1. Pojam nasleđivanja i naslednog pravaNastankom države nastaje i nasledno pravo. Običajne norme se počinju zamenjivati pravnim normama naslednog prava. Stvaranjem privatne imovine, koja pripada samo jednom licu, javila se potreba da država putem prava reguliše način prelaska imovine nakon smrti na naslednike. Potrebno je bilo regulisati i eventualno ograničiti izraženu volju ostavioca da rasporedi svoju imovinu nekim licima, utvrditi prava srodnika, postupak i pravnu zaštitu zainteresovanih lica. Pravne nauke i pravne norme koje regulišu pitanja nasleđivanja u pravu, zove se nasledno pravo. Nasledno pravo možemo podeliti na:

a) nasledno pravo u objektivnom smislu – Skup materijalnopravnih odredbi građanskog prava koje uređuju pitanje nasleđivanja fizičkih lica nakon smrti ostavioca;

b) nasledno pravo u subjektivnom smislu – Pravo konkretnog fizičkog ili pravnog lica da nasledi određena prava i imovinu iz zaostavštine ostavioca.

2. Načela naslednog pravaU savremenom naslednom pravu postoje sledeća načela:

a) načelo univerzalnosti nasleđivanja (mortis causa) – Ovo načelo omogućava prelazak prava i obaveza posle smrti ostavioca na jednog ili više naslednika. Ukoliko govorimo o stupanju u imovinske odnose na mesto umrlog lica u naslednopravnom smislu onda govorimo o pravnoj sukcesiji. Univerzalna pravna sukcesija podrazumeva prelazak svih podobnih prava i obaveza, odnosno i onih koja potencijalnim naslednicima ne odgovaraju (dugovi). Za razliku od univerzalne imamo i situaciju kada dolazi do prelaska samo pojedinih prava ili stvari, i tada govorimo o singularnoj sukcesiji. Ovo je temeljno načelo naslednog prava;

b) načelo ravnopravnosti – Ovo načelo govori o jednakom pravu svih građana bez obzira na pol, rasu, nacionalnu i versku pripadnost. Jednak nasledno pravni položaj zagarantovan je i Ustavom RS;

c) načelo ograničenosti osnova pozivanja na nasleđe – Naše pravo dozvoljava dva osnova pozivanja na nasledstvo:

- testament – Testamentarno raspolaganje ima prioritet prilikom otvaranja zaostavštine pod uslovom da je u trenutku smrti postojao pravno valjan testament;

- zakon – Sva zaostavština koja nije testamentom raspoređena naslednicima rasporediće se na osnovu zakonskog osnova za nasleđivanje;

d) načelo obavezne univerzalne sukcesije – Posle smrti svakog lica mora postojati naslednik. Ukoliko tog lica nema, kao naslednik će se pojaviti država čiji je državljanin za života to lice bilo. Pitanje obavezne sukcesije je regulisano tako da naslednika mora biti. On može biti:

- univerzalni – Univerzalni sukcesor dobija celokupnu zaostavštinu ili određeni deo ukoliko naslednika ima više. Uz imovinu i vrednosti i prava koja nasleđuju univerzalni sukcesor nasleđuje i obeveze koje su ostale iza ostavioca. Naslednik postaje ipso jure;

- singularni – Singularni sukcesor stiče samo koristi iz zaostavštine. Singularni sukcesor nema obavezu i ne odgovara za dugove ostavioca.

U situaciji kada se poverilac ne može u potpunosi namiriti iz imovine koja je pripala univerzalnim sukcesorima, njima pripada pravo namirenja iz imovine i prava koja su pripala singularnim sukcesorima. Zakon je omogućio da se jedno lice kao naslednik pojavi i kao univerzalni i kao singularni sukcesor;

e) načelo ograničene odgovornosti za dugove ostavioca – Nakon smrti ostavioca u zaostavštini mogu ostati imovina i prava, ali isto tako mogu ostati i dugovi. Lica koja potražuju neku materijalnu stvar ili vrednost iza smrti ostavioca nazivaju se poverioci ostavioca. Njihovo potraživanje treba da se namiri iz zaostavštine. Vrednost duga ne može biti veća od vrednosti imovine, koju je nasledio naslednik i poverilac ostavioca nema pravo da zahteva celokupno namirenje duga od strane naslednika, osim do visine nasleđene vrednosti imovine;

f) načelo oficijelnog raspravljanja zaostavštine – Raspodela zaostavštine se mora izvršiti pred nadležnim državnim organom (sud). Ostavinski postupak pokreće sud po službenoj dužnosti čim sazna na bilo koji način za smrt ostavioca. Ostavinski postupak se vodi po normama Zakona o vanparničnom postupku.

3. Izvori naslednog pravaNajvažniji izvor naslednog prava u materijalnom smislu je Zakon o nasleđivanju. Ustav Srbije svakome daje pravo na nasleđivanje u skladu sa zakonom. Dopunski izvori naslednog prava:

a) Zakon o obligacionim odnosima (pravni poslovi koji se javljaju u naslednom pravu (testament, legat, naslednička izjava, obligacionopravni ugovori sa naslednopravnim posledicama i drugo));

b) Zakon o vanparničnom postupku (procesnopravna pitanja, po kojima će se voditi ostavinski postupak);

Ostali dopunski izvori naslednog prava:a) Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa;b) Zakon o parničnom postupku;c) Zakon o autorskim i srodnim pravima;d) Zakon o hipoteci;e) Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima;f) Porodični zakon;g) Zakon o uređenju sudova;h) Zakon o privrednim društvima;i) Zakon o zadužbinama i fondacijama.

4. Pretpostavke za nasleđivanjePretpostavke za nasleđivanje su:

a) smrt nekog lica – Ovaj pojam treba posmatrati kao medicinski i kao pravni pojam. Nužno je i činjenicu smrti kao biološki prestanak života nekog lica i konstatovati sa pravom uređen način. Tek nakon pribavljanja javne isprave (izvod iz matične knjige umrlih), nadležni sud će pokrenuti ostavinski postupak u kom će se izvršiti raspodela zaostavštine naslednicima koji su ostali iza ostavioca. Takođe do nasleđivanja može doći i kada neko lice nije umrlo, nego je nestalo i o njegovom statusu nemamo predstavu, neophodno je da državni organ provede odgovarajući postupak u kojem će to lice proglasiti za umrlo i na osnovu odgovarajuće isprave (u ovom slučaju radi se o rešenju kojim se nestalo lice proglašava za umrlo) naslednici dobiju mogućnost da naslede imovinu koja je ostala iza takvog lica;

b) zaostavština (ostavina) – Sva prava koja su podobna za nasleđivanje, a koju su ostaviocu pripadala u trenutku smrti.

Bez ove dve pretpostavke ne može doći do nasleđivanja.

5. Smrt ostaviocaSama činjenica smrti nije dovoljna da u naslednom pravu proizvede određene pravne posledice. Da bi postala pravna činjenica nužno je da se činjenica smrti upiše u matičnu knjigu umrlih. Nadležni matičar izvršiće upis u knjigu umrlih svakog lica koje je fizički umrlo na području opštine za koju je nadležan. Ukoliko mesto smrti nekog lica nije poznato i nije ga moguće utvrditi, upis smrti izvršiće matičar na čijem je području pronadjen leš. U slučaju vanrednih situacija, činjenicu smrti nekog lica upisaće matičar na čijem području je lice sahranjeno. Da bi matičar izvršio upis u ove knjige neophodno je da neko lice ili drugi organ izvrši prijavu smrti. Uz prijavu mora se i priložiti potvrda o smrti koju izdaje lekar koji je konstatovao smrt, odnosno ustanova u kojoj je lice umrlo. Nepostojanje potvrde o smrti, odlaže upis i izdavanje izvoda iz matične knjige umrlih. Prilikom vođenja vanparničnog postupka jako je važno da se utvrdi vreme smrti. Razlozi:

a) zbog toga što imovina ostavioca koju ima u trenutku smrti ulazi u zaostavštinu;b) zbog toga što naslednik može biti samo lice koje je doživelo momenat delacije (trenutak smrti)

ostavioca;c) zbog toga što se prema trenutku smrti ceni sposobnost, dostojnost i druge činjenice na strani

naslednika. U slučajevima kada imamo više lica kod kojih je istovremeno nastupila smrt, a koja bi se po nekom osnovu mogla nasleđivati između sebe, potrebno je utvrđivati redosled smrti. Ukoliko je to nemoguće, onda se takva lica nazivaju komorijentima. Stav sudske prakse u našem pravu je, u slučaju postojanja više komorijenata, da su svi umrli istovremeno i da se ne mogu nasleđivati međusobno.

6. Pojam i sastav zaostavštineBez imovine i prava koja ostaju iza smrti ostavioca nema ni nasleđivanja. Za života nekog lica govorimo o imovini, pravima i obavezama koje ima to lice u pravnom prometu. Nakon njegove smrti koristi se termin zaostavština. Pojam zaostavštine – Skup prava i obaveza koji su preostala iza ostavioca, a koja su podobna da na osnovu zakona i testamentarnog raspolaganja ostavioca pređu na naslednike. Zaostavština predstavlja jedinstvenu imovinsku celinu čija se vrednost može izraziti u novcu. Zajednička vrednost aktive i pasive u zaostavštini predstavlja bruto vrednost zaostavštine. Razlika između njih naziva se neto vrednost zaostavštine – čista zaostavština. Od neto vrednosti zaostavštine treba razlikovati obračunsku vrednost zaostavštine koja se računa tako da se na neto vrednost zaostavštine dodaje vrednost poklona koje je ostavioc učinio za života pojedinim licima odnosno naslednicima. Obračunska vrednost zaostavštine izračunava se samo u slučaju povrede nužnog dela nužnih naslednika. Sastav zaostavštine – Stvarna prava, državina, obligaciona prava, autorska prava, prava industrijske svojine, su najčešća prava koja ulaze u sastav zaostavštine i koja se nasleđuju. Od ostalih stvarnih prava u zaostavštinu ulazi i pravo službenosti (npr. službenost prolaza), pravo trajnog korištenja društvenog zemljišta i drugo. Najčešće i po pravilu i najznačajniji deo zaostavštine čini pravo svojine bilo na pokretnim ili nepokretnim stvarima. U zaostavštinu ne ulazi bračna tekovina supružnika.

7. Postojanje naslednika“Naslediti može samo onaj ko je živ u trenutku ostaviočeve smrti.”Ova odredba odnosi se na sve naslednike bilo da postoji samo jedan (generalni naslednik), više sanaslednika univerzalnog karaktera (univerzalni sukcesori) ili se radi o naslednicima po osnovu legata (ostavilac nekom licu (singularnim sukcesorima) u testamentu ostavlja tačno određena prava ili stvari). Poslovna sposobnost za naslednike nije potrebna (naslednik može biti dete koje nema poslovnu sposobnost, nasciturus i lice koje je lišeno poslovne sposobnosti potpuno ili delimično). Od zakonske norme koja govori da naslednik mora biti živ u momentu delacije ostavioca, postoje i jedan izuzetak. Radi se o nasciturusu ili nerođenom detetu. Sposobnost za nasleđivanje predstavlja deo opšte pravne sposobnosti koju neko lice stiče činjenicom rođenja, ili u slučaju nasciturusa pravnom presumpcijom da se začeto, a nerođeno dete smatra živo rođenim u pogledu naslednih prava. Za pravna lica osnov nasleđivanja može biti samo testamentarno raspolaganje zaostavštinom. Izuzetak od pomenutog pravila jeste Republika Srbija kao pravno lice koje će naslediti zaostavštinu u slučaju nepostojanja drugih naslednika i to osnovom zakona. Kao i kod nasciturusa u slučaju osnivanja pravnog lica, sud će prihvatiti činjenicu postojanja naslednika ukoliko je ostavilac odredio testamentom pravno lice u osnivanju kao naslednika. Ovde imamo i situaciju kada ostavilac testamentom osniva zadužbinu kao pravno lice (kada ostavilac testamentom za naslednika imenuje zadužbinu ili fondaciju, koja će tek biti osnovana). Strani državljani u Republici Srbiji imaju pod uslovom uzajamnosti isti nasledni položaj kao i domaći državljani ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno.

8. Odsutna i nestala lica kao nasledniciOdsutna i nestala fizička lica imaju pravo nasleđivanja. Sud polazi od pretpostavke da su sva lica živa dok se ne utvrdi suprotno. U tom smislu ukoliko nije poznato ima li naslednika sud će oglasom pozvati lica koja polažu pravo na nasleđe da se jave u roku od 1 godine od objave oglasa na oglasnoj tabli suda, i u „Službenom glasniku RS“. Ukoliko se u ostavljenom roku ne javi niti jedan naslednik, sud će doneti rešenje kojim se zaostavština predaje na uživanje Republici Srbiji. Svojina na ovako stečenoj zaostavštini se stiče u roku od 3 godine za pokretne stvari, a u roku od 10 godina za nepokretne stvari, počev od trenutka otvaranja nasleđa. Kako bi u ostavljenom roku od 1 godine sačvao zaostavština od propadanja i pravne nesigurnosti, sud postavlja privremenog staraoca zaostavštine, čiji je zadatak da štiti zaostavštinu, upravlja njome, isplaćuje dugove, zastupa naslednike do konačne raspodele zaostavštine.

9. Nesposobnost za nasleđivanjeSavremeni pravni sistemi izuzetno retko propisuju ovakvo ograničenje, u pogledu nasleđivanja nekim licima ili grupama lica koja se nalaze u međusobnom odnosu i čije ponašanje, kao pojedinca ili grupe nije društveno prihvatljivo. Savremeni pravni sistemi, pa tako i naš, polaze od pretpostavke da nasleđivanje nije privilegija već jednostavno način sticanja građanskih imovinskih prava. U sticanju tih prava fizička lica kao pravni subjekti ne mogu se ograničavati.

10. Nedostojnost za nasleđivanjeSvako lice pravno je sposobno, a samim tim ima i naslednopravnu sposobnost. Međutim, u slučaju da potencijalni naslednik za života ostavioca preduzme neke nezakonite radnje ili akte prema njemu, nakon smrti ostavioca prema zakonu naslednik neće imati nasledna prava – biće nedostojan za nasleđivanje. Nedostojnost za nasleđivanje nastaje kao civilnopravna sankcija za protivpravno ponašanje naslednika prema ostaviocu. Nedostojan je:

a) onaj ko je umišljano usmrtio ostavioca ili je to pokušao;b) onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove

zaveštanje ili neku njegovu odredbu ili ga je u tome sprečio;c) onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo

zaveštanje, ili ga je falsifikovao;d) onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio

nužnu pomoć.

11. Osnovi pozivanja na nasleđivanjePod pravnim osnovom u naslednom pravu podrazumevamo izvor iz kog naslednik crpi subjektivno pravo na nasleđivanje. Osnovi pozivanja na nasleđe:

a) zakonski (intestantski) osnov nasleđivanja – Primenjuje se ukoliko ostavilac nije ostavio testament ili je on ništav. Ukoliko ostavilac kao testator svojom poslednjom izjavom volje nije obuhvatio svu svoju imovinu, ili u slučaju da zaveštajni naslednik ne može ili neće da se prihvati nasleđa (da negativnu nasledničku izjavu), opet će se primeniti zakonsko nasleđivanje;

b) osnovom voljnog raspolaganja (testamentarno, zaveštajno ili oporučno nasleđivanje) – Testamentarno nasleđivanje ima prednost u odnosu na zakonski pravni osnov. Može se reći da testament ima jaču pravnu snagu. Zakon dozvoljava da jedno lice nasledi po oba pravna osnova istovremeno;

c) ugovorni osnov nasleđivanja.Naše pravo poznaje dva pravna osnova za nasleđivanje zakonski i testamentarni osnov. Nasleđivanje na osnovu ugovora u našem pravu nije dozvoljeno.

12. Pojam zakonskog nasleđivanjaNajveći broj naslednika nasleđuje upravo na osnovu zakona, iako je ranije rečeno da u odnosu na testamentarni osnov nasleđivanja ovaj osnov ima dipsozitivni karakter. Do nasleđivanja na osnovu zakona dolazi u sledećim slučajevima:

a) kada ostavilac nije ostavio testament;b) kada je testament delimično ili potpuno ništav;c) kada testamentom nije u potpunosti podeljena zaostavština;d) kada testamentom nije određen univerzalni sukcesor, već samo singularni (legatar) naslednik;e) kada zaveštajni naslednik ne može da nasledi (nedostojnost ili nesposobnost za nasleđivanje

usled činjenice da je zaveštajni naslednik umro pre ostavioca) ili ne želi da primi nasledstvo (da negativnu nasledničku izjavu).

Zakonsko (intestantsko) nasleđivanje omogućava nakon smrti ostavioca neposredno sticanje subjektivnog naslednog prava naslednicima, članovima porodice ostavioca, uz uslov pravno relevantnih činjenica za nasleđivanje i poštovanje zakonom utvrđenih načela.Zakon o nasleđivanju utvrdio je koje su to pravno relevantne činjenice bez čijeg postojanja ne može doći do nasleđivanja po ovom osnovu. To su:

a) krvno srodstvo ostavioca i naslednika;b) građansko srodstvo između ostavioca i naslednika;c) postojanje braka između ostavioca i naslednika;d) postojanje zajednice života između ostavioca i vanbračnog partnera.

