neposredni pregovori kao način mirnog rešavanja međunarodnih

Vol. 12, No 1, 2015: 187-204

Boris Krivokapić* UDK 187-204.341.62 Pregledni naučni članak

NEPOSREDNI PREGOVORI KAO NAČIN MIRNOG REŠAVANJA MEĐUNARODNIH SPOROVA

Članak se bavi neposrednim (diplomatskim) pregovorima koji se iz mnogo razloga smatraju osnovnim, pa i najvažnijim načinom za mirno rešavanje među-narodnih sporova.

Nakon kraćeg uvoda autor se prvo bavi nekim pojavama koje su slične pre-govorima, ali se od njih ipak po nečemu razlikuju. on razlikuje mere koje treba da doprinesu da do spora ni ne dođe, a u okviru njih izdvaja preventivne korake – notifikacija, prethodna saglasnost i konsultacije. S druge strane, on uvodi novi termin – „razjašnjenje situacije“, podrazumevajući pod njim korake koji se pre-duzimaju kada je već nastala ili neposredno preti da nastane nepoželjna situacija koja još uvek nije spor, ali lako može da se izrodi u ozbiljan problem.

u drugom, glavnom delu rada autor se bavi neposrednim pregovorima u užem smislu. on tu dovoljno detaljno obrađuje takva pitanja kao što su pojam neposrednih pregovora, njihove vrste, faze, okončanje (rezultat), prednosti i sla-bosti, i druga.

Ključne reči: međunarodno pravo, međunarodni odnosi, mirno rešavanje sporova, međunarodni sporovi, neposredni pregovori, diplomatski pregovori, mir.

u teoriji i praksi raširena je podela načina mirnog rešavanja međunarodnih sporova na pravne (sudske) i vanpravne (vansudske, diplomatske). u okviru ove druge kao jedan od najvažnijih načina i danas se, kao i tokom čitave istorije, izdvajaju neposredni diplomatski pregovori.1* Boris Krivokapić, redovni profesor, Fakultet za pravo, javnu upravu i bezbednost,

Megatrend univerzitet, Beograd, e-mail: [email protected] o međunarodnim sporovima i načinima njihovog mirnog rešavanja: Moa Marsel: Osnovni

pojmovi međunarodnog javnog prava, Beograd 1925, 243-264; Le Fir Luj: Međunarodno javno pravo, Beograd 1934, 523-579; openhajm L.: Međunarodno pravo: rešavanje međunarodnih sporova, Beograd 1935; Novaković Mileta: Osnovi međunarodnoga javnoga prava, knjiga II, Beograd 1938, 121-196; Brierly J.L.: The Law of Nations, oxford 1955, 273-307; Račić obrad: „Mirno rešavanje međunarodnih sporova“, u: Šahović Milan (red.): Kodifikacija principa miroljubive i aktivne koegzistencije, Beograd 1969, 109-149; Rhyne Charles S.: International Law, Washington D.C. 1971, 181-301; Анисимов Л.Н.: Международно-правовые средства разрешения межгосударственных споров (конфликтов), Ленинград 1975; Andrassy Juraj: Međunarodno pravo, Zagreb 1978, 489-533; Кожевников Ф.И. (отв.ред.): Международное право, Москва 1987, 460-481;

Boris Krivokapić

Megatrend revija ~ Megatrend Review

188

S tim u vezi, verovatno se neće pogrešiti ako se primeti da se, u principu, može govoriti o pregovorima u užem i širem smislu. Najkraće rečeno, nepo-sredni pregovori u užem smislu su oni direktni kontakti zainteresovanih strana koji otpočinju kada je do spora već došlo i služe njegovom prevazilaženju. pre-govori u širem smislu uz navedeno obuhvataju i određene prethodne zajedničke korake, mere za sprečavanje spora, čija se bitna karakteristika ogleda u nepo-srednom kontaktu i saradnji zainteresovanih strana.

1. Mere za sprečavanje spora

Stara mudrost da je uvek bolje sprečiti nego lečiti važi i za međunarodne sporove. uz razne druge mere koje imaju širi značaj, ovde su posebno zanimljivi oni neposredni kontakti zainteresovanih strana koji treba da spreče spor tako što će omogućiti blagovremeno razjašnjenje situacije ili tako što će unapred obezbe-diti usaglašavanje stavova.

1.1. Preventivni koraci

praksa poznaje čitav niz mera i postupaka kojima se nastoji da do nespora-zuma i sporova uopšte ne dođe. ovde se ne misli na opšte momente kao što su opšti razvoj prijateljskih odnosa i saradnje među država, izgradnja međusobnog poverenja, određena ugovorna rešenja koja treba da spreče sporove2 i slično, već na korake sa konkretnim ciljem.

Handbook on the Peaceful Settlement of Disputes Between States, united Nations, New York 1992; Keohane Robert o., Moravcsik Andrew, Slaughter Anne-Marie: „Legalized Dispute Resolution: Interstate and Transnational“, International Organization 3/2000, 457-488; Shaw Malcolm N.: International Law, Cambridge 2003, 914-1012; peters Anne: “International Dispute Settlement: A Network of Cooperational Duties“, European Journal of International Law 1/2003, 1-34; Lauterpacht Hersch: International Law, Collected Papers, vol. 5, „Disputes, War and Neutrality“, Cambridge university press 2004, 3-407; Merrills J.G.: International Dispute Settlement, Cambridge university press 2005; Collins Craig, packer John: Opinions and Techniques for Quiet Diplomacy, Folke Bernadotte Academy 2006; Brownlie Ian: „The peaceful Settlement of International Disputes“, Chinese Journal of International Law 2/2009, 267-283; Бекяшев К.А. (отв. ред.): Международное публичное право, Москва 2009, 224-256; Merrills John: „The Means of Dispute Settlement“, in: Evans Malcolm D. (ed.): International Law, oxford university press 2010, 559-585; Etinski Rodoljub: Međunarodno javno pravo, Beograd 2010, 277-321; Kreća Milenko: Međunarodno javno pravo, Beograd 2010, 670-727; Degan Vladimir-đuro: Međunarodno pravo, Zagreb 2011, 705-756; Avramov Smilja: Međunarodno javno pravo, Beograd 2011, 597-623; Vučinić Zoran: Međunarodno javno pravo, Beograd 2013, 206-228; Janković Branimir M., Radivojević Zoran: Međunarodno javno pravo, Niš 2014, 386-414.

2 Npr. rešenje ugovora o razgraničenju i obeležavanju državne granice kojim se predviđa da u određenim vremenskim intervalima mešovite komisije obilaze granicu i proveravaju da li su granični belezi na svojim mestima.

Vol. 12, No 1, 2015: 187-204

Neposredni pregovori kao način mirnog rešavanja međunarodnih sporova 189

Bliže gledajući, može se govoriti o tri osnovne situacije: 1) unapred dato služ-beno saopštavanje nečega (notifikacija), 2) dobijanje prethodne saglasnosti i 3) konsultacije.

1. Notifikacija. – Mada se javlja i u drugim materijama (npr. notifikacija o stupa-nju na dužnost novog šefa države), službeno obaveštenje drugih država je od poseb-nog značaja u materiji mirnog rešavanja sporova, konkretno sprečavanja nastanka sporne situacije. Time se druge države obaveštavaju o određenim planiranim aktiv-nostima, čime im se pruža mogućnost da uzmu u obzir te okolonosti, zauzmu prema njima stav, zatraže dodatna razjašnjenja, spreme svoj odgovor, a u krajnjoj liniji i da svojim protestom pokušaju da izmene tok događaja, a time i nastanak spora.

