Biblioteka STUDIJE I MONOGRAFIJE

Urednici Vidak Peri Vasilije Kalezi Recenzenti dr Pero Damjanovi dr Bogdan Krizman

Likovna oprema Zoran Brankovi

Mio Lekovi

MARTOVSKI PREGOVORI 1943.

NARODNA KNJIGA BEOGRAD

PREDGOVOR

Malo je koji dogaaj iz oslobodilakog rata i revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije ostao tako nedovoljno razjanjen, postavi neka vrsta tabu" teme, kao to je sluaj sa pregovorima Vrhovnog taba NOVJ i nemakih komandi i ustanova u Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj marta 1943. O tim, takozvanim martovskim pregovorima" nije do danas, ni posle neto vie od etiri decenije, objavljen u nas ni jedan nauni rad. Dodue, o pregovorima se mogu nai fragmentarni, oskudni podaci u nekim lancima i feljtonima, u publicistikim radovima u kojima se, najee, obrauju delatnost obavetajnih slubi i tajna diplomatija. Znatno vie radova o toj temi objavljeno je, meutim, u inostranstvu. O martovskim pregovorima" pisali su u nas i u inostranstvu i istoriari, ali je meu autorima bilo najvie publicista i novinara, uglavnom neupuenih, ili nedovoljno upuenih, ije je interesovanje za tu, kako se smatralo, osetljivu" temu bilo najee motivisano profesionalnim traganjem za senzacionalnou, za razotkrivanje tajni". Stoga ti radovi, u najveem broju sluajeva, nemaju naune vrednosti, a mnogi od njih se mogu svrstati i u obine pamflete. Upadljivo je da su inostrani autori, pre svega oni iz jugoslovenske politike emigracije, gotovo iskljuivo pisali o pregovorima jednostrano, pristrasno i tendenciozno, ne iz naunih pobuda, ve sa opskurnim politikim ciljevima: da mistifikacijom ovog istorijskog dogaaja umanje i degradiraju vrednosti i veliinu oslobodilake borbe naroda Jugoslavije. injenica da u naoj istoriografiji martovski pregovori" nisu dugo, gotovo do dananjeg dana, tretirani na za5

dovoljavajui nain, da o njima nije dato nauno tumaenje, uprkos znatielji javnosti da dobije pravi odgovor, pogodovala je raanju nedoumica i sumnji da je re o neemu to je tabu" tema, to se ne eli obelodaniti, jer, navodno, predstavlja mrlju" u istoriji jugoslovenskog oslobodilakog rata i revolucije. Jugoslovenski istoriari se nisu uputali u obradu ove teme, jer nisu imali na raspolaganju pouzdane izvore na osnovu kojih bi mogli da, na nauno prihvatljiv nain, dou do autentinih podataka i saznanja, do injenica neophodnih za rekonstrukciju i objektivno tumaenje pregovora. Sem jednog dokumenta, tzv. memoranduma" partizanska pregovaraka strana nije ostavila nikakav pismeni trag: delegati su dobijali usmena uputstva, a i sami su podnosili usmene izvetaje. Postoje i neka dokumenta u kojima se pregovori samo spominju, ili nasluuju. Razumljivo je da se na osnovu tako oskudnih izvora nije moglo saznati o sadrini i pravom znaenju pregovora. Ni nemaka dokumenta, do kojih se znatno kasnije dolo, delom iz arhiva u Bonu i Londonu, a delom iz Nacionalnog arhiva u Vaingtonu, nisu, zbog fragmentarnosti i pristrasnosti, mogla da daju pouzdane i nauno prihvatljive odgovore o ovom znaajnom dogaaju. Ona su, ipak, bacila vie svetla na pregovore, pogotovo na prve, preliminarne razgovore u Gornjem Vakufu, ija se sadrina mogla saznati iz zapisnika i pismenih predloga koje je delegacija Vrhovnog taba podnela, te izvetaja nemakog poslanika u Zagrebu Zigfrida Kaea. Nedostajala su, meutim, svedoenja, objanjenja i tumaenja upuenih linosti partizanske strane. Bila je, stoga, razumljiva suzdrljivost istoriara da piu o martovskim pregovorima", o dogaajima koji su i dalje ostajali tabu" tema. Neki publicisti se, meutim, nisu ustruavali da iako nedovoljno upueni piu o pregovorima, stvarajui svojim proizvoljnim rekonstukcijama, interpretacijama i tumaenjima vie nejasnoa i mistifikacija. Obradi ove teme pristupio sam po slubenoj dunosti. Kako sam bio angaovan na prikupljanju, istraivanju i obradi istorijske grae za Titove memoare, bilo mi je 1968. stavljeno u zadatak da pripremim elaborat u kome bi se to potpunije, koliko su to izvori dozvoljavali, obradili martovski pregovori". Taj je elaborat trebalo da poslui Titu kao pomo u objanjenju tih dogaaja, jer je o njima nameravao6

pisati u svojim Ratnim memoarima". Uz pomo Vlajka Begovia, rukovodioca Redukcije za pripremu i obradu memoarske grade, taj sam zadatak izvrio, koristei, uz sve tada dostupne izvore, i pismenu izjavu Vladimira Velebita, glavnog partizanskog pregovaraa, koju je za tu svrhu napisao. Elaborat je dostavljen Titu, a ja sam, u meuvremenu, nastavljao sa daljim istraivanjima. Titova izjava da emo to sve napisati tano onako kako je bilo", izreena u govoru koji je 1978. odrao u Jablanici, prilikom proslave 35-te godinjice bitke na Neretvi, podstakla me je da intenzivnije radim na obradi ove teme. Podstrek je bio uvean kada mi je glavni i odgovorni urednik edicije Josip Broz Tito, Sabrana djela" dr Pero Damjanovi saoptio da Tito oekuje da se napie nauna monografija o martovskim pregovorima" i da je Redakcija taj zadatak poverila meni. Tito, na alost, nije stigao da zavri svoje memoare, i pored toliko puta izraavane elje i najavljivanih obeanja da e to uiniti. Posle njegove smrti bilo je jasno da se knjiga o martovskim pregovorima" mora to pre napisati. To je dug prema naoj istoriji, jer e se time popuniti jedna njena praznina. Ova su objanjenja bila potrebna da bi se razumelo zato se o martovskim pregovorima" u nas nije dosad pisalo i zato se tek sada pojavljuje knjiga o njima. Nastojao sam da to studioznije istraim ovu temu, da iskoristim sve dostupne izvore, da ne ostane ni jedna nepoznanica i nedoumica, nita to bi raalo sumnje da sve, ipak, nije otkriveno". Trudio sam se da verno i objektivno rekonstruiem svaki iole znaajan detalj i objasnim pregovore, od nastanka ideje da se oni odre i obostrane partizanske i nemake zainteresovanosti za njih, preko detaljnog opisa njihovog toka, do zakljunih razmatranja i ocena o njihovim rezultatima, smislu i znaaju. Radei na ovoj temi, stalno sam bio pod nelagodnim utiskom da mi nedostaje svedoenje jednog, moda najvanijeg aktera, krunskog svedoka", Nemakog opunomoenog generala u NDH Gleza fon Horstenaua, linosti koja je sa nemake strane bila najupuenija u pregovore. Znalo se, naime, da postoji njegov dnevnik (koji se nalazi u Dravnom arhivu u Beu) i da on nee biti dostupan javnosti sve do 1996. godine. Kako se, meutim, pokazalo da je dnevnik stavljen na korienje austrijskim istoriarima koji7

piu monografiju o Horstenauu (nekadanjem direktoru tog Arhiva) i da su oni utvrdili da u njemu nema ni reci o martovskim pregovorima", to vie nije bilo razloga za sustezanje od okonavanja istraivanja, tj. pisanja knjige o pregovorima. U nedostatku primarnih izvora nae provenijencije, veoma su mi bila korisna svedoenja linosti koje su, kao delegati Vrhovnog taba, vodile pregovore sa nemakim predstavnicima: memoari Milovana ilasa, pismena izjava Vladimira Velebita i dnevnik Koe Popovia. Njihove tekstove, gotovo u celini, citirao sam u svojoj knjizi. Od Velebita i Popovia sam, u vie razgovora koje sam vodio sa njima, dobio i dopunska objanjenja. Prilikom rada na knjizi koristio sam, razume se, literaturu, radove objavljene u inostranstvu i naoj zemlji u kojima se govori o martovskim pregovorima". Kako radovi objavljeni u inostranstvu nisu dostupni naoj javnosti, smatrao sam da je uputnije ako se u posebnom prilogu d, koliko je to bilo mogue, to kompletniji pregled inostrane literature i, bilo citiranjem itavih tekstova ili njihovih najvanijih, sutinskih delova, bilo prepriavanjem njihovih sadraja, korektno interpretira sadrina tih radova. itaocu, tako, nee biti teko da i sam oceni njihovu objektivnost i naunu vrednost. O radovima naih autora, budui da su dostupni itaocima, dao sam krae, najnunije podatke. Smatrao sam da su za potpunije razumevanje sutine i znaaja martovskih pregovora" neophodna ira objanjenja o okolnostima koje su ih uslovile. Zbog toga sam o njima, o vojno-politikoj situaciji u jugoslovenskim i irim razmerama, govorio opirnije u uvodnom delu ove monografije. Recezentima dr Peru Damjanoviu i prof, dr Bogdanu Krizmanu dugujem zahvalnost na pomoi koju su mi pruili svojim korisnim primedbama i sugestijama. Mio Lekovi

8

VOJNO-POLITIKA SITUACIJA POETKOM 1943. I OKOLNOSTI KOJE SU USLOVILE PREGOVORE VRHOVNOG TABA NOVJ SA NEMACKIM KOMANDAMA U NDH

Narodnooslobogilaka vojska Jugoslavije je ve krajem 1942. stvorila znaajno ratite u porobljenoj EvropiU toku 1942. godine, koja se, ne bez razloga, naziva prelomnom godinom, zavrena je jedna znaajna etapa u kojoj je narodnooslobodilaki pokret naroda i narodnosti Jugoslavije postigao krupne vojne i politike pobede, kako na unutranjem planu, tako i u pogledu meunarodne afirmacije. Uprkos nepovoljnom razvoju vojnih operacija na velikim svetskim ratitima, naroito u prvoj polovini godine uspene ofanzive faistikih armija na istonom frontu prema Volgi i Kavkazu, i na severnoafrikom, gde su izbile do El Alaine j na, nadomak Sueca i Aleksandrije, kao i na dalekoistonom i pacifikom, gde je ekspanzija japanskog osvajanja dostigla kulminaciju u Jugoslaviji je oruani ustanak, uspeno odolevd mnogobrojnim okupatorskim i kvislinkim ofanzivama i krizama izazvanim kontrarevolucionarnom delatnou protivnika narodnooslobodilakog pokreta, u prvom redu etnika, prerastao u iroko razgranatu i dobro organizovanu oruanu borbu, koja je poprimila bitna obeleja jednog novog ratita, osobenog i znaajnog po tome to je nastalo unutar okupirane Evrope. Na to ratite, na kome su neprekidno besnele borbe koje su ugroavale stabilnost nemake i italijanske odbrane na Balkanu, odraavajui se i na strategijsku situaciju u Sredozemlju, sve ozbiljnije su morale da raunaju vrhovne komande Nemake i Italije, angaujui na njemu sve vie snaga. U itavom nizu krupnih operacija koje su uzastopno, jednu za drugom, preduzimali protiv arita narodnooslobodilake borbe irom9

zemlje (takozvane prva i druga ofanziva u Srbiji i istonoj Bosni, trea u istonoj Bosni, Crnoj Gori, Hercegovini i na Kozari, te itav niz lokalnih u zapadnoj Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, junoj Srbiji, Sremu), okupatori i kvislinzi su, uz iroku primenu brutalnih represivnih mera, naneli znatne gubitke narodnooslobodilakoj vojsci i stanovnitvu, izazvavi velika razaranja i stradanja naroda, ali nisu uspeli da ugue narodnooslobodilaku borbu i likvidiraju jugoslovensko ratite, koje je ve potkraj 1942, zbog bliskog sloma faistikih armija na severnoafrikom ratitu, postalo vrlo aktuelno. Zbog stalnih potreba da na jugoslovenskom ratitu dre znatan broj svojih divizija i da ih, ak, poveavaju, uprkos sve akutnijem nedostatku vojnih efektiva na glavnim ratitima, nemake i italijanske vrhovne komande su oseale svu ozbiljnost svog strategijskog poloaja na jugoistoku Evrope. Situacija na jugoslovenskom ratitu je za okupatore postala krajnje ozbiljna u toku jeseni 1942. godine, jer je, kao rezultat velikih pobeda grupe proleterskih brigada na njenom poznatom pohodu sa tromee Crne Gore, Hercegovine i istone Bosne ka zapadnoj Bosni i Hrvatskoj i intenzivnijeg razvoja borbe u zapadnim krajevima zemlje, bila stvorena prostrana slobodna teritorija od blizu 50.000 km 2 (tzv. Bihaka republika ili Titova drava", kaiko su je Nemci nazvali) i snana armija na njoj, koja je ozbiljno ugrozila vitalne komunikacije i vojno-privredne objekte u unutranjosti zemlje i dovela u pitanje odbranu obale. Ta je vojska krajem 1942. narasla na 37 brigada (od kojih 28 svrstanih u 8 divizija) i vei broj odreda i samostalnih bataljona i eta. Bila je to ve oruana sila od blizu 150.000 boraca, znatne borbene sposobnosti i bogatog ratnog iskustva, prava armija koja je vrlo aktivno i efikasno dejstvovala na samostalnom, jugoslovenskom ratitu. Ona je postala vaan inilac u optesaveznikoj borbi protiv Nemake i Italije, snaga koja je u okupiranoj Evropi stvorila neku vrstu novog pozadinskog" fronta koji je ozbiljno poremetio stabilnost odbrane evropske tvrave" i za koji e biti vezivano sve vie okupatorskih snaga, tako potrebnih na ratitima na kojima su se vodile odluujue bitke. Uspesi koje je narodnooslobodilaki pokret postigao u toku 1942. godine nisu se ogledali samo u krupnim vojnim10