13. Parentelarni sistemNasleđivanje na osnovu parentelarnog sistema zakonskog nasleđivanja podrazumeva formiranje naslednih redova, grupa, koja svaka za sebe imaju svog zajedničkog pretka – rodonačelnika, od koga je nastala čitava grupa, koleno ili linija srodnika. Koliko će biti parentela, grupa, linija, kolena, zavisi od toga koliko je takvih lica u rangu sa ostaviocem. Ostavilac je npr. zajednički predak – rodonačelnik svojim potomcima (deci) i ta parentela po našem Zakonu o nasleđivanju naziva se prvi nasledni red. Radi se o parenteli u kojoj su pobrojani potomci samog ostavioca i kojim je on zajednički predak. Roditelji ostavioca predstavljaju zajedničke pretke nekoj grupi lica među kojima je i ostavilac. Ta grupa lica predstavlja drugi zakonski nasledni red parentelu. Da bi se odredio naslednik i visina njegovog naslednog dela, kombinuje se princip hijerarhijskog pozivanja srodnika na nasleđe, uvažavajući potomke, pretke i pobočne srodnike i primenjujući pravila priraštaja i predstavljanja. Osnovno pravilo u parentelarnom sistemu zakonskog nasleđivanja je da naslednici iz bliže parentele nasleđuju pre naslednika dalje parentele. Razlikujemo:

a) parentelarno graduelni sistem – Polazi od podele da unutar svake parentele se formiraju podgrupe srodnika koji se nalaze u istom stepenu srodstva sa ostaviocem (npr. sinovi i ćerke ostavioca formiraju jednu podgrupu unutar prve parentele, jer predstavljaju najbliže srodnike ostavioca). Unutar prve parentele u drugom stepenu srodstva su unuci ostavioca, jer su daljnji srodnici i oni potiču od ostaviočevih potomaka (sinova i ćerki). Drugu parentelu čine roditelji ostavioca kao podgrupa koja prva nasleđuje u drugoj parenteli. Njihova deca tj. braće i sestre ostavioca naslediće jedino ukoliko nema naslednika iz prve parentele i roditelja kao prve podgrupe iz druge parentele i to nijednog od njih. Dakle ukoliko postoji bilo ko od pobrojanih naslednika, iz prve parentele ili je neko od roditelja ostavioca živ, niko drugi neće naslediti ništa iza ostavioca. Osnovna karakteristika ovog sistema je u pravu srodnika iz bliže parentele, na nasleđe iz čitave zaostavštine. Sve dok ima bližih srodnika unutar jedne parentele niko od daljnih srodnika neće naslediti ništa. Ukoliko unutar jedne parentele imamo više srodnika koji se nalaze u istom stepenu srodstva sa ostaviocem i ako jedan od njih neće, ne može, ili je nedostojan da nasledi, njegov nasledni deo neće naslediti potomci već biti raspodeljen po pravu priraštaja među preostalim srodnicima koji se nalaze u istom stepenu srodstva sa ostaviocem.

b) parentelarno linearni sistem – Polazi od podele naslednika na parentele i podgrupe unutar parentela. Podgrupu čine svi srodnici koji su u odnosu na ostavioca u istom stepenu srodstva. U linearnom sistemu se unutar grupe formiraju linije ili uže grupe po kojima je i sistem dobio ime. Nasledno pravo unutar linije ili uže grupe pravom predstavljanja prenosi se na potomke, članove te linije. Nosilac linije koji je član jedne parentele nalazi se u istom stepenu srodstva u odnosu na ostavioca kao i ostali članovi te parentele. Njegov nasledni deo ukoliko naslednik nije sposoban, ne može ili ne želi da nasledi prema pravu predstavljanja, naslediće članovi njegove linije, tako da će se u zavisnosti od njihovog broja podeliti nosiočev nasledni deo. Ovaj sistem usvojen je i u našem pravu i predstavlja osnov za zakonsko nasleđivanje. Pravna teorija govori o neograničenom pravu predstavljanja u primeni ovog sistema. To je samo delimično tačno, jer se pravo predstavljanja primenjuje samo do trećeg stepena srodstva. Posle se primenjuje pravo priraštaja.

14. Pravo predstavljanja (ius reprezetationis)Zakon o nasleđivanju kaže: “ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kada neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka.”Pravo predstavljanja je zakonom utvrđena mogućnost i pravo potencijalnih zakonskih naslednika (svih potomaka) unutar jedne linije, da stupe u nasledna prava i obaveze rodonačelnika te linije u slučaju kada rodonačelnik linije nije mogao ili nije hteo da postane naslednik.

15. Pravo priraštaja (ius accrescendi)Potomak koji iz nekog razloga ne može da nasledi svog ostavioca, prema pravu predstavljanja zameniće odnosno stupiće u naslednikova prava. Međutim ukoliko potomaka nema ili iz nekog razloga ne mogu da naslede deo zaostavštine ostaviočevog naslednika, primeniće se pravo priraštaja. Pravo priraštaja je zakonom određena mogućnost da nasledni deo jednog naslednika nezavisno od njegove volje pripadne drugim naslednicima koji se sa ovim naslednikom nalaze u istom naslednom kolenu istoj podgrupi i istom stepenu srodstva. Naš Zakon o nasleđivanju odredio je da se u prvom, drugom i trećem naslednom redu prvenstveno primenjuje pravo predstavljanja, a tek ako se on one može primeniti onda se primenjuje pravo priraštaja. U četvrtom i daljim naslednim redovima primenjuje se samo pravo priraštaja, a pravo predstavljanja je isključeno.

16. Šema zakonskih naslednika u pravu SrbijePrvi nasledni red: ostaviočevi potomci i njegov bračni drug. Drugi nasledni red: ostaviočev bračni drug i ostaviočevi roditelji i njihovo potomstvo.Treći nasledni red: ostaviočevi babe i dedovi po očevoj i majčinoj liniji i njihovo potomstvo.Četvrti nasledni red: ostaviočevi prababe i pradede.

17. Prvi nasledni redPrvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug. U prvom naslednom redu rodonačelnik ili zajednički predak je sam ostavilac, njegovi potomci po pozitivnom pravu naše zemlje su bračna i vanbračna deca i usvojenici. Sve tri pobrojane kategorije potomaka u naslednim pravima su u potpunosti izjednačene. Izuzetak mogu samo eventualno činiti usvojenici iz nepotpunog usvojenja (po starom zakonu). Pored potomaka i bračni drug ulazi u prvi nasledni red. Ukoliko ostavioc nije imao potomaka, bračni drug neće moći sam nasleđivati zaostavštinu. Zakon u tom slučaju predviđa da će bračni drug preći u drugi nasledni red i svoje nasledno pravo će ostvarivati zajedno sa naslednicima drugog naslednog reda. Potomci ostavioca i bračni drug ostavioca nasleđuju zaostavštinu na jednake idealne delove. Deoba se vrši po glavama – per capite. Supružnikovo pravo na nasleđivanje jednakog naslednog dela kao i potomcima ostavioca može se smanjiti u slučaju da se kao naslednik u prvom naslednom redu pojavljuju deca ostavioca iz ranijih brakova. U prvom zakonskom naslednom redu primenjuje se pravo predstavljanja, i to neograničeno, sve dok ima zakonskih potomaka unutar linije nekog od potomaka ostavioca.U slučaju da naslednik iz prvog naslednog reda nije u mogućnosti da nasledi, a pri tom nema potomaka koji bi nasledili njegov nasledni deo, primenjuje se pravo priraštaja i taj nasledni deo biće podeljen među preostalim naslednicima prvog zakonskog naslednog dela.

18. Drugi nasledni redDrugi nasledni red čine ostaviočev bračni drug i ostaviočevi roditelji i njihovo potomstvo. Bračni drug se pojavljuje i u prvom i u drugom naslednom redu. Kada se pojavljuje u drugom naslednom redu nasleđuje polovinu zaostavštine, dok se druga polovina na jednake delove deli između roditelja ostavioca. Ukoliko ostavilac nije imao supružnika, celokupna zaostavština deli se na roditelje, i to svakom po jedna polovina zaostavštine. Isto se primenjuje i kada bračni drug ostavioca ne može ili neće da nasledi svoj deo zaostavštine.U slučaju da nijedan roditelj ne može ili ne želi da nasledi, a imaju potomke (braća i sestre ostavioca), tada oni nasleđuju na jednake delove od naslednog dela oba roditelja. Braća i sestre ostavioca po ocu nasleđuju na jednake delove sa ostalom braćom i sestrama samo nasledni deo koji pripada ocu. Isto je i sa braćom i sestrama po majci. Rođeni brat i sestra mogu naslediti dvostruko više od braće ili sestara po ocu ili majci, jer oni nasleđuju samo deo nasledstva koji pripada ocu ili majci. Kada ne može da nasledi niti jedan roditelj, a jedan od njih je bio ostaviočev roditelj, dok je drugi roditelj pored ostavioca imao i drugih potomaka (polubraća ili polusestre ostavioca), svu za zaostavštinu nasleđuju na jednake delove uvažavajući pravo predstavljanja u neograničenom obimu. U drugom naslednom redu supružnik nasleđuje celokupnu zaostavštinu ukoliko roditelj ostavioca umre pre ostavioca, odnosno ne mogu ili ne žele da naslede ostavioca, a pri tom nemaju potomaka.U drugom naslednom redu postoji mogućnost povećanja ili smanjenja naslednog dela bračnom drugu i roditeljima.

19. Treći nasledni redU treći nasledni red svrstani su ostaviočevi babe i dedovi po očevoj i majčinoj liniji i njihovo potomstvo. U trećem naslednom redu imamo četiri rodonačelnika. Podela zaostavštine u ovom redu vrši se po dve linije: očevoj i majčinoj. Konkretno, baba i deda po očevoj liniji nasleđuju po 1/4 zaostavštine svako. Sa druge strane baba i deda po majčinoj liniji naslediće po 1/4 zaostavštine svako od njih. U slučaju da bilo koji od nosilaca linije (deda ili baba) ne može ili ne želi da nasledi dolazi do prava predstavljanja i njihov deo naslediće njegovi potomci bez ograničenja. Ukoliko nosilac linije nema potomaka ili ne može ili ne želi da nasledi njegov nasledni deo pripast će njegovom supružniku. Ako unutar jedne linije nema naslednika koji može ili želi da nasledi nasledni deo koji pripada toj lozi pripast će drugoj lozi očevoj ili majčinoj.

20. Četvrti i ostali nasledni redoviU četvrtom naslednom redu pravo na nasleđivanje imaju samo ostaviočevi preci. Nasleđivanje po pravu predstavljanja u ovom naslednom redu isključeno je.Četvrti nasledni red čine ostaviočevi prababe i pradede. U slučaju kada bi svi ostaviočevi prababe i pradede bili živi i kada ispred njih ne bi bilo bližih naslednika u prvom, drugom i trećem naslednom redu svako od njih bi nasledio po 1/8 zaostavštine. Prema zakonu, ostaviočevi pradedovi i prababe sa očeve strane nasleđuju jednu polovinu zaostavštine, a drugu polovinu na jednake delove nnasleđuju ostaviočevi pradedovi i prababe sa majčine strane. Ako jedan od rodonačelnika ne može ili neće da nasledi, njegov deo nasleđuje njegov bračni drug, ako je predak ostaviočev. Ako par predaka iste loze ne može ili neće da nasledi, njihov deo nasleđuje drugi par iste loze, i ako unutar jedne loze nema predaka koji mogu i žele da naslede ostavioca njihov nasledni deo nasledit će preci iz druge loze.Ukoliko unutar četvrtog naslednog reda nema predaka koji mogu ili žele da naslede ostavioca, ukoliko ih ima, zaostavštinu će naslediti dalji preci. Princip nasleđivanja daljih predaka (čukunbabe i čukundede) isti je kao i princip i pravila koja važe za nasleđivanje u četvrtom naslednom redu.

21. Naslednopravne posledice potpunog usvojenjaNasledna prava usvojenika prema ostaviocu u slučajevima potpunog usvajanja, ona su potpuno izjednačena sa naslednim pravima ostalih potomaka (dece) ostavioca.Usvojenjem putem prava formira novi roditeljski odnos, čije formiranje ima za posledicu raskidanje svih pravom utvrđenih prava i obaveza bioloških roditelja i usvojeog deteta, pa i međusobnih naslednopravnnih prava i obaveza.Usvojenik iz potpunog usvojenja i njegovi potomci i usvojenici iz potpunog usvojenja, zakonski su naslednici ostavioca i njegovih srodnika.

22. Naslednopravne posledice nepotpunog usvojenjaUsvojenik iz nepotpunog usvojenja, njegovi potomci i njegovi usvojenici iz potpunog usvojenja i njihovi potomci nasleđuju samo usvojioca isto kao što i deca i njihovi potomci nasleđuju svoje roditelje, ako ta prava pri usvojenju nisu ograničena ili isključena.Nepotpuno usvojenje ne smeta nasleđivanju između usvojenika i njegovih krvnih srodnika.

23. Smanjenje naslednog dela supružnika u I. naslednom reduNasledni deo bračnog druga u prvom naslednom redu nije fiksno određena, može se smanjiti u korist dece ostavioca iz ranijih brakova i ostaviočeve vanbračne dece priznate od strane ostavioca za života. Ako je iza ostavioca ostalo dece iz njegovih ranijih brakova, vanbračne dece ili usvojenika, a imovina bračnog druga je veća od one koje bi mu pripalo pri podeli zaostavštine na jednake delove, onda svako ostaviočevo dete može naslediti do dva puta više nego bračni drug ako sud oceni da je to opravdano. Da bi došlo do smanjenje dela bračnog druga od jedne polovine, potreban je zahtev ostaviočeve dece.Kada dođe do smanjenja do dva puta naslednog dela ostaviočevog bračnog druga, nasledni deo bračnog druga predstavlja zakonski nasledni deo koji je veći, odnosno manji od naslednog dela koji bi naslednicima prvog naslednog reda pripao. 24. Povećanje naslednog dela supružnika u II. naslednom reduDa bi došlo do povećanja naslednog dela supružnika u drugom naslednom redu potrebno je da se ispune uslovi:

a) u pogledu zaostavštine na strani supružnika (ukoliko nema dovoljno sredstava za život);b) u pogledu vrednosti zaostavštine (ukoliko je zaostavština toliko mala da bi u slučaju njene

podele, supružnik dospeo u vrlo tešku materijalnu situaciju (oskudicu)).Prilikom povećanja naslednog dela putem prava doživotnog plodouživanja na delu ili celokupnoj zaostavštini potrebno je da se ispuni uslov na strani supružnika u pogledu nemanja dovoljno nužnih sredstava za život. O postojanju sredstava odlučuje nadležni sud u parničnom ili vanparničnom postupku. Prilikom odlučivanja sud naročito ceni dužinu zajednice života ostavioca i bračnog druga, imovno stanje i vrednost zaostavštine.Povećanje naslednog dela bračni drug može ostvariti kroz:

a) zahtev za konstituisanje prava doživotnog plodouživanja;b) zahtevom u svojinu celokupne zaostavštine.

25. Pravo plodouživanja supružnikaPlodouživanje (ususfructus) se sastoji iz ovlašćene upotrebe i pribiranja plodova sa tuđe stvari, bez povrede njene suštine. Ustanovljava se u korist određenog lica i može trajati do kraja života. Plodouživalac je ovlašćen da izvlači ekonomske koristi iz stvari (ili prava (sve pokretne i nepokretne stvari, imovinska prava, odnosno prava čija se vrednost može izraziti u novcu, kao i obligaciona prava)) i to predstavlja korišćenje stvari. Plodouživalac je mora koristiti prema njenoj nameni i kao dobar domaćin. Stvar na kojoj ima pravo plodouživanja plodouživalac ne može da otuđi. Posle konstituisanja plodouživanja (na stanu, kući, poljoprivrednom ili šumskom zemljištu, mašinama i slično), vlasniku stvari ostaje veoma određeno pravo svojine, koje se naziva gola svojina (nuda proprietas).Smrću bračnog druga pravo plodouživanja se kao lična službenost gasi. Bračni drug kada je pozvan sa naslednicima drugog naslednog reda, a nema užnih sredstava za život, bračni drug može u roku od jedne godine od smrti ostavioca zahtevati doživotno plodouživanje na celini ili delu zaostavštine koju su ostali naslednici nasledili. To je onaj bračni drug koji nije u radnom odnosu, bolestan je, sa malom imovinom od koje ne može ostvariti nikakvu korist, sa malim iznosom socijalne pomoći i slično. Istekom roka od jedne godine od smrti ostavioca gasi se pravo bračnog druga.Do preinačenja i ukidanja doživotnog plodouživanja može doći u sledećim slučajevima:

a) kada se bračni drug i ostali naslednici (u slučaju bolesti, postali nesposobi za rad i slično) sporazumeju da doživotno plodouživanje preinače u doživotnu rentu;

b) kada se promene prilike zbog kojih je bračnom drugu pripalo doživotno plodouživanje (zaposlio se, sklopio brak, stekao nasleđem imovinu i slično) ili renta (može biti novčana ili naturalna).

26. Smanjenje naslednog dela supružnika do ¼Do smanjenja naslednog dela bračnog druga dolazi prilikom konkurisanja sa svim naslednicima drugog naslednog reda. Uslovi su:

a) ostaviočeva nasleđena dobra čine više od polovine njegove posebne imovine;b) dužina trajanja bračne zajednice, na način da bračna zajednica nije trajala duže vreme.

