili su divergentni, kao i njihovo gledanje u to vreme na značaj i perspektive internacionalne trgovine. Havanskom deklaracijom iz 1948. godine ustanovljen je Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT - General Agreement on Tariffs and Trade), kao privremeno i prelazno rešenje do osnivanja Svetske trgovinske organizacije, u okviru kojeg je, do 1993. godine odžrano osam rundi multilateralnih trgovinskih pregovora o sniženju carinskih stopa. Kao rezultat istorijskih procesa i strukturnih promena koje su se dešavale na ekonomskoj i političkoj sceni sveta tokom druge polovine dvadesetog veka, 15. aprila 1994. godine, pedeset godina nakon Bretonvudske konferencije, stvorena je WTO, a sa radom počela 1. januara 1995. godine. 2.3. Internacionalne ekonomske organizacije U meñuvremenu, stvorene su i brojne internacionalne ekonomske organizacije (privredne i finansijske) kao izraz sve veće meñuzavisnosti država, kao i potrebe njihovog meñusobnog komuniciranja u odgovarajućoj institucionalizovanoj formi. Njihova uobičajena podela je na:

6

(1) meñunarodne ekonomske organizacije u okviru sistema Ujedinjenih nacija (UN) i (2) meñunarodne vladine i nevladine ekonomske organizacije. 2.4. Regionalne ekonomske integracije Isto tako stvorene su i brojne regionalne ekonomske integracije (Evropska unija, NAFTA, MERCOSUL, ASEAN, SAARC, EKOVAS, COMESA i dr. ), kao i otvoreni procesi interregionalnog i globalnog ekonomskog povezivanja i integrisanja država i sveta, kao što su FTAA (Američka zona slobodne trgovine), AFTA (ASEAN zona slobodne trgovine), SAFTA (Zona slobodne trgovine Južne Azije), i dr. Najveći deo svetske trgovine ostvaruje se izmeñu članica tih integracija. 2.5. Meñunarodni pravni poredak Na globalnom planu uspostavljen je i odgovarajući pravni poredak, sa svojim internacionalnim pravnim institucijama (meñunarodni sudovi, meñunarodne trgovinske arbitraže i dr.) koje, pored ostalog, brinu o poštovanju zaključenih bilateralnih i multilateralnih meñudržavnih sporazuma o kretanju roba, kapitala i radne snage izvan granica nacionalnih država. Čak se u odreñenim slučajevima i rešavanje privrednih sporova izmeñu tržišnih aktera unutar date države prenosi u nadležnost internacionalnih pravnih institucija. 3. Ciljevi globalne ekonomije Pred Globalnom (Internacionalnom) ekonomijom kao naukom nalaze se, pored mnogih drugih, dva globalna strateška cIlja: (1) obezbeñivati uslove za ostvarivanje oživog razvoja svetske privrede; i (2) blagovremeno rešavanje globalnih ekonomskih problema i suočavanje sa izazovima. 3.1. Održivi razvoj svetske privrede Svetska privreda nije ni završen niti savršen mehanizam. Ona ne egzistira kao neki homogen ekonomski organizam, sastavljen od identičnog tkiva, nego kao mnoštvo različitih nacionalnih ekonomija, raznorodnih nacionalnih i multinacionalnih preduzeća, regionalnih ekonomskih grupacija i integracija, kao i drugih ekonomskih aktera koje povezuju interesi, često i veoma protivurečni, koje nije ni lako niti jednostavno uskladiti. Kvalitet postojećih mehanizama globalnog usklañivanja i koordinacije svetske privrede nije dostigao ostvareni stepen meñuzavisnosti nacionalnih ekonomija unutar nje. Objektivna protivurečnost savremenog sveta, kao i svake pojedinačne nacionalne zajednice i države, izražava se, u krajnjoj liniji, u oskudnosti svih faktora proizvodnje (globalnih resursa), s jedne, i neograničenosti ljudskih potreba za dobrima i uslugama, s druge strane. Izlaz iz tih protivurečnosti nalazi se u bržem, stabilnijem i ravnomernijem razvoju svetske privrede, ali i više od toga. U pitanju je ne samo postizanje odgovarajuće stope rasta svetske privrede i povećanja opšteg materijalnog blagostanja ljudi u svetu, nego istovremeno i očuvanje životne sredine, afirmisanje ljudskih prava i sloboda, razvijanje demokratskih vrednosti i institucija u svakoj državnoj zajednici i regionu širom sveta. Privredni razvoj svetske privrede koji u sebi uključuje sve te komponente je održivi razvoj. Ostvarivanje održivog privrednog razvoja je globalni cilj, kompleksan i dalekosežan.

7

Ekološki problemi postali su prvorazredni globalni ekonomski i politički problemi, koji se uspešno mogu rešavati samo na globalnom planu, uz multilateralnu koordiniranu akciju svih država i nacija sveta. Održivi razvoj je preduslov zdrave životne sredine. Rešavanje nastalih ekoloških problema zahteva velika nova ulaganja, ali znači i gubitak mnogih profita kojih se pojedine velike multi - nacionalne kompanije i države ne žele tako lako odreći. To su glavni razlozi zašto se i mnogi globalni politički dogovori o značajnim elementima održivog razvoja, postignuti na svetskom multilateralnom nivou (prvi svetski samit o spasavanju planete, odžran 1992. godine u Rio de Žaneiru, svetski samit o klimatskim promenama na planeti, odžran 1998. godine u Kjotu, i svetski samit o održivom razvoju planete, odžran 2002. godine u Johanesburgu), sprovode uz velike otpore i iscrpljujuće rasprave. Teorijsko formulisanje institucionalnih i funkcionalnih uslova neophodnih za ostvarivanje održivog razvoja svetske privrede jedan je od prvorazrednih teorijskih izazova pred kojima se Internacionalna ekonomija kao nauka, zajedno sa drugim naučnim disciplinama, danas nalazi. 3.2. Rešavanje globalnih ekonomskih problema Spisak ekonomskih, socijalnih, ekoloških i drugih problema sa kojima se suočava savremeni svet je predugačak: Usporavanje privrednog rasta u svetskim razmerama, produbljivanje ekonomskog jaza u nivou razvijenosti zemalja i regiona, neprestano reprodukovanje siromaštva i bede, visoka spoljna zaduženost zemalja u razvoju, nezaposlenost, energetska oskudica, ugroženost životne sredine, pandemske bolesti, odsustvo odgovarajuće globalne ekonomske koordinacije, posebno u pogledu obezbeñivanja stabilnijeg, ravnomernijeg i održivog globalnog privrednog razvoja celog sveta, a ne samo njegovog razvijenijeg dela, i dr. Iznalaženje potrebnih teorijskih odgovora i mogućih konkretnih rešenja za globalne ekonomske probleme sveta takoñe, je jedan od velikih izazova pred kojima se Internacionalna ekonomija kao nauka nalazi. 4. Akteri globalne ekonomije Akteri na internacionalnoj ekonomskoj sceni su brojni i raznovrsni. Najvažniji akteri su: 4.1. Internacionalne institucije Internacionalne institucije su političke i ekonomske, privredne i finansijske organizacije, regionalne integracije i trgovinski blokovi, ekonomski forumi, samiti, grupe i drugi internacionalni organizmi. Procenjuje se da ih u svetu ima blizu 4. 000. Od svih internacionalnih institucija najvažnije su Ujedinjene nacije (sa svojom razuñenom strukturom), IMF, WB, WTO i Grupa - 7 (SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija i Kanada), odnosno Grupa - 8 (uključujući i Rusiju), kao i sve značajnije ekonomske intgegracije (EU, NAFTA, MERCOSUL, ASEAN, ECOVAS i dr.). Odluke koje se donose u tim internacionalnim institucijama presudno utiču na privredne tokove u svetskim i nacionalnim razmerama.

8

4.2. Nacionalne države Svaka savremena nacionalna država, na jedan ili drugi način, kontroliše robne i novčane (finansijske) tokove koji se odvijaju preko njenih granica, svojim makroekonomskim merama (zabrana uvoza ili izvoza neke robe, propisivanje visoke carinske zaštite domaće proizvodnje, kontigentiranje uvoza i izvoza odreñenih roba, uvoñenje prelevmana, primenjivanje mera indirektnog spoljnotrgovinskog protekcionizma, utvrñivanje visine deviznog kursa, i dr.) utiče na te tokove, podstiče ih, ograničava ili preusmerava. Ponekad se u konkurentsku borbu izmeñu domaćih i stranih preduzeća na lokalnom ili nacionalnom tržištu, uključujući i multinacionalne korporacije, država umeša i bez neposredne primene odreñenih protekcionističkih mera, kao što je, na primer, upućivanje poruke (apela) potrošačima svoje zemlje da što više kupuju domaću, a ne stranu, uvezenu robu, u cilju rešavanja sopstvenih platnobilansnih problema. 4.3. Multinacionalne korporacije Multinacionalne korporacije (Multinational Corporations - MNC) su velika preduzeća čije je sedište poslovnih operacija locirano u jednoj zemlji, a posluju u više od jedne zemlje preko mreže zavisnih preduzeća u kojima imaju većinsko ili manjinsko vlasništvo. Prisutne su u industriji, finansijama, trgovini, saobraćaju, medijima i dr. Raspolažu kapitalom ogromnih razmera, sa proizvodnjom i prometom velikog obima. Neprestano šire prodajno tržište izvan zemlje u kojoj su locirane. Multinacionalne korporacije su "svetska preduzeća" u pravom smislu te reči, jer funkcionišu u više od jedne zemlje. 4.4. Nacionalna preduzeća Svako preduzeće date države, kao pravno lice, koje posluje sa inostranstvom, bez obzira na veličinu i vrstu posla koju obavlja (uvoz, izvoz, izvoñenje investicionih radova, transfer tehnologije i dr.), akter je na internacionalnoj tržišnoj sceni. Karakteristično je da mnoga nacionalna preduzeća, ne samo velika, nego i mikro, mala i srednja preduzeća, pored samostalnog nastupa na svetskom tržištu, svoje poslovne operacije sve više usmeravaju prema aktivnostima multinacionalnih kompanija, ulaze u njihovu gravitacionu orbitu. 4.5. Nevladine organizacije (NGOs) Nevladine organizacije (Nongovernmental Organizations - NGOs), koje se često nazivaju i decom globalizacije (Chilen of Globalisation), predstavljaju se kao sve prisutniji i aktivniji akter na internacionalnoj sceni, uključujući i ekonomiju. Reč je o brojnim neprofitnim, nevladinim organizacijama, sa specifičnom ulogom i funkcijama, izvan privatnog i javnog sektora društva, koje internacionalno deluju u raznim društvenim i ekonomskim segmentima kao što su, na primer, pružanje pravne i tehničke pomoći u zaštiti životne sredine u globalnim razmerama, zalaganje za pružanje veće ekonomske i druge pomoći zemljama u razvoju, mobilisanje svetske javnosti u rešavanju konkretnih problema (borba protiv alkoholizma, AIDS - a i dr.). U fokusu NGO nevladinog sektora je otvaranje društvene perspektive ne samo za efikasnije i sveobuhvatnije rešavanje svakodnevnih životnih ekonomskih problema grañanina i grañana

9

nego i za poštovanje osnovnih ljudskih prava i grañanskih sloboda, za otvoreno, demokratsko i tolerantno društvo, za društvo vladavine prava. Uticaj NGOs, koje se još nazivaju nevladin sektor (Nongovermental Sector) i treći sektor (Third Sector), u porastu je na internacionalnoj sceni, uključujući i svetsku privredu, sa tendencijom prerastanja u četvrti stožer internacionalne, globalne ekonomije (pored IMF, WB i WTO). 4.6. Ostali akteri Učesnici internacionalne ekonomske scene su i brojna druga fizička pravna lica koja su, na jedan ili drugi način, povezana sa robnim i finansijskim tokovima na internacionalnoj tržišnoj sceni (učesnici na berzama, strukovna privredna udruženja, kao i brojne druge privredne i neprivredne organizacije i institucije). 5. Osnovne komponente globalne ekonomije Globalna ekonomija komponovana je od dva bazična segmenta: internacionalne trgovine i internacionalnih finansija, uključujući i čitavu lepezu internacionalnih ekonomskih, trgovinskih i finansijskih institucija. 5.1. Internacionalna trgovina Predmet Internacionalene trgovine, pored ostalog, su: (1) teorije internacionalne trgovine, kao što su merkantilistička i neomerkantilistička teorija, teorija apsolutne prednosti, teorija komparativne prednosti, teorija proporcionalnosti faktora i dr. i njihov mogući uticaj na privredni rast i blagostanje date zemlje; (2) nacionalne i internacionalne spoljnotrgovinske politike, kao što su politika slobodne trgovine (Free Trade), politika trgovinske liberalizacije (Trade Liberalization), politika trgovinskog protekcionizma (Trade Protectionism) i politika nacionalne zatvorenosti (National Autarky), i njihov uticaj na ekonomski rast date zemlje i sveta u celini; (3) instrumenti spoljnotrgovinskog intervencionizma, kao što su carine, uvozne kvote, izvozne subvencije, indirektne uvozne i izvozne restrikcije, i dr., kao i efekti tih instrumenata (dobitci i gubitci od spoljne trgovine); (4) determinante uslova razmene (Terms of Trade), kao što su potrošačke preferencije, poslovna neizvesnost, retkost dobara i usluga, kvalitet ponuñene robe, visina proizvodnih troškova date robe, pregovaračka veština (umetnost ubeñivanja), očekivanja od budućih poslovnih odnosa, efekti državne (nacionalne) spoljnotrgovinske politike, poslovna moralnost, prinuda i dr. Internacionalna trgovina, kao stanje ili tendencija, pojavljuje se u četiri osnovna oblika: slobodna trgovina (Free Trade), trgovinska liberalizacija (Trade Liberalization), trgovinska zatvorenost (Trade Autarky) i trgovinski protekcionizam (Trade Protectionism).

10

Slika br. 1. Spoljnotrgovinske orijentacije

Izvor: Steven Suranovic, Some Trade Terminology, 1997. - 2004., http://internationalecon.com

Stanje čiste slobodne trgovine ili autarkije nikada nije egzistiralo u realnom privrednom svetu. Realni svet sastoji se od pojedinačnih nacionalnih ekonomija koje se nalaze izmeñu te dve krajnosti. 5.1.1. Slobodna trgovina Slobodna trgovina je koncept spoljnotrgovinskog poslovanja u kojem država ničim niti ometa niti podstiče slobodnu razmenu roba izmeñu država, kada sprovodi politiku “laissez faire” u odnosu na spoljnu trgovinu. Prema tom konceptu, trgovinski odnosi izmeñu pojedinih zemalja treba da se razvijaju slobodno, da cirkulacija roba i usluga ne bude ničim ometana (carine, premije, robni režimi i slično), da granica izmeñu domaćeg (unutrašnjeg) i stranog (spoljnjeg) tržišta bude nevidljiva, te da se funkcija države u toj ekonomskoj sferi svede samo na pitanja sigurnosti prometa (inspekcijski poslovi, propisivanje i kontrola standarda, kontrola kvaliteta i slično). Za slobodnu trgovinu zalažu se one zemlje koje su u svom ekonomskom razvoju dostigle takav nivo da se ne boje konkurencije drugih zemalja. Singapur i Hong Kong (u sastavu Kine) smatraju se zemljama visoko orijentisanim na slobodnu trgovinu. 5.1.2. Trgovinska liberalizacija Spoljnotrgovinska orijentacija date zemlje prema slobodnoj trgovini naziva se trgovinska liberalizacija. Afirmisanje vrednosti slobodne spoljne trgovine, uz što je moguće manje involviranje države u odvijanju spoljnotrgovinskih poslova, strateški je cilj stvaranja i funkcionisanja WTO. Ostvarivanju takvog cilja teže sve zemalje u svetu sa tržišnom orjentacijom. 5.1.3. Autarkija Suprotno slobodnoj spoljnoj trgovini, kad država nametne takve restriktivne spoljnotrgovinske propise koji eliminišu svaki podsticaj za spoljnu trgovinu. Takvo stanje, kad ne postoje uslovi za obavljanje spoljnotrgovinske razmene, naziva se nacionalna autarkija. Autarkija predstavlja izolacionizam.

11

Severna Koreja i Kuba smatraju se zemljama sa relativno zatvorenom ekonomijom i bližem stanju autarkije. 5.1.4. Protekcionizam Spoljnotrgovinska orijentacija date zemlje prema autarkiji naziva se protekcionizam. Protekcionističku spoljnotrgovinsku politiku praktikuju one zemlje koje u svom ekonomskom razvoju nisu dostigle takav nivo razvijenosti koji bi im garantovao tržišnu zaštitu domaće proizvodnje od konkurencije sa strane, odnosno koji bi im obezbeñivao uspešnu konkurenciju domaće proizvodnje na stranim tržištima. Zato zemlje (države) koje se nalaze u takvoj ekonomskoj poziciji pribegavaju, u zavisnosti od konkretne situacije, raznovrsnim spoljnotrgovinskim zaštitnim instrumentima (carine i dr.) i robnim režimima. 5.1.5. Pokretačka snaga internacionalne trgovine Pokretačka snaga internacionalne trgovine je tržišna logika, iskonska težnja svakog ekonomskog aktera na svakoj tački zemljine kugle da raspoložive resurse što racionalnije koristi, da stvara dobra i usluge uz što niže troškove, da maksimizira svoj profit u datom vremenu i prostoru. Internacionalna trgovina je šansa za svaku nacionalnu ekonomiju i regiju da raspoložive resurse racionalnije koristi u skladu sa tražnjom na svetskom tržištu, koja je uvek veća od tražnje na nacionalnom ili regionalnom tržištu. Do sada sticana iskustva u privrednom razvoju ukazuju da je efikasna samo ona nacionalna ekonomija koja najveći mogući deo svog ukupnog društvenog proizvoda ostvaruje kroz raznovrsne oblike ekonomske saradnje sa inostranstvom, sa akterima na svetskoj tržišnoj sceni. Osvajanje što bolje pozicije na svetskom tržištu, ostvarivanje što većeg profita na njemu, postalo je strateško opredeljenje svake savremene nacionalne ekonomije i njenih tržišnih aktera. To je glavni motiv koji ih upućuje jedne na druge. 5.2. Internacionalne finansije Predmet Internacionalinih finansija, pored ostalog, su: (1) finansijske implikacije trgovinskih neravnoteža u poslovanju sa inostranstvom (veći uvoz od izvoza dobara i usluga, i obrnuto); (2) finansijske i kreditne transakcije sa inostranstvom (kratkoročni i dugoročni krediti i dr.); (3) problemi platnog bilansa (ravnoteža i neravnoteža - suficit i deficit, devizne rezerve, otplata duga prema inostranstvu, naplaćivanje potraživanja od inostranstva, i dr.); (4) politika deviznog kursa (fiksni ili plivajući); (5) efekti nacionalne monetarne i fiskalne politike na privrednu stabilnost i razvoj date zemlje, i dr. Ključno otvoreno pitanje internacionalnh finansija svake zemlje je, verovatno, izbor izmeñu fiksnog i plivajućeg deviznog kursa nacionalne valute.

12

6. Ekonomska multilaterala i bilaterala Internacionalnu ekonomiju moguće je izučavati i sa multilateralnog i bilateralnog aspekata, čime je moguće relativizirati odreñene razlike koje postoje izmeñu njenog užeg ili šireg poimanja. 6.1. Šta je ekonomska multilaterala? Pod ekonomskom multilateralom podrazumevaju se ekonomski odnosi koji se uspostavljaju izmeñu više država u okviru i posredstvom: (1) meñunarodnih ekonomskih organizacija i institucija; (2) regionalnih i inter - regionalnih integracija i procesa; i (3) neformalnih oblika organizovanja država i susreta njihovih predstavnika (na primer, susreti šefova država ili vlada). Multilateralni aspekti Internacionalne ekonomije sve više dobijaju na značaju, kako u nacionalnim tako i internacionalnim okvirima. 6.2. Šta je ekonomska bilaterala? Pod ekonomskom bilateralom podrazumeva se kompleks ekonomskih odnosa koji se uspostavljaju izmeñu dve države na osnovu odgovarajućih oblika meñusobne saradnje ekonomskih aktera iz tih država (preduzeća, državne institucije, i dr.), u skladu sa njihovim tekućim i dugoročnim interesima. U praksi se susreću različiti oblici ekonomske saradnje izmeñu dve države, kao što su, pored ostalog, sledeći: (1) spoljnotrgovinski poslovi (uvoz, izvoz, i dr.); (2) viši oblici privredne saradnje (zajednička ulaganja, davanje koncesija, transfer tehnologije, dugoročna proizvodna kooperacija, i dr.); (3) finansijsko - bankarski poslovi; (4) poslovi platnog prometa sa inostranstvom (kreditni poslovi, berzanski poslovi, regulisanje spoljne zaduženosti, meñunarodna plaćanja i dr.); (5) ekonomska saradnja sa dijasporom (migracija radne snage, iseljništvo); (6) poslovi meñunarodne trgovinske arbitraže (meñunarodni trgovinski sporovi, ad hoc i institucionalne arbitraže) i dr. 7. Globalna ekonomija i Economics Globalna (internacionalna) ekonomija, i ako je posebna naučna disciplina, najtešnje je povezana sa Economics - om, odnosno sa Mikroekonomijom i Makroekonomijom. Mikroekonomski modeli, kao što su, na primer, analiza ponude i tražnje, ponašanje firmi i potrošača, perfektna konkurencija, oligopolističke i monopolističke tržišne strukture i efekti tržišnih distorzija, nalaze svoju posebnu primenu u Internacionalnoj trgovini. Makroekonomski modeli, kao što su, na primer, meñusobni odnosi izmeñu agregatnih ekonomskih varijabila (GDP, stope nezaposlenosti, stope inflacije, trgovinski bilansi, devizni kursevi, kamatne stope i dr.), nalaze svoju posebnu primenu u Internacionalnim finansijama. Mikroekonomija i Makroekonomija, koje svojim sadržajima, dostignutim znanjima i saznanjima “pokrivaju” mnoge relevantne segmente Ekonomije kao nauke (Economics), mogle bi donekle da umanje značaj Internacionalne ekonomije samo pod tri pretpostavke: prvo, kad bi u svetskim razmerama postojala potpuna mobilnost faktora proizvodnje (Complete Factor Mobility);

13

drugo, kada bi u svetskim razmerama postojala slobodna trgovina dobara i usluga (Free Trade of Goods and Services); i treće, kad bi u svetu postojala samo jedna valuta (Single Currency) kao sredstvo obračuna i plaćanja u finansijskim transakcijama ekonomskih aktera na svetskoj privrednoj sceni. Ostvarivanje tih pretpostavki u doglednoj budućnosti, iz sadašnje perspektive, malo je realno. Ni jedna savremena nacionalna država ne odriče se ni rado ni brzo svojih makroekonomskih funkcija i prerogativa u sferi ekonomskih odnosa sa inostranstvom. 8. Značaj Globalne ekonomije Globalna ekonomija postala je ne samo aktuelna, nego i veoma značajna naučna disciplina, u teorijskom i praktično - poslovnom smislu, u cilju pružanja odgovora na mnoga otvorena pitanja koja se tiču organizovanja i funkcionisanja svetske privrede, ali i iznalaženja adekvatnih rešenja za ekonomske, socijalne i druge probleme sa kojima se suočava savremeno čovečanstvo. Svojim sadržajima, principima i porukama, Internacinalna ekonomija osposobljava svako preduzeće da uspešnije formuliše strategiju svoga razvoja, da brže uočava i efikasnije rešava praktične probleme u ekonomskoj saradnji sa inostranstvom i na svetskom tržištu. Isto tako, Internacionalna ekonomija je od izuzetnog značaja za svaku zemlju u formulisanju svoje makroekonomske politike i trasiranju pravaca ekonomskog razvoja. Celovitija znanja iz Internacionalne ekonomije neophodna su svakom tržišnom akteru čija je ekonomska i druga aktivnost prožeta elementima inostranosti ili, pak, čija aktivnost, na odgovarajući način, ima dodira sa takvim elementima. Isto tako svakom pojedincu čija je vokacija bavljanje poslovima sa inostranstvom (International Businesses) preko su potrebna što potpunija znanja iz Internacionalne ekonomije, jer ga ona kvalifikuju da te poslove što uspešnije obavlja u svom interesu i interesu firme u kojoj radi. Interesovanje za Internacionalnu ekonomiju (International Economics) u porastu je svuda u svetu, u naučnim, stručnim, poslovnim, menadžerskim, administrativnim (državnim) i drugim krugovima. Zato se Internacionalna ekonomija kao poseban naučno - nastavni predmet izučava na svim visokoškolskim institucijama ekonomske, poslovne i menadžmentske orijentacije širom sveta, posebno u ekonomski i tehnološki naprednim zemljama (Advanced Countries).

14

Glava II GEOEKONOMSKA MORFOLOGIJA

SVETA 1. Prirodni resursi. 1.1. Poljoprivredno zemljište. 1.2. Površine pod vodom. 1.3. Površine pod šumom. 1.4. Rudno bogatstvo. 2. Svetsko stanovništvo. 2.1. Eksplozivni rast. 2.2. Stanovništvo po kontinentima. 2.3. Najmnogoljudnije države. 2.4. Radna snaga. 2.5. Promene u strukturi stanovništva. 2.5.1. Urbana aglomeracija. 2.5.2. Migracija stanovništva (dijaspora). 2.5.3. "Odliv mozgova". 2.5.4. Izbeglice i raseljena lica. 3. Svetski bruto proizvod. 3.1. GDP per kapita. 3.2. Ekonomska struktura GWP. 4. Internacionalizacija nacionalnih privreda. 4.1. Internacionalizacija proizvodnje. 4.2. Internacionalizacija trgovine. 4.3. Internacionalna mobilnost finansijskog kapitala. 4.4. Porast obima direktnih stranih investicija. 4.5. Smanjenje troškova transporta i komunikacije.

Razvoj globalne ekonomije, isto kao i svake nacionalne ekonomije, determinisan je raspoloživim resursima (zemlja, kapital, radna snaga, menadžerske sposobnosti) i načinom njihovog korišćenja. Izučavanje internacionalne ekonomije pretpostavlja prethodno poznavanje najosnovnijih veličina (gabarita) svetske privrede, uključujući njene regionalne i nacionalne dimenzije. 1. Prirodni resursi 1.1. Poljoprivredno zemljište Značajan deo potreba stanovništva u svetu zadovoljava se odgovarajućom proizvodnjom poljoprivrednih i poljoprivredno - prehrambenih proizvoda. Obim proizvodnje poljoprivrednih kultura (pšenica, kukuruz, pirinač, soja, krompir, šećerna trska, šećerna repa, i dr.), proizvodnje osnovnih životnih namirnica (hleb i dr.), kao i proizvodnje mnogih industrijskih kultura (pamuk, lan, i dr.) zavisi, pored ostalog, od veličine i načina korišćenja raspoloživih poljoprivrednih površina (oranice, voćnaci, pašnjaci, šume i dr.), posebno raspoloživih obradivih površina. Poljoprivrerdne površine (Agricultural Areas) čine obradive površine (Arable Land) i površine pod stalnim usevima (Permanent Crops). Obradive površine su 19,8 miliona Km2 (malo veće od površine SAD i Kine zajedno) ili 13,31% kopna naše planete. Kopnena površina Zemlje je 148,9 miliona Km2 (16 puta veća od površine SAD ili skoro 15 puta veća od površine Evrope) ili 29,2% ukupne površine Zemlje (510 miliona Km2), a ostatak je voda. Stalnim usevima, uključujući voćnjake, vinograde i livade, zasejano je 7,0 miliona Km2 (manje od površine Australije) ili 4,71% kopnene površine Zemlje, što je jedan od ograničavajućih faktora poljoprivredne proizvodnje u svetskim razmerama. Prinosi poljoprivrednih proizvoda u velikoj meri zavise od hiometeoroloških uslova. U 2003. godini navodnjavano je oko 2,7 miliona Km2 poljoprivrednih površina (Irrigated Land).

15

Tabela br. 1.

Površina kopna po kontinentima - u milionima Km2 -

Kontinent Površina Učešće u ukupnoj površini (%)

Učešće u površini pod usevima (%)

Azija 45 30 45 Afrika 30 20 19 Severna Amerika 24 16 7 Južna Amerika 18 12 15 Antartik 14 9 - Evropa 10 7 11 Australija/Okeanija 8 6 3 Ceo svet 149 100 100

Izvor: Central Intelligence Agency, World, The World Factbook, 19 June, 2007., www.cia.gov; i www.worldatlas.com

U kopnenoj površini Zemlje Azija učestvuje sa 30% (45 miliona Km2), Afrika sa 20% (30 miliona Km2) i Evropa sa 7% (10 miliona Km2). U ukupnim površinama pod usevima Evropa učestvuje sa 11%. U svetu ima 12 država sa preko 2 miliona Km2 (uključujući i Evropsku uniju kao specifičnu državnu tvorevinu): Tabela br. 2.

Najprostranije države na svetu (Kopno i voda) - u milionima Km2 -

Rang država Površina Učešće u ukupnoj površini kopna (%)

1 Rusija 17,08 11,46 2 Kanada 9,98 6,70 3 SAD 9,82 6,17 4 Kina 9,60 6,46 5 Brazil 8,51 5,71 6 Australija 7,69 5,16 7 Evropska

unija

4,32

3,45 8 Indija 3,29 2,21 9 Argentina 2,77 1,86 10 Kazahstan 2,72 1,83 11 Sudan 2,51 1,68 12 Alžir 2,38 1,60 13 Kongo 2,35 1,58

14 Saudijska Arabija

2,15

1,44

Izvor: Central Intelligence Agency, Rank Order - Area, The World Factbook, op. cit. Pet najprostranijih država na svetu su Rusija (preko 17 miliona Km2), Kanada (9,98 miliona Km2), SAD (9,82 miliona Km2), Kina (9,60 Km2) i Brazil (8,51 miliona Km2).

16

1.2. Površine pod vodom Mora, okeani, jezera i reke izuzetno su važan privredni resurs, za mnoge zemlje osnova privredne aktivnosti (pomorska privreda, posebno ribarstvo). Površina Zemlje pod vodom (okeani, mora, jezera i reke) iznosi 361,1 milion Km2 ili 70,8% ukupne površine Zemlje. Od ukupne količine vode na Zemlji 97,6% je slana, a 2,4% slatka voda. Najveći deo slatkih voda je zaleñeno u polarnim oblastima i lednicima. Raspoloživa slatka voda (pitka voda) čini samo 0,009% svih voda na Zemlji. (Verka Jovanović, Globalna geografija, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002., 46.). Četvrtinu pitke vode daje sliv reke Amazon (Brazil). 1.3. Površine pod šumom Pod šumskim pokrivačem nalazi se oko 2,4% zemljine površine. Tabela br. 3.

Ukupne površine pod šumama 1995.

- u milionima hektara –

Region Šumski pokrivač Latinska Amerika/Karibi 992,69 Bivši Sovjetski Savez 816,17 Azija/Okeanija 564,87 Afrika 520,24 Severna Amerika 457,09 Evropa 145,99

Ukupno 3. 497,05

Izvor: Verka Jovanović, op. cit., 49. Procenjuje se da je stalnom antropološkom pritisku izloženo 94% svih šuma, a da je svet samo izmeñu 1991. i 1995. godine u proseku gubio oko 1,3 miliona hektara godišnje. (Verka Jovanović, op. cit., 48.) 1.4. Rudno bogatstvo Raznovrsno rudno bogatstvo (metali i nemetali), na površini i utrobi zemljine kugle, materijalna je podloga razvoja globalne ekonomije. Raspoložive globalne geološke rezerve bakra, gvožña, olova, cinka, uglja, nafte i svih drugih metala i nemetala, neophodne privrednom razvoju, ograničene su, sa opštom tendencijom sistematskog smanjivanja, s obzirom da su po svom karakteru neobnovljive (Non - renewable). Rezerve neobnovljivih izvora energije (nafta, ugalj, gas i dr.) svakim danom su sve manje.

17

To najbolje ilustruje situacija sa naftom. Tabela br. 4.

Svetske rezerve nafte 2007.

- u milijardama barela - (1 barel = 159 litara)

Rang država Količina

1 Saudijska Arabija 264,3 2 Kanada 178,9* 3 Iran 138,4 4 Irak 115,0 5 Ujedinjeni Arapski

Emirati

97,8 6 Kuvajt 101,5 7 Venecuela 79,1 8 Rusija 74,4* 9 Libija 45,0 10 Nigerija 37,3 11 Kazahstan 26,0* 12 Angola 25,0 13 SAD 22,5* 14 Kina 12,8 15 Katar 15,2 16 Meksiko 14,7 17 Brazil 13,9 18 Alžir 14,7 19 Norveška 9,9* 20 Evropska unija 7,4* 21 Indija 5,7 22 Ekvador 4,7 23 Indonezija 4,4 25 Oman 4,9 26 V. Britanija 4,5* 27 Jemen 3,6 Ceo svet** 1.326,0

*2006 **Procena

Izvor: Central Intelligence Agency, Oil - Proved Reserves, The World Factook - Rank Order, op. cit.; i www.opec.com

Godišnja potrošnja nafte povećana je sa 24,3 milijarde barela u 1993. godini na oko 30 milijardi barela u 2006. godini. SAD su najveći potrošač nafte u svetu (25%). Prema podacima OPEK - a, neotkriveni izvori nafte (Undiscoverd Resources) procenjeni su na 449 milijardi barela. (Declining Oil Reserves: Some Key Concept and Possible Consequences, www. daviesand.com i Encyclopedia Britanica). Pri sadašnjoj godišnjoj potrošnji nafte od 28,5 milijardi barela, raspoložive rezerve nafte plus neotkriveni izvori nafte (Reserves & Resources) iscrpli bi se u narednih 56 godina. Isto tako ograničene su i rezerve svih drugih metala i nemetala, što utiče na nivo njihove godišnje proizvodnje, kao i na kretanje cena metala i nemetala na svetskom tržištu.

18

Tabela br. 5. Svetske rezerve bazi čnih metala

- u hiljadama tona -

Metali Rezerve Proizvodnja

2000. Godine

potrošnje

Godina procene rezervi

Gvožñe/Čelik 65.000 842 77 1995 Aluminijum 3.910 24,2 162 1997 Bakar 320 14,8 22 1997 Olovo 65 6,6 10 1997 Cink 142 8,9 16 1995 Nikal 47 1,1 43 1995

Izvor: T E Norgate and W J Rankin, The Role of Metals in Sustainable Development,

www.minerals.csiro.au Oskudica primarnih metala (ruda) mogla bi da bude jedan od glavnih ekonomskih problema u budućnosti sveta. Pri sadašnjem nivou eksploatacije rezerve gvožña iscrpšće se kroz 77 godina, bakra kroz 22 godine, olova kroz 10 godina itd. S obzirom da je najveći deo raspoloživih rezervi metala koncentrisan u nerazvijenim zemljama, njihva eksploatacija u budućnosti biće verovatno uslovljavana uspostavljanjem novih relacija (ekonomskih, cenovnih i političkih) u odnosima izmeñu njih i razvijenog dela sveta. Problem oskudice primarnih metala u budućnosti moguće je ublažavati većim korišćenjem sekundarnih metala dostupnih reciklaži (Recycled metals). Tako, na primer, ukupne svetske zalihe sekundarnog aluminijuma procenjene su na 3 miliona i 910 hiljada tona, a čelika na 230 miliona tona. (T E Norgate and W J Rankin, op. cit.) U svakom slučaju, maksimalno ekonomisanje raspoloživim rudnim bogatstvom u svetskim razmerama nameće se kao imperativ oživog razvoja globalne ekonomije, kao i svake pojedinačne nacionalne ekonomije. 2. Svetsko stanovništvo 2.1. Eksplozivni rast Svetsko stanovništvo karakteriše eksplozivni rast. Sa 1 milijarde u 1820. godini poraslo je na 6,6 milijarde u 2007. godini. Procenjuje se da se svetsko stanovništvo svakog dana poveća za 201.331 stanovnika, odnosno svake sekunde za oko 2,3 osobe ili za oko 74 miliona stanovnika godišnje. Eksplozivni rast stanovništva posebno je karakterističan za azijski kontinent (bez Rusije), što implicira brojne ekonomske, socijalne i ekološke probleme u svetu (ishrana, stanovanje, obrazovanje, lečenje, i dr.). S druge strane, najveći deo evropskog kontinenta suočava sa tzv. “belom kugom“ (demografska stagnacija ili smanjenje broja stanovnika).

19

Globalni demografski problemi su već duže vreme na dnevnom redu mnogih globalnih foruma, posebno Ujedinjenih nacija. Tabela br. 6.

Broj stanovnika u svetu - u milijardama -

Izvor: Regional polulation from 1750 to 2050, www.geohive.com, a prema World Population Prospects, United Nations, New York; i The World Factbook, 21 August, 2008, op. cit.

Predviña se da će 2050. godine na našoj planeti živeti preko 9 milijardi stanovnika. 2.2. Stanovništvo po kontinentima Tabela br. 7.

Stanovništvo po kontinentima 2007.

- u milionima -

Rang Kontinent Broj stanovnika Učešće u svetskom

stanovništvu (%) 1 Azija 4.001 61 2 Afrika 934 14 3 Evropa 730 11 4 L. Amerika i Karibi 568 9 5 Severna Amerika 335 5 6 Okeanija 34 0,5 Ukupno 6.602 100,0

Izvor: isto.

Najekspanzivniji rast stanovništva je u Aziji. Skoro 2/3 svetskog stanovništva živi na tom kontinentu. Predviña se da će 2050. godine samo u Aziji živeti 5,3 milijarde stanovnika ili 60% ukupnog svetskog stanovništva. 2.3. Najmnogoljudnije države

Godina Stanovništvo 1750 0,8 1800 1,0 1850 1,3 1900 1,7 1950 2,5 1960 3,0 1974 4,0 1988 5,0 2000 6,1 2008 6,7

20

U svetu ima 12 država sa preko 100 miliona stanovnika, uključujući i Evropsku uniju kao specifičnu državnu tvorevinu. Tabela br. 8.

Najmnogoljudnije države na svetu 2008. (jul)

- u milionima -

Rang država Broj stanovnika

Učešće u svetskom

stanovništvu (%) 1 Kina 1.330 20,0 2 Indija 1.147 17,1 3 Evropska unija 491 7,4 4 SAD 304 4,6 5 Indonezija 238 3,6 6 Brazil 192 2,9 7 Pakistan 168 2,5 8 Bangladeš 154 2,3 9 Rusija 141 2,1 10 Nigerija 138 2,0 11 Japan 127 1,9 12 Meksiko 110 1,7

Izvor: Rank Order - Population, The World Factbook, op. cit.

Najmnogoljudnije države na svetu su Kina i Indija. Stanovništvo Kine čini 1/5, a zajedno sa Indijom izmeñu 1/3 i 1/2 ukupnog svetskog stanovništva (37,1%). U ukupnoj kopnenoj površini Zemlje te dve države učestvuju sa 8,7%. Kontrola takvog rasta jedan je od najvećih i najsloženijih izazova savremenog čovečanstva. 2.2. Radna snaga Radnu snagu, kao proizvodni resurs, čini radno sposobno stanovništvo date zemlje, to jest zaposleni, nedovoljno zaposleni i nezaposleni (lica koja traže zaposlenje). Tabela br. 9.

Distribucija radne snage 2007.

- u milionima -

Rang država Ukupno

21

1 Kina 804 2 Indija 517 3 Evropska unija 223 4 SAD 153 5 Indonezija 110 6 Brazil 100 7 Rusija 74 8 Bangladeš 70 9 Japan 67 10 Nigerija 50 11 Pakistan 49 12 Vijetnam 47 13 Nemačka 44 14 Meksiko 45 15 Tajland 37 16 Filipini 36 17 V. Britanija 31 18 Burma 29 19 Francuska 28 20 Etiopija 27 21 Turska 24 22 Italija 25 23 Iran 29 24 Južna Koreja 24 25 Ukrajina 22 26 Egipat 22 27 Španija 22 28 Kolumbija 21 29 Tanzanija 20 30 Kanada 18 31 Poljska 17

Izvor: Central Intelligence Agency, Labor Force - Rank Order, The World Factbook, op. cit.

Veličina raspoližive radne snage najčešće je u korelaciji sa ekonomskom snagom date zemlje, posebno ako je produktivno uposlena. Isto tako, veće učešće radne snage u ukupnom stanovništvu datog društva (države) predstavlja i njegove veće potencijalne mogućnosti u stvaranju dobara i vršenju usluga. Ostvarivanje tih mogućnosti zavisi od toga koliki je deo raspoložive radne snage stvarno angažovan (zaposlen) u procesu stvaranja dobara i vršenju usluga, kao i od uticaja drugih angažovanih faktora proizvodnje (prirodni uslovi, primenjeni nivo tehnologije, preduzetništvo i dr.). U proseku, raspoloživa radna snaga (zaposleni i nezaposleni) predstavlja blizu 50% svetskog stanovništva, uz veća ili manja odstupanja od jedne do druge države. Po pravilu, procenat raspoložive radne snage u odnosu na ukupan broj stanonika viši je u razvijenim zemljama, a u nerazvijenim i zemljama u razvoju niži. Tako, na primer, u 2004. godini iznosio je: u SAD 50%, Rusiji 50%, Indoneziji 47%, Brazilu 48%, Indiji 45%, itd. 2.3. Promene u strukturi stanovništva

22

Savremena svetska populacija je dinamička kategorija, nalazi se u procesu stalnih promena. Urbana aglomeracija i migracija stanovništva iz nerazvijenih u razvijene zemlje dva su posebno karakteristična megatrenda. 2.3.1. Urbana aglomeracija U protekla dva stoleća, sa industrijskim razvojem, kontinuirano se odvijao i proces urbanizacije stanovništva, to jest njegovog prelaska iz ruralnih u urbane sredine, iz sela u gradove. Urbano stanovništvo progresivno se povećavalo. Tako, na primer, u 1800. godini samo 2% svetske populacije bilo je urbanizovano, u 1950. godini 30%, i u 2000. godini 47%. Procenjuje se da će u 2005. godini oko polovine svetske populacije živeti u urbanim sredinama. Urbano stanovništvo u svetu uvećava se svakog dana za skoro 180.000 lica. Tabela br. 10.

Stepen urbanizacije po kontinentima - u % od ukupnog stanovništva -

Kontinenti 2005 2030 (predviñanje)

Svet 48,7 59,9 Afrika 38,3 50,7 Azija 38,8 54,1 Evropa 72,2 78,3 Severna Amerika 80,7 86,7 Latinska Amerika i Karibi 77,4 84,3

Okeanija 70,8 73,8

Izvor: Izvor: Department of Economic and Social Affairs, World Urbanization Prospects,The Revision 2005., 2006., www.un.org

Afrika i Azija još uvek su najruralniji delovi sveta. Prema sadašnjoj stopi rasta, svetska urbana populacija udvostručiće se za 38 godina. Predviña se brži porast urbane populacije u manje razvijenim zemljama u odnosu na razvijene zemlje. Očekuje se da će urbana populacija u zemljama u razvoju dostići 50% u 2020. godini. Sada u svetu ima preko 20 gradova sa preko 10 miliona stanovnika. Tabela br. 11.

Najveći gradovi na svetu (mega - gradovi) - u milionima -

Rang 1950. 1975. 2005. 2015.

23

1 Njujork 12,3

Tokio 26,6

Tokio 35,2

Tokio 35,5

2 Tokio 11,3

Njujork 15,9

Meksiko Siti 19,4

Bombaj 21,9

3 Šangaj 11,4

Njujork 18,7

Meksiko Siti 21,6

4 Meksiko Siti 10,7

Sao Paolo 18,3

Sao Paolo 20,5

5 Sao Paolo 10,0

Bombaj 18,2

Njujork 19,9

6 Delhi 15,0

Delhi 18,6

7 Šangaj 14,5

Šangaj 17,2

8 Kalkuta 14,3

Kalkuta 17,0

9 Džakarta 13,2

Daka 16,8

10 Buenos Ajres 12,6

Džakarta 16,8

11 Daka 12,4

Lagos 16,1

12 Los Anñeles 12,3

Karači 15,2

13 Karači 11,6

Buenos Ajres 13,4

14 Rio de Žaneiro 11,5

Kairo 13,1

15 Osaka 11,3

Los Anñeles 13,1

16 Peking 10,8

Manila 12,9

17 Kairo 11,1

Peking 12,9

18 Lagos 10,9

Rio de Žaneiro 12,8

19 Manila 10,7

Osaka 11,3

20 Moskva 10,7

Istambul 11,2

21 Moskva 11,0

22 Guangdong 10,4

Izvor: Department of Economic and Social Affairs, World Urbanization Prospects, Mega -

Cities, The Revision 2005., 2006., www.un.org Ubrzana urbanizacija nosi sobom brojne probleme, najčešće veoma složene i teško rešive, kao što su, na primer, organizacija efikasne gradske administracije, funkcionisanje niske infrastrukture, snabdevanje životnim namirnicama, obezbeñenje dovoljne količine pitke vode, snabdevanje energentima, odnošenje smeća, lokacija deponija i dr.

24

Oživi razvoj gradova širom sveta, posebno onih sa preko milion stanovnika, izbija u prvi plan globalne ekonomije i strategije globalnog razvoja. Preko 750 miliona siromašnih u svetu živi u urbanim sredinama. Urbana ekonomija (Urban Economics) pokušava, pored ostalog, da odgovori na pitanja funkcionisanja velikih gradova kao velikih ekonomskih i komunalnih sistema. Odgovarajuće službe Ujedinjenih nacija nude i modele u tom pogledu. Tako, na primer, Kurićiba, glavni grad brazilske države Parana, preporučuje se kao grad - model, organizovan i ureñen po meri savremenog čoveka i grañanina. 2.3.2. Migracija stanovništva (dijaspora) Globalizacija je svuda u svetu, pored ostalog, aktuelizirala i pitanje dijaspore, ukupne odnose izmeñu nje i zemlje matice. Prema podacima Meñunarodne organizacije za migracije (International organzation for Migration), na početku 21. veka oko 192 miliona ljudi (ili blizu 3% svetskog stanovništva) živi i radi izvan zemlje u kojoj su roñeni, odnosno svaki trideset peti stanovnik u svetu je migrant. U periodu od 1965. do 1990. godine broj migranata u svetu povećao se za 45 miliona, odnosno povećavao se po godišnjoj stopi od oko 2,1%. Sada se broj migranata povećava po godišnjoj stopi rasta od 2,9%. (International organzation for Migration, About Migration, www.iom.int). Poreklo imigranata (iseljenici) i migranta (radnici na radu u inostranstvu), koji se nazivaju i dijaspora, pretežno su zemlje u razvoju, a njihova destinacija su razvijene zemlje. (Vladimir Grečić, O značaju doznaka iseljenika - izvor finansiranja razvoja, www.politika.co.yu, Beograd, 8. april 2004.) Dijaspora se sve više tretira kao prirodno, nerazdvojivo tkivo naroda zemlje iz koje je ponikla. U toku je proces izjednačavanja i svojevrsnog integrisanja dijaspore i zemlje matice, koji se predstavlja i kao jedan od mega trendova u savremenom svetu. U odnosima dijaspore i matice uspostavljaju se novi, sadržajniji oblici saradnje, posebno ekonomske, koja izbija u prvi plan. Dijaspora se, pored ostalog, sve više predstavlja kao realan i značajan ekonomski resurs u okviru globalnog i kompetitivnog poslovnog ambijenta, kao jedan od važnih faktora ekonomskog razvoja i društvenog napretka zemlje matice. Mnoge zemlje u svetu shvatile su značaj dijaspore i pre osvita globalizacije, sa njom uspostavile i institucionalizovale produktivne oblike saradnje, i po tom osnovu ostvarile zapažene rezultate u svom ukupnom razvoju, posebno ekonomskom i tehnološkom. Izraelska država izjednačila je Jevreje u rasejanju (dijaspori) sa Jevrejima koji žive u Izraelu. Izrael je država svakog Jevreja bez obzira gde živi, u Izraelu ili izvan njega. Svaki Jevrejin iz dijaspore može slobodno, bez birokratskih procedura, da se useli u Izrael. Jevrejska dijaspora veoma je doprinela i doprinosi ekonomskom usponu Izraela. Grčka i Italija čvrsto su vezale dijasporu za maticu, izjednačile u pravima pripadnike svog naroda u matici i dijaspori (državljanstvo, pasoš, pravo glasa, i dr.). Tako, na primer, Amerikanci grčkog odnosno italijanskog porekla veoma su vezani za svoj "stari kraj'' iz kojeg su oni ili njihovi preci došli. Grci i Italijani u dijaspori često su odskočna daska za izvozne i druge poslove grčkih i italijanskih preduzeća u inostranstvu. Oni su dali i daju veliki doprinos ekonomskom usponu svojih zemalja matica.

25

Francuska, takoñe, ne pravi razliku izmeñu Francuza bez obzira gde žive, u njoj ili u svetu. Francuska čak i ne koristi uobičajene termine ''dijaspora'', ''rasejanje'', ''iseljeništvo'', ''emigracija''. Pripadnike svog naroda koji žive u svetu jednostavno naziva ''Francuzi koji žive napolju''. Na poslednjim francuskom izborima glasalo je skoro milion Francuza koji žive izvan Francuske. Dijaspora je postala važan faktor u ekonomskom razvoju Indije. Indusi iz dijaspore, posebno iz SAD i Velike Britanije, ulažu svoj kapital i znanje u Indiju, ekonomski i na drugi način promovišu indijske mogućnosti u tim zemljama, otvaraju prostor za školovanje i zapošljavanje indijskih stručnih kaova, . Kineska dijaspora u SAD, posebno iz Kalifornije i Njujorka, već više od dve decenije ima specijalne veze sa zemljom maticom, snažno doprinoseći ekonomskom, tehnološkom i naučnom usponu Kine. Poljska je odavno prestala da deli svoj narod na maticu i dijasporu, veoma brojnu u SAD, u zemljama Latinske Amerike i drugde. Ukrajina održava specijalne veze sa svojom velikom kolonijom u glavnom gradu brazilske države Parana (Kuritiba). Brazil ne pravi razliku izmeñu Brazilaca u matici i dijaspori. Uspostavljena je plodotvorna saradnja matice sa brojnom dijasporom na Floridi, u američkim državama Nove Engleske, u Japanu i dr. Politika Srbije - matice prema dijaspori je, posle demokratskih promena izvršenih oktobra 2000. godine, na liniji opšteg trenda u svetu. Matica nastoji da stvori institucije privrednog sistema koje će po tržišnoj logici stvari privlačiti kapital i znanje dijaspore. Dijaspora želi, posebno nakon demokratskih promena u matici, da aktivno i ravnopravno učestvuje u političkom, društvenom i ekonomskom životu matice, da se uključi u njenu obnovu i razvoj, da matica iz koje potiče bude ekonomski atraktivna destinacija za profitno oploñavanje uloženog kapitala i znanja. Meñutim, sažina odnosa izmeñu matice i dijaspore, posebno u ekonomskoj sferi, još nije dostigla zadovoljavajući nivo, intenzitet i opseg. Dijaspora još uvek očekuje mnogo "više'' od matice, a matica mnogo ''više'' od dijaspore. Do optimalne ravnoteže očekivanja u tom pogledu tek treba da se doñe. Radikalnu promenu odnosa zemlje matice prema dijaspori možda najbolje ilustruje donošenje Deklaracije o proglašenju odnosa izmeñu otadžbine i rasejanja odnosom od najvećeg državnog i nacionalnog interesa. (Vidi: "Službeni glasnik Republike Srbije", br. 8949 od 5. oktobra 2006. gofine). Isto tako, progresivna i liberalizovana normativna rešenja u vezi državljanstva, omogućavanje licima iz dijaspore da dobiju državljanstvo Republike Srbije bez otpusta iz državljanstva države u kojoj žive i rade, doprineće uspostavljanju tešnjih veza izmeñu države matice i njene dijaspore. U najvećem broju zemljama u razvoju, posebno siromašnim, doznake (Remittances) migranata iz inostranstva su najzačajini spoljni izvor prihoda i finansiranja razvoja. (World Bank, Migration and Remittances, Overview of Migration Trends in Europe and Central Asia, 1990 - 2004.,www.wordbanc.org).

26

Ukupne doznake koje su migranti (imigranati) iz zemalja u razvoju dostavili svojim zemljama - maticama iznosile su US$ 206 milijardi u 2006. godini, više nego duplo u odnosu na 2001. godinu (US$ 96 milijardi). Ukupne doznake migranata u svetu iznosile su US$ 276 milijardi u 2006. godini (2000. godine iznosile US$ 132 milijardi). Indusi iz dijaspore, posebno iz SAD, Velike Britanije i Nemačke, dostavili su Indiji, svojoj zemlji matici, blizu US$ 25 milijardi tokom 2006. godine. Približno istog nivoa bile su i doznake meksičke dijaspore svojoj zemlji matici. (Dilip Ratha, Leveraging Remittences for Development, June 2007., www.migrationpolicy.org). Poslednjih nekoliko godina i u Srbiji je preovladalo uverenje da je dijaspora, pored ostalog, i veoma značajan ekonomski resurs. O dimenzijama tog resursa (broj pripadnika dijaspore, obim kapitala kojim dijaspora raspolaže i dr.) ne postoje precizni podaci. Zemlja matica se do sada nije posebno bavila "popisom’’ broja svojih ljudi koji žive i rade u inostranstvu. Sveobuhvatan popis pripadnika dijaspore iz Srbije nikada nije izvršen. U tom pogledu postoje samo nezvanične procene vršene od strane naših diplomatsko - konzularnih predstavništava, organizacija i klubova dijaspore, pojedinačnih naučnih istraživanja, više ili manje pouzdane, ali u svakom slučaju dovoljno indikativne. Broj pripadnika dijaspore Srbije procenjuje se na 3,5 do 4 miliona (skoro polovina ukupnog broja stanovnika Srbije, bez Kosova i Metohije), što Srbiju svrstava u red zemalja sa izuzetno brojnom dijasporom, pa se zato Srbija i kvalifikuje kao "dijasporična’’ zemlja. Od ukupnog broja pripadnika dijaspore Srbije, oko 1,5 miliona su državljani Srbije, pri čemu značajan broj poseduje i državljanstvo država imigracije. Struktura dijaspore Srbije je sledeća: oko 20 - 30% su zaposleni, oko 1 - 2% su uspešni i ugledni ljudi, oko 10% su oni koji su raspoloženi za saradnju na konkretnim projektima u zemlji matici. U svetu živi i radi preko 5.000 doktora nauka i univerzitetskih radnika poreklom iz Srbije. (Više o raspoloživim statističkim podacima o dijaspori Srbije vidi: Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije, Dijaspora, www.mfa.gov.yu; Privredna komora Srbije, Centar za ekonomske veze sa dijasporom, www.pks.co.yu; i Udruženi za Srbiju, Matica i dijaspora, www.uzsmid.org). Doznake iz inostranstva uvek su predstavljale važan izvor prihoda porodičnih budžeta mnogih porodica i grañana u Srbiji, naročito u periodima ekonomske i socijalne krize, ali i važnu deviznu stavku u platnom bilansu zemlje. Procenjuje se da su doznake iz inostranstva u Srbiju iznosile su preko 4 milijarde US$ u 2006. godini, i bile su veće od deviznih prihoda ostvarenih po osnovi ukupnog izvoza roba i usluga. Najveći deo deviznih doznaka dijaspore izmiče zvaničnoj statističkoj evidenciji. U poslovnim operacijama naše dijaspore godišnje se ''okreće'' preko US$ 50 milijardi. Izneti podaci, iako možda nisu najprecizniji, nedvosmisleno ukazuju da je dijaspora poreklom iz Srbije snažan ekonomski resurs. Novčane doznake pripadnika dijaspore svojim matičnim zemljama bitno će uticati na ekonomske odnose i saradnju izmeñu razvijenih i zemalja u razvoju u 21. veku.

27

2.3.3. "Odliv mozgova" Procesu migracije stanovništva iz nerazvijenih u razvijene zemlje poseban pečat daje stalni odliv visoko stručnih kaova, odnosno "odliv mozgova" ("Brain ain"), posebno u proteklih 20 godina. "Odliv mozgova" znači, u stvari, odliv kapitala iz nerazvijenih u razvijene zemlje, kao i sužavanje prostora za brži razvoj nerazvijenih zemalja. Srbija je jedna od tipičnih država koja je tokom protekle dve decenije bila suočena sa problemom "odliva mozgova", kada je više hiljada visoko stručnih kaova (naučnika, inžinjera, lekara i dr.) otišlo na rad u inostranstvo, najviše u SAD, zemlje Evropske unije, Australiju, Brazil i dr. U svetu živi i radi preko 5.000 doktora nauka i univerzitetskih radnika poreklom iz Srbije. (Više o "odlivu mozgova" kao globalnom problemu vidi: Anew Mountford and Hillel Rapoport, The Brain ain and the World Distribution of Icome and Population, March 2006., www.ifw-kiel.de). 2.3.4. Izbeglice i raseljena lica Početkom 2006. godine, širom sveta, bilo 20,8 miliona lica o kojima se brine Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR): 8,4 miliona izbeglica (40%), 6.6 miliona interno raseljenih lica (32%), 2.4 miliona lica bez brige države (11%), 773,500 lica koja traže azil (4%); i dr. (Refugees by Numbers 2006 edition, 29 August 2007., www.unhcr.org).

Uzroci pojave izbeglica i raseljenih lica su razni lokalni i grañanski ratovi, kao što su bili na prostorima bivše SFR Jugoslavije u posljednjoj dekadi 20. veka, nasilno proterivanje nealbanskog življa sa Kosova i Metohije 17. marta 2004. godine, konflikti u Africi (proterivanje stanovništva iz Ruande, situacija u Darfuru - Sudan), konflikti u Aziji (ratni sukobi u Iraku i Avganistanu), dugogodišnji grañanski rat u Boliviji, i dr. U Srbiji, sredinom 2007. godine, bilo je oko 500 hiljada izbeglica i raseljenih lica. 3. Svetski bruto proizvod Svetski bruto proizvod (Gross World Product - GWP) je kalkulativna globalna ekonomska kategorija koja predstavlja zbir nacionalnih društvenih bruto proizvoda (GDP). Statistički se meri korišćenjem dva metoda: paritet kupovne moći (Purchasing Power Parity - PPP) i zvanični devizni kurs (Official Exchange Rate - OER). Svetski bruto proizvod, meren paritetom kupovne moći, iznosio je, 2006. godine, US$ 65,95 hiljada milijardi (triliona), a po stanovniku 10.200 US$ (PPP). Iste godine, svetski bruto proizvod, meren zvaničnim deviznim kursom, iznosio je US$ 46,76 hiljada milijardi (triliona), a po stanovniku 7.085 US$ (OER). U industrijski najrazvijenijim državama oba metoda utvrñivanja GDP /Gross Domestic Product/ daju približno iste vrednosti. Tako, na primer, GDP SAD, meren metodom PPP, iznosio je, 2007. godine, US$ 13,84 hiljada milijardi, odnosno US$ 13,21hiljada milijardi, meren metodom OER. U nerazvijenim i zemljama u razvoju razlika izmeñu rezultata ta dva metoda merenja GDP je izraženija.

28

Tako, na primer, GDP Meksika, meren metodom PPP, iznosio je, 2007. godine, US$ 1,35 hiljada milijardi, odnosno US$ 743,50 milijardi, meren metodom OER. Metoda PPP realnije odražava ekonomsku snagu date države nego OER. (Više o razlikama izmeñu PPP i OER vidi poglovlje o deviznom kursu). Tabela br. 12.

Struktura GWP po kontinentima 2004.

Rang

Kontinenti

Udeo u GWP (%)

1 Azija 38,7 2 Evropa 25,6 3 Severna Amerika 22,9 4 Latinska Amerika i Karibi 7,7 5 Afrika 3,8 6 Australija i Okeanija 1,3 7 Ukupno 100,0

Izvor: Geohive, Gross Domestic Product, www.geohive. com.

Azija, kao najveći kontinent na svetu, i po površini i broju stanovnika, najviše doprinosi, sa 38,7%, i stvaranju GWP.

Evropa i Severna Amerika učestvuju sa preko 48,5% u stvaranju GWP.

Tabela br. 13.

Vodeće svetske ekonomije prema veli čini GDP 2007.

- u milijardama US$ -

Rang država GDP Udeo u GWP

% 1 Evropska unija 14.380 21,92 2 SAD 13.840 21,09 3 Kina 6.991 10,66 4 Japan 4.290 6,45 5 Indija 2.989 4,56 6 Nemačka 2.810 4,28 7 V. Britanija 2.137 3,26 8 Rusija 2.088 3,18 9 Francuska 2.047 3,12 10 Brazil 1.836 2,80 11 Italija 1.786 2,72 12 Španija 1.352 2,06 13 Meksiko 1.346 2,05 14 Kanada 1.266 1,93 15 Južna Koreja 1.201 1,83 16 Indonezija 838 1,28

29

Izvor: Rank Order - GDP, The World Factbook, 10 june, 2008, op. cit. Deset vodećih nacionalnih ekonomija sveta učestvuju sa oko 66% u GWP. GDP SAD (US$ 13.840 milijardi) čini skoro 1/5 GWP, a zajedno sa Kanadom i Meksikom (NAFTA) izmeñu 1/4 i 1/5 GWP.

GDP EU (US$ 14.380 milijardi) čini nešto manje od 1/5 GWP. Pet zemalja EU - Nemačka, Francuska, V. Britanija, Italija i Španija učestvuju u GWP sa 14,1%. Evroatlantske ekonomske integracije, EU i NAFTA zajedno, učestvuju sa 43,2% u stvaranju GWP. U tzv. trianglu svetske ekonomije (SAD, EU i Japan) ostvaruje se jedna polovina GWP (49,60%). Kina i Japan zajedno učestvuju sa 21,8% u GWP, tj. sa preko 1/5. Ekonomije u usponu na svetskoj privrednoj sceni (Kina, Rusija, Indija, Brazil) učestvuju sa 26,9% u GWP. 3.1. GDP per kapita Bruto domaći proizvod per kapita (po stonovniku) jedan je od sintetičkih pokazatelja ukupne razvijenosti date zemlje, odnosno dostignute produktivnosti i opšteg blagostanja.

Rang vodećih ekonomija u svetu drugačiji je prema GDP per kapita nego prema ukupnom GDP, zbog uključivanja u obračun ukupnog broja stanovnika date zemlje. Tabela br. 14.

Vodeće ekonomije sveta prema GDP per kapita 2007.

- u US$ (PPP) -

Rang država Iznos 1 SAD 45,800 2 Kanada 38,400 3 Japan 33,600 4 Nemačka 34,200 5 V. Britanija 35,100 6 Francuska 33,200 7 Italija 30,400 8 Evropska unija 32,300 9 Španija 30,100

10 Južna Koreja 24,800 11 Rusija 14,700 12 Meksiko 12,800 13 Brazil 9,700 14 Kina 5,300 15 Indonezija 3,700 16 Indija 2.700

30

Izvor: Rank Order - GDP per capita, The World Factbook, 10 june, 2008, op. cit.

Veći GDP per kapita od SAD imaju sledeće države: Katar (US$ 80.900), Luksemburg (US$ 80.500), Bermudi (US$ 69.900), Džersi (US$ 57.000), Malta (US$ 53.400), Norveška (US$ 53.00), Burnej (US$ 51.000), Singapur ( 49.700) i Kipar (US$ 46.900), ali te države ne predstavljaju neki poseban faktor na svetskoj ekonomskoj sceni. GDP per kapita od US$ 1. 000 ima 3 države u svetu: Avganistan, Mali, Tokelau GDP per kapita ispod US$ 1. 000 ima 16 država u svetu, meñu kojima su: Ruanda i Uganda US$ 900, Eritrea, Etiopija, Mozambik, Malawi i Togo US$ 800, Nigerija, Siera Leona i Centralna Afrička Republika US$ 700, Somalia US$ 600 i Zimbabve US$ 200. 3.2. Ekonomska struktura GWP U stvaranju GWP učestvuju tri osnovna privredna sektora: poljoprivreda (primarni sektor), industrija (sekundarni sektor) i usluge (tercijarni sektor). Učešće tih sektora u stvaranju GWP, kao i odnosi izmeñu njih, važan su indikator dostignutog nivoa ekonomske razvijenosti. Tabela br. 15.

Ekonomska struktura GWP 2004.

u % od GWP

Poljoprivreda 4,0 Industrija 32,0 Usluge 64,0 GWP 100,0

Izvor: Central Intelligence Agency, World, The World Factbook, op.cit.

Stvaranju svetskog bruto proizvoda najviše doprinosi sektor usluga. Povećanje učešća usluga u stvaranju GWP je razvojni megatrend svetske privrede, odnosno orijentir ekonomskog razvoja svake pojedinačne nacionalne ekonomije. Po pravilu, nacionalne ekonomije u kojima je učešće sektora usluga u GDP niže od učešća sektora usluga u GWP suočavaju se sa problemima u privrednom razvoju, ekonomski zaostaju u odnosu na razvijeni svet. druga polovina 20. veka bila je u znaku prave ekonomske ekspanzije sektora usluga. Trend ekonomskog uspona sektora usluga nastavljen je i na početku 21. veka. 4. Internacionalizacija nacionalnih privreda 4.1. Internacionalizacija proizvodnje Proizvodnja dobara i usluga organizuje se na onim lokacijama širom sveta na kojima je moguće postići najbolje ekonomske rezultate, proizvoditi uz najniže troškove, gde je jeftinija

31

radna snaga, gde su bliže sirovine, gde su niži transportni troškovi, odnosno gde je bliže tržište i dr. Internacionalizovanju proizvodnje u svetskim razmerama najviše doprinose multinacionalne korporacije. Preduzeća posebnu pažnju posvećuju povećanju sopstvene konkurentnosti na svetskom tržištu. Ona se često orijentišu na proizvodnju i prodaju samo onih roba (proizvoda i usluga) koje donose maksimalni profit, koje ih čine ključnim igračem u datom proizvodnom domenu. Takoñe, preduzeća se sve više identifikuju po jednom ili malom broju proizvoda, odustajući od tradicionalne diverzifikacije proizvodnje, što im omogućava visokoserijsku proizvodnju, uz maksimalno reduciranje fiksnih i drugih troškova po jedinici proizvoda. "Preduzeće mora da utvrdi sopstvenu konkurentnost u odreñenom domenu, da se koncentriše na proizvodnju koja donosi vrednost, a da odustane od diversifikacije. Mnoge velike kompanije u svetu odustale su od diversifikacije i usredsredile se na proizvodnju onih proizvoda sa kojima na tržištu mogu da budu ključni igrači." (agana M. ðurić, Osnovni elementi globalizacije, "Globalizacija i tranzicija", op. cit., 12.) Preduzeća koja proizvode za svetsko tržište su globalni ekonomski akteri, učesnici procesa internacionalizacije proizvodnje u svetskim razmerama. Internacionalizacija privrednih tokova sistematski "osvaja" neosvojene i "neosvojive" prostore. Ona je, pored ostalog, već uveliko stigla i u amazonske džungle. Tako, na primer, u industrijskoj zoni Manausa, glavnog grada brazilske države Amazonas, svoje najmodernije fabrike podigle su mnoge velike svetske multinacionalne kompanije iz oblasti elektronike ("Sony" i dr.). U toj zoni se godišnje proizvede i iz nje izveze tehnološki najsavremenije robe u vrednosti od preko US$ 15 milijardi. 4.2. Internacionalizacija trgovine Internacionalna trgovina neprestno se razvijala u protekla dva veka. Izvoz dobara i usluga porastao je od 1% svetskog bruto proizvoda (WGP) u 1800. godini na 17,1% u 2004. godini. (Kennedy School of Government, Responding to Globalization: EU Trade Policy in a Multipolar World, ARCO Forum, Harvard University, 1. November 2000.; i The World Factbook, June 14. , 2004. op.cit.) U proteklih 15 godina internacionalna trgovina razvijala se po prosečnoj stopi rasta (oko 6%) dva puta višoj od stope rasta svetske privrede (oko 3%). Tome je pre svega doprinelo progresivno smanjivanje i uklanjanje trgovinskih barijera u meñunarodnom prometu roba (dobara i usluga), zahvaljujući, pored ostalog, sve značajnijoj ulozi Svetske trgovinske organizacije (WTO) u podsticanju meñunarodne trgovine. Od 1970. godine na ovamo internacionalna trgovina dobrima i uslugama brže je rasla od nacionalnog dohotka u mnogim industrijski razvijenim zemljama. (Robert M. Dunn, Jr. - John H. Mutti, International Economics, Fifth Edition, “Routledge”, London & New York, 2000., 14.) Vrednost ukupne svetske trgovine (izvozno - uvozne transakcije) u svetu u 2006. godini bila je US$ 24,53 hiljade milijardi (izvoz 12,44, a uvoz US$ 12,09 hiljada milijardi), što je znatno više od 1/3 svetskog bruto proizvoda. Nivo uvozno - izvoznih transakcija nacionalnih ekonomija pokazatelj je njihove ekonomske meñuzavisnosti u globalnim razmerama.

32

Tabela br. 16.

Izvoz i uvoz vode ćih svetskih ekonomija 2007.

- u milijardama US$ (f.o.b.) -

Rang Zemlja Izvoz Uvoz 1 Evropska unija 1.330 1.466 2 Nemačka 1.334 1.089 3 SAD 1.149 1.965 4 Kina 1.217 901 5 Japan 677 572 6 Francuska 548 600 7 V. Britanija 441 617 8 Italija 501 499 9 Kanada 433 387

10 Južna Koreja 372 357 11 Rusija 365 260 12 Meksiko 272 283 13 Španija 252 374 14 Brazil 161 121 15 Indonezija 118 85 16 Indija 151 230

Izvor: Central Intelligence Agency, Rank Order - Exports i Rank Order - Imports, The World

Factbook, op.cit., Predmet internacionalne razmene je čitav spektar industrijskih i poljoprivrednih proizvoda i usluga. Oko 3/4 vrednosti svetskog izvoza i uvoza realizuje se u okviru razvijenih zemalja, odnosno izmeñu njih. Oko 1/3 svetskog izvoza i uvoza realizuje se neposredno preko multinacionalnih kompanija, koje postaju ključni igrači internacionalne trgovine. Napredne tehnologije (telekomunikacione, transportne, i dr.) pospešuju brže kretanje roba, relativizuju vreme i prostor, uz niže transportne, komunikacijske, finansijske i druge troškove po jedinici proizvedenog dobra i izvršene usluge. Internet odnosno World Wide Web (www) tehnologija ubrzano menja tradicionalnu prirodu tržišta mnogih dobara i usluga. Elektronska trgovina (“E - Comerce”) pretvara lokalne kupce i prodavce u globalne. On - lajn trgovina (On Line Comerce) je u usponu, posebno u najrazvijenijim zemljama sveta. On - lajn kupovina i prodaja u SAD dostigla je 2006. godine US$ 280 milijardi. Iste godine u Evropi je iznosila 76,7 milijardi evra. Procenjuje se da će se do 2010. godine trgovina preko interneta utrostručiti. (Ekonomist magazin, br. 375., “Novinsko - izdavačko preduzeće Ekonomist media groop”, Beograd, 30. jul 2007., 8.)

33

4.3. Internacionalna mobilnost finansijskog kapitala Tokovi finansijskog kapitala u svetu slede logiku i procese globalizacije trgovine i proizvodnje. Znatno je povećana mobilnost finansijskog kapitala. Zahvaljujući najnovijim tehnikama bankarskog poslovanja finansijski kapitali se momentalno ("preko noći") dislociraju iz jedne u drugu zemlju, automatski se prenose sa jedne na drugu lokaciju širom sveta, u zavisnosti od visine profitne stope i poslovnog rizika. U svetskim razmerama formiran je samostalni transnacionalni kapital koji neprestano traži najprofitabilnija tržišta, gde se najbrže i najbolje može oploditi, poprimajući i obeležja spekulativnog kapitala. "Transnacionalni kapital je u mogućnosti da stimuliše krizu u globalnim razmerama, da premeštanjem svega 1 - 2% svoje mase izazove promenu pariteta bilo kojih svetskih valuta i da ignoriše nacionalne države kao drugostepene sile." (Veselin ašković, Pojam, uzroci i posledice globalizacije, "Globalizacija i tranzicija", op. cit., 144.) Internacionalizacija finansijskih tržišta dovela je do toga da su "nacionalna finansijska tržišta postala samo fikcija. Finansijski udari, koji se dogode bilo gde u svetu, munjevito se prenose i na sve ostale delove. Dovoljno je podsetiti se nekoliko poslednjih finansijskih kriza (meksičke, azijske, ruske) i efekata koje su one imale na pojedine privrede." (Božo Stojanović, Efekti procesa globalizacije na tržišta rada, "Globalizacija i tranzicija", op. cit., 127.) Meñunarodni promet u sektoru bankarstva, osiguranja i trgovine vrednosnim papirima neprestano se uvećava. U poslednjih dvadesetak godina više je nego utrostručen. ”Danas, u najznačajnijim zemljama, obim prometa premašuje brojku od 50 milijardi dolara godišnje, a vrednost listiranih akcija na svetskom tržištu kapitala, porasla je u zadnjih dvadeset godina sa 4,5 na preko 15 triliona dolara.” (Vuk Ognjanović, Meñunarodno bankarstvo, “Fakultet za trgovinu i bankarstvo“, Beograd, 2004., 7.) Svetska finansijska tržišta rade 24 časa. 4.4. Porast direktnih stranih investicija Drugu polovinu proteklog veka karakteriše dinamičan rast direktnih stranih investicija (Foreign Direct Investment - FDI) u svetskim razmerama. Brže su rasle od rasta internacionalne trgovine. (Kennedy School of Government, op. cit.) Kvantitativno, globalne FDI iznosile su 1970. godine 13,0 milijardi US$, a na kraju 20. veka premašile US$ 1.000 milijardi. U prvim godinama 21. veka došlo je do pada ukupnog obima FDI u odnosu na 2000. godinu. Tako, na primer, u 2004. godini bile su upola niže nego 2000. godine. Tabela br. 17.

Svetski tokovi direktnih stranih investicija

Godina U mlrd US$ Indeks 1970 13,4 100

34

1980 55,1 411 1990 207,9 1.551 1995 341,1 2.546 1996 392,9 2.932 1997 487,9 3.641 1998 701,1 5.232 1999 1.092,1 8.150 2000 1.396,5 10.421 2001 825,9 6.163 2002 716,1 5.344 2003 633,6 4.728 2004 648,1 4.837 2005 896,7 6.691

Izvor: UNCTAD, FDI Inflows, by Host Region and Economy, 1970 - 2004., 29/09/05,

www.unctad.org; i UNCTAD Investment Brief, November, 2006., www.vaipa.org Učešće stranih direktnih investicija u svetskom GDP povećano je sa 4,8% u 1980. godini na 10,1% u 2005. godini (Veselin Vukotić, op. cit., 12.) Od 1970. godine naovamo, direktne strane investicije brže su rasle i od nacionalnog dohotka u mnogim industrijski razvijenim zemljama. (Robert M. Dunn, Jr. - John H. Mutti, op. cit.) Najveći deo FDI realizuje se u razvijenim zemljama. One su, na primer, 2005. godine učestvovale sa 63,9% u ukupnim FDI (FDI Inflows, by Host Region and Economy, 1970 - 2004., op. cit.) Posebno je intezivan proces liberalizacije režima direktnih stranih ulaganja u svetskim razmerama. Svaka država teži da konstruiše što stimulativnije i liberalnije nacionalno zakonodavstvo o stranim ulaganjima u cilju privlačenja što većeg obima direktnih stranih investicija. 4.5. Smanjenje troškova transporta i komunikacije Neprestano se u tehničko - tehnološkom smislu usavršavaju sredstva za brz i kvalitetan transport dobara i usluga u svetskim razmerama (vazdušni, pomorski, drumski, rečni i drugi transport). Takoñe se rapidno smanjuju troškovi transporta i komunikacije. To omogućava sve intenzivnije povezivanje privrednih aktera i uvećavanje njihove aktivnosti širom sveta. Tako, na primer, troškovi 3 - minutnog telefonskog razgovora iz Njujorka sa Londonom iznosili su: 1950. g. $53; 1960. g. $46; 1970. g. $32; 1980. g $5; 1990. g. $3; i 2001. g. čak i ispod jednog dolara. (Veselin Vukotić, op. cit., 15.) Globalizacija tržišta i liberalizacija robnih tokova u svetskim razmerama bili su bazični ekonomski megatrendovi poslednjih dekada 20. veka, sa još jačim intenzitetom na početku 21. veka.

35

Glava III SVETSKI EKONOMSKI IZAZOVI

1. Neravnomeran razvoj. 2. Usporeni rast svetske pr ivrede. 3. Siromaštvo. 3.1. Mirdalova teorija o uzrocima siromaštva. 3.2. Tobinova taksa. 4. Zaduženost zemalja u razvoju. 5. Nezaposlenost. 6. Inflacija. 7. Produbljivanje n ejednakosti unutar zemalja. 8. Finansijske krize. 9. Nelegalna ekonomija i crna tržišta. 10. Energetska oskudica. 11. Ekološka ugroženost. 11.1. Problem pitke vode. 11.2. Globalno zagrevanje ("ozonske rupe"). 11.3. Ugroženost životinjskog sveta. 11.4. Deforestacija. 11.5. Dezertifikacija.12. Epidemijske bolesti. 13. Terorizam. 14. Ekspanzija vojnih rashoda. Savremeni svet se suočava sa brojnim problemima i izazovima. Njihovo rešavanje je, pored ostalog, u fokusu najodgovornijih foruma meñunarodne zajednice (Ujedinjnih nacija, G-8 i dr.). 1. Neravnomeran razvoj Jaz izmeñu industrijski razvijenih zemalja, s jedne, i nerazvijenih zemalja, zemalja u razvoju i malih ostrvskih i prekookeanskih zemalja, s druge strane, sve više se produbljuje, suprotno opštim političkim proklamacijama Ujedinjenih nacija. Tu tvrdnju ilustruju mnogi zvanični podaci UN i njenih agencija, kao i rezultati mnogih naučnih istraživanja. U poslednje tri decenije povećala se razlika u prihodima izmeñu zemalja razvijenog Severa i nerazvijenog Juga sa 1:30 na 1:74. Oko 15% stanovnika u svetu raspolaže sa oko 85% svetskog bogatstva i 5% najimućnijih na planeti zarañuje 114 puta više od 5% najsiromašnijih. U najrazvijenijem delu sveta prosečan životni vek dosegao je 80 godina, a u najnerazvijenijem delu ne prelazi 40 godina. (Krstan Malešević, O protivrečnim obeležjima procesa globalizacije i demokratske tranzicije - sociološki aspekt, zbornik Globalizacija i tranzicija, 152.) Bogati postaju sve bogatiji, siromašni postaju sve siromašniji. Manje od 450 globalnih trilionera raspolaže većim dohotkom nego 56% stanovništva sveta. (Vera Vratuša - Žunjić, Tumačenja „globalizacije" i interesi društvenih aktera, zbornik Globalizacija i tranzicija, 47.) Ili, prema sličnim podacima, nešto više od 1.100 trilionera raspolaže imovinom gotovo duplo vrednijom od dve i po milijarde najsiromašnijih stanovnika. Deset odsto najbogatijih stanovnika raspolaže sa 85 procenata svetskog bogastva. Polovina siromašnog stanovništva raspolaže sa sa samo jednim procentom svetskog bogastva. (M. Pantelić, Uzlet novih sila, www.politika.co. yu, 5. maj 2008.) Jedna milijarda ljudi (nešto više od šestine ukupnog svetskog stanovništva) u razvijenim zemljama raspolaže sa 60% svetskog dohotka, dok 3,5 milijardi ljudi u nerazvijenim zemljama raspolažu sa manje od 20% svetskog dohotka. (Kofi A. Annan, Secretary General of the United Nations, We the Peoples - the Role of the United Nations in the 21st Century, Millennium Summit 2000, www.un.org.) "Socijalnu kartu" savremenog sveta K. Anan je ilustrovao na sledeći način: "Pretpostavimo da je svet u kojem živimo zaista jedno "globalno selo" sa 1000 stanovnika. Koji se izazovi u njemu mogu videti? Oko 150 stanovnika živi u bogatom delu sela. Oko 780 stanovnika živi u siromašnijim distriktima. Sledećih 70 stanovnika živi u delovima sela koji se

36

nalaze u tranziciji. Prosečni dohodak po stanovniku je USD 6.000. Ali, samo 200 ljudi raspolaže sa 86% ukupnog bogatstva, dok skoro polovina seljana zarañuje manje od 2 dolara dnevno. Žene čine većinu onih koji žive u siromaštvu. Oko 220 seljana je nepismeno, od toga su dve trećine žene. Od 390 stanovnika ispod 20 godina starosti tri četvrtine živi u siromašnijim distriktima, i mnogi od njih beznadežno traže posao koji ne postoji. Manje od 60 stanovnika poseduje kompjuter i samo pola od njih ima pristup internetu." (Kofi A. Annan, op. cit. ) Ekstremna socijalna polarizacija u svetu predstavlja krupan izazov procesu globalizacije, sa brojnim negativnim ekonomskim, političkim i socijalnim implikacijama. 2. Usporeni rast svetske privrede Na početku 21. veka, najrazvijeniji deo svetske privrede (SAD, Japan i Evropska unija) se suočava sa usporavanjem rasta. Tabela br. 18.

Realni rast GDP (% u odnosu na prethodnu godinu)

država 2006. 2007. 2008. (projekcija)

Članice OECD SAD 3,1 2,2 2,0 Japan 2,2 1,9 1,6 Evrozona 2,9 2,6 1,9 Ukupno OECD 3,2 2,3 2,1 Nečlanice OECD Kina 11,1 11,4 10,7 Ruska Federacija 6,7 7,3 6,5 Brazil 3,7 4,8 4,5 Indija 9,4 8,8 8,6

Izvor: OECD Economic Outlook, No. 82 - Country summaries, December 2007,

www.oecd.org U 2007. godini ostvaren je globalni privredni rast od oko 5,2% zahvaljujući pre svega relativno visokim stopama privrednog rasta Kine (11%), Indije (9%) i Rusije (8%). Globalna ekonomija se suočava sa realnim rizikom ulaska u stagflaciju, slučnu onoj iz 1970-tih godina, sa ograničenim resursima više nego ikad. Takva kretanja u svetskoj privredi nisu dovoljna za ublažavanje nagomilanih ekonomskih i socijalnih problema u svetu i smanjenje opšte zabrinutosti. Jedan od glavnih razloga usporavanja rasta svetske privrede je, pored ostalog, nedovoljan dinamizam vodećih evroatlantskih ekonomija, pre svega SAD (na pragu recesije) i EU; kao i stagniranje japanske privrede u dužem periodu. U državama članicama OECD stopa privrednog rasta u 2007. godini bila je samo 2,3% (u SAD 2,2%, EU (evrozona) 2,6% i Japanu svega 1,9%). Glavni pokretač celokupne svetske ekonomije je američka privreda. Od tempa njenog razvoja uglavnom će zavisiti i buduće performanse najvećeg dela svetske privrede. Na početku 2008. godine američka privreda se suočava sa daljim padom privredne aktivnosati, koji nagoveštava i moguću recesiju.

37

Neprestano pogoršavanje ekonomskog i socijalong stanja u siromašnim, nerazvijenim i zemljama u razvoju ostaje gorući problem. Situacija u tim zemljama tiče se ne samo globalnog privrednog razvoja nego i globalne bezbednosti. Zato su najrazvijenije zemlje sveta (G - 7) odlučile da veću pažnju, pored borbe protiv terorizma, posvete i problemima siromašnih zemalja, posebno u Africi (otpisivanje dela duga i dr.). Pri tome će finansijsku pomoć IMF i WB zaslužiti samo one zemlje koje svoje nacionalne ekonomije deregulišu, koje privatizuju državna preduzeća, koje otvaraju svoja tržišta i koje unapreñuju svoje političke sisteme na demokratskim osnovama. 3. Siromaštvo Za najveći broj ljudskih bića oskudica je realan i stalni problem. Zbog nedovoljne proizvodnje hrane u svetu i njene nedekvatne distribucije, milioni ljudi, posebno u Africi i Aziji, umiru od gladi i siromaštva. Najveće siromaštvo je u Africi i u njoj se danas najteže živi. Svakih 3,6 sekundi u svetu umre od gladi jedno ljudsko biće, odnosno 24.000 dnevno (blizu 9 miliona godišnje), od kojih najviše deca. Nijedno savremeno društvo, pa ni ona koja se karakterišu kao društva izobilja (Affluent Societies), kao što su, na primer, SAD i Švedska, nisu u stanju da stvore, proizvedu i distribuiraju onu količinu dobara i usluga kojom bi mogle da zadovolje sve želje i potrebe svog stanovništva. Čak preko 35 miliona svojih grañana Vlada SAD klasifikuje kao siromašne. Oko 50 miliona stanovnika Evropske unije briselski evropski zvaničnici klasifikuju kao siromašne. U svetu je veliki broj beskućnika, bezemljaša, besposličara (prosjaka, homlesa, klošara), sa tendencijom povećavanja. To je gorući globalni ekonomski, socijalni i politički problem, bez izgleda da se u skoroj budućnosti reši. Preko 800 miliona ljudi u svetu živi ispod donje granice uhranjenosti, sa prihodom ispod jednog dolara dnevno. Oko 1,6 milijardi ljudi u svetu živi sa prihodom od jednog dolara dnevno. Polovina stanovnika planete, ili blizu 3 milijarde stanovnika, živi sa prihodom manjim od dva dolara dnevno. Eksperti UNDP procenjuju da će glad biti iskorenjena tek za 130 godina. Slika br. 2.

Broj ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu

2001.

38

Izvor: Shaohua Chen and Martin Ravallion, How Have the World’s Poorest Fared Since the Early 1980’s?, The New York Times, 3. februar, 2005.

Ne oskudeva se samo u hrani, nego i u mnogim drugim dobrima i uslugama (stanovi, odeća, obuća, lekovi, automobili, filmovi, pozorišne i filmske predstave, kulturne manifestacije, zavstvene usluge, i drugo). Smanjenje siromaštva u svetskim razmerama, redukovanje razlika u nivou ekonomske razvijenosti izmeñu industrijski razvijenih i zemalja u razvoju, kao i sužavanje socijalnog jaza izmeñu bogatih i siromašnih u okviru nacionalnih država – jedan je od preduslova stabilnosti i napretka celog sveta. Borba protiv siromaštva kao globalnog problema je meñu strateškim prioritetima Ujedinjenih nacija, posebno kroz Program UN za razvoj (UNDP - United Nations Development Program). Isto tako i vlade mnogih zemalja formulisale su svoje strategije za borbu protiv siromašva u nacionalnim okvirima. Problem siromaštva u svetskim razmerama veoma zaokuplja pažnju i ekonomske nauke u traganju za novom globalnom strategijom koja bi ne samo zaustavila produbljivanje jaza izmeñu bogatih i siromašnih nego otvorila i perspektivu smanjivanja postojećih razlika u stepenu ekonomske razvijenosti izmeñu pojedinih delova sveta. 4.3.1. Mirdalova teorija o uzrocima siromaštva Švedski ekonomista Gunar Mirdal (Gunnar Myrdal, 1898 - 1987), dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju (1974. godine), u svom delu Izazovi svetskog siromaštva, formulisao je teoriju o uzrocima siromaštva u svetu. U tom kontekstu kritički je testirao brojna složena pitanja, kao što su: “društvena matrica” bogatih zemalja, ekonomski problemi nerazvijenih zemalja, neadekvatnost političkih režima potrebama bržeg razvoja nerazvijenih zemalja, smanjivanje nejednakosti kao uslova bržeg privrednog rasta, prevazilaženje feudalnih zemljišnih odnosa u nerazvijenim zemljama, populaciona eksplozija u nerazvijenim zemljama, uloga obrazovanja u privrednom razvoju, uloga planiranja i planova u prevazilaženju siromaštva i sl. On je na primeru nerazvijenih zemalja, posebno Južne Azije, dokazao meñuzavisnost ekonomskih, svojinskih, političkih, kulturnih, meñunarodnih i drugih faktora u rešavanju problema siromaštva u svetskim razmerama. Mirdal je posebno ukazivao da slobodno delovanje tržista u meñunarodnim ekonomskim odnosima zadržava nerazvijene zemalje na istom nivou razvijenosti ili čak dovodi do njihovog nazadovanja, kao i da se već stvoreni kapital kreće u velikom obimu iz nerazvijenih u razvijene zemlje.

39

4.3.2. Tobinova taksa Američki ekonomista Džejms Tobin (James Tobin, 1918 - 2002), dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju (1981. godine), glavni ekonomski savetnik američkog predsednika Džona Kenedija, postao je jedan od najeminentnijih i najcenjenjiih ekonomskih teoretičara u savremenom svetu po izumu modela za pružanje ekonomske pomoći i poške bržem razvoju nerazvijenim i siromašnim zemljama. Tobin je predložio uvoñenje posebne takse, poznate kao Tobinova taksa, na sve devizne transakcije u svetu, u iznosu od 0,02% do 1,00%, zavisno od date ekonomske situacije, čime bi se godišnje moglo da prikupi od 250 do 300 milijardi američkih dolara, a koje bi se upotrebljavale za iskorenjivanje siromaštva u svetu, za podsticanje bržeg razvoja ekonomski najnerazvijenijih i nedovoljno razvijenih zemalja u svetu. Industrijske najrazvijenije zemalje ne pokazuju spremnost da prihvate Tobinovu ideju o uvoñenju takse na devizne transakcije. Meñutim, tu ideju su, kao svoj moto, preuzeli antiglobalisti i siromašni širom sveta. U jednom od svojih poslednjih intervjua, Tobin je rekao da su ga “antiglobalisti pokrali”, da je on po svojim ekonomskim nazorima uvek bio pravi globalista i pobornik slobodnog tržišta. (Vidi: Siebert, 149 - 152.) 4.4. Zaduženost zemalja u razvoju Spoljna (inostrana) zaduženost je gorući globalni ekonomski problem i limitirajući faktor razvoja mnogih zemalja u svetu, posebno nedovoljno razvijenih i zemalja u razvoju. Dug zemalja u razvoju (developing countries) porastao je sa 618 milijardi u 1980. godini na preko 3,1 hiljade milijardi američkih dolara u 2006. godini. Procenjuje se da će 2007. godine dug zemalja u razvoju porasti na 3,5 hiljada milijardi američkih dolara. (Paulo Nakatani and Rémy Herera, Developing Countries’ External Debt, www.monthlyreview.org, a prema podacima Meñunarodnog monetarnog fonda.) To je za njih veliko ekonomsko, socijalno i političko opterećenje. Mnoge nerazvijene i zemlje u razvoju jednostavno nisu u mogućnosti da otplaćuju svoje dugove. Razvijene zemlje su primorane da im deo tih dugova otpisuju i reprogramiraju pod povoljnijim uslovima. Ujedinjene nacije su odavno utvrdile da bi pomoć nerazvijenim i zemljama u razvoju trebalo da dostigne 0,7% GDP industrijski najrazvijenijih zemalja sveta, ali se one suprotstavljaju praktičnom realizovanju takvog predloga. Zemlje u razvoju su 2004. godine na ime globalne pomoći dobile 78,6 milijardi američkih dolara, što je, i pored povećanja od 4,6% u odnosu na prethodnu godinu, nedovoljno za ublažavanje problema siromaštva sa kojim se one suočavaju. (OECD, Aid to Developing Countries rises to highest ever level, March 7th, 2007, www. finfacts.com.) Umesto da se povećava, učešće globalne pomoći siromašnima u svetskom bruto proizvodu se sistematski smanjuje. Godišnje otplate inostranih kredita zemalja u razvoju (njihovog duga) nekoliko puta su veće od godišnje pomoći koju dobijaju od najrazvijenih zemalja (glavnih kreditora). Svi dosadašnji pokušaji smanjivanja zaduženosti zemalja u razvoju i ubrzavanja njihovоg privrednog razvoja, kao što su, na primer, Bejkerov plan, Bredijev plan i dr., bili su nedovoljno uspešni.

40

5. Nezaposlenost Nezaposlenost je gorući svetski ekonomski i socijalni problem. Sa njim se suočava svaka zemlja u svetu, u većoj ili manjoj meri, posebno nerazvijene i zemlje u razvoju (Afrika, Azija i Južna Amerika), uz ozbiljne preteće političke implikacije. Stopa nezaposlenosti u svetskim razmerama (odnos nezaposlenih i raspoložive radne snage, uključujući i nedovoljnu zaposlenost u industrijski nerazvijenim zemljama) iznosila je 2006. godine oko 30% (The World Factbook, World, 19 September, 2006, Ibid.) U većini nerazvijenih i zemalja u razvoju stopa nezaposlenosti je preko 30%: u Srbiji 31,60% (2005), Makedoniji 36,0% (2006), Bosni i Hercegovini 45,50% (2005), Avganistanu 40% (2006), Zambiji 50,0% (2000), itd. U većini razvijenih zemalja stopa nezaposlenosti se kreće u proseku od 4% do 12%. Stopa prosečne nezaposlenosti u Evropskoj uniji (27 država) bila je 2006. godine 8, 50% (na primer, u V. Britanija 2,90%, Danskoj 3,80%, Austriji 4,90%, Holandiji 5,50%, Francuskoj 8,70%, Grčkoj 9,20%, Slovačkoj 10,20%), Japanu 4,10%, SAD 4,80%, Indiji 7,80%, Brazilu 9,60%, itd. Prema podacima Eurostata, statističke službe Evropske unije, 2006. godine je u EU (27 država) bez posla bilo oko 42 miliona ljudi. Imigracioni pritisak radne snage iz nerazvijenog u industrijski razvijeni deo sveta sve je izraženiji. Nezaposlenost naročito pogaña mladu generaciju u celom svetu. Otvaranje novih radnih mesta, odnosno povećavanje zaposlenosti zavisi, u krajnjoj liniji, od investicionih mogućnosti datog društva. Prosečna cena otvaranja jednog radnog mesta u evropskim uslovima se kreće oko 15.000 evra. Bez novih investicionih ulaganja nemoguće je rešavati problem nezaposlenosti. Nova investiciona sredstva može da osigura samo ubrzani ekonomski rast i razvoj. A takvog rasta i razvoja, opet, nema bez novih ulaganja kapitala. To je jedan od začaranih ekonomskih krugova, sa kojim su posebno suočene zemlje u razvoju i u tranziciji, kakva je, na primer, Srbija. 6. Inflacija Još od Velike ekonomske krize (depresije) iz 30 - tih godina prošlog veka, inflacija je postala globalni problem. Strah od inflacije je uvek i svuda prisutan. Neprestana borba protiv inflacije vodi se i na makroekonomskom nivou svake države i na globalnom planu, posebno kroz aktivnost Meñunarodnog monetarnog fonda. Strateški makroekonomski cilj svake države je obuzdavanje nekontrolisanog rasta cena, usklañivanjem agregatne tražnje i ponude, globalno i strukturalno. Na primer, veća tražnja od ponude sirove nafte na svetskim tržištima generiše porast njene cene, a time i inflaciju ne samo u nacionalnim ekonomijama nego i na globalnom planu.

41

Stopa inflacije se kreće od 0% do 4% u razvijenim i od 5% do 60% u zemljama u razvoju i tranziciji. Inflacija u nacionalnim razmerama varira od jedne do druge konkretne situacije, od smanjenja cena u Japanu (indeks cena 2003. i 2004. godine iznosio je 98,1) pa do hiperinflacije u nekim zemljama trećeg sveta. Stopa inflacije u Iraku bila je 2006. godine 64,80%, a u Zimbabveu 976,40%. (The World Factbook, Ibid., www.odci.gov; i OECD Consumer Price Index, www.oecd.org.) 7. Produbljivanje nejednakosti unutar zemalja Globalni geoekonomski problem nije samo produbljivanje razlika izmeñu bogatih i siromašnih zemalja, nego i produbljivanje razlika u dohotku (zaradama) i meñu grañanima date zemlje, nezavisno od toga da li je razvijena ili nerazvijena. Ne samo da bogate zemlje postaju sve bogatije, a siromašne sve siromašnije, nego i bogati pojedinci postaju sve bogatiji a siromašni sve siromašniji. Gini koeficijent (mera nejednakosti - jednak je nuli u slučaju potpune jednakosti, raste kako se nejednakost povećava i jednak je jedinici u slučaju potpune nejednakosti) u SAD se 1980. godine povećao 0,36, a 2000. godine 0,41. Respektivne vrednosti za Kinu su 0,29 i 0,41, Indiju 0,31 i 0,38 i Poljsku 0,25 i 0,35. (Branislav Pelević, Uvod u meñunarodnu ekonomiju, Univerzitet u Beogradu - Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, x.) Povećanje socijalnih razlika u nacionalnim društvima, sve izraženija diferencijacija na bogate i siromašne (wealth - gap), zajedno sa produbljivanjem jaza izmeñu razvijenih i nerazvijenih zemalja, veliki je izazov savremenog sveta, sa nepredvidivim negativnim implikacijama. U kontekstu takvih negativnih trendova u globalnim razmerama nalazi se i jedan od uzroka terorizma, preteće opasnosti savremenom čovečanstvu, ali i sve učestalijih antiglobalističkih akcija. 8. Finansijske krize Sistem meñunarodnih finansijskih tržišta ne "koordinira" uvek uspešno tokove finansijskog kapitala u svetskim razmerama. Savremena svetska privreda i postojeći multilateralni ekonomski sistem nije imun na finansijske krize, koje, s vremena na vreme, po nekim svojim oblicima ispoljavanja (pad akcija na najvećim svetskim novčanim berzama, nezaposlenost, inflacija i dr.) podsećaju na veliku finansijsku i ekonomsku krizu iz tridesetih godina 20. veka (great dipresion). 9. Nelegalna ekonomija i crna tržišta Savremenu svetsku privrednu i političku scenu karakteriše i prisustvo nelegalne ekonomije (Unlawful Economy), odnosno tzv. crne ekonomije, koja obuhvata trgovinu krijumčarenom (kontrabandnom) potrošnom robom (cigarete, naftni derivati i dr.) bez plaćanja carine i poreza na dodatu vrednost, cirkulisanje špekulativnog i lihvarskog kapitala, proizvodnju i trgovinu opojnim ogama, nelegalnu trgovinu oružjem, trgovinu "belim robljem" i drugo. U nekim zemljama, posebno onim u tranziciji ka tržišnoj ekonomiji, nelegalna ekonomija dostiže i preko 50% ukupne ekonomije. Na primer, u latinoameričkoj državi Paragvaj "ulična ekonomija" dominira ukupnom ekonomijom.

42

Konci crne ekonomije su u rukama mafije i organizovanog kriminala, a njene dimenzije na globalnom nivou procenjuju se na stotine milijardi američkih dolara. Procenjuje se da je u svetu trenutno oko 27 miliona ljudi u nekom vidu ropskog (prisilnog) položaja. Samo u mreži trgovaca belim robljem zarobljeno je, širom sveta, izmeñu 700 000 i dva miliona ljudi, prvenstveno žene i deca. (Saša Mijalković, Trgovina ljudima u Srbiji, a prema: Milan Janković, Šverc belog roblja, Politika, Beograd, 1. jul 2007, 13, www.politica.co. yu). Svake godine se od prisilnog rada zaradi 32 milijarde američkih dolara, ili prosečno godišnje oko 13 000 dolara od svakog prisilnog radnika. (International Labor Organization, A global alliance against forced labour, Report, Geneva, 11 May 2005, www.ilo.com.) Prisilni rad predstavlja najcrnju stranu globalizacije, negaciju osnovnih ljudskih prava i dostojanstva. Meunarodna organizacija rada predviña iskorenjivanje prisilnog rada u celom svetu do 2015. godine, što je malo verovatno da će se ostvariti. 10. Energetska oskudica Svuda u svetu stalno rastu potrebe za energijom. Proizvedena energija nije u stanju da zadovolji takve potrebe. Veća tražnja od ponude energije kao robe dovodi do neprestanog rasta njene cene. U strukturi troškova svakog dobra i usluge, energija učestvuje, u proseku, i do 30%. Svako povećanje cene energije izaziva lančano povećanje cena ostalih dobara i usluga. Energetska oskudica je realan svetski, globalni ekonomski problem, skoro nerešiv (“kvadratura kruga“) za mnoge zemlje u svetu, pa i za svet u celini. Globalna potražnja nafte i naftnih derivata veća je od ponude, što izaziva stalni rast njihovih cena. Cena sirove nafte je sa 2,9 američkih dolara po barelu 1973. godine, povećana na preko 135 američkih dolara sredinom 2008. godine (1 barel = 159 litara), sa tendencijom daljeg enormnog povećanja (prema nekim predviñanjima čak i do 200 američkih dolara po barelu), što ne može proći bez ozbiljnijeg potresa cele svetske privrede, naročito velikih potrošača nafte i naftnih derivata (SAD, Japana, Kine, Južne Koreje, Indije i dr.). Supstitucija benzina etanolom (alkoholom) predstavlja jednu od realnih mogućnosti, pod uslovom adekvatnih paritetnih odnosa u cenama ta dva pogonska produkta. U Brazilu, na primer, 30% putničkih vozila koristi alkohol umesto benzina. Ranije, nakon izbijanja prve energetske krize (70-tih godina prošlog veka), taj procenat je bio čak i do 50%. Najnovije poskupljenje nafte na svetskom tržištu aktuelizuje korišćenje etanola kao pogonskog goriva u mnogim zemljama. U eksperimentalnoj fazi je i mogućnost korišćenja čistog vodonika kao pogonskog goriva umesto benzina. U nekim zemljama (Francuska, Japan, Nemačka i dr.) već su konstruisani i odgovarajući prototipovi automobila koje pokreće električna energija proizvedena iz vodonika. Vodonik bi mogao da sačuva postojeće rezeve nafte i omogući njihovo racionalnije korišćenje. Petrohemijska prerada nafte daje veće ekonomske efekte od njenog korišćenja kao pogonskog goriva. Proizvodnja električne energije iz uglja, njegovim spaljivanjem u termolektranama, astično sužava prostor za buduće ekonomski daleko racionalnije korišćenje uglja, što obećava

43

dolazeća tehnologija karbohemije (proizvodnja raznovrsnih visokovrednih produkata iz uglja, kao što su benzin, hrana i dr.). Mnogi vodeni potencijali već su energetski iskorišćeni sa visokim stepenom. Nuklearna električna enegrija koja se dobija fisijom (razdvajanjem) jezgra atoma mogla bi da bude trajno rešenje energetske krize. Prva nuklearna centrala izgrañena je u SSSR-u, 1954. godine. Cena električne enegrije proizvedene u nuklearnim centralama danas je konkurentna onoj koja se dobija sagorevanjem fosilnih goriva (ugalj, nafta, gas) u termocentalama. Sada je u svetu u pogonu 435 nuklearnih centrala, rasporeñenih u 31 zemlju. (U Francuskoj, sa 58 reaktora, nuklearna energija podmiruje 58% potreba, u Evropi kao celini 33%, u SAD oko 20%.) Meñutim, problem nuklearne energije je njena velika ekološka opasnost (moguće havarije i opasno ugrožavanje životne sredine zbog radiološkog zračenja, poput onog koje se desilo u nuklearnoj centrali u Černobilju, Ukrajina, problem smeštaja nuklearnog otpada, i dr.). Mnoge zemlje su već obustavile rad svojih nuklearnih elektrana. Na primer, svih 17 nuklearnih centrala u Nemačkoj moraće, u skladu sa odlukom vlade iz 2000. godine, da obustave rad do 2020. godine. Pojedine zemlje su zabranile izgradnju novih nuklearnih centrala. U Srbiji je, na primer, još na snazi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana. Nacionalna strategija razvoja energetike Srbije do 2015. godine niti razmatra niti predviña izgradnju bilo kakvih nuklearnih elektrana na njenoj teritoriji. (Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Vlade Republike Srbije, Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana ostaje na snazi, 1. februar 2005, www.srbija.se.gov.yu; vidi i dokument Vlade Republike Srbije Strategija dugoročnog razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine, www.srbija.sr.gov.yu.) U neposrednom okruženju Srbije postoji više nuklearnih centrala koje su u pogonu: "Krško" u Sloveniji, "Černa voda" u Rumuniji, "Kozloduj" u Bugarskoj i "Pakš" u Mañarskoj. Tehnologija izgradnje lakovodnih i teškovodnih nuklearnih reaktora se poslednjih 50 godina neprestano usavršavala. U nuklearnim energetskim krugovima se smatra da su najnoviji nuklearni reaktori, tzv. četvrte generacije, apsolutno bezbedni, uz maksimalno redukovanje količine nuklearnog otpada (na primer, jedna nuklearna centrala koja obezbeñuje struju za milion ljudi, godišnje proizvede otpada dimenzije novčića od dva evra). Energetske nade se polažu u izgradnju termonuklearnog reaktora koji bi proizvodio električnu energiju fuzijom (spajanjem) jezgra atoma, bez emitovanja gasova sa efektom staklene bašte i drugih oblika zagañivanja životne sredine, karakterističnih za fisione nuklearne reaktore. Predstavnici EU, SAD, Japana, Indije, Rusije, Južne Koreje i Kine potpisali su Meñunarodni sporazum o izgradnji termonuklearnog reaktora za nuklearnu fuziju (ITER), najsavremenijeg na svetu. Vrednost projekta je deset milijardi američkih dolara. Eksperimentalna izgradnja nove generacije termonuklearnog reaktora otpočela je na jugu Francuske, u mestu Kadaraš, blizu Marseja, a predviñeno je da bude završen 2015. godine. Ukoliko eksperiment uspe, procenjuje se da bi komercijalna proizvodnja takvih reaktora bila moguća tek za 50 godina.

44

Novi i obnovljivi izvori energije (sunčeva energija, energija vetra, energija biomase i dr.) postaju sve značajniji energetski izvori, ali ne mogu potpuno i u pravo vreme da zamene klasične neobnovljive izvore. Na primer, u zimskim mesecima, kada je energija najpotrebnija, mogućnosti korišćenja sunčeve energije su najmanje. Ekonomski razvoj u svetu mora se usklañivati sa svetskom energetskom realnošću. Bez odgovarajuće evaluacije energetske komponente nema ni oživog ekonomskog razvoja u savremenom svetu. 11. Ekološka ugroženost Velike površine zemlje izložene su vremenskim nepogodama (tropski cikloni), prirodnim katastrofama (zemljotresi, lavine, vulkanske erupcije), prenaseljenošću, industrijskim katastrofama, zagañenju (vazduh, voda, kisela kiša, otrovne supstance), gubitku vegetacije (deforestacija, dezertifikacija, preterana ispaša), gubitak divljeg sveta, degradacija zemljišta, iscrpljivanje zemljišta, erozija i dr. Rastuće zagañivanje zemlje, vode i vazduha ugrožava elementarne egzistencionalne uslove života na zemlji. Priroda problema životne sredine je u tome što oni ne poznaju nikakve i ničije granice. Svaki ekološki problem na našoj planeti, bez obzira na to u kojoj se zemlji dešava, istovremeno je lokalni, regionalni i svetski problem. 11.1. Problem pitke vode Pitka voda je veoma oskudan resurs. Već sada se preko 1,2 miliona stanovnika na svetu suočava sa oskudicom vode za piće. Prosečna potrošnja vode po stanovniku u zemljama u razvoju iznosi 10 litara dnevno, a u Velikoj Britaniji, na primer, 135 litara. Potražnja za pitkom vodom je u porastu svuda u svetu, posebno u Evropi, Severnoj Americi i Australiji. Cena flaširane čiste pitke vode svuda u svetu raste i približava se ceni litre benzina. Procenjuje se da su mogućnosti za razvoj biznisa u vodoprivredi ogromne. Obrt (turnover) na svetskom vodoprivrednom tržištu iznosio je 1998. godine 265 milijardi američkih dolara. Procenjuje se da će se 2015. godine ta suma popeti na 555 milijardi američkih dolara. 11.2. Globalno zagrevanje Naučnici su utvrdili da je zbog preteranog emitovanja štetnih gasova iz industrijskih i drugih postrojenja (efekti "staklene bašte") već ugrožen vazdušni omotač zemlje (pojava "ozonskih rupa"). Emitovanje ugljen-dioksida (carbon emissions), koje se smatra glavnim uzrokom pregrevanja zemljine kugle, u poslednjih 50 godina se učetvorostručilo. Kjoto protokolom, potpisanim 1997. godine na samitu Ujedinjenih nacija odžranom u japanskom gradu Kjoto, države potpisnice, njih 121, obavezale su se da smanje emisiju gasova koji uzrokuju globalno zagrevanje, da se ispuštanje štetnih gasova do 2012. godine smanji za 5,2% u odnosu na 1990. godinu. SAD, kao najveći planetarni zagañivač atmosfere (sa učešćem od 24%), jednostrano su se povukle iz Kjoto protokola, iako su aktivno učestvovale na Samitu u Kjotu (američku delegaciju predvodio je Al Gor, tadašnji potpredsednik SAD), jer američki industrijski i

45

poslovni svet smatra da bi primena Kjoto protokola vodila usporavanju ekonomskog razvoja američke privrede. Svojevremeno je SSSR, posle SAD, bio najveći planetarni zagañivač atmosfere. Rusija je potpisala Kjoto protokol, a ruska Duma ga je nedavno ratifikovala. Ruski naučnici smatraju da će ratifikovanje tog protokola naneti ekonomsku štetu ruskoj privredi, posebno njenom tranzicionom dinamizmu. 11.3. Ugroženost životinjskog sveta Procenjuje se da na Zemlji ima oko 500 000 biljnih i 1,5 miliona životinskih vrsta. (Verka Jovanović, Globalna geografija, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002, 48.) U najnovijem pregledu Ujedinjenih nacija o stanju globalne životne sredine (2002. godine) naučnici skreću pažnju da je u svetu ugroženo 1.130, od preko 4.000 vrsta sisara, i 1.183, od 10.000 vrsta ptica. Procenjuje se da bi u narednih 30 godina moglo da izumre čak četvrtina sisara na svetu. U rekama, jezerima, morima i okeanima se ulovi više riba nego što se reprodukuje. 11.4. Deforestacija Površine pod šumama sistematski se smanjuju (deforestacija), čime se smanjuju i mogućnosti stvaranja kiseonika na zemljinoj kugli. Na planeti se više šuma seče nego što se obnavlja - prirodnim putem i pošumljavanjem. Brazilski ekolozi tvrde da je preko 13% amazonskog basena ogolelo, a da je samo 2003. godine posečeno oko 24.000 km2. (Hranislav Nikolić, Amazonski gangsteri, Politika, Beograd, 1. avgust 2004, www.politika.co.yu.) Posebno su ugrožene pojedine retke biljne vrste. Deforestacija je postala globalni problem, sa brojnim, ekonomskim, zavstvenim i drugim negativnim implikacijama. 11.5. Dezertifikacija Pustinje se postepeno povećavaju na račun obradivih površina (dezertifikacija), što predstavlja globalni ekonomski problem. Mnoge površine su izložene eroziji. Tabela br. 19.

Pustinje po kontinentima - u milionima Km2 -

46

Rang Kontinenti Površine

pod pustinjom % od ukupne

površine 1 Evroazija 14,3 45,54 2 Afrika 10,0 31,85 3 Severna Amerika 3,4 10,83 4 Južna Amerika 1,9 6,05 5 Australija i Okeanija 1,8 5,73 Ukupno 31,4 100,00

Izvor: Verka Jovanović, op. cit., 41.

Pustinje zahvataju 31,4 miliona km2, što predsatavlja više od 1/5 kopna (21%). Svuda su rasprostranjene (osim, naravno, na polovima zemljine kugle). Sahara zahvata blizu jedne četvrtine afričkog kontinenta (7 miliona km2). Pustinje zahvataju 26% površine Evroazije (Evropa i Azija) i 45% površine Australije. 12. Epidemijske i druge bolesti bolesti Krajem prošlog veka se pojavila zarazna bolest AIDS (SIDA), koju izaziva virus HIV. Prisutna je svuda u svetu, a posebno izražena u Africi i Aziji. Prema podacima saopštenim na Meñunarodnoj konferenciji o AIDS-u, odžranoj u Bankoku 2004. godine, tom opakom bolešću, u svetu je zaraženo 36,5 miliona ljudi u radno aktivnom dobu. Ta brojka bi do 2010. godine mogla da premaši 48 miliona. Od AIDS-a svakog dana umre 14. 000 ljudi. Samo 2003. godine je od ove bolesti umrlo 3 miliona ljudi, a bilo je 5 miliona novozaraženih. Virus HIV i AIDS predstavljaju ozbiljnu pretnju čitavom svetu. Nije više reč o epidemiji AIDS, nego o pandemiji te bolesti, prisutnoj u svakom regionu planete. Strahuje se da bi ta opaka bolest, savremena kuga, mogla da bude uzrok sledeće globalne ekonomske krize, jer se epidemijski veoma brzo širi, kao požar. AIDS je već ekonomski obogaljio mnoge afričke zemlje, skraćujući životni vek radno sposobnih ljudi u tim zemljama na ispod 40 godina. Prema podacima meñunarodne organizacije rada (ILO - International Labor organization), u 50 zemalja podsaharske Afrike, Azije, Latinske Amerike i Kariba, kao i u Rusiji i SAD, AIDS je u periodu od 1992. do 2002. godine uticao na smanjenje stope privrednog rasta za 0,2%, što odgovara sumi od 25 milijardi američkih dolara godišnje. Osim AIDS-a, prisutne su, naročito u najsiromašnijim delovima sveta, i zarazne bolesti za koje se smatralo da su pobeñene ili iskorenjene (tuberkuloza, malarija i dr.). Svet, za sada, nema celovite odgovore na strahove, strepnje i izazove koje nameću aktuelne epidemijske bolesti, posebno AIDS. Za efikasniju borbu protiv tih bolesti nedostaju potrebna novčana sredstva na globalnom nivou. Na primer, samo Svetskom fondu za borbu protiv AIDS-a sada nedostaje tri milijarde američkih dolara. Poseban problem svetskih razmera su bolesti zavisnosti (korišćenje raznih vrsta opojnih oga, alkoholizam i dr.). "U svetu danas živi oko 150 miliona zavisnih od marihuane i hašiša, 30 miliona zavisnika od stimulatora centralnog nervnog sistema (amfetamin, ekstazi...), 15 miliona kokainomana, 8 miliona heroinomana... U trgovini psihoaktivnim supstancama

47

angažovano je deset odsto stanovništva na planeti, a godišnji bruto promet u trgovini ogama iznosi čak 400 milijardi dolara". (Katarina ðorñević, Kokain – bedž bogatih biznismena, Politika, Beograd, 26. jun 2008, 8.) 13. Terorizam Terorizam je u novije vreme i na globalnom i lokalnom planu postao gorući problem savremenog sveta i realna je pretnja i opasnost, zbog koje je stvorena atmosfera opšteg straha. Borba protiv terorizma kao globalnog problema preokupacija je najznačajnijih i najodgovornijih svetskih političkih i diplomatskih foruma. Teroristički napad na kule Svetskog trgovinskog centra (WTC) u Njujorku (simbol američke finansijske moći) i na Pentagon u Vašingtonu (simbol američke vojne moći), 11. septembra 2001. godine, bio je pravi šok za celi svet, posebno za grañane SAD, koji su verovali da žive u jednom zaštićenom prostoru. Niko više nije siguran niti zaštićen, ni pojedinac niti bilo koja pojedinačna zemlja. Rušenje njujorških kula ("bliznakinja") pokazuje da se iza terorizma nalazi sofisticirana organizacija globalnih razmera, zasnovana na neizmernom fanatizmu, mržnji i resantimanu prema zapadnim civilizacijskim vrednostima, koje najautentičnije predstavljaju Sjedinjene Američke Države. Šta izaziva toliki fanatizam, toliku mržnju i ogorčenje, toliku destrukciju? Nad tim pitanjem moraju da se zamisle svi relevantni faktori u svetu, odnosno meñunarodnoj zajednici. Uzroci i izvori terorizma su veoma kompleksni. Nalaze se u samoj strukturi i protivurečnostima savremenog svetskog poretka, brojni su i raznovrsni, a istovremeno su, pored ostalog, i političke i ekonomske i verske prirode. Meñutim, nijedan uzrok, ma kakav i kolikih razmera bio, ne može da bude nikakvo opravdanje za počinitelje suludih terorističkih zločina. Jedan je od glavnih ekonomskih uzroka terorizma je preveliki jaz izmeñu bogatih i siromašnih, a on je svakim danom veći. S jedne strane, milioni ljudi na Zemlji danas živi samo sa jednim dolarom dnevno. S druge strane, milioni ljudi na Zemlji su u mogućnosti da troše od 200 do 300 dolara dnevno, pa i znatno više. U borbi protiv terorizma se mogu ostvarivati veći rezultati samo ako je prati politika smanjivanja ekonomskih nejednakosti u svetskim razmerama, ako se sužava jaz izmeñu bogatih i siromašnih, ako se siromašnim zemljama i narodima pruža neophodna ekonomska i druga pomoć radi podsticanja njihovog oživog razvoja. Gola sila, odmazda sama po sebi, ma koliko bila žestoka, energična i sistematska, nije u stanju da trajno, u samom korenu, zaseče terorizam i terorističke akcije u svetu. 14. Ekspanzija vojnih rashoda Sa okončanjem hladnog rata, odnosno kada je sa svetske političke scene nestao SSSR – supersila i globalni suparnik SAD tokom skoro cele druge polovine 20. veka – nije došlo i do

48

očekivanog smanjenja vojnih rashoda (military expenditure) niti je pronañena formula za njihovo smanjenje ni za zaustavljanje trke u naoružanju. U svetu se za podmirenje vojnih potreba (military expenditure) godišnje troši oko 2% svetskog bruto proizvoda. Svetski vojni rashodi su 2006. godine iznosili 1.319 milijardi američkih dolara. (World Factbook, 19. jun 2007, www.cia.gov.) U periodu 1997 - 2006. godine svetski vojni rashodi su porasli za 37%. (Stockholm International Peace Research Institute, SIPRI Yearbook 2007, 11 June 2007, www.sipri.org). Tabela br. 20.

Države sa najvišim vojnim izdacima 2006.

(u milijardama US$, PPP)

rang država vojni rashodi per capita (US$)

učešće u svetskim

rashodima (%) 1 SAD 533,1 1.770 40,4 2 Kina 386,5 293 29,3 3 Indija 103,9 92 7,9 4 Francuska 49,2 772 3,7 5 V. Britanija 46,3 762 3,5 6 Brazil 43,0 226 3,3 7 Nemačka 39,5 479 3,6 8 Japan 33,7 264 2,6 9 Rusija* - - -

*Nema podataka

Izvor: World Factbook; i SIPRI Yearbook 2007. Umesto klasične trke u naoružanju, ideološki generisane bipolarnom podelom sveta i hladnim ratom, glavnim razlogom porasta vojnih rashoda u prvim godinama 21. veka smatra se terorizam, posebno posle terorističkog napada na Njujork i Vašington. Radi očuvanja dostignute vojne moći i premoći u svetskim razmerama, SAD imaju najveće vojne izdatke u svetu (preko 40% u 2006. godini). Prema podacima Stokholmskog meñunarodnog instituta za istraživanje mira (Stockholm International Peace Research Institute - SIPRI), izmeñu septembra 2001. i juna 2006. godine, Vlada SAD je za voñenje "globalnog rata protiv terorizma" (global war on terrorism) utrošila sumu od 432 milijarde američkih dolara, a ta sredstva su obezbeñivana godišnjim budžetima. Procenjuje se da će do 2016. godine ukupni rashodi SAD za voñenje rata u Iraku porasti na 2,3 hiljade američkih dolara. (SIPRI, Ibid.) Visokorazvijene zemlje (high - income countries) učestvuju sa oko 75% u svetskim vojnim izdacima (world military spending), a u svetskom stanovništvu sa svega 16%. Meñutim, u novim uslovima, osim "globalnog rata protiv terorizma", i dalje je prisutno, veće ili manje nepoverenje izmeñu globalnih partnera na svetskoj sceni, pa i meñu nekim koji ranije nisu bili ideološki protivnici. Pored SAD, najveći proizvoñači vojnih dobara (military goods) su Kina, Evropa i Rusija.

49

Vojnoindustrijski kompleks često predstavlja najdinamičniji deo privreda industrijski najrazvijenijih zemalja. Prema podacima SIPRI, u periodu 1999 - 2003. godine vojni rashodi Indije i Japana rasli su u skladu sa rastom njihovog GDP. Izuzimajući dve godine, 2001. i 2002, i vojni rashodi Kine su rasli u skladu sa njenim GDP. Vojni rashodi Francuske i Velike Britanije su se poslednjih godina smanjivali, ali je 2003. godine došlo do njihovog porasta. Brazil, za razliku od drugih sila srednjeg ranga, sledi model “meke moći” (“soft power”) umesto povećanja vojnih troškova. Takvo globalno postavljanje Brazila omogućilo mu je da oskudne izvore premesti za potrebe ekonomskog i socijalnog razvoja. Smanjenje vojnih rashoda u svetu moglo bi znatno da ubrza rešavanje brojnih gorućih problema sveta (brži razvoj zemalja u razvoju, povećanje zapošljavanja, efikasnija borba protiv epidemija, bolja zaštita životne sredine i dr.). Ukupni vojni rashodi visokorazvijenih zemalja su neznatno viši od ukupnog spoljnog duga nerazvijenih zemalja (low - income countries) i skoro 17 puta viši od ukupne zvanične ekonomske pomoći (Official Development Assisstance - ODA) svim zemljama u razvoju, koja je 2004. godine iznosila svega 78,6 milijardi američkih dolara. Meñutim, vojna moć i premoć ima sopstvenu logiku, drugačiju od nasušnih ekonomskih i socijalnih potreba sa kojima se savremeni svet suočava. Jer, u krajnjoj liniji, moć politike i diplomatije zemlje se najčešće prelama kroz njenu vojnu moć, koja stoji u pozadini političkih i diplomatskih poteza. Porast vojnih rashoda je drugo lice trke u naoružanju. Okončanjem hladnog rata nije prestala i trka u naoružanju. “Raspoloženje uzdržanosti je dominantna crta post-hladnoratovske diplomatije, koja najviše obećava. Malo je samoobmanjivanja. Problemi rata i meñunarodnog rivalstva možda nikada neći biti ‘rešeni‘, ali postoje izgledi da antagonizmi budu držani pod kontrolom“. (Abba Eban, Diplomacy for the Next Century, Yal University Press, New Haven & London, 1998, 176.)

50

Glava IV GLOBALIZACIJA

“Ako slobodno društvo ne može da pomogne mnogima koji su siromašni,

ono ne može da spasi ni mali broj onih koji su bogati.”

John F. Kennedy 1. Šta je globalizacija? 1.1. Pojam globalizacije. 1.2. Pojava globalizacije. 1.3. Predvodnik globalizacije. 1.4. Promene odnosa moći u svetu. 1.5. Osnovi globalizacije. 2. Odlike globalizacije. 2.1. Tehnološko-informatička revolucija. 2.2. Neoliberalizam. 2.3. Glokalizacija. 2.4. Neprikosnovenost privatne svojine. 2.5. Uloga pojedinca. 2.6. Demokratija. 2.7. Nacionalna država i suverenitet. 2.8. Potiranje i afirmisanje nacionalnog identiteta. 2.9. Deregulacija. 2.10. Decentralizacija. 2.11. Tranzicija. 3. Neke implikacije globalizacije. 3.1. Civilno (otvoreno) društvo. 3.2. Mondijalizam. 3.3. Postmoderni svet. 3.4. Uniformizam. 3.5. Totalitarizam i diktatura. 3.6. Demokratura. 3.7. Antiglobalizam. 4. Globalizacija - da ili ne? 5. Nužnost golobalne koordinacije.

1. Šta je globalizacija? 1.1. Pojam globalizacije Pojam globalizacije, zbog njegove višedimenzionalnosti, slojevitosti, složenosti i protivurečnosti, nije moguće izraziti na sveobuhvatan način, nekom opštom definicijom. Ona je u isto vreme apstraktan pojam, specifično stanje svesti, ali i opipljiva pojava, stvarnost. S jedne strane, globalizacija je zahvatila i zahvata, prožela i prožima sve oblasti ljudskog života i stvaranja, materijalnu i duhovnu čovekovu sferu. S druge strane, globalizacija je proces, jedna dinamička a ne statička kategorija, podložna stalnim promenama i prilagoñavanjima, kojoj je imanentna nepredvidivost. Zato se s pravom kaže da se “globalizacija, slično vremenu, prosto ‘dogaña’... amatično utiče na suverenitet, na demokratsku odgovornost i legitimitet i, što je najvažnije, na realnu ekonomiju i na realne ljude... Bazirana je na komparativnoj prednosti, ekonomiji obima i inovaciji... Nalazi se iza novog talasa tehnološke inovacije u informatici, biotehnologiji i transportu, iza rastuće otvorenosti svetskih tržišta za dobra i usluge.” (Kennedy School of Government, Responding to Globalization: EU Trade Policy in a Multipolar World, ARCO Forum, Harvard University, 1. November 2000, www.ksg.harvard.edu.) Poimana kroz opipljive kategorije, globalizacija je, u stvari, “meñunarodna trgovina, strane investicije i multinacionalne kompanije, internet aktivnost, www, telefoni i faksovi, ali isto tako i aeroomi, godišnji odmori i turizam, studentska razmena i odnosi sa drugim kulturama, regionalne i globalne NGOs… Globalizacija je, ukratko, povećana internacionalizacija društvenih odnosa.” (European Policy Center, Trade policy, governance and the global economy, Brussels, April 10, 2001, www.ec.europa.eu.) Malo pojednostavljeno, globalizacija predstavlja “smanjenje tržišne segmentacije i povećanje meñuzavisnosti nacionalnih tržišta“. (Horst Siebert, The World Economy, Second Edition, Routledge, London and New York, 2002, 8.) Globalizacija se izražava u sve tešnjoj, rastućoj i funkcionalnoj povezanosti i meñuzavisnosti svih aktera na svetskoj sceni. “Ne volim reč globalizacija, jer kad se kaže ‘globalizacija’

51

osećamo se relativno malim u odnosu na fenomen, koji kao termin, obuhvata ekonomiju, politiku, društvo, sve. To je vrsta džinovskog, uticajnog fenomena, gotovo naučno-fantastičnog, skoro fatalnog. Protiv njega ne možemo ništa, jer globalizacija čini da nemamo izbora: to je to, ili ništa. Od tog fenomena ne možemo da se odbranimo. Nemoćni smo pred njime, ophrvani njegovom fatalnošću. Radi se o mutaciji civilizacije, a ne samo o krizi. To je više od krize.“ (Vivijan Forester, Globalizam kao strana diktatura, intervju, Politika, Beograd 12. januar 2008, www.politika.co.yu.) Globalizacija je svojevrstan zajednički imenitelj svih onih najboljih vrednosti savremenih društava i nacija koje pokreću univerzalni točak tržišnog, tehnološkog, ekonomskog, pravnog, političkog, socijalnog i duhovnog progresa čovečanstva ka stvaranju jedinstvenije svetske zajednice ljudi, uz sve izazove, probleme i teškoće koje takve društvene promene neminovno sobom nose i donose na svet (socijalne, ekološke, energetske i druge). Kao novi društveni fenomen, globalizacija ima svoje lice i naličje, i kao takva, sa vrlinama i svim manama, mora se shvatati i prihvatati. Biti protiv globalizacije i boriti se protiv nje isto je kao osporavati prirodni zakon gravitacje nebeskih tela. “Globalizacija sama po sebi nije ni dobra ni loša. Vlade ne mogu da zaustave njene uticaje na njihove grañane bez, takoñe, uskraćivanja grañana od prednosti i koristi koje ona sobom nosi.“ (Talbott, Ibid.) 1.2. Pojava globalizacije Globalizacija je rezultat realnih istorijskih procesa, političkih, ekonomskih i naučno-tehnoloških promena koje su kulminirale u poslednjoj deceniji 20. veka. Na nastanak globalizacije uticali su brojni faktori, posebno sledeća tri: prvo, svestrano širenje svetskog tržišta; drugo, brz razvoj sistema komunikacije, kao što su internet i mobilna telefonija, kao i stalno smanjivanje troškova transporta, komunikacije i kompjuterizacije; i treće, progresivno smanjivanje barijera u trgovini dobrima i uslugama, kao i u mobilnosti kapitala u svetskim razmerama. Sa raspadom Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) i ekonomskim promenama u Narodnoj Republici Kini, odnsno sa padom socijalizma i socijalističkog sistema u globalnim razmerama – zbog nemogućnosti ostvarenja postavljenih ciljeva, jer su bili utopistički, van vremena i prostora, zbog neispunjenja datih obećanja i zbog opšte ekonomske neefikasnosti socijalističkog sistema – široko su otvorena vrata svetskog tržišta. Rušenje Berlinskog zida, tokom novembra i decembra 1989. godine (izgrañen 1961. godine da bi se onemogućio prelaz grañana izmeñu Zapadnog i Istočnog Berlina), simbolično se označava početkom prestanka hladnog rata i bipolarne podele sveta, nastale posle drugog svetskog rata, koju je karakterisala koncentracija vojne i političke moći u rukama SSSR-a i SAD, dve super sile, sa dva suprotstavljena vojna saveza (NATO i Varšavski pakt). Bipolarnost je sa svetske političke scene uklonila multipolarnost, koja je dominirala izmeñu dva svetska rata i koju je karakterisala raspodela ekonomske, političke i vojne moći unutar male grupe relativno jednakih država, uz izolacionizam SAD. A pre Prvog svetskog rata meñunarodnim odnosima vladala je ravnoteža moći (balance of power), to jest sistem odnosa u kojem su mir i stabilnost u svetu održavani takvim rasporedom vojne sile izmeñu relativno malog broja moćnih država da ni jedna od njih niti njihov blok mogu dominirati drugima, odnosno da se ne mogu nametnuti kao premoćna snaga u svetu. Nestankom SSSR-a, ostala je samo jedna super sila – Sjedinjene Američke države, koja dominira savremenom svetskom političkom scenom. Tako je svet ušao u fazu unipolarnog (monocentričnog) poretka, koja je u toku, uz odgovarajuća manja ili veća pomeranja unutar

52

tako uspostavljenog odnosa moći i prilagoñavanja promenama koje sam život, razvoj i napredak u svetu nose sobom. 1.3. Predvodnik globalizacije Ključni predvodnik, promoter globalizacije su Sjedinjene Američke Države. "U 20. veku, ni jedna zemlja nije tako odlučno i istovremeno tako ambivalentno uticala na meñunarodne odnose kao Sjedinjene Američke Države". (Henri Kisindžer, Diplomatija I, Verzalpres, Beograd, 1999, 5.) Kao jedina preostala ekonomska, tehnološka, vojna, politička i informaciona supersila u svetu (pax americana), Sjedinjene Američke Države, "zajedno sa Britanijom i Francuskom, donose presudne odluke o političkim i bezbedosnim pitanjima", a "zajedno sa Nemačkom i Japanom, donose presudne odluke o ekonomskim pitanjima". (Samjuel Hantington, Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID/Romanov, Podgorica – Banja Luka, 2000, 89.) U SAD se stvara oko petina svetskog bruto proizvoda. Najviše kapitala neophodnog za razvoj danas je koncentrisano u američkim komercijalnim i investicionim bankama, u drugim američkim državnim i paradržavnim institucijama, kao i u odgovarajućim meñunarodnim finansijskim organizacijama u kojima SAD imaju dominantan politički uticaj. Isto tako, SAD su najveći rezervoar novih i najnovijih tehnologija u svetu i mesto njihove primene u proizvodnim procesima. Vojni budžet SAD učestvuje sa preko 40% u ukupnim vojnim izdacima u svetu (oko 1.300 milijardi američkih dolara u 2006. godini). SAD imaju dominantnu političku poziciju i hegemonski vojnooperativni uticaj u NATO-u. Takva moć Sjedinjenih Američkih država čini je, de facto, svojevrsnom novom imperijom savremenog sveta. "Karakterističan oblik državnog ureñenja najvećeg dela čovečansta, tokom najdužih istorijskih perioda, predstavljala je imperija. Imperije nisu zainteresovane za delovanje u okviru nekog meñunarodnog sistema, već teže da sâme budu meñunarodni sistem". (Kisindžer, 8.) 1.4. Promene odnosa moći u svetu Globalizacija, ipak, neprestano menja odnose snaga u svetu. "Zapad je danas jako dominantan u pogledu moći i uticaja i ostaće broj jedan u dvadeset prvom veku. Ipak, postepene, neumitne i fundametalne promene dogañaju se u ravnoteži moći meñu civilizacijama i moć Zapada, u odnosu na druge civilizacije, nastaviće da opada". (Hantigton, 90.) Već danas uticaj Sjedinjenih Američkih država u svetu nije apsolutan i neograničen. Osim Evropske unije, koja se iz ekonomske transformisala u političku zajednicu, ali koja je i dalje pod odlučujućim uticajem SAD, savremenu svetsku scenu u velikoj meri oblikuju i četiri izrastajuće globalne ekonomske, tehnološke, vojne i političke sile: (1) Ruska Federacija sa svojom uspešnom tranzicijom, ekonomskim osamostaljivanjem, političkim konsolidovanjem, obnovljenom oružanom silom i novim spoljnopolitičkim samopouzdanjem, (2) Kina sa svojom uspešnom politikom "otvorenih vrata", ubrzanog ekonomskog razvoja, političkom stabilnošću i ambicijom lidera na samo u azijskom regionu,

53

(3) Indija sa svojim tehnološkim i ekonomskim usponom, (4) Brazil sa svojom sveobuhvatnom modernizacijom, društvenom demokratizacijom i ekonomskim napretkom, kao i (5) Japan koji traži svoju novu političku ulogu u meñunarodnim odnosima srazmerno svojoj nespornoj ekonomskoj i tehnološkoj moći u savremenom svetu, bez obzira na limitiranost prirodnih resursa (metali, nemetali, energenti) i relativnu skučenost geografskog prostora. Sve to, kao i "izazovi ‘nepoćudnih država’ poput Irana ili Severne Koreje, žilavost Al Kaide – čine da Amerika danas izgleda slabije nego na početku ovog veka... Američki pad je sada više daleki nagoveštaj nego bliska realnost: njena ‘tvrda‘ i ‘meka‘ sila još nemaju ni izdaleka ravnopravne rivale, mada su u usponu mnogi izazivači... Još nije moguće da se bilo šta iole začajno u svetu odlučuje bez njenog učešća (uključujući i status Kosova), i nezaobilazna je u svakoj akciji sa globalnim epitetom. Pa ipak, pomaljaju se i neke nove realnosti - dojučerašnji solista u svetskoj areni sve više uviña da je i za njega bolje da postane timski igrač". (Miloš Mišić, Sinom Rimskog carstva, Politika, Beograd, 18. avgust 2007, www.politika.co.yu.) SAD, bez obzira na trenutnu moć kojom raspolažu, suočavaju se sa velikim izazovima i brojnim neizvesnostima. "Najznačajnije i najneizvesnije spoljnopolitičko pitanje sa kojim će se suočavati američki kreatori odluka tokom naredne dekade je jednostavno sledeće: kakvi će biti odnosi izmeñu tih dolazećih sila i meñunarodnog sistema kojim se još uvek upravlja ‘zapadnim‘ koncepcijama poretka i koji se zasniva na regulama koje su lansirale SAD, kao vodeća sila posle drugog svetskog rata, preuzetim iz arsenala liberalnih modela kapitalizma i demokratije?". (Naazneen Barma, Ely Ratner and Steven Weber, Report and Retort: A World Without the West, 07.01.2007, www.nixoncenter.org.) U promenama odnosa moći koje su danas dešavaju u svetu naziru se elementi jednog novog, dolazećeg multipolarnog sistema, ali te promene nisu takve i tolike da bi se dovodila u pitanje sama suština postojećeg unipolarnog svetskog poretka. "Za same Sjedinjene Američke Države bi dugoročno bilo najbolje da se zalažu za multipolarni konsenzus i kooperativizam, gde njihova liderska pozicija ne mora biti bitno ugrožena. One verovatno ne mogu ni politički ni ekonomski da izže na dužu stazu ulogu svetskog policajca. (Živorad Kovačević, Da li je svet postao multipolaran, Danas, Beograd, 5. maj 2008, 8.) Barak Obama, američki političar nove generacije i kandidat Demkratske stranke za predsednika SAD na izborima 2008, u pravu je kad kaže: "Amerika ne može da se sa izazovima ovoga veka nosi sama, niti svet može da se sa njima uhvati u koštac bez Amerike." (Mišić, Ibid.) Danas je za SAD veći prioritet da sebe menjaju i prilagoñavaju promenama koje su se desile i koje se dešavaju na globalnom planu, nego da menjaju svet oko sebe, da pokažu mnogo više političkog senzibiliteta i razumevanja za goruće izazove i probleme savremenog sveta, koji se ne mogu rešavati oružanom silom i nadmenim ponašanjem. Obama, takoñe, s pravom upozorava: "Za suočavanje sa savremenim pretnjama nije dovoljna samo naša oružana moć, potrebna je i moć naše diplomatije, direktne diplomatije...". (Momčilo Pantelić, Obama pobedio, Hilari traži novu ulogu, Politika, 5. jun 2008, 3.) 1.5. Osnovi globalizacije Političku osnovu globalizacije čine univerzalne vrednosti – privatna svojina, tržišna ekonomija, poštovanje ljudskog dostojanstva i ljudskih prava, višepartijska demokratija i vladavina prava. Uz sve istorijske i nacionalne specifičnosti, te vrednosti su danas prihvaćene ne samo na Zapadu nego i na Istoku.

