Helmut Hark

Leksikon osnovnih

jungovskih pojmova

Preveo sa nemačkog Zoran Jovanović

Beograd, 1998

DERETA

Naslov originala:

Helmut Hark Lexikon

Jungscher Grundbegriffe

Objavljeno u saradnji sa WALTER - VERLAG AG

Zurich i

Društvom za srpsko - nemačku saradnju iz Beograda

© Walter Verlag AG, 1988 i

DERETA, 1998

SADRŽAJ

P R E D G O V O R 7 ALHEMIJA 11 AMPLIFIKACIJA 14 ANALIZA, ANALIZIRATI 16 ANDROGIN 18 ANIMA 19 ANIMUS 22 ARHETIP 25 ARHETIP DETETA 28 ARHETIP MAJKE 30 ARHETIP OCA 31 ARIIETIPSKI SNOVI 33 ASOCIJACIJA 35 CELOV1TOST 38 DUŠA 39 EGOUSNU 41 ENERGIJA, PSIHIČKA 43 EKSTROVERZIJA 46 EROS 48 FANTAZIJA 50 FUNKCIJA INFERIORNOSTI 53 IDENTIFIKACIJA 56 IDENTITET 58 IMAGINACIJA, AKTIVNA 59 INDIVIDUACIJA 62 INFLACIJA 64 INICIJALNI SAN 65 INKUBACIJA SNA 67 INTEGRACIJA 68 INTRO VERZIJA 70 INTUICIJA 72 INCEST 74 ISCELJENJE 77 JA(JA-KOMPLEKS) 79 KATOLICIZAM 81 KOMPENZACIJA 83 KOMPENZATORSKI SNOVI 85 KOMPLEKSI 87 KOMPLEKS MAJKE 90 KOMPLEKS OCA 92 KONJUNKCIJA 94 KONTRATRANSFER 96

MIŠLJENJE 101 MIT 103 NESVESNO 105 NEUROZA 108 NIVO OBJEKTA 111 NIVO SUBJEKTA 112 NUMINOZNOST 114 OSEĆANJE 116 OSET 118 PERSONA 120 POEZIJA SNA 123 PROGRESIJA 125 PROJEKCIJA 126 PROTESTANTIZAM 129 PSIHA 132 PSIHOTERAPIJA 134 RAZVOJ, PSIHIČKI 136 REGRESIJA 139 RELIGIJA 141 SAMOOSTVARENJE 143 SENKA 146 SERIJA SNOVA 149 SIMBOL 151 SIMBOLI SNA 154 SIMPTOM 157 SINHRONICITET 159 SLIKA 161 SLIKA GOSPODNJA 163 SLIKA MAJKE 167 SLIKA OCA 168 SNOVI UPOZORENJA 170 SOPSTVO 172 STRUKTURA SNA 175 SUPROTNOSTI 177 SVEST 179 TIPOLOGIJA, TIPOVI 181 TRANSFER 184 TRANSCENDENTNA FUNKCIJA 186 TUMAČENJE SNA 188 VELIKAMAJKA 190 ZLO 192 POGOVOR 195

P R E D G O V O R

Ovaj Leksikon o osnovnim pojmovima analitičke psihologije K. G. Junga obraća se svojim čitaocima u dvojakom obliku. U kratkom članku izlažu se osnovne crte određenog pojma na opšte razumljiv način i daju se kratka objašnjenja, a uz najvažnije aspekte tog pojma mogu se pročitati citati iz Jungovih dela. Istovremeno ovi tekstovi mogu da povedu čitaoca ka životnom delu vel ikog dubinskog psihologa.

Brojne pojmove jungovske dubinske psihologije - na pri-mer: arhetip, Anima i Animus - danas koriste i spominju mnogi. Jungova shvatanja i saznanja o duši ili bar o skrivenom i nesvesnom duševnom doživl javanju za mnoge su značajna pomoć u razu-mevanju stvari. Jungova analitička psihologija orijentisana je prema ocelotvorenju čoveka i isccljenju ličnosti. Iz brojnih susreta i mnogih iskustava tokom poslednje tri deceni je imao sam priliku da od mnogih ljudi najrazl ič i t i j ih nivoa obrazovanja i profesionalne pripadnosti čujem da im je jungovska psihologija dala mnogostruke podsticaje i pružila pomoć za razumevanje ličnih životnih pitanja. Za mnoge je razgovor o psihologiji Karla Gustava Junga stvar opšteg obrazovanja, a u takvim razgovorima odmah počnu da sc koriste već pomenuti pojmovi: Anima, arhetipovi, individuacija, Senka i drugi. Od kritički nastrojenog slušaoca ne može se sakriti da o onome što

7

se pod tim pojmovima podrazumeva postoji često samo površno poznavanje stvari. To iskustvo me je odavno navelo na pomisao da iz različitih dela za čitaoce sakupim značajne citate o Jungovim pojmovima kako bih stvorio osnovu za pružanje pomoći u razu-mevanju njegove sve popularnije psihologije.

Ovaj Leksikon nema pretenzija naučnog dela, nego se svesno obraća širokom krugu čitalaca koji u Jungovoj psihologiji traže pomoć za svoja životna pitanja i duševne procese, kao što su snovi, imaginacije i maštarije. Polazeći od navedene namere, pojmovi se ne posmatraju i ne opisuju u njihovom istorijskom razvoju niti se porede sa drugim psihoanalitičkim predstavama i modelima. Reč j e , pre svega, o pomoći u razumevanju sadašnjih duševnih doživljavanja. Ova koncepcija Leksikona najviše je u skladu sa osnovnim preoku­pacijama samog Junga — da se pomogne ljudima da se osposobe kako bi sebi mogli više da pomognu a time i da rade na vlastitom ocelotvorenju i individuaciji.

Trema Jungovom učenju nedostatak životnog smisla kod mnogih dovodi do neuroze ili meritorno učestvuje u njenom n a s t a ­janju, čime se zadire i u religiozna iskustva i spiritualne dimenzije. Iz tih razloga uzeti su i neki osnovni pojmovi iz graničnog područja izmedju dubinske psihologije i teologije (na primer zlo, numinoznost, slika Gospodnja i religija). Trebalo bi izričito napomenuti da uz ove odrednice, kao i uz katolicizam, protestantizam i druge, ne bi trebalo očekivati ikakve teološke definicije ili religiozne formulacije, nego terapeutska iskustva i psihoanal i t ička saznanja koja mogu da podstaknu na dalja razmišljanja.

Ze leo bih j o š da napomenem da se Jung citira prema Sabranim delima (Gesammelte JVerke - GW), koja su objavljena u kući Valter ferlag (Walter Verlag) u Oltenu i Frajburgu. Radi lakšeg nalaženja citata u drugim izdanjima, navode se paragrafi strana.

Dr Helmut Ilark

ALHEMIJA

Kada Leksikon o osnovnim pojmovima analitičke psihologije K.G. Junga počinje uvodnim člankom o alhemiji, onda to, osim svog alfabetskog redoslcda, ima još jedan dublji smisao za razumevanje Jungovog dela. Posle postepenog odvajanja od svog učitelja Frojda (1911-1913) , uslediloje (sve do 1918. godine) intenzivno suočavanje sa njegovim vlastitim nesvesnim i spoznavanje vlastitog „mita", kako to Jung naziva u svojoj Autobiografiji (Erinnerungen). Prilikom istraživanja psihodinamičkih procesa kolekt ivnog nesvcsnog, arhetipova i procesa individuacije, Jung je došao do saznanja i rezultata koji su ga duboko uzdrmali.

Proučavanjem tekstova alhemičara (Das Geheimnis der Golđenen Bliite, 1928 - Tajna Zlatnog cveta) i potonj im siste­matskim istraživanjem alhemije (od 1934) , on je otkrio istorijsku suprotnost vlastitoj psihologiji nesvcsnog (1). I alhcmija jc poznavala i svojim specifičnim simbolima i slikama opisivala onaj isti put kojim danas ljudi koračaju ka svom ocelotvorcnju i individuaci j i . U slučajevima zastrašujućih snova i užasavajućih fantazija svojih pacijenata, Jung jc često posezao za alhemičarskim predstavama i time ukazivao na istorijske korene takvih iskustava. To je najčešće delovalo umirujućc i pacijentu pokazivalo njegovo mesto u duhovnoj i psihičkoj egzistenciji.

Iz obilja analogija i odnosa između alhemije i jungovske psihologije, odabrao sam sledeće aspekte, koji mogu biti od opšteg značaja:

a) Slike i pojmove koj i na prvi pogled deluju neobično dražesno, Jung je shvatao kao duhovna i duševna iskustva koja su

11

projektovana na hemijske supstance i procedure. Jung je shvatio da između alhemičarskih simbola i simbola iz procesa individuacije postoje višestruke analogije.

b) Postupci pretvaranja hemijskih materijala, koje navodi alhemija, da bi se dobilo zlato, kamen mudrosti ili u retorti proizvelo „dete duše", imaju svoje analogije u psihičkim procesima u terapiji, u kojima je reč o ocelotvorcnju čoveka. U alhemiji se često govori o četiri ili više nivoa alhemijskog procesa koj i se označavaju kao crnjenje, beljenje, žućenje i crvenjenje. Dubinsko-psihološki ekvi­valenti su nesvesnost i početno suočavanje sa Senkom, sa rastućim osvešćenjem u vezi sa skrivenim motivima srca i delanja. Žućenje ima svoj ekvivalent u rastućem opažanju vlastitih ideala i u intuiciji, kao korišćenje moći naslućivanja. Crvenjenje ima svoj adekvat u otvaranju nivoa vrednosti u sebi samom, uz pozitivan porast osećanja vlastite vrednosti i povećanja stvaralačkih snaga iz Sopstva (Selbst). Radi opisivanja procesa rasta i transformacije, u alhemiji se često koristi simbolika drveta života. Tu se navodi sedam fiksnih faza transformacije: sadržanost u matemjem i materijalnom; odvajanje; promena; osećanje vlastite telesnosti; dalji procesi diferencijacije i razdvajanja ; „nebeska svadba" , kao s jedin jenje duše sa viš im Sopstvom; „obićenje" u smislu postati bitan.

c) Sledeća središna tema alhemije i savremene terapije je objedinjavanje suprotnosti u vlastitoj osobi i međuljudskoj sferi, kao i isceljenje neurotskog rascepa. Putcvi ka tom cilju i sami metodi su i onda i danas bili i ostali mnogostruki i manifestovali su se u velikom broju oblika.

d) Konačno, alhemija je imala još jednu kompenzatorsku funkciju u duhovnoj situaciji onog vremena, odražavajući u životu, u kolektivnom nesvesnom mnogih ljudi, one duhovno-duševne snage, koje je tadašnje hrišćanstvo potiskivalo i potčinjavalo (na primer, zlo i mračno, odnos prema materiji i telesnosti) (2) . Sličnu kompenzatorsku funkciju ima i današnja dubinska psihologija u

12

odnosu prema teologiji i drugim naukama, pri čemu ona povezuje svest i racionalnost sa psihodinamičkim delatnim faktorima u analitičkoj osobi. (O kompenzaciji hrišćanstva, religija, katolicizam, protestantizam itd.)

1) V e o m a b r z o s a m p r i m e t i o da se a n a l i t i č k a p s i h o l o g i j a neobično p o d u d a r a sa a l h e m i j o m . I skustva a l h e m i č a r a bi la su m o j a iskustva, a n j ihov svet bio j e , u izvesnom smislu, i moj svet. Naravno , to je za mene bilo idealno o tkr iće , j e r sam (ime našao isturi jski pandan s v o j o j p s i h o l o g i j i n e s v c s n o g . S a d a j e o n a d o b i l a s v o j u i s t o r i j s k u podlogu. Mogućnos t poređenja sa a lhemi jom i duhovnim kontinuitetom u n a z a d , d o v r e m e n a g n o s t i c i z m a , dal i s u j o j određeni s a d r ž a j . B a ­v l jen jem star im tekstovima, sve jc došlo na svoje mesto: imaginarni svet s l ika , iskustveni mater i j a l koj i sam prikupio u svojo j praks i i zak l jučc i k o j e sam iz n j ih izvlačio. Sada sam počeo da spoznajem šta su ti sadrža j i značil i u i s tor i j skom smislu. Produbi lo se mo je r a z u m c v a n j c n j ihovog t ipičnog k a r a k t e r a , ko je sam uspostavio već preko svojih i s t raž ivanja mi tova . P r a s l i k e i sušt ina arhe t ipa dospeli su u središte m o j i h i s t r a ­ž ivanja i shvatio sam da bez is tor i j c nema psihologi je a naroči to n e m a psihologi je nesvcsnog. M o ž d a se ps ihologi ja svesti i može zadovol j i t i poznavan jem ličnog života, ali je već za o b j a š n j a v a n j e izvesne neuroze pot rebna a n a m n e z a k o j a će dosezati dubl je od znan ja svesti ; i kada se u t r e t m a n u dođe do n e o b i č n i h o d l u k a , onda se j a v l j a j u snovi , č i j e t u m a č e n j e iziskuje više od ličnih reminiscencija. {Erinnerungen, str. 209)

2) Alhemija, to je s tar i j a herni ja , u k o j o j su se našle pomešane e k s p e r i m e n t a l n a herni ja u d a n a š n j e m smis lu sa o p š t i m , s l i k o v n o -intuit ivnim, delimično religioznim spekulac i j ama o prirodi i čoveku. U nepoznate m a t e r i j e pro jektovani su mnogi simboli k o j e shvalamo kao sadrža je nesvcsnog. Alhemičar je tražio „božansku t a j n u " u nepoznatoj mater i j i i t ime dospcvao do postupaka i putova kuji su slični onima iz d a n a š n j e p s i h o l o g i j e nesvesnog , a oni su s u p r o t s t a v l j e n i p o z n a t o m ob jek t ivnom fenomenu, to j e s t fenomenu nesvcsnog.