Tako npr. države unapred obaveštavaju jedna druga o planiranim vojnim manevrima, pokretima trupa i slično, omogućavaju predstavnicima stranih država da posmatraju ove aktivnosti; unapred obaveštavaju druge države o nameri sticanja teritorije putem mirne okupacije, i drugo. Najčešće je to dovoljno da ne dođe do nikakve sporne situacije.

u ovim slučajevima uglavnom se radi o službenom saopštenju nečega (noti-fikaciji) odnosno o nastojanju da se dobije neka vrsta makar prećutne prethodne saglasnosti za nameravane postupke. Suštinski, tu nema spora, pa tako ni pre-govora oko njegovog rešavanja. Druga strana može izjaviti ili na drugi način staviti do znanja da se ne protivi odnosno da za nju nema spornih momenata, međutim, obično je dovoljno njeno ćutanje – ono se shvata kao znak saglasnosti (qui tacet consentire videtur).3 Spor, a zatim potreba da se on rešava nastaje tek ako druga strana iskaže svoje protivljenje.

2. Prethodna saglasnost. – u nekim slučajevima se traži izričita saglasnost druge strane ili čak saglasnost više strana, u vezi sa koracima koji se planiraju.

Situacija donekle liči na ono što postoji kod notifikacije koja ne nailazi na protivljenje druge strane. ova sličnost pojačana je time što u oba slučaja (još) nema spora, a koraci koji se preduzimaju služe da do njega ni ne dođe.

Međutim, dok se notifikacijom druga strana unapred obaveštava o nameravanim koracima kako bi joj se pružila prilika da istakne svoje protivljenje, primedbe, pro-tivzahteve i slično, čime se sprečava situacija u kojoj bi ona bila stavljena pred svršen čin, sa svim negativnim posledicama koje bi iz toga mogle da proisteknu, kod traženja prethodnog odobrenja druga strana je u poziciji da svojim negativnim stavom, pa čak i nečinjenjem (uskraćivanjem saglasnosti) zabrani nameravane korake onoga ko je tražio odobrenje. Drugim rečima, dok je kod notifikacije za preduzimanje planiranih akata dovoljno da se druga strana ne protivi, ovde se traži da se druga strana jasno složi sa onim što joj je predočeno. Dakle, sa njom se postiže neka vrsta prethodnog dogovora.

ovo je posebno prisutno u onim situacijama u kojima je dobijanje ove saglasnosti utvrđeno kao pravna obaveza,4 što znači da u takvim slučajevima 3 Lat.: Ko ćuti, smatra se da pristaje.4 Tako npr. u slučaju kondominijuma ili koimperijuma tj. zajedničkog vršenja vlasti dveju

ili više država nad istim područjem, a na osnovu međunarodnog ugovora, jedna od strana

Boris Krivokapić


190

druga strana ima neku vrstu prava veta.5 Ako npr. država koja se, poštujući svoju pravnu obaveznu, obratila drugoj državi, dobije od nje saglasnost za ono što namerava, posredi je neka vrsta njihovog međusobnog sporazuma. Međutim, čak i onda kada je državi koja je tražila saglasnost ona uskraćena, a ta država to poštuje (jer je, uostalom, na to pravno obavezna) spora nema, on je presečen u začetku, i pre nego što je nastao.

3. Konsultacije. – ponekad se vodi i jedna vrsta pregovora, ali ne za rešava-nje konkretnog spora, već, naprotiv, da bi se izbegao nastanak spora. ovi prego-vori obično se nazivaju konsultacijama odnosno savetovanjima.

ovako shvaćene, konsultacije mogu biti povremene (unapred predviđene nekim sporazumom) ili po potrebi (ad hoc); mogu se odvijati između dveju zain-teresovanih država (dvostrane) ili na širem planu (višestrane); na najvišem ili nešto nižem nivou; mogu se razlikovati s obzirom na prirodu pitanja koja su predmet razgovora, i tako dalje.

Tako pojedine države, posebno susedne, održavaju povremene konsultacije, sa ciljem da se unapred identifikuju i spreče mogući sporovi i drugi problemi. one se obično odnose na neke konkretne oblasti ili pitanja (državna granica, malogranični promet, položaj nacionalnih manjina i slično).

obavezne konsultacije, kao metod za prevazilaženje spora predviđaju i mnogi dvostranih ugovori zaključeni između zemalja koje nisu susedne, ali čiji interesi se mogu ukrstiti. To u prvom redu važi za sporazume između velikih država.6

Takva praksa ponekad uključuje veći broj država. pored ostalog, da bi spre-čile moguće sporove između država članica, određene regionalne međunarodne organizacije (npr. organizacija američkih država,7 NATo,8 oEBS,9 itd.) pred-

koje vrše vlast može preduzeti određene korake samo ako prethodno dobije saglasnost druge (ostalih). Više: Krivokapić Boris: Međunarodno javno pravo, Beograd 2014, 564-565.

5 Merrills J. G. op. cit., 4. ovaj autor citira i primer arbitražne prresude u slučaju Lake Lanoux Arbitration (France v. Spain 1957).

6 pored ostalog, konsultacije su bile predviđene nizom ugovora, sporazuma i protokola koje je Sovjetski Savez zaključio sa SAD, ujedinjenim Kraljevstvom, Francuskom, Italijom, itd. - Кожевников Ф. И. (отв. ред.): op. cit., 462.

7 povelja organizacije američkih država, glava X, „Konsultativni sastanci ministara inostranih poslova“, čl. 61-69. Za tekst vidi: Charter of the Organization of American States, organization of American States, http://www.oas.org/dil/treaties_A-41_Charter_of_the_organization_of_American_States.htm#ch1. ovaj i svi ostali u ovom radu nave-deni izvori sa interneta poslednji put su konsultovani 1.3.2015.

8 Vidi čl. 4. Severnoatlantskog ugovora (1949). Više: „The consultation process and Article 4“, NATo, http://www.nato.int/cps/en/natohq/topics_49187.htm?selectedLocale=en.

9 Razni oblici konsultacija među državama učesnicama, bili su razvijeni još u vreme Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi (KEBS). pored ostalog, Samit KEBS u Helsinkiju 1992. odlučio je da se dalje razviju strukture i institucije KEBS „u cilju jačanja koherentnosti konsultacija (podvukao B.K.) i efikasnosti usklađene akcije, zasnovane na zajedničkoj političkoj volji, kao i u cilju daljeg razvoja praktičnih aspekata međusobne saradnje.“ „Helsinki Decisions“, CSCE Document Helsinki Summit 1992, par. 1, http://

Vol. 12, No 1, 2015: 187-204


viđaju stalne ili povremene diplomatske konsultacije na kojima ovlašćeni pred-stavnici država iznose svoja viđenja, argumentacije i sl. i pokušavaju da dođu do rešenja prihvatljivih za sve i pre nego što se pojave ozbiljna neslaganja. To je, dakle, tipičan primer preventivne diplomatije.10

Sastav delegacija na ovim konsultacijama zavisi od prirode i značaja pitanja koja su na dnevnom redu. obično se konsultacije odvijaju na nivou ministara inostranih poslova,11 mada se, zavisno od slučaja, ovakvi razgovori mogu voditi i između ministara koji rukovode drugim resorima (odbranom, unutrašnjim poslovima itd.), između stalnih predstavnika država pri međunarodnoj orga-nizaciji, i slično. u posebno važnim slučajevima, konsultacije se vrše na nivou šefova država ili vlada.