pobedama, u stvaranju velike slobodne teritorije u centralnom delu Jugoslavije i u narastanju jedinica narodnooslobodilake vojske (koja je postala dostojan partner saveznikim armijama u zajednikoj borbi protiv faizma), ve i u znaajnim politikim tekovinama koje je taj pokret postigao. Uporedo sa jaanjem vojne sile, postignuti su krupni rezultati u razvoju nove, demokratske narodne vlasti i irokom okupljanju naroda u narodnooslobodilakom pokretu. Znaajni uspesi NOP-a imali su i krupan spoljnopolitiki efekat. Ve od leta 1942. istina o narodnoosloboilakoj borbi protiv okupatora i kvislinga i o izdajnikoj ulozi etnika i emigrantske vlade, koja ih je podravala, poela se sve vie i sve uverljivije iriti van zemlje i prodirati u svetsku javnost. Pobede narodnooslobodilake vojske naile su na snaan odjek u zemlji i van nje i bile najuverljiviji dokaz da se u Jugoslaviji, pod vodstvom Komunistike partije, vodi bespotedna borba protiv okupatora i kvislinga, da je stvoreno ratite s kojim su i okupatorske i saveznike komande morale ozbiljno da raunaju. U svetsku javnost su prodirale vesti o uspenoj borbi jugoslovenskih partizana, o njihovoj vojsci koja je narasla na divizije i korpuse, o oslobaanju sve veeg broja gradova i ruenju komunikacija i privrednih objekata, o stvaranju Antifaistikog vea narodnog osloboenja Jugoslavije, najvieg politikog organa, o izdaji etnika i njihovoj kolaboraciji sa okupatorima. Time su pozicije narodnooslobodilakog pokreta postajale sve vre, to je bilo od velikog znaaja za povoljan rasplet sloene jugoslovenske politike situacije. Rasplamsavanje narodnooslobodilake borbe je, prirodno, jako uznemirilo okupatora. Stvaranje prostrane slobodne teritorije u zaleu obale, sve ei napadi partizanskih jedinica na vane komunikacije i privredne objekte i vanredno teka situacija u kojoj se nala kvislinka drava NDH, koja je bila takorei pred raspadom, ugrozili su pozicije okupatora na Balkanu u tolikoj meri da se nametao kao hitan i neodloan zadatak da se preduzmu opsene vojne operacije, kako bi se konano uguila narodnooslobodilaka borba u Jugoslaviji i izvrila pacifikacija tog vanog podruja na jugoistoku Evrope. Najodgovornije nemake linosti Vrhovni komandant Jugoistoka general-pukovnik Aleksander Ler (Alexander Lohr), Nemaki opunomoeni general u NDH general-potpukovnik Edmund Glez11

1

fon Horstenau (Edmund Glaise von Horstenau) i nemaki poslanik u Zagrebu Zigfrid Kae (Siegfried Kasche) jo 1. oktobra 1942. uputili su Hitleru izvetaj o tekoj situaciji u NDH, ukazavi na potrebu da se preduzmu odlune vojne mere i obrazuje jedinstvena komanda nemakih, italijanskih i ustako-domobranskih trupa koja e rukovoditi zajednikim operacijama za unitenje partizana. Po njihovom miljenju trebalo je, za razliku od dotadanjih izolovanih operacija koje ni po vremenu ni po prostoru nisu bile sinhronizovane, preduzeti jednovr emene opsene operacije protiv svih arita ustanka. Nemiri nisu pojava koja se dogaa samo u Hrvatskoj", stajalo je u izvetaju. Ako se toj pojavi hoe da zada odluan udarac, borba bi se morala proiriti na celo podruje bive Jugoslavije. Prema dosadanjim iskustvima, za ovu borbu je potrebno nekoliko meseci". 1 Upozorenje na teku situaciju u Jugoslaviji ozbiljno je proueno u nemakoj Vrhovnoj komandi. Ubrzo su otpoeli dogovori izmeu Hitlera, Musolinija i Pavelia i izmeu nemake i italijanske vrhovne komande o preduzimanju krupnih zajednikih operacija protiv partizanskih snaga u zapadnoj Bosni i jednom delu Hrvatske. Potkraj 1942. i u januaru 1943. odran je itav niz sastanaka vodeih nemakih i italijanskih linosti: Hitlera sa Paveliem i Lerom oktobra 1942. u Vinici; ministara spoljnih poslova Nemake i Italije Ribentropa (Joakim von Ribbentrop) i ana (Galeazzo Giano) i naelnika vrhovnih komandi feldmarala Kaj tela (Keitel) i marala Kavalera (Cavallero) 18. i 19. decembra u Rastenburgu; Lera sa vodeim italijanskim vojnim linostima generalima Kavalerom i Ambrozijem (Ambrosio), te komandantima trupa na Balkanu, generalima Roatom (Roatta), Birolijem, Dalmacom (Dalmazzo) i Gjelozom (Geloso), 3. januara u Rimu. Mada je teka situacija na istonom i afrikom frontu, nastala zaustavljanjem faistikih armija pred Staljingradom i u Egiptu, kao i opasnost od invazije na evropsko tie, zahtevala da se sva panja usredsredi na ta ratita, pomenute vrhovne komande su bile prinuene da ozbiljnu panju poklone stanju u Jugoslaviji: da nove divizije, i te kako1

Arhiv VII, mikrofilm London 12, snimci 30548293.

12

potrebne na drugim ratitima, dovlae za operacije protiv Narodnooslobodilake vojske. Pred krupnim dogaajima koji su se posle tekih poraza faistikih armija na istonom i severoafrikom frontu, oekivali u 1943. godini nemaki i italijanski okupatori e, dakle, biti prinueni da ve u toku zime preduzmu operaoije protiv NOVJ (poznate kao Vajs", odnosno etvrta ofanziva) u cilju njenog unitenja i konsolidovanja svoje ugroene odbrane na Balkanu. Bie to dotad najvee operacije protiv NOVJ. U njima e, pod komandom komandanta nemakih trupa u Hrvatskoj general-majora Rudolfa Litersa (Rudolf Lters), biti angaovane etiri nemake i tri italijanske divizije i desetak bataljona NDH ukupno oko 90.000 vojnika, podravanih sa 14 eskadrila avijacije. Te e snage, u prvoj fazi operacije Vajs", uspeti da prodru na osloboenu teritoriju Bihake republike", ali ne i da razbiju partizanske snage na njoj, i da potom nastave dejstva ka Neretvi, gde e se krajem februara i poetkom marta voditi dramatina bitka za ranjenike, koja e, s pravom, biti nazvana jednom od naj humanijih bitaka drugog svetskog rata.

Odluka rukovodstva NOP-a o strategijskom nastupanju Operativne grupe divizija NOVJ u istone krajeve zemljeDok su okupatorski tabovi vrili uurbane i opsene pripreme za zimske operacije protiv partizanske slobodne teritorije u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj, Vrhovni tab je, pored mera preduzetih da spremno doeka neprijateljsku ofanzivu, pristupio i stvaranju povoljnijih uslova za realizaciju dugo odlaganog strategijskog plana o prodoru jakih snaga NOVJ u istone krajeve zemlje u Crnu Goru, Srbiju, Kosovo i Makedoniju, i o razbijanju etnika, to je bilo uslov izrastanja NOP-a u dominantnu vojnu i politiku snagu u zemlji. Kao prvi, neposredni zadatak trebalo je poraziti glavninu etnikih operativnih trupa u Hercegovini, Crnoj Gori i Sandaku i razbiti njihovu vojnu i politiku organizaciju u tim oblastima zemlje koju su oni13

stvorili uz pomo Italijana. Usledio bi, potom, dalji prodor na istok u Srbiju i Makedoniju. Jo sredinom novembra 1942. Vrhovni tab je uputio dve divizije (1. proletersku i 3. udarnu) preko Vrbasa ka dolini Bosne, da bi na prolee prele u istonu Bosnu i pribliile se Srbiji, a 2. proletersku diviziju je uputio u Dalmaciju, da bi je potom usmerio ka dolini Neretve. Proirenje slobodne teritorije na istok, ka dolinama reka Bosne i Neretve, ostvareno u snanoj ofanzivi od sredine novembra 1942. do kraja januara 1943, bilo je, dakle, u skladu sa planovima Vrhovnog taba o pripremanju terena i stvaranju povoljnijih uslova za odluno nastupanje u istone krajeve zemlje, u kome e, pored pomenutih divizija (koje su se nalazile pod neposrednom komandom Vrhovnog taba) biti, shodno razvoju situacije, angaovane i druge, pre svega krajike snage. Odluka Vrhovnog taba o upuivanju jakih snaga NOVJ u istone krajeve zemlje imala je dubok vojni i politiki smisao i bila je podreena ostvarenju dalekosenih strategijskih ciljeva. Ona nije bila iznuena neprijateljskom ofanzivom, niti je znaila uzmicanje sa ugroene teritorije zahvaene neprijateljskim operacijama. Ta je odluka, u stvari, znaila realizovanje ideje koja je neprestano, od onih dana potkraj 1941, kada su partizanske snage bile prinuene da napuste Srbiju, zaokupljala panju Vrhovnog taba i Centralnog komiteta KPJ i bila u sreditu njihovih preokupacija i strategijskih planova: prodreti u Srbiju sa jakim snagama i ponovo uvrstiti pozicije narodnooslobodilakog pokreta u tom ustanikom delu zemlje, koji je kao vor reenja" bio od izuzetnog znaaja za pobedu oslobodilake borbe i revolucije naroda Jugoslavije. Ta je ideja, kako je Tito izjavio, od poetka bila u prvom planu i njoj je sve bilo podreeno" 2 . Obrazlaui tu ideju, on je rekao: Nas nikada, za itavo vrijeme to smo bili van Srbije, nije napustila misao da moramo, im za to budu stvoreni uslovi, doi natrag u Srbiju, koju smo smatrali vrlo vanim faktorom za zavretak narodnooslobodilake borbe. Mi smo znali da emo tamo moi da skupimo najvei broj ljudi za jednu snanu armiju.1

J. B. Tito, Vojna djela, knj. IV, Beograd, 1978, str. 74.

14

Srbija nam je bila vana iz vie razloga. Prvi razlog je bio taj to je bilo mnogo kvislinga koji su zaveli strahoviti teror protiv naroda. Drugo, mi smo smatrali da se borbom koju smo vodili a to se vidi iz naih akata i govora u toku rata vodi socijalna borba za novi drutveni sistem protiv starog sistema i da e nam, ako u Srbiji ostavimo one reakcionarne elemente koji su ostali uz pomo Nijemaca, biti vrlo teko, poto mi u Srbiji gledamo jedan od najglavnijih faktora nae nacionalne zajednice, po njenom broju i inae. Mi smo nastojali da u Jugoslaviji Srbija ne bude Vandeja (departman u zapadnoj Francuskoj u kome je 1793, za vreme francuske revolucije, izbila pobuna kontrarevolucionara roj alista, koja je bila uguena tek februara 1796 prim. M. L.) i da reakcionari ne naprave od nje arite koje bi kasnije moglo dovesti do strahovitog graanskog rata. Zato smo uvijek i svakom prilikom, gdje god je to bilo moguno, vodili brigu o Srbiji". 3 Nakon gubitka slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji, umadiji i Pomoravlju (tzv. Uike republike) i povlaenja veeg dela partizanskih jedinica u Sandak i istonu Bosnu, krajem novembra 1941, narodnooslobodilaki pokret u Srbiji je, uprkos odranju pozicija u junim i jugoistonim oblastima, preivljavao teku krizu. U Vrhovnom tabu je, meutim, postojalo uverenje da e se pokret brzo oporaviti i ponovo rasplamsati ukoliko bi se tamo uputile jae partizanske snage. U toku itave prve polovine 1942. godine Vrhovni tab je nastojao da se stvori, odri i uvrsti slobodna teritorija u istonoj Bosni, Sandaku, Crnoj Gori i Hercegovini, u oblastima susednim Srbiji, kako bi se stvorili pogodni uslovi za upuivanje jaih snaga u Srbiju, gde se, kako se smatralo, u mnogome reavala sudbina oslobodilakog rata i revolucije. Ni velike neprijateljske ofanzive u zimu i prolee 1942, u kojima su privremeno bile izgubljene slobodne teritorije u istonoj Bosni, ni jaanje etnikog pokreta, koji je, uz izdanu pomo italijanskog okupatora, uzimao sve veeg maha, nisu prinudili Vrhovni tab da odustane od te ideje. Tek kada su sredinom juna izgubljene i preostale partizan Isto, knj. III, str. 54. 15