Fi lozofska a lhcmi ja srednjeg veka mora se duhovno- is lor i j sk i shvat i t i k a o k o m p e n z a t o r s k o k r e t a n j e ka hr i šćanstvu, k o j e polazi od n e s v e s n o g ; j e r p r e d m e t m e d i t a c i j e i t e h n i k e a l h e m i č a r a , c a r s t v o p r i r o d e i m a t e r i j e , nisu u h r i š ć a n s t v u imal i n i k a k v o g m e s t a i nisu

13

nailazili na odgovara juće vrednovan je , već su slovili kao ncš lo što bi trebalo prcvazići . Tuko je a lhemi ja neka vrsta m r a č n e i primitivne slike u ogledalu hr išćanskog sveta slika i ide ja , kuko je to J u n g dokazao u de lu Psihologiju i religija na osnovu a n a l o g i j e i z m e đ u s r e d i š n j e p r e d s t a v e a l k e m i č a r a o k a m e n u ( lapis ) i H r i s t u . S i m b o l i č n a s l ika i p a r a d o k s t i p i č n i s u z a j e z i k a l h e m i č a r a . O b a p o j m a o d g o v a r a j u neshvat l j ivo j prirodi života i nesvesne psihe. Zato se, na primer , kaže da k a m e n ni je kamen ( t j . on je u jedno i duhovno-rel igiozni p o j a m ) ili a lhcmist ička živa jc duh u mater i j i koj i jc evazivan i b rz kao j e l e n , j e r se ne da uhvati t i . „On ima hi l jadu i m e n a " , a ni jedno ne izražava sasvim n jegovo biće , kao što n i j edna definici ja n i j e u s tanju da j a s n o obuhvati suštinu j ednog psihičkog p o j m a . {Erinnerungen, str. 408 )

AMPLIFIKACIJA

Ampli f ikac i ja je proširenje sadržaja sna obogaćivanjem i dodavanjem slika snova s imbolima iz ba jki , mitova, re l ig i je , umetnosti i svih kulturnih predanja čovečanstva. Dok se preko umetnosti „ tka ju" l ične veze sa snom, putem ampli f ikac i je se uspostavl jaju odnosi sa univerzalnim predstavama i simbolima čovečanstva. Te paralele stavljaju san u jedan širi odnos i t ime osvetljavaju nove aspekte njegovog značenja. Pri tom je važno da se ne vrši izbor bilo kojeg materijala za poređenje, već da to bude „zvučan" materijal, u kojem snevač spoznaje sebe i svoju istinu. Pomoću ovog metoda, pojedinac može naučiti da sebe vidi i shvati kao deo jednog šireg, arhetipskog konteksta (1) .

Ovaj postupak pomaže u terapeutskoj primeni za usposta­vljanje jednog produbljenog i reflektiranog odnosa prema vlastitom nesvesnom i podstiče individuaciju. Pojednostavljeno rečeno, lice koje se izlaže amplifikacijskoj analizi, ili snevač, mogu se uporediti

14

sa nekim ko se egzistencijalno upušta u pesmu, šlager ili muziku i pri tom u sebi otkriva nove strane (2) . Kritičari amplifikacije se neopravdano pribojavaju da to ua'rduje samo intelektualno i literarno redanje sličnih ili identičnih motiva i simbola. I opasnost psihičke inflacije prilikom primene ovog metoda je isto toliko neznatna kao i prilikom slobodnih asocijacija.

(1) Ovo psihološko r a s u đ i v a n j e počiva na i r a c i o n a l n i m sta­n j i m a m a t e r i j e , t j . b a j k e , mita ili sna , s j e d n e s t rane , i na osvešćenju „ l a t e n t n i h " , r a c i o n a l n i h u z a j a m n i h veza s t a n j a , s d r u g e s t r a n e . Da takve veze uopšte posto je , s tvar je u prvom redu hipoteze, k a o što j e , pr imer ice , ona ko ja kaže da snovi ima ju smisla. Ist initost ove pretpo­stavke n i je u priori pouzdana. Njena korisnost može da proistekne samo iz n j e n e p r i m e n e . S t o g a j e p o t r e b n o p r i č e k a t i i v idet i da l i n j e n a m e t o d s k a a p l i k a c i j a n a i rac iona lnom m a t e r i j a l u omogućava n jegovo sadrža jno tumačenje . Njena pr imena se sastoji u tome da mu se možemo tako obrat i t i , kao da ono poseduje unutrašn ju duhovnu vezu. Radi toga, na jveći bro j datosti ima potrebe za izvesnom ampl i f ikac i jom, dakle za izvesnim r a z j a š n j e n j e m , uopštavan jem i pr ib l ižavan jem nekom m a n j e ili više opštem p o j m u , saglasno Karditnovom pravilu tumačenja. Da bi se, na primer , shvatila tronogost , ona se mora n a j p r e odvojit i od k o n j a i približit i svom vlast i tom pr inc ipu, na ime tro js tvu. Četvoronogost iz b a j k i podiže se na viši stepen opšteg po jma , takođe u odnosu na trojstvo, iz čega proizlazi zagonetka iz Platonovog dela Ti maj, na ime problem b r o j a tri i čet ir i . T r i j a d a i tetrada su arhet ipske s t rukture , ko je u opštoj simbolici igra ju z n a č a j n u ulogu i pod jednako su važne za is traživanje m i t o v a i s n o v a . P o d i z a n j e i r a c i o n a l n i h s t a n j a ( n a i m e , t r o n o g o s l i i če tvoronogost i ) na stepen p o j m a opšteg s h v a t a n j a , dovodi do p o j a v e univerzalnog z n a č e n j a motiva na površini slike i razumu da ju hrabros t d a s e o z b i l j n o la t i a r g u m e n t a . O v a j z a d a t a k s a d r ž i č i t a v niz r a z m i š l j a n j a i z a k l j u č a k a t e h n i č k e p r i r o d e , k o j e ne bih že leo da uskrat im čitaocu zainteresovanom za psihologiju a još m a n j e s t ručn jaku iz te ob las t i . U t o l i k o p r e što j e ova d e l a t n o s t u m a t ip ična za r a z j a ­š n j e n j e s i m b o l a u o p š t e i n e o p h o d n a z a r a z u m e v a n j e p r o d u k a t a n e s v e s n o g . S a m o n a t a j n a č i n m o ž e s e s m i s a o n e s v e s n i h s p o j e v a iznedriti iz nj ih samih, nasuprot onim deduktivnim t u m a č e n j i m a k o j a

15

pro iz laze iz n e k a k v e p r e t p o s t a v l j e n e t e o r i j e , kao što su, na p r i m c r , as tro-mitološke meteoro-mitološke i - Itist nol least - scksualno- teor i j ske i n t e r p r e t a c i j e . ( G W 9/1, § 4 3 6 )

(2) E m p i r i j s k o s a z n a n j e sas to j i se iz mnoštva p o j e d i n a č n i h iskustava mnogih po jedinaca p o s m a t r a č a , ko j i su se pre thodno osvedo-čili u istovetnost svoj ih metoda i o b j e k a t a p o s m a t r a n j a . K o m p l e k s n a ps ih i čka z b i v a n j a u n a j m a n j o j meri su dostupna e k s p e r i m e n t a l n i m m e t o d i m a . S t o g a smo u p u ć e n i na n j i h o v o o p i s i v a n j e , a n j i h o v o tu­m a č e n j e može se pokušat i samo putem a m p l i f i k a c i j e i u p o r e đ i v a n j a . Ova procedura upravo je suprotnost onome što j edan s t r u č n j a k želi da post igne: on želi da predmet p r o u č a v a n j a spozna u n jegovom na južem s v o j s t v u , d o k se p s i h o l o g , k o j i v r š i a m p l i f i k a c i j u i p o r e đ e n j e r a d i r a z u m e v a n j a svo je i rac ionalne , naizgled haot ično-s luča jne pojedinost i , ne srne ustezati od pr imene upadl j ivih, površnih, spol jašnj ih i s luča jno-formalnih analogi ja , j e r su upravo one mostovi ka psihičkim spojevima. K a o što s e užasava f i l o z o f , k o m e j e s t r a n a p r e o k u p a c i j a ps iho loga , p r i m e n o m f i l o z o f i j e k o j a o v o m e izgleda i n f e r i o r n o m , t a k o o n r a z -gnevl ju je naučnika , kome je nepoznato psihoterapeutsko interv juisan je , tačnošću i površnošću " m a š t o v i t i h " ana log i ja . ( G W 10. § 900 )

ANALIZA, ANALIZIRATI

Pod analizom podrazumcvamo specijalni terapeutski metod

analiziranja (razrešavanja) prošlih ili sadašnjih nesvesnih iskustava

i duševnih procesa. U odnosu između pacijanta i terapeuta ili unutar

terapeutske grupe, ko j i je ispunjen poverenjem i osećan j ima,

otkrivaju se nesvesni konflikti, obrađuju i razrešavaju. Ovaj postupak

podrazumeva, pre svega, analizu nesvesnog (1 ) . Za jungovsko

razumevanje analize posebno je značajno da je to u prvom redu

dijalektički postupak, u koji ne bi trebalo samo da se udubi pacijent,

16

nego u k o j e m , u istoj meri , svoj im duševnim dožival javanjem

učestvuje i terapeut ( 2 ) . Pri tom je važan individualni put ka

isceljenju neuroza pacijenta, a ne primena nekog naučenog metoda.

U dijalektičkom terapeutskom postupku razlikuje se, između ostalog,

analitičko-reduktivni i sintetičko-hermeneutički metod. Prvi metod

je uglavnom kauzalno usmeren i uzroke neuroze traži u ranom

životnom periodu. Prema Jungu, drugi metod je više finalno

orijentisan i pokušava da u neurotičnim simptomima intenzivnije

oslobodi razvojno sposobne delove ličnosti. Jung često ukazuje na to

da je analitička terapija veoma složena i teška.

(1) Č e t v r t i metod jc analiza nesvesnog. Tako a n a m n e s t i č k a anal iza može pac i jentu da o tkr i j e izvesne nesvesne č in jenice , ona n i je " p s i h o a n a l i z a " , kako je to nazivao F r o j d . U stvarnost i posto j i znatna razl ika između ta dva metoda . Anamncs t i čk i metod se bavi , k a k o sam pokazao , svesnim i za reprodukci ju spremnim s a d r ž a j i m a , dok analiza nesvesnog tek počinje kuda su svesni materijali već iscrpljeni. Mol im da se ima u vidu da ovaj četvrt i metod ne nazivam " p s i h o a n a l i z o m " , j e r že l im da ta j izraz sasvim prepus t im f r o j d o v s k o j škol i . O n o što ona p o d r a z u m e v a pod ps ihoanal izom, n i je samo čista t e h n i k a , nego je to metod ko j i je dogmatski povezan sa F r o j d o v o m seksualnom teori jom i na n j o j je i zasnovan. K a d a je F r o j d otvoreno izjavio da su psihoanaliza i s e k s u a l n a t e o r i j a n e r a s k i d i v o povezane , ja sam m o r a o da k r e n e m novim putem, j e r nisam bio u s tan ju da njegova j e d n o s t r a n a shvatan ja p r i h v a t i m kao i s p r a v n a . To je i razlog što d a j e m p r e d n o s t tome da govorim o četvrtom metodu kao o analizi nesvesnog. ( G W 17, § 180)

(2) U svim okolnost ima najviše pravilo di ja lekt ičkog postupka počiva na t o m e da indiv idualnos t b o l e s n i k a ima isto d o s t o j a n s t v o i opravdanost pos to jan ja kao u lekara i da bi stoga individualni razvoj kod p a c i j e n t a t r e b a l o s m a t r a t i r e g u l a r n i m , u k o l i k o se on s a m ne k o r i g u j e . U k o l i k o j e j e d a n čovek k o l e k t i v n o b i ć e , onda se on može men ja t i putem sugesti ju, i to u tol ikoj meri da na izgled postane nešto drugo od onoga što jc bio pre toga. M e đ u t i m , ako je on individualac , o n d a m o ž e bi t i s a m o o n o što j e s t e i š to j e u v e k i b i o . U k o l i k o r e č " i s c e l j e n j e " znači p r e t v a r a n j e bolesnika u zdravog čoveka, utoliko ono predstavl ja promenu. Tamo gde je to moguće, odnosno gde sc t ime ne

17

zahteva prevel iko žr tvovanje l ičnosti , bolesnika bi t rebalo terapetitski promeni t i . Ali tamo gde pac i jent uviđa đa i scc l jen je m e n j a n j e m ličnosti iz iskuje velike žr tve , l ekar može i treba đa odustane od takve promene , o d n o s n o od n a m e r c da l c č i . On m o r a ili da o d b i j e t r e t m a n ili da pristane na di ja lekt ički postupak. Poslednji s lučaj se češće događa nego što se obično misli . U vlast i to j praksi često imam veliki b r o j visoko­obrazovanih , inteligentnih l judi izrazite individualnosti , koji bi svakom ozbi l jnom pokuša ju promene pružil i , iz etičkih razloga, snažan otpor. U svim tim s luča jevima lekar mora da drži otvoren put individualnog l e č e n j a i o n d a i s c e l j e n j e neće dovodit i do p r o m e n e l i č n o s t i , već će predstavl ja t i proces koj i se može označili kao indivuiluacijti, t j . pac i j ent pos ta je ono što zaista j e s t e . U n a j g o r e m s luča ju , on će č a k pr ihvat i t i svoju neurozu, j e r je shvatio smisao svoje bolesti . Više bolesnika mi je p r i z n a l o d a s u n a u č i l i d a b u d u z a h v a l n i s v o j i m n e u r o t i č n i m s impt omi ma, j e r su im oni, poput b a r o m e t r a , pokazivali kada i gde su s k r e n u l i sa svog i n d i v i d u a l n o g puta ili k a d a i gde su v a ž n e s t v a r i nesvesno ostavil i . ( G W 16 , § 11 , str. 9)

ANDROGIN

Jung upotrebljava mitološku simboliku o androginu (ta se

reč sastoji od grčkih oznaka za muškarca i ženu) da bi izrazio

postojanje ženskog u muškarcu i muškog u ženi. U ovom simbolu

spojena su lična svojstva muškarca i žene i mogu se u ovakvoj

psihološkoj personifikaci j i u jednom čoveku držati u ravnoteži.