Konsultacije predviđaju i pojedini višestrani međunarodni ugovori,12 među njima i oni kojima je kodifikovana određena materija međunarodnog prava. ove konsultacije su, razume se, obično vezane za sporove u vezi sa tumačenjem ili primenom odnosnog ugovora.13

Konsultacije se ponekad kriju i iza nekih drugih naziva, kao što je npr. raz-mena mišljenja. u nekim slučajevima, ona je ugovornim putem utvrđena kao pravna obaveza.14

www.osce.org/mc/39530?download=true. ovim dokumentom precizirani su i razni oblici konsultacija i drugih vidova saradnje, pored ostalog putem sastanaka šefova država ili vlada, konferencija pregleda, Saveta KEBS, Komiteta visokih funkcionera itd. I nakon što je 1995. KEBS prerastao u međunarodnu organizaciju (oEBS), konsultacije na raznim nivoima ostale su bitna karakteristika saradnje država članica.

10 Više o preventivnoj diplomatiji: Vasić Dušan N.: Preventivna diplomatija, Beograd 2010.11 primera radi, pregled konsultativnih sastanaka ministara spoljnih poslova članica

organizacije američkih država od 1939. do naših dana (sa naznakom povoda zbog kojeg je sastanak održan) vidi na: Meetings of Consultation of Ministers of Foreign Affairs, organization of American States, http://www.oas.org/council/MEETINGS%20oF%20CoNSuLTATIoN/minutes.asp.

12 Tako npr. čl. 84 Bečke konvencije o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera (1975), čl. 42 Bečke konvencije o sukcesiji država u oblasti državne imovine, arhiva i dugova (1983), čl. XXII opšteg spora-zuma o carinama i trgovini (1994).

13 Tako npr. prema čl. 41 Bečke konvencije o sukcesiji država u odnosu na ugovore (1983): „Ako u vezi sa tumačenjem ili primenom ove konvencije dođe do spora između dve ili više članica Konvencije, pomenute članice će nastojati, na zahtev bilo koje od njih, da taj spor reše kondsultacijama i pregovaranjem.“

14 Tako čl. 283 Konvencije o pravu mora (1982) čiji je naziv „obaveza razmene mišljenja“, precizira: „1. Kad nastane spor između država ugovornica o tumačenju ili primeni ove konvencije, strane u sporu, bez odlaganja, razmenjuju mišljenja u pogledu njegovog rešenja pregovorima ili drugim mirnim sredstvima. 2. Strane, takođe bez odlaganja, pristupaju razmeni mišljenja kad se postupak za rešavanje takvog spora okonča bez rešenja ili kad se rešenje postigne, a okolnosti zahtevaju savetovanje s obzirom na način izvršenja rešenja.“

Boris Krivokapić


192

1.2. Razjašnjenje situacije

uz opisane preventivne akcije koje bi trebalo da spreče izbijanje spora, postoje i koraci koji dolaze u obzir kada je već nastala ili neposredno preti da nastane nepoželjna situacija koja još uvek nije spor, ali lako može da se izrodi u ozbiljan problem.

Gledano iz drugog ugla, notifikacija, dobijanje saglasnosti i konsultacije imaju preventivnu ulogu u smislu da treba da spreče pogoršanje stanja, nastanak nepovoljnih okolnosti, narušavanje međusobnog poverenja, i tako dalje. Ima, međutim, i situacija kada su se određeni neželjeni događaji već dogodili, a postoji spremnost da se spreči njihovo prerastanje u spor. Naoko i to može da liči na notifikaciju ili makar neki vid konsultacija, ali se najčešće radi o postupcima koji se preduzimaju sa drugačijih pozicija i sa drugačijim ciljem.

u nekim slučajevima postoji samo privid spora, privid suprotstavljenih inte-resa. posredi je samo nesporazum, ali takav koji može da preraste u spor, pa čak i da ugrozi međunarodni mir i bezbednost. Stoga ga je potrebno što pre prevazići.

Strogo uzev, reč je o zabludi, pogrešnoj predstavi jedne strane o koracima i namerama druge strane, o tome šta se zaista događa. pravog spora, pravog pro-blema zapravo nema.

Svejedno, i ta pogrešna predstava može rezultirati teškim posledicama, uključujući oružani sukob.

ovo je posebno karakteristično za one situacije kada jedna država veruje da ima razloga da smatra da je napadnuta ili da napad na nju neposredno predstoji. Slično kao što se pojedinci mogu naći u stanju putativne nužne odbrane.15

I kao što je pojedinac koji misli da je napadnut nastoji da se svim raspolo-zivim sredstvima odbrani, tako i države u sličnoj situaciji mogu zapravo, greš-kom, otpočeti sukob sa nesagledivim posledicama. Dovoljno je zamisliti kata-strofu koja bi počela time što bi jedna nukelarna supersila ispalila plotun raketa sa nuklearnim bojevim glavama na drugu, zato što je iz nekog razloga pogrešno zaključila da ju je ova napala.

Da bi svele na najmanju meru opasnost od takvog razvoja događaja, velike sile su, pored ostalog, uspostavile direktne telekomunikacione veze, preko kojih se, u slučaju potrebe, može objasniti nastala situacija i sprečiti eskalacija sukoba. Drugim rečima, jedna strana može prozvati drugu, pitati je šta se događa i dobiti brz odgovor sa najvišeg mesta.

poučeni iskustvima kubanske krize 1962, kada je svet bio na ivici totalnog rata, Moskva i Vašington su 1963. uspostavili „vruću liniju“ („crvenu telefon-sku liniju“, „crveni telefon“), sa ciljem da se izbegnu novi slučajevi koji bi zbog pogrešne procene situacije ili brzoplete odluke jedne ili obeju strana mogli da

15 od lat. putativus, tobožnji, zamišljen. u krivičnom pravu, naziv za stanje u kojem se nalazi onaj ko pogrešno veruje da je napadnut ili da napad neposredno predstoji, pa na toj osnovi – da u datom slučaju ima pravo na nužnu odbranu odn. da stoga njegov postupak nije protivpravan.

Vol. 12, No 1, 2015: 187-204


odvedu svet u treći svetski rat. ubrzo su takve veze uspostavljene i između dru-gih velikih sila.16 ovaj vid neposredne komunikacije svetskih lidera prvi put je primenjen 1967. u vreme rata između Izraela i njemu susednih arapskih država, kada su na taj način svoja stanovišta usaglašavali lideri SSSR-a i SAD.

Slične „vruće veze“ mogu se uspostavljati i uspostavljaju se i između drugih država, posebno kada je reč o susednim zemljama čiji su odnosi opterećeni nere-šenim problemima i dugogodišnjim nepoverenjem.17

Strogo uzev, ovde se ne radi o rešavanju međunarodnog spora. u pitanju je račšćišćavanje činjeničnog stanja, objašnjenje koje jedna strana daje drugoj.

Istina, naoko situacija može da liči na pregovore, kao vid diplomatskog reša-vanja sporova. pa ipak, ovde nema pregovora, jer se ni o čemu ne pregovara. pre-govori podrazumevaju predlog jedne strane i onda njegovo prihvatanje od druge strane ili njeno uzvraćanje kontrapredlogom i zatim nastavljanje razmene pred-loga sve dok se ne postigne saglasnost oko onoga što je prihvatljivo za obe strane. Mada u nekim slučajevima kontakt može da se razvije i u neku vrstu pregovora, to ovde u principu nije slučaj. Jedna strana objašnjava šta se događa, eventualno nudi i dokaze za to i druga to uvažava. Spora zapravo nema.