54

Ekonomsku osnovu globalizacije čine Meñunarodni monetarni fond (IMF), Svetska banka (WB) i Svetska trgovinska organizacija (WTO), zatim veliki ekonomski integracioni blokovi širom sveta (EU, NAFTA, MERCOSUL, ASEAN, i dr.), meñunarodne i meñudržavne organizacije (FAO, UNIDO, OECD i dr.), kao i sve uticajniji sistem nevladinih organizacija - NVO (Svetski ekonomski forum, Svetski socijalni forum i dr.). Pravnu osnovu globalizacije čine Meñunarodni sud pravde u Hagu i Meñunarodni krivični sud u Rimu, kao i druge pravne institucije globalnog karaktera (Evropski sud za ljdska pava, privremeni meñunarodni sudovi za ratne zločine, i dr.). Vojnopolitički stub globalizacije je NATO (North Atlantic Treaty Organization), Severnoatlantski pakt, osnovan 4. aprila 1949. godine, radi unapreñenja uzajamne odbrane i saradnje država članica. 2. Odlike globalizacije Globalizacija je proizvod krupnih promena koje su se desile i koje se dešavaju u struktutri savremenog društva, njegovoj ekonomiji, politici i pravu. 2.1. Tehnološko-informatička revolucija Jedan od glavnih akceleratora procesa globalizacije je veoma brz razvoj nauke, tehnike i novih proizvodnih tehnologija, posebno u oblasti kompjutera, robotike, telekomunikacija, medicine i medicinske opreme. Posebno zapaženi naučni prodori se ostvaruju u sferi molekularnih tehnologija, nanotehnologijia (na primer, proizvodnja čipova manjih od molekula, ugrañivanje 64-bajtnog memorijskog čipa na kvadratni mikron - milioniti deo milimetra) i dr. Nova informatička tehnologija ("informatička revolucija") omogućava brz i neograničen prenos informacija iz jedne u drugu zemlju u globalnim razmerama (veb-sajt, internet, mobilna telefonija i dr.). Troškovi transporta i komunikacije u svetu su se značajno smanjili tokom poslednjih nekoliko dekada. Na primer, troškovi triminutnog telefonskog razgovora od Njujorka do Londona iznosili su 1930. godine 250 američkih dolara (u stalnim cenama iz 1990), 1950. godine 50 dolara, 1990. godine 3,32 dolara (Siebert, Ibid), a 2008. godine samo 0,10 US$ (korišćenjem internet konekcije). Veće poslovne šanse na svetskom tržištu imaju akteri koji raspolažu novim informacijama. "Informatička revolucija" razbija lokalne pristupe i lokalne standarde u biznisu, a nameće globalne principe, odrednice, norme ponašanja i standarde. Brze, sve jeftinije i neograničene komunikacije "predstavljaju okosnicu globalnog sela , a to je, opet, metafora koju mnogi futurolozi koriste kada opisuju svet u kome će granice nestati i u kome će svet postati jedna jedinstvena zajednica." (Čarls V. Kegli Jr.; Judžin R. Vitkof, Svetska politika – trend i transformacija, CSES/Diplomtska akademija, Beograd, 2004, 404.) Investicije u znanje, u istraživanje i razvoj (R&D - reseach and development) postaju najrentabilnije investicije i za uspešnu nacionalnu privredu i za svaku uspešnu kompaniju. Osnovna jedinica za merenje uspešnosti svake ekonomije, svakog preduzeća i menadžera je znanje. "Ekonomija znanja" često postaje važnija od "ekonomije obima".

55

Posebno je u snažnom porastu uticaj biologije i biogenetskih tehnologija na proizvodnju. Modifikacija prirodnih mikroorganizama, biološko kreiranje novih tipova mikroorganizama, kloniranje i drugi novi biološki postupci predstavljaju novu proizvodnu šansu, koja je istovremeno i veliki izazov i velika strepnja. Eksponencijalni razvoj nauke i tehnologije postavlja pred 21. vek i nade (na primer, napredak u medicini) i strahove (na primer, razvoj još ubitačnijeg ratnog oružja). 2.2. Neoliberalizam Idejno polazište globalizacije je ekonomska doktrina neoliberalizma, odnosno poruke klasičnih ekonomista, pre svega Adama Smita i Davida Rikarda, o nezamenjivoj ulozi slobodnog tržišta ("nevidljive ruke") u organizovanju privrednog života. Dosadašnji istorijski razvoj potvrdio je da bez tržišta nema efikasnosti u privreñivanju, nema efikasnosti u korišćenju raspoloživih resursa, nema privrednog, tehnološkog i društvenog napretka. Socijalistička društva stvarana tokom 20. veka (Rusija, Kina, Jugoslavija, Kuba, Vijetnam i dr.) propala su zbog svoje ekonomske neefikasnosti, zbog neuvažavanja fundamentalnog značenja i značaja tržišta. Socijalizam kao sistem, uključujući i jugoslovenski eksperiment "tržišnog socijalizma" (socijalističko samoupravljanje), krahirao je pre svega zato što ga nije bilo moguće oblikovati na pravi tržišni način, što je, u celini gledano, administrativni uticaj na organizovanje privrednog života i na poslovanje preduzeća uvek bio mnogo jačeg intenziteta i dometa od uticaja tržišta. Ekonomskog napretka i društvenog blagostanja nema izvan tržišta. Prava ekonomija je samo tržišna ekonomija. Tržište je "obećana zemlja" (promised land), čak i "sveta zemlja" (sacred land), a preduzetnici, investitori i menadžeri "odabrani narod" (chosen people). Ukratko, "tržišni fundamentalizam" (market fundamentalism) je osnova i okvir globalizacije i meñunarodnog biznisa. U pozadini meñunarodnog biznisa nalaze se: tržišna logika (tržišna razmena dobara kada su interesi prodavca i kupca recipročni, a potrebe istog obima); tržišna etika (težnja svakog slobodnog privrednog subjekta da pobeñuje u nepoštednoj tržišnoj kompeticiji, da bude bolji od drugog, da stalno bude napred i ispred drugih), i deregulacija, odnosno smanjenje administrativnog uplitanja države u obavljanje privrednih aktivnosti na lokalnom, regionalnom i globalnom planu. Tržište je jedno od najvrednijih civilizacijskih dostignuća čovečanstva, univerzalni oblik organizovanja privrednog života, izvor, izraz i mera slobode i demokratije, uslov slobode ekonomskih subjekata. Tržišna svest postaje dominantna ekonomska svest širom sveta. 2.3. Glokalizacija Nastajanje megatržišta oblik je ispoljavanja univezalne vrednosti i snage tržišnih zakonitosti. Takva tržišta otvaraju nove ekonomske mogućnosti mnogim lokalnim preduzećima date države da svoja dobra i usluge prodaju tržišnim akterima drugih zemalja, a ne samo kupcima na lokalnom ili nacionalnom tržištu.

56

SAD su postale svetski ekonomski džin zahvaljujući pre svega stvaranju jednog prostranog i velikog slobodnog tržišta od obala Atlantskog do Tihog okeana. Slobodno kretanje ljudi, kapitala i roba na takvom tržištu generisalo je stvaralačku radnu energiju neviñenih razmera. Tržište Evropske unije (EU) neprestano se proširivalo tokom druge polovine proteklog veka. Takav trend je nastavljen i na početku 21. veka. Svetsko tržište postaje "globalno tržište", sa "globalnom konkurencijom" i "globalnim potrošačem". "Komparativne prednosti" pojedinih nacionalnih ekonomija gube značaj kakav su ranije imale, u funkciji su "globalne ekonomije" i "globalnih ciljeva" razvoja. Lokalna tržišta postaju segment globalnih tržišta, instrumenti preko kojih se realizuju globalno organizovane proizvodnje, prilagoñene lokalnim tržišnim prilikama, željama potrošača, njihovim afinitetima. Globalno tržište nije van vremena i prostora, nije neka apstraktna kategorija nego realnost vezana za konkretne prilike na lokalnom tržištu. Tu meñuzavisnost i interakciju globalnog i lokalnog tržišta u svetu biznisa i menadžmenta američki naučnik Peter ucker (1909 - 2005) formulisao je u poruci: "Misli globalno, radi lokalno". U tom kontekstu menadžeri su konstruisali i novi praktični pojam – glokalizacija. Težnja da se, polazeći od globalnog pristupa i globalnih standarda u biznisu, kroz konkurenciju, prisvoji što veći profit na lokalnom tržištu, težnja da se ostvari što viša lična zarada, težnja da se što bolje i što dostojanstvenije živi, predstavlja unutrašnju pokretačku snagu procesa globalizacije. Najautentičniji organizacioni izraz takvih težnji su megakorporacije, odnosno transnacionalne (multinacionalne) kompanije. 2.4. Neprikosnovenost privatne svojine Privatna svojina je osnovni postulat tržišne ekonomije. Bez privatne svojine tržište ne može na pravi i potpun način da funkcioniše. Tržište nije kompatibilno sa državnom i društvenom svojinom. To je nedvosmisleno potvrdilo privredno iskustvo bivših socijalističkih zemalja, sticano i stečeno tokom 20. veka. Neprikosnovenost privatne svojine je pokretačka snaga svakog biznisa, meñunarodnog biznisa i procesa globalizacije. Privatna svojina predstavlja apsolutnu vlast (pravo svojine) ekonomskog subjekta (titulara svojine) nad resursima (faktorima) i rezultatima proizvodnje (stvarima) koja mu omogućava da samostalno donosi poslovne odluke u vezi sa njihovom produktivnom upotrebom. Pravo svojine, sazdano iz tri kompleksa ovlašćenja – držanje (posedovanje) stvari, korišćenje stvari i raspolaganje stvarima – je neprikosnoveno, "sveto pravo" koje uživa ne samo tradicionalnu pravnu zaštitu nacionalnih zakonodavstava nego i zaštitu meñunarodnih pravnih institucija. Svaki pokušaj ugrožavanja tog prava, bilo sa koje strane, podleže energičnim i sveobuhvatnim kaznenim sankcijama. Samo ekonomije zasnovane na privatnoj svojini mogu da budu efikasne. Meñutim, privatna svojina, sama po sebi, ne obezbeñuje automatski i unapred ekonomsku racionalnost u poslovanju preduzeća. Njena egzistencija najneposrednije zavisi od menadžmenta, od toga kako se njom upravlja i gazduje.

57

Privatna svojina + dobar menadžment = dobit (uspeh) u poslovanju, odnosno reprodukovanje privatne svojine na višem nivou. Privatna svojina + loš menadžment = gubitak (neuspeh) u poslovanju, odnosno smanjenje materijalne baze privatne svojine. Priroda privatne svojine omogućava da se u preduzeću organizuje efikasan menadžment, sposoban da stvara dobit, da ga maksimizira, da imovinu u privatnoj svojini neprestano uvećava. 2.5. Uloga pojedinca Težnja pojedinca ne samo da očuva nego i da neprestano uvećava svoju imovinu – osnova je privatne inicijative, lične motivacije i afirmacije. Globalizacija afirmiše ulogu pojedinca, podstiče tržišno vrednovanje njegovih duhovnih i praktičnih sposobnosti. U svetu globalizacije i meñunarodnog biznisa sve veću tržišnu vrednost imaju ne samo oni koji znaju da prodaju i da proizvode dobra i usluge, nego i oni koji umeju da "sanjaju“ dobre ideje, koji znaju da misle, da prave ideje, da predviñaju, da planiraju, da projektuju i da realizuju ideje. Vreme koje donosi globalizacija i meñunarodni biznis je vreme trijumfa sposobnosti pojedinaca, a ne mase kao takve. Sve više se traži individualna inicijativa, preduzetnički duh pojedinca koji se izražava u poslovnom pregalaštvu, preduzetništvu i radnom naporu (tri "E" - Endeaver, Enterprise, Effort). U pravu su mislioci koji kažu da je dvadeseti vek bio vek masa (gomile), a da će dvadeset prvi vek biti vek individue. "Globalizacija nije trend koji omogućava pojedincu da se sakrije (kao u gomili) već upravo obrnuto, ona otkriva pojedinca koji zaostaje! To je plivanje maticom planinske reke: svako sebi mora da se okrene i da pazi kuda i kako pliva, za razliku od plivanja u plitkoj bari!". (Vukotić, 19.) 2.6. Demokratija Višepartijska demokratija postaje dominantan oblik vlasti i vladanja širom sveta. Broj slobodno izabranih vlada u svetu stalno raste. Od 192 nezavisne zemlje u svetu, 2002. godine je sa demokratskim vladama izabranim na slobodnim izborima bila 121 zemlja. (Jochua Muravchik, Demokratija tiho pobeñuje, Izbor br. 160, Tanjug, Beograd, 2002, 12.) Broj zemalja u svetu sa totalitarnim režimima i autoritarnim obrascima vlasti neprestano će se smanjivati. Samo demokratska, slobodna i otvorena društva su u stanju da apsorbuju ekonomske i mnoge druge prednosti koje sobom nosi globalizacija, da ostvaruju oživi razvoj. Strah od slobode, od demokratije i od otvorenog društva jedan je od najstarijih i najintenzivnijih strahova naše civilizacije.

58

Totalitarni režimi i autoritarni obrasci vlasti zasnivaju se, u stvari, na majstorskoj veštini manipulisanja, potpirivanja i podjarivanja strahova od slobode, od demokratije i od otvorenog društva. Poštovanje ljudskog dostojanstva je osnova svakog slobodnog i demokratskog društva, ekonomskog napretka i društvenog blagostanja. Globalizacija podstiče pravnu sigurnost, jača ulogu pravne države i afirmiše vladavinu prava. Od svake zemlje se zahtevaju jasna, čvrsta i unapred poznata "pravila igre" koja se moraju poštovati, kojih se svaki privredni subjekt mora da pridržava, a ukoliko se ne pridržava – mora da odgovara pred nacionalnim ili meñunarodnim pravosudnim organima. 2.7. Nacionalna država i suverenitet Globalizacija "komprimira" prostor i vreme, "briše" nacionalne granice, smanjuje faktički suverenitet nacionalnih država. Sve češće se, na teorijskom i praktičnom planu, postavlja pitanje šta tačno znače pojmovi kao što su suverenitet (sovereignty), teritorijalni integritet (territorial integrity), prirodne granice (natural boarder), pripadnost naciji (nationhood), pripadnost državi (statehood), samoodreñenje (self - determination), i tako dalje. Postavljaju se sledeća pitanja: "Šta je tačno nacija? Šta je država? Kada nacija postaje država, i šta joj dopušta da preživi kao takva? Šta su ekonomska merila, šta su prirodne granice koje jedno parče zemljišta čine sposobnim da bude suverena zemlja? Šta je, zaista, suverenost i koje su njene granice? Ovde nije u pitanju samo geografija već i antropologija – što je misterija ljudskog ponašanja? Kolika sličnost – i u kojim slučajevima ta sličnost – mora da bude meñu stanovnicima odreñene teritorije da bi se oni osećali da imaju zajednički identitet, zajedničku sudbinu i, često, zajedničku slabost? … Sa okončanjem četvrtog balkanskog rata, mi imamo priliku da delove stare Jugoslavije, sa drugim zemljama koje izranjaju iz olupine komunizma, dovedemo u orbitu onih inovacija u nacionalnom identitetu i inostranim odnosima koje Zapadna Evropa postavlja na mesto. Ili, da se izrazim u Vilsonianskim terminima, mi imamo priliku da načinimo celi kontinent sigurnim za demokratiju, samim stvaranjem sredine u kojoj samo - odreñenost može da se razvija bez neophodnosti razmnožavanja etnički zasnovanih mikro - država". (Strobe Talbott, bivši zamenik državnog sekretara SAD, predavanje odžrano na Aspen institutu, Aspen, Kolorado, SAD, avgust 1999.) Univerzalna logika profita i tržišno ponašanje ekonomskih subjekata oslobañaju modernu naciju opsesije etnički čistog prostora i sakralizacije granica. Naime, prostor moderne države sve više postaje multietnički, multikonfesionalni i multikulturalni, a njene granice se sve manje tretiraju kao svetinja. "Mada države ostaju glavni činioci u svetskim poslovima, one takoñe pate od gubitka u suverenosti, funkcijama i moći. Meñunarodne institucije sada ističu pravo da sude i ograničavaju državu u onome što čine na svojoj sopstvenoj teritoriji. U nekim slučajevima, naročito u Evropi, meñunarodne institucije su preuzele na sebe važne funkcije koje su prethodno obavljale države i stvorena je moćna meñunarodna birokratija koja deluje direktno na pojedince. Globalno, postoji trend da vlade, takoñe izgube moć prenoseći je na regionalne, provincijske i lokalne političke entitete. U mnogim državama, uključujući one u razvijenom svetu, postoje regionalni pokreti koji promovišu suštinsku autonomiju ili secesiju. Vlade su, u priličnoj meri, izgubile sposobnost da kontrolišu tok novca u i izvan svojih zemalja i sve im je teže da kontrolišu tokove ideja, tehnologije, dobara i ljudi”. (Hantington, 36.)

59

Prema nekim predviñanjima, ”meñunarodni poredak u 21. veku obeležavaće nešto što na prvi pogled deluje protivrečno: s jedne strane će doći do usitnjavanja, a s druge do sve veće globalizacije. Na nivou meñudržavnih odnosa, novi poredak će više nalikovati evropskom sistemu država iz 18. i 19. veka, nego rigidnim strukturama iz vremena hladnog rata. Sastojaće se od najmanje šest velikih sila – Sjedinjenih država, Evrope, Kine, Japana, Rusije i možda Indije – kao i od mnoštva srednih i manjih zemalja”. (Kisindžer, 10.) Globalizacija unosi i svojevrsnu diferencijaciju u odreñenju stvarnog političkog opsega načela suvereniteta i njegovog praktičnog materijalizovanja u meñunarodnim odnosima. “Danas se u vremenu globalizacije i sve veće meñuzavisnosti u svetu ponovo suočavamo sa ‘usrećiteljskim misionarstvom‘ i sa izazovima dosegnutim standardima meñunarodnog poretka – načelu suvereniteta, pre svega kao temeljnoj premisi celokupnog sistema meñunarodnih odnosa. Globalzacija nameće – kako se osnovano uočava u analizama ovog fenomena – ogromne razlike u suverenitetu moćnih zapadnih država i onih koje to nisu. Zemljama u tzv. tranziciji, kao obliku globalizacije, namenjeno je da budu u gupaciji država nižeg nivoa suvereniteta. Nove ideologeme – ‘tranzicija‘, ‘evroatlantske integracije‘ i druge zamenile su one negdašnje o ‘izgradnji socijalizma‘ i ‘proleterskom internacionalizmu‘. Na delu je svojevrsni ‘obrnuti boljševizam‘ u strategiji globalizacije i u odnosu SAD spram suvereniteta gotovo svih drugih država u svetu. Novi hegemonistički diktat, koji uključuje i uzurpirano pravo na vojno intervenisanje nastupa danas s novim predznakom ‘odbrane slobode i demokratije i ljudskih prava‘. Tragično iskustvo ‘humanitarne intervencije‘ odnosno NATO zločina u Jugoslaviji 1999. godine dovoljno je opominjuće”. (Čedomir Štrbac, Sukob nije bio ideološki – jugoslovenski antistaljinizam uključivao je tokom sukoba i jačanje državne represije na staljinistički način, Politika, Beograd, 26. jun 2008, 10.) U stvari, NATO bombardovanje SR Jugoslavije i druga slična agresivna angažovanja “meñunarodne zajednice” u navodnoj odbrani slobode, demokratije i ljudskih prava širom sveta de fakto znače obnovu po zlu dobro poznate “brežnjevljevske doktrine oganičenog suvereniteta ‘bratskih‘ zemalja, u ime ‘internacionalizma‘ i ‘odbrane socijalizma‘... ‘Uspostavljanje slobode‘ u planetarnim razmerama... je najčešće maska za politiku svetskog hegemonizma”. (Zoran Vidojević, Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjih, Beograd, 2005, 281 - 282.) 2.8. Potiranje i afirmisanje nacionalnog identiteta Paralelno sa procesom sve većeg smanjivanja i potiranja klasičnih obeležja suvereniteta pojedinačnih država, pa i suprotno tom procesu, na savremenoj svetskoj sceni je istovremeno prisutno, kao opšti trend, i afirmisanje nacionalnih i kulturnih vrednosnih sistema datih društvenih zajednica i entiteta. U takvoj protivurečnosi se izražava i sama suština procesa globalizacije. Afirmacija, jačanje i razvijanje nacionalnih i kulturnih identiteta svih naroda oblik je suprotstavljanja uniformizmu svakodnevnog života koji sobom neumitno nosi globalizacija. Sve su prisutniji nacionalni i kulturni pokreti, pa i nacionalizmi, težnja svakog etniciteta da sačuva svoje kulturno nasleñe, svoje etničko i nacionalno poreklo i folklor, da razvije svoje nacionalne i kulturne potencijale u svim sferama stvaralaštva (umetnost i dr.). Na primer, uz veoma rasprostranjeno prihvatanje engleskog jezika kao glavnog jezika globalizacije, sve je prisutnija težnja svake nacije ili svakog etniciteta da sačuva sopstveni (maternji) jezik, posebno njegovu čistotu.

60

Čini se da očuvanje i afirmisanje nacionalnih identiteta pojedinih naroda nije smetnja univerzalizovanju i globalizaciji duhovnog života čovečanstva, nego jedan bogati opšti rezervoar iz kojeg se oblikuje civilizacija savremenog sveta, odnosno na globalnom nivou sintetizuju najbolji elementi i najbolja svojstva nacionalnih kultura i duhovnih dostignuća. 2.9. Deregulacija Redukovanje faktičkog suvereniteta moderne države prati i deregulacija, odnosno sistematsko redukovanje njenih administrativno - regulativnih funkcija u privrednom životu i razvoju, bez obzira na to što njena uloga, posebno u sferi makroekonomskih politika, ostaje veoma značajna. Dvadeseti vek ostavio je iza sebe stanje izražene državne regulacije privrednog života u više ili manje svim savremenim ekonomijama sveta. Tome je u velikoj meri doprinela velika ekonomska kriza tridesetih godina prošloga veka, ali i ideologija i dugogodišnja privredna praksa bivših socijalističkih zemalja. U mnogim zemljama je došlo do jačanja ekonomskih funkcija države u svim sferama privrednog života, kao i do podžravljenja delova pojedinih ključnih privrednih sektora (metalurgija, ugalj, energetika, saobraćaj i dr.). U širenju državnog vlasništva u delu svoje ekonomije pojedine kapitalističke države su videle i jednu od mogućnosti suprotstavljanja postojećoj socijalističkoj praksi, posebno pariranju uticaja bivšeg SSSR-a u svetu. Podžravljeni sektori privrede, prenaglašeni državni intervencionizam, birokratizacija ekonomskog života na svim nivoima postali su svetski ekonomski problem. Privatizovanje podžravljenih sektora privrede i redukovanje administrativno-regulativnih funkcija države u privrednom životu i razvoju – bez obzira na to što njena uloga, posebno u sferi makroekonomskih politika, ostaje i dalje veoma značajna – nametnuli su se kao neophodan uslov ostvarivanja veće ekonomske efikasnosti i ekspanzije meñunarodnog biznisa. Moderne države sve više nastoje da se ponašaju "preduzetnički", da svojim makroekonomskim intervencijama podstiču razvoj privatne svojine i preduzetništva, tržišnih mehanizama, nauke, kao i primenu najnovijih tehnoloških znanja i informacija u formulisanju menadžerskih odluka. Ne dirajući u bit tržišnog mehanizma, koji nije bez mana i ograničenja, savremene kapitalističke zemlje, koristeći razuñene metode planiranja i ekonomske regulacije – koji nisu centralistički, sveobuhvatni i direktivni, nego indikativni i usmeravajući – uspele su da relativizuju i amortizuju mnoge tržišne nedostatke i ograničenja, uz efikasno suzbijanje tržišnih i ekonomskih poremećaja. Gušenje tržišnih zakonitosti uzrokuje privredni haos, dovodi do inflacije, velikih oskudica, redova ispred prodavnica, racioniranog snabdevanja osnovnim životnim namirnicama (uvoñenje bonova, tačkica i sl.), privrednog stagniranja i nazadovanja, pada životnog standarda, neusklañenosti osnovnih privrednih sektora i tome slično. To je najupečatljivije pokazalo iskustvo bivših socijalističkih zemalja.

Ne postoje unapred propisani recepti za precizno i pravovremeno doziranje potrebne državne intervencije, to jest da je ne bude ni premalo niti premnogo u datoj privrednoj situaciji. Iznalaženje operativnog sklada izmeñu uloge tržišta i uloge države, odgovarajuće simbioze tržišta i države, fundamentalno je ekonomsko pitanje.

61

U traženju svakodnevnog odgovora na to pitanje, u najrazličitijim konkretnim situacijama, u dimenzioniranju državne intervencije, mora se polaziti od stava da su tržišne zakonitosti objektivne zakonitosti, da one deluju nezavisno od volje ljudi i oblika njihove političke organizacije, te se prema njima kao takvim svaka država mora i da odnosi. Uticaj tržišnih snaga je uvek primaran, odlučujući. Nikakve državne ekonomske mere i ekonomske funkcije države ne mogu da zamene tržište. Uloga države je sekundarna i izvedena. Ali ni samo tržište, bez odgovarajućeg uticaja države, ne može u savremenim uslovima da daje optimalne ekonomske i društvene rezultate. Savremene privrede u svom razvoju istovremeno koriste i poluge tržišta i poluge države (vlade). Efikasnost jedne nacionalne ekonomije se meri upravo time koliko država svojim implusima čini tržišni mehanizam plodotvornijim, efikasnijim; kako da ekonomske mere države duvaju u jea tržišnog mehanizma da bi se postigli maksimalni ekonomski i društveni efekti; kako da povećava ili usporava brzinu tržišnog broda: kako da usmerava njegov pravac, uz što manja njegova kolebanja; kako da se izbegnu mogući gubici nepotrebnog skretanja sa linije postizanja maksimalnih efekata; kako da horizonti tržišnog privreñivanja budu manje mutni, da neizvesnost bude što manja. U svakom slučaju, mehaničko suprotstavljanje ekonomskih funkcija države i trižišta, odnosno licitiranje samo uloge države ill samo uloge tržišta, jeste - u novim uslovima - prevaziñena opcija u svakom pogledu. U praksi, meñutim, ostaje problem kako ekonomskim merama države što više eliminisati negativna dejstva i implikacije igre tržišnih snaga (spontanost, stihijnost, anarhičnost), odnosno kako tržišnim snagama dodati odgovarajuću količinu "usmeravajuće energije", podstaći stvaralačka i racionalna dejstva tih snaga da ekonomski efekti tržišnog načina privreñivanja budu što veći. 2.10. Decentralizacija Sastavni deo globalnog procesa redukovanja državnog suvereniteta i deregulacije privrednih aktivnosti je decentralizacija. "Decentralizacija i centralizacija su stalni procesi u istoriji države. Zavisno od vremena, društvenih i ekonomskih sistema, ti procesi su se smenjivali prema potrebama razvoja... Prva i druga tehnološka revolucija su zahtevale objedinjavanje rascepkanog nacionalnog tržišta te je centralizovani sistem nacionalnih država zbrisao feudalnu rascepkanost bez koje, pak, ne bi mogao funkcionisati feudalni sistem. Sadašnja ekspanzija treće tehnološke revolucije sa informatikom i elektronikom utiče na samu bit društvene povezanosti. Prva industrijska revolucija je omogućila nastanak grañanskog društva sa njegovom demokratskom armaturom. Meñutim, ta ista tehnologija je dala mnoge podstreke autoritarnim političkim sistemima, sve do fašističkog i komunističkog totalitarizma.

Do sada se već mogu jasno zapaziti opasnosti koje sobom nosi treća tehnološka revolucija. Centar odlučivanja sa stručnom birokratijom pomoću centralizovanih kompjuterizovanih banaka podataka mogu koncentrisati veliku moć nad pojedincima i celim društvom... Najbolji odgovor autoritarnim izazovima treće tehnološke revolucije jeste decentralizacija vlasti odozgo do dole - do samog učešća pojedinca u njoj...

62

U savremenim procesima razvoja decentralizacije došlo se do jednog novog oblika - regionalizma. Regionalna država je negde izmeñu federalne i unitarne države. Federacija je svakako najdecentralizovaniji oblik savremene države. Meñutim, tokom razvoja federalizma zapažene su pojave centralizacije unutar federalnih jedinica. Time se poništava uspešnost decentralizovanog centra... Tek u opštinama se vlast zaista spušta do grañana i sa jednim mehanizmom neposredne participacije grañana u vlasti, u najvećoj meri umanjuje mogućnost njene zloupotrebe i centralnih ali i decentralizovanih organa vlasti..." (Radoslav Stojanović, Decentralizacija –uslov demokratije, Politika, Beograd, 12. februar 2003, www.politka.co.yu.) Lokalna samouprava je polazište istinske demokratije, osnova izgradnje sistema demokratskih mehanizama i institucija od opštine do nivoa republike. Nema demokratije bez lokalne samouprave. Samo u razvijenoj i razuñenoj lokalnoj samoupravi grañanin može postati tvorac svoje neposredne životne, radne i političke okoline, može uspešno ostvarivati svoja ekonomska, socijalna i druga prava i izvršavati svoje grañanske obaveze. Veza izmeñu grañana i vlasti treba da bude neposredna. Put od grañanina do institucija i mehanizama vlasti treba da bude što kraći, a njegovo kretanje tim putem što brže. Glavni smisao decentralizacije je da grañanin bude glavni akter političkog života, da neposredno učestvuje u političkom procesu odlučivanja u lokalnim organima samouprave i regionalnim organima upravljanja. Decentralizacija vlasti i vladanja, regionalizacija i lokalna samouprava, prenošenje prava i odgovornosti za razvoj sa centralizovanog državnog nivoa na regione i lokalne zajednice (opštine) – odgovor je na mnoge probleme koje sobom nosi centralizacija ekonomske i političke moći, posebno u zemljama sa složenom strukturom (unutrašnje razlike u stepenu ekonomske razvijenosti, unutrašnje podele i sukobi, autarhija i izolacionizam, separatizam i secesionizam, autoritarna i centralistička vlast, multietničnost i multikonfesionalizam, i dr.).

2.11. Tranzicija Privrede bivših socijalističkih zemalja se nalaze u procesu tranzicije od etatizovane ka tržišnoj privredi, od komandnog ka tržišnom modelu privreñivanja. Tranzicija je privredno i društveno stanje u kojem se radikalno menja odnos prema institucijama privrednog sistema (svojini, tržištu i državnom planu): napuštaju institucije centralističko-planskog privreñivanja i uvode tržišno-privredne institucije. "Tranzicija obuhvata meñusobno uslovljene reforme u svim segmentima društva a one u privredi su umnogome povezane i uslovljene demokratizacijom. Iskustvo je pokazalo da je demokratizacija društva i politički i socijalni konsenzus o nužnosti, pravcima i dinamici reformi preduslov za uspešnu tranziciju... Pokazalo se da su slabije rezultate postigle one zemlje koje nisu formirale adekvatne institucije i obezbedile funkcionisanje pravne države i zakonodavstva primerenog tržišnim odnosima. Bilo je teškoća u svim slučajevima u kojima su primenjivani gotovi modeli za pojedine sfere tranzicije, uključujući i privatizaciju, i gde je zanemarivano realno stanje domaće privrede kao i istorijske, političke, ekonomske, kulturološke i druge osobenosti zemlje. Uglavnom je izostalo kompleksno i vremenski dimenzionirano sagledavanje posledica reformi na socijalnu sferu i svaki njen segment... U svim zemljama u tranziciji produbljuje se jaz izmeñu imućnih i onih veoma osiromašenih. Kod mnogih je aktuelno puko preživljavanje...

63

Iako je započeti proces društvenih i privrednih reformi nepovratan, neophodno je voditi računa o opravdanom nezadovoljstvu stanovništva i obezbeñivati intervencije u socijalnoj sferi, za koju se često, sa razlogom, kaže da predstavlja ‘minsko polje’. Što tranzicioni procesi duže traju, postaje sve jasnije da je porast životnog standarda stanovništva moguć samo na srednji ili dugi rok, a ne brzo i takoreći preko noći... Neophodno je da država realno sagleda socijalni milje društva, da uoči granice izžljivosti delova stanovništva i u skladu s tim obezbedi odgovarajuća finansijska sredstva, kao ‘socijalne amortizere’. Pobornici usporavanja reformskih promena u privredi i društvu i zadržavanja statusa kvo, što odgovara interesima grupa i pojedinaca, plasiraju nametnutu dilemu o pitanju izbora izmeñu demokratizacije društva, vladavine pravne države i tržišta i onih iza kulisa dominantnog uticaja nomenklature - oligarha, tajkuna i ekstraprofitera, svejedno kako se gde zovu. Oni oličavaju enormno bogate pojedince i grupe koji stoje iza fenomena ‘zarobljene države’. Tu su državi ‘vezane ruke’ i ograničeno delovanje organa u sve tri grane vlasti. Stoga državni organi donose odluke i propise koji ne samo što tolerišu njihove nezakonite rabote u prošlosti, nego su i dalje blagonakloni prema njima... Uprkos svim teškoćama tranzicije, koja nije slučajno nazvana ‘hod po mukama’, i visokoj ceni koju treba platiti, sigurno je da je ona objektivno nužna i neizbežna. Pri tome je važno da država učini sve da teret tranzicije što je moguće manje ‘plate’ osiromašeni slojevi stanovništva." (Budimir Lazović, Tranzicija i stabilnost, Meñunarodna politika, br. 1107, Institut za meñunarodnu politiku i privredu, Beograd, juli - septembar 2002, 19 - 20.) Strateški cilj tranzicije je stvaranje institucionalnih pretpostavki za ostvarivanje bržeg privrednog razvoja i blagostanja u postsocijalističkim društvima. Svaka od bivših socijalističkih zemalja prošla je ili još uvek prolazi kroz neizbežan proces tzv. tranzicione recesije, praćen više ili manje izraženim ekonomsko-socijalnim problemima. Neke od njih su izašle iz procesa tranzcije (Slovenija), neke su na kraju tog procesa (Mañarska, Poljska, Češka), neke su prešle više od pola tranzicionog puta (Bugarska, Rumunija), neke na pola puta (Rusija, Ukrajina), a neke tek izašle iz inicijalne faze tranzicije (Srbija, Crna Gora). Do sada stečena iskustva tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama su pokazala da je demontiranje starog komandnog ekonomskog i društvenog sistema, a naročito iskorenjivanje zaostale svesti, proces koji se ne moze "preko noći" završiti. Mnoga se preduzeća, i nakon sprovedene reforme svojinskih odnosa, sporo prilagoñavaju novim tržišnim uslovima privreñivanja i trendovima globalizacije. Ekonomije bivših socijalističkih zemalja, u meri u kojoj se tržišno transformišu, postaju sve više i nerazdvojni deo globalne ekonomije. 3. Neke implikacije globalizacije 3.1. Civilno (otvoreno) društvo

U tesnoj vezi sa procesom globalizacije je i izgrañivanje civilnog ili otvorenog društva. Nevladin sektor se bori da izgradi novi oblik društva, sadržajniji i bogatiji od postojećeg, a to je civilno društvo. “Civilno društvo nije nikakva izmišljotina, zavjera ili nešto slično, već posebna sfera koja je odvojena od države, koju sačinjavaju pojedinci, asocijacije i mreže

64

asocijacija. Ono funkcioniše po jednoj drugoj logici od države i zato se govori, uslovno rečeno, o njihovoj odvojenosti, iako su odnosi meñu njima ipak povezani, a tu vezu čini javnost. Ona je posrednik izmeñu sfere privatnog (društva) i sfere javnog (države). Zato je postojanje civilnog društva osnov izgradnje demokratske, moderne države, jer u protivnom, ako nemamo civilno društvo, već autoritarno i nedemokratsko, ne može se izgraditi ni demokratska država“. (Žarko Paunović, Civilno društvo, zbornik Civilno društvo i nevladin sektor, Magna Agenda, Beograd, 2002, 35.) Sinonim za civilno društvo je otvoreno društvo. 3.2. Mondijalizam Globalizacija se često shvata i doživljava kao proces koji treba da dovede do preporoda neoliberalnog kapitalizma, do amortizovanja i ublažavanja njegove surovosti. S tim u vezi Edgar Moren, poznati savremeni francuski i svetski filozof i sociolog, kaže: "Samo su naivni verovali da tržište i ekonomska liberalizacija rešavaju sve probleme. Treba da postanemo svesni da se svetsko tržište mora kontrolisati, ali ne samo pomoću IMF i Svetske banke, već je neophodno stvoriti nove institucije. Nasuprot toj globalizaciji, koju predvode multinacionalne kompanije, postoji takozvana mondijalizacija, koja je mnogo krhkija, jer se zalaže za ideje humanizma, zaštitu ljudskih prava, demokratiju... Ono što mediji nazivaju antiglobalističkim pokretom je zapravo manifestacija mondijalizacije... Osnovna poruka tih protesta je da ‘svet nije roba’. Neophodna nam je alternativa, ali ne lažna, kao u vreme kada je postojala kapitalistička i socijalistička privreda. Dok na sve ove izazove ne budemo imali odgovarajuće ekonomske, političke i socijalne predloge, moći ćemo samo da kritikujemo ovakvu globalizaciju". (Edgar Moren, intervju, Politika, Beograd, 3. jun 2002, 9.) 3.3. Postmoderni svet Pojedini teoretičari i futurolozi smatraju da globalizacija kanališe razvoj savremenih uštava u pravcu stvaranja postmodernog sveta, odnosno novog liberalnog imperijalizma. Osnovne karakteristike postmodernog sveta su: brisanje razlika izmeñu unutrašnje i spoljne politike; meñusobno mešanje u (tradicionalne) unutrašnje poslove i meñusobno nadgledanje; odbacivanje sile u rešavanju sporova i, kao posledica toga, kodifikacija samonametnutih pravila ponašanja; sve veća beznačajnost granica i bezbednost zasnovana na transparentnosti, meñusobnoj odgovornosti i zajedničkoj ranjivosti. (Robert Cooper, Novi liberalni imperijalizam, članak, The Observer, London, 7. april 2002, a prema publikaciji Jugoslavija i svet, br. 309, Savezno ministarstvo za inostrane poslove, Beograd, 18. april 2002, 14.) 3.4. Uniformizam Globalizacija uniformiše svakodnevni život ljudi širom sveta – od načina ishrane i oblačenja do korišćenja slobodnog vremena. U tome posebnu ulogu ima moda, dizajn i drugi oblici izražavanja.

Ljudi kupuju iste prehrambene proizvode, hrane se u restoranima istog tipa (McDonald’s, Kuntacky Chicken i dr.), piju isto piće (coca - cola), istovetno se odevaju (oblače džins odeću), nose istu obuću (patike), zabavljaju se na isti način (posećivanje sličnih klubova, gledanje istih TV serija, filmova), imaju istovetne želje (postići uspeh po svaku cenu, ostvariti što veći profit, posedovati što više svega i svačega - novca i materijalnih stvari), i dr.

65

Svaki čovekov materijalni i duhovni produkt postaje roba (commodity). "U doba konzumerizma, umetnost i kultura dobijaju novo značenje. Kulturološke obrasce (ne samo ekonomske) oeñenog uštva možemo iščitavati kroz sferu advertajzinga i marketinga... Fetišizam robe postaje dominantan oblik bivstvovanja, nasuprot slobodi mišljenja i kreativnosti, a promovišu ga advertajzing i marketing. Advertajzing postaje deo savremene (potrošačke) kulture... U doba kad sve postaje roba, uključujući i ideje i umetnička dela, mi postajemo ono što posedujemo... Advertajzing je... svet bez bola, stalna anestezija, lek za sve, panaceja". (Vesna Perić Momčilović, Život bez bola, Politika, Beograd, 18. avgust 2007, www.politica.co.yu.)

3.5. Totalitarizam i diktatura Univerzalna komodifikacija i komercijalizacija ne samo ekonomskih dobara nego i umetnosti, fetišizam robe (postvarivanje odnosa meñu ljudima, odnosnot predstavljanje odnosa meñu ljudima kao odnosa izmeñu njihovih stvari u tržišnoj razmeni), uniformisanje načina i stila života ljudi širom sveta, zahtev od ljudi da se ponašaju i žive na isti način, univerzalni konzumerizam (potrošačka kultura), a sve to kao neizbežan produkt globalizacije, smatra se novim oblikom totalitarizma, koji sistematski potiskuje, umanjuje i uklanja univerzalne vrednosti ljudskih bića – razlike i raznovrsnost. Sve to dovodi u pitanje i samu suštinu filozofije kosmopolitizma, prema kojoj razlike i raznovrsnosti ljudskih bića, različiti narodi, jezici, kulture, običaji, sklonosti, ukusi, religije, rase, polovi i dr. su bogatstvo a ne neka mana ili slabost ljudskog bića i čovečanstva. Osim generisanja oblika totalitarizma, globalizacija nije imuna ni od generisanja oblika diktature. "Globalizacija je ideologija, veoma politička. To nije ekonomski fenomen koji dominira ostalim fenomenima, koji uništava politiku, to je, naprotiv, politička ideologija koja takoñe uništava ekonomiju. Kao što je postojala komunistička ideologija, koja nije uspela da se nametne, tako danas postoji ideologija ultraliberalizma, koji za sada uspeva da ima svetski uticaj. To je, takoñe, fenomen diktature, jer se kaže, na primer, da nema drugog rešenja osim tržišne ekonomije. U stvari, tržišna ekonomija nije pretežna u svetu, a kada se kaže da nema alternative, onda je to diktatura. Nasuprot diktaturi postoje alternative; možemo da ih prihvatimo i odbijemo. Nisam ni za, niti protiv tržišne ekonomije, već protiv te paralisanosti tvrdnjom da nema alternative, što ima efekat totalitarizma i diktature." (Forester, Ibid.) 3.6. Demokratura Nedovoljno razvijeni demokratski oblici vlasti, iza kojih stoje totalitarni režimi i autoritarni obrasci vlasti, naziva se demokratura – pojava sa kojom se danas se suočavaju mnoge zemlje, pa čak i one koje sebe smatraju korifejom demokratije. Demokraturom se može nazvati i svaki "izvoz" demokratije u druge zemlje, nametanje demokratskih obrazaca upotrebom sile i slično. Pri tome se često zaboravlja da isto seme na različitom tlu nikad ne daje iste plodove, što je neretko izvor nerazmevanja, otpora i političkih konflikata u meñunarodnim odnosima širom sveta. 3.7. Antiglobalizam

66

U pojedinim socijalnim segmentima društva širom sveta, naročito unutar mlade generacije, kao i u odreñenim intelektualnim krugovima, ispoljava se otpor savremenoj globalizaciji (mondijalizaciji) privrednih i finansijskih tokova, to jest svetskoj dominaciji kapitala. Na primer, u poslednje vreme, nijedno zasedanje IMF (Meñunarodnog monetarnog fonda), WB (Svetske banke), WTO (Svetske trgovinske organizacije), Svetskog ekonomskog foruma, Samita ministara finansija najrazvijenijih zemalja sveta (G7 i G8), NATO i sličnih meñunarodnih organizacija i foruma skoro da nije moguće odžrati bez prisustva masovnih demonstracija antiglobalista i antimondijalista protiv globalizacije, protiv kontrole transnacionalnog finansijskog i trgovačkog kapitala nad nacionalnim privredama (ðenova, Sijetl, Davos, Vašington D.C., Porto Alegre, Grenobl, Barselona, Johanesburg i dr.). Zasedanje Bretonvudskih finansijskih institucija (IMF i WB), odžrano u Vašingtonu krajem septembra 2002. godine, okupilo je, na primer, 20.000 demonstranata iz celog sveta. Organizator protesta bila je meñunarodna organizacija "Antikapitalistička konvergencija". Na ulicama Vašingtona patroliralo je 3.000 policajaca, a uhapšeno je preko 500 antiglobalista. Demonstracije antiglobalista su na momente i vrlo žestoke, neretko i uz brutalno reagovanje lokalnih policijskih snaga "u ime zaštite globalnih interesa i održavanja uspostavljenih globalnih vrednosti". Jedan od glavnih kreatora ideologije antiglobalizma je Svetski socijalni forum (WSF), sa svojom razuñenom mrežom širom sveta. Formiran je i poseban antiglobalistički pokret ATTAC, sa osnovnom parolom: "Za solidarnu svetsku privredu, a protiv neoliberalne globalizacije". Antiglobalisti smatraju da je oživi razvoj prevara, da slobodna trgovina ne može da reši problem siromaštva i nezaposlenosti, te da se privredni razvoj mora uskladiti sa socijalnim potrebama u svetu. Nakon masovnih antiglobalističkih protesta u Sijetlu, Vašingtonu, a kasnije i u gotovo svim većim gradovima razvijenog sveta, antiglobalistički talas se "mehanički preneo i na naše prostore, istina ne kao pokret već kao intelektualistička moda. O toj stvari svedoči i koketiranje sa popularnim simbolima tipa mekdonaldizacija ili amerikanizacija, koji popularizuju antiglobalističke stavove ali ne pomažu da se razume ono što se ovde zbiva. Antiglobalisti leve i desne orijentacije razlikuju se, izmeñu ostalog, po tome što (ne) prihvataju tezu da je preduslov antiglobalizma upravo globalizam... Antiglobalizam kao emancipatorski pokret moguć je u zemlji koja je globalizovana, pa ne čudi što su antiglobalistički pokreti jaki u razvijenim, globalizovanim zemljama. Antiglobalizam u nerazvijenim, neglobalizovanim zemljama najčešće se izražava kroz neki vid fundamentalizma - bilo religijskog (islamskog) ili ultradesničarskog - ili u nekom obliku anticivilizacijskog mutanta, kakav je uostalom ovde već viñen." (Vladimir Vuletić, Srbija u globalizacijskim tokovima, Politika, Beograd, 10. februar 2003, www.politika.co.yu.) 4. Globalizacija - da ili ne? U sumiranju dobrih i loših aspekata globalizacije, možda bi kao sinteza u tom pogledu mogla da posluže i sledeća razmišljanja: "Globalizacija kao epitet multikulturne opštosti i meñuzavisnosti, zasnovana na poštovanju prirodnih prava svih ljudi – da, ali globalizacija zasnovana na diskriminaciji ljudi i njihovih asocijacija, primenom dogmatske netolerancije i upotrebom i zloupotrebom trenutne ili trajnije pozicije moći bilo koje vrste – ne.

67

Ako savremena globalizacija ide pravcem diskriminacije, onda je to u prošlosti već viñeno i nažalost zapamćeno kao kataklizma prirodnog prava čoveka pred najezdom organizovanog stupiditeta i čulne nekulture...". (Slobodan Perović, Besede sa Kopaonika, Kopaonička škola prirodnog prava, Beograd, 2003, 363.) 5. Nužnost golobalne koordinacije Globalni izazovi sa kojima se savremeni svet suočava, uključujući i pozitivne i negativne implikacije koje globalizacija sobom nosi i donosi, potenciraju značaj globalne diplomatije, kao sredstva koordinacije, upravljanja, donošenja i sprovoñenja odluka globalnih meñunarodnih političkih, ekonomskih i drugih institucija. “Čitav niz problema koji su iskrsli, kao što su nekontrolisano širenje nuklearnog oružja, zaštita čovekove okoline, demografska ekspolozija i ekonomska meñuzavisnost, može da se rešava jedino na svetskom nivou“. (Kisindžer, 11.) U traženju izlaza iz protivurečnosti koje globalizacija sobom nosi "potrebna je druga revolucija: prema jednom snažnom, inovativnom sistemu globalnog upravljanja. Prema situaciji u kojoj možemo početi da krotimo i upravljamo procesom globalizacije na pravi način... Cilj ukroćivanja globalizacije je: doprineti da novo tržište bolje radi u interesu više ljudi." (Kennedy School of Government, Ibid.) U tome je smisao potrebe neprestanog izgrañivanja i usavršavanja institucija multilateralnog ekonomskog i političkog sistema globalne koordinacije. Potrebna su precizna pravila i regulacija (rules and regulation) za upravljanje ekonomskim procesima globalizacije i savršeno funkcionalne i legitimne globalne institucije za upravljanje tim pravilima i regulacijom. Ujedinjene nacije, sa svojom razuñenom organizacionom strukturom, ostaju nezamenjiv okvir globalnog upravljanja meñunarodnim odnosima i razvoja globalne diplomatije. U tome poseban značaj imaju Bretonvudske institucije (MMF i Svetska banka) i Svetska trgovinska organizacija, koje se, u skladu sa potvrñenim principima Povelje UN, moraju prilagoñavati novom vremenu i izazovima koje sobom nosi i donosi neumitna globalizacija politike, ekonomije, prava, diplomatije i meñunarodnih odnosa uopšte. Postojeći meñunarodni sistem nije izbalansiran. Za razliku od globalnih institucija u ekonomskim sektorima, koje su, uz sve ispoljene slabosti, snažne i razvijene, globalne institucije u oblasti socijalnog razvoja, ljudskih prava, bezbednosti i zaštite životne sredine još uvek su veoma slabe i nedovoljno razvijene, te ih je zato neophodno unapreñivati i povećavati njihov učinak.

68

Glava V GLOBALNE KORPORACIJE

1. 2. Šta je globalna korporacija? 2. Motiv stvaran ja globalnih korporacija. 3. Metodi formiranja globalnih korporacija. 3.1. Osnivanje. 3.2. Pripajanje. 3.3. Preuzimanje. 3.4. Otkup. 4. Sektori i pou čja aktivnosti globalnih korporacija. 5. Ekonomska s naga globalnih korporacija. 6. Intra-firm trgovina. 7. I nter-firm trgovina. 8. Transferne cene. 9. Politi čka moć globalnih korporacija. 10. Perspektiva korporativn e diplomatije. 1. Šta je globalna korporacija? Globalne korporacije (global corporations - GC) su velika preduzeća čije je sedište poslovnih operacija locirano u jednoj zemlji, a posluju u više od jedne države preko mreže zavisnih preduzeća u kojima imaju većinsko ili manjinsko vlasništvo. Prisutne su u industriji, finansijama, trgovini, saobraćaju, medijima... Raspolažu kapitalom ogromnih razmera, sa proizvodnjom i prometom velikog obima i neprestano šire prodajno tržište izvan zemlje u kojoj su locirane. Globalne korporacije su najznačajniji oblik organizovanja preduzeća u savremenim uslovima poslovanja. One se često nazivaju multinacionalne korporacije (Multinational Corporations - MNK), transnacionalne kompanije (Transnational Companies - TNK), multinacionalna preduzeća (Multinational Enterprises - MNE) i megakompanije (Mega - companies - MC), bez obzira na to što izmeñu tih oblika privrednog organizovanja postoje izvesne razlike, posebno u načinu profilisanja na meñunrodnoj tržišnoj sceni. To su "svetska preduzeća" u pravom smislu te reči, jer funkcionišu u više od jedne države. One su pokretač, motorna snaga procesa globalizacije i snažno doprinose ubrzanju procesa oblikovanja globalne ekonomije i multilateralnog ekonomskog sistema i širenju svesti da je “svet jedan i nedeljiv”. Kompanije koje svoje poslovanje u drugim zemljama zasnivaju samo na kapitalu jedne (matične) države nazivaju se transnacionalnim kompanijama. Kompanije koje svoje poslovanje u drugim zemljama zasnivaju ne samo na kapitalu jedne (matične) države nego i na kapitalu drugih zemalja nazivaju se multinacionalnim korporacijama. Multinacionalne korporacije ili transnacionalne kompanije koje svoju poslovnu strategiju zasnivaju na koncepciji života i rada u jednom nedeljivom svetu su, u stvari, globalne korporacije. Zahvaljujući svojoj organizacionoj disperzivnosti širom sveta, globalne korporacije mogu da koriste prednosti koje pruža vertikalna i horizontalna ekonomija obima, da se neprestano globalno šire, da stiču i koriste povoljnije pozicije na svetskim tržištima, najčešće monopolske, oligopolske i dr., ali i da jačaju i svoj politički uticaj u zemljama u kojima su prisutne.

Japanska korporacija Tojota jednu trećinu svoje ukupne proizvodnje ostvaruje u svojih 25 preduzeća (filijala) lociranih u Americi, Evropi i Aziji. Izvozi oko 45% svoje proizvodnje ostvarene u Japanu. Preko svoje azijske regionalne mreže uvozi dizel mašine iz Tajlanda, transformatore iz Filipina, grejače iz Malezije, itd.

69

Američka korporacija IBM (informatičke tehnologije), 41% svoje prodaje realizuje na tržištu Severne Amerike, 33% na tržištu Evrope i 16% na tržištu Azije. Oko 56% svoje prodaje američka korporacija Microsoft realizuje na tržištima Severne Amerike, 30% u Evropi i 9% u Aziji. Japanska korporacija Cannon realizuje 30% svoje proizvodnje u Severnoj Americi, 29% u Evropi i 37% u Aziji. (Veselin Vukotić, Globalizacija biznisa, megatrendovi razvoja i zakasnjela tranzicija, Institut društvenih nauka - Centar za ekonomska istraživanja, Globalizacija i tranzicija, zbornik radova, Beograd, 2001, 14.) Švajcarska korporacija ABB (Asea Brown Bovery) posluje u 120 zemalja širom sveta i u njih 87 ima svoja poslovna predstavništva (filijale). 2. Motiv stvaranja globalnih korporacija Osnovni, polazni ekonomski motiv stvaranja globalnih (multinacionalnih) korporacija je maksimizacija profita, koristeći prednosti koje pruža globalna ekonomija i globalno tržište. Najpouzdaniji “barometar” poslovnog uspeha svake multinacionalne korporacije je stok market (berza). Kad dobro posluje, cena njenih akcija na stok marketu raste, i obrnuto. Kad slabije posluje, cena njenih akcija na stok marketu pada. Globalne korporacije, slično korporacijama u nacionalnim okvirima, svoje poslovanje zasnivaju na principima akcionarskih (deoničarskih) društava, s tim što je uloženi kapital iz više zemalja. Poslovanjem i poslovima globalne korporacije u drugim zemljama centralizovano se upravlja iz matičnog sedišta korporacije, u skladu sa domicilnim propisima (pravnim normama) države u kojoj se poslovne operacije realizuju. Prve multinacionalne korporacije, tačnije transnacionalne kompanije, pojavile su se još u 16. veku, u zemljama zapadne Evrope, posebno u Engleskoj i Holandiji, u vreme njihove kolonijalne dominacije (kao što je, na primer, bila poznata British East India Trading Company). Ipak, nastanak savremenih globalnih (multinacionalnih) korporacija vezuje se za kraj 19. veka, posebno stupanjem na svetsku privrednu scenu velikih američkih kompanija. Singer Sewing Machine Company je bila prva američka kompanija koja je, 1868. godine, instalirala svoju fabriku u Škotskoj. 3. Metodi formiranja globalnih korporacija

Nacionalne korporacije prerastaju u globalne (multinacionalne) korporacije na jedan od sledećih načina, ili njihovom odgovarajućom kombinacijom. 3.1. Osnivanje

70

Nacionalna korporacija prerasta u globalnu (multinacionalnu) korporaciju osnivanjem sopstvenih korporativnih filijala u drugoj i drugim zemljama, na osnovu ulaganja sopstvenog kapitala. 3.2. Pripajanje Spajanjem (integrisanjem) dve ili više korporacija iz dve ili više zemalja, objedinjavanjem ili povezivanjem njihovih ekonomskih (tržišnih) interesa, stvara se nova kompanija (firma) u obliku globalne korporacije. To je metod pripajanja (Merger). 3.3. Preuzimanje Kad jedna nacionalna korporacija uloži svoj kapital u korporaciju ili deo korporacije druge države tako da postane njen većinski vlasnik ili suvlasnik, ona je to preuzimanje (Takeover). 3.4. Otkup Kad jedna korporacija otkupi celu korporaciju ili njen deo u drugoj zemlji i time postane njen jedini vlasnik, onda je to specifična kupovina ili otkup (Buyout). Svaki metod stvaranja globalnih korporacija može da vodi ograničavanju slobodne konkurencije, sticanju monopolističkih pozicija na nacionalnom i svetskom tržištu, pa zato, po pravilu, podleže strogim pravnim procedurama definisanim nacionalnim zakonodavstvima protiv monopola i ograničavanja tržišnih sloboda. Stepen globalizovanosti date nacionalne korporacije meri se tzv. indeksom transparentnosti, odnosno učešćem meñunarodnih poslovnih aktivnosti u ukupnim poslovnim aktivnostima te korporacije. Na primer, švajcarska korporacija Nestle oko 94% svoje poslovne aktivnosti realizuje izvan Švajcarske, a druga švajcarska korporacija, ABB, oko 88%. 4. Sektori i pou čja aktivnosti globalnih korporacija Procenjuje se da na početku 21. veka u svetu ima preko 60 hiljada matičnih globalnih (multinacionalnih) kompanija i preko 500 korporacijskih filijala (ranih 90-tih godina proteklog veka bilo je oko 37 hiljada matičnih globalnih korporacija i preko 200 filijala). Globalne (multinacionalne) korporacije su ušle u sve sektore privrede i usluga, posebno u one koji su tehnološki i finansijski najpropulzivniji, koji donose najviše profita, kao što su kompjuterska tehnologija, farmaceutika, naftna i petrohemijska industrija, bankarski sektor usluga i dr. Procenjuje se da je oko 60% globalnih korporacija angažovano u industrijskom sektoru, 37% u uslužnom sektoru i 3% u primarnom sektoru privrede. Najveći broj multinacionalnih korporacija (oko 90%) koncentrisano je u trijanglu svetske privrede - SAD, EU i Japan. U okviru tog trijangla stvorena je tzv. “trijada” globalnih korporacija, koju čine tri klastera (grupe): (1) američki klaster - države američke hemisfere, bez Brazila i Perua, plus Singapur;

71

(2) evropski klaster - države Evrope, Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka do Šri Lanke, plus Indija; i (3) japanski klaster - Japan, Južna Koreja, Tajland, Malezija i širenje uticaja na druge države ASEAN-a. Tabela br. 21.

Vodeće globalne korporacije 2006.

SAD Evropa Azija

Wall-Mart Stores Royal Dutch Shell (Holandija) Toyota Motor (Japan)

Exxon Mobil BP (V. Britanija) Sinopec (Kina)

General Motors DaimlerChrysler (Nemačka) China National Petroleum (Kina)

Chevron Total (Francuska) State Grid (Kina) ConocoPhillips ING Group (Holandija) Honda Motor (Japan)

General Electric AXA (Francuska) Nippon Telegraph & Telephone (Japan)

Ford Motor Volkswagen (Nemačka) Nissan Motor (Japan)

Citigroup Crédit Agricole (Francuska) Samsung Electronics (Južna Koreja)

Bank of America Corp. Allianz (Nemačka) Hitachi (Japn) American International

Group Fortis (Belgija/Holandija) Matsushita Electric Industrial (Japan)

Izvor: www.fortune.com, 2007.

Deset najvećih globalnih (multinacionalnih) korporacija u svetu, 2006. godine, su: 1. Wal-Mart (SAD); 2. Exxon Mobil (SAD); 3. Royal Dutch Shell (Holandija); 4. BP (V. Britanija); 5. General Motors (SAD); 6. Toyota Motor (Japan); 7. Chevron (SAD); 8. Daimler-Chrysler (Nemačka); 9. ConocoPhillips (SAD); i 10. Total (Francuska). Dakle, pet ih je iz SAD i po jedna iz Holandije, V. Britanije, Japana, Nemačke i Francuske. Od deset najvećih evropskih globalnih (multinacionalnih) korporacija, tri su nemačke, tri francuske, dve holanske, jedna belgijsko - holandska i jedna engleska. Od deset najvećih azijskih globalnih (multinacionalnih) korporacija, šest su iz Japana, tri iz Kine i jedna iz Južne Koreje. 5. Ekonomska snaga globalnih korporacija Globalne (multinacionalne) korporacije kontrolišu preko 80% svetskog finansijskog kapitala (inostranih direktnih investicija i portfolio investicija) i oko 70% svetske trgovine dobara i usluga. ( Miroslav M. Raičević, Internacionalna ekonomija sa osnovama ekonomske diplomatije, Fakultet za internacionalni menadžment, Beograd, 2000, 13.) Takva i tolika ekonomska moć multinacionalnih kompanija dovela je, u stvari, do svojevrsnog pretvaranja globalne ekonomije u korporativnu ekonomiju, do pretvaranja ekonomske moći u korporativnu moć.

72

Korporativna moć je materijalna podloga stvarne političke moći, kako samih multinacionalnih kompanija tako i država u kojima su one najviše koncentrisane. Tako se, na primer, iza američke političke moći nalazi, pored ostalog, i ekonomska moć njenih globalnih korporacija. Prihod pojedinih globalnih (multinacionalnih) korporacija viši je od GDP mnogih nacionalnih ekonomija. Na primer, samo 30 država u svetu je 2006. godine imalo veći GDP od prihoda američke korporacije Wall-Mart Stores, koja je i naveća multinacionalna kompanija u svetu. Prihod Wall-Mart Stores korporacije bio je 2006. godine skoro 8 puta veći od GDP Srbije. GDP Danske je 2006. godine bio neznatno veći od prihoda američke korporacije Chevron. Prihod nemačke korporacije Siemens bio je 2006. godine preko dva puta veći od GDP Slovenije. GDP Hrvatske bio je 2006. godine jednak prihodu amerčke korporacije Costco Wholesale, itd. Sledeći tabelarni pregled ilustruje stvarnu ekonomsku moć globalnih (multinacionalnih) korporacija, posebno kroz njihovo poreñenje sa ekonomskom moći privreda pojedinih nacionalnih država. Tabela br. 22.

Rang prvih 100 nacionalnih ekonomija i globalnih korporacija

2006. (u milijardama US$)

(procena)

rang država/korporacija GDP/prihod

1. SAD 13,130,000,0

2. Evropska unija 13,060,000,0

3. Kina 10,170,000,0

4. Japan 4,218,000,0

5. Indija 4,156,000,0

6. Nemačka 2,630,000,0

7. V. Britanija 1,930,000,0

8. Francuska 1,891,000,0

9. Italija 1,756,000,0

10. Ruska Federacija 1,746,000,0

11. Brazil 1,655,000,0

12. Južna Koreja 1,196,000,0

13. Kanada 1,178,000,0

14. Meksiko 1,149,000,0

15. Španija 1,109,000,0

16. Indonezija 948,300,0

73

17. Tajvan 680,500,0

18. Australija 674,600,0

19. Turska 635,600,0

20. Argentina 608,800,0

21. Iran 599,200,0

22. Tajland 596,500,0

23. Južna Afrika 587,500,0

24. Poljska 552,400,0

25. Holandija 529,100,0

26. Filipini 449,800,0

27. Pakistan 437,500,0

28. Kolumbija 374,400,0

29. Saudijska Arabija 366,200,0

30. Ukrajina 364,300,0

31. Wal-Mart Stores (SAD) 351,139.0

32. Exxon Mobil (SAD) 347,254.0

33. Belgija 342,800,0

34. Bangladeš 336,700,0

35. Egipat 334,400,0

36. Royal Dutch Shell (V. Britanija/Holandija) 318,845.0

37. Malezija 313,800,0

38. Švedska 290,600,0

39. Austrija 283,800,0

40. BP (V. Britanija) 274,316.0

41. Vijetnam 262,800,0

42. Hong Kong 258,800,0

43. Grčka 256,300,0

44. Švajcarska 255,500,0

45. Alžir 250,000,0

46. Češka 224,000,0

47. Norveška 213,600,0

48. Portugalija 210,100,0

49. General Motors (SAD) 207,349.0

50. Toyota Motor (Japan) 204,746.4

74

51. Čile 202,700,0

52. Rumunija 202,200,0

53. Danska 201,500,0

54. Chevron (SAD) 200,567.0

55. Nigerija 191,400,0

56. DaimlerChrysler (Nemačka) 190,191.4

57. Peru 186,600,0

58. Venecuela 186,300,0

59. Irska 180,700,0

60. Finska 176,400,0

61. Mañarska 175,200,0

62. ConocoPhillips (SAD) 172,451.0

63. Izrael 170,300,0

64. Total (Francuska) 168,356.7

65. General Electric (SAD) 168,307.0

66. Ford Motor (SAD) 160,126.0

67. ING Group (Holandija) 158,274.3

68. Maroko 152,500,0

69. Citigroup (SAD) 146,777.0

70. Kazakhstan 143,100,0

71. Singapur 141,200,0

72. AXA (Francuska) 139,738.1

73. Volkswagen (Nemačka) 132,323.1

74. Sinopec (Kina) 131,636.0

75. Ujedinjeni Arapski Emirati 129,500,0

76. Crédit Agricole (Francuska) 128,481.3

77. Allianz (Nemačka) 125,346.0

78. Fortis (Belgija/Holandija) 121,201.8

79. Bank of America Corp. (SAD) 117,017.0

80. HSBC Holdings (V. Britanija) 115,361.0

81. American International Group (SAD) 113,194.0

82. China National Petroleum (Kina) 110,520.2

83. BNP Paribas (Francuska) 109,213.6

84. ENI (Italija) 109,014.2

75

85. UBS (Švajcarska) 107,834.8

86. Siemens (Nemačka) 107,341.7

87. State Grid (Kina) 107,185.5

88. Novi Zeland 106,900,0

89. Assicurazioni Generali (Italija) 101,810.7

90. J.P. Morgan Chase & Co. (SAD) 99,973.0

91. Slovačka 99,190,0

92.. Carrefour (Francuska) 99,014.7

93. Berkshire Hathaway (SAD) 98,539.0

94. Sudan 97,470,0

95. Pemex (Meksiko) 97,469.3

96. Deutsche Bank (Nemačka) 96,151.5

97. Dexia Group (Belgija) 95,846.6

98. Šri Lanka 95,550,0

99. Honda Motor (Japan) 94,790.5

100. McKesson (SAD) 93,574.0

101. Verizon Communications (SAD) 93,221.0

102. Nippon Telegraph & Telephone (Japan) 91,998.3

103. Hewlett-Packard (SAD) 91,658.0

104. International Business Machines (SAD) 91,424.0

105. Valero Energy (SAD) 91,051.0

106. Home Depot (SAD) 90,837.0

107. Tunis 89,740,0

108. Nissan Motor (Japan) 89,502.1

109. Samsung Electronics (J. Koreja) 89,476.2

110. Credit Suisse (Švajcarska) 89,354.4

111. Irak 87,900,0

112. Hitachi (Japan) 87,615.4

113. Burma 85,200,0

114. Société Générale (Francuska) 84,485.7

115. Aviva (V. Britanija) 83,487.0

116. Belorusija 82,940,0

117. Cardinal Health (SAD) 81,895.1

76

118. Gazprom (Ruska Federacija) 81,115.0

119. E.ON (Nemačka) 80,994.0

120. Royal Bank of Scotland (V. Britanija) 80,983.0

121. Tesco (V. Britanija) 79,978.8

122. Nestlé (Švajcarska) 79,872.1

123. Deutsche Post (Nemačka) 79,502.2

124. HBOS (V. Britanija) 79,238.8

125. Bugarska 78,680,0

126. Matsushita Electric Industrial (Japan) 77,871.1

127. Sirija 77,660,0

128. Dominikanska republika 77,090,0

129. Deutsche Telekom (Nemačka) 76,969.1

130. Morgan Stanley (SAD) 76,688.0

131. Portoriko 75,820,0

132. Metro (Nemačka) 75,131.0

133. Etiopija 74,880,0

134. Électricité de France (Francuska) 73,939.1

135. Libija 72,680,0

136. U.S. Postal Service (SAD) 72,650.0

137. Petrobras (Brazil) 72,347.0

138. UnitedHealth Group 71,542.0

139. ABN AMRO Holding 71,217.8

140. Peugeot (Francuska) 71,005.7

141. Sony (Japan) 70,924.8

142. Merrill Lynch (SAD) 70,591.0

143. Altria Group 70,324.0

144. Goldman Sachs Group (SAD) 69,353.0

145. LG (J. Koreja) 68,754.1

146. Procter & Gamble (SAD) 68,222.0

147. Santander Central Hispano Group 68,050.6

148. Hyundai Motor (J. Koreja) 66,666.0

149. Telefónica (Španija) 66,372.3

150. Statoil (Norveška) 66,280.3

151. Prudential (V. Britanija) 66,133.5

77

152. Kroger (SAD) 66,111.2

153. BASF (Nemačka) 66,006.8

154. France Télécom (Francuska) 65,899.3

155. Barclays (V. Britanija) 65,609.1

156. Fiat (Italija) 65,031.1

157. Zurich Financial Services (Švajcarska) 65,000.0

158. AT&T (SAD) 63,055.0

159. Boeing (SAD) 61,530.0

160. Ekvador 61,520,0

161. BMW (Nemačka) 61,476.7

162. Gvatemala 61,380,0

163. AmerisourceBergen (SAD) 61,203.1

164. Repsol YPF (Španija) 60,920.9

165. Toshiba (Japan) 60,841.9

166. Marathon Oil (SAD) 60,643.0

167. State Farm Insurance Cos. (SAD) 60,528.0

168. Hrvatska 60,260,0

169. Costco Wholesale (SAD) 60,151.2

170. Gana 60,000,0

171. Vodafone (V. Britanija) 59,811.3

127. Target (SAD) 59,490.0

173. Azerbejdžan 59,710,0

174. UniCredit Group (Italija) 59,119.3

175. SK (J. Koreja) 59,001.9

176. Mittal Steel (Holandija) 58,870.0

177. Munich Re Group (Nemačka) 58,183.2

178. Kuvajt 55,910,0

179. Uzbekistan 55,750,0

180. Litvanija 54,900,0

181. Angola 53,060,0

182. Uganda 52,930,0

183. Kostarika 50,890,0

184. Slovenija 47,010,0

185. Kuba 45,510,0

78

186. Srbija 44,830,0

187. Oman 44,530,0

188. Kongo, 44,440,0

189. Turkmenistan 42,840,0

190. Kamerun 42,480,0

191. Kenija 41,360,0

192. Nepal 41,180,0

193. Severna Koreja 40,000,0

194. Kambodža 37,730,0

195. Urugvaj 37,540,0

196. Litva 36,490,0

197. Luksemburg 33,870,0

198. Salvador 33,680,0

199. Bosna i Hercegovina 25,280,0

200. Crna Gora 3,443,0

Izvor: The World Factbook - Rank Order - GDP, 14 June, 2007, www.cia.gov (GDP država,

meren paritetom kupovne moći - PPP) i Fortune 500, 2007, www.fortune.com (prihod korporacija)

6. Intra-firm trgovina Pod intra-firm trgovinom (intra-firm uvoz i intra-firm izvoz) podrazumevaju se robne isporuke (uglavnom intermedijarnih proizvoda) izmeñu matične multinacionalne korporacije locirane u jednoj zemlji i njenih filijala ili sa njom povezanih kompanija lociranih u drugim zemljama, ili izmeñu različitih filijala iste multinacionalne korporacije. Intermedijarni proizvodi se javljaju kao finalni produkti (Final Products), spremni za konačnu upotrebu ili kao završeni proizvodi (Finished Products) izašli iz završne faze procesa proizvodnje, ali koji najčešće moraju da proñu kroz prometnu fazu (uključujući, kad treba, i doradu) pre konačne upotrebe. Taj oblik spoljne trgovine je najprisutniji u industrijski najrazvijenijim zemljama i u tehnološki intenzivnim industrijskim sektorima. Intra-firm trgovina se pojavljuje kao pandan tradicionalnoj spoljnoj trgovini (klasične izvozno-uvozne transakcije), koja se realizuje izmeñu nezavisnih kompanija dve države. Procenjuje se da se oko trećina ukupne svetske trgovine realizuje kroz klasične oblike spoljne trgovine, trećina kroz intra-firm trgovinu i trećina kroz inter-firm trgovinu. 7. Inter-firm trgovina Pod inter-firm trgovinom (inter-firm uvoz i inter-firm izvoz) podrazumeva se robna razmena dobara i usluga izmeñu matične multinacionalne korporacije i njenih filijala, s jedne, i sa njima korporacijski nepovezanih kompanija (Non-affiliated Companies), s druge strane.

79

(Više o intra-firm i inter-firm trgovini vidi: agana M. ðurić, Zore Prekajac i Marijane Vidas-Bubanja, Meñunarodna ekonomija, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2000, 187-199.) 8. Transferne cene Transferne cene (Transfer Prices) javljaju se u odnosima robne razmene izmeñu organizacionih delova (firmi, filijala) unutar multinacionalne korporacije (uži pojam korporativne mreže) ili u razmeni izmeñu multinacionalne korporacije i njenih ugovornih poslovnih partnera (širi pojam korporativne mreže) Predmet robne razmene su intermedijarni proizvodi koji se transferišu preko granice najmanje dve države (zemlje), od jedne ka drugoj filijali date multinacionalne korporacije (tzv. intra-firm isporuke) Transferne cene su, u stvari, cene po kojima se realizuju intra-firm isporuke. Transferne cene su, u osnovi, tržišne cene, osloboñene ekstremnih uticaja konjunkturnih tržišnih oscilacija. Stabilnije su od tržišnih uvozno-izvoznih cena i manje osetljive na tekuće oscilacije cena na svetskim tržištima. Transferne cene su u funkciji obezbeñivanja dugoročno stabilnih ekonomskih odnosa izmeñu delova multinacionalne kompanije i maksimizacije njenog ukupnog, globalnog profita. Koristeći odgovarajuće transferne cene proizvoda i usluga, multinacionalna korporacija može da manipuliše ostvarenim ukupnim profitom, da ga, preko više ili niže transferne cene, prebacuje iz filijale države u kojoj su poreske stope na ostvareni profit visoke u filijalu države u kojoj su te stope niske. Isto tako, kad je to moguće i kad njihova monopolistička pozicija i remećenje režima slobodne trgovine i slobodnog formiranja cena (Arms-lengtrh Prices) nisu jasno vidljive ili merljive, multinacionalne korporacije koriste transferne cene i za ostvarivanje povoljnijih konkurentskih pozicija na lokalnim tržištima u odnosu na lokalna ili nacionalna preduzeća date države. Gotovo su neiscrpne mogućnosti manipulacije transfernim cenama i ostvarenim profitom multinacionalnih korporacija, uz sve negativne implikacije koje iz toga mogu da proiziñu. 9. Politi čka moć globalnih korporacija Sa ekonomskom moći globalnih (multinacionalnih) korporacija raste i njihov politički uticaj, ne samo u zemlji u kojoj je sedište (centrala) korporacije nego i u zemljama u kojima su njene filijale, odnosno u kojima se nalaze njeni ugovorni poslovni partneri. Kao ilustracija astičnog političkog uticaja multinacionalne korporacije na političke prilike u drugoj zemlji najčešće se navode dogañaji koji su se zbili “izmeñu 1970. i 1973. godine u Čileu, kada je ITT, zajedno sa Centralnom obaveštajnom službom (CIA), pomogao svrgavanje vlade Salvadora Aljendea, a sve u želji da se postigne, iz prespektive ITT-a, ostvarivanje povoljnog okruženja u kome bi on mogao da posluje. Najveća investicija američke korporacije ITT u Čileu početkom sedamdesetih godina bio je Chiltelko, filijala telefonske industrije procenjena na 153 miliona američkih dolara. ITT je uspostavio dobre odnose sa nizom čileanskih vlada, ostvario značajan profit i očekivao da će i budućnost za njega biti povoljna. Iako su Čileanci zahtevali nacionalizaciju kompanije Chiltelko, ITT je verovao da će mu u toj situaciji biti isplaćena puna vrednost kompanije Chiltelko.

80

Salvador Aljende, marksistički orijentisan kandidat za predsednika 1970. godine, vodio je izbornu kampanju na platformi nacionalizacije. On nije podržavao koncept nadoknade za nacionalizaciju. ITT se plašio da je njegovih 153 miliona američkih dolara izloženo riziku, i intervenisao je u čileanskom političkom procesu da bi sprečio izbor Aljendea za predsednika. ITT je davao novac konzervativnim novinama koje su se suprotstavljale Aljendeu, ali je on, uprkos svemu, pobedio na izborima sa 36,3% glasova... Prema čileanskom ustavu, kada na izborima nijedan kandidat ne osvoji polovinu glasova biračkog tela, čileanski kongres odlučuje ko će biti sledeći predsednik. ITT se okrenuo kongresu. Gennen i drugi direktori ITT-a su planirali da potroše milion dolara da bi uticali na glasanje u kongresu. Za to vreme je CIA pokušavala da primeni svoj plan da bi onemogućila da Aljende postane predsednik. Čileanski kongres je ipak izabrao Aljendea za predsednika. ITT je tražio načine da poije i zbaci Aljendea sa vlasti. Zagovarao je ekonomski rat protiv Čilea, koji bi uključio restrikcije kredita, bojkot čileanskog bakra, zadržavanje isporuka goriva i oružja, frontalni propagandni rat protiv Aljendea. Aljende je 11. oktobra 1973. godine zbačen vojnim udarom“. (Milija Zečević, Miroslav Stojanović, Internacionalne relacije, Evropski univerzitet, Beograd, 2001, 139 - 140.) Multinacionalne kompanije imaju posebnu sposobnost prilagoñavanja političkim prilikama, kako u zemlji u kojoj su locirane njihove centrale tako i u zemljama u kojima su njihove filijale. Pomenuta američka korporacija ITT, na primer, tesno je sarañivala sa Hitlerom, još od 1933. godine. Ona je svojim kapitalom učestvovala u izgradnji nemačke vojne avio-industrije. “Nemački bombarderi, u čijoj je proizvodnji učestvovao ITT, napadali su saveznike koji su se od njih štitili topovima, opremljenim nišanskim spravama, koje su, takoñe, bile proizvod ove kompanije. Šef nemačke filijale ITT-a, za vreme rata, bio je SS general. Tokom i posle rata je ITT razvio američku obaveštajnu mrežu u Nemačkoj, čime je, sa početkom hladnog rata, postao ‘junak SAD-a'. Meñutim, i tokom hladnog rata, veoma su bile zapažene odlične poslovne veze ITT-a sa Moskvom, razvijajući obaveštajnu delatnost u SSSR-u zajedno sa CIA. Svoju aktivnost ITT je ‘uvek valorizovao kroz odlične poslove’.” (Miroslav M. Raičević, 64.) 10. Perspektiva globalnih korporacija Ponašanja pojedinačnih globalnih (multinacionalnih) korporacija na meñunrodnoj ekonomskoj i političkoj sceni mogu biti, i to s pravom, predmet osporavanja i kritike, kao, na primer, u slučajevima izbegavanja plaćanja poreza, manipulisanja transfernim cenama, mešanja u unutrašnje političke procese date države, i dr. Zato multinacionalne korporacije ne mogu biti izvan globalnog, multirateralnog ekonomskog i političkog sistema, niti se ponašati mimo pravila utvrñenih tim sistemom za sve aktere na meñunrodnoj tržišnoj sceni. Meñutim, gde god su se do sada pojavile globalne (multinacionalne) korporacije, u bilo kojoj zemlji sveta, sobom su donele i donose odgovarajući ekonomski preporod, omogućavale brži ekonomski rast, veća ulaganja, otvaranje novih radnih mesta, povećanje standarda ljudi i slično.

81

Globalne korporacije donose i nove, moderne oblike privredne organizacije i menadžmenta, i nude novi globalni način razmišljanja o rešavanju globalnih ekonomskih problema sveta. Sa globalnim korporacijama su u sukobu samo one države, grupe i pojedinci koji savremeni svet posmatraju kroz kategorijalne pojmove koji su uži od globalnih. Budućnost sveta je na strani globalnih korporacija. One na svet gledaju kao na celovit privredni prostor. Globalne korporacije su ekonomska budućnost i Srbije i čitavog regiona zapadnog Balkana.

82

DEO II

PRINCIPI

MEðUNARODNE TRGOVINE

83

PART II

PRINCIPLES

OF INTERNACIONAL TRADE

84

Glava VI TEORIJE

INTERNACIONALNE TRGOVINE 1. Teorijski pogledi na me ñunarodnu trgovinu. 2. Merkantilizam. 2.1. Kolberizam. 2.2. Kameralizam. 2.3. Opšta ocena merkantilizma. 3. Neomerkantilizam. 4. Teorija apsplutnih prednosti. 5. Teorija komparativnih prednosti. 6. O kredibilitetu teorije apsolutnih i komparativnih prednosti. 7. Teorija proporcionalnos ti faktora (H - O model). 8. Stolper - Semjuelsonova teorema. 9. Leontijev paradoks. 10. Teorija ekonomije obima. 11. Teorija životnog ciklusa proizvoda. 12. Vernonov pr oizvodni ciklus. 13. Teorija sli čnosti zemalja. 14. Teorija independencije, dependen cije i interdependencije. 14.1. Ekonomska independencija. 14.2. Ekonomska dependencija. 14.3. Ekonomska interdependencija. 15. Uzroci protekcionizma. 16. Nužnost liberalizma. 1. Teorijski pogledi na me ñunarodnu trgovinu Ekonomska teorija počela je sistematski i intezivno da se bavi izučavanjem meñunarodne trgovine pre nešto više od pet vekova, sa nastajanjem kapitalističkih oblika privreñivanja, sa potiskivanjem tradicionalne trampe i usponom tržišne razmene dobara i usluga, sa otkrivanjem Novog sveta (1492. godine), novih resursa i tržišta. U proteklih pet vekova, od 1500. godine na ovamo, meñunarodna trgovina se razvijala neprestano, kako u pogledu obima robne razmene tako i raznovrsnosti dobara i usluga. Nastale su i razvile moderne industrije i tehnologije. Proizvodnja je povećana i diferencirana. Povećan je dohodak per kapita. Porasla kupovna moć potrošača. Došlo je do emancipacije i uspona mnogih nacija i država. Stvorene su brojne moćne nacionalne i globalne kompanije koje posluju širom sveta. U toku je proces globalizacije privrede, politike i prava u celom svetu. Teorijska shvatanja o meñunarodnoj trgovini reflektovala su te promene, u odreñenoj meri i uticala njih, uzimajući u obzir evoluciju ekonomskog i tehnološkog razvoja tokom vremena, ekonomske i političke odnose izmeñu naroda, država, regiona i kompanija. U fokusu ekonomske teorije oduvek se nalazila i nalazi težnja da se što preciznije i ubedljivije odgovori na fundamentalno pitanje: šta pokreće meñunarodnu trgovinu izmeñu zemalja širom sveta, odnosno koje ekonomske sile deluju u tom pravcu. Do sada je sintetizovano više različitih teorija meñunarodne trgovine, odnosno teorijskih pristupa, koncepata i modela, klasičnih i novih, koje samo u celovitom kontekstu meñusobne povezanosti i konfrontiranosti mogu da daju odgovor i odgovore na napred postavljeno pitanje. Gotovi i konačni ekonomsko - teorijski recepti koji bi odgovarali različtim konkretnim privrednim situacijama od jedne do druge zemlje ne postoje. Zato je meñunarodna trgovina i dalje široko polje za naučna izučavanja i teorijska uopštavanja, posebno faktora koji je uslovljavaju.

85

2. Merkantilizam Merkantilistička teorija pojavila se oko 1500. godine i bila dominantna oko 300 godina, tokom 16., 17., i 18. veka. U cilju ostvarivanja svojih političkih ciljeva država je uspostavila sveobuhvatnu kontrolu nad ekonomskim životom zemlje. Svojim akcijama favorizovala je spoljnu u odnosu na unutrašnju trgovinu. Ekonomskoj i političkoj moći države pridavan je najveći značaj. A ta moć je odmeravana u zavisnosti od količine zlata i srebra (“blaga”) kojom data država raspolaže. A do povećane količine “blaga” moglo se doći, pored povećane eksploatacije rudnika zlata i srebra i novim kolonijalnim osvajanjima, većim izvozom od uvoza, odnsno suficitom u trgovinskom bilansu. Pošto je u vreme merkantilizma vladao sistem zlatnog standarda u ekonomskim odnosima sa inostranstvom, suficit u trgovinskom bilansu značio je efektivni priliv “blaga” (srebra i zlata). Merkantilizam je doprineo razvoju kapitalizma, usponu mnogih nacionalnih država, jačanju kolonijalnih sila i njihove dominacije nad kolonijama. Prvo sistematizovano i relativno zaokruženo teorijsko shvatanje o privrednom razvoju, u vidu teorije o porastu bogatstva, dali su merkantilisti u XV veku (rani merkantilizam) i od XVI do XVIII veka (razvijeni merkantilizam). Najpoznatiji predstavnici merkantilističke teorije su Italijan Antonio Sera (Antonio Serra, XVI - XVII vek), Englez Tomas Man (Thomas Mun, 1571 - 1641) i Francuz Antoan Monkretijen (Antoine Monchretien, 1575 - 1623). Glavni postulat merkantilističke teorije bio je da se moćna država može izgraditi samo uvećanjem bogatstva. To je bio glavni cilj državne politike i aktivnosti svakog privrednog subjekta. Pod uvećanjem bogatstva merkantilisti su podrazumevali samo stalno uvećavanje rezervi plemenitih metala, posebno zlata i srebra, njihovo akumuliranje (zgrćanje). Štedljivost i štednja smatrane su najvećim vrlinama, jer one omogućavaju stvaranje kapitala. U periodu merkantilizma kovani zlatni ili srebrni novac imali su funkciju ne samo blaga nego i novca (sredstvo plaćanja). Za većinu merkantilista blago i novac bili su sinonimi. Više zlatnog i srebrnog novca u opticaju podsticalo je domaću proizvodnju i zaposlenost. Svoje zalihe zlata i srebra države su mogle da uvećavaju na tri načina: povećanom eksploatacijom sopstvenih rudnika plemenitih metala; novim kolonijalnim osvajanjima; i većim izvozom od uvoza. Za države (zemlje) koje nisu raspolagale sopstvenim rudnicima zlata i srebra, kao ni vojnom silom za osvajanje novih kolonija, jedini put da se doñe do većeg bogatstva, do zlata i srebra, do blaga vodio je preko spoljne trgovine sa zemljama koje su raspolagale tim plemenitim metalima.

86

Bogatstvo se, dakle, moglo sticati i uvećavati samo kroz spoljnotrgovinski promet, a ne i kroz promet unutar nacionalne zajednice. Naime, promet zlata i srebra unutar nacionalne zajednice samo je značio njihovo dislociranje sa jednog mesta na drugo, ali ne i uvećanje bogatstva. Prioritet u privrednoj aktivnosti davali su spoljnotrgovinskom prometu a ne samoj proizvodnji materijalnih dobara. Smatrali su da proizvodnja materijalnih dobara u okviru državne (nacionalne) zajednice nije cilj sama po sebi nego samo sredstvo za sticanje bogatstva putem spoljne trgovine, njihovim izvozom. Merkantilisti su spoljnu trgovinu smatrali strateškom privrednom aktivnošću. Vodili su aktivnu spoljnotrgovinsku politiku, koja se zasnivala na ograničavanju uvoza i podsticanju izvoza roba (dobara i usluga). Zalagali su se za što veći spoljnotrgovinski promet, ostvarivanjem "povoljnog" trgovinskog bilansa ("Favorable" Balance of Trade), to jest većim prihodima od rashoda u trgovinskoj razmeni sa svetom, odnosno većeg suficit u trgovinskom i platnom bilansu zemlje. Pošto je raspoloživa količina zlata i srebra u svetskim razmerama bila u svakom momentu fiksna ili ista, povećanje bogatstva jedne države, mereno količinom raspoloživih plemenitih metala, moglo se ostvariti samo smanjenjem bogatstva neke druge zemlje. Merkantilisti su, naime, smatrali da u meñunarodnoj trgovini jedna država mora da gubi a druga da dobija, odnosno posredstvom spoljne trgovine bogatstvo mora da otiče iz jedne u drugu državu. Ekonomski nacionalizam nalazio se u središtu političke filozofije merkantilista. Uvećanje bogatstva date zemlje smatrano je prvorazrednim nacionalnim interesom. Država je bila dužna da obezbeñuje uspešno ostvarivanje tog interesa. Posle spoljne trgovine, i uz nju, merkantilisti su manufakturu smatrali najvažnijom privrednom delatnošću. Radna snaga smatrana je prvorazrednim proizvodnim faktorom, potom prirodni resursi i, na kraju, kapital. Smatrajući spoljnu trgovinu glavnim izvorom bogatstva, merkantilisti su se zalagali za aktivnu i agresivnu kolonijalnu politiku u cilju stvaranja kolonijalnih poseda neophodnih radi obezbeñenja izvora sirovina i plasmana sopstvene proizvodnje. Zato su države u vreme merkantilizma posebnu pažnu posvećivale jačanju i usavršavanju sopstvene vojske i mornarice, kao preduslov za voñenje uspešne kolonijalne politike. Odnos izmeñu vojne moći i bogatstva je uzajaman. Bogatstvo je uslov vojne moći, a vojna moć uslov bogatstva. Vojna moć omogućava da se osvajanjem doñe do novih kolonija, kao i da se kontrolišu trgovački i pomorski putevi i raskršća, kao i ribolovne zone. Na unutrašnjem planu merkantilisti su se zalagali za osnivanje ujedinjenih i snažnih država. Zastupali su vrlo široku ulogu države u privrednom životu; podsticanje proizvodnje za izvoz; smanjenje domaće potrošnje u korist izvoza; suzbijanje domaćeg uvoza i podsticanje izvoza; davanje prednosti sopstvenim prevoznicima; i ograničavanje prava prevoznika drugih zemalja da dovoze robu koja se uvozi. Država je propisivala visoke izvozne carine za sirovine i visoke uvozne carine za uvoz finalnih proizvoda, olakšice za uvoz sirovina i izvoz sopstvenih manufakturnih proizvoda i sl.

87

Država je posebnu pažnju posvećivala stimulisanju domaće manufakturne proizvodnje, kao i regulisanju transporta, posebno pomorskog. Izvoz sirovina, mašina i odlazak stručnih radnika iz zemlje smatran je štetnim za domaću prizvodnju, zaposlenost i ukupni izvoz. Zato je izvoz sirovina ograničavan ili zabranjivan, dok je uvoz sirovina bio pod liberalnim režimom. Posebno je ograničavan uvoz luksuznih i potrošnih dobara. 2.1. Kolberizam Merkantilističke ideje u Francuskoj, u fazi razvijenijeg merkantilizma, poznate su kao kolberizam (nazvane po ministru finansija za vreme Luja XIV, Kolbera). Kolber (1661 - 1863) je smatrao da samo gospodar u spoljnoj trgovini može da bude “arbitar rata i mira”. 2.2. Kameralizam Merkantilističke ideje u Austriji i Nemačkoj poznate su kao kameralizam (od nemačke reči kammer - kraljevska blagajna). Po kameralizmu, bogatstvo vladara identifikovano je sa bogatstvom čitave države. 2.3. Opšta ocena merkantilizma Merkantilizam je bio uslovljen opštim karakteristikama epohe u kojoj je nastao: raspad naturalne privrede; ostvarivanje prvobitne akumulacije kapitala; otkrivanje do tada nepoznatih delova sveta; i vladavina apsolutističko - centralističkih monarhija (kao, na primer, Francuska Luja XIV i Rusija Petra Velikog). Najžešći kritičari merkantilizma bili su predstavnici laisez - fair doktrine. Oni su smatrali da je slobodna trgovina korisna za svaku zemlju, da ona dovodi do internacionalne specijalizacije rada i do povećanja izvoza, da je striktna državna kontrola ekonomskog života kontraproduktivna, da se proizvodnja ne može beskrajno povećavati bez povećanja potrošnje, i dr. Zbog svega toga merkantilizam kao dominantna ekonomska teorija i nezamenjivi ekonomski sistem nije više mogao da odgovara uslovima, zahtevima i potrebama 19. veka i vremena koje dolazi. 3. Neomerkantilizam Iako je merkantilistička era prošla, neke merkantilističke ideje i politike uvek se iznova nameću kao jedna od realnih opcija u traženju odgovora na ekonomske probleme koje savremeno doba nameće (nezaposlenost, inflacija, usporeni privredni rast i dr.), kao što su, na primer, obavezan suficit u trgovinskim bilansu i trgovinski protekcionizam. Merkantilističke ekonomske politike bile su prisutne i tokom 20. veka, posebno izmeñu dva svetska rata, kao i posle Drugog svetskog rata. Uostalom, izuzimajući Englesku u periodu od 1815 - 1914. godine, ni jedna ekonomski razvijena zemlja Zapada nije u potpunosti odbacila neke od merkantilističkih ideja, one su i danas, u izmenjenom društvenim okolnostima, u izvesnoj meri, prisutne i aktuelne, nastavljaju da žive svoj život. Naftna kriza sredinom sedamdesetih, povezana sa globalnom recesijom ranih osamdesetih godina 20. veka, podstakla je neke ekonomske teoretičare da moderne pro - izvozne i anti - uvozne pristupe u internacionalnoj trgovini označe kao "neomerkantilizam”. Čak se može govoriti i o svojevrsnom oživljavanju neomerkantilizma. Cilj neomerkantilističke makroekonomske politike pojedinih država (na primer, Tajvana, Japana i Kine) je zaštita "nacionalnih interesa”, ostvarivanje suficita u trgovinskom bilasu,

88

gomilanje deviznih rezervi u stranim konvertibilnim valutama i zlatu, koristeći se raznim direktnim i indirektnim protekcionističkim merama u ekonomskoj saradnji sa drugim državama. Meñunarodni promet poljoprivrednih proizvoda i dalje prate visoke carine ili subvencije u Evropskoj uniji, SAD i Japanu. Kod industrijskih proizvoda situacija je znatno povoljnija. Zahvaljujući brojnim rundama multilateralnih trgovinskih pregovora postignut je napredak u smanjenju carina za najveći broj tih proizvoda na manje od 5%. Od pogrešnih merkantilističkih pristupa koji uporno opstaju do današnjih dana su sledeća dva: Prvo. Smatra se da povećani uvoz smanjuje mogućnosti za povećanje domaće zaposlenosti. Svetska privredna praksa demantuje takvu tvrdnju. Tako, na primer, zbog povećanog uvoza japanskih putničkih automobila nije došlo do usporavanja zaposlenosti u SAD. Drugo. Smatra se da je tekući deficit u trgovinskom bilansu štetan za svaku zemlju. Ne osporavajući ekonomsku važnost suficita u trgovinskom bilansu, praksa je potvrdila da su mnoge zemlje u razvoju, i pored tekućg deficita u trgovinskom bilansu, uspele da ostvare relativno brz ekonomski razvoj i da osiguraju solventnost svoje ekonomije prema inostranstvu na duži rok. 4. Teorija apsoplutnih prednosti Adam Smit (Adam Smith, 1723 - 1790), engleski ekonomista, autor čuvenog dela “Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda”, u svetu poznato pod nazivom “Bogatstvo naroda” (“Wealth of Nations”), utvrdio je, 1776. godine, da su robe (dobra i usluge) važnije od zlata i srebra, odnosno da se bogatstvo i blago naroda ne meri rezervama plemenitih metala, nego masom proizvedenih roba, dobara i usluga namenjenih tržištu. Pod bogatstvom je podrazumevao godišnji proizvod dobara i usluga po stanovniku, a njegova veličina i porast zavise od znanja i srazmere izmeñu broja proizvodnih i broja neproizvodnih stanovnika. Kapital se povećava štednjom iz dohodaka (profita i rente) i ulaganjem tih ušteda u proizvodne delatnosti, uz očekivanje da će se to ulaganje vratiti uvećano, sa dobitkom, te da pojedinca ka tom cilju vodi jedna “nevidljiva ruka” (“Invisible Hand”). Od posebnog značaja za porast bogatstva je plasman kapitala, to jest usmerenost i racionalnost investicija. Smit je smatrao da isti kapitali nigde ne pokreće veću količinu rada nego u poljoprivredi, jer u njoj (poljoprivredi) “i priroda radi uporedo s čovekom”. Posle poljoprivrede, manufaktura pokreće najveću količinu proizvodnog rada i daje najveću vrednost godišnjem proizvodu, dok kapital uložen u spoljnu trgovinu ima najmanji učinak. Smit je bio pobornik ekonomske slobode u privreñivanju, zalagao se za prepuštanje privrednog života njegovim “prirodnim”, imanentnim zakonitostima, za što puniju slobodnu konkurenciju i privatnu inicijativu, bez ikakvog mešanja države u privredni život, koja treba da je izvan privrede, da bude samo čuvar reda unutra i da se brine o bezbednosti zemlje spolja. Smatrao je da bi država trebalo da izvodi samo one radove koji su društveno neophodni, koji nisu rentabilni za individualne kapitaliste (drumovi, luke i sl.). Smit je posebno ukazivao na potrebu da se u spoljnoj trgovini uvažavaju i koriste prednosti jedne zemlje u odnosu na druge, zalažući se za njenu slobodu.

89

Smit je tvorac teorije apsolutnih prednosti. Za razliku od merkantilista smatrao je da će dve zemlje meñusobno dobrovoljno trgovati samo pod uslovom da obe ostvaruju odreñenu korist. U protivnom, meñusobno neće trgovati. Trgovina izmeñu zemalja zasniva se na apsolutnoj razlici u troškovima proizvodnje. Uslovi proizvodnje dobara i usluga nisu identični u svim zemljama (državama). Od zemlje do zemlje - u zavisnosti od klime, geografskih karakteristika, običaja, sklonosti i kvalifikovanosti stanovništva, i mnogih drugih razloga, najčešće u njihovoj kombinaciji - troškovi proizvodnje istog dobra ili usluge mogu znatnije da variraju, da je ista roba (dobro ili usluga) u jednoj zemlji jeftina a u drugoj skupa. Jedne zemlje efikasnije su u proizvodnji jednih, a druge zemlje u proizvodnji drugih dobara i usluga. Kroz slobodnu trgovinu jednih i drugih dobara i usluga moguće je povećati globalnu efikasnost od koje korist mogu da imaju obe zemlje. Ta efikasnost proizilazi iz apsolutne prednosti (Apsolute Advantage) koja se ispoljava u obliku: (1) prirodnih prednosti (Natural Advantages), kao što su, na primer, klimatski uslovi, plodno zemljište, rudno blago; i (2) stečenih prednosti (Acquired Advantages), kao što su, na primer, stepen obučenosti radne snage, nivo tehnoloških i drugih znanja, osvojena pozicija na odreñenom tržištu i dr. Tako, na primer, proizvodnja južnog voća je neuporedivo jeftinija u zemljama sa mediteranskom ili tropskom nego u zemljama sa kontinentalnom klimom. U proizvodnji, recimo, pomorandži Izrael ima apsolutnu prednost u odnosu na Poljsku. U Izraelu se pomorandže plantažno proizvode, zbog tople klime, a u Poljskoj se, zbog hladnoće, mogu proizvoditi samo u staklenicima, uz održavanje odgovarajuće temperature i drugih uslova u njima. Pomorandže proizvedene u Izraelu su neuporedivo jeftinije nego pomorandže koje bi se eventualno (u staklenicima) proizvodile u Poljskoj. Znajući da Izrael i mnoge druge zemlje sa toplijom klimom imaju apsolutnu prednost u proizvodnji pomorandži, Poljska i sve druge zemlje sa hladnijim klimatskim uslovima i ne pokušavaju da se na industrijski način bave proizvodnjom pomorandži, kao i drugog južnog voća. Umesto skupe proizvodnje one se jednostavno orjentišu na uvoz pomorandži i drugog južnog voća, jer im se to više isplati. Stepen obučenosti radne snage, odnosno stepen efikasnosti radnika merena utrošenim časovima rada u proizvodnji datih roba direktno odreñuje i nivo njihovih troškova. To se može ilustrovati sledećim hipotetičkim primerom, uporeñivanjem dva različita dobra koja proizvode dve zemlje: Recimo, dve zemlje proizvode motore i televizore, iako ih nije bilo u vreme Adama Smita. Tabela br. 23.

Apsolutna prednost - radni časovi -

Proizvodi Zemlja A Zemlja B Motor 50 h 100 h Televizor 100 h 50h

Podaci iz tabele ukazuju na sledeće relacije u proizvodnoj efikasnosti zemlje A i zemlje B:

90

Zemlja A proizvodi motor sa proizvodnim troškom od 50 radnih časova, a zemlja B sa proizvodnim troškom od 100 radnih časova. Zemlja A je efikasnija u proizvodnji motora u odnosu na zemlju B. Zemlja B proizvodi televizor sa proizvodnim troškom od 50 radnih časova, a zemlja A sa proizvodnim troškom od 100 radnih časova. Zemlja B je efikasnija u proizvodnji televizora u odnosu na zemlju A. Odnosno, zemlja A ima apsolutnu prednost u odnosu na zemlju B u proizvodnji motora (50 h :100 h), a zemlja B ima apsolutnu prednost u proizvodnji televizora u odnosu na zemlju A (50 h : 100 h). U meñunarodnoj trgovini obe zemlje bile bi u stanju u da iskoriste svoje apsolutne prednosti na taj način što bi zemlja A proizvodila samo motore, a zemlja B samo televizore. Zemlja A kupovala bi jeftinije televizore od zemlje B, a zemlja B kupovala bi jeftinije motore od zemlje A. Uočavanje apsolutne prednosti jedne zemlje u odnosu na drugu zemlju je u ekonomskom interesu obe te zemlje. Zemlja A ne mora da rasipa svoje oskudne resurse (vreme, kapital i rad) na proizvodnju televizora, a zemlja B ne mora da rasipa svoje oskudne resurse na proizvodnju motora. Kroz meñunarodnu trgovinu obe te zemlje u stanju su da na pravi način valorizuju svoje apsolutne prednosti u proizvodnji datih dobara, odnosno da na najbolji način ekonomišu svojim oskudnim resursima. Za zemlju A je gubitak proizvoditi televizore, a za zemlju B je gubitak proizvoditi motore. Polazeći od takvog empiričkog saznanja Smit se zalagao za podelu rada i specijalizaciju u proizvodnji, da se jedna zemlja specijalizuje u proizvodnji onih roba (dobara i usluga) koje može da proizvode uz što je moguće niže troškove proizvodnje u odnosu na drugu ili druge zemlje, da viškove tako proizvedenih roba meñusobno razmenjuju kroz meñunarodnu trgovinu, i da od takve razmene imaju korist veću nego što je ranije bila, pre specijalizacije i meñusobne trgovine. Isto tako u definisanju apsolutnih prednosti date zemlje u proizvodnji konkretnih dobara i usluga relevantan faktor često može da bude i njena veličina, kakvoća i vrsta dobara i usluga, tehnološki i tržišni uslovi proizvodnje i dr. 5. Teorija komparativnih prednosti David Rikardo (David Ricardo, 1772 - 1823), engleski ekonomista, autor poznatog dela “Načela političke ekonomije i oporezivanja” (The Principles of Political Economy and Taxetion), utvrdio je da teorija apsolutnih prednosti nije dovoljna za objašnjenje fenomena meñunarodne trgovine. Prema Rikardu, ključni faktori koji odreñuju porast društvenog bogatstva su kapital i znanje. Najvažniji izvor kapitala je profit. Veličinu profita odreñena je veličinom najamnina, koje imaju tendenciju porasta. Naime, hrana, kao glavni faktor od kojeg zavisi visina najamnine, ima tendenciju stalnog poskupljenja zbog povećanja troškova u njenoj proizvodnji (ograničenost površina plodnog zemljišta), imajući u vidu sledeći uzročno - posledični red: obrada sve manje plodnih zemljišta - sve veća količina rada - povećanje vrednosti hrane - porast najamnina i rente - pad profita. U takvim uslovima, po mišljenju Rikarda, samo uvoñenje mašina u proizvodni proces, koje će zamenjivati tekući rad radnika, i spoljna trgovina mogu zaustaviti pad profita.

91

Rikardo se posebno se zalagao za slobodu spoljne trgovine, naročito za slobodan uvoz jeftinih stranih poljoprivrednih proizvoda, bio je protiv monopola i ograničenja u spoljnoj trgovini. Rikardo je smatrao da apsolutne prednosti u troškovima proizvodnje dobara i usluga nisu neophodan uslov da bi dve zemlje ostvarile korist iz meñunarodne razmene, te da je u tom pogledu dovoljno da postoji samo relativna razlika u troškovima proizvodnje dobara i usluga izmeñu dve zemlje da bi one učestvovale u meñunarodnoj razmeni. Rikardo je prvi, 1817. godine, iskovao tremin "komparativna prednost”. On je tvorac teorije komparativnih prednosti u meñunarodnoj trgovini, poznate u ekonomskoj nauci i kao zakon komparativnih prednosti (Law of Comparative Advantage). Prema teoriji odnosno zakonu komparativnih prednosti, dve zemlje mogu meñusobno da trguju i u situaciji kada, u načelu, imaju apsolutnu prednost u proizvodnji datih dobara i usluga, pod uslovom da izmeñu njih, do odrerñenog stepena, postoji razlika u nivou efikasnosti, kada je jedna od njih, zahvaljujući odgovarajućoj specijalizaciji u proizvodnji, u stanju jeftinije, uz niže troškove, da proizvodi dato dobro i uslugu u odnosu na neko drugo dobro ili uslugu. Za zemlju koja raspolaže takvim sposobnostima kaže se da ima komparativnu prednost (Comparative Advantage). Dakle, čak i kad jedna zemlja ima "apsolutnu prednost" u proizvodnji nekih dobara i usluga, moguće je da druga zemlja ima "komparativnu prednost". Sledeći hipotetički primer ilustruje takvu mogućnost. Tabela br. 24.

Komparativna prednost - radni časovi i obim proizvodnje -

Zemlja A Zemlja B Proizvodi

Broj časova Proizvodnja Broj časova Proizvodnja Košulje 300 22.500 300 9.000 Cipele 200 5.000 200 4.000

Iz tabele se vidi: prvo, zemlja A proizvodi 75 košulja po času, a zemlja B samo 30; drugo, zemlja A proizvodi 25 cipela po času, a zemlja B samo 20; treće, produktivnost zemlje A u proizvodnji košulja i cipela je veća nego u zemlji B, odnosno zemlja A ima apsolutnu prednost u proizvodnji oba ta produkta u odnosu na zemlju B. Razlika u produktivnosti rada izmeñu zemlje A i zemlje B u proizvodnji košulja je velika - 75:30 radnih časova po jedinici tog proizvoda. Meñutim, razlika u produktivnosti rada izmeñu zemlje A i zemlje B u proizvodnji cipela skoro je zanemarujuća - 25:20 radnih časova po jedinici tog proizvoda. Ukoliko bi se zemlja A i zemlja B angažovale u meñunarodnoj trgovini, ukoliko bi se zemlja A specijalizovala da proizvodi samo košulje, a zemlja B da proizvodi samo cipele, efekte korišćenja komparativne prednosti ilustruje sledeća tabel:

92

Tabela br. 25.

Efekti specijalizacije u me ñunarodnoj trgovini

Zemlja A Zemlja B Proizvodi Broj časova Proizvodnja Broj časova Proizvodnja

Košulje 500 37.500 0 0 Cipele 0 0 500 10.000

Pri istom ukupnom broju radnih časova (300 + 300 + 200 + 200 =1.000) i nepromenjenoj produktivnosti rada u obe zemlje, obim proizvodnje košulja povećan je sa 31.500 (22.500 + 9.000) na 37.500 košulja, a obim proizvodnje cipela povećan je sa 9.000 (5000 + 4000) na 10.000 cipela. Koristeći komparativnu prednost te dve zemlje su u stanju da proizvedu 6.000 košulja više (37.500 - 31.500) i 1.000 pari cipela više (10.000 - 9.000), bez dodatnog angažovanja novih proizvodnih resursa i bez novih tehnoloških promena. Korist od komparativnih prednosti imaju obe zemlje. Zahvaljujući povećanoj proizvodnji košulja, zemlja A je u mogućnosti, trgujući sa zemljom B, da kupi više cipela nego ranije. Isto tako, zemlja B je u mogućnosti, trgujući sa zemljom A, da kupi više košulja nego ranije. Ukratko. Zemlja ne mora da bude najbolja ni u čemu, ne mora da poseduje apsolutnu prednost ni u jednoj jedinoj robi, a da ipak ostvaruje ekonomsku korist od meñunarodne trgovine. U tome je glavni smisao teorije komparativnih prednosti. 6. O kredibilitetu teorije apsolutnih i komparativn ih prednosti Obe teorije, i apsolutnih i komparativnh prednosti, polaze od pretpostavke - često pogrešne - da u zemlji postoji puna zaposlenost, da izvoz nikada nije ograničen, da je glavni cilj ekonomske politike ostvarivanje maksimuma efikasnosti, i da vlade nikada ne ograničavaju trgovinu. U mnogim zemljama radna snaga nije ni pokretljiva ili zamenljiva kao što te teorije pretpostavljaju. Transportni troškovi, takoñe, mogu da komplikuju kredibilitet tih teorija. Isto tako tvrdi se da ima zemalja koje ni u čemu nemaju ni apsolutnu niti komparativnu prednost. Apsolutna i komparativna prednost često se prepliću, tako da ih uvek nije lako difernecirati. Ipak, uz sva osporavanja i kritike, obe te teorije, apsolutnih i komparativnih prednosti, široko su prihvaćene meñu ekonomskim teoretičarima i validne u savremenoj praksi internacionalne trgovine. Klasična ekonomska učenja Smita i Rikarda o meñunarodnoj trgovini neprestano se iznova pojavljuju i u modernom, ovovremenskom ruhu.

93

7. Teorija proporcionalnosti faktora (H - O model) Švedski ekonomisti - Eli Heckscher (1879 - 1952.) i njegov bivši student i zemljak Bertil Ohlin (1899 - 1979.) - polazeći od toga da se meñunarodna trgovina zasniva na komparativnim troškovima, utvrdili su pristup internacionalnoj trgovini (Heckscher - Ohlin Approach to International Trade) prema kojem komparativna prednost proističe iz relativnih razlika proizvodnih faktora (rada i kapitala) kojima data zemlje raspolažu i relativnih razlika u intenzivnosti njihovog korišćenja zavisno od vrste industrijske i druge privredne aktivnosti. Takav pristup internacionalnoj tovini poznat je u ekonomskoj nauci i kao Hekšer - Olinov model (H - O model), publikovan, 1936. godine, u poznatoj Olinovoj knjizi Interregional and International Trade. Prema H - O modelu različita dobra angažuju različitu kombinaciju resursa, rada i kapitala, u procesu njihove proizvodnje. Neka dobra se proizvode korišćenjem velike količine rada i male količine kapitala u proizvodnom procesu. Za takva dobra se kaže da su radno intenzivna (Labor - intensive Goods). Na primer, proizvodi tekstilne industrije smatraju se radno - intezivnim dobrima. Neka dobra se proizvode korišćenjem velike količine kapitala i male količine rada u proizvodnom procesu. Za takva dobra se kaže da su kapitalno intenzivna (Capital - intensive Goods). Na primer, električna energija proizvedena u hidroelektranama smatra se kapitalno - intezivnim dobrima. Agrarni proizvodi mogu da se proizvode intenzivnim i ekstenzivnim korišćenjem obradivih poljoprivrednih površina kao resursa, u zavsnosti od odnosa angažovane radne snage i kapitala u proizvodnom procesu. Za poljoprivredna dobra proizvedena korišćenjem prostranih plodnih poljoprivrednih površina, uz ekstenzivno angažovanje radne snage, kaže se da su agrarno intenzivna (Land - intensive Goods). Kombinacija faktora u proizvodnji dobara determiniše izvoznu orijentaciju date zemlje. Zemlja sa izobiljem radne snage (Labor - abundant Country) izvoziće radno intenzivna dobra. Zemlja sa izobiljem kapitala (Capital - abundant Country) izvoziće intenzivno kapitalna dobra. Zemlja sa izobiljem plodne zemlje (Fertil Soil - abundant Country) izvoziće agrarno intenzivna dobra. Razlozi su sledeći: Zemlja sa izobiljem kapitala, relativno većim od druge zemlje, sposobna je da proizvodi veću količinu kapitalno intenzivnih dobara u odnosu na drugu zemlju. Ako te dve zemlje ne trguju, ako su autarkične, cena kapitalno intenzivnog dobra u zemlji sa izobiljem kapitala biće, zbog ekstra ponude tog dobra, relativno niža nego u drugoj zemlji. Zemlja sa izobiljem radne snage, relativno većim od druge zemlje, sposobna je da proizvodi veću količinu radno intenzivnih dobara u odnosu na drugu zemlju. Ako te dve zemlje ne trguju, ako su autarkične, cena radno intenzivnog dobra u zemlji sa izobiljem radne snage biće, zbog ekstra ponude tog dobra, relativno niža nego u drugoj zemlji.

94

Zemlja sa izobiljem plodnih obradivih poljoprivrednih površina, relativno većim od druge zemlje, sposobna je da proizvodi veću količinu agrarno intenzivnih dobara u odnosu na drugu zemlju. Ako te dve zemlje ne trguju, ako su autarkične, cena agrarno intenzivnog dobra u zemlji sa izobiljem poljoprivrednih površina biće, zbog ekstra ponude tog dobra, relativno niža nego u drugoj zemlji. Ako je, pak, trgovina izmeñu zemalja sa izobiljem kapitala, radne snage i obradivih poljoprivrednih površina dopuštena, profitno orjentisane firme pomeraće svoja dobra ka tržištima na kojima su cene tih dobara privremeno više. Zemlja sa izobiljem kapitala izvoziće kapitalno intezivno dobro, jer će cena tog dobra biti privremeno viša u drugoj zemlji. Zemlja sa izobiljem radne snage izvoziće radno intezivna dobra, jer će cena tih dobara biti privremeno viša u drugoj zemlji. Zemlja sa izobiljem plodnih poljoprivrednih površina izvoziće agrarno intenzivna dobro, jer će cena tih dobara biti privremeno viša u drugoj zemlji. Trgovina kapitalno, radno i agrarno intenzivnim dobrima izmeñu zemalja rašće sve dok se cene tih dobara ne izjednače na tržištima tih zemalja. 8. Stolper - Semjuelsonova teorema Američki ekonomisti Wolfgang Stolper i Paul Samuelson, koristeći teorijski okvir H - O modela, utvrdili su da liberalizacija meñunarodne trgovine dovodi do sledeće dve tendencije: prvo, zemlje koje raspolažu faktorima proizvodnje u izobulju (Abundant Factors), a koji se intenzivno koriste u izvoznoj industriji (Export Industry), povećavaju zaradu; i drugo, zemlje koje raspolažu oskudnim faktorima proizvodnje (Scarce Factors), a koji se intenzivno koriste u uvozno - kompetitivnoj industriji (Import - competing Industry), povećavaju gubitak. Takvi teorijski stavovi o relacijama u meñunarodnoj trgovini nazvani su u ekonmskoj nauci Stolper - Semjuelsonova teorema (Stolper - Samuelson Theorem) ili H - O - S teorema. Stolper - Semjuelsonova teorema objašnjava zašto i otkuda dolaze otpori slobodnoj meñunarodnoj trgovini. Pošto meñunarodna trgovina neminovno smanjuje realne zarade oskudnih faktora proizvodnje, samo zaštita (protekcionizam), prema toj teoremi, objektivno može da dovode do njihovog relnog rasta. Ta teorema, meñutim, ne uzima u obzir moguće efekte potpune specijalizacije intra - industrijske trgovine, kao ni fiskalne akcije države kojima bi se gubitnici (Losers) u meñunarodnoj trgovini mogli kompenzirati. 9. Leontijev paradoks Vesli V. Leontijev (Wassily W. Leontief), roñen u SSSR - u (1906. - 1999.), postao profesor ekonomije na Harvadu 1946. godine, dobio Nobelovu nagradu za ekonomske nauke 1973. godine, utvrdio je, primenjujući svoju input - autput tehniku (matrice) u analizi strukture spoljne trgovine SAD, zemlje sa najvećim izobiljem kapitala u svetu, da je američki izvoz nešto više radno - intenzivan nego uvoz.

95

Taj njegov nalaz nazvan je u ekonomskoj teoriji Leontijev paradoks. Jer, prema H - O modelu trebalo bi očekivati da američki izvoz bude kapitalno intenzivan, a uvoz radno intenzivan. Dva moguća teorijska obrazloženja tog paradoksa su: prvo, H - O model ne uzima u obzir ulogu i uticaj prirodnih resursa na internacionalnu trgovinu; i drugo, zahvaljujući ogromnim ulaganjima u ljudski kapital (Human Capital) radna snaga SAD je visoko stručna, efektivna ponuda radne snage SAD je mnogo veća od samog broja radnika u njoj. S obzirom da faktori proizvodnje, posebno radna snaga, nisu homogeni, H - O model internacionalne trgovine funkcioniše samo u manje razvijenim zemljama (Less Developed Countries - LDCs) koje nastoje da proizvode više radno intenzivnih dobara nego industrijske zemlje intenzivne kapitalom, ukoliko se, kao deo kapitala, uzmu u obzir izdaci na ime troškova obrazovanja i stručne obuke radnika. 10. Teorija ekonomije obima Postoje pojedina dobra čija je proizvodnja skupa, koja zahteva velika investiciona ulaganja, primenu moderne tehnologije i kvalifikovane radne snage. Ona se moraju proizvoditi u velikim količinama, jer, u protivnom, njihova cena ne bi bila dovoljno kompetitivna. Ako bi, na primer, Mercedes Benz proizveo samo sto automobila, njihova cena bi bila astronomska. Smanjene cene automobila moguće je postići samo povećanjem obima njihove proizvodnje. Veći obim proizvodnje datog proizvoda znači niže fiksne troškove po jedinici tog proizvoda, a time nižu i njeovu cenu.. To je teorija ekonomije obima (Economies of Scale). Postoje brojna dobra čija cena zavisi od ekonomije obima. Kompetitivna cena odreñenog putničkog automobila može se postići samo pri godišnjem obimu njihove proizvodnje izmeñu 200.000 i 400.000 komada. Nacionalna tržišta su često nedovoljna da bi apsorbovala takvu godišnju proizvodnju automobila. Njihov izvoz se nameće kao nužnost njihovog ekonomskog opstanka. Ekonomija obima ima svoju internu i eksternu dimenziju. Te aspekte ekonomije obima posebno je izučavao američki ekonomista Paul Krugman (1953. - ) u svom poznatom delu Maket Structure and Foreign Trade (Cambridge, Mass.: MTT Press, 1985.). Interna ekonomija obima (Internal Economies of Scale) predstavlja stanje kad troškovi po jedinici proizvoda zavise od veličine kompanije, što je kompanija veća to su troškovi po jedinici proizvoda manji, a dobit kompanije veći, i obrnuto. Eksterna ekonomija obima (External Economies of Scale) predstavlja stanje kada troškovi po jedinici proizvda zavise od veličine date industrije, a ne od veličine pojedinačnih kompanija u njoj. (Robert M. Dunn, Jr. - John H. Mutti, International Economics, "Routledge", Fifth Edition, New York & London, 2000., 89.; i Safet Kurtović - Kostadin Pušara - Mehmedalija Hadžović, Meñunarodna ekonomija, "Fakultet za trgovinu i bankarstvo", Beograd, 2003., 36 - 37.). Za mnoge zemlje ekonomija obima (interna i ekterna) i internacionalna trgovina su putevi ostvarivanja ekonomskog napretka. Bez dostizanja ogovarajućeg nivoa ekonomije obime date kompanije ili date industrije (sa više kompanija) nemoguće je osigurati smanjenje

96

troškova (posebno fiksni) po jedinici proizvoda i njihovu prodaju na svetskom tržištu po kompetitivnim cenama. U teoriji ekonomije obima nalazi se, pored ostalg, ekonomski racio i teorijsko objašnjenje nastajanja i uspona glonalnih korporacija, koje obim svoje proizvodnje projektuju prema gabaritima i strukturama svetskog tržišta, koje obim i troškove proizvodnje uvek drže u relacijama iz kojih proističe korporacijska korist. 11. Teorija životnog ciklusa proizvoda Lokacija mnogih proizvoda se tokom njihovog životnog ciklusa pomera iz jedne u drugu zemlju, što sa svoje strane uslovljava i internacionalnu trgovinu. Životni ciklus proizvoda (Product Life Cycle) obično se sastoji od četiri faze: (1) lansiranje (Introduction); (2) rast (Growth); (3) zrelost (Maturity); i (4) nestajanje (Decline). Novi proizvodi startuju kao male specijalizovane količine koje proizvode inovatori. Cene novih proizvoda su u početku visoke zato što su troškovi po jedinici proizvoda visoki zbog niskog obima proizvodnje, kao i zbog kvazi monopolske pozicije takvog proizvoda (Know - How prednost, moguće posedovanje patenta i dr.). Sa širenjem saznanja o novom proizvodu, ulaskom drugih proizvoñača na tržište, povećanjem obima njegove proizvodnje, cene inicijalno novih proizvoda padaju. Kad neki proizvod dostigne fazu zrelosti, sa povećanim obimom proizvodnje (Large - scale Production) i primenom tehnika koje se smatraju standardnim, proizvodnja takvog proizvoda tendira da se premesti u područja sa jeftinom radnom snagom, najčešće u manje razvijenim zemljama (Less Developed Countries - LDCs) i novoindustrijalizovanim zemljama (NICs - Newly Industrialized Countries). Eventualno, proizvod se tada zamenjuje nekim novim i tako izlazi iz dalje upotrebe. PLC teorija internacionalne trgovine delimično je tačna. Ona se može primeniti, na primer, na trajna potrošna dobra, na proizvode od sintetičkih materijala i na proizvode elektronike. Meñutim, neki proizvodi, kao što su, na primer, luksuzna dobra, neki potpuno novi proizvodi, neki tehnološki najsavremeniji proizvodi i slično, ne premeštaju se sa jedne na drugu lokaciju kako se to, prema PLC teoriji, predviña. Takoñe, multinacionalna preduzeća (MNEs - Multi - National Entreprises) intenzivno i simultano uvode nove proizvode u nekoliko zemalja, uključujući i LDCs, što prevazilazi postulate PLC teorije. 12. Vernonov proizvodni ciklus Teoriji životnog ciklusa proizvoda možda je na prvi pogled slična teorija poznata u ekonomskoj nauci kao Vernonov proizvodni ciklus (Vernon Product Cycle), nazvana po američkm ekonomisti Rejmondu Vernonu (Raymond Vernon). Zanemarujući uticaj raspoloživosti faktora proizvodnje, njihovo izobilje i oskudnost na relacije u meñunarodnoj trgovini, Vernon je, analizirajući proizvode kao takve, utvrdio da oni prolaze koz više etapa na putu svog razvoja, i utvrdio da će se komparativna prednost proizvoñača u inovativnoj zemlji menjati u zavisnosti od kretanja proizvoda kroz njegov proizvodni ciklus.

97

Vernonova teorija svodi se na tri etape: novi proizvod, sazrevanje proizvoda i standardizovan proizvod. Tako, na prier, zemlja kao što su SAD izvoziće proizvod koji je izmislila onoliko dugo koliko može da drži tehnološki monopol u njegovoj proizvodnji. Kada tehnolgija postane dostupna i drugim zemljama, možda zato što je rok patenta istekao, proizvodnja tog proizvoda brzo raste u tim zemljama, gde su troškovi niži, a u zemlji u kojoj je primarno stvoren smanjuje se proizvodnja zbog brzog rasta njegovog uvoza, zbog nižih uvoznih cena. Vernonova teorija može se najbolje primeniti na proizvode više faze prerade (Manufectured Products), a ne i na primarne proizvode. (Robert M. Dunn, Jr. - John H. Mutti, op. cit., 95., 587.) 13. Teorija sli čnosti zemalja Internacionalna poslovna praksa ukazuje da mnoge zemlje meñusobno trguju zato što su slične jedna drugoj (Country Similarity Theory) u pogledu nivoa industrijske i tehnološke razvijenosti, kao i karaktera njihovog ekonomskog i društvenog sistema. Deset najvećih uvoznika i izvoznika dobara i usluga u svetu su industrijski najrazvijenije zemlje, zemlje sa proizvodno - tehnološkim moćima i inovativnim sposobnostima. Istovremeno, to su zemlje sa tržišnom ekonomijom, sa dominacijom privatne svojine i demokratskim sistemom vlasti. Regionalne ekonomske integracije i aranžmani, kao što su EU, NAFTA, MERCOSUL i dr., podstiču trgovinu izmeñu sličnih država, a destimulišu izmeñu država koje nisu slične. Potrošači industrijskih zemalja obrazuju tržišta za proizvode visokog kvaliteta. Zemlje koje nisu u mogućnosti da proizvode dobra i usluge visokog kvaliteta nemaju ni pristup takvim tržištima. Dominantan obrazac savremene internacionalne trgovine (Pattern of International Trade) je da bogata zemlja pretežno trguje sa bogatim zemljama, a da siromašna zemlja pretežno trguje sa siromašnim zemljama. LDCs lakše plasiraju svoje proizvode na tržištima zemalja sličnog nivoa razvijenosti nego na tržištima industrijski razvijenih zemalja. Sličnost izmeñu zemalja je u savremenoj internacionalnoj trgovini često važnija od same apsolutne ili komparativne prednosti koju one eventualno poseduju. 14. Teorija independencije, dependencije i interdep endencije Ekonomski položaj zemalja varira od njihove skoro potpune nezavisnosti (Near - total Independence) do skoro potpune zavisnosti (Near-total Dependence). Izmeñu te dve krajnosti postoji i ekonomska meñuzavisnost zemalja, njihova interdependencija (Interdependence). 14.1. Ekonomska indepedencija Suviše velika ekonomska independencija, odnosno ekonomska samodovoljnost date zemlje u odnosu na druge zemlje, ma koliko na prvi pogled izgledala poželjna, objektivno dovodi, ne samo u dugoročnom trendu, do njenog ekonomskog i tehnološkog zaostajanja. Ekonomska independencija je jedan od faktora koji sa svoje strane može snažno da uzrokuje autarkiju u razvoju date zemlje.

98

Ekonomska autarkija, zatvorenost, začaurenost i izolovanost, čemu veoma pogoduje ekonomska independencija, objektivno dovodi, pre ili kasnije, do tehnološkog i svakog drugog zaostajanja date zemlje. Orijentacija na internacionalnu trgovinu je jedino moguće i trajno rešenje takvih problema, izlaska iz stanja ekonomske autarkije. 14.2. Ekonomska dependencija Suviše velika ekonomska dependencija date zemlje u odnosu na druge zemlje čini je suviše osetljivom i ranjivom na dogañaje koji se dešavaju izvan njihovih granica, na koje nije u mogućnosti da utiče. Reduciranje ekonomske zavisnosti date zemlje u odnosu na druge zemlje jedan je od faktora jačanja njene pozicije u trgovinskim pregovorima sa drugim zemljama, podsticanja internacionalne trgovine i uspostavljanja što pravičnijih odnosa unutar nje. Vlade u svim zemljama pokušavaju da se u što je moguće većoj meri oslobode ekonomske zavisnosti, pomažući finansijski razvoj specifičnih industrija, podižući nivo obrazovanosti i obučenosti radne snage, povećavajući stečene prednosti, deregulacijom ili zaštitom svojih industrija, ili razvijanjem infrastrukture. Za LDCs je posebno važno da budu manje ekonomski zavisne od industrijski razvijenih zemalja, da više proizvode, da smanjuju troškove proizvodnje, da više izvoze svojih proizvoda i usluga, da smanjuju deficit u razmeni sa inostranstvom i podižu nivo dohotka po stanovniku. 14.3. Ekonomska interdependencija Ekonomska interdependencija ima više značenja: Jedno značenje je da su sve zemlje objektivno zavisne jedna od druge, da su upućene jedna na drugu, te da su pri tome jedne više zavisne od drugih zato što ne raspolažu dovoljnim sopstvenim resursima. Drugo značenje je da ekonomski prosperitet i blagostanje svake zemlje zavisi od prosperiteta i blagostanja svih zemalja, da se dugoročno održivi razvoj jedne zemlje ne može ostvarivati na račun žrtvovanja rasta i zapošljavanja u drugoj ili drugim zemljama, te da je na globalnom svetskom planu neophodno stvarati uslove za ekonomski rast koji će pokretati "sve brodove". Treće značenje je da je uspešan ekonomski razvoj industrijski razvijenih zemalja preduslov bržeg ekonomskog razvoja zemalja u razvoju, da samo ubrzana stopa rasta industrijskih zemalja može da obezbedi prostor, tržišta, kapital i tehnologije za zemlje u razvoju, odnosno da usporavanje stope rasta razvijenih zemalja sužava prostor za brži razvoj zemalja u razvoju. Na temeljima teorije interdependencije nastali su WTO i UNCTAD, kao i mnoge druge ekonomske institucije globalizacije. Interdepenedcija ne može da se razdvaja i odvaja od globalizacije. Globalizacija bez interdependencije neminovno vodi ograničavanju slobodne trgovine i pogoršavanju uslova za razvoj.

99

15. Uzroci protekcionizma I pored evidentnih ekonomskih koristi koje meñunarodna trgovina sobom nosi, njeno ograničavanje ili sprečavanje, na direktan ili indirektan način, jedan je od akutnih svetskih ekonomskih problema. Najčešći oblici ograničavanja meñunarodne trgovine su: uvozne kvote (Import Quotas), izvozne kvote (Export Quotas), izvozne dozvole (Eksport Licenses), carinske tarife (Tariffs), subvencije (Subsidies), antidempinške carine (Antidumping duties), necarinske trgovinske bariere (Nontariff Trade Barriers), i dr. Tri su osnovna razloga zbog kojih pojedine zemlje pribegavaju restrikciji internacionalne trgovine. Prvo. Bitna je visina plata zaposlenih (Wage Level). Smatra se da zemlja A (na primer, SAD) u kojoj su plate zaposlenih visoke ne može da bude kompetitivna sa zemljom B (na primer, Kinom) u kojoj su plate zaposlenih niske. To je jedan od razloga zašto su u meñunarodnoj razmeni dobra i usluge zemlje A skuplji nego zemlje B. Drugo. Smatra se da raznovrsnim protekcionističkim merama moraju da pribegavaju one zemlje koje još nisu dostigle takav nivo ekonomske i tehnološke razvijenosti koji bi im obezbeñivao zaštitu njihovih "mladih industrija" ("Infant Industries") od konkurencije industrijski razvijenijih zemalja. Treće. Pojedine zemlje se često žale da konkurencija drugih zemalja u meñunarodnoj trgovini nije fer, da svoja dobra i usluge nude svetskom tržištu po nerealno niskim cenama, po dempinškim cenama (Dumping Pricies), te da su zato primorane da pribegavaju, u zavisnosti od konkretne situacije, raznovrsnim spoljnotrgovinskim zaštitnim instrumentima i režimima zaštite domaće proizvodnje. Svaki od tih razloga, ma koliko na prvi pogled izgledao možda logičan i često opravdan, mora se sagledavati u kontekstu dugoročnog značaja internacionalne trgovine i njene kompleksnosti. Prema meñunarodnoj trgovini treba se pre svega odnositi kao prema svojevrsnom "izumu". Tako, na prime, pojava putničkog automobila sa unutrašnjim sagorevanjem značila je kraj zapregama sa konjskom i drugom vučom. Konkurencija izmeñu te dve vrste prevoza bila je neravnopravna. Svi pokušaji zaštite zaprege od "nefer" konkurencije automobila bili su neuspešni. Jednostavno, zaprega i automobil nisu mogli da se takmiče u brzini kretanja. Problem nije mogao da se reši povećanjem brzine zaprege nego samo opštim prelazom sa zaprega na automobile. Meñunarodna trgovina ima svoju unutrašnju ekonomsku logiku i zakonitosti. Ona u proseku i na duži rok omogućava da zemlje koje meñusobno trguju, koje razmenjuju svoja dobra i usluge, da sve više ujednačavaju elemente ekonomske strukture cene tih dobara i usluga, uključujući i nivo plata zaposlenih. Meñunarodna trgovina i konkurencija koju sobom nosi podstiče pojedinačne zemlje i ekonomske aktere u njoj da neprestano teže pribavljanju i primeni novih i najnovijih tehnologija u proizvodnji dobara i usluga, da tako postaju sve kompetitivniji na svetskom tržištu, a ne bežanjem od njega, uvoñenjem različitih protekcionističkih mera.

100

16. Nužnost liberalizma Ograničavanje meñunarodne trgovine usporava ekonomski razvoj svake zemlje i svetske privrede u celini, dovodi do nepotrebnih zastoja u proizvodnji potrebnih dobara i usluga i njihovoj trgovini sa drugim zemljama. Sveopšta liberalizacija meñunarodne trgovine je u interesu ne samo razvijenih nego i zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja. Sve zemlje i njihove ekonomije su u savremenom svetu toliko meñuzavisne da se ni jedna od njih ne može razvijati na račun druge, nego samo meñusobnom saradnjom i partnerskim odnosom u internacionalnoj trgovini. Trgovinski odnosi izmeñu svih zemalja u svetu treba da se razvijaju slobodno, da cirkulacija dobara i usluga ne bude ničim ometana (carine, premije, robni režimi i slično), da granice izmeñu domaćeg (unutrašnjeg) i stranog (spoljnjeg) tržišta budu nevidljive, te da se funkcija države u toj ekonomskoj sferi svede samo na pitanja sigurnosti prometa (inspekcijski poslovi, propisivanje i kontrola standarda, kontrola kvaliteta i slično). Umesto restrikcije, meñunarodnu trgovinu neophodno je podsticati odgovarajućim aktivnostima, merama i instrumentima Basic Economics na strani izvoza ili uvoza. Metodi podsticanja izvoza su: povećnje korišćenja raspoloživih kapaciteta (što je od posebne važnosti za male zemlje); smanjenje troškova proizvodnje po jedinici proizvoda; povećanje marže (Markup) kojom se pokrivaju opšti troškovi kompanije i obezbeñuje marginalni profit; sužavanje polja rizika, i dr . Metodi podsticanja uvoza su: jeftinije nabavke reprodukcionih materijala i komponenata koje mogu da smanje troškove finalnog proizvoda; dopune proizvodne linije mogu povećati varijetet proizvoda koje kompanija prodaje i omogućiti veće korišćenje moći raspoloživih prodajnih kapaciteta; i proširenjem kruga snabevača - kompanija će biti manje osetljiva na ćudi snabdevača ukoliko ima na raspolaganju više njih. Liberalizacija meñunarodne trgovine omogućava da se progresivnom razmenom dobara i usluga izmeñu razvijenih i zemalja u razvoju po svetskim cenama stvaraju materijalne pretpostavke za brži razvoj zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, kao i za smanjenje postojećeg jaza u nivou njihove ekonomske razvijenosti u odnosu na industrijski razvijene zemlje. (Više o meñunarodnoj trgovini vidi: Thomas Sowell, Basic Economics, Basic Book, New York, 2002., 269 - 282.)