Postojanje ovih svojstava u jednoj osobi, međutim, ne dovodi do

mešanja specifičnih karakteristika polova. Androgin ne bi trebalo da

bude brkan sa hermafroditom (spoj od Hermes i Afrodita), na primer

kod alhemičara. U svojim alhemičarskim metamorfozama oni su

ovog celovitog čoveka smatrali za ciljnu sliku. U nastojanje da se

18

ostvari celovita slika čoveka. u kojoj jc bolna dcoba između muškog i ženskog uzdignuta na nivo simbola, ubraja se i Jungova koncepcija duševnih slika o Animi i Animusu.

U snovima i maštanjima čoveka i u traganju za celovitom čovekovom slikom, simbolična predstava o androginu sc sve češće pojavljuje. I moda i literatura pokušavaju da formiraju androginog čoveka.

Jungova saznanja i istraživanja u vezi sa androginitetom proširila je i produbila u SAD jungovska terapeutkinja Džun Singer. Za nju je budućnost celovite čovekove slike na duhovno-duševnoj ravni. To prouzrokuje širenje svesti i ocelotvorenje žena i muškaraca i ujedno otvara vezu sa kosmičkom dimenzijom. Gospođa Singer o tome piše: "Osećanje pripadnosti kosmičkom poretku i održavanje džinovskog makrokosmosa u ljudskom mikrokosmosu, čini osnovu za razumevanje koncepta androgeniteta. . . Na svu sreću, novi androgenitet ne mora da u svetu dodc do izražaja da bi evoluirao. On predstavlja unutrašnji proces, putem kojeg, dugoročno gledano, nastaje promenjeno ponašanje." (U: P.M. Pfluger: Wendepunkt Erde Frau Gott, VValter, Olten, 1987, str. 229)

ANIMA

Anima je arhetip duševnog života i ženskosti u nesvesnom kod muškarca. Ova duševna slika se razvija u sučel javanjima i brojnim susretima sa majkom. Scm toga, ta arhetipska slika lišena je svih iskustava sa ženskim precima, koji se pojavljuju u personifi­kacijama, maštarijama, snovima i vizijama, o kojima će kasnije biti govora. Prema Jungu, ta unutrašnja slika žene u muškarcu pred­stavlja "nasleđeni psihički sistem prilagođavanja" (1) . Ovu skrivenu

19

i nesvesnu ženskost muškarci doživljavaju u svojim projekcijama na sasvim određene žene, na primer na majku, draganu, suprugu, sestru, bludnicu i mnoge druge ženske osobe (2) . Sem toga, brojne pojave Anime nalazimo u bajkama, mitovima, literaturi i religijama u obliku vila i veštica, kraljica i boginja.

Razvoj duševne slike u muškarcu najčešće se odvija u četiri sledeća stepena, koji vremenski ne moraju uvek da slede jedan za drugim. Muškarac može svoju žensku stranu sresti u svim prirodnim stanjima, na primer, u primitivnim ili seksualno izazovnim ženama. Sledeći stepen duševne slike čine erotski veoma privlačne žene, povezan sa romantičnim sanjarenjima i idealizovanom lepotom. Treći aspekt Anime javlja se u produhovljenom obliku, koji je na primer, personifikovan u Devi Mariji (Bogorodici). Četvrti stepen duševne slike javlja se u ženama koje su proglašene božanstvom, na primer, u Atini, kao boginji mudrosti, ili u proročici, koja u snu saopštava neku važnu poruku. U ličnim iskustvima najčešće postoje kombinovani oblici slike Anime.

Od Anime. kao duševne dubine koja se prenosi na nesvesno u muškarcu, mogu poteći pozitivna raspoloženja i negativna dejstva. Pozitivna dejstva ogledaju se, između ostalog, u odnosima ljubaznosti i poverenja prema ljudima iz okoline, u bogatstvu ideja i kreativnosti. U nedostatku suočavanja sa Animom i dezintegracije ovih duševnih snaga, kod muškarca se, kao posledice, javljaju ćudljivost, osetljivost. razdražljivost, neuravnoteženost, ogorčenje, labilno raspoloženje (3). Stoga Jung preporučuje "objektivaci ju Anime". pri čemu se ona "shvata kao autonomna ličnost i sama sebi postavlja lična pitanja".

U tčrapcutske svrhe Anima ima utoliko poseban značaj , koliko omogućava vezu sa arhetipskim osnovama duševnog života i time integriše snage ozdravljenja Sopstva. Na vrhuncu duševne krize ili neurotičnog oboljenja samodelatnost duše se budi i arhe­tipovi preuzimaju vođenje duševne ličnosti posredstvom Anime.

20

Poslednjih godina Jungov koncept Anime i Animusa

kritikovan jc u većoj meri zbog slike žene koja stoji u drugom planu,

a to su, na primer, činile jungovskc terapeutkinje Ursula Baumgart

i Verena Kast . I Hans Dikman pozdravlja krit ički obračun sa

pomenutim pojmovima i preporučuje da se oni "ispune sa drugim

sadržajima nego što su oni koje jc Jung naveo polazeći od vlastite

osobe i svog vremena" (predgovor za knjigu U. Baumgart: Konig

Drosselbart and C.G.Jungs Frauenbild, VValter, Oltcn, 1987) .

Gospoda Baumgart kritikuje to što Jungova postavka ženi ostavlja

drugorazrednu ulogu, jer nju definišc muškarac.

(1) Svaki m u š k a r a c oduvek nosi u sebi sliku žene, i to ne sliku ove određene žene, nego jedne određene žene. Ta slika j e u osnovi deo osnovnog nasleđa, ko je potiče iz pra is tor i je i ko je jc ugrađeno u životni s i s t e m , to j e " t i p " ( a r h e t i p ) svih i skustava či tavog niza p r e d a k a na ženskom biću, subl imaci ja svih utisaka o ženi, nasleđeni psihički sistem pr i lagođavanja . K a d ne bi bilo žena, onda bi se iz ove nesvesne slike u svako doba moglo naznačit i kako bi žena morala da bude formirana u duševnom smislu. I s to važi i za ženu - i ona poseduje urođenu sliku m u š k a r c a . ( G W 17, § 338 )

(2) S l ika A n i m c , k o j a majc i u očima sina da je nadl judski s j a j , postepeno bledi zbog banalnosti svakodnevice i time odlazi u nesvesno a da pri tome ni je izgubila na bilo koji način svoju prvobi tnu snagu i obi l je inst inkata . O n a je od tog t renutka , takoreći , spremna na skok i p r o j e k t u j c s e u p r v o j p r i l i c i , n a i m e onda k a d a n e k o ž e n s k o b i ć e proizvede utisak koj i razbi ja monotoni ju svakidašnj ice . Onda se dešava ono s t o j e Gete doživeo u ličnosti gospođe Fon Š t a j n i što se ponovilo u liku M i n j o n i G r e t c n . U pos ledn jem s luča ju G e t e n a m j e , kao što je poznato , odao i k o m p l e t n u " m e t a f i z i k u " k o j a se nalaz i la u pozadini svega toga. U iskustvima l jubavnog života muškarca j a s n o se pokazu je p s i h o l o g i j a ovog a r h e t i p a u f o r m i b e z g r a n i č n e f a s c i n a c i j e , p r e c e -n j ivan ja i p r e k r i v a n j a ili u formi mizogini jc sa svim njenim fazama i odl ikama, koji se nikako ne mogu objasniti stvarnom prirodom dotičnog " o b j e k t a " , već samo prenošenjem kompleksa m a j k e . On nasta je putem o n e po sebi n o r m a l n e i svuda p r i s u t n e a s i m i l a c i j e m a j k e na p r e -egzis tentan, ženski deo arhet ipa j e d n o g " m u š k o - ž e n s k o g " pandana i

21

potom, putem abnormalnog odgađanja r a z d v a j a n j a pras l ike od m a j k e . U s tvar i , l judi ne podnose ukupan gubi tak arhet ipa . Iz toga n a s t a j e , n a i m e , ve l ika " n e l a g o d n o s t u u l j u đ i v a n j u " , u čemu se čovek više ne oseća k a o kod kuće , j e r mu nedosta ju " o t a c " i " m a j k a " ! S v a k o m e j e p o z n a t o n e p r e k i d n o p r e v e n t i v n o d e l o v a n j e re l ig i j e u tom pogledu. Međut im, ima, na žalost, veoma mnogo ljudi koji stalno i nepromišl jeno pos tav l ja ju pi tan je istinitosti tamo gde jc ipak reč o pitanju psihološke potrebe . Ovde se ništa ne može postići " r a c i o n a l n i m " o b j a š n j a v a n j e m putcva. ( G W 9/1, § 41 )

(3) S i tmanutost , podstaknuta putem Anime i Animusu, pruža n a p r o t i v , d r u g a č i j u s l i k u . U t r a n s f o r m a c i j i l i č n o s t i p r v e n s t v e n o n a s t u p a j u c r t e s u p r o t n o g pola — kod m u š k a r c a ženske a kod žene muške c r t e . O b a l ica gube u s t a n j u sumanutos t i svo ju pr iv lačnost i svo je vrednos t i , k o j e poseduju u s tan ju okrenutost i od sveta ( in t ro -verz i j c ) , dakle onda kada uspostavl ja ju most ka nesvesnom. O k r e n u l a spol jnom svetu, Anima je prevrt l j iva , neumerena , ćudl j iva , n c k o n l r o -Iisana, emocionalna , ponekad demonski intuitivna, bezobzirna , o p a k a , laž l j iva , dvolična i mis t i čna , dok je Animus naprot iv ukočen , pr inc i ­pi je lan , zakonodavac , uči te l j , popravl jač sveta, teoretičar, zarob l j en ik reči , svadl j iv i žel jan vlasti . O b o j e ima ju loš ukus: Anima se okružuje i n f e r i o r n i m s u b j e k t i m a , a A n i m u s se upušta u i n f e r i o r n o m i š l j e n j e . ( G W 9 , § 223)

ANIMUS

Animus je muška duševna slika u ženi. Tačnijc rečeno, on

predstavlja princip logosa u nesvesnom kod žene (1 ) . U ovom

kontekstu logos znači saznanje, sud, mogućnost razaznavanja i

razum. Kao što Anima muškarca nosi pečat iskustava majke, tako

se to dešava sa Animusom putem uticaja oca dotične žene ili drugih

muških uzora. Osim ovih pregnantnih faktora, Animus predstavlja

22

i samostalan princip kod žene. Jung ga naziva i unutrašnjim vodičem duše, "posrednikom između svesti i nesvesnog i personifikacijom nesvesnog" (2).

Od brojnih pojavnih slika i nesvesnih personif ikaci ja navedimo kao primer sledeća četiri tipa ličnosti. U mnogim snovima, filmovima ili romanima postoji prirodni muškarac i telesno snažan junak, kao, na primer, Tarzan, junak džungle (3). Sledeći stepen je romantični muškarac, na koga mnoge žene projektuju svoj nesvesni Animus. U pogodnoj prilici Animus može preuzeti oblik žene "svetih uverenja" , kao što je primer Jovanke Orleanke. Četvrti stepen duševne slike javlja se u mudrim muškarcima ili "mudrom starcu", kao arhetipskoj slici mudrosti.

Duševna slika Animusa može da učini ženu posrednikom ka unutrašnjem i duhovnom svetu sa sposobnostima proricanja budućnosti. Kao što su se u nekadašnjim vremenima preko proročica i sveštenica u proročištima saznavale i kazivale nove istine, tako može danas svaka žena koja radi na svom ocelotvorcnju i indi-viduaciji da pomoću Animusa iskusi svoju duboku istinu i sazna nove ideje. Prema Jungu, suština Animusa je arhetip. To su oni nejasni faktori delanja u dubini duše, koji dolaze do izražaja u navedenim pojavnim slikama Animusa. Kritičari teorije o Animusu (na primer U. Baumgart) pretpostavl ja ju, nasuprot tome, da Animus ni je arhetipske prirode, nego da je to "kompleks koj i j o j je naturio patri jarhat i ko j i ona više ne mora da nosi sa s o b o m " (Konig Drosselbart und CG. Jungs FrauenbiJd, str. 138).

U vezi sa duševnim slikama Anime i Animusa, Jung ponovo govori o nj ihovom značaju: čovek je svestan njih da bi se resio njihovog negativnog uticaja (na primer, svojeglavog prevrtljivca, stanja sumanutosti), objedinio pozitivne aspekte Animusa i realizo-vao ih u životu, a to su razboritost, razmišljanje i ženska duhovnost. U vezi sa mističnim likom Sofi je (gospođa Mudrost) Jung ističe i

23

posebne oblike ženske spiritualnosti i stoga se može označiti kao jedan od preteča "feminističke teologije".