Smanjenje naslednog dela bračnog druga je moguće do ¼ dela zaostavštine.Deo za koji je nasledni deo bračnog druga smanjen, sud dodeljuje samo nasledniku koji je zahtev postavio, a ne i ostalim naslednicima. Kad je bračni drug pozvan na nasleđe sa naslednicima drugog naslednog reda, a ostaviočeva nasleđena dobra čine više od polovine njegove posebne imovine, ostali naslednici mogu u rok od jedne godine od smrti ostavioca (do dana otvaranja nasleđa), staviti zahtev za smanjenje naslednog dela bračnog druga. Po isteku roka ovo pravo se gasi. Ako nasledik koji nije zahtevao smanjenje naslednog dela bračnog druga, umre pre isteka za postavljanje zahteva, to pravo pripada njegovim potomcima, ako su njegovi naslednici, u roku od 6 meseci od njegove smrti. Protekom ovog roka gubi se pravo.

27. Gubitak zakonskog naslednog prava supružnikaBračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja:

a) ako je ostavilac bio podneo tužbu za razvod braka, a posle njegove smrti se utvrdi da je tužba bila osnovana;

b) ako je njegov brak sa ostaviocem poništen posle ostaviočeve smrti, a iz razloga koji su bračnom drugu bili poznati u trenutku zaključenja braka;

c) ako je njegova zajednica života sa ostaviocem bila trajno prestala njegovom krivicom ili u sporazumu sa ostaviocem.

Pravo nasleđivanja između bračnih drugova prestaje razvodom, ukoliko za života bude doneta pravosnažna odluka o tome. Pravo na podizanje tužbe radi razvoda braka pipada bračnim drugovima, za slučaj smrti ne mogu preneti na drugo lice. Pravo na podizanje tužbe ne prelazi na naslednike, ali nasledici tužioca mogu produžiti već započeti postupak u cilj dokazivanja osnovanosti tužbe. Ako osnovanost tužbe bude dokazana, preživeli bračni drug gbi pravo da nasledi umrlog bračnog druga. U slučaju ako je u toku parnice umro tuženi bračni drug, brakorazvodni postupak se obustavlja, pošto naslednici tuženog bračnog druga nemaju pravo da nastave postupak. Oni imaju pravo da pokrenu parnični postupak za dobijanje presude kojom se brak ostavioca i preživelog bračnog druga poništava. Pod određenim uslovima brak može biti poništen i po tužbi javog tužioca, ali i drugih lica koji imaju pravni interes. Zajednica života bračnih drugova predstavlja da bračni drugovi zajedno žive i rade. Ukoliko je zajedica trajo prestala krivicom nadživelog bračnog druga ili u sporazumu sa ostaviocem, nadživeli bračni drug gubi pravo na nasleđivanje.Vanbračna zajednica ne isključuje bračnu zajednicu.

28. Povećanje zakonskog naslednog dela ostaviočevih roditeljaRoditelji ostavioca se pojavljuju kao naslednici u drugom naslednom redu. U tom naslednom redu roditelji nasleđuju zajedno sa bračnim drugom ostavioca. Roditeljima je ostavljena mogućnost povećanja naslednog dela pod određenim uslovima. Roditelji imaju dve mogućnosti:

a) zahtevati doživotno plodouživanje na celini ili delu zaostavštine koju je nasledio bračni drug;

b) zahtevati u svojinu celokupnu zaostavštinu.Ostaviočevi roditelji imaju pravo zahtevati doživotno plodouživanje na celini ili delu zaostavštine koju je nasledio bračni drug jedino i isključivo u slučaju da nemaju nužnih sredstava za život. O zahtevu roditelja odluku donosi nadležni sud. U slučaju da zahtev za doživotno plodouživanje ostaviočevi roditelji nisu podneli u roku od jedne godine, tada gube pravo. Pravo je lično i ne prenosi se na naslednike. Smrću roditelja pravo se gasi i imovina prelazi u svojinu bračnog druga. Odlučujući po zahtevu ostaviočevih roditelja, sud naročito ceni:

a) imovno stanje i sposobnost za privređivanje roditelja, ostaviočevog bračnog druga i potomaka roditelja koji ne može ili neće da nasledi;

b) dužinu trajanja zajednice života ostavioca i bračnog druga;c) vrednost zaostavštine.

U slučaju da je vrednost zaostavštine toliko mala da bi njenom podelom roditelji ostavioca zapali u oskudicu, mogu zahtevati u svojinu celokupnu zaostavštinu. Ukoliko je vrednost imovine veća, onda će i nasledni deo veličine od ½ dela moći podmiriti ostaviočeve roditelje i „izvući“ ih iz teškog materijalne situacije i oskudice u kojoj se nalaze.

29. Država kao naslednikU slučaju kada iza ostavioca nema drugih naslednika kao univerzalni sukcesor se pojavljuje država (Republika Srbija). U bilo kom slučaju, zaostavština iza ostavioca ne može biti nenasleđena. Za razliku od drugih naslednika država se ne može odreći nasledstva. Zaostavština koju država nasledi, postaje država svojina. U slučaju ako nije poznato ima li naslednika iza ostavioca, sud će oglasom pozvati lica koja polažu pravo na nasleđe da se prijave sudu u roku od 1 godine od dana objavljivanja oglasa. Oglas će se istaći na oglasnoj tabli suda i objaviti u „Službenom glasniku RS“, a po potrebi i na drugi način. Ukoliko postoje nagoveštaji o naslednicima u inostranstvu, oglas se može objaviti i u odgovarajućem sredstvu javnog obaveštenja (lokalne novine, radio i slično). Da zaostavština (kako pokretna, tako i nepokretna) ne bi u roku od 1 godine (koliko je ostavljeno za prijavljivanje potencijalnih naslednika) propala ili nestala, sud postavlja privremenog staraoca zaostavštine da se o njoj stara. On je ovlašćen da u ime naslednika tuži, bude tužen, da naplaćuje potraživanja, isplaćuje dugove i da zastupa u drugim sporovima naslednika.Kada u ostavljenom roku ne dođe do pojavljivanja potencijalnih naslednika ostavioca, Republika Srbija postaje uiverzalni naslednik. Da bi država postala i konačno naslednik zaostavštine, potrebno je da proteknu zakonom utvrđeni rokovi (Republika Srbija je zakoniti i savesni držalac stvari). Protekom zakonom utvrđenih rokova, naslednici gube nasledna prava i Republika Srbija konačno ih dobija.

30. Sloboda testiranja – pojam i ograničenjaSloboda testiranja  je pravo koje određenim testamentarno sposobnim fizičkim licima pruža javni poredak jedne države u pogledu sadržine njihovog jednostranog i neposrednog raspolaganja zaostavštinom za slučaj smrti, kao i u pogledu drugih njihovih izjava u vezi sa sopstvenom smrću, koje ova lica mogu jednostrano izmeniti ili ukinuti sve do trenutka smrti ili gubitka testamentarne sposobnosti.Posredna (indirektna) ograničenja slobode testiranja deluju na sve pravne institute putem ustanove javnog poretka. Najpoznatije i najefikasnije sredstvo kojim se neposredno ograničava sloboda testiranja je nužni deo.Nužni deo predstavlja deo zaostavštine kojom ostavilac ne može raspolagati po svojoj volji.Raspoloživi deo je deo zaostavštine kojom zaveštalac može raspolagati po svojoj volji.

31. Pojam zaveštanjaOvo je jedan od najznačajnijih instituta u naslednom pravu.Svako lice slobodno je da svoju volju izrazi u obliku zaveštanja, na način na kome će odrediti ko će biti naslednik njegove zaostavštine nakon njegove smrti i na koji način će se izvršiti raspodela imovine između omenovanih naslednika u zaveštanju. Volja zaveštajnog ostavioca delovaće tek nakon njegove smrti iako je on tu volju izrazio za života. U naslednom pravu postoje tri pravna osnova za nasleđivanje:

a) zakonski osnov;b) testametarni osnov;c) nasleđivanje osnovanom ugovora o nasleđivanju.

Zaveštanje ima jaču pravnu snagu od zakonskog nasleđivanja. U materijalnom smislu, zaveštanje predstavlja izjavu poslednje volje. Formalno gledano, zaveštanje je poslednja izjava volje ostavioca data u formi testamenta. Zaveštanje (testament, oporuka, poslednja volja) predstavlja zakonom uređeni oblik jedostane, strogo lične i opozive izjave volje za to sposobnog lica, kojom ona uređuje raspodelu svoje imovine posle svoje smrti i, eventualno, daje druge izjave i naredbe u vezi svojom smrću.Testament predstavlja poslednju izjavu volje kojom ostavilac raspolaže svojom imovinom u slučaju smrti u korist svojih naslednika. Međutim, postoji mogućnost sačinjavanja i negativnog testamenta. Negativnim testamentom ostavilac isključuje iz nasledstva zakonskog ili nužnog naslednika. Isključenje može biti:

a) delimično (putem testamenta, govorimo o razbaštinjenju i ona mora biti u skladu sa zakonskim propisima);

b) u celosti (zaveštalac ne utiče na naslednikov nužni deo).

32. Pravna priroda zaveštanjaBitne karakteristike zaveštanja su:

a) pravni posao za slučaj smrti (mortis causa) – Pravna dejstva i posledice takvog posla nastupaju isključivo u slučaju smrti jedne ugovorne strane. Testament predstavlja najkarakterističniji pravni posao mortis causa, odnosno neophodan uslov je smrt testatora (lica koje je sačinilo testament);

b) strogo formalni pravni posao – Propisana forma je bitan uslov za postojanje pravnog posla. Razlozi:

- postojanje forme tera i opominje testatora da ozbiljno pristupi samom testamentu imajući u vidu posledice koje će proizvesti nakon njegove smrti u odnosu na naslednike i druga zainteresovana lica;

- uvažavanje zadate forme prilikom sačinjavanja testamenta omogućava nadležnom sudu da nakon smrti testatora bez sumnje utvrdi njegovu pravu volju u pogledu raspodele njegove zaostavštine nakon njegove smrti;

c) jednostrani pravni posao – Za postojanje pravom priznatog testamenta dovoljna je izjava volje samo jednog lica, tj. testatora. Uticaj drugih lica na sačinjavanje testamenta kao jednostrane izjave volje testatora može dovesti do njegovog poništenja i nevažnosti. Mane volje mogu biti izazvane prinudom, pretnjom, prevarom ili dovođenjem u zabludu testatora;

d) dobročini pravni posao – Možemo posmatrati:- u subjektivnom smislu (postoji namera darežljivosti – intentio liberalis);- objektivnom smislu (jedno lice smanjuje svoju imovinu, da bi uvećalo imovinu drugog

lica);e) opoziv pravni posao – Izraz poslednja izjava volje podrazumeva vremenski poslednju izjavu

volje kojem neko lice (zaveštalac) raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti. Dok god je živ, to lice može menjati svoju volju i sačinjavati nova zaveštanja. Kasnije zaveštanje poništava ranije i tako redom dok god je zaveštalac živ;

f) lični pravni posao – Zaveštalac mora lično, svojom sopstvenom i slobodnom voljom iskazati sadržinu svog testamenta (licima kojima je oduzeta poslovna sposobnost ovo pravo je oduzeto).

33. Aktivna zaveštajna sposobnostAktiva zaveštajna sposobnost mora postojati u trenutku sačinjavanja zaveštanja da bi zaveštanje bilo punovažno isto kao i prilikom izmene ili opoziva zaveštanja. Suština zaveštanja je u voljnoj raspodeli imovine za slčaj smrti. Da bi neko lice raspolagalo imovinom za života zakon zahteva poslovnu sposobnost tog lica. Prilikom sačinjavanja zaveštanja poslovna sposobnost u pravu se zove zaveštajna sposobnost.

34. Formalna i materijalna sadržina zaveštanjaNajzastupljenija podela odnosi se na formu odredbi koje se nalaze u zaveštanju. Po formi razlikujemo:

a) materijalno pravne odredbe (određuje se univerzalni ili singularni naslednik, isključuje ili lišava prava na nužni deo naslednik, oprašta se nedostojnost za nasleđivanje, određuju se veličina naslednog dela koji treba da pripadne pojedinim naslednicima, postavljaju se uslovi i rokovi u vezi sa nasleđivanjem, određuju nalozi i slično);

b) formalno pravne odredbe (određuje se izvršilac testamenta ili lice koje treba da se stara o ostaviočevoj volji u vezi sa legatom ili nalogom i slično).

35. Postavljanje naslednikaOsnovni motiv zaveštavaoca za sačinjavanje zaveštanja je postavljanje naslednika i određivanje naslednog dela zaveštajnih naslednika. Zaveštajni naslednik može biti:

a) univerzalni sukcesor;b) singularni sukcesor.

Zaveštalac može postaviti jednog ili više zaveštajnih naslednika.Naslednik na osnovu zaveštanja je onaj kome je zaveštalac ostavio celokupnu imovinu ili deo te imovine određen prema njenoj celini.Naslednikom se smatra i onaj kome je zaveštanjem ostavljena jedna ili više određenih stvari ili prava ako je zaveštalac hteo da taj bude naslednik.Imenovanjem naslednika imenom i prezimenom (moj sin Marko, moja kći Bojana) najčešći je način postavljanja naslednika. Naslednik se može postaviti i tako što će u zaveštanju zaveštalac navesti podatke na osnovu kojih se može utvrditi liči identitet naslednika. Zaveštanjem se za naslednika može postaviti fizičko i pravno lice (može naslediti samo u slučaju zaveštajnog nasleđivanja).

36. Prosta i fideikomisarna supstitucijaZaveštalac ima pravo da u zaveštanju odredi zamenika naslednika u slučaju da zaveštaji naslednik ne može ili neće da nasledi. Pretpostavke za nasleđivanje (prosta supstitucija):

a) da je živ u trenutku ostaviočeve smrti (ili bar začet);b) da nije nedostojan;c) da se nije odrekao nasleđa (nije dao negativnu nasledničku izjavu).

Fideikomisarna supstitucija je vrsta zamene naslednika kod koje nasledničko svojstvo mogu da steknu dva ili više lica i to jedan iza drugog. Zaveštanjem se određuje jedan naslednik, a zatim kad se steknu određeni uslovi to lice prestaje biti naslednik i naslednik postaje drugo lice. Naše pravo predviđa zabranu fideikomisarne supstitucije. Pravne posledice koje izaziva fideikomisarna supstitucija su dvojake:

a) periodu pre nastupanja supstitucionog slučaja zaostavština pripada fiducijaru koji ima pravni položaj plodouživaoca (dužan je da namiri ostaviočeve dugove, da naplaćuje dugove i da se prema zaostavštini ponaša kao dobar domaćin);

b) fideikomisar ima pravo da u ovom period zahteva popis i procenu zaostavštine, odgovarajuće upise u javne knjige (ako fiducijar ne postupa kao dobar domaćin, dužan je da nadoknadi eventualnu štetu, a postavlja se kao staralac zaostavštine).

Po nastupanju supstitucionog slučaja, fideikomisar zauzima mesto naslednika. Ako je supstitucija određena na jedan stepen, onda fideikomisar postaje pravi, neograničeni naslednik, a ako je označena na više od jednog stepena, onda i on postaje fiducijar. Fiducijar je dužan da fideikomisaru preda zaostavštinu, odnosno njen određeni deo.

37. Uslov u zaveštanjuUkoliko u zaveštanju postoji klauzula kojom zaveštalac dejstvo zaveštanja uslovljava postojanjem ili nepostojanjem određenih okolnosti,onda govorimo o postavljenom uslovu u zaveštanju. Najčešće se uslov u zaveštanju postavlja upotrebom izraza: „dužan je“, „pod uslovom“, „ako“, „s tim da“, „ukoliko“. Uslove možemo podeliti na nekoliko načina:

a) pozitivni uslov (kod kojih se neka neizvesna okolnost treba desiti da bi došlo do ispunjenja uslova);

b) negativni uslov (ostvariće se samo ako se uslovljeni događaj ne desi);c) odložni uslov (odlaže pravni posao (nasleđivanje), sve do trenutka ispunjenja uslova iz

zaveštanja);d) raskidni ili rezulativi uslov (svojim nastupanjem poništava dejstvo zaveštanja).

Vreme koje protiče dok se čeka ispunjenje određenog uslova nazivamo pendencija.Uslovi protivni prinudnim propisima javnom poretku ili dobrim običajima smatraju se nepostojećim.Nepostojećim se smatraju i nemogući, nerazumljivi i protivrečni uslovi.Nepostojećim se smatra i uslov ostvaren pre ostaviočeve smrti ako iz zaveštanja ne sledi da uslov treba ponoviti.

38. Rok u zaveštanjuU naslednom pravu rok je odredba u zaveštanju kojom se pravo zaveštajnog naslednika ili legatara ograničava vremenom, s tim što nasledno pravo može nastati ili prestati protekom vremena ili njegovim nastupanjem. U tom smislu razlikujemo:

a) početne (odložne) rokove (zahtevaju protek određenog vremena da bi do nastanka naslednog prava došlo);

b) raskidne (završne) rokove (nastupanjem ovog roka prestaje nasledno pravo zaveštajog naslednika, npr. zaveštanjem je određen naslednik za vreme od 10 godina i nakon tog vremena nasleđenu imovinu dužan je predati drugim naslednicima u zaveštanju).

Nasledno pravo prihvata samo primerene rokove. Rok koji nikad ne može nastupiti ili je neprimereno dug, smatra se nepostojećim.