Iz sličnih razloga, u čistim slučajevima razjašnjenja situacije, nema ni kon-sultacija, jer se ne radi o konsultovanju, već o tome da jedna strana daje objašnje-nje. premda se to objašnjenje skoro uvek tiče činjeničnog stanja, ne radi se ni o istrazi odn. anketnim komisijama, kao načinu mirnog rešavanja spora.18

Hitno i potpuno razjašnjenje situacije je u nekim slučajevima od kapitalne važnosti. u eri nuklearnog oružja ono može biti od presudne važnosti za spreča-vanje nuklearnog rata, a time i mogućeg sveopšteg uništenja.

Na taj način, mada se u pravnoj literaturi, kod izlaganja sredstava za mirno rešavanje međunarodnih sporova, ovaj korak skoro bez izuzetka previđa, on u praksi ima izuzetan značaj. To je neka vrsta preventivnog rešavanja spora. Jer, samo objašnjenje, praćeno odgovarajućom argumentacijom, sprečava da do spora, a zatim i sukoba dođe. I obrnuto, bez toga bi sukob vrlo verovatno počeo, s tim da bi ga zatim bilo teško, a u slučaju nuklearnog rata skoro nemoguće zaustaviti.

16 Moskve i pariza (1966), Moskve i Londona (1976), Kine i SAD (1998) i drugi. Više o svemu: Krivokapić Boris: Enciklopedijski rečnik međunarodnog prava i međunarodnih odnosa, Beograd 2010, odrednice „Slučajan rat“ (str. 982) i „Vruća linija“ (str. 1148).

17 pored ostalog, predstavnici Indije i pakistana su 20.6.2004. saopštili da će dva minis-tarstva inostranih poslova uspostaviti novu „direktnu telefonsku liniju“, kako bi se sprečili nesporazumi i smanjio rizik u vezi s nuklearnim pitanjima.

18 Istini za volju, sasvim je moguće da nakon što je jedna strana dala razjašnjenje situacije, bude obrazovana anketna (istražna) komisija da bi nesumnjivo utvrdila šta se zaista dogodilo. Ali to je tada novi korak. u mnogim slučajevima, posebno kada je reč o odnosi-ma zemalja između kojih vladaju tradicionalno prijateljstvo i poverenje, a odnosna strana je pružila dovoljne dokaze za svoje tvrdnje, takav korak možda neće ni biti potreban.

Boris Krivokapić


194

2. Neposredni pregovori u užem smislu

Suštinski, radi se o tome da strane u sporu pokušavaju da se same dogovore oko njegovog rešenja. To je iz mnogo razloga daleko najbolja solucija.

ovi pregovori se u literaturi nazivaju i diplomatskim („diplomatski prego-vori“) zato što se uglavnom odvijaju diplomatskim kanalima,19 što znači preko ministarstava spoljnih poslova ili diplomatskih predstavnika, premda se u dele-gacijama obično nalaze i predstavnici drugih vladinih resora.20 Ipak, strogo uzev, to nije najtačniji naziv jer je suština u neposrednom kontaktu između strana u sporu, a ne u načinu ostvarivanja tog kontakta, koji može biti različit. 21

2.1. Pojam i vrste

1. Pojam. – pregovori su najstarije, najneposrednije, najjeftinije i uopšte naj-prirodnije sredstvo unapređenja međunarodne saradnje.

oni su prirodan oblik opštenja kod zajedničkog rešavanja raznih pitanja. Mnogi pregovori vode se bez ikakvog spora, radi postizanja nekog sporazuma od obostranog interesa. Konkretno, radi zaključenja ugovora (o savezu, trgovini, pravnoj pomoći, malograničnom prometu, položaju nacionalnih manjina, itd.), uspostavljanja diplomatskih odnosa, prijema u neku međunarodnu organiza-ciju, i slično. poseban značaj imaju kao jedan od najvažnijih načina mirnog reša-vanja međunarodnih sporova.

Bliže gledajući, pregovori se sastoje u neposrednom kontaktu ovlašćenih predstavnika zainteresovanih strana, u njihovom zajedničkom ispitivanju pro-blema i razmeni predloga i mišljenja, sve to u nastojanju da se pronađe reše-nje koje će biti prihvatljivo za sve zainteresovane strane. Tako shvaćeni, oni mogu biti osnovni, jedini mehanizam za rešavanje spora, kao što mogu imati i pomoćnu ulogu, uz istovremenu primenu nekog drugog sredstva.

preciziranje da je reč o neposrednim pregovorima ne znači, razume se, da se oni uvek odvijaju u fizičkom, ličnom kontaktu odlučilaca.22 Kada se pominje 19 Termin „diplomatski pregovori“ koristio je još Stalni sud međunarodne pravde, koji je

funkcionisao između dva svetska rata. Termin „diplomatija“ kao sinonim za izraz „pre-govori“ javlja i u nekim sporazumima zaključenim posle Drugog svetskog rata, kao npr. u Revidiranom generalnom aktu o mirnom rešavanju međunarodnih sporova (1949). Handbook on the Peaceful Settlement of Disputes Between States: op. cit., 9.

20 Roberts Ajvor (ur.): Satou: Diplomatska praksa, Beograd 2013, 473.21 u prošlosti pregovori su se skoro bez izuzetka vodili posredstvom diplomatske misije

jedne države u drugoj ili, eventualno, slanjem posebne (specijalne) diplomatske misije. Mada su ovi, diplomatski, putevi i danas od velikog značaja, pregovori se mogu voditi i na druge načine, pored ostalog i razmenom pisama ili u telefonskom odn. video razgovoru šefova država ili vlada.

22 Još u dalekoj prošlosti pregovori su obično vršeni preko izaslanika koje bi jedna strana slala drugoj. Čak i danas, najčešće se operativno vrše preko određenih delegacija (speci-

Vol. 12, No 1, 2015: 187-204


neposrednost, misli se na to da se pregovori vrše u direktnoj komunikaciji zainte-resovanih strana (u prvom redu država) bez trećih, neutralnih učesnika. Ne samo da nije nužno da se licem u lice sretnu najviši autoriteti odnosnih strana, već se čitav pregovarački proces može odvijati na daljinu, putem razmene pisama i slično.

Bitan preduslov za uspeh pregovora je iskrena politička volja obe strane (u slučaju pregovora među državama: obe vlade) da se postigne sporazum. pone-kad, međutim, ni to nije dovoljno, već je potrebno da pregovore (njihovo zapo-činjanje, sadržinu, predložena rešenja itd.) podržavaju i odgovarajući politički činioci i javno mnjenje u svakoj od država koje učestvuju u pregovorima.23

u principu, pregovori se vode uz poštovanje suverene jednakosti i ravnoprav-nosti država, što je, ne samo jedan od osnovnih principa međunarodnog prava, već i logičan preduslov da bi se uopšte moglo govoriti o tome da je na delu prego-varanje. Bez toga nema pregovora već je reč o diktatu jačeg subjekta.24 Ne samo da takvi „pregovori“ nisu u skladu sa savremenim međunarodnim pravom, već u najvećem broju slučajeva oni samo za izvesno vreme odlažu, a ne rešavaju pro-blem. Jer stvarno rešenje je moguće samo kao rezultat pravog dogovora, posti-gnutog na obostrano zadovoljstvo, bez pretnje i prinude. Ako toga nema, čim se odnos snaga promeni, onaj ko je morao da istrpi nešto protivno svojoj volji, nasto-jaće da poništi nanetu mu nepravdu, da zadovolji svoje interese, i tako dalje.25

jalnih misija, diplomatske misije jedne zemlje u drugoj, stalnih misija pri međunarodnoj organizaciji) s tim da konačnu odluku donose neki drugi, viši organi (šef države, premijer, vlada, parlament) po čijim instrukcijama i pod čijim nadzorom delegacije rade.