(1) Ž e n a ima kompenzaci ju putem muškog bića , pa zato n jeno nesvesno ima takoreći muški predznak. U poređenju sa m u š k a r c e m , to p r e d s t a v l j a z n a t n u r a z l i k u . S h o d n o t a k v o m s t a n j u s t v a r i , j a s a m pro jekc ioni faktor kod žene označio kao Animus. Ta reč znači razum ili duh. K a o što Anima odgovara m a j č i n s k o m erosu, tako Animus odgo­v a r a o č i n s k o m logosu. Ni izdaleka ne bih želeo da ovim intui t ivnim p o j m o v i m a d a j e m neku isuvišc specif ičnu def in ic i ju . U p o t r e b l j a v a m eros i Iogos samo kao pomoćna sredstva radi opis ivanja č in jenice da svest žene više odl ikuje povezujuće erosa nego raz l iku juće i spoznajno logosa. K o d muškarca je eros, dakle odnosna funkci ja , po pravilu manje razvi jen nego logos. K o d žene, naprot iv , eros predstavl ja izraz n jene prave pr i rode . ( G W 9/ I I , § 29)

(2) K a o i A n i m a , tako i Animus ima pozitivnih aspekata . U liku oca ne izražava se samo star insko miš l jen je nego, isto tako, i to što se naziva " d u h o m " , i to posebno opštefilozofske i religiozne predstave, odnosno onaj stav koj i proisl iče iz takvih uverenja . Tako je Animus isto k a o psihopompos ( "vodič d u š a " ) , posrednik između svesti i nesvesnog i personi f ikac i ja nesvesnog. K a o što Anima putem integrac i je posta je eros svesti, tako se Animus pretvara u logos; i kao što prvi muškoj svesti d a r u j e odnos i o d n o š e n j e , t a k o i ova j p o s l e d n j i d a j e ž e n s k o j svesti zamiš l jenost , r a z m i š l j a n j e i spoznaju. ( G W 9111, § 33)

(3 ) Š t o se t iče p l u r a l i z m a A n i m u s a n a s u p r o t j e d n o - l i č n o s t i Anime , izgleda mi da ta svojstvena činjenica predstavl ja korelat svesnog s tava . Svesni stav žene j e , uopšte uzev, l ično znatno ekskluzivni j i od stava m u š k a r c a . Njen svet čine očevi i m a j k e , b r a ć a i sestre , muževi i d e c a . O s t a l i svet s e s a s t o j i o d s l i čn ih p o r o d i c a k o j e s e u z a j a m n o p o z d r a v l j a j u , ali se u ostal im s tvar ima bitno z a n i m a j u za sebe s a m e . Svet muškarca j e narod, " d r ž a v a " , interesni koncerni itd. Porodica j e samo sredstvo u tu svrhu, j e d a n od temel ja države, a n jegova žena ni je neophodno tu žena (u svakom slučaju ne to što ona misli kada kaže " m o j m u ž " ) . O n o opšte n jemu je bliže nego ono l ično, pa se zato njegov svet sasto j i od mnoštva koordiniranih f a k t o r a , dok njen svet s one s t rane muža doseže svo j k r a j u n e k o j vrst i k o s m i č k e m a g l i n e . S t r a s t v e n a i sk l juč ivost je stoga kod m u š k a r c a vezana za A n i m u , a neodređeno

24

mnoštvo kod žene, naprotiv, za Animus. Dok pred očima muškarca litra oštro skic irani , znača jn i l ik čarobnice K i r k e ili Kal ipso, Animus se pre i z r a ž a v a u L e t e ć e m H o l a n d a n i n u ili d r u g i m n e p o z n a t i m g o s t i m a o k e a n a , n ikad sasvim određeno uhvat l j iv , p r o t e j s k i i m o t o r i č k i po­k r e n u t . Ovi i z r a z i j a v l j a j u se , n a i m e , u s n o v i m a , a u k o n k r e t n o j stvarnosti to mogu biti hero jski tenori , bokserski prvaci , veliki l judi u dalekim, nepoznat im gradovima. ( G W 7, § 338 )

ARHETIP

Jung je pojam arhetipa formirao kroz svoje dugogodišnje iskustvo na polju psihologije sna i na osnovu izučavanja mitologije. U mnogostrukim slikama i materijalima svojih pacijenata, on je spoznao osnovne obrasce i strukture koje je označavao kao arhe­tipove. Kod ovog pojma je bitno da se pravi razlika između prikri­venog arhetipa po sebi i arhetipske slike (1). Prvi predstavlja takvu strukturu koja je imanentna ljudskoj psihi, a poslednji se manifestujc u različitim arhetipskim pojavnim slikama (na primer arhetip oca, majke, deteta, slika Boga, Animus i Anima itd.). Arhetip, odnosno arhetipovi, predstavljaju nevidljive i neupadljive delotvome faktore u nesvesnom kod čoveka. Oni čine strukturalne dominante psihe, budući da uređuju duševno doživljavanje i redaju slike i motive u nesvesnom prema određenim osnovnim obrascima. Tosebno bi trebalo voditi računa o tome da kod arhetipova nije reč o nasleđenim predstavama, nasleđenim slikama i simbolima, nego o mogućnostima njihovog pojavljivanja i oblikovanja. Arhetipovi su sistemi pri­pravnosti pojavne slike (2).

Arhetipovi su locirani u neposrednoj blizini instinkata, kao tipičnih formi ponašanja i učestalih oblika reagovanja. Dok instinkti

25

čine osnovne oblike ponašanja, arhetipovi se mogu označiti kao osnovni oblici viđenja stvari. U tom kontekstu se kod Junga doslovce kaže da se arhetipske praslike mogu smatrati "shvatanjem instinkta o sebi samom ili samoodslikavanje instinkta" (GW 8, str. 157). Za dalje razumevanje arhetipa od fundamentalnog značaja su njegovi slikoviti i ujedno dinamički aspekti. Ovaj poslednji posebno dolazi do izražaja u psihodinamičkim dejstvima i u fascinantnoj snazi arhetipskih slika. U oblasti ličnih doživaljavanja rečeno se mani-festuje, između ostalog, u tome da ljude mogu zahvatiti arhetipske slike ili ih spopasti mitološke predstave (na primer prizori Satane) ( 3 ) . Pošto takve arhetipske predstave mogu, s j edne strane, da izazovu neurotične slike ili čak psihotične smetnje a, s druge strane, da nose terapeutska dejstva, to ih treba uvažavati kao duševne životne sile i uzimati ih sasvim ozbiljno. Ne samo za psihoterapiju, već i za ocelotvorenje, individuaciju i samoostvarenje svakog čoveka arhe­tipske slike su od velikog značaja, j e r one uređuju duševna doži­vljavanja a psihičke procese usmeravaju ka centru i ka samom cilju.

(1) Arhet ipske predstave k o j e nam prenosi nesvesno ne smeju se b r k a t i sa arhetipom po sebi. O n e su višestruko promcnl j ivc tvorevine, k o j e upućuju na j e d a n po sebi neočigledun osnovni oblik. Ta j obl ik se o d l i k u j e izvesnim f o r m a l n i m e l e m e n t i m a i izvesnim p r i n c i p i j e l n i m z n a č e n j e m , k o j e se može samo približno obuhvati t i . Arhet ip po sebi jc psihoidni faktor , ko j i p r i p a d a takoreć i nevidl j ivom, u l l r n l j u b i č a s t o m , delu ps ih ičkog s p e k t r a . K a o takav , on nema sposobnost svesti . U s u ­đ u j e m se da iznesem ovu hipotezu, j e r sve arhe l ipsko što svest opaža č ini se da p r e d s t a v l j a v a r i j a c i j u osnovne teme. To s t a n j e j e čoveku na j iz raz i t i j e kada i s t ražu je beskonačne v a r i j a n t e motiva mandale . R e č je o re la t ivno j e d n o s t a v n o m osnovnom obl iku, č i j e se z n a č e n j e može naves t i kao p r i b l i ž n o " c e n t r a l n o " . M a d a s e m a n d a l a p o j a v l u j e kao s t r u k t u r a c e n t r a , i p a k o s t a j e neizvesno da l i j e u n u t a r t c s t r u k t u r e nag lašen i j i c e n t a r ili p e r i f e r i j a , dcoba ili n c p o d c l j c n o s t . Pošto drugi a r h e t i p o v i d a j u povoda z a s l ične s u m n j e , s m a t r a m v e r o v a t n i m d a vlastito biće arhet ipa nema sposobnost svesti, t j . ono je t ranscendentno , zbog čega ga označavam psihoidnim. ( G W 8, § 4 1 7 )

26

(2 ) U v e k sc iznova s r e ć o m sa p o g r e š n i m u v e r e n j c m da su arhel ipovi s a d r ž a j n o određeni , t j . da predstavl ja ju neku vrstu nesve-snih " p r e d s t a v a " . Z a t o se mora još j e d n o m istaći da arhet ipovi nisu s a d r ž a j n o , nego samo f o r m a l n o određeni i to na vrlo uslovan nač in . S a d r ž a j n o određena pras l ika se može dokumentovati samo onda ako je svesna i stoga ispunjena m a t e r i j a l o m svesnog iskustva. Njegov oblik se može uporedit i , k a k o sam to već ob jasnio na drugom mestu, otpri l ike sn on im s i s t e m o m k r i s t a l a , k o j i u i zvesno j mer i u n a p r e d f o r m i r a n a s t a j a n j e k r i s t a l a u lužini a da sam m a t e r i j a l n o ne p o s t o j i . O v o poslednje se j a v l j a na način b o m b a r d o v a n j a j o n a i molekula. Arhet ip je j e d a n , po sebi, prazan, formalni element, koj i ni je ništa drugo nego fttcullasprueformandi, a p r i o r i s l i č k a mogućnost preds tava . Ne nasle-đuju sc predstave nego oblici koj i u ovom smislu odgovara ju isto tako formalno određenim inst inkt ima. Baš kao što se posto jan je arhetipova po sebi ne može d o k a z a t i , t a k o se ni p o s t o j a n j e ins t inknta ne može dokumentovat i sve dok se oni konkretno ne pokažu na delu. U vezi sa određenošću f o r m e , p o r e đ e n j e sa n a s t a n k o m kr is ta la j c utol iko oči­gledno ukoliko osni sistem samo određuje s tercometr i j sku s t rukturu a ne i konkre tan oblik pojedinog kr is ta la . On može biti veliki ili malen, ili može da se m e n j a prema različi tom oforml jen ju njegovih površina, ili prema u z a j a m n o m prorašć ivan ju kr is ta la . K o n s t a n t a n jc samo osni sistem u n jegovim načelno n e p r o m c n l j i v i m g e o m e t r i j s k i m odnosima. Isto to važi i za a rhe t ip : on sc, u principu, može imenovati i posedujc n e p r o m e n l j i v o z n a č e n j s k o j e z g r o k o j e s t a l n o , s a m o n a č e l n o a ne i k o n k r e t n o , o d r e đ u j e n jegov način p o j a v l j i v a n j a . K a o što se a r h e t i p m a j k e , p r i m e r i c e , p o j a v l j u j e empir i j sk i s v r e m e n a na v r e m e , to sc iz n j e g a s a m o g n i k a d a ne može sve izvesti , nego on počiva na drugim f a k t o r i m a . ( G W 9/1, § 155)

(3) Često su me pital i o tkuda vode poreklo ti arhet ipovi ili pras l ikc . Čini mi se da sc nj ihovo n a s t a j a n j e uopšte ne može drugač i j e o b j a s n i t i n e g o p r e t p o s t a v k o m o tome da su oni n a s l a g e i s k u s t a v a čovečanstva k o j a se stalno p o n a v l j a j u . J e d n o od na jobični j ih i u jedno na jupečat l j iv i j ih iskustava predstavl ja svakodnevno prividno k r e t a n j e S u n c a . U nesvesnom ne možemo otkrit i ništa od toga, ako je reč o nama poznatom f izičkom zb ivan ju , ali zato nalazimo mit o j u n a k u Sunca u n jegovim b r o j n i m v e r z i j a m a . Ta j mit čini arhet ip S u n c a , a ne f izički

27

d o g a đ a j . Is to to se može reći za mcsečeve mene. A r h e t i p preds tav l ja j e d n u v r s t u p r i p r a v n o s t i da uvck iznova r c p r o d u k u j u iste ili s l ične mitske predstave. P r e m a tome se čini da ono što se ut iskuje u nesvesno i s k l j u č i v o p r e d s t a v l j a s u b j e k t i v n o izazvane preds tave m a š t e p u t e m fizičkog zb ivan ja . S toga bi se moglo pretpostavit i da su arhetipovi često p o n a v l j a n a z a p n m ć i v a n j n s u b j e k t i v n i h r e a k c i j a . Ova p r e t p o s t a v k a pr i rodno samo odlaže prob lem, ne rešavajući ga. Ništa nas ne sprečava da s m a t r a m o da se izvesni arhetipovi već po jav l ju ju kod životin ja , da su zasnovani na osobenosti životnog sistema i t ime posta ju izraz života, č i ja suština ne iziskuje bilo kakva dodatna o b j a š n j e n j a . K a k o se čini , arhetipovi nisu samo p a m ć e n j a stalno ponavl janih tipičnih iskustava, već se u j e d n o p o n a š a j u e m p i r i j s k i k a o snage ili tendencije za p o n a v l j a n j e istih i s k u s t a v a . N a i m e , kada se a r h e t i p po jav i u snu, u mašti ili u životu, on uvek donosi poseban " u t i c a j " ili moć prema ko jo j delu je numinozno, odnosno fasc in i ra juće ili podsličc na delanje . (G\V 7, § 109)

ARHETIP DETETA

Arhetip deteta je simbol koji personifikuje u bajkama, mitovima i snovima novo životno osećanje i početak obnove života. Motiv deteta najavljuje buduće psihičke razvojne mogućnosti u snovima. Posebno u drugoj polovini života, arhetip deteta oživljava u mnogim ljudima i utiče na temeljitu promenu ličnosti. To su posebno stvaralački trenuci, kada praslika deteta sa snažnom psihodi-namičkom energijom prodre u svest. Sledeći aspekti arhetipa deteta pokazuju da se ta praslika ne može uglaviti u psihu sa konkretnim iskustvima sa decom ili se izvesti iz spoljašnje stvarnosti (1).