39. Nalog u zaveštanjuNalog (teret, namet, modus) u zaveštanju je odredba zaveštanja kojom zaveštalac postavlja određenu obavezu ili teret nasledniku ili legataru. U nalogu se nalazi obaveza nekog ispunjenja. Nalog može biti afirmativan i negativan u smisl da zaveštalac može naložiti nasledniku ili legataru da nešto učini ili da se uzdrži od nečeg što bi inače bio ovlašćen da učini. Nepostojećim se smatraju nemogući, nerazumljivi i protivrečni nalozi.

40. Raspolaganje u dozvoljene svrhe i osnivanje zadužbineZaveštalac ima pravo da u svom zaveštanju odredi da se celokupna imovina ili samo njen deo upotrebi za postizanje neke dozvoljene svrhe. O tome šta predstavlja dozvoljeu svrhu odlučuje sud. Da bi zaveštana imovina bila upotrebljena u dozvoljene svrhe, nužno je imenovati lice (fizičko ili pravno) koje će naslediti imovinu u delu koji je zaveštalac odredio u zaveštanju. U nasleđenom delu imovine, ono mora poštovati nalog ostavioca i raspolagati nasleđenim sredstvima onako kako je zaveštalac odredio (u suštini određeno lice se može baviti i sasvim drugim poslom). Zaveštalac ima mogućnost da u cilju raspolaganja u dopuštene svrhe odredbom zaveštanja naredi osnivanje zadužbine ili fondacije, stim što je dužan da u zaveštanju i obezbedi sredstva za postizanje njezinog cilja. Ova zadužbina ima svojstvo pravnog lica. Da bi nastala postrebno je ispuniti sledeće pretpostavke:

a) da je zaveštanjem naređeno osnivanje zadužbine;b) da je zaveštanjem određena imovina i sredstva za osnivanje;c) da je u zaveštanju određen dozvoljen cilj koji ta zadužbina ostavljenim sredstvima treba

postići.

41. IsporukaLegat (isporuka) je odredba u zaveštanju kojom zaveštalac ostavlja nekom licu određenu imovinsku korist koja se sastoji od jedne ili više određenih stvari ili prava iz zaostavštine.Lice kome je zaveštalac ostavio određeu imovinsku korist naziva se legatar (isporukoprimac). Legatar za razliku od univezalnog naslednika je sigularni naslednik (nasledno pravo crpi iz čiste zaostavštine). On ne nasleđuje ostavioca u trenutku smrti, nego je nekom od naslednika naloženo da iz njegovog naslednog dela da određenu stvar ili pravo. Postoji mogućnost da zaveštalac legat ostavi na:

a) direktan (neposredni) način (zaveštalac neposredno iz zaostavštine ostavi jednu ili više određenih stvari ili prava određenom licu, bez imenovanja lica koje treba da ispuni legat);

b) indirektan način (dužnost ispunjenja legata vezana je za neko lice određeno u zaveštanju, najčešće naslednik).

Legatar svoje nasledno pravo stiče trenutkom smrti zaveštaoca.

42. Uračunavanje poklona i legata u nasledni deo (collatio bonorum)Nužni naslednici mogu naslediti po dva osnova:

a) kao zakonski naslednici;b) kao zaveštajni nasledici.

Ukoliko veličina nasledog dela ne iznosi koliko iznosi puni nužni nasledni deo, nuži naslednici imaju pravo isticanja prigovora o uračunavanju poklona i legata u nasledni deo. Pokloni i legati učinjeni zakonskom nasledniku uračunavaju u njegov zakonski nasledni deo. Plodovi i druge koristi koje je naslednik od poklonjene stvari imao do smrti ostavioca, ne uračunavaju mu se u nasledni deo. Izjava ostavioca o neuračunavanju datog poklona u nasledni deo ne primenjuje se u slučaju povrede prava na nužni nasledni deo.

43. Tumačenje zaveštanjaPravila prilikom tumačenja zaveštanja:

a) ukoliko zaveštalac postavi jednog naslednika, a e odredi njegov nasledni deo, on nasleđuje celokupnu zaostavštinu, odnosno ukoliko zaveštalac odredi jednog naslednika i odredi njegov nasledni deo, ostatak nasleđuju zakonski naslednici;

b) u slučaju kada zaveštalac postavi više naslednika a nije im odredio njihove nasledne delove, oni nasleđuju na jednake delove;

c) u slučaju kada je postavljeno više naslednika i kada im je određen nasledni deo, tako da nakon nasleđivanja ostane još zaostavštine, preostali deo zaostavštine nasleđuju zakonski naslednici;

d) u slučaju da zaveštalac postavi naslednike tako da jednima odredi nasledne delove, a drugima ne odredi, oni naslednici čiji nasledni deo nije određen, ostatak zaostavštine nasleđuju na jednake delove;

e) u slučaju kada neko od zaveštajnih naslednika ne može ili neće da nasledi i kada dolazi do prava priraštaja u korist ostalih naslednika. Razlikujemo:

- kad zaveštalac postavi više naslednika a ne odredi njihove nasledne delove, deo nasledika koji ne može ili neće da nasledi, jednako prirasti ostalim postavljenim nasledicima;

- kad zaveštalac postavi naslednike tako da jedima odredi nasledne delove, a drugima ne odredi, deo naslednika koje ne mogu ili neće da nasledi, jednako prirasti samo naslednicima čiji nasledni deo nije određen;

- kad zaveštalac postavi naslednike i svima odredi nasledne delove, deo naslednika koji ne može ili neće da nasledi pripada zakonskim naslednicima.

44. Forme zaveštanja – pojam i vrsteZaveštanje je formalni pravi akt, pa je za njegovu punovažnost potrebna i zakonom predviđena forma.Zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom. Nepostojanje zakonom utvrđenog oblika dovodi do rušljivosti zaveštanje. Forma je bitan sastojak zaveštanja. Poništenje zaveštanja rušljivog zbog povrede oblika i nepoštovanje uslova određenih zakonom može se zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od 10 godina od dana proglašenja zaveštanja.Prema formi u kome je zaveštanje sačinjeno, razlikujemo:

a) pismena zaveštanja (sačinjena su u pisanoj ispravi koji je potpuno izvestan, jasan i nedvosmislen – sa pravom priznato zaveštanje);

b) usmena zaveštanja (vanredni oblik zaveštanja – retko se pojavljuje).

45. Olografsko zaveštanje (svojeručni testament)U našem pravu svojeručnim zaveštanjem ili olografskim testamentom, nazivamo testament koji je zaveštalac napisao svojom rukom i potpisao ga. Da bi olografsko zaveštanje bilo punovažo nužno je da zaveštalac zna da piše. Svojeručno zaveštanje ne može biti punovažno ako je zaveštalac koristio tehnička pomagala (pisaću mašinu, kompjuter). Da bi zaveštanje bilo punovažno nije bitno na čemu je napisano (hartija, drvo, salveta i sličo) i sa čime je pisano (olovka, mastilo, kreda). Na kraju je preporučljivo da se zaveštalac potpiše punim imenom i prezimenom. Preporučljivo je da zaveštalac u svojeručnom zaveštanju naznači datum i mesto sačinjavanja zaveštanja.

46. Alografsko zaveštanje (pismeno zaveštanje pred svedocima – testametum allographum)Radi se o zaveštanju koje je zaveštaocu, u pismenoj formi, sačinio on ili neko drugo lice (najčešće advokat), s tim što zaveštalac mora pred dva svedoka izjaviti da je to zaveštanje pročitao i da je to njegova poslednja volja.Za punovažnost ovog zaveštanja potrebno je:

a) postojanje pismene isprave tj. testamenta;b) postojanje izjave zaveštaoca da je pismena isprava njegova poslednja volja i da je

ispravu o zaveštanju pročitao;c) postojanje potpisa zaveštaoca;d) postojanje dva svedoka i njihovih potpisa na pismenom zaveštanju.

Svedoci moraju biti poslovna sposobna lica. Razlozi za prisustvo zaveštajnih svedoka:a) posvedočenje u autentičnost zaveštaočevog potpisa;b) posvedočenje u autentičnost zaveštaočeve izjave da je konkretno apisano pismeno pročitao i

da je to njegova poslednja volja.Zaveštajni svedoci ne mogu biti:

c) svi zaveštaočevi potomci;d) svi zaveštaočevi preci;e) svi zaveštaočevi usvojenici i njihovi potomci;f) svi pobočni srodnici zaveštaoca sa četvrtim stepenom srodstva i njihovi bračni drugovi;g) brači drug zaveštaoca.

Ovo zaveštanje ne može sačiniti nepismeno lice.

47. Sudsko zaveštanjeSudsko zaveštanje predstavlja najčešći oblik zaveštanja. Sudsko zaveštanje po svojim obeležjima predstavlja javno, redovno i pismeno zaveštanje. Ovaj oblik zaveštanja mogu sačinjavati sva zaveštajno sposobna lica, bez razlike dali su pismena, nepismena, slepa, gluva, nema. Osnovni sud na čijem području zaveštalac ima prebivalište ili boravište mesno je nadležan. Sudsko zaveštanje sačijava sudija po kazivanju zaveštaoca. Sudija pre sačinjavanja zaveštanja mora utvrditi identitet zaveštaoca, i to:

a) ličnim poznanstvom sudije i lica koje namerava da sačini zaveštanje;b) uvidom u javnu ispravu sa fotografijom zaveštaoca (lična karta, pasoš ili slično);c) svedočenjem dva svedoka identiteta (moraju se idetifikovati vlastitim ličnim ispravama sa

fotografijom) u slučaju nepostojanja ličnih dokumenata.Nakon utvrđivanja identiteta zaveštaoca, sudija je dužan da utvrdi zaveštaočevu sposobnost za sačinjavanje zaveštanja, kao i dali postoji ozbiljna i stvarna namera za sačinjavanje zaveštanja. Ukoliko kroz kraći razgovor posumnja u njegovu sposobnost za rasuđivanje, dužan je da pozove sudskog veštaka – neuropsihijatra i istog sasluša na zapisnik sa zaveštavaočevom sposobnošću za rasuđivanje. Pre sačinjavanja sudskog zaveštanja, sudija je dužan da zaveštaocu objasni smisao zaveštanja u odnosu na njega i njegove naslednike i druga zainteresovana lica. Nakon toga sudija upozorava i skreće pažnju zaveštaoca da u zakonu postoje norme koje regulišu pitanje prava na nužni nasledni deo. Posle ovih radnji zaveštalac usmeno izlaže svoju poslednju volju u pogledu raspodele imovine. U toku izlaganja zaveštalac može se služiti odgovarajućim ispravama, dokumentima, podsetnikom. Usmenost izlaganja je bitan element forme zaveštanja. U slučaju da je zaveštalac gluvonem, o svoju poslednju volju daje preko tumača, a u slučaju da ne poznaje jezik, ovlašćeni sudski tumač će prevesti sudu izjavu na službeni jezik suda. Ukoliko zaveštalac insistira na unošenju odredbi koje su suprotne prinudnim propisima, moralu i dobrim običajima, a prethodno je sudija na to ukazao, sudija ima pravo da rešenjem odbije sačinjavanje sudskog zaveštanja. Zaveštalac ima pravo na žalbu. U toku iznošenja poslednje volje sudija ima pravo da pitanjima razjasni nejasna i kontradiktorna raspolaganja kako bi mogao precizno i jasno da izdiktira u zapisnik poslednju volju zaveštaoca. Prilikom sačinjavanja zapisnika, sudija treba da izjavu što vernije unese u zapisnik (da se drži zaveštaočevih reči). Zapisnik se sastoji od:

a) uvodnog dela (sadrži koji sud je sačinio zaveštanje, koji sudija je postupao, mesto sačinjavanja zapisnika, datum sačinjavanja zapisnika, ime zaveštaoca, način na koji je sud utvrdio njegov identitet, imena zaveštajnih svedoka i način utvrđivanja njihovog identiteta, ime sudskih tumača ukoliko ih je bilo, konstatuje se i na koji način je sudija utvrdio zaveštajnu sposobnost zaveštaoca, kao i upozorenja, činjenice i okolnosti koje mogu biti od bitnog značaja za punovažnost zaveštanja);

b) ostaviočevog zaveštanja;c) klauzule (kojom se konstatuju preduzete radnje prilikom sačinjavanja zaveštanja);d) potpis zaveštaoca;e) potpis zaveštajih svedoka;f) potpis sudije.

Postupak zaveštanja može biti:a) sudsko zaveštanje u slučaju kada je zaveštalac u stanju da ga pročita – Nakon sastavljanja

zapisnika koji nastaje tako što sudija glasno diktira zapisničaru sadržinu zaveštanja, sudija predaju spisak zaveštaocu. Zaveštalac čita zapisnik, daje primedbe izmene i dopune ukoliko ih ima. Nakon izmene, zaveštalac zapisnik potpisuje, punim imenom i prezimenom. Nakon toga sudija ispod klauzule stavlja svoj potpis i pečat;

b) sudsko zaveštanje u slučaju kada zaveštalac nije u stanju da ga pročita – Sudija zaveštaocu čita zaveštanje u prisustvu dva svedoka, nakon toga zaveštalac u njihovom prisustvu izjavljuje da je to njegovo zaveštanje i nakon toga se potpisuje. Posle potpisa zaveštaoca potpisuju se zaveštajni svedoci, tumač (ukoliko je učestvovao u postupku) i na kraju sudija ispod klauzule stavlja svoj potpis i pečat. U slučaju da ima više listova, oni se spajaju jemstvenikom i jemstvenik se pečati sudskim pečatom. Na svakom listu mora biti potpis zaveštaoca ili njegov rukoznak. Na zadnjem listu zaveštanja upisuje se ukupan broj listova od kojih se sastoji zaveštanje.

Nakon završetka postupka sudija pita zaveštaoca o načinu na koji će se čuvati zaveštanje. Zakon je u pogledu predavanja i čuvanja zaveštanja ostavio mogućnost zaveštaocu da svojeručno zaveštanje, pismeno zaveštanje pred svedocima i sudsko zaveštanje može poveriti na čuvanje nadležnom sudu u otvorenom ili zatvorenom omotu. Sud nakon prijema zaveštanja sačinjava zapisnik i zaveštanja stavlja u zaseban omot koji sud pečati i čuva odvojeno od ostalih sudskih spisa.

48. Konzularno zaveštanjeKozularno zaveštanje je javno, pismeno i redovno zaveštanje. Sačinjavati ga mogu državljani Srbije koji se zateknu u inostranstvu iz bilo kog razloga.Konzularno zaveštanje sačinjava se po pravilima koja važe za sastavljanje sudskog zaveštanja i sačinjava ga u zgradi diplomatsko konzularnog predstavništva konzularni predstavnik ili diplomatski predstavnik Srbije.Nakon sačinjavanja konzularnog zaveštanja, obaveza diplomatsko-konzularnog predstavništva je da o sastavljanju zaveštanja obavesti nadležan sud u Srbiji na čijoj teritoriji zaveštalac ima prebivalište (ako ga ima).

49. Međunarodno zaveštanjeNastao je još 1977. godine. Konvencijom je predviđeno da će testament biti punovažan u pogledu oblika, bez obzira u kome je sačinjen, na mesto gde se imovina nalazi i bez obzira na državljanstvo, mesto prebivališta ili boravišta lica koje sačini međunarodno zaveštanje. Ovakvom formom zaveštanja u našem pravu omogućeno je bilo kom državljaninu (koji su usvojili Konvenciju) da pod određenim uslovima može u našoj zemlji sačiniti punovažno zaveštanje. Međunarodno zaveštanje je javno, redovno i pismeno zaveštanje. Zaveštanje mora biti sačinjeno u pismenom obliku, može biti sačinjeno na bilo kom jeziku, rukom ili a neki drugi način. Ovlašćena lica za sačinjavanje međunarodnog zaveštanja:

a) sudija osnovnog suda;b) diplomatski ili konzularni predstavnik naše zemlje u inostranstvu;c) zapovednik broda i vojni starešina ranga komandira čete ili višeg, odnosno starešina

odvojenog odreda.Zaveštalac uz prisustvo dva svedoka i ovlašćenog lica izjavljuje da je sačinjeno pismeno njegovo zaveštanje i da je upoznat sa njegovom sadržinom. Nakon toga zaveštalac potpisuje zaveštanja, kao i svedoci i ovlašćeno lice istovremeno stavljaju potpis na zaveštanje. Ukoliko zaveštalac nije u mogućosti da zaveštanje potpiše, može ga potpisati i drugo lice, što ovlašćeno lice konstatuje na zapisniku. Ako se zaveštanje sastoji od više listova (koji moraju biti obeleženi brojevima), zaveštalac mora da potpiše svaki list. Obavezno u zaveštanje se unosi datum. Svedoci moraju biti poslovno sposobni i pismeni, kao i da razumeju jezik na kome je zaveštalac izjavio da je to njegovo zaveštanje. Da bi zaveštanje bilo punovažno svedoci ne mogu biti potomci zaveštaoca, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegovi preci i usvojioci, njegovi srodnici pobočni zaključno do četvrtog stepena srodstva, bračni dugovi ovih lica i bračni drug zaveštaoca. Nakon sačinjavanja zaveštanja ovlašćeno lice izdaje potvrdu, gde se upisuje i mesto gde zaveštalac želi da čuva međunarodno zaveštanje. Međunarodno zaveštanje se može opozvati. 50. Brodsko zaveštanjeSačinjava se samo u vanrednim situacijama (vanredno zaveštanje). Brodsko zaveštanje je javno i pismeno zaveštanje. Može se sačiniti samo na brodu koji plovi pod zastavom Srbije ili je usidren u stranoj luci, odnosno na otvorenom moru. Ukoliko se nalazi u našoj luci, potrebno je da je brod spreman za isplovljavanje, odnosno nema mogućnosti za ukrcaj ili iskrcaj putnika i posade. Prilikom sačinjavanja brodskog zaveštanja primenjuju se pravila za sačinjavanje sudskog zaveštanja. Važnost zaveštanja ograničena je rokom od 30 dana od dana povratka zaveštaoca u Srbiju. Ovlašćeno lice za sastavljanje zaveštanja je zapovednik broda.