ske teritorije u Crnoj Gori, Sandaku i Hercegovini, postalo je jasno da se planovi o prodoru u Srbiju ne mogu realizovati, ve da se moraju odgoditi za povoljnije vreme, kada uslovi za to budu sazreli. Ta e ideja, meutim, i dalje dominirati u vojnim i politikim razmatranjima i procenama rukovodstva NOP-a. Ona e, kao crvena nit, biti protkana u svim buduim, dalekosenim planovima Vrhovnog taba i Centralnog komiteta KPJ. Cak je i istorijska odluka o udaljavanju od Srbije, o pohodu na zapad", odnosno o prodoru grupe proleterskih brigada ka zapadnoj Bosni i Hrvatskoj, doneta na sednici Centralnog komiteta KPJ 19. juna na Zelengori, bila, u krajnjoj liniji, podreena ostvarenju te ideje. Odluivi se da sa etiri brigade, tada najveom partizanskom grupacijom, krene u zapadne krajeve, u Bosansku krajinu i Hrvatsku, tamo gde je narodnooslobodilaka borba bila u usponu i gde su izgledi za narastanje i jaanje narodnooslobodilake vojske bili najpovoljniji, rukovodstvo NOP-a je bilo na visini svog istorijskog zadatka. U toj njegovoj odluci bila je sadrana duboka strategijska koncepcija: stvoriti najpre snanu vojsku i pripremiti bitne osnove za prodor u Srbiju, obezbediti uslove koji e obeati uspeh tog zamanog pothvata od dalekosenog, reklo bi se, sudbonosnog vojnog i politikog znaaja. Dogaaji u toku leta i jeseni 1942. godine potvrdili su opravdanost te odluke. Nastupanje proleterskih brigada ka Bosanskoj krajini, pod neposrednim rukovodstvom Vrhovnog taba, pretvorilo se u snanu ofanzivu, u koju su se ukljuile i krajike i hrvatske jedinice, ofanzivu koja je ispunila itavo leto i jesen i koja je, uz angaovanje sad ve stvorenih divizija, trajala sve do sredine januara 1943, upravo do trenutka kada je otpoela velika neprijateljska operacija Vajs". Rezultati te ofanzive, kako je poznato, bili su izvanredno krupni i znaajni. Bila je stvorena velika slobodna teritorija izmeu Neretve i Bosne na istoku, Save na severu, Kupe na zapadu i jadranske obale na jugu, na kojoj je bila organizovana narodnooslobodilaka vlast. Stvaranjem AVNOJ-a, jedinstvenog i najvieg politikog organa sa realnom perspektivom da preraste u faktiku vladu, narodnooslobodilaoki pokret je, to je bilo posebno znaajno, postigao i prve, veoma ozbiljne16

i zapaene uspehe u borbi za svoju meunarodnu afirmaciju i priznanje, jer je istina o narodnooslobodilakoj borbi i o izdaji etnika i njihovoj kolaboraciji s okupatorima i kvislinzima, kao i o sramnoj podrci koju im prua emigrantska vlada, poela od leta 1942. polako, ali sve upornije, da prodire u svetsku javnost. 4 I, konano, to je bilo najvanije, bila je stvorena snana Narodnooslobodilaka vojska sastavljena od krupnih operativnih jedinica brigada, divizija i korpusa, oruana snaga velikih operativno-strategijskih mogunosti, sposobna za izvoenje krupnih operacija, za uspeno izvrenje stratekog cilja za prodor u istone krajeve zemlje i razbijanje etnikih snaga. U Vrhovnom tabu se, razumljivo, raunalo i na podrku naroda u krajevima kroz koje e nastupati Operativna grupa divizija. Znalo se, dodue, da je situacija u njima teka, ali se verovalo da e napredne, rodoljubive snage, koje su svoje slobodarske tenje tako oito ispoljile u toku ustanikih dana 1941. godine, uspeti da uz pomo jedinica Operativne grupe savladaju krizu, da ponovo razbuktaju oslobodilaku borbu i obraunaju se s etnicima. Na tom uverenju su, uostalom, Vrhovni tab i Centralni komitet KPJ i gradili svoje planove o prodoru glavnih snaga NOVJ na istok. Uverenje u privrenost veine naroda sa tih teritorija narodnooslobodilakom pokretu bilo je opravdano, to e nastupajui dogaaji najreitije i potvrditi. Nesumljivo je, dakle, da je odluka o nastupanju jakih snaga NOVJ Operativne grupe divizija, ili Glavne operativne grupe, kako se esto naziva grupacija od pet divizija kojom je Vrhovni tab neposredno rukovodio u istone krajeve zemlje doneta pre poetka neprijateljske ofanzive bila opravdana. Vrhovni tab je bio obaveten o velikoj koncentraciji etnikih jedinica i njihovim planovima za veliku operaciju", za uee, zajedno sa okupatorima, u ofanzivi protiv partizanskih snaga na slobodnoj teritoriji u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj. On je, ak, imao obavetenje (koje, dodue, nije bilo tano) da je i sam Draa Mihailovi doao u Split sa oko 1.500 etnika da bi sa njima sa tog pravca i uz podrku italijanskih trupa, uestvovao u toj operaciji. 54 M. Lekovi, ZnaCaj skuptine rodoljuba u Tjentitu u borbi za razobliavanje D. Mihailovia u svetskoj javnosti i za meunarodnu afirmaciju NOP-a", Istorijski zapisi, 4, Titograd, 1966. 5 J. B. Tito, Sabrana djela, tom 14, str. 121.

Svestan, dakle, ozbiljnosti trenutka, Tito je odluio da preuzme inicijativu, da preduhitri etnike i razbije njihove snage pre nego one preu u napad. U vezi sa time", pisao je Tito 30. marta tabu 1. bosanskog korpusa, to je Draa Mihailovi mobilisao sve snage Crne Gore, Hercegovine, Sandaka, istone Bosne itd. i jo u decembru mesecu nainio sporazum sa Talijanima, Nijemcima i ustaama za zajedniku ofanzivu protiv nas, koja je poela u januaru mjesecu ove godine to smo mi rijeili uperiti sve nae snage na razbijanje i unitenje te izdajnike bande, koja predstavlja najveu opasnost ne samo za narodnooslobodilaku borbu no i ubudue". 6 Velika neprijateljska ofanziva, koja je otpoela 20. januara 1943, nije osujetila realizovanje odluke o prodoru na istok i razbijanje glavnih etnikih snaga. Ona je, naprotiv, samo ubrzala njeno ostvarenje, ali je zato Vrhovnom tabu stvorila veoma teku situaciju, prisilivi ga da realizovanje planova o prodoru na jugoistok sprovodi pod vrlo nepovoljnim, sloenim gotovo dramatinim okolnostima. I, tako, upravo zbog te ofanzive, umesto na prolee, Operativna grupa krenue na istok, ka Neretvi, i dalje, ka Drini i Limu, jo u toku februara. Sredinom meseca ona e izbiti irokim frontom u doline Rame i Neretve, gde e razbiti italijanske garnizone i zauzeti Prozor, Drenicu, Jablanicu, Ostroac, Ramu i Ivan-sedlo i voditi borbe za Konjic. Krajem februara i prvih dana marta ona e biti prinuena da u dolinama Neretve i gornjeg Vrbasa vodi dramatinu i sudbonosnu bitku za ranjenike, da pod tekim uslovima forsira Neretvu i vri proboj i nastupanje preko neprohodnog Prenja, vodei teke i odsudne borbe sa glavnim etnikim snagama pod neposrednom komandom Drae Mihailovia.

Planovi Drae Mihailovia o velikoj operaciji" o unitenju partizanske drave" u zapadnim krajevima JugoslavijePlanovi Vrhovnog taba NOVJ o upuivanju jakih partizanskih snaga sa slobodne teritorije zapadne i srednje Bosne6

Zbornik, tom II, knj. 8, dok. br. 216.

18

na istok, ka Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji u cilju razbijanja etnika i uvrenja pozicija NOP-a u tim krajevima zemlje podudarali su se, bolje rei suelili se, sa planovima Drae Mihailovia o izvoenju velike operacije" o upuivanju glavnine operativnih etnikih snaga (prikupljenih u Hercegovini, Crnoj Gori, Sandaku, istonoj Bosni i delovima Srbije) protiv partizanske drave" u zapadnim krajevima zemlje. Tako je, poetkom 1943, u toku izvoenja velike okupatorsko-kvislinke ofanzive protiv slobodne teritorije partizanske Bihake republike", dolo do konfrontiranja, do sudara" dvaju planova Titovog i Mihailovievog. Partizanske snage Operativne grupe divizija kretale su se ka Neretvi i, dalje, na istok, da bi porazile etnike, a etnike snage su se pripremale da, zajedno s okupatorskim jedinicama i u sklopu njihovih ofanzivnih operacija, krenu preko Neretve na zapad, u poslednju bitku s komunistima", u kojoj e kako je Draa Mihailovi patetino najavljivao biti ostvareno definitivno unitenje partizana". 7 I jedna i druga strana su, dakle, krenule u konaan obraun", angaujui glavnine svojih snaga. Planovi o etnikoj velikoj operaciji" nastali su jo sredinom 1942, po zavretku okupatorsko-kvislinke prolene ofanzive, u kojoj su partizanske snage izgubile slobodnu teritoriju u istonoj Bosni, Crnoj Gori, Sandaku i Hercegovini i bile prinuene da se upute u zapadnu Bosnu. U toj ofanzivi protiv crnogorskih, sandakih, hercegovakih i istonobosanskih partizanskih jedinica i 1. i 2. proleterske brigade, vidnu ulogu su odigrale upravo etnike jedinice koje su, uz izdanu pomo Italijana, znatno ojaale. Trebalo je, po oceni Drae Mihailovia i njegove Vrhovne komande, iskoristiti zadobijene pobede i, ne gubei vreme, nastaviti operacije, protiv partizanskih snaga u zapadnim krajevima zemlje, ne dozvoljavajui da se tamo konsoliduju i ojaaju. Ma koliko bio zadovoljan razvojem situacije na teritoriji sa koje su partizanske snage bile potisnute, Mihailovi je, opravdano, bio zabrinut zbog situacije nastale u zapadnim krajevima zemlje u zapadnoj Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji. Tamo su partizanske jedinice, naroito nakon dolaska7 Arhiv VII, k. 299, reg. br. 19/122; Zbornik, tom XIV, knj. 2, dok. 74.

19

Vrhovnog taba sa grupom proleterskih brigada, znatno ojaale, oslobodivi veliki broj gradova i stvorivi prostranu slobodnu teritoriju. etniko rukovodstvo je, dakle, bilo svesno da potiskivanjem partizanskih jedinica iz veeg dela Srbije, pred kraj 1941, i iz Crne Gore, Sandaka, Hercegovine, istone i srednje Bosne u prolee 1942, partizanskom pokretu nije bio nanet poraz, jer sve dok partizani ne budu potueni i u zapadnim krajevima, tamo gde je bilo preneto teite narodnooslobodilake borbe i gde su se nalazile jake partizanske snage postojala je ozbiljna i potencijalna opasnost da e Narodnooslobodilaka vojska (koja je krajem septembra ve imala 22 brigade i veliki broj odreda) u toku jeseni i zime jo vie ojaati i da e, potom, ve u prolee 1943, ponovo preneti dejstva u istone krajeve zemlje, tamo odakle su partizanske jedinice bile potisnute. Bilo je, stoga, razumljivo to je etniko rukovodstvo jo sredinom 1942. ocenilo da je najvaniji zadatak, od kojeg je zavisila sudbina, odnosno konana pobeda njihovog pokreta, unitenje glavnine partizanskih snaga koja se nalazila na teritoriji zapadne Bosne i delovima Hrvatske, juno od Save. Tom je rukovodstvu, meutim, bilo jasno da je za izvoenje te, takozvane velike operacije" neophodno angaovanje i jakih okupatorskih snaga, jer etnike snage, oigledno, nisu bile dorasle tom zadatku. Preko svojih predstavnika koji su se nalazili pri italijanskim tabovima Mihailovi je zatraio od Italijana odobrenje za operacije protiv partizana u zapadnim krajevima, zamolivi ih da i oni u njima angauju svoje jedinice. Italijani, meutim, nisu bili voljni da se ponovo angauju na teritoriji koju su, upravo zbog snane aktivnosti partizanskih snaga, i vlastite nemoi da se na njoj odre, morale napustiti, povukavi svoje trupe blie jadranskoj obali. Ostvarenju ove zamisli etnika suprotstavile su se i vlasti NDH, koje nisu dale pristanak da se etnike trupe iz Hercegovine i istone Bosne, a pogotovo one iz Crne Gore i Sandaka, sa teritorija van njihove ustake drave, angauju u zapadnoj Bosni i Dalmaciji. I tako, zbog odbijanja Italijana da se u njoj angauju i zbog negativnog stava vlade NDH, etnika velika operacija", od koje su Draa Mihailovi i njegova vlada u ino20