101

Glava VII POSLOVI SPOLJNE TRGOVINE

1. Značaj spoljne trgovine. 2. Oblici spoljnotrgovinske ra zmene. 3. Poslovi redovnog izvoza. 3.1. Vidljivi izvoz. 3.2. Nevidljivi izvoz. 3.3. Izvoz kapitala. 4. Poslovi redovnog uvoza. .1. Vidljivi uvoz. 4.2. Nevidljivi uvoz. 4.3. Uvoz kapitala. 5. Poslovi “vezane” trgovine. 5.1. Klasični barter. 5.2. Savremeni barter. 5.3. Kontrakupovine. 5.4. Offset aranžmani. 5.5. Buy - Back aranžmani. 5.6. Poslovi prethodne kupovine. 5.7. Klirinški poslovi. 6. Specifi čni spoljnotrgovinski poslovi. 61. Poslovi dorade i prerade. 6.2. Lizing poslovi. 6.3. Šering poslovi. 6.4. Franšizing poslovi. 6.5. Faktoring poslovi. 6.6. Forfeting poslovi. 6.7. Reeksportni poslovi. 1. Značaj spoljne trgovine Spoljna trgovina je šansa za svaku nacionalnu ekonomiju i zaokruženu ekonomsku regiju da racionalnije koristi raspoložive resurse, u skladu sa tražnjom na svetskom tržištu, koja je uvek veća od tražnje na nacionalnom ili regionalnom tržištu. Dosadašnja iskustva u privrednom razvoju ukazuju da je efikasna samo ona nacionalna ekonomija koja najveći deo svog ukupnog društvenog proizvoda ostvaruje kroz raznovrsne oblike ekonomske saradnje sa inostranstvom, sa akterima na svetskoj tržišnoj sceni. Osvajanje što bolje pozicije na svetskom tržištu i ostvarivanje što većeg profita na njemu, postalo je strateško opredeljenje svake savremene nacionalne ekonomije i njenih tržiših aktera. To je glavni motiv koji ih upućuje jedne na druge. Tržišna logika je pokretačka snaga spoljne trgovine. Iskonska težnja svakog ekonomskog aktera na svakoj tački zemljine kugle je da raspoložive resurse što racionalnije koristi, da stvara dobra i usluge uz što niže troškove, da maksimizira svoj profit u datom vremenu i prostoru. Nivo i relativni odnosi cena dobara i usluga na domaćem i stranom tržištu uvek su jedan od ključnih stožera oko kojeg se okreće spoljnotrgovinska razmena (uvozni i izvozni poslovi), ali ne i jedini, i ne uvek najvažniji. U sistemu tržišne ekonomije, u svetskim razmerama, najviše odluka o konkretnim spoljnotrgovinskim poslovima donose preduzeća, slobodno i samostalno, a ne države (vlade). Meñutim, vlada nijedne države u svetu nije se odrekla paternalističkog odnosa prema svojim preduzećima u vršenju izvoznih i uvoznih poslova. Državni organi su zadržali pravo da utvrñuju spoljnotrgovinsku politiku, mere, instrumente i režime kojima se u znatnoj meri utiče na obim, dinamiku, pravce i strukturu izvozno-uvoznih poslova, da nadgledaju tokove izvoza i uvoza roba i usluga, da podstiču ili usporavaju odreñene uvozne ili izvozne transakcije, da uvode carine, da utvrñuju robne kontingente, da propisuju carinske procedure i druge protekcionističke mere. Takve protekcionističke mere države iskrivljuju sliku sveta slobodne trgovine, logiku tržišne slobode, samostalnosti preduzeća i slobodno formiranih uvoznih i izvoznih cena.

102

2. Oblici spoljnotrgovinske razmene Poslovi spoljne trgovine su: redovan izvoz i uvoz dobara i usluga; intra-firm trgovina, inter-firm trgovina, „vezana“ trgovina (kompenzacioni poslovi, barteri i sično) i specifični spoljnotrgovinski poslovi (lizing, franšizing, faktoring, forfeting i dr.). Uvozni i izvozni poslovi obično se smatraju klasičnim oblikom spoljnotrgovinskog poslovanja. Po pravilu, visoko učešće proizvoda nižih, primarnih faza prerade u ukupnom izvozu (kao, na primer, rude, industrijske sirovine, poljoprivredne sirovine, rezana graña i dr.) indicira i nepovoljno stanje u spoljnotrgovinskom poslovanju date države. Što je zemlja ekonomski razvijenija, to je veće učešće proizvoda viših faza prerade u ukupnom izvozu (kao što su, na primer, mašine, konzervirani prehrambeni proizvodi, stilski nameštaj, kompjuteri i sl.). Isto tako, veće učešće tzv. viših oblika privredne saradnje (VOPS) sa inostranstvom (zajednička ulaganja, poslovno tehnička saradnja, izvoñenje investicionih radova u inostranstvu, i dr.) u ukupnoj robnoj razmeni pokazatelj je kvalitetnijih odnosa u strukturi trgovinskog i platnog bilansa. U ukupnoj robnoj razmeni Srbije dominiraju klasični spoljnotrgovinski poslovi (izvoz i uvoz roba). Za svaku zemlju, posebno za one u razvoju kakva je Srbija, povećanje izvoza dobara i usluga u industrijski razvijene zemlje doprinosi kvalitetnim promenama u njihovim trgovinskim i platnim bilansima. Tabela br. 26.

Struktura robne razmene Srbije prema razvijenosti z emalja 2004.

Zemlje prema stepenu razvijenosti

Izvoz %

Uvoz %

Industrijske zemlje 53,59 61,20 Zemlje u razvoju 46,41 38,80 Ukupno 100,00 100,00

Izvor: Statistički godišnjak Srbije, op. cit., 300.

Iz podataka se vidi da je pretežni deo robne razmene Srbije orijentisan prema razvijenim zemljama. Pri tome relativno više uvozi iz razvijenih zemalja nego što u njih izvozi, odnosno više izvozi u zemlje u razvoju nego što iz njih uvozi.

103

Grafikon br. 1. Spoljna trgovina Srbije

2005. (u mil. US$)

Izvor: www.siepa.sr.gov.yu

3. Poslovi redovnog izvoza Izvoz je oblik spoljnotrgovinskog posla (Exporting) u kojem preduzeće jedne države samostalno i slobodno prodaje dobra i usluge preduzeću ili preduzećima druge države, naplaćujući ih, najčešće, konvertibilnim sredstvima plaćanja. Svaka zemlja pridaje posebnu pažnju izvoznim poslovima, i u većoj ili manjoj meri favorizuje svoja preduzeća da izvoze. Od nivoa izvoza dobara i usluga zavisi dinamika ekonomskog rasta i razvoja, efikasnije korišćenje raspoloživih resursa i njihova alokacija, ostvarivanje stranih sredstava plaćanja (devizni prihod) neophodnih za plaćanje obaveza prema inostranstvu i održavanje platno-bilansne likvidnosti zemlje i dr. (Više o izvoznim poslovima vidi: Amy Zuckerman and David Biederman, Exporting and Importing – Negotiating Global Markets, AMACOM, New York, 1998, 1 - 264.) Kupci izvezenih dobara i usluga su uvek nerezidenti države iz koje su dobra izvezena i usluge izvršene. Preduzeća jedne države izvoze dobra i usluge zato što su cene po kojima ih prodaju na stranom tržištu više od cena istih dobara i usluga na domaćem tržištu. Izvozna dobra i usluge (Exportables) su oni proizvodi koje jedna zemlja može da izveze, nezavisno od toga da li ih stvarno i izvozi. Za svaku zemlju je izuzetno važno da raspolaže sa što više eksportnih dobara i usluga, posebno dobara i usluga viših faza obrade. Izvoz dobara i usluga može biti vidljiv i nevidljiv.

104

3.1. Vidljivi izvoz Vidljivi izvoz (Visible Export) su dobra koja se fizički eksportuju u drugu zemlju. Ona mogu da budu kapitalna dobra (Capital Goods) i potrošna dobra (Consumer Goods). 3.2. Nevidljivi izvoz Nevidljivi izvoz (Invisible Export) su usluge koje se prodaju nerezidentima države koja ih je izvršila. Neki nevidljivi izvozi se realizuju u drugim zemljama, kao, na primer, obavljanje vazdušnog i pomorskog transporta. U nekim drugim slučajevima nevidljivog izvoza, nerezidenti dolaze u zemlju u kojoj se koriste uslugama hotela, bolnica, univerziteta, instituta ili kazina te države. U nekim situacijama, kao što je, na primer, obavljanje poslova osiguranja, lokacija vršenja usluga nije definisana. 3.3. Izvoz kapitala Pod izvozom kapitala se podrazumeva odobravanje zajmova nerezidentima ili kupovina imovine (Real Assets) locirane u inostranstvu. (John Black, Oxford Dictionary of Economics, ‘Oxford University Press’, Oxford - New York, 2002, 165.) Grafikon br. 2.

Glavni izvozni proizvodi Srbije

2005. (u mil. US$)

Izvor: www.siepa.sr.gov.yu.

105

Grafikon br. 3. Glavna izvozna tržišta Srbije

2005. (u mil. US$)

-

Izvor: www.siepa.sr.gov.yu.

4. Poslovi redovnog uvoza Uvoz je oblik spoljnotrgovinskog posla (Importing) u kojem preduzeće jedne države kupuje dobra i usluge od preduzeća druge ili drugih zemalja radi prodaje na domaćem tržištu, plaćajući ih, najčešće, konvertibilnim sredstvima plaćanja. Uvoznici dobara i usluga uvek su nerezidenti države iz koje se ta dobra uvoze i usluge vrše. Preduzeća jedne države uvoze dobra i usluge zato što su cene po kojima ih nabavljaju na stranom tržištu niže od cena na domaćem tržištu I uvoz može da bude vidljiv i nevidljiv. 4.1. Vidljivi uvoz Vidljivi uvoz (Visible Import) su dobra koja su fizički uvezena u zemlju, bilo da je reč o kapitalnim i potrošnim dobrima. 4.2. Nevidljivi uvoz Nevidljivi uvoz (Invisible Import), ili uvoz usluga, može da se realizuje tako što strani snabdevač usluga dolazi u drugu zemlju i pruža odgovarajuće usluge, ili rezidenti jedne države odlaze u drugu zemlju u kojoj kupuju i koriste odgovarajuće usluge (avionske, hotelske, bolničke, obrazovne, zabavne i druge). Za neke nevidljive uvoze, kao što je, na primer, plaćanje royality i prava korišćenja patenata, mesto vršenja usluge nije definisano. 4.3. Uvoz kapitala Uvoz kapitala predstavlja uzimanje stranih zajmova (Foreign Loans) ili prodaju domaće realne imovine (Real Domestic Assets) nerezidentima date države. (John Black, 220.).

106

Uvozni poslovi su uvek pod odgovarajućom kontrolom države, koja svojom politikom uvoza utiče na odluke preduzeća u pogledu uvoza nedostajućih sirovina, repromaterijala, opreme i tehnologija, potrošnih dobara, kao i uvoz kapitala. (Više o uvoznim poslovima vidi: Amy Zuckerman and David Biederman, 265 - 321.) Grafikon br. 4.

Glavni uvozni proizvodi Srbije 2005.

(u mil. US$)

Izvor: www.siepa.sr.gov.yu. Grafikon br. 5.

Glavna uvozna tržišta Srbije 2005.

(u mil. US$)

Izvor: www.siepa.sr.gov.yu.

107

5. Poslovi “vezane” trgovine “Vezani” spoljnotrgovinski poslovi su oni poslovi u kojima se uvoz jednih roba i usluga vezuje za izvoz drugih roba i usluga, i obrnuto. U spoljnotrgovinskoj praksi se susreće više oblika “vezane“ trgovine. 5.1. Klasični barter Klasični barter je najelementarniji oblik kompenzacionih poslova, kroz koje se ostvaruje jednostavna razmena dobra za dobro (barter - trampa) izmeñu dva strana poslovna partnera, u vrednosnoj srazmeri 1 : 1, bez novčanog učešća. Predmet klasičnog bartera su pojedinačne homogenizovane robe, jednake vrednosti, čiji se kvalitet i obim mogu bez teškoća evidentirati (poljoprivredni proizvodi, minerali i dr.). Ekonomska situacija u kojoj se pojedine države nalaze, često primorava njihova preduzeća da se, u nedostatku konvertibilnih sredstava plaćanja, orijentišu na takvu vrstu kompenzacionih poslova. 5.2. Savremeni barter To je složeni kompenzacioni aranžman koji na strani uvoza i izvoza, ili samo na strani uvoza, odnosno izvoza, uključuju više roba i više poslovnih partnera. Takve spoljnotrgovinske operacije, zbog svoje komplikovanosti, po pravilu, obavljaju specijalizovane barter kompanije. Ravnoteža uvoza i izvoza balansira se u srazmeri 1 : 1, uz reñe izuzetke od ovog pravila. 5.3. Kontrakupovine Reč je o paralelnim spoljnotrgovinskim poslovima u kojima se kupovina jednih dobara ili usluga (uvoz) uslovljava prodajom drugih dobara ili usluga (izvoz), pri čemu odnos izmeñu izvoza i uzvoza ne mora da bude u srazmeri 1:1, jer se naplata izvezene robe i plaćanje uvezene robe vrši odvojeno, kao kod redovnog izvoza i uvoza. 5.4. Offset aranžmani To je varijanta spoljnotrgovinskog posla kontrakupovine, u kojim se prodavac - isporučilac opreme - obavezuje da u finalni proizvod ugradi odgovarajuće komponente, sklopove, podsklopove, materijale ili agregate proizvedene u zemlji kupca, kao elemenat “protivvrednosne - ravnotežne (Offset) razmene“. Ova vrsta kompenzacionih poslova najčešće se javlja u korelaciji sa izgradnjom energetskih objekata, avio ili vojnom industrijom. 5.5. Buy - Back aranžmani Ovi aranžmani su oblik kompenzacionog spoljnotrgovinskog posla u kojem se kupac obavezuje da plaćanje uvezene opreme, postrojenja i tehnologije izvrši isporukom finalnih proizvoda proizvedenih korišćenjem te opreme, postrojenja i tehnologije (tzv. “povratna trgovina“).

108

5.6. Poslovi prethodne kupovine To je oblik kompenzacionih spoljnotrgovinskih poslova u kojima se prodavac visoke tehnologije ili savreme opreme obavezuje da iz države kupca uveze odgovarajuću robu pre isporuke ugovorene tehnologije i opreme, nakon čega prodavac može da izvrši odgovarajuću naplatu od kupca. (Budimir Stakić, Savremeni menadžment u spoljnoj trgovini, Poslovni biro d.o.o, Beograd, 2002, 252 - 254, i Miroslav M. Raičević, 166 - 167.) 5.7. Klirinški poslovi To su specifični vezani spoljnotrgovinski poslovi gde se „vezivanje poslova“ ne vrši na nivou konkretnih tržišnih aktera (preduzeća) nego na nivou država, na osnovu prethodno ugovorenih državnih robnih lista, u srazmeri 1 : 1, a realizacija posla odvija se u okviru globalne meñudržavne kompenzacije, bez korišćenja konvertibilnih sredstava plaćanja. 6. Specifi čni spoljnotrgovinski poslovi 6.1. Poslovi dorade i prerade To je vrsta spoljnotrgovinskog posla gde jedno preduzeće privremeno uvozi strane proizvode na doradu i preradu, i, nakon obavljenog posla, vraća ih dorañene i prerañene stranom partneru - naručiocu posla (tzv. aktivni poslovi dorade i prerade). Ovom vrstom poslova se ostvaruje pozitivan devizni priliv iz inostranstva. Ukoliko preduzeće privremeno izvozi domaće proizvode radi dorade i prerade u inostranstvu (tzv. pasivni poslovi dorade i prerade), po tom osnovu dolazi do deviznog odliva iz zemlje u inostranstvo. Osim klasičnih (jednosmernih) poslova dorade i prerade (aktivni i pasivni), postoje i tzv. lon poslovi, kod kojih se poslovi dorade i prerade vrše na osnovu dokumentacije i repromaterijala stranog partnera. Aktivne poslove dorade i prerade, kao i lon poslove, posebno praktikuju preduzeća iz zemalja u razvoju i tranziciji radi boljeg korišćenja raspoloživih kapaciteta, zapošljavanja jeftine radne snage, sticanja znanja i iskustva, ostvarivanja deviznog prihoda i dr. (Budimir Stakić, 254.) 6.2. Lizing poslovi Preduzeće koje ne raspolaže dovoljnim sopstvenim sredstvima za razvoj, za nabavku neophodne savremene opreme i tehnologije radi unapreñenja proizvodnje, što je često slučaj u zemljama u razvoju i tranziciji, može do njih da doñe zakupom, odnosno lizingom (Leasing), a ne direktnom kupovinom. Lizing poslovi su savremeni tržišni oblik ekonomske saradnje, poslovanja i finansiranja izmeñu preduzeća raznih zemalja. Uslovi zakupa opreme i tehnologije regulišu se ugovorom izmeñu preduzeća jedne države (zakupac) i preduzeća druge države (zakupodavac). Ugovorom o lizingu se, pored ostalog, utvrñuje vrednost zakupljenih dobara, rok lizinga, visina i način plaćanja lizing zakupnine (naknade) u odgovarajućim ratama, i dr. „Prema svetskoj praksi, zavisno od roka na koji se daje oprema, zavisi i zakupnina za opremu - odnosno što je rok kraći, ona je veća. Najniža zakupnina daje se kada je rok korišćenja 80 odsto amortizacionog perioda, ili duži, a najveća kada rok zakupa iznosi 40% amotizacionog

109

perioda. Lizing se najčešće ugovara na 3 - 5 godina, a maksimalni rok iznosi 10 godina... Kod lizinga se ne uplaćuje neophodan depozit (kao kod kredita), a potpisivanjem ovih poslova ne umanjuje se kreditna sposobnost primaoca lizinga. Sredstva za otplaćivanje rata izdvajaju se iz tekućih prihoda (moguće je otplatu uskladiti sa dinamikom prihoda sredstava), čime oprema otplaćuje samu sebe. Dodatno, ako se mašine nabavljaju od preduzeća koje se specijalizovalo za odreñenu vrstu opreme, moguće je obezbediti i zamenu opreme, čime se izbegava njeno zastarevanje“. (Zoran ðorñević, Povratak lizing poslova – uskoro lakše do opreme, Korak br. 8, časopis Privredne komore Srbije, Beograd, decembar 2002 - januar 2003, 42.) Za razliku od klasičnih kupoprodajnih poslova, u poslovima lizinga vlasništvo nad dobrima koja su predmet lizinga ostaje nepromenjeno. U skladu sa ugovorom o lizingu, zakupac može, po isteku roka zakupa: 1) da vrati zakupljeno dobro; 2) da novim ugovorom produži zakup; ili 3) da otkupi zakupljeno dobro po tržišnoj ceni neamortizovane vrednosti ili ugovorom o lizingu po unapred dogovorenoj ceni. (Više o lizing poslovima vidi: Kostadin Pušara, Meñunarodne finansije, Univerzitet BK, Beograd, 2003, 339 - 252.) 6.3. Šering poslovi Šering poslovi su oblik ekonomske saradnje u kome strano preduzeće ulaže svoju opremu, znanje, inžinjering i dr., a domaće preduzeće obezbeñuje zemljište, infrastrukturu, obrtni kapital, sirovine i drugo radi zajedničke izgradnje nekog investicionog objekta i proizvodnje. Po završteku investicionog posla (izgradnja fabrike i dr.), ulog stranog partnera i srazmerni profit na uložena sredstva plaća se iz dela ostvarene proizvodnje, u skladu sa ugovorom. Nakon isplate uloga stranog partnera, domaće preduzeće postaje vlasnik uložene opreme i izgrañenih kapaciteta. Šering poslovi su, takoñe, stimulativni oblik ekonomske saradnje sa inostranstvom za preduzeća iz zemalja u razvoju i tranziciji, jer ona, po pravilu, oskudevaju u savremenoj opremi, tehnologijama, znanju i dr. 6.4. Franšizing poslovi Franšizing je oblik poslovne saradnje u kome nezavisna preduzeća (franšizanti), u skladu sa ugovorom o franšizingu, koriste u svom proizvodnom i poslovnom sistemu trgovačke marke, znakove, patente, nacrte i operativne sisteme drugog preduzeća (franšizer), uz plaćanje odgovarajuće ugovorene naknade (franšize). Da bi održao reputaciju franšiziranih proizvoda, franšizer (davalac franšize) zadržava pravo kontrole proizvodnih i poslovnih operacija franšizanta (primaoca franšize). 6.5. Faktoring poslovi Faktoring poslovi (Factoring) se odnose na kupoprodaju kratkoročnih spoljnotrgovinskih potraživanja.

110

To je specifičan oblik ekonomske saradnje sa inostranstvom, kojim jedna strana (klijent) nudi drugoj strani (faktor), kao posredničkoj organizaciji, „svoja kratkoročna potraživanja za isporučenu robu ili izvršene usluge, ali pre njihovog dospeća za naplatu. Preduzeće - faktor prihvata ponudu o prenosu potraživanja pri čemu može, ali ne mora, da obaveštava dužnika. Preduzeće - faktor odmah isplaćuje deo potraživanja preduzeću - klijentu. To obično ne prelazi 80%, a ostatak isplate izvršava se redovno... Preduzeće - faktor, naplaćuje proviziju oko 3% na iznos potraživanja na ime faktoring usluge“. (Kostadin Pušara, 352 - 354.) Meñunarodne faktoring poslove praktikuju preduzeća u razvijenim tržišnim ekonomijama. Meñutim, obavljanje takvih poslova je realna perspektiva i preduzeća iz zemalja u razvoju i tranziciji. 6.6. Forfeting poslovi Forfeting poslovi (Forfeiting) se odnose na kupoprodaju dugoročnih spoljnotrgovinskih potraživanja. Izvoznik prodaje banci (forfeter) ili nekom drugom specijalizovanom finansijskom institutu svoje spoljnotrgovinsko potraživanje, koje nije opterećeno mogućnošću regresnih zahteva trećih lica prema kupcu potraživanja, a koje je obezbeñeno nekim od ugovorenih sredstava obezbeñenja. (Zvezdan ðurić, Spoljnotrgovinsko i devizno poslovanje, Viša poslovna škola, Kosovo Polje - Blace, 2003, 196.) Forfeting poslovi obično se pojavljuju kada izvoznik ili izvoñač radova nema mogućnosti da iz sopstvenih sredstava finansira neki veći i značajniji investicioni posao u inostranstvu, pa zbog toga svoje potraživanje prema stranom partneru ustupa banci da bi na takav način pribavio gotovinska sredstva plaćanja. U poslu forfetinga redovno učestvuju: domaći izvoznik ili izvoñač radova, strani uvoznik ili investitor i banka koja preuzima potraživanja. (Božidar Pavićević, 75.) 6.7. Reeksportni poslovi Reksportni poslovi su složene robne i finansijske transakcije posredovanja u trgovini izmeñu različitih zemalja radi ostvarivanja pozitivnog finansijskog efekta. Javljaju se u više oblika: 1) poslovi uvoza radi izvoza – uvoz robe radi ponovnog izvoza u nepromenjenom ili bitno nepromenjenom stanju; 2) poslovi spoljnotrgovinskog ramplasmana – kupovina robe u inostranstvu, uvoz te robe i paralelni izvoz iste količine robe domaćeg porekla, iste vrednosti i tarifnog broja; 3) klasični reeksportni posao – kupovina robe u inostranstvu i njena neposredna prodaja u inostranstvu, 4) svič poslovi – berzanska igra zasnovana na razlikama u cenama, kursevima ili kamatnim stopama na tržištima različitih zemalja i u različitim vremenskim periodima; 5) oplemenjivanje robe za izvoz – kupovina robe u inostranstvu, njena prerada, dorada i obrada u domaćim preduzećima, plaćanje usluga njene prerade, dorade i obrade i njen izvoz. (Budimir Stakić, 256 - 257, i Miroslav M. Raičević, 168 - 169.)

111

Glava VIII DUGOROČNA PRIVREDNA SARADNJA

SA INOSTRANSTVOM

1. Šta je dugoro čna privredna saradnje?. 2. Zajedni čka ulaganja.3. Davanje koncesija. 4. Transfer tehnologije. 5. Dugoro čna proizvodna kooperacija. 6. Dugoro čna naučnotehni čka saradnja. 7. Izvo ñenje investicionih radova u inostranstvu. 8. Izrada studije izvodljivosti. 8.1. Metodologija UNIDO-a. 8.2. Metodologija Svetske banke. 9. Podsticanje i uzajamna zaštita ulaganja. 10. Izbega vanje dvostrukog oporezivanja. 1. Šta je dugoro čna privredna saradnja? Osim klasične spoljnotrgovinske saradnje i ad hok poslova u svim oblicima (uvoz, izvoz i dr.), drugi značajan segment ukupnih ekonomskih bilateralnih odnosa izmeñu dve zemlje su tzv. viši oblici privredne saradnje (VOPS), kroz koje se ostvaruje dugoročno ekonomsko, tehnološko i poslovno povezivanje preduzeća i privrede jedne zemlje sa preduzećima i

112

privredom druge i drugih zemalja, pa se zato nazivaju i dugoročna privredna saradnja (Longterme Economic Cooperation - LEC). Zajednička karakteristika dugoročnih oblika privredne saradnje je ekonomski tešnja i trajnija interesna povezanost partnera u odreñenom poslovnom poduhvatu radi ostvarivanja što boljih poslovnih rezultata, odnosno što većeg profita. Viši oblici privredne saradnje su zajednička ulaganja, dugoročna proizvodna kooperacija, dugoročna naučnotehnička saradnja, pribavljanje materijalnih prava na tehnologiju (transfer tehnologije) izvoñenje investicionih radova u inostranstvu, zajednički nastup na trećim trzištima, i dr. Nije uvek lako precizno odrediti granicu izmeñu klasičnih, ad hok spoljnotrgovinskih poslova i viših oblika privredne saradnje, jer se oba ta segmenta ekonomske saradnje sa inostranstvom meñusobno prepliću, kao, na primer, kod izvoñenja investicionih radova u inostranstvu, i slično. (Detaljnije o višim oblicima privredne saradnje sa inostranstvom vidi: Božidar Pavićevic, Pravni oblici privredne saradnje sa stranim partnerima, Privredno - pravni priručnik, Beograd,1987, i knjigu dr Ines Besarović, Poslovno pravo, Intermex, Beograd, 2004, 184 - 200.) 2. Zajedni čka ulaganja Meñu najznačajnijim višim oblicima privredne saradnje sa inostranstvom su zajednička ulaganja (Joint Venture), to jest ulaganja stranih partnera u domaća preduzeća radi realizovanja zajedničkih poslovnih poduhvata. Zajednička ulaganja su ekonomski najpogodnija forma privlačenja nedostajućih investicionih sredstava i naprednih tehnologija, kao i najracionalniji i najstimulativniji instrument povezivanja, u finansijskom, tehničko-tehnološkom i komercijalnom pogledu, domaćih i stranih preduzeća. Zajednička ulaganja se ostvaruju kroz direktne strane investicije (Foreign Direct Investment) i indirektne strane investicije (Portfolio Investment). Direktne strane investicije (Foreign Direct Investment - FDI) predstavljaju svako kretanje kapitala preko nacionalnih granica na način koji investitoru obezbeñuje vlasničku kontrolu nad privrednim entitetom u koji je uložio svoj kapital u visini većoj od 10%. Mnoge FDI koje potiču od multinacionalnih korporacija dostižu i 100% vlasništva firme u koju su uložene. Prekogranična strana ulaganja koje investitoru obezbeñuju učešće manje od 10% ukupne imovine kompanije, u koju je uložen kapital, nazivaju se portfolio kapitalna ulaganja (Portfolio Equity Investments). Portfolio investicije uglavnom čine ulaganja u obveznice, deonice i druge hartije od vrednosti, pa se nazivaju i rentijerskim ili papirnatim investicijama. Direktne strane investicije koje se u ulažu u izgradnju novih proizvodnih kapaciteta (fabrike i dr.) ili proširenje postoječih nazivaju se grinfild investicije (Greenfield Investments). One, po pravilu, vode stvaranju nove kompanije, povećanju proizvodnje, otvaranju novih radnih mesta, transferu tehnologije i know-how i povezivanju sa globalnim tržištima. Po svom ekonomskom karakteru, grinfild investicije su, u stvari, nove investicije. One su glavni model investiranja u zemlje u razvoju. U ukupnim stranim direktnim investicijam (FDI) grinfild investicije predstavljaju manji deo.

113

Direktne strane investicije koje se u ulažu u postojeće kapacitete date kompanije, kroz njeno spajanje (Merger) sa investitorom ili preuzimanje (Acquisition) od strane investitora, nazivaju se braunfild investicije (Brownfield Investments). One su glavni model investiranja u razvijene zemlje i predstavljaju najveći deo ukupnih FDI. Strane investicije se pojavljuju i u obliku dugoročnih kredita. U ukupnim stranim investicijama 2000. godine, u svetskim razmerama, direktne investicije su učestvovale sa 23%, krediti sa 35%, obveznice sa 23,5% i akcije sa 18,5%. Pri tome, od ukupnih plasmana kapitala oko 75% ostaje unutar razvijenih zemalja, oko 22% odlazi u zemlje u razvoju, a samo oko 3% se ulaže u zemlje u tranziciji. ( Budimir Stakić, 37.) U zajedničkim ulaganjima ulagači zadržavaju vlasništvo nad uloženim kapitalom. Isto tako ulagači sebi obezbeñuju i pravo kontrole i pravo upravljanja preduzećem u koje su uložili svoj kapital. Za razliku od indirektnih, kod direktnih investicija ulagači osiguravaju za sebe i aktivan odnos u samom radu i poslovanju takvog preduzeća. Na takvom konceptu zajedničkih ulaganja su realizovani ili se realizuju, širom sveta, značajni zajednički poslovni poduhvati, u razvojnom i profitnom smislu. Direktne i indirektne investicije se realizuju kroz mešovita preduzeća, organizovana na akcionarskim principima. Takvim preduzećem upravljaju ulagači koji u svojim rukama drže preko 50% uloženog kapitala (tzv. “kontrolni paket akcija“). Najčešće su to registrovane kompanije sa ograničenom ili neograničenom odgovornošču. Od jedne do druge države, kompanije sa ograničenom odgovornošću mogu imati različite organizacione forme: javne kompanije sa ograničenom odgovornošću, privatne kompanije sa ograničenom odgovornošču itd. Kompanije sa neograničenom odgovornošću mogu takoñe imati različite organizacione forme – komanditno društvo i slično. Bitan uslov za privlačenje stranog kapitala su kvalitetni privredno-sistemski zakoni (o svojini, radu, pravosuñu, bankama, spoljnotrgovinskom i deviznom poslovanju, porezima, finansijama, intelektualnoj svojini i dr.), u skladu sa standardima EU i svetskim standardima, a posebno je važno liberalno nacionalno zakonodavstvo o zajedničkim ulaganjima. Liberalno zakonodavstvo o zajedničkim ulaganjima je ono koje strana preduzeća u zajedničkom poslovnom poduhvatu izjednačava u svakom pogledu sa domaćim preduzećem, koje garantuje i većinsko vlasništvo stranog partnera u zajedničkom preduzeću (preko 50%), slobodan transfer uloženog kapitala, slobodan transfer zajednički ostvarene dobiti, i tome slično. Najveća kočnica zajedničkim ulaganjima su administrativne zapreke i zabrane, odnosno komplikovani i nedovoljno razumljivi nacionalni propisi u vezi sa tim. Strani investitori će ulaziti u zajedničke poslovne poduhvate sa preduzećima u drugim zemljama samo pod uslovom da postoje realni izgledi za ostvarivanje profita koji je veći od onog koji se može ostvariti ulaganjem slobodnog kapitala u bankarski mehanizam sopstvene države.

114

Atraktivni ekonomski projekti, koji potencijalno mogu da donose veći profit, predstavljaju “magnet“ za direktne i indirektne strane investicije. Strani investitori su najosetljiviji na politički rizik, beže od njega gde god postoji ili gde ima izgleda da se pojavi. Ne ulaze u zajedničke poslovne poduhvate sa preduzećima koja se nalaze u politički nestabilnim zemljama, bez obzira na moguće ekonomske i druge pogodnosti od takvih poduhvata. (Više o stranim ulaganjima vidi: Zorka Grandov, Spoljnotrgovinsko poslovanje – savremena teorija i praksa, Beogradsko trgovačko društvo, Beograd, 2000, 201 - 225.) Samo špekulantski i lihvarski kapitali idu u politički rizična područja, voñeni logikom ostvarivanja “visokog profita uz visoki rizik“. 3. Davanje koncesija Izuzetno značajan kanal za dotok stranih investicija je davanje koncesija stranim investitorima. Koncesija je pravo korišćenja prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, koje nadležni državni organ (koncedent) ustupa stranom licu (koncesionaru), pod posebno utvrñenim uslovima i uz odgovarajuću naknadu. Koncesije se, po pravilu, daju na duži rok. U Srbiji, na primer, ona se može dati stranom licu na rok do 30 godina. Poseban oblik koncesije je ustupanje izgradnje objekta po B.O.T. sistemu finansiranja (Build - Operate - Transfer). U skladu sa ugovorom o koncesiji, koncesionar finansira izgradnju kompletnog objekta, postrojenja ili pogona, koristi ga i, potom, u ugovorenom roku, predaje u vlasništvo koncedenta, odnosno države. Koncesiju kao jednu od stimulativnih formi privlačenja stranih investicija posebno koriste zemlje u razvoju i tranziciji. 4. Transfer tehnologije Osim stranih investicionih sredstava, pribavljanje savremenih stranih tehnologija, kao što su prenos odreñenih tehnoloških znanja, dokumentacije ili zaštićenih prava industrijske svojine (licence, patenti, modeli, žigovi i dr.), neophodan je uslov napretka preduzeća i nacionalne ekonomije, prilikom nedostatka domaćih tehnologija. Domaća preduzeća mogu da pribave strane tehnologije kroz zajednička ulaganja ili sopstvenim kolosekom, to jest direktnom kupovinom prava na tehnologiju od stranog partnera. Pribavljanje prava na tehnologiju je najosetljiviji segment saradnje sa inostranstvom. Zato su uslovi pod kojima se pravo na tehnologiju pribavlja i koristi predmet posebne pažnje prilikom zaključivanja ugovora. Najbolji ugovori o transferu strane tehnologije su oni koji domaćem preduzeću omogućavaju da u roku njenog korišćenja kreira sopstvenu tehnologiju, uz svoñenje tehnološke zavisnosti u tom pogledu na najmanju meru. Na takvoj strategiji korišćenja stranih tehnologija su izrasle mnoge danas poznate i poslovno uspešne kompanije Južne Koreje, Singapura i drugih tzv. „azijskih tigrova“.

115

Ugovore o transferu tehnologije prate, najčešće u prikrivenoj formi, restriktivne klauzule (Tie - in klauzule), kojima se domaće preduzeće obavezuje da samo kod davaoca tehnologije može kupiti sirovine, repromaterijal, delove ili komponente neophodne za proizvodnju po pribavljenoj tehnologiji. U meñunarodnoj praksi se susreće pet osnovnih tipova ugovora o transferu tehnologija: 1) Ugovor o prenosu znanja i iskustva (Agreement of Transfer Know How); 2) Ugovor o licenci i tehničkoj pomoći (Licence and Technical Assistence Agreement); 3) Ugovor o licenci, tehničkoj pomoći i poslovno-tehničkoj saradnji (Licence and Technical Assistence Agreement and Business - Technical Cooperation); 4) Ugovor o licenci i inžinjeringu (Licence and Engineering Agreement); 5) Ugovor o menadžmentu (Management Agreement); i dr. Menadžment stranog poslovnog partnera često je ključni faktor poslovnog uspeha domaćeg preduzeća. Ugovorom o menadžmentu se utvrñuje visina naknade za izvršene menadžerske usluge. Naročito je povoljno ugovaranje izgradnje kompletnog objekta i predaje objekta pod ključ (Turn Key), kao i ugovaranje odredaba o kontra isporukama licencnih proizvoda (Buy - Back). Naknada za korišćenje prava na tehnologiju se obično plaća na bazi ostvarene prodaje licencnih proizvoda (Royalty). Visina royalty-a se kreće u širokim rasponima od 0,5 - 5% godišnje na „neto „ cenu prodatih licenciranih proizvoda. Početak plaćanja royalty-a najčešće se vezuje za početak komercijalne proizvodnje po pribavljenoj tehnologiji. 5. Dugoro čna proizvodna kooperacija Odgovarajući transferi stranih tehnologija se ostvaruju i kroz dugoročnu proizvodnu kooperaciju domaćih i stranih preduzeća, kao i kroz njihovu poslovnotehničku i naučnotehniču saradnju. Dugoročnu proizvodnu kooperaciju, kao značajan oblik ekonomsko-tehnološke saradnje, posebno praktikuju preduzeća iz dve ili više zemalja koje u procesu proizvodnje koriste iste ili slične tehnologije, što omogućava njihovu specijalizaciju u proizvodnji odgovarajućih delova ili sklopova proizvoda, uz niže troškove. Dugoročna proizvodna kooperacija se ugovara na srednjoročni (5 godina) i dugoročni rok (10 godina), „pri čemu je predmet ugovora ista familija proizvoda. Partneri se dogovaraju o proizvodnji sklopova i agregata, odnosno elemenata, koji se kasnije ugrañuju u zajednički proizvod. Meñusobne isporuke se obavljaju na nivou jedne godine, po utvrñenoj dinamici, pri čemu se obračun vodi preko konto - korentnog računa (bez finansijskih tokova)“. (Miroslav M. Raičević, 168.) 6. Dugoro čna naučnotehni čka saradnja

116

Naučnotehnička saradnja izmeñu odgovarajućih tržišnih aktera dve zemlje (naučni instituti, zavodi, razvojni centri preduzeća i dr.) pojavljuje se kao njihova posebno organizovana aktivnost radi ostvarivanja odreñenih razvojnih ciljeva ili, što je najčešće slučaj, kroz datu dugoročnu proizvodnu kooperaciju i poslovnotehničku saradnju. 7. Izvoñenje investicionih radova u inostranstvu Izvoñenje investicionih radova u inostransvu je jedan od najkompleksnijih i najkomplikovanijih poslovnih operacija u saradnji sa inostranstvom. To nije klasična spoljnotrgovinska aktivnost, samo izvoz usluga, roba i radne snage, nego i transfer znanja, iskustva i materijalnih prava na tehnologiju. Tržišna evaluacija izvezene robe i usluga se ne ostvaruje neposredno, nego kroz konačnu evaluaciju izgrañenog investicionog dobra u inostranstvu. Za izgradnju investicionog objekta u inostranstvu angažuje se veliki i različit broj privrednih i intelektualnih aktivnosti, koje se ekonomski i tehnički vezuju samo za jedan konkretan investicioni objekat. Izvoñenje radova u inostranstvu je vremenski ograničeno i traje dok se objekat ne izgradi. Subjekti, odnosno učesnici u poslu izvoñenja investicionih radova u inostranstvu su: nosilac posla, kooperant, strani kooperant i podizvoñač. Nosilac posla je domaće preduzeće koje je sa stranim partnerom zaključilo ugovor o izvoñenju investicionih radova u inostranstvu. Kooperant je domaće preduzeće koje, u skladu sa ugovorom, izvršava deo posla koji je nosilac posla zaključio sa stranim licem. Podizvoñač je domaće ili strano preduzeće koje izvršava deo posla iz ugovora koji je kooperant zaključio sa nosiocem posla. Kooperant i podizvoñač ne nastupaju samostalno prema stranom partneru. Pravo za izvoñenje investicionih radova u inostranstvu se dobija na meñunarodnim tenderima (licitacijama), na kojima preduzeća slobodno učestvuju, u skladu sa principima meñunarodne kompeticije. Kad u izvoñenju investicionih radova u inostranstvu zajednički učestvuje više domaćih preduzeća, takav nastup se obično naziva konzorcijalnim, a forma njihovog organizacionog povezivanja konzorcijum. Izvoñenje investicionih radova u inostranstvu je ekonomska šansa za mnoga preduzeća Srbije, kako zbog iskustva i znanja kojim raspolažu, tako i zbog veličine instalisanih proizvodnih i operativnih kapaciteta u grañevinarstvu. 8. Izrada studije izvodljivosti Realizaciji svakog investicionog poduhvata prethodi izrada posebne studije o ekonomskoj opravdanosti i izvodljivosti datog investicionog projekta (Feasibility Study). Ona najčešće predodreñuje sudbinu investicionog projekta, a na osnovu nje, pored ostalog, banke odobravaju investicione kredite, odnosno potrebna sredstva za izgradnju odreñenog investicionog objekta.

117

Sadržina studije izvodljivosti se definiše odgovarajućom metodologijom. Standardnim metodologijama smatraju se metodologija UNIDO-a i metodologije Svetske banke. 8.1. Metodologija UNIDO-a Prema metodologiji UNIDO-a, projektni zadatak za izradu studije izvodljivosti sadrži sledeće elemente: uvod - koncept programa, osnovne podatke o investitoru, tržište plasmana, tržište nabavke, lokaciju, tehničko-tehnološku analizu, organizaciju, ekologiju, dinamiku implementacije projekta, ekonomsko-finansijsku analizu i analizu osetljivosti. 8.2. Metodologija Svetske banke Prema metodologiji Svetske banke, projektni zadatak za izradu studije izvodljivosti sadrži sledeće elemente: sažetak investicione studije, analizu razvojnih mogućnosti i sposobnosti investitora, analizu tržišta prodaje, tehničko-tehnološku analizu, analizu tržišta nabavke, analizu šire i uže lokacije, analizu zaštite čovekove okoline i zaštite na radu, organizacione aspekte investicija, analizu izvodljivosti i dinamiku radova, ekonomsko-finansijsku analizu, ocenu finansijske i tržišne efikasnosti projekta, društveno-ekonomsku ocenu projekta, analizu osetljivosti i zbirnu ocenu. 9. Posticanje i uzajamna zaštita ulaganja Radi unapreñivanja ekonomsko-tehnološke saradnje izmeñu preduzeća različitih zemalja i podsticanja meñunarodnih tokova kapitala i transfera znanja i tehnologija, u savremenom svetu je sve raširenija praksa zaključivanja bilateralnih sporazuma izmeñu zemalja o podsticanju i uzajamnoj zaštiti ulaganja (investicija), posebno od nekomercijalnih rizika (politička nestabilnost, sukobi i dr.). Srbija je do sada potpisala takve sporazume sa više zemalja. Oni postiču ulaganja fizičkih i stranih lica dve države i doprinose unapreñivanju ukupnih ekonomskih odnosa izmeñu njih. 10. Izbegavanje dvostrukog oporezivanja Oporezivanje dobara i usluga u meñunarodnom prometu, i u zemlji njihovog porekla i u zemlji njihove destinacije (dvostruko oprezivanje), povećava nivo njihovih izvoznih, odnosno uvoznih cena i time destimuliše robnu razmenu i više oblike saradnje izmeñu preduzeća dve države. Da bi rešile ovaj problem, mnoge države pribegavaju potpisivanju bilateralnih ugovora (sporazuma) o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, to jest da se porezi i druge dažbine plaćene u jednoj zemlji za ista dobra i usluge ne plaćaju ponovo u drugoj zemlji. Srbija je zaključila ugovore (sporazume) o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa više zemalja, čime se, pored ostalog, postižu pravna sigurnost i poreske olakšice kao uslov za unapreñivanje privredne delatnosti naših preduzeća (rezidenata) u inostranstvu, kao i stranih preduzeća (rezidenata) u našoj zemlji (veća strana ulaganja u naša preduzeća i dr.). Izbegavanje dvostrukog oporezivanja je mehanizam koji doprinosi unapreñenju slobodne trgovine i razvijanju tržišne ekonomije u svetskim razmerama.

118

Glava IX INSTRUMENTI

SPOLJNOTRGOVINSKOG POSLOVANJA

1. Carine. 1.1. Fiskalne carine. 1.2. Uvozne (zaštitne) carine. 1.3. Izvozne carine. 1.4.Tranzitne carine. 1.5. Preferencijalne carine. 1.6. Diferencijalne carine. 1.7. Retorzivne carine. 1.8. Odbrambene carine. 1.9. Kaznene carine. 1.10. Kompenzatorske carine. 1.11. Prohibitivne carine. 1.12. Autonomne carine. 1.13. Konvencionalne carine. 1.14. Carine ad valorem. 1.15. Paušalne carine. 1.16. Kombinovane carine. 2. Nivo carinske zaštite. 3. Robni režimi. 3.1. Slobodan uvoz i izvoz (“LB”). 3.2. Kontigenti (“K”). 3.2.1. Ugovorni kontigenti. 3.2.2. Autonomni kontigenti. 3.2.3. Globalno kontigentiranje. 3.2.4. Carinsko kontigentiranje. 3.2.5. Carinske kvote. 3.3. Režim dozvola (“D”). 3.4. Uslovno slobodni režim (“LBO”). 4. Nevidljive carinske barijere. 5. Indirektni protekcionizam. 6. Izvozne premije. 6.1. Direktne premije. 6.2. Indirektne premije. 6.3. Implikacije izvoznih premija. 7. Prelevman. 8. Demping. 9. Anti - demping. 10. Embar go. 11. Trgovinski ugovori.

119

Bilateralni ekonomski odnosi izmeñu dve države na odreñeni način se materijalizuju, u kvalitativnom i kvantitativnom smislu, kroz raznovrsne oblike spoljnotrgovinskih instrumenata koji se primenjuju na uvozne, izvozne i tranzitne robne transakcije. Spoljnotrgovinski instrumenati su uvek izraz odgovarajućeg koncepta protekcionističke spoljne trgovine date države. Isto tako, spoljnotrgovinski instrumenti su bitan segment multilateralnog trgovinskog sistema, svakodnevnog angažmana Svetske trgovinske organizacije i drugih globalnih institucija tog sistema. U teoriji i praksi spoljne trgovine sreću se brojni i raznovrsni spoljnotrgovinski instrumenti, a najvažiji su, pored ostalih, carine, kontingenti i izvozne premije. 1. Carine Carina je ekonomski instrument kvalitativnog regulisanja spoljnotrgovinske razmene roba (dobara i usluga). Po svom karakteru, carina predstavlja vrstu posredne dažbne koja opterećuje robu stranog ili domaćeg porekla prilikom prelaska državne granice date zemlje, to jest kad se neka roba izvozi ili uvozi. U ekonomskoj teoriji i privrednoj praksi, carine se klasifikuju zavisno od: (1) oblika spoljnotrgovinske transakcije (carina na uvoz, izvoz ili tranzit robe); (2) svrhe uvoñenja carina (zaštitne, fiskalne, preferencijalne, antidampinške, kompenzatorske, i dr.); (3) načina utvrñivanja carinskih osnovica (autonomne, ugovorne, diferencijalne i dr.); i (4) načina obračuna i naplate carina (carine na procentualnoj osnovi, carine na paušalnoj osnovi i kombinovane carine). 1.1. Fiskalne carine Fiskalne carine se uvode radi obezbeñenja potrebnih prihoda državnog budžeta. Plaćaju se u odgovarajućoj srazmeri na vrednost ili količinu uvezene ili izvezene robe. Po načinu ubiranja, fiskalne carine su slične porezu na dodatu vrednost (PDV), odnosno porezu na promet koji se u nas donedavno plaćao u trgovini na malo. One, isto kao i porez na promet, predstavljaju jedan od najsigurnijih i najvažnijih izvora napajanja državnog budžeta. Meñutim, ekonomska funkcija carine je mnogo šira i veća od njene fiskalne dimenzije. 1.2. Uvozne (zaštitne) carine Uvozne carine se plaćuju na uvezenu robu stranog porekla. Najčešće se koriste da bi se domaća proizvodnja zaštitila od inostrane konkurencije, pa se zato nazivaju i zaštitne ili ekonomske carine. Za iznos carine se uvećava cena uvozne robe, pa postaje skuplja na domaćem tržištu, čime se smanjuje potražnja za njom, i tako štite domaći proizvoñači od inostrane konkurencije. Prosečna visina carinske zaštite utvrñuje se stavljanjem u odnos godišnjeg prihoda od carina sa ukupno ostvarenim uvozom ili, pak, sa ukupno ocarinjenim uvozom.

120

Ostvareni uvoz je, po pravilu, veći od ocarinjenog uvoza, s obzirom na to da je u spoljnotrgovinskom prometu sve više roba na koje se ne plaćaju carine. Odmeravanje visine zaštitne carine predstavlja složen ekonomski problem i komplikovan metodološki postupak. Suviše visoka carinska zaštita destimuliše domaće proizvoñače da se bore za smanjenje troškova proizvodnje i za povećanje produktivnosti rada. S druge strane, preniska carinska zaštita može da oteža ekonomski položaj domaćih proizvoñača u odnosu na inostrane konkurente i da umanji njihove šanse za razvoj. Zato svaka zemlja mora da teži tome da nivo carinske zaštite ne bude ni previsok niti prenizak, već da bude u funkciji razvoja domaće proizvodnje, polazeći od ekonomskih šansi koje trenutno i u perspektivi nudi svetsko tržište i liberalizacija trgovine. Privredna praksa mnogih zemalja je potvrdila da previsoka i preduga carinska zaštita odreñene domaće proizvodnje zatvara perspektivu njenog razvoja i, dugoročnije gledano, dovodi je u bezizlazan položaj. Nešto slično, na primer, dogodilo se sa automobilskom industrijom naše zemlje. Predugo je, uz visoke carinske stope, štićena od inostrane konkurencije, i tako izgubila korak sa razvojnim trendovima u automobilskoj industriji sveta i na svetskom automobilskom tržištu. Osnovna ekonomska funkcija uvoznih (zaštitnih) carina treba da bude sistematsko, postupno progresivno smanjivanje carinskih stopa, koje će istovremeno štititi, ali i osposobljavati domaću proizvodnju da se suočava sa konkurencijom na svetskom tržištu. 1.3. Izvozne carine Izvozne carine su carine koje se naplaćuju na izvezenu robu domaćeg porekla, ali se u praksi reñe primenjuju. Uvode se da bi se otežao izvoz nekih roba koje su potrebne domaćem tržištu. Poskupljuju izvezenu robu i tako je čine manje konkurentnom na stranom tržištu. Razlozi za uvoñenje izvoznih carina najčešće su fiskalne prirode, obezbeñivanje sredstava za finansiranje državnog budžeta. Brazil je, na primer, svojevremeno uveo carinu na izvoz kafe i time osigurao značajan izvor prihoda svog državnog budžeta. 1.4.Tranzitne carine Tranzitne carine se naplaćuju na stranu robu u tranzitu, namenjenu izvozu u drugu zemlju. Ukoliko su visoke, one destimulišu tranzit strane robe kroz datu zemlju i smanjuju druge moguće prihode po tom osnovu (naplata putarine, prodaja goriva i dr.). Tranzitne carine najčešće služe za prikupljanje budžetskih prihoda. 1.5. Preferencijalne carine Preferencijalne carine predstavljaju specijalno favorizovanje roba proizvoñača jedne zemlje ili područja u odnosu na robe proizvoñača druge zemlje ili područja. One su, po pravilu, izraz dobrih političkh odnosa izmeñu dve države.

121

Zbog nižih carinskih opterećenja, robe koje dolaze iz preferiranih zemalja ili područja, u startu imaju bolju ekonomsku poziciju na domaćem tržištu nego robe koje dolaze iz nepreferiranih zemalja ili područja, zbog viših carinskih opterećenja. Poseban ekonomski značaj ima preferencijalni tretman koje pojedinim zemljama dodeljuju SAD i Evropska unija, vodeći akteri na svetskoj privrednoj sceni. 1.6. Diferencijalne carine Diferencijalne carine se koriste radi stimulisanja ili destimulisanja jedne vrste prevoza roba u odnosu na druge, na primer, rečnog saobraćaja u odnosu na drumski, morskog u odnosu na vazdušni, i tome slično. Zavisno od načina prevoza uvezene robe, primenjuju se i različita carinska opterećenja i carinski postuci. 1.7. Retorzivne carine Retorzivne (ratničke ili borbene) carine praktikuju se u toku carinskog rata izmeñu dve države, kada jedna zemlja želi da primora drugu zemlju da učini izvestan ustupak ili da odustane od nekih mera ekonomske i političke prirode. 1.8. Odbrambene carine Odbrambenim carinama se želi postići da države koje izvoze robu u neku drugu zemlju odustanu od davanja premija ili subvencija svojim izvoznim preduzećima. 1.9. Kaznene carine Kaznene carine primenjuju se u slučaju povrede postojećih carinskih propisa. 1.10. Kompenzatorske carine Kompenzatorske carine primenjuju se na uvezenu robu koja je u zemlji porekla ili izvoza dobila odreñenu izvoznu subvenciju, i čija je cena objektivno niža za iznos subvencije. Ovom vrstom carina neutrališu se efekti datih izvoznih subvencija, odnosno, cena uvezene robe se dovodi u sklad sa cenama domaćih proizvoñača. Po svom karakteru, kompenzatorske carine su slične antidampinškim carinama. Usmerene su protiv nelojalne konkurencije uvezenih roba na domaćem tržištu. 1.11. Prohibitivne carine Kada su zaštitne carine toliko visoke da uvoz neke robe postaje ekonomski apsurdan –nazivaju se prohibitivne carine. Uvoñenjem prohibitivnih carina se uvoz neke robe praktično svodi na nulu, a celokupna tražnja za njom se zadovoljava iz domaćih izvora (sopstvena proizvodnja, robne rezerve i dr.). Stoga su po krajnjim ekonomskim efektima koje proizvode, u stvari identične klasičnoj adminstrativnoj zabrani uvoza. 1.12. Autonomne carine Autonomne carine su carine koje jedna država samostalno uvodi, ne obazirući se na druge države. Najčešće je praktikuju države sa zatvorenom privrednom strukturom (autarkične privrede).

122

1.13. Konvencionalne carine Konvencionalne ili ugovorne carine su carine koje jedna zemlja uvodi uz saglasnost sa drugim zemljama, odnosno u skladu sa obavezama preuzetim odgovarajućim meñunarodnim ugovorima i sporazumima. 1.14. Carine ad valorem Carine ad valorem (ili carine na procentualnoj osnovi) naplaćuju se primenom odgovarajuće carinske stope na stvarnu vrednost uvezene ili izvezene robe. Na primer, carina na uvoz automobila u našoj zemlji je 20% od njegove vrednosti. 1.15. Paušalne carine Paušalne carine naplaćuju se prema težini, zapremini, dužini, površini, komadu itd. uvezene ili izvezene robe, nezavisno od njene vrednosti. 1.16. Kombinovane carine Carine koje se istovremeno utvrñuju i na procentualnoj i na paušalnoj osnovi nazivaju se kombinovane carine. 2. Nivo carinske zaštite Carina se plaća na carinsku vrednost uvezene robe. Carinska vrednost uvezene robe je, u stvari, njena transakcijska vrednost, koju čini stvarno plaćena cena ili cena koju treba platiti za robu koja se prodaje radi izvoza u datu zemlju, uvećana, ako je neophodno, u skladu sa carinskim zakonom date države. Prosečna carinska stopa u većini industrijskih zemalja je 5% na carinsku vrednost uvezene robe. Meñu razvijenim zemljama samo Australija i Novi Zeland imaju prosečni nivo carinske zaštite viši od 10%. U većini zemalja u razvoju prosečna carinska stopa iznosi oko 20%, a u Srbiji je oko 8%. Carina se plaća po stopama utvrñenim Carinskom tarifom. (Više o carinama vidi Carinski zakon i Zakon o carinskoj tarifi, www.fcs.yu.) 3. Robni režimi Propisivanje oblika uvoza i izvoza dobara i usluga izražava se kroz različite vrste robnih režimima. 3.1. Slobodni uvoz i izvoz (“LB”) Najpoznatiji robni režim je slobodni uvoz i izvoz. Robe u tom režimu nose oznaku “LB”. Strateška politika Svetske trgovinske organizacije - STO (World Trade Oranization - WTO) je da se što više roba u meñunarodnoj razmeni nalazi u tom robnom režimu. 3.2. Kontingenti (“K”) Kontingenti se praktikuju u okviru koncepta protekcionističke politike. Uvode se radi zaštite domaće proizvodnje. WTO i MMF nepovoljno gledaju na tu vrstu robnog režima.

123

Pod kontingentiranjem se podrazumeva propisivanje tačno odreñene količine robe, kvantitativno i vrednosno izražene, koja se može uvesti u jednu zemlju ili izvesti iz nje, u okviru tačno odreñene robne pozicije i regionalne orijentacije, i u precizno definisanom vremenskom periodu. Robe koje se po tom osnovu mogu uvoziti i izvoziti nazivaju se kontingenti, i nose oznaku “K”. Robni kontingenti mogu biti ugovorni (konvencionalni) i autonomni, a kontingentiranje može biti globalno i carinsko. Ugovorni (konvencionalni) kontingenti se zasnivaju na bilateralnim trgovinskim sporazumima dve države, kojima se utvrñuju liste roba koje će biti predmet njihove meñusobne spoljnotrgovinske razmene u datom vremenskom periodu. Autonomni kontingenti se zasnivaju na slobodnim odlukama konkretne države, bez dogovora sa drugim zemljama, koje količine neke robe će uvoziti ili izvoziti u datom vremenskom periodu. Kod globalnog kontingentiranja se stranim izvoznicima i domaćim uvoznicima ostavlja puna sloboda u pogledu realizacije isporuka, odnosno nabavke kontingentirane robe, u okviru globalno utvrñenih plafona vrednosti ili količina roba koje će se uvoziti ili izvoziti. Kod carinskih kontingenata se na količinu uvezene robe odreñene kontingentom plaća snižena carina ili se čak i ne plaća, a na sve ostale količine uvezene robe preko kontingenta plaća se uobičajena ili povećana carina. Carinski kontingenti mogu biti izvozni i uvozni, zavisno od toga da li se želi ograničiti izvoz ili uvoz neke robe. Carinska kvota je tačno ograničena vrednost ili količina uvezene robe (dobra ili usluge) u granicama odreñenog kontingenta u tačno odreñenom vremenskom periodu. Na vrednost ili količinu uvezene robe izvan carinske kvote plaća se uobičajena ili veća carina. Države članice WTO su dužne su kontingentiranje, kao rigidnu protekcionističku meru, koriste restriktivno, uz saglasnost sa drugim zemljama - članicama, i to po posebnom postupku. Da bi se takve procedure izbegle, kontingentiranje uvoza ili izvoza robe se često realizuje kroz nevidljive carinske barijere i indirektni (administrativni) protekcionizam. 3.3. Režim dozvola (“D”) Za spoljnotrgovinski promet specifičnih roba (oružje, umetničke slike, dragocenosti) propisuje se režim dozvola, sa oznakom “D”. 3.4. Uslovno slobodni režim (“LBO”) U savremenoj spoljnotrgovinskoj privrednoj praksi mogu se sresti i drugi robni režimi, kao što je, na primer, uslovno slobodni režim, sa oznakom “LBO”. 4. Nevidljive carinske barijere

124

Umesto kontingenata i kvota, prema kojima se WTO odnosi restriktivno, u savremenoj meñunarodnoj trgovini se koriste nevidljive carinske barijere, koje su, u stvari, kamuflirana forma kontingenata i kvota. Ovim se najčešće koriste razvijene zemlje u ekonomskoj saradnji sa zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama. U meñunarodnoj trgovini se najčešće susreću tri forme nevidljivih carinskih barijera: OMA (Orderly Marketing Agreement - Utvrñeni marketinški sporazum), VER (Voluntary Export Restrain - Dobrovoljno ograničavanje izvoza) i MFA (Multyfiber Arrangment - Aranžman o multivlaknima). OMA sporazumom države učesnice meñunarodne trgovine ograničavaju robe koje će se uvoziti ili izvoziti. VER sporazum zaključuje jedna država sa odreñenom industrijskom granom u drugoj državi o dobrovoljnom ograničavanju izvoza te grane u državu koja je sa njom zaključila takav sporazum. Tako su, na primer, početkom osamdesetih godina prošlog veka SAD zaključile VER sporazum sa japanskom automobilskom industrijom o dobrovoljnom ograničavanju izvoza japanskih automobila na američko tržište. MFA sprazumom se ograničava izvoz tekstilnih proizvoda iz zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja u razvijene zemlje. (Safet Kurtović, Kostadin Pušara, Mehmedalija Hadžović, Meñunarodna ekonomija, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Beograd, 2003, 76 - 78.) 5. Indirektni protekcionizam Indirektni ili administrativni protekcionizam predstavlja skup raznovrsnih mera, čijom se upotrebom i kombinovanjem često postižu veći efekti zaštite domaće proizvodnje nego tradicionalnim protekcionističkim merama. Njegovi najčešći oblici su: (1) administrativne uvozne takse koje se plaćaju kada i uvozna carina; (2) diskriminacioni sistem unutrašnje taksacije kojim se uvodi veoma visok nivo poreza na dodatu vrednost (ili poreza na pomet) i takse na luksuznu robu; (3) preferencijalne železničke i druge prevozne tarife za domaću robu u odnosu na inostrane robe; (4) obavezno mešanje strane sa domaćom, da bi se zaštitila domaća proizvodnja esencijalne robe; (5) obavezno korišćenje domaćeg umesto inostranog materijala i sirovina, čime se, praktično, zabranjuje uvoz; (6) arbitrarno utvrñivanje carinske osnovice za robu koja se uvozi; (7) šikanozni carinski postupci pri carinjenju uvozne robe; (8) komplikovana veterinarska kontrola pri uvozu; (9) komplikovana sanitarna kontrola životnih namirnica; (10) arbitrarna i diskriminatorna carinska klasifikacija roba; (11) avansni depoziti pri uvozu robe; (12) komplikovane i šikanozne administrativne procedure, kao što je zahtevanje pri uvozu raznih dokumenata, pa i nepotrebnih; (13) namerno zadržavanje robe u transpotru; (14) preferiranje domaće robe u odnosu na stranu i drugo. Sve takve i slične mere indirektnog protekcionizma odugovlače proceduru uvoza i vode njegovom ograničavanju i onemogućavanju. (Više o indirektnom protekcionizmu vid: Velimir Vasić, Ekonomska politika Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1977, 390, i Miroslav M. Raičević, 151 - 152.) 6. Izvozne premije Suprotno uvoznim carinama i kontingentima kojima se ograničava uvoz, izvoznim premijama se izvoz dobara (proizvoda) i usluga stimuliše. Izvozne premije su novčana sredstva koja državni organ (vlada) daje preduzećima radi stimulisanja izvoza odreñenih domaćih proizvoda i usluga i obezbeñivanja njihove cenovne konkurentnosti na stranim tržištima.

125

Ekonomski posmatrano, izvozne premije predstavljaju odgovarajuću novčanu razliku izmeñu više cene domaćeg proizvoda namenjenog izvozu i niže cene tog proizvoda na stranom tržištu, na kome mu se time osigurava konkurentnost. Izvozne premije mogu biti direktne i indirektne. 6.1. Direktne premije Direktna (otvorena) izvozna premija se isplaćuje izvozniku prilikom obračuna izvoza. Fakturna vrednost izvezene robe se uvećava za iznos date izvozne premije. Time se, u stvari, pokriva razlika izmeñu više cene domaćeg izvoznog proizvoda i ostvarene niže cene tog proizvoda na stranom tržištu. 6.2. Indirektne premije Indirektne (prikrivene) izvozne premije se javljaju u različitim oblicima, kao što su regresi, subvencije, poreske olakšice, povraćaj plaćenih carina na uvezenu robu (refakcije) i drugo. Koriste se naročito radi stimulisanja poljoprivredne proizvodnje i izvoza poljoprivrednih proizvoda. 6.3. Implikacije izvoznih premija Pomoću izvoznih premija se poboljšava konkurentska sposobnost domaće izvozno orijentisane proizvodnje na svetskom tržištu. Meñutim, njima se istovremeno pokriva niska produktivnost domaće proizvodnje. U dugoročnijem trendu, dejstvo izvoznih premija je kontraproduktivno za razvoj domaće proizvodnje na isti način kao što su kontraproduktivne i previsoke zaštitne carine. Poseban problem je metod prikupljanja sredstava za plaćanje izvoznih premija. Ona se uvek moraju prikupiti od drugih aktera, ekonomski uspešnijih i tehnološki naprednijih, što, po pravilu, uvek pogoršava njihove tržišne performanse. Izvozne premije više se praktikuju u nedovoljno razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, u zatvorenim, administrativno ureñenim privredama, nego u razvijenim tržišnim ekonomijama. Kontramera izvoznim premijama su kvote i kompenzatorske carine. S obzirom na to da izvozne premije spadaju u red „diskriminatorskih mera“, WTO je donela niz mera koje se odnose na tu oblast. Ona sa posebnom pažnjom prati odnose u njoj, šireći horizonte slobodne trgovine i ukazujući na dugoročne ekonomske i druge prednosti koje ona sobom nosi. Takvu politiku WTO najviše podržavaju industrijski najrazvijenije zemlje, sa jakim ekonomskim pozicijama na svetskom tržištu. 7. Prelevman Prelevman je specifičan protekcionistički instrument, koji se posebno koristi u spoljnotrgovinskom prometu poljoprivrednih proizvoda. Ekonomska funkcija prelevmana je zaštita domaćih poljoprivrednih proizvoñača od jeftinog uvoza poljoprivrednih proizvoda, odnosno od inostrane konkurencije. Na nižu cenu poljoprivrednih proizvoda iz uvoza naplaćuje se posebna taksa – prelevman (dažbina), čime se ona izjednačava sa visokom cenama domaćih poljoprivrednih proizvoda.

126

Njime se, dakle, pokriva razlika izmeñu cene poljoprivrednih proizvoda iz uvoza i niže cene domaćih poljoprivrednih proizvoda. U zavisnosti od visine prelevmana, cena poljoprivrednog proizvoda iz uvoza može čak da bude i viša od inače visoke cene domaćeg poljoprivrednog proizvoda, čime se praktično onemogućava uvoz takvog proizvoda. Visina prelevmana se utvrñuje u zavisnosti od kretanja cena pojedinačnih poljoprivrednih proizvoda na domaćem i svetskom tržištu, a ne u fiksnom iznosu. Evropska unija se posebno koristi prelevmana u ostvarivanju ciljeva svoje agrarne politike. Prihodi ostvareni naplaćivanjem prelevmana na uvezene poljoprivredne proizvode najvećim delom se koriste za razvoj poljoprivrede, a ponekad i za subvencioniranje izvoza poljoprivrednih proizvoda država članica u EU. Prelevmani koji se, na primer, naplaćuju na uvezene mlečne proizvode koriste se za unapreñivanje, promociju i istraživanje tržišta mleka i mlečnih prerañevina. Visok nivo prelevmana EU na uvezene poljoprivredne proizvode otežava, pa često i onemugućava mnoge zemlje, posebno nerazvijene, zemlje u razvoju i u traniciji, da izvoze poljoprivredne proizvode na jedinstveno tržište EU. S druge strane, visoke subvencije u poljoprivredi EU, koje omogućavaju i niže izvozne cene poljoprivrednih proizvoda njenih država članica, često su povod sporenja sa pojedinim najrazvijenijimm zemljam (SAD i dr.) i arbitriranja od strane STO. Prelevman je specifičan protekcionistički instrument, koji se posebno koristi u spoljnotrgovinskom prometu poljoprivrednih proizvoda. Njime se pokriva razlika izmeñu više cene domaćih poljoprivrednih proizvoda i niže cene istih proizvoda iz uvoza. Ne utvrñuje se u fiksnom iznosu, nego njegova visina zavisi od kretanja cena poljoprivrednih proizvoda na domaćem i stranom tržištu. 8. Damping Damping je jedan od instrumenata podsticanja izvoza. Javlja se onda kada jedna zemlja prodaje svoje proizvode na svetskom tržištu po cenama koje su niže od cena istih proizvoda na nacionalnom tržištu, mimo nivoa “normalne svetske cene” predviñene Opštim sporazumom o carinama i trgovini (GATT). Takve cene se nazivaju dampinške cene. Dampinškim cenama izvoznih roba želi se osvojiti dato tržište, potisnuti ili istisnuti sa njega domaćeg proizvoñača, a potom, zahvaljujući ostvarenoj monopolističkoj poziciji, povećati cene svojih roba i tako ne samo nadoknaditi izgubljeni profit zbog ranijih dampinških cena, nego i ostvariti i ostvarivati veće profite zahvaljujući višim cenama svojih roba na monopolizovanom stranom tržištu. Damping je realan problem u savremenoj meñunarodnoj trgovini. Zato su formirani odgovarajući internacionalni mehanizmi za sprečavanje pojave dampinga, kao i za efikasnu borbu protiv njega. U tome je nezamenjiva uloga WTO koja raspolaže relativno efekasnim instrumentima za suzbijanje dampinga, odnosno za kažnjavanje zemalja koje svoja dobra i usluge plasiraju na svetsko tržište po dampinškim cenama, to jest po cenama koje su znatno niže od utvrñenih svetskih cena. Dokazivanje postojanja dampinga je veoma komplikovan postupak. Kvantifikacija normalne svetske cene u takvim prilikama više je pitanje konvencije nego nekakve egzaktne računice.

127

9. Antidamping Osim mehanizama za suzbijanje dampinga na globalnom privrednom planu, makroekonomske vlasti svake nacionalne ekonomije koriste sve raspoložive ekonomske i druge instrumente u borbi protiv dampinških cena, a najefikasnije su antidampinške carine. To je, zapravo, posebno povećanje već postoječih carinskih stopa. Uvode se kada neka zemlja želi da spreči ili ograniči damping koji druga zemlja sprovodi na njenom unutrašnjem tržištu, prodajući robu po dampinškim cenama, to jest po cenama koje su znatno niže od domicilnih cena istih proizvoda. Svetska trgovinska organizacija odobrava korišćenje antidampinških carina kao oblika odbrane i zaštite domaćeg tržišta od nelojalne konkurencije iz inostranstva. Članice WTO su dužne da pre njihovog uvoñenja dokažu postojanje dampinga, odnosno izvoza robe po dampinškim cenama. Taj postupak vremenski obično duže traje, ali se, po pravilu, i završava. 10. Embargo Embargo predstavlja potpuno onemogućavanje izvoza, izvoza ili tranzita bilo za sve ili za pojedine vrste roba. Ta mera je u praksi poznata i kao trgovinski embargo, koji se nameće prema odreñenim zemljama na osnovu ekonomskih sankcija koje donose, odnosno propisuju pojedine države ili nadležni meñunarodni forumi. Na primer, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, krajem maja 1992. godine, nametnuo ekonomske sankcije prema Saveznoj Republici Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori), zbog nedovoljne saradnje sa meñunarodnom zajednicom, koje su svojim dugogodišnjim razornim dejstvom ubogaljile privredu naše zemlje, uz nesagledive ekonomske i političke posledice. 11. Trgovinski ugovori Trgovinski ugovori su spoljnotrgovinski istrumenti kojima se regulišu materijalna prava i obaveze ugovornih strana (obligacioni odnosi), odnosno ekonomskih aktera dve ili više država. Javljaju se u bilateralnoj i multilateralnoj formi. Članice WTO su dužne da se prilikom sklapanja bilateralnih i multiletaralnih trgovinskih ugovora pridržavaju ekonomskih principa koje je utvrdila ta meñunarodna organizacija.

128

Glava X MULTILATERALNI TRGOVINSKI

SISTEM

1. Logika multilateralnog trgovinskog sistema. 2. U zroci trgovinskog protekcionizma. 3. Nužnost trgovinskog liberalizma. 4. Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT). 4.1. Prva runda pregovora GATT. 4.2. Druga runda pregovora GATT. 4.3. Treća runda pregovora GATT. 4.4. Četvrta runda pregovora GATT. 4.5. Dilonova runda. 4.6. Kenedijeva runda. 4.7. Tokijska runda. 4.8. Urugvajska runda. 5. Svetska trgovinska organizacija (WTO). 5.1. Stvaranje WTO. 5.2. Odnos WTO i GATT-a. 5.3. Članstvo u WTO. 5.4. Srbija i WTO (“dvostruki kolosek”). 5.5. Sporazumi WTO. 5.5.1. Carine i trgovina. 5.5.2. Poljoprivreda. 5.5.3. Tekstil i odeća. 5.5.4. Trgovina uslugama. 5.5.5. Prava intelektualne svojine. 5.5.6. Strana ulaganja koja utiču na trgovinu. 5.6. Principi WTO. 5.7. Organi WTO. 5.8. Odlučivanje u WTO. 5.9. Saradnja WTO sa drugim organizacijama. 6. Ministarske konferencije WTO. 6.1. Singapurska ministarska konferencija. 6.2. Ženevska ministarska konferencija. 6.3. Sijetelska ministarska konferencija. 6.4. Doha ministarska konferencija. 6.5. Kankunska ministarska konferencija. 6.6. Hongkonška ministarska konferencija. 7. Dogradnja multilateralnog trgovinskog sistema.

129

1. Logika multilateralnog trgovinskog sistema Meñunarodna trgovina se zasniva na ekonomskoj logici obostrane materijalne koristi njenih učesnika (kompanija, odnosno država), da svaki od njih bude zadovoljen, da niko od njih ne bude ni "gubitnik" ("Looser") niti "dobitnik" ("Winner"), a ne na logici "sve ili ništa" ("All or Nothing") ili na "igri" od koje niko nema koristi ("Zero-sum Game"). Polazeći od takve ekonomske logike, svaka kompanija koja se bavi uvozom ili izvozom dobara i usluga teži da kroz meñunarodnu trgovinu, na svetskom tržištu, ostvari veći profit od onog koji bi eventualno mogla da ostvari njihovom kupovinom ili prodajom na domaćem tržištu (unutrašnja trgovina). Meñunarodna trgovina je konstanta globalnog biznisa. Njen uticaj na stabilnost i razvoj svetske ekonomije, kao i za stabilnost i razvoj svake pojedinačne zemlje u svetu, svakim danom je sve veći. 2. Uzroci trgovinskog protekcionizma I pored evidentnih ekonomskih koristi koje meñunarodna trgovina sobom nosi, njeno ograničavanje ili sprečavanje, na direktan ili indirektan način, jedan je od akutnih svetskih ekonomskih problema. Najčešći oblici ograničavanja meñunarodne trgovine su: uvozne kvote (Import Quotas), izvozne kvote (Export Quotas), izvozne dozvole (Eksport Licenses), carinske tarife (Tariffs), subvencije (Subsidies), antidampinške carine (Antidumping duties), necarinske trgovinske barijere (Nontariff Trade Barriers) i drugi. Tri su osnovna razloga zbog kojih pojedine zemlje pribegavaju restrikciji meñunarodne trgovine. Prvo. Bitna je visina plata zaposlenih (Wage Level). Smatra se da zemlja A (na primer, SAD) u kojoj su plate zaposlenih visoke, ne može da bude kompetitivna sa zemljom B (na primer, Kinom) u kojoj su plate zaposlenih niske. To je jedan od razloga zašto su u meñunarodnoj razmeni dobra i usluge zemlje A skuplji nego zemlje B. Drugo. Smatra se da raznovrsnim protekcionističkim merama moraju da pribegavaju one zemlje koje još nisu dostigle takav nivo ekonomske i tehnološke razvijenosti koji bi im obezbeñivao zaštitu njihovih "mladih industrija" ("Infant Industries") od konkurencije industrijski razvijenijih zemalja. Treće. Pojedine zemlje se često žale da konkurencija drugih zemalja u meñunarodnoj trgovini nije fer, da svoja dobra i usluge nude svetskom tržištu po nerealno niskim cenama, po dampinškim cenama (Dumping Pricies), te da su zato primorane da pribegavaju, zavisno od konkretne situacije, raznovrsnim spoljnotrgovinskim zaštitnim instrumentima i režimima zaštite domaće proizvodnje. Svaki od tih razloga, ma koliko na prvi pogled izgledao logičan i često opravdan, mora se sagledavati u kontekstu dugoročnog značaja meñunarodne trgovine i njene kompleksnosti. Prema meñunarodnoj trgovini se treba, pre svega, odnositi kao prema svojevrsnom "izumu". Tako je, na primer, pojava putničkog automobila sa unutrašnjim sagorevanjem značila kraj zapregama sa konjskom i drugom vučom. Konkurencija izmeñu te dve vrste prevoza je bila neravnopravna. Svi pokušaji zaštite zaprege od "nefer" konkurencije automobila bili su neuspešni. Jednostavno, zaprega i automobil nisu mogli da se takmiče u brzini kretanja.

130

Problem nije mogao da se reši povećanjem brzine zaprege, nego samo opštim prelazom sa zaprega na automobile. Meñunarodna trgovina ima svoju unutrašnju ekonomsku logiku i zakonitosti. Ona u proseku i na duži rok omogućava da zemlje koje meñusobno trguju, koje razmenjuju svoja dobra i usluge, sve više ujednačavaju elemente ekonomske strukture cene tih dobara i usluga, uključujući i nivo plata zaposlenih. Meñunarodna trgovina i konkurencija koju sobom nosi, podstiče pojedine zemlje i ekonomske aktere u njoj da neprestano teže pribavljanju i primeni novih i najnovijih tehnologija u proizvodnji dobara i usluga, da tako postaju sve kompetitivniji na svetskom tržištu, a ne da od njega beže, uvoñenjem različitih protekcionističkih mera. 3. Nužnost trgovinskog liberalizma Ograničavanje meñunarodne trgovine usporava ekonomski razvoj svake zemlje i svetske privrede u celini, dovodi do nepotrebnih zastoja u proizvodnji potrebnih dobara i usluga i njihovoj trgovini sa drugim zemljama. Sveopšta liberalizacija meñunarodne trgovine je u interesu ne samo razvijenih nego i zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja. Sve zemlje i njihove ekonomije su u savremenom svetu toliko meñuzavisne da se nijedna ne može razvijati na račun druge, nego samo meñusobnom saradnjom i partnerskim odnosom u meñunarodnoj trgovini. Trgovinski odnosi izmeñu svih zemalja u svetu treba da se razvijaju slobodno, da cirkulacija dobara i usluga ne bude ničim ometana (carine, premije, robni režimi i slično), da granice izmeñu domaćeg (unutrašnjeg) i stranog (spoljnjeg) tržišta budu nevidljive, te da se funkcija države u toj ekonomskoj sferi svede samo na pitanja sigurnosti prometa (inspekcijski poslovi, propisivanje i kontrola standarda, kontrola kvaliteta i slično). Umesto restrikcije, meñunarodnu trgovinu je neophodno podsticati odgovarajućim aktivnostima, merama i instrumentima Basic Economics na strani izvoza ili uvoza. Metodi podsticanja izvoza su: povećnje korišćenja raspoloživih kapaciteta (što je posebno važno za male zemlje); smanjenje troškova proizvodnje po jedinici proizvoda; povećanje marže (Markup) kojom se pokrivaju opšti troškovi kompanije i obezbeñuje marginalni profit; sužavanje polja rizika, i dr . Metodi podsticanja uvoza su: jeftinije nabavke reprodukcionih materijala i komponenata koje mogu da smanje troškove finalnog proizvoda; dopune proizvodne linije mogu povećati varijetet proizvoda koje kompanija prodaje i omogućiti veće korišćenje moći raspoloživih prodajnih kapaciteta; i proširenjem kruga snabevača - kompanija će biti manje osetljiva na ćudi snabdevača ukoliko ima na raspolaganju više njih. Liberalizacija meñunarodne trgovine omogućava da se progresivnom razmenom dobara i usluga izmeñu razvijenih i zemalja u razvoju po svetskim cenama stvaraju materijalne pretpostavke za brži razvoj zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, kao i za smanjenje postojećeg jaza u nivou njihove ekonomske razvijenosti u odnosu na industrijski razvijene zemlje. (Više o meñunarodnoj trgovini vidi: Thomas Sowell, Basic Economics, Basic Books, New York, 2002, p. 269 - 282.) 4. Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT)

131

Na veliki značaj meñunarodne trgovine za razvoj svetske privrede posebno je ukazano još na Bretonvudskoj konferenciji 1944. godine. Meñutim, opšta politička atmosfera u to vreme nije bila naklonjena stvaranju multilateralnog trgovinskog sistema. Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, V. Britanija i SAD su podnele predloge Ekonomskom i socijalnom savetu Ujedinjenih nacija (Economic and Social Council of the United Nations - ECOSOC) za uspostavljanje jednog meñunarodnog trgovinskog tela koje bi se nazvalo Meñunarodna trgovinska organizacija - MTO (International Trade Organization - ITO). ECOSOC je 1946. godine sazvao Konferenciju Ujedinjenih nacija o trgovini (United Nations Conference on Trade and Employment) radi razmatranja podnetih predloga V. Britanije i SAD. Pripremni komitet ECOSOC-a sačinio je nacrt ITO povelje (ITO Charter). Paralelno su tekli i trgovinski multilateralni pregovori. Rezultati tih pregovora inkorporirani su u Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT - General Agreement on Tariffs and Trade), koji je potpisan 1947. godine. GATT je postao deo nacrta ITO povelje. Na Konferenciji o trgovini i zaposlenosti, održanoj 1948. godine u Havani (Kuba), usvojena je ITO povelja, koja se često naziva i Havanska povelja ili Havanska deklaracija o stvaranju Meñunarodne trgovinske organizacije. Meñutim, Kongres SAD je odbio da ratifikuje ITO povelju, tako da nije došlo ni do osnivanja ITO. Umesto toga, ostao je na snazi Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT). GATT sporazum sadržavao je vrlo malo "institucionalne" strukture i bio je koncipiran kao privremeno i prelazno rešenje na putu stvaranja Svetske trgovinske organizacije. GATT je godinama funkcionisao kao meñunarodna organizacija, iako formalno to nije bio, a potom je prerastao je u trajni dokument. Osnovano je posebno privremeno intrenacionalno telo (agencija), bez pravnog statusa meñunarodne organizacije, sa zadatkom da organizaciono i logistički podrži sprovoñenje u život potpisanog opšteg sporazuma o carinama i trgovini. Osnovni postulati GATT-a bili su progresivna liberalizacija carinskih tarifa i podsticanje ekspanzije meñunarodne trgovine robama na nediskriminatornoj osnovi. Kroz pregovore o carinama i antidampinškim merama na trgovinsko-carinskim multilateralnim konferencijama (nazvane runde), GATT je omogućio postupno izgrañivanje prosperitetnog multilateralnog trgovinskog sistema. Od 1947. do 1993. godine održano je osam rundi multilateralnih trgovinskih pregovora (Multilateral trade negotiations - MTNs), čiji je rezultat snižavanje prvobitnih carinskih stopa za dve trećine, pvenstveno za industrijske robe i poljoprivredne proizvode. 4.2.1. Prva runda pregovora GATT

Prva runda pregovora je održana 1947. godine u Ženevi, . Na njoj je bilo ugovoreno 45. 000 carinskih koncesija za robe u meñunarodnoj trgovini, u vrednosti od 10 milijardi američkih dolara . 4.2.2. Druga runda pregovora GATT Druga runda pregovora je održana 1949. godine u francuskom gradiću Anesiju (Annecy).

132

Na njoj je bilo utvrñeno 5.000 koncesionih lista, što je značilo dalji pomak u liberalizaciji svetske trgovine. 4.3.3. Treća runda pregovora GATT Treća runda pregovora je održana 1950. godine u britanskom gradiću Torkeju (Torquay). Na njoj je bilo ugovoreno novih 8.700 carinskih koncesija. 4.2.4. Četvrta runda pregovora GATT Četvrta runda pregovora je održana 1956. godine u Ženevi. Vrednost ukupnih carinskih koncesija postignutih na toj rundi je bila 2,5 milijarde američkih dolara. 4.2.5. Dilonova runda Dilonova runda pregovora je održana u periodu 1960 - 1961.godine u Ženevi. Njen inicijator je bio tadašnji američki (Kenedijev) ministar finansija (US Secretary of the Treasury) C. Douglas Dillon, po kome je i dobila ime. Rezultat te runde pregovora bilo je 4.400 novih pozicija carinskih koncesija u godišnjoj vrednosti od 4,9 milijardi američkih dolara . 4.2.6. Kenedijeva runda Šesta runda pregovora je održana u periodu 1964 - 1967. godine u Ženevi, na inicijativu američkog predsednika Dž. F. Kenedija, po kome je i dobila ime. Rezultati Kenedijeve runde pregovora bili su sledeći: carine na industrijske proizvode snižene su u proseku za 35% (američki predlog je bio sniženje svih carina za 50%); date su carinske koncesije za 70% robnih nomenklatura koje podležu carinama; i postignut sporazum o pomoći u hrani za zemlje u razvoju u visini od 4,5 miliona tona pšenice godišnje (od toga obaveza SAD 40%). 4.2.7. Tokijska runda Tokijska runda pregovora je održana u periodu 1973 - 1979. godine, započeta u Tokiju, a završena u Ženevi. Rezultat Tokijske runde pregovora bio je dogovor 99 zemalja potpisnica o smanjivanju carina za još 35%. 4.2.8. Urugvajska runda Nakon perioda uspešnog funkcionisanja GATT-a, 80-tih godina prošloga veka došlo je do zastoja u pregovorima o daljem unapreñenju meñunarodne trgovine i do pojave neoprotekcionizma. Pretila je opasnost od otvorenog ili prikrivenog poništavanja do tada ostvarenih rezultata na planu liberalizacije svetske trgovine. Reforma GATT-a se nametala kao ekonomska i politička nužnost. (The text of the General Agreement on tariffs and Trade-GATT, ww.sunsonline.org.)

133

Reformisanje GATT-a započeto je lansiranjem nove faze multilateralnih pregovora o meñunrodnoj trgovini, nakon Ministarske konferencije GATT-a, održane septembra 1986. godine u ekskluzivnom urugvajskom turističkom centru Punta del Este, poznate kao Urugvajska runda (Uruguay Round). U okviru Urugvajske runde organizovani su intenzivni pregovori najvažnijih svetskih trgovinskih partnera o unapreñenju meñunarodne trgovine, sveobuhvatniji nego ikad ranije, uz stalno insistiranje na progresivnom smanjivanju i uklanjanju carinskih i necarinskih barijera. Na samom početku rada Uragvajske runde izbio je sukob izmeñu Evropske unije (EU) i SAD oko visine subvencija u oblasti poljoprivredne proizvodnje. SAD su insistirale na njihovom ukidanju ili drastičnom smanjivanju, čemu su se Francuska (najveći proizvoñač poljoprivrednih proizvoda u EU), ali i druge zemlje EU (posebno Danska, Španija i Italija) suprotstavljale. Multilateralni pregovori u okviru Urugvajske runde, iako je s vremena na vreme izgledalo da su osuñeni na propast, uspešno su okončani 14. decembra 1993. godine. (Questions and Answers Regarding the GATT Uruguay Round and NAFTA Changes to U.S. Patent Law and Practice, www.uspto.gov.) Glavni rezultat ovih pregovora bio je zaustavljanje neoprotekcionizma u globalnim razmerama, otvaranje perspektive daljoj liberalizaciji svetske spoljne trgovine i stvaranje uslova za efikasnije rešavanje trgovinskih sporova. 5. Svetska trgovinska organizacija (WTO) 5.1. Stvaranje WTO Na Marakeškoj konferenciji GATT-a, održanoj 15. aprila 1994. godine u Marakešu (Marrakesh, Maroko), uz učešće predstavnika 124 zemlje, doneta je odluka da se GATT transformiše u Svetsku trgovinsku organizaciju (World Trade Organization - WTO), u skladu sa Ugovorom o njenom osnivanju (Agreement Establishing the World Trade Organization). Rezultat Marakeške konferencije GATT-a bio je dokument nazvan Finalni akt Urugvajske runde i 28 pratećih sporazuma koji se tiču liberalizacije svetske trgovine roba, intelektualnih usluga i prava industrijske svojine. Svetska trgovinska organizacija (WTO) počela je da funkcioniše 1. januara 1995. godine. Njom je supstituisan GATT. 5.2. Odnos WTO i GATT-a GATT (sporazum) je amandmanima dopunjen i inkorporiran u nove WTO sporazume - legalne pravne osnove i pravila za trgovinu izmeñu zemalja, kao i za voñenje meñunarodne trgovinske politike. Tako je GATT prestao formalno da postoji. Do WTO sporazuma se došlo na osnovu pregovora, koji su potom potpisani od strane velikog broja svetskih trgovinskih nacija i ratifikovani od strane njihovih parlamenata. Za razliku od GATT-a, koji se bavio samo trgovinom robama, WTO sporazumi, osim trgovine robama, obuhvataju usluge i intelektualnu svojinu. Dakle, WTO je GATT, plus mnogo više od toga. Bez GATT-a i njegovih rundi pregovora, posebno Urugvajske runde, WTO ne bi postojala.

134

Stvaranje WTO-a predstavlja, posle 1948. godine, najveću reformu multilateralnog ekonomskog sistema, posebno sistema meñunarodne trgovine. 5.3. Članstvo u WTO Zaključno sa 23. aprilom 2004. godine, od 191 članice UN, 147 su članice WTO, koje pokrivaju preko 97% svetske trgovine. Članice GATT-a automatski su postale članice WTO. SFRJ je bila punopravni član GATT-a od 1966. godine. Nakon njenog raspada, SRJ (Srbija i Crna Gora), kao nova država (od 27. aprila 1992. godine), ostala je izvan WTO. Meñunarodna zajednica joj nije priznala kontinuitet sa prethodnom državom, pa time ni automatsko članstvo u WTO. 5.4. Srbija i WTO Posle demokratskih promena u Srbiji, 5.oktobra 2000. godine, SRJ (Srbija i Crna Gora) podnela je formalni zahtev za učlanjenje u WTO i tako stekla status posmatrača (Observer) u toj organizaciji, koji je, nešto kasnije, 2002. godine, nasledila državna zajednica Srbija i Crna Gora (SCG). Nakon neuspelih pokušaja harmonizacije carinskih i spoljnotrgovinskih sistema Srbije i Crne Gore tokom 2003. i 2004. godine, kao preduslova za proces prijema državne zajednice SCG u WTO, Generalni savet WTO je 15. februara 2005. godine doneo odluku o “dvostrukom koloseku” (“Twin-track”), prema kojoj će Srbija i Crna Gora odvojeno aplicirati za prijem u WTO (Acessesion Process). Strukture privreda Srbije i Crne Gore (sektor industrije, poljoprivrede i usluga) nisu identične. U Srbiji preovlañuje industrijsko-prerañivački i poljoprivredni sektor, a u Crnoj Gori sve veći ekonomski značaj dobija sektor usluga (turizam i dr.). Delovi privreda Srbije i Crne Gore su slični (metalurški i energetski kompleks, i dr.) i komplementarni (gravitacija privreda prema pruzi Beograd - Bar i Luci Bar, i dr.). Srbiji odgovara veći stepen zaštite industrijskih poljoprivrednih sektora od strane konkurencije za koje očekuje da u perspektivi mogu imati bolju šansu na svetskom tržištu. Crna Gora nema značajniju industriju koju bi trebalo štititi, pa zato nastoji da zadrži niske carinske i poreske stope radi stimulisanja dotoka stranog kapitala. To je ekonomsko obrazloženje razloga zašto su Srbija i Crna Gora, kao članice bivše državne zajednice SCG, ali i kao odvojene carinske teritorije, krenule odvojenim kolosecima prema WTO. Pregovori o prijemu Srbije u WTO su u završnoj fazi. Takoñe, još oko 30 zemalja pregovara o svom članstvu u WTO, uključujući i Rusiju. Njihovo članstvo u WTO podrazumeva prihvatanje rezultata Urugvajske runde pregovora. 5.5. Sporazumi WTO Pravila - sporazumi WTO rezultat su višegodišnjih pregovora država članica GATT. Oni se odnose na promet roba, intelektualnih usluga i industrijske svojine. Do sada je potpisano oko 30 sporazma i programa, odnosno obaveza koje su individualne zemlje članice preuzele u pogledu smanjenja carinskih tarifa i drugih trgovinskih barijera, kao i otvaranja tržišta usluga konkurenciji sa strane.

135

5.5.1. Carine i trgovina Počev od 1. januara 1995. godine, izmenjeni i dopunjeni GATT je, postao, faktički, WTO sporazum o carinama i trgovini robama, tipa "kišobrana", u skladu sa rezultatima postignutim Urugvajskom rundom pregovora. Najvažniji kvantitativni rezultati Uragvajske runde pregovora bili su, pored ostalog: (1) carine su smanjene sa prosečne stope od 6,3% na 3,8%; (2) vrednost industrijskih roba koje su potpale pod tzv. bescarinski tretman povećana je sa 20% na 44%; (3) smanjen je broj proizvoda sa visokom carinskom stopom; (4) ukinute su carine i druge dažbine na proizvode informativnih tehnologija od strane 40 zemalja koje u svetskoj trgovini tih proizvoda učestvuju sa 92%; (5) razvijene zemlje su povećale uvoz roba na koje postoje “obavezujuće“ carine sa 78% na 99%; i dr. Posebno važan rezultat Urugvajske runde je institucionalizovanje konsolidacije carina u okviru uzajamnih koncesija značajnih za ukupnu stabilnost svetske trgovine. Zabranjeno je preduzimanje bilo kakvih jednostranih mera od strane država članica koje bi mogle da ugroze tu konsolidaciju carina bez obezbeñenja kompenzacija, odnosno obeštećenja pogoñene države članice. 5.5.2. Poljoprivreda Sporazumom o poljoprivredi predviñena je transformacija necarinskih mera zaštite (kao što su uvozne kvote i subvencije) u carine, konsolidovanje carinskih stopa i njihovo postepeno smanjivanje u roku od pet godina za razvijene zemlje, odnosno u roku od deset godina za zemlje u razvoju. Tim aktom, pored ostalog, predviñeno je smanjivanje carinskih tarifa u trgovinskoj razmeni poljoprivrednih proizvoda u proseku 36% za razvijene i 24% za nerazvijene zemlje u narednih pet, odnosno 10 godina. Od implementacije Sporazuma o poljoprivredi, koja je u toku, očekuje se stvaranje svetskog tržišta poljoprivrednih proizvoda koje bi bilo pravednije za farmere širom sveta, uz ravnomerniji razvoj poljoprivrede i stabilniju proizvodnju hrane. 5.5.3. Tekstil i odeća Sporazumom o tekstilu i odeći predviñena je postepena liberalizacija trgovine proizvodima tekstilne industrije koja bi 2005 bila potpuna. Tim sporazumom je eliminisan sistem uvoznih kvota koji je dominirao u trgovini tekstilom i odećom od ranih 1960-tih godina, što će podstaći razvoj tekstilne industrije u svetskim razmerama. Procenjuje se da ta industrijska grana zapošljava od 20% do 40% radnoaktivnog stanovništva u svetu. 5.5.4. Trgovina uslugama Opštim sporazumom o trgovini uslugama – osim opštih principa i obaveza koje važe za meñunarodnu trgovinu robama – utvrñena su pravila meñunarodne trgovine za specifične sektore usluga, prilagoñena prirodi tih vrsta dobara, a utvrñene su i specifične obaveze individualnih zemalja da omoguće pristup njihovim tržištima usluga. Banke, osiguravajuća društva, telekomunikacione kompanije, turoperatori, hotelski lanci i transportne kompanije koje žele da se bave biznisom u inostranstvu, sada su u mogućnosti da uživaju iste principe slobodnije i pravednije trgovine koji su ranije primenjivani samo u trgovini robama.

136

Očekuje se da će nova pravila liberalizacije meñunarodne trgovine uslugama stimulisati veća investiciona ulaganja u sektor usluga širom sveta i omogućiti njegov brži privredni rast i razvoj u svetskim razmerama. Opšti sporazum o trgovini uslugama sadrži posebne anekse o finansijskim uslugama, uslugama u vazdušnom saobraćaju i kretanju lica koja pružaju usluge na osnovu tog sporazuma. 5.5.5. Prava intelektualne svojine Sporazumom finalnog akta Uragvajske runde pregovora o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, koji je stupio na snagu 1. januara 1995. godine, regulisan je pravni režim zaštite prava intelektualne svojine u prometu, kao što su autorska i njima slična prava (kopirajt, zaštita autora kompjuterskih programa, filmova i dr.), zaštitni trgovački znakovi roba i usluga, industrijski dizajn, patenti, geografske oznake, topografije integralnih kola, neobjavljene informacije, poslovne tajne i dr. Razvijenim zemljama je dat rok od jedne, zemljama u razvoju i tranziciji od pet i nerazvijenim zemljama od 11 godina da svoja nacionalna zakonodavstva usklade sa odredbama tog WTO sporazuma. Zaštita patenata, predviñena ovim sporazumom, zasniva se na odredbama Pariske konvencije o patentima iz 1967. godine. Osim zaštite prava intelektualne svojine, sporazumom su predviñene i mere za ostvarivanje i jačanje te zaštite, čime se posebno bave dve specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija - Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) i UNESKO . 5.5.6. Strana ulaganja koja utiču na trgovinu Sporazumom finalnog akta Uragvajske runde, koji se odnosi na strana ulaganja koja utiču na trgovinu, predviñene su obaveze država članica da neizostavno sarañuju u pogledu stranih investicija koje mogu da utiču na tokove meñunarodne robne razmene, odnosno da nijedna od njih ne primenjuje mere koje vrše diskriminaciju stranaca ili stranih roba (dobara i usluga). Tim sporazumom je, pored ostalog, osnovan Komitet za uslove praćenja stranih ulaganja. 5.5.7. Ostali sporazumi Ostali važniji sporazumi finalnog akta Urugvajske runde su: Sporazum o tehničkim preprekama trgovini; Sporazum o inspekciji robe pre isporuke; Sporazum o pravilima o poreklu robe; Sporazum o carinskoj vrednosti; Sporazum o procedurama za izdavanje dozvola; Sporazum o antidampingu; Sporazum o zaštitnom sistemu; Sporazum o subvencijama i kompenzacijama i drugi. 5.6. Principi WTO WTO je jedina globalna meñunarodna organizacija koja se bavi pravilima trgovine izmeñu zemalja (država). Strateški cilj WTO je smanjenje protekcionizma u meñunarodnoj trgovini, liberalizacija carinske i necarinske zaštite i ohrabrivanje tržišne konkurencije u svetskim razmerama.

137

Protekcionizam sistematski potiskuje kompanije u sve veću ekonomsku neefikasnost, uz sve negativne posledice koje iz toga proizilaze - zatvaranje fabričkih kapaciteta, gubljenje posla i slično. Stoga je slobodna meñunarodna trgovina nesporan faktor ekonomskog napretka i blagostanja svake zemlje i sveta u celini. U ostvarivanju takvog cilja, uloga WTO je nezamenjiva. Principi na kojima se zasniva multilateralni trgovinski sistem, utvrñeni WTO sporazumima (postavljeni ranije GATT-om), su: – Princip liberalizacije meñunarodne trgovine - obaveza država članica da kroz meñusobne pregovore postignu postupno snižavanje i/ili eliminisanje carinskih tarifa i drugih trgovinskih prepreka, uz dozvoljene izuzetke. – Princip najpovlašćenije nacije - obaveza opšteg tretmana proizvoda iz bilo koje države članice, odnosno da se zemlji sa kojom se sklapa trgovinski ugovor priznaju sva prava, povlastice i ustupci koji su već dati bilo kojoj drugoj zemlji. – Princip nacionalnog tretmana, odnosno nediskriminacije - obaveza država članica da proizvode uvezene na domaće tržište ne tretira nepovoljnije od istih ili sličnih domaćih proizvoda. – Princip slobode tranzita - pravo tranzita preko teritorije drugih država članica, bez diskriminacije. – Princip univerzalnosti je najširi obuhvat svih članica meñunarodne zajednice, nakon ispunjenja odgovarajućih uslova predviñenih za prijem u članstvo WTO. Meñutim, preko 40 država članica UN još uvek nisu postale članice WTO. – Princip transparentnosti se odnosi na javno publikovanje svih mera WTO. Isto tako, i vlade država članica su se obavezale da svoje trgovinske politike učine transparentnim. – Princip posebnog tretmana zemalja u razvoju znači stimulisanje njihovog bržeg ekonomskog razvoja i uključivanja u meñunarodnu trgovinu. – Princip nepristrasnosti u rešavanju trgovinskih sporova je obaveza država članica da uspostave nepristrasna sredstva i mehanizme i da se pridržavaju utvrñenih postupaka i procedura za rešavanje eventualnih trgovinskih sporova koji nastaju u odnosima izmeñu njih. 5.7. Organi WTO Najviši organ WTO je Ministarska konferencija (zastupljene sve države članice na ministarskom nivou), koja se održava najmanje jedanput u dve godine. Na njoj se donose najvažnije odluke konsenzusom država članica. Predviñeno je i odlučivanje većinom glasova, ali ta mogućnost do sada nije korišćena. U nadležnosti Ministarske konferencije je Generalni savet (zastupljeni ambasadori ili šefovi delegacija država članica akreditovani u Ženevi, a ponekad i drugi njihovi zvaničnici), koji se sastaje nekoliko puta godišnje. Generalni savet se sastaje i kao Telo za ocenjivanje trgovinske politike i kao Telo za rešavanje sporova. Na sledećem nivou, stalni organi WTO su: Savet za robe, Savet za usluge i Savet za intelektualnu svojinu, koji podnose izveštaje Generalnom savetu.

138

Brojni specijalizovani komiteti, radne grupe i radni timovi bave se individualnim sporazumima i drugim oblastima, kao što su zaštita životne sredine, razvoj, aplikacije za prijem u članstvo i regionalni trgovinski sporazumi. Organi WTO: (1) obezbeñuju dosledno ostvarivanje WTO sporazuma; (2) organizuju trgovinske pregovore izmeñu država članica (WTO forum za pregovore); (3) rešavaju trgovinske sporove izmeñu država članica; (4) nadgledaju nacionalne trgovinske politike država članica (monitoring); (5) pružaju tehničku i drugu pomoć zemljama u razvoju i (6) sarañuju sa drugim meñunarodnim organizacijama. 5.8. Rešavanje sporova Meñusobne sporove članica WTO rešava posebno Telo za rešavanje sporova. Sporovi se rešavaju u dve faze. U prvoj fazi, koja ne može trajati duže od 60 dana, sukobljene strane moraju pokušati da same reše spor, uz pomoć, ako zatreba, generalnog sekretara WTO. U drugoj fazi, koja ne može trajati duže od 7,5 meseci, spor se razmatra na panelu eksperata koji finalni izveštaj dostavljaju članicama WTO. Sukobljene strane imaju pravo žalbe na izveštaj eksperata panela, koja se rešava u roku od 30 dana. Žalba se prihvata ili odbija konsensusom na Telu za rešavanje sporova. 5.9. Saradnja WTO sa drugim organizacijama Svetska trgovinska organizacija, Meñunarodni monetarni fond i Svetska banka zaključili su Sporazum o saradnji, koji, izmeñu ostalog, predviña i podnošenje zajedničkog izveštaja direktora te tri meñunarodne organizacije Generalnom savetu Svetske trgovinske organizacije. (WTO - The World Trade Organization, Trading into the Future, 2nd edition, Revised march 2001, www.wto.org; Bernard Hoekman i Etros C. Mavroidis, Economic Development, Competition policy and the WTO, www.wto.org; Bernard Hoekman, Economic Development and the WTO after Doha, www.wto.org.) Sedište WTO je u Ženevi. 6. Ministarske konferencije WTO Do sada je održano šest ministarskih konferencija posvećenih, pored ostalog, i pitanjima institucionalne dogradnje multilateralnog trgovinskog sistema 6.1. Singapurska ministarska konferencija Prva ministarska konferencija WTO, nakon početka njenog zvaničnog rada (1. januar 1995. godine), održana je u Singapuru od 9. do 13. decembra 1996. godine. Na Singapurskoj ministarskoj konferenciji razmatrani su aktivnosti i iskustva stečena u dvogodišnjem funkcionisanju WTO, kao i trgovinska pitanja multilateralnog i bilateralnog karaktera u svetlu implementacije pravila i sporazuma usvojenih na finalnoj sesiji Uragvajske runde održanoj u Marakešu (Maroko) aprila 1994. godine. Singapurska ministarska konferencija je pokušala da proširi agendu WTO, lansirajući predloge za pregovore o „novim pitanjima“ („New Issues“), kao što su: trgovina i politika kompeticije; trgovina i investicije; transparentnost u državnim nabavkama i trgovinske olakšice. Pokretanje pregovora o tim pitanjima izazvalo je izvesne kontroverze i neslaganja unutar WTO, posebno izbeñu zemalja u razvoju i razvijenih zemalja, što je posebno došlo do izražaja na narednim ministarskim konferencijama. (Singapore WTO Ministerial 1996:

139

Ministerial Declaration, Singapore Ministerial Declaration, December 13, 1996, www.wto.org.) 6.2. Ženevska ministarska konferencija Druga ministarska konferencija WTO održana je u Ženevi od 18. do 20. maja 1998. godine. Na njoj se prvi put priznalo da trgovinski sporazumi utvrñeni na finalnoj sesiji Urugvajske runde ne uvažavaju i ne odražavaju na pravi način interese zemalja u razvoju i najmanje razvijenih zemalja. 6.3. Sijetelska ministarska konferencija Treća ministarska konferencija WTO održana je u Sijetlu (Seattle, SAD) od 30. novembra do 3. decembra 1999. godine. Na njoj nije postignut nikakav sporazum o rešavanju spornih trgovinskih i drugih pitanja u odnosima izmeñu razvijenog i nedovoljno razvijenog dela sveta, odnosno izmeñu Severa i Juga. Konsenzus nije bilo moguće postići pre svega zbog protesta zemalja u razvoju, koje su smatrale da globalnim trgovinskim pregovorima nedostaje potrebna transparentnost. Pored toga, ta ministarska konferencija je održana i u atmosferi masovnih i žestokih demonstracija protiv WTO, slobodne trgovine i globalizacije, a koje su televizijski direktno prenošene širom sveta. 6.4. Doha ministarska konferencija Na Četvrtoj ministarskoj konferenciji WTO, održanoj u Dohi (Katar) novembra 2001. godine, lansirana je nova runda globalnih razgovora o svetskoj trgovini, poznata kao Doha razvojna agenda (Doha Development Agenda - DDA), na kojoj su, usvajanjem ministarske deklaracije, inicirani pregovori o daljem otvaranju tržišta za poljoprivredne proizvode, industrijska i potrošna dobra i usluge širom sveta. Doha razvojna agenda (DDA) je do sada najambiciozniji pokušaj da se pitanja ekonomskog razvoja postave u središte multilateralnog trgovinskog sistema, da se utvrde obavezujuća pravila koja će podstaći razvoj i omogućiti zemljama u razvoju da osete direktnu korist od dalje svetske trgovinske liberalizacije. (Doha WTO Ministerial 2001: Ministerial Declaration, Doha Ministerial Declaration, November 20, 2001, www.wto.org.) 6.5. Kankunska ministarska konferencija Peta ministarska konferencija WTO je održana u Kankunu (Meksiko) od 10. do 14. septembra 2003. godine. Glavni zadatak konferencije bio je da se oceni ostvareni pregovarački progres u realizaciji Doha razvojne agende. Na konferenciji su dominirala pitanja poljoprivrede i „singapurska pitanja“ (investicije, transparentnost u državnim nabavkama, kompeticija i trgovinske olakšice). Konferencija je završena bez konsenzusa, odnosno na njoj nije postignut sporazum o tome kako ići napred u konkretizaciji poruka Doha razvojne agende, koje su na toj konferenciji reafirmisane, kao i obaveza da se one u celosti implementiraju. U WTO sve je prisutnija narastajuća polarizacija, posebno u pogledu „novih pitanja“ („New Issues“) i poljoprivrede, koja najviše zabrinjavaju zemlje u razvoju i nerazvijene zemlje. (Ministerial conferences - Concún 5th Ministreial, The Fifth WTO Ministerial Conference, www.wto.org.)

140

6.6. Hongkonška ministarska konferencija Na sastanku Generalnog saveta WTO, održanom u Ženevi (Švajcarska), krajem jula 2004. godine, članice WTO su postigle napredak u pregovaračkom procesu usvajanjem Paketa okvirnih sporazuma (tzv. „Julski paket“) kojim su otvorena vrata za dalje pregovore o trgovinskoj liberalizaciji na liniji Doha razvojne agende. Na tom satanku je doneta i odluka da se Šesta ministarska konferencija WTO održi u Hong Kongu (Kina), od 13. do 18. decembra 2005. godine. (Doha Development Agenda: Doha Work Programme, Text of ‘July Package’ - the General Concún Decision, 2. August 2004, www.wto.org.) U žiži Hongkonške ministarske konferencije nalazili su se, ponovo, odnosi izmeñu bogatih i siromašnih, razvijenih i zemalja u razvoju, uključujući i najmanje razvijene zemlje. (Doha Work Programme, Ministerial Declaration, 22 December 2005, www.wto.org.) 7. Dogradnja multilateralnog trgovinskog sistema Multilateralni trgovinski sistem, institucionalizovan osnivanjem WTO, nije ni savršen i završen sistem. Takoreći od prvog dana stupanja na snagu WTO, postojala je i postoji potreba daljeg dograñivanja institucionalizovanog multilateralnog trgovinskog sistema. U dosadašnjoj praksi svog funkcionisanja, WTO nije pokazala dovoljnu efikasnost, odgovornost i legitimnost u upravljanju globalnom ekonomijom i još nije postala jedan operacionalizovan sistem (Operational System). Zato je neophodno još preciznije definisati funkcije WTO, način ostvarivanja preuzetih obaveza, mehanizam pregovaranja, postupak donošenja odluka, proceduru odlučivanja, posebno u Telu za rešavanje sporova, i dr. Posebno je važno usavršiti mehanizam za rešavanje sporova (Dispute Settlement Mechanism), koji će automatski primoravati i najbogatije zemlje, kao što su SAD i EU, da se bez pogovora pridržavaju zajednički utvrñenih pravila u meñunrodnoj trgovini. Reforma WTO se nameće kao globalna neophodnost. (Više o WTO vidi: What is the WTO, The WTO’s 147 Members, Ministerial Conferences - www.wto.org; Filip Turčinović, Ekonomske integracije i trgovinske grupacije, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002, 22 - 84.; Safet Kurtović, Kostadin Pušara, Mehmedalija Hadžović, 87 - 122); Dragana M. ðurić, Zora Prekrajac, Marija Vidas-Bubanja, 67 - 84, i Branislav Pelević, str 265 - 278.)

141

Glava XI SARADNJA SA ME ðUNARODNIM

TRGOVINSKIM ARBITRAŽAMA

1. Pojam me ñunarodne trgovinske arbitraže. 2. Predmet me ñunarodne trgovinske arbitraže. 2.1. Meñunarodni spor. 2.2. Trgovinski spor. 2.3. Abitražni sporazum. 3. Vrste meñunarodne trgovinske arbitraže. 3.1. Ad hok arbitraže. 3.2. Institucionalne arbitraže. 3.3. Opšte arbitraže. 3.4. Specijalizovane arbitraže. 3.5. Nacionalne arbitraže. 3.6. Meñunarodne arbitraže. Poslovi meñunarodne trgovinske arbitraže (meñunarodni trgovinski sporovi, ad hok i institucionalne arbitraže i dr.) nalaze se, takoñe u fokusu aktivnosti diplomatske službe, koja mora pokazati i spremnost i sposobnost da ekonomskim akterima svoje zemlje na svetskom tržištu pruže, ako je potrebno, potrebnu pomoć i podršku.

142

1. Pojam me ñunarodne trgovinske arbitraže Meñunarodna trgovinska arbitraža predstavlja originalni pravni institut slobodnog organizovanja stranaka u rešavanju njihovih privatnih sporova do kojih dolazi u obavljanju poslova spoljne trgovine ili bilo kojeg drugog oblika poslovanja sa inostranstvom, u skladu sa arbitražnim sporazumom stranaka. (Više o pojmu meñunarodne trgovinske arbitraže vidi: Miodrag Trajković, Meñunarodno arbitražno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu - Udruženje pravnika Jugoslavije, Beograd, 2000, 8 - 42; Milena Petrović, Rešavanje spora pred meñunarodnom trgovačkom arbitražom, Pravni fakultet u Kragujevcu, Kragujevac, 1996, 17 - 20.) Mehanizam meñunarodne trgovinske arbitraže je nastao kao izraz potrebe poslovnog sveta da se izvršavanje preuzetih ugovornih obaveza iz meñunarodne privredne aktivnosti stranaka ostvaruje na efikasniji, brži i jednostavniji način od onog koji obezbeñuju zvanični državni sudovi. "U savremenim meñunarodnim ekonomskim odnosima teško je zamisliti brz i nesmetan razvoj trgovačkih transakcija bez postojanja i delovanja trgovačke arbitraže". (Milena Petrović, 11.) Arbitraža je privatna jurisdikcija, nedržavna institucija, samostalna u odnosu na državne sudove, odnosno autonomna u odnosu na državnu jurisdikciju. Odnosi izmeñu privatnih sudova i zvaničnih državnih sudova su partnerski, a ne konkurentski. Arbitraža (privatni sud) je alternativa rešavanju sporova u državnim sudovima. Položaj privatnih sudova stranaka pravno je regulisan nacionalnim zakonodavstvima i meñunarodnim normama (konvencijama). Meñunarodna trgovinska arbitraža, odnosno privatni sudovi stranaka, postali su nerazdvojni deo savremenog sistema meñunarodnih ekonomsklih odnosa. Danas je skoro nemoguće sresti neki meñunarodni ugovor o kupoprodaji, zastupništvu, komisionu, špediciji, meñunarodnim i meñudržavnim investicionim radovima, bankarskim poslovima, poslovima osiguranja, poslovima pomorskog prava i drugih podgrana meñunarodnog saobraćajnog prava, poslovima iz domena stranih ulaganja, koncesije, intelektualne svojine, zaštite know-how i dr., bez klauzule o arbitažnom rešavanju spora, koji proizilazi iz tog ugovora ili je u vezi sa njim. U takvim meñunarodnim ugovorima je, po pravilu, prisutna odredba da stranke, prilikom neizvršenja ili delimičnog izvršenja ugovora, pristaju da odluka arbitraže bude "konačna i obavezujuća za stranke", to jest da unapred prihvataju odluku koju arbitraža donese. Značaj meñunarodne trgovinske arbitraže je u stalnom porastu. To potvrñuje i povećanje broja sporova pred meñunarodnim trgovinskim arbitražama, posebno pred najvećim i najstarijim arbitražnim kućama u svetu, kao što su Londonska ili Pariska arbitraža. Uspon meñunarodne arbitraže je, s jedne strane, proizvod sve veće internacionalizacije privredne aktivnosti, povećanja obima meñunarodne trgovine i broja meñunarodnih ugovora izmeñu aktera na svetskoj privrednoj sceni i, s druge, sporog i formalnog rada zvaničnih državnih sudova, nedovoljno prilagoñenog dinamizmu savremenih meñunarodnih ekonomskih odnosa u procesu globalizacije uopšte. 2. Predmet me ñunarodne trgovinske arbitraže

143

Predmet meñunarodne trgovinske arbitraže su sporovi koji su: 1) po svojoj prirodi meñunarodni; 2) po svojoj sadržini trgovinski (trgovački); i 3) po načinu rešavanja koncipirani voljom samih stranaka (abitražni sporazum). Svaki od ova tri uslova ima specifično značenje. 2.1. Meñunarodni spor Obično se smatra da neki arbitražni trgovinski spor ima odlike meñunarodnog spora ako je jedna od strana u sporu pravni subjekt druge države. Prema Evropskoj konvenciji o meñunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961. godine, stranke u meñunarodnom sporu mogu biti fizička i pravna lica koja su u vreme zaključivanja arbitražnog sporazuma imala prebivalište ili sedište u različitim državama. Isto tako, i Model - zakonom o trgovinskoj arbitraži iz 1985. godine, poznatijim pod imenom "Model - zakon UNCITRAL“, predviñeno je, pored ostalog, da je trgovinska arbitraža meñunarodna ako su stranke iz arbitražnog sporazuma u vreme njegovog zaključivanja imale poslovna sedišta u različitim zemljama. U pravnoj doktrini i meñunarodnoj pravnoj praksi ne postoji uniformno tumačenje pojma "meñunarodni spor". 2.2. Trgovinski spor Takoñe ne postoji ni uniformno tumačenje pojma "trgovinski spor". Termin "trgovinski" ponekad se interpretira doslovno, nominalno i istorijski. Život i praksa nude mnogo širu interpretaciju tog termina, pa se njime obuhvataju sve vrste trgovine ili poslovnih transakcija. Prema Model – zakonu, "trgovinskim" transakcijama se smatraju, iako se na njih ne ograničavaju, sledeće transakcije: trgovinske transakcije o prodaji ili razmeni robe i usluga; ugovori o distribuciji; trgovinsko predstavništvo i zastupanje; faktoring; lizing; izgradnja fabrika; konsalting; inžinjering; ugovor o licenci; investicije; finansiranje; bankarski poslovi; osiguranje, ugovori o eksploataciji ili o koncesijama; zajednička ulaganja i drugi oblici industrijske ili poslovne saradnje; prevoz roba ili putnika u vazdušnom, pomorskom, železničkom ili drumskom saobraćaju. Opšti stav sudova mnogih zemalja je da pojam "trgovinski" treba tumačiti šire, u takvom kontekstu primenjivati Njujoršku konvenciju o priznavanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka iz 1958. godine i Evropske konvencije o meñunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961. godine 2.3. Arbitražni sporazum Arbitražni sporazum ili ugovor je akt kojim se dobrovoljno izražava volja stranaka u sporu. Volja stranaka u sporu se najčešće pojavljuje u obliku tzv. kompromisne klauzule, sadržane u glavnom ugovoru iz kojeg je spor nastao. Kad u glavnom ugovoru kompromisna klauzula ne postoji, stranka može da postigne arbitražni sporazum posredstvom tzv. arbitražnog kompromisa, kao naknadnog dogovora o arbitražnom rešavanju spora, kada se on već pojavio. U oba slučaja opredeljivanja stranaka za arbitražu u nastalom sporu, stranke same formiraju arbitražno veće (sud), po pravilu tako što odreñuju po jednog arbitra, koji zatim biraju trećeg - predsednika arbitražnog veća.

144

Arbitri su privatne sudije koje moraju da ispunjavaju stručne i moralne kvalitete neophodne za obavljanje takve dužnosti. Odluka arbitražnog veća je konačna i protiv nje ne postoji pravo žalbe. Ona ima snagu pravosnažnosti kao presuda suda, i može biti izvršna i na teritoriji drugih zemalja, ukoliko one prihvataju odgovarajuće odredbe Meñunarodne konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka. 3. Vrste me ñunarodne trgovinske arbitraže Teorija i praksa meñunarodnog arbitražnog prava poznaju brojne klasifikacije arbitraže, ali je najpoznatija i najvažnija podela na ad hok i institucionalne arbitraže, opšte i specijalizovane arbitraže, nacionalne i meñunarodne. 3.1. Ad hok arbitraže Ad hok ili privremene meñunarodne arbitraže formiraju se radi rešavanja odreñenog trgovinskog spora, postoje samo za konkretni slučaj, za konkretnu situaciju. Organizacija, pravila ponašanja i arbitražni postupak ad hok meñunarodne arbitraže potpuno su prepušteni strankama u sporu. One kompromisornom odlukom ili kompromisom imenuju arbitre i propisuju ceo postupak. Pri utvrñivanju pravila arbitražne procedure stranke, po pravilu, koriste neka od postojećih pravila postupka, kao što su, na primer, Pravila UNCITRAL-a Ekonomske komisije UN za Evropu. Brzina i efikasnost arbitraže zavisi od toga da li je izabrana procedura jednostavna ili komplikovana. Po donošenju presude, ad hok arbitraža prestaje da postoji. 3.2. Institucionalne arbitraže Institucionalne meñunarodne arbitraže su stalne (permanentne), sa ustaljenim pravilima postupka i odreñenim administrativnim aparatom. Najčešće su organizovane pri udruženjima privrede, profesionalnim organizacijama, industrijskim komorama i drugim asocijacijama privrede. Broj stalnih meñunarodnih arbitraža u svetu je u stalnom porastu (sada ih ima oko 200), kao rezultat sve veće internacionalizacije i globalizacije privrednog života i trgovine. U svetu poznate i priznate stalne meñunarodne arbitraže su: Pariska arbitraža, Londonska arbitraža, Američka arbitraža, Ciriška arbitraža, Štokholmska arbitraža, Moskovska arbitraža, Beogradska arbitraža i dr. Institucionalne meñunarodne arbitaže mogu biti zatvorenog i otvorenog tipa. Institucionalne meñunarodne arbitaže zatvorenog tipa rešavaju trgovinske sporove u kojima je jedna od strana u sporu članica organizacije ili udruženja koja su osnovale tu arbitražu.

145

Institucionalne meñunarodne arbitaže otvorenog tipa rešavaju trgovinske sporove u kojima jedna od strana u sporu ne mora da bude članica organizacije ili udruženja koje su osnovale tu arbitražu. 3.3. Opšte arbitraže Opšte arbitraže, kao oblik institucionalnih arbitraža, rešavaju sve vrste meñunarodnih trgovinskih sporova iz robnog prometa proizvoda i usluga na svim tržištima u svetu. 3.4. Specijalizovane arbitraže Specijalizovane arbitraže su oblik institucionalnih arbitraža u kojima se rešavaju sporovi u vezi sa prometom ili poslovanjem odreñenim proizvodima, odnosno stvarima, ili sporovi na posebnim robnim tržištima. Najčešći oblik specijalizovanih arbitraža su interne arbitraže svetskih i nacionalnih udruženja, koje okupljaju organizacije proizvodnje i trgovine odreñenih roba, kao što je, na primer, stalna arbitraža pri Udruženju za promet žitaricama i stočnom hranom (GAFTA - Grain and Feed Trade Association), Londonska berza metala (London Metal Exchange), Arbitražna Komora za pamuk (Chambre arbitrale de cotons de Havre), Trgovinska federacija kafe (Coffee Trade Association), Udruženje za šećer (Sugar Association), Udruženje brokera čaja (Tea Broker’s Association) i druge. 3.5. Nacionalne arbitraže Nacionalne arbitraže se osnivaju pri nacionalnim trgovinskim komorama ili trgovinskim udruženjima. Arbitražni postupak se vodi prema arbitražnim pravilima institucije, i u skladu sa domaćim zakonskim pravilima o arbitraži i pravilima o sudskom postupku. 3.6. Meñunarodne arbitraže Meñunarodne trgovinske arbitraže su institucionalne opšte arbitraže (Arbitražni sud Meñunarodne trgovinske komore u Parizu, Udruženje američke arbitraže i dr.) i specijalizovane institucionalne arbitraže - GAFTA i dr. (Više o vrstama meñunarodne trgovinske arbitraže vidi: Miodrag Trajković, 44 - 114; Milena Petrović, 20 - 22 i Budimir Stokić, Savremeni menadžment u spoljnoj trgovini, 108 - 109.)

146

DEO III

PRINCIPI MEðUNARODNIH FINANSIJA

147

PART III

PRINCIPLES OF INTERNACIONAL FINANCE

148

Glava XII SISTEM DEVIZNIH KURSEVA

1. Šta je sistem deviznih kurseva? 2. Šta je devizn i kurs? 3. Paritet kupovne mo ći (PPP). 4. Zakon jedne cene (LOP). 5. Zlatni standar d. 6. Dolarski standard. 7. Plivaju ći devizni kurs. 8. Fiksni devizni kurs. 9. Plivaju ća cena zlata. 10. Monetarna dominacija dolara, evra i jena. 11. Konvertibilnost doma će valute. 12. Devizne rezerve . 12.1. Šta su devizne rezerve? 12..2. Nivo deviznih rezervi. 12.3. Upravljanje deviznim rezervama. 13. Devalvacija (depresijacija). 14. Revalvacija (apres ijacija). 15. Uticaj oblika deviznog kursa na obra čun GDP . 1. Šta je sistem deviznih kurseva? Danas svaka država ili zajednica država ima sopstvenu (domaću) valutu: na primer, u SAD je dolar, u Evropskoj uniji je evro, u Japanu je jen, u Bugarskoj je lev, u Srbiji je dinar, itd. Odnosi izmeñu različitih nacionalnih valuta kroz koje se realizuju finansijske transakcije u internacionalnom pravnom prometu dobara i usluga predstavljaju sistem deviznih kurseva.

149

Devizni kursevi su ključni elemenat funkcionisanja svetske ekonomije. U tom cilju uspostavljen je odgovarajući internacionalni monetarni i finansijski sistem koji omogućava utvrñivanje deviznih kurseva, odnosno cena inostranih valuta izraženih u domaćoj (nacionalnoj) valuti. 2. Šta je devizni kurs? Transakcija jedne nacionalne valute za drugu, ma koliko na prvi pogled izgledala jednostavna operacija, ima složenao monetarno i ekonomsko značenje. U nekim slučajevima te transakcije su obavijene velom misterije, nedokučivosti, a i protivzakonitih aktivnosti. Kad različite zemlje koriste različite valute, uvek kada meñusobno trguju, kad jedna od druge kupuju ili prodaju dobra i usluge, one nužno razmenjuju i svoje nacionalne valute. U protivnom, meñunarodne kupoprodajne transakcije ne bi mogle da se uspešno realizuju. Odnosno, internacionalna trgovina odvijala bi se usporeno, svodila bi se na prostu razmenu robe za robu (trampa). Na primer, kad jedno preduzeće iz Srbije želi da kupi džins farmerke od prodavca iz SAD ono prvo mora da zameni svoje dinare u dolare i da sa njima plati kupljeni artikal. Jer, prema američkom zakonu, sve kupvine u SAD moraju se obavljati u dolarima, a ne u nekoj drugoj nacionalnoj valuti, pa i kad je ona konvertibilna. Obrnuto, kad jedno preduzeće iz SAD želi da kupi, na primer, konzerviranu šunku u Srbiji ono prvo mora svoje dolare da zameni u dinare i da sa njima plati taj proizvod. Jer, po našem važećem zakonu, sve kupovine u Srbiji moraju se zvanično obavljati u dinarima, bez obzira što je američki dolar konvertibilna valuta (nezvanično, u privatnim platnim transakcijama, u Srbiji se koriste i strane konvertibilne valute, posebno evro). Centralno pitanje je šta dve ili više različitih nacionalnih valuta čini samerljivim, na osnovu čega se utvrñuje kurs po kome jedna valuta treba da se razmenjuje za drugu: kakav, na primer, treba da bude devizni kurs izmeñu dolara i dinara, izmeñu dinara i evropskog evra, izmeñu dolara i evra, izmeñu jena i evra, izmeñu dolara i jena, itd.? Zato je definisanje deviznog kursa nacionalne (domaće) valute date zemlje u odnosu na nacionalne valute drugih zemalja ključna karika funkcionisanja sistema internacionalne trgovine i internacionalnih finansija, odnosno funkcionisanja tržišne ekonomije u svetskim razmerama. Pod deviznim kursom (Exchange Rate) podrazumeva se cena odreñene inostrane valute izražene u domaćem novcu. Devizni kursevi su, u stvari, sredstvo razmene (Medium of Exchange) pomoću koga i preko koga se ostvaruju internacionalne transakcije u svetskoj ekonomiji, odnosno svakodnevne kupovine i prodaje dobara i usluga izmeñu ekonomskih aktera različitih zemalja. Uspostavljanje realnog deviznog kursa je jedan od ključnih parametara mehanizma tržišne ekonomije. Voñenje politike deviznog kursa nacionalne valute jedna je od centralnih funkcija emisione banke, odnosno u našim uslovima Narodne banke Srbije, u skladu sa obavezama preuzetim članstvom u IMF. U savremenoj privrednoj praksi i teoriji susreću se više oblika deviznog kursa.