51. Vojno zaveštanjeVojno zaveštanje je vanredno zaveštanje (smatra se redovim testametom u ratnim prilikama, predstavlja zamenu za sudsko zaveštanje). Može ga sačiniti lice na vojnoj dužnosti, odnosno komandir čete i drugi starešina jegvog ranga i više, kao i svaki starešina odvojenog odreda prema pravilima koja važe za sačinjavanje sudskog zaveštanja (sačinjava se samo u slučaju mobilizacije i rata). Vojno zaveštanje je javno i pismeno zaveštanje. Njegovo važenje je ograničeno na vreme od 60 dana od dana završetka rata ili 30 dana od dana prestanka mobilizacije. Vojn zaveštanje mogu sačiniti lica koja se nalaze na vojnoj dužnosti (vojnici, oficiri, dobrovoljci, vojni lekari, civilni lekari koji se nalaze na vojnoj dužnosti, medicinske sestre koje neguju ranjenike i drugi).

52. Usmeno zaveštanjeUsmeno zaveštanje (usmeni testament – testamentum nuncipativum exstraiudiciale) je zakonom propisani oblik testameta. Usmeno zaveštanje je izuzetni, privatni i privilegovani oblik testamenta. Da bi zaveštaje bilo punovažno, potrebo je da zaveštalac svoju usmenu volju izjavi pred tri istovremeno prisutna svedoka. Usmeni testament ima ograničenu važnost i prestaje da važi u roku od 30 dana od prestanka izuzetnih prilika u kojima je sačinjen. Prestankom važenja usmenog testamenta, lice može ponovo izjaviti svoju poslednju volj na bilo koji zakonom propisani način.Formalnost za valjanost usmenog zaveštanja je blaža u odnosu na redovna zaveštanja, jer se pravi u izuzetnim prilikama (u slučaju rata, poplava, epidemija, brodoloma, požara, iznenadna bolest i slično). Dali će ovako izjavljena volja biti punovažno zaveštanje, oceniće sud prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. U izuzetnim okolnostima, zaveštalac ne može da bira ni vreme, ni mesto, ni svedoke svog testamenta. Najvažniji uslov za ispunjenje zaveštanja je da svedoci imaju očuvano čulo sluha i da znaju jezik na kom zaveštalac izjavljuje svoju poslednju volju. Svedoci ne moraju biti pismeni, moraju imati čulo vida, moraju biti punoletni i potpuno poslovno sposobni.

53. Svedoci u testamentarnom pravuSvedoci u našem zaveštajnom pravu pojavljuju se u tri slučaja:

a) prilikom utvrđivanja identiteta zaveštaoca;b) prilikom sačinjavanja pojedinih oblika zaveštanja;c) prilikom proglašenja zaveštanja.

Testamentarni svedoci nemaju obavezu i dužnost svedočenja, jer se radi o principu dobrovoljog svedočenja (za razliku od svedoka u krivičnom i parničnom postupku, jer tamo svedoci moraju toj dužnosti i odazvati pod pretnjom prinudnog privođenja po nalogu suda).

54. Svedoci identitetaSvedoci identiteta imaju zadatak da pre sačinjavanja određenih oblika zaveštanja (sudsko, međunarodno, brodsko, kozularno i vojno zaveštanje) pomognu nadležnom organu da utvrdi identitet zaveštaoca. Prilikom utvrđivanja identiteta zaveštalac može posedovati ličnu ispravu sa fotografijom, a mora je posedovati i svedok. Ako zaveštalac poseduje ličnu ispravu sa fotografijom koja je važeća i koju je izdao nadležni državni organ onda je dovoljno da samo jedan svedok potvrdi identitet zaveštaoca. U slučaju da zaveštalac nema javnu ispravu sa fotografijom njegov identitet moraju posvedočiti dva svedoka. Svedoci mogu biti i poslovno sposobni srodnici zaveštaoca, koji kasnije mogu biti i naslednici. Nakon što potvrde identitet zaveštaoca, svedoci idetiteta potpisuju zapisnik, odnosno stavljaj svoj rukoznak (nije neophodno da su pismeni). Time se njihova uloga u sačinjavanju zaveštanja i završava. Njihovo dalje prisustvo nije potrebno.

55. Zaveštajni svedociZaveštajni svedoci moraju biti pismeni, punoletni i potpuno poslovno sposobni (izuzev kod usmenog zaveštanja, u kom slučaju svedoci ne moraju biti pismeni). Izuzetak je olografski (svojeručni testament) za čije sačinjavanje nisu potrebni zaveštajni svedoci. Bitan uslov postojanja zaveštajnih svedoka je kod alografskog (pisano zaveštanje pred svedocima) zaveštanja, međunarodnog zaveštanja i usmenog zaveštanja. Da bi neko lice moglo biti testamentarni svedok, potrebno je da ispuni opšta dva uslova:

a) da je punoletno;b) da je poslovno sposobno.

Poseban uslov zaveštajnih svedoka (kod sudskog, konzularnog, brodskog i vojnog zaveštanja) je da su pismena (da znaju da čitaju i da pišu). Takođe, moraju da razumeju i jezik na kojem se sastavlja testament. U slučaju usmenog zaveštanja zaveštajni svedoci ne moraju biti pismeni, ali moraj razumeti jezik zaveštaoca. Zaveštajni svedoci moraju ispunjavati još jedan uslov, a to je da nisu u srodničkom (krvnom, tazbinskom, građanskom) odnosu sa zaveštaocem.Ne mogu bit zaveštajni svedoci, niti mogu sačiniti zaveštanje po zaveštaočevom kazivanju u svojstvu sudije, odnosno ovlašćenog lica, ako se zaveštanje sačinjava po pravilima sudskog zaveštanja:

a) zaveštaočevi potomci;b) zaveštaočevi usvojenici i njihovi potomci;c) zaveštaočevi preci i usvojioci;d) zaveštaočevi srodici u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva zaključno, bračni

drugovi svih tih lica;e) zaveštaočev bračni drug.

To ne važi za usmeno zaveštanje.Kod usmenog zaveštanja zaveštajni svedoci imaju obavezu da bez odlaganja napismeno sastave zaveštaočevu poslednju izjavu volje i da je što pre predaju sudu, ili da je usmeno ponove pred sudom iznoseći pri tom kad je, gde i u kojim prilikama zaveštalac izrekao svoju poslednju volju.

56. Svedoci proglašenja zaveštanjaPrilikom proglašenja zaveštanja obavezno je prisustvo dva svedoka. Pored uslova da se radi o punoletnim licima koja imaju sposobnost za rasuđivanje zakonodavac nije postavio nikakve druge uslove. Kao svedoci proglašenja mogu se pojaviti i sudski zapisničar, sudski tumač ili bilo koji drugi radnik suda ili lice koje se zatekne u sudu u trenutku proglašenja zaveštanja. Ovaj oblik svedočenja je dobrovoljan.

57. Čuvanje zaveštanjaPod čuvanjem zaveštanja podrazumevamo čuvanje pismena o sadržini zaveštanja, odnosno čuvanje zaveštanja u objektivnom smislu. Čuvanje zaveštannja privatna je stvar zaveštaoca. Zakon o nasleđivanju ostavio je mogućnost zaveštaocu da zaveštanje može poveriti na čuvanje nadležnom sudu u otvorenom ili zatvorenom kovertu. Kad sud primi zaveštanje, o tome sačinjava zapisnik, stavlja u poseban omot koji se zapečati i čuva u sudu. Ukoliko zaveštalac sačini međunarodno zaveštanje, ovlašćeno lice pita zaveštaoca da li želi da da izjavu o čuvanje zaveštanja. Zaveštalac koji je sačinnio međunarodo zaveštanje, dužan je da kaže mesto gde želi da čuva zaveštanje i to mesto se beleži u potvrdi koju izdaje ovlašćeo lice.

58. Opozivanje zaveštanjaOstavilac ima mogućnost da izjavljenu volju opozove. Opozivom zaveštanja stavlja se van snage zaveštanje i poništavaju se sva pravna dejstva zaveštanja. Da bi opoziv bio pravosnažan, zaveštalac mora imati punu testamentarnu sposobnost. Pored toga mora postojati još i:

a) da postoji ozbiljna i stvarna namera da se zaveštanje opozove i stavi van snage;b) da je zaveštaočeva volja u pogledu opozivanja zaveštanja potpuno slobodna.

Opoziv zaveštanja je strogo lični akt. Zaveštalac se prava na opoziv ne može odreći, niti preneti na drugo lice. Zaveštanje bi bilo ništavo, kad bi zaveštalac unapred odrekao prava na opoziv zaveštanja. Opoziv zaveštanja mora biti izričit (vrši se davanjem izjave u bilo kom obliku u kome se zaveštanje može sačiniti) ili prećutan (neformalan oblik zaveštanja, a postoji u slučajevima raspolaganja idividualo određenim stvarima ili pravom). Zaveštanje se može opozvati pravljenjem novog zaveštanja. Prilikom sačinjavanja novog zaveštanja, zaveštalac nije vezan oblikom i formom prethodnog zaveštanja. Zaveštalac može opozvati zaveštanje i njegovim uništenjem. U ovom slučaju mora postojati jasna volja zaveštaoca da zaveštanje opozove uištenjem. Nakon opoziva zaveštanja, zaveštalac nije u obavezi sačinjavanja novog zaveštanja.Ostavilac može za života raspolagati svojom zaveštanom imovinom i putem ugovora o raspodeli imovine za života i ugovora o doživotnom izdržavanju. Ugovori imaju jaču pravnu snagu od zaveštanja. Ugovorom o doživotnom izdržavanju može se opozvati testament, ali testamentom se ne mže oduzeti važnost ugovora o doživotnom izdržavanju.

59. Apsolutna (potpuna) ništavost zaveštanjaPotpuno ništavo može biti zaveštanje iz sledećih razloga:

a) ako je njegova sadržina protivna propisima, javnom poretku ili dobrim običajima;b) ako je zaveštanje sačiilo lice koje nije naršilo 15 godina života ili ako je sačinilo lice koje

je zbog nesposobosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti;c) ako je zaveštanje falsifikovano.

60. Relativna (delimična) ništavost zaveštanjaRelativno ništavo je zaveštanje kada je neka od odredbi zaveštanja ništav, stim da njena ništavost ne utiče na ostale odredbe zaveštanja koje ostaju na snazi. Ništava je svaka odredba koja je suprotna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Ništava je odredba u zaveštanju:

a) kojom ostavilac određuje naslednika svom nasledniku (fideikomisarna klauzula);b) kojom ostavilac zabranjuje nasledniku raspolaganje nasleđenom;c) kojom ostavilac zabranjuje deobu nasledstva bez obzira dali se radi o privremenoj ili trajnoj

zabrani.Kod sudskog, konzularnog, međunarodnog, brodskog ili vojnog zaveštanja ništave su odredbe kada zaveštalac nešto ostavlja u nasleđe sudiji, ovlašćenom licu koje postupa kao organ prilikom sačinjavanja zaveštanja, precima, potomcima, braći ili sestrama ili bračnim drugovima ovih lica. Kod testamentalnih svedoka situacija je ista. Kod usmenog zaveštanja ništave su odredbe kada zaveštalac ostavio nešto svedocima zaveštanja, njihovim potomcima, njihovim precima, njihovim pobočnim srodnicima zaključno sa četvrtim stepenom srodstva, bračnim drugovima svih ovih lica, kao i bračnim drugovima svedoka. Odredbe u zaveštanju su ništave iz razloga zloupotrebe činjenice prisustva svedoka prilikom sačinjavanja zaveštanja kao i uticaj na sadržinu zaveštanja. Zaveštanje u slučaju ništavosti smatramo zaveštanjem koje nikada nije bilo sačinjeno. Nakon poništenja zaveštanja doći će do nasleđivanja na osnovu zakona. Nesavestan zaveštajni naslednik vraća sve nasleđeno, a savestan zaveštajni naslednik vraća samo deo nasleđene imovine, koju je posedovao u trenutku saznanja za ništavost zaveštanja.

61. Osnov nužnog delaNužni deo (legitima portio) je zakonom određeni deo ostavine, kojim ostavilac ne može slobodno raspolagati, pošto na taj deo po zakonu imaju pravo nužni naslednici (uprkos propisa o zakonsko i zaveštajom nasleđivanju). Nuži deo je oblik putem kojeg se vrši ograničavanje slobode testiranja.Nužni deo znači isključenje slobode testiranja u pogledu određenog dela zaostavštine u slučaju da postoje određena lica iz reda kruga evetualnih zakonskih naslednika.Ustanova nužnog naslednog prava ogleda se:

a) u zaštiti interesa porodice kao baze društvenog uređenja;b) u osiguranju osnovnih životnih sredstava najbližim ostaviočevim srodnicima;c) u nužnosti osiguranja životnih sredstava onim ostaviočevim srodnicima koji su nesposobni za

privređivanje, a koje je ostavilac za života izdržavao, pa bi ostavljeni nužni deo imao značenje naknade za to izdržavanje.

Nuži naslednici su posebno zaštićeni zakonski naslednici, jer ih ostavilac ne može svojevoljno bez zakonskog razloga lišiti njihovih prava na određeni deo zaostavštine, sem u slučajevima kada to zakon dozvoljava i propisuje.

62. Šema nužnih naslednika u pravu SrbijeKrug nužnih naslednika:

a) prva grupa: ostaviočeva bračna i vanbračna deca, usvojenici i nasciturus i njihovi potomci, ostaviočevi roditelji i ostaviočev bračni drug;

b) druga grupa: usvojilac iz nepotpunog usvojenja, ostaviočeva braća i sestre (ali ne i njihovi potomci), ostaviočevi dede i babe i ostaviočevi ostali preci;

63. Uslovi za sticanje svojstva nužnog naslednikaNuži nasledik može biti samo onaj koji je po zakonskom redu nasleđivanja pozvan na nasleđe. Uslov za sticanje prava na nužni deo je:

a) trajna nesposobnost za rad (lica koja su zbog svog stanja zdravlja nesposobna da ostvaruju zaradu);

b) nedostatak nužnih sredstava za život.

64. Veličina nužnog delaNuži deo potomaka, usvojenika i njegovih potomaka i ostaviočevog bračnog druga je polovina, a nužni deo ostalih nužnih naslednika je trećina dela koji bi svakom od njih pripao po zakonskom redu nasleđivanja. Veličina nužnog dela izračunava se kada se najpre utvrdi deo nasleđa koji bi konkretno lice nasledilo, da nema zaveštanja, kao redovni zakonski naslednik, uzimajući u obzir sva lica koja se u konkretnom slučaju, paralelno sa licem koji ima prava na nužni deo, pojavljuju kao zakonski naslednici po redovnom zakonskom redu, uzimajući u obzir mogućnost povećanja, odnosno smanjenja naslednog dela lica koja bi se pojavljivala kao zakonski naslednici.

65. Pravna priroda prava na nužni deoOstavilac može nužni deo ostaviti u novcu, realnom ili suvlasničkom idealnom delu ili legatu. Ovim načinom ostavilac određuje pravnu prirodu nužnog dela. Novčanu protivvrednost nužnom naslediku duguju svi zaveštajni naslednici i isporukoprimci srazmerno delu zaostavštine koju su dobili, ako iz zaveštanja ne sledi što drugo. Nužni naslednik mora opravdati zahtev da mu sud odredi nužni deo u realnom obliku.Pravna priroda nužnog dela prvenstveno se određuje u zaveštanju, ako to nije učinjeno, onda o nužnom delu govorimo kao obligacionom pravu koje izuzetno na zahtev nužnog naslednika može biti i stvarno pravo.

66. Isključenje iz prava na nužni deoNužni zakonski red regulisan je imperativnim normama, odnosno ne može da menjati svojom voljom, dakle, ne može nikakvim raspolaganjem okrnjiti nužni deo koji pripada nužnim nasledicima, sem ako bi ostavilac iz zakonom predviđenih razloga isključio nužnog naslednika iz nasleđa.Zaveštalac može isključiti iz nasleđa nužnog naslednika:

a) koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega (ako se uvredljivo i grubo odnosio prema zaveštaocu);

b) ako je umišljajno učinio krivično delo (za koje je pravosnažno osuđen) prema zaveštaocu, njegovom detetu, bračnom drugu ili roditelju;

c) ako se odao neradu i nepoštenom životu (prostitucija, kockanje, pijanstvo, prosjačenje, narkomanija).

Isključenje može biti:a) potpuno (smatra se da je isključeni umro pre ostavioca);b) delimično (ne gubi svojstvo naslednika, samo mu pripada manji nužni deo).

Ukoliko je volja ostavioca da konkretnog nužnog naslednika isključi iz nasleđa, to se mora učiniti u zakonom određenoj formi – zaveštanjem. Razlozi za isključenje iz prava na nužni deo moraju postojati u vreme ostaviočeve smrti. Isključenje iz nasleđa odnosi se i na zaveštanje i na ugovor o poklonu.