23 Roberts Ajvor (ur.): op. cit., 473.24 praksa poznaje i mnogobrojne slučajeve u kojima su naoko vođeni pregovori, a zapravo se

radilo o nametanju rešenja jedne strane drugoj. To je posebno karakteristično za „prego-vore“ između država koje su faktički u drastično nejednakoj poziciji, tako da jedna u formi ultimatuma iznosi svoje predloge, ostavljajući drugoj samo izbor da ta rešenja bez pogo-vora prihvati ili da trpi neke za nju veoma nepovoljne posledice. primeri su razni pregovori o zaključenju ugovora o miru nakon teškog poraza jedne strane, pregovori o zaključenju ugovora o režimu kapitulacija, kakvi su u prošlosti zaključivani između zapadnih sila i slabih država Azije i Afrike, i slično. Sa stanovišta međunarodnog prava takvi sporazumi, posebno ako su zaključeni uz pretnju silom, ništavi su. Tu zapravo nema ni pregovora, ni ugovora, jer nema slobodnog pristanka ugovornica. Više: Krivokapić Boris: Međunarodno javno pravo, op. cit., 213-215.

25 ovde vredi navesti jednog francuskog pisca iz njegove knjige objavljene još početkom XX veka. on kaže: „Nema mnogo da se kaže o pojedinostima neposrednih pregovora. Zdrav razum nalaže da se oni moraju voditi iskreno i sa željom da se dođe do sporazuma. Najčešće, sporazum je moguć samo pomoću poravnanja, ali se dešava da jedan od zain-teresovanih prizna da nije u pravu i potpuno da za pravo svome protivniku. Drugi put, kad se spor vodi između država nejednake snage, dešava se često, da jači nameće svoju volju ne pitajući mnogo da li je u pravu. u tome slučaju rešenje je po izgledu prijateljsko, u stvari, postoji jasno obeleženo nasilje. Tako, 1909. Srbija je morala izjaviti da je zadovoljna anek-sijom Bosne i Hercegovine od strane Austrije, ali su svi znali da je bio nepravičan pritisak koji je bečki kabinet vršio na Beograd.“ - Moa Marsel: op. cit., 245.

Boris Krivokapić


196

pošto se odvijaju između subjekata međunarodnog prava, a u prvom redu između država kao suverenih jedinki, to da li će do pregovora doći, stvar je odluke strana u sporu. one su prema važećem međunarodnom pravu dužne da spor rešavaju mirnim sredstvima, ali to uopšte ne znači da to mora biti preko neposrednih pregovora. Naprotiv, u situaciji kada su međusobni odnosi ozbiljno narušeni, najverovatnije će se prvo pribeći nekom drugom koraku (npr. dobrim uslugama), da bi se tek zatim eventualno prešlo na neposredne pregovore.

pa ipak, u nekim situacijama pregovori su obavezni. To je slučaj onda kada je obaveza mirnog rešavanja spora putem pregovora utvrđena dvostranim ili više-stranim međunarodnim ugovorom. Tu strane nisu dužne da spor u svakom slu-čaju reše pregovorima, jer bi takva obaveza bila nerealna (ne može se uvek spor okončati pregovorima), ali su obavezne da pokušaju rešenje putem pregovora. pri tome, ne misli se na samo formalni pokušaj, koji bi se ogledao u međusobnom kontaktu samo zato da bi se konstatovalo da svaka strana ostaje kod svojih pozi-cija i da nikakv kompromis nije moguć.26 Naprotiv, one su u ovim slučajevima dužne da istinski, ozbiljno, u dobroj veri (bona fide) pokušaju da spor reše putem neposrednih pregovora. ovaj stav potvrđen je i u praksi međunarodnih sudova, pre svih Međunarodnog suda pravde.27 Razume se, ako i pored svih napora pre-govori propadnu, to strane ne oslobađa njihove obaveze da istraju u mirnom rešavanju spora pribegavanjem nekom drugom mehanizmu.

2. Vrste. – Međunarodni spor može pogađati interese dve ili više država. u skladu s tim mogu se razlikovati pregovori za rešenje spora koji se vode između samo dve strane (dvostrani, bilateralni pregovori) od onih koji uključuju više njih (višestrani, multilateralni pregovori).28

Dvostrani pregovori su najprostiji oblik. Tu se za pregovaračkim stolom nalaze predstavnici dve suprotstavljene strane, svaka sa svojim zahtevima i argumentima.

ponekad u pregovorima učestvuje više strana. Tada nije uvek sasvim jasno da li je reč o višestranim pregovorima ili o nekom obliku posredovanja, mada je u načelu razlika dovoljno precizna. Kod posredovanja subjekt koji nije upleten u spor (posrednik, treća strana) preduzima određene aktivne korake (predlozi, saveti, nagovaranje, rukovođenje pregovorima i sl.), kako bi u cilju postizanja sporazumnog rešenja, približio strane u sporu i olakšao im dogovor.29 Napro-26 ponekad su vlade država sklone da samo simuliraju pokušaj pregovora, kako bi sebe

unapred amnestirale u očima svetskog i/ili domaćeg javnog mnjenja za akcije koje zapravo planiraju da preduzmu, odnosno da bi krivicu za ono što sledi prebacile na drugu stranu koja je, navodno, sabotirala pregovore.

27 North Sea Continentaln Shelf, ICJ, Judgment of 20 February 1969, par. 85/a, p. 47, http://www.icj-cij.org/docket/files/52/5561.pdf. Za još neke primere: Shaw Malcolm N.: op. cit., 919-921.

28 ponekad se izdvajaju tri vrste pregovora: dvostrani (bilateralni), višestrani (multilateralni, plurilateralni) i kolektivni. Handbook on the Peaceful Settlement of Disputes Between States, op. cit., 13-14.

29 Više o posredovanju kao načinu rešavanja međunarodnih sporova: Handbook on the Peaceful Settlement of Disputes Between States, op. cit., 40-45; Merrills J.G.: op. cit., 28-44;

Vol. 12, No 1, 2015: 187-204


tiv, multilateralni pregovori vode se između tri ili više strana od kojih je svaka neposredno upletena u spor, svaka ima svoje interese i svoju poziciju, mada je moguće i da se interesi dva ili više subjekata u većem ili manjem stepenu pokla-paju. Ako je, međutim, reč samo o tome da je broj učesnika u pregovorima (naj-češće: država) veći od dva, ali su oni zapravo podeljeni u dva jasno definisana pregovaračka bloka, posredi je u suštinskom smislu bilateralno pregovaranje.30

Multilateralni pregovori deo su multilateralne diplomatije. Vode se na kon-gresima, konferencijama i sličnim međunarodnim skupovima ili u okviru među-narodnih organizacija,31 onda kada je reč o spornom pitanju koje je od interesa za tri ili više država, a tim pre ako se radi o problem regionalnog ili čak opšteg značaja.32 ponekad se pravi dalje razlikovanje pa se govori o ad hoc konferencijama (sazvanim za rešenje nekog aktuelnog pitanja), konferencijama kontinuiteta (koje se, saglasno postignutom dogovoru, održavaju povremeno, tokom niza godina)33