150

3. Paritet kupovne mo ći (PPP) Po kom kursu jedna nacionalna valuta treba da se razmenjuje za drugu? Kako se izračunava, na osnovu čega se odreñuje kurs izmeñu, na primer, dolara i dinara? Ako je, na primer, prosečna cena bioskopske ulaznice u SAD 3 dolara, “odgovarajući“ kurs bio bi onaj po kom se 3 dolara zamenjuje za iznos po kome se u dinarima može kupiti bioskopska ulaznica u Srbiji. Ako prosečna cena bioskopske ulaznice u Srbiji iznosi 240 dinara, onda bi kurs koji odražava kupovnu moć mogao da se izračuna na sledeći način: Din 240

----------- = Din 80/$ $3 Prema tome, ako kurs izmeñu dve valute (dinara i dolara) iznosi 80 dinara po dolaru, koliko približno iznosi i zvanični devizni kurs dinara za dolar (početkom 2005. godine), to znači da gledalac bez obzira u kojoj od dve zemlje (SAD ili Srbiji) ide u bioskop, može da kupi kartu po ceni koja predstavlja istu vrednost: 3 dolara odnosno 240 dinara. To je teorija pariteta kupovne moći (PPP - Purchasing Power Parity). PPP predstavlja stopu kojom se izjednačavaju cene identičnih dobara i usluga izražene različitim valutama. Ako se cena istog dobra ili usluge označi sa Pdin u Srbiji i sa P$ u SAD, a gotovinski kurs izmeñu dinara i dolara sa S din/$, onda cena dobra ili usluge u dinarima predstavlja cenu u dolarima pomnoženu gotovinskim kursom:

Pdin = P$ x S din/$ Odnosno Cena u Srbiji = Cena u SAD x Kurs Pri tome, gotovinski kurs dinara i dolara izračunava se stavljanjem u odnos dve cene identičnog dobra ili usluge:

Pdin

S din/$ = -------- P$

Po ovoj jednostavnoj formuli može se utvrditi paritet kupovne moći za sva istovetna dobra ili usluge izmeñu različitih zemalja. Utvrñivanje kursa domaće valute na osnovu PPP metode je ekonomski logično. Meñutim, njegovo korišćenje u praksi je komplikovano. Ne postoji samo jedna roba čija se cena uporeñuje izmeñu dve ili više zemalja nego njihovo mnoštvo. U robnom svetu postoje različita i raznovrsna dobra i usluge, sa različitim i raznovrsnim domicilnim cenama i paritetima kupovne moći. Metodološki problem je kako utvrditi jedinstven paritet kupovne moći koji bi bio reprezentativan za sva pojedinačna dobra i usluge, ili, eventualno, koju konkretnu robu

151

(dobro ili uslugu) izabrati kao reprezentanta svih drugih dobara i usluga, i paritet kupovne moći utvrñen za tu robu uzeti kao devizni kurs izmeñu dve ili više valuta, u datom vremenu i prostoru. 4. Zakon jedne cene (LOP) Procena deviznog kursa izmeñu dve nacionalne (domaće) valute na osnovu modela PPP za samo jedno dobro ili uslugu kao merilo odgovarajuće razmene svih vrsta dobara i usluga u meñunarodnoj trgovini naziva se zakon jedne cene (LOP - Law of One Price). Zakon jedne cene znači da je cena date robe (dobra ili usluge) ista u celom svetu, u svim zemljama koje se susreću na svetskom tržištu, odnosno u internacionalnoj trgovini. Korišćenje teorije LOP na stvarne cene u različitim zemljama moguće je ako se prethodno odabere dobro ili usluga identičnog kvaliteta u svim zemljama. U tu svrhu se obično koristi domaći proizvod da bi se izbegli faktori uvoza (carine, transportni troškovi i dr.). Jedan takav proizvod je “big mek”, s obzirom da se u svim zemljama proizvodi na isti način, po licenci McDonald’s - a, da je svuda istog kvaliteta, istih komponenata i izgleda. Ako je, na primer, prosečna cena “big mek“ - a u SAD, 31. januara 2005. godine, iznosila 2.50 dolara, a u Srbiji, istog datuma, 200 dinara, kurs PPP izračunava se stavljanjem u odnos cene “big meka“ u dinarima i u dolarima: Din 200 ----------- = Din 80/$ $ 2.50 Prema PPP poreñenju cena “big mek“ - a, kurs izmeñu dinara i dolara trebalo bi da bude 80 dinara za dolar. Približno toliko, na isti dan, bio je i zvanični kurs izmeñu dinara i dolara. Promena nivoa cena “big mek“ - a u SAD i Srbiji dovela bi i do promene PPP kursa izmeñu dinara i dolara, i razlikovao bi su u odnosu na zvanični kurs izmeñu te dve valute. Ako se, na primer, cena “big meka“ u Srbiji poveća sa 200 na 250 dinara, a u SAD ostane nepromenjena ($2.50), novi PPP kurs izmeñu dinara i dolara trebalo bi da bude 100 dinara za dolar: Din 250

----------- = Din 100/$ $ 2.50 Ukoliko se zvanični kurs izmeñu dinara i dolara zadrži i dalje na nivou od 80 dinara za dolar, to znači da je u robnoj razmeni izmeñu SAD i Srbije dolar “potcenjen“ u odnosu na dinar za oko 8 procenata, odnosno da je za toliko dinar “precenjen“ u odnosu na dolar. Ako se, pak, cena “big mek“ - a u SAD poveća sa $2.50 na $2.60, a u Srbiji ostane nepromenjena (200 Din), novi PPP kurs izmeñu dinara i dolara trebalo bi da bude oko 57 dinara za dolar: Din 200

------------ = Din 56,92$ $ 2.60

152

Ukoliko se zvanični kurs izmeñu dinara i dolara zadrži i dalje na nivou od 80 dinara za dolar, to znači da je u robnoj razmeni izmeñu SAD i Srbije dolar “precenjen“ u odnosu na dinar za nešto preko 3 procenata, odnosno za toliko dinar “potcenjen“ u odnosu na dolar. 5. Zlatni standard Zlatni standard (Gold Standard) postojao je od osamdesetih godina 19. veka pa do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine. Zlatni standard ustanovio je sistem relativno fiksnih deviznih kurseva izmeñu učesnika u meñunarodnoj trgovini. Vrednost valute u svim zemljama utvrñivala se u odnosu na zlato. Na primer, vrednost američkog dolara bila je 20,67 dolara po unci zlata, dok je britanska funta sterlinga vredela 4,25 funte po unci zlata (1 unca = 31,1 gram). Paritetni kurs američkog dolara u odnosu na britansku funtu sterlinga utvrñivao se uporeñivanjem vrednosti tih valuta izražene u uncama zlata: $ 20,67 po unci zlata

----------------------------- = $ 4,86/£ £ 4,25 po unci zlata

Sistem relativno fiksnih deviznih kurseva zasnovanih na zlatnom standardu funkcionisao je u svetskim razmerama, iako u nekoj većoj meri nije bio formalizovan izmeñu zemalja. Meñutim, zlato je u svim zemljama bilo opšte prihvaćeno kao opšte sredstvo plaćanja. Sistem zlatnog standara funkcionisao je na osnovu sledećih “pravila igre”: Prvo. Sve valute bile su konvertibilne u zlato, to jest mogle su se slobodno zamenjivati za zlato. Vrednost svake domaće valute striktno je utvrñivana u odnosu na zlato (4,25 britanske funte sterlinga za uncu zlata, 20,67 američkih dolara za uncu zlata itd.). Drugo. Sve zemlje su morale da “puste zlato u promet”, da dozvole da se zlato slobodno kreće iz zemlje u zemlju kako bi zadobile kontinuirano poverenje u vrednost svoje nacionalne valute. Treće. Pošto je svaka domaća valuta imala pokriće u raspoloživim zalihama zlata, količina novca u opticaju nije mogla da raste brže od porasta zaliha zlata, koje su se u to vreme veoma sporo povećavale. Četvrto. Konvertibilnost domaće valute u zlato obezbeñivala je automatsko prilagoñavanje odnosa u platnom bilansu. Deficit u platnom bilansu odreñene zemlje pokrivao se, shodno tržišnim zakonima, odlivanjem zlata iz zemlje. Suficit u platnom bilansu odreñene zemlje značio je dotok odgovarajućih količina zlata iz inostranstva. Prvi svetski rat je zaustavio slobodan protok zlata preko granica, a svetska tržišta valuta nalazila su se u haotičnom stanju. U periodu od Prvog svetskog rata do Velike ekonomske krize (1929. - 1932.), koji je bio buran za meñunarodni ekonomski i monetarni sistem, i pored više pokušaja, nije se uspelo

153

sa ponovnim uspostavljanjem ranijeg zlatnog standarda kao osnove za odreñivanje deviznih kurseva domaćih valuta. Velika ekonomska kriza 30 - tih godina 20. veka označila je definitivan krah sistema zlatnog standarda. U godinama od te krize do Drugog svetskog rata nije došlo do sreñivanja stanja u meñunarodnom monetarnom sistemu, pre svega zbog dubokih protivurečnosti na svetskoj političkoj sceni: napori Vlade SAD za izlazak iz ekonomske depresije (sprovoñenje Ruzveltovog New Deal - a i dr.), uspon nacizma i fašizma u Evropi (pojava Hitlera i Musolinija), fašizacija Japana, stvaranje Sovjetske komunističke imperije sa Staljinom na čelu, i dr. 6. Dolarski standard Bretonvudskim sporazumom je utvrñen dolarski standard (Dollar Standard): sve valute morale su da uspostave paritetne vrednosti definisane zlatom, s tim što se samo američki dolar, pod odreñenim uslovima, mogao odnosno morao konvertovati u zlato, ali ne i druge valute. Kurs domaće valute mogao je da varira najviše jedan procenat u odnosu na svoju paritetnu vrednost. U slučaju da se neka zemlja suoči sa fundamentalnom neravnotežom u svom platnom bilansu, ona bi svoj “prilagodljivi kurs” mogla da izmeni najviše za deset procenata u odnosu na početnu paritetnu vrednost bez odobrenja IMF - a. Cilj čitavog sistema bio je da se održe utvrñene paritetne vrednosti domaćih kurseva, da se “prilagodljivi” deo kursa drži na minimalnoj vrednosti. Zemlja koja se suočava sa značajnim problemima u platnom bilansu mogla bi od IMF-a da traži pozajmice zlata ili konvertibilnih valuta da bi branila paritetnu vrednost svoje valute i da bi svoj platni bilans ponovo vratila u ravnotežu. Kurs američkog dolara utvrñen je na paritetu od 35 dolara po unci zlata. Dolar se menjao za zlato samo sa stranim vladama, a ne sa pojedincima, bilo domaćim, bilo strancima. Konvertibilnost američkog dolara bila je znatno umanjena u odnosu na prethodni sistem zlatnog standarda. Meñutim, i u novim uslovima smatralo se da je američki dolar “dobar kao zlato”. Konvertibilnost drugih nacionalnih valuta odreñivala se u odnosu na američki dolar. Krajem 60 - tih godina prošlog veka, a naročito u 1971. godini postalo je jasno da je američki dolar precenjen. Jeftini (precenjeni) američki dolari vršili su snažan pritisak na inflaciju i nelikvidnost, posebno u evropskim zemljama. Deficit u platnom bilansu SAD bio je sve veći. Visoki izdaci za voñenje višegodišnjeg Vijetnamskog rata oslabili su američki dolar. Zemlje koje su posedovale američke dolare sve više su vršile snažan pritisak na Vladu SAD da ih konvertuje u zlato. Francuska u vreme De Gola vršila je snažan pritisak, pa čak i prinuñivala SAD na konverziju viška dolara u zlato. Svim takvim zahtevima Vlada SAD nije mogla da udovolji. Devalvacija američkog dolara bila je neizbežna, a time i slom sistema dolarskog standarda. Bretonvudski sistem deviznih kurseva uspešno je funkcionisao 25 godina, da bi na kraju pretrpeo krah. Američka vlada je 15. avgusta 1971. godine “privremeno“ suspendovala zamenu dolara za zlato ili druga sredstva. Američki dolar je odmah potom devalviran na 38 dolara za uncu zlata. Američki dolar je još jednom devalviran, 15. februara 1973. godine, na 42,22 dolara za

154

uncu zlata. Time je i zvanično okončan period fiksnih kurseva ustanovljen Bretonvudskim sporazumom. U martu 1973. godine stao je čitav sistem deviznih kurseva. Većina svetskih tržišta valuta bila je zatvorena više od dve nedelje. Izlaz iz svetske finansijske krize bio je prelazak glavnih svetskih valuta na sistem plivajućih deviznih kurseva koji je i sada na snazi. S druge strane, u cilju ublažavanja veoma izražene nelikvidnosti u meñunarodnim plaćanjima u to vreme, posebnu ulogu dobio je mehanizam Specijalnih prava vučenja u okviru IMF, to jest stvaranje posebne vrste novca koja je trebalo da bude zamena za zlato (nazvana “papirno zlato”), odnosno rezervna valuta u meñunarodnim plaćanjima. 7. Plivaju ći devizni kurs Plivajući devizni kurs (Floating Exchange Rates) ili tekući devizni kurs (Current Exchange Rates) formira se kao rezultat delovanja tržišnih snaga na valutnim (deviznim, novčanim) tržištima u razmerama nacionalnih ekonomija i svetske ekonomije. Tržište ima sposobnost da odredi odnos izmeñu vrednosti i cene svakog dobra i usluge koji su predmet robne razmene, ne samo u nacionalnim nego i u internacionalnim transakcijama. Isto tako, tržište ima sposobnost da odreñuje šta je to realan devizni kurs, da ukazuje kada je neki devizni kurs odreñen od strane države precenjen ili potcenjen u odnosu na realni tržišno odreñeni devizni kurs. Tržišna cena inostrane valute (tekući devizni kurs) odstupa, više ili manje, od vrednosti inostrane valute, koja je odreñena količinom dobara koja se za nju može kupiti u matičnoj zemlji. Novčana vrednost koja se za istu količinu dobara i istog kvaliteta mora platiti u zemlji u domaćem novcu predstavljala bi vrednost inostrane valute. Meñutim, vrednost sama po sebi ne odreñuje cenu. Cena inostrane valute, kao i svaka druga cena, zavisi od ponude (ili raspoloživosti) inostranih valuta (deviza) u zemlji i potražnje za njima radi izvršavanja obaveza prema inostranstvu. Tekući devizni kurs podložan je tekućim (dnevnim) oscilacijama zavisno od promenljivosti odnosa ponude i tražnje na deviznom tržištu. Ponuda deviza odreñena je obimom naplaćenih potraživanja u stranoj valuti po svim osnovama (robnim i nerobnim), kao i drugim deviznim prilivom (transferi). Povećanje izvoza i drugih izvoznih operacija dovodi do povećanja ponude deviza, i obrnuto. Tražnja deviza odreñena je obimom dugovanja u stranoj valuti po svim osnovama nihovog nastajanja (robnim i nerobnim, transferi). Povećanje uvoza i drugih uvoznih transakcija dovodi do povećanja tražnje deviza, i obrnuto. Za plivajući (fluktuirajući) devizni kurs se kaže da je stabilan kad su ponuda i tražnja deviza ujednačene. Ukoliko je ponuda deviza manja od tražnje, cena strane valute (deviznog kursa) će rasti. Ukoliko je ponuda deviza viša od tražnje devizni kurs će padati. Zbog takve svoje promenjivosti naziva se fluktuirajućim. Precenjen devizni kurs domaće valute, pri ostalim nepromenjenim okolnostima, destimuliše izvoz, a podstiče uvoz. Potcenjen devizni kurs domaće valute, pri ostalim nepromenjenim okolnostima, podstiče izvoz a ograničava uvoz. Devizni kurs može da se, u restriktivnoj formi, samo u nekom kraćem a ne u dužem roku, koristi za podsticanje izvoza ili za ograničavanje uvoza, u zavisnosti od toga da li data država

155

vodi makroekonomsku politiku precenjenog ili potcenjenog deviznog kursa u odnosu na realni kurs. Potcenjeni devizni kurs više ekonomski pogoduje izvoznicima, a precenjeni devizni kurs uvoznicima. U svakom slučaju, plivajućim deviznim kursom ne mogu se rešavati problemi koji se primarno tiču tehnološkog karaktera proizvodnje, kvaliteta dobara i usluga koji su predmet meñunarodne razmene i tome slično. Devizni kurs sam po sebi ne može, posebno ne na duži rok, da neutrališe ekonomske neracionalnosti koje postoje u samoj proizvodnji dobara i usluga namenjenih izvozu, ne može da smanji troškove poslovanja u strukturi cene dobara i usluga koje tržište, nacionalno i svetsko, ne priznaje. Devizni kurs koji je stabilan, koji se neperstano ne menja, koji je isti danas, sutra i prekosutra je kvalitetan kurs. Stabilan devizni kurs je podsticajni faktor privrednog rasta nacionalne privrede i internacionalne trgovine. Ona će se dinamičnije odvijati ukoliko su cene roba koje su predmet meñunarodne razmene stabilne, nego ako se neprestano menjaju, ako stalno fluktuiraju vremenski i prostorno. 8. Fiksni devizni kurs Pojedine države (nerazvijene, zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji) i dalje u svojoj monetarnoj i makroekonomskoj politici koriste fiksne devizne kurseve (Fixed Exchange Rates). Njih odreñuje država, odnosno njene monetarne vlasti (centralna, emisiona banka). Razloge za uvoñenje fiksnog kursa država obično definiše u ciljevima svoje makroekonomske politike. Jedan od razloga opredeljivanja za fiksni devizni kurs je eliminisanje dnevnih oscilacija na deviznom tržištu, koje unose odreñenu dozu dezorijentacije u svakodnevne finansijske transakcije sa inostranstvom, što je inače karakteristično za plivajuće kurseve. Fiksni devizni kurs može biti realan i relativno stabilan samo ukoliko monetarne vlasti održavaju njegovu realnu cenu intervencijama na deviznom tržištu kad je to potrebno, odnosno održavanjem odgovarajuće ravnoteže izmeñu ponude i tražnje deviza, što je inače skup i rizičan poduhvat. Pri fiksnom deviznom kursu, ukoliko cene proizvoda i usluga na domaćem tržištu brže rastu od cena u zemljama sa kojima se ostvaruje intezivna spoljnotrgovinska razmena, domaća valuta postaje precenjena a inostrana potcenjena. U tom slučaju preduzeća su sve manje stimulisana da izvoze jer mogu više da zarade na domaćem nego na stranom tržištu, odnosno više su zainteresovana da uvoze robu jer na domaćem tržištu mogu prodavati po višoj ceni. Posledica takve ekonomske situacije je pojava sve većeg i većeg deficita u trgovinskom i platnom bilansu. Politika fiksnog deviznog kursa se, po pravilu, sprovodi u kombinaciji sa drugim merama ekonomske politike kojima se vrši podsticanje izvoza, kao što su, na primer, izvozne premije i slično. U principu, za siromašne zemlje, posebno one koje su strukturno i razvojno loše usmerene i voñene, teško je odabrati dobru politiku deviznog kursa koja bi sama po sebi rešavala njihove tekuće privredne probleme. Jer, fundamentalni ekonomski problemi takvih zemalja nalaze se pre svega u sferi primene savremenih tehnologija u proizvodnji, racionalnom korišćenju raspoloživih resursa, razvojnoj politici i dr., a ne toliko u monetarnoj sferi, uključujući i politiku deviznog kursa.

156

9. Plivaju ća cena zlata Iako je zlatni standard kao sistem deviznih kurseva napušten u svetskom monetarnom sistemu, ipak, u pozadini kurseva nacionalnih valuta, uključujući američki dolar, evro i japanski jen, stoji, kao važan reper, i njihova vrednost izražena u zlatu. Monetarni značaj zlata i dalje je veliki. Zlato je jedan od bitnih elemenata sistema deviznih rezervi svake centralne monetarne institucije. Isto tako, slično “plivajućim deviznim kursevima“ vodećih i gotovo svih drugih nacionalnih valuta u svetu i cena zlata “pliva“, što je rezultat odnosa ponude i tražnje, vremenskih i prostornih oscilacija na svetskim tržištima zlata. Tabela br. 27.

Prosečna cena zlata - unca zlata u US$ - (1 unca =.31,1 gram)

Godina Cena Godina Cena

1833 – 1871. 18,93 1979. 306,00 1872 – 1888. 18,94 1980. 615,00 1891 – 1893. 18,96 1988. 437,00 1896 – 1898. 18,98 1991. 362,11 1910 – 1911. 18,92 2001. 277,90 1914 – 1918. 18,99 2002. 309,68 1940 – 1944. 33,85 2003. 402,20

1969. 41,28 2005 439,00 1973. 97,39 2006. 636,30 1974. 154,00 2007. 833,20 1978. 193,40 2008.* 904,80

*1/14 2008. Izvor: Historical Gold Price - 1833 to Present, National Mining Asotiation, www.nma.org; za 2006 - 2008, prema Global Financial Data, www.finfacts.com 10. Monetarna dominacija dolara, evra i jena Svetsku monetarnu scenu na početku 21. veka karakteriše dominacija tri glavne valute - evra, američkog dolara i japanskog jena, koje odlučujuće utiču na oblikovanje drugih nacionalnih deviznih kurseva. Iza te tri vodeće svetske valute stoje ekonomski moćne i tehnološki nadmoćne privrede. Za stabilnost svetske ekonomije od ključnog značaja su realni i stabilni kursevi izmeñu tih valuta, jer se pema njima ravnaju devizni kursevi manje ili više svih drugih nacionalnih valuta širom sveta, uključujući i nacionalne valute drugih velikih zemalja u svetu - kineskog juana, ruske rublje, indijske rupije i brazilskog reala. Te četiri valute još uvek nemaju neku posebno naglašenu monetarnu težinu u svetskim razmerama, bez obzira na ekonomsku snagu zemalja tih valuta. U momentu lansiranja evra, njegov kurs bio je viši od američkog dolara. Sredinom novembra 2002. godine kursevi američkog dolara i evropskog evra bili su praktično izjednačeni. Od početka 2003. godine, zbog pada vrednosti ("klizanja") američkog dolara, vrednost evra počela je da se konstantno povećava u odnosu na američku valutu. 11. Konveribilnost doma će valute

157

Pod konvertibilnošću domaće valute podrazumeva se njena sposobnost razmenjivosti sa drugim stranim konvertibilnim valutama na svetskim deviznim tržištima. Konvertibilnost domaće valute date zemlje u tekućim transakcijama ozvaničuje Meñunarodni monetarni fond (IMF), na osnovu prethodnog ispunjenja odreñenih strogih ekonomskih uslova (opšte stanje privrede, realnost deviznog kursa, dostignuti nivo deviznih rezervi, liberalizacija deviznog poslovanja, liberalizacija cena, i dr.). IMF je 15. maja 2002. godine proglasio tadašnji jugoslovenski dinar konvertibilnim za tekuća plaćanja sa inostranstvom, u skladu sa članom VIII, odeljak 2, 3 i 4 Statuta IMF - a, odobravajući istovremeno kreditnu podršku našoj zemlji od 829 milijardi US$ (produženi stend - baj aranžman). Zvanično meñunarodno proglašenje dinara konvertibilnom valutom rezultat je uspeha postignutih u sprovoñenju tržišnih i društvenih reformi, kao i voñenja adekvatne makroekonomske politike nakon demokratskih promena izvedenih oktobra 2000. godine. Istorijski posmatrano, dinar je bio konvertibilan u Kraljevini Srbiji od 1873. do 1914. godine, u vreme važenja čistog zlatnog standarda. Kovana novčanica od jednog dinara vredela je 0,29 grama zlata. Prva papirna novčanica od 100 dinara odštampana je 1884. godine i vredela je 29 grama zlata. U Kraljevini Jugoslaviji dinar je bio konvertibilan od 28. juna do 7. oktobra 1931. godine. U SFRJ, krajem osamdesetih i početkom devesetih godina, u vreme savezne vlade Ante Markovića, bez zvaničnog priznavanja konvertibilnosti, u pojedinim zemljama i bankama dinar se mogao razmenjivati za druge valute. Konvertibilnost domaće valute i njeno održavanje je sinteza uspešnosti makroekonomske politike svake zemlje i njene tržišne ekonomije. Najveća pretnja u tom pogledu je inflatorni rast cena. Dinar može da održava i održi svoju punu konvertibilnost samo pod uslovom da se inflacija u Srbiji svede na evropski nivo inflacije od 2 do 4 odsto godišnje. Potpisivanjem stend - baj aranžmana sa Meñunarodnim monetarnim fondom (maj 2002. godine) i proglašavanjem konvertibilnosti dinara predviñeno je da inflacija u 2004. godini bude oko 5%. Stvarna i trajna konvertibilnost je dalekosežni makro - ekonomski cilj koji se može postići samo povećanjem produktivnosti rada ukupne privrede, restrukturiranjem postojećih preduzeća (dinamična privatizacija, nova strana i domaća ulaganja, primena novih tehnologija), povećanjem proizvodnje i izvoza i uravnoteženjem odnosa u spoljno - trgovinskom poslovanju zemlje. 12. Devizne rezerve 12.1. Šta su devizne rezerve? Devizne rezerve (Foreign Exchange Reserve) predstavljaju stranu aktivu (strana konvertibilna sredstva plaćanja) i raspoložive zalihe monetarnog zlata date zemlje. One rastu kada se ostvaruje suficit u platnom bilansu zemlje, kada su ukupna potraživanja od inostranstva veća od ukupnih dugovanja, kada je priliv deviza u zemlju veći od njihovog odliva. Devizne rezerve nalaze se pod kontrolom monetarnih vlasti (centralne banke) date države.

158

Centralna banka koristi devizne rezerve se potrebe direktnog finansiranja neravnoteže u bilansu plaćanja, intervencije na deviznom tržištu radi uticaja na devizni kurs, kao i za ostale potrebe. U cilju formiranja i održavanja odgovarajućeg nivoa deviznih rezervi, centralna banka kupuje i prodaje devizna sredstva na deviznom tržistu, obezbeñuje stabilnost kursa nacionalne valute, samostalno zaključuje kreditne aranžmane sa inostranim finansijskim organizacijama, utvrñuje prioritete u plaćanjima prema inostranstvu i sl. 12..2. Nivo deviznih rezervi Nivo deviznih rezervi koristi se kao jedan od indikatora kvaliteta ekonomske politike i investicione klime, tako da je adekvatan nivo deviznih rezervi važan i za održanje poverenja meñunarodne javnosti. Ekonomska situacija u datoj zemlji uvek se ocenjuje i prema visini deviznih rezervi. Rast deviznih rezervi je pokazatelj rasta privredne aktivnosti. Visoke devizne rezerve omogućavaju održavanje stabilnosti i konvertibilnosti nacionalne valute. Zadovoljavajući nivo deviznih rezervi podiže kredibilitet i kreditni rejting, odnosno smanjuje poslovni rizik (Country Risk) jedne zemlje u očima stranih poslovnih partnera i država, posebno mogućih stranih kreditora. Devizne rezerve bivše SFRJ iznosile su u decembru 1990. godine, u vreme savezne vlade Ante Markovića, preko 11 milijardi US$. Ukupne devizne rezerve Srbije na dan 31. decembar 2000. godine bile su US$ 890,0 miliona (od toga rezerve Narodne banke Sbije US$ 524,2 miliona, a ovlašćenih banaka US$ 365,8 miliona). Ukupne devizne rezerve Srbije na dan 31. jul 2007. godine bile su US$ 13.380,3 miliona (od toga rezerve Narodne banke Sbije US$ 12.794,6 miliona, a ovlašćenih banaka US$ 585,7 miliona). Devizne rezerve Narodne banke Srbije čine: 1) potraživanja Narodne banke Srbije na računima u inostranstvu; 2) hartije od vrednosti kojima raspolaže Narodna banka Srbije i koje glase na inostrane novčane jedinice; 3) specijalna prava vučenja i rezervna pozicija kod Meñunarodnog monetarnog fonda; 4) zlato; i 5) efektivni strani novac. (Više o deviznim rezervama vidi: Narodna banka Srbije - Sektor za devizno poslovanje, Devizne rezeve, www.nbs.yu). 12.3. Upravljanje deviznim rezervama Upravljanje deviznim rezervama zasniva se na Opštim (godišnjim) i Operativnim (tromesečnim) smernicama za upravljanje deviznim rezervama koje donosi Monetarni odbor Narodne banke Srbije na predlog Investicionog komiteta, kao stalnog radnog tela Narodne banke Srbije. Smernice utvrñuju investicionu strategiju, valutnu i ročnu strukturu deviznih rezervi, sa kojim će bankama Narodna banka Srbije poslovati, limite plasmana po bankama, kategorije aktive i sl., u skladu sa meñunarodnim standardima u upravljanju deviznim rezervama.

159

U upravljanju deviznim rezervama, Narodna banka Srbije se rukovodi načelima: 1) sigurnosti - plasiranje deviznih rezervi kod centralnih banaka i kod prvoklasnih inostranih poslovnih banaka, na osnovu ocene o kreditnom rejtingu vodećih svetskih rejting agencija (Moody’s Investors Service, Standard & Poor’s), 2) likvidnosti - obezbeñenje raspoloživosti deviznih sredstava radi blagovremenog plaćanja svih dospelih i potencijalnih obaveza Narodne banke Srbije prema inostranstvu, i 3) rentabilnosti - plasiranje deviznih sredstava po najpovoljnijim uslovima na svetskom finansijskom tržištu, uvažavajući zadovoljenje dva prethodno pomenuta principa i imajući u vidu “trade off” izmeñu rizika i prinosa. Organizacija procesa upravljanja deviznim rezervama u Narodnoj banci Srbije je usklañena sa opšteprihvaćenom praksom i standardima centralnih banaka najrazvijenijih zemalja. U skladu sa Zakonom o Narodnoj banci Srbije, Narodna banka odlučuje o načinu formiranja, upravljanja, korišćenja i raspolaganja deviznim rezervama na način koji je najbolje prilagoñen monetarnoj i deviznoj politici, a kojim se doprinosi nesmetanom ispunjenju obaveza Republike Srbije prema inostranstvu. Devizne rezerve poslovnih banaka čine: efektivni strani novac u trezorima banaka, devize na računima u inostranstvu i hartije od vrednosti koje banke imaju u svom portfelju. Zajedno sa deviznim rezervama Narodne banke Srbije, devizne rezerve poslovnih banaka čine devizne rezerve zemlje u širem smislu i predstavljaju dopunsku rezervu likvidnosti za premošćavanje neusklañenosti meñunarodnih plaćanja. (Narodna banka Srbije, Odnosi sa inostranstvom, www.nsb.yu). 13. Devalvacija (depresijacija) Jedna od najčešćih ekonomsko - monetarnih mera kojom se obezbeñuje trenutna ili, u najboljem slučaju, privremena ravnoteža u trgovinskom bilansu je devalviranje domaće valute, odnosno smanjivanje njene vrednosti u odnosu na stranu valutu. Devalvacija (Devaluation) domaće valute u odnosu na stranu valutu je kratkoročna mera makroekonomske politike kojom se stimuliše izvoz, a destimuliše uvoz, u cilju korigovanja deficita u tekućem platnom bilansu u datim uslovima. Ekonomski efekti devalvacije identični su efektima potcenjenog deviznog kursa. Sinonim za devalvaciju valute je depresijacija valute (Currency Depreciation). 14. Revalvacija (apresijacija) Ako, pak, pri fiksnom deviznom kursu, cene u zemlji sporije rastu od cena u zemljama sa kojima se ostvaruje pretežni deo robne razmene, kad se u razmeni sa inostranstvom ostvaruje sve veći suficit u trgovinskom i platnom bilansu, kada je domaća valuta potcenjena u odnosu na stranu valutu, kada su preduzeća više zainteresovana da proizvedenu robu prodaju na stranom nego na domaćem tržištu - tada se pribegava meri revalviranja domaće valute u odnosu na stranu valutu. Revalvacija (Revaluation) ili apresijacija (Appreciation) domaće valute predstavlja povećanje njene vrednosti u odnosu na strane valute. To je mera makroekonomske i monetarne politike kojom se, u cilju smanjenja suficita u platnom bilansu, destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz.

160

Mera apresijacije domaće valute veoma retko se koristi u praksi savremenih nacionalnih privreda, s obzirom da je za mnoge od njih problem deficit a ne suficit u platnom bilansu. 15. Uticaj oblika deviznog kursa na obra čun GDP Uobičajena jednačina GDP je: GDP = potrošnja (Consumption) + investicije (Investment) + državni rashodi (Goverrment Expenditures) + izvoz - uvoz (Exports - Imports). GDP različitih zemalja mogu se uporeñivati konvertovanjem njihove vrednosti izražene u nacionalnoj valuti korišćenjem metoda zvaničnog deviznog kursa (Official Exchange Rate Method - OERM) ili metoda pariteta kupovne moći (Purchasing Power Parity Method - PPPM). Kalkulacija GDP korišćenjem metoda zvaničnog deviznog kursa preovlañuje na internacionalnim valutnim tržištima. Kalkulacija GDP korišćenjem metoda pariteta kupovne moći zasniva se na kompariranju svakog kursa u odnosu na odabrani standard (obično US$). Metod pariteta kupovne moći uzima u obzir efektivnu domaću kupovnu moć prosečnog proizvoñača ili potrošača unutar ekonomije date zemlje. Zato su podaci o GDP dobijeni po tom metodu bolji indikator životnog standarda u manje razvijenim zemljama jer kompenzira slabost lokalnih valuta na svetskim tržištima. Metod zvaničnog deviznog kursa konvertuje vrednost dobara i usluga na osnovu globalnih tekućih deviznih kurseva. Zato su podaci o GDP dobijeni po tom metodu bolji indikator relativne ekonomske moći i internacionalne kupovne moći razvijenih zemalja. U zavisnosti od toga koji se od ta dva metoda koriste u kalkulacijji GDP njegova monetarna veličina može znatnije da varira od zemlje do zemlje, u zavisnosti od stepena njihove ekonomske razvijenosti. To najbolje ilustruju podaci iz sledećeg tabelarnog pregleda: Tabela br. 28.

Devizni kurs i nivo GDP 2006.

- u milijardama US$ -

Rang Država PPP OER 1 SAD 13.130,0 13.210,0 2 Evropska unija 13.060,0 13.730,0 3 Kina 10.170,0 2.518,0 4 Japan 4.218,0 4.883,0 5 Indija 4.156,,0 804,0 6 Nemačka 2.630,0 2.872,0 7 V. Britanija 1.930,0 2.346,0 8 Francuska 1.891,0 2.149,0 9 Italija 1.756,0 1.785,0 10 Rusija 1.746,0 733,6 11 Brazil 1.655,0 967,0 12 Južna Koreja 1.196,0 897,4

161

13 Kanada 1.178,0 1.088,0 14 Meksiko 1.149,0 743,5 15 Španija 1.109,0 1.084,0 16 Indonezija 948,0 264,7

Izvor: The World Factbook, op. cit.

Glava XIII MULTILATERALNI

FINANSIJSKI SISTEM

1. Meñunarodni monetarni fond (IMF) . 1.1. Nastanak IMF. 1.2. Specijalna prava vučenja (SDR). 1.3. Strateški ciljevi IMF. 1.4. Oblici podrške IMF. 1.4.1. Stend - baj anažman. 1.4.2. Fond proširene podrške. 1.4.3. Smanjenje siromaštva i podrška rasta. 1.4.4. Dopunska rezervna podrška. 1.4.5. Kreditne linije za nepredviñenu situaciju. 1.4.6. Kompenzaciona finansijska podrška. 1.4.7. Hitna pomoć. 1.5. Kriterijumi izvršenja. 1.6. Članstvo u IMF. 1.7. Kritika IMF. 2. Evropski ekonomski i monetarni sistem. 2.1. Evropski monetarni sistem (EMS). 2.2. Ekonomska i monetarna unija (EMU). 2.3. Evro. 2.4. Evropski sistem centralnih banaka (ESCB). 2.5. Evropska centralna banka (ECB). 3. Grupacija svetske banke (WBG). 3.1. Meñunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD). 3.2. Meñunarodna finansijska korporacija (IFC). 3.3. Meñunarodna asocijacija za razvoj (IDA). 3.4. Agencija za multilateralno garantovanje investicija (MIGA). 3.5. Meñunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (ICSID). 4. Banka za me ñunarodna poravnjanja (BIS). 5. Regionalne finansijsko - bankarske institucije. 5.1. Evropska investiciona banka (EIB).

162

5.2. Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj (EBRD). 5.3. Interamerička banka za razvoj (IADB). 5.4. Centralno - američka banka za ekonomske integracije (BCIE). 5.5. Afrička banka za razvoj (AfDB). 5.6. Arapska banka za ekonomski razvoj Afrike (ABEDA). 5.7. Banka za razvoj Centralno - afričkih država (BDEAC). 5.8. Istočno - afrička banka za razvoj (EABD). 5.9. Azijska banka za razvoj (AsDB). 5.10. Islamska banka za razvoj (IsDB). 6. Pariski klub. 7. Londonski klub . 1. Meñunarodni monetarni fond (IMF) 1.1. Nastanak IMF Meñunarodni monetarni fond - IMF (International Monetary Fund - IMF) stvoren je 22. jula 1944. godine, a počeo da radi 27. decembra 1945. godine, kao specijalizovana finansijska agencija Ujedinjenih Nacija. Cilj osnivanja IMF bio je da se obezbede odgovarajuća sredstva za države kojima je neophodna dodatna finansijska pomoć da bi se ekonomski stabilizovale. Prema originalnom Bretonvudskom sporazumu svaka zemlja je imala odreñenu kvotu u IMF. Kvote su odreñene na osnovu veličine zemlje, procenjenih snaga na kraju Drugog svetskog rata, kao i na osnovu obima trgovine sa inostranstvom koje su zemlje imale pre rata. Tabela br. 29.

Početne kvote IMF - u US$ -

Rang Zemlja Kvota

1 SAD 2.750.000.000 2 Velika Britanija 1.300.000.000 3 Rusija 1.200.000.000 4 Kina 550.000.000 5 Francuska 450.000.000 Ukupno 8.500.000.000

Izvor: www.imf.org

Četvrtinu svake kvote trebalo je platiti u zlatu, a preostale tri četvrtine u sopstvenoj valuti. Pošto valute većine zemalja nisu bile konvertibilne, deo sredstava plaćen u zlatu smatrao se pravim sredstvima iz kojih će IMF isplaćivati pozajmice. (International Monetary Fund, About the IMF, www.imf.org). 1.2. Specijalna prava vučenja (SDR) Sredinom šezdesetih godina prošlog veka svetske finansije zapale su u krizu koja se manifestvovala u nedostatku deviznih rezervi zemlja članica i povećanju nelikvidnosti u meñusobnim plaćanima. Izlaz iz te finansijske krize pronañen je u stvaranju posebnog mehanizma pod imenom Specijalna prava vučenja - SPV (Special Drawing Rights - SDR), posebne vrste novca odnosno kredita koja bi trebalo da zameni zlato, pa je zato dobila i naziv "papirno zlato" ("Paper Gold"), a u cilju “organizovanog” regulisanja obima meñunarodne likvidnosti kreiranjem ili povlačenjem SDR kao rezervne aktive.

163

Na Godišnjoj skupštini IMF, održanoj 1969. godine, u okviru posebnog odeljenja IMF, stvorena je početna zvanična rezerva IMF u iznosu od 9,5 milijardi SDR, kao i vrednost (kurs) SDR u odnosu na US$. Na dan 30. avgust 2007. godine 1 SDR vredeo je 1,53, odnosno 1 US$ vredeo je 0,65 SDR. Opšta revizija bilansa sredstava IMFutvrñuje se u intervalima od pet godina. Do sada je ih je bilo dvanaest. Zadnja revizija bilansa SDR izvršena je u novembru 2005. godine, a stupila na snagu 1. januara 2006. godine. Sledeća revizija izvršiće se krajem 2100. godine. Sredstva bilansa SDR sastoje se od kvota (uloga) država članica, koje odreñuju glasačku snagu pojedinačnih država članica IMF. Ukupan volumen sredstava IMF u 2007. godini iznosio je 217,3 milijardi SDR (oko US$ 333 milijarde). Sredstva IMF u 1946. godini iznosila su US$ 7,6 milijardi. Tabela br. 30.

Kvote i glasovi u IMF 2007.

(Kvote u milijardama; Glasovi u hiljadama)

Kvote Glasovi Članice

IMF SDR Učešće

% Broj

Učešće

%

1. SAD 37,1 17,09 371,7 16,79

2. Japan 13,3 6,13 133,4 6,02

3. Nemačka 13,0 5,99 130,3 5,88

4. Francuska 10,7 4,94 107,6 4,86

5. B. Britanija 10,7 4,94 107,6 4,86

8. Kina 8,1 3,72 81,2 3,66

6. Italija 7,1 3,25 70,8 3,20

7. Saudijska Arabija 7,0 3,21 70,1 3,17

9. Kanada 6,4 2,93 63,9 2,89

10. Rusija 6,0 2,74 59,7 2,70

11. Holandija 5,2 2,38 51,9 2,34

12. Belgija 4,6 2,12 46,3 2,09

13. Indija 4,2 1,91 41,8 1,89

14. Švajcarska 3,5 1,59 34,8 1,57

15. Australija 3,2 1,49 32,6 1,47

16. Meksiko 3,2 1,45 31,8 1,43

17. Brazil 3,0 1,40 30,6 1,38

164

18. Koreja 2,9 1,35 29,5 1,33

19. Venezuela 2,7 1,22 26,8 1,21

20. Argentina 2,1 0,97 21,4 0,97

21. Indonezija 2,1 0,96 21,0 0,95

22. Austrija 1,9 0,86 19,0 0,86

23. Južna Afrika 1,9 0,86 19,0 0,85

24. Nigerija 1,8 0,81 17,8 0,80

25. Norveška 1,7 0,77 17,0 0,77

26. Danska 1,6 0,76 16,7 0,75

27. Iran 1,5 0,69 15,2 0,69

28. Malezija 1,5 0,68 15,1 0,68

29. Kuvajt 1,4 0,64 14,1 0,63

30. Ukraina 1,4 0,63 14,0 0,63

31. Poljska 1,4 0,63 14,0 0,63

32. Finska 1,3 0,58 12,9 0,58

33. Alžir 1,3 0,58 12,8 0,58

34. Libija 1,1 0,50 11,5 0,52

35. Tajland 1,1 0,50 11,1 0,50

36. Mañarska 1,0 0.48 10,6 0,48

37. Pakistan 1,0 0,48 10,6 0,48

38. Rumunija 1,0 0,47 10,6 0,48

39. Srbija 0,5 0,22 4,9 022

Ostale zemlje 36,8 16,82 398,3 18,36

Ukupno 217,3 100,00 2,241,7 100,00

Izvor: IMF Members' Quotas and Voting Power, and IMF Board of Governors,

August 21, 2007., www.imf.org

U ukupnim sredstvima SDR najviše učešće imaju industrijski najrazvijenije zemlje, kao i zemlje izvoznice nafte. Samo šest zemalja iz triangla svetske privrede (SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija) učestvuju sa 42,34% u ukupnim sredstvima SDR, a u ukupnim glasovima sa 41,61%. SAD učestvuju u ukupnim sredstvima SDR sa 37,15 milijardi (oko US$ 57 milijardi) ili sa 17,99%, što im daje 371,7 hiljada glasova ili 16,79% ukupnog broja glasova.

165

Zemlje sa 15% glasova imaju pravo veta na odluke Borda guvernera IMF (Board of Governors). To pravo poseduju samo SAD, što im obezbeñuje i posebnu, dominantnu poziciju u procesu odlučivanja u organima IMF. Sve zemlje sa ulogom ispod jedne milijarde SDR, njih 146 (od 185 članica IMF), učestvuju sa svega 16,82% u ukupnim sredstvima SDR i sa 18,36% u ukupnom broju glasova. Sadašnja kvota Srbije u IMF - u iznosi 467,7 milona SDR (oko US$ 716 miliona). Zahvaljujući visini ukupnog uloga Srbija je svrstana na treće mesto po snazi u takozvanoj švajcarskoj konstituenci (grupi) u IMF - u (iza Švajcarske i Poljske). Sredstva SDR predstavljaju, u stvari, kredite koje zemlje članice dobijaju u slučaju privremenih problema sa tekućim platnim bilansom. 1.3. Strateški ciljevi IMF Osnovni zadatak IMF je unapreñivanje svetske monetarne stabilnosti i podsticanje ekonomskog razvoja u svetu. Ciljevi IMF su: prvo, da unapeñuje internacionalnu kooperaciju kroz stalnu instituciju koja obezbeñuje mašineriju za konsultaciju i kolaboraciju o internacionalnim monetarnim problemima; drugo, da olakša ekspanziju i balansirani rast internacionalne trgovine, i time doprinese unapreñenju i održavanju visoke zaposlenosti i realnog dohotka, razvoju produktivnih izvora svih članica kao primarnih ciljeva ekonomske politike; treće, da podstiče stabilnost kurseva nacionalnih valuta, da održava skladne kursne aranžmane izmeñu država članica, kao i da spreči konkurentnu depresijaciju kursa; četvrto, da pomaže uspostavljanje multilateralnog sistema plaćanja u tekućim transakcijama izmeñu članica, kao i eliminisanje stranih valutnih restrikcija koje štete rastu svetske trgovine; peto, da podržava članice stavljanjem im na privremeno raspolaganje sredstva Fonda pod adekvatnim obezbeñenjem, pružajući im time mogućnost otklanjanja negativnih kretanja u platnom bilansu, bez oslanjanja na mere koje bi destruktivno delovale na nacionalni i internacionalni prosperitet; i šesto, da skrati trajanje i smanji stepen neravnoteže u internacionalnim bilansima plaćanja svojih članica. Od svog osnivanja ciljevi IMF ostali su nepromenjeni, ali su se njegove operacije - koje uključuju nadgledanje, finansijsku i tehničku podršku - razvijale u skladu sa naraslim potrebama zemalja članica i svetske ekonomije koja se neprestano razvija. IMF je via facti postao glavni finansijsko - ekonomski planer za čitav svet, posvećen otklanjanju strukturnih neravnoteža u ekonomijama mnogih zemalja širom sveta. Smatra se da je IMF u tom pogledu nezamenjiva globalna ekonomska institucija..(International Monetary Fund, op. cit.). 1.4. Oblici podrške IMF

166

Ekonomsku podršku svojim članicama IMF realizuje kroz sledeće oblike finansijske pomoći (IMF Facilities): 1.4.1. Stend - baj anažman Stend - baj anažman (Stand - By Arrangements - SBA) je bazični i najrašireniji oblik finansijske podrške IMF. SBA je dizajniran u cilju rešavanja kratkoročnih platno - bilansnih problema sa kojima se zemlja članica suočava. Dužina SBA je obično 12 - 18 meseci. Vraćanje pozajmljenih sredstava očekuje se nakon 2 ¼ - 4 godine, ukoliko produženje nije odobreno. Stand - by aranžmanom se, na osnovu prethodno prihvaćenog ekonomskog programa zemlje - dužnika, reprogramira deo tekućih obaveza po osnovi spoljnog duga prema toj instituciji, uz prihvatanje striktnih obaveza u sprovoñenju makroekonomske politike (pokriće budžetskih rashoda iz realnih izvora, održavanje interne stabilnosti kursa domaće valute, restriktivna kreditno - monetarna politika, kontrolisanje inflacije, osiguranje spoljne konkurentnosti i sl.). 1.4.2. Fond proširene podrške Fond proširene podrške (Extended Fund Facility - EFF) ustanovljen je 1974. godine u cilju pružanja podrške zemlji članici koja se suočava sa strukturnim ekonomskim problemima koji prouzrokuju ozbiljnije slabosti u platnom bilansu. EFF aranžmani odnose se na period duži od 3 godine, a vraćanje pozajmljenih sredstava očekuje se nakon 4¼ - 7 godine, ukoliko produženje nije odobreno. 1.4.3. Smanjenje siromaštva i podrška rasta Smanjenje siromaštva i podrška rasta (Poverty Reduction and Growth Facility - PRGF) je oblik podrške IMF, uspostavljen u novembru 1999. godine, kojim je zamenjen raniji aranžman: Enhanced Structural Adjustment Facility - ESAF. PRGF je dizajniran za pružanje finansijske podrške zemljama sa niskim dohotkom, suočenim sa dugoročnim problemima u platnom bilansu. PRGF krediti odobravaju se na osnovu studije o strategiji smanjivanja siromaštva (Poverty Reduction Strategy Paper - PRSP), sa kamatnom stopom od 0,5%, a njihovo vraćanje očekuje se nakon 5¼ - 10 godina, ukoliko produženje njie odobreno. 1.4.4. Dopunska rezervna podrška Dopunska rezervna podrška (Supplemental Reserve Facility - SRF) ustanovljena je 1997. godine u cilju pružanja kreditne podrške zemlji članici koja se suočava sa posebnim teškoćama u platnom bilansu izazvanih iznenadnim gubitkom tržišnog poverenja usled naglog odliva kapitala. Sa takvim problemima suočavale su se mnoge nastajuće tržišne ekonomije u 1990 - tim godina. SRF krediti se odobravaju na kratki rok, od 1 - 1½ godine, sa mogućnošću produženja još za jednu godinu, uz ukupne troškove kredita od 3 - 5% (kamata i dr.). Iznosi kredita su po pravilu visoki. 1.4.5. Kreditne linije za nepredviñenu situaciju Kreditne linije za nepredviñenu situaciju (Contingent Credit Lines - CCL.), kao mehanizam podrške IMF, ustanovljen je 1999. godine u cilju pružanja podrške zemlji članici da spreči

167

eventualno izbijanje ekonomske krize, izloženoj opasnosti od uticaja ekonomske krize koja postoji bilo gde u svetu - fenomen poznat kao “finansijska zaraza” (“Financial Contagion”). Uslovi vraćanja kredita su kao kod SRF, ali uz niže troškove korišćenja kredita, od 1½ - 3½%. 1.4.6. Kompenzaciona finansijska podrška Kompenzaciona finansijska podrška (Compensatory Financing Facility - CFF) ustanovljena je 1960 - tih u cilju pružanja pomoći zemlji članici koja se suočava sa iznenadnim padom izvoznih prihoda ili porastom troškova uvoza cerealija zbog fluktuacije svetskih cena tih roba. Finansijski uslovi vraćanja kredita su kao kod SBA, s tim što su CFF krediti bez troškova. 1.4.7. Hitna pomoć Hitna pomoć (Emergency Assistance - EA) je mehanizam uveden 1962. godine u cilju pružanja pomoći zemljama članicama sa problemima u bilansu plaćanja izazvanim nepredvidivim prirodnim katastrofama. Na EA kredite plaća se bazična kamata, a moraju se vratiti u roku od 3½ - 5 godina. (International Monetary Fund, How Does the IMF Lend?, “A Factsheet”, August 2002., www.imf.org). 1.5. Kriterijumi izvršenja Izvršavanje obaveza preuzetih od strane zamalja članica po osnovi kreditne i druge podrške IMF prati i ažurno kontroliše kroz unapred utvrñene odnosno propisane tzv. kriterijume izvršenja. Kriterijumi izvršenja komponovani su od seta makroekonomskih varijabila najvažnijih privrednih sektora - monetarnog, fiskalnog, budžetskog, spoljnotrgovinskog i dr., kojima se kvantificiraju odnosno limitiraju kretanja u pojedinim segmentima nacionalne ekonomije date države. Kriterijumi izvršenja kojima se limitra nivo pojedinih oblika agregatne potrošnje u datom vremenskom intervalu (dozvoljeni nivo kretanja lične potrošnje, dozvoljeni nivo rashoda državnog budžeta, investiciona potrošnja, dozvoljeni nivo kreditnog zaduživanja u inostranstvu i dr.) nazivaju se plafoni (Ceilings). Kriterijumi izvršenja kojima se ureñuju relativni odnosi u privrednoj strukturi i u pojedinim segmentima te strukture, u datom vremenskom intervalu, kao što su, na primer, stopa inflacije, stopa zaposlenosti, stopa zaduženosti i dr., nazivaju se sidra (Anchors). Po pravilu, IMF neće odobriti isplatu naredne tranše kredita po odobrenom stend - baj aranžmanu ukoliko se privredna kretanje u datoj zemlji nisu kretala u okviru utvrñenih limita - plafona i sidra. 1.6. Članstvo u IMF IMF čine 185 države članice, uključujući Srbiju. Broj članica IMF se od 1945. godine na ovamo sistematski povećavao, što ilustruje i sledeći grafikon:

168

Grafikon br. 6 .

Članstvo u IMF 1945 - 2005. (Broj zemalja)

Izvor: www.imf.org.

Sedište IMF - a je u Vašingtonu. 1.7. Kritika IMF Na račun IMF upućuju se i brojne kritičke observacije. Tako, na primer, visoki predstavnik Kejto instituta iz Vašingtona, Alan Reynolds, pored ostalog kaže: "Svet bi možda bio daleko prijatnije mesto kad bi neko otpustio 2.600 preplaćenih saradnika IMF, a njihove nametljive službene zgrade pretvorio u džinovski tržišni centar. Tokom ekonomskih požara, koji ih uvek iznenañuju, vatrogasci IMF imaju, meñutim, nesrećnu okolnost da pokušavaju da vatru gase benzinom. Zemlje koje su odbile zajmove i politiku IMF, kao što je Malezija, oporavile su se jednako brzo kao i one koje su kusale ono što je on zakuvao. Krize su uvek privremene, što predstavnicima IMF dopušta da sebi pripisuju zasluge za poboljšanja, a nikada za pogoršanja... Zahtevi IMF za povećanje poreza i devalvaciju valute uvek su doprinosili krizi, dok su političke mere koje su zemlje izvlačile iz kriza - pa čak i stvarale ‘ekonomska čuda‘ - uvek bile domaće proizvodnje. Zemlji koja ima previše dugova, a premalo prihoda, nisu potrebni novi dugovi IMF - u, kao ni niži prihodi koji predstavljaju posledicu IMF - ovih programa štednje. Preduzeća i radnici ovih zemalja treba da budu ohrabreni da stvaraju veći, a ne manji prihod. A kada je reč o dugovima, potrebni su im programi koji će im omogućiti da ih otplate, a ne spasonosni zajmovi. Spasonosni zajmovi IMF samo čine lokalne političare i njihove strane bankare nemarnijim, garantujući na taj način nove nevolje u budućnosti. Ako IMF treba da odigra ma kakvu legitimnu ulogu u sprečavanju, odnosno otklanjanju ekonomske krize, to tek treba da se pokaže u praksi.” (Alan Reynolds, U zagrljaju IMF, "Washington post”, Vašington, 29. septembar 2002., a prema pregledu Tanjuga "Izbor”, br. 189 od 2. oktobra 2002., Beograd, 15 -16.).

169

IIMF je u fokusu posebne kritike mnogih zemalja u razvoju, antiglobalista u razvijenim zemljama zbog rigidnosti njegovih pravila poslovanja, komplikovanih birokratskih procedura, krutih kriterijuma iizvršenja preuzetih obaveza i dr. 2. Evropski ekonomski i monetarni sistem Stvaranje evropske monetarne unije je projekt Evropske zajednice još od kasnih 60 - tih godina prošlog veka. Na Evropskom samitu u Hagu, 1969. godine, osnivanje Evropske monetarne unije (EMU - European Monetary Union) postao je zvanični cilj. U 1970. godini predstavljen je plan za osnivanje ekonomske i monetatne unije u roku od 10 godina. Meñutim, zbog naftne krize, razlika izmeñu ekonomskih politika članica Evropske zajednice i oslabljenosti dolara u to vreme, ranije povezivanje kurseva u "monetarnu zmiju” reducirano je na jedan monetarni aranžman koji je obuhvatao samo Nemačku, Dansku i zemlje Beneluksa. 2.1. Evropski monetarni sistem (EMS) U martu 1979. godine članice Evropske zajednice osnovale su Evropski monetarni sistem (European Monetary System - EMS).

"Srce” EMS predstavljali su korpa (basket) valuta Evropske unije - ECU (European Union’s currencies) i mehanizam deviznog kursa - ERM (Exchange Rate Mechanism). Stabilni ali prilagodljivi devizni kursevi ("fixed but ajustable exchange rates”) zemalja članica EU odreñivani su u odnosu na ECU.

ECU nikad nije bio legalni tender i nikada nije bio predstavljen zvaničnim novčanicama ili kovanim novcem.

U vreme pripremanja Sporazuma iz Mastrihta (Maastricht Treaty), tokom 1990. - 1991. godine, EMS je smatran uspehom i ekonomista i političara. Nestabilnost deviznih kurseva izmeñu evropskih valuta znatno je smanjena: izmeñu 1979. i 1991. godine bila je upola manja nego u periodu 1975. - 1979. godine, i ponovo upola manja izmeñu 1986. i 1989. godine. Pad i konvergencija stopa inflacije i dugoročnih kamatnih stopa doprinelo je uspehu EMS.

2.2. Ekonomska i monetarna unija (EMU) Uspesi EMS u monetarnoj praksi ohrabrili su raspravu o stvaranju Evropske i monetarne unije (European and Monetary Union - EMU), koja je nastavljena posle 1985. godine. U 1988. godini predložena je veća koordinacija ekonomskih i monetarnih politika koja bi vodila stvaranju evropske valute i Evropske centralne banke. Evropski savet je u decembru 1991. godine (Sporazum iz Mastrihta) odlučio da bi Evropa mogla da ima jednu valutu do 2000. godine. Sporazumom iz Mastrihta utvrñene su faze za uvoñenje jedinstvene evropske valute. Evropska zajednica je prerasla u Evropsku uniju. EMU je ekonomski prostor sa jednom valutom u okviru jedinstvenog tržišta Evropske unije u kojem se ljudi, dobra, usluge i kapital kreću bez restrikcija. Pošto trgovina izmeñu država članica EU dostiže 60% njihove ukupne trgovine, EMU je prirodna dopuna jedinstvenog tržišta. Institucije i ciljevi EMU definisani su Sporazumom iz Mastrihta. EMU je zamenio EMS. Evro je zamenio ECU.

170

2.3. Evro Evro u svom virtuelnom obliku postao je, 1. januara 1999. godine, jedinstvena valuta 11 država članica EU. Evro u svom "fizičkom” obliku (novčanice i kovani novac) pušten je u opticaj 1. januara 2002. godine. Evro cirkuliše u tzv. evro zoni, koja se trenutno sastoji od 13. država - članica EU: Belgija, Nemačka, Grčka, Španija, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Austrija, Portugalija, Slovenija i Finska. Velika Britanija i Danska još nisu prihvatile novu evropsku valutu. One su slobodne da se, kad god odluče, priključe valutnom sistemu evra. Od 1. januara 2008. godine evro će biti nacionalna valuta Kipra i Malte. Evro cirkuliše i izvan EU: Monako, Vatikan i San Marino usvojili su evro kao nacionalnu valutu. Evro je faktičko sredstvo plaćanja u Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji i Andori. Evro je sredstvo plaćanja i u nekim zavisnim prekomorskim teritorijama pojedinih država - članica EU (na primer, Francuska Gvajana, Kanarska ostrva i dr.) Nekoliko evropskih i drugih država u svetu kurs svojih nacionalnih valuta odreñuju prema evru. (The European Commission, The €uro: Our Currency - The use of the euro in the world, www.ec.europa.eu).

Mapa br. 1.

171

Evro zona

2.4. Evropski sistem centralnih banaka (ESCB) EMU je zasnovana na dva koncepta: 1) koordinaciji ekonomskih politika država članica EU; i 2) nezavisnoj monetarnoj instituciji, odnosno Evropskom sistemu centralnih banaka - ESCB (European System of Central Banks). ESCB čine Evropska centralna banka - ECB (European Central Bank) i nacionalne centralne banke - NCBs (National Central Banks) zemalja članica Evropske unije. Strateški cilj ESCB je održavanje stabilnosti cena u EU. U ostvarivanju tog cilja ESCB definiše i sprovodi monetarnu politiku za područje evra, sprovodi devizne operacije, održava i upravlja deviznim rezervama zemalja u okvru valutnog sistema evra. Nacionalne banke zemalja članica EU koje ne učestvuju u valutnom sistemu evra imaju specijalni status koji im omogućava da vode nacionalne monetarne politike, ali ne i da učestvuju u odlučivanju i sprovoñenju monetarne politike na području evra. 2.5. Evropska centralna banka (ECB) Evropska centralna banka (ECB) je formalno osnovana 1. juna 1998. godine. Ona vodi i sprovodi monetarnu politiku na području valutnog sistema evra, emituje i povlači iz opticaja novčanice i kovani novac evra, podstiče obavljanje operacija plaćanja na efikasan način, sarañuje sa relevantnim nacionalnim vlastima u nadgledanju rada kreditnih institucija i održavanju stabilnosti finansijskog sistema. 3. Grupacija svetske banke (WBG)

172

Grupaciju svetske banke (World Bank Groop - WBG) čine pet multilateralnih ekonomskih institucija: Meñunarodna banka za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and Development - IBRD), Meñunarodna finansijska korporacija (International Finance Corporation - IFC), Meñunarodna asocijacija za razvoj (International Development Association - IDA), Agencija za multilateralno garantovanje investicija (Multilateral Investment Guarantee Agency - MIGA) i Meñunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (International Center for Settlment of Investment Disputes - ICSID). Grupacija svetske banke je jedan od najvećih svetskih finansijskih izvora za podsticanje ekonomskog razvoja. Samo u fiskalnoj 2002. godini odobrila je zajmove od preko 19,5 milijardi US$. Prisutna je u preko 100 zemalja širom sveta sa primarnim fokusom na pružanje pomoći najsiromašnijim narodima i najsiromašnijim zemljama. Grupacija svetske banke je najveći kontributor fondova u svetu koji služe za podsticanje obrazovanja, za borbu protiv HIV/AIDS i za realizovanje zdravstvenih programa. Sedište WBG je u Vašingtonu. (The World Bank Group, web.worldbank.org). 3.1. Meñunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD) Meñunarodna banka za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and Development - IBRD), poznata kao Svetska banka, osnovana je 22. jula 1944. godine u Breton Vudsu (Breton Woods), a počela da radi 27. decembra 1945. godine, kao specijalizovana finansijska agencija Ujedinjenih nacija. IBRD nastoji da smanji siromaštvo u nerazvijenim i nedovoljno razvijenim zemljama, podsticanjem održivog razvoja kroz odobravanje zajmova, davanje garancija i pružanjem analitičkih i savetodavnih usluga. U tom cilju IBRD: 1) podstiče dugoročni razvoj u sektorima ljudskih i socijalnih potreba za koji privatni kreditori najčešće nisu zainteresovani; 2) održava finansijsku snagu zajmoprimaoca pružajući pomoć u kriznim periodima, kada su siromašni narodi najviše pogoñeni; 3) koristi finasijsku moć za promovisanje ključnih politika i institucionalnih reformi; 4) katalizuje privatni kapital pomaganjem da se stvori pogodna investiciona klima; 5) obezbeñuje finansijsku pomoć za nabavku opštih javnih dobara od kritičnog značaja za blagostanje siromašnih slojeva stanovništva u svim zemljama. Od svog osnivanja 1946. godine do 2007. godine IBRD je odobrila zajmova u iznosu od preko US$ 400 milijarde. (How IBRD is Financed, web.worldbank.org). Samo u fiskalnoj 2001. godini odobrila je kredite u iznosu od US$ 11,5 milijardi za 96 novih poduhvata u 40 zemalja. (International Bank for Reconstruction and Development, web.worldbank.org). Članice IBRD su 185 države, uključujući Srbiju. 3.2. Meñunarodna finansijska korporacija (IFC) Meñunarodna finansijska korporacija (International Finance Corporation - IFC), kao specijalizovana agencija UN i afilijacija IBRD, osnovana je 25. maja 1955. godine, a počela da radi 24. jula 1956. godine, u cilju mobilizacije novih kapitala od privatnih investitora koji su spremni da preuzmu na sebe velike rizike u zamenu za potencijalno velike zarade,

173

investirajući ih u zemlje u razvoju, posebno u zemlje Afrike, Azije, Latinske Amerike i Srednjeg Istoka. Samo u 2006. godini ICF mobilisala je US$ 7,4 milijarde za razvoj sedam regiona u razvoju i 14 subregiona. (International Finance Corporation, www.ifc.org). Članice IFC su 179 država, meñu kojima i Srbija. 3.3. Meñunarodna asocijacija za razvoj (IDA) Meñunarodna asocijacija za razvoj (International Development Association - IDA), kao specijalizovana agencija UN i afilijacija IBRD, osnovana je 26. januara 1960. godine, a počela da radi 24. septembra 1960. godine, u cilju obezbeñivanja ekonomskih zajmova za zemlje sa niskim dohotkom. Članice IDA su 165 država, uključujući i Srbiju. Svaka članica ove meñunarodne asocijacije mora prethodno da bude članica IBRD. IDA pozajmljuje sredstva zemljama čiji je per kapita dohodak u fiskalnoj 2007. godini bio ispod utvrñenog praga od US$ 1.025, i koje nemaju mogućnost da se zadužuju kod IBRD. Neke zemlje, kao što su Indija, Indonezija i Pakistan, ispunjavaju uslove po osnovi nivoa dohotka per kapita, ali su istovremeno kreditno sposobne da se zadužuju kod IBRD za odreñene vrste kreditnih pozajmica. Sada u svetu ima 80 zemalja koje ispunjavaju taj uslov. U zemljama živi 2,5 milijarde stanovnika, pola populacije svih zemalja u razvoju. Procenjuje se da 1,5 milijardi ljudi dnevno živi sa US$ 2 ili manje. Tabela br. 31.

Deset najve ćih IDA korisnika - u milionima US$ -

Ran

g Zemlje Iznos

1 Pakistan 1.183 2 Vijetnam 768 3 Tanzanija 751 4 Etiopija 505 5 Indija 500 6 Bangladeš 462 7 Nigerija 422 8 Kongo, DR 365 9 Gana 355 10 Avganistan 240

Izvor: www.worldbank.org

Od svog osnivanja IDA je pozajmila US$ 161 milijardu, u vidu kredita i subvencija, najnerazvijenim zemljama u svetu. Oko 50% tih sredstava uloženo je u Afriku. IDA krediti se odobravaju sa rokom otplate od 35 ili 40 godina, sa 10 godina grejs periodom, bez kamate, uz plaćanje 0,75% troškova na odobrena a neiskorišćena sredstva. (International Development Association, web.worldbank.org).

174

3.4. Agencija za multilateralno garantovanje investicija (MIGA) Agencija za multilateralno garantovanje investicija (Multilateral Investment Guarantee Agency - MIGA) osnovana je 1988. godine, kao članica Grupacije svetske banke. Njen glavni zadatak je davanje garancija investitorima i zajmodavcima za slučajeve političkih rizika - transfer deviza, eksproprijacija, rat i grañanski nemiri. U svojoj misiji MIGA se pridržava sledeća četiri principa: 1) fokusira svoju pažnju na klijente - servisira investitore, zajmodavce i vlade zemalja prijema, podržavajući privatno preduzetništvo i promovišući direktne strane investicije (Foreign Direct Investment - FDI) u zemljama u razvoju (Emerging Economies); 2) angažuje se u partnerskim odnosima - sarañuje sa drugim subjektima koji se bave osiguranjem izvoznih poslova, vladinim agencijama, i meñunarodnim organizacijama u cilju obezbeñenja dodatnog servisiranja i pristupa stranim investicijama; 3) promoviše rezultate razvoja - teži da unapredi životni standard ljudi u zemljama u razvoju u skladu sa ciljevima zemalja prijema, kao i da osnaži principe poslovnosti, socijalne zaštite i očuvanja životne sredine; 4) da osigura finansijsku sigurnost - balansirajući razvojne ciljeve i finansijske mogućnosti kroz pouzdano osiguranje poslova i voñenje čvrstog menadžmenta rizika. Članice MIGA su 171 država, uključujući Srbiju. Otvorena je za sve članice Svetske banke. Njen kapital iznosi jednu milijardu SDR, što je preko jedne i po milijarde US$. Od svog osnivanja MIGA je izdala preko 850 garancija za projekte vredne US$ 16 milijardi u 92 zemlje u razvoju. (Multilateral investment Guarantee Agency, About MIGA, www.miga.org). 3.5. Meñunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (ICSID) Meñunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (International Center for Settlment of Investment Disputes - ICSID) osnovan je 14. oktobra 1966. godine, usvajanjem Konvencije o rešavanju investicionih sporova izmeñu država i državljanja drugih zemalja (the Convention on the Settlement of Investment Disputes between States and Nationals of Other States). ICSID je autonomna meñunarodna organizacija. Meñutim, tesno je povezana sa Svetskom bankom. Svi članovi Svetske banke istovremeno su članovi ICSID. U skladu sa Konvencijom, ICSID obezbeñuje odgovarajuća sredstva i uslove za pomirenje i arbitražu u sporovima izmeñu zemalja članica i investitora koje kvalifikuje kao državljanje drugih zemalja članica. Pristupanje ICSID sistemu pomirenja i arbitraže u potpunosti je postavljeno na dobrovoljnoj bazi. Meñutim, kad stranke pristanu na arbitražu u skladu sa ICSID Konvencijom, niko od njih ne može jednostrano da povuče datu saglasnost. Čak šta više, sve zemlje potpisnice ICSID Konvencije, nezavisno od toga da li su stranke u sporu ili ne, dužne su da se pridržavaju i da sprovode abitrarne presude (odluke) ICSID. (International Center for Settlment of Investment Disputes, www.worldbank.org). ICSID sistem pomirenja i arbitraže je u funkciji podsticanja cirkulacije kapitala i investicionih ulaganja u svetskim razmerama.

175

Ugovorne članice ICSID su 154 zemlje. Srbija je pristupila ICSID 31. jula 2002. godine (nao naslednica SCG). 4. Banka za me ñunarodna poravnanja (BIS) Banka za meñunarodna poravnanja (Bank for International Settlements - BIS), sa sedištem u Bazelu (Švajcarska), najstarija je internacionalna finansijska institucija u svetu, osnovana 20. januara 1930. godine (počela sa radom 17. marta 1930. godine), u cilju unapreñenja internacionalne kooperacije centralnih banaka. Glavni zadaci BIS - a su: Prvo. Organizuje razmenu informacija o deviznom kursu i kooperaciji izmeñu centralnih banaka širom sveta, u svojstvu prvorazrednog internacionalnog foruma na kojem se susreću guverneri i drugi monetarni zvaničnici zemalja članica, a u cilju očuvanja i jačanja finansijske stabilnosti, posebno u uslovima ekonomske integracije i globalizacije. Glavni je sagovornik centralnih banaka u njihovim finansijskim transakcijama. Drugo. U svojstvu centra za monetarna i ekonomska istraživanja, rukovodi istraživanjima koja doprinose monetarnoj i finansijskoj stabilnosti, prikuplja i objavljuje statističke podatke o internacionalnim finansijama i formuliše preporuke finansijskoj zajednici u cilju jačanja internacionalnog finansijskog sistema. Treće. Obavlja tradicionalne bankarske funkcije, kao što su menadžment deviznim rezervama i transakcijama zlata za račun klijenata centralnih banaka i internacionalnih organizacija. Agent je i garant za internacionalne finansijske operacije. Ukupan depozit stranih sredstava plaćanja kod BIS iznosio je 128 milijardi US$ na dan 31. marta 2000. godine, što predstavlja oko 7% svetskih deviznih rezervi. Četvrto. Obezbeñuje i organizuje finansiranje u hitnim slučajevima u cilju pružanja podrške internacionalnom monetarnom sistemu kada je potrebno. Tako, na primer, za vreme svetske finansijske krize 1931. - 33. godine organizovao je kreditnu pomoć Austrijskoj i Nemačkoj centralnoj banci. Tokom 1960 - tih aranžirao je specijalne kreditne podrške italijanskoj liri (1964.) i francuskom franku (1968.), kao i britanskoj funti sterlinga (1968. i 1969.). U najnovije vreme obezbedio je finasiranje u kontekstu stabilizacionih programa koje je pripremio IMF (na primer, za Meksiko u 1982. i za Brazil u 1998.). Peto. Sarañuje sa IMF i ostalim meñunarodnim i regionalnim finansijskim institucijama. BIS rukovodi Institutom za finansijsku stabilnost (Financial Stability Institute - FSI) zajedno sa Bazelskim komitetom za bankarski nadzor (Basel Committee on Banking Supervision - BCBS). BIS je takoñe domaćin sekretarijata Foruma za finansijsku stabilnost (Financial Stability Forum - FSF), Internacionalne asocijacije osiguranika depozita (International Association of Deposit Insurers - IADI) i Internacionalne asocijacije supervizora osiguranja (International Association of Insurance Supervisors - IAIS). BIS ne prihvata depozite niti pruža finansijske usluge privatnim, individualnim ili korporativnim entitetima. U skladu sa Statutom, upravljanje BIS - om povereno je Genralnom sastanku (General Meeting) i Bordu direktora (Board of Directors).

176

Generalni sastanak održava se svake godine. Pravo glasanja i predstavljanja na Generalnom sastanku ima 55 centralnih banaka ili monetarnih vlasti iz svih delova sveta, uljučujući i Srbiju. Narodna banka Kraljevine Jugoslavije postala je 1931. godine članica BIS - a. Učešće bivše SFRJ u kapitalu BIS - a iznosilo je 8.000 akcija, a njihova ukupna vrednost 20 miliona zlatnih švajcarskih franaka, što predstavlja 1,33% ukpnog kapitala BIS - a. Srbija je postala članica BIS - a 10. juna 2001. godine (kao naslednica SCG), odnosno obnovljeno njeno članstvo. Tada su akcije SFRJ u BIS - u podeljene meñu centralnim bankama pet zemalja naslednice bivše SFRJ - Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonje, Slovenije i SR Jugoslavije, koja je dobila 2.920 akcija. (Narodna banka Srbije, Odnosi sa Bankom za meñunardne obračune, www.nbs.yu). Sedište BIS - a je u Bazelu - Švajcarska. (Bank for International Settlements, Profile of the Bank for International Settlements; Profile of the BIS - Organisation and governance; www.bis.org). 5. Regionalne finansijsko - bankarske institucije 5.1. Evropska investiciona banka (EIB) Evropska investiciona banka (European Investment Bank - EIB) osnovana je 25. marta 1957. godine (počela sa radom 3. maja iste godine) u cilju unapreñenja ekonomskog razvoja zemalja članica Evropske unije (ranije Evropske ekonomske zajednice, odnosno Evropske zajednice). Članice EIB su svih 2 država članice EU. Sedište EIB je u Luksemburgu. (European Investment Bank, www.eib.org). 5.2. Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj (EBRD) Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj (European Bank for Reconstruction and Development - EBRD) osnovana je 15. aprila 1991. godine u cilju olakšavanja tranzicije sedam centralno - planskih ekonomija bivših socijalističkih zemalja Evrope (Bugarska, bivša Čehoslovačka, Mañarska, Poljska, Rumunija, bivši SSSR i bivša Jugoslavija) na tržišnu ekonomiju. Kapital EBRD u 2007. godini bio je oko 20. milijadi evra. Najveći deo sredstava EBRD (60%) se usmerava u zajmove za privatizaciju. Uslov za njihovo korišćenje je poštovanje ljudskih prava, razvijanje višepartijske demokratije, izgradnja pravne države i tržišna orijentacija. Članice EBRD su 61 država i dve meñuvladine institucije (EU i Evropska investiciona banka). Sedište EBRD je u Londonu. (European Bank for Reconstruction and Development, www.ebrd.com). 5.3. Interamerička banka za razvoj (IADB) Interamerička banka za razvoj (Inter - American Development Bank - IADB), poznata i kao Banco Interamericano de Desarrollo (BID), osnovana je 8. aprila 1959. godine (sa radom počela 30. decembra iste godine) u cilju unapreñenja ekonomskog i socijalnog razvoja u Latinskoj Americi i Karibima. Jedan od osnivača IADB bio je američki ministar finansija, S. Douglas Dillon, u vreme predsednika Kenedija. Pored država američke hemisfere (Kanada, SAD, Brazil, Meksiko, Argentina i dr.), članice IADB su i brojne evropske države (Francuska, Velika Britanija, Nemačka, Španija, Italija,

177

Portugalija, Austrija, Norveška, Švedska, Finska, Švajcarska, Slovenija i Hrvatska), Izrael i Japan. Ukupno 46 država su članice IADB. Sedište IADB je u Vašingtonu DC. (Inter - American Development Bank, www.iabd.org). 5.4. Centralno - američka banka za ekonomske integracije (BCIE) Centralno - američka banka za ekonomske integracije (Banco Centroamericano de integracion Economico - BCIE), odnosno Central American Bank for Economic Integration, i osnovana je 13. decembra 1960. godine (počela sa radom 31. maja 1961. godine), u cilju unapreñenja ekonomske integracije i razvoja članica. Članice BCIE su pet iz regiona (Kostarika, Salvador, Gvatemala, Honduras i Nikaragva) i četiri države izvan regiona (Argentina, Kolumbija, Meksiko i Tajvan). Sedište BCIE u Tegucigalpa DC, Honduras. (Central American Bank for Economic Integration, www.bcie.org). 5.5. Afrička banka za razvoj (AfDB) Afrička banka za razvoj (African Devepolment Bank - AFDB) osnovana je 4. avgusta 1993. godine u cilju unapreñenja ekonomskog i socijalnog razvoja Afrike. Članice AFDB su 53 države afričkog regiona i 24 države iz drugih delova sveta. Sedište AFDB je u Abidžanu, Obala Slonovače. (African Development Bank, www.afdb.org). 5.6. Arapska banka za ekonomski razvoj Afrike (ABEDA) Arapska banka za ekonomski razvoj Afrike (African Bank for Economic Development in Africa - ABEDA) osnovana je 18. februara 1974. godine (počela sa radom 16. septembra iste godine) u cilju podsticanja ekonomskog razvoja Afrike. Članice ABEDA su 17 zemalja. Sedište ABEDA je u Kartumu, Sudan. (African Bank for Economic Development in Africa, www.exxun.com). 5.7. Banka za razvoj Centralno - afričkih država (BDEAC) Banka za razvoj centralno - afričkih država (Banque de Developpement des Etats de l’Afrique Central - BDEAC), odnosno Central African States Development Bank, osnovana je 3. decembra 1975. godine, u cilju obezbeñivanja zajmova za razvoj centralno afričkih zemalja. BDEAC ima 11 članica: AfDB, Kamerun, BDEAC, Centralno Afrička Republika, Čad, Republika Kongo, Ekvatorijalna Gvineja, Francuska, Gabon, Nemačka i Kuvajt. Sedište BDEAC je u Brazavilu, Republika Kongo. (Central African States Development Bank, www.polisci.com). 5.8. Istočno - afrička banka za razvoj (EABD)

178

Istočno - afričku banku za razvoj (East African Development Bank - EABD) osnovale su, 1. decembra 1967. godine, Kenija, Tanzanija i Uganda, u cilju unapreñenja ekonomskog razvoja. Sedište EABD je u Kampali, Uganda. (East African Development Bank, http://eadb.com/uganda). 5.9. Azijska banka za razvoj (AsDB) Azijska banka za razvoj (Asian Development Bank - AsDB) osnovana je 19. decembra 1966. godine u cilju unapreñenja regionalne ekonomske kooperacije. Članice AsDB su 44 država azijskog regiona i 18 država iz drugih delova sveta. Sedište AsDB je u Manili, Filipini. (Asian Development Bank, www.adb.org). 5.10. Islamska banka za razvoj (IsDB) Islamska banka za razvoj (Islamic Development Bank - IsDB), osnovana je 15. decembra 1973. godine (počela da radi 12. avgusta 1974. godine), u cilju unapreñivanja islamske ekonomske pomoći i socijalnog razvoja. Članice IsDB su 52 zemlje. Sedište IsDB je u Džedi, Saudijska Arabija. (Islamic Development Bank, www.isdb.org). 6. Pariski klub Pariski klub osnovan je 1962. godine sa zadatkom da koordinira kreditne politike, odnosno da iznalazi "koordinirana i održiva" rešenja za probleme u otplaćivanju javnih dugova sa kojima se suočavaju zemlje - dužnici. Obuhvata grupu od 18 najbogatijih zemalja članica IMF koje obezbeñuju najviše novca za kreditiranje - poverioci (SAD, Japan, Nemačka, Velika Britanija, Fancuska, Italija, Kanada, Australija, Španija, Švajcarska, Švedska, Holandija i dr.). Pariski klub je izuzetno značajna meñunarodna ekonomsko -finansijska institucija, posebno za zemlje u razvoju koje se suočavaju sa problemima otplate spoljnih dugova. Sedište Pariskog kluba je u Parizu. ("Description of the Paris Club", www.clubdeparis.org). 7. Londonski klub Londonski klub (London Club) je forum za reprogramiranje kredita dobijenih od komercijalnih banaka (bez kreditnih garancija vlade). Pregovori izmeñu suverenih dužnika i komercijalnih kreditora često su se održavali u Londonu, po kome su ti pregovori nazvani "London Club". Taj "klub" je neformalno telo sastavljeno od oko 500 komercijalnih banaka širom sveta (američke, nemačke, japanske i druge banke) koje su kreditni poverioci zemljama u razvoju. Londonski klub donosi svoje odluke autonomno, ali vodi računa o preporukama drugih internacionalnih monetarnih i finansijskih institucija. Po pravilu, Londonski klub ne ulazi u pregovore sa dužnicima o reprogramiranju duga ukoliko oni prethodno nisu postigli odgovarajući kreditni aranžman (sporazum) sa IMF - om. Meñutim, IMF ne može da interveniše niti da se meša u pregovore izmeñu konkretnih dužnika odreñene države i privatnih kreditora.

179

U praksi, Londonski klub ipak vodi računa o stručnim preporukama IMF i Pariskog kluba prilikom donošenja odluka o reprogramiranju dugova svojih dužnika. ("Commercial Debt, The London Club,The Revolution of Commercial Bank Debt Rescheduling", www.unitar.org).

180

Glava XIV EKSTERNA ZADUŽENOST

1. Kako nastaje eksterni dug? 2. Eksterna likvidnos t i nelikvidnost. 3. Vrste eksternog duga. 3.1. Ukupni dug. 3.2. Dugoročni dug. 3.2.1. Javni dug. 3.2.2. Javno garantovani dug. 3.2.3. Privatni negarantovani dug. 3.3. Kratkoročni dug. 4. Harrod Domarov model. 5. Makroekonomski indikatori zaduženosti. 6. Održivost eksternog duga. 7. Dugovna kriza. 7.1. Nastanak krize. 7.2. Erupcija krize. 7.3. Metodi rešavanja krize. 7.3.1. Bejkerov plan. 7.3.2. Bredijev plan. 7.3.3. Otkup duga. 7.3.4. Konverzija duga u akcije. 7.3.5. Konverzija duga u dug. 7.3.6. Konverzija duga u ekološke projekte. 8. Eksterna zaduženost Srbije . 8.1. Visina duga. 8.2. Reprogramiranje i otpis duga. 8.3. Saradnja sa IMF. 8.4. Saradnja sa Pariskim klubom. 8.5. Napuljski uslovi. 8.6. Saradnja sa Londonskim klubom. 8.7. IDA status. 8.8. Donatorska sredstva. 9. Kreditni rejting. 9.1. Obezbeñenje od kreditnog rizika. 9.2. Politički rizik. 9.3. Uredno servisiranje duga. 9.4. Reformska orijentacija. 9.5. Meñunarodna podrška. 1. Kako nastaje eksterni dug? Negativan saldo (deficit) platnog bilansa date zemlje, kao izraz eksterne platnobilansne i deviznobilansne neravnoteže u poslovanju sa inostranstvom, finansijski se pokriva kreditnim zaduženjem u inostranstu u visini platnog deficita. Tako nastaje eksterna zaduženost, odnosno dug date zemlje prema inostranstvu (External Debt). Uvek kada je agregatna tražnja (Aggregate Demand - AD) date zemlje veća od agregatne ponude (Aggregate Supply - AS), razlika se mora iskazati u deficitu platnog bilansa. Ukoliko se ta razlika ne pokrije prihodima ostvarenim po osnovi povećanog izvoza dobara i usluga i drugim prihodima iz inostranstva (doznake i dr.), uključujući i kreditno zaduživanje u inostranstvu, onda se ona mora uravnotežiti preko inflatornog povećanja cena dobara i usluga na domaćem tržištu. Deficit u platnom bilansu date zemlje može se pojaviti kao posledica kratkoročnih neusklañenosti izmeñu ukupnih dugovanja i potraživanja prema inostranstvu (uvozno - izvozne transakcije, nerobni priliv i odliv i dr.) ili, pak, kao posledica dugoročnih, strukturalnih neusklañenosti u ekonomskoj saradnji i odnosima sa inostranstvom. U zavisnosti od karaktera deficita u platnom bilansu zaduženje u inostranstvu može da se realizuje uzimanjem inostranih kratkoročnih kredita (Short - run Loans) ili dugoročnih kredita (Long - run Loans). Inostrane kredite odobravaju poverioci (kreditori) čiji se domicil nalazi u jednoj zemlji (komercijalne banke, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, nacionalne kompanije i multinacionalne korporacije, vlade, državni fondovi, meñunarodne finansijske i druge organizacije), a dužnici (korisnici kredita, klijenti) u drugoj zemlji (preduzeća, banke i drugi ekonomski akteri, uključujući i državu odnosno njene institucije, kao što je, na primer, centralna banka i dr.). Uzimanje inostranih kredita odnosno kreditno zaduživanje u inostranstvu za mnoge zemlje, posebno one u razvoju i tranziciji, često je preduslov održavanja tekuće repodukcije, razvoja preduzeća i privrede. 2. Eksterna likvidnost i nelikvidnost

181

Zemlja koja redovno izmiruje sve svoje dospele obaveze prema inostranstvu smatra se da je eksterno likvidna. I obrnuto, zemlja koja redovno ne izmiruje sve svoje dospele obaveze prema inostranstvu smatra se da je eksterno nelikvidna. Održavanje eksterne likvidnosti znači obezbeñivanje materijalno - finansijskih uslova u kojima je moguće bez zastoja plaćati dospele obaveze prema inostranim poveriocima (preduzećima, državama i dr.), kao što je, na primer, uredno otplaćivanje spoljnog duga (plaćanje otplate glavnice i kamate), uredno plaćanje uvezene robe i korišćenih usluga, uredno izmirivanje svih finansijskih obaveza po kreditu, i dr. Eksterna nelikvidnost je pokazatelj poremećene ravnoteže na tržištu roba i novca, globalno i strukturalno, odnosno kada je AD > AS i kada je u dugoročnom trendu uvoz (I) veći od izvoza (E), odnosno kada je

I > E

Održavanje eksterne likvidnosti obezbeñuje se monetarno - kreditnim merama centralne banke, merama devizne politike, posebno preko održavanja odgovarajućeg nivoa deviznih rezervi zemlje i politikom deviznog kursa, kao i merama spoljnotrgovinske politike. Veći izvoz od uvoza (E > I) ili kvantitativna ravnoteža izmeñu uvoza i izvoza (I = E) materijalna su garancija, u dugoročnom trendu, eksterne likvidnosti date zemlje. 3. Vrste eksternog duga 3.1. Ukupni dug Ukupan dug date zemlje prema inostranstvu (Total External Debt) predstavlja zbir dugoročnog duga (Long - term Debt), sa rokom dospeća otplate na više od jedne godine, i kratkoročnog duga (Short - term Debt), sa rokom dospeća otplate do godine dana, u skladu sa ugovorom o inostranom kreditu. 3.2. Dugoročni dug Dugoročni dug sastoji se iz tri komponente: (1) javnog duga (Public Debt); (2) javno garantovanog duga (Publicly Guaranteed Debt); i (3) privatnog negarantovanog duga (Private Nonguaranteed External Debt). 3.2.1. Javni dug Javni dug predstavlja dugoročne eksterne obligacije dužnika javnog (državnog) sektora (Public Debtors), uključujući nacionalnu vladu i njene podstrukture (ili agencije), kao i autonomna javna (državna) tela odnosno institucije (državni fondovi, zavodi, javna preduzeća i dr.). 3.2.2. Javno garantovani dug Javno garantovani dug predstavlja eksterne obligacije dužnika privatnog sektora (Private Debtors) čije je izvršenje odnosna naplata duga (Repayment) garantovana od strane javnog (državnog) sektora.

182

3.2.3. Privatni negarantovani dug Privatni negarantovani dug sastoji se od dugoročnih eksternih obligacija privatnih dužnika čije izvršenje odnosna naplata duga nije garantovana od strane javnog (državnog) entiteta. 3.3. Kratkoročni dug U kratkoročni dug ulaze kreditne pozajmice koje IMF i druge finansijske, bankarske i kreditne institucije odobravaju državama ili privatnim i državnim preduzećima u tim državama u cilju otklanjanja trenutnih platno - bilansnih neusklañenosti (na primer, pojava izuzetno visokog deficita u platnom bilansu zbog neblagovremene naplate izvezenih dobara i usluga), a koje se moraju vratiti kreditoru u mesečnim ratama u toku jedne godine, u skladu sa ugovorom o kratkoročnom kreditu. U kratkoročni dug ulaze sva plaćanja po kreditima sa rokom dospeća od jedne godine ili manje, kao i kamata na dugoročni dug koja nije plaćena na vreme (zadocnelo plaćanje kamate). Tabela br. 32.

Dug zemalja u razvoju i tranziciji 2006.

- u milijardama US$ -

Rang

Zemlja

Dug

% od GDP

1 Kina 305,6 2,7 2 Rusija 287,4 14,5 3 Turska 193,6 28,3 4 Meksiko 178,3 16,3 5 Brazil 176,5 13,6 6 Poljska 147,3 24,0 7 Indija 132,1 3,3 8 Indonezija 130,4 15,1 9 Argentina 109,0 23,0

10 Mañarska 107,3 46,9 11 Irak 81,5 87,2 12 Malezija 57,8 19,5 13 Južna Afrika 55,5 8,3 14 Filipini 54,1 15,0 15 Kazahstan 53,9 26,3 16 Češka 50,2 22,4 17 Ukrajina 48,9 13,3 18 Čile 47,6 21,7 19 Rumunija 42,8 32,4 20 Pakistan 42,4 10,1 21 Kolumbija 37,2 11,0 22 Venecuela 35,6 25,9 23 Hrvatska 33,1 52,5 24 Slovačka 31,5 30,4 25 Sudan 29,7 21,2 26 Egipat 29,6 9,5 27 Slovenija 29,1 61,9 28 Peru 27,9 18,3 29 Bugarska 15,5 21,6

183

30 Srbija* 21,1 47,3 31 Nigerija 6,3 21,5 32 Uzbekistan 5,2 10,7 33 Alžir 5,0 9,2

34 Bosna i Hercegovina

3,9

13,5

35 Makedonija 2,3 12,0 * Na da 30. jun 2007.; GDP za 2006.

Izvor: Podaci o GDP: CIA, World Factbook - Rank Order - GDP (purchasing power parity), 19. jun 2007.; podaci o eksternom dugu: CIA, World Factbook - Rank Order - Debt - external,

19. jun 2007.; podatak za Srbiju: Narodna banka Srbije, Spoljni dug, www.nsb.yu Uočljivo je da su sve bivše socijalističke zemalje suočene sa pravom eksplozijom spolje zaduženosti. 4. Harrod Domarov model U ocenjivanju nivoa zaduženosti jedne zemlje prema inostranstvu (eksterna neravnoteža) bitna je namena i način korišćena inostranih sredstava obezbeñenih tim putem. Zaduživanje u inostranstvu u cilju obezbeñenja dodatne akumulacije za razvoj, kao i njeno efikasno korišćenje, direktno je u funkciji povećanja stope privrednog rasta. U tom slučaju, deficit platnog bilansa znači da je nivo raspoloživog nacionalnog dohotka viši od domaćeg nacionalnog dohotka, odnosno da su ukupne investicije veće od domaće akumulacije. Odnos izmeñu stope privrednog rasta i salda platnog bilansa ispitao je Gerard Meyer primenom Harrod Domarovog modela na bilans plaćanja. Stopa privrednog rasta (r) može se definisati kao odnos izmeñu stope štednje odnosno akumulacije (s) i kapitalnog koeficijenta (k), što se algebarski može izraziti sledećom formulom:

s r = ---- k

Ukoliko postoji eksterna neravnoteža, odnosno ukoliko je uvoz (M) veći od izvoza (X), stopa investicija i investicije (I) mogu da se ne podudaraju sa stopom štednje i štednjom (S) za veličinu salda platnog bilansa, izraženog kao deo dohotka (Y). U tom slučaju sledi da je:

I S X – M

---- = ----- - ---------- Y Y Y

Odnosno

I S - X + M

----- = --------------- Y Y

Sledi da je:

I = S – X + M

184

Odnosno

I +X = S + M

Uticaj eksterne neravnoteže na nacionalni dohodak Meyer grafički prikazuje na sledeći način: Grafikon br. 6.

Za algebarsku jednačinu I + X = S + M , nivo nacionalnog dohotka je OYo. Na tom nivou nacionalnog dohotka platni bilans nije u ravnoteži, nego je uvoz veći od izvoza za iznos AB. Sve dok je nivo nacionalnog dohotka viši od OY1, postojaće deficit platnog bilansa koji zahteva zaduživanje u inostranstvu. Ukoliko se, pak, povećalo investiranje u zemlji u razvoju da bi se ostvario neki krupni cilj privrednog razvoja, funkcija investiranja se pomera, recimo, do I’ + X, pa zahvaljući tome nivo nacionalnog dohotka raste do OY2. Sada deficit platnog bilansa iznosi A’B’. Povećanje nacionalnog dohotka sa svoje strane izazvaće potrebu povećanja izvoza. To znači da u ovoj fazi privrednog razvoja inostrana sredstva treba da pokriju ne samo deficit platnog bilansa A’B’, već i u meñuvremenu nastali inducirani uvoz. (Dr Dragana Gnjatović, Uloga inostranih sredstava u privrednom razvoju Jugoslavije, “Ekonomski institut Beograd”, Beograd, 1985., 14. - 16., a prema Gerald Meyer, International Trade and Development, “Harper and Row”, New York, 1964., 68.; i Dejvid A. Pirs, Moderna ekonomija, op. cit., 143.). 5. Makroekonomski indikatori zaduženosti Svetska banka (WB) utvrdila je više makroekonomskih indikatora (pokazatelja) pomoću kojih se prati nivo i kretanje eksterne zaduženosti date zemlje: (1) koeficijent %: ukupan inostrani dug u odnosu na ostvareni prihod od izvoza roba i usluga, uključujući doznake radnika i iseljenika iz inostranstva; (2) koeficijent %: ukupan inostrani dug u odnosu na društveni bruto proizvod;

185

(3) koeficijenat %: tekuće obaveze prema inostranstvu (kamate i dospele glavnice) u odnosu na devizni prihod ostvaren izvozom roba i usluga, uključujući doznake radnika i iseljenika iz inostranstva; (4) koeficijent %: ukupna otplata kamate u odnosu na devizni prihod ostvaren izvozom roba i usluga, uključujući doznake radnika i iseljenika iz inostranstva; (5) koeficijent %: ukupna otplata kamate u odnosu na društveni bruto proizvod; (6) koeficijent %: devizne rezerve u odnosu na ukupan dug; (7) koeficijent %: devizne rezerve u odnosu na rashode po osnovi uvoza roba i usluga; (8) koeficijent %: kratkoročni dug u odnosu na ukupan eksterni dug; (9) koeficijent %: ukupan dug u odnosu na ostvareni izvoz; i dr. 6. Održivost eksternog duga Za svaku nacionalnu ekonomiju, posebno u zemljama u razvoju i tranziciji, od strateškog razvojnog značaja je saznanje o tome do koje granice može da se kreće nivo njene eksterne zaduženosti. Neki univerzalni recept u tom pogledu ne postoji. Situacija je različita od jedne do druge zemlje u razvoju i tranziciji. Nivo eksternog duga date zemlje koji sa svoje strane omogućava 1) reduciranje bazičnog siromaštva (Basic Poverty Reduction) i 2) ostvarivanje razvojnih ciljeva (Development Goals) smatra se održivim eksternim dugom (Sustained External Debt). Makroekonomski indikatori eksterne zaduženosti koriste se, pored ostalog, i za bliže kvantificiranje održivosti eksternog duga (External Debt Sustainability). Tako, na primer, smatra se da je eksterna zaduženost date zemlje neodrživa (Unsustained) ako je koeficijenat servisiranja duga (Debt Service Ratio) - odnos izmeñu tekućih obaveza prema inostranstvu (kamate i dospele otplate glavnice) i ukupnog deviznog priliva ostvarenog izvozom roba i usluga, uključujući doznake radnika iz inostranstva i iseljenika - preko 25%, ili ako je koeficijent duga i izvoza (Debt to Export Ratio) veći od 150%. (www.worldbank.org). 7. Dugovna kriza 7.1. Nastanak krize Dugovna kriza (Debt Crisis) nastaje kada dugovni teret (Debt Burden) date zemlje postane toliko veliki da ona nije više u mogućnosti ili nije spremna da dalje servisira svoje obaveze prema inostranim poveriocima (kreditorima), odnosno kad nije u stanju da plaća kamatu i otplaćuje glavnicu duga po uzetim inostranim kreditima, u skladu sa ugovorom o kreditu (kamata + otplata glavnice duga = anuitet). 7.2. Erupcija krize Dugovna kriza novijeg datuma eksplodirala je, u svetskim razmerama, 1982. godine, kada je Meksiko, kao jedna od veoma zaduženih zemalja u razvoju u to vreme, obelodanio da nije u stanju da izvršava svoje obaveze po osnovi inostranog duga, artikulišući na taj način poziciju i drugih zemalja u razvoju koje se nalaze u sličnoj situaciji.

186

Kasnije su i neke druge zemlje u razvoju, naročito u Africi i Latinskoj Americi, proglašavale ili najavljivale moratorijum svojih obaveza po osnovi spoljneg duga. Nagoveštaj Brazila, krajem 80 - tih godina proteklog veka, da će proglasiti moratorijum svih svojih dugova prema inostranstvu, koji su iznosili blizu 200 milijardi US$, posebno je izvršio pritisak na vodeće inostrane poverioce da nastalu dugovnu krizu počnu da tretiraju ne samo kao ekonomski problem država dužnika nego i inostranih kreditora. Na toj liniji pojavilo se više planova, pristupa i modela u cilju olakšavanja dugovnog tereta (Debt Relief) prezaduženih zemalja, kao globalnog ekonomskog problema. 7.3. Metodi rešavanja krize 7.3.1. Bejkerov plan Bejkerovim planom (Baker Plan) iz 1985. godine, koji je dobio ime po američkom ministru finansija James A. Baker Jr. u Reganovoj administraciji, bile su predviñene nove kreditne pozajmice visoko zaduženim zemljama (Highly Indebted Countries), u zamenu za sprovoñenje tržišno orijentisanih reformi u tim zemljama (smanjenje poreza, privatizacija državnih preduzeća, smanjenje trgovinskih barijera, liberalizacija investicija), i to 9 milijardi US$ iz multilateralnih agencija i 20 milijardi US$ iz komercijalnih banaka. Tokom 1987. - 1988. godine postalo je očigledno da Bejkerov plan nije uspešan, ne samo u pogledu smanjenja duga visoko zaduženih zemalja u razvoju, nego i u pogledu pronalaženja izlaza iz dugovne krize kao svetskog ekonomskog problema. 7.3.2. Bredijev plan Bredijevim planom (Brady Plan) iz 1989. godine, koji je dobio ime po američkom ministru finansija Nicholas Brady - u u Administraciji Buša Starijeg, pokušano je da se u rešavanje dugovne krize angažuju komercijalne banke na osnovi njihovih "dobrovoljno" utvrñenih šema smanjivanja visokih komercijalnih dugova ("Voluntary" Debt - reduction Schemes) zemalja u razvoju. Bredijev plan bio je fleksibilniji od Bejkerovog plana, pokušavajući da pronañe prihvatljiva rešenja izmeñu karakterističnih finansijskih zahteva individualnih zemalja i želja kreditora - komercijalnih banaka i multinacionalnih finansijskih agencija. I pored entuzijazma na startu njegovg lansiranja, Bredijev plan u narednim godinama nije obezbedio dovoljan oproštaj duga zemljama u razvoju od kojeg bi imale neku veću materijalnu korist. 7.3.3. Otkup duga Pojedine komercijalne banke, naročito one manje, uverene da neće moći u celosti da naplate svoja potraživanja od dužnika u prezaduženim zemljama u razvoju, opredelile su se za prodaju tih potraživanja na sekundarnom tržištu (berzama), uz odgovarajući diskont. Tako se realna vrednost datog duga koju je odredilo sekundarno tržište (a koja je manja od njegove nominalne vrednosti) pretvara u efektivna sredstva (Debt for Equity). Visina cene duga na sekundarnim tržištima zavisi od tekućeg ekonomskog i političkog stanja u datoj zemlji i budućih performansi, i može sa većim ili manjim postotkom da odstupa od nominalne vrednosti duga. Tako, na primer, krajem 1988. godine otkup jugoslovenskog duga na sekundarnom bankarskom tržišu mogao se vršiti uz diskont od 52% do 54%, odnosno inostrani dug

187

nominalne vrednosti od jednog dolara mogao se kupiti za 46 do 48 centi. Sa eskalacijom jugoslovenske krize smanjivala se i realna vrednost jugoslovenskog duga na sekundarnom tržištu: početkom 1991. godine pala je na ispod 50%, a početkom 1992. godine na ispod 30% od njegove nominalne vrednosti, sa tendencijom daljeg opadanja. Dugovi zemalja u razvoju postali su deo globalnog tržišnog vrednosnog sistema, kupuju se i prodaju na sekundarnim tržištima kao i svaka druga roba. 7.3.4. Konverzija duga u akcije Konverzija duga u akcije (Debt for Equity Swaps) je jedna od tehnika olakšanja dugovnog opterećenja dužnika kojom se dug date države ili preduzeća prema inostranom kreditoru pretvara u akcionarski kapital nekog lokalnog preduzeća u zemlji dužnika putem kupovine njegovih akcija od strane nekog ekonomskog aktera iz zemlje kreditora (najčešče multinacionalne kompanije). 7.3.5. Konverzija duga u dug Konverzija duga u dug (Debt for Debt Swaps) je metod olakšavanja dugovnog tereta tako što se jedan kredit sa nepovoljnim uslovima otplate konvertuje u drugi kredit sa povoljnijim uslovima otplate (niža kamata, duži rok otplate, duži grejs period i dr.). 7.3.6. Konverzija duga u ekološke projekte Suština ovog modela sastoji se u tome da neki inostrani akter (na primer, neka multinacionalna korporacija) otkupi dug neke zemlje ili njenog preduzeća na sekundarnom tržištu, a potom celokupnu otkupljenu vrednost uloži u ekološke projekte zemlje dužnika. 8. Eksterna zaduženost Srbije 8.1. Visina spoljnog duga Tabela br. 33.

Spoljni dug Srbije 30. jun 2007.

(preliminarni podaci) - u milionima US$ -

Kreditori Stanje

duga po glavnici

Dospela glavnica

Redovna kamata

Zatezna kamata

UKUPNO

UKUPAN SPOLJNI

DUG

20.110,5

1.601, 8

469,9

511,7

21.092,0

JAVNI SEKTOR

8.003,0 398,1 207,9 195,5 8.406,4

Srednjoročni i dugoročni

dug

7.928,0

398,1

207,9

195,5

8.331,4

Kratkoročni dug

75,0 - - - 75,0

PRIVATNI SEKTOR

12.107,4 1.203,8 262,0 316,3 12.685,6

188

Srednjoročni i dugoročni

dug

10.893,5

731,8

260,5

316,3

11.470,3

Kratkoročni dug

1.213,9

471.9

1,5

-

1.215,4

Izvor: Narodna banka Srbije, Spoljni dug, www.nsb.yu

Ukupni spoljni dug Srbije (javni i privatni), na dan 30. jun 2007. godine, iznosio je US$ 21,1 milijardu. a na isti dan 2000. godine iznosio je US$ 10,8 milijardi, odnosno u posmatranom periodu skoro se udvostručio (indeks 196,3). U ukupnomm spoljnom dugu javni (državni) sektor učestvuje 39,9%, a privatni sektor sa 60,1%. Od ukupnog spoljnog duga Srbije (javni i privatni) 94% su srednjoročni i dugoročni dugovi. Spoljni dug Srbije prema meñunarodnim finansijskim organizacijama (IBRD, IDA, IFC, EBRD, i dr.) povećao se sa US$ 2,2 milijarde, na dan 30. jun 2000. godine na preko US$ 4,7 milijardi, na 30. jun 2007. godine. Srbija je isplatila sve svoje obaveze prema Meñunarodnom monetarnom fondu. Spoljni dug Srbije prema Pariskom klubu poverilaca, na dan 30. jun 2007. godine, iznosio je US$ 2,4 milijarde (na isti dan 2000. godine iznosio je US$ 3,8 milijarde. Spoljni dug Srbije prema Londonskom klubu poverilaca, na dan 30. jun 2007. godine, iznosio je US$ 1,2 milijarde (na isti dan 2000. godine iznosio je US$ 2,3 milijarde. U strukturi ukupnog duga privatnog sektora (dugoročni, sernjoročni i kratkoročni) preduzeća učestvuju sa 62,8% (oko US$ 8,0 milijardi) i banke sa 37,2% (US$ peko 4,7 milijardi). Dug SFRJ prema inostranstvu, na kraju 1991. godine, to jest u vreme njenog raspada, iznosio je 14,5 milijardi US$, od toga 5,5 milijardi US$ odnosilo se na Srbiju i Crnu Goru. Od 1983. do 1990. godine SFRJ je platila inostranim poveriocima preko 30 milijardi US$. U tom periodu SFR je uspela da izvrši reorganizaciju svojih spoljnih dugova na dugoročnoj osnovi i smanji ih za oko 20 milijardi US$. (Kostadin Pušar, Meñunarodne finansije, Univerzitet »Braća Karić«, Beograd, 2004., 81.). SRJ (Srbija i Crna Gora), zbog meñunarodne izolacije i ekonomskih sankcija uvedenih krajem maja 1992. godine, nije bila u mogućnosti da servisira svoj dug prema inostranstvu, koji je enormno narastao po osnovi pripisivanja redovnih i zateznih kamata. U ukupnom spoljnem dugu kamate učestvuju sa blizu 40%. 8.2. Reprogramiranje i otpis duga Zbog nemogućnosti da iz tekućeg priliva deviznih sredstava uredno izmiruje sve svoje obaveze prema glavnim inostranim poveriocima, primorana je da od njih traži razumevanje i pomoć u vraćanju spoljnog duga pod najpovoljnijim uslovima (duži rok otplate, niža kamatna stopa i duži grejs period, to jest poček), uključujući reprogramiranje i otpis dela eksternog duga.

189

Bez regulisanja obaveza prema inostranim poveriocima po osnovi starog duga nije moguće dobiti nova kreditna sredstva iz inostranstva, preko potrebna za održivi ekonomski razvoj naše zemlje. 8.3. Saradnja sa IMF Bivša SFRJ je bila jedna od zemalja učesnica Bretonvudske konferencije (1944. godine) i zemalja osnivača Meñunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke. Od svog osnivanja MMF je SFRJ odobrio 12 stand-by aranžmana. Najintenzivnija saradnja ostvarena je izmeñu 1980. i 1991. godine, kada je SFRJ odobreno sedam stand-by aranžmana u ukupnoj vrednosti od 3,5 milijardi specijalnih prava vučenja (od čega je iskorišćeno 2,7 milijardi). Prvi finansijski aranžman sa MMF-om u iznosu od 9 miliona SAD dolara Jugoslavija je zaključila 1949. godine, a poslednji u iznosu od 460 miliona specijalnih prava vučenja 16. marta 1990. godine.

Odlukom Odbora izvršnih direktora MMF-a od 14. decembra 1992. godine konstatovano je da je SFRJ prestala da postoji, a samim tim je prestalo i njeno članstvo u MMF-u. Istovremeno su utvrñeni uslovi pod kojima zemlje sukcesori (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, Slovenija i SR Jugoslavija) mogu da naslede članstvo SFRJ u MMF-u. Od aktive i pasive SFRJ u MMF-u SR Jugoslaviji je pripalo 36,52%.

Odbor izvršnih direktora MMF-a je 20. decembra 2000. godine doneo odluku (Press Release No. 00/75), sa retroaktivnim dejstvom od 14. decembra 1992. godine, da je SR Jugoslavija ispunila uslove za članstvo u toj instituciji.

Istog dana odbor je SR Jugoslaviji odobrio 116,9 miliona specijalnih prava vučenja u okviru "hitne postkonfliktne pomoći", kao podršku programu ekonomske stabilizacije i obnavljanju institucija i administracije SR Jugoslavije. Iz tih sredstava SR Jugoslavija je otplatila zajam za premošćavanje u iznosu od 101,1 milion specijalnih prava vučenja, koji su joj Švajcarska i Norveška odobrile za izmirenje finansijskih obaveza prema MMF-u.

Nakon osamostaljivanja Republike Crne Gore, MMF je 21. jula 2006. godine potvrdio (Press Release No. 06/161) kontinuitet Srbije u odnosu na državnu zajednicu SCG, kao i da Srbija nastavlja članstvo sa postojećom kvotom od 467,7 miliona specijalnih prava vučenja i svim pravima i obavezama koje proističu iz tog članstva.

Ključna meñunarodna finansijska institucija u pokretanju procedure otpisa i reprogramiranja spoljnog duga je Meñunarodni monetarni fond (IMF). Najznačajniji instrument u tom pogledu je stend - baj aranžman (Stand - by Arrangement - SBA). Stand - by aranžmanom se, na osnovu prethodno prihvaćenog ekonomskog programa zemlje - dužnika, reprogramira deo tekućih obaveza po osnovi spoljnog duga prema toj instituciji, uz prihvatanje striktnih obaveza u sprovoñenju makroekonomske politike (pokriće budžetskih rashoda iz realnih izvora, održavanje interne stabilnosti kursa domaće valute, restriktivna kreditno - monetarna politika, kontrolisanje inflacije, osiguranje spoljne konkurentnosti i sl.). SRJ je četiri puta tražila produženje roka za regulisanje svog statusa u MMF. Svoj status u MMF i drugim meñunarodnim finansijskim organizacijama SRJ je regulisala tek nakon demokratskih promena od 5. oktobra 2000. godine, kao nova država (bez pozivanja na kontinuitet sa SFRJ), kada su počeli i pregovori sa inostranim poveriocima o reprogramiranju spoljneg duga na duži period.

190

Stand - by aranžman sa IMF SRJ je postigla sredinom 2001. godine. Potpisivanje sporazuma sa IMF, kojim je, pored ostalog, konstatovano da naša zemlja nije u mogućnosti da izvršava svoje obaveze po osnovi spoljnog duga, bio je preduslov za otpočinjanje pregovora o otpisu i reprogramiranju duga sa drugim inostranim poveriocima (Pariski klub, Londonski klub i dr.). Izvršni odbor IMF (The Executive Board of the International Monetary Fund) odobrio je, 11. juna 2001. godine, ukupnu sumu od 200 miliona SRD (oko 249 miliona US$, po tada važećem kursu) na ime pomoći ekonomskom programu Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) u okviru stend - baj kredita (Stand - by Credit), s pravom povlačenja SRD 50 miliona odmah. (International Monetary Fond, IMF Approves US$249 Million Stand - By Credit for the Federal Republic of Yugoslavia, Press Release No. 01/31, June 11, 2001., www.imf.ogr). Takoñe, Izvršni odbor IMF (The Executive Board of the International Monetary Fund) odobrio je, 13. maja 2002. godine, ukupnu sumu od SDR 650 miliona (oko US$ 889 miliona) na ime pomoći ekonomskom programu Srbije i Crne Gore u periodu 2002. - 2005.godine, u okviru produženog kreditnog aranžmana (Extended Arrangement), kao i pravo povlačenja tranše od SRD 50 milliona (oko US$ 64 milliona) u okviru stend - baj kredita (Stand - by Credit). (International Monetary Fond, IMF Approves US$64 Million Tranche Under Stand - By Credit and US$ 829 Million Extended Arrangement for the Federal Republic of Yugoslavia (Serbia/Montenegro), Press Release No. 02/25, May 13, 2002., www.imf.org). Trajanje trogodišnjeg finansijskog aranžmana sa MMF-om produženo je do 28. februara 2006. godine. Pozitivnom ocenom Odbora izvršnih direktora Meñunarodnog monetarnog fonda (MMF), na sednici održanoj 7. februara 2006. godine, okončana je šesta, poslednja revizija ekonomskog programa, čime je uspešno završen trogodišnji finansijski aranžman sa ovom meñunarodnom finansijskom institucijom. Završetak poslednje revizije omogućio je povlačenje sredstava u iznosu od 62,5 miliona specijalnih prava vučenja (oko US$ 90,1 miliona), čime su u potpunosti iskorisćena sredstva odobrena u okviru ovog aranžmana. Pored toga, završetak finansijskog aranžmana sa MMF-om omogućio je realizaciju preostalog otpisa od 15% reprogramiranog duga prema poveriocima Pariskog kluba u vrednosti od oko US$ 700 miliona. Potpisivanje sporazuma sa MMF bio je preduslov za otpočinjanje pregovora o otpisu i reprogramiranju duga sa drugim inostranim poveriocima, pre svega sa Pariskim i Londonskim klubom. 8.4. Saradnja sa Pariskim klubom Usaglašeni zapisnik o konsolidaciji duga SR Jugoslavije prema poveriocima Pariskog kluba potpisan je u Parizu decembra 2001. godine. Na osnovu tog dokumenta pristupilo se bilateralnim pregovorima sa državama članicama Pariskog kluba pojedinačno, što je rezultiralo potpisivanjem sporazuma sa 16 zemalja (Danskom, Švedskom, Španijom, Holandijom, Austrijom, Nemačkom, Kanadom, Norveškom, Belgijom, Francuskom, Velikom Britanijom, Švajcarskom, SAD, Ruskom Federacijom, Finskom i Japanom). Očekuje se da će do kraja 2006. biti potpisan sporazum i sa Italijom, čime bi u potpunosti bile regulisane obaveze prema zemljama članicama Pariskog kluba. Narodna banka Srbije, u saradnji sa poslovnim bankama, obavila je kompleksan postupak usaglašavanja duga koji je prethodio potpisivanju bilateralnih sporazuma.

191

Zaključenjem trogodišnjeg Aranžmana za produženo finansiranje sa Meñunarodnim monetarnim fondom 2002. godine stvoreni su uslovi za realizaciju prve faze otpisa duga u visini od 51%. Pariski klub poverilaca pozitivno je odgovorio na zahtev Srbije i Crne Gore da se produže uslovi otplate kredita predviñeni Usaglašenim zapisnikom o konsolidaciji duga SRJ za vreme trajanja Aranžmana sa MMF-om do 31. decembra 2005. godine. Dopis predsedavajućeg Pariskog kluba o ovoj odluci predstavlja amandman kojim su izvršene izmene relevantnih odredaba Usaglašenog zapisnika, koje su stupile na snagu 15. septembra 2005. Uslov za realizaciju druge faze otpisa duga ispunjen je februara 2006. godine, kada je nakon pozitivne ocene Meñunarodnog monetarnog fonda o uspešnom završetku trogodišnjeg Aranžmana, Sekretarijat Pariskog kluba odobrio dodatno smanjenje duga od 15% prema ovoj kategoriji poverilaca, sa primenom počev od 6. februara 2006. godine. Pariski klub je, sredinom novembra 2001. godine, otpisao 2/3 (66%) jugoslovenskog duga prema toj grupi poverilaca, pod sledećim uslovima: 51% ili 2,4 milijarde US$ duga se otpisuje odmah (tačnije u februaru 2002. godine, kada se zaključi novi sporazum sa MMF), a 15% ili 650 miliona US$ u periodu od 18 do 36 meseci , uz uslov da se uspešno sprovode reforme srednjoročnog ekonomskog programa dogovorenog sa MMF; ostatak duga je reprogramiran na 22 godine, uz 6 godina grejs perioda; kratkoročni dug, koji iznosi izmeñu 600 i 650 miliona US$, reprogramiran je na osam godina, uz 4 godine grejs perioda; otplata većeg dela kamate (60%) odložena je odnosno pripisana glavnici, a preostalih 40% kamate biće plaćeni u naredne tri godine (30 miliona US$ u 2002., 50 miliona US$ u 2003. i 60 miliona US$ u 2004. godini). Očekuje se da Pariski klub otpiše našoj zemlji još 1,0 milijardu US$ duga, s obzirom da je uredno realizovala trogodišnji aranžman sa MMF. 8.5. Napuljski uslovi Pariski klub je našoj zemlji odobrio tzv. Napuljske uslove otpisa duga (do 2/3), koji se obično dodeljuju najsiromašnijim zemljama, iako se naša zemlja ne nalazi u toj grupi zemalja, nego u grupi srednjerazvijenih zemalja, vrednujući dosadašnja dostignuća ostvarena u demokratskom preporodu društva posle oktobarskih promena iz 2000. godine, uzimajući u obzir ekonomsku iscrpljenost naše zemlje zbog desetogodišnjih meñunarodnih sankcija, kao i ratna razaranja kroz koje je prošla tokom NATO kampanje iz 1999. godine. 8.5. Saradnja sa Londonskim klubom Posle višegodišnjih pregovora sa stranim komercijalnim bankama (2002 - 2004), potpisan je 7. jula 2004. godine okvirni sporazum sa poveriocima Londonskog kluba koji predviña otpis od oko 62% duga (blizu 2,0 milijarde US$) i otplatu u periodu od 20 godina sa 5 godina počeka. Okvirni sporazum je ratifikovan 24. jula iste godine. Godišni iznos otplate duga (glavnica + kamata), posle isteka grejs perioda, procenjuje se da će iznositi preko 500 miliona US$, što i dalje predstavlja veliko platno - bilansno opterećenje. (Više o spoljnoj zaduženosti Srbije, saradnji sa MMF, Pariskim i Londonskim klubom, donatorskim sredstvima i dr. vidi sajt Narodne banke Srbije, Odnosi sa inostranstvom, www.nsb.yu).

192

8.7. IDA status Svetska banka je odobrila našoj zemlji specijalni IDA status, predviñen samo za najsiromašnije zemlje. Meñunarodna asocijacija za razvoj (International Development Association - IDA), kao specijalizovana agencija UN i afilijacija Svetske banke, pozajmljuje sredstva zemljama čiji je per kapita dohodak u 2000. godini bio ispod $885 i koje nemaju mogućnost da se zadužuju kod IBRD. Sada u svetu ima 79 zemalja koje ispunjavaju taj uslov. IDA krediti se odobravaju sa rokom otplate od 35 ili 40 godina, sa 10 godina grejs periodom, bez kamate, uz plaćanje 0,75% troškova na odobrena a neiskorišćena sredstva. (International Development Association, www.worldbank.org). 8.8. Donatorska sredstva U cilju bržeg i uspešnijeg socijalnog oporavka naše zemlje, rešavanja tekućih socijalnih, humanitarnih i ekonomskih problema (oskudice u energiji, lekovima i drugim dobrima, budžetska podrška za isplatu penzija i socijalnih davanja, zbrinjavanje izbeglica i dr.), meñunarodna zajednica je, nakon demokratskih promena izvršenih početkom oktobra 2000. godine, pružila i značajnu bespovratnu pomoć našoj zemlji. U okviru Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, osnovanog u junu 1999. godine u Sarajevu, našoj zemlji je, sredinom 2001. godine, na prvoj Meñunarodnoj donatorskoj konferenciji posvećenoj SR Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora), obećana pomoć od oko 1,3 milijarde US$, koja je u meñuvremenu i realizovana. Takva pomoć meñunarodne zajednice, ma koliko bila obimna i nužna, sama po sebi, ne može da osigura održiv ekonomski rast i razvoj naše zemlje. Umesto sredstava kratkoročne pomoći našoj zemlji su neophodna dugoročna strana investiciona sredstva za razvoj, iz javnih i privatnih izvora, a najpoželjniji oblik su direktna ulaganja stranih preduzeća, uključujući i investitore iz naše dijaspore. 9. Kreditni rejting Kroz kreditni rejting izražava se odnos stranih investitora, institucionalnih i privatnih, prema datoj zemlji, njenoj privredi i njenim preduzećima. Viši kreditni rejting znači veće poverenje stranih investitora i veći dotok stranog kapitala u privredu date zemlje, i obrnuto. Zato svaka zemlja teži da postigne što je moguće viši kreditni rejting u ekonomskim odnosima i poslovima sa inostranstvom. Kreditni rejting zavisi od brojnih faktora. Neki od njih su sledeći: 9.1. Obezbeñenje od kreditnog rizika Odobravanje kredita je za svakog inostranog poverioca, po pravilu, rizičan posao. Uvek postoji mogućnost da dužnik, zbog različitih razloga (uključujući i višu silu), ne bude u stanju da vrati kredit (otplata + kamata). Zato se svaki inostrani poverilac (kreditor), na odgovarajući način, obezbeñuje (osigurava) za slučaj rizika prilikom odobravanja kredita. Obezbeñivanje kredita može da bude personalno i realno.

193

Personalno obezbeñenje kredita je ono gde se kao jemac ili garant javlja neko treće lice - fizičko lice, preduzeće, druga banka ili država. Realno obezbeñenje kredita postiže se uspostavljanjem zaloge ili hipoteke banke na imovinu u vlasništvu dužnika. Isto tako, banka se može obezbediti od mogućeg rizika i kroz odgovarajuće učešće dužnika u odobrenom kreditu, kao i putem osiguranja kredita, u kom slučaju troškovi osiguranja kredita padaju na teret bančinog dužnika. (Miroljub Labus, Osnovi ekonomije, ''Stubovi kulture'', Beograd, 1999., 455.). Mnogi inostrani poverioci (banke i drugi akteri), posebno kada odobravaju kredite preduzećima iz zemalja u razvoju i tranziciji, i kad su u pitanju njihovi veći iznosi, zahtevaju, u cilju smanjivanja rizika na najmanju meru, i supergaranciju države odnosno njene centralne banke da će odobreni kredit biti vraćen u ugovorenom roku. 9.2. Politički rizik Strani privatni kapital najviše zazire od političkog rizika, od njega se najviše plaši. Zato se za strani kapital često kaže da je “kukavica“. Politički rizik (strah dubljih oblika nestabilnosti, posebno od izbijanja novih ratnih sukoba i slično) je praktično nepremostiva prepreka za dotok stranog kapitala u datu zemlju. Čak ni garancije moćnih specijalizovanih agencija za osiguranje izvoznih poslova, kao što je, na primer, američki OPIC (Overseas Private Investment Corporation - Korporacija za prekookeansko osiguranje investicija), najčešće nisu dovoljne da ubede privatne investitore da ulažu u područja sa visokim političkim rizikom. U našim uslovima to je jedna od glavnih, ako ne, trenutno, i nepremostivih prepreka. Naime, u svetskim poslovnim krugovima i dalje je u manjoj ili većoj meri prisutno mišljenje da je poslovanje, a posebno ulaganje stranog kapitala u Srbiju još uvek rizičan posao, kako zbog aktuelnih političkih prilika u njoj (saradnja sa haškim tribunalom, otvoreno pitanje statusa i budućnosti Kosova i Metohije), tako i u njenom neposrednom okruženju (nestabilna politička situacija u Makedoniji i BiH). No, situacija se u tom pogledu svakim danom popravlja, otvaranjem evropske perspektive našoj zemlji, kao i zemljama u našem okruženju. 9.3. Uredno servisiranje duga Zemlja koja je sposobna da redovno izmiruje svoje obaveze prema inostranstvu, posebno da uredno otplaćuje (servisira) svoje spoljne dugove (otplatu glavnice i kamatu) poseduje, po pravilu, zadovoljavajući kreditni rejting u očima inostranih poslovnih partnera. 9.4. Reformska orijentacija Kreditni rejting svake zemlje je u porastu ukoliko neprestano izgrañuje i razvija institucije tržišne ekonomije, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava. Uspostavljanje efikasne pravne države preduslov je pravne sigurnosti aktera u procesima tržišnog prometa kapitala, dobara i usluga. Imovina privrednih subjekata, domaćih i stranih lica, mora biti u potpunosti pravno zaštićena, odnosno garantovano pravo svojine. Nema ekonomskog napretka ni socijalnog blagostanja bez kompetentnog, nekorumpiranog i nezavisnog sudstva u odnosu na državne organe. Sudovi moraju da budu izvan dometa bilo čijeg političkog uticaja. Tržišna privreda ne može da funkcioniše ako sudovi i drugi državni organi štite dužnike samo zato što uživaju nečiju političku zaštitu.

194

Eksplicitna tržišna orjentacija politike države i na toj osnovi ekonomskih subjekata, kao i maksimalno moguća liberalizacija u nacionalnom zakonodavstvu o njihovom poslovanju u zemlji i sa inostranim poslovnim partnerima, preduslov je većeg dotoka stranog kapitala u našu zemlju po raznim osnovama. Isto tako, potrebne su u praksi i mnoge druge pogodnosti za veće privlačenje stranih investitora: procedura registrovanja preduzeća treba da bude što je moguće jednostavnija, rokovi izdavanja grañevinskih dozvola što je moguće kraći, pružanje infrastrukturnih i drugih komunalnih olakšica od strane lokalne uprave, stabilnost propisa i dr. 9.5. Meñunarodna podrška Strani privatni investitori po pravilu “beže” od zemalja koje ne uživaju podršku meñunarodnih finansijskih krugova. U tom pogledu izuzetan značaj imaju kreditni aranžmani Meñunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke sa datom zemljom. Takvi aranžmani automatski jačaju poverenje inostranih poslovnih partnera, posebno multinacionalnih korporacija, komercijalnih i investicionih banaka smanjuju rizike za njihova ulaganja i podstiču veći dotok inostrane akumulacije, kao i povoljne ocene važnih meñunarodnih organizacija, kao što je, na primer, OECD.

195

Glava XV MEðUNARODNI PLATNI PROMET

1. Poslovi platnog prometa. 2. Loro i nostro konta. 3. Sredstva me ñunarodnih pla ćanja. 3.1. Valute. 3.2. Devize. 4. Instrumenti me ñunarodnog platnog prometa. 4.1. Bankarska doznaka. 4.2. Medjunarodni ček. 4.3. Menica. 4.4. Inkaso poslovi. 4.5. Akreditiv. 4.5.1. Vrste akreditiva. 4.5.2. Dokumentarni akreditiv. 4.6. Kreditno pismo. 5. Savremeni sistemi meñunarodnog prometa i pla ćanja. 5.1. SWIFT. 5.2. RTGS sistemi plaćanja. 5.2.1. FEDWIRE plaćanje. 5.2.2. Švajcarski SIC. 5.2.3. Švedski RIX sistem. 5.2.4. TARGET. 5.1. SWIFT. 5.2. TARGET. 5.3. BOLERO. 5.4. TT Klub. 1. Poslovi platnog prometa Poslovi platnog prometa sa inostranstvom obuhvataju sve platne odnose koji nastaju kao rezultat raznovrsnih oblika ekonomske saradne izmeñu privrednih i drugih subjekata različitih zemalja (meñunarodna plaćanja i naplaćivanja). Po svom karakteru, poslovi meñunarodnog plaćanja i naplaćivanja spadaju u grupu bankarskih poslova, s obzirom da se oni praktično efektuiraju preko banaka - domaćih i stranih - ovlašćenih za obavljanje takve vrste poslova (izvršenje platnog naloga), uz korišćenje odgovarajućih bankarskih instrumenata i tehnike. Medjunarodni platni promet u širem smislu označava procedure i postupke u vezi sa novčanim plaćanjima, koja nastaju iz materijalno-pravnog odnosa učesnika koji u njemu sudeluju. Cilj medjunarodno platnog prometa je da se olakša način medjunarodnih plaćanja. Osnov plaćanja subjekata koji učestvuju u medjunarodnom platnom prometu može proizilaziti iz obaveza koje se odnose na plaćanje u vezi sa: izvršavanjem odredjenih usluga i radova, prometom roba, obaveze koje proizilaze iz dažbinskih odnosa kao i plaćanje u vezi dužničko-poverilačkih odnosa. Uloga platnog prometa najčešće se ne odnosi na plaćanja koja se obavljaju u gotovom novcu, već na ona koja se u većem broju koriste posredstvom jedne ili više banaka. Razvoj platnog prometa zavisi od stalnog usavršavanja, organizacije, načina oblika i instrumenata plaćanja. On se organizuje u skladu sa ekonomsko-finansijskim razvojem zemlje i uspostavljenim odnosima poverenja izmedju Centralne banke i poslovnih banaka. U svetu nema idealnog i jedinstvenog načina organizovanja platnih sistema. Poslednjih decenija platni sistemi različitih zemalja medjusobno se uskladjuju prema standardima BIS (Bank for International Settlements), MMF, ECB i drugih medjunarodno finansijskih organizacija. Učešće centralne banke je veoma značajno u svim zemljama sa jedinstvenim ciljem da se postigne monetarna i finansijska stabilnost. Što je platni promet savremeniji i organizovaniji on pruža učesnicima u plaćanju mogućnost korišćenja savremenih kreiranih instrumenata plaćanja, kao i mogućnost izbora i korišćenja oblika i načina plaćanja. Platni promet je tačan, efikasan i ekonomičan ukoliko postoji i uzajamna uskladjenost izmedju organizacije procesa plaćanja, instrumenata, oblika i načina plaćanja. Izvršenje svakog platnog naloga, bilo da je reč o plaćanjima prema inostranstvu ili naplaćivanjima od inostranstva, pretpostavlja bankarsku operaciju sa upotrebom dve vrste novca - domaćeg i stranog, što tehniku platnog prometa sa inostranstvom, pored ostalog, čini posebno složenom (nabavka stranih sredstava plaćanja, konverzija domaćeg novca u strani novac, kursne razlike i dr.).

196

Poslovi platnog prometa sa inostranstvom neposredno se odražavaju na platni bilans svake zemlje. Svako novčano plaćanje prema inostranstvu znači odliv deviznih sredstava. I obrnuto. Svaka novčana naplata iz inostranstva znači priliv (dotok) deviznih sredstava. To su razlozi zbog kojih se poslovi platnog prometa sa inostranstvom posebno regulišu propisima deviznog sistema, odnosno deviznim režimom koji se razlikuje od zemlje do zemlje, u zavisnosti od stanja i odnosa u njihovom platnom bilansu (deficit, suficit i dr.). Način vršenja poslova platnog prometa sa inostranstvom, po pravilu, propisuje centralna monetarna institucija date zemlje. (Vidi Odluku o načinu vršenja platnog prometa sa inostranstvom, “Službneni list SRJ” br. 20/1995., 28/1997., 10/1999. i 57/2001.). U Srbiji način vršenja poslova platnog prometa sa inostranstvom propisuju Narodna banka Srbije Pored nacionalne regulative, sfera plaćanja u meñunarodnom platnom prometu regulisana je i meñunarodnim normativnim aktima, kao što su: 1) Statut Meñunarodnog monetarnog fonda (podsticanje meñunarodne monetarne saradnje, stabilizacija nacionalnih kurseva i dr.); i 2) Pravila koja je utvrdila Meñunarodna trgovinska komora u Parizu (regulisanje plaćanja, naplata, garancija i drugih meñunarodnih finansijskih transakcija). 2. Loro i nostro konta Poslovi platnog prometa sa inostranstvom vrše se preko računa domaćih banaka u inostranstvu i preko računa stranih banaka u bankama domicilne zemlje. Preduslov normalnog odvijanja meñunarodnih plaćanja je da su izmeñu zainteresovanih banaka uspostavljeni korespodentski odnosi. U takvim odnosima domaća banka - korespodent vodi za svaku od svojih korespodentnih inostranih banaka posebne tekuće račune, loro konta (njihove račune), na koje inostrane banke deponuju svoja sredstva disponibilna za plaćanje. Loro konta u domaćim bankama predstavljaju za inostrane banke nostro konta (naše račune). 3. Sredstva me ñunarodnih pla ćanja Sredstva kojima se vrše meñunarodna plaćanja su: valute, plemeniti metali (u prvom redu zlato) i devize. 3.1. Valute Valuta je efektivni inostrani novac koji u datoj stranoj zemlji predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja. Za valutu se može reći i to da je ona efektivni strani novac. Valute mogu biti kurentne (za koje se pouzdano zna da su prave i da su u opticaju) i egzotične (koje su retke i malo poznate, i kojih je mnogo više nego što ima država). Kurentne valute se odmah otkupljuju i isplaćuju u domaćem novcu uz pismeni izveštaj. Egzotične valute se neotkupluju, jer im se ne zna kurs ili što nisu poznate banci. Tržišta za egzotične valute u Evropi su London i Cirih. Sve egzotične valute koje se pojave na tržištu završavaju na jednom od ova dva tržišta i definitivno se obračunavaju prodavcima tek kada budu konvertovane u engleske funte ili švajcarske franke.

197

Valuta je efektivni inostrani novac koji u datoj stranoj zemlji predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja. Valute mogu biti kurentne (za koje se pouzdano zna da su prave i da su u opticaju) i egzotične (koje su retke i malo poznate, i kojih je mnogo više nego što ima država). 3.2. Devize Deviza je žiralni novac, tj. kratkoročno potraživanje domaće banke prema inostranstvu koje glasi na efektivni strani novac (valutu). Devize su postale glavno sredstvo u realizovanju mañunarodnih plaćanja. Ekonomski posmatrano, sve devize nisu iste i ako svaka deviza predstavlja kratkoročno potraživanje prema inostranstvu. U zavisnosti od mogućnosti raspolaganja, razlikuju se: konvertibilne i nekonvertibilne. Konvertibilne su one koje semogu pretvoriti u makoju drugu devizu bez ikakvih ograničenja (Evro USA dolar, kanadski dolar, engleska funta...). Nekonvertibilne devize su one koje se uopšte ne mogu pretvoriti u drugu devizu ili je ta mogućnost ograničena. 4. Instrumenti medjunarodnog platnog prometa Platni promet se obavlja u skladu sa propisima svake zemlje posebno, s jedne, te i sa prihvaćenim medjunarodnim standardima i pravilima s druge strane. S obzirom na način plaćanja instrumenti platnog prometa mogu biti: gotovinski (keš) i bezgotovinski (ček, menica, doznaka, inkasoposlovi, akreditivi). 4.1. Bankarska doznaka Bankarska doznaka je pismeni ili telegrafski nalog jedne banke drugoj banci za isplatu tačno odredjenog iznosa odredjenom licu. Kada su u pitanju nerobna plaćanja, to je najčešći i najstariji instrument u medjunarodnim plaćanjima, a može se koristiti i u robnim plaćanjima u onim situacijama kada postoji puno poverenje izmedju ugovornih strana. U poslovima sa doznakama kao učesnik pojavljuje se: nalogodavac i poslovna banka kao posrednik, banka korespodent te korisnik doznake. U platnom prometu se pojavljuju dve vrste doznaka: nostro i loro doznaka. Kod nostro doznake radi se o slanju sredstava iz zemlje davaoca naloga za doznaku u inostranstvo, posredstvom domaće i inostrane banke. Kod loro doznake transfer sredstava ide iz inostranstva uz učešće inostrane i domaće banke. Još su poznate: robna i nerobna doznaka, uslovna i bezuslovna doznaka, obična, telefaks doznaka i najzad SWIFT doznaka. 4.2. Medjunarodni ček Medjunarodni ček, kao instrument plaćanja upotrebljava se onda kada pruža veću pogodnost nego bankarska doznaka. On je strogo formalna hartija od vrednosti kao instrument plaćanja kojom trasant daje nalog banci, pošti da plati odredjeni iznos po vidjenju naznačenom korisniku ili donosiocu ili nekom drugom licu po nalogu remitenta. Kao instrument bezgotovinskog plaćanja, ček je potisnuo upotrebu gotovog novca i pruža značajne prednosti s aspekta rizika i troškova.

198

4.3. Menica Menica (Bill of Exchange) se može definisati kao pismena isprava koja je izdata u propisanoj formi, kojom se jedno lice-izdavalac, obavezuje da će isplatiti odredjenu sumu novca drugom licu, ili će to ponjegovom nalogu učiniti drugo lice u odredjeno vreme i na odredjenom mestu. Da bi se jednoj ispravi priznalo svojstvo menice, ona mora da sadrži sve elemente koji su predvidjeni zakonom o menici. Menica se, pored čeka, najčešće koristi kao instrument u medjunarodnom platnom prometu. 4.4. Inkaso poslovi Inkaso poslovi su takvi bankarski poslovi, kod kojih banka preuzima obavezu, da će po nalogu i za račun svog komintenta naplatiti novčano potraživanje koje ovaj imaprema trećem licu. Komitent se obavezuje da će za to platiti banci proviziju i troškove koje je imala prilikom izvršenja dobijenog naloga i instrukcije. Osnovni učesnici su: nalogodavac, dostavna banka i inkaso banka. Kada su u pitanju složeniji poslovi, moguće je da se u ovom poslu pojavi i više banaka. 4.5. Akreditiv Akreditiv (Letter of Credit) je instrument u meñunarodnom platnom prometu kojim se korisniku stavlja na raspolaganje odreñena suma novca da njom raspolaže za unapred utvrñenu namenu ili po sopstvenom nahoñenju. 4.5.1. Vrste akreditiva U meñunarodnoj trgovini susreću se različite vrste akreditiva. Prema nameni korišćenja, akreditivi mogu biti: lični, robni, permanentni, jednokratni, budžetski i investicioni. Prema načinu uslovljenosti korišćenja, akerditivi mogu biti: obični, dokumentarni, domicilirani i cirkuralni. (Više o instrumentima plaćanja u meñunarodnom platnom prometu vidi knjigu Zvezdana ðurića, Spoljnotrgovinsko i devizno poslovanje, op. cit., 206. - 210.). 4.5.2. Dokumentarni akreditiv Najznačajniji instrument plaćanja u meñunarodnom poslovanju je dokumentarni akreditiv. Pomoću dokumentarnog akreditiva obavlja se oko 80% svetske trgovine. Učesnici (subjekti) akreditivnog posla su: (1) nalogodavac - lice koje daje nalog banci za otvaranje akreditiva, najčešće i korisnik robe ili usluge; (2) akreditivna banka - banka kojoj je upućen nalog za otvaranje akreditiva, odnosno banka koja otvara dokumentarni akreditiv u svoje ime, za račun svog komitenta, a u korist trećeg lica - korisnika akreditiva; (3) korisnik akreditiva - lice u čiju korist se otvara akreditiv, odnosno prodavac robe ili izvršilac usluga;

199

(4) avizirajuća banka - banka koja ne preuzima nikakvu obavezu prema korisniku akreditiva, već samo obaveštava korisnika akreditiva da je otvoren akreditiv u njegovu korist i saopštava uslove pod kojima je akreditiv otvoren; (5) potvrñujuća banka - avizirajuća banka koja prihvata samostalnu obavezu da korisniku stavi na raspolaganje akreditivom predviñen iznos; (6) isplatna banka - banka koja je ovlašćena od akreditivne banke da isplati akreditivni iznos i izvrši prijem i pregled predviñenih dokumenata; i (7) negocirajuća banka - banka koja je od strane akreditivne banke ovlašćena da otkupi akreditivne menice, pri čemu ovlašćenje može biti posebno, kada je samo jedna banka ovlašćena za negociranje, ili može biti opšte, kada se kao negocirajuća banka može javiti bilo koja banka. Dokumentarni akreditiv pojavljuje se u više oblika: loro i nosto akreditivi, neopozivi i opozivi akreditivi, potvrñeni i nepotvrñeni akreditivi, prenosivi i neprenosivi akreditivi, rotativni akreditivi, akceptni akreditivi, akreditiv sa odgoñenim plaćanjem, stand by akreditiv, i dr. (Više o vrstama dokumentarnih akreditiva vidi knjigu Vuka Ognjanovića, op. cit., 192. -194.). Tehnologija po kojoj u meñunarodnoj trgovinskoj praksi funkcioniše dokumentarni akreditiv regulisana je Jednoobraznim pravilima, koje je donela Meñunarodna trgovinska komora u Parizu. 4.6. Kreditno pismo Kreditno pismo je pismeni nalog domaće banke, kojom ovlašćuje banku kontokorenta u inostranstvu da licu koje je navedeno u pismu isplati odredjenu sumu novca, odjednom ili delimično u unapred definisanom vremenskom periodu. Kreditno pismo predstavlja poseban oblik dokumentarnog akreditiva. Razlike izmedju ova dva instrumenta su u tome što je kreditno pismo samo instrument plaćanja, a dokumentarni akreditiv je i instrument obezbedjenja. Kreditno pismo je takodje neprenosiva i neopoziva isprava što akreditiv nemora da bude. I treće, kreditno pismo se najčešće predaje direktno u ruke korisniku, dok kod akreditiva korisnik samo dobija informaciju da mu je otvoren akreditiv pod odredjenim uslovima. 5. Savremeni sistemi medjunarodnog prometa i pla ćanja Realni finansijski sektor širom sveta sve više se zasniva na korišćenju elektronike, čime se ubrzava procesiranje plaćanja. To se postiže usavršavanjem i uvoñenjem elektronskih procedura plaćanja, posebno u interbankarskim plaćanjima koja se iskljućivo zasnivaju na elektronskom transferu novca, uz korišćenje različitih modelia. Prilikom korišćenja raznih oblika papirnih instrumenata bezgotovinskog plaćanja (čekovi, papirni žiro nalozi), tu se elektronika koristi u procesiranju tog papirnog platnog instrumenta. U razvijenim tržišnim ekonomijama naročito je oštra razlika izmeñu platnih i obračunskih sistema koji se koriste za transfere na veliko, i onih koji postoje za obračun plaćanja na malo. Sistemi plaćanja velikih vrednosti mogu se opisati kao lanac platnog sistema, a sistemi transfera malih vrednosti kao karike tog lanca koje ga povezuju. Sve više u svetu kontrolu nad velikim delom globalne trgovine kontrolišu velike multinacionalne kompanije, koje će za razliku od malih kompanija koje se oslanjaju na platne sisteme na malo, a koje prati obimna dokumentacija izabrati plaćanja koja se zasnivaju na

200

platnim sistemima na veliko. Ovim načinom one minimizuju troškove transfera u okviru poslovanja. Plaćanja velikih vrednosti prvenstveno se odnose na plaćanja izmeñu komercijalnih banaka kao operativnog nosioca platnog prometa za potrebe svojih klijenata. Tu spadaju i plaćanja izmeñu komercijalnih banaka i centralne banke. Ova sfera plaćanja je direktno povezana sa funkcionisanjem novčanih tržišta, pri čemu centralne banke svoje monetarne politike operacionalizuju preko novčanih tržišta. Finalna plaćanja vrše se izmeñu ovlašćenih komercijalnih banaka koje imaju račune kod centralne banke. U daljem tekstu koji sledi biće navedeno nekoliko najaktuelnijih sistema plaćanja velikih vrednosti. 5.1. SWIFT Kao reakcija na povećanu tražnju za meñunarodnim obračunom transakcija valutama i vrednosnim papirima, razvijeni su elektronski platni sistemi za plaćanje na veliko. U oblasti meñubankarskog izveštavanja trenutno dominira SWIFT (Society for Worldwied Interbank Financial Telecommunications), ali se on sve više susreće sa konkurencijom u vidu drugih mreža. SWIFT je osnovan 1973. u Briselu. On je u vlasništvu njegovih članica, tj. konzorcijuma koji se sastoji od preko 2.200 banaka. SWIFT obezbeñuje usluge elektronskog plaćanja za blizu 5.000finansijskih institucija širom sveta, a trenutno obrañuje oko 500 miliona transakcija plaćanja godišnje. Deonice u SWIFT-u zasnovane su na veličini protoka informacija. Trenutno u SWIFT-u dominira oko 40 banaka, koje u protoku informacija o plaćanjima učestvuju sa preko 50%. SWIFT je često kritikovan zbog oslanjanja na zastarelu komunikacionu tehnologiju koja je koncipirana još sedamdesetih. Mada je SWIFT prihvaćen širom sveta, on boluje od istog nasleña kao i korespodentske banke, koje čine osnovu svih prekograničnih transfera na malo. Preko SWIFT-a se vrše meñunarodna plaćanja elektronskim putem. Ovaj telekomunikacioni sistem uveo je meñunarodne standarde, čime se obezbeñuje veća brzina i sigurnost u transmitovanju platnih informacija. Sistem radi online i na svetskoj bazi. Transferi se vrše u vrlo kratkom vremenu, a tajnost plaćanja je obezbeñena putem šifriranja poruka. Svaki korisnik sistema ima svoj kod, što se može smatrati SWIFT adresom. Postoje valutni kodovi npr.kad za nemačku marku je DEM, pri čemu prva dva slova označavaju državu, a treće slovo valutu. SWIFT-ova telekomunikaciona mreža koristi EDI (Electronic Data Interchange). U sistemu EDI se upotrebljava EDIFACT (Electronic Data Interchange for Administration, Commerce and Transport), tj. meñunarodni standard za elektronsko transmitovanje svih osnovnih poslovnih dokumenata (faktura, cenovnika, ponuda, transportnih dokumenata, poruka o plaćanjima itd). Radi se o elektronskom prenosu poslovnih informacija u standardnim formatima izmeñu dve institucije posredstvom SWIFT-ove telekomunikacione mreže. Tako se preko SWIFT-ove mreže izmeñu banaka prenose i poruke koje se, pored transfera novca, odnose na menjačke poslove, depozite i zajmove sa fiksnim kamatnim stopama, plaćanja akreditivima, poslove putničkim čekovima itd. Standardizacija prenošenja poslovnih poruka izmeñu banaka može se oceniti kao početak dalekosežnog procesa standardizacije bankarskog poslovanja i prenošenja standardizovanih poruka izmeñu banaka u meñunarodnom prometu.