67. Lišenje prava na nužni deoAko je potomak na nužni deo prezadužen ili je rasipnik, zaveštalac ga može u celini ili delimično lišiti nužnog dela u korist potomaka (koji je maloletan ili punoletan, ali je nesposoban za privređivanje) lišenog. Lišenje mora biti učinjeno u formi potrebnoj za zaveštanje. Posledica lišenja u odnosu na lišeno lice je nemogućnost ostvarenja prava na nuži nasledni deo u meri i na način kako je to odredio zaveštalac. Zaveštalac potpuno lišava nužnog naslednika u kom slučaju se smatra da je nužni naslednik umro.

68. Naslednopravni ugovoriUgovor kao dvostrani pravni posao vrlo često se pojavljuje u imovinskopravnim odnosima među fizičkim licima. Naše pravo prihvata i dozvoljava postojanje ugovora u odnosu na pravni položaj naslednika i deobu nasledstva, i to:

a) ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života;b) ugovor o doživotnom izdržavanju.

69. Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za životaUstupanje i raspodela imovine za života predstavlja način na koji su porodice koje su živele u seoskim domaćinstvima vršile prenos i podelu domaćinstva kroz istoriju. Glava porodice u patrijarhatu imao je pravo još za života da svojom voljom i dogovorom odredi na koji način će imovina njegove porodične zajednice biti raspodeljena. Raspodela i ustupanje potomcima i nekim drugim srodnicima mogla je biti uslovljena izdržavanjem, plodouživanjem i slično.

70. Pravne posledice postojanja ugovora o raspodeli imovinePravne posledice postojanja ugovora o raspodeli imovine za života su:

a) imovina ne ulazi u zaostavštinu ustupioca;b) potomci kojima je ustupilac razdelio imovinu za života ne odgovaraju za njegove dugove,

ukoliko ugovorom drugačije nije određeno.Sačinjavanje ovakvog ugovora za života ostavioca može dovesti do izbegavanja vraćanja dugova ustupioca. Izuzev u slučaju kada je ustupilac ustupio nepokretnost na kojoj je upisana hipoteka, potomak odgovara za ustupiočeve dugove. Hipotekarni poverilac ima pravo naplate potraživanja iz založene nepokretnosti bez obzira na to dali je nepokretnost ostala u svojii dužnika (ustupioca) ili je prešla u svojinu trećem licu (potomak ustupioca). U svim ostalim slučajevima ustupiočevi poverioci mogu pobijati ustupanje i raspodelu po opštim pravilima koja važe za pobijanje dužnikovih pravnih radnji (Actio Pauliana).

71. Ugovor o doživotnom izdržavanjuUgovor o doživotom izdržavanju je ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određeih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.Doživotno izdržavanje može nastati na više načina:

a) putem zaveštanja;b) ustupanjem i raspodelom imovine za života;c) zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju.

Ugovor o doživotnom izdržavanju smatra se zaključenim u trenutku kada su stranke postigle saglasnost oko bitnih elemenata ugovora. Bitni elementi su:

a) određena davanja i činjenja koja duguje davalac izdržavanja;b) određene stvari i pruga prava koja duguje primalac izdržavanja;c) forma ugovora (forma ad solemnitatem).

Ugovor o doživotnom izdržavanju može sačiniti svako lice, kao i sud. Pre nego što overi ugovor, sudija je dužan da stranama pročita ugovor i upozori ih na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu i da se iz nje ne mogu namiriti nuži naslednici. Nakon toga ako strane pristanu na ugovor, one ga potpisuju, sudija konstatuje da je strane upozorio na posledice ugovora, potpisuje ugovor i stavlja pečat suda, overavajući isti.

72. Pojam i forma ugovora o doživotnom izdržavanjuUgovor o doživotom izdržavanju je ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određeih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.Ugovor o doživotnom izdržavanju podleže opštim načelima:

a) načelo savesnosti i poštenja;b) načelo zabrane zloupotrebe prava;c) načelo dužnosti ispunjenja obaveza.

Ugovor o doživotnom izdržavanju je obligacioni ugovor sui generis, bez obzira a to što on proizvodi određene naslednopravne efekte, gde se prenos svojine samo odlaže do smrti primaoca izdržavanja. Zaključuju se s obzirom na posebna svojstva ugovorača – intuitu personae, jer su primaocu doživotnog izdržavanja veoma bitna lična svojstva davaoca izdržavanja, kao i poverenje u lice sa kojim će zaključiti ugovor. Ugovor o doživotnom izdržavanju je strogo formalan ugovor koje karakteriše konsensualnost, odnosno ugovor nastaje kada su se ugovarači saglasili o njegovoj sadržii (bitnim elemetima) i o tome sastavili pismenu ispravu koja mora biti overena od sudije. Ugovor o doživotnom izdržavanju je teretan ugovor. Teretnost ugovora ogleda se u tome da svaki od ugovarača prima naknadu za ono što daje drugom ugovaraču, odnosno trećem licu. Davalac izdržavanja obezbeđuje primaocu izdržavanja ili trećem licu potrebna sredstva za život, odnosno ulaže potrebna sredstva za obradu njegovog imanja, a za uzvrat dobija jedan deo ili celu imovinu primaoca izdržavanja. Zaključenjem ugovora o doživotom izdržavanju nastaju obaveze za oba ugovarača, tako da se radi o dvostrano obaveznom ugovoru. Svaki od ugovarača obavezan je a izvršenje određenih radnji, odnosno činidbi koje su preedviđene ugovorom.

73. Subjekti i predmet ugovora o doživotnom izdržavanjuSubjekti ugovora o doživotnom izdržavanju su ugovornici:

a) primalac izdržavanja – Može biti svako fizičko lice. Primaoci izdržavanja su najčešće stara i bolesna lica koja sebi na drugi način ne mogu da obezbede izdržavanje, ali i mlađa lica sa hendikepom. Primalac izdržavanja može biti maloletnik ili lice lišeno poslovne sposobnosti (u njihovo ime ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuju njihovi roditelji ili staralac uz odobrenje organa starateljstva). Pravno lice ne može zaključiti ugovor u svojstvu primaoca izdržavanja. Primalac izdržavanja mora imati imovinu, ako nema imovine, on nema šta da prenese svojinu davaoca izdržavanja kao naknadu za izvršenu obavezu izdržavanja davaoca izdržavanja prema njemu. Na strani primaoca izdržavanja može se pojaviti i više lica (to su najčešće supružnici);

b) davalac izdržavanja – Može biti svako poslovno sposobno fizičko lice i pravno lice. Poslovno nesposobno lice ne može se pojaviti u ulozi davaoca izdržavanja, jer takvo lice nije u mogućnosti da primaocu izdržavanja obezbedi sve što je potrebno za njegovu egzistenciju i da se brine o njegovoj imovini i ličnosti. U ulozi davaoca izdržavanja može se pojaviti i maloletnik, ali sa odobrenjem organa starateljstva (bez odobrenja organa starateljstva ugovor je ništav). U ulozi davaoca izdržavanja mogu se pojaviti i pravna lica koji se u okviru svog zanimanja, delatnosti staraju o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i slično), ali samo uz prethodnu saglasnost nadležnog organa starateljstva. Na strani primaoca izdržavanja mogu se pojaviti više lica (to su najčešće supružnici);

c) treće lice – Onaj koji otuđuje svoju imovinu je primalac izdržavanja. Doživotno izdržavanje se može ugovoriti i u korist trećeg lica. Ugovorom u korist trećeg lica obevezuje se jedan ugovornik (promitent) drugom ugovorniku (promisaru, stipulantu) da će određenu čiidbu izvršiti nekom trećem licu (korisniku, beneficijaru), iako to treće lice nije saugovornik i ne učestvuje ni na koji način u zaključenju ugovora. Za treće lice karakteristično je da nije ugovorna strana i da može biti poslovno nesposobno lice, pa čak i zametak.

Predmet ugovora o doživotnom izdržavanju je dvostrano obavezan ugovor. Zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju nastaju obaveze za oba ugovarača. Svaki od njih je obavezan na izvršenje određenih radnji, odnosno činidbi koje su predviđene ugovorom. Primalac izdržavanja obavezuje se da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina određenih telesnih stvari (pokretnih i nepokretnih) ili prenos nekog drugog imovinskog prava (novčana potraživanja, autorska prava i slično), dok se davalac izdržavanja obevzuje da primaoca izdržavanja izdržava i da se brine o njemu do kraja života i da ga posle smrti sahrani. Predmet ugovora mogu biti samo one pokretne i nepokretne stvari koje su jasno označene u ugovoru. Ima pokretnih stvari, koje se po svojoj nameni služe nepokretnim (traktor, traktorska prikolica, radna stoka). Ove stvari moraju biti jasno i precizno određene u ugovoru. Obaveza davaoca izdržavanja nejčešće obuhvata činjenja i davanja potrebna za održavanje života primaoca izdržavanja, jer primalac izdržavanja takve potrebe najčešće ne može zbog starosti i bolesti sam sebi da obezbedi (u pogledu ishrae, odevanja, stanovanja, ostalih ličnih i klturnih potreba, potreba nege i lečenja). Moguće je da davalac izdržavanja preuzme i druge obeveze (obrada poljoprivrednog zemljišta, isplata dugova i slično). Zasnivanje zajednice života (zasnivanje zajedničkog stanovanja u istoj kući sa davaocem izdržavanja, ili u različitim kućama, ali na istom imanju) može se pojaviti kao predmet obaveze, ali nikako kao jedini predmet ugovora.

74. Pravna priroda ugovora o doživotnom izdržavanjuPravna priroda ugovora o doživotnom izdržavanju ogleda se u elementima aleatornosti ugovora na sreću, pošto se kod njega na jednoj ili obe strane ugovora određena korist, koja u zavisnosti od nekog neizvesnog budućeg događaja ili sreće, može naknadno da se pokaže kao gubitak i time se ugovorne stranke svesno i voljno podvrgavaju posledicama odstupanja od načela ekvivalentnosti njihovih međusobnih činidbi, pa se ne može tražiti njegovo poništenje pozivom na načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja. Unapred se ne može znati koliko će dugo živeti primalac izdržavanja i dokle će trajati obaveza davaoca izdržavanja i dali će vrednost ukupno izvršenog izdržavanja biti jednak, veća ili manja od vrednosti imovine primaoca izdržavanja, koja će mu pripasti posle njegove smrti.

75. Raskid ugovora o doživotnom izdržavanjuUgovor o doživotnom izdržavanju može prestati i pre smrti primaoca izdržavanja – raskidom. Ugovor se može raskinuti:

a) sporazumno – Do sporazumnog raskida ugovora najčešće dolazi onda kada ispunjenjem ugovora ne postiže cilj koji su ugovorici imali u vidu ili im više ne odgovara način izvršavanja. Međutim, sporazumni raskid ugovora ima povratno dejstvo, što ima za posledicu da su stranke dužne uzajamno vratiti sve ono što su primile na osovu ugovora do tog trenutka;

b) sudskom odlukom:- raskid ugovora zbog poremećenih odnosa – Ako se međusobni odnosi ugovarača

poremete do nepodnošljivosti (svađa, tuča i slično), stvoren je uslov da bilo koja strana zahteva raskid ugovora;

- raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti – Do promene prilika može doći kako na strani primaoca izdržavanja, tako i na strani davaoca izdržavanja, a razlozi za to mogu biti različiti. Pod uticaj promenje prilike najčešće dolazi zbog obaveze davaoca izdržavanja, nego obaveze primaoca izdržavanja, zbog toga što ispunjavanje davaočeve obaveze često traje godinama, dok se obaveze primaoca ispunjava odjednom, i to odmah nakon zaključenja ugovora ili posle primaočeve smrti. Posle zaključenja ugovora može nastupiti ozbiljno i trajno pogoršanje zdravlja davaoca izdržavanja ili članova porodice zbog čega davalac izdržavanja neće moći da ispunjava svoje obaveze prema primaocu. Promenjene okolnosti mogu biti i zaključenje braka primaoca izdržavanja, uništenje stvari (pokretne ili nepokretne) usled požara, poplave, zemljotresa i slično;

- raskid ugovora zbog neispunjenja – Kada se obaveze davaoca izdržavanja koje je ugovorom preuzeo prema primaocu izdržavanja ne izvršavaju u dužem periodu, zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju gubi svrhu i smisao postojanja. Ako dužnik nije ispunio samo neznatni deo obaveze, poverilac može zahtevati samo ispunjenje obaveze i naknadu štete;

- raskid ugovora po sili zakona – Izvršavanje obaveze od strane davaoca duže traje, te je moguće da on u toku izvršavanja umre. Posle smrti davaoca izdržavanja njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako pristanu. Ako oni ne pristanu na produženje ugovora, ugovor se raskida i ne mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje. Ako su davaoca izdržavanja nasledila lica koja nisu njegov bračni drug ili njegovi potomci, ugovor po zakonu prestaje, ali ti naslednici mogu preuzeti obavezu (sa zaključenjem novog ugovora o doživotnom izdržavanju).

76. Odgovornost davaoca za dugove primaoca izdržavanjaDavalac izdržavanja ne odgovara posle smrti primaoca izdržavanja za njegove dugove, ali se može ugovoriti da će određenim poveriocima odgovarati za njegove postojeće dugove. S obzirom na okolnost da imovinu na koju se odnosi ugovor o doživotnom izdržavanju davalac izdržavanja ne stiče kao naslednik svog ugovarača već kao njegov singularni sukcesor, on ne odgovara za njegove dugove, ako to nije izričito ugovoreno. Međutim, davalac izdržavanja odgovara stvarno pravno, odnosno nekretninama obuhvaćenim ugovorom, ako su one na primer opterećene hipotekom.Odgovornost davaoca izdržavanja za dugove otuđivaoca imovine može se ogledati kao preuzimanje ispunjenja duga ili kao preuzimanje duga. U slučaju preuzimanja ispunjenja duga, otuđivalac imovine ne prestaje biti dužnik, tako da odgovornost za dugove prelazi na njegove naslednike, ako dugovi ne budu isplaćeni za njegovog života, dok u slučaju preuzimanja duga otuđivalac imovine prestaje biti dužnik, a davalac izdržavanja stupa na mesto dužnika i postaje novi dužnik u odnosu prema poveriocu otuđivaoca imovine.Pod pojmom postojeći dugovi podrazumevaju se oni koji postoje u vreme zaključenja ugovora, jer davalac izdržavanja nije odgovoran za dugove koji kasnije nastanu i njegova odgovornost vredi samo prema onim poveriocima koji su u ugovoru navedeni.

77. Ništavost ugovora o doživotnom izdržavanjuUgovor o doživotom izdržavanju ništav je:

a) ako nije poštovana forma za njegovo zaključenje (pismena i javna forma – određeni redosled radnji pri zaključenju ugovora);

b) u slučaju kada je davalac izdržavanja fizičko ili pravnno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti i stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolice, agencije i slično), ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva;

c) kada zahtev za poništenje mogu staviti naslednici ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja (Pravo naslednika primaoca izdržavanja da traže poništaj ugovora zbog ništavosti je rok od jedne godine, od dana saznanja za ugovor, i rok od tri godine od smrti primaoca izdržavanja.);

d) kada je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen u cilju izigravanja prava budućih naslednika – nedopuštena pobuda (primalac izdržavanja nema stvarne potrebe za zaključenjem ugovora – dobrog je materijalnog stanja, zdrav i slično, a davalac izdržavanja je star, nema materijalnih sredstava, lošeg zdravstvenog stanja i slično);

e) na osnovu Zakona o obligacionim odnosima (predmet obaveze je nemoguć, nedopušten, neodrediv, ne postoji osnov, zbog nesporazuma, ako je ugovor zaključen od strane potpuno poslovno nesposobnog lica i slično)

78. Naslednička zajednicaNaslednička zajednica je skup svih univerzalnih naslednika bez obzira na osnov nasleđivanja, koji su postali naslednici trenutkom smrti ostavioca. Nakon formiranja nasledničke zajednice, pa do deobe nasledstva među naslednicima, osnovnom rešenja o nasleđivanju, postoji zajednica:

a) u užem smislu (naslednici zajednički i faktički upravljaju nasleđem);b) u širem smislu (nastaje donošenjem pravosnažnog rešenja o nasleđivanju od strane

ostavinskog suda kojim se određuje veličina naslednog dela svakog od naslednika – suvlasnici).

Ukoliko o načinu upravljanja nasledstvom ne postoji saglasnost među naslednicima, oni imaju pravo da zatraže od suda da postavi upravitelja zaostavštine. Pre postavljanja zaostavštine, sud će svakom nasledniku dati deo zaostavštine na upravljanje do deobe zaostavštine. Upravitelj zaostavštine imenova od strane suda ima pravo raspolaganja stvarima i pravima iz zaostavštine radi isplate troškova ili otklanjanja i sprečavanja nastanka štete na zaostavštini do njene deobe. Za upravitelja zaostavštine sud može postaviti treće lice, ali može postaviti i nekog od naslednika.