stranstvu mnogo oekivali, nije mogla biti izvedena u toku druge polovine 1942. Mihailovi je, meutim, i dalje, pogotovo pred kraj 1942, bio zaokupljen idejom o unitenju partizanske drave. On je sve vie uviao ta znai prostrana partizanska teritorija u zapadnoj i srednjoj Bosni koja se, posle osloboenja Bihaa, spojila sa osloboenom teritorijem Hrvatske i proirila na veliko prostranstvo od Neretve i Bosne na istoku do Karlovca na zapadu i od doline Save na severu do blizu jadranske obale na jugu. Na toj teritoriji nalazile su se krupne snage Narodnooslobodilake vojske Jugoslavije brigade, divizije i korpusi, pored veeg broja odreda i samostalnih bataljona. Svestan injenice da su propali pokuaji o stvaranju jake etnike organizacije u zapadnim oblastima zemlje naseljenim srpskim ivljem, Mihailovi je shvatio opasnost koja se nadvila i nad istonim podrujima u kojima su etnici, uz pomo okupatora, uvrivali svoje pozicije. Narodnooslobodilaka vojska, koja je razbila etnike jedinice u zapadnoj i srednjoj Bosni i delovima Hrvatske (izuzev Kninsku krajinu) i tako osujetila planove etnikog rukovodstva da i u zapadnim krajevima ojaaju etniki pokret, pretila je da e ubrzo, ve u prolee 1943, krenuti u nastupanje na istok ka Hercegovini, istonoj Bosni, Crnoj Gori i Srbiji, da bi tamo ponovo razbuktala narodnooslobodilaku borbu, koja je bila priguena, i razbila etnike. Trebalo je, stoga, uriti sa unitenjem partizanske drave", jer je bilo oigledno da vreme sve vie radi za partizane, kako zbog njihovih krupnih vojnih pobeda i sve vee podrke naroda, tako i zbog sve vidnijeg razumevanja i naklonosti koju napredna svetska javnost ukazuje njihovoj borbi protiv okupatora i kvislinga. Velika slobodna teritorija Bihake republike" je, dakle, u drugoj polovini 1942. zaokupila panju etnikog rukovodstva u zemlji i emigrantske vlade u Lnodonu. Planovi 0 velikoj operaciji", uprkos mnogim nastojanjima, nisu se mogli ostvariti pre svega zbog snage Narodnooslobodilake vojske i njene superiornosti nad etnicima, a zatim i zbog nemogunosti da se organizuje zajednika okupatorsko-kvislinka operacija. Pa ipak, Mihailovi je i dalje uporno insistirao na njoj. Kada su, u toku decembra, otpoele pripreme Nemaca 1 Italijana za veliku zimsku ofanzivu protiv glavnih snaga21

NOVJ na teritoriji zapadne Bosne i Hrvatske (operacija Vajs", ili etvrta ofanziva), koja je trebalo da dovede do konanog i definitivnog unitenja 'Titove drave' ", Draa Mihailovi je zakljuio da e se njegovi planovi ipak ostvariti. Kako su Italijani odluili da u toj ofanzivi angauju i etnike snage (uprkos obeanjima datim Nemcima da to nee uiniti), Mihailovi je pourio da koncentrie to vie svojih jedinica koje e uestvovati u toj, toliko dugo prieljkivanoj operaciji. Pred kraj 1942. i poetkom 1943. izvrena je u Hercegovini, junom delu istone Bosne i u Crnoj Gori i Sandaku iroka mobilizacija etnika za pohod na partizansku teritoriju u zapadnoj Bosni. Prikupljene jedinice upuivane su uurbano ka Neretvi. Glavnini trupa Komande operativnih jedinica istone Bosne i Hercegovine (oko 2.800 etnika), koja se, pod komandom Petra Baovia, nalazila u rejonu Knina, nareeno je da dejstvom preko Bosanskog Grahova i Glamoa u pravcu Jablanice napadne s lea Operativnu grupu divizije NOVJ. Crnogorske etnike jedinice, pod komandom pukovnika Baja Staniia, jaine 2.200 vojnika (Zetski letei odred i Nikiika brigada), hitno su prevoene vozom iz Nikia za Mostar da bi i one uzele uea u unitenju partizanske grupacije u dolini Neretve. I etnici Limsko-sandakih odreda uurbano su upuivani ka Neretvi: najpre je prva grupa od oko 1.500 vojnika jo 22. februara stigla u Kalinovik, odakle je upuena ka Konjicu i Jablanici, a zatim je, etiri dana kasnije, i druga grupa (tzv. Veskoviev odred), jaine oko 1.200 etnika, stigla u Kalinovik. Sa tom grupom stigli su i Mileevski korpus, jaine 1.200 etnika i Letea brigada, jaine 400 etnika. Sve su te jedinice, tamo gde je to bilo mogue, prevoene italijanskim prevoznim sredstvima, vozovima i kamionima, i snabdevane hranom iz italijanskih magazina. U etnikim tabovima su se, uz to, nalazili italijanski oficiri koji su se brinuli o organizaciji sadejstva etnikih i italijanskih trupa i o snabdevanju etnikih jedinica ratnim materijalom i hranom. 8 Tako su jake etnike snage, jaine oko 13.000 vojnika, dobro naoruanih i opremljenih od italijanskih saveznika,8 Arhiv VII, Fond CA, k. 2, reg. br. 17/1; 18/1; k. 299, reg. br. 19/1; k. 133, reg. br. 31/1; k. 134, reg. br. 27/1; k. 280, reg. br. 8/1: 9/1; k. 293, reg. br. 3/1; k. 289, reg. br. 8/1; Zbornik, tom V, knj. 12, dok. br. 172.

22

upuene u drugoj polovini februara 1943. ka Neretvi da bi, pod komandom majora Zaharija Ostojia, komandanta Istaknutog dela Vrhovne komande, zajedno sa okupatorskim trupama, uestvovale u poslednjoj bici sa komunistima", u definitivnom unitenju partizana". Mihailovi je procenio da se ukazala izvanredna prilika ikoju ne treba ispustiti i unapred je likovao uveren u konanu pobedu nad partizanima. Ocenjujui da su partizanske snage u njihovoj dravi" u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj potuene od Nemaca i da njihovi ostaci, nekoliko divizija, napustivi sovjetsku republiku", vre prodor ka dolini Neretve, on je 18. februara naredio svojim komandantima da izvre koncentrian napad na tu partizansku grupaciju. Sad bismo ih mogli do nogu potui kad bismo bili pametni i sloni", stajalo je u njegovoj depei. Naroito je raunao sa napadom Baovieve grupe (koja se vraala iz rejona Knina) u pozadinu partizanske Operativne grupe, jer bi taj napad na pravcu LivnoDuvnoJablanica bio ,,od kapitalnog znaaja za definitivno unitenje komunista", za njihov odsudan poraz". Mihailovi je, meutim, bio svestan da taj istorijski zadatak" etnike snage mogu izvriti samo uz pomo okupatora. On je, stoga, u pomenutom nareenju stavio u zadatak Jeveviu, etnikom predstavniku kod Italijana, da uini sve da olaka ovaj (Baoviev prim. M. L.) pokret", jer bi udar u lea komunistima bio straan". 9 A deset dana kasnije, 28. februara, Mihailovi je preko Ostojia naloio Jeveviu da sa Nemcima i Italijanima sklopi sporazum da se etnicima dodeli za ienje od boljevika zona RamaProzorSujicaLivnoMakarskamorska obala do ua Neretvedesna obala Neretve Rama", da Italijani daju municiju, hranu i automatska orua i drugi ratni materijal za 20.000 etnika i da obezbede artiljerijsku i avijacijsku podrku i prevana sredstva za prebacivanje etnikih snaga na operacijsku prostoriju. 10 I komandant etnikih snaga kojima je bio poveren istorijski zadatak" da na Neretvi unite Operativnu grupu divizija NOVJ, major Ostoji, bio je uveren u uspeh te predstojee operacije. Smatrajui da sa pojaanjima koja su pristizala iz Crne Gore i Sandaka i sa istonobosanskim i9

Arhiv VII, Fond CA, k. 299, reg. br. 19/1. > Zbornik, tom XIV, knj. 2, dok. br. 57. 23

hercegovakim jedinicama koje su se ve nalazile na Neretvi ima na raspolaganju dovoljno snaga sa kojima e, zajedno sa italijanskim i nemakim trupama, napasti i unititi partizansku grupaciju, on je 5. marta, sa puno optimizma, obavestio Drau Mihailovia da je prikupljeno oko 12.000 etnika i da je potinjenim komandantima naredio da svom snagom udare boljevike". Mislim da smo jai od boljevika", samouvereno je javljao, moral je sjajan, pa se nadam, ako Bog da, i komandanti budu na visini, da emo postii i ovom prilikom odluno unitenje boljevikih glavnih snaga, jer su najzad uhvaene na udicu . . . Pobeda je sigurno naa!" 11

Procene ratujuih strana u Jugoslaviji o moguem iskrcavanju saveznikih trupa na BalkanNa situaciju u Jugoslaviji u mnogome su, prirodno, uticala zbivanja na glavnim ratitima drugog svetskog rata. U borbi za svoju afirmaciju, za sticanje svoje legitimnosti", kako u zemlji, tako i u inostranstvu, narodnooslobodilaki pokret se morao oslanjati, naroito u prve dve godine rata, iskljuivo na svoje vlastite snage, lien podrke i pomoi saveznika iz antifaistike koalicije, koju je, zbog znaajnog doprinosa optesaveznikoj borbi protiv Nemake i Italije i stvaranja pozadinskog fronta" u porobljenoj Evropi, i te kako zasluivao. Umesto toga za njega nije bilo razumevanja, ostao je gotovo anoniman, od zapadnih saveznika je ak bio ignorisan. I vie od toga: preduzimane su mere i aktivnosti da se on oslabi, ugui, pri emu se izbeglika jugoslovenska vlada, koja se identifikovala sa Mihailovievom borbom protiv NOP-a, nije ustruavala da njena etnika vojska u otadbini" postane kclaboracionistika, da se stavi u slubu okupatora i da, zajedno sa njihovim i kvislinkim trupama, uestvuje u borbi protiv Narodnooslobodilake vojske. Bilo je to naroito oevidno u velikoj ofanzivi Vajs" protiv partizanske drave" prvih meseci 1943. godine, u kojoj su etnike snage uzele vidnog uea.11

Arhiv VII, Fond CA, k. 293, reg. br. 3/1.

24

Bilo je, stoga, razumljivo, to je u Vrhovnom tabu NOVJ postojalo uvereinje da britanska vlada stoji iza kulisa", da je ona ta koja vue konce" i da ona mora znati za tu kolaboraciju. Nije bilo sumnje da je London upoznat sa injenicom da Italijani daju svestranu podrku i pomo etnikom pokretu u svojoj okupacionoj zoni, da formiraju, naoruavaju i snabdevaju etnike jedinice, koje, pod komandom italijanskih tabova i oficira, vode borbe protiv partizanskih snaga. Uprkos takvoj, izdajnikoj ulozi etnika, britanska vlada je nastavila da ih podrava, ne osuujui njihovo saveznitvo s italijanskim okupacionim snagama u borbi protiv partizana. To je, prirodno, raalo sumnje u spregu Velike Britanije i Italije u borbi protiv narodnooslobodilakog pokreta. 12 Jedan od najbliih Titovih saradnika, lan Politbiroa CK KPJ i Vrhovnog taba, Edvard Kardelj je jo 22. maja 1942. pisao iz Slovenije Titu (koji se nalazio u Crnoj Gori) da se ,,u odnosu prema Italiji moramo spremati kao prema jednoj engleskoj imperijalistikoj bazi sa koje e, nesumnjivo, Englezi pokuavati da ubace k nama i nau 'voljenu' londonsku vladu na silu i protiv jedinstvene volje naroda Jugoslavije". On je tvrdio da je u Italiji daleko preovladavajui timung anglofilia pod rukovodstvom italijanskih klerikalaca (Sforca) sa kojima svakako stoji i Vatikan". U vezi s tim, Kardelj je isticao po12 U svojim radovima V. Dedijer tvrdi da su etnici saraivali u operaciji Vajs" sa okupatorom ne samo sa znanjem i odobrenjem jugoslovenske kraljevske vlade, nego i izvesnih odgovornih britanskih krugova i da je britanski oficir za vezu u tabu Drae Mihailovia pukovnik S. V. Bejli (S. W. Bailey) savetovao da treba svim silama 'unititi komunizam' ". Tu tvrdnju on potkrepljuje izjavom kapetana Nedeljka Pleaa (koji je u Kairu zavrio specijalni kurs britanske obavetajne slube i potom baen padobranom u tab Drae Mihailovia) da su mu britanski oficiri govorili o saveznikim planovima za iskrcavanje na Balkansko poluostrvo i o potrebi da se Sovjetski Savez stavi pred svren in time to bi se komunistike grupe do prolea unitile". Plea je, dalje, u svojim seanjima (pod naslovom Iz ratnih uspomena", objavljenim u etnikom listu Sloboda" u ikagu 19. septembra 1956), tvrdio da je pukovnik Bejli doneo poruku Mihailoviu da sa etnikim snagama likvidira partizane" i da bi unitenje partizana bilo od koristi obema ratujuim stranama Englezima i Nemcima". Plea je, ak, tvrdio da su Englezi, koji su otkrili nemaku ifru, znali nemake operativne planove za prvu fazu etvrte ofanzive i da su dali saglasnost za uee etnikih jedinica u toj ofanzivi. (Vidi opirnije: VI. Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", tom 2, str. 749765.)