201

5.2. RTGS sistemi plaćanja U razvijenim zemljama je poslednjih godina došlo do formiranja novog interbankarskog sistema platnog prometa sa velikim sumama. Radi se o sistemu bruto plaćanja u realnom vremenu (Real-time Gross Settlement Systems - RTGS ). RTGS sistem platnog prometa karakterišu tri osobine. Prvo, u njemu se vrši kontinuelno i konstantno procesiranje platnih instrukcija, pa je zbog toga procesiranje plaćanja u realnom vremenu-real time. Drugo, transfer novca vrši se po bruto metodi, što znači da svaka pojedinačna platna instrukcija povlači poseban transfer novca. Treće, sistem ima garantovano poravnanje u smislu transfera novca izmeñu računa komercijalnih banaka kod centralne banke, ali samo pod uslovom da na računu banke ima dovoljno pokrića za dotični transfer. Ova treća karakteristika znači da su platni nalozi bezuslovni i neopozivi. RTGS sistem zahteva znatno veću likvidnosti komercijalnih banaka od uobičajene. 5.2.1. FEDWIRE plaćanje Najstariji RTGS sistem u svetu je FEDWIRE (Fedwire Funds Transfer Service). U početku je bio običan telegrafski sistem za transfer novca, a sada je moćan elektronski platni sistem za velika plaćanja. Jedna Fedwire transakcija traje samo nekoliko sekundi. Predstavlja platni sistem u kome učestvuju blizu 7000 komercijalnih banaka, gde se procesiraju plaćanja od nekih 1000 milijardi dolara dnevno. Transferi novca preko FEDWIRE procesiraju se elektronski. To je sistem plaćanja koji funkcioniše na principu bruto poravnanja u realnom vremenu (Real-time Gross Settlement System). Prestavlja sistem novčanih transfera velikih vrednosti kojima se vrše interbankarska plaćanja. Kad je transfer novca prihvaćen od strane neke od distriktnih rezervnih banaka Feda, smatra se da je izvršeno finalno plaćanje koje je neuslovljeno i neopozivo. Fed je organizovao i paralelni sistem transfera državnih obveznica koje se nalaze na računima vlasnika obveznica (Securities Account) kod distriktnih rezervnih banaka Feda. Preko posebnog servisa Fedwire komercijalne banke mogu da izvrše transfer vlasništva državnih obveznica. Pri tome se obavezno vrši simultana isporuka državnih obveznica u zamenu za finalno dobijanje novca. Taj princip se zove Delivery-Versus-Payment (DVP). 5.2.2. Švajcarski SIC Još jedan od RTGS sistema je švajcarski Swiss Interbank Clearing Sistem - SIC. Uveden je 1987 godine i on ima najstrožiji režim likvidnosti. Platni nalozi se odmah izvršavaju, jer nema intradnevnih kredita (Overdraft). To znači da ukoliko banka koja izdaje platni nalog ima dovoljno pokrića na svom računu kod švajcarske centralne banke, platni nalog će biti odmah izvršen. Kod SIC-a su mnoge transakcije na listi čekanja, jer u slučaju da banka nema pokriće platni nalog ide na listu čekanja, i do kraja dana se može realižovati ako stigne pokriće. U slučaju da ne stigne pokriće platni nalozi se poništavaju.

202

5.2.3. Švedski RIX sistem Postoji i švedski RIX sistem plaćanja (Sveriges Riksbank/Riksbanken - RIX Payment System). Počeo je sa radom 1990 godine. On zahteva da banke članice moraju da plate pune troškove (Full Cost Pricing) u vidu godišnje članarine, koja je odreñena u apsolutnom iznosu bez obzira na broj ili vrednost transakcija. Riksbanka je u početku davala komercijalnim bankama intradnevne overdrafte do odreñenog limita bez kolaterala, dok su overdrafti preko limita morali da budu u potpunosti kolaterizovani. Kasnije je uvela kolateral za sve intradnevne drafte, pri čemu je davanje ovih kredita ograničeno visinom limita koji je formiran za svaku komercijalnu banku pojedinačno. 5.2.4. TARGET Evropska unija je 4 januara 1999 godine uvela novi RTGS sistem pod imenom TARGET (TransEuropean Automated Real-Time Gross Settlement Express Transfer System). Ovim sistemom upravlja Evropska centralna banka, i ustvari je elektronska platforma za procesiranje plaćanja.Sastoji se od 15 nacionalnih RTGS sistema zemalja članica EU, kao i platnog sistema Evropske centralne banke (EPM). Počeo je poslovanje sa oko 5000 učesnika, a gotovo sve komercijalne banke na prostoru EU su članice sistema.TARGET je dizajniran pre svega za plaćanja velike vrednosti uključujući transakcije na novčanim i deviznim tržištima.Sistem nema limit za platne naloge, tako da i plaćanja manjih vrednosti mogu da budu procesirana. Provizija je odreñena u fiksnom iznosu, tako da se ne isplati za transakcije manje vrednosti sem u izuzetnim i hitnim slučajevima. Plaćanje se vrši isključivo u evro valuti. Procesiranje plaćanja počinje tako što članice sistema daju platne naloge nacionalnom RTGS sistemu koji te naloge samo procesira ukoliko se radi o domaćim plaćanjima. Ako se radi o meñunarodnim, onda se platni nalozi procesiraju preko EPM do nacionalnog RTGS sistema zemlje u kojoj se nalazi banka primaoca plaćanja. Glavne prednosti ovog sistema su velika brzina procesiranja i pouzdanost plaćanja s tim što je finalnost plaćanja intradnevno, što znači da korisnik dobija novac za nekoliko sekundi. 5.3. BOLERO BOLERO je elektronska mreža (asocijacija), koju je, 1998. godine, osnovala grupa zainteresovanih industrijskih kompanija, pod pokroviteljstvom SWIFT i TT kluba (TT Club), u cilju kreiranja zajedničke ‘’e - commerce’’ platforme za potrebe efikasnijeg odvijanja novčanih i robnih tokova unutar svetske trgovine. Glavni zadatak BOLERO mreže je da podstiče i promoviše primenu meñunarodnih standarda u elektronskoj trgovini, kao i da obezbedi bezbedan pravni okvir u okviru kojeg se zahtevima tradicionalne logističke dokumentacije može rukovati na elektronski način bez menjanja ravnoteže rizika izmeñu strana u poslu. Sada je preko 10.000 kompanija širom sveta uključeno u elektronsku mrežu BOLERO. (The Bolero Association - Corporate overview, www.bolero.net). BOLERO je, u stvari, meñunarodni elektronski sistem sertifikata transportnih dokumenata za sve faze u uvozu i izvozu roba i usluga.”U organizaciji modela poslovanja, finansijska infrastruktura je podeljena u tri celine: segment odnosa klijent - banka, segment odnosa banka (kupac) - banka (prodavac) i eventualno posredničke banke izmeñu navedenih banaka i treći segment organizacija infrastrukture koja obezbeñuje realizaciju ukupnog posla”. (Više o savremenim sistemima meñunarodnog plaćanja vidi: Budimir Stakić, Savremeni menadžment u spoljnoj trgovini, op. cit., 112. - 124.).

203

5.4. TT Klub TT klub (TT Club) je specijalizovana korporativna asocijacija koja se bavi poslovima osiguranja robe usluga u meñunarodnoj trgovini (brodski prevoz, utovari i istovari, terminalske i depo operacije, lučki poslovi, troškovi prevoza i druge transportne operacije) u više od 80 zemalja, korišćenjem savremenih elektronskih komunikacijskih mogućnosti. TT Klub je povezan sa SWIF elektronskom mrežom. TT Klub osigurava preko 2/3 kontejnerske flote, 1.725 luka i terminala širom sveta. Od 1992. godine, TT Klub je regionalizovao svoje operacije u tri centra: London, Njudžersi i Hong Kong. (Bolero. net - Elektronic trade organization, TT Club, www.bolero.net).

204

Glava XVI BILANSIRANJE EKONOMSKE SARADNJE

SA INOSTRANSTVOM

1. Platni bilans. 2. Trgovinski bilans. 3. Relacije izmeñu platnog i trgovinskog bilansa. 4. Tehnološki bilans. 5. Bilans nerobnih transakcij a. 6. Bilans teku ćih transakcija. 7. Kapitalni bilans. 8. Devizni bilans. 9. Obra čunski bilans. Efekti ekonomske saradnje jedne zemlje sa inostranstvom mere se i prate kroz odgovarajuće bilanse. (Više o bilansiranju efekata ekonomske saradnje sa inostranstvom vidi knjigu Dragutina V. Marsenića, Ekonomika Jugoslavije, "Ekonomski fakultet Beograd", Beograd, 2000., 163. - 177.). 1. Platni bilans Platni bilans (Balance of Payments) predstavlja sistematski pregled ukupnih novčanih dugovanja i potraživanja jedne zemlje prema inostranstvu u datom vremenskom periodu, najčešće u toku jedne godine. Ukupna novčana dugovanja i potraživanja jedne zemlje prema inostranstvu su ekonomski izraz svih transakcija ostvarenih po osnovu plaćanja uvoza i naplate izvoza roba, plaćanja uvoza i naplate izvoza usluga (saobraćaja, turizma, osiguranja, izvoñenja grañevinskih radova i dr.), doznaka iseljenika i radnika na radu u inostranstvu, bezpovratnih transfera (pomoć, donacije i dr.), uzimanja i davanja kredita, plaćanja i naplaćivanja dugova (glavnice i kamate) po kreditima iz ranijih godina, povećavanja i smanjivanja deviznih rezervi i dr. Promet roba i usluga sa inostranstvom uvek je praćen uspostavljanjem odgovarajućih dužničko - poverilačkih finansijskih obaveza. Izvoz roba i usluga pretpostavlja naplatu potraživanja. Uvoz roba i usluga pretpostavlja plaćanje dugovanja. Korišćenje stranih kredita podrazumeva plaćanje anuiteta (glavnice i kamate). Od kredita odobrenim stranim partnerima podrazumeva se naplata anuiteta (glavnice i kamate). Saldo u platnom bilansu može biti pozitivan, negativan i uravnotežen. Platni bilans je pozitivan kada su ukupna potraživanja veća od ukupnih dugovanja date zemlje. Platni bilans je negativan kada su ukupna potraživanja manja od ukupnih dugovanja. Platni bilans je uravnotežen kada su ukupna potraživanja jednaka ukupnim dugovanjima. Suficit u platnom bilansu jedan je od bitnih makroekonomskih indikatora uspešnosti ekonomske saradnje date zemlje sa inostranstvom.

205

Tabela br. 34. Platni bilans Srbije - u milionima US$ -

2005. 2006. I. TEKUĆE TRANSAKCIJE -2,224 -3,656 1. Roba -5,290 -6,230 1.1. Izvoz robe f.o.b. 4,970 6,486 1.2. Uvoz robe f.o.b. -10,260 -12,716 2. Usluge -6 -62 2.1. Izvoz usluga 1,636 2,107 2.1. Uvoz usluga -1,642 -2,169 3. Roba i usluge (1+2) -5,296 -6,292 3.1. Izvoz robe i usluga 6,606 8,593 3.1. Uvoz robe i usluga -11,902 -14,885 4. Dohodak -324 -395 4.1. Prihodi 98 194 4.2. Rashodi -422 -589 5. Tekući transferi 3,067 2,803 5.1. Prihodi 3,902 4,355 5.2. Rashodi -836 -1,552 6. Zvanični transferi (donacije) 329 228 II. KAPITALNE I FINANSIJSKE TRANSAKCIJE 4,720 9,361 A. Kapitalne transakcije 0 843 B. Finansijske transakcije 4,720 8,518 1. Strane direktne investicije, neto 1,550 4,387 2. Portfolio investicije, neto 3. Srednjoročni i dugoročni krediti, neto 2,198 2,844 3.1. Korišćenje 2,959 5,411 3.2. Otplate -761 -2,567 u tome: prevremene otplate glavnice i kamate 0 -1,135 4. Krediti dati inostranstvu, neto -16 41 5. Kratkoročni krediti i depoziti, neto 439 93 6. Ostalo, neto 423 1,158 7. Komercijalne banke, neto 126 -5 III. GREŠKE I PROPUSTI, NETO -469 -283 IV. UKUPAN BILANS 2,027 5,422 V. DEVIZNE REZERVE NARODNE BANKE (povećanje -) -2,027 -5,422 od čega: MMF, neto 25 660

Izvor: Narodna banka Srbije, Platni bilans, www.nbs.yu

206

2. Trgovinski bilans Sistematski pregled odnosa izmeñu vrednosti ukupnog uvoza i izvoza dobara jedne zemlje u toku jedne godine naziva se trgovinskim bilansom. Trgovinski bilans jedan je od izuzetno važnih, a često i najvažnijih segmenata platnog bilansa. Trgovinski bilans može da bude uravnotežen, deficitaran i suficitaran, u zavisnosti od stepena (koeficijenta) pokrivenosti uvoza izvozom. Koeficijenat pokrivenosti uvoza izvozom predstavlja srazmeru u kojoj se nalazi vrednost ostvarenog izvoza naspram vrednosti ostvarenog uvoza dobara u toku jedne godine. Taj koeficijenat isto tako pokazuje u kojoj meri inostrana valuta, ostvarena izvozom dobara, predstavlja platežno pokriće za ostvareni uvoz u istoj godini. Za trgovinski bilans se kaže da je uravnotežen kada je vrednost uvezenih dobara jednaka vrednosti izvezenih dobara, odnosno kada je koeficijenat pokrivenosti uvoza izvozom jednak jedinici (ili u procentima kada je 100). Kada je vrednost uvezenih dobara veća od vrednosti izvezenih dobara trgovinski bilans je deficitaran, odnosno kada je koeficijenat pokrivenosti uvoza izvozom manji od jedinice (ili u procentima kada je manji od 100). Kada je vrednost uvezenih dobara manja od vrednosti izvezenih dobara onda je trgovinski bilans suficitaran, odnosno kada je koeficijenat pokrivenosti uvoza izvozom veći od jedinice (ili u procentima kada je veći od 100). Tabela br. 35.

Trgovinski bilans Srbije - u milionima US$ -

Godina Izvoz Uvoz Saldo 1997. 2.531 4.503 - 1.972 1998. 2.723 4.475 - 1.752 1999. 1.369 2.881 - 1.512 2000. 1.558 3.330 - 1.772 2001. 1.721 4.261 - 2.540 2002. 2.075 5.614 - 3.539 2003. 2.756 7.477 - 4.721 2004. 3.879 10.935 - 7.056 2005. 4.898 10.617 - 5.719 2006. 6.428 13.172 - 6.744

Izvor: Isto.

207

3. Relacije izme ñu platnog i trgovinskog bilansa Za svaku zemlju i njenu platno - bilansnu situaciju od posebnog značaja su relacije izmeñu platnog i trgovinskog bilansa. Platni bilans može biti suficitaran, iako je trgovinski bilans deficitaran, u slučaju kada je pozitivan saldo nerobnih transakcija sa inostranstvom veći od negativnog salda robnih transakcija (uvoza - izvoza) sa inostranstvom. Isto tako, platni bilans može biti deficitaran, iako je trgovinski bilans suficitaran, u slučaju, pored ostalog, da jedna zemlja koristi inostrane kredite čiji obim otplate prevazilazi nivo suficita u trgovinskom bilansu. Moguće je da trgovinski bilans bude, na primer, deficitaran, a platni bilans uravnotežen ili suficitaran, zavisno od stanja u drugim podbilansima platnog bilansa, kao što su: bilans nerobnih transakcija; bilans tekućih transakcija; kapitalni bilans; tehnološki platni bilans; devizni bilans; i obračunski bilans (ili bilans meñunarodnog investicionog položaja). (Više o platnom bilansu i njegovim podbilansima vidi: Oskar Kovač, Platni bilans i devizni kursevi u knjizi Meñunarodni ekonomski odnosi, “Univerzitet u Beogradu - Ekonomski fakultet“, Beograd, 1999., 209. - 370.; Branislav Pelević, Uvod u meñunarodnu ekonomiju, “Univerzitet u Beogradu - Ekonomski fakultet“, Beograd, 2003., 139 - 148.; Jelena Kozomara, Meñunarodni transfer tehnologije, prilog u knjizi Meñunarodni ekonomski odnosi, “Univerzitet u Beogradu - Ekonomski fakultet“, Beograd, 1999., 504.; Dragana M. ðurić - Zora Prekajac - Marija Vidas - Bubanja, Meñunarodna ekonomija, op. cit., 252 - 254.; Kostadin Pušara, Meñunarodna ekonomija, op. cit., 40 - 46.). 4. Tehnološki bilans Posebna vrsta platnog bilansa je tehnološki platni bilans (TPB). On predstavlja "pregled svih priliva i odliva vezanih za meñunarodni transfer patenata, licenci, know how, tehničke pomoći i drugih oblika transfera tehnologije". (Jelena Kozomara, Meñunarodni transfer tehnologije, prilog u knjizi Meñunarodni ekonomski odnos, "Univerzitet u Beogradu - Ekonomski fakultet", Beograd, 1999., 504.). 5. Bilans nerobnih transakcija U odnosima sa inostranstvom postoje odreñene finansijske transakcije (tzv. transferi) koje ne prate uspostavljanje dužničko - poverilačkih odnosa: iseljeničke doznake, inostrane penzije, pokloni, pomoć iz inostranstva i sl. Usluge i transferi, odnosno dugovanja i potraživanja po tom osnovu, predstavljaju bilans nerobnih transakcija, kao deo platnog bilansa. 6. Bilans teku ćih transakcija Nerobne transakcije (usluge i transferi), zajedno sa trgovinskim bilansom, predstavljaju bilans tekućih transakcija, kao deo platnog bilansa. Bilans tekućih transakcija je negativan kada je vrednost izvoza roba i usluga, kao i primljenih transfera manja od vrednosti izvezene robe i usluga, kao datih transfera u istoj godini. Deficit bilansa tekućih transakcija (negativni saldo) može se pokriti iz deviznih rezervi zemlje ili kreditnim zaduženjem u inostranstvu.

208

Ako je bilans tekućih transakcija pozitivan, saldo se može upotrebiti za davanje kredita inostranstvu ili za povećanje deviznih rezervi. 7. Kapitalni bilans Finansijsko izravnavanje bilansa tekućih transakcija naziva se kapitalnim bilansom. Priliv inostranih sredstava u većem obimu (finansijska pomoć, podrška razvoju, kreditna sredstva) tretira se kao stavka kapitalnog bilansa, a ne bilansa tekućih transakcija. 8. Devizni bilans U deviznom bilansu registruje se ukupni devizni priliv i devizni odliv date zemlje, odnosno stanje njene meñunarodne likvidnosti. Sačinjavanje deviznog bilansa prate brojne metodološke teškoće (podaci o uvozi i izvozu nisu uvek blagovremeno registrovani, transakcije po osnovu robnog kredita ne registruju se sve do trenutka njihove naplate, i dr.). To su razlozi zbog kojih na meñunarodnom planu ne postoji usaglašena metodologija za praćenje deviznog priliva i odliva. "Devizni bilans prikazuje samo efektivna meñunarodna plaćanja". (Dragana M. ðurić, Zora Prekajac, Marija Vidas - Bubanja, Meñunarodna ekonomija, op. cit., 252. - 254.). 9. Obračunski bilans Obračunski bilans prikazuje stanje meñunarodnih obaveza i potraživanja date zemlje na dan 31. decembra tekuće godine. U obračunskom bilansu iskazuju se sve važeće obaveze i potraživanja, kao i svi zajmovi i krediti (u korišćenom, a još neotplaćenom iznosu), bez obzira kada je odreñena obaveza nastala. Na osnovu stanja u obračunskom bilansu ocenjuje se stepen zaduženosti privrede jedne zemlje i njena kreditna sposobnost. Obračunski bilans često se naziva i bilansom meñunarodnog investicionog položaja date zemlje. (Kostadin Pušara, Meñunarodne finansije, op. cit., 46.).

209

DEO IV

REGIONALNE EKONOMSKE INTEGRACIJE

210

PART IV

REGIONAL ECONOMIC INTEGRATIONS

211

Glava XVII OBLICI REGIONALNIH EKONOMSKIH

INTEGRACIJA 1. Šta su regionalne integracije? 2. Vrste regional nih integracija. 2.1. Sporazum o preferencijalnoj trgovini. 2.2. Zona slobodne trgovine. 2.3. Carinska unija. 2.3.1. Efekat kreiranja trgovine. 2.3.2. Efekat skretanja trgovine. 2.4. Zajedničko tržište. 2.5. Jedinstveno tržište. 3. Regionalne integracije vresus globalizacija. 1. Šta su regionalne integracije? U savremenim vokabularima reč "integracija" (lat. integratio) najčešće se povezuje sa progresom, pravednošću, uzajamnoj koristi, dobrim upravljanjem i zdravom zajednicom. Za neke, pak, "integracija" je ratnička reč, pa se čak povezuje i sa nasiljem. U društvima i sredinama u kojima se naciji i državi pridaje veći značaj od ekonomskog progresa same nacije i države prisutan je skepticizam prema integraciji zato što ona, navodno, može da bude instrument ugrožavanja stečene nacionalne nezavisnosti i državnog suvereniteta. Ekonomski napredne zemlje sveta prihvatile su integraciju kao imperativ vremena i globalne interdependencije sveta, pronalazeći istovremeno mehanizme za aktivno pomirenje nacionalne independencije i globalne interdependencije. Regionalne integracije su, u stvari, proizvod globalne interdependencije privreda i država u savremenom svetu. Po svom karakteru predstavljaju institucionalnu formu meñusobnog ekonomskog (trgovinskog i finansisjkog), tehnološkog, pravnog, kulturnog i drugog povezivanja dve ili više zemalja (država) na odreñenom širem ili užem regionu (prostoru). Najprogresivniji primer kreiranja uspešne regionalne ekonomske integracije je Evropska unija (EU), stvorena pre više od pedeset godina i potom neprestano razvijana i unapreñivana. Ona je bila svojevrstan uzor za mnoge ekonomske regionalne integracije koje su kasnije stvarane u drugim regionima sveta (NAFTA, MERCOSUL, ASEAN, i dr.). Uspešnost svake pojedinačne regionalne ekonomske integracije zavisi od karaktera odnosa na kojima je sazdana. Ekonomski fer odnosi meñu članicama integracije garancija su njenog progresa. “Integracija zahteva stepen jednakosti meñu učesnicima, u protivnom može postati eufemizam za hegemoniju.” (Strobe Talbott, Foreword, The Future of North American Integration, Peter Hakim and Robert E. Litan - Editors, “Brookings Institution Press”, Washington, D.C., 2001., p. vii - ix.).

212

2. Vrste regionalnih integracija U praksi se susreću različiti oblici regionalnog integrisanja država, sa različitim sadržajem ekonomskih, trgovinskih i finansijskih odnosa meñu njima. 2.1. Sporazum o preferencijalnoj trgovini Najelementarniji oblik ekonomskog integrisanja dve ili više zemalja je sporazum o preferencijalnoj trgovini (Preferencial Trade Agreement). Potpisivanjem takvog sporazuma one se obavezuju da u meñusobnoj trgovini primenjuju niže carinske stope od onih koje primenjuju u trgovini sa trećim zemljama. Po pravilu, sporazumi o preferencijalnoj trgovini su prvi korak ka višim oblicima regionalnog ekonomskog integrisanja zemalja. 2.2. Zona slobodne trgovine Zona slobodne trgovine (Free Trade Area) je oblik ekonomske integracije koji uspostavlja grupa zemalja (država) potpisivanjem sporazuma o slobodnoj trgovini (Free Trade Agreement). Trgovina meñu zemljama - članicama zone slobodne trgovine odvija se slobodno, s tim što zadržavaju nezavisne carinske sisteme za trgovinu sa zemljama - nečlanicama (utvrñivanje sopstvene carinske stope za uvoz iz trećih zemalja i dr.). Primer zone slobodne trgovine su EFTA i NAFTA. Sporazumom o slobodnoj trgovini može da sadrži izuzeće za neke proizvode (na primer, poljoprivredne), kao i da se njime predvidi odreñeni tranzicioni aranžman za početni period njegovog sprovoñenja (na primer, zbog postojanja eventualnih razlika u nivou razvijenosti zemalja članica). Carine slobodne zone (Tariff - free Trade) odnose se samo na robe sa sertifikacijom da su proizvedene u zemlji članici (Rules of Origin). Primenom pravila o poreklu robe sprečava se mogućnost korišćenja razlike u carinskim stopama, to jest redirekcija uvoza kroz zemlju sa najnižom carinskom stopom ka zemlji sa višom carinskom stopom (Trade Deflection). 2.3. Carinska unija Najčešći pojavni oblik regionalne ekonomske integracije je carinska unija. Carinska unija predstavlja grupu zemalja sa slobodnom trgovinom izmeñu članica i zajedničkim carinskim tarifama prema spoljnem svetu, odnosno prema zemljama - nečlanicama. Pravila carinske unije odnose se na najveći deo proizvodnje zemalja članica, s tim što neki proizvodni sektori mogu biti isključeni iz tih pravila, kao što je, na primer, poljoprivreda. Ekonomski efekti carinske unije prikazuju se kao kreiranje trgovine (Trade Creation) ili kao skretanje trgovine (Trade Diversion).

213

2.3.1. Efekat kreiranja trgovine Efekat kreiranja trgovine postiže se stvaranjem ili povećanjem trgovine izmeñu zemalja članica unije preorjentacijom sa proizvoda zemlje partnera sa visokim troškovima na proizvode zemlje partnera sa niskim troškovima proizvodnje. 2.3.2. Efekat skretanja trgovine Efekat skretanja trgovine postiže se zamenjivanjem trgovine sa zemljama nečlanicama, trgovinom sa članicama carinske unije. To se dogaña zato što su bezcarinske cene roba članica niže od cena roba nečlanica, jer uključuju carinu, od kojih su te robe ranije dobavljane. 2.4. Zajedničko tržište Zajedničko tržište (Common Market) predstavlja potpuno integrisan tržišni prostor ne samo u pogledu potpuno slobodne interne trgovine robama i uslugama, kao u carinskoj uniji, nego i u pogledu slobodnog kretanja rada i kapitala. Slobodno kretanje rada podrazumeva pravo prebivališta i zaposlenja u svakoj zemlji članici zajedinčkog tržišta, kao i uzajamno priznavanje stečenih profesionalnih i tehničkih kvalifikacija. Slobodno kretanje kapitala podrazumeva protok kapitala iz jedne u drugu zemlju članicu bez bilo kakve devizne kontrole, kao i pravo otvaranja preduzeća u bilo kojoj od zemalja članica. Prvo moderno zajedničko tržište stvoreno je 1957. godine, u zemljama Zapadne Evrope, poznato kao Zajedničko evropsko tržište - ZET (European Common Market - ECM), koje je prethodilo Rimskom sporazumu o stvaranju Evropske zajednice. U zajedničkom tržištu zemlje članice zadržavaju svoje nacionalne valute, ali uz stabilne devizne kurseve u okviru odgovarajućeg monetarnog i bankarskog aranžmana. 2.5. Jedinstveno tržište Jedinstveno ili jedno tržište (Single Market) je najrazvijeniji oblik ekonomske regionalne integracije. U njemu, za razliku od zajedničkog tržišta, umesto više nacionalnih valuta, funkcioniše kao sredstvo plaćanja i prometa samo jedna valuta (Single Currency), uz jedinstveno regulisanje funkcionisanja banaka i drugih finansijskih institucija. EU je od zajedničkog tržišta stvorila jedno (jedinstveno) tržište, sa jednom valutom (evro), bez ikakvih barijera u kretanju robe, rada i kapitala izmeñu članica jedinstvenog tržišta, koje u takvom kapacitetu funkcioniše od 1. januara 2002. godine. 3. Regionale integracije versus globalizacija Savremeni svet karakterišu dva meñusobno isprepletana procesa: 1) globalizacija - sve tešnja, rastuća i funkcionalna meñuzavisnost nacionalnih ekonomija (država); i 2) regionalizacija - povezivanje nacionalnih ekonomija (država) u odgovarajuće oblike regionalne integracije.

214

Prema podacima Svetske trgovinske organizacije, u svim ekonomskim integracijama, prisutna je tendencija bržeg povećanja obima izvozno - uvoznih transakcija unutar njih nego izvan njih. Tako, na primer, izvoz unutar MERCOSUL - a povećan je sa 8,9% u 1990. godini na 17,26% u 2001. godini, u ASEAN - u sa 20,1% na 23,46%, ANCOM - u sa 4,2% na 11,19%. (www.wto.org). Na osnovu prezentiranih podataka neki teoretičari izvode zaključak da je regionalizacija meñunarodne trgovine autonoman proces, divergentan globalizaciji, da nagoveštava i označava "kraj globalizacije". (Alan M. Rugman, The End of Globalization, "AMACOM", New York, 2001). Do drugačijeg zaključka može se doći ako se regionalizacija internacionalne trgovine posmatra kao jedan dinamičan, a ne završen proces. U tom kontekstu regionalne ekonomske integracije predstavljaju se, bez obzira na neke njihove nesporne autonomne odrednice, kao sastavni deo procesa globalizacije svetske privrede. Regionalizacija i globalizacija predstavljaju se kao komplementarni a ne kao divergentni procesi. Prvo. Svaka od postojećih regionalnih ekonomskih integracija u svetu je otvoreni a ne hermetizovani organizam, rivalski ali i partnerski orjentisana, sa težnjom da bude što veća, da što više proširi i pomeri svoje granice, da bude, u krajnjoj liniji, što više globalizovana. Tako, na primer, Evropska unija pomera svoje granice prema zemljama Istočne i Jugoistočne Evrope, MERKOSUL nastoji da k sebi privuče zemlje na zapadu i severozapadu Južne Amerike, NAFTA se pragmatično okreće prema čitavoj američkoj hemisferi, ASEAN prema Istočnoj i Centralnoj Aziji, itd. Drugo. Nijedna od postojećih regionalnih ekonomskih integracija, ma koliko bila velika nije sama sebi dovoljna, nego zavisna od "ostatka sveta". Zato su izmeñu postojećih regionalnih ekonomskih integracija već uspostavljeni ili su u fazi uspostavljanja specijalni odnosi ekonomske i druge saradnje, kao, na primer, izmeñu MERKOSUL - Evropske Unije ili NAFTA - MERKOSUL i dr. Treće. U toku je i proces meñusobnog povezivanja postojećih regionalnih integracija, to jest stvaranja novih mega ekonomskih integracija koje bi se protezale na šire geoekonomske i interregionalne prostore, kao što su, na primer, FTAA, AFTA i dr. Četvrto. Regionalne ekonomske integracije: (1) podstiču brži protok dobara i usluga, (2) eliminišu granične probleme; (3) obezbeñuju slobodnu trgovinu na prostoru ograničenom datom integracijom; (4) ostvaruju ekonomske prednosti većeg tržišta (konkurencija, ekonomija obima i pokretljivost faktora proizvodnje); i (5) vrše pozitivne direktne i indirektne uticaje i na mnoge druge sfere društvenog života, kao što su kultura, umetnost, obrazovanje i dr. Regionalne ekonomske integracije su, u stvari, karika u lancu sve veće meñuzavisnosti država i aktera svetske tržišne scene, jedan od bitnih mehanizama kroz koji se ostvaruje sve intenzivnije globalizovanje svetske privrede. Regionalne ekonomske integracije predstavljaju ekonomske temelje globalne trgovinske liberalizacije, koja podstiče univerzalnu ekonomsku konkurentnost od koje korist imaju potrošači u čitavom svetu. A pravni temelj takve liberalizacije je WTO.

215

Glava XVIII EVROPSKE INTEGRACIJE, INICIJATIVE

I PROCESI

“Doći će dan kada ćete se vi Francuzi, vi Rusi, vi Italijani, Vi Englezi, vi Nemci, vi sve nacije kontinenta, bez gubitka vaše posebnosti i vaše pojedinačne slave, vi ćete se sjediniti u jednu

skladnu celinu i vi ćete stvoriti evropsko duštvo... Doći će dan kada će granate biti zamenjene glasanjem, opštim pravom glasa naroda...“

Viktor Igo, francuski književnik

1. Evropska unija (EU). 1.1. Evolucija evropske integracije. 1.1.1. Evropska zajednica za ugalj i čelik (ECSC). 1.1.2. Evropska ekonomska zajednica (EEC). 1.1.3. Evropska zajednica za atomsku energiju (EUROATOM). 1.1.4. Evropska zajednica (EC). 1.1.5. Uspostavljanje Evropske unije (EU). 1.2. Osnovne institucije Evropske unije. 1.3. Projekt evropskog Ustava. 1.3.1. Vrednosti Evropske unije. 1.3.2. Ciljevi Evropske unije. 1.3.3. Ustavne institucije. 1.3.4. Sudbina ustavnog projekta. 1.4. Reformski sporazum Evropske unije. 1.5. Fondovi Evropske unije. 1.6. Ekonomska snaga EU. 2. Proširenje Evropska unije. 2.1. Kopenhaški kriterijumi. 2.2. "Evropeizacija" Balkana. 2.3. Proces stabilizacije i asocijacije (SAP). 2.4. Solunska agenda za Zapadni Balkan. 2.5. Evropska perspektiva Srbije. 2.6. Strah od “balkanizacije“ Evropske unije. 2.7. Mogućnosti budućih proširenja Evropske unije. 3. Saradnja Evropske unije sa drugim akterima u svetu. 3.1. EU i druge regionalne ekonomske integracije. 3.2. EU - SAD transatlantska agenda. 4. Evropska zona slobodne trgovine (EFTA). 5. Evropska ekonomska zona (EEA). 6. Regionalni proces i i inicijative. 6.1. Centralnoevropska inicijativa (CEI). 6.2. Inicijativa za saradnju zemalja Jugoistočne Evrope (SECI). 6.3. Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi (SEECP). 6.4. Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope (PzS JIE). 6.5. Jadransko-jonska inicijativa (AII). 6.6. Rojamon proces. 6.7. Proces saradnje na Dunavu. 6.8. Savska komisija. 7. Centralnoevropska zona slobodne trgovine (CEFTA). 7.1. CEFTA 1992. 7.2. CEFTA 2006. 7.3. Šta novo donosi CEFTA 2006? 7.4. Neki elementi CEFTA 2006. 1. Evropska unija (EU) Evropska unija (EU) je zajednica demokratskih evropskih zemalja opredeljenih da zajedno rade na očuvanju mira i ostvarivanju napretka. 1.1. Evolucija evropske integracije Istorijski koreni EU datiraju od Drugog svetskog rata. Ideja o evropskoj integraciji se rodila u želji da se zauvek spreče ubijanja i razaranja kakva su se u tom ratu desila. Sa oživotvorenjem ideje o stvaranju EU se otpočelo odmah po završetku Drugog svetskog rata, kao svojevrsnog izraza i nastavka antifašističke koalicije u novim mirnodopskim uslovima. Oblikovanje EU je započeto kroz formiranje tri evropske zajednice - Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, Evropsku ekonomsku zajednicu i Euroatom.

216

1.1.1. Evropska zajednica za ugalj i čelik (ECSC) Proces evropske integracije formalno je lansiran 9. maja 1950. godine, kada je francuski ministar inostranih poslova (Robert Schuman) zvanično predložio stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik (European Coal and Steel Community - ECSC), "prvog konkretnog temelja Evropske federacije”. Evropsku zajednicu za ugalj i čelik je osnovalo šest evropskih država - Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg, Pariskim ugovorom (Treaty of Paris), 18. aprila 1951. godine. Ovim ugovorom je predviñeno formiranje zajedničkog tržišta u sektoru uglja i čelika, ukidanje carina i stvaranje jedinstvene carinske tarife prema trećim zemljama (carinska unija); obezbeñenje slobodne konkurencije i puno delovanje tržišnih zakona (pravno sankcionisanje antitrustnih pojava), predviñena primena principa nediskriminacije, to jest zabrana bilo kom učesniku na tržištu da favorizuje drugog učesnika zbog njegove nacionalne pripadnosti, uspostavljen originalni model finansiranja razvoja obezbeñivanjem investicionih sredstava direktnim oporezivanjem proizvoñača uglja i čelika bez posrednika, i dr. Krajem 1954. godine, ECSC i V. Britanija su zaključili sporazum o meñusobnoj saradnji. ECSC je poslužio kao model za oblikovanja svih budućih evropskih integracija, posebno Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju. U tome je i veliki istorijski značaj ECSC. 1.1.2. Evropska ekonomska zajednica (EEC) Evropsku ekonomsku zajednicu (European Economic Community - EEC) je osnovalo šest članica ECSC (Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg), potpisivanjem posebnog Rimskog ugovora (Treaty of Rome), marta 1957. godine, koji je stupio na snagu 1. januara 1958. godine. Cilj osnivanja EEC bio je uspostavljanje opšteg zajedničkog tržišta (Common Market), koje podrazumeva ukidanje carina i restrikcionih kvota u trgovini izmeñu članica, usvajanje zajedničkih carina u trgovini sa državama nečlanicama, punu mobilnost radnika i kapitala meñu članicama, harmonizovanje ekonomskog i socijalnog zakonodavstva, uključujući i zajedničku agrarnu politiku (Common Agricultural Policy - CAP). EEC je preuzela principe ECSC i proširila ih na druge industrijske robe. EEC je bila baza širih evropskih integracionih procesa. 1.1.3. Evropska zajednica za atomsku energiju (EUROATOM) Posebnim Rimskim ugovorom (Treaty of Rome), usvojenim marta 1957. godine, a koji je stupio na snagu 1. januara 1958. godine, šest članica ECSC (Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) je osnovalo Evropsku zajednicu za atomsku energiju (EUROATOM), sa zadatkom da realizuje tešnju saradnju u jednom specifičnom privrednom sektoru. 1.1.4. Evropska zajednica (EC) Kao rezultat procesa evropske integracije, potpisivanjem novog Briselskog sporazuma (Brusslls Treaty), 8. aprila 1965. godine, šest evropskih država (Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) je osnovalo Evropsku zajednicu (European Community -

217

EC), integrisanjem Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC), Evropske ekonomske zajednice (EEC) i Evropske zajednice za atomsku energiju (EUROATOM). Evropska zajednica je dala novi podstrek evropskim integracionim procesima i pridruživanju. Danska, Irska i Velika Britanija su se pridružile Evropskoj zajednici 1973. godine. Na Pariskom samitu, 10. decembra 1974. godine, ozvaničen je Evropski savet EZ kao institucija koja okuplja šefove država ili vlada, sa zadatkom da definiše opšte orijentacije i daje impuls daljem razvoju evropske integracije. Talas pridruživanja Evropskoj zajednici se nastavio, pa joj se Grčka pridružila 1981. a Španija i Portugalija 1986. godine. Ugovor o Jedinstvenom evropskom aktu (Single European Act) potpisan je februara 1986. godine, a stupio je na snagu 1. jula 1987. godine. Njegovim donošenjem objedinjene su aktivnosti koje se vrše kroz Evropske zajednice, Zajedničku spoljnu i odbrambenu politiku i Koordinaciju u oblasti pravde i unutrašnjih poslova, zajednička politika u krivičnim i policijskim poslovima. 1.1.5. Uspostavljanje Evropske unije (EU) Evropska unija (European Union - EU) uspostavljena je 7. februara 1992. godine, Ugovorom o Evropskoj uniji (Treaty of European Union) koji je u holandskom gradu Mastrihtu (Maastricht) zaključilo 12 evropskih zemalja (Belgija, Nemačka, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija, Danska, Irska, Velika Britanija Grčka, Španija i Portugalija). Mastriški ugovor je stupio na snagu 1. novembra 1993. godine. Kao izraz novog evropskog dinamizma, posebno podstaknute Mastriškim ugovororom o Evropskoj uniji, Austrija, Finska i Švedska su se 1995. godine pridružile Evropskoj uniji, pa se broj njenih članica sa dvanaest popeo na petnaest. Mastriškim, a potom Amsterdamskim ugovorom (Treaty of Amsterdam) od 2. oktobra 1997. godine i Ugovorom iz Nice (Treaty of Nice) od 26. februara 2001. godine, poboljšana je institucionalna struktura EU, što se posebno odnosi na funkcionisanje Evropskog parlamenta, Saveta ministara, Evropske komisije, Suda pravde i Finansijskog suda. Time su ojačale institucionalne veze izmeñu svih članica EU, čiji se zakoni direktno tiču prava i obaveza grañana njenih članica. Na samitu Evropske unije, održanom u Kopenhagenu decembra 2002. godine, doneta je odluka o proširivanju EU sa 10 novih država: Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija i Mañarska, Estonija, Litva, Litvanija, Kipar i Malta. U skladu sa Atinskim sporazumom (Treaty of Athens), potpisanim 16. aprila 2003. godine, u Evropsku uniju je 1. maja 2004. godine primljeno još deset država, pa se broj njenih članica popeo na dvadeset pet. Ovo proširenje je ocenjeno kao polazna tačka stvaranja nove Evrope (“New Europe”). Bugarska i Rumunija su primljene u Evropsku uniju 1. januara 2007. godine, pa sada EU ima 27 članica.

218

Mapa br. 2.

Evropska unija

Izvor: images.google.com

Osnovna ideja EU je uspostavljanje jedinstvenog ekonomskog prostora izmeñu država članica, koji bi bio identičan unutrašnjem tržištu bilo koje države. To znači slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala, odnosno da svaki pojedinac ili preduzeće mogu slobodno i ravnopravno da rade, posluju, trguju ili investiraju na prostoru cele EU, bez obzira na to iz koje države članice dolaze. To je bila ideja vodilja i u pripremi Ustava za Evropu, mada Integracija ide i šire od toga. 1.2. Osnovne institucije Evropske unije EU je specifična organizacija za saradnju izmeñu vlada država koje je sačinjavaju (“države članice” - “Member States”). Tri glavne institucije EU su Evropski parlament (European Parliament), Savet EU (Council of the European Union) i Evropska komisija (European Comission). Evropski parlament predstavlja grañane EU i oni ga direktno biraju.

219

Savet EU čine pojedinačne države članice. Evropska komisija nastoji da podrži interese Unije kao celine. U tom “institucionalnom trouglu” se stvara politika i donose zakoni (direktive, regulacije i odluke) koji se primenjuju na teritoriji cele EU. Vitalnu ulogu u funkcionisanju EU imaju i sledeće dve institucije – Sud pravde (Court of Justice) i Oditorski sud (Court of Auditors). Sud pravde sprovodi pravila evropskog zakonodavstva, a Oditorski kontroliše finansijske aktivnosti Unije. Sve ove institucije su osnovane na temelju već pomenutih Sporazuma (Treaties), koji predstavljaju osnovu za sve vrste aktivnosti koje se u Uniji odvijaju. Sem ovih institucija, u sastavu EU su i brojna druga tela koja obavljaju specijalizovane uloge u njenom funkcionisanju, kao što su: Evropski ombudsman (European Ombudsman), Evropska centralna banka (European Central Bank), Evropska investiciona banka (European Investment Bank), Evropski investicioni fond (European Investment Fund), Komitet za regione (Committee of the Regions) i dr. (Više o institucijama EU vidi: dr Gordana Ilić-Gasmi, Reforme Evropske unije – Institucionalni aspekti, IGP Prometej, Beograd, 2004.) 1.3. Projekt evropskog Ustava Evropski savet EU je na zasedanju u Briselu, 17. i 18. juna 2004. godine, usvojio projekat Ustava za Evropu (Constitution for Europe). Šefovi država ili vlada potpisali su Ustavni ugovor za Evropu (Constitutional Treaty for Europe) u Rimu, 10. novembra 2004. godine. Nakon toga države članice bi ga ratifikovale u skladu sa respektivnim ustavnim odredbama (parlamentarna saglasnost i/ili referendum). Ustav za Evropu je trebalo da stupi na snagu kad ga ratifikuju sve države članice EU. Neke su ga podržale (Nemačka, Italija, Luksemburg, Španija i dr.), ali na referendumima u Francuskoj i Holandiji, održanim u prvoj polovini 2005. godine, nije dobio podršku. Evropska unija je zasnovana na vladavini prava i demokratiji. Uspostavila je jedno i jedinstveno tržište (Single Market) i lansirala jedinstvenu valutu - evro. Države članice su se odrekle ključnih atributa svoje tradicionalne državnosti u korist Evropske unije, da bi na toj osnovi mogle uspešnije da ostvaruju svoje strateške, dugoročne ekonomske i političke interese. 1.3.1. Vrednosti Evropske unije Ustav za Evropu definiše EU kao uniju naroda i država Evrope, otvorenu za sve evropske države koje poštuju njene vrednosti i koje se obavezuju da ih zajednički unapreñuju. Ona se zasniva na poštovanju ljudskog dostojanstva, slobodi, demokratiji, jednakosti, vladavini prava i poštovanju ljudskih prava. Te vrednosti su zajedničke za države članice u evropskom društvu, koje karakteriše pluralizam, tolerancija, pravda, solidarnost i nediskriminacija. Garantovana je sloboda kretanja ljudi, dobara, usluga i kapitala, kao i sloboda udruživanja na celoj teritoriji EU.

220

Ustavom utvrñeno evropsko državljanstvo grañana EU je dopuna nacionalnog državljanstva, a ne zamena. Projektom Ustava za Evropu zabranjena je svaka diskriminacija na nacionalnoj osnovi. 1.3.2. Ciljevi Evropske unije Ciljevi EU, civilizacijskog dometa, su: unapreñivanje mira, vrednosti na kojima se Unija zasniva i blagostanja ljudi; održivi razvoj zasnovan na uravnoteženom ekonomskom razvoju; visoka društvena konkurencija tržišne ekonomije; visok stepen zaštite i unapreñivanja kvaliteta životne sredine, podsticanje naučnog i tehničkog progresa; sprečavanje isključivosti i diskriminacije, kao i unapreñivanje pravde i socijalne zaštite, jednakosti polova, meñugeneracijske solidarnosti i zaštita prava dece. Unija unapreñuje ekonomsku, društvenu i teritorijalnu koheziju i solidarnost meñu državama članicama. 1.3.3. Ustavne institucije Ustavom za Evropu je definisano 10 osnovnih institucija koje bi upravljale Evropskom unijom: (1) Evropski parlament (European Parliament), izabran od stanovnika zemalja članica; (2) Evropski savet (European Council) daje Uniji političke podsticaje neophodne za njen razvoj, a nema zakonodavnu funkciju; (3) Evropska komisija (European Commission), predstavlja zajednički evropski interes država članica Unije, planira i sprovodi zajedničku politiku; (4) Ministar spoljnih poslova Unije (Union Minister of Foreign Affairs), odgovoran za predstavljanje Unije na meñunrodnoj sceni, nova je funkcija koja objedinjuje postojeću funkciju Visokog predstavnika za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku i funkciju Komesara za spoljne odnose; (5) Savet ministara (Council of Ministers), institucija u kojoj su predstavljene države članice Unije; (6) Sud pravde (Court of Justice), stara se o poštovanju zakona; (7) Oditorski sud (Court of Auditors), brine o strogo i na zakonu zasnovanom upravljanju budžetom EU; (8) Evropska centralna banka (European Central Bank), odgovorna za monetarnu politiku Unije i za operacije deviznog kursa; (9) Evropski ekonomski i socijalni komitet (European Economic and Social Committee), izražava mišljenja organizovanog civilnog sektora o ekonomskim i socijalnim pitanjima; (10) Komitet regiona (Committee of Regions), sastavljen od predstavnika lokalnih i regionalnih vlasti, predstavlja regionalne i lokalne interese, uključujući obrazovanje, zdravstvo, ekonomsku i socijalnu koheziju. (Vidi European Constitution i Europe in 12 Lessons, http//www.europa.eu.int/futurum).

221

1.3.4. Sudbina ustavnog projekta Uskraćivanjem podrške Ustavu za Evropu na referendumima u Francuskoj i Holandiji, stvorena je "ustavna kriza" u EU. Nastao je i realni strah da predloženi ustavni projekat EU neće dobiti podršku grañana ni na referendumima u nekim dugim evropskim zemljama, pa se zato najpre zastalo, a potom i odustalo od daljih aktivnosti na donošenju Ustava za Evropu. Traženje izlaza iz takve situacije i formulisanje novih ideja i inicijativa u tom pogledu nametnulo se kao prvorazredan politički zadatak koji se najneposrednije tiče budućnosti same Evropske unije. 1.4. Reformski sporazum Evropske unije

Na proslavi 50. roñendana Evropske unije u Berlinu, marta 2007. godine, evropski lideri su se zavetovali da EU postave na „obnovljenoj zajedničkoj osnovi pre izbora za Evropski parlament 2009.“

Na Samitu Evropske unije, održanom juna 2007. godine, tokom nemačkog predsedavanja, evropski lideri su se saglasili da je neophodno doneti novi sporazum kojim bi se reformisale evropske institucije (EU Reform Treaty) i time okončao dvogodišnji zastoj u sprovoñenju ustavne reforme. Pod portugalskim predsedavanjem EU, jula 2007. godine, održana je Meñuvladina konferencija (Intergovernmental Conference - IGC) na kojoj je razmatrana moguća sadržina novog Reformskog sporazuma Evropske unije (EU Reform Treaty). Na neformalnom sastanku održanom u Lisabonu 19. oktobra 2007. godine, evopski lideri su usvojili konačni tekst Reformskog sporazuma EU, nazvan Lisabonski sporazum. (Reform Treaty Finalised in Lisbon, 19. oktobar 2007, www.ec.europa.eu.) Sporazum je zvanično potpisan 13. decembra 2007. godine, njegovo ratifikovanje od strane svih 27 država članica predviñeno je do juna 2008. godine a primena od 2009. godine. Reformskim sporazumom EU revidirane su sporne političko - pravne tačke iz neprihvaćenog nacrta Ustava za EU, odnosno izvršene su odgovarajuće izmene i dopune Sporazuma o Evropskoj uniji i Sporazuma o uspostavljanju Evropske zajednice. U tom smislu, Reformski sporazum predstavlja zamenu za Ustav EU. Meñu najvažnijim novinama koje donosi Reformski sporazum su: ustanovljena je funkcija predsednika EU na period od dve i po godine, bez izvršnih prerogativa, umesto dosadašnjeg predsedavajućeg EU - države članice koja se na toj funkciji rotirala svakih šest meseci; EU će imati svog ministra inostranih poslova (“visoki predstavnik za spoljne poslove i bezbednost“), koji bi sprovodio zajedničku spoljnu poliku usaglašenu od strane država članica; smanjen je broj ministara (Commissioners) EU, pa umesto da svaka država članica ima svog ministra, od 2014. godine će jedna trećina država članica morati da čeka svoj red po isteku petogodišnjeg mandata; odluke u EU će se donositi većinoma glasova u 50 novih oblasti, uključujući pravnu i policijsku saradnju, obrazovanje i ekonomsku politiku, a jednoglasno odlučivanje i dalje će se primenjivati u spoljnoj politici, odbrani, socijalnim pitanjima, oporezivanju i kulturi; veća ovlašćenja dobili su Evropska komisija, Evropski parlament i Evropski sud pravde; Evropska povelja o ljudskim pravima, koja je do sada imala karakter političke deklaracije, proglašena je obavezujućim dokumentom EU; i dr.

222

1.5. Fondovi Evropske unije Na nivou Unije je osnovano više fondova radi njenog harmoničnijeg unutrašnjeg ekonomskog i socijalnog razvoja, kao i radi ostvarivanja svojevrsne protivteže procesu prenošenja nadležnosti sa nacionalnih država na centralne institucije EU. Na toj liniji je, 1975. godine, formiran Evropski fond za regionalni razvoj, iz kojeg je finansirano održavanje infrastrukture, razvoj agrarnog sektora, podrška sektorima industrije sa zastarelim tehnologijama, podsticaj privrednom razvoju ekonomski nerazvijenijim delovima EU i drugo. Socijalna kohezija i solidarnost unutar EU, odnosno prevazilaženje nasleñenog jaza u nivou ekonomske razvijenosti njenih članica, ostvaruje se, osim kroz Evropski fond za regionalni razvoj, i kroz Evropski socijalni fond, Evropski fond za razvoj poljoprivrede i Evropski fond za modernizaciju ribarstva. Iz ovih fondova je u periodu 2000 - 2006. godine isplaćeno oko 213 milijardi evra. Od 1993. godine unutar EU deluje i Evropski kohezioni fond, iz kojeg se finansira strukturno prilagoñavanje u oblasti saobraćaja i ekološke infrastrukture zemalja članica sa GDP manjim od 90% prosečnog GDP EU. Sredstva tog fonda do sada su posebno korišćena za podsticanje ekonomskog razvoja Grčke, Irske, Španije i Portugalije, i iz njega je do sada isplaćeno oko 18 milijardi evra. 1.6. Ekonomska snaga Evropske unije U proteklih pola veka Evropska unija je omogućila stabilnost, mir i ekonomski prosperitet. Podstakla je porast životnog standarda stanovništva, ojačala svoj glas i poziciju u svetu, postala ekonomska i politička sila svetskih razmera. Tabela br. 36.

EU 2006.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Nemačka 2.630,0 82,4 28.700 357,0 2. V. Britanija 1.930,0 60,8 29.600 244,8 3. Francuska 1.891,0 63,7 27.500 547,0 4. Italija 1.756,0 58,1 28.700 301,2 5. Španija 1.109,0 40,4 23.300 504,8 6. Poljska 552,4 38,5 12.000 312,7 7. Holandija 529,1 16,6 29.500 41,5 8. Belgija 342,8 10,4 30.600 30,5 9. Švedska 290,6 9,0 28.400 450,0 10. Austrija 283,8 8,2 34.600 83,9 11. Grčka 256,3 10,7 24.000 131,9 12. Češka 224,0 10,2 21.900 79,0 13. Portugalija 210,1 10,6 19.800 92,4 14. Rumunija 202,2 22,3 9.100 237,5 15. Danska 201,5 5,5 37.000 43,1 16. Irska 180,7 4,1 44.500 70,3 17. Finska 176,4 5,2 33.700 337,0 18. Mañarska 175,2 9,0 17.600 93,0

223

19. Slovačka 99,2 5,4 18.200 48,8 20. Bugarska 78,7 7,3 10.700 110,9 21. Litvanija 52,9 3,6 15.300 65,2 22. Slovenija 47,0 2, 0 23.400 20,3 23. Litva 36,5 2,3 16.000 64,6 24. Luksemburg 33,9 490,4* 71.400 2,6 25. Estonija 26,9 1,3 20.300 45,2 26. Kipar 18,0 780,1* 20.000 9,3 27. Malta 8,4 398,5* 21.000 316,0**

EU 13.060,0 490,4 29.900 4.324,8 *hiljada **km2

Izvor: The World Factbook, 26 June, 2007., www.cia. gov. Zbirni GDP Evropske unije, meren paritetom kupovne moći, 2006. godine je iznosio 13.060 milijardi američkih dolara, sa tržištem od preko 490 miliona stanovnika i površinom od 4,3 miliona km2.

U stvaranju svetskog bruto proizvoda (WGP), Evropska unija učestvuje sa oko jednom petinom (19,8%). 2. Proširenje Evropske unije 2.1. Kopenhaški kriterijumi Početak procesa priključenja EU zavisi od procene Evropskog saveta da li i u kojoj meri potencijalna članica ispunjava propisane kriterijume za punopravno članstvo u EU, utvrñene zaključcima Evropskog saveta u Kopenhagenu 1993. godine, poznate kao kopenhaški kriterijumi. Ti kriterijumi su:

- stabilnost demokratskih institucija i vladavina prava, dakle – poštovanje grañanskih prava i zaštita nacionalnih manjina;

- čvrsto uspostavljeni tržišni instrumenti i funkcionisanje tržišne ekonomije, kao i sposobnost odolevanja konkurentskim pritiscima i sposobnost prilagoñavanja tržišnim mehanizmima unutar EU;

- spremnost da se preuzmu obaveze koje nameće članstvo, odnosno privrženost ciljevima političke, ekonomske i monetarne unije.

Ovi kriterijumi su, u stvari, politički uslovi za ostvarenje punopravnog članstva u EU.

2.2. "Evropeizacija" Balkana Zamah integracionog procesa u Evropi otvorio je izglednu evropsku perspektivu svim državama regiona Zapadnog Balkana, kome i Srbija pripada. "Region je počeo da stvara zajedničku viziju: perspektivu budućeg članstva u EU. Perspektiva EU pomalja se kao Arhimedova tačka celokupnog procesa stabilizacije i razvoja regiona, pružajući i narodima Balkana i meñunarodnoj zajednici realnu perspektivu proboja koji bi region vodio od podela i konflikata prošlosti ka stabilnosti, saradnji i prosperitetu... Zemlje EU su do sada prihvatile da ceo region jeste deo Evrope, da njegovi problemi jesu evropski, i da svako realno rešenje mora biti evropsko rešenje... Složenost i nepredvidivost balkanskog puta ka Evropi pozivaju

224

na ponovno razmatranje nekih od dostupnih instrumenata za upravljanje krizama, prevenciju konflikata, pomoć reformama, regionalnu saradnju i evropsku integraciju u pravcu jačanja evropske perspektive regiona... Ono što je moglo da funkcioniše prilično dobro u procesu širenja na Istok, zahteva dodatne napore u slučaju širenja na Jugoistok s obzirom na kvalitativno i kvantitativno različite izazove u ovom regionu". (Vim van Muers, Evropska unija i Balkan: od početka stabilizacije do proširenja na jugoistok, članak, Meñunarodna politika, br. 1108, Beograd, oktobar - decembar 2002. godine, str. 24 - 24.) 2.3. Proces stabilizacije i asocijacije (SAP) Proces stabilizacije i asocijacije (Stabilisation and Association Process - SAP) je okvir politike Evropske unije prema Jugoistočnoj Evropi do prijema u EU, koji svakoj od zemalja tog regiona omogućava zaključivanje sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji (Stabilisation and Association Agreement - SAA) sa EU. Strateški cilj SAP je da se, uz dodatnu finansijsku podršku EU, kao što je Program zajednice za rekonstrukciju, razvoj i stabilizaciju - CARDS (Community Assistance for Reconstruction, Development and Stabilization Programme), u proces "pridruživanja” zapadnobalkanskih država EU uključe iskustva i politike primenjene u procesu osposobljavanja novoprimljenih 12 evropskih država u članstvo EU. Krajnji rezultat SAP treba da bude potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju - SSP (Stabilization and Association Agreement - SAA) koji bi EU zaključila sa svakom pojedinačnom državom Zapadnog Balkana. Osim SAA, osnovni elementi SAP su i sledeći: razvijanje i promovisanje postojećih ekonomskih i trgovinskih odnosa; razvijanje postojeće finansijske pomoći, posebno posredstvom novog finansijskog instrumenta (CARDS - Community Assistance for Reconstruction, Democratization and Stabilization); povećana pomoć demokratizaciji, civilnom društvu, obnovi i razvoju institucija u državama Zapadnog Balkana; nove mogućnosti različitih oblika saradnje u brojnim domenima, kao što su unutrašnji poslovi, bezbednost, i dr; i razvijanje političkog dijaloga, uključujući dijalog na regionalnom nivou. (Stabilization and Association Process, www.stabilitypact.com.) Novu politiku (Proces stabilizacije i pridruživanja) prema državama Zapadnog Balkana (Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija, Crna Gora i Makedonija) EU sprovodi od sredine 1999. godine. Kao članica bivše Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), Srbija se institucionalno uključila u Proces stabilizacije i pridruživanja 25. novembra 2000. godine, ubrzo nakon oktobarskih demokratskih promena. 2.4. Solunska agenda za Zapadni Balkan Proces stabilizacije i asocijacije (SAP) je potvrñen na Samitu EU i Zapadnog Balkana, održanom u Porto Karas (kod Soluna), od 19. do 21. juna 2003. godine. Na tom Samitu je usvojen poseban dokument "Solunska agenda za Zapadni Balkan", posvećen realnim izgledima integracije Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Takoñe, postignut je dogovor o uspostavljanju višeg stepena saradnje sa zapadnobalkanskim zemljama u formi "partnerstva za integraciju u Evropsku uniju”. Pet zapadnobalkanskih zemalja, kao potencijalni kandidati za članstvo u Evropsku uniju, moraju za to članstvo prethodno da ispune uslove koji su bili predviñeni za zemlje Centralne i Istočne Evrope ("Helsinški principi” i "Kopenhagenski kriterijumi”), kao i specifične političke

225

uslove (sprovoñenje Dejtonskog sporazuma, puna saradnja sa Haškim tribunalom, poštovanje Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 o Kosovu i dr.). Na toj liniji EU ćе im pružiti potrebnu podršku u izgradnji institucija, posebno stručno-tehničku pomoć, kao i njihovo uključenje u neke zajedničke programe EU. U dokumentu sa Samita u Porto Karasu eksplicitno je rečeno da će Balkan biti sastavni deo ujedinjene Evrope, da je tempo daljeg kretanja država Zapadnog Balkana ka EU u njihovim rukama, da će zavisiti od postignuća svake zemalje u sprovoñenju reformi, odnosno u poštovanju kriterijuma koje je EU utvrdila, 1993. godine, u Kopenhagenu: stabilnost demokratskih institucija, pravna država, poštovanje prava čoveka i prava manjina, i dr. U dokumentu se posebno insistira na postojanju funkcionalne tržišne privrede u državama Zapadnog Balkana, na sposobnosti podnošenja pritiska konkurencije i tržišnih sila koje deluju u EU, kao i na sposobnosti tih zemalja za preuzimanje obaveza koje proizilaze iz članstva u EU, uključujući i pristupanje Evropskoj monetarnoj uniji. Sa “novom dvanaestoricom ” (10 država od 1. maja 2004. godine i 2 države od 1. januara 2007. godine) proces pridruživanja Evropkoj uniji nije završen. Strateška je orijentacija svih država Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju, da se što brže integrišu u Evropsku uniju, da svoje nacionalne trgovinske regulative harmonizuju sa regulativama EU i WTO. Sve one su već na putu pridruživanja, ali se ne kreću istom brzinom i na različitim su distancama od ulaska u EU. Države kandidati za prijem u EU su Hrvatska, Makedonija i Turska (balkanska i evroazijska država). Države potencijalni kandidati za prijem u EU su Albanija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Srbija (sa Kosovom, u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244). Jedna od mogućih opcija procesa "evropeizacije" država Zapadnog Balkana je njihovo istovremeno pridruživanje Evropskoj uniji, bez obzira na razlike koje izmeñu njih postoje. Sa prijemom šest država Zapadnog Balkana u EU, pojedinačno ili istovremeno, znatno bi se proširila njena teritorija, porasla njena ekonomska snaga i povećao ukupni uticaj u svetu. Unutrašnji problemi EU, kao što su uskraćivanje podrške projektu Ustava za Evropu na referendumima održanim u Francuskoj i Holandiji, kao i tempo rešavanja "ustavne krize" u EU, mogu da uspore dinamiku proširivanja EU prema Zapadnom Balkanu i ostatku evropskog kontinenta. Isto tako, utisak je da je nakon najnovijih proširenja EU (zaključno sa Rumunijom i Bugarskom), splasnuo entuzijazam za novim proširenjem, odnosno znatno je smanjen njen "apsorpcioni kapacitet". 2.5. Evropska perspektiva Srbije Nakon stvaranja državne zajednice SCG, tokom 2002 - 2004. godine nije ostvarena neophodna hramonizacija tržišta i ekonomskih sistema (posebno carinskih stopa za 56 proizvoda i spoljnotrgovinskih režima) Srbije i Crne Gore, u skladu sa zahtevima EU. Zato je EU, na neformalnom sastanku svojih ministara spoljnih poslova, održanom u Mastrihtu, 1. septembra 2004. godine, donela odluku da Srbija i Crna Gora paralelno, “na dva koloseka” (Twin-track Approach) učestvuju u procesu stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji.

226

"EU je usvojila pristup dva koloseka pre svega zato što ni Beograd ni Podgorica nisu bili spremni da sprovode reforme, niti da formiraju funkcionalnu centralnu vladu. Obe republike su, sve vreme, koristile jedna drugu kao izgovor za nesprovoñenje kako političkih tako i ekonomskih reformi. Usvajanje pristupa dva koloseka će onemogućiti Beogradu i Podgoricu da i dalje izmišljaju opravdanja za nesprovoñenje reformi. On ujedno povećava mogućnost EU da primeni pritisak tamo gde je potrebno, a meñunarodnoj zajednici omogućava veću fleksibilnost u vezi sa Kosovom. Pristup dva koloseka takoñe će omogućiti EU da upotrebi veći pritisak radi rešavanja pitanja saradnje sa Haškim tribunalom." (Dr Džejms Lajon, Izgovor za nesprovoñenje reformi, Meñunarodni forum br. 4, Beograd, septembar 2004, str. 9.) Sa pristupom "dva koloseka", harmonizacija tržišta Srbije i Crne Gore prestala je da bude problem u ukupnom procesu njihovog približavanja EU. Isto tako, pojedinačna politička odgovornost članica državne zajednice u tom procesu postala je neuporedivo veća. Srbija i Crna Gora su počele da pripremaju odvojene protokole o stabilizaciji i pridruživanju EU, koji su trebalo da budu konvergentni, a bilo je predviñeno da osnovni SAA potpiše državna zajednica SCG. Evropska komisija je 12. aprila 2005. godine dala pozitivnu ocenu Studije o izvodljivosti, odnosno o spremnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora da pregovara o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju - SSP (Stabilization and Assosiation Agreement - SAA) Evropskoj uniji, koju je potvrdio Savet ministara EU, 25. aprila 2005. godine. Pristupom "dva koloseka" praktično je prejudiciran budući status državne zajednice Srbija i Crna Gora, iako je EU, zvanično, smatrala suprotno. (Commission of the European Communities, Communication from the Commission on the preparedness of Serbia and Montenegro to negotiate a Stabilisation and Association Agreement with the European Union, Brussels, 12. 04. 2005, www.europa.eu.int.) Dezintegracijom džavne zajednice SCG, 22. maja 2006. godine, nakon referenduma održanog u Crnoj Gori, Srbija je nastavila samostalno da "putuje" u EU, Crna Gora takoñe. Strateški politički i ekonomski prioritet Srbije je punopravno članstvo u Evropskoj uniji. Srbija je 8. oktobra 2007. godine parafirala Sporzuma o stabilizaciji i pridruživanju EU, a njegovo potpisivanje se očekuje početkom 2008. godine. Pre potpisivanja, potrebno je da ga pojedinačno potvrde (ratifikuju) svih 27 članica EU. Očekuje se da Srbija do kraja 2008. godine dobije formalno status kandidata za članstvo u EU i da sredinom 2014. godine bude primljena u EU. Ostvarivanje ovih ciljeva u predviñenim rokovima zavisi od tempa i kvaliteta sprovoñenja u život "Helsinških principa” i "Kopenhagenskih kriterijuma”, kao i ostvarivanja specifičnih političkih, ekonomskih i socijalnih uslova (tzv. "Kopenhagen plus"), kao što su: puna saradnja sa Haškim tribunalom, poštovanje Dejtonskog sporazuma, konstruktivni doprinos procesu utvrñivanja konačnog statusa Kosova, odnosi sa susedima, poštovanje ljudskih prava, dovršavanje tržišnih i društvenih reformi, i dr. Parafiranje Sporzuma o stabilizaciji i pridruživanju EU je dokaz da je Srbija privržena evropskim vrednostima. U predstojećem periodu, Srbija će morati da otvori svoje tržište za najveći broj proizvoda koji se stvaraju u poljoprivredi i industriji hrane i pića, a kojima je potrebna najveća državna zaštita, carinska i druga. Pri tome, Srbija može da računa samo na limitirani prelazni period (ne duži od sedam - osam godina), tokom kojeg će morati postepeno da snižava carinsku zaštitu na pojedine proizvode.

227

Poseban problem u pregovorima sa EU je problem javnih preduzeća i velikih državnih kompanija (sektor nafte, elektrike, avionakog prevoza, putne infrastrukture, javne nabavke i dr.) i njihov monopolistički položaj na unutrašnjem tržištu. Sva takva preduzeća će morati što pre da se odreknu povlašćenog položaja, da se otvore tržišnoj unutrašnjoj i inostranoj konkurenciji, da ubrzaju proces svoje privatizacije i učine ga transparentnim, u skladu sa evropskim pravilima. Poseban zahtev je harmonizovanje zakonodavstva Srbije sa pravom EU (komunitarnim pravom), i to ne samo formalno usvajanje propisa koji su u skladu sa evropskim, nego i njihova primena u praksi. To je mnogo teži deo posla od normativnog usaglašavanja zakona i drugih pravnih akata. Popravljanje ugleda (imidža) Srbije u Evropi i svetu - nakon enormnog urušavanja u poslednjoj dekadi 20. veka, zbog ratova na tlu bivše SFRJ, autoritarnog političkog sistema, destruktivnog režima i politike - bitna je pretpostavka bržeg hoda Srbije ka Evropskoj uniji. 2.6. Strah od “balkanizacije“ Evropske unije Balkan je tokom svoje duge istorije uvek bio „bure baruta“, a ne „evropski pliš“. Sećanja na tragične posledice raspada SFRJ još su sveža. Majstori njenog „razvaljivanja“ nisu očekivali toliko krvi i materijalnih razaranja. Strahovi od “balkanizacije“ objektivno su i dalje prisutni na evropskom tlu. Balkanske ćudi su, ipak, nepredvidive i nedokučive. “Prema istraživanju jedne od najvećih konsultantskih i istraživačkih kuća u svetu Gallup Europe, u pet zemalja EU (Austrija, Nemačka, Luksemburg, Italija i Mañarska) više stanovnika je protiv ulaska Srbije u EU nego što taj proces podržava. Takoñe, u barem još toliko zemalja procenat onih koji su se izjasnili u korist Srbije tek je za po koji procentni poen veći od onih koji su protiv. Gotovo svaki drugi Evropljanin uveren je da će od priključenja država Zapadnog Balkana Evropskoj uniji koristi imati samo te države, dok samo 23 odsto stanovnika EU u tome prepoznaje zajednički interes. Zanimljivo je i da se svaki 25 ispitanik spontano izjasnio da priključenje Zapadnog Balkana nije ni u čijem interesu“. (Vojislav Stevanović, Srbija i Evropska unija – obećanja i “obećanja“, magazin Ekonomist, br. 375, Beograd, 30. jul 2005, str. 16 - 19.) 2.7. Mogućnosti budućih proširenja Evropske unije Evropska unija je otvoren oblik ekonomske integracije za sve evropske i druge zemlje, u skladu sa utvrñenim uslovima za prijem u EU. Evropska komisija je predložila novi okvir odnosa izmeñu proširene EU i zemalja Evropskog kontinenta, Magreba i Bliskog istoka. Glavni cilj tog projekta je stvaranje na dugi rok zone prosperiteta i prijateljskog susedstva, tzv. „prstena prijatelja“ sa kojima će EU razvijati prisne i miroljubive odnose zasnovane na saradnji. Buduća proširenja EU mogla bi da se kreću su sledećim pravcima: (1) Evropska zona slobodne trgovine (Švajcarska, Norveška, Island i Lihttenštajn); (2) bivše sovjetske republike (Ukrajina, Moldavija, Belorusija, Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan, Ruska Federacija i Kazahstan); evropske mikroržave (San Marino, Andora, Vatikan i Monako); Severni Kipar; teritorije zavisne od država članica EU (Grenland, Nova Kaledonija i dr.) i neevropske države (Maroko, Izrael i Zelenortska Ostrva).

228

3. Saradnja Evropske unije sa drugim akterima u sve tu 3.1. EU i druge regionalne ekonomske integracije Evropska unija je do sada zaključila brojne sporazume o saradnji: sporazume izmeñu jednakih radi stvaranja zajedničkog ekonomskog prostora (članice EFTA); sporazume o pridruživanju radi proširenja EU, sporazume o saradnji sa zemljama Mediterana (uglavnom arapske zemlje); sporazume sa zemljama Afrike, Kariba i Pacifika radi podrške razvoja (konvencija Lome); sporazume sa Zajednicom nezavisnih država (ZND), sa razvijenim zemljama, sa latinoameričkim zemljama i integracijama (Brazil, MERCOSUL, Andski pakt, Grupa Rio i dr.), i sa azijskim zemljama i ekonomskim grupacijama. (Više o političkom dijalogu, odnosima, saradnji i sporazumima EU sa svetom vidi: Milutin Janjević, Spoljna politika Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str. 311 - 437; i Filip Turčinović, Ekonomske integracije i trgovinske grupacije, str. 90 - 103.) 3.2. EU - SAD transatlantska agenda EU i SAD su dve najjače ekonomije u svetu. Zajedno čine oko polovinu svetske ekonomije i imaju najrazvijenije bilateralne trgovinske i investicione odnose. Transatlantski tokovi trgovine i investicija iznose oko 1 milijardu dnevno. Globalna trgovina EU - SAD dostiže skoro 40% svetske trgovine. Polazeći od Transatlantske deklaracije iz 1990. godine, EU i SAD su 1995. godine lansirale Novu transatlantsku agendu (New Transatlantic Agenda - NTA) radi njihovog tešnjeg ekonomskog povezivanja i zbližavanja, i promovisanja zajedničkih težnji i interesa u svetu na mnogo efektivniji način, uz učešće vlada, preduzeća i naroda iz svih društvenih krugova. Strateški cilj NTA je stvaranje Novog transatlantskog tržišta (New Transatlantic Marketplace - NTM). Na Samitu EU i SAD, održanom 18. maja 1998. godine u Londonu, lansirano je Transatlantsko ekonomsko partnerstvo (TEP - Transatlantic Economic Partnership) radi progresivnog ukidanja barijera na tokove robe, usluga i investicija izmeñu EU i SAD. Ovo partnerstvo ima i svoju političku dimenziju, jer jačanje ekonomskih odnosa vodi unapreñivanju i snaženju ukupnih odnosa izmeñu EU i SAD. U proteklih pet godina NTA je svojim akcijama olakšala odvijanje trgovine i investicija izmeñu EU i SAD. Tome su doprinele preporuke biznisa, potrošača i društava za zaštitu prirodne sredine. Institucionalizovani su posebni oblici uticaja na partnere sa obe strane Atlantika, kao što su: Transatlantski biznis dijalog (Transatlantic Business Dialogue - TABD); Transatlantski potrošački dijalog (Transatlantic Consumer Dialogue - TACD); Transatlantski dijalog za zaštitu prirodne sredine (Transatlantic Environmental Dialogue - TAED); Transatlantski dijalog predstavnika rada (Transatlantic Labor Dialogue - TALD); i Evropsko - američki poslovni savet (European-American Business Council - EABC) koji čine 70 vodećih kompanija EU i SAD. (EU - US Partnership. www.eurunion.org; i www.tabd.com.) 4. Evropska zona slobodne trgovine (EFTA) Evropska zona slobodne trgovine (European Free Trade Association - EFTA) je meñunarodna ekonomska integracija, koju su 1960. godine osnovale V. Britanija, Danska, Norveška, Švedska, Austrija, Švajcarska i Portugalija. Finska je postala pridruženi član 1961, a punopravan član 1986, Island 1971. i Lihtenštajn 1991. godine.

229

Aktuelne članice EFTA su Švajcarska, Norveška, Island i Lihtenštajn, a ostale države članice pridružile su se Evropskoj zajednici, odnosno Evropskoj uniji. (European Free Trade Association - EFTA, www.efta.int; EFTA: 40 years of Free Trade, www.efta.int.)

Mapa br. 3

EFTA države članice EFTA bivše države članice (sada države članice EU) EFTA je osnovana na premisi slobodne trgovine, kao sredstvo ostvarivanja rasta i prosperiteta država članica i tešnje ekonomske saradnje izmeñu zapadnih zemalja. Svojim dosadašnjim aktivnostima EFTA se afirmisala kao istaknuti promotor slobodne trgovine u globalnim razmerama. U ime svojih članica, EFTA je do sada vodila brojne pregovore o slobodnoj trgovini sa trećim zemljama i doprinela širenju ideje i prakse slobodne trgovine. (European Free Trade Association, www.efta.int.) Članice grupacije EFTA spadaju u red država sa najvišim životnim standardom u svetu. Zbirni GDP grupacije EFTA, sa tržištem od 12,8 miliona stanovnika (2007. godine) i površinom od oko 376 hiljada km2, iznosio je 2006. godine 482,3 milijarde američkih dolara, meren paritetom kupovne moći.

230

Tabela br. 37. EFTA 2006.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1.Švajcarska 300,2 7,6 41,100 41,3 2. Norveška 247,4 4,6 53,000 323,8 3. Island 12,1 301.931* 43,100 103.0 4. Lihtenštajn 1,8 34.247* 25,000 160,0**

Ukupno 561,5 12,8 375,6 *hiljada **km2

Izvor: isto

5. Evropska ekonomska zona (EEA) Island, Lihtenštajn i Norveška su, 1992. godine, potpisale Sporazum sa Evropskom unijom i sa 15 njenih članica o stvaranju Evropske ekonomske zone - EEZ (European Economic Area - EEA), na osnovu kojeg te tri članice EFTA učestvuju na jedinstvenom tržištu Evropske unije (EU Single Market). 6. Regionalni procesi i inicijative Multilateralna regionalna saradnja spada u prioritete spoljne politike i meñunarodnih odnosa Srbije. Ona je instrument i ključ saradnje sa susedima u regionu, posebno u kontekstu uključivanja Srbije u evropske integracije, evroatlantske strukture i Evropsku uniju. Srbija je punopravni član sledećih multilateralnih regionalnih procesa i inicijativa: Centralnoevropske inicijative (Central Europe Initiative - CEI); Inicijative saradnje Jugoistočne Evrope (South - Eastern Europe Cooperation Initiative - SECI); Procesa saradnje Jugoistočne Evrope (South - Eastern Europe Cooperation Process - SEECP); Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope (Stability Pact for South - Eastern Europe); Jadransko - Jonske inicijative (Adriatic - Ionian Initiative AII), Procesa saradnje na Dunavu (Danube Cooperation Process - DCP) i Savske komisije (International Sava River Basin Commision - Sava Commission). Član je i Dunavske komisije i depozitar Beogradske Konvencije o slobodnoj plovidbi Dunavom. 6.1. Centralnoevropska inicijativa (CEI) Centralnoevropsku inicijativu (Central European Iniciative - CEI) su 11. novembra 1989. godine osnovale Austrija, Italija, Mañarska i SFR Jugoslavija kao Kvadrilateralnu kooperaciju (Quadrilateral Co-operation); u maju 1990. godine, sa priključenjem Čehoslovačke, postala je Pentagonalna inicijativa (Pentagonal Initiative); 27. jula 1991. godine, sa priključenjem Poljske, postala je Heksagonalna inicijativa (Hexagonal Initiative); u julu 1992. godine, sa disolucijom SFRJ, priključenjem Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije toj inicijativi, na Samitu u Beču je prihvaćena promena imena te grupacije zemalja u CEI. Nakon disolucije Čehoslovačke, 1993. godine, Češka i Slovačka su pristupile CEI. Kasnije su joj pristupile Albanija, Belorusija, Bugarska, Mañarska, Makedonija, Moldavija, Rumunija, Slovenija i Ukrajina. SCG je pristupila CEI 25. novembra 2000. godine, od kada se računa i prijem Srbije. CEI je osnovana da bi podsticala multilateralnu regionalnu ekonomsku i političku saradnju izmeñu zemalja u regionu od Jadranskog do Baltičkog mora. Najstarija je i najšira inicijativa

231

za subregionalnu saradnju koja se pojavila u Centralnoj i Istočnoj Evropi posle kolapsa komunističkog sistema. (The Central European Inititiave, Brief history and basic principles, www.ceinet.org.) 6.2. Inicijativa za saradnju zemalja Jugoistočne Evrope (SECI) Inicijativa za saradnju zemalja Jugoistočne Evrope (Southeast European Cooperative Initiative - SECI) jedan je od multilateralnih poduhvata prezentiranih radi jačanja regionalne stabilnosti kroz ekonomski razvoj i ekološku saradnju širom regiona Balkana, posebno uključivanjem privatnog sektora u te aktivnosti. SECI je stvorena marta 1996. godine, na sastanku visokih predstavnika Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju - OEBS (Organization for Security and Cooperation in Europe - OCSE), održanom u Pragu, na predlog SAD, neposredno po zaključenju mirovnih sporazuma o Bosni i Hercegovini u Dejtonu - Parizu, a formalno je inaugurisana 5 - 6. decembra 1966. godine u Ženevi. Države učesnice SECI su: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Grčka, Mañarska, Moldavija, Rumunija, Slovenija, Makedonija i, od 5. decembra 2000. godine, SR Jugoslavija, odnosno državna zajednica SCG, odnosno Srbija. Zemlje koje podržavaju SECI su: Austrija, Češka, Italija, Lihtenštajn, Švajcarska i SAD. SECI je produkt volje razvijenih zemalja da pomognu razvoju regiona Jugoistočne Evrope podsticanjem meñusobne saradnje, radi olakšanja integracije zemalja članica u evropske strukture. SECI je fleksibilan okvir usmeren na iniciranje i pokretanje konkretnih projekata i programa od interesa za zemlje regiona čiji je cilj adekvatnije uključenje privatnog sektora u razvoj privrede i ekologiju, stvaranje povoljne klime za podsticanje transfera znanja i investicija i harmonizacija zakonske regulative i politike u oblasti trgovine. SECI nije program za pružanje neposredne finansijske pomoći zemljama Jugoistočne Evrope nego forum na kojem predstavnici zemalja učesnica raspravljaju regionalne ekonomske probleme i pitanja. Akcenat u aktivnosti SECI je na prekograničnim projektima u oblasti: razvoja infrastrukture, trgovine, posebno saobraćaja (olakšanje prelaska granice - akcije za prevazilaženje operativnih teškoća i unapreñenje saobraćajne infrastrukture), bezbednosti, energetike (povezivanje gasovoda i povećanje bezbednosti snabdevanja i racionalne potrošnje), ekologije (program oporavka reka, jezera i susednih mora), razvoja privatnog sektora (unapreñenje investicija - saradnja tržišta hartija od vrednosti u regionu), stvaranja nove regionalne klime koja bi ohrabrivala transfer know-how i veće investicije u privatni sektor, kao i pružanja pomoći u harmonizovanju trgovinskih zakona i politika. Takvim aktivnostima SECI nastoji da olakša i ubrza proces integracije regiona Jugoistočne Evrope u evropske strukture.

U okviru SECI realizuje se regionalni Projekat za olakšanje trgovine i transporta u Jugoistočnoj Evropi - TTFSE (Trade and Transport Facilitiation in South East Europe) koji finansira Svetska banka. TTFSE daje podršku meñuregionalnoj trgovini, promovišući efikasniju i jeftiniju trgovinu meñu zemljama Jugoistočne Evrope, obezbeñujući carinske standarde Evropske unije.

Cilj ovog programa je da se smanje ne samo carinski troškovi u trgovini i transportu, već i nelegalni prenos i prevoz roba i korupcija na graničnim prelazima, da jača i modernizuje carinsku administraciju. Program je rezultat rada i saradnje izmeñu vlada regiona, Svetske banke i Sjedinjenih Američkih Država u saradnji sa Evropskom unijom. Koordinatori ovog projekta su Uprava carine Republike Srbije i Uprava carine Republike Crne Gore.

232

U okviru ovog Projekta radi se na Komponenti olakšavanja trgovine - TFC (Trade Facilitation Component), koja obuhvata održavanje stručnih seminara za predstavnike špediterskih i spoljnotrgovinskih firmi iz oblasti saobraćaja, izradu regionalnog veb - sajta i popularisanje rada PRO KOMITETA. TFC projekat finasira Biro za obrazovanje i kulturu vlade SAD.

Sve SECI projekte sprovode eksperti iz zemalja učesnica i zemalja koje podržavaju ovu inicijativu, uz tehničku podršku Ekonomske komisije za Evropu (UN - ECE) i drugih meñunarodnih institucija, uključujući Evropsku komisiju, Svetsku carinsku organizaciju, ICPO itd. (Southeast European Cooperative Initiative, www.secinet.org i SECI - Inicijativa za saradnju u Jugoistočnoj Evropi, www.pks.co.yu.)

6.3. Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi (SEECP) Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi (Southeast Europe Cooperation Process - SEECP) je pokrenut na sastanku MIP zemalja Jugoistočne Evrope, održanom 1996. godine u Sofiji, pod predsedništvom Bugarske, na kojem je su postavljeni temelji nove regionalne saradnje radi stvaranja atmosfere poverenja, dobrosusedskih odnosa, regionalne saradnje i stabilnosti, posebno u kontekstu nastanka novih balkanskih država, nastalih raspadom SFRJ. Države učesnice (članice) SEECP su: Albanija, Bugarska, Grčka, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Rumunija, Turska, Bosna i Hercegovina i Hrvatska. SEECP je regionalni, neinstitucionalizovani proces. Njime koordinira presedavajuća država članica, koja se rotira svake godine. SEECP se može smatrati naslednikom saradnje u Balkanskom regionu izmeñu dva svetska rata, materijalizovane usvajanjem Balkanskog pakta detanta (Pact of Balkan Agreement), 1934. godine, nastavljene posle Drugog svetskog rata u formi konferencija ministara inostranih poslova Albanije, Grčke, Jugoslavije, Rumunije i Turske. Krajem 1980-tih, ministarske konferencije balkanskih država održavale su se pod nazivom "Konferencija o stabilnosti, bezbednosti i kooperaciji zemalja Jugoistočne Evrope". U Beogradskoj deklaraciji usvojenoj na Šestom samitu šefova država i vlada zemalja učesnica i posmatrača Procesa saradnje Jugoistočne Evrope (SEECP), održanom 9. aprila 2003. godine u Beogradu, pored ostalog, konstatovano je: "Stanje u regionu Jugoistočne Evrope se postepeno sve više popravlja, a prioriteti regiona su u skladu sa evropskim standardima i odražavaju zajedničku težnju za pristupanje evropskim i evroatlantskim strukturama, kao i našu odlučnost da sudbinu regiona preuzmemo u sopstvene ruke. Ponovo smo potvrdili da smo rešeni da i dalje sprovodimo demokratske i ekonomske reforme, i da se uhvatimo u koštac sa najvećim izazovima: da se borimo sa organizovanim kriminalom, nezakonitom trgovinom svih vrsta i korupcijom, jačamo institucije, reformišemo sudstvo, vršimo strukturne reforme, te da nastojimo da smanjimo nezaposlenost. Pokrenuli smo značajne aktivnosti u primeni prioriteta koje smo sebi postavili, doprinoseći na taj način transformaciji i unapreñenju regionalne inicijative. Proces saradnje Jugoistočne Evrope je najbolji odraz i izraz zajedničkih težnji i solidarnosti svih država učesnica regiona, koje imaju za cilj da se otvori jasna perspektiva našoj integraciji u savremene evropske procese. Naš cilj je da sve zemlje jednom postanu članice Evropske unije i da tako uzmu puno učešće u oblikovanju budućnosti Evrope. Progres na tom putu biće, pre svega, rezultat sopstvenih napora i performansi... Zadovoljni smo rezultatima postignutim tokom prošle godine u okviru zajednički definisanih prioriteta. Sastanci ministara trgovine, telekomunikacija, energije i unutrašnjih poslova, pokazali su se korisnim za sve zemlje učesnice. Kako bi se unapredile postojeće i razvile nove oblasti saradnje, smatramo da ishodu tih sastanaka treba da usledi: borba protiv

233

terorizma i organizovanog kriminala na regionalnom nivou; razvoj sistema bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini radi stvaranja zone slobodne trgovine u Jugoistočnoj Evropi; osnivanje regionalnog tržišta električne energije, te njegovo proširenje na druge izvore energije (gas, nafta); razvoj i integracija telekomunikacija; razvoj i integracija transportnih infrastrukturnih sistema, i modernizacija granične kontrole i liberalizacija i usklañivanje viznih režima, uz poštovanje obaveza zemalja učesnica prema Evropskoj uniji. To su posebni ciljevi kojima treba da težimo i koji će obezbediti naše brže usklañivanje sa evropskim standardima i prilagoñavanje na evropske uslove, kako bismo se integrisali u evropske strukture. Takoñe, treba podsticati aktivnosti koje se odnose na konkretne zajedničke interese u drugim oblastima. U tom cilju, izrazili smo spremnost da uložimo konkretne napore kako bi se uklonile sve prepreke koje stoje na putu brzog, bezbednog i trajnog povratka izbeglica i raseljenih lica domovima; zaštitili verski i kulturni objekti; revidirali udžbenici istorije; razvijali evro-regioni i drugi oblici prekogranične saradnje, te predupredili sukobi i obezbedila preventivna upozorenja”. (Southeast Europe Cooperation Process, www.stabilitypact.org i www.mfa.gov.yu.) Aktuelne aktivnosti SEECP se odvijaju u skladu sa transformacijom i postepenim nestajanjem Pakta za stabilnot Jugoistočne Evrope. 6.4. Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope (PzS JIE) Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope - PzS JIE (Stability Pact for South Eastern Europe - SP) lansiran je, na inicijativu SR Nemačke, prilikom sastanka ministara inostranih poslova zemalja Evropske unije, 10. juna 1999. godine, održanom u Kolonju (Cologne), u blizini Kelna, usvajanjem političkog dokumenta ”Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope”. Prvi sastanak država članica Pakta stabilnosti održan je 30. juna 1999. godine u Sarajevu. Srbija je uključena u aktivnosti PzS JIE 26. oktobra 2000. godine (tada SRJ), na vanrednom sastanku Pakta stabilinosti u Bukureštu. Osnovni ciljevi PzS JIE su dugoročna stabilizacija, bezbednost, demokratizacija, ekonomska obnova i razvoj regiona, kao i koordiniranje pomoći meñunarodne zajednice za bržu integraciju regiona u evropske i evroatlantske integracije (EU, NATO). Partneri - učesnici Pakta za stabilnost JIE su: 9 država regiona koje su korisnice pomoći (Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Rumunija i Moldavija), zemlje članice EU i Evropska komisija, donatori, 16 meñunarodnih organizacija (UN, OEBS, Savet Evrope, UNHCR, NATO i OECD, meñunarodne finansijske institucije: Svetska banka, Meñunarodni monetarni fond, Evropska investiciona banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, Banka za razvoj Saveta Evrope i dr.). Učesnici Pakta stabilnosti obavezali su se da sarañuju radi smanjenja političkih tenzija u regionu, konsolidovanja demokratskih procesa, razvijanja dobrosusedskih odnosa, očuvanja multietničkih društava, razvijanja tržišnih ekonomija, suzbijanja organizovanog kriminala, sprečavanja ilegalne migracije i povratka izbeglica i raseljenih lica. Aktivnost Pakta stabilnosti odvija se u okviru tri radna stola (jedan za demokratizaciju i ljudska prava, drugi za ekonomsku rekonstrukciju, treći za bezbednosna pitanja, sa podstolom za odbranu i bezbednost i podstolom za pravdu i unutrašnje poslove) i jednog regionalnog stola koji objedinjuje rad sva tri radna stola. (Special Co-ordinator of the Stability Pact for South Eastern Europe, About the Stability Pact, www.stabilitypact.org.)

234

Pod okriljem Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope započeo je proces liberalizacije tržišta regiona Jugoistočne Evrope. U Briselu je, 2001. godine, potpisan Memorandum o liberalizaciji i olakšicama u trgovini - Albanije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Srbije i Crne Gore, Makedonije, Moldavije i Rumunije. Države Jugoistočne Evrope potpisale su, 27. juna 2001. godine, sporazum o uspostavljanju Zone slobodne trgovine Jugoistočne Evrope (South East Europe Free Trade Area - SEEFTA) radi liberalizacije meñusobnih trgovinskih odnosa, najmanje 90%, do kraja 2008. godine. Time je otvoren proces pregovora koji su vodili zaključivanju mreže od 32 sporazuma o meñusobnoj liberalizaciji trgovine industrijskim i poljoprivrednim proizvodima koja je uspostvljena izmeñu Albanije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Makedonije, Moldavije, Rumunije, Srbije i Crne Gore. Pojedine zemlje istog regiona imaju i potpisan sporazum sa UNMIK (Kosovo I Metohija kao carinska teritorija). Na Samitu Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi (SEECP), održan 10. maja 2007. godine, u Zagrebu, potvrñena je odluka o transformacij Pakta za stabilnost JIE u Regionalni savet za saradnju. Regionalni savet za saradnju zamenio bi PzS JIE marta 2008. godine. Glavni motiv transformacije PzS JIE u Regionalni savet za saradnju je pospešavanje buduće konkretne regionalne saradnje u nekoliko oblasti, poput zone slobodne trgovine, ekonomske saradnje, borbe protiv organizovanog kriminala, saradnje u obrazovanju i parlamentarne saradnje. Regionalni savet za saradnju pospešavao bi saradnju u regionu, bez obzira na različiti stepen pridruživanja Evropskoj uniji, uz mogućnost da svoj angažman nastavi i nakon ulaska zemalja regiona u EU. To bi se ogledalo u zajedničkom predstavljanju tema i stavova u EU i vodilo bi nečemu što bi moglo da se nazove "razvijanje Jugoistočne dimenzije Evrope unije". (Goran Svilanović, intervju, Transformacija Pakta za stabilnost u Regionalni savet za saradnju, OneWorld Southeast Europe, 21. avgust, 2007, www.oneworld.net.) Regionalni savet za saradnju bio bi, u stvari, jedna nova regionalna organizacija koju bi politički vodio Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi (SEECP). 6.5. Jadransko-jonska inicijativa (AII) Jadransko-jonska inicijativa (Adriatic and Ionian Initiative - AII) lansirana je na Konferenciji o razvoju i bezbednosti u jadransko-jonskom basenu, održanoj od 19. do 20. maja 2000. godine u Ankoni (Italija), usvajanjem "Ankona deklaracije” od strane ministara inostranih poslova Italije, Grčke, Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. "Ankonskom deklaracijom” utvrñen je okvir za saradnju pomenutih zemalja u oblasti: ekonomije, turizma, transporta i pružanja tehničke pomoći; održivog razvoja i zaštite životne sredine; obrazovanja, kulture i nauke i borbe protiv ilegalnih aktivnosti. (Hellenic Republic, Ministry of Foreign Affairs, The Adriatic and Ionian Initiative /A.I.I./, www.mfa.gr.) Srbija je, kao članica državne zajednice SCG (a potom naslednica), pristupila AII-u 24. novembra 2000. godine. 6.6. Rojamon proces Dejtonski mirovni sporazumi definisali su opšti ugovorni okvir za mir u Bosni i Hercegovini i postavili temelje za širu regionalnu stabilizaciju. Postdejtonsko okruženje u regionu stvorilo je uslove za konstruktivnu saradnju i vodilo uvoñenju novih inicijativa.

235

Prva od takvih inicijativa je Proces stabilnosti i dobrosusedstva u Jugoistočnoj Evropi (Process of Stability and Good Neighbourliness Southeast Europe), nazvan Rojamon proces (Royaumont Process), po francuskom gradiću Royaumont Abbey (u blizini Pariza), u kojem je, 13. decembra 1995. godine - na margini Mirovne konferencije o Bosni i Hercegovini, održane 14 - 15. decembra u Parizu - potpisana posebna Deklaracija o procesu stabilizacije i dobrosusedstvu (Declaration on a Stability Process and Good Neighbourliness). Tom deklaracijom su inicirane konkretne mogućnosti za saradnju u Jugoistočnoj Evropi na bilateralnoj i multilateralnoj osnovi. (Ünal Çeviköz, European Intergation and Regional Co-operation in Southeast Europe, Journal o International Affairs, Volume II - Number 4, December 1997 - February 1998, www.sam.gov.tr.) Iako je jedan od glavnih ciljeva Rojamon procesa bila izgradnja civilnih društava u zemljama Jugoistočne Evrope i afirmisanje uloge i aktivnosti nevladinih organizacija u razvijanju pluralističke demokratije, on je predstavljao prethodnicu inicijativa i procesa koji su imali za cilj ekonomsko povezivanje država u tom regionu. (Duško Lopandić, Regional Initiatives in South Eastern Europe, European Movement in Serbia, Belgrade, 2001, str. 117 - 124.) Rojamon proces se kasnije transformisao u inicijativu Evropske unije za promovisanje regionalne saradnje meñu zemljama Jugoistočne Evrope. (Ünal Çeviköz, ) 6.7. Proces saradnje na Dunavu Proces saradnje na Dunavu (Danube Cooperation Process - DCP) je političko-diplomatska inicijativa, koja ima za cilj "pružanje novog političkog podstreka za jačanje i razvoj višestranih odnosa izmeñu podunavskih zemalja, bez uspostavljanja novih institucija". Njime su obuhvaćene sve podunavske zemlje, kao i pojedine zemlje kandidati za prijem u EU. Proces je iniciran juna 2001. godine od strane Austrije, Rumunije, Evropske komisije i Pakta za stabilnost JIE, a zvanično je uspostavljen na prvoj Ministarskoj konferenciji, održanoj 27. maja 2002. godine u Beču. Uspostavljanje Procesa kao političkog, diplomatskog i ekonomskog konsultativnog foruma, komplementarnog sa postojećim regionalnim mehanizmima i inicijativama, predstavlja dalje unapreñenje saradnje i povezivanja na Dunavu, a u funkciji procesa evrointegracija. Široka i dobro utemeljena platforma Procesa, interes ključnih meñunarodnih faktora (SAD, EU i meñunarodnih organizacija), kao i zainteresovanost zemalja učesnica za regionalne i subregionalne oblike saradnje, predstavljaju glavne karakteristike ove inicijative. Na ovaj način Proces omogućuje da doñu do izražaja opredeljenosti zemalja regiona za poštovanje i jačanje demokratskih principa i vrednosti, puno uvažavanje nacionalnih, verskih i kulturnih osobenosti, okrenutost ka ekonomskom razvoju i integrisanju regije u evropske strukture. Osnovni dokumenti kojima se definišu strateški pravci Procesa su Zajednička deklaracija i Principi i radne metode za funkcionisanje Procesa. Deklaracijom je uspostavljeno šest "dimenzija" u okviru kojih se odvija buduća saradnja Procesa, a to su ekonomska dimenzija, plovidbena dimenzija, ekološka dimenzija, turizam, kultura i subregionalna saradnja. Proces se odvija kroz diplomatsku, političku i poslovnu dimenziju, u skladu sa proklamovanim ciljevima. Svake druge godine se održavaju ministarske konferencije a poslednja je održana 18. aprila 2007. godine u Beogradu. Poslovne konferencije su zamišljene kao organizovan oblik konkretizacije pojedinih "dimenzija" i ključnih ciljeva procesa, prvenstveno u ekonomskoj razvojnoj sferi. Srbija (tada SRJ) je bila uključena u pripremu osnivačke ministarske konferencije i aktivno delovala na utvrñivanju principa i ciljeva Procesa. U okviru ovih aktivnosti, prihvaćena je i

236

kandidatura Srbije da bude nosilac radne grupe za turizam. (Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije, Srbija – proces saradnje na Dunavu, maj 2007, www.mfa.gov.yu.) 6.8. Savska komisija Savska komisija (International Sava River Basin Commission - Sava Commission) je osnovana Okvirnim sporazumom o basenu reke Sava (Framework Agreement on the Sava River Basin) koji su potpisale priobalne države - Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Savezna Republika Jugoslavija, 3. decembra 2002. godine, u Kranjskoj Gori (Slovenija), nakon uspešno završenih pregovora voñenih pod okriljem pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope. Sporazum je stupio na snagu 29. decembra 2004. godine.

Glavni ciljevi osnivanja Savske komisije su: (1) uspostavljanje meñunarodnog plovnog režima na reci Sava i njenim plovnim pritokama; (2) uspostavljanje održivog upravljanja vodama reke Sava; i (3) preduzimanje mera zaštite ili restrikcije od opasnosti, kao i eliminisanje posledica poplava, leda, suše i slučajeva zagañivanja koji mogu imati negativne posledice na vodu.

Okvirnim sporazumom o basenu reke Sava predviñena je i neophodna saradnja sa meñunarodnom organizacijama, kao što su: Meñunarodna komisija za zaštitu reke Dunav (International Commission for protection of the Danube River - ICPDR), Dunavske komisije (Danube Commission - DC) i Ekonomskom komisijom UN za Evropu (United Nations Economic Commission for Europe - UNECE) i institucijama Evropske unije. 7. Centralnoevropska zona slobodne trgovine (CEFTA) 7.1. CEFTA 1992. Prvi Centralnoevropski sporzum slobodne trgovine (Central European Free Trade Agreement - CEFTA) potpisale su tri srednjoevropske drzave - Poljska, Mañarska i Čehoslovačka, 21. decembra 1992. godine u Krakovu (Poljska), a stupio je na snagu jula 1994. godine. Te tri, odnosno četiri države (posle raspada Čehoslovačke na Česku i Slovačku) predstavljale su alijansu, tzv. Višegradsku grupu (koja se još naziva Višegradska četvorka, Višegrad 4 i V4), osnovanu 15. februara 1991. godine, u mañarskom gradu Višegradu. CEFTA sporazumu iz 1992. godine pristupile su: Slovenija (1996), Rumunija (1997), Bugarska (1998), Hrvatska (2002) i Makedonija (2006). Osnovni ciljevi stvaranja CEFTA bili su konsolidovanje demokratije i tržišne ekonomije u tim zemljama i mobilizacija zajedničkih napora za njihovo integrisanje u institucije Zapadne Evrope, posebno u ekonomski, politički, pravni i bezbednosni sistem Evropske unije, kao i ubrzanje razvoja komercijalnih aktivnosti, podizanja životnog standarda i osiguranje boljih mogućnosti zapošljavanja, povećanje produktivnosti i podizanja finansijske stabilnosti. (Central European Free Trade Agreement, www.cefta.org.) Poljska, Mañarska, Česka i Slovačka (članice Višegradske grupe) i Slovenija pristupile su Evropskoj uniji 1. maja 2004. godine, a Rumunija i Bugarska 1. januara 2007. godine, i time napustile CEFTA sporazum iz 1992. godine. 7.2. CEFTA 2006. CEFTA se u praksi potvrdila kao veoma efikasan mehanizam približavanja EU. Zato je odlučeno da se integraciona forma, logika i angažman CEFTA sporazuma sačuva, da se proširi na ostale balkanske države, koje su već stvorile matricu bilatelarnih sporazuma o

237

slobodnoj trgovini pod okriljem Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope i koje se nalaze na putu ka EU. Na Samitu premijera Jugoistočne Evrope 19. decembra 2006. godine u Bukureštu, potpisan je inovirani CEFTA sporazum o slobodnoj trgovini izmeñu Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Moldavije, Srbije, Hrvatske, Crne Gore i UNMIK-a u ime Kosova i Metohije, u skladu sa Deklaracijom o proširenju CEFTA sporazuma, usvojenom na Samitu premijera Jugoistočne Evrope, 6. aprila 2006. godine u Bukureštu.

Mapa br. 4.

CEFTA 2006.

Sam pojam CEFTA nije adekvatan. Aktuelne države članice CEFTA, geografski posmatrano, pripadaju Jugoistočnoj a ne Srednjoj Evropi, odnosno, izuzuzimajući Moldaviju, regionu Zapadnog Balkana. Zato se CEFTA, u izvesnom smislu, može tretirati i kao Zona slobodne trgovine Zapadnog Balkana (Western Balkan Free Trade Zone - WBFTZ). Članice CEFTA su, u stvari, bivše jugoslovenske republike (SFRJ), bez Slovenije, plus Albanija i Moldavija. Sporazum o slobodnoj trgovini zemalja Jugoistočne Evrope (CEFTA) su ratifikovale sve države potpisnice (Srbija ga je ratifikovala septembra 2007. godine). CEFTA je ne samo ekonomska integracija, nego i svojevrstan politički mehanizam za brže pripajanje država Zapadnog Balkana i Moldavije Evropskoj uniji, da one, pre ulaska u Evropsku uniju ("Velika Evropa”) stvore "Malu Evropu”, koja bi se potom uključila u EU. 7.3. Šta novo donosi CEFTA 2006.? CEFTA 2006. obezbeñuje veću harmonizaciju trgovinskih odnosa u regionu. Mreža ranijih bilateralnih sporazuma, zbog različitih šema koje su se koristile, znatno je komplikovala meñusobne trgovinske odnose. Poslovni ljudi su se u njima teško snalazili. Poboljšan je mehanizam za rešavanje sporova do kojih može doći u toku primene Sporazuma, što je faktor veće sigurnosti ostvarivanja trgovinske liberalizacije u regionu.

238

Omogućena je primene dijagonalne kumulacije porekla robe u trgovini izmeñu zemalja u regionu i regiona sa EU. To će podstaći izvozni i investicioni kapacitet regiona, rast njegove tehnološke opremljenosti i konkurentnosti, a time i potreban nivo sposobnosti proizvoda za plasman na tržišta EU i sveta. Otvorene su i mogućnosti lberalizacije i razvoja meñusobnih ekonomskih odnosa u oblasti trgovine uslugama, investicija, javnih nabavki, intelektualne svojine i dr. Predviñeno je da se meñusobni trgovinski odnosi članica CEFTA moraju zasnivati na pravilima STO i EU, koja se, pored ostalog, odnose na: sanitarne i fitosanitarne mere, tehničke prepreke u trgovini, zaštitu konkurencije, državnu pomoć, usluge, zaštitu intelektualne svojine i dr. Time će privredno-sistemski ambijent Srbije ući u zonu prilagoñavanja i pre njenog članstva u STO i potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, što predstavlja snažan faktor predvidljivosti i transparentnosti za strane partnere i za strane ulagače, ali i za same privrednike. 7.4. Neki elementi CEFTA 2006. Osnovna ili bazna carina na koju će se primenjivati postepena smanjenja carina je ona carinska stopa koja važi na dan pre stupanja Sporazuma na snagu. Na dan stupanja na snagu Sporazuma ukinuće se sva količinska ograničenja izvoza i uvoza i neće se uvoditi nova. Od dana stupanja Sporazuma na snagu ukinuće se sve izvozne carine, takse jednakog dejstva carinama i izvozne takse fiskalne prirode i neće se uvoditi nove. Nove uvozne carine, takse jednakog dejstva i uvozne takse fiskalne prirode neće se uvoditi niti će se povećavati u odnosu na one koje se primenjuju od dana koji prethodi danu potpisivanja Sporazuma. Idustrijski proizvodi čiji uvoz nije bio liberalizovan na dan stupanja na snagu Sporazuma, biće predmet postepenog smanjenja carina do 31. decembra 2008. godine (tzv. tranzitivni period).

Liste proizvoda na režimu carina i uvoznih kvota su iste one koje su bile sastavni deo bilateralnih sporazuma.

Potpisnice Sporazum će stupiti u pregovore za zaključivanje sporazuma o harmonizaciji njihovih tehničkih propisa i standarda, i meñusobnog priznavanja procedura ocenjivanja usklañenosti, u skladu sa relevantnim odredbama STO, pre 31. decembra 2010. godine.

Pravila o poreklu robe zasnivaju se na Panevropskim pravilima u tom pogledu. Pravila za dokazivanje porekla robe su uglavnom ista kao i kod bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini.

Sporazumom su precizno regulisani rokovi za usaglašavanje tehničkih prepreka koje se tiču trgovine, konkurencije, javnih nabavki i zaštite intelektualne svojine.

Potpisnice su se obavezale da do 1. maja 2010. godine primene princip konkurencije za sva preduzeća regiona i obezbede nediskriminaciju u pogledu javnih nabavki, a do 31. decembra iste godine usaglase tehničke prepreke trgovini.

Potpisnice su se zajedničkom izjavom obavezale da neće primenjivati antidamping, kompenzatorne ili zaštitne mere dok ne donesu detaljne interne propise u tom pogledu.

239

Posebno je naglašena obaveza potpisnica CEFTA da stvaraju i održavaju stabilne, povoljne i transparentne uslove za strane investitore, kao i meñusobni nediskriminatorski tretman i punu zaštitu. (Privredna komora Srbije, Sporazum CEFTA 2006 – predvorje za poslovanje u EU; i Srbija - CEFTA, 21. avgust 2007, www.gate.komora.net.) CEFTA sporazum iz 2006. godine je posebno značajan za Srbiju s obzirom na to da ona u regionu Jugoistočne Evrope uglavnom ostvaruje spoljnotrgovinski suficit. Taj sporazum će joj pomoći i da efikasnije iskoristi preferencijale koje je i do sada imala po bilateralnim sporazumima sa zemljama regiona, jer će trgovina biti jednostavnija, a one će teže moći da uvode zaštitne mere za domaća tržišta. Ulazak Srbije u CEFTA sporazum iz 2006. godine predstavlja, u stvari, predvorje za njeno buduće članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Evropskoj uniji. Tabela br. 38.

CEFTA 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Srbija 77,3 10,2 10.400 88,4 2. Hrvatska 69,0 4,5 15.500 56,5 3. BiH 27,7 4,6 7.000 51,1 4. Albanija 19,9 3,6 6.300 28,7 5. Makedonija 17,4 2,1 8.500 25,3

6. Moldavija 9,8 4,3 2.900 33,8 7. Crna Gora 5,9 678,1* 3.800 14,0

Ukupno 227,0 29,9 297,8 *hiljada

Izvor: isto Zbirni GDP država članica CEFTA, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 227,0 milijarde američkih dolara, sa tržištem od oko 30 miliona stanovnika i površinom blizu 300 hiljada km 2.

240

Glava XIX EVROAZIJSKE INTEGRACIJE

1. Zajednica nezavisnih država (ZND). 2. Organizaci ja za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC). 3. Organizacija za ekonomsku sarad nju (ECO). 1. Zajednica nezavisnih država (ZND ) Zajednica nezavisnih država - ZND (rus. Содружество Независимых Государств СНГ, eng. Commonwealth of Independent States - CIS) stvorena je nakon raspada SSSR-a. Čine je 11 bivših sovjetskih republika: Ruska Federacija (1991), Ukrajina ((1991), Belorusija(1991), Moldavija (1991), Gruzija (pridružila se oktobra 1993, istupila iz Saveta ministara odbrane februara 2006), Jermenija (1991), Azerbejdžan (1993), Kazahstan (1991), Uzbekistan (1991), Tadžikistan (1991) i Kirgizija (1991). Turkmenistan je ušao u ZND 1991. godine. Iz njenog stalnog članstva izašao je 26. avgusta 2005. godine. Sada ima status pridružene članice. Pribaltičke republike (Estonija, Letonija i Litvanija) nisu ušle u ZND.

Mapa br. 5.

ZND ██ države članice pridružene države Glavni cilj stvaranja ZND bio je da se ublaže i smanje negativne posledice raspada SSSR i da novostvorene nezavisne države, u novim uslovima, na novi način definišu meñusobne odnose u oblasti političke, ekonomske, humanitarne, kulturne i druge saradnje, i da te odnose unapreñuju. ZND je danas ekonomski moćna globalna ekonomska integracija, što najbolje ilustruju sledeći podaci.

241

Tabela br. 39.

ZND 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Ruska Federacija 2.088,0 140,1 14.700 17,1*

2. Ukrajina 320,1 46,0 6.900 603,7 3. Kazahstan 167,6 15,3 11.100 2,7* 4. Belorusija 105,2 9,7 10.900 207,6 5. Azerbejdžan 65,5 8,1 7.700 86,6

6. Uzbekistan 64,1 28,3 2.300 447,4 7. Turkmenistan 26,7 5,1 5.200 488,1

8. Gruzija 17,9 4,6 3.800 69,7 9. Jermenija 17,1 3,0 4.900 29,8 10. Kirgizija 10,5 5,3 2.000 198,5 11. Tadžikistan 11,8 7,2 1.800 143,1

12. Moldavija 9,8 4,3 2.900 33,8 Ukupno 2904,3 277,0 22,1*

*miliona Izvor: isto

Zbirni GDP ZND, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio preko 2.904,3 milijardi američkih dolara, sa tržištem od oko 280 milona stanovnika i površinom od preko 22 miliona km2.

U svetskom bruto proizvodu (WGP), ekonomska grupacija ZND učestvuje sa 3, 9%. Od osnivanja, države članice ZND potpisale su brojne značajne dokumente, multilateralne i bilateralne sporazume (ugovore) o zajedničkoj saradnji u ekonomiji, odbrani i spoljnoj politici. Uspešno odvijanje tranzicionih procesa, posebno tržišna orijentacija privrednih aktera u poslovanju, podstiču uspostavljanje i učvršćivanje ekonomskih i integracionih veza meñu članicama ZND i postupno pretvaranje te integracije u zonu slobodne trgovine. Ekonomski značaj, uloga i uticaj Rusije unutar ZND je u porastu poslednjih godina, ali unutrašnje ustrojstvo te integracije ostaje nepromenjeno. Samo ekonomski interesi odreñuju da li će neka država članica ostati unutar ZND ili iz nje izaći. ZND nije uvod u stvaranje nekakve nove konfederacije država sastavljene od izvesnog broja bivših sovjetskih republika. (Commonwealtth of Independent States, Charter of the Commonwealtth of Independent States, www.therussiasite.org; www.infoplease.com.)

242

2. Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju (B SEC) Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju (Organization of Black See Economic Cooperation - BSEC) osnovana je, na inicijativu Turske, u Istambulu, 25. juna 1992. godine, potpisivanjem Samit deklaracije i Bosforske izjave šefova država i vlada 11 zemalja Crnomorskog regiona: Rusije, Ukrajine, Moldavije, Rumunije, Bugarske, Grčke, Albanije, Turske, Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana. Savet ministara BSEC, na sastanku održanom 18. aprila 2003. godine u Jerevanu (Jermenija), doneo je odluku da državna zajednica Srbija i Crna Gora (SCG) bude primljena u taj oblik interregionalne ekonomske saradnje, što je realizovano aprila 2004. godine. Srbija je od tada, kao pravni naslednik SCG, dvanaesti član BSEC.

Mapa br. 6.

BSEC države članice države posmatrači Crna Gora i Kipar su podneli zahtev za prijem u BSEC. Srbija je predsedavala ovom organizacijom tokom šestomesečnog mandata, od 1.novembra 2006. do 1. maja 2007. godine). To je bilo prvo predsedavanje Srbije kao suverene države jednom meñunarodnom organizacijom. Strateški cilj osnivanja BSEC je jačanje stabilnosti u crnomorskom regionu kroz trgovinsku i ekonomsku bilateralnu i multilateralnu saradnju, posebno u sektorima kao što su: trgovina, transport, razvoj infrastrukture, ekologija, turizam, sport i kulturna saradnja, borba protiv terorizma i svi vidovi meñugranične saradnje, saradnje izmeñu carina i snaga bezbednosti i dr.

Kroz regionalnu saradnju država u okviru BSEC-a stvaraju se, takoñe, uslovi za harmonizaciju i uključivanje u evroatlantske strukture i integracije, što je za Srbiju izuzetno značajno.

U okviru BSEC osnovana je, krajem 1966. godine, Crnomorska banka za trgovinu i razvoj (The Black Sea Trade and Development Bank - BSTDB), kao meñunarodna finansijska organizacija, ali koja još nije u punoj meri operativna.

243

Osim trgovinskih i ekonomskih pitanja, potencijalna područja saradnje u okviru BSEC-a su zaštita životne sredine i infrastruktura. BSEC je mehanizam otvorene kooperacije, u kome se već nalaze i kome mogu pristupiti i države koje se ne graniče sa Crnim morem. Do sada je više takvih država apliciralo za punopravno članstvo u BSEC (Iran i dr.). BSEC je više jedna regionalna inicijativa i proces inaugurisan odgovarajućim političkim deklaracijama nego prava regionalna integracija i ogranizacija institucionalizovana u skladu sa meñunarodnim zakonom. Zbog realnog ekonomskog i političkog značaja koji bi BSEC mogao da ima u budućnosti, prisutna je inicijativa da se kohezija unutar BSEC-a pravno osnaži potpisivanjem odgovarajućeg obavezujućeg meñunarodnog sporazuma od strane država članica. (Serdar Sayan, The Black See Economic Cooperation: A Substitute for or A Complement to Globalization Efforts in the Middle East and the Balkans, Working Paper No: 9806, www.bilkent.edu.tr.) BSEC je inicirao proces saradnje sa južnoameričkom ekonomskom integracijom MERCOSUL. Tabela br. 40.

BSEC 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Ruska Federacija 2.088,0 140,1 14.700 17,1*

2. Turska 888,0 71,2 12.900 780,6 3. Ukrajina 320,1 46,0 6.900 603,7 4. Grčka 324,6 10,7 29.200 131,9 5. Rumunija 245,5 22,3 11.400 237,5 6. Azerbejdžan 65,5 8,1 7.700 86,6

7. Bugarska 86,3 7,3 11.300 110,9 8. Srbija 77,3 10,2 10.400 88,4 9. Albanija 19,9 3,6 6.300 28,7 10. Gruzija 17,9 4,6 3.800 69,7 11. Jermenija 17,1 3,0 4.900 29,8 12. Moldavija 9,8 4,3 2.900 33,8

Ukupno 4.160 331,4 19,3* *miliona

Izvor: isto Zbirni GDP regionalne integracije BSEC, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 4.160,0 milijarde američkih dolara, sa tržištem od 333 miliona stanovnika (2007) i površinom od 19,3 miliona km2. U svetskom bruto proizvodu (WGP), BSEC učestvuje sa 5,2%. BSEC je drugo najveće izvorište nafte i prirodnog gasa u svetu, posle regiona Golfa. Izvozni kapacitet privreda BSEC-a bio je 2006. godine preko 500 miliona američkih dolara .

244

3. Organizacija za ekonomsku saradnju (ECO) Organizaciju za ekonomsku saradnju (Economic Cooperation Organization - ECO) osnovali su Iran, Pakistan i Turska , 1985. godine. Naslednica je Regionalne saradnje za razvoj (Regional Cooperation for Development - RCD), regionalne organizacije koja je funkcionisala od 1964. do 1979, a 1992. godine se proširila sa sedam novih članova: Avganistan, Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgizija, Tadžikstan, Turkmenistan i Uzbekistan.

Mapa br. 7.

ECO

Ciljevi ECO su: ostvarivanje održivog ekonomsko-socijalnog razvoja članica te organizacije, progresivno uklanjanje carinskih barijera i promovisanje meñuregionalne trgovine, veća uloga regiona ECO u porastu svetske trgovine i tešnja integracija ekonomija njenih članica u svetsku ekonomiju. Tabela br. 41.

ECO 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Turska 888,0 71,2 12.900 780,6 2. Iran 753,0 65,4 10.600 1.648,0 3. Pakistan 410,0 164,7 2.600 803,9 4. Kazahstan 167,6 15,3 11.100 2.717,3 5. Azerbejdžan 65,5 8,1 7.700 86,6

6. Uzbekistan 64,7 27,8 2.300 447,4 7. Turkmenistan 26,7 5,1 5.200 488,1

8. Avganistan 35,0 31,9 1.000 647,5 9. Kirgizija 10,5 5,3 2.000 198,5 10. Tadžikistan 11,8 7,1 1.800 143,1

Ukupno 2.432,8 401,9 7.961,0

Izvor: isto

245

Zbirni GDP regionalne integracije ECO, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 2.432,8 milijarde američkih dolara, sa tržištem od preko 400 miliona stanovnika (2007) i površinom od oko 8 miliona km2. U svetskom bruto proizvodu (WGP), BSEC učestvuje sa 3,1%. Na devetom ECO samitu, održanom u Bakuu (Azerbejdžan) 5. maja 2006. godine, šefovi država/vlada istakli su potrebu da se proširi saradnja u ekonomiji, trgovini, infrastrukturi i u brojnim drugim obastima. Na samitu je, takoñe, reafirmisana potreba pružanja pomoći toj ekonomskoj organizaciji u ostvarivanju utvrñenih principa i ciljeva. Sedište ECO je u Teheranu, glavnom gradu Irana. (Economic Cooperation Organization, www.ecosecretariat.org.)

246

Glava XX AMERIČKE INTEGRACIJE

1. Severnoameri čka integracija (NAFTA). 2. Latinoameri čko udruženje integralnog razvoja (ALADI). 3. Grupa Rio (RG). 4. Centralnoame rička integracija (CACM). 5. Karipska zajednica (CARICOM). 6. Andska integracija (CAN). 7. Južnoameri čka integracija (MERCOSUL). 8. Unija južnoameri čkih nacija (UNASUL). 9. Ameri čka zona slobodne trgovine (FTAA). U Američkoj hemisferi (Severna Amerika, Centralna Amerika i Južna Amerika) formirano je pet osnovnih ekonomskih integracionih grupacija - NAFTA, CACM, CARICOM, CAN i MERKOSUL. Svaka od njih ima svoje "lokalne” specifičnosti, ali i jedan zajednički cilj - podsticanje slobodne trgovine širom američke hemisfere i njeno ekonomsko integrisanje. 1. Severnoameri čka integracija (NAFTA) Severnoamerička integracija je uspostavljena 12. decembra 1992. godine, potpisivanjem Sporazuma o severnoameričkoj slobodnoj trgovini (NAFTA - North American Free Trade Agreement) izmeñu Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i Meksika, koji je stupio na snagu 1. januara 1994. godine (Predstavnički dom američkog Kongresa ratifikovao ga je 1993. godine).

Mapa br. 8.

NAFTA Sporazumu o severnoameričkoj slobodnoj trgovini prethodio je bilateralni sporazum izmeñu SAD i Kanade o meñusobnoj slobodnoj trgovini (CUSFTA - Canada United States Free Trade Agreement). Delovi tog sporazuma koji nisu preneti u tripartitni sporazum, na snazi su u bilateralnim odnosima SAD i Kanade. NAFTA je stvorena radi bržeg ekonomskog napretka SAD, Meksika i Kanade i unapreñenja slobodne trgovine izmeñu njih. Sporazumom o uspostavljanju te ekonomske integracije predviñeno je uklanjanje trgovinskih barijera u roku od 15. godina, podsticanje fer

247

konkurencije, povećanje mogućnosti za investiranje i zapošljavanje, obezbeñivanje zaštite prava intelektualne svojine, kao i kreiranje procedura za rešavanje sporova. NAFTA je otvorena ekonomska integracija. Meñutim, svaka država članica ima pravo veta na prijem novih članova. Tabela br. 42.

NAFTA 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u milionima km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. SAD 13.840,0 301,1 45.800 9,8 2. Kanada 1.266,0 33,4 38.400 10,0 3. Meksiko 1.346,0 108,7 12.800 2,0

Ukupno 16.452,0 443,2 21,6

Izvor: isto Zbirni GDP ekonomske grupacije NAFTA, meren paritetom kupovne moći (Purchasing Power Parity - PPP), 2007. godine je iznosio 16.452,0 milijardi američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od oko 443 milona stanovnika i površinom od 21,6 miliona km2. Nakon svog osnivanja, NAFTA je, zahvaljujući smanjivanju trgovinskih barijera i jasnom definisanju pravila trgovine i otvaranju nacionalnih tržišta, omogućila brži ekonomski rast i prosperitet u sve tri zemlje, uz proširenje meñusobne trgovine i povećanje investicionih izgleda. (The North American Free Trade Agreement /NAFTA/, www.fas.usda.gov.) Članice NAFTA integracije učestvuju sa 23,4% u svetskom bruto proizvodu (WGP), a stanovništvo njenih članica čini 6,7 % ukupnog svetskog stanovništva. NAFTA zahvata 14,5% ukupne površine zemlje (148,9 miliona km2). U desetgodišnjem periodu, od 1993. do 2003. godine, NAFTA je donela korist svakoj od država članica – ekonomija SAD je uvećana za 38%, Kanade za 30.9% i Meksika za 30%. Izvoz SAD u Kanadu i Meksiko porastao je sa 134,3 milijarde američkih dolara ( 46,5 milijardi u Meksiku i 87,8 milijardi u Kanadu) na 250,6 milijardi (105,4 i 145,3 milijardi američkih dolara respektivno). Meksički izvoz u SAD je dostigao preko 138 milijardi američkih dolara, a u Kanadu porastao sa 2,7 milijardi na 8,7 milijardi američkih dolara (porast skoro 227%). Izvoz Kanade u SAD i Meksiko porastao je za 104%. Izvoz poljoprivrednih proizvoda izmeñu SAD i Meksika je povećan za preko 125% – sa 6,2 milijarde u 1993. godini na 14,2 milijarde američkih dolara u 2003. godini. Ukupni obim robne razmene izmeñu NAFTA partnera se povećao sa 289,3 milijarde američkih dolara u 1993, na 623,1 milijardu u 2003 godini, odnosno za 215%.

248

Svakog dana u trilateralnoj razmeni izmeñu članica sporazuma NAFTA promeće se preko 1,7 milijardi američkih dolara . Od 1993. do 2003. godine produktivnost je porasla 28% u SAD, čak 55% u Meksiku i 23% u Kanadi. (NAFTA, A Decade of Success, 07/01/2004., www.ustr.gov, www.economia.gob.mx i www.dfait-maeci.gc.ca.) Trgovina SAD sa Kanadom iznosi gotovo 500 milijardi američkih dolara godišnje, a sa Meksikom preko 270 milijardi američkih dolara (veća je nego sa Japanom, iako meksička ekonomija iznosi manje od jedne osmine japanske ekonomije). Razmena poljoprivrednih proizvoda izmeñu SAD i Meksika je od 1993. do 1994. godine povećana za 49% i 2004. dostigla 15,8 milijardi američkih dolara. U istom periodu je razmena poljoprivrednih proizvoda izmeñu SAD i Kanade povećana 12% i 2004. dostigla 21,1 milijardu američkih dolara. (Benefits of NAFTA, www. Fas.usda.gov; vidi i Barbara Wojcik-Betancourt, Ten Years of NAFTA have Changed the Face of U.S. - Mexican - Canadian Trade, www.findarticles.com.) NAFTA je postala magnet za strane investicije iz celog sveta. Od 1993. do 1999. godine strane investicije su dostigle 1,3 hiljade milijardi američkih dolara . Od tog iznosa u SAD je investirano 1,1 hiljada milijardi, u Kanadu 166 milijardi i u Meksiko 72 milijarde američkih dolara. Zaposlenost je povećana u sve tri članice NAFTA grupacije. Od 1993. do 2000. godine u Kanadi je otvoreno 2,1 milion novih radnih mesta, u Meksiku 2,7 miliona , a u SAD 15 miliona. U sve tri zemlje su povećane plate zaposlenih u izvoznim industrijama. Nadnice u izvozno orijentisanoj industriji Meksika su 37% veće nego u ostatku meksičke privrede. Strahovanja da će stvaranjem ekonomske grupacije NAFTA "velika riba" (SAD) progutati "malu ribu" (Meksiko) nisu se obistinila. Naprotiv, NAFTA je podstakla ukupni ekonomski razvoj Meksika, ali je podstakla i ekonomski rast u SAD i Kanadi. NAFTA je ojačala globalnu poziciju Severne Amerike u američkoj hemisferi i čitavom svetu. U tom smislu, ona je mnogo više od tripartitnog trgovinskog sporazuma – svojevrstan strategijski savez izmeñu SAD, Kanade i Meksika, koji svakim danom postaje ekonomski i politički sve značajniji na svetskoj sceni. S obzirom na to da je Meksiko i zemlja Latinske Amerike, NAFTA je, via facti, ne samo severnoamerička nego i latinoamerička regionalna ekonomska integracija. Strateški cilj ekonomske integracije NAFTA je stvaranje zone slobodne trgovine na prostoru čitave američke hemisfere (FTAA), ali i proširenje kooperacije sa grupacijom APEC-a i svim članicama WTO. NAFTA i EU su uspostavile i uspostavljaju posebne odnose, koji čine ekonomsko jezgro evro-američkih integracija. (Više o Severnoameričkoj integraciji vidi: The Future of North American Integration, ).

249

2. Latinoameri čko udruženje integralnog razvoja (ALADI) Latinoameričko udruženje integralnog razvoja (Associação Latino-Americana de Desenvolvimento Integrado - ALADI), poznato i kao LAIA (Latin American Integration Association), osnovano je 12. avgusta 1980. godine (efektivno od 18. marta 1981), radi unapreñenja slobodnije regionalne trgovine. Članice ALADI su 12 latinoameričkih zemalja: Argentina, Bolivija, Brazil, Čile, Kolumbija, Kuba, Ekvador, Meksiko, Paragvaj, Peru, Urugvaj i Venecuela. Najviši organ ALADI je Savet ministara spoljnih poslova, a sedište mu je u Montevideu (Urugvaj). ALADI je nastala nakon prestanka sa radom Latinoameričkog udruženja slobodne trgovine (ALALC - Aliança Latino-Americana de Livre Comércio), 1980. godine, pre svega zbog njegov slabe institucionalne strukture. Alijansa ALALC je osnovana 1960. godine, Ugovorom iz Montevidea, čije je potpisivanje bilo delom inspirisano Rimskim ugovorom o Evropskoj ekonomskoj zajednici. Alijansa ALALC je pokušavala da intenzivira trgovinske odnose izmeñu latinoameričkih zemalja i olakša prodor tansnacionalnih kompanija SAD u te zemlje.

Najpre ALALC, a potom ALADI, podstakli su integracione procese u Latinskoj i Južnoj Americi, uključujući i stvaranje velike ekonomske integracije kao što je MERCOSUL. (www.aladi.org.) 3. Grupa Rio (RG) Grupa Rio (Rio Group - RG) je jedan od najznačajnijih integrativnih procesa u Centralnoj i Južnoj Americi, odnosno Latinskoj Americi, svojevrsni politički “kišobran” integracije tog dela američke hemisfere, uključujući i njegov ekonomski i socijalni razvoj. Grupa je osnovana 1988. godine, a članice su 19 latinoameričkih zemalja: Argentina, Bolivija, Brazil, Čile, Kolumbija, Kostarika, Dominkanska Republika, Ekvador, Salvador, Gvatemala, Gvajana (koja trenutno predstavlja Zajednicu Kariba), Honduras, Meksiko, Nikaragva, Panama, Paragvaj, Peru, Urugvaj i Venecuela. Osnivanju RG prethodilo je formiranje Grupe 8 (Grupo do Oito), usvajanjem Deklaracije Rio de Žaneiro (Rio Declaration) 1986. godine, nastale fuzijom Grupe kontadora (Meksiko, Kolumbija, Venecuela i Panama) i Grupe za podršku (Argentine, Brazila, Urugvaja i Perua), poznate i kao Grupa Lima. Svojim aktivnostima na intenacionalnoj sceni, kroz samite šefova ili vlada država članica, RG je podstakla potpisivanje ugovora o saradnji izmeñu MERCOSUL-a i Zajednice andskih zemalja (CAN /ANCOM), izmeñu CAN/ANCOM i EU, kao i brojne druge kontakte latinoameričkih ekonomskih integracija sa integracijama i ekonomijama drugih regiona i država (ASEAN, SAD, Japan i dr.). Na 17. samitu RG, održanom u Kusku (Cusco), drevnom gradu plemena Inka (Peru), od 23. do 24. maja 2003. godine, usvojena je meñunarodna deklaracija pod nazivom “Kusko konsenzus” (“Cusco Consensus”), u kojoj je definisana nova strategija Rio Grupe u rešavanju političkih, ekonomskih i socijalnih problema u regionu Latinske Amerike, sa posebnim akcentom na razvoj demokratskih institucija, saradnje i integracije, kao i na iskorenjivanju siromaštva.

250

4. Centralnoameri čka integracija (CACM) Pet centralnoameričkih država - Kostarika, Salvador, Gvatemala, Honduras i Nikaragva - osnovale su 1960. godine Centralnoameričko zajedničko tržište (Central American Common Market - CACM ili ODECA). CACM je osnovan sa težnjom da se smanjuju trgovinske barijere, stimuliše izvoz i ohrabri industrijalizacija sredstvima regionalne kooperacije, uključujući i saradnju sa zemljama članicama Latinoameričke asocijacije slobodne trgovine (Latin American Free Trade Association), koja se sada naziva Latinoameričko integraciono udruženje (Latin American Integration Association).

Mapa br. 9.

CACM Ta regionalna integracija je tokom 1970-tih izgubila pokretačku snagu zbog rata u regionu, nemira, recesije svetske privrede i ideoloških razlika izmeñu njenih članica.

Novi Sporazum o carinskim tarifama i carini izmeñu članica te integracije stupio je na snagu 1986. godine, što je dovelo i do unapreñenja regionalne trgovine.

Glavni cilj stvaranja ekonomske grupacije CACM je uspostavljanje zajedničkog tržišta na prostoru Centralne Amerike. Tabela br. 43.

CACM 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Gvatemala 62,5 12,7 4.700 108,9 2. Kostarika 45,8 4,1 10.300 51,1 3. Salvador 41,7 6,9 5.800 21,0 4. Honduras 30,7 7,5 4.100 112,1 5. Nikaragva 15,8 5,7 2.600 129,5

Ukupno 196,5 36,9 422,6

Izvor: isto Zbirni GDP grupacije CACM, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 196,5 milijardi američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od oko 37 miliona stanovnika i površinom od oko 423 hiljade km2.

251

Panama, iako nije formalno član, od 1993. godine ostvaruje punu regionalnu saradnju sa zemljama CACM. (Secretariat for Central American Economic Integration, www.imf.com) 5. Karipska zajednica (CARICOM) Karipska zajednica (Caribbean Community and Commom Market - CARICOM) je osnovana Čagvaramas sporazumom (Treaty of Chaguaramas) koji je stupio na snagu 1. avgusta 1973. godine. Prva četiri potpisnika bili su: Barbados, Jamajka, Gvajana i Trinidad i Tobago. CARICOM je zamenio Karipsku asocijaciju slobodne trgovine (Caribbean Free Trade Association - CARIFTA), koja je egzistirala 1965 - 1972. godine, stvorena da bi se obezbedio kontinuitet ekonomske povezanosti karipskih država engleskog govornog područja, nakon dezintegracije Zapadnoindijske federacije (West Indies Federation), koja je postojala od 3. januara 1958. do 31. maja 1962. godine. Stalne članice CARICOM-a su 15 država: Antigva i Barbuda (1974), Bahami (1974), Barbados (1973), Belize (1974), Dominikana (1974), Grenada (1974), Gvajana (1973), Haiti (privremeno članstvo 1998., a puno članstvo 2002), Jamajka (1973), Montserat (1974., teritorija V. Britanije), Sveti Kits i Nevis (1974), Sveta Lucija (1974), Sveti Vincent i Grenadin (1974), Surinam (1995) i Trinidad i Tobago (1973). Pridružene članice CARICOM-a su pet država: Angvila (1999), Bermudi (2003), Britanska Devičanska Ostrva (1991), Kajmanska Ostrva (2002), Turk i Kaikos Ostrva (1991). Posmatrači CARICOM-a su sedam država: Aruba, Kolumbija, Dominikanska Republika, Meksiko, Holandski Antili, Portoriko i Venecuela. (The Caribbean Community /CARICOM/ Secretariat, The History of CARICOM, www.caricom.org.)

Mapa br. 10.

CARICOM

15 stalnih država članica 5 pridruženih država članica 7 država posmatrača CARICOM je značajan tržišni prostor izmeñu Severne i Južne Amerike.

252

Tabela br. 44. CARICOM

2007. (GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Dominikana 61,8 9,4 9.000 49 2. Trinidad i Tobago 23,8 1,1 18.300 5 3. Haiti 11,1 8,7 1.300 28 4. Jamajka 20,7 2,8 7.700 11 5. Bahami 8,3 301,8** 25.000 14 6. Barbados 5,3 279,3** 19.300 430*** 7. Gvajana 2,9 765,3** 3.800 242 8. Surinam 4,0 438,1** 7.800 163 9. Belize 2,4 294,4** 7.900 23

10. Sveta Lucija 1,8* (2007.)

170,6*

10.700 (2007.)

616***

11. Antigva i Barbuda 1,5* (2007.)

69,5**

18.300

443***

12. Grenada 1,1* (2007.)

90,0**

10.500 (2007)

344***

13. Sveti Vincent i Grenandin

1,0*

(2007.)