Mnogi mitovi i bajke poznaju priče o božanskom ili heroj­skom detetu ko je na poseban način dolazi na svet i odmah biva izloženo opasnostima i ugrožavanjima. Međutim, ono poseduje

28

posebne sposobnosti i nadarenosti koje prevazilaze ljudsku meru. S

jedne strane, ono je neugledno i baš je pravo dete. a s druge strane

ima božanske osobine i pokazuje se kao spasitelj mnogih ili kao

junak posebnog kova. Ono živi i realizuje onaj celoviti život koji

postoji u svakom čovcku kao nagon za samoostvarenjem (2) . To, po

Jungu, personifikuje životnu sposobnost s one strane ograničenog

polja svesti i pokazuje puteve i mogućnosti ocelotvorenja. U hri­

šćanstvu Bogomladenac simbolizuje spasenje i otvara prilaz carstvu

Božjem. Prema tome, dete je simbol koji u sebi sjedinjuje i izmiaije

suprotnosti. U analitičkom smislu, dete je i simbol Sopstva i time

postaje odlučujući faktor delovanja u samoostvarenju čoveka.

(1) M o ž d a ni je izl išno napomenul i da j c la ička predrasuda stalno sklona poistovećivanju motiva deteta sa konkretnim iskustvom d e t e t a , k a o d a j e r e a l n o p o s t o j e ć e dete k a u z a l n a p r e t p o s t a v k a z a pos to jan je motiva deteta. Međut im, u psihološkoj stvarnosti empir i j ska predstava o detetu samo jc izraža jno sredstvo (čak nc i j e d i n o ! ) da bi se art ikulisalo duševno stanje stvari ko je se ne može bliže shvatil i . Stoga ni mitološka predstava o detetu ni je izričito kopi ja empir i j skog deteta, nego j a s n o spoznatl j iv s imbol . R c č je o božanskom, čudesnom, upravo n e l j u d s k o m d e t e t u , s t v o r e n o m , r o đ e n o m i o d g a j e n o m u p o t p u n o n e o b i č n i m o k o l n o s t i m a . N j e g o v a dela su takođe č u d n o v a t a ili m o n ­s t r u o z n a , k a o i n j e g o v a p r i r o d a i te lesna s v o j s t v a . Na osnovu ovih i s k l j u č i v o n e e m p i r i j s k i h s v o j s t a v a , nc p o s t o j i uopšte p o t r e b a da se govori o "mot ivu dete ta " . Sem toga, mitološko ' d e t e ' i v a r i r a kao bog, džin, palčić , ž ivotinja itd. , što u k a z u j e , ništa m a n j e , nego na rac ionalnu ili konkretno l judsku kauzalnost . Isto važi i za arhetipove ' o c a ' i ' m a j k e ' ko j i su takođe mitološki i racionalni s imbol i . (GW 9/1, § 2 7 3 , pr im. 20)

( 2 ) " D e t e " iz lazi k a o p o r o d n e s v e s n o g i z n j e g o v o g k r i l a , stvorenog iz osnova l judske prirode, ili bol je iz žive prirode uopšte. O n o p e r s o n i f i k i j e ž ivotne sile s one s t r a n e o g r a n i č e n o g p o d r u č j a svest i , puteva i mogućnosti , o ko j ima svest u svojo j j ednostranost i ne zna ništa, i c e l o k u p n o s t k o j a u k l j u č u j e d u b i n e p r i r o d e . O n o p r e d s t a v l j a n a j ­snažni j i i na jne izbežni j i nagon b ića , na ime nagon samoostvaren ja . To je neminovnost , opreml jena svim pr irodnim moćima inst inkta , dok se svest stalno zapet l java u tobožnju drugu mogućnost . Nagon i prisila za

29

samoos lvaren j cm pr irodna je zakonitost i stoga ima nesavladivu snagu, pa i o n d a k a d a se p o č e t a k n j i h o v o g d e l o v a n j a č ini n e u g l e d n i m i neverovatnim. (GVV 9/1, § 289 )

ARHETIP MAJKE

Pod arhetipom majke podrazumevamo specif ično izra­žavanje arhetipa u pogledu na polno specifične odlike majke. Pored toga, ovaj arhetip jc faktor uređivanja iskustava "majč inskog" u svakom čoveku. S one strane polno specifičnog lika, postoji kvalitet doživljaja koji počiva na ovom arhetipu (1) . Athetip majke se može spoznati u svom negativnom delovanju kao snaga koja ograničava, kontroliše i ometa razvoj, i u pozitivnom smislu kao čoveku ima­nentan "izvor snage" koji podstiče lični rast, kreativnost i samoostvarenje. Jung rezimira ove suprotonosti kao "dragu i groznu majku" (2). Prva sreće čoveka u liku majke koja rađa i hrani, u njenoj dobroti i mudrosti. Negativan arhetip majke Jung vidi u svemu onom što izaziva strah grčevitog držanja i što uzrokuje smrt.

(1) K a o i svaki drugi a r h e t i p , t a k o i a r h e t i p m a j k e sadrž i gotovo nepregledno mnoštvo aspekata . P o m c n u ć u samo neke t ipični jc obl ike : rođena m a j k a i b a k a ; maćeha , svekrva i taš ta ; bilo ko ja žena prema k o j o j čovek stoji u neko j vezi; dadil ja ili negovatel j ica ; p r a b a b a i " B e l a ž e n a , " u v i š e m , p r e n e s e n o m smislu b o g i n j a , p o s e b n o B o g o -m a j k a , deviea (kao podmlađena m a j k a , na pr imer , D e m e t r a i K o r a ) , Sof i ja (kao m a j k a milosnica) , eventualno i lip Kibc la -At i s ili kao kćeri milosnica (podmlađena m a j k a ) ; cil j žudnje za spasenjem ( r a j , cars tvo B o ž j e , nebesk i J c r u s a l i m ) ; u da l j em smislu c r k v a , univerzi tet , g r a d , z e m l j a , nebo, država , šuma, more i s t a j a ć e vode ; m a t e r i j a , podzemni svet i Mesec ; u užem smislu kao mesto r a đ a n j a i n a s t a j a n j a - n j iva , vr t , s tena, pećina, drvo, izvor, duboki bunar, bazen, cvet kao posuda (ruža

30

i lo tos ) ; k a o č a r o b n i k r u g ( m a n d a l a kao padina) ili kao k o p i j a roga ( C o r n u c o p i a ) ; u na južem smislu m a t e r i c a , svaka šupl j ina (na pr imcr , m a t i c a ) ; m a j č i n o k r i l o ; p e ć n i c a , l o n a c ; k a o ž i v o t i n j a - k r a v a , zec i kor i sna životinja uopšte. ( G W 9/1, § 156)

(2) Ovo n a b r a j a n j e ne p r e t e n d u j e na celovi tost , nego samo n a z n a č u j e n a j h i t n i j e c r t e a r h e t i p a m a j k e . N j e g o v a s v o j s t v a č i n e " m a j č i n s k o " , naprosto magični autori tet ženskog; mudrost i duhovna visina s one s t rane razuma; dobro, zaštitno, noseće, rastuće, ono što daje plodove i h r a n u ; mesto magične promene i ponovnog rođen ja ; kor is tan inst inkt ili impuls ; ta jnovi to , skr iveno, m r a č n o , bezdan, svet mrtv ih , proždiruće, zavodlj ivo i otrovno, zas trašu juće i neizbežno. Ova svojstva arhet ipa m a j k e opisao sam izričito i dokumentovao ih odgovara juć im d o k a z i m a u svo jo j kn j iz i Symbole iler IVundUing {Simbolipromene). S u p r o t n o s t ovih svo j s tava t a m o sam formul i sao kao dragu i groznu m a j k u . N a m a n a j b l i ž a i s t o r i j s k a para le la j e Deva M a r i j a , k o j a j c u srednjovekovnoj alegorici istovremeno i krst Hristov. U Indi j i , to bi bila Ka l i . S a m k i j a kao f i lozofi ja oformila je arhet ip m a j k e u po jmu pr irode ( p r a k r t i ) i n jemu su pr idodata tri e lementa kao osnovna svojstva, a to s u : s a t t v a m , r a j a s i t a m a s ( d o b r o t a , s t r a s t , t m i n a ) . To su tri b i t n a aspekta m a j k e , naime, n jena dobrota ko ja štiti i hrani , n jena san ja lačka e m o c i o n a l n o s t i n j e n a n e r a z v i j e n a t m i n a . P o s e b n a c r t a f i l o z o f s k e legende, naime da P r a k r t i igra pred Purušom (duša) da bi je podsetila na " s p o z n a j u r a z l i k a " , ne p r i p a d a neposredno m a j c i , nego arhet ipu A n i m e . O v a j se a r h e t i p u m u š k o j ps ihologi j i s ta lno meša sa s l ikom m a j k e . ( G W 9/1, § 158)

ARHETIP OCA

Arhetip oca j e , pored arhetipa majke , osnovna diferencijacija roditeljskog arhetipa, u kojem je sjedinjena i očuvana celokupnost suprotnosti (1 ) . Razdrobljena i podcljcna iskonska

31

celovitost dovodi do ambivalentnosti i dvoznačnosti arhetipa oca.

Stoga u arhetipskoj slici oca mogu uporedo da egzistiraju tamno i

svetio, pozitivno i negativno. Postoje i sledeće bitne odlike arhetipa

oca : višestrane aktivnosti i agresi ja , nametl j ivo i " u v e r l j i v o " ,

oplođujuće i nadstvarajuće, destruktivno, razarajuće i užasavajuće.

Arhetipske slike i simboli arhetipa oca su, između ostalih:

nebo i sunce, grom i vetar, falus i oružje. Iz sfere mitova i bajki, to

su još : mag, heroj, princ. Iz biljnog i životinjskog carstva to su svi

mužjaci i muške biljke. Iza ovih primerice navedenih simbola stoji

arhetip oca kao nevidljiv uredujući faktor, čiju pokretačku i bezličnu

snagu predstavljaju prasimboli duh-vetar i dah. Svuda gde su ljudi

zahvaćeni oduševljenjem ili osećaju duhovno-emocionalnu dinamiku,

oni su u delokrugu ovog arhetipa. (1) Imago rodi te l ja poseduje , na ime , j e d n u sasvim neobičnu

energi ju i utiče na duševni život deteta u tako velikoj meri da se čovek mora zapitati da li se j e d n o m običnom čoveku uopšte srne poveriti takva magična sila. Očigledno je da je on poseduje , ali se nameće p i tan je da l i j e ona i n j e g o v o s t v a r n o v lasniš tvo . Č o v e k j e , n a i m e , "u p o s e d u " mnogih s tvar i k o j e n i k a d a n i j e s tekao , nego ih je nasledio od svoj ih p r e d a k a . On se ne rađa k a o tubula ranu, nego samo kao nesvesno biće . Al i on sobom donosi spec i f i čno l j u d s k e o r g a n i z o v a n e , f u n k c i o n a l n o p r i p r a v n e s is teme, za k o j e može da zahvali l judskom razvoju od više mil iona godina. K a o što ptica nikada ni je individualno nauči la ili stekla nagon za se l idbom i p r a v l j e n j e m gnezda, tako i čovek donosi svo j im rođen jem osnovne cr te svoga b ića , i to ne samo njegove individualne, n e g o i k o l e k t i v n e p r i r o d e . N a s l e đ c n i s i s temi o d g o v a r a j u l j u d s k i m s i t u a c i j a m a k o j e su d o m i n i r a l e od p a m t i v e k a , t j . p o s t o j e m l a d o s t i s tarost , rođenje i smrt , sinovi i kćer i , očevi i ma jke . . .

J a s a m k o n g e n i t a l n i i p r c e g z i s t e n t n i p r e d l o ž a k i n s t i n k t a , odnosno model ponašan ja (putlern of behuviour), označio k a o urhelip. O v a sl ika j e o p r e m l j e n a onom d i n a m i k o m ko ju n e možemo poveri t i čoveku kao j ed ink i . K a d a bi ta moć zaista bila potč in jena našo j ruci i našo j vol j i , onda bi nas odgovornost toliko prit isnula da se n iko zdrave pamet i ne bi mogao usuditi da ima decu. M o ć arhe t ipa , međut im, ne kontro l i šemo mi, nego smo j o j i sami prepušteni u neočekivanoj mer i .

32

Iraa mnogo l judi ko j i se suprots tavl ja ju tom utica ju ili prinudi ali, isto tako, ima mnogo drugih ko j i sc idcnti f ikuju sa arhet ipom. . .

O p a s n o s t preds tav l ja upravo taj nesvesni identitet sa a r h e ­t i p o m : on n e m a samo s u g e s t i v n o - d o m i n a n t a n u l i c a j na dete , nego i pro izvodi u n j e m u istu nesvesnos t , t a k o da s j e d n e s t r a n e podleže s p o l j a š n j e m u t i c a j u a s d r u g e s t r a n e se i z n u t r a od toga ne m o ž e odbrani t i . Ukol iko se otac više idenl i f ikuje sa arhet ipom, utoliko jc on nesvesnij i i neodgovonii j i i , štaviše, utoliko posta je više psihotičan. ( G W 4 , § 7 2 8 f.)

