Mitologija trešnjinog cveta i savremeniU.L.S.E Magazin za ... · 6.5.2018. Mitologija trešnjinog cveta i savremeni Tokio | P.U.L.S.E Magazin za umetnost i kulturu 1/11

6.5.2018. Mitologija trešnjinog cveta i savremeni Tokio | P.U.L.S.E Magazin za umetnost i kulturu

https://pulse.rs/mitologija-tresnjinog-cveta-i-savremeni-tokio/ 1/11

Mitologija trešnjinog cveta i savremeniTokio

Lutam, još vitak, sa srebrnim lukom

Rascvetale trešnje iz zasede mamim

Miloš Crnjanski, Stražilovo

Vrt pored šintoističkog hrama u Asakusi u Tokiju

Ne znam da li sam Japan zavolela zbog Kavabatine Lepote i tugeili Okakurine Knjige o čaju? Ili je ponovo, kao što je to bilo u vezisa Severom, bio ”kriv” Miloš Crnjanski? Njegovi prepevi

tradicionalne japanske lirike, nastali 1920. godine u jednoj

biblioteci u Parizu, u koji se uputio kako bi se, ”nakon što je

prodao kuću i došao do nekog novca, u Francuskoj bavio

slobodnim stihom”. Isti onaj Crnjanski, koji u svojim mladićkim

pismima, piše budućem Nobelovcu, Ivi Andriću:

”Na jesen daću Vam jednu dramu, pa je prevedite, pada je daju u Rimu, pa da dobijemo lire, pa da idemo uJapan. Neću Vas zaboraviti.”



Ulaz u Sensođi u hram u Asakusi

Mlada Japanka u kimonu pozira ispred hrama Sensođi

Iako je Miloš Crnjanski, kako navodi dr Kajoko Jamasaki, uPesmama starog Japana ”našoj sredini otkrio japansku poeziju”,nije on, nego je ”upravo Ivo Andrić u Ex Pontu prvi u srpskojknjiževnosti pomenuo reč Japan” koji se u našoj kulturitradicionalno doživljava kao pozitivna stereotipija zasnovana naidejama asketizma i smirenosti, ljubavi prema moralnoj i fizičkojčistoti, metafori trešnjinog cveta, melanholiji i prolaznosti. Tako,povodom Antologije japanskih pesama Miloša Crnjanskog, IsidoraSekulić, piše:

”Ne samo na Tisi, nekada se, u izvesno doba leta, i naDunavu pojavljivalo nešto japansko, nešto sličnoopadanju magličasto lakog trešnjeva cveta:pojavljivalo se padanje u reku, posle prekratkog života,miriada magličasto lakih belih leptirića, vodenog cveta.Kao Japanci, i mi smo tada terali čun, kroz brazde odcveća…”

Valjda je zato o tom trešnjinom cvetu Crnjanski pevao u Stražilovu



i Sumatri, kao o lirskoj utehi, spajajući zavičaj sa Istokom,melanholiju sa utopijom.

Mada sam godinama želela da posetim zemlju izlazećeg sunca,realna prilika za odlazak se pojavila tek kada je Novi Sad dobio

titulu Evropske prestonice kulture, te se priključio projektu tokijske

Fondacije po imenu EU Japan Fest, čiji je cilj jačanje veza između

kulturnih prestonica Evrope i Japana.

Pogled sa 53.sprata Mori muzeja u četvrti Ropongi

Ropongi četvrt, pogled sa vidikovca na vrhu zgrade

Na njihov poziv sam, prvoga dana 2018. godine, sletela na

aerodrom Narita. Sa svešću o tome da jedan od najmnogoljudnijih

gradova na svetu nije isto što i Japan. Da nije ni nalik mojim

idealizovanim predstavama o toj zemlji. I da me u njemu neće

dočekati ni zen ni gejše ni samuraji. Pre atmosfera iz filma

Izgubljeni u prevodu Sofije Kopole ili ona iz romana U miso supiRjua Murakamija.

Pred put sam ponovo čitala oba Murakamija (i Rjua i Harukija),

Mišimu, Carstvo znakova Rolana Barta, raznorazne bedekere oTokiju, proučavala japansku kuhinju, ikebanu, etikeciju naklona i

pozdrava, pozorište lutaka i − ”kratku kao uzdah” haiku poeziju.

Saznala sam kako imaju hotele za vođenje ljubavi i hotele-

kapsule koji više liče na fioke nego na hotelske sobe. Kako



ulicama hodaju sa hirurškim maskama na licu, kako u javnosti ne

pokazuju emocije, kako nemaju grejanje, a ljude u metrou guraju

u vozove da bi mogli da zatvore vrata. Istraživala sam koliko su

američki bombarderi 1945. razorili Tokio, kakve su posledice

izazvale atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, kolika

opasnost preti od zemljotresa i cunamija i da li će da proradi

Fudži, zašto se milion mladih Japanaca samoizolovalo u

sopstvenim sobama i zaglibilo u virtuelnom svetu. Tragala sam za

člancima o ritualnom samoubistvu zbog gubitka časti, paktovima

za samoubistvo sklopljenim preko interneta, pokušavala da

razumem fenomen smrti od prekovremenog rada, Lolite kao fetiš,

zašto robotima žele da zamene čoveka. Strahovala sam i kako ću

izdržati toliko dugo u avionu, čak sam, nakon tragi-komičnog

iskustva jednog svog prijatelja, počela da se brinem da li ću umeti

da povučem vodu u toaletu.