trebu to veeg aktiviranja oslobodilake borbe u Slovenakom primorju, u oblastima koje su bile u sastavu Italije, naglaavajui posebno vanost partizanskog nadiranja prema Trstu", jer, ukoliko se pribliava kraj / r a t a / , utoliko je vanije da smo blie Trstu jer, bogme, moda e ga trebati braniti i od Engleza". 13 Slaui se s Kardelj evim miljenjem, Tito je o tome obavestio Kominternu. Drugovi iz Slovenije" javljao je on u telegramu od 16. jula 1942. imaju obavetenje da se dio jugoslovenske londonske vlade preko Vatikana povezao s italijanskom vladom. .. Smatramo da postoji saradnja izmeu Italije i Engleske u borbi protiv nas. Zarobljeni etnici su nekoliko puta izjavljivali da su oruje i drugi materijal koji oni dobijaju od Talijana plaeni iz Engleske". 14 Bilo je, dakle, sasvim razumljivo to je u rukovodstvu narodnooslobodilakog pokreta i uopte meu partizanima, postojalo nepoverenje prema politici britanske vlade. Ono je iz dana u dan raslo, pothranjivano sve izrazitijom podrkom i pomoi koja je iz Londona pruana Drai Mihailoviu i sve napadnijom propagandom kojom su britanska tampa i ostala sredstva informisanja zasipali javnost o Drai Mihailoviu, proslavljenom voi jugoslovenskih ustanika", neustraivom jugoslovenskom orlu", slavei ga kao legendarnog vojskovou. O toj velikoj obmani i gnusnoj lai, o izdaji etnika, Tito je neprestano, a znatno naglaenije u toku velike okupatorske ofanzive Vajs", obavetavao Moskvu : Napominjem da se etnici Drae Mihailovia i ovdje bore protiv nas na strani okupatora . .. Draa Mihailovi sa svih strana alje svoje etnike u pomo Talijanima i Nijemcima . . . Mihailovievi etnici doli Talijanima u pomo i ponovo s lea napali nae jedinice . .. Sada se Mihailovievi etnici koncentriu kod Mostara oko 25.000 kao pomo Talijanima.13 14

Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/306. J. B. Tito, Sabrana djela, tom 11, str. 106.

26

Sve se to, ja mislim, radi po nareenju londonske izbeglike vlade"15 (podvukao M. L.). Titova osuda se nije odnosila samo na jugoslovensku, ve i na britansku vladu, jer ona kako se verovalo odobrava saradnju etnika s okupatorima i namerno odlae otvaranje drugog fronta na zapadu Evrope. I o tome je Tito, s puno gorine, obavetavao Moskvu: U Mihailovievom tabu nalazi se jo oko 25 engleskih oficira u srpskoj nacionalnoj nonji. Njihov stareina je jedan potpukovnik, koji je lino izjavio da je predstavnik engleske vlade (odnosi se na pukovnika Bejlija, efa britanske vojne misije u Mihailovievom tabu prim. M. L.). I Mihailovi i engleski oficiri sastaju se esto s predstavnicima talijanskih v l a s t i . . . Ne samo u redovima naih boraca nego i kod svih naroda Jugoslavije raste mrnja prema Englezima zbog toga to ne otvaraju drugi front u Evropi, smatrajui da Englezi svjesno ele slabljenje Sovjetskog Saveza u tekoj borbi s Nijemcima". 16 Nepoverenje u zapadne saveznike, koji podravaju kralja i njegovu vladu i pruaju pomo kolaboracionisti Drai Mihailoviu u borbi protiv narodnooslobodilakog pokreta, iako su znali za njegovu saradnju s okupatorima i kvislinzima, postojalo je jo od ustanikih dana. Rukovodstvo NOP-a je, tavie, bilo uvereno da je Draa Mihailovi odbio saradnju s partizanima i otpoeo borbu protiv njih upravo na mig iz Londona". Njemu je bilo jasno da britanska politika tei da odri svoj uticaj i steene pozicije na Balkanu i da e, u cilju ostvarenja svojih imperijalistikih ciljeva, davati podrku onim snagama u zemlji koje e podravati tu politiku. A te su snage, prirodno, bile one koje su se okupljale i organizovale u etnikom pokretu Drae Mihailovia. Nije, dakle, bilo sumnje da e britanska vlada nastojati da se u Jugoslaviji sprei pobeda narodnooslobodilakog pokreta, kojim rukovodi Komunistika partija, i ne dozvoli promena drutvenog ureenja, a time i gubitak pozicija u15

Isto, tom 14, str. 90, 95. Isto, str. 154, 201. 27

tom znaajnom delu Evrope. Bila je, otud, i razumljiva bojazan od iskrcavanja angloamerikih trupa na Balkansko poluostrvo jer bi one u to nije bilo sumnje pod maskom osloboenja zemlje od okupatora, nastojale da, ako treba, i oruanom intervencijom ugue narodinooslobodilaki pokret i predaju vlast jugoslovenskoj vladi, odnosno njenoj etnikoj vojsci. Na mogunost saveznike invazije na Balkan u Vrhovnom tabu NOVJ ozbiljno se raunalo. I, razumljivo, strepelo od nje. O tome se, prirodno, nije javno govorilo, ali se u poverljivim direktivama Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog taba ukazivalo na tu opasnost. Tito je, tako, u pismu Centralnom komitetu KP Hrvatske od 8. aprila 1942, obavetavajui ga o dolasku u Jugoslaviju vie britanskih vojnih misija", i dovodei u vezu njihov dolazak s pojaanom borbom etnika protiv partizana, s njihovim mukim napadima na partizanske tabove i partijske aktiviste i puevima koje su izazivali u partizanskim jedinicama, kao i s povezivanjem etnikih tabova s okupatorima, nedvosmisleno ukazao na pravi smisao britanske politike i njen stav prema narodnooslobodilakom pokretu, otvoreno je osudivi. O tome je Tito pisao sledee: Radi vaeg ravnanja, ali ne za iri publicitet, mi smo duni da vas obavijestimo o vrlo interesantnim stvarima koje smo nepobitno utvrdili. Naime, mi znamo pozitivno da Engleska u Jugoslaviji preko svojih agenata ne podrava nas, nego, naprotiv, raspiruje sukobe izmeu nas i nekih grupa kao to su vojni etnici itd. Ona podrava razne etnike bande isto tako kao i Nijemci, s tim da nas napadaju. Engleskoj politici je stalo, i mi za to imamo dokaza, da u Jugoslaviji to vie zamuti, da kompromituje narodnooslobodilaku borbu i da u momentu kada za to bude zgodna situacija, to jest kada se Italija presaldumi u njeno naruje i ostavi Hitlera, iskrca svoje trupe u Dalmaciju i druga mjesta, da se pojavi ovdje kao spasilac i da izvede zemlju iz haosa. U tu svrhu ve je dolo u Jugoslaviju oko 10 njenih tzv. 'vojnih misija' (radilo se, u stvari, 0 etiri misije: kapetana Hadsona (D. T. Hudson), majora Atertona (T. Atherton), majora Eliota (C. Elliot) 1 porunika Rapoteca prim. M. L.), koje sada po28

raznim mjestima Jugoslavije vre svoju prljavu rabotu". 17 Titovo verovanje da se Englezi pripremaju za iskrcavanje na jadransku obalu bilo je potvreno i izjavom porunika Nedeljkovia, lana Atertonove vojne misije koju je britanska SOE sluba uputila februara 1942. u Jugoslaviju. ,,Nedeljkovi smatra da Englezi pripremaju teren za iskrcavanje svojih trupa u Dalmaciji im Italija ostavi Hitlera i poe na sporazum s Englezima", stajalo je u Titovom telegramu upuenom 7. aprila Moskvi,18 (V. Dedijer navodi da se Pavle Savi, ifrant Vrhovnog taba, sea da je bio stigao jedan telegram iz Moskve, u kome se skree panja Vrhovnom tabu o mogunosti otvaranja drugog fronta na Balkanu i ulaska anglo-amerikih trupa u Jugoslaviju, s tim da unite partizane", ali da se kopija tog telegrama ne nalazi u arhivu CK SKJ"). 19 A u telegramu koji je 26. avgusta 1942. uputio Moskvi, traei od Generaltaba Crvene armije pomo u ratnom materijalu, Tito se osvrnuo i na sluaj otvaranja drugog fronta na Balkanu": partizani su ,,u stanju da unite sve komunikacije i da stvore vojsku od najmanje 500.000 boraca", ali da bi prisustvo jedinica Crvene armije na Balkanu bilo mnogo poeljnije kod naih naroda od ostalih saveznikih jedinica". 20 O iskrcavanju saveznikih trupa na Balkan u bliskoj budunosti i o negativnim reperkusijama koje bi ono imalo po narodnooslobodilaki pokret u Jugoslaviji, ne iskljuujui i mogunost oruanog sukoba s njima, pisao je Titu Kardelj, ija je miljenja Tito osobito uvaavao. U pismu koje je 17. januara 1943. uputio iz Slovenije Titu Kardelj je ovako ocenjivao situaciju koja bi nastala u sluaju iskrcavanja: Jako je verovatno da e doi do engleske intervencije na Balkanu. Istina, nai dosadanji uspesi su tako obimni da ih engleski imperijalisti nee moi da obiu, a da ne dou u sukob sa SSSR-om, a kamoli da pokuavaju ve u samom poetku (sa) nasilnom likvidacijom naih snaga. No, samo prisustvo Engleza na17 18 19 20

J. B. Tito, Sabrana djela, tom 9, str. 207. Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/12. V. Dedijer, Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, knj. 2, str. 755. J. B. Tito, Sabrana djela, tom 11, str. 245. 29

naem terenu dalo bi naoj reakciji mogunost ujedinjavanja i uvrivanja svojih vojnih formacija. Nema sumnje da bi dolo do ujedinjavanja svih reakcionarnih snaga, od Nedia i Pavelia do HSS, SDS itd. . . . Ja i ne raunam na najteu mogunost ali je i ne iskljuujem mogunost oruanog sukoba sa imperijalistikim interventima, nego prosto sa mogunou da intervencija doe ovamo u 'legalnoj' formi, kao saveznik, koji e nas kao vojnu snagu formalno priznati, ali koji e samim svojim prisustvom stvoriti mogunost da i reakcija formira svoju vojsku i da se osloni na elemente sadanjih okupatorskih reima i na one mase koje mi svojom akcijom i propagandom nismo uspeli da zahvatimo u na politiki uticaj. Kolebljivci e se pod uticaj em tue intervencije osloniti na reakciju, koja e se eventualno pojaviti pod demokratskim zastavama. Nema sumnje da bi u takvom sluaju mogla situacija i odnos snaga bitno da se promene na nau tetu. ak ako emo u isto vreme mi dobiti legalnu pomo sa strane SSSR-a, na e poloaj ipak biti teak. Osim toga drim da mi kod toga moramo raunati na sukob imperijalizma sa SSSR-om u razliitom obliku . . . Drim da je nova jugoslovenska 'vlada' u Londonu rezultat odlune volje engleskih imperijalista da ove baze (teritoriju Jugoslavije prim M. L.) ne prepuste SSSR-u". 21 Uverenje da e se anglo-amerike trupe iskrcati na Balkan uvrivalo se u Vrhovnom tabu sve vie, ukoliko se rat u severnoj Africi bliio kraju i pribliavao junoj i jugoistonoj Evropi. Pobedonosna bitka kod El Alamejna i uspeni desanti saveznikih trupa u severnoj Africi potkraj 1942. nagovetavali su da je bitka za Sredozemlje dobijena i da e dalji invazioni ciljevi saveznika biti usmereni na jug Evrope. Bilo je, stoga, prirodno oekivati da e se pojaati zainteresovanost Britanije za Balkan, posebno za Jugoslaviju. I to ne samo zbog vojno-strategijskih potreba i najoptimalnijih uslova za uspean ishod invazije, budui da je u Jugoslaviji ve bilo stvoreno jedno svojevrsno savezniko ratite na kome je dejstvovala snana armija koja je vrsto drala zalee znatnog dela jadranske obale, ve i11

Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1943/49.