ARHETIPSKI SNOVI

Za razliku od snova, koji u ličnoj životnoj istoriji zauzimaju konkretno "mesto u životu", arhetipski snovi su transpersonalnc prirode. Dok se kompenzatorski i svi drugi snovi koji odražavaju lična iskustva mogu tumačiti uz pomoć snevača, po pravilu, kod arhetipskih snova to nije moguće. Arhetipski snovi, koji se u drugim kulturama nazivaju velikim snovima, posebno su upečatljivi i često poseduju pesnički oblik i lepotu (1). Oni se odigravaju u važnim, prelaznim fazama našeg života (na primer, u pubertetu, na životnoj prekretnici ili pred smrt). Takve arhetipske snove snevači najčešće doživljavaju čudnovato; niti ih mogu uklopiti u kontekst vlastite životne istorijc niti ih mogu sami rastumačiti pomoću ličnih zamisli. Novi znak raspoznavanja arhetipskih snova leži u njihovom fasci­nantnom delovanju i u izraženim slikama i simbolima iz mitova, bajki, religija i drugih transpcrsonalnih predanja čovečanstva. U svrhe amplifikacije (obogaćivanja) uzima se materijal iz navedenih oblasti. Sledcći Jungov primer pokazuje da se i u dečjim snovima mogu pojaviti nagomilani arhetipski motivi. U ovom slučaju reč jc

33

o jednoj osmogodišnjoj dcvojčici koja jc nepunu godinu dana kasnije umrla od neke zarazne bolesti (2).

(1) S j e d n e s t rane govorimo o individualnom, sa druge s t r a n e o kolektivnom nesvesnom, k o j e u neku ruku znači dubl j i sloj od svesti b l i skog indiv idualnog nesvesnog. " V e l i k i " , odnosno z n a č a j n i snovi , po t i ču iz ovog d u b l j e g s l o j a . N j i h o v u v a ž n o s t o d a j e , bez obz i ra na sub jekt ivni ut i sak , već i n j ihovo plast ično o b l i k o v a n j e k o j e , nere tko , p o k a z u j e pesn ičku snagu i lepofu. Takvi snovi Zbivaju se n a j č e š ć e u sudbonosnim periodima života , na pr imer , u rano j mladosti , u v r e m e p u b e r t e t a , na ž i v o t n o j p r e k r e t n i c i ( i z m e đ u 3 6 . i 4 0 . g o d i n e ) i in conspeelu morlis. N j i h o v o t u m a č e n j e često je s k o p č a n o sa z n a t n i m t e š k o ć a m a , j e r j e m a t e r i j a l ko j i pruža snevač isu više o s k u d a n . K o d a r h e t i p s k i h t v o r e v i n a ne radi se više o l i čn im i s k u s t v i m a , nego , u izvesnoj m e r i , o u psi i m i d e j a m a , č i j e osnovno z n a č e n j e leži u n j i m a svojs tvenom smislu, a ne u nekakvim l ičnim odnosima doživ l javan ja . ( G W 8, § 555)

(2) Ovde m o r a m da ob jasnim vezu između insl inkata i a r h e ­t ipova. O n o što nazivamo ins t inkt ima, to su fiziološki impulsi ko j i se " s p o l j a " o p a ž a j u č u l i m a . I s t o v r e m e n o , oni se j a v l j a j u i " u n u t r a " u m a š t a n j i m a i svo je prisustvo odaju često putem simboličnih s l ika. Te " u n u t r a š n j e " p o j a v e su ono što o z n a č a v a m kao a r h e t i p o v e . N j ihovo poreklo n i je poznato i oni se j a v l j a j u u svako doba i svuda u svetu.

M n o g i l judi su me t raž i l i , j e r nisu znali šta će sa v las t i t im snovima i snovima svoje dece — oni nisu razumeli j e z i k svojih snova. Neki od tih pac i j enata bili su veoma obrazovani l judi , neki čak i sami p s i h i j a t r i .

T a č n o se sećam jednog profesora univerziteta ko j i j c sasvim iznenada imao j e d n u vizi ju, pa je stoga s m a t r a o da je duševno oboleo. Došao je kod mene u paničnom s t rahu. Uzeo sam jednostavno sa police j e d n u 4 0 0 godina staru knj igu i pokazao mu sliku jednog drvoreza, na ko jo j je bi la obl ikovana ista ta vizi ja ko ju je i on imao. " N e m a potrebe da sebe s m a t r a t e duševno bo lesn im" , rekao sam mu. " V a š a vizi ja bila je poznata još pre 4 0 0 g o d i n a . " Na to se on, potpuno iscrpl jen , ali opet sasvim n o r m a l a n , spustio na stolicu.

J e d a n veoma važan slučaj donco mi je čovek koji jc i sam bio psihi jatar . J ednog dana mi je pokazao rukom ispisanu knjižicu koju mu

34

j c z a Bož ić pokloni la n jegova desetogodišn ja ć e r k a . O n a j c sadrža la čitav niz snova ko je je devojčica sanja la od svoje osme godine; bila je to n a j n e o b i č n i j a ser i ja snova k o j u sam ikada video. I a k o dečj i snovi, oni su bili ipak neobični i sadržavali su sl ike, č i je je poreklo za oca bilo potpuno neshvatl j ivo. Evo tih mot iva : 1 . " O p a k a ž ivot in ja " , čudovište poput z m i j e sa puno rogova, ub i j a i guta sve druge ž ivot in je . Potom dolazi B o g u ob l iku čet i r i p o j e d i n a č n a boga iz čet i r i ugla i m r t v i m ž ivot in jama ponovo u d a h n j u j e život. 2. Vaznesen jc u nebo, gde sc uz paganske plesove služi velika misa; si lazak u Ad, gde anđeli čine dobra dela. (Der Mensch und seine Symbole, str. 69 f)

ASOCIJACIJA

Kod asocijacije, jednostavno označene i kao dosetka, reč je o povezivanju i spajanju predstava i opažanja sličnih sadržaja. U terapiji, a posebno u obradi sna, primenjuju se slobodne asocijacije (po Frojdu) i usmerena ili vezana asocijacija (kod Junga) (1). Prema njegovom iskustvu, putem slobodnih asocijacija na dnevni red sc postavljaju kompleksi i poteškoće, a da bi se primila poruka sna, potrebne su usmerene asocijacije, pri čemu sc ispitanik uvek iznova obraća snu. Ovo asocijativno ophođenje sa snovima veoma nalikuje raznim upotrebama meditaci je kao upornog kruženja i promene mišljenja. Putem usmerene asocijacije uspostavlja se kontekst sna i n jegova veza sa životom snevača živo se zamišl ja ( 2 ) . Važno terapeutsko dejstvo asocijaci ja sastoji se u oslobađanju duševnih tenzija, j e r nesvesno potiskivanje ovim putem dospeva do svesti. Jungov test slobodnih asoci jac i ja može da posluži za merenje nesvesnih kompleksa, pri čemu se ispitaniku meri vreme reagovanja od upućene reči do datog odgovora (3). Duže vreme reagovanja javlja

35

se onda kada kompleks sa snažnim emocionalnim nabojem pogodi dražna rcč.

(1) Sa takozvanim slobodnim asoc iran jem nc mogu dospeti do ci l ja k a o šio n j i m e nc bih mogao odgonetnuti neki hetitski zapis. T i m e , n a r a v n o , p r o n a l a z i m sve s v o j e k o m p l e k s e , ali u tu s v r h u n i j e mi p ot reban san , već to mogu isto tako dobro uradi l i na spisku z a b r a n a ili na j e d n o j rečenici iz novina. Pomoću slobodnog asoc i ran ja kompleksi izlaze na vidclo, ali smisao sna samo izuzetno. Da bih shvatio smisao sna, m o r a m se što bliže držati slika iz sna. Ako neko san ja sto od je lovine , onda to n i j e d o v o l j n o za a s o c i r a n j c na v l a s t i t i p i sać i s to , i to iz j e d n o s t a v n o g r a z l o g a što n j e g o v sto n i j e n a p r a v l j e n od j e l o v i n e . M e đ u t i m , san se izričito odnosi na sto od je lovine. Ako pretpostavimo da s n e v a č u ovde n i š t a više nc pada na p a m e t , onda ta j z a s t o j ima ob jekt ivno z n a č e n j e , j e r on nagoveštava da u neposrednom susedstvu s l ike sna v lada posebna tmina k o j a bi čovek a mogla navest i na r a ­z m i š l j a n j e . N a r a v n o , mogu se za sto od j e l o v i n e vezat i na deset ine a s o c i j a c i j a , ali jc z n a č a j n o da na izgled nema ničega. U ovom sluča ju p o n o v o se v r a ć a m o s l ic i , i j a i m a m o b i č a j da tada svom p a c i j e n t u k a ž e m : " Z a m i s l i t e da ja uopšte ne znam šta znače reči ' s to od j e l o v i n e ' i da j t e mi takav opis predmeta i n jegove pr irodne is tor i je sve dok ne shvatim k a k a v je to p r e d m e t . " (GVV 16, § 320 )

( 2 ) K o d n e r a z g o v e t n o g sna ne r a d i se o r a z u m e v a n j u ili t u m a č e n j u , već o b r i ž l j i v o m u s p o s t a v l j a n j u k o n t e k s t a . P r i tom ne mislim baš na "s lobodno a s o c i r a n j c " bez granica sa s l ikama iz sna k a o polaziš tem, nego na br iž l j ivo , svesno o s v c l l j a v a n j c onih asoci ja t ivnih veza ko je su ob jekt ivno grupisane oko slike sna. Za ovakav rad mnogi pac i jent i m o r a j u se vaspitavat i , j e r i oni, kao i lekar, ima ju neodol j ivu sklonost da stvari odmah shvate i p r o t u m a č e , posebno onda k a d a su putem č i tan ja ili neke promašene analize stekli neko predznan je a t ime i pogrešna uputs tva . Z a t o ih n a j p r e a s o c i r a j u teor i j sk i , to j es t razu-meva juć i i tumačeć i slike iz sna i, po mogućstvu, tu se i zaus tav l j a ju . Oni žele da odmah, baš kao i lekar, u neku ruku zađu iza sna, polazeći pri tom od pogrešnog miš l j en ja da je san obična fasada k o j a pr ikr iva pravi smisao. Takozvana fasada, međutim, ni je na na jvećem bro ju kuća nikakva v a r k a ili var l j ivo izobličenje , već odgovara sadržini kuće i čak

36

je oda je bez dal jn jeg . Tako je i j a s n a slika sna sam san i sadrži celovit smisao. ( G W 16 , § 3 1 9 )

(3) Ovi se kompleksi mogu eksper imentalno lako demonstr i ­rat i pomoću eksper imenta asoc i j ac i j e . K a o što j e poznato, eksper iment se sasto j i u tome da se ispi taniku uputi reč na ko ju bi on trebalo da reaguje što brže odgovara jućom reči . Vreme reagovanja se meri . P r e m a opštem o č e k i v a n j u , na sve obične reci mora lo bi se odgovorit i istom b r z i n o m , a s a m o " t e š k e " reči b i z a h t e v a l e duže v r e m e r e a g o v a n j a . M e đ u t i m , s tvar i rea lno d r u g a č i j e s t o j e . Čes to se kod veoma j e d n o ­stavnih reči beleži neočekivano dugo vreme reagovan ja , dok se na teže reči da je brz odgovor. Posle bližih is traživanja sc ispostavilo da duže v r e m e r e a g o v a n j a n a j č e š ć e nsistupa onda k a d a d r a ž n a reč pogodi s a d r ž a j k o j i j c i s p u n j e n s n a ž n i m e m o c i o n a l n i m n a b o j e m . Pored p r o d u ž e n j a v r e m e n a r e a g o v a n j a dolazi i do drugih k a r a k t e r i s t i č n i h s m e t n j i , u č i j e sc po jed inos t i ovde ne mogu u p u š t a t i . E m o c i o n a l n o n a g l a š e n i s a d r ž a j i n a j č e š ć e s e o d n o s e n a s t v a r i k o j e b i i s p i t a n i k n a j r a d i j e zadražao samo za sebe. Po pravi lu , reč jc o m u č n i m i stoga p o t i s n u t i m s a d r ž a j i m a , č a k o t a k v i m k o j i su i s a m o m i s p i t a n i k u nepoznati . K a d a dražna reč pogodi u takav kompleks, onda ispitaniku ne pada na p a m e t baš n i k a k a v odgovor ili mu pada ju na um mnoge s t v a r i , t a k o da s toga u o p š t e ne zna šta da o d g o v o r i ili m e h a n i č k i ponavl ja dražnu reč ili d a j e n e k a k a v odgovor i odmah ga d o p u n j u j e d r u g i m . K a d a pos le z a v r š e n o g e k s p e r i m e n t a j o š j e d n o m u p i t a t e ispitanika šta je odgovorio na pojedine dražne reči, onda se on na jčešće dobro seća običnih r e a k c i j a , a kompleksnih reči na j češće veoma loše. ( G W 8, § 592 )

CEL0V1T0ST

Po jam celovitosti sve se više upotrebljava u dubinskoj psihologij i i u mnogim drugim oblastima (na primer: integralna medicina, u različitim metodima meditacije itd.) radi opisivanja komplctnog života. U tom smislu i Jung govori o ostvarenju celog čoveka u procesu individuacije. Celovitost ne podrazumcva sa­vršenost, nego rastuće osamostal jenje u j ednom često mučnom procesu suočavanja sa vlastitim poteškoćama i integracijom nesve-snih psihičkih sadržaja. Jung izričito ukazuje da ta fundamentalna pitanja ljudskog života daleko prevazilaze oblast delovanja Ickara i psihoterapeuta. Put ka ljudskom ocelotvorcnju nc može se opisati racionalno i jednoznačno, već može ponekad da dovede do cilja prividno zaobilaznim putcvima ili udarcima sudbine. Bi tno za celovitost je povezivanje različitih delova ličnosti i prcvazilaženje, odnosno moguće izmirenje lažno bolesnih suprotnosti (1) . Približna ravnoteža radosti i bola vodi ka odmerenosti i izbalansiranosti u životu. Ako se duševne patnje svake vrste temeljito suzbijaju ili potiskuju, onda se one mogu uvući u život u obliku neuroza (2).