79. Deoba nasledstvaDeobu nasledstva mog zahtevati samo naslednici ostavioca, ne i treća lica. Ovo pravo ne zastareva. Svaki ugovor kojim se naslednik odriče da zahteva deobu, ništav je. Deoba nasledstva je ovlašćenje naslednika da izjavom svoje volje okonča nasledničku zajednicu formiranu otvaranjem nasleđa iza ostavioca, na način da osnovom rešenja o nasleđivanju stekne realni deo stvari i prava iz zaostavštine.Naslednička zajednica može se formirati samo u slučaju postojanja više naslednika. Ukoliko postoji samo jedan naslednik, onda se zajednica ne formira. Nako donošenja rešenja o nasleđivanju, svakom nasledniku pripada određeni deo iz zaostavštine. Da bi svako od naslednika dobio svoj nasledni deo, potrebno je izvršiti deobu nasledstva. Deoba može biti izvršena vansdskim sporazumom ili u slučaju spora, sanasledici mogu zahtevati deobu sudskim putem. Ugovor o deobi mora biti zaključen u pisanoj formi, a potpisi ugovarača moraju biti overeni u sudu. Ukoliko sanaslednici sačine sporazum pre dosnošenja rešenja o nasleđivanju, ovaj ugovor neće imati pravnu sagu pre donošenja rešenja, jer se u rešenju o nasleđivanju utvrđuje kojim licima pripada pravo na nasleđe. U slučaju, ako u postupku za raspravljanje zaostavštine svi naslednici sporazumno predlože način deobe zaostavštine, sud je u obavezi da ovakav sporazum unese rešenje o nasleđivanju. Ukoliko naslednici ne mogu postići sporazum, sud će sprovesti sudsku deobu. Bilo koji naslednik može podneti predlog za deobu. Ako se vrši deoba nepokretnosti, cepa se zemljište parcele, zgrada se deli po horizontali ili vertikali, odvajaju se zasebne građevinske celine. Kada se deli stoka, iz krda se izdvajaju pojedina goveda i slično.

80. Pojam i predmet ostavinskog postupkaVanparnični postupak u kojem sud raspravlja zaostavštinu ostavioca naziva se ostavinski postupak. Tokom ostavinskog postupka sud preduzima niz pravnih radnji koje imaju cilj utvrđivanje naslednopravnih posledica nakon smrti ostavioca. Najvažniji deo ostavinskog postupka je ostavinska rasprava koji vodi ostavinski sud.Najvažniji cilj ostavinskog postupka je prenos prava i obaveze ostavioca na njegove naslednice. Kako bi cilj bio ispunjen, potrebno je:

a) utvrditi ko su naslednici ostavioca i koji je pravi odnos za njihovo pojavljivanje;b) utvrditi sastav zaostavštine ostavioca;c) zaštititi prava naslednika;d) doneti rešenje o nasleđivanju kojim se imenuju naslednici i utvrđuje veličina njihovog

naslednog dela i ostala prava i obaveze u odosu na ostaviočevu zaostavštinu.Ostavinskim postupkom na najbolji način štite se i prava i interesi poslovno nesposobnih lica i nestalih lica koja se pojavljuju kao naslednici iza ostavioca.

81. Razlike između parničnog i ostavinskog postupkaPokretanje parničnog postupka inicira stranka koja smatra da je neko njeno građansko pravo povređeno ili ugroženo pojavljujući se u ulozi tužioca u sporu. Ostavinski postupak se pokreće od strane suda, po službenoj dužnosti (ex officio), čim nadležni sud sazna za činjenicu delacije (Ostavinski sud dobija od nadležnog matičara smrtovnicu i po tome sam pokreće postupak za raspravljanje zaostavštine. Moguće je da sud i na drugi način sazna za delaciju (Ako sama zainteresovana strana (naslednik, legatar, izvršilac testamenta, poverilac ili neko drugo lice) podnese relevantne dokaze o smrti ostavitelja. Aktivnost zainteresovanih lica predstavlja samo obaveštavanje suda o pravno relevantnim činjenicama za pokretanje postupka, a u samom pokretanju postupka odlučuje uvek ostavinski sud (pre nego što pokrene postupak, sud može zatražiti dodatne dokaze, izvršiti određene provere službenim putem i slično).). Na vođenje parničnog postupka utiču i stranke u postupku (parnica će biti okončana odricanjem od tužbenog zahteva ili povlačenjem tužbe). Ostavinski sud vodi pokrenuti postupak do kraja, do donošenja ostavinskog rešenja. Radnje stranaka ne mogu dovesti do okončanja ostavinskog postupka, šta više stranke ne mogu uticati na tok ostavinskog postupka.Pribavljanje i donošenje dokaza u parnici po pravilu je predviđeno parničnim strankama. U ostavinskom postupku sud donosi odluku na osnovu rezultata celokupnog raspravljanja imajući u vidu kako dokaze koje su stranke podnele, tako i dokaze koje je sam sud pribavio službenim putem. Ostavinsko rešenje može se zasnivati na dokazima koji nisu izvedeni pred sudom koji je rešenje doneo. Moguće je da odluku donese sudija koji uopšte i nije vodio ostavinsku raspravu. U ostavinskom postupku važi načelo posrednosti. Razlog ovog značajnog ostupanja od pravila neposrednosti koje važi u parničnom postupku, uslovljeno je potrebom ekonomičnosti i efikasnosti ostavinskog postupka, koji se zasniva na nespornosti činjeničnog stanja među strankama, a i činjenicom da odluka ostavinskog suda uvek može biti korigovana u parničnom postupku (parnični postupak je korektivni postupak za raspravljanje zaostavštine). U ostavinskom postupku sud može doneti odluku i bez usmenog obraćanja stranaka, dovoljno je da stranke svoje izjave i zahteve upute sudu u odgovarajućoj pismenoj formi. U ostavinskom postupku moguće je da se stranke uopšte ne pojave, bilo da radnje preuzimaju samo u pisanom obliku ili putem punomoćnika. Ostavinski sud svoju odluku nikada ne donosi u obliku presude već uvek u obliku rešenja. Moguće je da ostavinski sud svoju odluku bazira na presudi parničnog suda (kad je u toku ostavinskog postupka među strankama bilo sporno neko činjenično pitanje, pa ih je ostavinski sud uputio na parnicu), ali i u tom slučaju doneće rešenje o nasleđivanju. Ostavinski postupak ima za cilj da utvrdi činjenično stanje koje je postojalo u trenutku delacije i da na osnovu toga utvrdi nasledna prava svih lica koja ostvaruju neke koristi iz zaostavštine.

82. Nadležnost i sastav ostavinskog suda Za raspravljanje zaostavštine lica koje je u času smrti imalo prebivalište u R. Srbiji, a koje je srpski državljanin, u pogledu nepokretne imovine koja se nalazi u Srbiji i u pogledu pokretne imovine, bez obzira gde se to nalazi, isključivo je nadležan sud u Srbiji. U slučaju ako ostavilac poseduje nepokretnosti u inostranstvu, raspravljanje zaostavštine provodi sud države u kojoj se nepokretnost nalazi (teritorijalni princip) (isto tako naš sud je nadležan za raspravljanje zaostavštine u slučaju nepokretnosti u našoj državi stranog državljanina). Ostavinski postupak sprovodi redovni sud opšte nadležnosti (osnovni sud). Ostavinski postupak vodi sudija pojedinac.Osnov za utvrđivanje mesne nadležnosti suda je činjenica postojanja prebivališta. U slučaju da ostavilac u trenutku smrti nije u našoj zemlji imao prebivalište, mesno je nadležan sud u kojoj je ostavilac imao boravište. Ako ostavilac nije imao ni prebivalište, ni boravište, a naš je državljanin, mesno je nadležan sud na čijoj teritoriji se nalazi pretežni deo njegove zaostavštine. Ako se mesna nadležnost ne može utvrditi osnovom nijednog od pravila, odluku o mesnoj nadležnosti doneće Vrhovni Kasacioni sud.Funkcionalna nadležnost zasnovana je na principu da ostavinski postupak vodi i odluke donosi sudija pojedinac. Sve predloge i izjave učesnika, osim izjave o odricanju od nasleđa, mogu uzimati na zapisnik i stručni saradnici u sudu. U ostavisnskom postupku sud nikada ne sudi u veću.

83. Pokretanje ostavinskog postupkaOstavinski postupak pokreće se po službenoj dužnosti. Nadležni sud odmah nakon saznanja činjenice delacije nekog lica ili činjenice proglašenja nestalog lica za umrlo, pokreće postupak za raspravljanje zaostavštine. O činjenice smrti sud može biti obavešten na više načina:

a) od strane matičara (nakon izdavanja isprave o činjenici smrti nekog lica u roku od 30 dana);b) od strane suda (ukoliko se donese rešenje u slučaju da nestalo lice bude proglašeno za umrlo);c) od strane zainteresovanih lica (naslednika, legatara, poverioca i dužnika ostavioca).

Ostavinski postupak se pokreće na osnovu donošenja odgovarajućih pismenih isprava (smrtovnica, izvod iz matične knjige umrlih ili rešenje o proglašenju nestolga lica za umrlo).

84. SmrtovnicaSmrtovnica koju izdaje matičar predstavlja javu ispravu u koju se, pored čijenice smrti, unosi i čitav iz drugih podataka koji su od značaja za vođenje postupka raspravljanja zaostavštine umrlog.U smrtovnicu se unose podaci:

a) lično ime umrlog;b) lično ime jednog od roditelja umrlog;c) zanimanje;d) datum rođenja;e) državljanstvo umrlog;f) prezime koje su nosili pre stupanja u brak (ako su bili u braku);g) dan, mesec, godinu, mesto, čas smrti;h) mesto u kome je umrli imao prebivalište, odnosno boravište;i) lično ime bračnog druga, datum rođenja, zanimanje, prebivalište, odnosno boravište

bračnog druga umrlog;j) lična imena bračne, vanbračne i usvojene dece, datum rođenja, prebivališta, odnosno

boravišta bračne, vanbračne i usvojene dece;k) ostale srodnike koji bi mogli biti pozvani na nasleđe;l) približnu vrednost nepokretne imovine;m) približnu vrednost pokretne imovine;n) mesto gde se nalazi imovina koju je umrli ostavio;o) imovinu za čije držanje, čuvanje ili prijavljivanje postoje posebni papiri (npr. oružje);p) dali ima gotovog novca, hartija od vrednosti, dragocenosti, štednih knjižica ili drugih

važnih isprava;q) dali je umrli ostavio dugove i koliko;r) dali je umrli ostavio pismeni testament ili ugovor o doživotom izdržavanju ili

sporazum o ustupanju i raspodeli imovine za života i gde se oni nalaze;s) ako je umrli napravio usmeni testament, lična imena, zanimanje i boravište svedoka

pred kojim je usmeni testament sačinjen;t) dali se očekuje rođenje deteta umrlog i dali njegova deca ili bračni drug ima staraoca;u) ako je pre ostavioca umro njegov bračni drug ili koje njegovo dete, ili koje drugo lice

koje bi moglo biti pozvano na nasleđe, u smrtovici će se naznačiti datum i mesto njihove smrti.

Smrtovicu može da sastavi i ostavinski sud kada dobije izvod iz knjige umrlih. Sud smrtovicu može sastaviti u samom sudu ili naložiti i sudskom službeniku da je sačini van suda na terenu.

85. Popis i procena zaostavštinePopis i procena imovine preedstavlja važan skup procesnih radnji koje preduzima sud u cilju zaštite prava naslednika, legatara i naslednikovih poverilaca. Popis i procenu imovine umrlog vrši po nalogu suda opštinski organ uprave uz obavezno prisustvo dvoje punoletnih građana. Ovom radnjom se utvrđuje sastav i vrednost zaostavštine. Popis i procena imovine umrlog vrši se po odluci ostavinskog suda u sledećim slučajevima:

a) kada se ne zna za naslednike ili za njihovo boravište;b) kad su naslednici lica koja usled maloletstva, duševne bolesti ili drugih okolnosti nisu

sposobna delimično ili potpuno da se sama staraju o svojim pravima i obavezama;c) kad zaostavština treba da se preda društveno-političkoj zajednici, privrednom društvu

ili udrženju građana;d) u drugim opravdanim slučajevima.

Popis se može izvršiti i prilikom sastavljanja smrtovice koliko to zahteva neko od naslednika, bez odluke suda. Popis obuhvata:

a) celokupnu imovinu koja je bila u posedu umrlog u vreme smrti;b) imovinu koja je pripadala umrlom, a nalazi se kod drugog lica (sa naznačenjem kod kog lica

se nalazi imovina i po kom osnovu);c) imovina koju je držao umrli, a za koju se tvrdi da nije njegova svojina;d) potraživanja i dugovanja umrlog (neplaćeni doprinosi društvenoj zajednici).

U slučaju potrebe mogu se angažovati i veštaci (procena dragocenosti, vredih slika i drugo). Tokom popisa i procene mogu da prisustvuju i zainteresovana lica. Popis i procena se vrši odvojeno:

a) imovina umrlog se popisuje sa prenutkom smrti ostavioca;b) procena se vrši na način da se vrednost imovine procenjuje u trenutku vršenja procene.

I na popis i na procenu učesnici u ostavinskom postupku imaju pravo prigovora, na osnovu čega će sud narediti poovni popis i procenu.

86. Odvajanje zaostavštine (separatio bonorum)Imovina naslednika koju je imao do trenutka smrti ostavioca i nasleđena imovina spajaju se i postaju jedinstvena imovina naslednika. Kako bi se sprečilo da do toga dođe nakon otvaranja nasleđa poverioci ostavioca nakon njegove smrti mogu zahtevati odvajanje zaostavštine od imovine naslednika. Poverioci ovo pravo mogu da iskoriste u roku od tri meseca od dana otvaranja nasleđa. Ako poverioci podnesu zahtev za odvajanje od zaostavštine, mora se izvršiti popis i procena zaostavštine. Prilikom popisa i procene ne može se vršiti delimičan popis i procena, već se mora popisati i proceniti celokupna zaostavština ostavioca. Nakon odvajanja zaostavštine (u cilju zaštite, upravljanja i raspolaganja) sud može da postavi privremenog staraoca zaostavštine. Postavljeni staralac zastupa sve naslednike u njihovo ime i na njihov račun. Ukoliko su poverioci postavili zahtev za odvajanje zaostavštine, oni gube pravo namirenja svojih prava iz imovine naslednika. Svoja prava naplatiće isključivo iz odvojene zaostavštine.

87. Mere za obezbeđenje zaostavštineOstavinski sud može preduzeti mere kojima će zaštiti iterese zainteresovanih lica. Iste mere mogu preduzeti i nadležni organ uprave i sud na čijem području se nalazi zaostavština ostavioca ili njezin deo. Privremene mere radi zaštite i obezbeđenja zaostavštie preduzimaju se isključivo ako se utvrdi da nijedan od prisutnih naslednika nije sposoban da upravlja imovinom, nema zakonskog zastupnika, naslednici nepoznati ili odsutni, ili ako druge okolnosti nalažu naročitu opreznost. Privremene mere preduzeće se u hitnim slučajevima radi zaštite i sprečavanja propadanja zaostavštine (čuvanje i zaštita od propadanja pokretnih stvari, jer nepokretnosti emogu nestati). Nadležni organ predaje imovinu na čuvanje pouzdanom licu i preduzima mere za očuvanje zaostavštine. Sud ima pravo da preduzetu meru izmeni ili ukine. Ukoliko se u zaostavštini nalaze gotov novac, dragocenosti, hartije od vrednosti, štedne knjižice i druge važne isprave, one se predaju sudu u sudski depozit. Sud u kome se stvari nalaze obevestiće ostavinski sud o svim merama koje su preeduzete za obezbeđenje zaostavštine.

88. Proglašenje zaveštanjaNadležni organ uprave koji sastavlja smrtovicu – matičar ima obavezu da proveri dali je posle umrlog ostalo pismeno zaveštanje ili isprava o usmenom zaveštanju. Ako zaveštanje postoji, matičar će ga dostaviti sudu zajedno sa smrtovnicom. Ukoliko sud sa smrtovnicom zajedno dobije i zaveštanje, dužan je da ga proglasi punovažnost uz prisustvo dva punoletna građanina, koji mogu biti i naslednici. Zapisnik o proglašenju zaveštanja sadrži:

a) koliko je zaveštanja nađeno;b) koji datum nose;c) gde su nađena;d) ko ih je predao sudu;e) koji su svedoci prisustvovali otvaranju i proglašenju zaveštanja;f) dali je zaveštanje predato otvoreno ili zatvoreno;g) kakvim pečatom je bilo zatvoreno zaveštanje;h) sadržina zaveštanja;i) dali je primećeno da je pečat povređen ili dali je u zaveštanju nešto brisano, precrtano ili

ispravljeno, ili ako se bilo šta sumnjivo nađe (ukoliko je zaveštanje bilo predato otvoreno).Zapisnik potpisuje sudija, zapisničar i svedoci. Nakon proglašenja zaveštanja, sud je u obavezi da a zaveštanje stavi potvrdu o njegovom proglašenju i datum proglašenja. U slučaju da postoji više zaveštanja, postupak je isti za svako zaveštanje posebno. Ovaj postupak se odnosi na redovna i vanredna zaveštanja u pisanom obliku. Ako postoji usmeno zaveštanje, i o toj činjenici postoji pisana isprava, koju su svedoci svojeručno potpisali, sud će ovo zaveštanje proglasiti po odredbama koje važe za pismeno zaveštanje. Ukoliko nema pisane isprave, sud će svedoke pred kojima je dato usmeno zaveštanje saslušati ponaosob o sadržini zaveštanja, a naročito o okolnostima od kojih zavisi njegova punovažnost. Zatim će se zapisnik o saslušanju svedoka usmenog zaveštanja proglasiti po odredbama koja važe za proglašenje pismenog zaveštanja. Ukoliko sud nije zajedno i ostavinski sud, dužan je dostaviti ostavinskom sudu:

a) zapisnik o proglašenju;b) original zaveštanje ili pismenu ispravu o usmenom zaveštanju ili zapisnik o saslušanju

svedoka usmenog zaveštanja.Ostavinski sud zaveštanje čuva odvojeno od ostalih spisa, stim da prepis dokumenta postoji u spisu.