30

radi ostvarenja dalekosenih politikih ciljeva: da se, ako treba i silom oruja, ugui revolucionarni pokret koji je vodila Komunistika partija Jugoslavije i koji je stekao vrste pozicije u zemlji i, tako, otvorenom intervencijom sprei da to znaajno podruje na jugoistoku Evrope, koje je bilo od posebne vanosti za britansku imperijalistiku politiku, bude izgubljeno. eril je, sigurno, i pre svega, imao to u vidu kada je na sastancima sa Ruzveltom u Kazablanci, januara, i u Vaingtonu, maja 1943, insistirao na invaziji na Balkan, na udarac u meki trbuh" Evrope, jer se preko Jadrana kako je uveravao najlake dolazi u srce evropske tvrave". I u danima velike okupatorske ofanzive Vajs", koja je Vrhovni tab stavila pred ogromne tekoe, Tito nije smetao s uma mogunost saveznikog iskrcavanja. On je opravdano zakljuio da su i okupatori raunali na tu mogunost i da su, upravo zbog toga, i preduzeli tako zamane ofanzivne operacije, urei da u toku zime, pre nego bi dolo do invazije, razbiju partizanske snage i unite Titovu dravu" u zaleu obale, kako bi oslobodili vitalne komunikacije koje iz unutranjosti vode ka jadranskoj obali i uvrstili odbrambene poloaje na njoj. I pregrupaciju nemakih divizija u drugoj polovini marta, po zavretku ofanzive, Tito je doveo u vezu sa pripremom trupa za spreavanje invazije. Izvetavajui Moskvu o koncentraciji nemakih trupa du eleznike pruge Sarajevo Viegrad, on je naveo da to nije samo protiv nas, ve i radi obezbeenja od iskrcavanja Saveznika na Balkan". 22 Prirodno je bilo da je Tito mobilizaciju glavnih etnikih snaga iz Hercegovine, Crne Gore, Sandaka i istone Bosne i njihovo upuivanje na zapad, u veliku operaciju" protiv partizanske slobodne teritorije, dovodio u vezu sa oekivanim saveznikim iskrcavanjem. On je raunao da je Draa Mihailovi, upravo u oekivanju tog iskrcavanja, i planirao da te istorijske dogaaje doeka to spremnije, kao pobednik nad partizanima. I kasnije, kad god se postavljalo pitanje iskrcavanja saveznikih trupa na tlu Jugoslavije, Tito se nije ustruavao da jasno i nedvosmisleno istakne protivljenje takvom poduhvatu koji bi bio izvren bez saglasnosti Vrhovnog taba** J. B. Tito, Sabrana djela, tom 14, br. 1943/613. 31

NOVJ. Tako je i generalu Maklejnu (Fitzroy Maclean), efu britanske vojne misije, na pitanje kakav bi bio stav Vrhovnog taba u sluaju saveznikog iskrcavanja, makar s manjim snagama, na jugoslovensku obalu, energino odgovorio da to ne bi bilo poeljno ni celishodno. Obavetavajui o tome Moskvu, Tito je 12. oktobra 1943. javio: Mi neemo dozvoliti ovo iskrcavanje bez nae saglasnosti i spremni smo da se suprotstavimo i silom". 23 I u leto 1944, kada se inilo da bi do iskrcavanja saveznikih trupa moglo doi, Tito je svoje protivljenje izneo u pismu koje je 5. jula sa Visa uputio Staljinu, traei da SSSR prui NOP-u pomo u naoruanju i u odbrani politike i vojne samostalnosti" nove Jugoslavije. Tito je ukazivao na politiku Engleza prema Srbiji, gde se na sve mogue naine pokuava pojaati pozicije pristalica kralja, odnosno etnika a oslabiti nae pozicije" i traio pomo da bi mogli to prije rijeiti pitanje Srbije, koje je za nas vrlo vano, jer od toga zavisi konaan uspjeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije". Istiui da bi najjau podrku narodnooslobodilakom pokretu Sovjetski Savez pruio ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga", jer bi time bili spreeni mnogi planovi na Balkanu sa strane onih koji ele da pomou razdora uvrste svoje pozicije", Tito je izrazio protivljenje iskrcavanju saveznikih trupa na Balkan. Saveznici sada jo nisu pred nas postavili pitanje njihovog iskrcavanja na teritoriji Jugoslavije", stoji dalje u pismu. Moram da kaem da takvo iskrcavanje nama ne bi bilo drago, jer sam uveren da e nam praviti neprilike u zemlji, zbog ega bi moglo dolaziti do raznih sukoba". Tito je ponovio stav da bi do iskrcavanja, ukoliko se na njemu bude insistiralo i njegova neophodnost pravdala optesaveznikim interesima borbe protiv Nemake, moglo doi samo na osnovu sporazuma, odnosno pristanka rukovodstva nove Jugoslavije Vrhovnog taba i Nacionalnog komiteta. Ali ako doe do pregovora o iskrcavanju", stoji dalje u Titovom pismu, ,,mi emo predloiti da to budu to manje snage i, ako se prihvati, uglavnom na sektoru Istre i Hrvatskog primorja (gde etniki pokret nije imao nikakvog uticaj a prim. M. L . ) . . . U sluaju iskrcavanja mi ne moemo pristati na njihovu ma kakvu vojnu ili civil Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ-KI, br. 1943/613. 32

nu vlast u naoj zemlji, koju Saveznici uspostavljaju tamo gdje dolaze, jer kod nas postoji kako vojna tako i civilna vlast. Isto tako neemo pristati da bilo kakva naa jedinica bude pod njihovom komandom". 24 U stavu da ni jedna saveznika armija ne moe da stupi na teritoriju Jugoslavije bez odobrenja njenog rukovodstva Tito je istrajao do kraja rata. Tako su trupe Crvene armije, u jesen 1944, ule na teritoriju Jugoslavije na osnovu sporazuma postignutog izmeu Tita i Staljina, odnosno Nacionalnog komiteta osloboenja Jugoslavije i vlade Sovjetskog Saveza. 25 Na iskrcavanje saveznikih trupa se, dakle, stalno raunalo i strepelo od njega. Pogotovo poetkom 1943, kada je Operativna grupa divizija NOVJ, pod neposrednom komandom Vrhovnog taba, bila prinuena da u svom nastupanju na istok, ka Crnoj Gori, Sandaku i Srbiji, vodi teke borbe na Neretvi, da vodi dramatinu bitku za ranjenike". Bez obzira na to da li se tada, i kasnije, u najviim tabovima zapadnih saveznika ozbiljno raunalo na iskrcavanje na Balkan i da li su o tome postojali neki planovi (o emu, u nedostatku dovoljno pouzdanih izvora, meu istoriarima postoje neslaganja), 28 injenica je da se ta mogunost u Vrhovnom tabu NOVJ uzimala kao izvesna, gotovo sigurna. Na mogunost saveznikog iskrcavanja na Balkan je, i te kako, i sa velikim nadanjima, raunala i etnika Vrhovna komanda. Draa Mihailovi je, uostalom, vojnu i politiku koncepciju etnikog pokreta, poznatu strategijuBonpochi H C T O P H M K n HaijHOHaJiHOM c o J i H f l a p H o c r a " ,24

25 Oslobodilaki rat 1965, knj. 2, str. 297. 26 Vojni istoriar pukovnik Mehmedija Boji tvrdi da su britanske vojne vlasti, poetkom marta 1943, u jeku bitke na Neretvi, traile od jugoslovenske izbeglike vlade da im dostavi plan za invaziju Jugoslavije". Takav plan, bolje rei predlog, koji je sugerisao da se iskrcavanje saveznikih trupa izvri na crnogorsku obalu i da se one u nastupanju kroz Jugoslaviju oslanjaju na formacije D. Mihailovia, bio je tvrdi Boji sainjen i ve 12. marta dostavljen nadlenim organima. Neizvesno je, navodi on dalje, da li je to bilo sraunato kao obmana nemakih i italijanskih vrhovnih komandi, ali se zna da su britanski generaltabovi ipak pravili varijante takvog invazionog plana na jugoslovensku jadransku obalu i da je Mihailovi bio o tome obaveten" (Politika", 26. mart 1983.).

c c 1984. rofl. JVs 9 ( f l o K y M e H T M M H T e p C T p . 318). naroda Jugoslavije 19411945, Beograd,

33

ekanja" (koja mu je sugerisana iz Londona), temeljio na oekivanju tog odsudnog istorijskog trenutka kada e angloa m e r i k e invazione trupe stii u Jugoslaviju i pruiti punu podrku etnicima u uspostavljanju njihove vlasti. Nestrpljivo oekujui to iskrcavanje, Mihailovi je, kako je ve reeno, jo u drugoj polovini 1942. i planirao svoju veliku operaciju" protiv partizanske drave" u zapadnoj Bosni. Njenim uspenim ishodom, raunao je on, bile bi unitene glavne partizanske snage a etnika vojska bi ostala jedina vojna snaga u zemlji kojoj bi saveznici predali vlast. 27 Velika koncentracija operativnih etnikih jedinica na Neretvi preduzeta je s ciljem da se, u saradnji s okupatorskim trupama, glavnini partizanskih snaga zada konaan udarac i iskrcavanje sveznikih trupa doeka sa to vrim pozicijama. I pokolj muslimanskog ivlja u Sandaku i jugoistonoj Bosni, februara 1943, izvren je da bi se stvorio isti srpski koridor" i spojile teritorije Srbije, istone Bosne, Orne Gore i Hercegovine, a patom i Dalmacije i Like, i tako, sa prostranom teritorijom pod vlau etnika, doekali saveznici. Pribliavalo se, dakle, kako je Mihailovi raunao, ostvarenje njegovog strategijskog cilja i potvrivala opravdanost politike ekanja" onog istorijskog trenutka kada e se saveznike trupe iskrcati u Jugoslaviji da bi se tek tada preduzeo opti napad na okupatora". Do vrih uverenja o saveznikoj invaziji na Balkan, koja bi usledila ve na prolee 1943, Mihailovi je doao jo u jesen 1942. Obavetenja o tome preneli su mu emisari jugoslovenske izbeglike vlade, oficiri Plea i Trbojevi, koji su iz Kaira stigli u njegov tab. Njihove poruke koje su, po njihovom uveravanju, predstavljale gledita engleske vlade i saveznike komande" glasile su: Afrika e biti oiena od osovinskih trupa do prolea 1943, nakon ega e britanske invazione snage imati odreene ruke za dejstva na Balkanu, a pri iskrcavanju e im sadejstvovati etnike snage u Jugoslaviji. 2827 O tome vidi: M. Lekovi, Planovi D. Mihailovia o unitenju partizanske drave" u zapadnoj Bosni u drugoj polovini 1942, Zbornik Prvo zasedanje AVNOJ-a", Biha, 1966; B. Latas, etnici D. Mihailovia u borbi za unitenje Bihake republike", Zbornik AVNOJ i NOB u BiH", Beograd, 1974. 28 J. Marjanovi, Borbe na Neretvi i Sutjesci u svetlosti saveznikih planova za iskrcavanje na Balkan, Zbornik Neretva Sutjeska 1943", Beograd, 1969.

34

Ista uveravanja o iskrcavanju saveznikih trupa na Balkan Mihailovi je dobio i od britanske vojne misije s pukovnikom V. S. Bejlijem (W. S. Bailey) na elu, koja je krajem decembra 1942. stigla u njegov tab u selu Lipovu, kod Kolaina. Bejli mu je, kako je Mihailovi izjavio na sasluanju, stavio do znanja da e se anglo-amerike trupe iskrcati u Jugoslaviji i da je on, stoga, preduzeo mere da bi to spremnije doekao invaziju: razradio je i svim komandantima dostavio operacijske direktive za sluaj opteg napada na okupatora. Takav momenat rekao je Mihailovi bilo bi iskrcavanje saveznika na jadranskoj obali. Seam se da se prvo imala da oslobodi itava zona du obale i da bi za to bile angaovane sledee snage: snage iz stare Crne Gore zajedno sa Hercegovcima imale su da dejstvuju du obale u pravcu Splita; dinarske (naziv po planini Dinari prim. M. L.) snage u svom pravcu na ovoj prostoriji, a like snage du Hrvatskog primorja da izbiju na Suak". 29 Ostvarenje ovih planova je, razumljivo, podrazumevalo prethodno unitenje partizanskih snaga. Uveren da iskrcavanje anglo-amerikih trupa predstoji neposredno, u bliskoj budunosti, Mihailovi je 24. januara 1943. uputio potinjenim komandantima irom zemlje raspis u kome je, izmeu ostalog, stajalo: Nai saveznici preko radija ukazuju na vane i velike odluke ovih dana . .. Pripremajte se na odsudnu akciju. Raistite teren svuda od komunista da bismo imali odreene ruke za odsudni momenat". 30 O nareenju koje je Draa Mihailovi dobio da dri ustanike spremne za borbu prilikom iskrcavanja" izvestio je Vrhovnu komandu Vermahta ef nemake vojno-obavetajne slube admiral Kanaris (Canaris), upozorivi na ozbiljnu opasnost od invazije saveznikih trupa na Balkan. 31 Na mogunost, bolje rei na verovatnost invazije saveznika na Balkan raunali su, kao to je reeno, i okupatorske komande, koje su i preduzele mere da je spremno doekaju, odnosno osujete: da najpre, jo u toku zime, snanom ofan28 Zapisnik sa sasluanja D. Mihailovia (izvod objavljen u Politici Ekspres", 10. jul, 1982). 50 Arhiv VII, k. 299, reg. br. 18/128. 31 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-77, r. 875, s. 56231658.