Celovitost unapređuju arhetipske slike i simboli koji povezuju svest i Ego sa Sopstvom (Selbst). To mogu biti posebni kružni simboli ili četvorougli sa središtem, takozvane mandale, ili osobe koje su već ostvarile celovit život (na primer Ilristos ili Buda). U ocelotvorcnje se, dalje, ubraja učenje čoveka da živi sa sve četiri tipološke orijentacione funkcije (mišljenje, osećanje, oset, intuicija) i da pri tome razvija i integrišc posebno svoje potisnute strane, tzv. inferiorne funkcije.

38

(1) Napor i l e k a r a i t r a g a n j a p a c i j e n t a usmereni su na onog pr ikr ivenog još neostvarenog " c e l o v i t o g " čoveka, koj i jc u jedno veći i p e r s p e k t i v n i j i . M e đ u t i m , p r a v i put k a o c e l o t v o r c n j u s a s t o j i sc , n a žalost , od sudbonosnih zaobilaznih i krivih puteva. To je " longiss ima v i a " , ne prava , nego kr ivudava l ini ja k o j a povezuje suprotnost i , k o j a p o d s e ć a n a k a d u c e j a k o j i p o k a z u j e put , o d n o s n o s t a z u , č i j a l a v i -r i n t o v s k a z a m r š e n o s t n i j e l i šena u ž a s a . N a tom p u t u s t i ču s c o n a iskustva ko ja se označavaju kao " teško p r i s t u p a č n a " . Nj ihova nepristu-pačnost počiva na n j ihovoj dragocenost i ; ona traži ono čega se čovek n a j č e š ć e p r i b o j a v a , n a i m e celovilosl. O n a n a m j e , doduše , s ta lno u ust ima i sa n j o m se b e s k r a j n o teoreliše, ali se zato u životnoj s tvarnost zaobi laz i u ve l ikom l u k u . D a l e k o i n c u p o r e d i v o o m i l j e n i j i je o b i č a j " k o m p a r l i m e n t n e ps ihologi je " gde j e d n a ladica ne zna šta se nalazi u d r u g o j . ( G W 12, § 6)

(2) Celovi lost i i spun jen je života iziskuju ravnotežu p a t n j e i radost i . Zbog pozitivnog dejstva bola, čovek namerno izbegava da meri koliko mu je s t raha i br iga naneo . Zato stalno, na ublažava jući način, govori o pobol j šan ju i što većoj sreći , ne razmiš l ja juć i pri tom da jc i sreća otrovna ako se mera bola n i je navrši la . Toliko često se iza neuroze k r i j e pr irodna i nezaobilazna patn ja koju čovek ni je želeo da podnosi. To sc n a j j a s n i j e vidi na h i s t e r i č n i m bolovima ko j i potiču u procesu l c č c n j a o d o d g o v a r a j u ć i h duševnih b o l o v a k o j e j c č o v e k že leo d a izbegne. (GVV 16, § 185)

DUŠA

Jung definiše dušu kao najviši psihički intenzitet na naj­

manjem prostoru (Briefe II, 253 f . ) . On razl ikuje psihu, kao

celokupnost svih svesnih i nesvesnih psihičkih procesa, od duše, kao

razgraničenog kompleksa funkcija. Za Junga, duša je unutrašnji stav

i mogućnost uspostavljanja veze sa nesvesnim ( 1 ) . Ona sadrži niz

39

slika, "u slikama izraženu očiglednost životnih delatnosti". Duša se

može i sasvim uopštcno posmatrati kao nešto živo u čoveku i kao

nešto što pokreće život (2). Ona je za Junga stvarnost u tom smislu

što od nje polaze određena dejstva (3). Duša je komplementarna sa

svešću i sa karakterom čoveka, budući da ona sadrži sve ono što se

tamo sakupilo. U tu uzajamnost ubraja se i polni karakter čoveka,

pri čemu su, na primer, muževni muškarci iznutra izloženi snažnim

duševnim ushićenjima (Anima), a ženstvene žene imaju posebno

mušku dušu (Animus) . Za Junga, duša ni je obična bleda slika

fizikalnih i hemijskih procesa, nego ona pretvara te procese u nizove

slika, kao što se to, na primer, događa u snovima. (1 ) B a š k a o što nara s v a k o d n e v n o i skus tvo d a j e p r a v o da

govorimo o spol jašn jo j l ičnosti , tako nam ono da je i pravo da pretpo­s t a v i m o d a p o s t o j i u n u t r a š n j a l i čnos t . U n u t r a š n j a l i čnos t j e n a č i n p o n a š a n j a čoveka p r e m a u n u t r a š n j i m p s i h i č k i m p r o c e s i m a , ona j c unutrašn j i stav, k a r a k t e r , ko j i on okreće p r e m a nesvesnom. Spol jašn j i s tav , s p o l j a š n j i k a r a k t e r o z n a č a v a m k a o p e r s o n u , u n u t r a š n j i s tav obeležavam kao Animu, kao dušu. U ko jo j je meri neki stav habi tua lan , u tolikoj meri je on j edan , više ili man je , kompaktan kompleks funkc i ja , sa k o j i m se Ego može, više ili m a n j e , identif ikovali . J e z i k to plastično i z r a ž a v a : ako neko ima habi tua lan stav p r e m a izvesnim s i t u a c i j a m a , onda se obično kaže : " O n je sasvim drugi ako čini ovo ili o n o . " T ime je utvrđena samostalnost funkci j skog kompleksa habitualnog stava: reklo bi se da je neka druga ličnost uzela u posed j e d i n k u , kao da je u " n j u ušao drugi d u h " . ( G W 6, § 883)

(2 ) Duš a je neš to živo u č o v e k u , ono živi iz s a m o g a sebe i pokreće život, pa je stoga Bog udahnuo Adamu duh da bi mogao da živi. Pomoću lukavstva i kockarskog v a r a n j a , duša zavodi delatnost mater i je p r e m a životu, iako ga ova ne želi. O n a u b e đ u j e u neverovatne s tvar i , da bi se ž ivco život . O n a jc puna z a m k i i k lopki k a k o bi čovek p a o , dosegao zeml ju , tamo se zapet l jao i ostao da visi, đa bi se živeo život, baš k a o što E v a u r a j u n i je mogla da odoli da ubedi A d a m a u kvalitet z a b r a n j e n e j a b u k e . K a d nc bi posto ja la uzbuđenost i pre l ivan je s j a j a duše, čovek bi u svoj im n a j v e ć i m s tras t ima i tromosti zapao u mrtvilo. ( G W 9/1, § 56)

40

(3) Duša sc verovatno ne s tara o našim k a t e g o r i j a m a s tvarno­sti. Z a nju j e , izgleda, u prvom redu stvarno ono što delnje. O n a j ko hoće da i s t ražu je dušu, ne srne je pobrkat i sa svešću, j e r će svoj im sopstve-nim gledanjem prekr i t i predmet i s t raživanja . P o t r e b n o j c , naprotiv, j oš otkr i l i kol iko se duša raz l iku je od svesti da bi sc mogla shvatit i . S toga ništa ni je moguće , sem onoga što je za nas i luzi ja , a za n ju stvarnost i zbog čega ništa ne bi bilo ncsamcr l j ivo od meren ja duševne stvarnost i p r e m a našo j svesnoj s tvarnost i . Za psihologa ne poslo j i ništa g lupl je o d s t a n o v i š t a m i s i o n a r a k o j i j e bogove s i rot ih p a g a n a proglas io z a i luzi ju. M e đ u t i m , j o š uvek se, na žalost, dogmatski i nes t ručno radi k a o da n a š a t a k o z v a n a s t v a r n o s t n i j e is to t a k o i l u z o r n a . K a o u n a š e m iskustvu uopšte, tako su stvari k o j e đeluju u duševnom svetu s tvarnost , nezavisno od toga kako ih čovek naziva. Reč je o tome da se te realnosti , po mogućstvu, shvate k a o takve, a ne o tome da im sc daju druga imena. T a k o duh za dušu n i j e n i š ta m a n j e duh, č a k i k a d ga čovek naz iva seksualnošću. (GVV 16, § 111)

EGO U SNU

Ego u snuje vezivna karika između snivajućc nesvesne duše i svesno spoznajnog subjekta. Jung smatra da se Ja ne gasi potpuno tokom spavanja i pri snevanju, nego da svoje funkcije zadržava u ograničenoj meri (1). Naš Ego u snu najčešće je verno odslikavanje naše ličnosti, t j . mi se kao ličnost u snu često javljamo onakvi kakvi smo u duši, a ne onakvi kakvim bismo se rado predstavili. Radi unapređivanja komunikacije između svesnog i budnog Ja i njenog jačanja mogu se primeniti sledeće tehnike i vežbe. Dok mnogi ljudi lako pamte svoje snove i vlastitom se aktivnošću u njih uživljavaju, postoje drugi ljudi koji se moraju dobro potruditi da uspostave odnos između Ega i sna. Tako se ovo "sneno J a " može podstaći i aktivirati

41

ako čovek pre nego što zaspi sebi svcsno sugerišc: "Zanimaju me moji snovi! Želim da san zapamtim!" Dalje, potrebno je imati hartiju i pribor za pisanje na noćnom stočiću i odmah posle buđenja (bar u kratkim crtama) pribeležiti san. U radu sa snovima postigao sam dobra i interesantna iskustva kada sam snove odmah govorio u diktafon ili magnetofon. Dok se zapisivanje često oseća kao objektivi-zacija sna, u spontanom noćnom pripovedanju sna, u zvuku glasa i nijansiranom opisu detalja mnogo toga od pradoživljaja prelazi na ovu stranu.

Posebno aktiviranje Ega iz sna događa se time što ćemo tokom dana isprobati neki koristan i nov način ponašanja u snu. Onaj ko, na primer, pati od lakših oblika straha ili nesigurnosti i sebe u snu doživljava snažnim i hrabrim, može da taj novi životni impuls integriše u svest i da ga danju uspešno isproba. Sl ične stvari se događaju pri analit ičkom radu sa terapeutom koj i sa snevačem precizno izrađuje male korake realizacije u svakodnevici.

Onaj ko posebno vodi noćne beleške (dnevnik snova) i u njima tokom dužeg perioda zapisuje svoje snove, može tačnije da prouči sposobnosti i kreativne mogućnosti svoga Ega iz sna i da svesno menja svoj život. Ono što Ego iz sna može i što je već prethodno oprobao, to naše svesno Ja lakše uči putem podražavanja. j e r Ego iz sna pruža uzorke doživljaja koji su na odgovarajući način već profilisani. Posmatranje i razvitak Ega iz sna i prevođenje snivanih sposobnosti u svesno Ja predstavljaju koristan životni zadatak.

(1) S a n j e psihička tvorevina k o j a nas ta je tokom spavanja bez svesne mot ivac i je . Tokom spavanja svest, n a r a v n o , ni je sasvim prestala da radi , nego j o š postoj i nizak stepen svesnosti. Tako čovek u na jvećem b r o j u snova zadržava relativnu svest svoga J a , naravno jednog veoma ograničenog i čudno izmenjenog J a , k o j e se označava kao E g o iz sna . To je samo f r a g m e n t ili naznaka budnog J a . Svest postoj i samo utoliko ukoliko j c neki psihički sadrža j udružen sa J a . E g o predstavl ja psihički k o m p l e k s p o s e b n o čvrs t ih u n u t r a š n j i h veza . Pošto j c sasvim r e t k o

42

s p a v a n j e bez sn ivan ja , to sc može smatra t i da sc J a - k o m p l c k s veoma r c t k o gasi k a o debi lnost . Njegovu debi lnost , po p r a v i l u , o g r a n i č a v a samo s p a v a n j e . Ovom E g u sc u snu pr idružu ju psihički sadrža j i k o j i pr is tupaju E g u kao realne spol jne okolnosti , zbog čega smo i u snu često s tavl jeni u s i tuac i j e k o j e nisu nimalo nal ik na budno miš l j en je , nego su sl ični je s i tuac i jama iz s tvarno j ; života. K a o što realno postojeći l judi i stvari ulaze u naše vidno pol je , tako i slike sna, kao j e d n a druga vrsta realnost i , s tupa ju u pol je svesti Ega u snu. ( G W 8, § 580)

ENERGIJA, PSIHIČKA

Psihička energija je izraz za psihodinamiku duše i vladajuće životne procese koji su u njoj . Dcjstvo psihičke energije saznajemo u svojim afektima i prohtevima, u nagonima i željama, u drugim dinamičkim životnim manifestacijama i u zbivanjima koja pokreću snove ( 1 ) . Psihičku energiju možemo možda najpre zamisliti na modelu unutrašnjeg kosmosa, u kojem kompleksi, kao energetska polja ili centri, zauzimaju sličan uzajamni položaj kao planete u svemiru. Za Junga pojam energije ima arhetipski karakter i u sferi doživljaja sc pokazuje kao kompleks sa autonomnim pogonom. Jung može ove fenomene da opiše i na modelu energetskog sistema, j e r oni, teori jski posmatrano, mogu da se po jave u neograničenoj izmcnljivosti i smcnljivosti. U psihičkom sistemu, energija utiče na trajnu pokretljivost. U raznovrsnim duševnim iskustvima psiha sc pokazuje u svom energetskom obliku ( 2 ) .