Kriesberg Louis: „Formal and Quasi-Mediators in International Disputes: An Exploratory Analysis“, Journal of Peace Research 1/1991, 19-27; Bercovitch Jacob (ed.); Resolving International Conflicts – The Theory and Practice of Mediation, Lynne Rienner publishers 1996; Lanz David, Wählisch Martin, Kirchhoff Lars, Siegfried Matthias: Evaluationg Peace Mediation, Initiative for peacebuilding 2008; Strenghthening the role of mediation in the peaceful settlement of disputes, conflict prevention and resolutin, Report of the Secretary-General, A/66/811, 25 June 2012, http://peacemaker.un.org/sites/peacemaker.un.org/files/SGReport_StrenghteningtheRoleofMediation_A66811.pdf; United Nations Guidance for Effective Mediation, united Nations, New York 2012, http://www.un.org/wcm/webdav/site/undpa/shared/undpa/pdf/uN%20Guidance%20for%20Effective%20Mediation.pdf; Developing Guidance for Effective Mediation, oSCE 2012, http://www.osce.org/secretariat/99875?download=true.

30 Tako npr. pregovori između dva vojna saveza, između dva vojno-politička bloka i slično.31 Više: Handbook on the Peaceful Settlement of Disputes Between States, op. cit., 9-24; Dimitrijević

Vojin, Stojanović Radoslav: Međunarodni odnosi, Beograd 1979, 297-303; Kovačević Živorad: Međunarodno pregovaranje, Beograd 2010; Waibel Michael: “The Diplomatic Chanel”, in: Crawford James, pellet Allain, olleson Simon (eds.): The Law of International Responsibility, oxford university press 2010, 1086-1097; Merrills J.G.: op. cit., 1-27.

32 Jedan od primera je Ženevska konferencija za rešavanje laoskog pitanja (1961–1962) saz-vana zbog regulisanja statusa Laosa u vreme rata u Vijetnamu (1955–1975). Skup, u čijem radu je učestvovalo 15 država, uključujući Laos, završen je 23.7.1962. sporazumom koji je utvrdio neutralnost Laosa – 14 ugovornica obavezalo se da će poštovati neutralnost Laosa i da se neće mešati u unutrašnje poslove te države, a obaveze koje proističu iz neu-tralnog statusa prihvatila je i vlada Laosa. Sporazum, međutim, nije zaživeo u praksi jer se ubrzo pojavio problem tzv. Ho Ši Minovog puta, kako se nazivana mreža improvizovanih puteva koja je jednim delom išla preko teritorije Laosa, a preko koje su iz Severnog u Južni Vijetnam prebacivani ljudstvo i oprema.

33 Jedan od najpoznatijih primera vezan je za Konferenciju o bezbednosti i saradnji u Evropi (Helsinki, 1975). premda je Konferencija bila zamišljena kao jednokratni pregovarački skup, u narednim godinama održana je serija sastanaka na raznim nivoima („sastanaka kontinuiteta“, sastanaka „pregleda“, tematskih konferencija, sastanaka eksperata itd.), čime se KEBS pretvorio u proces odn. u neprekidan niz raznovrsnih sednica, sastanaka

Boris Krivokapić


198

i o multilateralnoj diplomatiji (multilateralnom pregovaranju) u okviru međuna-rodnih organizacija.34

Gledano iz drugog ugla, pregovori se mogu podeliti i s obzirom na način na koji se vrše: skupovi predstavnika strana u sporu naizmenično u svakoj od njih, jednokratni skup u trećoj zemlji, pregovori u okviru međunarodnih organiza-cija, pregovori putem razmene pisama, i tako dalje.

Moguće su, razume se, i druge podele, pored ostalog i prema rangu prego-varača – šefovi država ili vlada, ministri inostranih poslova, ambasadori pri određenoj međunarodnoj organizaciji; prema ulozi: pregovori kao osnovni i kao pomoćni metod za rešavanje spora; prema prirodi spora: o političkim, vojnim, ekonomskim i drugum pitanjima, u vezi sa određenim ugovorom; prema obave-znosti: dobrovoljni i obavezni; i tako dalje.

Jedna od važnih razlika, koja se ponekad previđa, jeste da pored pregovora u užem smislu, koji se, kako je napred objašnjeno, sastoje u neposrednom dijalogu zainteresovanih strana u cilju pronalaženja za sve prihvatljivog rešenja, postoje i pregovori koji jesu u vezi sa sporom, ali, strogo uzev, ne pretenduju da sami po sebi reše spor. Tako npr. strane u sporu koje su voljne da spor povere međuna-rodnom sudu ili arbitraži, već po logici stvari moraju da pregovaraju da bi posti-gle saglasnost oko toga koja su pitanja sporna, kom sudskom organu će spor biti poveren, kakav će biti sastav arbitražnog suda, i tako dalje.

2.2. Faze

Međunarodno pravo ne precizira nikakve obavezne faze pregovora odnosno redosled postupaka u hodu procesa pregovaranja. Mada, na taj način, to kako će se taj proces odvijati u konkretnom slučaju zavisi od osobenosti same situacije i volje zainteresovanih strana, sa osloncem na praksu mogu se izdvojiti neki važni koraci koji su najčešće neizbežni.35

1. Inicijativa jedne strane. – Neko mora da predloži održavanje pregovora. Bez toga ništa se neće dogoditi.

2. Prihvatanje te inicijative od druge strane. – pregovori počinju samo onda kada se odnosni subjekti dogovore da tako bude. Druga strana može da odbije ili ignoriše inicijativu i tada nikakvih pregovora nema.36

3. Saglasnost o tome da spor postoji, o njegovoj prirodi i elementima – Na izvestan način, već samo prihvatanje inicijative predstavlja postizanje saglasnosti oko toga da spor postoji i da ga treba rešavati. pa ipak, sasvim je moguće i da se

i drugih kontakata, što je na kraju dovelo do pojave stalnih institucija i pretvaranja 1995. godine KEBS u organizaciju za bezbednost i saradnju u Evropi (oEBS).

34 Kovačević Živorad: op. cit., 49-52.35 uporedi: Kovačević Živorad: op. cit., 145-155.36 ovo se, razume se, ne odnosi na one situacije kada postoji pravna obaveza rešavanja spora

putem neposrednih pregovora. o tome je već bilo reči.

Vol. 12, No 1, 2015: 187-204


odnosne strane nisu dobro razumele, da imaju u vidu različite sporne momente, i slično. Da bi se pristupilo traganju za rešenjem, prvo se mora jasno utvrditi o čemu se razgovara, a toga neće biti ako jedna strana ima jednu, a druga druga-čiju sliku o svemu. Stoga je ovo preciziranje veoma važan korak, od koga zavisi dalji tok događaja.

4. Saglasnost o tome ko će pregovarati. – ovo se može odnositi na države odnosno druge subjekte koji učestvuju u pregovorima, ali, s druge strane, i na lica koja ih predstavljaju.