118,1**

9.800

(2007)

389***

14. Sveti Kits i Nevis 721,0* (2007.)

39,3**

13.900 (2007)

261***

15. Montserat 29,0* (2007.) 9,5* 3.400

(2007) 102***

Ukupno 895,7 24,6 537 *miliona američkih dolara **hiljada ***km2

Izvor: isto Zbirni GDP grupacije CARICOM, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio preko 895 milijardi američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od 24,6 miliona stanovnika i površinom od 537 hiljada km2. 6. Andska integracija (CAN) Pet južnoameričkih država - Bolivija, Čile, Kolumbija, Ekvador i Peru - potpisalo je 26. maja 1969. godine Kartagena sporazum (Cartagena Agreement) radi poboljšanja životnog standarda svojih naroda kroz integraciju i ekonomsku i socijalnu kooperaciju, na osnovu balansiranog harmoničnog razvoja. Kartagena sporazumom je pokrenut Proces andske integracije (Andean integration process), poznat kao Andski pakt (Andean Pact), Andska grupa (Andean Group), Kartagena sporazum ili Andska zajednica (Andean Community), ali i proces integracije čitave Južne Amerike. Andska grupa je 1992. godine formalno promenila svoj naziv u Zajednicu andskih zemalja (Community of Andean Nations - CAN), a sada se naziva Andsko zajedničko tržište (Andean Common Market - ANCOM). (Andean Community, www.comunidandina.org.)

253

Za Proces andske integracije, slično drugim integracionim procesima, karakteristično je kretanje koracima napred-nazad. Venecuela se pridružila Kartagena sporazumu 13. februara 1973, a Čile se iz njega povukao 30. oktobra 1976. godine. Venecuela je, aprila 2006. godine, donela odluku o povlačenju iz CAN i ulasku u MERCOSUL, smanjujući Andsku zajednicu na četiri države članice: Boliviju, Kolumbiju, Ekvador i Peru. Aktuelni predsednik Venecuele Hugo Čavez je izjavio da je Andska zajednica “mrtva”, nakon što su Kolombija i Peru potpisali sporazum o slobodnoj trgovini sa NAFTA (SAD, Kanada i Meksiko). Zvaničnici Kolumbije i Perua su izrazili neslaganje sa takvom izjavom veneculeanskog lidera.

Čile je 20. sepembra 2005. godine, dobio status pridruženog člana CAN-a, čime je integracioni proces u Andskom regionu dobio na zamahu. Pre Čilea, pridruženi članovi CAN-a su postali Argentina (2005), Brazil (2005), Paragvaj (2005) i Urugvaj (2005), u skladu sa sporazumom o saradnji izmeñu CAN-a i MERCOSUL-a. Države posmatrači CAN-a su Meksiko i Panama.

Mapa br. 11.

članice • pridružene članice • posmatra či

CAN

254

Andske države su ukinule carinske tarife u meñusobnoj trgovini 1993. godine i tako formirale zonu slobodne trgovine u kojoj dobra slobodno cirkulišu. Liberalizovana je i trgovina u oblasti usluga. Unutar Andske zajednice nisu potrebni pasoši i vize, već samo naconalna identifikaciona dokumenta. Tabela br.45.

CAN 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u milionima km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Kolumbija 319,5 44,4 6.700 1,1 2. Peru 219,0 28,8 7.800 1,3 3. Venecuela 334,6 26,0 12.200 912,1* 4. Ekvador 98,8 13,8 7.200 283,6* 5. Bolivija 39,4 9,1 4.000 1,1

Ukupno 1.011,3 122,1 4,7 *hiljada

Izvor: isto

Zbirni GDP grupacije CAN (ANCOM), meren paritetom kupovne moći, 2007. godine iznosio je 1.011,3 milijardi američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od 122,1 miliona stanovnika i površinom od 4,7 miliona km2. CAN i MERCOSUL obuhvataju dva glavna trgovinska bloka u Južnoj Americi. Ta dva regionalna trgovinska bloka su 1999. godine počela pregovore o ujedinjenju, sa idejom stvaranja Južnoameričke zone slobodne trgovine (South American Free Trade Area - SAFTA). CAN i MERCOSUL su 8. decembra 2004. godine potpisale sporazum o saradnji i objavile pismo o namerama za buduće pregovore o integrisanju cele Južne Amerike u Uniju južnoameričkih država (Union of South American Nations - USAN), po ugledu na Evropsku uniju. 7. Južnoameri čka integracija (MERCOSUL) MERCOSUL (Mercado Comum do Sul, portugalski), odnosno MERCOSUR (Mercado Común del Sur, španski) je regionalni trgovinski sporazum (Regional Trade Agreement - RTA) izmeñu Brazila, Argentine, Paragvaja i Urugvaja, kao najznačajniji segment ukupnog procesa ekonomske i političke integracije Južne Amerike. MERCOSUL je osnovan Sporazumom iz Asunsiona (Treaty of Asunción), glavnog grada Paragvaja, 26. marta 1991. godine. Sporazum iz Asunsiona unapreñen je 16. decembra 1994. godine Protokolom iz Ouro Preto (Protocol of Ouro Preto), istorijskog gradića u brazilskoj državi Minas Žerais. MERCOSUL je postao carinska unija (zona slobodne trgovine sa zajedničkim spoljnim carinama). Bolivija, Čile, Kolumbija, Ekvador i Peru imaju trenutno status pridruženog člana MERCOSUL-a, u skladu sa sporazumom MERCOSUL-a i Andske zajednice (CAN) od decembra 2004. godine.

255

CAN je 7. jula 2005. godine potpisao i sporazum o saradnji sa svakom pojedinačnom državom članicom MERCOSUL-a. Venecuela je potpisala Protokol o ulasku u MERCOSUL (Protocolo de Adesão da República Boliviana da Venezuela ao MERCOSUL) 17. juna 2006. godine, ali ga parlamenti Paragvaja i Brazila još nisu ratifikovali, što je uslov njenog punopravnog članstva. Meksiko ima status države posmatrača u MERCOSUL-u.

Mapa br. 12.

MERCOSUL

članice • pridružene članice • posmatra č Glavni cilj osnivanja MERCOSUL-a je unapreñenje slobodne trgovine i slobodnog protoka dobara, ljudi i kapitala, sa težnjom da preraste u zajedničko (jedinstveno) tržište, sa jedinstvenom valutom, po ugledu na Evropsku uniju, da na svetskom tržištu maksimalno valorizuje svoje obilate resurse, kao i da bude partner drugim globalnim ekonomskim silama, posebno SAD i EU. . Tabela br. 46.

MERCOSUL 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u milionima km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Brazil 1.836 190,0 9.700 8,5 2. Argentina 523,7 40,3 13.300 2,8

3. Paragvaj 27,0 6,7 4.500 407,0*

4. Urugvaj 37,2 3,5 11.600 176,0* Ukupno 2.423,9 240,5 11.9

Izvor: isto MERCOSUL predstavlja integrisano tržište od preko 240 miliona stanovnika i zbirnim GDP od 2.423,9 milijardi američkih dolara u 2007. godini (meren paritetom kupovne moći).

256

Sa površinom od 11,9 miliona km2, MERCOSUL predstavlja 70% teritorije, 64% populacije i 60% ukupnog GDP Južne Amerike. Kolaps ekonomije Argentine 2001. godine donekle je oslabio poziciju MERCOSUL-a i izazvao izvesne konflikte izmeñu država članica (na primer, grañani iz MERCOSUL-a moraju da plaćaju 5 pezosa pri ulasku u Argentinu, na osnovu odluke koju je unilateralno donela). MERCOSUL je uspostavio specijalne ekonomske odnose sa svim relevantnim partnerima u svetu, globalnim i regionalnim organizacijama i integracijama, a i sa pojedinačnim državama, posebno ekonomski najjačim (SAD, EU, Kina, Indija, Japan, Ruska Federacija i dr.), proširujući svoje prisustvo na svetskim tržištima. Strateški cilj MERCOSUL-a je da najpre preraste u Uniju južnoameričkih nacija, a potom da bude, zajedno i ravnopravno sa NAFTA-om, kreator ekonomske unije čitave američke hemisfere (FTAA). (Mercosul - Mercado Comum do Sul, www.mre.gov.br.) Sedište MERCOSUL-a je u Montevideu (Urugvaj), danas prestižnom diplomatskom centru Južne Amerike, poput Brisela u Evropskoj uniji. 8. Unija južnoameri čkih nacija (UNASUL) Na Trećem samitu južnoameričkih šefova država (Brazil, Venecuela, Peru, Kolumbija, Bolivija, Čile, Surinam i Gvajana), održanom u Kusku (Cusco) i Ajačuču (Ayachucho) u Peru, 7 - 9. decembra 2004. godine, usvajanjem Preambule za južnoamerički osnivački akt (Preamble to the Foundation Act of the South American), poznatije kao Kusko deklaracija (Cusco Declaration), doneta je politička odluka o stvaranju Zajednice južnoameričkih nacija (South American Community of Nations), koja će se oblikovati kroz postepeno približavanje Andske zajednice (CAN) i MERCOSUL-a i Čilea, zajedno sa Gvajanom i Surinam. Ceremoniji samita prisustvovale su, kao posmatrači, i centralnoameričke države Meksiko i Panama. Sam izbor mesta za održavanje samita južnoameričkih lidera imao je i svoju nedvosmislenu poruku za budućnost Južne Amerike. Kusko je bio prestonica napredne civilizacije Inka. Ajačučo je mesto na kojem je, 1824. godine, Južnoamerički pokret za nezavisnost, predvoñen Simonom Bolivarom (Simón Bolívar), izvojevao odlučujuću pobedu protiv španskih trupa. Na Prvom južnoameričkom samitu o energiji, održanom 16. aprila 2007. godine, napušten je naziv Zajednica južnoameričkih nacija, i objavljeno osnivanje Unije južnoameričkih nacija. Bilo je i ideja da se nova južnoamerička integracija zove Sjedinjene države Južne Amerike (United States of South America). Unija južnoameričkih nacija (União das Nações Sul-Americanas - UNASUL, portugalski; Unión de Naciones Suramericanas - UNASUR, španski; Union of South American Nations - USAN, engleski) je nadnacionalna i meñuvladina unija koja bi ujedinila MERCOSUL, CAN, Čile, Gvajanu i Surinam, po modelu Evropske unije. Stvaranje UNASUL-a bi bio i prvi korak ka ostvarivanju sna Simona Bolivara o stvaranju federacije južnoameričkih država posle sticanja nezavisnosti u 19. veku. Strateški cilj osnivanja UNASUL-a je produbljivanje kontinuiranog procesa sveobuhvatne andske, južnoameričke i latinoameričke integracije, ostvarivanje još bržeg, balansiranijeg i

257

samostalnijeg razvoja, da bi se dobro živelo, uvažavajući raznolikost i asimetričnost koje povezuju različite vizije, modele i pristupe. Jedna od inicijativa UNASUL-a je stvaranje jedinstvenog tržišta (Single Market), počevši sa eliminisanjem carinskih tarifa za neosetljive proizvode (Non-sensitive Products) do 2014. godine, a za osetljive proizvode (Sensitive Products) do 2019. godine. Prema do sada postignutim sporazumima, sedište UNASUL-a bilo bi u Kitu, glavnom gradu Ekvadora. (The Union of South American Nations, www.en.vikipidia.org.)

Mapa br. 13.

UNASUL

9. Ameri čka zona slobodne trgovine (FTAA) Američka zona slobodne trgovine (The Free Trade Area of the Americas - FTAA) ili ALCA (Aliança de Livre Comércio das Américas) je novi mogući oblik globalne interregionalne ekonomske integracije koji bi obuhvatio čitavu američku hemisferu, u koju bi se “slile” postojeće regionalne integracije te hemisfere. Inicijativa za stvaranje FTAA (ALCA) lansirana je decembra 1994. godine u Majamiju, na Prvom samitu 34 države američke hemisfere (bez Kube), uz posebno angažovanje tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona i brazilskog predsednika Fernanda Henrike Kardoza. Na njemu je postignut dogovor da početkom 2005. godine promet mnogih roba i usluga u američkoj hemisferi bude slobodan. Novi brazilski predsednik Luis Inasio da Silva Lula predložio je, 2003. godine, da se implementacija dogovora iz Majamija, zbog nedovoljne konkurentske sposobnosti brazilskih proizvoda, odloži do 2007. godine. SAD su taj predlog podržale. Posle Majamija, održana su još četiri velika skupa lidera američkih država: drugi samit u Santjagu, Čile (1998), treći samit u Kvibeku, Kanada (2001), specijalni samit u Montereju, Meksiko (2004) i četvrti samit u Mar del Plata, Argentina (4 - 5. novembar 2005) Na Četvrtom samitu američkih država (IV Summit of the Americas) polovina država članica MERCOSUL-a odbilo je predlog projekta FTAA. (Više vidi: Fourth Summit of the Americas, Declaration of Mar del Plata, “Creating Jobs to Fight Poverty and Strengthen Democratic Governance”, Mar de Plata, November 5, 2005, www.summit.americas.)

258

Predviñeno je da se sledeći samit američkih država (Summit of the Americas) održi 2009. godine u Trinidad i Tobagu. Od tog samita se očekuje da ojača partnerstvo država unutar američke hemisfere. U poslednje vreme mnoge države Južne Amerike malo su opreznije pa i rezervisanije prema procesu ubrzanog stvaranja integracije FTAA, koju podržavaju SAD, ali ne i prema regionalnim integracionim procesima, kao što je stvaranje UNASUL-a. Arhitekti FTAA smatraju da bi to bio najdalekosežniji ekonomski integracioni projekat u istoriji američke hemisfere, koji bi se najneposrednije ticao svih aspekata života grañana u svakoj njenoj državi.

259

Glava XXI AZIJSKE INTEGRACIJE

1. Ekonomska integracija Golfa (GCC). 2. Južnoazijs ke integracije . 2.1. Južnoazijska asocijacija za regionalnu saradnju (SAARC). 2.2. Zona slobodne trgovine Južne Azije (SAFTA). 3. Integracija regiona Indijskog okeana (IOR-ARC). 4. Integracija Jugoisto čne Azije. 4.1. Asocijacija zemalja Jugoistočne Azije (ASEAN). 4.2. ASEAN zona slobodne trgovine (AFTA). 4.3. Regionalni forum ASEAN (ARF). 5. Integracije azijsko-pacifi čkog regiona. 5.1. Azijsko-pacifička ekonomska kooperacija (APEC). 5.2. Ekonomska unija Australija - Novi Zeland (ANZCERTA). 5.3. Ekonomsko partnerstvo AFTA - CER (CEP). 5.4. Regionalna saradnja zemalja Južnog Pacifika (SPARTECA). 1. Ekonomska integracija Golfa (GCC) Savet za saradnju zemalja Golfa (Gulf Cooperation Council - GCC), poznat i kao Savet za saradnju arapskih zemalja u zalivu Golfa (Cooperation Council for the Arab States of the Gulf - CCASG), je meñunarodna organizacija i ekonomska integracija, osnovana 25. maja 1981. godine, radi unapreñivanja regionalne saradnje u oblasti ekonomije, industrije, trgovine, nafte i gasa, energetike i vodoprivrede, transporta i komunikacija, turizma, nauke i tehnologije, obrazovanja, zaštite životne sredine i saradnje u vezi sa socijalnim, političkim, bezbednosnim i vojnim pitanjima. Članice GCC su Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Mapa br. 14.

GCC U središtu aktivnosti GCC nalazi se ekonomska saradnja. Zemlje članice su 1983. godine uspostavile zonu slobodne trgovine u kojoj su, kao prva faza ekonomske integracije, robe nacionalnog porekla osloboñene plaćanja carina. U toku je proces stvaranja carinske unije, kao druge faze ekonomske integracije. Na samitu u Rijadu 1999. godine usvojen je projekat uspostavljanja carinske unije do marta 2005. godine. Sledeći planirani korak, kao treća faza ekonomske integracije, je stvaranje zajedničkog tržišta Golfa (Gulf Common Market).

260

Tabela br. 47.

GCC 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Saudijska Arabija 564,6 27,6 23.200 2,0* 2. Ujedinjeni Arapski Emirati 167,3 4,4 37.300 82,9

3. Kuvajt 130,1 2,5 39.300 17,8 4. Oman 61,6 3,2 24.000 214,5 5. Bahrein 24,5 708,6* 32.100 665,0**

Ukupno 948,1 38,4 2,3*

*miliona **km2 Izvor: isto

Zbirni GDP grupacije GCC, meren paritetom kupovne snage, 2007. godine je iznosio 948,1 milijardu us američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od 38 miliona stanovnika i površinom od 2,3 miliona km2. Sedište GCC je u Rijadu (Saudijska Arabija). (Cooperation Council for the Arab States of the Gulf Secretariat General, The Unified Economic Agreement between the Countries of the Gulf Cooperation Council, Introduction - the Concept and Foundation, Areas of Cooperation, www.gcc-sg.org.) 2. Južnoazijske integracije 2. 1. Južnoazijska asocijacija za regionalnu saradnju (SAARC) Južnoazijska asocijacija za regionalnu saradnju (South Asian Association for Regional Cooperation - SAARC) osnovana je 8. decembra 1985. godine. Njeni ciljevi su da promoviše blagostanje naroda Južne Azije, poboljša kvalitet njihovog života, da ubrza ekonomski rast, socijalni napredak i kulturni razvoj u regionu i da svakom pojedincu obezbedi mogućnost da živi dostojanstveno i ostvari sve svoje potencijale, da unapredi i ojača meñu zemljama Južne Azije kolektivno oslanjanje na sopstvene snage, da doprinese uzajamnom poverenju, razumevanju i uvažavanju od jedne do druge zemlje i da unapredi aktivnu saradnju i uzajamnu pomoć u ekonomskoj, socijalnoj, kulturnoj, tehničkoj i naučnoj sferi. Članice SAARC su Bangladeš, Butan, Indija, Maldivska Ostrva, Nepal, Pakistan i Šri Lanka.

261

Mapa br. 15.

SAARC

članice • posmatra či Zbirni GDP regionalne integracije SAARC, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine iznosio je 3.720,9 milijardi američkih dolara, sa tržištem od skoro 1,5 milijardi stanovnika i površinom od 4,5 miliona km2. Tabela br. 48.

SAARC 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Indija 2.989 1.129,9 2.700 3,3*

2. Pakistan 410,0 164,7 2.600 803,9

3. Bangladeš 206,7 150,4 1.300 144,0

4. Šri Lanka 81,2 20,9 4.100 65,6

5. Nepal 29,0 28,9 1.200 140,8

6. Butan

3,4 (2007)

2,3 1.400

47,0

7. Maldivska Ostrva 1,6 (2007) 369,0** 4.600 300,0***

Ukupno 3.720,9 1.497,5 4,5*

*miliona **hiljada *** km2

Izvor: isto

Sedište SAARC je u Katmanduu (Nepal). (The South Asian Association for Regional Cooperation, Regional Economic Cooperation, www.saarc-sec.org.)

262

2.2. Zona slobodne trgovine Južne Azije (SAFTA) Radi podsticanja i održavanja uzajamne trgovine i ekonomske saradnje kroz davanje uzajamnih carinskih koncesija, članice SAARC su postigle sporazum o trgovinskim preferencijalima - SAPTA (SAARC Preferencial Trading Arrangement), koji je formalno stupio na snagu decembra 1995. godine. Članice SAARC su na samitu u Kolombu, 1998. godine, postigle dogovor o produbljivanju meñusobne trgovine, uklanjanjem strukturnih prepreka i daljim progresivnim smanjenjem carina. Strateški cilj SAARC i SAPTA je stvaranje Zone slobodne trgovine Južne Azije (South Asia Free Trade Area - SAFTA), koja bi se zasnivala na carinskoj uniji (Customs Union), zajedničkom tržištu (Common Market) i ekonomskoj uniji (Economic Union). 3. Integracija regiona Indijskog okeana (IOR-ARC) Asocijacija zemalja regiona Indijskog okeana (Indian Ocean Rim Association for Regional Cooperation – IOR-ARC) osnovana je 5 - 6. marta 1997. godine. Članice IOR-ARC su 19 zemalja na obalama i ostrvima Indijskog okeana: Australija, Bangladeš, Indija, Indonezija, Iran, Kenija, Madagaskar, Malezija, Mauricijus, Mozambik, Oman, Sejšelska Ostrva, Singapur, Južna Afrika, Šri Lanka, Tanzanija, Tajland, Ujedinjeni Arapski Emirati i Jemen. Dijalog partneri IOR-ARC su Kina, Egipat, Francuska, Japan i Velika Britanija. Turistička organizacija Indijskog okeana ima status posmatrača.

Mapa br. 16.

IOR-ARC

IOR-ARC države članice IOR-ARC dijalog partneri Ciljevi IOR-ARC su: podsticanje održivog razvoja i uravnoteženog razvoja regiona i članica te ekonomske grupacije; utvrñivanje područja ekonomske saradnje koja pružaju maksimalne mogućnosti za razvoj od uzajamnog interesa; i promovisanje liberalizacije, uklanjanje prepreka i smanjivanje trgovinskih barijera radi slobodnijeg i većeg protoka roba, usluga, investicija i tehnologija u okviru regiona okeana. Sedište Sekretarijata IOR-ARC je u Vakoau, glavnom gradu Mauricijusa. (www.kln.gov.my; Strengthening economic relations: the Indian Ocean Rim Association for Regional Cooperation, www.dfat.gov.au.)

263

Tabela br. 49.

IOR-ARC 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Indija 2.989 1.129,9 2.700 3,3* 2. Indonezija 837,8 234,7 3.700 1,9* 3. Australija 760,8 20,4 36.300 7,7* 4. Iran 753,0 65,4 10.600 1,6* 5. Tajland 519,4 65,2 7.900 514,0 6. Južna Afrika 467,1 44,0 9.800 1,2* 7. Bangladeš 206,7 150,4 1.300 144,0 8. Malezija 357,4 24,8 13.300 329,8 9. Singapur 228,1 4,5 49.700 693,8 ** 10. Ujedinjeni Arapski Emirati

167,3

4,4

37.300

82,9

11. Šri Lanka 81,2 20,9 4.100 65,6 12. Oman 61,6 3,2 24.000 214,5 13. Kenija 58,9 36,9 1.700 583,0 14. Tanzanija 48,9 39,4 1.300 945,0 15. Mozambik 17,0 20,9 800 801,6 16. Jemen 52,1 22,2 2.300 528,0 17. Madagaskar 18,1 19,4 1.100 587,0 18. Mauricijus 14,1 1,3 11.200 2,0

19. Sejšelska Ostrva

1,4 (2007)

0,1 (2007)

16.600(2007)

0,5

Ukupno 7.639,9 1.908,0 19.901,6 *miliona **hiljada

Izvor: isto Zbirni GDP regionalne integracije IOR-ARC, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 7.639,9 milijardu američkih dolara, sa tržištem od blizu dve milijarde stanovnika i površinom od oko 20 miliona km2. 4. Integracija Jugoisto čne Azije 4.1. Asocijacija zemalja Jugoistočne Azije (ASEAN) Asocijacija zemalja Jugoistočne Azije (Association of Southeast Asian Nations - ASEAN) je ekonomska i politička integracija zemalja tog područja. Osnovali su je, 8. avgusta 1967. godine u Bangkoku, Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur i Tajland. Naknadno su joj se priključili Vijetnam, Laos, Mijanmar (Burma), Kambodža i Brunej Darusalam. Papua Nova Gvineja ima status posmatrača, Kina i Ruska Federacija su konsultativni partneri, a osam zemalja su partneri za dijalog (Australija, Kanada, EU, Indija, Japan, Južna Koreja, Novi Zeland i SAD).

264

Mapa br. 17.

ASEAN

ASEAN ekonomska saradnja obuhvata sledeća područja: trgovinu, investicije, usluge, finansije, poljoprivredu, šumarstvo, energiju, transport, komunikacije, intelektualnu svojinu, mala i srednja preduzeća i turizam. Asocijacija je osnivana radi ubrzanja ekonomskog rasta, socijalnog progresa i kulturnog razvitka u regionu, kao i unapreñenje regionalnog mira i stabilnosti. ASEAN je omogućio veću političku i ekonomsku integraciju regiona Jugoistočne Azije, strateško dostignuće mu je stvaranje Zone slobodne trgovine (AFTA). Na 13 samitu ASEAN-a, održanom 18 - 22 novembra 2007. godine u Singapuru, usvojena je Povelja ASEAN-a (ASEAN Charter) kojom je, pored ostalog, predviñeno unapreñivanje ASEAN integracije kroz izgradnju ASEAN Zajednice (ASEAN Community) u ime mira, progresa i prosperiteta njihovih naroda. U tom cilju na samitu je postignut dogovor da se ASEAN transformiše u Ekonomsku zajednicu (ASEAN Economic Community), odnosno u region sa slobodnim kretanjem dobara, usluga, investicija, kvalifikovane radne snage, kao i slobodnim protokom kapitala do 2015. godine, sledeći regionalna integraciona iskustva Evropske unije. (Association of Southeast Asian Nations, ASEAN Bulletin, november 2007, www.aseansec.org.) Sedište ASEAN-a je u Džakarti. (Association of Southeast Asian Nations, The Foundig of ASEAN, www.aseansec.org.) Tabela br. 50.

ASEAN 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita

površina

1. Indonezija 837,8 234,7 3.700 1,9* 2. Tajland 519,4 65,1 7.900 514,0 3. Filipini 299,6 91,1 3.400 300,0 4. Malezija 357,4 24,8 13.300 329,8 5. Vijetnam 221,4 85,3 2.600 329,7 6. Singapur 228,1 4,6 49.700 693,0** 7. Mianmar 91,1 47,4 1.900 678,5

265

(Burma) 8. Kambodža 25,9 14,0 1.800 181,0 9. Laos 12,7 6,5 2.100 236,8 10. Brunej 19,6 374,6*** 51.000 5,8

Ukupno 2.613,0 573,9 4,5* *miliona **km2 ***hiljada

Izvor: isto

Zbirni GDP ASEAN-a, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio preko 2.613,0 milijardi američkih dolara, sa tržištem od 574 miliona stanovnika i ukupnom površinom od 4,5 miliona km2. U svetskom bruto proizvodu ASEAN učestvuje sa 4,3%.

4.2. ASEAN zona slobodne trgovine (AFTA)

ASEAN zona slobodne trgovine (ASEAN Free Trade Area - AFTA) osnovana je januara 1992. godine (Singapurska deklaracija).

AFTA je stvorena radi jačanja konkurentske sposobnosti ASEAN članica u razmerama svetskog tržišta kroz eliminisanje interregionalnih carinskih tarifa i necarinskih barijera, podsticanje ekonomskog razvoja kroz direktne strane investicije, kao i proširivanje zone slobodne trgovine izvan ASEAN-a, posebno prema Kini, Japanu i Indiji.

ASEAN i Kina dogovorili su se, 6. novembra 2001. godine, o uspostavljanju bilateralne zone slobodne trgovine 2010. godine.

U toku su pregovori o slobodnoj trgovini izmeñu ASEAN-a i Japana i izmeñu ASEAN-a i Indije.

Stvaranje regionalne ekonomske grupacije AFTA jedan je od najambicioznijih mega integracionih projekata u savremenom svetu. (ASEAN Free Trade Area: AFTA, www.moc.go.th; The China - ASEAN Free Trade Area: Background, Framework and Political Implications, www.dsis.org.tw.) Tabela br. 51.

AFTA 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Članice ASEAN 2.858,4 573,9 4,5*

2. Kina 7.000 1,3* 7.700 9,6** 3. Japan 4.290 127,4 33.100 378,0 4. Južna Koreja 1.201 48,4 24.500 98,5 5. Hong Kong 292,8 6,9 37.300 1,1

Ukupno 15.642,2 2.053,1 14.577,6 *milijardi **miliona

Izvor: isto

266

Zbirni GDP potencijalne ekonomske grupacije AFTA, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio preko 15.642,2 milijarde američkih dolara, sa tržištem od oko 2 milijarde stanovnika i ukupnom površinom od 14,6 miliona km2. U svetskom bruto proizvodu AFTA učestvuje sa 28,4%. Ta ekonomska grupacija, prema veličini GDP, meren paritetom kupovne moći, veća je od ekonomske grupacije NAFTA i od EU. 4.3. Regionalni forum ASEAN (ARF)

Regionalni forum ASEAN (ASEAN Regional Forum - ARF) je neformalni multilateralni dijalog u Azijsko-pacifičkom regionu, a prvi put se sastao 1994. godine.

Učesnici foruma su sve članice ASEAN-a, Australija, Bangladeš, Kanada, Kina, Evropska unija, Indija, Japan, Sevena Koreja, Južna Koreja, Mongolija, Novi Zeland, Pakistan, Papua Nova Gvineja, Rusija, Istočni Timor, SAD i Sri Lanka. Od jula 2007. godine, ARF ima 27 učesnika.

Ciljevi ARF su da podstakne dijalog i konsultacije, kao i da promoviše izgrañivanje poverenja i preventivne demokratije u regionu.

Mapa br. 18

ARF ASEAN države ostali ARF učesnici 5. Integracije azijsko - pacifi čkog regiona 5.1. Azijsko - pacifička ekonomska kooperacija (APEC) Azijsko-pacifička ekonomska kooperacija (Asia-Pacific Economic Cooperation – APEC) ustanovljena je 1989. godine kao odgovor na sve veću meñuzavisnost azijsko-pacifičkih ekonomija i održivi razvoj. Članice APEC-a su 21 država: Australija, Brunej, Kanada, Čile, Kina (uključujući Hong Kong), Indonezija, Japan, Južna Koreja, Malezija, Meksiko, Novi Zeland, Papua Nova Gvineja, Peru, Filipini, Ruska Federacija, Singapur, Tajvan, Tajland, SAD i Vijetnam, to jest zemlje koje se nalaze na obalama Tihog okeana i izmeñu njih.

267

Mapa br. 19

APEC

U sastavu APEC su neke od najdinamičnijih ekonomija sveta, koje su u poslednje dve decenije ostvarile veoma brz privredni rast (posebno tzv. „azijski tigrovi“). APEC, mega interregionalna globalna integracija, osnovana je radi podsticanja otvorene trgovine i ekonomske saradnje, unapreñenja azijsko-pacifičkog ekonomskog dinamizma i razvijanja osećanja pripadnosti jednoj ekonomskoj i prostornoj zajednici. Tabela br. 52.

APEC 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

Država GDP stanovništvo

(2007) GDP

Per capita površina

1. SAD 13.840 301,1 45.800 9,8* 2. Kina 7.000 1,3* 5.300 9,6* 3. Japan 4.290 127,4 33.600 378.0 4. Ruska Federacija 2.088 141,4 14.700 17,1*

5. Južna Koreja 1.201 49,0 24.800 98,5 6. Kanada 1.266 33,4 38.400 10,0* 7. Meksiko 1.346 108,0 12.800 2,0* 8. Indonezija 837.8 234,7 3.700 1,9* 9. Tajvan 695,4 22,9 30.100 36,0 10. Australija 760,8 20,4 36.300 7,7* 11. Tajland 519,4 65,1 7.900 514,0 12. Filipini 299,8 91,1 3.400 300,0 13. Malezija 357,4 24,8 13.300 329,8 14. Vijetnam 221,4 85,3 2.600 329,7 15. Hong Kong 292,8 7,0 42.000 1,1 16. Čile 231,1 16,3 13.900 757,0 17. Peru 219,0 28,7 7.800 1,3* 18. Singapur 228,1 4,6 49.700 693,0** 19. Novi Zeland 111,7 4,1 26.400 269,0 20. Papua Nova Gvineja 11,9

5,8 2.000 462,8

21. Brunej 19,6 374,6* 51.000 5,8 Ukupno 35.837,0 2,7* 63,4*

*miliona ** km2 ***hiljada Izvor: isto

268

Zbirni GDP grupacije APEC, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 35,8 hiljada milijardi američkih dolara, odnosno 57,0% svetskog bruto proizvoda (WGP). To je najveća ekonomska grupacija u svetu. APEC je najveće tržište na svetu – ima 2,7 milijardi stanovnika i površinu preko 63 miliona km2. Glavne oblasti ekonomske saradnje su: trgovina, industrija, investicije, nauka i tehnologija, kadrovi, energetika, pomorstvo, telekomunikacije, transport i turizam. Orijentacija APEC-a je da postane točak ekonomske i trgovinske liberalizacije u basenu Tihog okeana. Osnivanje zone slobodne trgovine za sve industrijski razvijene članice predviñeno je do 2010, a za manje razvijene – do 2020. godine. Kad se taj proces kompletira, APEC će "pokrivati" najveći deo svetske trgovine. (Asia - Pacific Economic Cooperation-APEC and Australia, www.dfat.gov.au.) 5.2. Ekonomska unija Australija - Novi Zeland (ANZCERTA) Australija i Novi Zeland su, 1. januara 1983. godine, potpisale Trgovinski sporazum o tešnjim ekonomskim odnosima (Australia-New Zealand Closer Economic Relations Trade Agreement - ANZCERTA ili, skraćeno, CER) zarad uklanjanja barijera u trgovini, jačanja širih odnosa i razvijanja tešnje ekonomske saradnje izmeñu Australije i Novog Zelanda. Tabela br. 53.

ANZCERTA 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u milionima km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita

površina

1. Australija 760,8 20,4 36.300 7,7 2. Novi Zeland 111,7 4,1 26.400 269,0*

Ukupno 872,5 24,5 8,0 *hiljada

Izvor: isto Zbirni GDP ANZCERTA-e, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 872,5 milijardi američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od 24,5 miliona stanovnika i površinom od 8 miliona km2. CER se tokom proteklog vremena potvrdio kao dinamični sporazum o slobodnoj trgovini, osnažio je ekonomsku saradnju Australije i Novog Zelanda, doprineo faktičkom integrisanju ekonomija s obe strane Tasmanskog mora, čak i u oblastima kao što su poslovno pravo, uzajamno priznavanje proizvodnih standarda i stručnih sertifikata, čime su stvorene pretpostavke za njihovu blisku ekonomsku saradnju, posebno u oblasti trgovine. (Department of Foreign Affairs and Trade / Australija, Closer Economic Relation - Background Guide to the Australia New Zealand Relationship, February 1977, www.dfat.gov.au.)

269

5.3. Ekonomsko partnerstvo AFTA-CER (CEP) Ekonomska saradnja izmeñu AFTA i CER uspostavljena je septembra 1995. godine. Potpisivanjem ministarske deklaracije o tešnjem ekonomskom partnerstvu (Ministerial Declaration on the AFTA-CER Closer Economic Partnership - CEP), 14. septembra 2002. godine, odnosi izmeñu te dve ekonomske grupacije ušli su u novu fazu. Predviña se da do 2010. godine trgovinski prostor AFTA-CER (CEP) država postane zona slobodne trgovine. Procenjuje se da bi osnivanje te zone omogućilo povećanje GDP za 45,1 milijardu američkih dolara u periodu od 2000. do 2020. godine. (Australian Department of Foreign Affairs and Trade, Economic benefits from an AFTA-CER Free Trade Area - Year 2000 Study, www.dfat.gov.au) 5.4. Regionalna saradnja zemalja Južnog Pacifika (SPARTECA) Sporazum o regionalnoj trgovini i ekonomskoj saradnji zemalja Južnog Pacifika (South Pacific Regional Trade and Economic Cooperation Agreement - SPARTECA) potpisan je 1981. godine izmeñu Australije i Novog Zelanda, s jedne, i ostrvskih zemalja Pacifičkog regiona (Kuk Ostrva, Fidži, Kiribati, Maršalska Ostrva, Federativne države Mikronezije, Nauru, Niue, Palau, Papua Nova Gvineja, Samoa, Solomonska Ostrva, Tonga, Tuvalu i Vanuatu), s druge strane. Tabela br. 54.

SPARTECA 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u milionima km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita

površina

1. Australija 760,8 20,4 36.300 7,7 2. Novi Zeland 111.7 4,1 26.400 269,0* 3. Papua Nova Gvineja 11,9

5,8 2.000 462,8*

4. Fidži 5,1 918,7* 5.500 18,3* 5. Samoa

1,0 (2007)

214,3*

2.100 (2007) 2,9*

6. Solomonska Ostrva

948,0** (2007)

566,8*

600 (2007) 28,5*

7. Vanuatu

897,0* (2007)

212,0*

2.900 (2007) 12,2*

8. Federativne države Mikronezije

227,0** (2007)

107,9*

2.300

(2007) 702***

9. Kiribati

348,0** (2007) 107,8* 3.600

(2007) 811***

10. Kuk Ostrva 183,2** 21,8* 237*** 11. Tonga

178,5** (2007)

116,9*

2.200 (2007) 748***

12. Maršalska Ostrva

115,0** (2007)

61,8*

2.900 (2007) 11,9*

124,5** 7.600 458***

270

13. Palau (2007) 20,8* (2007) 14. Nauru

60,0** (2007)

13,5*

5.000 (2007) 21***

15. Tuvalu

14,9* (2007)

12,0*

1.600 (2007) 26***

16. Niue

7,6** (2007)

1,5*

5.800 (2007) 260***

Ukupno 3.994,2 32,7 8,5 *hiljada **miliona ***km2

Izvor: isto Zbirni GDP članica ekonomske grupacije SPARTECA, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je izosio 3.994,2 milijardi američkih dolara, sa tržištem od oko 33 miliona stanovnika i površinom od 8,5 miliona km2.

SPARTECA je omogućila bescarinski pristup proizvoda iz ostrvskih zemalja Južnog Pacifika (Forum Island Countries - FICs) na tržišta Australije i Novog Zelanda, u skladu sa pravilima o poreklu ("Rules of Origin"). Cilj je da se isprave neujednačeni trgovinski odnosi Australije i Novog Zelanda sa malim ostrvskim ekonomijama Pacifičkog regiona. (www.polisci.com; www.exxun.com; i www.adb.org.)

271

Glava XXII AFRIČKE INTEGRACIJE

1. Integracije Isto čne i Južne Afrike. 1.1. Zajedničko tržište Istočne i Južne Afrike (COMESA). 1.2. Južnoafrička carinska unija (SACU). 1.3. Južnoafrička zajednica za razvoj (SADC). 2. Integracija Zapadne Afrike (ECOVAS). 3. Integrac ija Centralne Afrike. 3.1. Carinska unija zemalja Centralne Afrike (UDEAC). 3.2. Ekonomska zajednica zemalja Velikih jezera (CEPGL). 3.3. Ekonomska zajednica država Centralne Afrike (ECCAS). 4. Integracija Magreba (AMU). 5. Afri čka ekonomska zajednica (AEC). 6. Afri čka unija (AU). U Africi - koja čini 20% kopna planete, sa blizu 800 miliona stanovnika (53 države) i ogromnim netaknutim prirodnim bogatstvima - postoji 14 regionalnih ekonomskih zajednica, od kojih su COMESA i ECOWAS najvažniji. (Augustine M. Nwabuzor, Economic Integration in Africa: Trade Flows Within Various Blocs, www.reliefweb.int.) 1. Integracija Isto čne i Južne Afrike 1.1. Zajedničko tržište Istočne i Južne Afrike ( COMESA) Zajedničko tržište Istočne i Južne Afrike (Common Market for Estern and Southern Afrika - COMESA), uspostavljeno novembr 2000. godine, čini 21 država: Angola, Burundi, Komorska Ostrva, Kongo (D.R), Džibuti, Egipat, Eritreja, Etiopija, Kenija, Madagaskar, Malavi, Mauricijus, Namibija, Ruanda, Sejšelska Ostrva, Sudan, Svazilend, Tanzanija, Uganda, Zambija i Zimbabve. (www.comesa.int.)

Mapa br. 20

COMESA

COMESA je osnovana radi boljeg korišćenja raspoloživih prirodnih i ljudskih potencijala, kroz meñusobnu saradnju njenih članica, i najveći je integracioni trgovinski blok u Africi. Vodeća zemlja u ekonomskoj grupaciji COMESA je Egipat.

272

Tabela br. 55.

COMESA 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita

površina

1. Egipat 404,0 80,3 5.500 1.0* 2. Sudan 80,7 39,4 2.200 2,5 3. Etiopija 62,2 76,5 800,0 1,1* 4. Uganda 29,0 30,3 900,0 236,0 5. Angola 91,3 12,3 5.600 1,2* 6. Kongo (D.R) 18,8 65,8 300,0 2,3* 7. Kenija 58,9 36,9 1.700 583,0 8. Tanzanija 48,9 39,4 1.300 945,0 9. Zimbabve 2,2 12,3 200,0 391,0 10. Madagaskar 18,1 19,4 1.100 587,0 11. Mauricijus 14,1 1,3 11.200 2,0 12. Namibija 10,7 2,1 5.200 825,0 13. Ruanda 8,4 9,9 900,0 26,0 14. Zambija 15,9 11,5 1.300 753,0 15. Malavi 10,5 13,0 800,0 118, 5 16. Svazilend 5,6 1,1 4.800 17,4 17. Burundi 2,9 8,4 400,0 2,8 18. Eritreja 3,6 4,9 800,0 121,3 19. Sejšelska Ostrva

1,4 (2007)

81,9**

16.600 (2007)

0,5

20. Džibuti

1,7 (2007)

496,4**

2.300

0,2

21. Komorska Ostrva

1,3 (2007)

711,4**

1.100

2,2

Ukupno 890,2 466,1 12,6 *miliona **hiljada

Izvor: isto

Zbirni GDP regionalne grupacije COMESA, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 890,2 milijardi američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od 466,1 milion stanovnika i površinom od 12,6 miliona km2. 1.2. Južnoafrička carinska unija (SACU) Južnoafrička carinska unija (Southern African Customs Union - SACU), koju čine Bocvana, Lesoto, Namibija, Južna Afrika i Svazilend, osnovana je 1969. godine radi unapreñivanja slobodne trgovine i kooperacije izmeñu članica Unije u carinskoj oblasti. (www.dfa.gov.za.)

273

Mapa br. 21

SACU

Tabela br. 56. SACU 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Južna Afrika 467,1 44,0 9.800 1,2* 2. Bocvana 25,7 1,8 16.400 600,4 3. Namibija 10,7 2,1 5.200 825,0 4. Svazilend 5,6 1,1 4.800 17,4 5. Lesoto 3,1 2,1 1.300 30,4

Ukupno 512,2 51,1 2,7* *miliona

Izvor: isto Zbirni GDP regionalne grupacije SACU, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 512,2 milijarde američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od 51,1 milion stanovnika i površinom od 2,7 miliona km2. 1.3. Južnoafrička zajednica za razvoj (SADC) Južnoafrička zajednica za razvoj (Southern African Development Community - SADC), koju čine Angola, Bocvana, Demokratska Republika Kongo, Lesoto, Malavi, Mauricijus, Mozambik, Namibija, Sejšelska Ostrva, Južna Afrika, Svazilend, Tanzanija, Zambija i Zimbabve, osnovana je 1992. godine, radi unapreñenja regionalnog ekonomskog razvoja i integracije. (www.sadc.int.)

274

Mapa br. 22

SADC

SADC (žuta boja) i SADC + SACU članice Tabela br. 57.

SADC 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Južna Afrika 467,1 44,0 9.800 1,2* 2. Kongo, D R 18,8 65,8 300,0 2,3* 3. Angola 91,3 12,3 5.600 1,2* 4. Mozambik 17,0 20,9 800,0 801,6 5. Zimbabve 2,2 12,3 200,0 391,0 6. Tanzanija 48,9 39,4 1.300 945,0 7. Bocvana 25,7 1,8 16.400 600,4 8. Mauricijus 14,1 1,3 11.200 2,0 9. Namibija 10,7 2,1 5.200 825,0 10. Zambija 15,9 11,5 1.300 753,0 11. Malavi 10,5 13,6 800,0 118, 5 12. Svazilend 5,6 1,1 4.800 17,4 13. Lesoto 3,1 2,1 1.300 30,4 14. Sejšelska Ostrva 1,4

81,9** 16.600(2007)

0,5

Ukupno 732,3 228,3 9,2* *miliona **hiljada

Izvor: isto

Zbirni GDP regionalne grupacije SADC, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 732,3 milijardi američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od 228,3 miliona stanovnika i površinom od 9,2 miliona km2. 2. Integracija Zapadne Afrike (ECOVAS) Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike (Economic Community of West African States - ECOWAS) je regionalna ekonomska grupacija 15 zemalja: Benin, Burkina Faso, Zelenortska

275

Ostrva, Obala Slonovače, Gambija, Gana, Gvineja, Gvineja Bisao, Liberija, Mali, Niger, Nigerija, Senegal, Sijera Leone i Togo.

Mapa br. 23

ECOWAS

ECOWAS je osnovan radi unapreñenja slobodne trgovine i razvijanja ekonomske integracije kroz privrednu aktivnost, a posebno u oblasti industrije, transporta, telekomunikacija, energije, poljoprivrede, prirodnih resursa, trgovine i dr. (www.ecovas.int.) Nigerija je vodeća zemlja u ekonomskoj grupaciji ECOWAS. Tabela br. 58.

ECOVAS 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. Nigerija 292,7 135,0 2.000 924,0 2. Gana 31,3 22,9 1.400 239,0 3. Obala Slonovače 32,2 18,0 1.700 332,0 4. Senegal 20,6 12,5 1.700 196,0 5. Gvineja 15,5 9,9 1.100 246,0 6. Burkina Faso 17,2 14,3 1.300 274,0 7. Mali 13,5 12,0 1.000 1,2 8. Niger 8,9 12,9 700,0 1,3 9. Togo 5,2 5,7 800,0 57,0 10. Benin 12,1 8,1 1.500 113,0 11. Sijera Leone 3,9 6,1 700,0 72.0 12. Gambija 2,1 1,7 1.300 11,0 13. Zelenortska Ostrva 3,1 423,6* 6.000 4,4 14. Liberija 1,3 3,2 400,0 111,0 15. Gvineja Bisao 808 1,5 500,0 36,0

Ukupno 1.267,6 264,2 5,1 *hiljada

Izvor: isto Zbirni GDP grupacije ECOWAS, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 1.267,6 milijarde američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od 264,2 miliona stanovnika i površinom od 5,1 milion km2.

276

3. Integracija Centralne Afrike 3.1. Carinska unija zemalja Centralne Afrike (UDEAC)

Carinska unija zemalja Centralne Afrike (L’Union Douanière des Etats de l'Afrique Centrale - UDEAC) osnovana je 1964. godine radi uspostavljanja zajedničkog tržišta zemalja Centralne Afrike: Kamerun, Centralnoafrička Republika, Čad, Republika Kongo, Ekvatorijalna Gvineja i Gabon. (Le Secrétariat Général de l'Union du Maghreb Arabe, Accord de operation enter l’Union du Maghreb Arabe /UMA/ et l’Union Douanière et Economique de l'Afrique Centrale /UDEAC/, www.mghrebarabe.org.) Tabela br. 59.

UDEAC 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u hiljadama km2)

država GDP stanovništ

vo (2007)

GDP per capita površina

1. Kamerun 39,4 18,1 2.100 475,0 2. Ekvatorijalna Gvineja

15,5 (2007)

0,6 12.900

28,1 3. Čad 15,9 9,9 1.700 1,3* 4. Gabon 20,2 1,5 14.100 267,7 4. Centralnoafrička Republika 3,1 4,4 700,0 623,0 5. Republika Kongo 13,2 3,8 3.700 342,0

Ukupno 107,3 38,3 3,0* *miliona

Izvor: isto

Zbirni GDP grupacije UDEAC, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio oko 107,3 milijardi američkih dolara, sa unutrašnjim tržištem od 38,3 miliona stanovnika i površinom od 3.0 miliona km2. 3.2. Ekonomska zajednica zemalja Velikih jezera (CEPGL) Ekonomska zajednica zemalja Velikih jezera (Economic Community of the Great Lakes Countries - CEPGL) osnovana je 26. septembra 1976. godine zarad uspostavljanja regionalnog zajedničkog tržišta kroz koordinaciju i harmonizaciju ekonomskih, finansijskih, trgovačkih, socijalnih, kulturnih, političkih, vojnih, naučnih, tehničkih I turističkih politika. Države članice CEPGL su Burundi, Demokratska Republika Kongo i Ruanda. Sedište CEPGL je u Giseniji, Ruanda. (www.polsci.com.)

277

Tabela br. 60. CEPGL 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u milionima km2)

Država GDP stanovništvo (2007)

GDP per capita površina

1. DR Kongo 18,8 65,8 300,0 2,3 2. Ruanda 8,4 9,9 900,0 26,3* 3. Burundi 2,9 8,4 400,0 27,8*

Ukupno 30,1 84,1 2.4 *hiljada

Izvor: isto Zbirni GDP grupacije CEPGL, meren paritetom kupovne moći 2007. godine je , iznosio 30,1 milijardi američkih dolara, sa tržištem od 84,1 milion stanovnika i površinom od oko 2,4 miliona km2. 3.3. Ekonomska zajednica država Centralne Afrike (ECCAS)

Ekonomska zajednica država Centralne Afrike (Economic Community of Central African States - ECCAS, engleski; Communauté Économique des États d'Afrique Centrale - CEEAC, francuski) je organizacija 11 država Centralne Afrike – Burundi, Kamerun, Centralnoafrička Republika, Čad, Republika Kongo, Ekvatorijalna Gvineja, Gabon, Ruanda, Sao Tome i Principe, DR Kongo i Angola, stvorena za unapreñivanje regionalne ekonomske saradnje.

Osnovale su je, 18. oktobra 1983. godine, države članice UDEAC-a, država Sao Tomé i Principe i države članice CEPGL-a. Angola je postala punopravni član 1999. godine (do tada je bila posmatrač).

Mapa br. 24 .

ECCAS Cilj osnivanja ECCAS-a je da se dostigne kolektivna autonomija, podigne životni standard stanovništva i da se, kroz harmoničan razvoj, održi ekonomska stabilnost. ECCAS je jedan od stubova Afričke ekonomske zajednice (African Economic Community - AEC). Sedište ECCAS-a je u Librevilu, Gabon.

278

4. Integracija Magreba (AMU) Unija arapskog Magreba (Arab Maghreb Union - AMU), koju čine Maroko, Alžir, Tunis, Libija i Mauritanija, osnovana je 1989. godine radi unapreñenja saradnje i integracije izmeñu arapskih zemalja Severne Afrike. (www.dfa.gov.za.)

Mapa br. 25

AMU

Tabela br. 61. AMU 2007.

(GDP u milijardama US$; stanovništvo u milionima; površina u milionima km2)

Država GDP stanovništvo

(2007) GDP

per capita površina

1. Alžir 224,7 33,3 6.500 2,3 2. Maroko 125,3 33,8 4.100 446,6* 3. Tunis 77,0 10,3 7.500 163,6* 4. Libija 74,8 6,0 12.300 1,8 5. Mauritanija 5,9 3,3 2.000 1,0

Ukupno 507,7 86,7 5,7 *hiljada

Izvor: isto

Zbirni GDP grupacije AMU, meren paritetom kupovne moći, 2007. godine je iznosio 507,7 milijarde američkih dolara, sa tržištem od 86,7 miliona stanovnika i površinom od 5,7 miliona km2. 5. Afri čka ekonomska zajednica (AEC) Još od ranih 1960-tih, afričke države su težile da povezuju svoje ekonomije i subregionalna tržišta radi stvaranja jedne ekonomske unije u razmerama cele Afrike. Glavni iskorak u tom pogledu učinjen je na specijalnom samitu Organizacije afričkog jedinstva (OAJ), održanom u Lagosu 1980. godine, usvajanjem Plana akcije (Lagos Plan of Action), kojim je otvoren put procesima afričke ekonomske integracije. Na samitu šefova država i vlada OAJ, održanom u Abudži (Nigerija) juna 1991. godine, potpisan je Sporazum o uspostavljanju Afričke ekonomske zajednice (Treaty establishing the African Economic Community - AEC), poznat kao Sporazum iz Abudže (Abuja Treaty).

279

Ciljevi AEC su: unapreñenje ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja; ubrzanje pocesa afričke ekonomske integracije; povećanje ekonomske samodovoljnosti i endogenog rasta, da bi se stvorio okvir za razvoj i mobilizaciju ljudskih i materijalnih resursa.

U Africi postoji mnoštvo regionalnih ekonomskih blokova, poznati kao Regionalne ekonomske zajednice (Regional Economic Communities - RECs), koji se nazivaju i “stubovi” AEC-a. U mnogim od njih se preklapa članstvo afričkih država. Najznačajniji “stubovi” AEC-a su sledeći ekonomski (trgovinski) blokovi: AMU (Arab Maghreb Union); ECCAS (Economic Community of Central African States); COMESA (Common Market of Eastern and Southern Africa); SADC (Southern African Development Community) i ECOWAS (Economic Community of West African States). Sporazum iz Abudže je proces koji će se ostvarivati u šest etapa, tokom 34 godine, do 2028. (Treaty Establishing the African Economic Community, www.dfa.gov.za; The African Economic Community - AEC, www.en.wikipedia.org.)

Mapa br. 26

AEC

članice AEC države potpisnice Sporazuma AEC, ali ne pripadaju nijednom integracionom stubu 6. Afri čka unija (AU) Afrička unija (African Union - AU) osnovana je 8. jula 2002. godine, na Samitu lidera afričkih država održanom u Durbanu, po ugledu na Evropsku uniju. Jedina arička država koja nije njen član je Maroko (napustio je Organizaciju afričkog jedinsta, prethodnika AU, 1984. godine, zbog njene podrške Polisario pokretu Arapske Demokratske Republike Sahare). Postojeći multilateralni i bilateralni sporazumi o regionalnim integracijama u Africi podstakli su ideju o stvaranju AU, kao institucionalnog okvira za uspostavljanje jedinstvene afričke ekonomske integracije i održive političke zajednice afričkih naroda i država. AU je nastala na temeljima Organizacije afričkog jedinstva - OAJ (Organization of African Unity - OAU), osnovane 1963. godine.

280

OAU je prva opštepolitička kontinentalna organizacija Afrike, nastala pre svega kao rezultat potrebe oslobañanja afričkih zemalja od vekovnog kolonijalizma. Na Samitu OAU, održanom u Sirtu (Libija) septembra 1999. godine, usvojena je Deklaracija o AU kao osnove za formiranje te panafričke organizacije. Na poslednjem Samitu OAU, održanom u Lusaki jula 2001. godine, definisano je Novo partnerstvo za afrički razvoj - NEPAD (New Partneship for African Development), što se smatra i najvećim rezultatom tog samita.

Mapa br. 27

AU

Najvažnije institucije AU, čije uspostavljanje tek predstoji, jesu Sveafrički parlament, Izvršni savet, Sud pravde, Centralna afrička banka, Ekonomski, socijalni i kulturni savet, Savet mira i bezbednosti Afrike, Specijalizovani tehnički savet, i dr. Strateški ciljevi AU su: ostvarivanje većeg jedinstva meñu afričkim državama, odbrana državnog suvereniteta i nezavisnosti, podsticanje političke, socijalne i ekonomske integracije, unapreñivanje demokratskih principa i institucija, ostvarivanje bržeg ekonomskog razvoja i demokratskog preporoda afričkog kontinenta, efikasnije i racionalnije korišćenje ogromnih i još netaknutih prirodnih bogatstava, ohrabrivanje meñunarodne saradnje, afirmisanje partnerskog položaja Afrike u savremenom poslovnom svetu, stvaranje jedinstvenog afričkog tržišta, uspostavljanje jedinstvene afričke valute (imajući u vidu da je EU za ostvarivanje takvog cilja bilo potrebno 50 godina), borba protiv siromaštva, internih konflikata i sukoba, suzbijanje korupcije, efikasnija zdravstvena zaštita, afirmisanje ljudskih prava i drugo. Ostvarivanje tih dalekosežnih ciljeva omogućiće da Afrika na svetskoj ekonomskoj i političkoj sceni zauzme mesto koje joj, prema potencijalima kojim raspolaže, objektivno pripada, i da u tom pogledu ne bude marginalizovana, što je do sada bila. Interes najrazvijenijih zemalja sveta, posebno SAD, EU i Japana, za ulaganja u Afriku je u porastu, paralelno sa uspesima afričkih zemalja u sprovoñenju tržišnih reformi i demokratizaciji društva. (www.africa-union.org.) Afričke zemlje mediteranskog basena su u ekonomskom fokusu EU, a u poslednje vreme je i Kina ekonomski sve prisutnija u Africi. Administrativni centar Afričke unije je Adis Abeba (Etiopija).

281

DEO V

GLOBALNE EKONOMSKE ORGANIZACIJE

282

PART V

GLOBAL ECONOMIC ORGANIZATIONS

283

Glava XXIII MEðUNARODNE ORGANIZACIJE

SISTEMA UN 1. Ekonomski i socijalni savet (ECOSOC). 2. Ekonoms ka komisija za Afriku (ECA). 3. Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifik ( ESCAP). 4. Ekonomska komisija za Evropu (ECE). 5. Ekonomska komisija za Latinsku Ame riku i Karibe (ECLAC). 6. Ekonomska i socijalna komisija za Zapadnu Aziju (ES CWA). 7. Organizacija UN za industrijski razvoj (UNIDO). 8. Konferencija UN o t rgovini i razvoju (UNCTAD). 9. Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO). 10. Meñunarodna organizacija rada (ILO). 11. Svetska organizacija intelektualne svoji ne (WIPO). 12. Meñunarodna pomorska organizacija (IMO). 13. Svetska zdravstven a organizacija (WHO). 14. Svetska meteorološka organizacija (WMO). 15. Me ñunarodna agencija za nuklearnu energiju (IAEA). 16. Meñunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (I CAO). 1. Ekonomski i socijalni savet (ECOSOC) Ekonomski i socijalni savet (Economic and Social Council - ECOSOC), jedan je od bazičnih organa Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (General Assembly of the United Nations Organization), osnovan 26. juna 1945. godine (počeo sa radom 24. oktobra iste godine). ECOSOC, u skladu sa Poveljom UN, odgovoran je: da promoviše viši životni standard, punu zaposlenost, i ekonomski i socijalni progres; da iznalazi rešenja za meñunarodne ekonomske, socijalne i zdravstvene probleme; da stvara uslove za meñunarodnu kulturnu i obrazovnu saradnju; i da ohrabruje univerzalno poštovanje i ljudskih prava i osnovnih sloboda. ECOSOC koordinira rad 14 specijalizovanih agencija UN, pet regionalnih komisija (za Afriku, Evropu, Latinsku Ameriku i Karibe, za Aziju i Pacifik i Zapadnu Aziju) i 10 funkcionalnih komisija (za socijalni razvoj, ljudska prava, narkotike, status žene, stanovništvo i razvoj, statistiku, nauku i tehnologiju za razvoj, održivi razvoj, sprečavanje kriminala i krivično pravo). U ostvarivanju svog mandata ECOSOC sarañuje sa naučnicima, predstavnicima biznisa i sa preko 2.100 registrovanih nevladinih organizacija. Članovi ECOSOC su 54 zemlje članice UN odabrane na rotirajućoj osnovi iz svih regiona. Srbija je primljena je u Ujedinjene nacije 1. novembra 2000. godine (kao naslednica SCG). SFRJ bila je jedna od osnivača UN. Nakon dezintegracije SFRJ, 1992. godine, Savet bezbednosti nije dozvolio da SRJ automatski nastavi članstvo SFRJ u UN. Sedište ECOSOC je u Njujorku (Ujedinjene nacije). (United Nation Economic and Social Council, Policy Leadership, Documents and Resolutions, www.un.org).

284

2. Ekonomska komisija za Afriku (ECA) Ekonomska komisija za Afriku (Economic Commission for Africa - ECA) osnovana je 29. aprila 1958. godine, kao regionalna komisija Ekonomskog i socijalnog saveta UN, u cilju podsticanja ekonomskog razvoja afričkog kontinenta. Sedište ECA je u Adis Abebi (Etiopija). (United Nation Economic Commission for Africa, www.uneca.org). 3. Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifi k (ESCAP) Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifik (Economic and Social Commission for Asia and Pacific - ESCAP) osnovana je 28. marta 1947. godine, pod nazivom Ekonomska komisija za Aziju i Daleki istok (Economic Commission for Asia an Far East - ECAFE), u cilju sprovoñenja u život odluka Ekonomskog i socijalnog saveta UN i podsticanja ekonomskog razvoja. Sedište ESCAP je u Bankoku (Tajland). (United Nations Economic and Social Commission for Asia and Pacific, www.unescap.org). 4. Ekonomska komisija za Evropu (ECE) Ekonomsku komisiju za Evropu (Economic Commission for Europe - ECE) osnovao je ECOSOC, 28. marta 1947. godine, kao jednu od pet regionalnih komisija UN. Glavni zadatak ECE je da države članice podstiče na veću meñusobnu ekonomsku saradnju. U fokusu ECE nalaze se sledeća pitanja: ekonomske i političke analize, statistika, zaštita životne sredine, održiva energija, trgovina, industrija, transport, razvoj preduzeća, regulacije i standardi, pružanje tehničke pomoći, i dr. Članice ECE su 55 država. Meñutim, sve zainteresovane članice UN mogu da učestvuju u radu ECE. Preko 70 meñunarodnih profesionalnih organizacija i druge nevladine organizacije učestvuju u aktivnostima ECE. Sedište ECE je u Ženevi. (United Nations Economic Commission for Europe, www.unece.org). 5. Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe (ECLAC) Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe (Economic Commission for Latin America and the Caribbean - ECLAC) osnovana je 25. februara 1948. godine, kao regionalna komisija Ekonomskog i socijalnog saveta UN, u cilju podsticanja ekonomskog razvoja Latinske Amerike i Kariba. Sedište ECLAC je u Santijagu (Čile). (United Nations Economic Commission for Latin America and the Caribbean, www.eclac.cl). 6. Ekonomska i socijalna komisija za Zapadnu Aziju (ESCWA) Ekonomska i socijalna komisija za Zapadnu Aziju (Economic and Social Commission for Western Asia - ESCWA) osnovana je 9. avgusta 1973. godine, pod nazivom Ekonomska

285

komisija za Zapadnu Aziju (Economic Commission for Western Asia - ECWA), kao regionalna komisija Ekonomskog i socijalnog saveta UN, u cilju podsticanja ekonomskog razvoja zemalja Zapadne Azije. Sedište ESCWA je u Bejrutu (Liban). (United Nations Economic and Social Commission for Western Asia, www.escwa.org). 7. Organizacija UN za industrijski razvoj (UNIDO) Organizacija UN za industrijski razvoj (United Nations Industrial Development Organization - UNIDO) osnovana je 17. novembra 1996. godine (počela sa radom 1. januara 1967. godine), kao specijalizovana UN agencija, u cilju podsticanja industrijskog razvoja širom sveta, posebno članica UNIDO. UNIDO neposredno sarañuje sa vladama, poslovnim asocijacijama i individualnim kompanijama i pruža im potrebnu pomoć u rešavanju industrijskih problema sa kojima se suočavaju. Misija UNIDO je ostvarivanje održivog industrijskog razvoja, iznalaženjem balansa izmeñu kompetitivne ekonomije (Competitive Economy), zdrave životne sredine (Sound Enviroment) i produktivnog zapošljavanja (Productive Employment). Ta tri "E” (Economy, Enviroment i Employment) su vodilja UNIDO u pristupu tržištima, klijentima i potrošačima. UNIDO poruka glasi: ”Nema potrebe ponovo izmišljati točak kad know - how već postoji. Ako know - how negde nije dostupan znamo gde da ga nañemo (know - where)”. Sa praktičnog stanovišta, UNIDO teži da podstakne industrijski razvoj kroz ulogu industrije u ekonomskoj strukturi, kroz proizvodnju tehnologija, procesa i efikasnosti, kao i kroz osposobljavanje životne sredine za industrijski razvoj. UNIDO posebnu pažnju posvećuje razvoju malih i srednjih preduzeća kao najefikasnijeg instrumenta u ostvarivanju održivog industrijskog razvoja. UNIDO ima 171 članica. Srbija je primljena u članstvo UNIDO 6. decembra 2000. godine (kao naslednica SCG). SFRJ je bila članica UNIDO, a SRJ suspendovana nakon sankcija meñunarodne zajednice iz 1992. godine. Sedište UNIDO je u Beču. (UNIDO solution: Introduction, www.unido.org). 8. Konferencija UN o trgovini i razvoju (UNCTAD) Konferencija UN o trgovini i razvoju (United Nations Conference on Trade and Development - UNCTAD), osnovana 30. decembra 1964. godine, jedna je od globalnih mehanizama integrisanja zemalja u razvoju u svetsku ekonomiju, focal point unutar Ujedinjenih nacija za integralno tretiranje (Integrated Treatment) i forum za raspravljanje i razmatranje (Discussions and Deliberations) trgovine i razvoja i svih drugih meñuzavisnih pitanja (Interrelated Issues) u odnosima izmeñu vlada država članica te organizacije. Glavni cilj aktivnosti UNCTAD-a je unapreñivanje meñunarodne trgovine u cilju bržeg razvoja zemalja u razvoju, ostvarivanje pravednih i stabilnih cena primarnih proizvoda (sirovina), olakšavanje trgovine i podsticanje bržeg ekonomskog napretka zemalja u razvoju kroz otvoreniji pristup tržištima industrijski razvijenih zemalja.

286

U okviru UNCTAD-a usvojen je opšti sistem preferencijala, kao i principi solidarnosti i saradnje meñu zemljama u razvoju. UNCTAD se istovremeno pojavljuje i kao reprezent (pa i grupa za pritisak) manje razvijenih zemalja (LDCs) u multilateralnom sistemu trgovine (povećanje ekonomske pomoći, predlaganje posebnih trgovinskih olakšica, podsticanje investicija). U fokusu UNCTAD-a, u skladu sa Bankongškom deklaracijom i Akcionim planom iz 2000. godine, su: internacionalna trgovina; investicije, preduzetništvo i tehnologija; globalizacija, meñuzavisnost i razvoj; infrastrukturne usluge za razvoj, efikasnost trgovine i razvoj ljudskih resursa; brži razvoj najmanje razvijenih, nepristupačnih i malih ostrvskih zemalja u razvoju; i intenziviranje aktivnosti tehničke saradnje. Glavni organi UNCTAD-a su: Konferencija članica i Odbor za trgovinu i razvoj. Postoji i više radnih tela (odbori, pododbori, radne grupe) za razmatranje konkretnih pitanja i problema, kao što su: privredna saradnja, brodarstvo, industrijska proizvodnja, sirovine, finansije, transfer tehnologije, preferencijali, i dr. UNCTAD je stalni organ Generalne skupštine OUN kojoj podnosi izveštaje o svom radu (preko Ekonomskog i Socijalnog saveta UN). Članice UNCTAD su 192 zemlje (sve članice UN). Sedište UNCTAD je u Ženevi. (United Nations Conference on Trade and Development, What is UNCTAD? , www.unctad.org). 9. Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO) Organizacija za hranu i poljoprivredu (Food and Agriculture Organization - FAO) osnovana je 16. oktobra 1945. godine kao specijalizovana agencija UN u cilju poboljšavanja nivoa ishrane i životnog standarda stanovništva širom sveta, podizanja produktivnosti u poljoprivredi, povećanja proizvodnje poljoprivrednih proizvoda i njihove dostupnosti svim ljudima, kao i poboljšanja uslova života seoskog stanovništva. Nakon osnivanja FAO ostvareno je povećanje proizvodnje hrane u svetu. Od ranih 1960 - tih, proporcija gladnog stanovništva smanjena je sa više od 50% na manje od 20%. I pored takvog uspeha, više od 790 miliona ljudi u zemljama u razvoju - više od ukupnog broja Severne Amerike i Zapadne Evrope zajedno - još je gladno. Članice FAO su 184 zemlje plus Evropska unija. Srbija je postala članica FAO 2. novembra 2001. godine (kao naslednica SCG). SFRJ bila je članica FAO, a SRJ suspendovana. Sedište FAO je u Rimu. (Food and Agricultural Organization of the United Nations (FAO), A Short History of FAO, www.fao.org). 10. Meñunarodna organizacija rada (ILO) Meñunarodna organizacija rada (International Labor Organisation - ILO) osnovana je 1919. godine u cilju tretiranja svetskih pitanja rada, posebno u komunikaciji sa predstavnicima IOE. ILO je specijalizovana agencija UN od 1946. godine.

287

Kroz meñunarodne akcije ILO teži da unapredi uslove rada, promoviše viši životni standard i unaperdi socijalnu pravdu. ILO je dobitnik Nobelove nagrade u 1969. godini. ILO ima 177 članica. Deluje kao specijalizovana agencija UN. Organi ILO su Generalna konferencija predstavnika zemalja članica i Upravni odbor sastavljen od 24 predstavnika vlada (12 predstavnika preduzetnika i 12 predstavnika rada). Srbija je članica ILO od 24. novembra 2000. godine (kao naslednica SCG). SFRJ je bila članica ILO, a SRJ suspendovana. Sedište ILO je u Ženevi. (International Labour Organization, www.ilo.org; International Labour Organization - History and Organization, www.nobel.se). 11. Svetska organizacija intelektualne svojine (WIP O) Svetska organizacija intelektualne svojine (World Intellectual Property Organization - WIPO) osnovana je 14. jula 1967. godine (počela sa radom 26. aprila 1970. godine), kao jedna od 16 specijalizovanih agencija sistema organizacija UN, u cilju podsticanja korišćenja i zaštite proizvoda ljudskog duha, naučnih, umetničkih i književnih radova (intelektualna svojina). Svoj koren WIPO vezuje za 1883. godinu, kada je usvojena Pariska konvencija o zaštiti intelektualne svojine (Paris Convention for the Protection of Intellectual Property), prvi meñunarodni ugovor kojim su zaštićena prava industrijske svojine poznata kao izumi (patenti), trgovački znaci i industrijski žigovi. Autorska prava (copyright) ušla su na internacionalnu arenu 1886. godine, kada je usvojena Bernska konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela (Bern Convention for the Protection of Literary and Artistic Works), meñunarodni ugovor kojim su zaštićena prava autora romana, kratkih priča, poema, igara, pesama, opera, mjuzikla, sonata, crteža, slika, skluptura i arhitektonskih radova. Članice WIPO su 179 zemalja. Srbija je postala članica WIPO 24. septembra 2001. godine (kao naslednica SCG). SFRJ bila je članica WIPO, a SRJ suspendovana. Sedište WIPO je u Ženevi. (World Intellectual Property Organization, An Organization for the Future, www.wipo.int). 12. Meñunarodna pomorska organizacija (IMO) Meñunarodna pomorska organizacija (International Maritim Organization - IMO) osnovana je 6. marta 1948. godine (sa radom počela 17. marta 1958.), kao specijalizovana agencija UN, u cilju unapreñenja saradnje izmeñu država u vezi sa svim pitanjima koja se tiču učešća brodova u meñunarodnoj trgovini (regulisanje plovidbe, tehnički standardi, sprečavanje i kontrola brodskog zagañivanja mora i dr.). IMO ima 163 članice. Srbija je postala članica IMO 11. decembra 2000. godine (kao naslednica SCG). SFRJ bila je članica IMO, a SRJ suspendovana.

288

Sedište IMO je u Londonu. (International Maritim Organization, www.imo.org). 13. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) Svetska zdravstvena organizacija (World Health Organization - WHO) osnovana je 26. jula 1946. godine (počela sa radom 7. aprila 1948. godine), kao specijalizovana agencija UN, koja se bavi zdravljem grañana širom sveta. Članice WHO su 192 zemlje. Srbija je članica WHO od 28. novembra 2000. godine (kao naslednica SCG). SFRJ bila je članica WHO, a SRJ suspendovana. Sedište WHO je u Ženevi. (The World Health Organization, www.who.int). 14. Svetska meteorološka organizacija (WMO) Svetska meteorološka organizacija (World Meteorological Organization - WMO), osnovana je 11. oktobra 1947. godine (počela sa radom 4. aprila 1951. godine), kao specijalizovana agencija UN, u cilju pomaganja metereološke saradnje izmeñu država članica. WMO ima 187 članica. Srbija j primljena u WMO 23. marta. 2001. godine (kao naslednica SCG). SFRJ je bila članica WMO, a SRJ suspendovana. Sedište WMO je u Ženevi. (The World Meteorological Organization, www.wmo.ch). 15. Meñunarodna agencija za nuklearnu energiju (IAEA) Meñunarodna agencija za nuklearnu energiju (International Atomic Energy Agency - IAEA) osnovana je 26. oktobra 1956. godine (počela sa radom 29. jula 1956. godine), kao autonomna organizacija pod "kišobranom" UN. IAEA je pre svega meñuvladin forum za naučnu i tehničku saradnju u cilju korišćenja nuklearne tehnologije i nuklearne tehnologije u miroljubive svrhe. IAEA ima 137 članica. Srbija je primljena u IAEA 17. septembra 2001. godine (kao naslednica SCG). SFRJ bila je članica IAEA, a SRJ suspendovana. Sedište IAEA je u Beču. (The International Atomic Energy Agency, www.iaea.org). 16. Meñunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (I CAO) Meñunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (International Civil Aviation Organization - ICAO) osnovana je 7. decembra 1944. godine, a počela sa radom 4. aprila 1947. godine, kao specijalizovana agencija UN, u cilju unapreñenja meñunarodne saradnje u oblasti civilne avijacije (unapreñenje avio transporta robe i putnika, utvrñivanje jedinstvenih standarda u proizvodnji aviona, povećanje bezbednosti u avio saobraćaju, i dr). Članice ICAO su 188 zemalja. Srbija je primljena u ICAO 13. januara 2001. godine (kao naslednica SCG). SFRJ je bila članica WMO, a SRJ suspendovana. Sedište ICAO je u Montrealu (Kanada). (The International Civil Aviation Organization, History - The Beginning, www.icao.int).

289

Glava XXIV

MEðUNARODNE VLADINE I NEVLADINE ORGANIZACIJE

1. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OEC D). 2. Meñunarodna privredna komora (ICC). 3. Asocijacija mediteranskih komora ( ASCAME). 4. Meñunarodna organizacija poslodavaca (IOE). 5. Svetska carinska organizacija (WCO). 6. Agencija za nuklearnu energiju (NEA). 7. Me ñunarodna agencija za energiju (IEA) 8. Evropska organizacija za nuklearna istraživanja (CERN). 9. O rganizacija zemalja izvoznika nafte (OPEC). 10. Meñunarodna organizacija za standardizaciju (ISO). 11. Meñunarodna unija za telekomunikacije (ITU). 12. Me ñunarodna organizacija za pravnu metrologiju (OIML). 13. Meñunarodna elektrotehni čka komisija (IEC). 14. Svetska poštanska unija (UPU). 15. Meñunarodna organizacija za migracije (IOM). 16. Svets ka turisti čka organizacija (WToO). 17. Evropska konferencija mini stara saobra ćaja (CEMT). 18. Organizacija za me ñunarodni železni čki saobra ćaj (OTIF). 19. Meñunarodna organizacija za telekomunikacije putem satelita (EU TELSAT). 20. Meñunarodna organizacija za mobilnu satelitsku komunikaciju (IM SO). 21. Meñunarodni zadružni savez (ICA). 22. Svetski ekonomski forum (WEF). 23. Svetski socijalni forum (WSF). 1. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OEC D) Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (Organization for Economic Cooperation and Development - OECD) osnovana je 14. decembra 1960. godine (počela sa radom 30. septembra 1961. godine) u cilju podsticanja ekonomske saradnje i razvoja. OECD je izrasla iz Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (Organization for European Economic Cooperation - OEEC), osnovana 16. aprila 1948. godine radi upravljanja američkom i kanadskom pomoći u okviru Maršalovog plana za rekonstrukciju Evrope posle Drugog svetskog rata. Članice OECD su 30 država privrženih pluralističkoj demokratiji i tržišnim vrednostima. Države - osnivači OECD (1961.) su : Austrija, Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Island, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Portugalija, Španija, Švajcarska, Švedska, Turska, V. Britanija i SAD. Kasnije su se OECD pridružili : Japan (1964.), Finska (1969.), Australija (1971), Novi Zeland (1973.), Meksiko (1994.), Češka (1995.), Južna Koreja (1996.), Mañarska (1996.), Poljska(1996.) i Slovačka (2000.). Evropska komisija učestvuje u radu OECD, pored država - članica EU.

290

Mapa br.28.

OECD OECD ima aktivne relacije sa drugih 70 zemalja - od Brazila, Kine i Rusije do najmanje razvijenih zemalja u Africi i drugde. Takoñe sarañuje sa brojnim nevladinim organizacijama (NGO) i civilnim društvima širom sveta. OECD je jedinstveni forum za analiziranje, raspravljanje, razvijanje i profilisanje ekonomskih i socijalnih politika. Ta globalna meñunarodna organizacija veoma je poznata po svojim publikacijama i statistikama koje pokrivaju ekonomska i socijalna pitanja od makroekonomije do trgovine, obrazovanja, održivog razvoja, nauke i inovacija, kao i po nepristrasnim kritičkim analizama trenutne privredne situacije, ekonomskih i razvojnih izgleda, projekcija i preporuka, koje ažurno priprema za svaku pojedinačnu zemlju u svetu. Na toj osnovi zemlje članice koriguju svoje ekonomsko - socijalne politike i proizvodne sisteme. Uloga OECD je nezamenljiva u podsticanju uspešnog planiranja i upravljanja u tržišnim uslovima, posebno u sektoru javnih usluga i korporativnih aktivnosti. OECD kreira internacionalno prihvatljive instrumente, odluke i preporuke u cilju promovisanja pravila igre u oblastima u kojima je neophodna primena multilateralnog sporazuma da bi pojedinačne zemlje mogle da napreduju u globalizovanoj ekonomiji. SFRJ imala je specifični status u OECD i bila blizu prijema u stalno članstvo. SRJ, zbog sankcija meñunarodne zajednice, nije sarañivala sa OECD. SCG, odnosno Srbija, obnovila je saradnju sa OECD, koja je od izuzetnog značaja u voñenju ekonomske i razvojne strategije naše zemlje. Ambicije Srbije su da bude punopravan član OECD. Sedište OECD je u Parizu. (Organization for Economic Cooperation and Development, www.oecd.org). 2. Meñunarodna privredna komora (ICC) Meñunarodna privredna komora (International Chamber of Comerce - ICC) osnovana je 1919. godine. Od tada do sada ciljevi ICC ostali su nepromenjeni: unapreñivanje slobodne trgovine i privatnog preduzetništva, otvaranje tržišta za dobra i usluge, podsticanje slobodnog kretanja kapitala i povećanje direktnih stranih investicija, pružanje usluga svetskom biznisu i predstavljanje interesa biznisa na nacionalnom i internacionalnom nivou. ICC je organizacija globalnog biznisa koja izražava poglede i interese poslovnog sveta u globalnoj ekonomiji kao snazi ekonomskog rasta, otvaranja radnih mesta i prosperiteta. Članice ICC su nacionalni komiteti 85 država.

291

Srbija je članica ICC. Sedište ICC je u Parizu. (International Chamber of Commerce, www.uscib.org). 3. Asocijacija mediteranskih komora (ASCAME)

Asocijacija mediteranskih komora osnovana je 1982. godine u Barseloni na inicijativu Privredne komore Barselone, sa ciljem jačanja ekonomskih veza i saradnje izmeñu komora mediteranskih zemalja, ceneći činjenicu da su mediteranske zemlje, sa istorijskog stanovišta istaknuti centri kulture, koje su vekovima održavale ekonomske i trgovačke veze.

ASCAME je organizacija koja obuhvata potencijal 500 komora i drugih pridruženih članica iz 22 zemlje: Albanije, Alžira, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kipra, Egipta, Francuske, Grčke, Italije, Jordana, Libana, Libije, Malte, Maroka, Monaka, San Marina, Slovenije, Španije, Sirije, Tunisa, Turske, Srbije, i Crne Gore. Ovaj veliki i stalno rastući broj članica čini ovu Asocijaciju geografski, ekonomski, naučno i kulturno najrasprostanjenijom institucijom ovog tipa na Mediteranu.

ASCAME ima veliki značaj u domenu saradnje privrednih komora a njena uloga je zapažena od strane najznačajnijih evropskih i meñunarodnih institucija.

Ostali ciljevi ASCAME-a su: formiranje mreže komora i drugih asocijacija posvecenih saradnji i ekonomskoj razmeni meñu mediteranskim zemljama; promocija i istraživanje komplementarnosti izmeñu privreda zemalja regiona; stvaranje operativnih veza sa sličnim institucijama u regionu u cilju ohrabrivanja meñunarodne saradnje i preduzimanja zajedničkih akcija; promocija privreda i turističke ponude zemalja u regionu; doprinos (pomoću ekonomskih veza), miru i stabilnosti u regionu; i formiranje Evro - Mediteranske zone slobodne trgovine do 2010. godine.

Organizacionu strukturu ASCAME-a čine Generalna Skupština, Izvršni odbor ASCAME-a, Biro, Generalni sekretar, Komisije i Radne grupe. Izvršni odbor ASCAME-a čine predsednici Privrednih komora iz zemalja koje se nalaze na Mediteranu. Predsedavajući Izvršnog odbora ASCAME-a je i predsednik ASCAME-a. U cilju ostvarenja širokog spektra postavljenih zadataka ASCAME formirano je mnogo Radnih grupa i Komisija.

Privredna komora Srbije ima tretman pridruženog člana ASCAME-a i pravo učešća u radu Radnih grupa i Komisija.

4. Meñunarodna organizacija poslodavaca (IOE) Meñunarodna organizacija poslodavaca (International Organisation of Employers - IOE) osnovana je 1920. godine u cilju podrške razvoja privatnog preduzeća i ostvarivanja interesa poslodavaca i njihovih organizacija u svim zemljama, a posebno u zemljama u razvoju. IOE predstavlja interese poslodavaca slobodnog sveta u svim socijalno - radnim pitanjima na internacionalnom nivou, posebno u Meñunarodnoj organizaciji rada (International Labor Organisation - ILO). IOE ima stalni konsultativni status sa UN i ILO. U poslednje vreme svoju aktivnost IOE posebno posvećuje praktičnom ostvarivanju ciljeva i principa definisanih Globalnim sporazumom (Global Compact), koji je lansirao Generalni sekretar UN u Davosu 1999. godine, promovišući dobru poslovnu praksu izmeñu svih poslodavaca, nezavisno od veličine njihovih preduzeća.

292

Članice IOE su 136 nacionalne organizacije poslodavaca iz 132 zemalje. Srbija je članica IOE. Sedište IOE je u Ženevi. (The IOE; Position papers and Statements, www.ioe-emp.org). 5. Svetska carinska organizacija (WCO) Svetska carinska organizacija (World Customs Organization - WCO) je nezavisna meñuvladina organizacija, osnovana 15. decembra 1950. godine - kao Savet za carinsku saradnju (Customs Cooperation Council - CCC), a od 1994. godine kao WCO u cilju unapreñenja meñunarodne saradnje u carinskoj oblasti, kao i povećanja efektivnosti i efikasnosti carinske delatnosti članica te organizacije. Svojim aktivnostima WCO nastoji da, s jedne strane, osigura brzo, jednostavno i bezbedno odvijanje meñunarodne trgovine, i, s druge strane, da spreči nelegalni prekogranični prelaz robe i ljudi, harmonizujući i unificirajući carinski sistem i carinske procedure u svetskim razmerama. Članice WCO su 162 zemlje, koje su odgovorne za procesiranje više od 95% meñunarodne trgovine. Srbija je članica WCO. Sedište WCO je u Briselu. (The World Customs Organization, World Customs Organization 1952. - 2002.,www.wcoomd.org). 6. Agencija za nuklearnu energiju (NEA) Agencija za nuklearnu energiju (Nuclear Energy Agency - NEA) je specijalizovana agencija u sastavu OECD, osnovana 1. februara 1958. godine. Misija NEA je pružanje naučne, tehnološke i pravne pomoći državama članicama, kroz meñunarodnu kooperaciju, neophodne za bezbedno, ekološki sigurno i ekonomično korišćene nuklearne energije u miroljubive svrhe. NEA funkcioniše kao forum za razmenu tehničkih informacija i iskustva, kao i za unapreñenje meñunarodne saradnje u oblasti nuklearne energije i nuklearne energetike. NEA tesno sarañuje sa Meñunarodnom agencijom za nuklearnu energiju. Članice NEA su 27 zemalja. Sedište NEA je u Parizu. (The Nuclear Energy Agency, www.nea.fr). 7. Meñunarodna agencija za energiju (IEA) Meñunarodna agencija za energiju (International Energy Agency - IEA) osnovana je 15. novembra 1974. godine, u cilju unapreñena saradnje izmeñu država i meñunarodnih organizacija u energetskoj sferi na globalnom planu. Države članice IEA (24 zemlje) obavezale su se da preduzimaju zajedničke mere u slučajevima poremećaja u snabdevanju naftom, da promovišu politiku racionalnog i efikasnog korišćenja energije, da unapreñuju svetsku ponudu i tražnju na tržištu energije, kao i da organizuju stalni informacioni sistem o kretanjima na svetskom tržištu nafte.

293

IEA je autonoma organizacija, uspostavljena od strane OECD, sa kojom tesno sarañuje. Sedište IEA je u Parizu. (International Energy Agency, www.iea.org). 8. Evropska organizacija za nuklearna istraživanja (CERN) Evropska organizacija za nuklearna istraživanja (European Organisation for Nuclear Research -. CERN) osnovana je 1. jula 1953. godine (efektivno od 29. septembra 1954. godine). CERN je najveći centar za atomsku fiziku u svetu koji se bavi podsticanjem nuklearnih istraživanja isključivo u miroljubive svrhe. U CERN - u, prvoj evropskoj "joint venture" labaratoriji, fizičari - naučnici istražuju od čega je materija sastavljena i koje snage je održavaju. CERN pre svega postoji da bi obezbeñivao potrebna sredstva za laboratorijski rad, kao što su akceleratori koji ubrzavaju kretanje čestica skoro do brzine svetlosti i detektori koji omogućavaju da čestice budu vidljive. Članice CERN - a su 20 država. Sedište CERN - a je u Parizu. (http://public.web.cern.ch). 9. Organizacija zemalja izvoznika nafte (OPEC) Organizacija zemalja izvoznika nafte (Organization of the Petroleum Exporting Countries - OPEC) je stalna meñuvladina meñunarodna ekonomska organizacija osnovana 15. septembra 1960. godine, od strane Irana, Iraka, Kuvajta, Saudijske Arabije i Venecuele, na Konferenciji održanoj u Bagdadu, 10. - 14. septembra 1960. godine. Članice OPEC - a su 11 zemalja u razvoju: Alžir, Indonezija, Iran, Irak, Kuvajt, Libija, Nigerija, Katar, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Venecuela. Devizni prihodi koje te zemlje ostvare izvozom nafte od vitalnog su značaja za njihov ekonomski razvoj. Cilj OPEC - a je koordinacija nacionalnih politika cene nafte, obezbeñivanje stabilnosti i harmonije na svetskom tržištu nafte, prilagoñavajući dnevnu proizvodnju nafte balansiranom odnosu izmeñu ponude i tražnje na svetskom tržištu tog izuzetno značajnog berzanskog proizvoda. Ministri nafte i energije članica OPEC dogovaraju se dva puta godišnje ili češće o nivou proizvodnje i odlučuju o svakoj akciji koju treba preduzeti, ako je potrebno, u cilju prilagoñavanja proizvodnje nafte sa tekućim i očekivanim kretanjima na svetskom tržištu nafte. Države članice OPEC zajedno snabdevaju svetsko tržište nafte sa oko 40% i poseduju više od 3/4 ukupnih rezervi sirove nafte u svetu. U cilju stabilizovanja cena nafte na svetskom tržištu, povremeno se održavaju i susreti izmeñu država članica OPEC i država proizvoñača nafte ne - članica OPEC. OPEC je otvorena meñunarodna organizacija kojoj može da pristupi svaka zemlja koja je značajniji neto izvoznik nafte i koja deli ideje te organizacije. Sedište OPEC je u Beču. (The Organization of the Petroleum Exporting Countries, www.opec.org).

294

10. Meñunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) Meñunarodna organizacija za standardizaciju (International Organization for Standardization - ISO) je nevladina organizacija, osnovana 1947. godine. Reč ISO izvedena je iz prefiksa grčke reči isos (jednak), i ne predstavlja skraćenicu od International Organization for Standardization (IOS). Misija ISO je razvoj standardizacije i drugih pratećih aktivnosti širom sveta u cilju omogućavanja lakše internacionalne razmene dobara i usluga, kao i razvijanja saradnje u sferi intelektualnih, naučnih, tehnoloških i ekonomskih aktivnosti. Rezultat rada ISO su meñunarodni sporazumi o internacionalnim standardima. Oni sadrže dokumentovane tehničke specifikacije ili druge precizne kriterijume, koji se konzistentno koriste kao pravila, smernice ili definicije karakteristika u procesu proizvodnje dobara i vršenju usluga. Time se obezbeñuje da materijali, proizvodi, procesi i usluge odgovaraju cilju internacionalno utvrñenih standarda. Tako, na primer, prihvaćeni optimalni standard debljine kreditne kartice u celom svetu je 0,76 mm. ISO je most izmeñu javnog i privatnog sektora. ISO okuplja 147 instituta (zavoda) za standardizaciju, po jedan iz svake zemlje. Srbija je regulisala svoje punopravno članstvo u ISO 2003. godine (kao naslednica SCG). SFRJ bila je članica ISO, a SRJ suspendovana. Sedište ISO je u Ženevi. (International Organization for Standardization, ISO and the Global Trading System; What are standards, www.iso.ch). 11. Meñunarodna unija za telekomunikacije (ITU) Meñunarodna unija za telekomunikacije (International Telecomunication Union - ITU), osnovana je maja 1865. godine kao Meñunarodna telegrafska unija. Sadašne ime, ITU, prihvaćeno je decembra 1935. godine. ITU je najstarija meñunarodna organizacija sa statusom specijalizovane agencije OUN od novembra 1947. godine. Glavni zadatak ITU je usklañivanje razvoja telekomunikacija svojih članica, posebno onih telekomunikacija koje imaju meñunarodni karakter, kao što su: telekomunikacije posredstvom veštačkih satelita, telekomunikacije preko transokeanskih kablova, svetska računarska mreža na bazi INTERNET - protokola, i dr. Članice ITU su 188 država. Srbija je postala članica ITU 1. jula 2001. godine (kao naslednica SCG), i time stekla uslove za punopravno učešće u svim aktivnostima te meñunarodne organizacije. SFRJ bila je članica ITU, a SRJ suspendovana. Sedište ITU je u Ženevi. (International Telecomunication Union, ITU Overview - History; ITU Overview - Purposes, www.itu.int).

295

12. Meñunarodna organizacija za pravnu metrologiju (OIML) Meñunarodna organizacija za pravnu metrologiju (International Organization of Legal metrology - OIML) je meñuvladina ugovorna organizacija, osnovana 1955. godine, u cilju unapreñenja globalne harmonizacije pravnih procedura u oblasti metrologije, omogućavajući proizvoñačima da njihovi proizvodi odgovaraju meñunarodnim specifikacijama za metrološku perfomansu i testiranje. OIML tesno sarañuje sa ISO i IEC. Članice OIML su 58 zemalja, meñu kojima i Srbija, a 51 zemlja su korespodentni članovi. Sedište OIML je u Parizu. (International Organization of Legal metrology, Legal metrology and the OIML, www.oiml.org). 13. Meñunarodna elektrotehni čka komisija (IEC) Meñunarodna elektrotehnička komisija (International Electrotechnical Commission - IEC), osnovana 1906. godine, vodeća je globalna organizacija koja priprema i publikuje meñunarodne standarde za sve električne, elektronske, telekomunikacijske i slične tehnologije, koji služe kao baza za nacionalne standardizacije. Meñunarodni IEC standardi omogućavaju efikasnije odvijanje meñunarodne trgovine u svetskim razmerama. Sedište IEC je u Ženevi. (International Electrotechnical Commission, Mission and Objectives, www.iec.ch). 14. Svetska poštanska unija (UPU) Svetska poštanska unija (Universal Postal Union - UPU) osnovana je 9. oktobra 1874. godine u cilju neprestanog unaperñenja vršenja poštanskih usluga i razvijanja meñunarodne poštanske saradnje. UPU je specijalizovana agencija UN od 15. novembra 1947. godine (efektivno od 1. jula 1948. godine). Više od 6 miliona poštanskih službenika radi u 700 000 pošta koje obezbeñuju da oko 430 milijardi poštanskih pošiljki godišnje stigne u odredišta širom sveta. Članice UPU su 189 zemalja. Srbija je članica UPU od 18. juna 2001. godine (kao naslednica SCG). SFRJ je bila članica UPU, a SRJ suspendovana. Sedište UPU je u Bernu (Švajcarska). (Universal Postal Union, UPU at glance, www.upu.int). 15. Meñunarodna organizacija za migracije (IOM) Meñunarodna organizacija za migracije (International Organization for Migration - IOM) je meñuvladina organizacija, osnovana 5. decembra 1951. godine, u cilju stvaranja što povoljnijih uslova za odvijanje procesa imigracije i emigracije širom sveta, ponovnog nastanjenja raseljenih lica, izbeglica i migranta.

296

IOM, neposrednom saradnjom sa partnerima u meñunarodnoj zajednici, nastoji da izañe u susret sve većim izazovima upravljanja migracijama, da unapredi razumevanje migracionih pitanja, da ohrabri ekonomski i socijalni razvoj kroz migraciju i da podrži ljudsko dostojanstvo i dobro stanje migranata širom sveta. IOM posebno insistira na poštovanju ljudskih prava migranata, da se tom pitanju posveti veća pažnja. Članice IOM su 69 zemalja. Srbija je primljena u IOM 27. novembra 2001. godine (kao naslednica SCG). SFRJ je bila članica IOM, a SRJ suspendovana. Sedište IOM je u Ženevi. (International Organization for Migration, www.iom.int). 16. Svetska turisti čka organizacija (WToO) Svetska turistička organizacija (World Tourism organization - WToO) je vodeća internacionalna organizacija u oblasti putovanja i turizma. Turizam je jedna od najvećih industrija na svetu, sa godišnjim prihodom od $476 milijardi ostvarenim u 2000. godini. WToO osnovana je 2. januara 1975. godine u cilju bržeg razvoja održivog turizma kao sredstva za podsticanje ekonomskog razvoja uopšte i unapreñivanje razumevanja i mira izmeñu naroda i država. WToO je meñuvladina organizacija legalizovana od strane UN. Članstvo WToO čine: 142 zemlje, sedam teritorija i preko 350 regionalnih i lokalnih turističkih organizacija. Srbija je članica WToO od 25. septembra 2001. godine (kao naslednica SCG). SFRJ je bila članica WToO, a SRJ suspendovana. Sedište WToO je u Madridu. (The World Tourism organization, Mission for the New Millennnium, www.world-turism.org). 17. Evropska konferencija ministara saobra ćaja (CEMT) Evropska konferencija ministara saobraćaja (Conférence Européenne des ministrres de Transports - CEMT) je meñuvladina organizacija, osnovana 17. oktobra 1953. godine, u cilju razvijanja saradnje u oblasti saobraćaja, preciznije drumskog sobraćaja. CEMT je politički forum evropskih ministara saobraćaja na kome otvoreno raspravljaju o aktuelnim problemima evropskog saobraćaja i utvrñuju zajedničke smernice u pogledu najboljeg korišćenja i razvoja racionalnih transportnih sistema u Evropi od internacionalnog značaja. Članice CEMT su 42 zemlje, 6 zemalja su pridružene i 2 zemlje su posmatrači. Srbija je postala članica CEMT 26. septembra 2001. godine (kao naslednica SCG). SFRJ je bila članica CEMT, a SRJ suspendovana. Sedište CEMT je u Parizu. (La Conférence Européenne des Ministres des Transports, www1.oecd.org).

297

18. Organizacija za me ñunarodni železni čki saobra ćaj (OTIF) Organizacija za meñunarodni železnički saobraćaj (Intergovermental Organisation for International Carriage by Rail - OTIF) osnovana je 1. maja 1985. godine u cilju razvijanja i primene uniformnih zakonskih sistema u internacionalnom prevozu putnika, prtljaga i tereta železnicom. Članice OTIF su 42 države. Srbija je postala članica OTIF 1. avgusta 2001. godine (kao naslednica SCG). SFRJ je bila članica OTIF, a SRJ suspendovana. Sedište OTIF je u Bernu. (Intergovernmental Organisation for International Carriage by Rail, www.otif.org). 19. Meñunarodna organizacija za telekomunikacije putem sat elita (EUTELSAT) Meñunarodna organizacija za telekomunikacije putem satelita (EUTELSAT) je meñuvladina organizacija, osnovana 1977. godine na provizornoj osnovi, a 1985. godine ostvarila je permanentni status. EUTELSAT je jedan od vodećih svetskih provajdera u sferi satelitske infrastrukture, sa kapacitetom od 23 satelita. EUTELSAT nudi širok portfolio usluga koje uključuju televiziju, radio emitovanje za potrošačku publiku, profesionalno video emitovanje, korporacijske mreže, internet usluge i mobilnu komunikaciju. Sa flotom svojih satelita EUTELSAT, jedan od najvećih geostacioniranih orbitalnih sistema u svetu, "pokriva” četiri kontinenta, obuhvata Evropu, Srednji Istok, Afriku, Aziju, istočni deo Severne Amerike, i Južnu Ameriku. Srbija je članica EUTELSAT od 29. juna 2001. godine (kao naslednica SCG). Sedište EUTELSAT je u Parizu. (EUTELSAT, www.eutelsat.org). 20. Meñunarodna organizacija za mobilnu satelitsku komunik aciju (IMSO) Meñunarodna organizacija za mobilnu satelitsku komunikaciju (International Mobile Satellite Organization - IMSO), ranije poznata kao Meñunarodna organizacija za pomorsku satelitsku komunikaciju (International Maritime Satellite Organization - INMARSAT), osnovana je 3. septembra 1976. godine (efektivno od 16. jula 1979. godine), u cilju obezbeñivanja satelitske komunikacije širom sveta, na moru, u vazduhu i na zemlji, za komercijalne, bezbednosne i druge potrebe. IMSO (INMARSAT) sastoji se od osam satelita stacioniranih u zemljinoj orbiti, od kojih četiri obezbeñuju pokrivanje cele zemlje. Članice IMSO su 86 zemalja, meñu kojima i Srbija. Sedište IMSO je u Londonu. (INMARSAT, www.inmarsat.org). 21. Meñunarodni zadružni savez (ICA) Meñunarodni zadružni savez (International Co - operative Alliance – ICA) je nezavisna, nevladina asocijacija koja ujedinjuje, predstavlja i pruža usluge zadrugama širom sveta.

298

ICA je osnovana 1895. godine u Londonu. Njen glavni cilj je da unapredi i ojača autonomne zadruge širom sveta, preduzimanjem akcija na internacionalnom, regionalnim i nacionalnim nivoima, kao i da podstiče ekonomski i socijalni napredak svojih članica i njihovih društava. Članice ICA su nacionalne i meñunarodne zadružne organizacije u svim privrednim sektorima, posebno poljoprivrede, bankarstva, energetike, industrije, osiguranja, ribarstva, stambene privrede, turizma i trgovine na malo (potrošačke zadruge). ICA ima više od 230 članova - organizacija iz više od 100 zemalja, predstavljajući više od 760 miliona pojedinaca širom sveta. Srbija je članica ICA. Srbija je meñu 12 osnivača Meñunarodnog zadružnog saveza. ICA je bila jedna od prvih nevladinih organizacija koja je, 1946. godine, dobila konsultativni status u Ujedinjenim nacijama. Danas ICA uživa najviši stepen konsultativnog statusa (“generalnu kategoriju”) u Ekonomskom i socijalnom savetu UN (ECOSOC). Sedište ICA je u Ženevi. (www.ica.coop). 22. Svetski ekonomski forum (WEF) Svetski ekonomski forum (World Economic Forum - WEF) je nezavisna i nepristrasna meñunarodna organizacija, osnovana 1970. godine u Davosu (Švajcarska), u cilju unapreñivanja opšteg stanja u svetu. Forum je okvir za dijalog svetskih lidera (korporativnih, političkih, intelektualnih i drugih) o pitanjima od globalnog, regionalnog, korporativnog i industrijskog značaja. U posebnom fokusu Foruma je unapreñivanje preduzetništva i afirmisanje novih razvojnih inicijativa u globalnom javnom interesu. Poruke Foruma su u fokusu pažnje nosilaca makroekonomske politike u svim zemljama, posebno u zemljama G - 7. Sastanci Foruma održavaju se jednom godišnje. Do 2001. godine održavani su samo u Davosu, kada je tradicija prekinuta. U Njujorku je održan 2002., a u Atini 2003. godine. Na sastancima Foruma aktivno učestvuju i predstavnici (lideri) iz Srbije. Sedište Svetskog ekonomskog foruma je u Ženevi. (The World Economic Forum, www.weforum.org). 23. Svetski socijalni forum (WSF) Svetski socijalni forum (World Social Forum - WSF) nastao je kao odgovor na sve naraslije talase neo - liberalne globalizacije i efekte neo - liberalne ekonomske politike koju sledi najveći broj industrijski najrazvijenih država, a koju sa svoje strane podržavaju meñunarodne finansijske i trgovinske organizacije (Svetska banka, Meñunarodni monetarni fond, Svetska trgovinska organizacija i dr.), kao i globalne korporacije. Svetski socijalni forum je "veliki rival", opozicija Svetskom ekonomskom forumu (Davos, Švajcarska), koji ima strategijsku ulogu u formulisanju ideja koje promovišu i štite neoliberalne ekonomske politike i dominaciju kapitala u svetu Prvo zasedanje Svetskog socijalnog forma organizovano je u Porto Alegre - u, Brazil, od 25. do 30. januara 2001. godine.

299

U meñuvremenu stvorena je, širom sveta, mreža socijalnih foruma (Evropski socijalni forum, Azijski socijalni forum, Američki socijalni forum, Mediteranski socijalni forum i dr.) koji se raznim sredstvima i načinima (teorijske diskusije, ali i učestvovanje antiglobalističkim demonstracijama, i dr.) suprotstavljaju i bore protiv neoliberalizma i globalizacije, zalažući se za jedno naprednije, pravednije i humanije društvo od postojećeg, koje bi trebalo da bude alternativa savremenim neo - liberalnim društvima i državama.

300

DEO VI

OSNOVI DIPLOMATIJE

301

PART VI

BASIS OF DIPLOMACY

302

Glava XXV POJAM DIPLOMATIJE

“Budi pažljiv kad govoriš jer od reči gradiš svet oko sebe”. Severnoamerički indijanski poglavica Čejena, Vučji Plašt

1. O genezi diplomatije. 1.1. Začeci diplomatije. 1.2. Nastajanje savremene diplomatije. 1.3. Pojava svetskih diplomatskih centara. 2. Značenje reći "diplomatija". 3. Definicije diplomatije. 3.1. Opšte definicije. 3.2. Kompleksne definicije. 3.3. Diplomatika, diplomatičar i diplomata. 4. Osnovne funkcije diplomatije. 5. Vidovi diplomat ije. 6. Diplomatija i meñunarodni odnosi. 6.1. Meñunarodni subjekti. 6.2. Meñunarodni odnosi. 6.3. Meñunarodna politika. 6.4. Meñunarodno pravo. 7. Diplomatija i spoljna politika. 7.1. Šta je spoljna politika? 7.2. Odnos spoljne i unutrašnje politike. 7.3. Diplomatija – instrument spoljne politike. 7.4. Meñuzavisnost spoljne politike i diplomatije. 7.5. Uloga vaninstitucionalnih aktera u stvaranju spoljne politike. 8. Diplomatija i pravo (corpus diplomaticus). 8.1. Bečka konvencija o diplomatskim odnosima. 8.2. Bečka konvencija o konzularnim odnosima. 8.3. Konvencija o specijalnim misijama. 8.4. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod meñunarodnom zaštitom. 8.5. Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera. 8.6. Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija. 8.7. Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija. 8.8. Akti Saveta Evrope. 8.9. Ostali izvori diplomatskog prava. 9. Sila i diplomatija. 9.1. Svojstva sile. 9.2. Sukobi i ratovi. 9.3. Preventivna diplomatija. 10. Diplomatija i nauka. 10.1. Diplomatska nauka. 10.2. Istorija diplomatije – kao nauka. 11. Najznačajniji me ñunarodni i diplomatski dogañaji 20. veka.

1. O genezi diplomatije Istorija diplomatije je duga koliko i istorija društva i države, prava i politike. Njen razvoj se najčešće periodizuje na (1) razdoblje od početka starog veka do 15. veka i (2) razdoblje od 15. veka do današnjeg doba. U prvom razdoblju vladari (suvereni) su povremeno slali i primali diplomatske izaslanike. U drugom razdoblju stvorena je ustanova stalne diplomatske misije i uvedena praksa stalnih diplomatski predstavnika u odnosima meñu suverenim državama. 1.1. Začeci diplomatije Začeci diplomatije kao meñunarodnopravne ustanove i spoljnopolitičke prakse datiraju od vremena postojanja drevnih naroda i njihovih državnih tvorevina, kao što su bile države Stare Indije, Hetsko carstvo (nedaleko od današnje Ankare), Vavilon, Asirija, Persija, Egipat, Kina i druge. Dokazi o savezima, mirovnim i drugim sporazumima država i naroda starog veka zabeleženi su na istorijskim spomenicima i sačuvani u pisanim tragovima. Najpoznatiji diplomatski dokumenti Starog Istoka su: Tel-el-Amarnska prepiska još iz 15. i 14. veka pre naše ere, koju sačinjavaju pisma sirijskih i palestinskih knezova faraonu, od koga su bili zavisni; ugovor egipatskog faraona Ramzesa II sa hetskim kraljem Hatušilom III (1278. godine pre naše ere), koji je bio direktno uperen protiv Asirije; arhiva hetitskog cara Subiluliuma iz Bogaz - Kjoja, prestonice Hetskog carstva; bogate arhive u Ninivi i Kojundžiku

303

iz 7. veka pre naše ere koje sadrže dragocene podatke o svim oblastima društvenog i državnog života starih država; zbirka zakona drevne Indije, poznata pod imenom zakoni Manu; i dr. (Radomir M. Milašinović, Teror slobode, Jugoart, Beograd, 1983, 9 - 20.) U zakonima Manu, iz prvog milenijuma pre naše ere, najzanimljivijem spomeniku diplomatije Starog Istoka, diplomatija se posmatra kroz lične osobine diplomata, od kojih zavisi uspeh diplomatske misije. “Diplomatska veština se prema učenju Manu sastoji u umešnosti otklanjanja rata i utvrñivanja mira. ‘Mir i njegova suprotnost (rat) zavise od poslanika, jer samo oni stvaraju i razdvajaju saveznike. U njihovoj vlasti su poslovi zbog kojih dolazi meñu carevima do mira ili rata‘. (Zakoni Manu, prev. Eljmanoviča, 1913, čl. VII Car, 64, 66.) Diplomat izveštava svoga gopodara o namjerama i planovima stranih vladara. Samim tim čuva državu od pretećih joj opasnosti. Zato diplomata treba da bude čovek pronicljiv, svestrano obrazovan i sposoban da zadobije ljude. Mora znati da razlikuje planove stranih vladara ne samo po njihovim rečima ili delima, već i po pokretima i izrazu lica. (Zakoni Manu, čl. VII, 67.) Poglavaru države se preporučuje da postavlja diplomate obazrivo, uz strog izbor. Diplomata treba da bude čovek zrelih godina, odan dužnosti, častan, vešt, dobra pamćenja, naočit, smeo, krasnorečiv, ‘da zna mesto i vreme delanja‘. Najzamršenija pitanja meñunarodnog života treba da rešava najpre diplomatskim putem. Sila stoji na drugom mestu. Takva je srž učenja Manu, što se tiče diplomatije i uloge diplomata“. (Istorija diplomatije, u redakciji V. P. Potemkina, sveska prva, Državni izdavački zavod Jugoslavije, Beograd, 1945, 28 - 29.) Osim drevnih indijskih država, slanje poslanika (izaslanika) kod drugih vladara bila je uobičajena diplomatska praksa Sirije, Egipta, Kine i drugih antičkih država. Arapski vadari takoñe su slali svoje izaslanike. “Zna se da je kralj Solomon primao izaslanike kralja Etiopije, a da je sam slao izaslanike kraljevima Tira i Sidona. Atina, pod Periklom, slala je misiju u Persiju. Aleksandar Veliki primao je misije poslane od strane Skićana. Sve su to bile misije privremenog i naročitog karaktera. Po svršenoj misiji svršavala se bi se i njihova diplomatska odlika“. (Pavle Karović, Diplomacija, Geca Kon A.D., Beograd, 1935, 10.) U antičkoj Grčkoj, brojni grčki gradovi - države meñusobno su slali izaslanike u diplomatske misije koji su bili prihvaćeni i tretirani s dužnom i protokolarnom pažnjom. U Rimskom carstvu su poštovali strane izaslanke, davali im odreñenu zaštitu i povlastice, ali su takav tretman tražili i za svoje izaslanike (fetiales) od stranih vladara. Meñutim, ni antička Grčka niti stari Rim nisu imali posebne i stalne službe u državnoj organizaciji koje bi se bavile inostranim i diplomatskim poslovima. Do intenzivnijeg razvoja diplomatije došlo je u srednjem veku, posebno nakon podele Rimskog carstva, 395. godine, na Istočno i Zapadno carstvo. “Ono što se ranije unekoliko približavalo današnjem pojmu diplomacije i što se smatra kao poreklo i početak diplomacije bio je – papski Rim... U Vatikanu su se skupljali konci koji su vezivali sve dvorove hrišćanskih vladara sa Rimom preko stalnih diplomatskih misija... Papska diplomacija imala je isti onakav uticaj na razviće diplomacije kao što je rimsko pravo imalo na stvaranje moderne pravne nauke... Sa opadanjem papske moći i slabljenjem i političkim gubljenjem ideje hrišćanske svetske univerzalne države, za kojom je težio papski Rim... diplomacija postaje sve više svetovna....

304

Pre nego što je prešla u službu velikih evropskih država, diplomacija je imala značajan i uspešan razvitak u malim državama severne Italije, naročito u Mlecima, Firenci i ðenovi... Čuveni su izveštaji mletačkih poslanika poznati pod imenom Relazione Venete... Mletačka republika uvela je praksu da njeni diplomatski predstavnici, koji su se vraćali u Veneciju po navršenoj trogodišnjoj misiji, održe pred senatom govor u roku od 15. dana... Pored Mletaka, dubrovačka republika postgla je neverovatnu moć iskusnom veštinom svojih agenata... Za diplomaciju Firence dovoljno je spomenuti da su Dante, Petrarka, Bokačo, Gvičardini i Makijaveli bili u diplomatskoj službi florentinske republike... I Vizantija je imala svoje diplomate i diplomatske misije. Po zapisima tadašnjih hroničara, to nije bio vrlo privlačan posao i u mnogome se razlikovao od današnjih diplomatskih misija. Svršivši svoj posao, oni nikada nisu bili sigurni kako će rezultat njihovog pregovaranja i ugovaranja biti primljen u Carigradu. Hroničari konstatuju da su vizantijski vladari često svoje diplomatske emisare, s kojima nisu bili zadovoljni, osuñivali da budu oslepljeni“. (Karović, 11 - 16.) Ali i druge države ranog feudalizma (Franačka država, Kijevska Rusija, Arapski kalifat i dr.) su imale svoje diplomatske predstavnike. Na primer, “diplomatske veze Arapskog kalifata prostirale su se od od Kine do krajnjeg zapada“. (Potemkin, 22 - 112.) 1.2. Nastajanje savremene diplomatije Ustanova stalne diplomatije se javlja u drugoj polovini 15 veka, sa procvatom pokreta renesanse, a prve stalne diplomatske misije (ambasade) su uvedene u 16. veku, mada one, sve do kraja 18. veka, još nisu postale dominantna pojava u meñunarodnim odnosima. Tek tada su, može se reći, prava i dužnosti stalnih dipomatskih predstavnika bila jasnije odreñena, uz utvrñena pravila njihovog delovanja. Prvo ministarstvo spoljnih poslova, kao zasebno državno telo za voñenje poslova u meñunarodnim odnosima, osnovao je, 1626. godine, francuski državnik, kardinal i čuveni ministar Luja XIII, Rišelje (Richelieu Armand Jean du Plessis, 1558 - 1642), a koje je dalje unapredio, njegov naslednik, znameniti ministar Luja IV, Mazaren (Jules Mazarin, 1602 - 1661). Nakon Francuske, koja je u to vreme davala ton diplomatskom poslu i ugled diplomatskom pozivu, i druge evropske države počele su da osnivaju svoja posebna ministarstva spoljnih poslova. (Gligorije Geršić, Današnje diplomatsko i konsularno pravo, knjiga prva, Kraljevska srpska državna štamparija, Beograd, 1898, 127.) Istorijsku prekretnicu u razvoju meñunarodnih odnosa, uvoñenju ustanove stalne diplomatije i načinu voñenja spoljne politike doneo je Vestfalski mir, zaključen 24. oktobra 1648. godine u vestfalskim gradovima Minsteru i Osnabriku, izmeñu nemačkog cara, s jedne, i Francuske i Švedske, s druge strane. Njime je, posle tridesetgodišnjeg rata, okončan nemački grañanski rat voñen zbog katoličko - protestanskog sukoba i proglašena ravnopravnost katolika i protestanata. Opredeljenjem za sistem suverenih država utvrñeni su okviri savremenog meñudržavnog ureñenja. Rat se više ne posmatra kao borba različitih veroispovesti za istinu, nego kao realan sukob dva sekularna suverena. Vestfalski mir je u meñunarodne odnose inaugurisao period političke ravnoteže, zasnovane na uzajamnosti, odnosno reciprocitetu, bio je polazna tačka i glavni oslonac evropske politike sve do francuske revolucije 1789. godine. (Vidi: Potemkin, sveska 220 - 221; Geršić, 127 i 135; i Mala enciklopedija, drugo izadnje, I A - Lj, Prosveta, Beograd, 1968, 261.)

305

Posle Vestfalskog mira počinje, može se reći, istorija evropskih kongresa, a sa njima i period moderne ili savremene (bilatralne i multilateralne) diplomatije, odnosno prvih pravih samita (sastanaka na vrhu) tadašnjih lidera evropskih država i naroda, bez obzira na njihove ishode i krajnje domete. U kontekstu značajnih evropskih i multilateralnih samita tog vremena vredno je, pored ostalih, spomenuti: (1) Bečki kongres, održan od 1. septembra 1814. do 9. juna 1815. godine(na njemu je, pored ostalog, izvršena i prva kodifikacija diplomatskog prava, a dopunjena na konferenciji u Ahenu 1818. godine, kao i usvojen Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika, a ustanova stalnih diplomatskih predstavnika postala opšte prihvaćena u Evropi); (2) Veronski kongres, održan od sredine oktobra do 14. decembra 1822.godine; (3) Pariski kongres (multilateralni sporazum o miru), održan od 25. februara do 30. marta 1856. godine; (4) Frankfurtski mirovni ugovor od 10. maja 871. godine; (5) Rajhštatski ugovor od 8. jula 1876. godine; (6) Sanstefanski ugovor o miru od 3. marta 1878. godine; (7) Berlinski evropski kongres, održan 13. juna 1878. godine i Berlinski ugovor od 13. jula 1878. godine; (8) Pariska mirovna koferencija (Versajski ugovor o miru), održana 22. februara 1919. godine; i dr. (Potemkin, 400 - 560; Dž. P. Guč i J. M. Jovanović, Diplomatska istorija moderne Evrope: Od Belinskog kongresa do Versaljskog mira 1878 - 1919, Geca Kon, Beograd, 1933, xxv - xxxii; Pravni leksikon, drugo izdanje, Savremena adinistracija, Beograd, 1970, 72 - 73, 77 - 78, 753 i 1282.) Posle prvog, a naročito posle dugog svetskog rata, stvaranjem meñunarodnih organizacija univerzalnog tipa (Društvo naroda, Ujedinjene nacije), brojnih meñudržavnih organizacija i meñunarodnih nevladinih organizacija, u prvi plan savremene diplomatije izbija diplomatski multilateralizam, iako diplomatski bilateralizam ne gubi na svom značaju i važnosti. 1.3. Pojava svetskih diplomatskih centara Posle Vestfalskog mira, posebno tokom 18. i 19. veka, Evropa je postala glavni kontinent na kome su se razvijali diplomatski odnosi izmeñu velikog broja nezavisnih i slobodnih država, meñusobno nepovezanih. "Diplomatski centri nalazili su se u nekoliko evropskih prestonica. Ostali kontinenti bili su u drugom planu. Delovi Azije i Afrike bili su od značaja uglavnom kao imperijalne zone tadašnjih velikih sila. Amerika je sve do početka 20. veka bila izolovana, geografski – putem okeana, politički – putem Monroeve doktrine. Velike diplomatske figure retko su napuštale evropske zemlje, a još su reñe prelazile Okean.... Diplomatija se po pravilu vodila izmeñu velikih sila. Metropole su bile u Evropi. Diplomatski odnosi izmeñu velikih sila bili su usmereni na regulisanje njihovih bitnih interesa. Male i srednje države bile su interesantne zbog strategijskog položaja ili sirovinskih izvora. ... Velike sile su ranije smatrale da su one i odgovorne za voñenje spoljnih politika ostalih – malih i srednjih sila. Otuda i teorija zaštite malih naroda od strane velikih". (Branimir M. Janković, Meñunarodno javno pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1981, 215 - 216.) U toku 20. veka desile su se krupne promene na svetskoj diplomatskoj karti sveta. Glavni diplomatski centri (Pariz, London, Moskva, Berlin, Rim, Beč), nisu više ograničeni samo na jedan kontinent (Evropu), a izgubili su i svoj prvobitni značaj. Nakon prvog, a naročito drugog svetskog rata, diplomatsko klatno se sve više pomeralo prema metropolama mnogih država na svim kontinetima, posebno prema Vašingtonu D.C. (američka prestonica i sedište MMF i Svetske banke), Njujorku (sedište Ujedinjenih nacija), Pekingu, Nju Delhiju, Braziliji, Džakarti, Kairu, u jednom istorijskom periodu i prema Beogradu (najvažnijem centru pokreta nesvrstanosti) i dr. Diplomatija se više ne odvija samo izmeñu velikih i moćnih država. Uspostavljene su nove i mnogobrojne forme meñunarodne saradnje svih zemalja u svetu. Male i srednje zemlje nisu

306

više privesci velkih i moćnih sila. Uspostavljena je i neprestano se razvija i usavršava diplomatija meñunarodnih organizacija, zasnovana na Povelji UN i drugim meñunarodnim aktima (meñunarodne konvencije, rezolucije i dr.). Glavni centri diplomatije meñunarodnih organizacija su postali Njujork, Ženeva, Pariz, Beč, Rim, Najrobi i dr. 2. Značenje reči "diplomatija" Etimološki reč "diplomatija" potiče od grčke reči diploma (δίпλοω), koja doslovno znači "dvostruko presavijen akt izdat od suverena". U staroj Grčkoj diploma je označavala ispravu koja je služila kao dokaz o završenim studijama, karakteristično presavijena dvostruko. U vreme Rimske imperije reč diploma se upotrebljavala za označavanje zvaničnih putnih dokumenata, kao što su pasoši i propusnice za imperijalne puteve, utisnuti na dvostranim metalnim tablicama. Kasnije je reč diploma poprimila i druga, šira značenja. Označavala je i službeni dokument (povelju, sporazum, ugovor i dr.) koji na kraju pregovora izmeñu predstavnika vlada dve države (nekada predstavnika vladara, careva i kraljeva) jedna strana predaje drugoj, na svečan način, kao znak uspešno obavljenog meñudržavnog posla. Učesnici takvih pregovora nazvani su diplomatama, a umešnost i uspešnost u pregovaranju nazvana je diplomatijom. Smatra se da je sam pridev "diplomatski" ("diplomatic", "diplomatique") prvi upotrebio Gottfried Wilhelm Leibniz u svom delu Codex juris gentium diplomaticus, objavljenom 1693. godine. Svoje zvanično telo vezano za inostrano poslanstvo (legaciju) Francuska je, 1700. godine, nazvala diplomatski kor ("corps diplomatique"). Ta reč se iz Francuske proširila i na druge evropske i vanevropske jezike. U egleskom jeziku prvi put je upotrebljena 1796. godine od strane irskog državnika Edmunda Burke. (G.R. Berridge, Diplomacy – Theory and Practice, Third Edition, Palgrave, London, New York, 2005, 1.) 3. Definicije diplomatije Pojam diplomatije je veoma teško, ako ne i nemoguće, definisati na sažet i jezgrovit način, jer ima mnogobrojna značenja koja su po svom karakteru višeslojna, višeznačna, višedimenzionalna. U političkoj i pravnoj teoriji ne postoji univerzalna, opšteprihvaćena definicija kojom bi se na sintetički način mogla da izrazi suština i kompleksnost diplomatije, pored ostalog, i zato što sažetost i sveobuhvatnost nije jednostavno uskladiti. Umesto jedne, u naučnim i stručnim radovima posvećenim diplomatiji, prisutne su njene brojne definicije. Teoretičari je posmatraju iz različitih uglova, sa različitih aspekata i različito je definišu. "Definicije , uopšte, često su vrlo varljive, a pogotovu za tako delikatan i suptilan predmet kao što je diplomatija. Ne treba se stoga čuditi da se najugledniji pisci o diplomatiji razlikuju u njenom definisanju". (Karović, 26.) Svaka definicija diplomatije, makoliko njena vrednost bila uslovna i relativna, ima svoju odreñenu teorijsku i praktičnu upotrebljivost, svoju logiku i opravdanje, te se samo uvidom u

307

njihovu raznolikost, dopunjujući jedna drugu, možda može, bar donekle, dokučiti njen pravi smisao. Zajedniči imenitelj svih definicija diplomatije je, bez obzira na to koliko se meñusobno razlikuju ili koliko su meñusobno slične, da direktno ili indirektno, u većoj ili manjoj meri, dotiču meñunarodne odnose, spoljnu politiku, meñunarodno pravo, mir i bezbednost, ljudska prava i slobode, meñunarodnu ekonomiju, ekologiju... 3.1. Opšte definicije Diplomatija je: – "veština održavanja meñunarodnih odnosa i voñenja meñunarodnih poslova; umešnost u odbrani interesa svoje zemlje i pridobijanju stranih vlada za politiku svoje vlade; osoblje koje vrši diplomatsku službu" (Mala enciklopedija, Prosveta, Beograd, 1968, 408.), – "formalno posredovanje u meñusobnom opštenju izmeñu civilizovanih država, načela i pravila koja u tome pogledu važe, zvanični organi koji se tim poslom bave; umešnost u javnom i tajnom voñenju pregovora izmeñu pojedinih vlada" (Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 2004, 223.), – "jednostavno profesija, zanat, sa specifičnim karakterom posla, načinom rada i sopstvenim pravilima". (Miodrag Mitić, Diplomatija – delatnost, organizacija, veština, profesija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999, 8.), – "vještina pregovaranja i razvijanja meñunarodnih odnosa" (Stanko Nick, Diplomacija – metode i tehnike , Barbat, Zagreb, 1997, 13.), – "komunikacija, prenošenje misli i ideja izmeñu država i vlada, a sve više izmeñu ovih i meñunarodnih organizacija" (Ralph G. Feltham, Diplomatic Handbook, Eighth Edition, Martinus Nijhoff Publishers, Boston, 2004, 9.), – "na jednom stupnju rutina, na drugom tehnika, a na trećem, najvišem stupnju - umetnost". (Michael Shea, To lie abroad, Sinclair Stevenson Ltd, London, 1996, 15.), – "primena inteligencije i takta na voñenje zvaničnih odnosa izmeñu vlada nezavisnih država... ili, još kraće, voñenje poslova izmeñu država mirnim sredstvima" (Ernest Satow, A Guide to Diplomatic Practice, Edited by Nevile Bland, Fourth Edition, Longman Group Limited, London, 1975, 1.), – "bitna politička aktivnost, veoma dovitljiva i vična, glavni sastojak vlasti... ostvarivanje ciljeva spoljnih politika bez oslanjanja na silu, propagandu, ili zakon" (G. R. Berridge, Diplomacy – Theory and Practice, Second Edition, Palgrave, Houndmills, Basingstoke, Hampshire, New York, 2002, 1.), – "jedna od viših formi ubeñivanja" (Keith Hamilton and Richard Longhorne, The Practice of Diplomacy: Its Evolution, Theory and Administration, London - New York, 1995, 154.), – "upravljanje odnosima izmeñu država i izmeñu država i drugih aktera" (R. P. Barston, Modern Diplomacy, Second Edition, Longman, London and New York, 1997, 1.), – "ekskluzivna društvena delatnost ... nauka, veština i društvena kategorija" (Milan Zečević, Vojna diplomatija, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd, 1990, 5.),

308

– "umetnost voñenja meñunarodnih pregovora" (Encyclopaedia Britannica, Volume 7, Encyclopaedia Britannica, INC, Chicago - London - Toronto, 1953, 403.) i – "skup diplomatskih organa ili agenata izvesne države, a isto tako i način zastupanja i diplomatske akcije te države" (Geršić, 98.). U užem smislu diplomatija "znači vještinu, okretnost i snalažljivost", a u širem smislu "državni aparat, pomoću kojega država uspostavlja i održava odnose s drugim državama, zaštićujući svoje interese u inozemstvu". (Meñunarodni politički leksikon, uredili Marijan Hubeny, Branko Kojić i Bogdan Krizman, NIP, Zagreb, 1960, 127.) 3.2. Kompleksne definicije U literaturi posvećenoj diplomatiji susreću se i kompleksnije definicije diplomatije kojima se pokušava da se bliže, analitički ukaže na elemente relevantne za odreñivanje njene suštine. Evo nekih takvih definicija diplomatije: – Diplomatija se "upotrebljava u različitim značenjima: kao sinonim za umešnost i spretnost prilikom voñenja nekog posla, oznaka nadležne državne službe u oblasti spoljnih poslova ili karijere u toj službi, odnosno da bi se njime označila spoljna politika jedne države. U svom užem značenju diplomatija u stvari predstavlja sredstvo opštenja izmeñu subjekata meñunarodnog prava koji održavaju izmeñu sebe diplomatske odnose". (Politička enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1975, 161.) – Diplomatija je danas: "1) spoljna politika jedne države; 2) sredstvo opštenja izmeñu subjekata meñunarodnog prava; 3) skup lica koje jedan subjekat meñunarodnog prava šalje drugom u službenom svojstvu radi njihovog predstavljanja i vršenja odreñenih zadataka, koji kod države prijema uživaju posebnu zaštitu i privilegije". (Pravni leksikon, drugo izdanje, Savremena adminstracija, 1970, Beograd, 179.) – "Diplomatija je sinonim za više različitih ali meñusobno povezanih aktivnosti države u spoljnoj politici, odnosno njenoj meñunarodnoj aktivnosti. Te aktivnosti su sledeće: 1) spoljnopolitičko predstavljanje države, odnosno njeno pravo poslanstva koje podrazumeva pravo da šalje i pravo da prima diplomatske predstavnike preko kojih se održavaju redovni diplomatski odnosi u bilateralnoj diplomatiji; 2) voñenje spoljnopolitičkih odnosa države putem službenog komuniciranja od strane odreñenih državnih organa sa isto takvim organima drugih država, 3) sposobnost - znanje i umeće - voñenja pregovora sa drugim državama; 4) služba - organizacija i aparat - države za voñenje spoljnopolitičkih odnosa; 5) zvanična aktivnost šefova država i vlada i specijalnih organa spoljnih poslova za realizaciju zadataka i ciljeva spoljne politike; 6) nauka ili veština koja objedinjava sve prethodne sadržaje i aktivnosti diplomatije". (Momir Stojković, Predgovor knjige Miodraga Mitića, Diplomatija – delatnost, organizacija, veština, profesija, 2.) – “Vrlo često, možda i najčešće, pod diplomacijom se razumijeva ona djelatnost, kojoj je cilj pripremiti, u širokom smislu te riječi, vanjskopolitičke odluke vlade, odnosno organa kojima je povjereno voñenje vanjske politike... Nadalje, susrećemo shvatanje, kojemu je glavno težište stavljeno na posebnu vještinu, na umjeće potrebno za uspješno obavljanje djelatnosti o kojoj je riječ. Diplomacija bi, prema tome, bila skupni naziv za sva ona svojstva, priroñena i stečena, koja su u toj aktivnosti potrebna da bi se ona vršila sa što većim izgledom na uspjeh, tj. da bi prikupljene infomacije bile što pouzdanije, da bi svako zastupanje države što više doprinosilo ugledu i autoritetu države, da bi pregovori (l’art de négocier) doveli do što povoljnijih rezultata... Za skup provjerenih, sistematiziranih i uopćenih znanja, kao i za poznavanje onih disciplina, koje omogućavaju ili olakšavaju zastupanje, obranu i promicanje vanjskopolitičkih ciljeva država takoñer se upotrebljava naziv diplomacija... Pojam diplomatije

309

se takoñer poistovjećuje s načinima koji se upotrebljavaju da bi se postigao što povoljniji i što trajniji željeni rezultat. Praktično je broj tih načina neiscrpiv, naročito ako se oni, što je u praksi često slučaj, kombinuju... Tu spadaju: nagovaranje, uvjeravanje, prijetnje, zaoštravanje, molbe, obećanja, podmićivanja, ucjenjivanja, ali, iako ne toliko često, takoñer i iskreno i pošteno nastojanje da se pogañanjem, uzajamnim popuštanjem, traženjem identičnih i prilagoñavanjem suprotnih interesa, itd., nañe rješenje za konkretan slučaj... Ponekad se u odreñivanju pojma diplomacija glavni naglasak stavlja upravo na skup osoba koje tu djelatnost vrše, pa se tada pod diplomacijom razumijeva odreñena karijera (poziv, zanimanje, služba)“. (Vladimir Ibler, Meñunarodno diplomatsko i konzularno pravo, skripta, Fakultet političkih nauka, Zagreb, 1978, 5-8.) – "Diplomatija je 1) sredstvo opštenja izmeñu subjekata meñunarodnog prava, koje podrazumeva upotrebu meñunarodnim pravom dopuštenih diplomatskih postupaka i metoda; 2) spoljna politika odreñene države; 3) skup lica koja rade u diplomatskoj službi neke zemlje; 4) skup lica koja obavljaju diplomatske poslove i zadatke u diplomatskim misijama odreñene zemlje u drugim državama; 5) veština zastupanja države i voñenja javnih ili tajnih pregovora". (Boris Krivokapić, Leksikon meñunarodnog prava, Radnička štampa/Institut za uporedno pravo, Beograd, 1998, 79.) – "Diplomacija je državna organizacija koja služi za održavanje meñunarodih odnosa, za predstavljanje poglavara i države u inostranstvu, za zaštitu državnih interesa i prava grañana u stranim državama, a poverena jednom kadru činovnika koji su ispunili izvene uslove i poseduju specijalno znanje i umešnost, stečene naročitom spremom praktičnim iskustvom... Diplomacija je nauka jer spada u meñunarodno pravo, u kome predstavlja jednu od najvažnijih grana. Ona se bavi poznavanjem pravnih odnosa izmeñu država, utvrñivanjem meñunarodnih ugovora, konvencija, sporazuma i tome slično... Diplomacija je isto tako i veština, jer pretpostavlja sposobnost ureñivanja, upravljanja i praćenja političkih poslova u inostranstvu, na osnovu tradicije, običaja, formalnosti, navike i poglavito interesa. Primena diplomatije i korist od nje zavisi od umešnosti i veštine onih koji diriguju diplomatijom". (Karović, 28 - 30.) – "Diplomatija je skup spoljnopolitičkih ili meñunarodno političkih programa jedne ili više zemalja, primenjivanih od strane državnih ili meñunarodnih organa u skladu sa načelima i pravilima meñunarodnog prava". (Janković, 217.) – "Ako je diplomatija, prema Kliberovoj definiciji, veština dobrog voñenja javnih poslova meñu državama, iz toga izlazi da se ona tiče, bez izuzetka i rezerve, sviju redovnih odnosa koje mogu meñu sobom održavati vlade, i svih pitanja za koje imaju interesa da se sporazumevaju pregovorima i ugovorima". (A. Debidur, Diplomatska istorija Evrope, knjiga prva, Geca Kon, Beograd, 1933, XI .) – "Većina autora, koji se bave diplomatskim pravom, iako se u nekim stvarima razlikuju, u suštini na isti način definišu diplomatiju: kao veštinu, okretnost i snalažljivost u voñenju spoljne politike, kao i veštinu predstavljanja države i voñenja pregovora. Istovremeno, diplomatijom se nazivaju i specifični organi zaduženi za diplomatsko opštenje". (ðera Petrović, Ibid.) Ukratko, bez pretenzije da se iscrpe sve mogućnosti odreñenja pojma, pod diplomatijom se podrazumeva skup znanja, obdarenosti, sposobnosti i umešnosti u voñenju razgovora i pregovora o pitanjima spoljne politike subjekata meñunarodnog prava, kao i time voñenja aktivnost u razvijanju meñunarodnih odnosa. Diplomatija je specifičan zanat (profesija) koji se uči, izučava i usavršava kao svaki drugi, veština koja se stiče vremenom, radom i iskustvom, zašta je potrebna i odgovarajuća prirodna obdarenost.

310

Ona je i posebna umetnost i umešnost postizanja mogućeg u meñunarodnim odnosima, iako ne uvek pravednog i pravičnog. Jedan od uglednih teoretičara savremene diplomatije sa naših prostora smatra da se diplomatija "u pravom smislu ne može kvalifikovati kao umetnost, već samo kao veština... Prema tome, ne radi se ni o kakvom talentu (on je svuda poželjan, ali ne svuda i neophodan) koji se stiče roñenjem, već o veštini koja se da naučiti i savladati, od nekoga bolje, od nekoga mnogo skromnije". (Mitić, 239.) 3.3. Diplomatika, diplomatičar i diplomata Diplomatija se ponekad povezuje ili poistovećuje sa diplomatikom (la diplomatique), mada izmeñu ta dva pojma postoji bitna razlika. Diplomatika je "jedna od pomoćnih istorijskih nauka...sa zadatkom da ispituje verodostojnost (autentičnost) izvora, povelja, akata, različitih ugovora, sudskih spisa, izveštaja itd., pre nego što se upotrebe radi istorijskog ispitivanja. Jezgro rada diplomatike čini kritika izvora koje ispituje". (Mala Enciklopedija, 408.) Takoñe se ponekad diplomata poistovećuje sa diplomatičarem, iako izmeñu njih postoji suštinaka razlika. Diplomatičar je osoba koja se specijalno i stručno bavi čitanjem i ispitivanjem isprava, diploma, javnih dokumenata, povelja itd. ma koje vrste i sadržine, utvrñuje njihovu starost, smisao i autentičnost. (Geršić, 97 i Vujaklija, 223.) Diplomata je, pak, državni službenik, odgovarajućeg diplomatskog zvanja, koji u meñunarodnim odnosima, u ime svoje države, zvanično i stalno obavlja diplomatske i konzularne poslove, odnosno diplomatko-konzularne funkcije. (Vidi čl. 32 - 35 Zakona o spoljnim poslovima Srbije.) Naravno, u pojedinim diplomatskim službama postoje diplomate koji znaju i poslove diplomatičara, odnosno koji se bave i diplomatikom, kao sporednom profesijom. 3.4. Diplomatisanje Diplomatija se ponekad poistovećuje sa diplomatisanjem, shvata se kao "oznaka za ljudsko ponašanje koje se karakteriše izbegavanjem suočavanja sa istinom i realnošću i nastojanje da se bontonom i ljubaznim rečima ostvare pojedini lični, grupni ili državni interesi". (Mitić, 8.) Diplomatisanje je negacija diplomatije, odnosno sinonim za odnose meñu ljudima koje karakteriše neiskrenost, obmanjivanje, prevrtljivost i slična nekorektna ponašanja. 4. Osnovne funkcije diplomatije Funkcije diplomatije kao institucije su kompleksne, kao što je kompleksno i njeno poimanje. Njene osnovne funkcije, pored ostalih, su: (1) da sprovodi spoljnu politiku svoje države, odnosno vlade, (2) da predstavlja, zastupa i štiti interese interese svoje države i svojih državljanja u inostranstvu, u granicama koje dozvoljava meñunarodno pravo i (3) da prati i obaveštava svoju državu o najvažnijim političkim, ekonomskim i drugim kretanjima, trendovima i odnosima u drugim državama, meñunarodnim organizacijama i svetu u celini.