Mlade Japanke u tradicionalnoj nošnji



Mladi Japanci obučeni u kimono u posetišintoističkom hramu



Mlada promoterka u prodavnici u Tokiju

Nakon svega sam u Japan stigla ”spremna” na kulturni šok,otuđenje, hirurške maske, harači i hikikomori kao svakodnevicu.No, japanski megalopolis me je iznenadio licem u kojem, na prvipogled, nisam mogla da prepoznam opise globtrotera iputopisaca. Mada, u pravu su bili kada su tvrdili da će me, nakongotovo jedanaest sati leta i preletanje više vremenskih zona,savladati glavobolja i umor jer kada smo sleteli u Tokio bilo jedevet ujutru dok je u Novom Sadu uveliko prošla ponoć. Tako dasam doručkovala kada je trebalo da legnem, a otišla na počinak uvreme kada je moje telo naviklo da ostane budno.



No, u Tokiju je bilo previše izazova da bih dozvolila da me savladadžet leg. A stalno prisutan osećaj dobrodošlice učinio je dazaboravim na sve ono od čega sam strepela.

Japanke u kimonu

Spoj tradicije i turizma

Istina je da je Tokio grad kontrasta. Spoj Istoka i Zapada. Da suuprkos uplivu savremenih inostranih brendova i trendova i primenivrhunske napredne tehnologije, Japanci odani viševekovnimobičajima i ritualima. Da je japansko društvo kompaktno, preciznoorganizovano i da vode računa o hijerarhiji.

Tačno je i da im vozovi ne kasne, a ljudi se ne mršte. Japanci presvega imaju razvijen osećaj dužnosti i neguju vrlinu zahvalnosti.Decu vaspitavaju da budu pažljiva i tolerantna. Cene privatnost, aintimna, pogotovo negativna, osećanja ne odaju u javnosti. Umetrou mobilne telefone ne ispuštaju iz ruku, iako njima nerazgovaraju, kao što ni ne puše na ulici. Izbegavaju konflikte,strpljivo stoje u redu, ne guraju se, ne viču, ne rukuju se, ne grlese, a dubinom naklona pokazuju međusoban odnos i poštovanje.

Istina je i da u izlozima tokijskih restorana stoje modeli hrane od



plastike i voska. Da Japanci jedu suši i jakitori, udon i ramen i pijupivo i sake. Da vole mange, paćinko flipere, automate za hranu ipiće i karaoke barove. Da školarci nose uniforme i da se vozilevom stranom. Da devojke imaju porcelansku put, da su žene suvitke i teško im je odrediti godine. Da je čitav grad čist uprkostome što se na ulici gotovo ne može pronaći kanta za đubre. Da ucipelama ne ulaze u kuću i greju daske na wc šoljama, koje zamnoge turiste predstavljaju kulturološki šok.

Ulaz u tokijski restoran

Zabranjeno pušenje.



Modeli hrane od voska i plastike

Iz tokijskog supermarketa

Automati za hranu i piće

Nije teško bilo primetiti da je Tokio preskup grad, sa prevelikimbrojem trgovina, tržnih centara i restorana. Ali i da se, uprkosmnogoljudnosti, u tom gradu čovek oseća sigurno.

Bar sam se ja tako osećala.

Detalj iz tokijske knjižare



Tweet Share

Zato Japan neću pamtiti po tokijskim knjižarama ili poUmetničkom muzeju Mori smeštenom na 53. spratu oblakodera učetvrti Ropongi, niti po hramu Sensođi u Asakusi, čime samzapravo bila oduševljena, već po − obrazovanim, učtivim inenametljivim Japancima sa kojima sam sarađivala u projektu, alii po svim onim nepoznatim, bezimenim ljudima koji su mi umetrou i na ulici, spremno, priticali u pomoć. Što je u meni, vrlobrzo, stvorilo potrebu da im uzvratim istom merom. Da prestanemda poredim, procenjujem i odmeravam snage. Da, jednostavno, isama, budem skromna i zahvalna, dobronamerna i ljubazna i dami to pričinjava zadovoljstvo.

Ljiljana Maletin, selfi, tokijski školarci u pozadini

Možda moj doživljaj Tokija nije ni nalik istini. Možda ga jeprojektovala moja žudnja da postanem neko drugi, da pobegnemod vlastite kulture, i od Balkana i od Zapada?

No, to u suštini i nije bitno.Jer, ako bismo o Drugom svi svedočili na isti način ne bi bilorazloga za kretanjem.

Niti promene.

Privilegije dekodiranja Drugačijeg. Semiološke avanture i traganjeza smislom.

Tekst i fotografije: Ljiljana Maletin – Vojvodić

www. ljiljanamaletin.com

Like 51



Doradite tekst

Documents

Mitologija trešnjinog cveta i savremeniU.L.S.E Magazin za ... · 6.5.2018. Mitologija trešnjinog cveta i savremeni Tokio | P.U.L.S.E Magazin za umetnost i kulturu 1/11