Konkretno, spor može da uključuje više država s tim da ne znači da su sve prihvatljive za svakog sagovornika. uz to može biti sporno i to ko je stvarni predstavnik neke od strana.37

Gledano iz drugog ugla, ponekad je potrebno da se postigne saglasnost i oko ličnosti koje predstavljaju strane u sporu. Mada je, razume se, svaka strana u načelu vlasna da sama odredi svoje predstavnike, može se dogoditi da neko konkretno lice iz određenog razloga bude neprihvatljivo kao pregovarač za drugu stranu. u principu, ova saglasnost se pretpostavlja, sve dok jedna strana ne iskaže svoje protivljenje, tj. to da je određeno lice za nju neprihvatljivo.38 u tom slučaju, druga strana će, ako iskreno želi pregovore, sporno lice zameniti drugim. Naime, moguće je da je odnosno lice sporno u toj meri da to može da ugrozi početak ili nastavak samih pregovora.

5. Saglasnost o načinu pregovaranja. – pre početka razgovora o suštini potrebno je razjasniti i to kako će se pregovarati – putem razmene pisanih doku-menata, susreta na najvišem nivou, sastanaka delegacija, i slično. Moguće je i kombinovanje raznih načina, ali samo na osnovu obostrane saglasnosti.

6. Saglasnost o toku pregovora – po logici stvari, saglasnost o početku pre-govora podrazumeva da je utvrđen dovoljno jasan dnevni red, da su sporazu-mno definisani mesto pregovora, vreme početka i trajanje pregovora, redosled izlaganja učesnika, i slično.

7. Saglasnost o stepenu javnosti. – Strane koje učestvuju u pregovorima spo-razumno odlučuju koji će stepen javnosti odn. tajnosti pregovori imati. Moguće se da se odvijaju u potpunoj tišini, u strogo poverljivoj atmosferi. Moguće je i da se javnost obaveštava o najvažnijim pitanjima vezanim za pregovore (vreme i mesto održavanja, dnevni red, problem itd.). ono što je sigurno, pregovori se 37 u izraelsko-arapskom sukobu, Izrael je dugo nastojao da pregovara sa Jordanom i Sirijom,

a da zaobiđe palestince, a zatim se, kad je Izrael shvatio da se palestinci ne mogu izbeći, otvorilo pitanje sa kojim palestincima (kojom od njihovih organizacija) treba pregovarati. - Kovačević Živorad: op. cit., 148.

38 Na isti način na koji neka država može da odbije da prihvati određeno lice za stalnog dip-lomatskog predstavnika ili člana specijalne misije, pri čemu nije dužna da daje nikakvo obrazloženje. Konkretni razlozi mogu biti različiti – zato što je to njen državljanin, zato što se to lice prema toj državi odnosilo na neprihvatljiv način (špijuniralo protiv nje, davalo izjave kojima je omalovažavalo ili izvrgavalo ruglu tu državu ili njene funkcionere i sl.), i tako dalje.

Boris Krivokapić


200

nikada ne odvijaju u atmosferi potpune javnosti (na način na koji ne npr. na TV prenose skupštine parlamenta).

8. Saglasnost o putevima za prevazilaženje spora. - u toku pregovora mogu se javiti nova sporna pitanja, vezana za same pregovore odnosno okvire u kojima se oni održavaju. Čak i ako su tehničke prirode, ako ostanu nerešena, ona mogu uzgoziti čitav pregovarački proces. Stoga je poželjno da ih pregovarači unapred prepoznaju i predvide mehanizme za njihovo brzo i efikasno rešavanje.39

9. Zaključenje sporazuma o rešenju spora. – Ako pregovori urode plodom, prirodno je da se završe sporazumom kojim se spor rešava ili sporazumom o koracima za konačno rešenje spora, u oba slučaja sa precizno definisanim pra-vima i obavezama, utvrđenim rokovima, garantijama i slično.

2.3. Okončanje (rezultat) pregovora

To što su pregovori otpočeli, samo je preduslov, a ne i garancija da će spor na ovaj način biti rešen. Događa se da se strane ne mogu sporazumeti o konačnom rešenju, kao što se može dogoditi i da se iz nekog razloga pregovori prekinu još u ranoj fazi. Tada nastupa vreme za neke druge načine mirnog rešavanja sporova, kao što su posredovanje, mirenje i slično.

Međutim, prelazak na druga sredstva ne znači obavezno i napuštanje neposred-nih pregovora – oni se mogu odvijati paralelno sa drugim mehanizmima mirnog rešavanja, kao što je moguće da se posle svih traganja za rešenjem posredstvom raznih mehanizama, ono na kraju ipak nađe u neposrednim pregovorima strana u sporu.

2.4. Prednosti i slabosti

Kao i svaka druga pojava, diplomatski pregovori imaju određene dobre strane i određene slabosti.

Kada je reč o prednostima, dovoljno je pozvati se na praksu. Bez obzira na nezadrživi razvoj drugih načina mirnog rešavanja sporova, posebno međuna-rodnog sudstva, neposredni diplomatski pregovori i dalje ostaju nezamenjivo sredstvo za prevazilaženje sporne situacije. u literaturi se s pravom ističe da samo mali deo međunarodnih sporova stigne do međunarodnih sudova, da je rešavanje sporova pred međunarodnim sudovima samo vrh ledenog brega, te da diplomatija (pregovaranje) i dalje ostaje dominantna, posebno onda kada su važni poverljivost i fleksibilnost.40 39 ovde je situacija slična onoj koja postoji kada se međunarodnim ugovorom, obično u

okviru prelaznih i završnih odredbi ili čak posebne glave, utvrđuju i načini rešavanja eventualnih sporova, vezanih za tumačenje i primenu ugovora.

40 S pravom se primećuje da je XX vek „vek pregovaranja“, da su sporovi povezani sa najtežim problemima kao što su rat i mir, nuklearno razoružanje, ekonomska pitanja, globalno zagrevanje i sl. u najvećem broju slučajeva rešavani putem pregovora, a ne u sudskom postupku. Waibel Michael: op. cit., 1986.

Vol. 12, No 1, 2015: 187-204


Neposredni pregovori mogu se koristiti kod svih vrsta sporova – političkih, pravnih ili tehničkih.41 oni su potpuno u rukama strana u sporu, za njih nema neizvesnosti koja postoji kada spor rešava neki treći subjekt, na primer međuna-rodni sud ili arbitraža. Ako proceni da pregovori ne vode nikuda, svaka strana jednostavno može da ih otkaže, i to u svakoj fazi, sve dok je u stanju da se nosi sa mogućim političkim, bezbednosnim, socijalnim i drugim posledicama takve odluke. Tome se može dodati i da su neposredni pregovori u principu najbrže i najjeftinije sredstvo mirnog rešavanja sporova, da u slučaju uspeha doprinose boljem međusobnom razumevanju, jačanju međusobnog poverenja, i tako dalje. uz navedene, ističu se i druge prednosti pregovora.42

S druge strane, prisutne su i određene slabosti.S obzirom na to da podrazumevaju narušene ili makar poljuljane među-

sobne odnose, pregovori za rešavanje spora imaju tu specifičnost da su odnosi između pregovarača uglavnom suzdržani („hladni“), opterećeni nepoverenjem, međusobnim prebacivanjima, i tome slično.