Diplomatija je oduvek bila, naročito u savremenim uslovima, izuzetno važno političko sredstvo i metod grañenja mostova izmeñu država i naroda sa težnjom da se problemi

311

nastali u odnosima izmeñu država i u meñunarodnoj zajednici rešavaju na miran i civilizovan način, da se očuvaju mir i bezbednost, da se izbegnu sukobi i spreči rat, da se konflikti rešavaju razgovorima i pregovorima, da države nastave da održavaju normalne meñusobne odnose uprkos različitim ili suprotstavljenim interesima, da se stvore uslovi neophodni za brže rešavanje globalnih otvorenih pitanja koja se tiču održivog razvoja, razvoja demokratije, ostvarivanja ljudskih prava i sloboda, zaštite životne sredine, borbe protiv terorizma i organizovanog kriminala, i dr. Naravno, diplomatija nije svemoćna, niti su njena rešenja uvek pravedna i pravična, ali su uvek bolja od onih koja se nameću upotrebom gole sile, mimo diplomatskih razgovora i pregovora. Svaka savremena država, polazeći od tekućih i dugoročnih interesa i potreba, u skladu sa prioritetima svoje spoljne politike na bilateralnom i multilateralnom, odnosno globalnom planu, utvrñuje obim i sadržinu funkcija svoje diplomatije kao institucije. “Diplomatija je jedan od izuzetno značajnih instrumenata politike jedne zemlje; njen cilj je unaprñenje i zaštita nacionalnih interesa, ostvarenje jednog odreñenog političkog pravca, rešavanje eventualnih sporova, otklanjanje pogrešnih predstava o zemlji. Jednom rečju, diplomatskim kanalima ostvaruje se spoljna politika“. (Smilja Avramov, Milenko Kreča, Meñunarodno javno pravo, Savremena administracija, Beograd, 2003, 148.) 5. Vidovi diplomatije Dva osnovna vida savremen diplomatije su: bilateralna (dvostrana) diplomatija (diplomatski odnosi izmeñu dve države) i multilateralna (višestrana) diplomatija (diplomatski odnosi izmeñu više država). Zavisno od prirode diplomatskog predmeta, aktera diplomatskog procesa, načina ostvarivanja diplomatskih ciljeva, vremenskog okvira u kojem se odvija diplomatski proces i dr., bilateralna i multilateralna se manifestuju kroz brojne i raznovrsne oblike (modalitete), kao što su: (1) globalna diplomatija, (2) regionalna diplomatija, (3) korporativna diplomatija, (4) ekonomska diplomatija, (5) diplomatija opravdanja (alibi diplomatija), (6) diplomatija izvinjenja (apolodži diplomatija), (7) preventivna diplomatija, (8) diplomatija prinude, (9) diplomatija detanta, (10) diplomatija razoružanja, (11) tajna diplomatija, (12) javna diplomatija, (13) otvorena diplomatija, (14) neformalna (nezvanična) diplomatija, (15) humanitarna diplomatija, (16) diplomatija nevladinih organizacija (NVO), (17) ekološka diplomatija, (18) verska diplomatija, (19) sportska diplomatija, (20) partijska diplomatija, (21) parlamentarna diplomatija, (22) municipalna diplomatija, (23) lična (personalna) diplomatija, (24) podzemna (špijunska) diplomatija i dr. Svaki od ovih modaliteta savremene diplomatije, osim opštih karakteristika zajedničkih za bilateralnu i/ili multilateralnu diplomatiju, ima i svoje specifičnosti i zavreñuje posebnu teorijsko - analitičku i stručnu obradu. 6. Diplomatija i me ñunarodni odnosi Pojam diplomatije u punom i pravom značenju nije moguće odrediti bez njenog povezivanja sa pojmovima kao što su meñunarodni subjekti, meñunarodni odnosi, meñunarodno pravo, spoljna politika, spoljni poslovi, spoljnopolitička delatnost i dr. 6.1. Meñunarodni subjekti

U današnjem svetu je na političkoj i diplomatskoj sceni mnoštvo meñunarodnih subjekata. To su, pored ostalih, sledeći: pojedinačne države, nacionalne organizacije, meñunarodne i meñudržavne organizacije, regionalne integracije, globalne korporacije, meñunarodne

312

nevladine organizacije, politički pokreti, verske organizacije, i dr. U političkoj teoriji susreću se različite klasifikacije meñunarodnih subjekata. Najčešća klasifikacija meñunarodnih subjekata je na one koji se odnose: (1) na državni i meñudržavni subjektivitet (države i meñunarodne organizacije); (2) na nedržavne, tj. transnacionalne subjekte (neprofitne organizacije, nevladine organizacije, narodi, pojedinci); i (3) na subjekte mešovitog karaktera, kao što su, na primer, katolička crkva, oslobodilački i drugi politički pokreti, meñuregionalni subjekti, i dr. (Više o meñunarodnim subjektima vidi: Vojin Dimitrijević, Obrad Račić, Vladimir ðerić, Tatjana Papić, Vesna Petrović i Saša Obradović, Osnovi Meñunarodnog javnog prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2005, 71 - 149; Filip Turčinović, Uvod u meñunarodne odnose, Pravni fakultet, Banja Luka, 2007, 87 - 127.) 6.2. Meñunarodni odnosi Pod meñunarodnim odnosima podrazumeva se kompleks ponašanja, interakcija i uzajamnih veza i odnosa meñunarodnih subjekata na svetskoj sceni, a predmet su posebne naučne discipline (Nauke o meñunarodnim odnosima), koja se "bavi proučavanjem društvenih pojava u meñudržavnom prostoru, u sferi koja se nalazi izvan unutršnjeg živoa nacionalnih zajednica. Meñunarodni odnosi kao specifična društvena pojava posledica su izdeljenosti sveta na suverene države. ... Države ne čine samo bitan elemenat koji uslovljava postojanje meñunarodnih odnosa već su i osnovni njihovi subjekti. Meñutim, ... one nisu jedini učesnici ili akteri tih odnosa, već se tu pojavljuju i drugi entiteti – meñunarodne organizacije (vladine i nevadine), nacionalna i multinacionalna pravna lica, pa i pojedinci. ... Politički odnosi čine osnovnu sadržinu meñunarodnih odnosa (u užem smislu) i samim tim je i politikološka komponenta bitna u nauci o meñunarodnim odnosima“. (Vidi i: Ljubivoje Aćimović, Nauka o meñunarodnim odnosima – teorije i istraživački pravci, Naučna knjiga/Institut za meñunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1987, 7 - 15.)

Iako izučavanje i teorijsko uopštavanje meñunarodnih odnosa datira još od vremena velikih filozofa stare Grčke, u okviru teorija o državi i pravu, predmet samostalne naučne discipline postali su tek u 20. veku. (Igor Janev, Teorije o meñunarodnim odnosima i spoljnoj politici, Plato, Beograd, 1998, 5.) Meñunarodni odnosi izmeñu pojedinačnih država su bilateralni odnosi, a izmeñu više država unutar meñunarodnih organizacija, kao i izmeñu njih, su multilateralni odnosi. U strukturi ukupnih meñunarodnih odnosa veći deo čine bilateralni odnosi, to jest odnosi izmeñu država. Meñutim, značaj i uloga multilateralnih odnosa progresivno se povećava. Meñunarodni odnosi se tiču suštinskih pitanja savremenog sveta, kao što su mir, rat, održivi razvoj, sloboda, demokratija, ljudska prava i dr. Mogući naučno-teorijski okvir proučavanja meñunarodnih odnosa su sledeća fundamentalna pitanja: (1) nacija i svet, (2) rat i mir, (3) moć i nemoć, (4) meñunarodna politika i meñunarodna zajednica, (5) prosperitet i siromaštvo, (6) sloboda i potlačenost, (7) realnost i iluzija, (8) aktivnost i apatija, (9) revolucija i stabilnost, (10) identitet i transformacija. (Turčinović, 16.)

Meñu najznačajnijim segmentima meñunarodnih odnosa su meñunarodna politika, meñunarodno pravo, diplomatsko-konzularno pravo, dplomatska nauka, diplomatska istorija i dr.

313

6.3. Meñunarodna politika Pojmom "meñunarodna politika" se identifikuju prekogranične interakcije vlada pojedinačnih država ili njihovih akreditovanih i ovlašćenih predstavnika, koje imaju specifičan politički sadržaj, karakter i cilj. Bez obzira na to kakav su krajnji ciljevi meñunarodne politike, njen neposredni cilj je uvek moć. "Meñunarodna politika je, kao svaka politika, borba za moć. Državnici i narodi mogu želeti slobodu, bezbednost, prosperitet ili samu moć. Oni mogu da definušu svoje ciljeve kao religiozne, filozofske, ekonomske ili kao društveni ideal. ... Ali kad god se oni bore da ostvare svoj cilj putem meñunarodne politike, oni to čne putem borbe za moć". (Hans J. Morgenthau, Politics Among Nations, Knopf, New York, 1960, 27.) Meñunarodna politika je, u stvari, meñudržavna politika. Meñutim, u savremenoj diplomatskoj praksi i političkoj teoriji se više koristi pojam "meñunarodna politika" nego "meñudržavna politika" zbog konotacija koje u tom pogledu sobom nose federalizam i federacije. (Graham Evans and Jeffrey Newnham, International Relations, Penguin Books, London, 1998., 272 - 273.) 6.4. Meñunarodno pravo Termin "meñunarodno pravo" je iskovao Jeremy Bentham, 1780. godine, i odnosi se na "sistem pravila koja povezuju države i druge agente u njihovim meñusobnim odnosima". (Ibid, 261.) Meñunarodno pravo "predstavlja jedan specifičan normativni poredak, koji reguliše odreñene društvene odnose i proces u meñunarodnoj zajednici, a sankcionisan je od strane država i meñunarodnih organizacija". (Smilja Avramov, Meñunarodno javno pravo, šesto izdanje, Savremena administracija, Beograd, 1980, 3.) Odnosno, meñunarodno pravo je "nauka koja proučava sistem pravnih pravila koja regulišu odnose izmeñu država i odnose u meñunarodnoj zajednici". (Velibor Gavranov, Momir Stojković, Meñunarodni odnosi i spoljna politika Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1972, 15.) Meñunarodno pravo je "najstarija disciplina u oblasti meñunarodnih odnosa u širem smislu i svakako najrazvijenija odnosno najcelovitije formirana disciplina u razdoblju koje je prethodilo pojavi nauke o meñunarodnim odnosima... Razvoj meñunarodnog prava je višestruko interesantan sa stanovišta proučavanja evolucije naučne misli u široj oblasti meñunarodnih odnosa. Prvo, radi se o disciplini koja se u ovoj oblasti najranije razvila i relativno dosta rano dostigla stupanj izgrañene naučne discipline. Drugo, u procesu njenog razvoja i formiranja ona je pratila i odražavala evoluciju meñunarodnih odnosa. Treće, u okviru doktrinarnih rasprava o meñunarodnopravnim pitanjima zahvatana su, mada marginalno, i pitanja iz političke oblasti, kao što su pravedni i nepravedni rat, mir, suverenitet, samoopredeljenje, savezi, meñunarodne organizacije i dr. I četvrto, razvijena meñunarodnopravna nauka – njena doktrina, naučno-dokumentaciona graña i metodologija – pripremili u odreñenoj meri (možda više nego ostale srodne discipline) teren za pojavu nauke o meñuarodnim odnosima u XX veku". (Aćimović, 20 - 30.)

314

Uobičajena je podela meñunarodnog prava na javno i privatno. Pod meñunarodnim javnim pravom se podrazumeva "pravo koje reguliše odnose izmeñu država kao i odnose izmeñu država i drugih subjekata meñunarodnog prava". (Pravni leksikon, 560.) Pod meñunarodnim privatnim pravom se podrazumeva "skup pravnih normi, kojima se regulišu grañanskopravni odnosi sa stranim elementom". (Ibid, 563.) Meñunarodni subjekti se u političkoj teoriji i diplomatskoj praksi najčešće nazivaju i subjekti meñunarodnih odnosa i meñunarodnog prava. 7. Diplomatija i spoljna politika 7.1. Šta je spoljna politika? Spoljna politika označava delovanje države u meñunarodnim odnosima, u njenim odnosima sa drugim državama, odnosno meñunarodnim organizacijama. To podrazumeva i kompleks političkih, bezbednosnih, ekonomskih i drugih odnosa u koje pojedina država ili drugi meñunarodni subjekt svojim delovanjem, akcijama i aktivnostima stupa sa spoljnim svetom, rukovoñeni sopstvenim unutrašnjim i spoljnim interesima, u okviru datog sistema odnosa u meñunarodnoj zajednici. Spoljna politika predstavlja: "(1) političke i bezbednosne politike usvojene od strane države u odnosima sa spoljnim svetom, (2) sve politike (uključujući ekonomske politike) usvojene od strane države u odnosu sa spoljnim svetom". (G. R. Berridge and Alan James, A Dictionary of Diplomacy, Second Edition, Palgrave Macmillan, New York, 2003, 107.) Akcije i aktivnosti države i drugih subjekata meñunarodnih odnosa i meñunarodnog prava predstavlja njihovu spoljnopolitičku delatnost. Oblici u kojima se ispoljava spoljnopolitička delatnost, u organizacionom i funkcionalnom smislu, predstavljaju spoljne poslove date države i drugog subjekta meñunarodnih odnosa i meñunarodnog prava. Osnovni proizvod spoljnopolitičke delatnosti države i drugih subjekata meñunarodnih odnosa i meñunarodnog prava su njihove spoljnopolitičke odluke. Donošenje spoljnopolitičkih odluka je preduslov svake spoljnopolitičke delatnosti (akcije i aktivnosti) radi njihove realizacije. "Spoljna politika se sastoji u neprekidnom procesu donošenja odluka i postupanja po njima", a spoljnopolitička delatnost je, u stvari, "neprekidno donošenje spoljnopolitičkih odluka". (Vojin Dimitrijević, Radoslav Stojanović, Meñunarodni odnosi, četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Novinsko-izdavačka ustanova Službeni list SRJ, Beograd, 1966, 233.) Svaka savremena država vrši spoljne poslove, odnosno vodi odgovarajuću spoljnu politiku. U savremenom svetu ima toliko spoljnih politika koliko ima i suverenih država, kao što su, na primer, američka, kineska, indijska, ruska, brazilska, srpska i druge spoljne politike.

315

Isto tako i meñunarodne organizacije i institucije (meñunarodni organizmi) najčešće imaju i svoje sopstvene spoljne politike. Na primer, Evropska unija, kao organizaciono institucionalizovana regionalna evropska integracija, ima svoju spoljnu politiku, koja, pored ostalog, predstavlja odgovarajuću sintezu nacionalnih spoljnih politika njenih država članica. (Vidi i: Milutin Janjević, Spoljna politika Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2007.) Izmeñu spoljnih politika pojedinačnih država i meñunarodnih organizama postoje veće ili manje razlike, ponekad dijametralno suprotne, odnosno postoje veće ili manje sličnosti, ali, po pravilu, nikad nisu u svemu identične. "Spoljna politika nije statički odnos koristi i troškova. Spoljna politika uključuje vrednosti i značenja. Oblici društvene svesti mogu deteminantno uticati na ovaj vid odnosa. Spoljna politika u velikoj meri zavisi od volje ljudi koji je formulišu i usmeravaju. Pri nastaknu države, ovu politiku, kao i druge osnovne državne politike kreirao je vladar. ... Spoljna politika u odnosu na veći broj zemalja nije, meñutim, bila ni u početku razvoja prvih državnih zajednica isključivo zavisna od vladarevih odluka. Ona je bila povezana sa komparativnim menjanjem jačine aktera i kretanjima unutar država. Kolektivna svojstva u početnom periodu razvoja društva imala su manji uticaj nego kasnije, Ipak stvaranje društva uvodilo je pravila kojih su se vladari morali pridržavati. Ova pravila su, kao i danas, rezultat nekontrolisanih kretanja. Spoljna politika predstavlja stoga i ustanovu i režim. Ova zavisi od dva nivoa promenljivih (meñunarodnog i unutrašnjeg), kao i volje subjekata koja takoñe može biti uslovljena zakonitostima kretanja u društvu. Ova zakonitost nije uvek deterministički odreñena. (Igor Janev, Teorija meñunarodne politike i diplomatije i nova definicija politike, Institut za političke studije, Beograd, 2006, 169.) 7.2. Odnos spoljne i unutrašnje politike Politika svake savremene države je komponovana od unutrašnje i spoljne politike. Te dve politike se nalaze u specifičnom odnosu i kvalitet spoljne politike najneposrednije zavisi od uspešnosti unutrašnje politike. Plodotvornu unutrašnju politiku, po pravilu, prati uspešna, plodotvorna spoljna politika, sa zapaženim povratnim pozitivnim uticajima. Iza neuspešne unutrašnje politike (privredna stagnacija, inflacija, nezaposlenost, enormna spoljna zaduženost, nepoštovanje ljudskih prava, odsustvo vladavine prava, prisustvo korupcije i kriminala i dr.) ne može da postoji uspešna spoljna politika, ne bar u dužem vremenskom intervalu. Spoljna politika, bez obzira na stepen njene organizovanosti i kadrovske osposobljenosti, nije u mogućnosti, sama po sebi, da na trajnoj ili trajnijoj osnovi otklanja slabosti koje stvara i reprodukuje unutrašnja politika. 7.3. Diplomatija – instrument spoljne politike Diplomatija je u najtešnjoj vezi sa održavanjem meñunarodnih odnosa, sa spoljnom politikom, sa spoljnim poslovima, sa spoljnopolitičkom delatnošću, sa donošenjem spoljnopolitičkih odluka, a naročito sa sprovoñenjem tih odluka u život. Meñutim, izmeñu pojmova "diplomatija" i "spoljna politika", odnosno "spoljni poslovi", ne može se staviti znak jednakosti.

316

Spoljna politika i spoljni poslovi su širi pojmovi od diplomatije, koji u sebe uključuju i diplomatiju. U tom kontekstu, na teorijskom planu, susreću se, pored ostalih, sledeći stavovi: – diplomatija je "sredstvo spoljne politike date države" (Momir Stojković, Predgovor knjige Miodraga Mitića "Diplomatija – delatnost, organizacija, veština, profesija", 1 - 2.), – diplomatija "označava spoljnopolitičku delatnost države u odnosu na druge subjekte meñunarodnog prava i meñunarodnih odnosa - države i od njih osnovane meñunarodne organizacije" (Miodrag Mitić, Diplomatija – kao sredstvo za promociju, ostvarivanje i zaštitu poslovnih interesa, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, 7.), – diplomatija je "voñenje spoljne politike jedne države ili više država". (Janković, 9.), – "spoljna politika odreñuje strategiju, a diplomatija taktiku ostvarivanja spoljnopolitičkih ciljeva i interesa država... Dok spoljna politika kroz društvenu funkciju odreñuje načela, opšte smjernice, glavne spoljnopolitičke interese, ciljeve i modele, diplomatija treba da obezbedi njihovo konkretno ostvarivanje radnjama usmjerenim prem drugim državama, shodno već utvrñenim osnovnim principima". (Radoslav M. Raspopović, Diplomatija Crne Gore 1711 - 1918, Istorijski institut Crne Gore/Novinsko izdavačka ustanova Vojska, Podgorica/Beograd, 1966, 11 - 14.) i – diplomatija je "skup načina ostvarivanja spoljne politike", ali i "sistem oslonjen na opšte pravce spoljne politike". (Janev, 170.) Diplomatija je onaj deo spoljne politike, odnosno spoljnih poslova, koji se odnosi na realizovanje, odnosno praktično ostvarivanje spoljnopolitičkih odluka koje donose nadležni organi države (šef države, vlada, parlament ili druga ustavom odreñena tela državne vlasti). 7.4. Meñuzavisnost spoljne politike i diplomatije Pojam "spoljna politika" podrazumeva dva odvojena, ali i meñusobno tesno povezana politička procesa. Prvi proces predstavlja političku aktivnost na stvaranju, utvrñivanju spoljne politike, na donošenju spoljnopolitičkih odluka od strane najviših državnih organa, saglasno ustavnom ureñenju date zemlje. Stvaranje spoljne politike u savremenim demokratskim društvima je u nadležnosti najviših državnih organa date zemlje: parlamenta, predsednika republike, vlade, uključujući ministarstvo inostranih poslova, kao poseban resor vlade, i diplomatske i konzularne misije koje se nalaze pod "krovom" tog ministarstva. To su institucionalni (državni) organi zaduženi za stvaranje spoljne politike i održavanje meñunarodnih odnosa. Najviši organ koji predstavlja državu u meñunarodnim odnosima je šef države, meñunarodno priznat. Uobičajena praksa je da predlog spoljne politike date države predlaže njena vlada, a parlament, uz saglasnost šefa države, utvrñuje spoljnu politiku.

317

Drugi proces predstavlja diplomatsku aktivnost kojom se praktično ostvaruje utvrñena spoljna politika, odnosno realizuju donete spoljnopolitičke odluke. To je glavni zadatak i cilj diplomatije, iz kojeg proizilaze sve njene ostale osobenosti. Diplomatija najneposrednije zavisi od spoljne politike, bez koje nema ni diplomatije. Zadatak je diplomatije da ide "u stopu" za i sa spoljnom politikom, da prati njen dinamizam i njoj svojstvene promene. Pri tome, uloga diplomatije nije pasivna, niti je samo nekakav puki "izvršilac" utvrñene spoljne politike. Diplomatija se nalazi u središtu spoljne politike, pa stoga ima mogućnost da na nju i direktno utiče. Stvaranje i ostvarivanje spoljne politike su povezani procesi koji zavise jedan od drugoga. Nosioci oba procesa su upućeni jedan na drugog i meñusobno sarañuju. U stvaranju spoljne politike, odnosno formulisanju spoljnopolitičkih stavova date zemlje, učestvuju i njene nadležne profesionalne diplomatske službe. Po pravilu, nacrt koncepta spoljne politike date zemlje formuliše se u njenom državnom resoru spoljnih poslova (ministarstvu inostranih poslova sa diplomatskim misijama), koji, potom, razmatra vlada i utvrñuje kao svoj predlog i upućuje ga parlamentu na razmatranje. U demokratskim zemljama parlamenti, kao kreatori spoljne politike, bez obzira na to kako su organizovani (jednodomni ili dvodomni - donji i gornji dom, senat i predstavnički dom), često se pojavljuju i u ulozi njenog neposrednog sprovoñenja (spoljnopolitička aktivnost predsednika parlamenta, spoljnopolitička aktivnost parlamentarnih odbora za spoljne poslove, spoljnopolitička aktivnost specijalnih parlamentarnih misija i dr.), i to ne samo na bilateralnom nego i na multilateralnom planu (na primer, učestvovanje u aktivnostima Interparlamentarne unije i dr.). 7.5. Uloga vaninstitucionalnih aktera u stvaranju spoljne politike U procesu formulisanja koncepta spoljne politike jedne države važnu ulogu imaju brojni vaninstitucionalni činioci, odgovarajuće nezavisne naučne i stručne institucije i nevladine organizacije, kao i kompetentni pojedinci za pitanja spoljne politike, kako iz sveta nauke tako i iz javnog života. Izradi nacrta koncepta spoljne politike najčešće prethodi priprema odgovarajuće analitičke osnove. Na primer, posebna studija Foruma za meñunarodne odnose pri Evropskom pokretu u Srbiji, jedne od nevladinih organizacija sa sedištem u Beogradu, poslužila je kao analitička osnova za formulisanje koncepcijskih osnova i strateških pravaca nove spoljne politike naše države nakon demokratskih političkih promena 5. oktobra 2000. godine. (Jugoslavija i svet 2000, Evropski pokret u Srbiji/Forum za meñunarodne odnose, Beograd, septembar 2000.) Nova spoljna politika, koju je Savezna skupština SR Jugoslavije prihvatila 24. oktobra 2001. godine, značila je ne samo raskid sa dotadašnjom spoljnom politikom (napušten je, pored ostalog, koncept o državnom kontinuitetu SR Jugoslavije sa SFRJ), nego je označila i novi početak naše države na meñunarodnoj sceni (SR Jugoslavija, pored ostalog, primljena je u OUN kao nova država).

318

U meñuvremenu, od 5. oktobra 2000. godine naovamo, u procesu tranzicije i demokratske transformacije društva, u unutrašnjoj i spoljnoj politici naše države su se neprestano odvijale odgovarajuće promene i prilagoñavanja novim društvenim realnostima (transformacija SR Jugoslavije u Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, dezintegacija SCG, transformacija Srbije u meñunarodno priznatu državu, prijem Srbije u Program NATO Partnerstvo za mir, parafiranje i potpisianje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji i dr.). Sadašnje vreme traži i nove odgovore na izazove koje sobom nose procesi globalizacije ekonomije, prava, politike i meñunarodnih odnosa uopšte. Meñunarodni položaj Srbije, kao i svih drugih država u svetu, najneposrednije zavisi od sadržine i dinamike tih procesa. Zato se definisanje prioriteta spoljne politike Srbije sada iznova nameće kao neodložan strateški državni zadatak. Odnosno, neophodno je, pored ostalog, bliže i konkretnije definisati pitanja kao što su: odnos Srbije prema evropskim i evroatlantskim integracijama (Evropska unija, Partnerstvo za mir, NATO i dr.); spoljna politika Srbije u kontekstu rešavanja statusa Kosova i Metohije i očuvanja teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta; perspektiva odnosa Srbije sa SAD, Ruskom Federacijom i drugim najznačajnijim akterima na savremenoj svetskoj političkoj sceni (Kina, Indija, Brazil i dr.); odnosi i saradnja Srbije sa državama u regionu Balkana; odnos Srbije prema multilateralnim inicijativama za saradnju u regionu (CEFTA, Regionalni savet za saradnju i dr.); energetska bezbednost i spoljna politika Srbije i drugo. 8. Diplomatija i pravo (corpus diplomaticus) Diplomatija, diplomatski i konzularni odnosi, diplomatska delatnost, diplomatska profesija i diplomatsko organizovanje regulisani su odgovarajućim meñunarodnim konvencijama (tzv. meñunarodnim zakonodavstvom), koje čine osnovu savremenog diplomatskog i konzularnog prava. 8.1. Bečka konvencija o diplomatskim odnosima Bečka konvencija o diplomatskim odnosima je potpisana u Beču 18. aprila 1961. godine ("Službeni list SFRJ", Meñunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 2/1964), a stupila na snagu 24. aprila 1964. godine. Tom konvencijom je kodificiran najvažniji deo do tada postojećeg običajnog meñunarodnog prava, uz neke nove dispozicije. U njoj su sadržane odredbe o pravima i obavezama države prijema i države imenovanja u pogledu stalnih diplomatskih misija, imuniteta i privilegija diplomata i konzula, administrativnog, tehničkog i drugog osoblja diplomatske misije. 8.2. Bečka konvencija o konzularnim odnosima Bečka konvencija o konzularnim odnosima je potpisana u Beču 24. aprila 1963. godine ("Službeni list SFRJ", Meñunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 5/1966), a stupila na snagu 1967. godine. Tom konvencijom je regulisan najveći broj pitanja koja su do tada bila regulisana bilateralnim sporazumima država, kao što su statusna pitanja karijernih i počasnih konzula, konzularnih predstavništava, prava i obveze država prijema i država imenovanja u konzularnim odnosima i dr. 8.3. Konvencija o specijalnim misijama

319

Konvencija o specijalnim misijama, potpisana u Njujorku 8. decembra 1969. godine (Jugoslovenska revija za meñunarodno pravo, br. 2 - 3, Beograd, 1972), definiše specijalnu misiju kao “privremenu misiju koja predstavlja državu koju jedna država upućuje u drugu državu, uz saglasnost ove poslednje, radi pregovaranja o odreñenim pitanjima ili izvršavanju odreñenog zadatka“. 8.4. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod meñunarodnom zaštitom Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod meñunarodnom zaštitom, uključujući i diplomatske agente, potpisana je u Njujorku 14. decembra 1973. godine ("Službeni list SFRJ", Meñunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 54/1976). Prema toj konvenciji, primarna krivična dela su ubistva, kidnapovanje ili drugačiji napadi na osobe ili slobodu meñunarodno zaštićenih lica. Meñunarodno zaštićena lica su šefovi država, ministri inostranih poslova i druge ličnosti sličnog ranga. 8.5. Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera je usvojena u Beču 14. marta 1975. godine ("Službeni list SFRJ", Meñunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 3/1977), predstavlja začajnu pravnu osnovu na kojoj je moguće izgrañivati jedan potpuniji i razgranatiji sistem multilateralne diplomatije. Tom konvencijom je regulisano stalno predstavljanje država kod meñunarodnih organizacija. (Vidi i: Vitomir Popović, Filip Turčinović, Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Banja Luka, 2007, 263 - 267.) 8.6. Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija je usvojena u Njujorku 21. novembra 1947. godine. ("Službeni list FNRJ", br. 20/1950.) 8.7. Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija je usvojena u Njujorku 13. februara 1946. godine. ("Službeni list FNRJ", br. 20/1950.) Ovih sedam meñunarodnih konvencija predstavljaju savremeni corpus diplomaticus – meñunarodnopravna pravila kojima su regulisani odnosi izmeñu država, izmeñu država i meñunarodnih organizacija i izmeñu samih meñunarodnih organizacija. U tim konvencijama, posebno u Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima (1961) i Bečkoj konvenciji o konzularnim odnosima (1963), koje su veoma široko prihvaćene, kodifikovana je koncepcija savremene diplomatije, prihvaćene su opšte norme običajnog prava iz oblasti meñunarodnih odnosa, diplomatije i konzularnog poslovanja, koje je kao takve vreme potvrdilo. 8.8. Akti Saveta Evrope

320

Osim pomenutih sedam konvencija, kao izvor evropskog diplomatskog prava vredno je pomenuti: 1) Opšti sporazum o privilegijama i imunitetima Saveta Evrope, usvojen 2. septembra 1949. godine (stupio na snagu 10. septembra 1952. godine), 2) Protokol uz Opšti sporazum o privilegijama i imunitetima Saveta Evrope, usvojen 6. novembra 1952. godine (stupio na snagu 11. jula 1956. godine) i 3) Evropsku konvenciju o konzularnim funkcijama, donetu u okviru Saveta Evrope 11. decembra 1967. godine. (Jugoslovenska revija za meñunarodno pravo, br.2, Beograd, 1971, 276 - 289.) 8.9. Ostali izvori diplomatskog prava Osim pomenutih konvencija, izvori diplomatskog prava su i bilateralni meñunarnodni ugovori, kao i običajno meñunarodno pravo koje se odnosi na pitanja koja nisu ureñena meñunarodnim konvencijama i bilateralnim ugovorima. Pod diplomatskim pravom u širem smislu podrazumevaju se i propisi nacionalnog zakonodavstva pojedine države koji ureñuju delatnost zastupanja države u inostranstvu, kao što je, na primer, u našoj državi Ustav Republike Srbije i, posebno, Zakon o spoljnim poslovima. 9. Sila i diplomatija Pod silom se podrazumeva primena sredstava prinude radi nametanja volje drugima da bi se ostvarili sopstveni interesi. A sposobnost primene sile predstavlja političku moć. “Istorijsko iskustvo pokazuje da posedovanje sile doprinosi političkoj moći, pa se čak neki put celokupna politička moć zasniva na sili“. (Radoslav Stojanović, Sila i moć u meñunarodnim odnosima, Radnička štampa, Beograd, 1982, 29 i 83.) 9.1. Svojstva sile Osnovna svojstva sile su sledeća: “1) sila obezbeñuje održavanje autonomnosti, pred pretnjom silom koju drugi poseduju; 2) veći posednici sile imaju mogućnost šre upotrebe sile, onemogućavajući neizvesne reperkusije; 3) što su države veći posednici snage uživaju širi opseg bezbednosti u odnosima sa manje važnim državama i imaju više uticaja na ’igru ’ koja će se ’igrati’ i njezina pravila; 4) svojim posledicama velika snaga daje visok ’udeo’ u sistemu i sposobnost delovanja; za njih upravljanje postaje kako isplativo, tako i moguće“. (Janev, 45.) Kroz čitavu istoriju sila i politička moć bili su nerazdvojivi pratioci razvoja ljudskog društva. Ništa se u tom pogledu nije suštinski promenilo ni u novije vreme, pa ni na početku 21. veka, osim što je repertoar ispoljavanja sile i moći postao raznovrsniji. Pored sile u klasičnom obliku (oružane, vojne), ona se u savremenim meñunarodnim odnosima pojavljuje i kao tehnološka, ekonomska, komunikaciona, kulturna, ideološka i druga. Politička moć bazirana na upotrebi takvih, neklasičnih oblika sile često može da ima jače dejstvo i šire posledce od upotrebe “gole sile“ (oružja).

321

Vojna sila i politička moć izvedena iz nje oduvek je bila efikasno sredstvo ostvarivanja utvrñenih ciljeva spoljne politike. “Uloga vojne sile u meñunarodnim odnosima zasnovanim na politici sile ima izuzetan značaj; ona je onaj krajnji argument koji druge postupke i metode čini efikasnim jer predstavlja pretnju da, u slučaju neuspeha bilo kojeg od njih, ona dobije poslednju odlučujuću reč“. (Stojanović, 82 - 83.) 9.2. Sukobi i ratovi U proteklih 5.500 godina čovečanstvo je vodilo 14.513 ratova. (B. C. Urlanis, Ratovi i stanovništvo Evrope, Moskva, 1960, 439, a prema: Gavranov, Stojković, 41.) Klatno meñunarodnih odnosa se u ljudskoj istoriji znatno više zadržavalo u zoni sukoba i ratova, nego u zoni mira i saradnje. “Smatra se da je u svetu tokom 3.000 godina zabeležene ljudske istorije samo 300 godina (ili 10% od tog vremena) prošlo u miru i bez ratnih konflikata“. (Vukašin Pavlović, Društveni pokreti i promene, Službeni glasnik, Beograd, 2006, 199, a prema Lutwark, 1998, Microsoft Enciclopedia). Na primer, u 19, 20 i na početku ovog veka SAD su oružano intervenisale u više država i regiona širom sveta. Samo od 1912. do 1932. godine SAD su, bez odobrenja Kongresa, izvršile 85 intervencija oružanim snagama. (Gavranov, Stojković, 41 - 42.) Posle raspada SSSR, SAD su ostale dominantna vojno-politička sila u svetu. U poslednje dve decenije one su oružano intervenisale u Libiji (1989), Filipinima (1989), Panami (1989 - 1990), Liberiji (1990), Iraku (1990 - 1991. i 2003), Haitima (1991. i 1994 - 1996. i 2004), Somaliji (1992 - 1994), Bosni (1993 - 1995), Hrvatskoj (1995), Zairu (1996 - 1997), Liberiji (1997), Sudanu (1998), Avganistanu (1998. i 2001), Iraku (2003) i dr. (O broju i vrsti oružanih intervencija SAD u inostranstvu u periodu od 1798. do 2005. godine vidi i: Global Policy Forum, US Interventions Abroad – US Military and Clandestine Operations in Foreign Countries - 1798 - Present, December 2005, www.globalpolicy.org.) Posle 1945. godine svi predsednici SAD, izuzimajući Džimi Kartera (1977 - 1981), rukovodili su bar jednom spoljnom vojnom intervencijom. Na primer, u novije vreme, Džordž Buš Stariji je izvršio invaziju na Panamu i Irak, Bil Klinton je dva puta inicirao neprijateljstva na Balkanu, Džordž Buš Mlañi je okupirao Irak i Avghanistan. (Fareed Zakaria, International True or False: We Need a Wartime President, Newsweek, New York, July 7-14, 2008.) U meñunarodnim odnosima se oružana sila najčešće koristi kao argument političke snage umesto snage političkih argumenata zasnovanih na meñunarodnom pravu. Oružani sukobi i ratovi su “odavno, a naročito tokom poslednjih nekoliko decenija bili prevashodno aktivnost velikih sila i to ne samo globalni, već i većina tzv. nacionalnih i subnacionalnih sukoba. Empirijski podaci posleratnog perioda pokazuju da je učešće velikih sila u ratovima iznosilo oko 80 procenata. Stoga se rat ne može više smatrati aktivnošću koja je normalno rasporeñena meñu čitavom skupinom država članica meñunarodnog sistema, već je on vid ponašanja specijalno svojstven onim držvama koje zauzimaju položaj velikih sila“. (George Modelski, War and the Great Powers, Peace Research Society /International/, Papers, Vol. XVIII, 1972, 35 - 59.) Po logici politike sile, diplomatija je moćna onoliko koliko iza nje stoji organizovana vojna i oružana, a i svaka druga sila (tehnološka, ekonomska i slično). U tom kontekstu, pruski kralj Frederick the Great (Frederick William II, 1712 - 1786) je verovatno bio u pravu kad je rekao: “Diplomatija bez moći isto je što i orkestar bez partiture”. (Chas. W. Freman, Jr., The Diplomat’s Dictionary, United States of Peace Press, Washington D.C., 2001, 30.)

322

Nametanje rešenja u meñunarodnim odnosima upotrebom gole oružane sile, dovodi u pitanje smisao i suštinu diplmatije kao sredstva za rešavanje meñunarodnih sporova mirnim putem, kroz diplomatske razgovore i pregovore. Svaki oružani sukob je posledica nemoći diplomatije da se odreñeni meñunarodni konflikt reši mirnim putem. Meñutim, potreba za diplomatijom ne nestaje sa nastankom oružanog ili ratnog sukoba. Ni jedan oružani ili ratni sukob nije trajao večno, završio se pre ili kasnije, ali uvek uz pomoć diplomatije, kroz mirovne diplomatske pregovore strana u konfliktu, koji se neretko vode i dok traju ratne operacije. “Ako je rat krajnje sredstvo za rešenje odnosa izmeñu država, kada se svi drugi pokušaji pokažu kao nedovoljni i primena vojne sile ostane jedini način za regulisanje tih odnosa, svršetkom rata odnosi izmeñu država opet dolaze potpuno u ruke diplomata“. (Karović, 75.) 9.3. Preventivna diplomatija Ključna funkcija diplomatije je spreči izbijanje sukoba i ratova, da održava normalne meñunarodne odnose. To je preventivna diplomatija. Pod preventivnom diplomatijom se “podrazumeva niz mera i taktika koje se koriste u sprečavanju da potencijalni konflikti prerastu u sukobe nižg ili višeg intenziteta. U osnovi, preventivna diplomatija predstavlja jedno novo iskustvo - novi pristup ljudima – grañanima. Prema logici preventivne diplomatije, država više nije centar političkih odnosa - to je čovek, pojedinac, grañanin“. (Zoran Vitorović, Preventivna diplomatija? – kako sprečiti sukobe i ratove, Ars Libri, Banja Luka, 2003, 9.) U naučnim, stručnim i diplomatskim krugovima se danas se preventivnoj diplomatiji posvećuje velika pažnja. (Vidi i: Preventive Diplomacy, Edited by Kevin M. Cahill, Routlegde, New York/London, 2000.) 10. Diplomatija i nauka 10.1. Diplomatska nauka Diplomatija je, pored ostalog, i možda pre svega, posebna naučna disciplina u sistemu društvenih nauka, kao što su meñunarodno pravo, meñunarodni odnosi, politikologija, ekonomija i dr., koja se bavi izučavanjem spoljne politike, spoljnih poslova i spoljnih odnosa države u sistemu meñunarodnog prava, koja pomaže da se bolje razume veoma složena anatomija meñunarodnih odnosa u savremenom svetu i zakonitosti koji njima vladaju. U tom smislu se za diplomatiju kaže da je: (1) "nauka o spoljnim odnosima zasnovanim na opštoj teoriji pregovora po odreñenoj proceduri" (Encyclopaedia Britannica, Volume 7, Encyclopaedia Britannica, INC, Chicago - London - Toronto, 1953, 403.), (2) "nauka o spoljnim poslovima države" (Stevan ðorñević i Miodrag Mitić, Diplomatsko i konzularno pravo, Službeni list SRJ, Beograd. 2000, 57.), (3) "nauka o zastupanju interesa države u odnosima izmeñu subjekata meñunarodnog prava" (Popović, 234.) i (4) "u širem smislu ... nauka o spoljnim odnosima država; u užem smislu to je nauka i veština zastupanja države i pregovaranja izmeñu subjekata meñunarodnog prava" (Avramov, Kreča, 147.)

U savremenim uslovima, sa globalizovanjem politike, prava i ekonomije, odnosno sa globalizovanjem meñunarodnih odnosa, ne samo da je porastao značaj diplomatije kao

323

praktične delatnosti nego je "porastao i značaj diplomatije kao naučne discipline, kako za usavršavanje diplomatske prakse tako i za razumevanje ovog oblika meñunarodnih odnosa". (Gavranov, Stojković, 16.) Diplomatija i diplomatska aktivnost se, u krajnjoj instanci, svodi na odreñeni kvantum raznovrsnog naučnog i stručnog znanja, na sublimaciju tog znanja u obavljanju svakodnevnih konkretnih bilateralnih i multilateralnih diplomatskih poslova. Centralno pitanje u svakoj savremenoj diplomatskoj službi je u kojoj su meri poslenici diplomatske delatnosti naučno i stručno osposobljeni za obavljanje svog posla na kvalitetan i efikasan način. Deficit u naučnom i stručnom znanju se ne može nadoknaditi nikakvim stečenim diplomatskim veštinama, protokolarnim uglañenostima i ceremonijama, iako je i sve to važno u svakodnevnim aktivnostima diplomate i diplomatske misije. Diplomatska služba nije naučna institucija, ali je za svaku diplomatsku službu prednost ako u svom sastavu ima što više diplomata sa naučnim i stručnim znanjima i zvanjima, sposobnih da se u obavljanju složenijih analitičko-informativnih diplomatskih poslova koriste, pored ostalog, i metodologijom naučnog rada. "Otuda se od diplomatije traži da podvrgne naučnoj analizi ono što se dogaña u svetu i racionalno oceni do kojih se granica može ići u sprovoñenju političkog kursa zemlje". (Avramov, Kreća, 148.) Pristup diplomatiji kao nauci omogućava da se u diplomatskom procesu i diplomatskim aktivnostima metodološki doñe do pravih argumenata koji su, sem ličnih osobina diplomate i stečenih diplomatskih veština, glavno oružje diplomata i diplomatske profesije u razgovorima i pregovorima o odgovarajućoj bilateralnoj i multilateralnoj diplomatskoj tematici. (O diplomatiji kao nauci vidi i: Henri Kisndžer, Diplomatija I i II, Verzalpres, Beograd, 1999; i G. R. Berridge, Maurice Keens-Soper and T. G. Otte, Diplomatic Theory from Machiavelli to Kissinger, Palgrave, New York, 2001.)

10.2. Istorija diplomatije – kao nauka Diplomatska nauka se, u najširem smislu, bavi i istorijskom dimenzijom diplomatskih odnosa, odnosno sistematski proučava, procenjuje i ocenjuje spoljnopolitička stremljenja i diplomatske poteze meñunarodnih subjekata na svetskoj političkoj sceni, vrednuje spoljnopolitičke dogañaje koji su se odigrali u prošlosti, uopštava diplomatsko-istorijsko iskustvo, proučava razvoj samih diplomatskih institucija i drugo. Taj segment diplomatske nauke predstavlja, u stvari, posebnu naučnu disciplinu – Istoriju diplomatije, u okviru velike porodice društvenih nauka. Pri tome, izučavanjem istorijske dimenzije razvoja samih diplomatskih institucija bavi se posebna naučna disciplina – Diplomatska istorija. Te dve naučne discipline – Istorija diplomatije i Diplomatska istorija – često se, zbog svoje sličnosti i povezanosti, poistovećuju. Rezultati diplomatsko-istorijskih istraživanja meñunarodnih odnosa i spoljne politike nisu recept za diplomatsko postupanje meñunarodnih subjekata u sadašnjosti ili budućnosti, ali ti rezulati uvek imaju važno mesto u političkoj analizi savremenih i budućih tendencija u meñunarodnim odnosima i u definisanju konkretnih diplomatskih poteza u spoljnoj politici datog meñunarodnog subjekta. Odnosno, rezultati istorijsko-diplomatskih istraživanja su "jedna od važnih pretpostavki za analizu uticaja prethodnih, istorijskih komponenti na nastanak i sadržinu nekih savremenih pojava u meñunarodnim odnosima". (Gavranov, Stojković, 17.) 10.3. Istorija srpske diplomatije

324

Diplomatsko-istorijska znanja, opšta i posebna, bitan su preduslov i za uspešnije obavljanje složenih diplomatskih poslova u svakoj savremenoj diplomatskoj službi, uključujući i diplomatsku službu Srbije. Savremena diplomatija i spoljna politika Srbije neraskidivo je povezana i sa njenim diplomatsko-istorijskim i konzularno-istorijskim iskustvom. Istorija diplomatije Srbije, isto kao i njena savremena diplomatija i spoljna politika, predmet su posebne naučne obrade, istraživanja i uopštavanja. U tom pogledu uočljiv je naglašeni deficit naučnih i stručnih radova. Izučavanje istorije diplomatije Srbije je izazov za sadašnju i buduću generaciju istoričara i diplomata. Diplomatija Srbije do završetka Prvog svetskog rata (1918.) bila je posvećena borbi za nacionalno i državno osloboñenje srpskog naroda na Balkanu. (O diplomatiji Srbije u 19. i početku 20. veka vidi i: Jovan Ristić, Spoljašnji odnošaji Srbije novijeg vremena, prva knjiga 1848 - 1860, Štamparija Kraljevine Srbije, Beograd, 1887; Jovan Ristić, Spoljašnji odnošaji Srbije novijeg vremena, druga knjiga 1860 - 1868, Štamparija Kraljevine Srbije, Beograd, 1887; Jovan Ristić, Spoljašnji odnošaji Srbije novijeg vremena, treća knjiga 1868 - 1872, Štamparija kod prosvete (S. Horovica), Beograd, 1901; R. Hadži Pešić, Repetitorijum iz diplomatske istorije, prvi deo, Gundulić, Beograd, 1936; Ilija Pržić, Spoljašnja politika Srbije, Politika A.D., Beograd, 1939; Mihailo Vojvodić, Izazovi srpske spoljne politike, Istorijski institut, Beograd, 2007; Mihailo Vojvodić, Putevima srpske diplomatije, Clio, Beograd, 1999; i Bogdan Lj. Popović, Istorija ministarstva inostranih dela Srbije, Edicija/Diplomatske sveske, Glasnik/Diplomatska akademija, Beograd, 2005; i ðorñe N. Lopičić, Konzularni odnosi Srbije /1804 - 1918/, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.) Istorija Srbije u periodu od 1918. do 2006. godine je deo jugoslovenske istorije diplomatije: (1) Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, stvorene 1. decemba 1918. godine, (2) Kraljevine Jugoslavije, 6. januar 1929. godine, (3) Demokratske Federativne Jugoslavije, 7. mart 1945. godine, (4) Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 31. januar 1946. godine, (5) Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, 7. april 1963. godine, (6) Savezne Republike Jugoslavije, osnovane od strane Sbije i Crne Gore, 27. aprila 1992. godine, nakon raspada SFR Jugoslavije, tokom 1991 - 1992. godine, kada su četiri jugoslovenske republike (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, i Makedonija) proglasile svoju nezavisnost i (7) Državne zajednice Sbija i Crna Gora, stvorene 4. februara 2003. godine, koja se, posle referenduma održanog u Crnoj Gori, 22. maja 2006. godine, raspala, a Srbija i Crna Gora postale nezavisne i meñunarodno priznate države. Period od 1918. godine do raspada SFR Jugoslavije i posle njenog raspada pun je krupnih političkih i spoljnopolitičkih dogañaja (ratovi, ekonomske sankcije, meñunarodna izolacija, NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju, unilteralno proglašenje nezavisnosti Kosova, i dr.), koji su predmet posebne naučne discipline - Istorije jugoslovenske i srpske diplomatije. 11. Najznačajniji me ñunarodni i diplomatski doga ñaji 20. veka Na razvoj savremene diplomatije i meñunarodnih odnosa posebno su ostavili dubok trag istorijski dogañaji svetskog značaja koji su se desili posle prvog i drugog svetskog rata i na prelazu iz 20. u 21. vek. Na Versajskoj mirovnoj konferenciji, održana nakon Prvog svetskog rata, od 18. januara 1919. do 21. januara 1920. godine, u palatama Versaja na domak Pariza, po diktatu velikih

325

sila Antante, zaključeni su mirovni ugovori sa svakom pobeñenom državom posebno. Nemačka je u skladu s tim ugovorom morala priznati da je isključivi krivac za Prvi svetski rat. obednici Prvog svetskog rata osnovali su, na Versajskoj mirovnoj konferenciji, 28. aprila 1919. godne, Ligu naroda, sa sedištem u Ženevi. Pakt Lige naroda obavezivao je države - članice da poštuju teritorijalnu i političku nepovredivost svih država - članica. Njime je ustanovljen dualni sistem kolektivne bezbednosti, s jedne strane, usmeren prema mirnom rešavanju sukoba u cilju zaštite od rata, a, sa druge strane, predviñene su sankcije u cilju okončanja već započetih ratova. Izbijanjem Drugog svetskog rata, septembra 1939. godine, kolektivni sistem bezbednosti ustanovljen Ligom naroda doživeo je opšti krah. Atlantska povelja odnosno zajednička Deklaracija usvojena na sastanku predsednika SAD Frenklina D. Ruzvelta i premijera Velike Britanije Vinstona Čerčila, održanom 1. avgusta 1941. godine, na Bermudskim ostrvima, “predstavljala je dokument od izuzetnog značaja u stvaranju antifašističke koalicije i u utvrñivanju političkih načela za posleratno ureñenje sveta. Povelja je sadržavala stavove protiv teritorijalnih promena koje nisu u skladu sa slobodno izraženom voljom naroda; zatim o pravu naroda da izabere oblik vladavine pod kojim želi da živi; osudu upotrebe bilo kakve sile u meñunarodnim odnosima, kao i zalaganje za mir putem razoružanja i na osnovama šireg sistema kolektivne bezbednosti”. (Čedomir Štrbac, Koegzistencija i internacionalizam, Radnička štampa, Beograd, 1982, 32.) Nakon stupanja SAD u Drugi svetski rat, decembra 1941. godine, načela Atlantske povelje došla su posebno do izražaja. Države koje su pristupile Atlantskoj povelji nazvane su “Ujedinjene nacije“. Principi te povelje uključeni su u Deklaraciji Ujedinjenih nacija, svečano usvojenoj i potpisanoj 1. januara 1942. godine u Vašingtonu, 26 država antihitlerovske koalicije, pod voñstvom SAD, Sovjetskog Saveza, Velike Britanije i Kine, obavezale su se na nastavak borbe protiv neprijateljskih država - posebno protiv Nemačkog Rajha, Italije i Japana - i to svim raspoloživim sredstvima do konačne pobede. Na Konferenciji na Jalti, održanoj od 4. do 12. februara 1945. godine, na Krimu (današnja Ukrajina), Staljin, Ruzvelt i Čerčil, lideri antihitlerovske koalicije (SAD, Sovjetskog saveza i Velike Britanije), postigli su sporazum o budućem ureñenju sveta. Poveljom Ujedinjenih nacija - usvojena na Meñunarodnoj konferenciji (tzv. Konferenciji Ujedinjenih nacija o meñunarodnoj organizaciji), održanoj 26. juna 1945. godine, u San Francisku, stupila na snagu 24. oktobra 1945. godine - stvorena je OUN (Organizacija ujedinjenih nacija) sa ciljem da se zaštite buduća pokoljenja od užasa rata, uspostavljanjem jednog univerzalnog sistema bezbednosti unutar zajednice suverenih država. Osnivanje UN je najznačajniji globani političko - diplomatski dogañaj u 20. veku, koji je presudno uticao na buduće tokove savremene istorije sveta.Ujedinjene nacije su najveća i naznačajnija globalna diplomatska organizacija u političkom, ekonomskom i pravnom smislu, sa 192 države članice (Poslednja država članica UN postala je Crna Gora, proglašenjem svoje nezavisnosti, 2006. godine). Vreme posle Drugog svetskog rata bilo je ispunjeno brojnim meñunarodnim dogañajima i diplomatskim iskušenjima. (Vidi i: J.-B. Duroselle, Histoire Diplomatique de 1919 à Nos Joure, 7. Édition, Dalloz, Paris, 1978.) Odmah po završetku Drugog svetskog rata, britanski premijer Vinston Čerčil je, u pismu od 12. maja 1945. godine, upozorio američkog predsednika Trumana da postoji “slobodan svet“ i svet “iza gvozdene zavese“, a što je i javno saopštio u jednom govoru u Fultonu, SAD, 1946. godine, naglašavajući da je od Baltika do Jadrana zastrta gvozdena zavesa.

326

Američki predsednik Hari Truman, posle smrti predsednika Ruzvelta (april 1945. godine), opredelio se za politiku dominacije interesa SAD u svetu i ofanzivne demostracije američke vojne i nuklearne moći (bacanje nuklearne bombe na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki), počeo je sa realizacijom programa izgradnje američkih vojnih baza izvan SAD i planova za ekonomsku revitalizaciju Zapadne Evrope, na osnovu zakona “o očuvanju uzajamne bezbednosti“. Takva spoljna politika SAD nazvana je, prema tadašnjem američkom predsedniku, Trumanova doktrina. rumanovom doktrinom je u velikoj meri, ako ne i sasvim, odbačena Monroova doktrina (formulisao je američki predsednik Džejms Monroe u poslanici Kongresu SAD, 2. decembra 1823. godine), koja, odbacujući pravo stranog mešanja u poslove Zapadne hemisfere, istovremeno proklamuje i odustajanje SAD od svakog mešanja u evropske poslove, odnosno u unutrašnje stvari evropskih država. Monroova doktrina je decenijama ostala načelo spoljne politike SAD i pobornici kasnije politike američkog izolacionizma nalazili su u njoj potvrdu ispravnosti svoga stava. (Politička enciklopedija, 592.) Čerčilova teorija o "gvozdenoj zavesi" i Trumanova doktrina o američkoj dominaciji u svetu bile su idejna osnova otpočinjanja tzv. hladni rat izmeñu Istoka i Zapada, predvoñen SAD i SSSR - om. Hladni rat je ostavio snažan pečat na meñunarodne odnose i meñunarodnu politiku u svetu sve do pada Berlinskog zida 1989. godine. Najznačajniji poduhvat SAD u ekonomskoj obnovi Zapadne Evrope posle Drugog svetskog rata bio je Maršalov plan (usvojen sredinom 1947. godine, a stupio na snagu počtkom 1948. godine), koji je dobio ime po američkom državnom sekretaru ðžorñžu C. Maršalu, koji ga je najavio u govoru na Harvardu, 5. juna 1947. godine. Maršalov plan je poznat i kao Program evropske obnove (European Recovery Programe). Na osnovu tog plana SAD su do 1952. godine pružile ekonomsku pomoć zapadnoevropskim državama u iznosu od 15 milijardi dolara (1 unca zlata - oko 30 grama - tada je vredela 35 US$, a sredinom 2008. godine oko 1000 US$). Komunističke zemlje Istočne Evrope nisu prihvatile ponudu da učestvuju u Maršalovom planu. Čehoslovačka je prihvatila ponudu, ali je potom povukla pristanak. (Florence Elliott, A Dictionary of Politics, Penguin Books, Baltimore, 1970, 286.) Rukovoñene svojim ideološko - političkim motivima i vojno - bezbednosnim razlozima, SAD, sa svojim zapadno - evropskim saveznicima, osnovale su, 1949. godine, Severnoatlantski pakt (NATO). Na Istoku, pod dominantnim političkim i vojnim uticajem SSSR - a, takoñe je podgrejavana hldnoratovska atmosfera u meñunarodnim odnosima. U tom kontekstu vredno je pomenuti sukob SSSR i drugih komunističkih zemalja (Kominform) sa Jugoslavijom, 1948. godine (istorijsko Titovo „ne“ Staljinu); Ždanovljevu teoriju o "dva tabora"; Berlinska blokada, stvaranje dve nemačke države; Korejski rat - vrhunac hladnog rata; potpisivanje Varšavskog ugovora (zaključen 14. maja 1955. godine); nastavljanje trke u naoružanju; destaljinizacija i 20. kongres KPSS (februar 1956. godine). Bandunška konferencija azijsko - afričkih zemalja, održana aprila 1955. godine, u Bandungu (Indonezija), označila je novu stranicu u tadašnjim meñunarodnim odnosima. Na njoj je inicirano osnivanje pokreta nesvrstanosti, ukazala je na značaj poltike aktivne miroljubive koegzistencije i novu ulogu "trećeg sveta" u meñunarodnoj politici, osuñena je politika kolonijalizma i otpočeo proces dekolonizacije. Na čelu pokreta nesvrstanosti našla su se četiri velika svetska lidera tog vremena: Tito (Jugoslavija), Nehru (Indija), Sukarno (Indonezija) i Naser (Egipat), sa upečatljivim uticajem na svetskoj političkoj sceni tog vremena.

327

Beogradska konferencija šefova država ili vlada vanblokovskih zemalja, održana septembra 1961. godine u Beogradu, bila je prvi skup nesvrstanih, na kojem su definisani ciljevi i principi politike nesvrstanosti i data ocena zbivanja u meñunarodnim odnosima toga doba. (O pokretu i politici nesvrstanosti vidi: Edvard Kardelj, Istorijski koreni nesvrstavanja, Komunist, Beograd, 1975; i Bojana Tadić, Osobenosti i dileme nesvrstanosti, Komunist, Beograd, 1982.) Meñunarodne odnose u prošlom veku, nakon 60 - hih godina, obeležilo je nekoliko istorijski značajnih dogañaja. Najveći rizik za mir u svetu bilo je izbijanje Kubanske krize, 1962. godine. Zaoštravanje američko - sovjetskih odnosa bilo je na ivici izbijanja nuklearnog rata. Otpočinjanje Vijetnamskog rata (1962. godine), koji je završen pobedom Nacionalnog fronta osloboñenja Južnog Vijetnama (1975. godine), i pored aktivnog učešća SAD u tom ratu; Upad snaga Varšavskog ugovora u ČSSR, 1968. godine, i lansiranje Brežnjevljeve doktrine "ograničenog suvereniteta", sa namerom da se teorijski i politički opravda jedna takva agresivna intervencija sovjetskih trupa, kojom je likvidirano čehoslovačko "Praško proleće", sa Aleksandrom Dubčekom na čelu. Ranih 1970 - tih na globalnom planu inicirana je politika popuštanja hladnoratovske zategnutosti, poznata kao politika detanta (era pregovaranja). Snažan podsticaj i lični doprinos politici detanta dao je nemački kancelar Vili Brant svojom "istočnom politikom". Jedan od konkretnijih rezultata politike detanta, pa i njegov vrhunac, bila je Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi - KEBS (Conference on Security and Cooperation in Europe - CSCE), održana u Helsinkiju (Finska), u leto 1975. godine. Na njoj je, 1. avgusta 1975. godine, usvojen Helsinški finalni akt (Helsinki Final Act), dokument istorijskog značaja, kojim je, moglo bi se reći, otvoreno novo poglavlje u meñunarodnim i diplomatskim odnosima. Njme je utvrñeno deset principa ("Decalogue" - deset zapovesti) kojima se države učesnice rukovode u meñusobnim odnosima: (1) suverena jednakost, poštovanje prava svojstvenih suverenitetu, (2) uzdržavanje od pretnje silom ili upotrebe sile, (3) nepovredivost granica, (4) teritorijani integritet država, (5) mirno rešavanje sporova, (6) nemešanje u unutrašnje poslove, (7) poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, uključujući slobodu misli, savesti, veroispovesti i ubeñenja, (8) ravnopravnost i pravo naroda na samoopredeljenje, (9) saradnja meñu državama i (10) savesno izvršavanje obaveza po meñunaodnom pravu. (Vidi: The Final Act of the Conference on Security and Cooperation in Europe /poznat kao the Helsinki Final Act, Helsinki Accords ili Helsinki Declaration), www.hri.org.) Obaveze preuzete Helsinškim aktom postale su ključne u tzv. Helsinškom procesu (Helsinki Process). Sovjetska intervencija i rat u Avganistanu (1979. - 1989. godine) bili su u dubokoj koliziji sa principima Helsinškog procesa i veliko opterećenje u procesu grañenja novih meñunarodnih odnosa zasnovanih na duhu detanta. Pad Berlinskog zida, 1989. godine, praktično je označio i kraj hladnog rata. Na samitu KEBS - a u Parizu, novembra 1990. godine, usvajena je Pariska povelja za novu Evropu (Paris Charter for a New Europe). Tom poveljom KEBS pozvan da sa svoje strane učestvuje u upravljanju istorijskim promenama koje su se zbile u Evropi i da pruža odgovore na nove izazove post - hladnoratovskog perioda. Svojim aktivnostima i uticajem na mañunarodnoj sceni KEBS je objektivno bio mnogo više nego prosto Konferencija. Na smitu u Budimpešti, 1994. godine, postignut je dogovor da se KEBS transformiše u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju - OEBS (Organisation for Security and Co - operation in Europe - OSCE), pan - evropsko telo bezbednosti, koje čine 56 država članica, na prostoru od Vankuvera (Kanada) do Vladivostoka (na istoku Rusije). OEBS je pre svega instrument za rano upozorenje, sprečavanje izbijanja knflikata u svetu, upravljanje kriznim situacijama i oporavkom u postkonfliktnim područjima. (www.osce.org).

328

Noviju istoriju meñunarodnih odnosa i diplomatije obeležili su, pored mnogih drugih, sledeća tri dogañaja: NATO agresija na SR Jugosloviju (Srbiju i Crnu Goru), 1999. godine; rat u Iraku, otpočeo napadom SAD i saveznika (Velika Britanija i dr.) 2003. godine, koji još traje; i intervencija NATO alijanse u Avganistanu, rat koji još nije okončan. Današnji svet, iako nije opterećen nekim opštim strahom od izbijanja svetskog rata, pun je izazova i kriznih žarišta, kao što su ambicije Irana i Severne Koreje u proizvodnji nuklearnog oružja; američki planovi instaliranja odbrambenog štita u bivšim članicama Varšavskog ugovora (Češka i Poljska) i energično protivljenje Rusije takvoj nameri SAD; definisanje konačnog statusa Kosova; Darfurska kriza u Sudanu; suzbijanje terorizama kao svetskog problema; traženje izlaza iz svetske energetske kriza; izbijanje ekoloških problema u prvi plan i spasavanje planete od prekomernog zagrevanja zbog prekomernog emitovanja štetnih gasova ("efekat staklene bašte"); pojava pandemijskih bolesti (AIDS, ptičji grip), i dr.

Glava XXVI ORGANIZACIJA SPOLJNIH

POSLOVA

"Diplomatska služba je prva linija odbrane zemlje". J. J. Rogers, američki mislilac

329

1. Državni organi za spoljne poslove. 2.1. Šef države. 2.2. Vlada. 2.3. Parlament. 2.3.1. Spoljnopolitičke funkcije parlamenta. 2.3.2. Parlamentarna diplomatija. 2.4. Ministarstvo inostranih poslova. 2.4.1. Ministar inostranih poslova. 2.4.2. Poslovi i funkcije ministarstva. 2.4.3. Organizaciona struktura ministarstva. 2. Organi spoljnih poslova unutar države. 3. Organi spoljnih poslova izvan države. 4. Diplomatsk a služba. 1. Državni organi za spoljne poslove Pod spoljnim poslovima se podrazumevaju delatnosti države, kao subjekta meñunarodnog prava, na osnovu kojih stupa u odnose sa drugim državama i meñunarodnim organizacijama radi ostvarivanja svojih interesa. Spoljnim poslovima se bave za to posebno nadležni državni organi, koji se obično klasifikuju na unutrašnje i spoljne. Organi unutar države zaduženi za spoljne poslove su: (1) šef države, (2) vlada, (3) parlament i (4) ministarstvo inostranih poslova. Organi izvan države zaduženi za spoljne poslove su: (1) ambasada, (2) stalna misija, (3) konzulat i (4) specijalna (ad hok) misija. U uslovima sve veće meñuzavisnosti država i naroda, odnosno globalizacije ekonomije, politike i prava “savremena diplomatija obuhvata, ne samo aktivnost diplomatskih predstavnika akreditovanih u drugoj zemlji ili pri meñunarodnoj organizaciji, nego i aktivnost unutrašnjih organa kojima je poverena nadležnost iz oblasti spoljne politike, u prvom redu šefa države i ministra inostranih poslova kao i aktivnost diplomatije ad hok“. (Avramov, Kreća, 148.) 2. Organi spoljnih poslova unutar države Ti organi su zaduženi za kreiranje spoljne politike, za predstavljanje države u inostranstvu, za njen meñunarodni položaj i odnose sa drugim državama i meñunarodnim organizacijama i za donošenje bitnih spoljnopolitičkih odluka, u okviru svojih ustavnih ovlašćenja, koje treba da sprovode spoljni državni organi. 2.1. Šef države Uloga šefa države u meñunarodnim odnosima zavisi od toga kako su ustavnim sistemom date države definisale njegove nadležnosti. U nekim državama ovlašćenja šefa države su simbolična, ceremonijalnog i protokolarnog karaktera (na primer, monarh Velike Britanije, predsednici Indije i Nemačke), a u nekim stvarna, veoma važna i uticajna (na primer, predsednici SAD, Brazila, Francuske). Nezavisno od oblika ustavnog poretka i karaktera vlasti od jedne do druge države, u praksi je došlo do ujednačavanja pravila koja se odnose na njihova ovlašćenja, kao što su, da šef države zastupa državu u meñunarodnim odnosima, odnosno predstavlja je u zemlji i inostranstvu, postavlja i opoziva šefove diplomatskih misija u inostranstvu, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, izdaje isprave o ratifikaciji meñunarodnih ugovora prethodno ratifikovanih od strane nadležnog državnog organa (parlamenta ili vlade) i druga najvažnija dokumenta u ime države. Na primer, Ustavom Republike Srbije (od 8. novembra 2006. godine) utvrñene su, pored ostalog, sledeće nadležnosti Predsednika Republike (šefa države): (1) predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu; (2) postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na

330

osnovu predloga Vlade; i (3) prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika. (Član112. Ustava Republike Srbije.) O izboru (ili imenovanju) šefa države ili prestanku te funkcije sve države se, po pravilu, pravovremeno obaveštavaju (notifikuju) diplomatskim putem. Najčešći diplomatski angažman šefa države u inostanstvu su bilateralni ili multilateralni razgovori na vrhu (samit diplomatija). Susreti i razgovori suverena (šefova država) često se nazivaju neposredna diplomatija, a susreti i razgovori drugih zvaničnih predstavnika država se nazivaju posredna diplomatija. Za učešće u meñunarodnim (diplomatskim) pregovorima ili za potpis akta kojim su zaključeni pregovori (ugovor, sporazum i dr.), šefu države nije potrebno posebno punomoćje. Pri tome, angažman šefa države u meñunarodnim odnosima mora se kretati u okviru njegovih ustavnih nadležnosti. Tokom službenog boravka u inostranstvu šef države, po pravilu, prati ministar inostranih poslova. U stranoj državi šef države uživa privilegije i imunitete najvišeg stepena, kao i utvrñene protokolarne i druge počasti. Ona je dužna da mu pruži punu bezbednost i zaštitu. U stranoj državi šef države uživa apsolutni krivični imunitet, to jest ne može biti izveden pred sud te države čak ni u slučaju da je zatečen u vršenju krivičnog dela. Meñutim, šef države nije u mogućnosti da izbegne odgovornost za zločine protiv mira i čovečnosti, ratne zločine i genocid. (Vidi i: Milan Tepavac, Imuniteti i privlegije u meñunarodnom pravu, doktorska disertacija, Pravni fakultet, Beograd, 1981, 157 - 169.) 2.1. Šef države 2.2. Vlada Vlada je obično najviši organ izvršne vlasti date države. Ona utvrñuje i sprovodi spoljnu politiku države u okvirima koje joj postavlja parlament. Jer, u državama se parlamentarnom demokratijom, utvrñivanje osnova spoljne politike i spoljnopolitičkog delovanja države je, po pravilu, u nadležnosti parlamenta. Ustavom i zakonom svaka država propisuje funkcionisanje vlade i njenih operativno-izvršnih organa vlasti, koji su sposobni da u ime svoje države preuzmu meñunarodna prava i obaveze. Vlada u ime države vodi spoljnu politiku, u skladu sa ustavnim i zakonskim nadležnostima, i prema inostranstvu nastupa kao celina. Meñutim, u praksi meñunarodnog opštenja, u ime vlade često istupa njen predsednik. On obično ima pravo da preduzima radnje koje obavezuju njegovu državu. Predsednik vlade može sam pregovarati i potpisivati meñunarodne ugovore bez posebnog punomoćja. Takoñe, on može izdavati punomoćja drugim licima za potpisivanje meñunarodnih ugovora u ime države.

Tokom službenog boravka u inostranstvu, predsednik vlade uživa sve privilegije i imunitete, kao i protokolarne i druge počasti. U nekim državama ne postoji predsednik vlade, nego samo šef države, odnosno obe funkcije su objedinjene u jednoj ličnosti (na primer, u SAD i Brazilu). U državama u kojima postoje i

331

predsednik države i predsednik vlade, njihove nadležnosti se razlikuju od države do države, zavisno od njihovog ustavnog sistema. Osim ministra inostranih poslova, pojedinim segmentima meñunarodnih odnosa bave se i drugi članovi vlade, odnosno resorni ministri (poljoprivreda, industrija, saobraćaj, turizam, spoljna trgovina, saradnja sa regionalnim integracijama i dr.), koji ostvaruju neposredne kontakte sa resornim ministrima i funkcionerima drugih država, kao i predstavnicima meñunarodnih organizacija. Na primer, ministar poljoprivrede u vladi u redovnoj je komunikaciji sa FAO ili ministar za industriju sa UNIDO-om. Članovi vlade, osim ministra inostranih poslova, ne mogu samo po osnovi funkcije koju imaju da istupaju u ime države. Resorni ministri su najčešće šefovi specijalnih diplomatskih misija. Oni, za razliku od šefa držve, predsednika vlade i ministra inostranih poslova, moraju prethodno da raspolažu propisanim punomoćjem za angažman na meñunarodnom planu. 2.3. Parlament Uloga parlamenta u spoljnim poslovima je sve značajnija sa razvojem parlamentarne demokratije u svetu. Opšta je težnja da vršenje spoljnih poslova i ostvarivanje utvrñenih spoljnopolitičkih ciljeva bude pod što većom kontrolom narodnih predstavnika izabranih na demokratskim izborima. Parlamenti nacionalnih država meñusobnom saradnjom, sa svoje strane, snažno doprinose zbližavanju naroda širom sveta i unapeñivanju mira u svetu. 2.3.1. Spoljnopolitičke funkcije parlamenta Funkcije parlamenta u spoljnim poslovima su brojne i značajne. Spoljnopolitičke funkcije Narodne skupštine Srbije regulisane su Ustavom, kojim je utvrñeno da ona: (1) odlučuje o promeni granice Republike Srbije; (4) potvrñuje meñunarodne ugovore kad je zakonom predviñena obaveza njihovog potvrñivanja; i (3) odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje. Isto tako, Narodna skupština Srbje odlučuje većinom glasova svih narodnih poslanika o zakonima kojima se ureñuju zaključivanje i potvrñivanje meñunarodnih ugovora. (Član 99. Ustava Republike Srbije.) U skoro u svakoj savremenoj državi sa parlamentarnom demokratijom osnove (strateške pravce) spoljne politike se utvrñuju u njenom parlamentu. Ministarstvo inostranih poslova obaveštava parlament o najznačajnijim spoljnopolitičkim aktivnostima i drugim relevantnim pitanjima upućivanjem odgovarajućih informacija. Ministar inostranih poslova periodično podnosi nadležnom parlamentarnom odboru izveštaj o radu MIP-a i sprovoñenju utvrñene spoljne politike.

Na primer, ministar spoljnih poslova Srbije obavezan je da nadležnom odboru Narodne skupštine Srbije (Odbor za inostrane poslove) podnosi takav izveštaj najmanje dva puta godišnje, što je često i prilika za parlamentarnu raspravu o ostvarenjima i teškoćama u sprovoñenju utvrñenih ciljeva spoljne politike date države.

332

Parlamenti ratifikuju meñunarodne ugovore, nakon čega stupaju na snagu. Pri tome, parlamenti ne mogu da menjaju potpisane ugovore, nego samo da prihvate ili odbiju. Skoro da je opšte pravilo da se šefovi država ili vlada, pa i ministri inostrnih poslova, tokom posete stranoj zemlji, obraćaju narodnim predstavnicima u nacionalnom parlamentu, što se uvek smatra važnim političkim dogañajem. U parlamentima, zavisno od toga da li su jednodomno ili dvodomno organizovani, postoji jedan ili dva parlamentarna spoljnopolitička tela, na kojima se vode rasprave o aktuelnoj spoljnoj politici države. U Narodnoj skupštini Srbije, pored matičnog Odbora za inostrane poslove, postoji i poseban Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, koji se bavi tekućim i strateškim pitanjima ekonomske diplomatije Srbije. U parlamnetarnim telima (odborima) zaduženim za spoljne poslove često se praktikuje održavanje tzv. hiring (saslušavanje) za kandidate predložene za šefove diplomatski misija pred njihov odlazak na dužnost u inostranstvo. Na hiringu se kroz unakrsna pitanja poslanika (kongresmena, senatora, deputata) ocenjuje moralni i stručni integritet predloženog kandidata za mesto ambasadora u datoj državi. Parlamentarno saslušavanje diplomata najvišeg ranga je često i javno. U Kongresu SAD je ustaljena praksa hiringa za predložene ambasadore i šefove stalih misija. Kandidat koji ne “proñe“ na hiringu ne može biti postavljen za izvanrednog i opunomoćenog ambasadora, odnosno šefa stalne misije pri meñunarodnoj organizaciji, bez obzira što ih predlaže predsednik države. U poslednje vreme hiring se praktikuje i u parlamnetu Srbije, što ranije, u vreme SFRJ, SRJ i SCG, nije bila praksa. Posebnu nadležnost u spoljnim poslovima ima, na primer, švajcarski parlament i njegov spoljnopolitički odbor, uključujući nadležnost u imenovanju i opozivu ambasadora. U nekim državama, na predlog mandatara za sastav vlade, parlament potvrñuje izbor ministra inostranih poslova, čime se potencira njegova posebna obaveza i prema parlamentu, a ne samo prema vladi, njenom predsedniku i šefu države. 2.3.2. Parlamentarna diplomatija Parlamentarna diplomatija je postala nezobilazni deo savremene diplomatije. Meñunarodna saradnja nacionalnih parlamenata, na bilateralnoj i multilateralnoj osnovi, bitan je segment spoljnih poslova i ostvarivanja spoljne politike svake države izgrañene na demokratskim osnovama. Zvanična poseta predsednika parlamenta nekoj državi, meñunarodnoj organizaciji ili regionalnoj integraciji uvek ima naglašenu spoljnopolitičku i diplomatsku dimenziju. Česta je praksa da šefovi država ili vlada, ponekad i ministri inostranih poslova, tokom zvanične posete drugoj državi, govore na svečanoj sednici njenog parlamenta, što uvek predstavlja izuzetno važan spoljnopolitički i diplomatski dogañaj.

Parlamentarna saradnja izmeñu država ima posebnu vrednost u razvijanju ukupnih bilateralni odnosa izmeñu njih. To je bilateralna parlamentarna diplomatija.

333

U usponu je parlamentarna saradnja država i na multilateralnoj osnovi, kada parlament jedne države uspostavlja odnose i razvija saradnju sa drugim državama u okviu datog meñunarodnog organizma (organizacije, integracije i dr.). To je multilateralna parlamentarna diplomatija. (Vidi i: Ljubiša Ristić, Parlamentarna diplomatija Jugoslavije, Meñunarodna politika, br 1095, Beograd, 2000, 8.) Parlament Srbije, osim bilateralnoj, posebnu pažnju poklanja i multilateralnoj parlamentarnoj diplomatiji. Na primer, Narodna skupština Srbije ima stalne delegacije u parlamentarnim skupštinama OEBS-a, NATO-a, Saveta Evrope, Crnomorske ekonomske saradnje, Mediterana, Centralnoevropske inicijative, Skupštini Zapadnoevropske unije, Interparlamentarnoj uniji i Interparlamentarnoj skupštini pravoslavlja. Isto tako, danas se širom sveta izuzetna pažnja poklanja parlamentarnoj saradnji na regionalnoj osnovi, odnosno regionalnoj parlamentarnoj diplomatiji. Na primer, Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope, osnovan 1999. godine, inicirao je, krajem 2004. godine, parlamentarnu saradnju kao jedan od svojih prioriteta u regionalnoj saradnji. Nadležnosti Pakta za stabilnost JIE preuzeo je, početkom 2008, Regionalni savet za saradnju, osnovan maja 2006. “Parlamentarna saradnja ostaće jedan od prioriteta u radu novog Regionalnog saveta za saradnju i postepeno će popuno preći u vlasništvo regiona... Prvi korak institucionalizacije parlamentarne saradnje je početak pripreme temelja za eventualno osnianje parlamentarne skupštine JIE u budućnosti“. (Jelica Minić i Jasminka Kronja, Regionalna saradnja za razvoj i evropsku integraciju, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2007, 24.)

2.4. Ministarstvo inostranih poslova Ministarstvo inostranih poslova (MIP) je uobičajeni opšti naziv za najviši državni organ (resor vlade) koji se bavi sprovoñenjem spoljne politike, održavanjem meñunarodnih odnosa i, s tim u vezi, oganizovanjem diplomatske delatnosti. Od države do države, umesto MIP, koriste se i nešto drugačiji nazivi, sa više ili manje istim značenjem, kao što su, na primer: Ministarstvo spoljnih poslova (MSP) u Srbiji (u Kraljevini Srbije se zvalo Ministarstvo inostranih dela); Državni sekretarijat SAD (US State Department) u Sjedinjenim Američkim državama; Biro za spoljne i komonveltske poslove (Foreign and Commonwealth Affairs Office) u Velikoj Britaniji; Ministarstvo za spoljne odnose (Ministerio das Relaçoes Exteriores) u Brazilu, a najčešće se naziva Itamaraći, po velelepnom zdanju u kojem je smešteno (palata “Itamaraty“). Savremene države, manje ili više sve, u MIP-u su koncentrisale sve svoje spoljnopolitičke poslove, izuzimajući, najčešće, samo spoljnotrgovinske i finansijske. Svojim nacionalnim zakonodavstvom države regulišu delokrug rada (nadležnosti) MIP-a. Na primer, Narodna skupština Srbije je 11. decembra 2007. godine usvojila Zakon o spoljnim poslovima, kojim je, pored ostalog, predviñeno da Vlada utvrñuje spoljnu politiku koju sprovodi Ministarstvo spoljnih poslova, kao i drugi organi državne uprave u okviru utvrñenog delokruga. (Vidi član 2. Zakona o spoljnim poslovima, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 116-07, 11.decembar 2007.) 2.4.1. Ministar inostranih poslova

334

Ministar inostranih poslova je član vlade date države. Rukovodi ministarstvom inostranih poslova i operativno je zadužen za sprovoñenje spoljne politike. Koordinira rad diplomatskih i konzularnih misija, daje upustva (instrukcije) za rad diplomatskim i konzularnim predstavnicima, kao i delegacijama koje učestvuju u radu meñunarodnih organizacija i meñunarodnih konferencija. O svom radu, radu ministarstva i radu diplomatskih i konzularnih misija redovno podnosi izveštaje vladi. U nekim državama ministar inostranih poslova je često i podpredsednik vlade, a u nekim i više od toga. Na primer, u SAD, državni sekretar (ministar za spoljne poslove) je, po faktičkoj vlasti kojom raspolaže (iako ne i formalno), ličnost broj dva u američkoj državnoj hijerarhiji (ispred podpredsednika države). Najbliži saradnici ministara inostranih poslova su, po pravilu, državni funkcioneri (služnenici) visokog položaja koje imenuje vlada, a neke i parlament. To su: zamenik ministra (koga u nekim državama imenuje parlament na predlog vlade i ministra), direktor MIP-a, podsekretar, pomoćnik ministra, šefovi diplomatskih misija (ambasadori i generalni konzuli), načelnici uprava i dr. U američkom Stejt dipartmentu postoji i funkcija asistenta pomoćnika ministra, koja se smatra visokim diplomatskim položajem. Ministar i zamenik ministra inostranih poslova su, po pravilu, političke ličnosti, mada u diplomatskoj praksi pojedinih država ima primera da se na te funkcije, ponekad, postavljaju i diplomate od karijere. U Ministarstvu spoljnih poslova Srbije funkcioneri su: državni sekretar; šef stalne diplomatske misije - ambasador; ambasador na nerezidencijalnoj osnovi; generalni konzul, a državni službenici na položaju su: pomoćnik ministra i generalni sekretar ministarstva, koje postavlja Vlada prema zakonu kojim se ureñuje položaj državnih službenika. (Vidi član 33. i 34. Zakona o spoljnim poslovima.) Ministar inostranih poslova aktivno učestvuje i u procesu stvaranja spoljne politike, upućivanjem u tom pogledu odgovarajućih predloga, inicijativa i sugestija vladi, predsedniku vlade, šefu države i parlamentu. Održava radne kontakte sa akreditovanim stalnim diplomatskim predstavnicima i sa predstavništvima meñunarodnih organizacija. Stara se o zaključivanju i sprovoñenju meñunarodnih ugovora. Izjave ministara inostranih poslova, ne samo u pismenoj, nego i u usmenoj formi, obavezuju vladu države. U vezi sa tim u literaturi se često navodi slučaj Istočnog Grenlanda. Naime, na pitanje stranog diplomatskog predstavnika ministar inostranih poslova Norveške, Ihlen, usmeno je odgovorio da Norveška neće protestovati u slučaju da Danska proširi svoj suverenitet na jedan deo Istočnog Grenlada. Na osnovu te izjave Stalni meñunarodni sud (Hag) je doneo presudu u korist Danske, čime je potvrñen veoma veliki značaj izjava koje daje ministar inosranih poslova. (Permanent Court of International Justice, Legal status of Eastern Greenland, Series A/B, No. 53, Collection of Judgments, April 5th, 1933, www.worldcourts.com.) U meñunarodnom opštenju, u predstavljanju svoje države u odnosima sa drugim državama, u meñunarodnim organizacijama i ostalim subjektima meñunarodnog prava, ministar inostranih poslova, slično šefu države i predsedniku vlade, ne mora da ima posebno punomoćje, jer to pravo ima po svojoj funkciji. Istovremeno daje punomoćja, kad to pravo nije rezervisano za šefa države, svim drugim državnim funkcionerima i šefovima delegacija za potpisivanje meñunarodnih ugovora u ime svoje države.

335

Pre predaje akreditivnih pisama šefu države, kopije tih pisama se predaju ministru inostranih poslova (ili njegovom zameniku). Diplomate niže klase (otpravnici poslova u funkciji šefa diplomatske misije) se akredituju kod ministra inostranih poslova, a ne kod šefa države prijema. Tokom službenog boravka u inostranstvu predsednik vlade, slično šefu države, uživa pune privilegije i imunitete, kao i protokolarne i druge počasti. Postavljanje ministra inostranih poslova ili njegov opziv obavezno se notifikuje kod drugih država diplomatskim putem. 2.4.2. Poslovi i funkcije ministarstva Opšte nadležnosti ministarstva inostranih poslova su, više ili manje, identične u svim savremenim diplomatijama, a koje se tiču uspostavljanja, održavanja i razvijanja diplomatskih odnosa i saradnje sa drugim državama i meñunarodnim organizacijama u svetu. MIP svake države ima i svoje specifičnosti koje su izraz okvira i prioriteta njihove spoljne politike. Na primer, osnovne funkcije Ministarstva spoljnih poslova Srbije su: (1) predstavlja, uz predsednika Republike, Republiku Srbiju u odnosima sa drugim državama, meñunarodnim organizacijama, meñunarodnim sudovima i drugim meñunarodnim institucijama, kao i sa njihovim predstavništvima u Republici Srbiji; (2) štiti interese Republike Srbije, njenih državljana i pravnih lica u inostranstvu; (3) predlaže Vladi spoljnu politiku koju ona utvrñuje; (4) predlaže Vladi uspostavljanje i prekid diplomatskih odnosa sa drugim državama; (5) predlaže Vladi učlanjenje, odnosno učešće Republike Srbije u meñunarodnim organizacijama i integracijama, kao i u drugim oblicima meñunarodne saradnje; (6) predlaže Vladi ambasadore, generalne i počasne konzule Republike Srbije u inostranstvu; (7) učestvuje u poslovima u vezi sa akreditacijom zvaničnih predstavnika država i meñunarodnih organizacija u Republici Srbiji; (8) organizuje zvanične posete na državnom i diplomatskom nivou; (9) učestvuje u pripremama za učešće predstavnika Republike Srbije na meñunarodnim pregovorima i konferencijama; (10) analizira meñunarodni položaj Republike Srbije i bilateralne odnose sa drugim državama;

(11) analizira spoljnopolitičke aspekte odbrane i nacionalne bezbednosti; analizira i predviña razvoj regionalnih i globalnih odnosa i pojava, naročito u oblasti spoljne politike, bezbednosti, meñunarodnog javnog i privatnog prava, ekonomije, ekologije, prosvete i kulture i stanja ljudskih prava, koja su od značaja za ostvarivanje meñunarodnih odnosa Republike Srbije; (12) prikuplja i analizira informacije stranih medija koje se odnose na Republiku Srbiju;

336

(13) priprema nacrte zakona, drugih propisa i opštih akata iz oblasti spoljnih poslova, daje mišljenje o nacrtima zakona i drugih propisa u vezi sa spoljnim poslovima za koje su nadležni drugi organi državne uprave, a koji su od interesa za meñunarodni položaj Republike Srbije; (14) priprema pravna mišljenja o pitanjima iz meñunarodnog prava za potrebe predsednika Republike, Vlade i drugih državnih organa; (15) predlaže Vladi strategiju razvoja spoljnih poslova i druge mere kojima se oblikuje spoljna politika Vlade; priprema dokumentaciju, informacije i analize iz oblasti spoljne politike; (16) u saradnji sa nadležnim državnim organima pokreće postupak i koordinira voñenje pregovora i zaključivanje meñunarodnih ugovora, učestvuje u postupku njihovog potvrñivanja i prati njihovu primenu; čuva originale svih meñunarodnih ugovora, zajedničkih saopštenja i deklaracija Republike Srbije i njenih meñunarodnopravnih prethodnika; (17) informiše vlade drugih država i meñunarodnu javnost, kao i iseljenike, lica srpskog porekla i državljane Republike Srbije u inostranstvu o politici Republike Srbije i, u saradnji sa drugim nadležnim organima državne uprave, radi na promociji političkih stavova Vlade radi jačanja ugleda Republike Srbije u meñunarodnim odnosima; (18) u saradnji sa Ministarstvom za dijasporu, unapreñuje poštovanje ljudskih i manjinskih prava iseljenika, lica srpskog porekla i državljana Republike Srbije u inostranstvu; (19) u saradnji sa drugim nadležnim organima državne uprave, sprovodi glasanje državljana Republike Srbije koji imaju prebivalište ili boravište u inostranstvu za vreme izbora i referenduma na republičkom nivou; (20) u saradnji sa drugim organima državne uprave, obavlja poslove razgraničenja sa susednim državama, izrañuje i čuva dokumentaciju o državnoj granici; (21) prikuplja i čuva dokumentaciju o spoljnoj politici Republike Srbije, podstiče naučnoistraživački rad u oblasti spoljne politike i meñunarodnih odnosa; (22) sprovodi postupak sticanja, održavanja i raspolaganja nepokretnom imovinom u inostranstvu koja je neophodna za rad diplomatsko-konzularnih predstavništava; (23) organizuje, održava i štiti sisteme informatičkih, telekomunikacionih, kurirskih i drugih veza sa diplomatsko-konzularnim predstavništvima i drugim informacionim sistemima; (24) obavlja poslove bezbednosti Ministarstva, diplomatsko-konzularnih predstavništava i zaposlenih; (25) u saradnji sa drugim nadležnim organima saglasno posebnom zakonu obezbeñuje učešće u meñunarodnim misijama; i

(27) obavlja i druge poslove odreñene zakonom.

Poslove iz svog delokruga Ministarstvo vrši neposredno i preko diplomatsko-konzularnih predstavništava. Ministarstvo inostranih poslova koordinira spoljnopolitičke i druge meñunarodne aktivnosti koje u okviru utvrñene nadležnosti sprovode drugi državni organi, koji ga blagovremeno izveštavaju o planiranim i sprovedenim aktivnostima.

337

Posredstvom MIP-a ili u saradnji sa njim odvija se komunikacija drugih državnih organa sa predstavnicima drugih država i meñunarodnih organizacija, u skladu sa meñunarodnim ugovorima i diplomatskom praksom. Isto tako i odnosi državnih organa sa diplomatsko-konzularnim predstavništvima odvijaju se preko MIP-a. (Vidi član 4. i 5. Zakona o spoljnim poslovima.) 2.4.3. Organizaciona struktura ministarstva MIP svake države ima sopstvenu unutrašnju organizacionu strukturu, koja se razlikuje od unutrašnje organizacione strukture bilo kog drugog MIP-a. Ipak, od MIP-a jedne do MIP-a druge države, pored razlika, primetne su i neke zajedničke odlike njihove unutrašnje organizacione strukture. Za manje ili više sve MIP-ove u svetu je karakteristično da su organizovani u odgovarajuće sektore, kao što su politički (bilateralna i multilateralna saradnja), ekonomski (bilateralna i multilateralna saradnja), konzularni (vizno-pasoški poslovi, dijaspora), organizacioni (personalna, finansijska, imovinska i druga pitanja), protokol (privilegije, imuniteti i dr.). Unutrašnja organizaciona struktura ministarstva (tzv. organogram) se oblikuje u zavisnosti od ciljeva spoljne politike koje treba ostvariti. Ona nikada nije sama sebi cilj. Zato je u mnogim državama, posebno onim u tranziciji, kao što je Srbija, podložna čestim promenama i prilagoñavanjima novim društvenim okolnostima, unutrašnjim i spoljnim, radi efikasnijeg ostvarivanja utvrñenih spoljnopolitičkih ciljeva. Do sada su u MIP-u naše države, sada Republike Srbije, a ranije SCG, SRJ, SFRJ, FNRJ, Kraljevine Jugoslavije i Kraljevine Srbije, praktikovane brojne i različite organizacione šeme njegovog unutrašnjeg ustrojstva. Jezgro aktuelne organizacione strukture Ministarstva spoljnih poslova Srbije čini šest generalnih direkcija: 1) Generalna direkcija za bilateralu - (1) Direkcija za susedne zemlje i jugoistočnu Evropu, (2) Direkcija za Evropu, (3) Direkcija za Rusiju i Evroaziju, (4) Direkcija za Ameriku, (5) Direkcija za Afriku i Bliski istok, (6) Direkcija za Aziju, Australiju i Pacifik, (7) Direkcija za ekonomsku bilateralnu saradnju i (8) Služba za granice; 2) Generalna direkcija za multilateralnu saradnju - (1) Direkcija za Ujedinjene nacije, (2) Direkcija za OEBS i Savet Evrope, (3) Direkcija za ekonomsku multilateralu i (4) Direkcija za ljudska prava i zaštitu životne sredine; 3) Generalna direkcija za Evropsku uniju - (1) Drekcija za institucije Evropske unije, (2) Direkcija za sektorske poslove i (3) Direkcija za regionalne inicijative;

4) Generalna direkcija za NATO i poslove odbrane - (1) Direkcija za NATO, (2) Direkcija za Partnerstvo za mir, (3) Direkcija za kontrolu naoružanja i (4) Odsek za koordinaciju sa Ministarstvom odbrane; 5) Generalna direkcija za informisanje i kulturu - (1) Direkcija za informisanje, i (2) Direkcija za meñunarodnu kulturnu, prosvetnu, naučnu, tehnološku i sportsku saradnju, koja se odnedavno naziva Generalna direkcija za javnu diplomatiju; i

338

6) Generalna direkcija za konuzlarne poslove i dijasporu - (1) Direkcija za konzularne poslove i (2) Direkcija za razvoj, dijasporu i socijalne sporazume. Za kabinete ministra i zamenika ministra direktno su vezana: (1) Savet za spoljnopolitičku strategiju, (2) Pravni savet, (3) Diplomatska akademija, (4) Generalni sekretarijat, (5) Diplomatski protokol i (6) Posebne službe. Generalni sekretarijat MSP čine: (1) Direkcija za personalne i pravne poslove, (2) Direkcija za finansijske poslove, (3) Direkcija za arhivske poslove (DAP), (4) Direkcija za imovinsko-pravne, opšte i zajedničke poslove, (5) Služba za poslove dežurstva i (6) Glavni inspektor. Posebne službe MSP Srbije su: (1) Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID), (2) Služba bezbednosti, (3) Služba za meñunarodno-pravne poslove, (4) Prevodilačka služba i (5) Centar veze. Mnoga ministarstva inostranih poslova širom sveta su organizacione šeme (ustrojstvo) svojih ministarastva (tzv. organograme) izložile na svojim zvaničnim veb-sajtovima. Na primer, organogram Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije nalazi se na www.mfa.gov.yu; Ministarstva inostranih dela Ruske Federacije na www.mid.ru; Stejt dipartmenta (SAD) na www.stat.gov; Ministarstva za spoljne odnose Brazila na www.mre.gov.br; Ministarstva inostranih poslova Crne Gore na www.vlada. cg.yu i dr. 3. Organi spoljnih poslova izvan države Organi spoljnih poslova izvan države (ambasade, stalne misije, konzulati i specijalne misije) su zaduženi za sprovoñenje utvrñenje spoljne politike, za neposredno i operativno voñenje spoljnih poslova, za održavanje meñunarodnih odnosa, neposredno učestvuju u diplomatskom opštenju sa drugim subjektima meñunarodnog prava, odnosno sa pojedinačnim državama i organizacijama meñunarodne zajednice. Ambasade se osnivaju u drugim državama i one su institucionalizovani oblik izražavanja bilateralnih (dvostranih) diplomatskih odnosa izmeñu dve države. Takvi odnosi čine sadržinu bilateralne diplomatije. Stalne misije se osnivaju pri meñunarodnim organizacijama i one su institucionalizovani oblik izražavanja multilateralnih (višestranih) diplomatskih odnosa izmeñu država u okviru date meñunarodne organizacije. Takvi odnosi čine sadržinu multilaterane diplomatije. Osim svoje osnovne diplomatske delatnosti, ambasada obavlja i konzularne poslove, pa se zato naziva i diplomatsko-konzularno predstavništvo (DKP). Ambasade i stalne misije se nazivaju i stalne diplomatske misije, jer predstavljaju stalni oblik predstavljanja države imenovanja u stranoj državi ili pri meñunarodnoj organizaciji, a njihova diplomatska aktivnost se naziva stalna, institucionalna ili sedentarna diplomatija.

U savremenoj diplomatskoj praksi se susreću i drugi nazivi stalnih diplomatskih misija sa statusom ambasade. Na primer, stalna diplomatska misija Vatikana naziva se nuncijatura (u katoličkim državama), odnosno pronuncijatura (u ostalim državama), a ranije se nazivala i internuncijatura. Stalna diplomatska predstavništva Libije nazivaju se narodni biroi, a Palestine (PLO) se nazivaju biroi.

339

Specijalna misija je povremeni (ad hok) oblik diplomatskog predstavljanja u stranoj državi ili pri meñunarodnoj organizaciji radi izvršenja posebnih zadataka. Svaka suverena i meñunarodno priznata država ima pravo da otvara svoje diplomatsko predstavništvo u drugoj državi ili pri meñunarodnoj organizaciji (tzv. aktivno pravo poslanstva) i da prima diplomatsko predstavništvo druge suverene države ili meñunarodne organizacije (tzv. pasivno pravo poslanstva). To je opšti princip. Meñutim, u diplomatskoj praksi ima i odstupanja od njega. Ponekad se i nesuverene i meñunarodno nepriznate države koriste aktivnim pravom poslanstva, na osnovu posebnog odobrenja države prijema. Takoñe, one koriste i pasivno pravo poslanstva, to jest primaju diplomatske misije suverenih država. Evo nekoliko primera: (1) Srbija je na osnovu hatišerifa od avgusta 1830. godine i Ustava od 1838. godine imala pravo da imenuje u Carigradu svog stalnog agenta (otpravnika poslova, kapućehaju), a na osnovu fermana od 1835. i 1839. godine bila je ovlašćena da drži svoje diplomatske agente u Moldaviji i Vlaškoj. Takoñe je i Bugarska pre nezavisnosti imala svoje diplomatske agente u nekoliko stranih prestonica i primala predstavnike stranih država. (Branimir M. Janković, Meñuarodno javno pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1981, 224.) (2) Malteški viteški red, iako nije država, ima svoje ambasade i stalne misije širom sveta i vidan diplomatski uticaj na savremenoj meñunarodnoj političkoj sceni. Srbija ima uspostavljene diplomatske odnose sa Malteškim viteškim redom. Posle prekida diplomatskih odnosa početkom 90-tih prošlog veka obnovljeni su 2001. godine. (Početkom novembra 2006. godine predsednik Srbije Boris Tadić je primio akreditivno pismo izvanrednog i opunomoćenog ambasadora Malteškog viteškog reda Flaminija Farnesija.) (3) Palestina, iako nije suverena, nego autonomna država, ima svoja stalna diplomatska predstavništva u mnogim državama i pri meñunarodnim organizacijama, koja de fakto predstavljaju autoritet Palestinske oslobodilačke organizacije (Palestine Liberation organization - PLO). 4. Diplomatska služba

U savremenoj diplomatskoj komunikaciji je sve više u upotrebi pojam diplomatska služba. U teoriji nije do kraja razjašnjeno pitanje bližeg definisanja njenog pojma. U delu teorije diplomatska služba se poistovećuje sa diplomatskim misijama, kao spoljnim državnim organima. “U spoljne organe spadaju diplomatska služba (naš kurziv) i konzulati, iako se konzularne funkcije razlikuju od diplomatskih“. (Dimitrijević i drugi autori, 92.) Ukoliko bi se, pak, podela državnih organa nadležnih za spoljne poslove na spoljne i unutrašnje organe u izvesnom smislu relativizirala, oslobodila krutog formalno-pravnog pristupa, moglo bi se doći i do poimanja diplomatske službe u jednom širem smislu.

Naime, sve diplomatske i konzularne misije su pod “krovom“ MIP-a, u njegovom su sastavu, pod njegovom neposrednom operativnom ingerencijom, zajedno funkcionišu kao jedinstveni kohezioni organizam, vršeći poslove iz svog delokruga rada, u okviru unapred utvrñenih njihovih pojedinačnih odgovornosti, prava i obaveza. Nema ministarstva inostranih poslova bez diplomatskih i konzularnih misija, ali i obrnuto. Ciljevi spoljne politike i održavanje meñunarodnih odnosa se ostvaruju ne samo kroz spoljnopolitičku aktivnost šefa diplomatije, nego i kroz razuñenu komunikaciju diplomata i konzula unutar ministarstva inostranih poslova sa predstavnicima diplomatsko-konzularnih misija u državi prijema.

340

Obavljajući svoje funkcije u diplomatskim i konzularnim misijama u inostranstvu ili u ministarstvu inostranih poslova u zemlji, diplomate i konzuli, po potrebi službe, cirkulišu na liniji ministarstvo inostranih poslova – diplomatske i konzularne misije, i obrnuto (tzv. premeštaji iz ministarstva u misiju i iz misije u ministarstvo), dajući time poseban pečat kohezionom jedinstvu MIP-a i diplomatsko-konzularnih misija. Ministarstvo inostranih poslova, ambasade, stalne misije i konzulati su, de facto, stubovi diplomatije svake države, uspostavljanja, održavanja i razvijanja diplomatskih odnosa. U tom širem kontekstu, organizacionom i funkcionalnom, ministarstvo inostranih poslova, zajedno sa diplomatskim i konzularnim misijama, odnosno operativni organi države (spoljni i unutrašnji) nadležni za sprovoñenje utvrñene spoljne politike i održavanje meñunarodnih odnosa, predstavljaju, u stvari, diplomatsku službu date države. Takvo poimanje diplomatske službe je glavni razlog zašto se ministar inostranih poslova veoma često, u kolokvijalnom govoru, naziva i šefom diplomatske službe, odnosno diplomatije.

Glava XXVII BILATERALNA DIPLOMATIJA

“Diplomatija se mora procenjivati po onome šta sprečava,

a ne samo šta postiže”. Abba Eban, izraelski diplomata

341

1. Diplomatski odnosi. 1.1. Otvaranje diplomatske misije (ambasade). 1.2. Funkcije diplomatske misije. 1.3. Organizacija diplomatske misije. 1.4. Ostala diplomatska predstavništva. 1.4.1. Kulturno-informativni centar. 1.4.2. Vojno-diplomatsko predstavništvo. 1.4.3. Meñudržavna radna tela. 1.4.4. Specijalni diplomatski izaslanik. 1.5. Specijalna diplomatska misija. 1.6. Zaštita interesa posredstvom treće države. 2. Imenovanje izvanrednog i opunomo ćenog ambasadora. 2.1. Agreman. 2.2. Priprema šefa misije. 2.3. Ukaz o imenovanju šefa misije. 2.4. Akreditivno pismo. 2.5. Opozivno pismo. 2.6. Imenovanje drugih diplomatskih predstavnika. 2.6.1. Notifikacija. 2.6.2. Konsantman. 3. Konzularni odnosi. 3.1. Uspostavljanje konzularnih odnosa. 3.2. Otvaranje konzulata. 3.3. Šta je konzulat? 3.4. Funkcije konzulata. 3.5. Počasni konzulat. 4. Imenovanje generalnog konzula. 4.1. Egzekvatura. 4.2. Patentno pismo. 5. Stanja u diplomatsko-konzularnim odnosima. 5.1. Reciprocitet u diplomatskim odnosima. 5.2. Poremećaji u diplomatsko-konzularnim odnosima. 5.2.1. Povlačenje ambasadora na konsultacije. 5.2.2. Snižavanje nivoa diplomatskog predstavljanja. 5.3. Prekid diplomatsko-konzularnih odnosa. 5.3.1. Razlozi za prekid diplomatskih odnosa. 5.3.2. Neki slučajevi prekida diplomatskih odnosa. 5.3.3. Retorzija u diplomatskim odnosima. 5.4. Obnavljanje diplomatskih odnosa. 6. Povlastice i imuniteti ambasada i konzulata. 7. Diplomatski i konzularni kor. 7.1. Diplomatski kor. 7.2. Konzularni kor. 8. Audijencija. 9. Okvir bilateralnih odnosa Srbije .

Bilateralna diplomatija predstavlja ukupnost spoljnopolitičke aktivnosti, saradnje i odnosa izmeñu zvaničnih ograna dve države nadležnih za poslove spoljne politike, a izražava se, pre svega, kroz postojanje i delatnost ambasada i konzulata države akreditacije u državi prijema, kao i kroz aktivnost specijalnih (ad hoc) diplomatskih misija. 1. Diplomatski odnosi 1.1. Otvaranje diplomatske misije (ambasade) Otvaranju ambasade u inostranstvu pistupa se na osnovu prethodno postignute uzajamne saglasnosti (sporazuma) vlada dve države o uspostavljanju diplomatskih odnosa. Forma tog sporazuma može biti različita: (1) usmena saglasnost, (2) razmena nota ili pisama (3) zajedničko saopštenje ili (4) meñunarodni ugovor. Ambasada se, u organizacionom i tehničkom smislu, otvara u prestonici strane države. Pri otvaranju ambasade preovlañuje princip recipročnosti, to jest da države koje uspostave diplomatske odnose otvore i svoje diplomatske misije (ambasade). Meñutim, u praksi njihovog otvaranja se susreću i drugačija rešenja: (1) Šef diplomatske misije akreditovan u jednoj državi može u isto vreme da bude akreditovan, na nerezidencijalnoj osnovi, i za šefa misije u drugoj državi ili u više drugih država (ostajući rezidencionalno u prestonici jedne države). Na primer, ambasador Srbije u Braziliji je akreditovan, na nerezidencijalnoj osnovi, i za šefa naše diplomatske misije u Venecueli. Sa tom latinoameričkom državom Srbija ima uspostavljene diplomatske odnose, ali u njoj nema stalno diplomatsko predstavništvo (imala je ranije, ali je 2001. godine zatvoreno). (2) Jedna država može da otvori ambasadu u prestonici druge države, a da druga država, zbog izvesnih internih razloga, to ne uradi. Na primer, Srbija ima ambasadu u Buenos Ajresu (Argentina), ali Argentina donedavno nije imala ambasadu u Beogradu (imala je ranije, ali ju je zbog ekonomsko-finansijske krize zatvorila).

342

(3) Dve države, bez ambasada na rezidencijalnoj ili nerezidencijalnoj osnovi, mogu posebno da ovlaste svoje diplomatske misije u trećoj državi da, pored redovnih poslova, obavljaju i spoljne (diplomatske) poslove u interesu tih država. 1.2. Funkcije diplomatske misije Prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima, funkcije diplomatske misije se sastoje naročito u: (1) predstavljanju države imenovanja kod države prijema, (2) zaštiti u državi prijema interesa države imenovanja i njenih državljana u granicama koje dozvoljava meñunarodno pravo, (3) pregovaranju s vladom države prijema, (4) obaveštavanju, svim dozvoljenim sredstvima, o uslovima i razvoju dogañaja u državi prijema i podnošenja izveštaja o tome vladi države imenovanja i (5) unapreñenju prijateljskih odnosa i razvijanju privrednih, kulturnih i naučnih odnosa izmeñu države imenovanja i države prijema. Konvencijom je posebno naglašeno da se nijedna njena odredba ne može tumačiti kao zabrana za neku diplomatsku misiju da vrši konzularne funkcije. Sledstveno tome, u svakoj ambasadi postoji konzularno telo (odeljenje) koje se bavi konzularnim poslovima. (Vidi član 3. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima.) Upotreba formulacija "u granicama koje dozvoljava meñunarodno pravo" i "svim dozvoljenim sredstvima" u članu 3. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, ima za cilj da spreči vršenje onih funkcija i aktivnosti koje su po meñunarodnom pravu nedopuštene (mešanje u unutrašnje poslove države prijema; špijunaža, prikupljanje političkih, vojnih, državnih, tehnoloških, naučnih i drugih tajni, korupcija i slično). Ipak, suprotno duhu Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, obaveštajne aktivnosti su, u većoj ili manjoj meri, prisutne u diplomatijama mnogih država, posebno "glavnih igrača" na svetskoj političkoj sceni. S vremena na vreme se na svetlost dana, u svetskoj javnosti, pojave špijunske diplomatske afere, proterivanje diplomata kao "persona non grata", preduzimanje recipročnih retorzivnih mera i slično. 1.3. Organizacija diplomatske misije Od države do države postoje diplomatske misije različite organizacione fizionomije, veličine i unutrašnjeg ustrojstva. Čak i ista država imenovanja nema u organizacionom smislu identične diplomatske misije u državama prijema, nego se razlikuju zavisno od interesa države imenovanja, odnosno strateškog, političkog i ekonomskog značaja države prijema. Tradicionalno, u ambasadama (DKP) obično postoje tri odeljenja (sektora): političko, ekonomsko i konzularno. U većim ambasadama postoje i druga odeljenja, na primer za štampu, kulturu, tehnologiju, poljoprivredu i dr. Diplomatske misije se razlikuju i po broju ukupno zaposlenih, kako diplomata tako i administrativno-tehničkog i pomoćnog osoblja. Postoje diplomatske misije samo sa jednim zaposlenim diplomatom, ali i one sa nekoliko stotina zaposlenih. Svim poslovima i službama u diplomatskoj misiji (poslovi opšte administracije, vizno-pasoški poslovi, poslovi veze, tehničko održavanje objekata misije i dr.) rukovodi šef misije. 1.4. Ostala diplomatska predstavništva Osim stalnih diplomatskih misija u stranim državama se otvaraju i druga diplomatska predstavništva, posebno u oblasti vojne i javne diplomatije. 1.4.1. Kulturno-informativni centar

343

Kulturno-informativni centar (kulturni i/ili informativni centar) je posebno diplomatsko predstavništvo države imenovanja u državi prijema ovlašćeno da obavlja poslove javne diplomatije iz delokruga Ministarstva inostranih poslova i drugih organa državne uprave iz oblasti kulture. U obavljanju poslova iz svoje nadležnosti kulturno - informativni centar je dužan da postupa u skladu sa Ustavom države imenovanja, zakonima, opšteprihvaćenim pravilima meñunarodnog prava i potvrñenim meñunarodnim ugovorima i podzakonskim opštim aktima, po direktivama ministra, instrukcijama i uputstvima MIP-a, kao i ambasadora akreditovanog u državi prijema. Danas se u svetu pridaje sve veći značaj aktivnostima kulturno-informativnih centara i javnoj diplomatiji uopšte. Na primer, Kulturni centar Republike Srbije u Parizu ima izuzetno značajnu ulogu u afirmisanju njenog ugleda u Francuskoj. Svojevremeno, Kulturno-informativni centar SFR Jugoslavije u Njujorku veoma je doprinosio širenju jugoslovenske (i srpske) kulture širom SAD. Kulturno-informativnim centrom rukovodi direktor, kojeg imenuje vlada države imenovanja. 1.4.2. Vojno-diplomatsko predstavništvo

Vojna diplomatska predstavništva su akreditovane stalne misije oružanih snaga date države u državi prijema, u skladu sa meñudržavnim sporazumom o uspostavljanju takvih misija, a bave se raznovrsnim poslovima vojne diplomatije. Formalno, vojna diplomatska predstavništva se nalaze pod “krovom“ ambasada, deo su DKP prema državnim organima zemlje prijema. Ambasador je šef i vojnom predstavniku. Meñutim, u funkcionalnom smislu, vojna diplomatska predstavništva su samostalna u vršenju svojih diplomatskih aktivnosti, a vojni predstavnici (šef vojne misije, vojni ataše i dr.) nisu pod subordinacijom šefa DKP nego su operativno direktno vezani za Ministarstvo odbrane, za njegov Genelaštab, a ne za Ministarstvo inostranih poslova. Šefa vojno-dipomatskog predstavništva imenuju vojne vlasti države imenovanja (načelnik generalštaba ili ministar inostranih poslova). 1.4.3. Meñudržavna radna tela Bilateralnim ugovorom izmeñu dve države mogu se obrazovati i posebne meñudržavne komisije, meñudržavni komiteti i druga radna tela za bavljene konkretnim pitanjima značajnim za razvijanje i unapreñivanje meñusobnih bilateralnih političkih i ekonomskih odnosa (kao što su, na primer, rešavanje graničnih nesporazuma, podsticanje industrijske, naučnotehniče saradnje, razvoja trgovine i dr.). U takvim meñudržavnim radnim telima nalaze se, po pravilu, i predstavnici MIP i/ili DKP. 1.4.4. Specijalni diplomatski izaslanik U diplomatijama pojedinih država pojavljuje se i institucija specijalnog diplomatskog izaslanika (special envoy), kojeg imenuje predsednik države, vlade ili ministar inostranih poslova, dodeljujući mu posebna diplomatska zaduženja u državi prijema.

344

Važećim Zakonom o spoljnim poslovima Srbije je predviñeno da ministar inostranih poslova može imenovati svog specijalnog izaslanika koji privremeno boravi u stranoj državi ili pri meñunarodnoj organizaciji radi izvršenja posebnih zadataka. (Član 17.) 1.5. Specijalna diplomatska misija Osim stalnih diplomatskih misija, u diplomatskoj praksi je prisutna i ustanova specijalnih diplomatskih misija, u skladu sa Konvencijom o specijalnim misijama iz 1969. godine. One "nisu neka nova pojava; upravo obrnuto, to je najstariji oblik diplomatskog opštenja. Oduvek su države upućivale specijalne misije da bi rešile jedan problem, npr. dobijanje vojne pomoći, ili da bi predstavljale državu na svečanostima npr. krunisanju kralja, proglašenju nezavisnosti države, konačno da bi prisustvovale sahranama ili komemoracijama". (Avramov, Kreća, 160.) Specijalna diplomatska misija je, u stvari, delegacija koju jedna država upućuje u drugu državu ili meñunarodnu organizaciju radi konkretnog diplomatskog poduhvata ili specijalnog zadatka (pregovori i zaključenje meñunarodnog ugovora, učestvovanje na ad - hoc meñunarodnim konferencijama, inauguracijama, ceremonijama i u drugim prilikama), a može se obrazovati na nivou šefa države, vlade ili parlamenta. Upućivanje specijalne diplomatske misije u drugu državu ili meñunarodnu organizaciju moguće je samo na osnovu njihove prethodne saglasnosti (pristanka). Država prijema može da odbije specijalnu misiju u celini ili pojedine njene članove i nije dužna da državi akreditacije obrazlaže razloge odbijanja.

Specijalna misija može da ima jednog ili više članova, sa ili bez diplomatskog statusa. Njeni članovi imaju pravo na diplomatski imunitet za vreme trajanja specijalne misije. Aktivnost specijalne misije traje, po pravilu, od nekoliko dana pa, najduže, do nekoliko meseci. Članovi specijalnih misija bez diplomatskog statusa stiču taj status samo za verme trajanja misije. Oni uživaju privilegije i imunitete zavisno od ranga koji imaju u specijalnoj misiji. Specijalna misija nema prvenstvo u odnosu na stalnu diplomatsku misiju. Svoju diplomatsku aktivnost specijalna misija završava: (1) kad ostvari cilj zbog kojeg je formirana, (2) istekom roka i (3) saopštenjem bilo države imenovanja ili države prijema da smatra okončanom specijalnu misiju. Specijalne misije su se u diplomatskoj praksi potvrdile kao "efikasne, kreativne i vrlo korisne", znatno dinamiziraju diplomatsku aktivnost, a nisu u koliziji sa stalnim diplomatskim misijama. Zato ih koriste ne smao pojedinačne države, nego i meñunarodne organizacije. Diplomatska aktivnost specijalnih misija naziva se ad hoc (povremena i privremena) diplomatija. (Vidi i: Dimitrije Pindić, Specijalne misije, Institut za meñunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1978; Mitić, Diplomatija – kao sredstvo za promociju ..., 42 - 46; ðera Petrović, 17 - 20; ðorñević, Mitić, 131 -155; i Avramov, Kreća, 146 i 160.) U pogledu privilegija i imuniteta specijalnih misija i njihovih članova, Konvencija o specijalnim misijama iz 1969. godine ih je znatno približila ako ne i izjednačila sa diplomatskim privilegijama i imunitetima. (Tepavac, 296 - 317.) 1.6. Zaštita interesa posredstvom treće države Svoje interese i interese svojih državljana i pravnih lica u državama u kojima nema diplomatsko-konzularno predstavništvo, država može da zaštiti i zaključivanjem meñunarodnog ugovora sa trećom državom koja će te interese štititi posredstvom svog

345

diplomatsko-konzularnog predstavništva, u skladu sa meñunarodnim pravom i diplomatskom praksom. Isto tako, država može da zaključi meñunarodni ugovor o zaštiti interesa trećih država i njihovih grañana u inostranstvu posredstvom njenih diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu. (Zaštita interesa posredstvom treće države posebno je regulisana članom 12. Zakona o spoljnim poslovima.) 2. Imenovanje izvanrednog i opunomo ćenog ambasadora Posle otvaranja diplomatske misije, svaka država pristupa imenovanju šefa diplomatske misije (ambasadora). Procedura imenovanja šefa diplomatske misije je složena i ima više faza. Svaka država se pridržava odreñenih opštih i posebnih kriterijuma koje odreñena ličnost mora da ispunjava da bi mogla biti predložena i izabrana za šefa diplomatske misije. Svaka država utvrñuje i proceduru za izbor šefa misije. On može biti izabran iz redova uspešnih karijernih diplomata ili redova istaknutih ličnosti izvan diplomatske službe. Svi predlozi za šefa misije slivaju se u MIP, koji predlaže Vladi kandidate za šefove misija na ambasadorskom nivou. Vlada utvrñuje kandidata za šefa misije.

Nakon predloga vlade, započinje procedura traženja agremana (saglasnost države prijema za šefa misije države imenovanja).

2.1. Agreman Agreman (fr. agrément) je saglasnost države prijema da prihvata da primi predloženo lice kao šefa diplomatske misije države imenovanja (ambasadora), odnosno da ga smatra personom grata. (Član. 4 st. 1 Bečke konvencije o diplomatskim odosima.) Taj dokument (agreman) je uslov za dolazak šefa diplomatske misije u državu prijema. U stabilnim i dobro organizovanim diplomatskim službama pravilo je da agreman za novog ambasadora traži odlazeći ambasador države imenovanja od MIP-a države prijema, , pismenim putem (notom) ili usmeno. Meñutim, češća je praksa da se agreman za novog ambasadora traži nakon odlaska dotadašnjeg ambasadora iz države prijema. Agreman može da traži i otpravnik poslova države imenovanja, preko MIP-a države prijema, i to usmeno, uz pismeno uručivanje samo kratkih biografskih podataka o predloženom kandidatu za novog šefa diplomatske misije. Agreman za novog ambasadora može da traži i MIP države imenovanja direktno od MIP-a države prijema ili preko ambasade države prijema u državi imenovanja, što je reña praksa. Traženje agremana pismenim putem (notom) nije se pokazalo kao dobra diplomatska praksa. Ukoliko uskrati davanje agremana, država prijema dolazi u neugodnu situaciju, jer bi takvu odluku trebalo, takoñe, pismenim putem (notom) da saopšti državi imenovanja, što može da baci senku na diplomatske odnose dve države, da ostane pisani trag o jednom nesporazumu u meñusobnim odnosima.

346

Traženje agremana se smatra strogo poverljivom diplomatskom aktivnošću. Zato se javnost i ne obaveštava o traženju agremana, zbog neprijatnosti do kojih bi moglo da doñe ako agreman bude odbijen. “Objavljivanje imena kandidata za ambasadora, pre izdavanja agremana, osnovano se smatra nediplomatskim, a može biti tumačeno u državi prijema, kao svojevrstan pritisak da se agreman izda. Nažalost, u našoj novijoj praksi nisu retki slučajevi da se imena kandidata za ambasadore saopštavaju i objavljuju čak i pre nego što je agrema formalno zatražen”. (Zoran Veljić, Diplomatski protokol, Diplomatska akademija MSP SCG/ Službeni list SCG, Beograd, 2004, 130.) U Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima nije preciziran rok u kome treba odgovoriti na traženje agremana. Diplomatska praksa je u tome neujednačena, pa i fleksibilana. Na agreman se obično čeka četiri do šest nedelja pa do 2 - 3 meseca, a ponekad i do 6 meseci. Osim uobičajene procedure, agreman se može neposredno tražiti i dobiti tokom susreta i razgovora najviših predstavnika dve države (šefova država, predsednika vlada i ministara inostranih poslova). Agreman daje šef države prijema. O datom agremanu MIP države prijema notom obaveštava ambasadu države imenovanja u državi prijema. Ako se u vremenu uobičajenom za dobijanje agremana ne dobije potvrdan odgovor od države od koje je tražen agreman, to znači da je isti prećutno odbijen. Država od koje je tražen agreman nije dužna da iznosi razloge zbog kojih je agreman odbila, a nije ni praksa da se država koja je tražila agreman raspituje o razlozima njegovog odbijanja, “mada se, obično, nekim od diplomatskih kanala ti razlozi čuju ili saopšte“. (Ibid.) Uskraćivanje agremana se dešava s vremena na vreme. U istoriji diplomatije poznat je slučaj lorda Stantforda Kasinga, kome je ruski car Nikolaj I Pavlovič (1796 - 1855) odbio, 1832. godine, da dâ agreman, jer je štampa objavila vest o njegovom imenovanju pre nego što je britanska vlada o tome obavestila (notifikovala) ambasadu Rusije u Londonu. U jugoslovenskoj praksi bilo je više slučajeva odbijanja agramana. Tako je, na primer, Albanija u vreme ekonomskih sankcija odbila da dâ agrman jugoslovenskom kandidatu za ambasadora. Isto tako, Švajcarska je, posle demokratskih promena iz 2000. godine, uskratila davanje agremana jugoslovenskom kandidatu za ambasadora u toj državi. 2.2. Priprema šefa misije Posle dobijanja agremana, šef misije (ambasador) počinje zvanične pripreme za odlazak na diplomatsku dužnost. Nezvanične pripreme obično počinju kad se izabere kandidat za šefa diplomatske misije, odnosno kada se zatraži agreman, ukoliko se pretpostavlja da će se agreman dobiti. U najvećem broju slučajeva se unapred zna da li će se agreman dobiti ili ne. Pripreme se odvijaju na osnovu posebnog programa priprema, koji utvrñuje nadležna služba MIP-a. Njegova sadržina i dužina trajanja priprema zavisi od toga da li je za šefa diplomatske misije izabran karijerni diplomata ili ličnost izvan diplomatske službe (politike, javnog života, nauke, umetnosti i dr.). Pripreme šefa misije izabranog izvan diplomatske službe su, po pravilu, kompleksnije i duže traju. Završna faza priprema je hiring (saslušavanje) šefa stalne diplomatske misije u spoljnopolitičkom odboru parlamenta, gde je to praksa.

347

2.3. Ukaz o imenovanju šefa misije Posle dobijanja agremana, po pravilu u vidu note, šef države donosi (potpisuje) ukaz o imenovanju novog šefa diplomatske misije, odnosno izvanrednog i opunomoćenog ambasadora. Takoñe, svojim ukazom šef države razrešava šefa diplomatske misije koji odlazi. Ukazi šefa države se objavljuju u službenom glasilu države i dostupni su javnosti. 2.4. Akreditivno pismo Nakon potpisanog ukaza o imenovnju i uspešno obavljenih priprema, šef države potpisuje akreditivno pismo (original i kopija), pripremljeno od strane MIP-a, kojim se novi šef diplomatske misije postavlja za izvanrednog i opunomoćenog ambasadora države imenovanja u državi prijema, odnosno za šefa stalne misije (ambasadora) države imenovanja pri meñunarodnoj organizaciji. Uobičajena je praksa da šef države imenovanja prima na razgovor novoimenovanog izvanrednog i opunomoćenog ambasadora, odnosno šefa stalne misije, pred njegov odlazak na novu dužnost. Tom prilikom, ako je potrebno, šef države daje šefu diplomatske misije odgovarajuća upustva značajna za njegov budući diplomatski angažman, i preko njega, kao svog izaslanika, upućuje poruke i pozdrave šefu države prijema.

Nekada je u našoj državi bila praksa da šef države (predsednik republike) istovremeno prima na razgovor ambasadora koji se vratio sa dužnosti i ambasadora koji ide na dužnost, što se pokazalo kao vrlo koristan metod preciziranja najvažnijih spoljnopolitičkih zadataka novoimenovanog ambasadora. Na primer, u razgovoru sa ambasadorom Slavoljubom ðerom Petrovićem (uoči njegovog odlaska na dužnost šefa diplomatske misije u Argentini) i Mišom Pavićevićem (koji se sa te dužnosti upravo vratio iz Argentine), sredinom septembra 1953, jugoslovenski predsednik, Josip Broz Tito je, posle iscrpne diskusije o stanju naših odnosa sa Argentinom, formulisao glavni zadatak naše diplomatske misije: "Treba nastaviti sa ispravljanjem grešaka prethodnih ambasadora i u svim oblastima razvijati saradnju sa vladom i vladinim institucijama (naravno gde je to moguće i obostrano korisno), a naročito u oblasti privrede. Sa tako značajnim partnerom nedopustiv je tako nizak nivo robne razmene. Ja mislim da je to i njihova ocena i da će i oni biti spremni da se više angažuju, unapreñujući i ovaj vid saradnje. Inicirajte meñusobnu razmenu poseta visokih vladinih funkcionera, ličnosti iz privrede, kulture i svih drugih oblasti. Ne zaboravite novinare, oni u meñunarodnoj saradnji imaju značajnu ulogu. Takoñe imajte na umu sportsku saradnju. Argentina je sportska nacija, posebno jaka u fudbalu. Podstičite što češće posete naših iseljenika domovini i pratite da naša administracija (carina i drugi) ne bude kruta u svojim postupcima. Treba reći da da masa od trinaest hiljada ustaša, koje izdržava Vatikan i Amerika, a koji žive u Buenos Ajresu, smetaju i nama i Argentini. Njima treba stati na put da dalje ne truju odnose meñu nama. Uveren sam da i Argentinska vlada ovako ocenjuje njihovu negativnu ulogu". (Slavoljub ðera Petrović, Sećanja i zapisi jednog borca i diplomate, DTA, Beograd, 2007, 159 - 161.) Nakon prijema kod šefa države, izvanredni i opunomoćeni ambasador, odnosno šef stalne misije, odlazi na diplomatsku dužnost u državi prijema i nosi akreditivna pisma (original i kopiju).

348

Članom 13 Bečke o diplomatskim odnosima je definisan postupak preuzimanja funkcije šef misije u državi prijema. Naime, “smatra se da je šef misije preuzeo svoje funkcije u državi kod koje se akredituje čim podnese akreditovana pisma ili čim notifikuje svoj dolazak i podnese prepis svojih akreditivnih pisama ministarstvu inostranih poslova države kod koje se akredituje, ili nekom drugom ministarstvu o kome bude dogovoreno, prema važećoj praksi u državi kod koje se akredituje, koja se mora primenjivati na jedinstven način“. Najčešća je praksa da original akreditivnih pisama šef misije - ambasador uručuje šefu države u koju je akreditovan (država prijema), a kopiju akreditivnih pisama prethodno predaje MIP-u te države. Šef stalne misije pri Ujedinjenim nacijama predaje akreditivna pisma Generalnom sekretaru UN. Činom uručivanja akreditivnih pisama šefu države, šef diplomatske misije stiče puni diplomatski kapacitet da obavlja svoje dužnosti u državi prijema. Predajom kopije akreditivnih pisama MIP-u države prijema, šef diplomatske misije stiče pravo zvaničnog pojavljivanja i predstavljanja u diplomatskom koru, kao i učestvovanja, po pravilu, na zvaničnim ceremonijama države prijema. Predaja kopije akreditivnih pisama MIP-u države prijema nije uvek i garancija da će originalna akreditivna pisma biti i uručena šefu države.

Kopiju akreditivnog i opozivnog pisma novoimenovani izvanredni i opunomoćeni ambasador predaje ministru, odnosno, ako je on sprečen, zameniku ministra inostranih poslova države prijema. Tim činom ambasador stiče pravo kretanja i komuniciranja u diplomatskom koru, pravo da posećuje MIP, ali ne i one državne organe zemlje prijema neposredno vezane za šefa države (Kabinet šefa države, i dr.). Na primer, ambasador ne može da prisustvovuje prijemu koji daje šef države (umesto njega na prijem ide otpravnik poslova), mada se u diplomatskoj praksi dešavaju i odstupanja od tog opšteg pravila. Originale akreditivnog i opozivnog pisma novoimenovani izvanredni i opunomoćeni ambasador predaje šefu države. U svim državama se akreditivno pismo predaje na posebno organizovanoj svečanoj ceremoniji, uz visoke počasti i poseban protokol. Činom predaje akreditivnog pisama šefu države, ambasador stiče pravo da punim kapacitetom vrši dužnost šefa diplomatske misije. U diplomatskoj praksi su stečena različita iskustva povodom predaje akreditivnih pisama - kopije i originala, odnosno stupanja na dužnost šefa diplomatske misije. Dešava se, mada vrlo retko, da ambasador preda kopiju akreditivnog pisama MIP-u, ali ne i original akreditivnog pisma šefu države, jer su u meñuvremenu iskrsli odreñeni politički problemi u odnosima dve zemlje, pa zato, po isteku razumnog roka za čekanje za predaju akreditivnih pisama (najduže do šest meseci), u dogovoru sa MIP-om svoje države, mora da napusti državu u kojoj je akreditovan. To se, na primer, desilo, početkom 90-tih godina prošlog veka, sa našim ambasadorom u Izraelu.

349

Dogaña se i da kandidat za ambasadora države imenovanja dobije agreman od države prijema, da šef države imenovanja potpiše akreditivna i opozivna pisma (originale i kopije), da se čak zakaže termin predaje akreditivnih pisama šefu države zemlje prijema, a da zemlja imenovanja, zbog unutrašnjih političkih razloga, obustavi premeštaj ambasadora u zemlju prijema. To se, na primer, desilo, posle oktobarskih promena 200. godine, sa kandidatom naše države za ambasadora u Angoli. 2.5. Opozivno pismo Opozivnim pismom se razrešava dotadašnji ambasador države imenovanja u državi prijema. Opozivno pismo (original i kopiju) potpisuje šef države imenovanja, istovremeno kad i akreditivno pismo. Opozivno pismo se predaje istovremeno kad i akreditivno pismao. 2.6. Imenovanje drugih diplomatskih predstavnika 2.6.1. Notifikacija Za diplomatsko osoblje misije se ne traži agreman, odnosno posebna saglasnost. Meñutim, Bečka konvencija o diplomatskim odnosima predviña notifikaciju MIP-u države kod koje se diplomati akredituju. Notifikacija se upućuje nekoliko nedelja pre odlaska člana diplomatske misije.

Za člana diplomatske misije (diplomatu), pre njegovog odlaska na diplomatsku dužnost, od države u koju je akreditovan se traži i diplomatska viza, koja može biti odobrena ili ne. Uskraćivanje izdavanja diplomatske vize članu diplomatske misije ima isto pravno dejstvo kao odbijanje davanja agremana za šefa misije. O dolasku članova administrativno-tehničkog i drugog osoblja diplomatske misije i konzulata (bez diplomatskog statusa) MIP države prijema se obaveštava notifikacijom, odnosno verbalnom notom. MIP države prijema se notifikacijom obaveštava o datumu dolaska na dužnost novog šefa diplomatske misije. 2.6.2. Konsantman Posebna saglasnost za prihvatanje vojnih izaslanika naziva se konsantman. 3. Konzularni odnosi Dinamičan razvoj svetske trgovine u drugoj polovini 20. veka, velika migraciona kretanja i sve brojnija turistička i druga putovanja ljudi u svetu dopineli su intenzivnom razvoju konzularnih odnosa i porastu njihovog značaja u meñunarodnim odnosima. Predmet konzularnih odnosa je konzularna zaštita interesa fizičkih i pravnih lica države imenovanja u državi prijema. “Obavljanje konzularnih funkcija na teritoriji države prijema, predstavlja odnos izmeñu te države i konzula. Taj odnos se u teoriji, u tekstovima meñunarodnih sporazuma, u konzularnom pravu i meñunarodnoj praksi, naziva – konzularni odnos“. (Lopičić, 18.)

350

3.1. Uspostavljanje konzularnih odnosa Konzularni odnosi izmeñu dve države se uspostavljaju na osnovu njihove saglasnosti, odnosno sporazumom o otvaranju konzulata ili zaključenjem sporazuma o konzularnoj konvenciji. Smatra se da saglasnost dve države o uspostavljanju diplomatskih odnosa obuhvata, ako nije drukčije odreñeno, i saglasnost na uspostavljanje konzularnih odnosa. Danas u svetu preovladava praksa da države koje imaju uspostavljene diplomatske odnose imaju automatski uspostavljene i konzularne odnose. Meñutim, izmeñu diplomatskih i konzularnih odnosa ne mora da postoji neposredna funkcionalna veza. Dve države mogu da održavaju konzularne odnose i bez prethodno uspostavljenih diplomatskih odnosa i posle prekida diplomatskih odnosa. 3.2. Otvaranje konzulata U pogledu otvaranja konzularnog predstavništva, Bečkom konvencijom o konzularnim odnosima iz 1963. godine je predviñeno: (1) konzulat se može otvoriti na teritoriji države prijema samo uz njenu saglasnost, (2) sedište konzulata, njegov rang i njegovo konzularno područje odreñuje država imenovanja i podleže odobrenju države prijema, (3) država imenovanja može da vrši naknadne promene sedišta konzulata, njegovog ranga ili njegovog konzularnog područja samo uz saglasnost države prijema, (4) saglasnost države prijema je potrebna i kada generalni konzulat ili konzulat žele da otvore vicekonzulat ili konzularnu agenciju u nekom mestu van onog u kojem se on sam nalazi i (5) izričiti prethodni pristanak države prijema je isto tako potreban za otvaranje kancelarije, kao dela postojećeg konzulata, van mesta u kome je sedište konzulata. Uspostavljanje konzularnih odnosa ne mora uvek da bude praćeno i automatskim otvaranjem ili održavanjem konzularne misije. Na primer, nakon ekonomskih sankcija Saveta bezbednosti UN prema SRJ iz maja 1992. godine, Vlada SAD je svojom jednostranom odlukom zatvorila generalne konzulate SRJ (Srbija i Crna Gora) u Čikagu, Njujorku i San Francisku, iako nije došlo do prekida diplomatskih i konzularnih odnosa: ambasada SRJ u Vašingtonu nije zatvorena, nego je samo nivo diplomatskog predstavljanja spušten sa ambasadorskog na otpravnički, uz smanjivanje broja diplomatskog i nediplomatskog osoblja. Pre tog dogañaja je Vlada SRJ svojom jednostranom odlukom zatvorila generalni konzulat u Pitsburgu, kao i neke druge svoje konzulate, na primer, u Sao Paolu. Istorijski posmatrano, konzularne misije, kao operativni državni organi održavanja meñunarodnih odnosa, počele su se javljati pre stalnih diplomatskih misija. 3.3. Šta je konzulat? Potreba za otvaranjem konzularnih predstavništava u stranim državama nastala je pre svega kao izraz neprestanog unapreñivanja meñunarodne trgovine. Prvi konzulati se "pojavljuju još u srednjem veku, kada Venecija i drugi italijanski gradovi-državice otvaraju svoje konzulate u istočnom delu Sredozemlja u nehrišćanskim zemljama, gde se nalaze njihove trgovačke kolonije“. (Lopičić, 17.) Otvarnje konzulata posebno je intenzivirano u 19. veku, zahvaljujući pre svega razvoju nacionalnih ekonomija, svetske privrede, industije i trgovine. Njihova glavna funkcija bila je da sa svoje strane obezbede uslove za lakše i brže odvijanje spoljnotrgovinske i druge privredne saradnje izmeñu država i da pruže potrebnu pomoć u rešavaju teškoća koje se u toj saradnji pojavljuju.

351

U savremenoj konzularnoj istoriji najznačajniji dogañaj predstavlja Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine, kojom su kodifikovane konzularne funkcije i bliže razrañeni instituti konzul i konzulat. Pod konzulatom se podrazumeva svako konzularno predstavništvo države imenovanja u državi prijema, osnovano u rangu generalnog konzulata, konzulata, vicekonzulata i konzularne agencije, u zavisnosti od obima bilateralnih odnosa, obima ekonomske saradnje i brojnosti dijaspore. Konzularno predstavništvo se u diplomatsko-konzularnoj teoriji naziva i konzularna misija. Konzulat (konzularno predstavništvo ili konzularna misija) je ustanova (organ) države imenovanja u državi prijema, ovlašćena da na svom jurisdikcionom području, u skladu sa Ustavom, zakonima, opšteprihvaćenim pravilima meñunarodnog prava i potvrñenim meñunarodnim ugovorima i podzakonskim opštim aktima, kao i po instrukcijama MIP-a i uputstvima i ambasadora akreditovanog u državi prijema, obavlja raznovrsne administrativno-upravne, pravne i druge poslove, pridržavajući se odredaba Bečke konvencije o konzularnim odnosima. Ukoliko, pak, država imenovanja nema u državi prijema ambasadu ili ona nije u mogućnosti da obavlja svoje dužnosti, a ima konzularno predstavništvo, ono, po ovlašćenju MIP-a države imenovanja, a na osnovu sporazuma sa državom prijema, može da preuzme obavljanje odreñenih diplomatskih funkcija prema državi prijema (bilateralna diplomatija).