35

ivom razbiju Titovu dravu" i unite partizanske snage i da potom razoruaju etnike. Bilo je posve prirodno to su nemaka i italijanska vrhovna komanda postavile kao neodloan i hitan zadatak da likvidiraju jugoslovensko ratite koje je, zbog nepovoljnog razvoja situacije na istonom i severnoafrikom frontu, te mogueg iskrcavanja saveznikih trupa na Balkan, moglo da veoma ozbiljno otea odbranu evropske tvrave" na njenom junom delu. U Jugoslaviji je Narodnooslobodilaka vojska ako se tako moe rei predstavljala jednu iskrcanu" armiju koja je mogla da znatno olaka savezniku invaziju. I sam Hitler je bio veoma zabrinut i, kako je izjavio, preneraen" snagom partizanske vojske koja je ozbiljno oteavala odbranu Balkana. Procenjujui gde bi najpre moglo doi do invazije saveznikih trupa, on je u prvi plan isticao Balkan. O tome je obavestio Musolinija u pismima koja mu je u toku februara u dva navrata (16. februara i neutvrenog datuma) uputio, naglaavajui u njima da je zabrinut za poloaj na Balkanu". Rasprostranjenost Titovih pobunjenikih organizacija", jadao se Hitler Musoliniju, predmet je preneraenja i brige. Jedva imamo vremena da suzbijemo ustanak, ako elimo izbei opasnost napada na nau pozadinu u sluaju anglosaksonskog iskrcavanja na Balkanu . . . Pokae li se nemoguim, Due, da razoruamo i komuniste i etnike i da zaista umirimo zemlju, planut e ustanak kod saveznikog iskrcavanja, linije prema Peloponezu bie odseene i naih e se nekoliko divizija morati boriti protiv komunista i etnika. Same italijanske trupe ne mogu spreiti iskrcavanje na Peloponezu ili Jadranu. Verujem, Due, da postoje stanoviti zadaci koje nije mogue izvriti jednostavno pomou politike vestine. U njih treba unositi silu, bez obzira na cenu u ljudskim ivotima. Smirivanje te zone Balkana nalazi se meu takvim zadacima. Ako se dogaaji budu odvijali kao to sam to gore opisao, imaemo, dakle, u asu saveznikog iskrcavanja takvu situaciju da e nemake divizije biti prisiljene da suzbiju bande partizana, a ne da nam stoje36

na raspolaganju kao efikasne odbrambene trupe za borbu s invazionom armijom". 32 Uverena da e se operacijom Vajs" postii glavni cilj da e biti razbijena Titova drava" i unitene glavne snage Narodnooslobodilake vojske, nemaka Vrhovna komanda je predvidela da po zavretku te operacije preduzme novu, kojom e, kako je Hitler naloio, biti razoruane etnike snage. Taj, u osnovi, paradoksalan zadatak razoruati kolaboracionistike snage koje su svojom borbom protiv partizana pruale dragocenu pomo okupatorima u pacifikaciji zemlje nametao se zbog opasnosti da e se one, u sluaju saveznikog iskrcavanja, prikljuiti invazionim trupama i postati neprijateljske. U pomenutom pismu od 16. februara Hitler je upozorio Musolinija da se, koliko god izgledala privlana misao izigravati jedne protiv drugih (partizane protiv etnika prim M. L.), ta taktika ne isplati u situaciji kad predstoji saveznika invazija na Balkan". Mislim", isticao je Hitler, da se to ne isplati od asa kad se ti elementi slau u jednom pitanju: u bezgraninoj mrnji prema Italiji i Nemakoj". U duhu tih Hitlerovih direktiva i nareenja Vrhovne komande Vermahta, komandant Jugoistoka general-pukovnik Ler je razradio zadatke potinjenih jedinica na jugoistoku Evrope. Ocenjujui situaciju na Sredozemlju, on je u svom nareenju od 15. februara (koje je nosilo naziv Odbrana i komandovanje na Jugoistoku") naznaio da treba pripremiti sve mere koje su nune u sluaju neprijateljskog iskrcavanja na Balkanu", odnosno da treba preduzeti konano smirenje pozadine i unitenje ustanika i bandi svih vrsta". 33 A ve 14. marta Ler je predloio Vrhovnoj komandi da se pristupi izvoenju operacije Svare", tj. razoruanju etnika na teritoriji Hercegovine, Sandaka i Crne Gore, jer je bio uveren da se u dolini Neretve zavrava unitenje glavnine partizanskih snaga i da etnici kao saveznici vie nisu potrebni. Njegov predlog je Hitler 30. marta odobrio. Nakon unitenja Titove komunistike drave", stajalo je u nareenju Hitlerovog Glavnog stana, treba pristupiti unitenju organizacije i oruanih snaga nacionalnog srpstvaHitler e Mussolini Letere e documenti", Milano, 1946, s. 128136. 83 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-78, r. 344. s. 630155257. 3732

pod komandom Drae Mihailovia, da bi se obezbedila pozadina u sluaju neprijateljskog iskrcavanja na Balkanu. Borbena dejstva izvoditi brzo i bezobzirno". Naglaeno je, dalje, da je Fireru naroito stalo da se akcija dri u strogoj tajnosti s obzirom na uske veze komandanta D. Mihailovia sa italijanskim vlastima". 34 Upozorenje je bilo umesno jer se znalo da e Italijani i pored saglasnosti da se etnioi imaju razoruati, saglasnosti koja je bila samo formalna, na reima, iznuena i dalje podravati te kolaboracionistike jedinice bez kojih ne bi mogli drati najvei deo svoje okupacione zone, onaj u zaleu obale, i da e upozoriti etnike tabove im budu saznali da e Nemci pristupiti razoruanju njihovih jedinica. Hitlerove sumnje da se Italijani nee pridravati preuzetih obaveza i da je njihova saglasnost sa predvienom akcijom razoruanja etnika nakon unitenja partizanske drave" (ikoju su na sastanku odranom u Hitlerovom Glavnom stanu 18. i 19. decembra 1942. dali grof ano, ministar spoljnih poslova, i maral Kavalero, naelnik Glavnog generaltaba) bila formalna, bile su opravdane. Italijani, zaista, nisu nameravali da razoruaju etnike jedinice svoje etnike", kako su ih opravdano nazivali i lie se tako odanog i pouzdanog saveznika u borbi protiv partizana. Prema zabeleci (promemoriji") generala Robotija (Robotti), na sastanku koji je general Ambrozio, naelnik Generaltaba, odrao 3. marta u Rimu sa komandantima italijanskih trupa u Jugoslaviji generalom Roboti j em, komandantom 2. armije, i generalom Birolijem, guvernerom Crne Gore, zauzet je upravo takav stav: da se odugovlai sa tom akcijom, da se ona odloi dok se ne zavri stvarno unitenje partizana", koje se a to su italijanski generali i te kako dobro znali nee nekad ostvariti, odnosno bogzna kada", kako je Roboti rekao. Ambrozio je, dodue, reda radi, upoznao Robotija i Birolija da su Nemci nepopustljivi i uporni u odluci da se etnici razoruaju i da Hitler, koji rauna na moguu englesku invaziju na Balkan, nee da uje za italijanske razloge i da posmatra etnike apsolutno kao budue neprijatelje koje treba razoruati i unititi". Na sastanku koji je sa pomenuta tri generala odrao iste veeri Musolini se saglasio sa njihovim stavom da se na konkretno i od54

Zbornik, tom XII, knj. 3, str. 191.

38

luno izvrenje razoruanja etnika moe prei tek poto partizani budu uniteni", a da Nemce treba uveravati da imamo nameru da izvrimo to razoruanje". 35 Musolini i njegovi generali, kao to se vidi, nisu bili iskreni prema Nemoima koji se, pak, nisu mogli pouzdati u postojanost njihovog saveznitva. Nije bilo iskljueno, ega se Hitler pribojavao, da bi Italija u pogodnom trenutku mogla ispasti iz Osovine, pa ak i prei na stranu saveznike koalicije. U tom sluaju bi italijanske trupe, veoma brojne u Jugoslaviji, mogle postati, zajedno sa etnicima, znaajan inilac angloamerike strategije i politike u Jugoslaviji. I, tako, dok e nemaki komandanti unitavanje glavnine partizanskih snaga uzimati kao gotovu injenicu i pripremati se za razoruanje etnika, situacija u bici na Neretvi e se bitno izmeniti, a oekivanja generala Ler a bie izneverena. Glavna operativna grupa NOVJ nee biti unitena, kako je Ler prebrzo zakljuio, ve e se probiti preko Neretve i razbiti etnike i italijanske snage na svom nezadrivom nastupanju na istok, ka Crnoj Gori i Sandaku, ostvarujui uspeno svoj strategijski cilj. Pod ovakvim okolnostima", nemaki poslanik u NDH Kae pisae 30. marta ministru spoljnih poslova Rajha Ribentropu nije celishodno da mi sada preduzimamo razoruanje tamonjih etnika". 36 I general Ler e uvideti svoju zabludu da partizanske snage nisu unitene u bici na Neretvi, te e 1. aprila obavestiti Vrhovnu komandu da je jakim neprijateljskim snagama uspelo da izbegnu unitenje blagovremenim izvlaenjem" i da su uspesi koje su postigli u borbi protiv etnika posluili komunistima da ponovo ojaaju". I tako e nemaki tabovi biti prinueni da izmene cilj predstojee operacije Svare": ona e sredinom maja biti preduzeta ,,u cilju unitenja komunistikih snaga koje su se probile prema jugoistoku i jedinica D. Mihailovia u Hrvatskoj (misli se na Hercegovinu, koja je bila u sastavu NDH prim. M. L.) i Crnoj Gori", kako je Ler izvestio Vrhovnu komandu, obrazloivi to injenicom da su se pretpostavke za ovaj poduhvat potpuno izmenile, jer se vie nije radilo o tome da se ostatak etnika rasturi". ,,5tavie" naglasio je on sada se Tito nalazi sa jakim i vrlo35 3

Zbornik, tom IV, knj. U, dok. br. 185. Arhiv VII, mikrofilm London N-12, s. N 3052748. 39

borbenim snagama u severnoj Crnoj Gori". 37 Planovi o razoruanju etnika vie nisu imali smisla i opravdanja. Njihove glavne snage, koje su februara 1943. kretale u svoju veliku operaciju" protiv partizanske drave" u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj, u poslednju bitku s komunistima" u kojoj e, kako su vrsto verovali, biti ostvareno definitivno unitenje partizana", bile su u bitkama na Neretvi i Drini, marta i aprila 1943, od strane Operativne grupe divizija NOVJ razbijene u tolikoj meri da vie nisu predstavljale iole znaajnu snagu od koje bi trebalo strepeti u sluaju saveznikog iskrcavanja (radilo se o ostatku etnika", kako je Ler opravdano zakljuio). Nemake trupe u Crnoj Gori i Hercegovini e, dodue, u duhu Hitlerovog nareenja, razoruati izvestan broj etnika, 38 ali e i dalje, sve do kraja rata, ne samo tolerisati etniki pokret i etnike jedinice, ve se i oslanjati na njih, pruajui im pomo i saraujui s njima u borbama protiv Narodnooslobodilake vojske Jugoslavije.Isto, mikrofilm NAV-N-T-78, r. 332, s. 629003572. Sredinom maja 1943. su nemake trupe na teritoriji Crne Gore, Sandaka i Hercegovine, ogluujui se o proteste Italijana, razoruale oko 4.000 etnika, koji nisu pruili nikakav otpor ve su posluno doli na zborna mesta i predali oruje. Dranje etnika je, kako stoji u jednom nemakom izvetaju, bilo prijateljsko. etnici su, ak, izraavali elju da se bore protiv komunista pod nemakim vodstvom". etniki komandant major Pavle urii je 10. maja, u razgovoru s potpukovnikom Hajncom (Heinz), oficirom za vezu, izjavio da stavlja na raspolaganje etniku miliciju za borbu protiv Tita", da nakon unitenja Tita garantuje razoruanje svojih ljudi" i da je spreman da se sa delom svojih ljudi bori na Istoku protiv komunizma pod nemakim rukovodstvom" (Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 64, s. 6534; Zbornik, tom XII, knj. 3, dok. br. 63, 65).38 37

Na sektoru 98. puka 1. brdske divizije u rejonu Kolaina bile su, zajedno sa nemakim trupama, u borbama protiv partizana angaovane etnike jedinice, koje su se pokazale verne i pouzdane". Bilo je to reenje" izvetava nemaki komandant koje je nametnula nuda i samo takvom reenju moemo zahvaliti to smo uspeli da u tekim borbama zauzmemo i oistimo visove zapadno od Kolaina... U svakoj etnikoj jedinici bio je po jedan nemaki narednik kao taktiki stareina, a podnarednik kao komandir odeljenja" (Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 64, s. 119496; Zbornik, tom XII, knj. 3, dok. br. 65, 67). Od etnika je bila formirana i jedna pomona jedinica, takozvani Nosaki bataljon 54", koju su Nemci koristili za noenje ranjenika i ratnog materijala na teko prohodnom planinskom zemljitu (Isto, s. 118689). 40