Bitna karakteristika ovog načina rešavanja sporova je i odsustvo objektiv-nosti – tu svaka strana iznosi i brani svoje stavove, a osporava tuđe. To ne samo da može da onemogući postizanje rešenja, već preti da pogorša odnose i produbi spor. u takvim slučajevima neophodno je traženje drugog puta. Mnogi spo-rovi čije prevazilaženje je prvo pokušano u neposrednim pregovorima, okončani su tako što su se strane, uvidevši da su dospele u ćorsokak, složile da pribegnu nekom drugom načinu mirnog rešavanja.

pošto se odvijaju između strana u sporu, obično ne samo daleko od očiju javnosti već i bez neutralnih svedoka, pregovori lako mogu da prerastu u nešto drugo, u nametanje volje jače strane. To, međutim, u mnogim slučajevima, posebno kada je reč o veoma važnim sporovima koji imaju dalekosežne posle-dice, neće značiti konačni rasplet, već samo odlaganje rešenja. Spor će se pre ili kasnije ponovo javiti, čim se promene odnosi snaga, a najverovatnije će biti i dodatno opterećen revašističkim porivima strane koja je prethodno bila prinu-đena da trpi nešto protivno svojoj volji.

Jedna od slabosti koje se obično previđaju je i opasnost da se strane u sporu dogovore i nagode – na račun nekog trećeg (koji, razume se, o tome ništa ne zna ili ga bar niko ništa ne pita). Drugim rečima, da se pregovori o rešenju spora pretvore u neki vid tajne diplomatije, koja pre ili kasnije vodim novim, često još dubljim podelama, sporovima, a u krajnjoj liniji i sukobima. Istorija je puna takvih primera.

41 Handbook on the Peaceful Settlement of Disputes Between States: op. cit., 9.42 Tako se npr. tvrdi da pregovori imaju prednost utoliko što mogu dovesti do stvaranja

pravila o budućim odnosima strana u sporu; da sama činjenica da su pregovori stavljeni na prvo mestu u čl. 33 povelje uN (u njemu se navode najvažniji načini mirnog rešavanja sporova) ukazuje na to da su tvorci povelje smatrali da pregovori imaju prednost u odnosu na ostale načine mirnog rešavanja sporova; itd. - Račić obrad: op. cit., 115-116.

Boris Krivokapić


202

Literatura

• Andrassy Juraj (1978): Međunarodno pravo, Zagreb • Анисимов Л. Н. (1975): Международно-правовые средства

разрешения межгосударственных споров (конфликтов), Ленинград • Avramov Smilja (2011): Međunarodno javno pravo, Beograd • Бекяшев К. А. (отв. ред.) (2009): Международное публичное право,

Москва • Bercovitch Jacob (ed.); (1996): Resolving International Conflicts – The

Theory and Practice of Mediation, Lynne Rienner publishers • Brierly J. L. (1955): The Law of Nations, oxford • Brownlie Ian (2009): „The peaceful Settlement of International Dispu-

tes“, Chinese Journal of International Law 2/2009• Collins Craig, packer John (2006): Opinions and Techniques for Quiet

Diplomacy, Folke Bernadotte Academy • Degan Vladimir – đuro (2011): Međunarodno pravo, Zagreb • Developing Guidance for Effective Mediation, oSCE 2012• Dimitrijević Vojin, Stojanović Radoslav (1979): Međunarodni odnosi,

Beograd • Etinski Rodoljub (2010): Međunarodno javno pravo, Beograd • Handbook on the Peaceful Settlement of Disputes Between States, united

Nations, New York 1992• Janković Branimir M., Radivojević Zoran (2014): Međunarodno javno

pravo, Niš • Kovačević Živorad (2010): Međunarodno pregovaranje, Beograd • Кожевников Ф. И. (отв.ред.) (1987): Международное право, Москва • Kreća Milenko: Međunarodno javno pravo, Beograd 2010• Kriesberg Louis (1991): „Formal and Quasi-Mediators in International

Disputes: An Exploratory Analysis“, Journal of Peace Research 1/1991 • Krivokapić Boris (2010): Enciklopedijski rečnik međunarodnog prava i

međunarodnih odnosa, Beograd • Krivokapić Boris (2014): Međunarodno javno pravo, Beograd • Lanz David, Wählisch Martin, Kirchhoff Lars, Siegfried Matthias

(2008): Evaluationg Peace Mediation, Initiative for peacebuilding• Lauterpacht Hersch (2004): International Law, Collected Papers, vol. 5,

„Disputes, War and Neutrality“, Cambridge university press • Le Fir Luj (1934): Međunarodno javno pravo, Beograd • Merrills J. G. (2010): International Dispute Settlement, Cambridge uni-

versity press 2005• Merrills John: „The Means of Dispute Settlement“, in: Evans Malcolm

D. (ed.): International Law, oxford university press • Moa Marsel (1925): Osnovni pojmovi međunarodnog javnog prava, Beograd

Vol. 12, No 1, 2015: 187-204

Neposredni pregovori kao način mirnog rešavanja međunarodnih sporova 203• Novaković Mileta (1938): Osnovi međunarodnoga javnoga prava, knjiga

II, Beograd • openhajm L. (1935): Međunarodno pravo: rešavanje međunarodnih spo-

rova, Beograd • prvulović Vladimir (2013): „Veština pregovaranja u međunarodnim

odnosima (studija slučaja: pregovori Beograda i prištine pod okriljem Eu), Međunarodna politika 1150/2013

• Račić obrad (1969): „Mirno rešavanje međunarodnih sporova“, u: Šaho-vić Milan (red.): Kodifikacija principa miroljubive i aktivne koegzisten-cije, Beograd

• Rhyne Charles S. (1971): International Law, Washington D.C. • Roberts Ajvor (ur.) (2013): Satou: Diplomatska praksa, Beograd • Shaw Malcolm N. (2003): International Law, Cambridge • Strenghthening the role of mediation in the peaceful settlement of dispu-

tes, conflict prevention and resolutin, Report of the Secretary-General, A/66/811, 25 June 2012

• United Nations Guidance for Effective Mediation, united Nations, New York 2012

• Vasić Dušan N. (2010): Preventivna diplomatija, Beograd • Vučinić Zoran (2013): Međunarodno javno pravo, Beograd • Waibel Michael (2010): „The Diplomatic Chanel“, in: Crawford James,

pellet Allain, olleson Simon (eds.): The Law of International Responsi-bility, oxford university press

Rad primljen: 6. mart 2015. paper received: March 6th, 2015odobren za štampu: 27. mart 2015. Approved for publication: March 27th, 2015

Boris Krivokapić


204

Prof. dr Boris Krivokapić, Full ProfessorFaculty of Law, public Administration and SecurityMegatrend university, Belgrade

DIRECT NEGOTIATIONS AS A WAY FOR PEACEFUL SETTLEMENT OF INTERNATIONAL DISPUTES

S u m m a r y

The articledeals withdirect(diplomatic) negotiations which are for many reasonswidely considered,not only as a basic, but also as the most importantwayforthe peaceful settlement ofinternational disputes.

Aftera brief introduction,the authorfirstdeals with somephenomenathat are similarto negotiations, butarestilldifferent from them.He differspreventive measuresthat should con-tributeand assure that the dispute will not occur at all. Within them,he isolates preventive steps-notifications, prior consentandconsultation. on the otherhand, heintroduces anew term-"clarification of the situation", implying the stepstakenwhen undesirable situations have already occurred, but yet are not a dispute, but which can easily grow intoa seriousproblem.

The secondmainpart of the paperstrictly deals with direct negotiations. The author dili-gently deals with issues such as; theconceptof directnegotiations, their types, stages, ending(the result), strength andweaknesses, etc.

Key words: international law, international relations, peaceful settlement of disputes, internationaldisputes, directnegotiations, diplomaticnegotiations, peace

Documents

neposredni pregovori kao način mirnog rešavanja međunarodnih