Isto tako, država imenovanja može da ovlasti svog konzularnog funkcionera u državi prijema da je predstavlja i kod meñunarodne organizacije locirane na njenoj teritoriji (multilateralna diplomatija). Vršeći odgovarajuće diplomatske funkcije u državi prijema ili pri meñunarodnoj organizaciji, konzulat postaje i diplomatsko, odnosno diplomatsko-konzularno predstavništvo. Kad konzularni funkcioneri, pored svojih konzularnih poslova, obavljaju i odgovarajuće bilateralne ili multilateralne diplomatske aktivnosti, oni tada uživaju i sve diplomatske privilegije i imunitete. Konzularno predstavništvo, po pravilu, održava odnose sa centralnim organima države prijema preko svoje ambasade u državi prijema, a kada to izričito dopuštaju meñunarodni sporazumi ili zakoni i praksa države prijema, komunikacija se može vršiti i neposredno. 3.4. Funkcije konzulata Funkcije konzularne misije nisu ni reprezentativne, ni političke, ni diplomatske prirode, nego konkretni administrativni, pravni, privredni, trgovinski, finansijski, bankarski i drugi poslovi koji se obavljaju radi zaštite interesa države akreditacije i njenih grañana na teritoriji države prijema. U članu 5. Konvencije o konzularnim odnosima iz 1963. godine detaljno su definisane funkcije konzularne misije. Konzulat je, u stvari, malo pojednostavljeno, "država u malom" države imenovanja (opština, matičar, policija i vojni odsek u jednom državnom organu), koja štiti interese svojih grañana

352

pred lokalnim organima vlasti u državi prijema. (Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije, op. cit.) U konzulatima se prijavljuju novoroñena deca, prijavljuje se sklapanje braka, u nekim državama čak i sklapaju brakovi ako su oba supružnika imaju isto državljanstvo. U konzulatima se vrši overa potpisa, preko njih se pribavljaju izvodi iz matičnih knjiga i druga uverenja, u njima se može sastaviti testament ili zameniti pasoš koji je oštećen ili je istekao. Kada konzulati nisu nadležni da rešavaju po nekom zahtevu, kao što je, na primer, pitanje državljanstva, konzulati brinu o tome da podneti zahtev bude uredan i kompletan, i šalju ga nadležnom državnom organu svoje zemlje. U konzulatima se odlaže vojna obaveza regrutima u inostranstvu. Preko njih se kontaktira sa Ministarstvom odbrane ali i sa drugim državnim organima. Preko konzulata se uručuju sudski pozivi i druge pismene komunikacije. U njima se prijavljuje smrt i izdaje sprovodnica radi sahrane preminulog. U konzulatu se može dobiti carinska potvrda na osnovu koje se vrši oslobañanje od plaćanja carine. Konzulati se, na osnovu ovlašćenja naslednika, brinu o ostavštini naših grañana u inostranstvu i aktivno učestvuju u ostavinskom postupku. Po njegovom okončanju, sredstva se doznačuju na račun naslednika.

Diplomatsko-konzularna predstavništava Srbije su prva i prava adresa u inostranstvu ako se državljaninu Srbije nešto nepredviñeno desi, ako van zemlje ostane bez dokumenata ili iz drugih razloga zapadne u nevolje. U njima u svako doba, pa čak i van radnog vremena, vikendom i praznicima, postoji neko kome se državljanin Srbije obraća ako to situacija zahteva. Konzulati ne mogu izbaviti iz zatvora državljanina Srbije koji je, u skladu sa zakonima države u kojoj se nalazi, lišen slobode ili osuñen na kaznu zatvora. Oni su tu da brinu da državljanin Srbije dobije isti tretman kao i ostali grañani koji se nalaze u istoj situaciji, da se na njega primenjuju isti zakoni i da ima obezbeñenog branioca po službenoj dužnosti. Na zahtev državljanina Srbije, policijski organi strane države su dužni da mu obezbede kontakt sa konzulom. Konzulat će, ukoliko to državljanin Srbije zahteva, o problemu obavestiti rodbinu u zemlji i pribaviti detalje njegovog slučaja. Konzulat ne može, meñutim, da plaća troškove advokata po izboru državljanina Srbije, niti da daje kauciju radi privremenog puštanja na slobodu. To nije praksa nigde u svetu, pa ni kod nas. Konzuli ne mogu imati ulogu advokata svojih državljana niti ih zastupati pred pravosudnim organima države prijema. Oni mogu dati pravni savet u vezi sa propisima ili propisima države prijema, ukoliko su sa njima upoznati. Isto tako, konzulati imaju na lokalnom nivou i diplomatsku funkciju. Oni su tu da unapreñuju političke i ekonomske odnose, da informišu javnost, da šire kulturu svoje zemlje, da pomažu organizovanje dijaspore i njenih udruženja i klubova i slično. (Ibid.) 3.5. Počasni konzulat

353

Počasni konzulati se otvaraju saglasnošću države prijema i države imenovanja. Po pravilu, ne otvaraju se po principu reciprociteta nego po potrebi. Obično manje države, posebno one suočene sa finansijskim teškoćama, počasne konzulate otvaraju u drugim državama. Država imenovanja otvara počasni konzulat u mestu države prijema u kojem ne postoji karijerna (redovna) diplomatsko-konzularna misija. Država imenovanja može u prestonici države prijema da otvoriti počasni konzulat samo ako u njemu nema već otvorenu ambasadu ili karijerni konzulat. Na primer, Srbija ne može da otvori počasni konzulat u Vašingtonu, jer u njemu već ima otvorenu ambasadu. Isto tako ne može da otvori počasni konzulat u Čikagu, jer u njemu već ima karijerni generalni konzulat. Počasni konzulati su značajna pomoć i podrška redovnim diplomatsko-konzulararnim misijama, naročito u razvijanju ekonomske i kulturne saradnje. U nekim slučajevima, po posebnom odobrenju MIP-a, počasni konzulati mogu da vrše i odreñene poslove prave diplomatske misije (poslovi legalizacije, izdavanje viza i drugo). Na primer, nakon elementarne katastrofe izazvane cunamijem, počasni konzulat Šri Lanke u Beogradu po svojoj angažovanosti delovao je kao prava ambasada u pogledu pružanja organizovane pomoći žrtvama katastrofe, redovnog informisanja javnosti i dr. 4. Imenovanje generalnog konzula

Imenovanje šefa konzulata vrši se po posebnoj proceduri, drugačijoj od one predviñene za ambasadora, na osnovu unutrašnjeg propisa države. 4.1. Egzekvatura Egzekvatura je dozvola (saglasnost) države prijema (MIP-a) da šef konzularne misije (generalni konzul ili konzul) države imenovanja može da obavlja svoje funkcije na utvrñenom jurisdikcionom području konzulata u državi prijema. Konzul može da dobije dozvolu za privremni rad i pre dobijanja ekzekvature. O davanju dozvole za rad konzula odmah se obaveštavaju lokalne vlasti države prijema na jurisdikcionom području konzulata. Ono što je agreman za ambasadora, to je egzekvatura za šefa konzulata, odnosno generalnog konzula. Država prijema može da odbije izdavanje egzekvature i, kao i u slučaju agremana, nije dužna da navodi razloge odbijanja. Forma egzekvature može biti različita. Uobičajena je praksa da MIP države prijema verbalnom notom obaveštava MIP države imenovanja o datoj egzekvaturi. Država prijema može, bez obrazloženja, da uskrati izdavanje egzekvature. 4.2. Patentno pismo Patentnim pismom postavlja se, imenuje generalni konzul, odnosno šef konzulata države imenovanja u državi prijema. Praksa je da se egzekvatura upisuje u patentno pismo.

354

Za generalnog konzula, odnosno šefa konzulata, patentno pismo znači isto što akreditivno pismo za ambasadora. Šefa konzulata ili generalnog konzulata postavlja vlada države imenovanja, a ne šef države, kao u slučaju ambasadora. Patentno pismo, u ime vlade države imenovanja, obično potpisuje šef diplomatije (ministar inostranih poslova). Patentno pismo se uručuje predstavniku države prijema na jurisdikcionom području generalnog konzulata. Za ostale funkcionere konzulata nije potrebno patentno pismo. Zamena za patentno pismo može da bude notifikacija. Šef konzulata može da počne sa radom i na osnovu privremene dozvole za rad države prijema. Država prijema može u svako doba, bez obrazloženja, da obavesti državu imenovanja da je neki konzularni funkcioner persona non grata. 5. Stanja u diplomatsko-konzularnim odnosima Diplomatski odnosi su po svojoj prirodi složeni, nisu jednom zauvek dati, nisu statični nego dinamični, podložni stalnim promenama, koje nameće svakodnevni razvoj spoljnopolitičkih dogañaja, iza kojih uvek stoje različiti politički, ekonomski i drugi interesi subjekata meñunarodnog prava, država i meñunarodnih organizacija, to jest meñunarodnog okruženja, na koje pojedinačna država nekad može a nekad ne može da utiče. Diplomatski odnosi, zavisno od konkretne situacije, mogu da budu: (1) različitog nivoa diplomatskog predstavljanja (ambasador, stalni otpravnik poslova, otpravnik poslova ad interim), (2) različite sadržine (političke, konzularne, ekonomske, naučno-tehniče, kulturne, informativne, sportske, i dr.), (3) različitog stepena razvijenosti (razvijeni, u usponu, normalni, nedovoljno razvijeni, u zastoju, pogoršani, u padu, abnormalni i dr. ) i (4) različitog intenziteta (stalna saradnja, povremena saradnja i dr.). 5.1. Reciprocitet u diplomatskim odnosima Diplomatski reciprocitet (diplomatic reciprocity), odnosno diplomatska uzajamnost, jedna je od bitnih odlika diplomatskih odnosa i meñunarodnog prava, izvedena iz načela “do ut des“ (“dajem da daš“). U meñunarodnom pravu reciprocitetom se izražava neograničeni (apsolutni) suverenitet i apsolutna teritorijalna jurisdikcija date države. U diplomatiji se reciprocitetom izražavaju odnosi izmeñu dve ili više država, uspostavljeni na osnovu meñunarodnih ugovora, kada jedna drugoj, ili jedne drugima, obezbeñuju isti ili ekvivalentni meñunarodnopravni tretman, povlastice, imunitete ili postupak prema njihovim diplomatskim predstavnicima, predstavništvima, državljanima i slično. Diplomatski reciprocitet se zasniva na: (1) principu nacionalnog tretmana ili izjednačenja stranaca sa domaćim državljanima, kada državljani država ugovornica uživaju pod istim uslovima kao i domaći državljani izvesna relativno rezervisana prava, (2) principu neposrednog reciprociteta, kada su nabrojana prava državljana država ugovornica koja mogu da uživaju, i (3) principu najvećeg povlašćenja, kada državljani država ugovornica uživaju sva ona prava koja su data ili budu naknano data državljanima neke treće države. (Vidi: Politička enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1975, 894; Pravni

355

leksikon, drugo izadnje, Savremena administracija, Beograd, 1970, 182; G. R. Berridge and Alan James, A Dictionary of Diplomacy, 225; i Chas. W. Freeman, Jr., The Diplomat’s Dictionary, 250.) Princip reciprociteta se u znatnoj meri primenjuje i kod izdavanja viza za ulazak i boravak stranaca u drugoj državi. Mnoge države su zaključile bilateralne i multilateralne sporazume (ugovore) o recipročnom ukidanju viza. Prisutna je, meñutim, i praksa unilateralnog (nerecipročnog) ukidanja viza za državljane druge države. Na primer, državljani država Evropske unije mogu da uñu u Srbiju bez viza, ali državljani Srbije bez odgovarajuće vize ne mogu da uñu ni u jednu državu EU. “Zahtev demokratske meñunarodne javnosti je da se čoveku, pojedincu, što više omogući nesmetano i slobodno putovanje i nastanjenje. Proklamovano je pravo na putovanje, kao osnovno pravo čoveka“. (Ljubomir Jovanović, Vize u teoriji i praksi, Meñunarodna politika, br. 942 - 3, Beograd, 1989, 11 - 14.) 5.2. Poremećaji u diplomatsko-konzularnim odnosima Pogoršanje političkih odnosa izmeñu dve države, po pravilu, dovodi i do poremećaja u njihovim diplomatskim odnosima. U takvim situacijama države preduzimaju odgovarajuće diplomatske mere, primerene stepenu pogoršanja tih odnosa, radi izražavanja nezadovoljstva i protesta. Te mere su kreću u rasponu od snižavanja nivoa diplomatskih odnosa do njihovog prekida.

Snižavanje nivoa diplomatskih odnosa vrši se kroz postupak privremenog povlačenja ambasadora na konsultacije u zemlju ili kroz proces graduelnog snižavanja nivoa diplomatskog predstavljanja. 5.2.1. Povlačenje ambasadora na konsultacije Povlačenje ambasadora na konsultacije u zemlju praktikuje se onda kada doñe do odgovarajućeg pogoršanja političkih odnosa izmeñu dve države, ali ne tolikog ili takvog da bi se morao snižavati nivo diplomatskih odnosa ili da bi se morale preduzimati recipročne diplomatske mere. Po svom karakteru, povlačenje ambasadora na konsultacije u zemlju je privremeno, na "kraće" ili na "duže" vreme (na nekoliko meseci), zavisno od toka razvoja budućih političkih odnosa izmeñu dve države. Pre povratka u svoju zemlju, ambasador uručuje MIP-u države prijema protestnu verbalnu notu (demarš), kojom se objašnjavaju razlozi nezadovoljstva i protesta države imenovanja. Od države prijema se traži da preispita svoj stav i ponašanje zbog kojeg je došlo do pogoršanja političkih odnosa, uz obaveštenje da je do daljnjeg pozvan na konsultacije, i da će, tokom njegovog privremenog odsustva, poslove diplomatske misije obavljati otpravnik poslova ad interim. U diplomatskoj teoriji i praksi, privremeno povlačenje ambasadora na konsultacije u zemlju se smatra fleksibilnom, a ne drastičnom diplomatskom merom. Ona dopušta da se ambasador vrati na svoju diplomatsku dužnost u državi prijema, kada se proceni da su otklonjeni politički razlozi zbog kojih je takva mera preduzeta, bez posebne procedure. Dovoljno je samo da država imenovanja notom obavesti MIP države prijema da se ambasador vratio sa konsultacija i da je od otpravnika poslova ponovo preuzeo sve dužnosti šefa diplomatske misije.

356

Privremeno povlačenje ambasadora od strane države imenovanja se isto tako smatra i najblažom diplomatskom merom, jer za sobom obavezno ne povlači preuzimanje i recipročne mere od strane države prijema, to jest opozivanje svog ambasadora na privremene konsultacije u zemlju. Zato takvoj diplomatskoj meri pribegavaju mnoge države, kad za to, po njihovoj proceni, postoje opravdani razlozi. Na primer, džava Srbija je odmah privremeno povukla na konsultacije u zemlju svoje ambasadore iz SAD, Francuske, Nemačke, Velike Britanije, Turske, Australije, Italije, Slovenije, Finske i drugih država koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost i suverenost Kosova i Metohije, 17. februara 2008. godine, smatrajući to nelegalnim aktom koji je u suprotnosti sa meñunarodnim pravom, Poveljom UN, Helsinškim aktom, Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 i Ustavom Republike Srbije. Države iz kojih je Srbija povukla ambasadore na konsultacije nisu uzvratile recipročnom merom, to jest nisu pozvale na konsultacije svoje ambasadore akreditovane u Srbiji. Ipak, posle povlačenja ambasdora na konsultacije, kvalitet diplomatskih odnosa izmeñu dve države nije isti, bez obzira na to što se takva mera ne smatra "zahlañivanjem" bilateralnih diplomatskih odnosa dve države. Na primer, u pomenutom slučaju, ambasadori država koje su priznale nelegalno proglašenu državu Kosovo ne mogu da računaju, sve dok traju "konsultacije" privremeno povučenih ambasadora Srbije, na prijem kod ministra spoljnih poslova i njegovog zamenika, nego samo kod funkcionera nižeg ranga (pomoćnici ministra, načelnici uprava i dr.). Takoñe, ovi ambasadori neće biti pozvani na prijeme koje organizuje država Srbija, a visoki predstavnici Srbije se neće odazivati na prijeme koje organizuju ambasadori tih država, i slično.

5.2.2. Snižavanje nivoa diplomatskog predstavljanja Ukoliko se ambasador države imenovanja ne vrati u državu prijema posle "obavljenih" kraćih ili dužih konsultacija u zemlji, objektivno dolazi do snižavanja (downgrading) diplomatskih odnosa sa nivoa ambasadora na nivo otpravnika poslova, stalnog ili ad interim. To, zapravo, znači da u meñuvremenu nisu otklonjeni razlozi zbog kojih je ambasador bio povučen na konsultacije. Do sprovoñenja diplomatske mere snižavanja nivoa njihovih dipomatskih odnosa sa ranga ambasadora na rang otpravnika poslova, stalnog ili ad interim, dolazi uvek kad nastanu veći poremećaji u političkim odnosima dve države. U tom slučaju država imenovanja trajno opozova svog ambasadora. To isto, po pravilu, čini i država prijema. Naime, u meñusobnim diplomatskim odnosima obe države primenjuju princip reciprociteta. Država prijema može da proglasi ambasadora (šefa misije) države imenovanja nepoželjnim (persona non grata), zbog ponašanja koje nije u skladu sa diplomatskim formatom utvrñenim Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima (bavljenje špijunažom i dr.). Formula "persona non grata" je, u stvari, eufemizam za proterivanje ambasadora iz države prijema. U tom slučaju je država imenovanja dužna da opozove svog ambasadora i nivo diplomatskih odnosa izmeñu dve države se automatski snižava sa nivoa ambasadora na nivo stalnog otpravnika poslova. Umesto proterivanja, u nekim slučajevima, ambasador države imenovanja se može jednostavno "zamoliti" da napusti državu prijema, jer njegovo dalje prisustvo ne bi bilo u skladu sa nivoom i karakterom postojećih političkih odnosa izmeñu dve države.

357

Takoñe i praksa odbijanja agremana zadržava nivo diplomatskih odnosa izmeñu dve države na nivo otpravnika poslova. Osim ambasadora, država prijema može kao "persona non grata" proglasiti bilo kog član diplomatske misije države imenovanja (diplomatu i konzula), u skladu sa Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima. Država imenovanja je dužna da takvo lice odmah opozove. Posebna grupa nepoželjnih, tzv. neprihvatljiva lica (non acceptable) su ona iz reda nediplomatskog osoblja. (Janković, 233 - 234.) Najniži nivo diplomatskih odnosa je povlačenje manjeg broja diplomatskog osoblja, većine ili svih članova osoblja diplomatske misije, uz zadržavanje samo jednog člana administrativno-tehničkog osoblja. Promene u bilateralnim diplomatskim odnosima izmeñu dve države mogu da nastupe i mimo njihove izričite volje, odnosno bez pogoršanja političkih odnosa, u slučaju obavezujućih odluka Saveta bezbednosti UN, kao i odluka drugih značajnih meñunarodnih institucija (EU, NATO i dr.). Tako, na primer, nakon donošenja meñunarodnih sankcija Saveta bezbednosti UN prema Saveznoj Republici Jugoslaviji, 31. maja 1992. godine, mnoge države su automatski promenile svoj politički i diplomatski odnos prema SRJ. Neke države su primenile meru zatvaranja jugoslovenskih diplomatskih misija, ali ne i prekida diplomatskih odnosa (SAD su, na primer, zatvorile generalne konzulate u Njujorku, Čikagu i San Francisku, ali ne i ambasadu u Vašingtonu), neke su snizile rang diplomatskog predstavljanja sa ambasadorskog na otpravnički nivo (tako je, na primer, postupila većina zemalja Evropske unije i SAD), neke su samo reducirale broj osoblja u jugoslovenskim diplomatskim misijama (tako je, na primer, postupila brazilska vlada, ne otkazujući gostoprimstvo jugoslovenskom ambasadoru u Braziliji, ali je povukla svog ambasadora iz Beograda). 5.3. Prekid diplomatsko-konzularnih odnosa Prekid diplomatskih odnosa izmeñu dve države nastaje odmah posle objave rata, odnosno nastanka ratnog stanja. Prekid diplomatskih odnosa može se koristiti i kao povod za zoštravanje političkih odnosa izmeñu dve države. Prekid diplomatskih odnosa istovremeno znači i obavezno zatvaranje diplomatske misije u državi prijema. U skladu sa Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima, država prijema je dužna (1) da omogući svim članovima diplomatske misije i članovima njihovih porodica da bezbedno napuste njenu teritoriju u najkračem mogućem roku i (2) da poštuje i štiti prostorije misije, kao i njenu imovinu i arhivu (da dozvoli da je članovi misije unište ili ponesu sa sobom); (3) država imenovanja može poveriti na čuvanje prostorije misije, imovinu i arhive nekoj trećoj državavi, koju prihvati i država prijema i (4) pod istim uslovima ona može poveriti zaštitu svojih interesa i interesa svojih državljana nekoj trećoj državi. Meñutim, zatvaranje diplomatske misije ne mora uvek da znači i prekid diplomatskih odnosa. Država imenovanja može zatvoriti svoju diplomatsku misiju u državi prijema iz razloga koji nemaju nikakve veze sa pogoršanjem njihovih diplomatskih odnosa. Pojedine države koje se suočavaju sa ekonomskim teškoćama i finansijskim problemima neretko su primorane da redukuju svoju diplomatsku mrežu u svetu, uključujući i fizičko zatvaranje pojedinih svojih

358

diplomatskih misija. U takvoj situaciji, diplomatski odnosi se održavaju na nerezidencijalnoj osnovi ili na drugi način (preko treće prijateljske država i sl.). Prekid diplomatskih odnosa, iako drastična i recipročna diplomatska mera, ne mora obavezno da znači i prekid svih odnosa i svake komunikacije izmeñu dve države. Odnosi izmeñu njih mogu biti nastavljeni kroz: (1) države zaštitnice (protecting powers), (2) uspostavljanje interesnih sekcija (interests sections) u drugim državama; (3) upućivanje povremenih poruka (occasional messages) preko trećih država, ili (4) kroz upućivanje odgovarajućih signala nevrebalnim sredstvima (non-verbal signalling) drugoj strani, na primer, o vremenu i mestu susreta na vrhu (summit) država koje su prekinule diplomatske odnose. (Berridge and James, 81.) Prekid diplomatskih odnosa ne povlači ipso facto i prekid konzularnih odnosa. Čak se dešava da države nastavljaju da održavaju konzularne odnose i kad su u ratnom stanju. Za prekid konzularnih odnosa potrebna je izričita izjava da se i ovi odnosi prekidaju istovremeno sa diplomatskim odnosima. (Lopičić, 19 - 20.) 5.3.2. Neki slučajevi prekida diplomatskih odnosa Evo nekoliko primera prekida diplomatskih odnosa iz jugoslovenske diplomatske istorije: (1) Savezna Republika Nemačka je 1957. godine prekinula diplomatske odnose sa Jugoslavijom zato što je uspostavila diplomatske odnose sa Nemačkom Demokratskom Republikom, primenjujući tzv. Halštajnovu doktrinu, objavljena 1955.godine, prema kojoj će SR Nemačka bez oklevanja prekinuti diplomatske odnose sa državama koje meñunarodno priznaju Nemačku Demokratsku Republiku.

Prekidajući diplomatske odnose sa našom državom, SR Nemačka nije prekinula konzularne, privredne i druge odnose. Jugoslovenski konzulati u SR Nemačkoj su sa svoje strane doprineli da se veze i saradnja izmeñu dve zemlje dalje razvijaju u skladu sa obostranim interesima. SFR Jugoslavija je obnovila diplomatske odnose sa SR Nemačkom 1968. godine, u sklopu napuštanja tzv. Halštajnove doktrine i inaugurisanja tzv. "istočne politike" SR Nemačke, koju je lansirao nemački kancelar Vili Brant, a koja će dovesti do uzajamnog priznanja dveju nemačkih država. (2) SFR Jugoslavija je prekinula diplomatske odnose sa Izraelom 1. jula 1967. godine, u vreme tzv. trećeg izraelsko-arapskog sukoba. Diplomatski odnosi sa Izraelom su obnovljeni 9. oktobra 1991. godine. (3) Jugoslavija je prekinula odnose sa Čileom 27. septembra 1973. godine, zbog svrgavanja i ubistva čileanskog predsednika Salvadora Aljendea. Diplomatski odnosi su obnovljeni 11. marta 1990. godine. (4) Jugoslavija je prekinula diplomatske odnose sa Marokom 29. novembra 1984. godine zato što nije hteo da prizna Demokratsku Republiku Saharu, poznatiju po oslobodilačkom pokretu Polisario. (Ranko Petković, Subjektivna istorija jugoslovenske diplomatije 1943 - 1991, Novinsko-izdavačka ustanova Službeni list SRJ, Beograd, 1995, 222 - 224.) (5) SR Jugoslavija je, na primer, 1999. godine prekinula diplomatske odnose sa SAD, Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom, jer su te države bile najodgovornije za NATO bombardovanje naše države. Diplomatske misije SRJ u tim državama su zatvorene, a

359

zatvorene su i diplomatske misije tih država u SRJ. Konzulati SRJ u Nemačkoj i Francuskoj su nastavili da rade, a konzularne službe u Londonu, Parizu i Bonu su nastavile da rade u okviru ambasada država - zaštitnica interesa SRJ (u Francuskoj - Ruska Federacija, a u Velikoj Britaniji - Kipar). SR Jugoslavija je obnovla diplomatske odnose sa svim državama sa kojima ih je prekinula 1999. godine, odmah nakon političkih promena od 5. oktobra 2000. godine. 5.3.3. Retorzija u diplomatskim odnosima Pod retorzijom (lat. retorsio) se podrazumeva pravna mera kojom jedna strana kažnjava neprijateljski akt druge strane. (Evans and Newnham, 480.) Odnosno, retorzija je odmazda, uzvraćanje istom merom, reagovanje na isti način, preduzimanje istih akcija prema nekome ko je nešto učinio, a nije trebalo da učini. (Vujaklija, 776.) U diplomatskim odnosima se pod retorzijom podrazumeva akt jedne države prema kojoj je neka druga država preduzela mere suprotne njenim intersima ili koji nisu u skladu sa prijateljskim odnosima izmeñu njih. U praksi su u tom pogledu mogući razni slučajevi, kao, na primer, odbijanje dozvole preleta, uskraćivanje izdavanja vize, povećanje carine, zabrana uvoza odreñene robe, ograničavanje transfera kapitala, uskraćivanje povlastica, uvoñenje šikanoznih postupaka na graničnom prelazu, nekurtoazni akti, neljubazni i ne-fer postupci i dr. Na takvo i slično ponašanje jedne države prema drugoj državi, druga država odgovara preduzimanjem istih ili sličnih mera u meñunarodno dozvoljenim granicama.

Kolike će i kave posledice izazvati takvo stanje zavisi od karaktera opštih političkih odnosa izmeñu tih država. Ako su odnosi izmeñu njih prijateljski, neće ni doći do retorzije, nego će se nastali problem ili nesporazum rešiti prijateljskim sredstvima (posetom, razgovorom i dr.) .Ako su, pak, politički odnosi zategnuti, primeniće se mere retorzije, pa eventualno politički eksploatisati protiv druge države. Retorzivne mere su ponekad uvod i u ozbiljnije pogoršanje politikih i diplomatskih odnosa izmeñu dve države. Opšte je pravilo da se čim država protiv koje se retorzija primenjuje obustavi akt koji je izazvao retorziju, obustavi dalja primena retorzije. (Pravni leksikon, 988.) Prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima smatra se dopuštenim da se odbijaju povlastice iz te konvencije prema državi koja ne primenjuje njene odredbe. 5.4. Obnavljanje diplomatskih odnosa Diplomatski odnosi izmeñu dve države mogu se obnoviti (re-establishment) kada se otklone ili ublaže razlozi zbog kojih je došlo do njihovog prekida. Za obnavljanje diplomatskih odnosa, nakon njihovog prekida, nužan je novi sporazum.

360

Predlog za obnavljane diplomatskih odnosa obično dolazi od države koja je podstakla njihov prekid. U procesu obnavljanja diplomatskih odnosa koriste se različita diplomatska sredstva: (1) direktni kontakti strana u konfliktu, (2) pomoć prijateljskih država i (3) angažovanje meñunarodnih posrednika. Konzularni odnosi se automatski obnavljaju sa obnavljanjem diplomatskih odnosa, a mogu se obnoviti i nezavisno od obnavljanja diplomatskih odnosa. 6. Povlastice i imuniteti ambasada i konzulata Jedna od bitnih pretpostavki obavljanja diplomatskih i konzularnih funkcija su imuniteti i privilegije diplomatsko-konzularnih predstavništava i diplomatsko-konzularnog osoblja (diplomata, konzula i drugog osoblja). Država prijema je dužna da pruži sve olakšice diplomatskoj misiji u vršenju njenih funkcija. Tome su Bečka konvencija o diplomatskim odnosima i Bečka konvencija o konzularnim odnosima posvetile posebnu pažnju. U diplomatsko - političkoj teoriji prisutne su tri osovne teorije koje tretiraju materiju imuniteta i privilegija: (1) teorija eksteritorijalnosti; (2) teorija reprezentatiivnosti (predstavljanja); i (3) funkcionalna teorija. Teorija eksteritorijalnosti zasniva se na fikciji da se diplomatska misija i njeno diplomatsko osoblje ne nalazi na teritoriji države prijema, nego na teritoriji koja je u posedu države akreditacije. Teorija reprezentatiivnosti (predstavljanja) zasniva se na fikciji po kojoj se nedodirljivost ličnosti vladara (suverena) proteže i na njegove diplomatske predstavnike u državi pijema.

Funkcionalna teorija zasniva se na stavu da se diplomatski i konzularni imuniteti mogu održati do nivoa koji garantuje uspešno obavljanje funkcija diplomatske misije i njenog diplomatskog osoblja. U Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima prihvaćena je funkcionalna teorija. Teorija eksteritorijalnosti i teorija reprezentativnosti nikada nisu pretočene u normu važećeg diplomatsko - konzularnog prava, iako se neki elementi tih teorija održavaju i primenjuju u diplomatskoj praksi. U diplomatskoj literaturi susreću se i druge teorije koje nemaju uporište u savremenom meñunarodnom pravu, kao što su: teorija tolerancije; teorija dobre volje; teorija kuroazije; i teorija prećutnog sporazuma. (O teorijama imuniteta i privilegija vidi i: Popović, Turčinović, 251 - 244.) Polazeći pre svega od teorije funcioalnosti, pravni opseg imuniteta i privilegija definisan je odgovarajućim odredbama Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, Bečke konvencije o konzularnim odnosima, Konvencije o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija i Konvencije o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija. Cilj meñunarodno - pravnog regulisanja imuniteta i privilegija je da se obezbedi neophodna sigurnost diplomatskih, konzularnih i drugih predstavnika da mogu nesmetano da vrše svoje dužnosti u državi prijema, a ne da im se daje neka društvena posebna prednost u državi prijema.

361

Lica koja uživaju imunitet i privilegije dužna su da poštuju zakone i propise države prijema i da se ne mešaju u njene unutrašnje poslove. Prostorije diplomatskog predstavništva (diplomatske misije) su nepovredive. Organima države prijema nije dozvoljeno da u njih ulaze, sem po pristanku šefa predstavništva, u izuzetnim situacijama, kao što su požari, ubistva, provale, krañe i dr. Prostorije predstavništva ne mogu se upotrebljavati u cilju koji nije u skladu sa funkcijama predstavništva onako kako su one odreñene tom Konvencijom, drugim normama meñunarodnog prava ili posebnim sporazumom izmeñu dve zainteresovane države. Tako, na primer, u prostorijama diplomatske misije ne mogu držati (lagerovati) opasne materije (otrovi, narkotici i dr.), opasna sredstva (bombe, oružje i dr.), niti davati utočište (diplomatski azil) licima koja su u sukobu sa zakonom države prijema. Arhiva, dokumenta i prepiska diplomatske misije su nepovredivi u svako doba i ma gde se nalazili. Država prijema je dužna da poštuje i štiti nepovredivost arhiva i dokumenata diplomatske misije i u slučaju prekida diplomatskih odnosa ili izbijanja oružanog sukoba sa državom akreditacije. Država prijema je dužna da dozvoli i da štiti potpunu slobodu opštenja diplomatske misije u službene svrhe, kao i da to opštenje obavlja u potpunoj tajnosti. U protivnom, normalna komunikacija izmeñu diplomatske misije i njene vlade (i MIP - a) bila bi dovedena u pitanje.

U komunikaciji sa svojom vladom diplomatska misija može korstiti i odgovarajuća sredstva komuniciranja, uključujući i diplomatskog kurira. U tom opštenju ona može da se koristiti i šifrom. Za postavljanje i korišćenje sopstvene radio stanice potrebna je saglasnost zemlje prijema, koja se obično daje ne recipročnoj osnovi. Sva službena prepiska diplomatske misije je nepovrediva, bilo da se šalje običnom poštom ili diplomatskim kurirom. Prevozna sredstva diplomatske misije zaštićena su na sličan način kao njene prostorije i stanovi diplomatskog osoblja. Ona ne mogu biti predmet nikakvog pretresa, rekvizicije, zaplene, ili mera izvršenja. Prevozna sredstva diplomatske misije i diplomatskog osoblja označena su posebnim tablicama i nose vidan znak CD (corps diplomatique). Prevozno sredstvo šefa diplomatske misije nosi oznaku CMD (chef de mission diplomatique). Šef diplomatske misije ima pravo da istakne državnu zastavu na vozilu kojim se služi. 7. Diplomatski i konzularni kor 7.1. Diplomatski kor Šefovi diplomatskih misija u prestonici (glavnom gradu) države prijema, kao i diplomatski predstavnici tih misija, čine diplomatski kor, na čijem je čelu doajen (doyen ili dean). On je šef diplomatske misije najviše klase (ambasador) koji je najstariji po preseansu, odnosno koji je sa najdužim diplomatskim stažom, od datuma predaje akreditiva, u datoj državi prijema.

362

U nekim katoličkim zemljama (Brazil, Francuska, Španija, Italija i dr.) ustanovljena je praksa da je papski nuncije doajen diplomatskog kora. Doajen diplomatskog kora predvodi kor u prilikama ceremonijalnog karaktera, javno istupa u njegovo ime, komunicira sa MIP-om u ime kora o pitanjima od zajedničkog interesa za sve diplomatske misije. Diplomatski kor istupa kao celina u prilikama ceremonijalnog karaktera.MIP države prijema ustanovljava listu diplomatskog kora radi korišćenja diplomatskih imuniteta i privilegija. 7.2. Konzularni kor Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine podstakla je razvoj konzularnih službi širom sveta. U velikim svetskim aglomeracionim centrima, kao što su, na primer, Njujork i Rio de Žaneiro, skoro sve države, osim svojih ambasada u Vašingtonu, odnosno Braziliji, imaju i prestižne generalne konzulate ili konzulate, kao posebne konzularne misije (predstavništva). Konzularni kor čine svi članovi konzularnih misija (sa konzularnim rangom) u jednom mestu. U jednoj državi prijema može da postoji više konzularnih korova, zavisno od broja sedišta konzulata, ali samo jedan diplomatski kor u prestonici države prijema. U Brazilu, na primer, postoji konzularni kor u Salvadoru (država Baija), Belo Horizontu (država Minas Žerais), Rio de Žaneiru, Sao Paolu, Kurićibi (država Parana), Porto Alegru (država Rio Grande do Sul) i diplomatski kor u Braziliji.

U SAD postoji samo jedan diplomatski kor u Vašingtonu i konzularni korovi u mnogim velikim američkim gradovima (Njujork, Čikago, Boston, Los Anñeles, San Francisko, Detroit, Džeksonvil i dr.). Na čelu konzlanog kora nalazi se doajen, najstariji po rangu i preseansu meñu konzulima, sa istim funkcijama kao i dojaen diplomatskog kora. Adminstrativni organ države prijema ustanovljava listu konzulrnog kora radi korišćenja konzularnih imuniteta i privilegija. 8. Audijencija Pod pojmom audijencija (lat. audiencia) se u diplomatiji podrazumeva zvanični (i ceremonijalni) prijem šefa diplomatske misije (ambasadora ili stalnog otpravnika poslova) ili drugog diplomatskog predstavnika države imenovanja na razgovor kod predsednika države (kralja, cara), predsednika vlade ili drugog visokog predstavnika države prijema. Audijenciju kod šefa države i drugih visokih predstavnika šef diplomatske misije traži notom preko MIP-a države prijema. MIP države prijema notom obaveštava diplomatsku misiju države imenovanja o odgovoru šefa države i drugih visokih predstavnika. Tokom audijencije kod šefa države novoimenovani izvanredni i opunomoćeni ambasador predaje akreditivno pismo. U širem značenju, audijencija je “prijem kod izvesne visoke ličnosti (vladar, predsednik republike) koja hoće da posveti vreme onima koji traže dopuštenje da pred nju izañu i da ih ona sasluša“. (Politička enciklopedija, 53.)

363

9. Okvir bilateralnih odnosa Srbije Bilateralni diplomatski odnosi Srbije sa drugim državama imaju svoj odgovarajući istorijski i tekući kontekst, uz naglašene specifičnosti tih odnosa od jedne do druge države. Mnogi autori posvećivali su i posvećuju posebnu pažnju izučavanju, teorijskom uopštavanju i ocenjivanju bilateralnih diplomatskih odnosa Srbije (ranije Jugoslavije) sa drugim pojedinačnim državama. Značajnija dela u tom pogledu su, na primer: Aleksandra Joksimović, Srbija i SAD: Bilateralni odnosi u tranziciji, Čigoja, Beograd, 2007; Ranko Petkovic, One Century of the American-Yugoslav Relations, Belgrade, Vojnoizdavcki zavod, Belgrade, 1992; Srpsko - francuski odnosi, zbornik radova, Društvo za kulturnu saradnju Srbija-Francuska/Arhiv Srbije, Beograd, 2005; Jugoslovensko-britanski odnosi, zbornik radova, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1988; Branko Komatina, Jugoslovensko-albanski odnosi 1979 - 1983: beleške i sećanja ambasadora, Službeni list SRJ, Beograd, 1995; Milan Skakun, Jugoslovensko-bugarski odnosi, Beograd, 1980; Vuk Vinaver, Jugoslavija i Mañarska 1918 - 1933, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1971; Miladin Milošević, Srbija i Grčka 1914 - 1918: Iz istorije diplomatskih odnosa, Zadužbina Nikola Pašić, Zaječar, 1997; Branko K. Pavlica, Jugoslovensko-nemački ugovorni odnosi 1949 - 1990, izdanje autora Beograd, 1998; i dr. Republika Srbija ima uspostavljene bilateralne diplomatske odnose sa 179 država u svetu. Od toga, u 60 država ima svoje diplomatske i konzularne misije na rezidencijalnoj osnovi, a u 119 država na nerezidencijalnoj osnovi.

Diplomatske i konzularne misije na rezidencijalnoj osnovi Srbija ima u 60 država (decembar 2007. godine): Albanija, Alžir, Angola, Argentina, Austrija, Belgija, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Brazil, Bugarska, Češka Republika, Danska, Egipat, Etiopija, Finska, Francuska, Grčka, Holandija, Hrvatska, Indija, Indonezija, Irak, Iran, Italija, Izrael, Japan, Jordan, Južna Afrika, Kanada, Kina, Kipar, Kuba, Kuvajt, Libija, Mañarska, Makedonija, Maroko, Meksiko, Mijanmar (Burma), Nemačka, Nigerija, Norveška, Peru, Poljska, Portugalija, Republika Koreja, Rumunija, Ruska Federacija, SAD, Sirija, Slovačka Republika, Slovenija, Španija, Švedska, Sveta Stolica, Švajcarska, Tunis, Turska, Ukrajina, Velika Britanija i Zambija. Diplomatske i konzularne misije na nerezidencijalnoj osnovi Srbija ima u sledećim državama: Avganistan, Andora, Jermenija, Azerbejdžan, Bahami, Bahrein, Bangladeš, Barbados, Benin, Bolivija, Bocvana, Brunej Darusalam, Burkina Faso, Burundi, Butan, Kambodža, Kamerun, Zelenortska Ostrva, Centralna Afrička Republika, Čad, Čile, Kolumbija, Komorska Ostrva, Kongo, Kongo (Demokratska Republika), Kostarika, Džibuti, Dominikanska Republika, Istočni Timor, Ekvador, Salvador, Ekvatorijalna Gvineja, Eritreja, Estonija, Fidži, Gabon, Gambija, Gruzija, Gana, Grenada, Gvatemala, Gvineja, Gvineja - Bisao, Gvajana, Haiti, Honduras, Island, Irska, Obala Slonovače, Jamajka, Kazahstan, Kenija, Koreja (Južna), Kirgizija, Laos, Letonija, Libanon, Lesoto, Liberija, Litvanija, Lihtenštajn, Luksemburg, Madagaskar, Malavi, Malezija, Maldivi, Mali, Malta, Mauritanija, Mauricijus, Moldavija, Mongolija, Mozambik, Namibija, Nepal, Novi Zeland, Nikaragva, Niger, Oman, Pakistan, Palestina, Panama, Papua Nova Gvineja, Paragvaj, Filipini, Katar, Ruanda, Samoa (Zapadna), San Marino, Sao Tome i Principe, Saudijska Arabija, Senegal, Sejšeli, Sijera Leone, Singapur, Somalija, Šri Lanka, Sudan, Surinam, Svazilend, Tadžikistan, Tanzanija, Tajland, Togo, Tonga, Trinidad i Tobago, Turkmenistan, Uganda, Ujedinjeni Arapski Emirati, Urugvaj, Uzbekistan, Vanatu, Venecuela, Vijetnam, Jemen i Zimbabve. (Ministarstvo, www.mfa.gov.yu.)

364

Osim diplomatskih i konzularnih misija na rezidencijalnoj i nerezidencijalnoj osnovi, Srbija ima i veliki broj počasnih konzulata širom sveta. Krajem 19. veka Srbija je imala "81 počasni konzulat, što je svakako impozantan broj, i ukazuje na razvijenost konzularnih odnosa Srbije sa drugim državama". (Lopičić, 8.) Diplomatske i konzularne misije na rezidencijalnoj i nerezidencijalnoj osnovi u Srbiji ima 106 država (decembar 2007. godine): Albanija, Alžir, Angola, Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Belorusija, Bocvana, Bolivija, Bosna i Hercegovina, Brazil, Bugarska, Crna Gora, Češka Republika, Čile, Danska, DNR Koreja, Egipat, Ekvador, Ekvatorijalna Gvineja, Etiopija, Finska, Filipini, Francuska, Gabon, Gana, Grčka, Gvatemala, Gvineja, Gvineja-Bisao, Holandija, Honduras, Hrvatska, Indija, Indonezija, Irak, Iran, Irska, Island, Italija, Izrael, Japan, Jermenija, Jemen, Južna Afrika, Kanada, Kenija, Kina, Kipar, Kolumbija, Kongo, Kuba, Kuvajt, Liban, Libija, Litvanija, Madagaskar, Mañarska, Makedonija, Malezija, Mali, Malta, Malteški Vitezovi, Maroko, Meksiko, Mijanmar, Moldavija, Mongolija, Namibija, Nemačka, Nepal, Norveška, Obala Slonovače, Pakistan, Palestina, Panama, Paragvaj, Poljska, Portugalija, Republika Koreja, Rumunija, Ruska Federacija, SAD, San Marino, Sejšeli, Sijera Leone, Singapur, Sirija, Slovačka Republika, Slovenija, Španija, Šri Lanka, Sudan, Švajcarska, Švedska, Sveta Stolica, Tanzanija, Tunis, Turska, Ukrajina, Urugvaj, Velika Britanija, Venecuela, Vijetnam i Zambija. (Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije, Ibid.) Diplomatske i konzularne misije ovih država čine diplomatski i konzularni kor u Beogradu.

Glava XXVIII

MULTILATERALNA DIPLOMATIJA 1. Multilateralna diplomatija - institut novog vrem ena. 2. Šta je multilateralna diplomatija? 3. Predmet multilateralne diplomatije. 4. Organizacija multilateralne diplomatije. 4.1. Sektor za multilateralnu diplomatiju u MIP-u. 4.2. Stalna misija pri meñunarodnoj organizaciji. 4.3. Diplomatska služba meñunarodne organizacije. 5. Imenovanje šefa stalne misije pri me ñunarodnoj organizaciji. 6. Funkcije stalne misije pri UN. 7. Imuniteti i privilegije me ñunarodnih organizacija. 8. Bilateralna versus multilateralna diplomatija. 9. Okvir multilateralni h odnosa Srbije. 1. Multilateralna diplomatija - institut novog vrem ena Za razliku od bilateralne diplomatije, čiji koreni sežu u davnu prošlost najstarijih država, naroda i civilizacija, multilateralna (višestrana) diplomatija je institut meñunarodnog i diplomatskog opštenja novijeg vremena, nastao kada su države na organizovaniji način, sazivanjem meñunarodnih skupova, konferencija i kongresa, počele da rešavaju sporna pitanja od šireg i opšteg meñunarodnog karaktera, a ne samo ona iz svojih meñusobnih, bilateralnih odnosa.

365

Počeci razvoja multilateralne diplomatije u pravom smislu njenog savemenog značenja najčešće se vezuju za 19. vek, odnosno za Bečki kongres, održan 1814 - 1815 i Berlinski kongres, održan 1878. godine, mada se njeni prvi začeci sreću i u ranijim istorijskim razdobljima, u vreme Vestfalskog mira (1615) i pre njega. Pravi dinamizam u svom razvoju multilateralna diplomatija je doživela tek u 20. veku. Posle Prvog svetskog rata stvoreno je Društvo naroda (1919), prva globalna meñunarodna organizacija. Odmah nakon njegovog osnivanja države članice počele su da otvaraju svoje stalne diplomatske misije pri toj meñunarodnoj organizaciji. Prvo stalno diplomatsko predstavnišvo pri Društvu naroda, sa sedištem u Ženevi, otvorila je Poljska, 1920. godine, što se u diplomatskoj nauci uzima kao početak rada stalnih misija pri meñunarodnim organizacijama. Pri Društvu naroda bilo je 1922. godine 7 stalnih misija, 1928. godine 14, 1934. godine 29 i 1937. godine 36. (Filip Turčinović, Stalne misije pri Ujedinjenim nacijama kao oblik predstavlanja država, Obod, Cetinje, 1994, 9. i 18.) Multilateralna diplomatija doživljava svoj pun procvat posle Drugog svetskog rata. Umesto Društva naroda, koje je prestalo da postoji čim je rat počeo, u San Francisku su osnovane Ujedinjene nacije (1945) i usvojena Povelja UN. Savet bezbednosti UN, Generalna skupština OUN i drugi organi sistema UN postali su centar globalnog diplomatskog multilateralizma. Savremene meñunarodne organizacije u sustemu UN i izvan njega postale su "centri saradnje država na novim osnovama. Diplomatija poprima nove dimenzije, obogaćuje sadržinu i oblike svoga rada". (Avramov, Kreća, 162.)

Početak 21. veka označava ne samo kontinuitet dinamičnog razvoja multilateralne diplomatije iz druge polovine 20. veka, nego nogoveštava i njenu dalju svestranu afimaciju kao jednog od najznačajnijih i nezamenjivih instituta u savremenim meñunarodnim i diplomatskim odnosima. Meñunarodni odnosi u savremenom svetu se sve više institucionalizuju, internacionalizuju i multilateralizuju. Multilateralna diplomatija je postala jedan od mega trendova ukupnog razvoja i meñunarodnih odnosa savemenog sveta. Takav uspon multilatrealne diplomatije je odraz i izraz procesa sve veće globalizacije politike, ekonomije i prava. 2. Šta je multilateralna diplomatija? Pod multilateralnom diplomatijom "odrazumeva se organizovana sardnja subjekata meñunarodnog prava, na osnovu utvrñenih pravila procedure. Njena osnovna karakteristika je javnost rada, jer se obavlja, po pravilu, putem javnih debata, a posredstvom sredstava masovnih komunikacija može da utiče na javno mnjenje širom sveta i obrnuto; kod višestrane diplomatije javno mnjenje igra daleko značajniju ulogu nego kod tradicionalne diplomatije. Po tim svojim osobinama višestrana diplomatija ispoljava se i kao jedan oblik demokratizacije meñunarodne politike, koji može da doprinese integraciji meñunarodne zajednice". (Avramov, Kreća, Ibid.) Subjekti multilateralne diplomatije su države i meñunarodne organizacije, odnosno jedan razuñeni sistem meñunarodnih, meñudržavnih i nevladinih organizacija, globalnih, regionalnih i interregionalnih političkih, ekonomskih i drugih integracija i institucija (tzv. meñunarodni organizmi). Multilateralna diplomatija može biti stalna i privremena (ad hoc).

366

Stalna multilateralna dplomatija predstavlja obavljanje stalne, kontinuirane delatnosti jedne države pri meñunarodnoj organizaciji posredstvom svoje stalne diplomatske misije kod nje akreditovane, u skladu sa Bečkom Konvencijom o predstavljanju država u odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera iz 1975. godine. Ad hoc multilateralna diplomatija odnosi se na aktivnost države (odnosno njene delegacije) tokom održavanja odreñene konferencije, kongresa i slično. Položaj delegacije na takvim meñunarodnim skupovima je regulisan Konvencijom o imunitetima i privilegijama UN iz 1946. godine. 3. Predmet multilateralne diplomatije Globalizacija i multilateralna diplomatija idu ruku pod ruku. Pitanja koja se rešavaju kroz multilateralne odnose i saradnju postala su i postaju brojnija i važnija od onih koja se rešavaju kroz bilateralne odnose i saradnju. Predmet multilateralne diplomatije je rešavanje onih otvorenih bezbednosnih, političkih, ekonomskih, pravnih, ekoloških, humanitarnih i drugih pitanja koja imaju naglašenu globalnu i regionalnu, a ne samo lokalnu dimenziju, odnosno naglašen meñunarodni kontekst. Mnoga od tih pitanja, kao što su, na primer, održivi razvoj, energetska bezbednost, zaštita životne sredine (osiguranje pitke vode, sprečavanje zagañivanja zemlje i vazduha), borba protiv terorizma, suzbijanje kriminala, sprečavanje nelegalne trgovine i druga, ne mogu da se danas uspešno rešavaju samo aktivnošću jedne države, ili na bilateralnoj osnovi izmeñu dve države, ma koliko one bile značajne i uticajne, nego samo na multilateralnoj osnovi, kroz saradnju i odnose izmeñu više ili svih država, sredstvima i tehnikama multilateralne diplomatije, stalne i ad hoc.

Zato sve veći broj savremenih država, posebno zemlje u razvoju i tranziciji, težište svoje spoljnopolitičke delatnosti i diplomatskih aktivnosti okreću prema multilateralnim forumima, kao što su, na primer, Savet bezbednosti UN, Generalna skupština OUN, Meñunarodni monetarni fond, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija, OEBS, NATO i prema mnogim drugim meñunarodnim organizacijama, svetskim centrima i institucijama, posebno prema velikim ekonomskim integracijama (EU, NAFTA, MERCOSUL i dr.). Spoljnopolitičke i diplomatske aktivnosti savremenih država se sve više odvijaju kroz sve brojnije meñunarodne forume, institucije i mehanizme u kojima se pripremaju i donose političke i druge odluke od kojih u velikoj meri zavisi sadašnji i budući razvoj i sveta i svake pojedinačne države u njemu. Isto tako se neprestano povećavaju i proširuju njihove faktičke političke i druge kompentencije, a njihove dluke sve više su obavezujućeg karaktera. Svako odstupanje političkog ponašanja neke zemlje od utvrñenih pravila igre i političkih odluka vodećih meñunarodnih organizacija i institucija, kao što su, na primer, Savet bezbednosti UN, OEBS, Savet Evrope i dr., meñunarodna zajednica sankcioniše na odgovarajući način, zavisno od težine učinjenog prekršaja. Tako je, na primer, meñunarodna zajednica 31. maja 1992. godine uvela ekonomske i političke sankcije prema Saveznoj Republici Jugoslaviji, donošenjem odgovarajuće rezolucije Saveta bezbednosti UN. 4. Organizacija multilateralne diplomatije

367

Obavljanje multilateralnih diplomatskih aktivnosti se u organizacionom smislu realizuje u MIP-u date države, u njenom diplomatskom prestavništvu pri meñnarodnoj organizaciji i na nivou same meñunarodne organizacije. 4.1. Sektor za multilateralnu diplomatiju u MIP-u Savremena multilateralna diplomatija je, u institucionalnom smislu, organizovana spoljnopolitička delatnost, kojoj svaka država posvećuje posebnu pažnju, u kadrovskom i svkom drugom smislu. U MIP - ovima svih zemalja, po pravilu, postoji poseban sektor koji se bavi poslovima multilateralne diplomatije, koji pokriva aktivnost date zemlje na multilateralnom planu meñunarodnih odnosa. Na čelu tog sektora nalazi se, po pravilu, diplomata od karijere, sa referentnim diplomatskim iskustvom, sa najvšim diplomatskim zvanjem (ambasador) i, najčešće, u rangu je pomoćnika ministra. Sektor multilaterale se u MIP - ovima mnogih država smatra i njegovom najznačajnijom organizacionom jedinicim. Veličina multilateralnog sektora u MIP-u i njegova unutrašnja šema (organogram) razlikuje se od jedne do druge države, u zavisnosti od njihove ekonomske moći i političkog uticaja u svetu, ali i od političkih ambicija koje pjedinačna država želi da ostvari ili da ostvaruje na meñunarodnoj sceni, bez obzira na cenu koja se pri tome mora platiti i plaćati. Na primer, SFRJ, kao jedna od kreatora politike nesvrstavanja, imala je neuporedivo veću multilateralnu diplomatsku službu nego što su bile njene stvarne ekonomske mogućnosti.

Neprestano jačanje uticaja meñunarodnih organizacija na ekonomske i političke tokove u savremenom svetu neprestano nameće posebnu obavezu državama da svoju multilateralnu diplomatsku službu nepestano prilagoñavaju takvoj ulozi meñunarodnih organizacija. 4.2. Stalna misija pri meñunarodnoj organizaciji Pojedinačna država ostvaruje saradnju i odnose sa meñunarodnom organizacijom akreditovanjem svoje stalne diplomatske misije pri toj organizaciji. Stalna misija je, dakle, institucionalni oblik ostvarivanja diplomatskih odnosa i saradnje izmeñu države i meñunarodne organizacije. Odluku o akreditovanju stalne diplomatske misije pri meñunarodnoj organizaciji država donosi suvereno, u skladu sa svojim potrebama, ekonomskim i političkim interesima. U tom pogledu su najznačajnije organizacije sistema Ujedinjenih nacija. Članice UN, uključujući i Srbiju, imaju svoje stalne misije pri UN u Njujorku, pri Evropskom birou UN u Ženevi, MMF-u, Svetskoj banci i drugim specijalizovanim ustanovama UN sa sedištem u Beču, Rimu, Parizu, Najrobiju, Atini, Adis Abebi i dr. Isto tako mnoge države imaju svoje stalne misije i pri drugim meñunarodnim organizacijama, globalnim, regionalnim i interregionalnim ekonomskim integracijama (pri EU i NATO u Briselu, pri OECD u Parizu, pri MERCOSUL-u Montevideu, pri Meñunarodnoj pomorskoj organizaciji u Londonu, itd.). Stalnu diplomatsku misiju pri meñunarodnoj organizaciji akredituje (otvara) država koja je njen stalni član (država članica).

368

Država koja nije stalni član meñunarodne organizacije (država nečlanica), ukoliko u njoj ima status posmatrača, može pri njoj da otvori stalnu misiju, ali samo u posmatračkom svojstvu. Na primer, Srbija ima stalne misije pri Evropskoj uniji i NATO-u (Brisel), iako nije stalni član tih organizacija. SFR Jugoslavija je, pored ostalih, imala stalne misije pri Evropskoj zajednici - EZ (Brisel), SEV-u (Moskva) i OECD-u (Pariz), iako nije bila stalni član tih meñunarodnih organizama. Stalne misije Srbije pri nekim drugim meñunarodnim organizacijama tehnički su locirane pri ambasadama. Na primer, Stalna misija Srbije pri FAO nalazi se pri ambasadi Srbije u Rimu. 4.3. Diplomatska služba meñunarodne organizacije Sve vodeće meñunarodne organizacije imaju i "svoje" diplomatske službe, kadrovski komponovane od diplomata - multilateralaca iz zemalja širom sveta, ne uvek po principu jednake zastupljenosti zemalja članica tih organizacija. Samo se rukovodeći diplomatski kadrovi u meñunarodnim organizacijama regrutuju vodeći računa, u odgovarajućoj meri, i o "nacionalnom ključu", to jest ravnopravnoj ili ravnopravnijoj zastupljenosti država članica u tim organizacijama. 5. Imenovanje šefa stalne misije pri UN Procedura imenovanja šefa stalne misije pri meñunarodnoj organizaciji (u rangu ambasadora) je mnogo jednostavnija nego kod imenovanja šefa diplomatsko-konzularnog predstavništva (u rangu izvanrednog i opunomoćenog ambasadora). Imenovanje stalnih diplomatskih predstavnika vrše države imenovanja samostalno, u skladu sa svojim zakonodavstvom. Država imenovanja ne traži agreman od meñunarodne organizacije za šefa svoje stalne misije, niti saglasnost za diplomatsko osoblje misije. U tom pogledu dovoljna je jednostrana odluka države imenovanja. Imenovani šef stalne misije pri UN predaje njenom generalnom sekretaru samo ovlašćenje, potpisano od strane šefa države, predsednika vlade ili ministra inostranih poslova. Tim činom šef stalne misije stiče diplomatski kapacitet da vrši svoju funkciju pri meñunarodnoj organizaciji. Isto tako država akreditacije dužna je da generalnog sekretara UN blagovremeno obaveštava o imenovanju ostalih članova stalne misije ili o promenama u personalnom sastavu misije. 6. Funkcije stalne misije Funkcije stalne misije pri meñunarodnoj organizaciji slične su funkcijama diplomatsko-konzularnog predstavništva. One se, pored ostalog, sastoje u: (1) predstavljanju države imenovanja kod meñunarodne organizacije, (2) održavanju veze izmeñu države imenovanja i meñunarodne organizacije, (3) voñenju pregovora sa meñunarodnom organizacijom ili u okviru nje, (4) informisanju o aktivnostima u meñunarodnoj organizaciji i izveštavanju o tome, (5) obezbeñenju učešća države imenovanja u aktivnostima meñunarodne organizacije, (6) zaštiti interesa države imenovanja kod meñunarodne organizacije i (7) unapreñenju ostvarivanja ciljeva i principa meñunarodne organizacije sarañujući sa njom i u njenim okvirima. (Vidi član 6. Bečke konvencije o predstavljanju država u odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnoog karaktera iz 1975.)

369

7. Imuniteti i privilegije me ñunarodnih organizacija Osim diplomatskih i konzularnih imuniteta, i meñunarodne organizacije uživaju odgovarajuće imunitete i privilegije kako bi mogle nesmetano da obavljaju svoje funkcije. Ti imuniteti i privilegije odnose se na meñunarodne organizacije kao takve, na osoblje zaposleno u njima (službenici) i na predstavnike država članica tih organizacija. Imuniteti i privilegije meñunarodnih organizacija regulišu se ugovorima zaključenim izmeñu država i organizacija, kao što su, na primer, Konvencija o privilegijama i imunitetima UN i Konvencije o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija, ali i statutima meñunarodnih organizacija, zbog čega se obim i sadržaj imuniteta i privilegija razlikuje od jedne do druge organizacije. Imuniteti i privilegije članica Saveta Evrope regulisani su, na primer, Opštim sporazumom o privilegijama i imunitetima Saveta Evrope (Sl. list SCG - Meñunarodni ugovori, br. 12/05.) Meñunarodne organizacije, kao takve, mogu imati imunitet od jurisdikcije zemlje prijema, to jest protiv njih se, bez njihovog pristanka, ne mogu voditi suski i upravni postupci, uživati neprikosnovenost prostorija i arhiva, odreñene poreske i novčane privilegije (oslobañanje od plaćanja poreza, izuzeća od carina, slobodan transfer strane valute i dr.), kao i slobodu komunikacija.

Osoblje meñunarodne organizacije(službenici), po pravilu, ima imunitet od jurisdikcije države prijemau vezi sa radnjama izvršenim u okviru njihove službene dužnosti. Takoñe, službenici meñunarodnih organizacija mogu biti izuzuzeti od oporezivanja plata, mogu imati meñunarodne putne isprave, mogu dobiti izuzeće od obavezne nacionalne službe (vojna obaveza i dr.). Predstavnici država članica meñunarodnih organizacija uživaju imunitete i privilegije u odnosu na državu koja je domaćin meñunarodne organizacije, kao što su, na primer, imunitet od hapšenja, nepovredivost arhiva, sloboda kretanja i komunikacije, izuzeće od ograničenja u pogledu ulaska na treitoriju zemlje domaćina i dr. (O imunitetima i privilegijama meñunarodnih organizacija, funkcionera i eksperta vidi i: Tepavac, 323 - 337; Dimitrijević i drugi autori, 165 - 67.) 8. Bilateralna versus multilateralna diplomatija Sfere angažmana multilateralne i bilateralne diplomatije su različite: jedno su odnosi izmeñu više država, a drugo diplomatski odnosi izmeñu samo dve države. Distinkcija izmeñu te dve vrste diplomatije precizno je definisana. Svaka od njih ima svoje specifičnosti i logiku na kojoj se zasniva i zahteva specifična znanja i veštine. Ipak, multilateralna i bilateralna diplomatija moraju se posmatrati i kao dva dela iste celine, kao dve strane iste pojave, kao dva isprepletana procesa. Multilateralna i bilateralna diplomatija su meñusobno zavisne i uslovljene, dopunjuju se, prožimaju i pomažu jedna drugoj. To je najčešće preduslov efikasnosti i plodotvornosti diplomatije svake države. U tom pogledu je podela diplomatije na bilateralnu i multilateralnu diplomatiju uglavnom irelevantna. Tok i ishod mnogih multilateralnih diplomatskih pregovora često zavisi od toga koliko se prethodno dobro poznaju pregovaračke pozicije država učesnica na takvim pregovorima.

370

Do potrebnih informacija u tom pogledu neretko se može brže doći na osnovu bilateralnog nego multilateralnog izvora, prosto zato što diplomatsko predstavništvo države akreditacije ima direktnu komunikaciju sa ministarstvom inostranih poslova države prijema (bilateralna diplomatija), a time i mogućnost da se do tražene informacije doñe iz prve ruke, a ne preko diplomatskog predstavnika date države učesnice multilateralnih pregovora. Isto tako, različita multilateralna pitanja ponekad mogu brže da se reše kontaktom šefa diplomatske misije sa MIP - om države prijema nego kontaktom predstavnika stalne misije pri UN sa stalnom misijiom države prijema pri UN. Jer u svim multilateralnim diplomatijama odluke donosi MIP, a ne šef stalne misije. Informacije do kojih diplomatska misija dolazi u državi prijema često su dragocene za MIP države imenovanja u formulisanju instrukcije za postavljanje i aktivnost svog predstavnika u datoj situaciji na multilaterarnim pregovorima. Bez preterivanja se može reći da bilateralna diplomatija neprestano "puni baterije" multilateralnoj diplomatiji. S druge strane, stavovi i odluke sa nekog meñunarodnog foruma često mogu da budu značajni za rad i aktivnost date diplomatske misije u državi prijema, za njeno adekvatno orijentisanje i postavljanje u odnosu na pitanje ili problem koji je bio predmet rasprave na tom forumu.

U tom pogledu blagovremena informacija MIP-a (sektora multilaterale) upućena svojim diplomatskim misijama u inostranstvu može da bude izuzetno značajna za efikasnost njihove aktivnosti i diplomatskog angažmana uopšte. Ako do važne informacije sa nekog meñunarodnog foruma diplomatska misija dolazi pre preko MIP - a države prijema, ili preko drugih diplomatskih misija u državi prijema, nego preko svog MIP (države imenovanja), to je uvek indikacija odreñenih poremećaja na relaciji diplomatska misija - MIP, koji su u takvim slučajevima najmanje komunikacijsko-tehničke prirode. Po pravilu, poslovi multilateralne diplomatije su složeniji od poslova bilateralne diplomatije. 9. Okvir multilateralnih odnosa Srbije Srbija je član sledećih meñunarodnih organizacija, tela i regionalnih integracija (meñunarodni organizmi): Sistem UN: UN (od 01.11.2000); WB, Svetska banka (8.5.2001); MMF, Meñunarodni monetarni fond (20.12.2000, sukcesija SRJ važi od 14.12.1992); UNIDO, Organizacija UN za industrijski razvoj (06.12.2000); UNESCO, Organizacija UN za obrazovanje i kulturu (20.12.2000); ILO, Meñunarodna organizacija rada (24.11.2000); IMO, Meñunarodna pomorska organizacija (11.12.2000); WHO, Svetska zdravstvena organizacija (28.11.2000); ICAO, Meñunarodna organizacija za civilno vazuhoplovstvo (13.01.2001); ITU, Meñunarodna unija za telekomunikacije (18.06.2001); UPU, Svetska poštanska unija (18.06.2001); IAEA, Meñunarodna organizacija za atomsku energiju (17.09.2001); WIPO, Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (24.09.2001); FAO, Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (02.11.2001); IOM, Meñunarodna organizacija za migracije (27.11.2001) i WMO, Svetska meteorološka organizacija (23.03.2001). Ostale globalne meñunarodne organizacije: Meñunarodna grupa za bakar i cink (od 20 - 21.11.2000); UNIDROIT, Meñunarodna organizacija za unifikaciju privatnog prava

371

(18.04.2001); EUTELSAT, Meñunarodna organizacija za telekomunikacije putem satelita (29.06.2001); OTIF, Organizacija za meñunarodni železnički saobraćaj (01.08.2001); INTERPOL, Meñunarodna policijska organizacija (24.09.2001); WToO, Svetska turistička organizacija (25.09.2001); CEMT, Evropska konferencija ministara saobraćaja (26.09.2001) i PNZ, Pokret nesvrstanih zemalja - primljeni u svojsvu posmatrača (14.11.2001). Kontinentalne / Regionalne organizacije: OEBS, Organizacija za evropsku saradnju i bezbednost (od 10.11.2000); EBRD, Evropska banka za obnovu i razvoj (19.01.2001); EUREKA AUDIO VISUAL, Panevropska, meñuvladina organizacija (02.02.2001); CEI, Centralnoevropska inicijativa (25.11.2000); SECI, Inicijativa za saradnju zemalja JIE (05.12.2000); EFTA, Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu (12.12.2000); Pakt stabilnosti (26.10.2000) i Jadransko - jonska inicijativa (24.11.2000). Sa svakom od pomenutih meñunarodnih organizacija, tela i regionalnih integracija Srbija je uspostavila odgovarajući nivo diplomatskih odnosa i saradnje. U nekim od njih ima i svoje stalne diplomatske misije, kao, na primer, pri Ujedinjenim nacijama, Evropskoj uniji, NATO, Organizaciji za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS), UNESC - u (stalna delegacija) i dr. U Srbiji su locirana sedišta sledećih akreditovanih institucija UN i meñunarodnih organizacija (decembar 2007. godine): European Union - Delegation of the European Commission (Evropska unija - Delegacija evropske komisije); European Union Monitoring Mission (Posmatračka misija Evropske unije); European Bank for Reconstruction and Development - EBRD (Evropska banka za obnovu i razvoj); Council of Europe (Savt Evrope); Organization for Security and Cooperation in Europe - OSCE (Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi); European Center for Peace and Development - ECPD (Evropski centar za mir i razvoj); European Agency for Reconstruction (Evropska agencija za obnovu); European Commission Delegation of the European Commission Customs and Fiscal Assistance - CAFAO (Carinska i poreska podrška Evropske komisije Delegacije evropske komisije); Private Enterprise Partnership of South East Europe - IFC PEP SE (Privatno partnersko preduzetništvo jugoistočne Evrope); United Nations Office in Belgrade (Kancelarija Ujedinjenih nacija u Beogradu); United Nations Office of the Resident Coordinator - UNORC (Kancelarija Ujedinjenih nacija rezidencijalnog koordinatora); The Office of the Joint United Nations Programme on HIV/AIDS - UNAIDS (Kancelarija združenog programa UN o HIV/AIDS); United Nations Development Programm (UNDP) Country Office (Lokalna kancelarija Programa razvoj UN); United Nations Office for Project Services - UNOPS (Kancelarija Ujedinjenih nacija za projektne usluge); Food and Agriculture Organization - UN FAO (Organizacija UN za hranu i poljoprivredu); United Nations High Commissioner for Human Rights - UNHCHR (Visoki komesar UN za ljudska prava); United Nations High Commissioner for Refugees - UNHCR (Visoki komesar UN za izbeglice); United Nations Inernational Tribunal for the Prosecution of Persons Responsible for Serious Violation of of International Humanitarian Law Committed in the Territory of the Former Yugoslavia since 1991 (Meñunarodni sud UN za gonjene lica odgovornih za ozbiljno kršenje humanitarnog prava počinjeno na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991); United Nations Human Settlements Programme - HABITAT (Program UN za humani smeštaj); International Organization for Migration - IOM (Meñunarodna organizacija za migracije); International Managment Group - IMG (Meñunarodna menadžment grupa); World Bank Country Office (Lokalna kancelarija Svetske banke); International Monetary Fund - IMF (Meñunarodni monetarni fond); International Finance Corporation - IFC (Meñunarodna finansijska korporacija); International Commission on Missing Persons - ICMP (Meñunarodna komisija za nestala lica); Delegation of the International Committee of the Red Cross - ICRC (Delegacija Meñunarodnog komiteta Crvenog krsta); International Federation of Red Cross and Red Crescent Societies - IFRCRCS (Meñunarodna federacija društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca); South - East Europe Transport Observatory - SEETO (Observatorija transporta jugoistočne Evrope)

372

North Atlantic Treaty Organization Military Liason Office - NATO MLO - Kancelarija NATO za vojnu saradnju. (Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije, op. cit.)

Glava XXIX DIPLOMATSKA PROFESIJA

“Diplomate, uplašene iskustvom, nemaju drugog izbora nego da se nalaze

u sredini emocionalnog raspoloženja izmeñu prekomernog skepticizma i preterane nade“.

Abba Eban, izraelski diplomata

1. Ko je diplomata? 1.1. Format diplomate. 1.2. Karijerni i nekarijerni diplomata. 1.3. "Multilateralac" i "bilateralac". 1.4. Regrutovanje diplomata od karijere. 1.5. Diplomatska zvanja. 1.6. Klase šefova diplomatske misije. 1.7. Funkcije šefa diplomatske misije. 2. Ko je konzul? 2.1. Konzularna zvanja. 2.2. Karijerni i nekarijerni konzul. 2.3. Počasni konzul. 3. Odnosi diplomata i "konzularaca". 4. Diplomatsko-ko nzularno osoblje. 5. Imuniteti i privilegije diplomata. 6. Imuniteti i privilegije konzula. 7. Diplomatski kurir. 8. Diplomatski i službeni pasoš. 8.1. Diplomatski pasoš. 8.2. Službeni pasoš. Diplomatija je, pored ostalog, i profesija, odnosno profesionalna državna služba kojom se bave diplomate i konzuli. Procenuje se da u svetu ima preko 100 hiljada diplomatskih i konzularnih predstavnika. 1. Ko je diplomata? Diplomata je državni (javni) službenik, odnosno ovlašćeno lice koje obavlja diplomatske i konzularne poslove u diplomatsko-konzularnim predstavništvima ili u MIP-u. Ovlašćena lica (diplomate) koja predstavljaju državu u inostranstvu nazivaju se diplomatski predstavnici. 1.1. Format diplomate

373

Diplomatska profesija (struka) je veoma zahtevna. Za uspešno bavljenje diplomatskim poslovima neophodno je da diplomate poseduju odreñenu prirodnu sklonosti za tu vrstu posla, znanje i veštinu komuniciranja i pregovaranja, sposobnost i umeće rešavanja konfliktnih situacija, da su spremni da prihvataju odgovorne dužnosti i da ih izvršavaju. Fenomenom formata diplomate bavili su se mnogi autori. U obimnoj literaturi su pobrojene brojne poželjne osobine koje bi diplomate trebalo da poseduju da bi mogli uspešno da se bave diplomatskim poslom. Pored ostalog, diplomata bi trebalo da je inteligentan, obrazovan; obdaren govorničkim darom; uverljiv, analitičan; promišljen, tačan, koncizan u izlaganju (da ne gnjavi sagovornika ili sagovornike); prirodan, dostojanstven, taktičan, pažljiv; skroman; hladnokrvan (miran u svim, posebno u neugodnim situacijama), strpljiv; suzdržan, politički senzibilan, pouzdan, poverljiv, oprezan, obazriv, iskren, pošten (nikada ne lagati), odan, odvažan, odgovoran, miroljubiv (nikada ne dopušta da doñe do svañe), nepovodljiv, samouveren, hrabar, razborit, odlučan, odvažan, ljubazan, gostoljubiv, pun razumevanja, radoznao, prijatan, nesebičan, prilagodljiv, neposredan, zahvalan, uviñavan, vaspitan, uljudan, uredan, uglañen, izgledan, uvažen, ugledan, diskretan, druželjubiv, duhovit, i dr. Sve te i slične pozitivne osobine diplomate teško je, pa i nemoguće, posedovati. Diplomate nisu supermeni, nego obični ljudi, sa svim vrlinama, ali i svim manama, većim ili manjim (kao što su nedovoljna kompetentnost, psihička nestabilnost, povodljivost, poročnost, korumpiranost, nelojalnost, sklonost trgovanju nacionalnim interesom, drskost, nadobudnost, šarlatanstvo, skandalozno ponašanje, sklonost ogovaranjima, podvalama, saplitanjima i sl.). Mnogi autori su se bavili formatom diplomate. Čini se da je Ivo Andrić, naš nobelovac i diplomata od karijere, dao najpotpuniju sliku osobina diplomate, koja je napred, umesto predgovora, in extenso, citirana. A o Ivi Andriću, tokom godina provedenih u diplomatiji, njegovi pretpostavljeni, "u pismima preporuke ili u odgovorima na pitanja u pojedinim rubrikama kvalifikacionih listova napisaće za njega da je poslušan, diskretan, uzorno lojalan, otmenog vaspitanja, umiljatog ophoñenja, dobar kozer u društvu, ljubazan, susretljiv a ujedno otmen. (Lični dosije Vladislava Budisavljevića, Josipa Smodlake i Rajka Vintrovića, Arhiv Jugoslavije.) Kolege pak sa kojima je radio ističući njegovu ambicioznost, karijerizam, brigu da se nikom ne zameri, kazaće za njega da je taktičan, prilagodljiv, tih i mek činovnik. (Ibid.) U svome poslu, po sudu nekoliko savremenika, oprezan, prevrtljiv, neiskren, primeran učenik Makjavelija i Gvičardinija koji će mu poslužiti za obrazac u razumevanju mehanizma istorije ali i za upustvo u obavljanju posla kojim se bavio, za koji je, kako kaže, neophodno imati hladnu i dobru pamet... Posle dve decenije predanog rada, uglavnom u senci, stalne opreznosti, korisnih ustupaka, diskretnih povlačenja, valjanih veza i uticajne podrške, u karijeri koja je u stalnom usponu, novembra 1937, biće postavljen za pomoćnika ministra inostranih dela Milana Stojadinovića. Na ovu funkciju stiže u vreme kada ovaj, impresioniran ličnostima fašističkih voña, i sam počinje spektakularno osvajanje masa ritualima, retorikom i paradama, demonstracijom moći – sredstva kojima su se i oni služli u osvajanju vlasti. Ali će u toj svojoj želji da ‘ugodi bogu a de se ne zameri vragu‘ napraviti mnoge kompromise koje će sebi prebacivati". (Miroslav Karaulac, Andrić u diplomatiji, Filip Višnjić, Beograd, 2008, 60 - 61.)

374

Opštu sliku formata diplomate u dobroj meri može da upotpuni sledeći prikaz diplomatskog profila Milana Rakića. On je bio "inteligentan i razborit čovek, takoñe i veoma simpatičan, te da je zbog svojih osobina široko omiljen i da ima mnogo prijatelja i u diplomatskom koru i kod različitih domaćina u čijim je prestonicama službovao. Isticano je da je kulturan, da je poznat pesnik u svojoj zemlji i da mu je supruga od pomoći, ali ne i da je, na primer, darovit da uspostavlja dobre veze bez prijateljstva i da raspolaže veštinama koje nisu proistekle iz njegove ljudskosti, taktičnosti i mirnog prosuñivanja. Očigledno da je bio opšte poštovan. ... Struka i znanje su samo pružali mogućnost da se iskazuje Rakićeva ličnost. A ona se iskazivala u svakodnevnom radu, dakle, bez izuzetnih, posebno bez konfliktnih situacija. Jovan Dučić je dobro i tačno, mada nekako istovremen i višesmisleno, ukazao na ovu Rakićevu posebnost kada je kasnije o svom kolegi pesniku i diplomati rekao: ‘Ceo svet je za Rakića govorio da je najfiniji čovek, ali ga niko nije imao u rukama‘. Prosto bio je on, kako se kaže, svoj, potpuno svoj. Po karakteru je bio svoj... U Embahadama Miloša Crnjanskog, ... izričito i bezostantno povoljni sudovi izneseni su samo o Milanu Rakiću: ‘Bio /je/ u Rimu u teško vreme. ... Držao se vrlo lepo, i ponosno‘. Ponositost, ali ona nenametljiva, prava, činila je sigurno važnu sastavnicu Rakićevog karaktera. Bila je ugrañenja u njegovo držanje kao diplomate, doprinosila je, upravo zato što je bila nenametljiva, njegovoj čovečnoj privlačnosti, bila je, prosto, način na koji je Rakić postojao. ... U pitanju je bio osobit čovek, darovit, istinoljubiv i trezven. ... Bio je vrsan stručnjak, ali pre svega svojevrsan čovek, svoj život je proveo otvorenih očiju“. (Andrej Mitrović, Diplomata Milan Rakić i njegovo svedočanstvo o istoriji, predgovor knjige: Milan Rakić, Konzulska pisma 1905 - 1911, Prosveta, Beograd, 1985, 10 - 32.) Za diplomatski poziv, pored struke i znanja, potrebna je, bez sumnje, i darovitost. "Način rada, metode i tehnika ne čine sami po sebi dobrog diplomatu, kao što savladavanje abecede, gramatike i sintakse nije dovoljno da se bude književnik, ili poznavanje nota i gipkost prstiju nisu dovoljni da se postane pijanista. ... Svatko može završiti studije arhitekture, ali svaki arhitekt ne postaje Corbizje. Za to je potreban golem talenat, možda i genijalnost. S druge strane, korisno je imati prirodni dar, recimo lep glas, ali bez mukotrpnog školovanja i silnog rada - nema Carusa". (Nick, 14 - 15.) Darovitost diplomate, protagoniste spoljne politike i neposrednog očevica istorije, često se potvrñuje i kroz spisateljski opus koji iza sebe ostavlja. "Diplomate su po definiciji oprezne, a namerno neodreñene, te je za njih ostavljanje pisanih dokumenata, pogotovo o kontraverznim razdobljima, često bilo i rizično. Njihovo geslo glasi: ‘Nemoj da pišeš, a ako pišeš, nemoj da objavljuješ!‘. Pored onih opreznih, postoje i diplomate koji se smatraju isključivo tehničkim stručnjacima za meñunarodne odnose, koji sprovode tuñu volju i neretko su etički indiferentni prema sadržaju vlastitog rada. Za njih ne postoji dilema, da li da pišu ili ne. Konačno, postoje i diplomate, manjina u odnosu na prethodne dve skupine, koji svojim pisanjem izražavaju i ličnu, kulturnu, odgovornost, ne plašeći se mogućih posledica svog spisateljstva". (Lekić, 15.) U vešenju svojih svakodnevnih dužnosti "diplomata, kao i svaki drugi čovek, treba da teži uspehu u svom delanju. Mudro je, kaže ambasador Kambon, ne isticati suviše svoje uspehe, jer uspesi često mogu postati smetnje. Vrlo je opasno izazivati ljubomoru svog protivnika, jer je jedini trajni uspeh onaj koji zadovoljava obe strane. Vlada kod koje je akreditovan jedan diplomata, ceniće njegovu rezervisanost, a njegova roñena vlada ceniće ga još više. U skromnosti ima monogo snage... Diplomata mora imati ideal. Ideal sreće, blagostanja i mira za svoju zemlju. On mora biti karakter. Njegove moralne odlike moraju biti takve da on uliva poverenje i u svojoj i u stranoj vladi. U privatnom i javnom životu mora se vladati prema principima časti i poštenja. Diplomata ne sme da bude dvoličan, prava linija je uvek kraća od krive. Nisu intrige i laž

375

osnove diplomatskog zanata – prava je savršenost lepo reči istinu... Šoazel (Choiseul), čuveni ministar inostranih poslova Luja XV, rekao je da je prava diplomatska finoća govoriti istinu, ponekad jačim glasom, ali uvek ljubazno Dobra diplomatija zahteva ne samo uroñenu finoću, bez koje nema pravog uspeha, već i sposobnost i tačnost suñenja, koje se stiču samo iskustvom". (Karović, 32 - 35.) Na kraju, diplomatski poziv, posebno u kriznim situacijama, lokalnog, regionalnog ili globalnog karaktera, može da bude i vrlo rizična profesija. Diplomate, konzuli i drugo osoblje ambasada, konzulata i misija mnogih država, i pored zaštite koju uživaju u državi prijema, neretko su meta terorističkih napada (otmice, ubistva, uništavanje imovine i dr.). Diplmatska istorija prepuna je takvih slučajeva. (Milan Pašanski, Savremene kamikaze: Teroizam i diplomatija, Književne novine, Beograd, 1987, 5 - 31.) Na primer:

(1) u periodu od 1966. do 1972. godine izvedeno je niz terorističkih napada na ambasade SFRJ, u kojima je bilo više ranjenih i ubijenih jugoslovenskih diplomata, a pričinjena je i znatna materijalna šteta; (2) Iranski "studenti" su 4. novembra 1979. godine upali u ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i zarobili 52 diplomatska predstavnika, koje su kao taoce držali 444 dana; (3) u teorističkom udaru na ambasadu Indije u Kabulu (Avganistan), 7. jula 2008. godine, ubijeno je 44 osobe, ranjeno više od 100 ljudi, a meñu ubijenim su bili ataše za odbranu i savetnik za politička indijske misije. (Udar na ambasadu Indije u Kabulu, Politika, Beograd, 8. jul 2008, 3.) 1.2. Karijerni i nekarijerni diplomata Postoje dve vrste poslenika diplomatsko-konzularne delatnosti: 1) diplomate od karijere (profesionalne diplomate), i 2) druga lica koji obavljaju diplomatsku delatnost (nekarijerne diplomate). Lica kojima je bavljenje diplomatskim poslovima stalna profesija, koja svoj radni vek počnu i završe u diplomatskoj službi, odnosno koja pretežni deo svog radnog veka provedu baveći se diplomatskim poslovima su karijerni ili profesionalni diplomati. Diplomate od karijere su, dakle, državni službenici stručno osposobljeni za obavljanje raznovrsnih, posebnih i specifičnih poslova u diplomatskoj službi. Stručnost i osposobljenost diplomata od karijere je, po pravilu, na relativno visokom nivou. Tako, na primer, nijedan diplomata od karijere ne može kompetentno da učestvuje u bilateralnim razgovorima o spoljnoj trgovini bez odgovarajućeg poznavanja pravila Svetske trgovinske organizacije, spoljnotrgovinskih instrumenata, uvozno-izvoznih režima, carinskih tarifa i dr. Isto tako, diplomata zadužen za ekonomske poslove u diplomatskoj misiji ne može uspešno da učestvuje u razgovorima o korišćenju nuklearnih tehnologija, a da prethodno nije savladao osnovne pojmove iz proizvodnje nuklearne energije (ruda urana, žuti kolač, nuklearni gorivni ciklus, brideri, lakovodni i teškovodni reaktori i dr.).

376

Naravno, od karijernog diplomate se ne može očekivati da bude ekspert za nuklearnu energiju, ali mora posedovati tolika znanja da može uspešno da prati pregovore eksperata na tu temu, ali da zna više od nuklearnih eksperata koji su ekonomski interesi preduzeća koja su povezana sa nuklearno - industrijskim kompleksom. Nijedan diplomata ne može kompetentno da učestvuje u multilateralnim razgovorima o odnosima izmeñu bogatih i siromašnih zemalja u savremenom svetu, a da pri tome, pored ostalog, ne poznaje Maltusovu populacionu teoriju, Mirdalovu teoriju siromaštva, model "Tobinove takse", "Kuznecevu krivu", Gini koeficijent i drugo. Diplomatska znanja su višedimenzionalna. Nijedan ozbiljniji multilateralni ili bilateralni ekonomski posao ne može se uspešno obaviti ako se ne zna politički kontekst predmetne stvari. I obrnuto. Nijedan diplomata za politička pitanja (bilateralna i multilateralna) ne može sa oskudnim ekonomskim znanjem da bude uspešan u svom poslu.

Stručna i naučna znanja diplomata od karijere imaju i svoje odgovarajuće limite. Oni nisu sveznalice. Zato je i bavljenje diplomatijom odavno prestalo da bude monopol diplomata od karijere. U diplomatskim službama svih zemalja, osim karijernih diplomata, diplomatsku delatnost obavljaju i druga lica kojima diplomatija nije profesionalno opredeljenje (nekarijerni diplomati), koji se, na kraće ili duže vreme, angažuju za rad u diplomatskoj službi. Nekarijerni diplomati se najčešće postavljaju na više diplomatske položaje (ambasadori, ministar, zamenik ministra i dr.), a regrutuju se iz sfere politike i vlasti (istaknuti partijsko - politički aktivisti, poslanici i dr.) ili iz sfere umetnosti, nauke i sl. (istaknuti književnici, likovni umetnici i dr.). Isto tako, nekarijerni diplomate se postavljaju i na niže diplomatske položaje u MIP-u i DKP (ataše, I sekretar, savetnik i dr.) onda kada je za obavljanje specifičnih diplomatskih poslova potrebno i specifično znanje, koje se, po pravilu, stiče izvan diplomatske službe (eksperti za finansijska, monetarna, trgovinska, tehnološka, kulturna i druga pitanja). Pretežni deo personalnog sastava diplomatskih službi u svetu čine karijerni (profesionalni) diplomate. U nekim zemljama se i teži da u diplomatskoj službi bude što manje nekarijernih diplomata (na primer, u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Indiji i Brazilu), odnosno da diplomatskim poslom treba da se bave samo diplomatski profesionalci, školovani i obučeni za obavljanje te profesije, to jest diplomati od karijere. U Italiji i Portugaliji ambasadori su isključivo profesionalni (karijerni) diplomate. Regrutovanje nekarijernih diplomata, specijalista za odreñene oblasti, uvek je korisno za svaku diplomatsku službu. Oni podižu njen naučni i stručni nivo, doprinose efikasnijem ostvarivanju državnih interesa u bilateralnim i multilateralnim diplomatskim odnosima. Vreme "diplomatskih sveznalica" i "diplomata opšte prakse" je prošlo, a sve više su potrebniji diplomati specijalisti za odreñena konkretna pitanja. Problem sa angažovanjem nekarijernih diplomata se javlja samo onda kada oni nisu eksperti za odreñene specifične diplomatske poslove, kada su u stručnom i profesionalnoim pogledu na nižem nivou od karijernih diplomata, kada se objektivno pojavljuju kao opterećenje, a ne kao pomoć i dopuna u radu karijernih diplomata. To se dešava uvek kada ideološki, politički ili politikantski interesi i konsideracije prevagnu nad ekspertskim i profesionalnim razlozima u oblikovanju personalne strukture diplomatske

377

službe. U takvim uslovima često je politička podobnost najbitniji kriterijum za regrutovanje ne samo nekarijernih, nego često i karijernih diplomata. Takva praksa, pre ili kasnije, dovodi do strukturnih poremećaja u funkcionisanju svake diplomatske službe. U nekim specifičnim situacijama učinak nekarijernih diplomata (ambasadori, opunomoćeni ministri i dr.), afirmisanih u svetu politike, kulture ili umetnosti, može da bude znatno veći od učinka karijernih diplomata. Na primer, brazilskom ambasadoru u Portugaliji, Itamar Franku (Itamar Augusto Cautiero Franco), koji je pre toga bio predsednik Brazila, vrata svih političkih i državnih instanci u Lisabonu bila su širom otvorena. Slično je bilo i sa imenovanjem bivšeg američkog potpredsednika Voltera Mondejla (Walter F. Mondale) za ambasadora SAD u Japanu. U analima jugoslovenske diplomatije neposredno posle Drugog svetskog rata često se kao primer uspešnog nekarijernog diplomate pominje Marko Ristić (1902 - 1984), najistaknutiji pobornik i teoretičar nadrealizma u nas (esejist, pesnik, prevodilac), koji je pripado tzv. levim intelektualcima. Tokom svog ambasadorskog službovanja u Parizu, zahvaljujći svojim predratnim ličnim poznanstvima (odlično je govorio francuski), održavao je vrlo intenzivne veze sa visokim francuskim intelektualcima tog vremena, kao što su Jean Cassou, Agens Hamber, Martin Shofier, Clod Avlin, Clara Malreau i drugi. (ðera Petrović, Sećanja i zapisi..., 138.) Svojim ukupnim dplomatskim angažmanom on je doprineo političkoj afirmaciji posleratne socijalističke (komunističke) Jugoslavije u Francuskoj, iako njegova lična politička ubeñenja nisu bila klasične marksističke ideološke provenijencije. Meñutim, neki isto tako uticajni francuski intelektualci tog vremena bili su razočarani u ambasadora Marka Ristića zbog njegovog služenja komunističkom režimu. (Petković, 184 - 185.) U analima jugoslovenske diplomatije posebno je bilo zapaženo pismo koje je ambasador Marko Ristić uptio lično Josipu Brozu Titu, 9. jula 1948. godine, u kojem ga je svesrdno podržao u borbi protiv Staljina i Rezolucije informbiroa. (Čedomir Štrbac, Nacer tiempo – za pravu povest ljudstva: Marko Ristić i 1948, JIČ God. XXIII /3 - 4/, 1988, 157 - 181.) Nekarijerni diplomati su, po pravilu, nezamenjivi u pregovorima o specifičnim stručnim pitanjima, koja su po svojoj prirodi brojna i raznovrsna. Na primer, u bilateralnim ili multilateralnim pregovorima o korišćenju nuklearne energije u miroljubive svrhe uvek će se bolje snalaziti neko ko je ekspert za nuklearnu energiju od onog ko to nije. A ni u jednom MIP-u u svetu se ne školuju eksperti za nuklearnu energiju. Zato se eksperti takve vrste moraju angažovati sa strane, na primer sa katedri za nuklearnu fiziku, iz nuklearnih instituta i slično. Najveće ograničenje nekarijernih diplomata u obavljanju diplomatskih poslova je njihovo nedovoljno poznavanje opštih i posebnih diplomatskih znanja i veština. Odnos imeñu karijernih i nekarijernih diplomata u datoj diplomatskoj službi nije unapred dat. On se uvek izvodi iz konkretnih potreba diplomatske službe u datim uslovima, iz interesa države koje treba ostvariti ili ostvarivati na spoljnopolitičkom planu. Uspešna diplomatska služba je ona u kojoj se diplomatski poslovi obavljaju na stručan i profesionalan način, nezavisno od toga koliko je u njoj angažovano karijernih ili nekarijernih diplomata, kada su poslovi karijernih i nekarijernih diplomata usklañeni, kad jedni drugima pomažu, kad jedni druge podstiču da što efikasnije obave i obavljaju odgovorne diplomatske poslove. U tom kontekstu se u sasvim drugom svetlu pokazuje i dilema o broju i odnosu karijernih i nekarijernih diplomata u diplomatskoj službi date države. 1.3. "Multilateralac" i "bilateralac"

378

Diplomate se uslovno dele i na "multilateralce" i "bilateralce“. Diplomate koji se bave poslovima multilateralne dipolomatije nazivaju se "multilateralci". Oni svoju diplomatsku aktivnost obavljaju u stalnoj misiji pri meñunarodnoj organizaciji, u samim meñunarodnim organizacijama, kao i u odgovarajućoj službi MIP-a. Diplomate koji se bave poslovima bilateralne diplomatije nazivaju se "bilateralci". Oni svoju diplomatsku aktivnost obavljaju u DKP u državi prijema ili u odgovarajućoj službi MIP-a države imenovanja. "Multilateralci" i "bilateralci" su posebne specijalizacije, posebna usmerenja u okviru jedne profesije, jedne veštine, jedne delatnosti i jedne organizacije – diplomatije. Podelu diplomata na "bilateralce" i "multilateralce" treba shvatati uslovno a ne kruto.

Na "svetskom diplomatskom tržištu" poslenici multilateralne diplomatije ("multilateralci") bolje se kotiraju od poslenika bilateralne diplomatije ("bilateralaca"). Izmeñu te dve vrste diplomata postoji izvesna doza potajne surevnjivosti. Moderna diplomatija sve više traži i profil diplomate "univerzalca", koji u isto vreme zna da profesionalno obavlja i poslove multilateralne i poslove bilateralne diplomatije. U diplomatskoj praksi se dešava da šefovi DKP (bilateralna diplomatija) budu istovremeno akreditovani za šefove misija pri meñunarodnim organizacijama. "Na primer, ambasadori mnogih zemalja u Beču imaju čak do četiri akreditacije: pri vladi Republike Austrije (bilateralni), te kao stalni predstavnici svojih zemalja pri UNIDO, pri Uredu UN u Beču i pri Meñunarodnoj agenciji za nuklearnu energiju IAEA.” (Nick, 207.) Takoñe, generalni konzul SFRJ u Njujorku, krajem 1980-tih i početkom 1990-tih, osim brojnih poslova klasične bilateralne diplomatije, obavljao je, u funkciji šefa DKP, po nalogu SMIP-a, i odreñene poslove multilateralne diplomatije: bio je član državnih delegacija na zasedanjima GS OUN i bio zvanično zadužen, na osnovu posebne instrukcije MIP-a, da prati i tekuću aktivnost Ekonomskog i socijalnog saveta UN, kao i njegovih radnih tela, to jest da se, osim konzularnih poslova, najneposrednije bavi i važnim pitanjima multilateralne diplomatije. Po pravilu, dobri i uspešni diplomati su oni koji su osposobljeni, koji znaju da obavljaju i poslove bilateralne diplomatije i poslove multilateralne diplomatije, kao i poslove političke i poslove ekonomske multilaterale. Univerzalnost je uvek dobrodošla u svakom diplomatskom poslu, posebno u multilateralnoj diplomatiji. 1.4. Regrutovanje diplomata od karijere Skoro sve države su zakonom propisale pravila, uslove i procedure stupanja u diplomatsku službu. Svuda se za "ulazak" u MIP date države, kao prvi preduslov, zahteva odgovarajuće visoko obrazovanje (najčešće društvenog usmerenja – pravni, ekonomski, biznis i menadžment, filozofija, političke nauke, sociologija, filologija i dr.).

379

Preovlañujuća praksa je regrutovanje karijernih diplomata na osnovu javnog konkursa, izborom kandidata koji su pokazali najbolje rezultate na odgovarajućem stručnom prijemnom ispitu (uključujući i odgovarajuće druge provere od strane nadležnih državnih institucija). U našoj zemlji, karijerni kanditati se regrutuju na osnovu javnog konkursa. Primljeni kandidati potom pohañaju Diplomatsku akademiju Ministarstva spoljnih poslova u trajanju od jedne godine i, nakon završetka, postaju osposobljeni za obavljanje početnih diplomatskih poslova i aktivnosti. U Brazilu, na primer, praksa je nešto drugačija. Javni konkurs se raspisuje za upis kanditata u Diplomatsku akademiju "Instituto Rio Branco", naučna institucija sa dugom tradicijom (preko 50 godina), u sastavu brazilskog MIP-a (Ministerio das Relaçoes Exteriores - MRE), ali nezavisna u vršenju svojih obrazovnih funkcija. Uslov za učešće na konkursu je bilo koje završeno fakultetsko obrazovanje.

Na dvogodišnje diplomatske studije (u rangu poslediplomskih magistarskih studija) primaju se kandidati koji pokažu najbolje rezultate na kompleksnom prijemnom ispitu. Iz te akademije, na osnovu posebnog internog konkursa MIP Brazila i drugih potrebnih provera (poznavanje najmanje dva svetska jezika i dr.), regrutuju se najbolji brazilski diplomati od karijere. Ne postoji neki drugi kolosek za “ulazak” diplomata od karijere u brazilski MIP. 1.5. Diplomatska zvanja Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika, usvojen na Bečkom kongresu 1815. godine, predviñao je tri klase diplomatskih predstavnika: (1) ambasadore, odnosno papske legate i nuncije i (2) poslanike i druga lica akreditovna kod suverena i (3) otpravnike poslova. Ahenski sporazum iz 1818. godine uveo je, izmeñu klase poslanika i otpravnika, posebnu klasu diplomatskog predstavnika – ministra-rezidenta, koja je iščezla s potpunom dekolonizacijom i prestankom zavisnosti pojedinih teritorija i naroda od strane metropola. (ðorñević, Mitić, 61.) U skladu sa Bečkom kovencijom o diplomatskim odnosima, države svojim propisima utvrñuju diplomatska zvanja. Na primer, Zakonom o spoljnim poslovima Srbije (član 35, 36 i 37.) definisana su sledeća diplomatska zvanja: (1) izvanredni i opunomoćeni ambasador (šef stalne diplomatske misije), koga, na predlog vlade, postavlja šef države, (2) ambasador u MIP-u, (3) ministar savetnik (ili opunomoćeni ministar), (4) prvi savetnik, (5) savetnik, (6) prvi sekretar, (7) drugi sekretar, (8) treći sekretar i (8) ataše (najniže diplomatsko zvanje). U nekim diplomatskim misijama, u sastavu njenog osoblja može se nalaziti i diplomata u zvanju ambasadora, ali koji nije izvanredni i opunomoćeni ambasador, odnosno nije šef diplomatske misije. Na primer, zamenik šefa Stalne misije SR Jugoslavije pri UN bio je, svojevremeno, diplomata u zvanju ambasadora. Svaka lestvica u profesionalnoj diplomatskoj karijeri, od atašea do ambasadora u MIP-u, pretpostavlja ispunjavanje odgovarajućih opštih uslova za sticanje diplomatskog zvanja, po pravilu vrlo strogih uslova, uključujući permanentno proveravanje nivoa stečenih znanja i umenja, ocene o radu i ponašanju svakog diplomate, moralnom integritetu i dr. 1.6. Klase šefova diplomatske misije

380

Bečka konvencija o diplomatskim odnosima utvrdila je tri klase za šefove diplomatske misije: (1) ambasadore ili nuncije akreditovane kod šefova država i druge šefove misija odgovarajućeg ranga, (2) poslanike, ministre ili internuncije akreditovane kod šefova država i (3) otpravnike poslova akreditovane kod ministarstva inostranih poslova. Konvencijom je utvrñeno i da se ne može praviti nikakva razlika izmeñu šefova misija na osnovu njihove klase, osim u pogledu preseanse i etikecije. Države se sporazumevaju o klasi kojoj trebaju da pripadaju šefovi njihovih misija. Šef diplomatske misije može biti diplomata – stalni otpravnik poslova. Stalnog otpravnika poslova akredituje MIP države imenovanja kod MIP države kod koje se akredituje. Stalni otpravnik poslova može biti i diplomata u diplomatskom zvanju ambasadora, ali ne u rangu izvanrednog i opunomoćenog ambasadora. Ako je šef diplomatske misije privremeno odsutan, zamenjuje ga član diplomatske misije – otpravnik poslova ad interim, odnosno privremeni otpravnik poslova. Šef diplomatske misije notom obaveštava MIP države prijema o članu diplomatske misije koji će, u vreme njegove privremene odsutnosti, biti otpravnik poslova ad interim. 1.7. Funkcije šefa diplomatske misije Zadaci šefa diplomatske misije su široki i raznovrsni. Izmeñu ostalih su i da: a) predstavlja i štiti interese svoje države i njenih grañana kroz neposrednu saradnju sa vladom države kod koje je akreditovan, kao i sa njenim drugim političkim srukturama, ekonomskim institucijama i preduzećima, kulturnim institucijama, medijima, političkim partijama i nevladinim organizacijama, b) informiše MIP i najviše predstavnike organa vlasti u državi prijema (šefa države, predsednika vlade, predsednika parlamenta, i dr.) o spoljnopolitičkim stavovima i aktivnostima svoje države, c) uspostavlja i razvija saradnju sa članovima diplomatskog kora u državi prijema, posebno sa doajenom diplomatskog kora, d) sarañuje sa dijasporom i e) redovno informiše državne organe svoje države o aktivnostima koje preduzima radi razvijanja i unapreñenja bilateralnih odnosa i saradnje sa državom prijema, i obavlja brojne druge poslove iz delokruga svoga rada. Poseban značaj u radu šefa misije ima njegova redovna komunikacija sa vladom, odnosno MIP-om. Po pravilu, Vlada i MIP pružaju podršku diplomatsko-konzularnim predstavništvima koja uspešno izvršavaju svoje diplomatske dužnosti u državi prijema, a oblici te podrške mogu biti različiti. 2. Ko je konzul?

381

Konzul (konzularni funkcioner) je opšti naziv za svako ovlašćeno lice, podrazumevajući i šefa konzulata, koje u tom svojstvu (ovlašćenog lica) vrši konzularne funkcije u konzulatu, kao što su, na primer, izdavanje putnih isprava (pasoš i putni list, odnosno pasovan); legalizacija pravnih akata – davanje ovlašćenja, overa potpisa i fotokopije; uzimanje nasledničkih izjava; uzimanje testamenata; bavljenje ostavinama, transfer osuñenih lica (deportacije i ekstradicije), voñenje matičnih knjiga, evidencija vojnih obveznika, rad sa dijasporom i pružanje pomoći u organizovanju njenih udruženja i klubova, informisanje javnosti i drugo. Takoñe, na jurisdikcionom području konzularne misije, konzuli svojim ukupnim angažmanom doprinose unapreñenju političkih, ekonomskih i kulturnih odnosa izmeñu države imenovanja i države prijema, to jest obavljaju i poslove koji su de facto diplomatski. Konzularni funkcioneri koji u diplomatskoj i konzularnoj misiji obavljaju raznovrsne pravno-administrativne, imovinsko-pravne, ekonomske i druge poslove nazivaju se, kolokvijalno, i "konzularci".

Nastanak institucije konzula ima predistoriju. Naime, "početak razmene dobara izmeñu Ijudi uslovio je i pojavu lica koja su štitila strane trgovce iz drugih krajeva: u staroj Grčkoj 'prostate', kasnije 'proksen' (ekvivalent za konzula). U Egiptu je grčke trgovce štitio ’magistrat’ u svojstvu sudije, a u Rimu ’pretor peregrinis’. U srednjem veku, sa razvojem manufakturne trgovine, ustanove proksena, agistrata i pretor peregrinis, transformišu se u državne konzularne predstavnike čije se funkcije proširuju izvan trgovine, na ekonomiju uopšte i delom na politiku - sve do 17. veka, kada se počinje sa diplomatskim misijama. Nakon industrijske revolucije i razvoja trgovine na novim osnovama, ustanova konzula ponovo dobija na značaju. Prva Konvencija koja reguliše status konzula zaključena je izmeñu Francuske i Španije 1769. godine, a razvijaju se i unutrašnja zakonodavstva u vezi sa ovim institutom (Francuski ordonans 1781, Holandski konzularni poslovnik 1786, Akt o konzularnoj službi 1792. u SAD). Razvoj ustanove konzula se završava kodifikacijom konzularnog prava Bečkom Konvencijom o konzularnim odnosima iz 1963. godine“. (Ministarstvo, www.mfa.gov.yu.) 2.1. Konzularna zvanja Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine (član 9.) utvrdila je četiri klase za šefove konzulata: 1) generalne konzule; 2) konzule; 3) vicekonzule; i 4) konzularne agente. U skladu sa članom 9. Bečke konvencije o konzularnim odnosima, svaka država može da odredi nazive konzularnih funkcionera, izuzev naziva šefa konzulata. U slučaju privremene odsutnosti šefa konzulata, konzulatom rukovodi vršilac dužnosti ad interim (žeran konzulata). 2.2. Karijerni i nekarijerni konzul Kao i diplomate, i konzularni funkcioneri mogu biti karijerni i nekarijerni. Karijerni konzuli su lica koja ceo ili pretežni deo svog radnog veka provedu u MIP-u i diplomatsko-konzularnim misijama, obavljajući konzularne poslove.

382

Nekarijerni konzuli su lica koja se, po potrebi diplomatsko-konzularne službe, privremeno ili povremeno angažuju sa strane radi obavljanja odgovarajućih konzularnih poslova u MIP-u i diplomatsko-konzularnim misijama. 2.3. Počasni konzul Postoji i institucija počasni konzularni funkcioner. Ta institucija, kao i počasni konzulat, posebno su regulisani Bečkom konvencijom o konzularnim odnosima iz 1963. godine (Glava III). Svaka država je slobodna da odluči da li će imenovati ili primati počasne konzularne funkcionere.

Za počasne konzule se biraju istaknute ličnosti države prijema, njeni državljani, koji svojim znanjem i položajem mogu da doprinesu unapreñivanju bilateralnih odnosa, posebno ekonomskih, finansijskih, trgovinskih i kulturnih. Počasni konzul ne može da bude državljanin države imenovanja. Država prijema je obavezna da pruži počasnom konzularnom funkcioneru zaštitu koja može biti potrebna zbog njegovog službenog položaja. Počasni konzuli samostalno finansiraju svoje aktivnosti, to jest ni na koji način ne opterećuju budžetska sredstva države imenovanja. Počasni konzul se nalazi na čelu počasnog konzulata države imenovanja, i u toj funkciji je član konzularnog kora u mestu u kojem je otvoren počasni konzulat. (O počasnom konzulu vidi i: Mitić, 108 - 116). 3. Odnosi diplomata i "konzularaca" Poziv diplomate i konzularnog funkcionera je različit, kao posledica razlika koje postoje izmeñu diplomatske i konzularne službe, izmeñu diplomatskih i konzularnih misija, izmeñu diplomatskih i konzularnih poslova, izmeñu diplomatskih i konzularnih odnosa. Pre svega, diplomate su politički reprezentanti države imenovanja u državi prijema. Takav status nemaju konzularni funkcioneri. Oni, naime, obavljaju poslove u državi prijema koji nemaju ni politički niti reprezentativni karakter. Isto tako, diplomate uživaju neuporedivo veće privilegije i imunitete u državi prijema nego konzularni funkcioneri. Za "konzularce" se obično kaže da su "pepeljuge diplomatske službe", a da konzularna služba predstavlja "crni hleb diplomatije", koga su "mnogi diplomate pošteñeni, ali koji neki jedu i do kraja svoje karijere". Naime, "svakodnevni posao diplomate je da posećuje ministarstvo inostranih poslova i druge visoke ustanove države prijema, da ide na raznovrsne prijeme i skupove, a konzula, u najvećem broju slučajeva, da obilazi zatvore, policijske stanice, mrtvačnice, bolnice, sudove i mnoga druga mesta gde su njegovi sugrañani u nevolji i izuzetno teškoj situaciji". (ðorñević, Mitić, 159 - 160.) Poslovi konzularne službe u savremenim diplomatijama su postali sastavni deo poslova diplomatske službe. Unutar ministarstva inostranih poslova se, kao integralni deo tog državnog resora, nalazi i sektor za konzularne poslove (konzularni sektor). Unutar diplomatskih misija, kao njihov integralni deo, organizovana je i konzularna služba, iako u državi prijema istovremeno mogu da postoje i posebni konzulati, organizaciono vezani

383

za MIP, a ne za diplomatsku misiju države imenovanja. Diplomate i konzuli su "pupčanom vrpcom vezani jedni za druge“. (Petković, 206.) U praksi se dešava da se pojedini diplomati (najčešće "bilateralci"), zbog potrebe službe, povremeno ili trajno "prebacuju" na konzularne, a "konzularci" na diplomatske poslove, na relaciji izmeñu ministarstva inostranih poslova, diplomatskih i konzularnih misija, odnosno unutar diplomatske službe. Zato diplomate treba da poznaju i znaju konzularne poslove, a konzuli, što je više moguće, da poznaju i znaju diplomatske poslove. Bez preterivanja se može reći da je uspešan onaj diplomata koji, pored ostalog, zna da obavlja i konzularne poslove, a da je uspešan onaj "konzularac" koji zna da obavlja i diplomatske poslove. Dobro poznavanje konzularnih poslova uvek je bila važna komponenta u formiranju uspešnog diplomate, koja se u nepredvidivim diplomatskim situacijama često pokazuje kao prednost.

Diplomatska i konzularna zvanja se u diplomatskoj praksi prepliću. Nosilac konzularne funkcije može da bude diplomata odgovarajućeg zvanja. Ali i obrnuto – nosilac diplomatske funkcije može da bude konzul odgovarajućeg zvanja. Zakonom o spoljnim poslovima Srbije utvrñeno je da rang generalnog konzula mogu imati diplomate u zvanju ambasadora u MIP-u i ministra – savetnika; rang konzula mogu imati diplomate u zvanju prvi savetnik, savetnik i prvi sekretar; rang vice-konzula mogu imati diplomate u zvanju drugi sekretar, treći sekretar i ataše; i rang konzularnog agenta mogu imati diplomate u zvanju treći sekretar i ataše. (Vidi član 39. Zakona o spoljnim poslovima Srbije.) 4. Diplomatsko-konzularno osoblje Prema meñunarodnim konvencijama osoblje diplomatsko-konzularnog predstavništva čine: (1) šef predstavništva; (2) diplomatsko i konzularno osoblje; (3) administrativno-tehničko osoblje; i (4) poslužno osoblje. Pravilo je da članovi diplomatsko-konzularnog predstavništva imaju državljanstvo države imenovanja. Izuzetno, članovi diplomatsko-konzularnog osoblja mogu biti birani iz redova državljana države prijema samo uz njenu saglasnost, s tim da ona u svako doba može biti povučena. Sve je češća praksa da se lokalna radna snaga (local staff) angažuje za obavljanje odreñenih administrativno-tehničkih i uslužnih poslava u diplomatskoj misiji, jer se time znatno smanjuju troškovi njenog poslovanja, koji su, po pravilu, uvek visoki. 5. Imuniteti i privilegije diplomata Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima utvrñeni su imuniteti i privilegije diplomata, ali i njihova obaveza da poštuju zakone i propise države prijema i da se ne mešaju u njene unutrašnje poslove. Država prijema je obavezna da diplomatskog predstavnika (agenta) države akreditacije tretira s dužnim poštovanjem i da preduzima sve razumene mere da bi sprečila nanošenje uvrede neprikosnovenosti njegove ličnosti, slobodi i dostojanstvu.

384

Diplomatski predstavnik ne može biti podvrgnut nikakvom obliku hapšenja ili pritvora. Diplomatski predstavnik države akreditacije uživa pun krivčno - pravni imunitet od krivčnog sudstva države prijema, to jest ne može biti krivično gonjen niti suñen u državi prijema. Meñutim, krivčno - pravni imunitet diplomatskog predstavnika u državi prijema ne oslobaña ga od jurisdikcije države akreditacije. Pun krivčno - pravni imunitet u državi prijema, pored diplomatskog predstavnika, uživa i administrativno i tehničko osoblje i članovi porodica ovih lica, koji čine deo njihovog domaćinstva. Za sve njih, meñutim, postavlja se kao uslov za uživanje punog krivčno - pravnog imuniteta da nisu državljanji države prijema ili da u njoj nisu stalno nastanjeni. U načelu, lica koja uživaju pun krivčno - pravni imuniteta da nisu obavezna da svedoče. Krivčno - pravni imunitet diplomatskog predstavnika i drugih sližbenih lica diplomatske misije ne oslobaña ih obaveze poštovanja zakona države prijema.

Diplomatski predstavnik uživa grañansko - pravni i administrativno - pravni imunitet u državi prijema, sem ako se radi: (1) o nekoj stvarnoj tužbi koja se tiče privatne nepokretnosti na teritoriji države prijema, (2) o tužbi koja se tiče nasleña u kojoj se diplomatski predstavnik pojavljuje kao izvršilac testamenta, administrator, naslednik ili legator po privatnoj osnovi a ne u ime države akreditacije i (3) o tužbi koja se tiče slobodne profesije ili ma kakve trgovačke delatnosti diplomatskog predstavnika u državi prijema, a izvan njegovih službenih funkcija. Diplomatski predstavnik ne sme u državi prijema da vrši neku profesionalnu ili trgovačku delatnost radi lične zarade. Takse i dažbine koje ubira diplomatska misija za službene radnje osloboñene su svakog oblika poreza i takse. Država akreditacije i šef njene diplomatske misije osloboñeni su svih javnih dažbina za prostorije misije čiji su oni vlasnici ili zakupci. Diplomatski predstavnik oslobaña se svih ličnih i stranih javnih dažbina. Ista osloboñenja od javnih dažbina uživa administrativno i tehničko osoblje i njihove porodice, pod uslovom da nisu državljani države prijema ili da u njoj nisu stalno nastanjeni. Država prijema svojim zakonima i drugim pravnim aktima odobrava slobodan uvoz i oslobañanje od carina, taksa i drugih uvoznih dažbina svih predmeta koji su namenjeni za službene potrebe diplomatske misije ili za ličnu upotrebu i smeštaj diplomatskog predstavnika ili članova njegove porodice koji pripadaju njegovom domaćinstvu. Diplomatski predstavnici ne potpadaju pod režim socijalnog osiguranja koji je na snazi u državi prijema. Meñutim, njih ništa i ne sprečava da se dobrovoljno podvrgnu tom režimu, ako država prijema to dozvoljava. Bečka konvencija o diplomatskim odnosima ne dira u ranije zaključene bilateralne ili multilateralne sporazume o socijalnom osiguranju niti sprečava sklapanje takvih sporazuma ubuduće. Svi službeni poslovi koje diplomatska misija obavlja sa državom prijema, a koje država akreditacije poverava diplomatskoj misiji, moraju se obavljati sa Ministarstvom inostranih

385

poslova države prijema ili njegovim posredstvom, ili sa nekim drugim ministarstvima, ako se tako dogovori. Veze diplomatske misije (šefa misije i drugog diplomatskog osoblja) sa drugim organima i ustanovama države prijema ostvaruje, po pravilu, preko Protokola MIP - a. Država prijema je obavezna da, u okviru svojih zakonskih akata, olakša i pomogne diplomatskim misijama dobijanje prostorija potrebnih za vršenje njihovih funkcija i, ako je potrebno, stanova za članove misije. Takoñe, država prijema obavezna daje sve olakšice za obavljanje funkcija diplomatske misije. Obaveza države prijema je da svim članovima diplomatske misije obezbedi slobodu kretanja i putovanja na njenoj teritoriji. Od toga su izuzete posebno zemlje u kojima je ulaz zabranjen ili posebno regulisan iz razloga nacionalne bezbednosti. Diplomatska misija, šef misije i drugo diplomatsko osoblje može slobodno da opšti sa svojim grañanima koji se nalaze na teritoriji države prijema, sa svojim diplomatskim i konzularnim predstavnicima koji se nalaze u trećim zemljama, kao i sa organima meñunarodne zajednice. Država prijema mora dozvoliti i štititi takvo opštenje ako se vrši u službene svrhe. Kad lice koje ima pravo na privilegije i imunitete prelazi preko teritorije treće države ili se nañe na teritoriji neke treće države koja mu je izdala vizu na diplomatski pasoš (ako je ta viza potrebna), da bi išlo da preuzme diplomatsku dužnost ili da bi se vratilo na svoju dužnost ili da bi se vratilo u svoju zemlju po okončanju dužnosti, ta treća država će mu priznati neprikosnovenost i sve druge imunitete i privilegije koji su potrebi da bi mu omogućili prelaz ili povratak. Treća država će na isti način postupiti i prema čanova njegove porodice koji uživaju privilegje i imunitete. Lice koje ima pravo na privilegije i imunitete koristi ih od trenutka kada stupi na teritoriju države prijema radi preuzimanja svoje dužnosti, ili, ako se već nalazi na toj teritoriji, od trenutka notifikovanja njegovog imenovanja ministarstvu inostranih poslova, odnosno nekom drugom ugovorenom ministarstvu. Pravo na koriščenje privilegija i imuniteta po pravilu prestaje u trenutku kad lice, čija se funkcija u državi prijema završava, napusti tu zemlju, odnosno po isteku razumnog roka koji mu je dat u tu svrhu. Država prijema je dužna da poštuje imunitet diplomatskih predstavnika i u slučaju prekida diplomatskih odnosa, pa čak i u slučaju izbjanja oružanog sukoba. Bečka konvencija o diplomatskim odnosima isključuje mogućnost diplomatskog azila, sem u slučajevima kada je on izričito predviñen sporazumima zainteresovanih država. 6. Imuniteti i privilegije konzula Bečka konvencija o konzularnim odnosima kodifikovala je pravila o olakšicama, privilegijama i imunitetima konzulata, konzularnih funkcionera (karijernih i počasnih) i drugih članova konzulata. Tom konvencijom je obezbeñena jedna od osnovnih predpostavki za obavljanje delatnosti konzulata: slobodu konzularnih funkcionera da opšte sa državljanima države akreditacije i slobodu državljana države akreditacije da opšte sa konzularnim funkcionerima države akreditacije.

386

U odnosu na Bečku konvenciju o diplomatskim odnosima, koja je u pogledu privilegija i imuniteta, može se reći, bila velikodušna i blagonaklona prema “prvom ešalonu“ spoljnopolitičke službe, Bečka konvencija o konzularnim odnosima je bila veoma restriktivna prema “drugom ešalonu“ (“pepeljugama“) spoljnopolitičke službe. Konzularni imuniteti i privilegije su znatno manjeg obima nego diplomatski. Tako, na primer, domar u diplomatskoj misiji uživa veći imunitet nego generalni konzul u generalnom konzulatu ili konzuli u konzulatu. Konzularni funkcioneri i administrativno - tehničko osoblje zaposleno u konzulatatima uživaju krivično - pravni, grañansko - pravni i administrativno - pravni imunitet samo za dela počinjena prilikom obavljanja konzlarne funkcije. U slučaju počinjenog krivičnog dela sudovi države prijema odlučuju da li je to delo počinjeno prilikom obavljanja konzularne funkcije ili ne.

Konzularni funkcioneri mogu biti stavljeni u zatvor ili pritvor samo u slučaju teškog krivičnog dela, i to samo na osnovu odluke nadležne sudske vlasti. Konzularni funkcioner je dužan da se pojavi pred organima države prijema ako se protiv njega povede krivični postupak. Status, imuniteti i privilegije konzularnih funkcionera može biti izjednačen sa diplomatama zaključivanjem bilateralnog sporazuma (konzularne konvencije) izmeñu dve zainteresovane države. Konzularni funkcioneri zaposleni u konzularnim odeljenjima diplomatskih misija uživaju, po pravilu, viši stepen zaštite u odnosu na konzularne funkcionere zaposlene u generalnim konzulatima ili konzulatima izvan diplomatske misije. Ostale privilegije osoblja konzulata (oslobañanje od režima socijalnog oiguranja, plaćanja carine i drugih fiskalnih davanja) uglavnom su slične onima koje uživa osoblje diplomatske misije. Konzularne prostorije nisu nepovredive na način predviñen za diplomatske prostorije. Naime, Bečka konvencija o konzularnim odnosima izričito ne pominje verbalnu konstataciju da su konzularne prostorije nepovredive. “Praktično rečeno, u slučaju stvarnog ili fingiranog požara ili slične nesreće, ulaz organa države prijema u najuži krug prostorija konzulata (’koje konzulat koristi isključivo za potrebe svog rada’) može da bude izveden bez ikakvih smetnji“. (Mitić, 106.) Konzulatima je dopušteno da naplaćuju na teritoriji države prijema dažbine i takse koje su za konzularne usluge predviñene propisima države akreditacije. Novčana sredstva prikupljena na takav način osloboñena su svih poreza i taksa u državi prijema. 7. Diplomatski kurir Diplomatski kurir uživa nepovredivost svoje ličnosti i ne može biti podvrgnut hapšenju i drugim ograničenjima slobode. Država prijema je takoñe dužna da diplomatskog kurira štiti i od trećih lica u vršenju njegove funkcije.

387

Diplomatski kurir je, po pravilu, službeno lice kome je stalna dužnost da prenosi diplomatsku poštu izmeñu MIP-a i diplomatske misije. Postoje i ad hok diplomatski kuriri. Dplomatski kurir mora sa sobom imati službeni dokument (tzv. kurirsko pismo) kojim se označava njegovo svojstvo i u kojem je naznačena sadržina diplomatske valize, odnosno diplomatske pošte (broj paketa, odnosno vreća i omota). Diplomatska valiza (odnosno diplomatska pošta) ne sme biti otvarana ni zadržana. Ona sama po sebi uživa nepovredivost. Sadržinu diplomatske valize mogu da čine samo diplomatska dokumenta i predmeti za službenu upotrebu. Kurirske vreće, omoti i dr. (paketi) koji čine diplomatsku valizu moraju da imaju spoljne oznake svoje namene (pečaćene metalnim pečatom). 8. Diplomatski i službeni pasoš

Diplomatski pasoš i službeni pasoš su putne isprave koje izaje Ministarstvo inostranih poslova odreñenoj kategoriji lica radi efikasnog obavljanja državnih poslova u inostranstvu, predviñenih meñunarodnim pravom (vršenje službe u diplomatsko-konzularnom predstavništvu, stalnoj ili specijalnoj misiji, učešće u bilateralnim i multilateralnim pregovorima, učešće na meñunarodnim konferencijama i slično). Nosioci diplomatskog i službenog pasoša mogu biti samo državljani države koja izdaje takvu putnu ispravu. Diplomatski pasoš i službeni pasoš može se izdati i članu uže porodice nosioca takve putne isprave (bračnom drugu, detetu i usvojenom detetu). 8.1. Diplomatski pasoš Diplomatski pasoš (sa odgovarajućom diplomatskom vizom) se izdaje licima koja, u skladu s meñunarodnim pravom, imaju u inostranstvu status diplomatskog agenta, konzularnog funkcionera, funkcionera meñunarodnih organizacija, diplomatskim kuririma, kao i najvišim državnim funkcionerima, odnosno licima najvišeg društvenog ranga. Ta putna isprava im obezbeñuje ostvarivanje utvrñenih diplomatskih prava, imuniteta i privilegija u inostranstvu. 8.2. Službeni pasoš Službeni pasoš se izdaje službenicima diplomatskih ili konzularnih predstavništava (nediplomatsko, adminisrativno-tehničko i drugo osoblje), kao i državnim službenicima, državnim službenicima na položajima i rukovodećim radnicima sa posebnim ovlašćenjima u drugim državnim organima kada putuju u inostranstvo službenim poslom koji zahteva posedovanje službenog pasoša. Ta putna isprava im obezbeñuje ostvarivanje utvrñenih prava, imuniteta i privilegija u inostranstvu. Uobičajena je praksa da granične i lokalne vlasti mnogih država, iz kurtoazije, izlaze u susret nosiocima diplomatskih i službenih pasoša i olakšavaju im nesmetano putovanje i vršenje službenih poslova. (O diplomatskom i službenom pasošu vidi član 9, 10. i 11. Zakona o putnim ispravama, Službeni glasnik Republike Sbije br. 90/07 od 24. septembra 2007. godine, a prema sajtu Narodne skupštine Republike Srbije, Akti, www.parlament.sr.gov.yu.)

388

LITERATURA Adamović, Ljubiša, Meñunarodni ekonomski odnosi, Savremena administracija, Beograd, 1971. Adamović, Ljubiša S. & Lampe, John R. & Prickett, Russell O., Yugoslav-American Economic Relations since World War II, Duke University Press, Durham, NC, 1990. Adamović, Ljubiša, Integracija i dezintegracija svetske privrede, Ekonomski fakultet, Beograd, 1991. Berridge, G. R. & A. James, A Dictionary of Diplomacy, Palgrave, New York, 2001. Berridge, G. R. & Keens-Soper, Maurice & Otte, T. G., Diplomatic Theory from Machiavelli to Kissinger, Palgrave, New York, 2001. Bjelić, Predrag, Svetska trgovinska organizacija, Prometej, Beograd, 2002. Black, John, Oxford Dictionary of Economics, Oxford University Press, Oxford - New York, 2002. Business - the Ultimate Resource, Perseus Publishing, Printed in the USA, August 2002. Bžežinski, Zbignjev, Velika šahovska tabla, CID, Podgorica, 2001. Czinkota, Micheal R., Ronkainen, Likka A., Moffett, Mishael H., International Business, the Dryden Press, Fort Worth, TX, USA, 1994. Čenic Jotanović, Gordana, Meñunarodni ekonomski odnosi, Ekonomski fakultet, Banja Luka, 2006.

389

Dašić, David, ð., Diplomatija - Ekonomska multilaterala i bilaterala, Univerzitet Braća Karić & Multidisciplinarni centar za podsticanje integracionih procesa i harmonizaciju prava, Beograd, 2003. Dašić, David, ð., Principi ekonomike, Fakultet za poslovno pravo, Beograd, 2005. Dašić, David, ð., Principi internacionalne ekonomije, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, treće izdanje, Beograd, 2007. De Souza, Nali de Jesus (Coordenador), Introduçao à Economia, Editora Atlas S.A., São Paolo, 1997. Diplomatija, zbornik radova, priredio ðorñe N. Lopičić, Vaša knjiga, Beograd, 2006. Džombić, Ilija J., Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine, Univerzitet za poslovni inžinjering i menadžment, Banja Luka, 2008. ðurić, Dragana; Prekajac, Zora; Vidas - Bubanja, Marijana, Meñunarodna ekonomija, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2000. ðurić, Zvezdan, Spoljnotrgovinsko i devizno poslovanje, Viša poslovna škola, Kosovo Polje - Blace, 2003. Dunn, Robert M. Jr. - Mutti, International Economics, Routledge, Fifth Edition, New York & London, 2000. Drucker, Peter F., Management Challenges for the 21 st Century, Butterworth Heinemann, Oxford, Amsterdam, Boston, London, New York, Paris, San Diego, San Francisco, Singapore, Sydney, Tokyo, 2002. Finansijsko tržište - regulativa, institucije, instrumenti, analiza, Savezna komisija za hartije od vrednosti i finansijsko tržište, Beograd, 2001. Friedman, Thomas L., Understanding Globalization, Ancor Books, A Division of Random House, Inc. , New York, 2000. Gajinov, Dejana, Procesi ekonomske integracije na američkom kontinentu, Naučna knjiga, Beograd, 1997. Globalizacija i tranzicija, zbornik radova, Institut društvenih nauka - Centar za ekonomska istraživanja, Beograd, maj 2001. Gnjatović, Dragana, Uloga inostranih sredstava u privrednom razvoju Jugoslavije, Ekonomski institut Beograd, Beograd 1985. Grandov, Zorka, Spoljnotrgovinsko poslovanje - savremena teorija i praksa, Beogradska trgovačka omladina, Beograd, 2000. Hakim, Peter and Litan, Robert. E., Editors, The Future of North American Integration, Brookings Institution Press, Washington, D.C., 2001. Ibler, Vladimir, Meñunarodno diplomatsko i konzularno pravo, Fakultet političkih nauka, Zagreb, 1987.

390

Istorija diplomatije, u redakciji V. P. Potemkina, sveska prva, Državni izdavački zavod Jugoslavije, 1945. Istorija diplomatije: Diplomatija novog doba (1872 - 1919), u redakciji V. P. Potemkina, sveska druga, Arhiv za pravne i duštvene nauke, Beograd, 1949. Istorija diplomatije: Diplomatija u periodu priprema drugog svetskog rata (1919 - 1939), u redakciji V. P. Potemkina, sveska treća, Arhiv za pravne i duštvene nauke, Beograd, 1951. Janev, Igor, Teorije meñunarodne politike i diplomatije i nova definicija politike, IPS, Beograd, 2006. Janjević, Milutin, Spoljna politika Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2007. Janković, Branimir M., Diplomatija, Naučna knjiga, Beograd, 1988. Jovović, Dejan, Meñunarodne finansijske institucije - položaj i interesi SR Jugoslavije, Meñunarodna politika, Beograd, 1997. Karović, Pavle, Diplomacija, Geca Kon A.D., Beograd, 1935. Kegli Jr., Čarls V. & Vitkof, Judžin R., Svetska politika: Trend i transformacija, CSES/Diplomatska akademija, Beograd, 2004. Kisindžer, Henri, Diplomatija I, Verzalpress, Beograd, 1999. Kisindžer, Henri, Diplomatija II, Verzalpress, Beograd, 1999. Kovač, Oskar, Meñunarodni ekonomski odnosi, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997. Kovačević, Živorad, Meñunarodno pregovaranje, Filip Višnjić/Diplomatska akademija MSP SCG, Beograd, 2004. Kovačević, Živorad, Amerika i raspad Jugoslavije, Filip Višnjić/Fakultet političkih nauka, Beograd, 2007. Krizman, Bogdan, Šta je diplomacija, Vjesnik, Zagreb, 1962. Kurtović, Safet - Pušara, Kostadin - Hadžović, Mehmedalija, Meñunarodna ekonomija, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Beograd, 2003. Lopandić, Duško, Regional Initiatives in South Eastern Europe, European movement in Serbia, Belgrade, 2001. Lopandić, Duško (priredio), Osnivački ugovori Evropske unije, Kancelarija za pridruživanje Srbije i Cene Gore EU/Evropski pokret u Srbiji/Ministarstvo za ekonomske veze sa inostranstvom Republike Srbije, Beograd, 2003. Marsenić, Dragutin V.: Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2000. Mićović, Miodrag, Berzanski poslovi i hartije od vrednosti, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pravni fakultet u Kragujevcu (Institut za pravne i društvene nauke), Kragujevac, 2000.

391

Milašinović, Radomir M., Teror slobode: Lice i naličje diplomatije, Jugoart, Beograd, 1983. Milošević, Dragan, Investig in Yugoslavia and Other Forms of Long - Term Economic Cooperation with Yugoslav Enterprises, Guidebook, Exportpress, Beograd, 1985. Mitić, Miodrag, Diplomatija: delatnost, organizacija, veština, profesija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999. Müller, Harald, Terrorism, proliferation: European threat assessment, Institute for Security Studies, European Union, Chaillot Papers'', No 58., Paris, March 2003. Myrdal, Gunnar, The Challenge of World Poverty - A World Anti - Poverty Prorgam in Outline, Vintage Book, New York, 1970. Nick, Stanko, Diplomatski leksikon, Barbat, Zagreb, 1999.

Nick, Stanko, Diplomacija: Metode i tehnike, Barbat, Zagreb, 1997. Ognjanović, Vuk, Meñunarodno bankarstvo, Grifon Podgorica & Fakultet za trgovinu i bankarstvo Novi Beograd, Beograd, 2004. Pavićevic, . Božidar, Pravni oblici privredne saradnje sa stranim partnerima, Privredno pravni priručnik, Beograd,1987. Pečujlić, Miroslav, Globalizacija - dve slike sveta, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2002

Pelević, Branislav, Uvod u meñunarodnu ekonomju, Ekonomski fakultet Beograd, treće izdanje, Beograd, 2003.. Pelević, Branislav (redaktor), Meñunarodni ekonomski odnosi, Univerzitet u Beogradu - Ekonomski fakultet, Beograd, 1999. Pelević, Branislav; Vučković, Vladimir, Meñunarodna ekonomja, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2007. Perović, Slobodan, Besede sa Kopaonika, Kopaonička škola prirodnog prava, Beograd, 2003. Pertot, Vladimir, Ekonomika meñunarodne razmene u uslovima intervencionizma, Informator, Zagreb, 1967. Petrović, Milena, Rešavanje sporova pred meñunarodnom trgovinskom arbitražom, Pravni fakultet univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 1996. Pirs, Dejvid V., Mekmilanov rečnik - Moderna ekonomija, Dereta, Beograd, 2003. Prvulović, Vladimir, Ekonomska diplomatija, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, treće izdanje, Beorgad, 2006. Pušara, Kostadin, Meñunarodne finansije, Univerzitet Braća Karić, Beograd, 2004. Raičević, Miroslav M., Internacionalna ekonomija sa osnovama ekonomske diplomatije, Fakultet za internacionalni menadžment, Beograd, 2000.

392

Raičević, Miroslav M., Ekonomska diplomatija, Institut za ekonomsku diplomatiju, Beograd, 2006. Rakić, Beba, Meñunarodni marketing, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2003. Rugman, Alan M., The End of Globalization, AMACOM, New York, 2001. Rugman, Alan M., Brewer, Thomas L., The Oxford Handbook of International Business, Oxford University Press, Oxford, UK, 2001. Sachs, Jeffrey D., Lorain B., Felipe, Macroeconomics in the Global Economy, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1996.

Satow, Ernest, A Guide to Diplomatic Practice, Edited by Nevile Bland, Fourth Edition, Longman Group Limited, London, 1975. Seymour, Jack M. Jr. and Henderson, James S.: Fostering Regional Cooperation and Reconciliation in Serbia and Southeastern Europe, The Stanley Foundation, Policy Bulletin, Palić, Oktobar 2002. Sowell, Thomas, Basic Economics, Basic Books, New York, 2002. Stakić, Budimir: Savremeni menadžment u spoljnoj trgovini, Poslovni biro d.o.o, Beograd, 2002. Šahović, Milan, Hronika meñunarodne izolacije, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd, 2000. Trajković, Miodrag, Meñunarodno arbitražno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu - Udruženje pravnika Jugoslavije, Beograd, 2000. Turčinović, Filip, Ekonomske integracije i trgovinske grupacije, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002. Vukadinović, Radovan, Pravo evropske unije, IMPP, Beograd, 1999. Zečevic, Milija; Stojanović, Miroslav, Internacionalne relacije, Evropski univerzitet, Beograd, 2001. Zuckerman, Amy and Biederman, David: Exporting and Importing - Negotiating Global Markets, AMACOM , New York, 1998.

393

BELEŠKA O AUTORIMA

David ð. Dašić je roñen u Brezojevici (Plav, Crna Gora). Doktorirao je i magistrirao na Pravnom, a diplomirao na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Biran je za docenta, vanrednog i redovnog profesora univerziteta. Pre stupanja u diplomatsku službu predavao je Ekonomsku politiku Jugoslavije na Pravnom fakultetu u Beogradu, Kragujevcu i Podgorici (držao ispite).

Bio je ambasador SRJ u Brazilu, generalni konzul SFRJ u Njujorku i šef Trgovinske misije Crne Gore u Vašingtonu, kao i predsednik Jugoslovenskog dela Stalne komisije za korišćenje nuklearne energije u miroljubive svrhe pri SEV-u (Moskva), u svojstvu zamenika predsednika Saveznog komiteta za energetiku i industriju. U Saveznom ministarstvu inostranih poslova obavljao je dužnosti zamenika šefa Sektora za ekonomsku bilateralu i pomoćnika šefa Sektora za multilateralu, u zvanju ambasadora. Učestvovao je u brojnim bilateralnim i multilateralnim razgovorima i pregovorima, u svojstvu člana ili šefa delegacije. Tokom diplomatskog službovanja držao je predavanja na više univerziteta u SAD i Brazilu i učestvovao na meñunarodnim naučnim skupovima. Nakon diplomatske službe predavao je Principe ekonomike i Ekonomsku diplomatiju na Pravnom fakultetu Univerziteta Union (Beograd), Meñunarodnu ekonomiju na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo BK Univerziteta, Osnovi diplomatije i Savremenu diplomatiju na Fakultetu humanističkih nauka Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru (Departman u Beogradu) i, po pozivu, na drugim fakultetima u zemlji i okruženju. Bio je dekan Fakulteta za menadžment malih i srednjih preduzeća u Beogradu. Objavio je više radova iz ekonomije, meñunarodnih ekonomskih odnosa i diplomatije, a meñu najnovijim su Tržišna ekonomija (2001), Diplomatija – ekonomska multilaterala i bilaterala (2003), Principi ekonomike (2005) i Principi internacionalne ekonomije (2007). U Kongresnoj biblioteci SAD (Library of Congress) nalazi se pet njegovih knjiga, deset knjiga u svojstvu recenzenta ili redaktora i više knjiga u kojima je citiran. Član je Naučnog društva ekonomista Srbije, Foruma za meñunarodne odnose i Srpsko - američkog centra u Beogradu. E - mail adresa: ddasic@eunet.yu

394

Dr Dušica Z. Karić rodjena je 1964. godine u Beogradu. Osnovnu i srednju školu završila u Mladenovcu. Diplomirala na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Magistarsku tezu pod nazivom „Elektronski novac“, odbranila je 2002. godine na Fakultetu za menadžment BK u Beogradu. Na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo BK Univerziteta u Beogradu odbranila je 2005. godine doktorsku disertaciju pod nazivom „Upravljanje rizicima u elektronskom bankarstvu“ čime je stekla zvanje doktora ekonomskih nauka. Objavila je veći broj članaka u časopisima i izlagala radove na nastavno naučnim skupovima. Na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo „Janićije i Danica Karić“ BK Univerziteta u Beogradu, docent je na predmetu bankarstvo i medjunarodna ekonomija. E- mail adresa: dusica.karic@ftb.uni-bk.ac.yu