89. Slučajevi kada se zaostavština ne raspravljaOstavinski sud obustavlja raspravljanje zaostavštine kada prema podacima iz smrtovnice proizilazi da ostavitelj nije imao imovine. Postupak se obustavlja i u slučaju da u sastavu zaostavštine nema nepokretnosti, a zainteresovana lica ne zahtevaju da se postupak sprovede. Ako je sud obustavio postupak iz ovog razloga, lica pozvana na nasleđe zadržavaju pravo da traže raspravljanje zaostavštine. Od pravila da se pokrenuti ostavinski postupak mora sprovesti po načelu oficijelnosti sve do kraja, odnosno do donošenja rešenja o nasleđivanju, postoje neki izuzeci. Ukoliko se utvrdi da ostavitelj nije imao nikakvu imovinu koja je podobna za nasleđivanje, postupak se uopšte neće voditi. Do takve situacije može doći ne samo u slučaju kada je ostavitelj bio veoma siromašan, već i u onim slučajevima kada je ostavitelj tako raspolagao imovinom da nije ostalo ništa što bi ušlo u sastav zaostavštine (zaključio je ugovor o doživotnom izdržavanju kojim je je obuhvatio svoju celokupnu imovinu koju nije uvećao sve do smrti). Sa druge strane, ukoliko se utvrdi da u sastav zaostavštine ulaze samo prava na pokretnim stvarima, a naslednici ne zatraže vođenje ostavinskog postupka onda će ostavinski sud obustaviti postupak. U savremenim uslovima naslednici su često prinuđeni da traže vođenje ostavinskog postupka čak i u slučajevima kada u sastav zaostavštine ulaze samo pokretnosti (novac na tekućem računu ili štednoj knjižici, stvari u sefu u banci, motorna vozila, oružje i slično), jer se za prenos odgovarajućih prava u određenim slučajevima zahteva pravosnažna sudska odluka (ostavinsko rešenje).

90. Ostavinska raspravaNako pripreme glavne rasprave i preduzimanja neophodnih mera za zaštitu i obezbeđeje imovine umrlog lica, sud zakazuje ročište i poziva zainteresovana lica. U pozivu na ročište sud će zainteresovana lica obavestiti o pokretanju postupka i postojanju zaveštanja (ukoliko postoji da se odmah dostavi sudu), kao i upozoriti zainteresovana lica da imaju pravo da do okončanja ostavinskog postupka daju izjavu dali se prihvataju nasleđa ili se odriču. U upozorenju se navodi, da ako na ročište ne dođu ili ne daju izjavu, smatra se da su se prihvatili nasleđa i sud će o njihovim pravima odlučiti na osnovu podataka sa kojima raspolaže. Ukoliko sud raspravlja zaostavštinu na osnovu zaveštanja ostavioca, njegova je dužnost da pozove na ročište i lica koja bi se na nasleđe pozivala u slučaju zakonskog nasleđivanja. Ako u zaveštanju postoji izvršilac zaveštanja, sud je dužan da obavesti i njega o pokretanju postupka. Ako u toku pripremnog postupka za glavnu raspravu sud nije uspeo saznati dali umrli ima naslednike, sud će oglasom pozvati lica koja polažu pravo na nasleđe da se prijave sudu u roku od jedne godine od objavljivanja na oglasa (na oglasnoj tabli suda, u „Službenom glasniku RS“ i na drugi način). Isti postupak predviđen je i u slučaju da je nasledniku postavljen privremeni staralac (boravište naslednika je nepoznato, a naslednik nema punomoćnika, ili naslednik ili njegov zakonski zastupnik, koji nema punomoćika nalazi se u inostranstvu). Nakon proteka vremena od jedne godine, sud će nastaviti ostavinski postupak i raspraviti zaostavštinu na osovu izjave postavljenog staraoca i podataka sa kojima raspolaže. Na ročištu za glavnu raspravu sud će raspravljati ko su naslednici, šta ulazi u zaostavštinu, koja je veličina naslednog dela. Nakon toga će sud uzeti izjave od zainteresovanih lica. Posle prikupljenih izjava, sud će raspraviti ko su lica koja imaju pravo na nasleđe. Nakon toga će raspraviti i sastav zaostavštine kako bi se znalo šta pripada naslednicima. I na kraju sud će odlučiti o veličini naslednog dela svakog od naslednika.

91. Nasledna izjavaSmrću ostavioca, zaostavština prelazi osnovom zakona a naslednike. Da bi izjava o prihvatu ili odricanju od nasleđa bila punovažna, potrebno je da sud otvori nasleđe. Izjava o odricanju neotvorenog nasleđa ništava je. Ništavost nastaje osnovom zakona i nije potrebno podnositi tužbu. Naslednik dsse može odreći nasleđa do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine. Nasleik se može odreći nasleđa samo u svoje ime. U slčaju da se naslednik odrekao nasleđa, smatra se da naslednik nikada nije ni bio naslednik. Naslednik koji se prećutno ili izričito prihvatio nasleđa koje još nije otvoreno, nemože se tog nasleđa kasnije izjavom odreći. Isto je i sa prećutnik ili izričitim prihvatanjem tog nasleđa. Ukoliko se naslednik do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine nasledstva ne odrekne, smatraće se da se nasleđa primio. Ako je raspolagao zaostavštinom ostavioca, smatraće se da se nasleđa primio. Da bi izjava o odricanju ili prihvatu bila punovažna, potrebno je da prilikom davanja izjave postoji neki uslov ili rok. Jednom data izjava o odricanju od nasleđa emože se opozvati. Ukoliko je izjava o odricanju od nasleđa data usled prinude, pretnje, prevare, zablude, naslednik ima pravo zahtevati poništaj izjave o odricanju od nasleđa. Pravo na poništaj o odricanju od nasleđa gasi se protekom roka od jedne godine od dana saznanja rušljivosti (subjektivni rok), ili roka od tri godine od davanja izjave (objektivni rok).Pravila nasledničke transmisije:

a) da je naslednik umro pre okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine;

b) da nije dao nasledničku izjavu;c) da iza umrlog naslednika postoji živi zakonski naslednici uvažavajući i presumciju u vezi

sa nasciturusom;d) da umrli naslednik nije nedostojan za nasleđivanje ili da nije potpuno isključen iz prava

na nužni nasledni deo.Naslednik pored izjave kojom se prihvata ili odriče nasleđa, može dati izjavu kojom se odriče u korist određenog naslednika. Ovom izjavom, smatra se da se naslednik prihvatio nasleđa uuz istovremeno ustupanje tog nasleđa u korist određenog naslednika (primenjuje se pravilo o poklonu).

92. Upućivanje na parnicuU slučaju bilo kakvog spora između zainteresovanih lica u pogledu njihovog naslednog prava, sud će prekinuti ostavinski postupak i uputiti stranke na pranicu. Sporne činjenice:

a) punovažnost ili sadržina zaveštaja ili odnosa naslednika i ostavioca na osnovu koga se po zakonu nasleđuje;

b) činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva nadživelog bračog druga i potomaka ostaviočevih koji su živeli sa ostaviocem u istom domaćinstvu, da im se iz zaostavštine izdvoje predmeti domaćinstva koji služe za zadovoljavanje svakodnevnih potreba;

c) činjenice od kojih zavisi veličina naslednog dela, naročito uračunavanje u nasledni deo;d) činjenice od kojih zavisi isključenje nužnih naslednika ili osnovanost razloga za nedostojnost;e) činjenice o tome dali se neko lice odreklo nasleđa.

Ukoliko nijedan učesnik do okončanja postupka za raspravljanje zaostavštine ne pokrene parnicu a koji ih je uputio ostavinski sud, sud će završiti postupak bez obzira a zahteve u pogledu kojih je postojao spor među strankama.

93. Ostavinsko rešenjeNakon što sud u ostavinskom postupku jasno utvrdi koja lica ulaze u krug naslednika, veličinu njihovog naslednog dela i koja imovina čini zaostavštinu donosi rešenje o nasleđivanju. U pogldeu forme ostavinsko rešenje je isto kao i druga sudska rešenja, međtim u pogledu sadržaja se bitno razlikuju. Rešenje sadrži:

a) uvod (navodi se koji je sud, koji sudija i o kojoj ostavinnskoj raspravi se raspravljao, datum odluke);

b) dispozicija odluke (sud utvrđuje koja lica su naslednici, legatari ili drugi korisnici iz zaostavštine);

c) obrazloženje zaostavštine (pregled naslednika po zakonu ili zaveštanju i njihove izjave, stav suda o datim izjavama, odluke parničnog suda ili upravnog organa, kao i sve podatke o dokakazima koji su naveli sud da donese rešenje);

d) pouka o pravnom leku (zainteresovanoj stranki omogućava podnošenje žalbe na rešenje višem sudu u roku od 15 dana);

e) potpis sudije i pečat suda.Prema Zakonu o nasleđivanju rešenje mora još da sadrži:

a) lično ime umrlog;b) ime jednog od roditelja;c) zanimanje;d) datum rođenja;e) državljanstvo umrlog;f) prezime pre stupanja u brak (ukoliko je umrli bio u braku);g) označenje nepokretnosti sa podacima iz zemljišne knjige;h) označenje pokretnih stvari sa pozivom na popis;i) lično ime, zanimanje i prebivalište naslednika;j) odnos naslednika prema ostaviocu (dali nasleđuju kao zakonski ili zaveštajni naslednici);k) deo u kome učestvuju u nasleđu (ukoliko ima više naslednika); l) dali postoji raskidni uslov, ograničenje pravom plodouživanja i u čiju korist;m) lično ime, zanimanje lica kojima je pripao legat, plodouživanje ili koje drugo pravo iz

zaostavštine (sa naznačenjem prava);n) podatke o nepokretnostima koje prelaze propisani maksimum pojedinog naslednika, odnosno

legata.Ukoliko naslednici ne osporavaju legat, sud može doneti rešenje o legatu, pre donošenja rešenja o nasleđivanju. Ako sud donese rešenje o legatu, ono je samostalno i protiv njega nije dozvoljena žalba.U slučaju da u postupku za raspravljanje zaostavštine svi naslednici sporazumno predlože deobu i način deobe, sud će ovaj sporazum uneti u rešenje o nasleđivanju. Rešenje o nasleđivanju sud dostavlja svim naslednicima i legatarima. Po pravosnažnosti, rešenje se dostavlja nadležnom organu za upravljanje (uprava prihoda i drugo). Nakon pravosnažnosti rešenja, sud sprovodi rešenje (upis nepokretnosti u katastru, predaju stvari ukoliko se nalaze kod suda, osnivanje fondacije i zadužbine). Rešenje o obustavljanju raspravljanja zaostavštine, sud će doneti ukoliko umrli nije imao imovine. Ukoliko sud u postupku ne pronađe nijednog naslednika, doneće rešenje o predaji zaostavštine opštini (rešenje je isto kao i rešenje o nasleđivanju, stim da se kao naslednik upisuje Republika Srbija).

94. Žalba u ostavinskom postupkuU ostavinskom postupku donosi se rešenje, protiv koga je dozvoljena posebna žalba i rešenje drugostepenog suda, mora biti obrazloženo. Žalba protiv rešenja donešenog u prvom stepenu može se izjaviti u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa rešenja, ako nije drugačije određeno. Žalba zadržava izvršenje rešenja, ako nije drugačije određeno, ili ako sud drugačije ne odluči. Sud može iz važnih razloga odlučiti da žalba ne zadržava izvršenje rešenja. Prvostepeni sud može povodom žalbe, sam novim rešenjem preinačiti ili ukinuti svoje ranije rešenje, ako se time ne vređaju prava drugih učesnika koja se zasnivaju na tom rešenju. Ako prvostepeni sud ne preinači, odnosno ne ukine svoje rešenje, žalbu, zajedno sa spisima, dostaviće drugostepenom sudu na rešavanje bez obzira da li je žalba podnešena u zakonom određenom roku. Drugostepeni sud može iz važnih razloga odlučiti i o neblagovremeno podnešenoj žalbi, ako se time ne vređaju prava drugih lica koja se zasnivaju na tom rešenju.

95. Zastarelost naslednopravnih zahtevaNaslednopravi zahtevi mogu se izticati u raznim slučajevima. Mogu se isticati radi sticanja i gubljenja nekog prava. U zavisnosti od vrste zahteva utvrđeni su i zastarni rokovi (subjektivi i objektivni). Međutim, zakon je utvrdio da pravo naslednika na zaostavštinu ne zastareva (osim u slučaju održaja, sticanja od nevlasnika i zastarelost potraživanja).

96. Tužba radi ostvarenja naslednopravnih zahtevaNaslednička tužba (Heraditatis petitio) je tužba kojom potencijalni naslednik, pozivajući se na svoje nasledno pravo, zahteva da se to njegovo pravo putem suda i utvrdi, pošto to pravo tuženi osporava, odnosno da mu se zaostavština, koju tuženi drži preda. Važno je da je potencijalni naslednik saznao za svoje nasledno pravo nakon donošenja pravosnažnog rešenja o nasleđivanju. Pravo na podošenje tužbe ima i naslednik koji se odrekao nasleđa, ali se kasije nasledničkom izjavom prihvatio nasleđa na naknadno pronađenom imovinom ostavioca. Aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe imaju naslednici po zakonu i zaveštajni naslednici. Tužba radi ostvarenja naslednih prava podnosi se protiv lica koja su pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju proglašena za naslednike. Tužbom tužilac dokazuje da ima isto ili jače nasledno pravo kao i naslednici iz rešenja o nasleđivanju.Presuda se zasniva na činjenici koje su postojale u trenutku smrti ostavioca, te se samo delimično ili u celosti menja ranije doneto rešenje o nasleđivanju.

97. Povreda nužnog delaNužni deo je povređen ako je vrednost ostaviočevih zaveštajnih raspolaganja i poklona učinjenih nužnom nasledniku ili licu umesto koga ovaj dolazi na nasleđe manja od vrednosti naslednikovog nužnog dela. Pravo na nužni deo može bit povređeno:

a) u celosti (naslednik nije ništa nasledio);b) delimično (naslednik je nasledio deo koji je manji nego što iznosi užni nasledni deo).

98. Obračunska vrednost zaostavštineDa bi znali koliki je iznos nužog naslednog dela, potrebno je izvršiti izračuavanje obračunske vredosti zaostavštine koja predstavlja osnovicu za izračunavanje nužnog dela. Nakon delacije ostavioca, vrši se popis i procena celokupne imovine koja je ostala iza njega. Popisuju se i sva raspolaganja koja je ostavilac učinnio za života i njegova potraživanja. Zbor svih utvrđenih potraživanja nazivamo aktivnom zaostavštinom. Sa druge strane, vrši se popis svih dugova i obaveza ostavioca u trenutku delacije. Njihov zbir nazivamo pasivnom zaostavštinom. U pasivu unosimo i troškove koji su astali prilikom popisivanja zaostavštine, troškove sahrane ostavioca i eventualne troškove zbog procene novčane vrednosti zaostavštine. Razlika koja ostane nakon odbijanja aktive i pasive u zaostavštini, naziva se neto vrednost zaostavštine. Kada na neto vrednost zaostavštine dodamo vrednost raspolaganja ostavioca putem poklona (vrednost učinjenih poklona) dolazimo do obračunske vrednosti zaostavštine.U obračunsku vrednost ne ulaze:

a) dobra koja je zakonski naslednik stekao punovažnim ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života;

b) sve ono što je ostavila potrošio na naslednika u toku školovanja i njegovog izdržavanja;c) pokloni učinjeni u dobrotvorne i druge opštekorisne svrhe;d) uobičajeni prigodni pokloni manje vrednosti.

99. Odgovornost naslednika za ostaviočeve dugoveNaslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine.Naslednik koji se odrekao nasleđa ne odgovara za ostaviočeve dugove.Kad postoji više naslednika njihova odgovarnost za ostaviočeve dugove je solidarna. Svaki od njih za dugove odgovara do visine vrednosti svog naslednog dela, bez obzira da li je izvršena deoba nasledstva.Među naslednicima dugovi se dele srazmerno njihovim naslednim delovima, ako testamentom nije drukčije određeno.

100.Zahtevi nakon pravosnažnosti rešenja o nasleđivanjuNajčešći zahtevi nakon pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju:

a) naknadno pronađena zaostavština – Ako se po pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju pronađe imovina za koju se u vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada u zaostavštinu, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će ovu imovinu novim rešenjem raspodeliti na osnovu ranijeg rešenja o nasleđivanju. U slučaju da ranije nije raspravljana zaostavština ostavioca, sud će raspravljati zaostavštinu samo ako je pronađena nepokretna imovina. Ukoliko je pronađena pokretna imovina, sud će raspravljati o njoj samo na zahtev zainteresovanih lica;

b) naknadno pronađeno zaveštanje – Sud će proglasiti zaveštanje, ali neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će obavestiti zainteresovana lica o proglašenju zaveštanja i upozoriti ih na to da mogu svoja prava na osnovu zaveštanja ostvariti u parničnom postupku;

c) novi naslednik – Ako po pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju neko lice koje nije učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine, polaže pravo na zasotavštinu kao naslednik, ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će to lice uputiti na to da svoje pravo može da ostvari u parničnom postupku.