Kao to se vidi, rukovodstva svih odluujuih faktora u Jugoslaviji i okupatora i narodnooslobodilakog i etnikog pokreta bila su poetkom 1943. uverena da predstoji iskrcavanje saveznikih trupa na Balkanu. Predstojali su odluujui dogaaji koje je trebalo spremno doekati. Stoga su i vrhovne komande Nemake i Italije, i Vrhovni tab NOVJ, i etnika Vrhovna komanda preduzeli mere koje bi im obezbedile ostvarenje stratekih ciljeva: okupatori su preduzeli zamane vojne operacije, dotad najvee u Jugoslaviji, protiv glavnih partizanskih snaga u zapadnim i centralnim delovima zemlje da bi likvidirali slobodnu teritoriju u zaleu obale (tzv. Titovu dravu" ili Bihaku republiku") i uvrstili odbranu, kako bi spremno doekali invazione trupe, ukoliko bi pokuale da se iskrcaju na jadransku obalu, predvidevi istovremeno da po unitenju partizanskih snaga razoruaju i etnike jedinice, za koje su opravdano bili uvereni da e se prikljuiti invazionim trupama; rukovodstvo Narodnooslobodilakog pokreta, svesno opasnosti koje bi se, u sluaju iskrcavanja anglo-amerikih trupa u Jugoslaviju i njihovog spajanja sa etnikim snagama, dobro naoruanim i opremljenim od Italijana, nadvile nad narodnooslobodilakim pokretom, ozbiljno ugroavajui tekovine postignute u jednoipogodinjim tekim borbama protiv okupatora, kvislinga i kolaboracionista, preduzelo je odluno nastupanje sa Operativnom grupom divizija na istok, ka Hercegovini, jugoistonoj Bosni, Crnoj Gori i Sandaku, da bi razbilo glavne etnike snage koje su se, pod neposrednim rukovodstvom Drae Mihailovia, nalazile u tim oblastima, izdano potpomagane od Italijana, i tako spreilo ili otealo realizaciju britanske intervencionistike politike protiv NOP-a, uz oslonac na vojnu snagu etnika; etnika Vrhovna komanda je, pak, mobiliui glavninu svojih operativnih snaga, pristupila izvoenju svoje velike operacije" protiv slobodne partizanske teritorije u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj da bi, zajedno sa okupatorskim trupama, unitila osnovnu snagu Narodnooslobodilake vojske i tako, !kao jedini respektujui vojni inilac u zemlji, spremno doekala invaziju saveznikih trupa i uz njihovu pomo preuzela vlast. Ve krajem februara i prvih dana marta 1943. izgledalo je da se planovi okupatora i etnika uspeno ostvaruju. Ne41

make trupe su, uprkos viednevnim ogorenim odbrambenim borbama hrvatskih i krajikih divizija, prodrle u Bihaku republiku" i nastavile nadiranje ka dolini Neretve kamo se uputila Operativna grupa divizija NOVJ sa vie hiljada ranjenika. etnike snage su se, pak, u velikom broju, ve nalazile na levoj obali Neretve i u rejonu Mostara, dok su druge pristizale iz Crne Gore, Sandaka, istone Bosne i Hercegovine, a Baovieva grupacija iz Dalmacije, planirajui da tu, zajedno sa okupatorskim trupama, unite partizane. Operativna grupa Vrhovnog taba se, uprkos velikim pobedama nad italijanskim snagama u Prozoru i u dolinama Rame i Neretve, nala u veoma tekoj, kritinoj situaciji. Ne uspevi da zauzme Konjic i obezbedi jedini pogodni pravac kojim bi se sa ranjenicima probijala preko Neretve na istok i ustremila na etniku grupaciju, inila je oajnike pokuaje da zadri i odbaci nemake trupe koje su sa zapada i severa, od Livna, Bugojna i Sarajeva, nastupale ka Neretvi, kako bi spasila ranjenike i dobila u vremenu da pristupi veoma tekom, ali u toj situaciji jedino moguem izlazu forsiranju Neretve i proboju preko planinskog masiva Prenja. U takvoj, veoma sloenoj situaciji dolo je do pregovora delegacije Vrhovnog taba NOVJ sa nemakim vojnim i upravnim vlastima u NDH, na kojima je, pored pregovora 0 razmeni zarobljenika, Vrhovni tab pokuao da nametne 1 razgovore o priznanju Narodnooslobodilake vojske kao zaraene strane i, u vezi s tim, primene odredaba ratnih konvencija na njene zarobljene pripadnike i ranjenike, kao i o privremenoj obustavi neprijateljstva u nadi da e se eventualno dobiti u vremenu i olakati situacija u kojoj je Operativna grupa divizija vodila dramatinu bitku za spaavanje ranjenika.

42

PRELIMINARNI RAZGOVORI U GORNJEM VAKUFU

Zarobljavanje nemakog majora Strekera povod za pregovore o razmeni zarobljenikaU jeku najeih borbi u bici na Neretvi zarobljen je 4. marta 1943. jedan nemaki vii oficir major Artur treker (Arthur Strecker), komandant 3. bataljona 738. grenadirskog puka 718. peadijske divizije. Ovaj na izgled obian dogaaj, kakvi se u ratu esto deavaju, imae poseban, izuzetan znaaj, jer e biti povod vanim zbivanjima koja e ubrzo uslediti i koja e dobiti ire, dalekosene politike dimenzije i reperkusije. Upravo zbog toga, kao i zbog neobinih okolnosti pod kojima je taj nemaki oficir zarobljen, bie zanimljivo opisati taj dogaaj. Krajem februara 1943. bitka na Neretvi je dostizala kulminaciju. Operativna grupa divizija NOVJ, optereena sa oko 3.500 ranjenika, nala se u izvanredno tekoj, gotovo kritinoj situaciji. Nastojanja da se zauzme Konjic, preko kojeg je bio predvien prodor preko Neretve na istok, u duhu strategijskog plana Vrhovnog taba, i izvri prebacivanje i transport velike mase ranjenika i bolesnika, nisu dala oekivane rezultate. Uprkos viednevnim napadima (od 20. do 26. februara) jedinica 1. proleterske i 3. udarne divizije, otpor branilaca nije mogao biti slomljen. U kritinoj situaciji, kada su borbe ve voene u gradu, italijansko-domobranskoj posadi stigli su u pomo oko 2.000 etnika i jedna nemaka borbena grupa (Anaker"), koja je prodrla iz Sarajeva preko Ivan-planine. Pomo etnika bila je vrlo efikasna. I komandant italijanske divizije Mure" (Murge") veoma se pohvalno izrazio o pomoi koju su etnici pruili43

njegovom ugroenom bataljonu u Konjicu. Partizanske snage estoko su napale danas, 23. ovog meseca, garnizon Konjic artiljerijskom vatrom minobacaa", izveStio je on Komandu 6. armijskog korpusa. Garnizon saoptava da je primio poziv za predaju za 18 asova danas 23. ovog meseca, na koji je garnizon odgovorio vatrom. Snage pravoslavnih V. A. C. (dobrovoljaca antikomunista, kako su Italijani nazivali etnike prim. M. L.), koje su nadole, jako su angaovane sa neprijateljem u zoni Bijela . . ,"39 I Nemci su rado prihvatili angaovanje etnikih snaga u odbrani Konjica. etniki komandant kapetan Vojislav Lukaevi je odmah, prilikom stupanja u kontakt sa nemakim jedinicama, ostvario saradnju sa komandantom nemakog puka. 40 Uvidevi da u novonastaloj situaciji, kada su okupatorske i etnike snage (etnika Konjika grupa pod komandom kapetana Lukaevia imala je 1. marta oko 5.500 etnika) postigle nadmo, nema vie izgleda za uspean ishod borbi za Konjic, Vrhovni tab je odustao od daljih napada. Situacija se, tako, na tom, glavnom, pravcu bitno izmenila: iz Konjica je, niz dolinu Neretve ka Jablanici, dolo do nastupanja neprijateljskih snaga, dok su partizanske jedinice bile prinuene da preu u odbranu. 41 Vie uspeha je postignuto na junom pravcu, nizvodno prema Mostaru. Tamo su jake etnike snage, jaine oko 4.200 etnika, pod komandom pukovnika Baja Staniia, zajedno sa i talijanskim trupama i uz podrku avijacije i tenkova, 27. februara prele u napad uz dolinu Neretve, ali ih je 2. proleterska divizija najpre zadrala, a zatim, u protivnapadu, odbacila ka Mostaru. Po miljenju majora Ostojia, zbog ovog neuspeha dovedena je u pitanje realizacija plana o unitenju komunista u depu Neretve" kojim je trebalo izbiti na Jablanicu i potpuno odsei odstupnicu komunistima k Prozoru". Ceo moj plan e pasti u vodu, a ovakvu priliku za unitavanje boljevika vie neemo imati", obavetavao je on jetko kapetana Lukaevia, dodavi da je sramota to obe Staniieve kolone, jaine oko 4.200 etnika,Arhiv VII, Fond IA, k. 28/A/9. Arhiv VII, Fond CA, k. 289, reg. br. 9/1. 41 Arhiv VII, Fond CA, k. 2, reg. br. 18/1; k. 141, reg. br. 16/6; k. 289, reg. br. 8/1; Zbornik, tom IV, knj. 10, dok. br. 164 i 166.40 39

44

kojima je sadejstvovalo oko 1.000 italijanskih vojnika, nisu uradile nita i nisu mrdnule s mesta". 42 Tako se, uprkos odbijanju neprijateljskog napada sa juga, sa pravca Mostara, zbog neuspelog zauzimanja Konjica li nadiranja nemakih trupa sa severa, severozapada i zapada ka dolini Neretve, Operativna grupa nala sabijena na relativno uzanom prostoru u rejonu Prozora, Jablanice i Konjica. Najkritinije je bilo na pravcu Gornji VakufProzor, gde su nemake trupe (717. peadijska divizija i jedan puk 718. peadijske divizije), uz sadejstvo jedinica NDH, izbile na prilaze Prozora i Sita, neposredno ugrozivi ranjenike koji su se prikupljali u Prozorskoj kotlini. Ozbiljna opasnost je i dalje pretila sa juga, sa pravca Mostara, od jakih snaga itali janskog 6. armijskog korpusa i grupacije Staniievih etnika. Na levoj, pak, obali Neretve bila je u toku koncentracija jakih etnikih snaga koje su se pripremale da zajedno sa italijanskim i nemakim trupama nastave dejstva preko Neretve i uestvuju u unitavanju opkoljenih partizanskih snaga. U takvoj, neobino tekoj, situaciji odrana je 28. februara u selu Graanici, u dolini Rame, zajednika sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog taba NOVJ na kojoj su, pored lanova tih najviih rukovodstava narodnooslobodilakog pokreta i njegove oruane sile (Tita, Aleksandra Rankovia, Milovana ilasa, Ivana Milutinovia, Sretena Zujovia i Moe Pi jade), prisustvovali i predsednik Izvrnog odbora AVNOJ-a dr Ivan Ribar i komandanti i politiki komesari 1. i 2. proleterske divizije Koa Popovi, Peko Dapevi, Filip Kljaji i Mitar Baki i komandant 3. udarne divizije Pero Cetkovi. Vrhovni komandant je izloio situaciju i objasnio svoju operativnu zamisao: da se, najpre, sa glavninom Operativne grupe izvri snaan protivudar na pravcu Gornjeg Vakufa, kako bi se razbile neprijateljske snage i otklonila opasnost koja se nadvila nad ranjenicima, a da se potom izvri proboj cele grupacije i ranjenika preko Neretve i pristupi unitavanju etnikih snaga. U toku 1. i 2. marta, dok su dve divizije Operativne grupe (1. i 2. proleterska) uurbano vrile pokrete iz doli Arhiv VII, Fond CA, k. 293, reg. br. 3/1; k. 165, reg. br. 3/419; k. 133, reg. br. 40/6; k. 280, reg. br. 8/1 i 9/1; Zbornik, tom IV, knj. 10, dok. br. 143 i 176; knj. 11, dok. br. 170. 45

ne Neretve ka frontu prema Gornjem Vakufu, nemake trupe su uz jaku podrku artiljerije, tenkova i avijacije izvodile snaan napad ka Prozoru i uspele da zauzmu severoistone padine planine Radue. Nastupile su dramatine borbe u kojima su nemake trupe bile zadrane, a 3. marta je otpoeo snaan protivnapad glavnine Operativne grupe (devet brigada) u kome su neprijateljske snage bile odbaene ka Gornjem Vakufu. Sa poloaja na Makljenu Tito je neposredno rukovodio protivudarom. Sledeeg dana, 4. marta, uspeno je nastavljen protivnapad partizanskih snaga. Na sredinjem delu fronta, u zahvatu druma Gornji Vakuf Prozor, vodio je odbrambene borbe bataljon majora Strekera. Kako su na njegovom levom krilu partizanske snage izvrile dublji prodor, zapretivi da ugroze pozadinu njegovog bataljona, moj or Streker je pourio u Gornji Vakuf, u sedite taba puka, da bi se lino, od komandanta puka pukovnika Fogela (Vogel), potanko upoznao sa situacijom i saznao ta se, zapravo, tamo, kod njegovog suseda na levom krilu, zbilo. Prethodno je odredio da ga, do svog povratka, na dunosti zamenjuje komandir 12. ete porunik Vizner (Wiesner). U tabu puka u Gornjem Vakufu", naveo je Streker u svom izvetaju o zarobljavanju" koji je podneo nakon putanja iz partizanskog zarobljenitva, 43 saznao sam da su partizani tamo izvrili napad u pozadinu naih linija, ali da je posle teke borbe napad odbijen. U toku razgovora s komandantom puka pukovnikom Fogelom primljen je radiogram iz mog bataljona da su partizani posle jednog napada s jugozapadnog pravca zauzeli vis 1188 na desnom krilu. U pratnji etiri kurira-k