Neke mogućnosti razumevanja ovog teškog pojma pruža nam jezik koji rečju "energičan" pojašnjava vezu sa energijom. Ako čovek nastupa ili se zalaže za neku stvar, govori energično ili se energično probija, onda te jezičke slike ukazuju na ono što se pod

43

energijom podrazumeva. Naš jezik poznaje brojne energetske reci ko je izražavaju nešto od psihičkog intenziteta. Tako govorimo o žudnji i silnoj potrebi za delanjem, o nagonu i unutrašnjem pokre­t a č k o m nemiru kod čoveka. Psihički potenci ja l se pokazuje u stvaralačkim mogućnostima, u udarnoj snazi i mnoštvu uvercnja. Delovanje psihičke energije doživljavamo u zračenju čoveka baš kao i u oduševljenju. Negativna dejstva energije spoznaju se u depresiji, u obliku melanholi jc i ponekad u mračnom raspoloženju. U svim primerice navedenim dejstvima dolazi do izražaja "životna energi­j a " , kojoj Jung potčinjava uži pojam psihičke energije (3) .

Bitan aspekt Jungovog energetskog načina posmatranja jc na kraju j o š finalna usmerenost psihičke energije koja upravlja energetskom rekom života, i tu životnu energiju usmerava ka raznim ciljevima. Pri pretvaranju nagonske energije u duhovnu ili u idealne c i l j eve , važnu funkci ju imaju simboli "energetskih formatora razmene".

(1) Pravit i razliku izmedju sile i energi je po jmovno je nemi­novno, j e r energ i j a j e , u s tvar i , po jam koj i ob jekt ivno ne postoj i kao po java po sebi , nego uvek samo u specif ičnim osnovama iskustva, t j . u iskustvu energi ja je uvek specifična kao kre tan je ili sila, u ak luc lnom smislu, a kao položaj ili uslov, u potenci ja lnom smislu. Psihička energi ja j a v l j a se a k t u e l n o u s p e c i f i č n i m d i n a m i č n i m f e n o m e n i m a duše kao nagon, žel ja , h ten je , a fekat , p a ž n j a , radni učinak ild. k o j e upravo čine psihiCke s i l e . P o t e n c i j a l n o , e n e r g i j a se j a v l j a u s p e c i f i č n i m d o s t i ­gnuć ima , mogućnost ima, spremnost i , s tavovima itd. ko j i predstavl ja ju uslove.

D i f e r e n c i r a n j e posebnih energ i j a - že l jna e n e r g i j a , energ i ja osećan ja , energi ja kontras ta i td. kako to čini L ips - čini mi se po jmovno nedopustivo, j e r se energi ja može specif ic irat i kao sila i uslov. E n e r g i j a j c k v a n t i t a t i v n i p o j a m k o j e m su p o t č i n j e n i sile i us lovi . S a m o ovi pos lednj i su kva l i ta t ivno određeni , j e r se radi o p o j m o v i m a za izra­žavan je kvaliteta koj i se putem energi je os tvaru ju . P o j a m kvanti teta ne srne u i s to v r e m e b i t i k v a l i t a t i v a n p o k a z a t e l j , i n a č e n i k a d ne b i

44

omogućio preds tav l jan je odnosa snaga, s t o j e njegovo pravo određen je . ( G W 8, § 261.)

(2) Na ovom mestu m o r a m da otklonim mogući nesporazum. N a i m e , n i j e mi u o p š t e n a m e r a da se u o v o j r a s p r a v i u p u š t a m u diskus i ju o s p o r n o m p i t a n j u ps ihof iz ičkog p a r a l e l i z m a i u z a j a m n o g d e l o v a n j a . Te t e o r i j e su s p e k u l a c i j e o m o g u ć n o s t i m a p a r a l e l n o g ili za jedničkog delovanja tela i duše i odnose se upravo na onu tačku k o j u i z o s t a v l j a m iz svog p o s m a t r a n j a , n a i m e na p i t a n j e da l i p s i h i č k i energetski proces posto j i uporedo ili je ukl jučen u psihički proces . Po m o m s h v a t a n j u mi o t o m e gotovo da n i š t a ne z n a m o . Sa p o k o r o m s m a t r a m da je u z a j a m n o de lovan je zamisl ivo i ne na laz im n i k a k v o g povoda da to j mogućnost i s u p r o t s t a v l j a m hipotezu o p s i h o f i z i č k o m para le l izmu. Ps ihoterapeut i , č i je j e pravo radno p o d r u č j e baš k r i t i č k a s fera u z a j a m n o g delovanja tela i duše, s m a t r a j u veoma verovalnim da psihičko i telesno nisu dva parale lna procesa , nego da su oni povezani u z a j a m n i m d c l o v a n j e m , m a d a j e n j i h o v a p r a v a p r i r o d a j o š sasvim nedokučiva našem iskustvu. D u b o k e r a s p r a v e o ovom p i t a n j u su za filozofe verovalno neizbežne, a empir ičko j psihologiji se preporuču je da se ogranič i na ono što je iskustvu pr i s tupačno . M a d a nam dosad ni je pošlo za rukom da psihički proces uk l juč imo u fizički , isto tako nisu uspeli ni protivnici takve mogućnosti da sa izvesnošću razdvoje psihički proces od fizičkog. ( G W 8, § 33)

(3) Ako sc postavimo na tle zdravog razuma nauke i uzdržimo se od suviše radikalnih filozofskih p o s m a t r a n j a , onda ćemo, verovalno, učinil i n a j b o l j e ako psihički proces j e d n o s t a v n o shvat imo kao običan životni događa j . T i m e proš i ru jemo uži p o j a m psihičke energi je na širi p o j a m životne energije k o j a sebi potč in java tzv. psihičku energi ju kao svoju speci f ikaci ju . T i m e ćemo postići prednost da kvanti tat ivne odnose p r a t i m o p r e k o užeg o b i m u p s i h i č k o g d o b i o l o š k i h f u n k c i j a , č i m e možemo da udovol j imo nesumnj ivo posto jeć im i odavno rasprav l j e n im odnosima " d u š e i t e l a " u dol ičnom s luča ju . (G\V 8, § 31)

45

EKSTROVERZIJA

Ekstrovcrzija je tip zauzetog stava kod kojeg se interesovanje prvenstveno koncentriše na spoljašnje objekte i stvarnost (1) . Ako je svest ekstrovertirana, onda je nesvesno, kao kompenzacija, intro­vertirano. Kod introvertirane svesti ono se ponaša obrnuto. Oba stava odlikuju temeljno psihičko držanje čoveka i manifestuju usmerenost psihičke energije (libida). Pažnja ekstrovertnog tipa upravlja se, prc svega, na objekte u spoljašnjoj stvarnosti a manje na subjekt. Ovaj tip zauzetog stava je od svog rođenja relativno oprcdcljen, dok su četiri ori jentacionc funkcije (mišl jenje, oset, osećanjc , intuicija) promenljivc. D o k j c stav po sklonosti dominantan u prvoj polovini života i prvenstveno pomaže u pronalaženju vlastitog mesta u životu, u drugoj polovini života trebalo bi da se razvije i suprotni tip (nesvesna introverzija). Pomoću nekoliko primera iz života, želeo bih da nešto bliže opišem ekstrovertni tip zauzetog stava (2). Ekstrovertni ljudi su spontani i veoma temperamentni i rado se druže sa živahnim osobama. Poscduju veseo temperament i vole da imaju mnoge prijateljske veze. Bez teškoća izlaze iz svoje ljušture i aktivno se okreću životu. Ekstrovertni ljudi pričaju rado, a imaju poteškoća da saslušaju druge. U stvarnosti , na j češće nailazimo na mešovite izražajne oblike tipova zauzetog stava.

Sledeći konfrontativni pregled introvertnih i ekstrovertnih tipova K. A. Majera predočava neka svojstva i životne stavove ova dva tipa (u: Psychologie des 20. Jh., Kindler, tom III, 2, str. 749) .

46

i n t r o v c r t n a o s o b a c k s t r o v c r t n a o s o b a

pasivan aktivan uzdržan prcdusrctljiv hladan srdačan pesimista optimista istrajan kooperativan oprezan nehajan štediša rasipnik diskretan otvoren precizan okolišan dubok širok otmen narodski

(1 ) Ekstroverzija znač i o k r e t a n j e libida p r e m a s p o l j a š n j o j s t ran i . Ovim p o j m o m označavam očevidnu vezu sub jekta sa o b j e k t o m u smislu pozitivnog kretan ja subjektivnog inlcresovanja prema ob jektu . Neko ko se nalazi u s tan ju ekstroverzi je misli , oseća i dela s obzirom na ob jek t , i to na neposredan i spol ja j a s n o uočl j iv nač in , (ako da ne može postojat i n ikakva sumnja u njegov pozitivan stav prema o b j e k t u . Z a t o j e e k s t r o v e r z i j a n a n e k i n a č i n p r e m e š t a n j e i n t e r e s o v a n j a s a sub jekta na ob jeka t . Ako je ekstroverzi ja intelektualne prirode, sub jekt se prenosi mislima u o b j e k t ; ako jc ekstroverzi ja emocionalna , sub jekt se osećan j ima prenosi u ob jekt . U stanju ekstroverzi je postoj i snažna, iako ne i sk l juč iva us lovl jenost o b j e k t o m . M o ž e se govoriti o aktivnoj e k s t r o v e r z i j i a k o se e k s t r o v e r z i j a želi n a m e r n o post ić i , i o pasivnoj ekstroverzi j i ako ob jekat iznuđava ekstroverz i ju , ( j . ako sam privlači in teresovan je s u b j e k t a , eventualno prot ivno namer i samog s u b j e k t a . ( C W 6, § 799 )

(2) Opasnost ekstrovertnoga sasto j i se u tome što se on uvlači u ob jek te i sasvim nes ta je u n j i m a . F u n k c i o n a l n e (nervne) ili s tvarne telesne s m e t n j e k o j e otuda nas ta ju ima ju kompenza lorsk i z n a č a j , j e r one p r i m o r a v a j u s u b j e k t na izvesno prinudno samoogran ičavan je . A k o su s i m p t o m i f u n k c i o n a l n e p r i r o d e , onda oni svo j im p o s e b n i m oso­b i n a m a mogu simbolički da izražava ju psihološku s i tuac i ju . Tako , na p r i m e r , kod p c v a č a č i j a s lava naglo dostiže opasnu vis inu i k o j a ga

47

zavodi na n e s r a z m e r n o veliko trošenje energi je , zbog nervne napetosti iznenada otkazuju visoki tonovi. Od čoveka ko j i je od veoma skromnih p o č e t a k a d o s p e o d o v e o m a u t i c a j n o g , p e r s p e k t i v n o g d r u š t v e n o g položa ja , psihogeno se p o j a v l j u j u svi s imptomi visinske bolesti . Čovek k o j i n a m e r a v a da se oženi o b o ž a v a n o m i b e z m e r n o p r e c e n j i v a n o m ženom veoma sumnj ivog k a r a k t e r a , dobi ja nervni grč u ždrelu, ko j i ga pr is i l java da se ograniči na dve šolje mlcka na dan a n j ihovo uz iman je t r a j e tri sa la . T i m e je zaista sprečen da poseću jc svoju vercnicu i može se samo j o š bavil i i shranom svoga tela. Čoveka ko j i više n i j e sposoban za napore na , vlast i tom zaslugom, veoma proširenim poslovima, spopa­d a j u n e r v n i n a p a d i ž e đ i , z b o g k o j i h o n b r z o p o d l e ž e h i s t e r i č n o m alkohol izmu. ( G W 6, § 633)

EROS

Pod erosom Jung podrazumcva prirodno svojstvo psihe i definiše ga kao princip odnosa (1) . Eros deluje svuda gde čovek doživljava veze ili je u njih upleten. Tamo gde se umesto veza praktikuju razni oblici vladanja nad sobom, javlja se potisnuti eros u obliku moći.

Na osnovu mnogobrojnih iskustava iz svoje terapcutske prakse, Jung je došao do pretpostavke da se potisnuti i nesvesni eros manifesruju u moći (2) . Teorija o povratku neproživljenog erosa u obliku moći ima dalekosežan značaj za praktično poznavanje čoveka na ličnom planu, u psihoterapiji i raznim psihološkim savetova-lištima. Svako poznaje muškarce i žene koji u društvu, institucijama i pol i t ic i sa ve l ikom strašću zastupaju određena shvatanja ili ideologije. Onaj k o j e upoznat sa intimnim životom tih ličnosti, često će otkrivati potisnutu erotiku i prigušena osećanja. Sve se to onda ispoljava u strastvenoj težnji za vlašću. Nasuprot tome, sasvim

48

drugačije se eros ponaša pri sublimiranju erotike kod stvaralački

nastrojenih ljudi i njihove kreativnosti. Erotsko zračenje kao važan

deo snažnih ljubavnih osećanja kod čoveka, i eros, kao mitološki

oblik, okupirali su Junga na različite načine tokom njegovog života.

Eros je višeznačan i višeslojan pojam iz kojeg ovde izdva­

jamo samo aspekt psihičkog odnošenja. U erosu se iskazuje nesvesna

sila i psihička energija, č i j i intenzitet i jač ina rastu kada jc ona

nesvesna. Eros se često projektuje na određene žene i muškarce koji,

na neki način, signaliziraju svoju erotsku predusretl j ivost. I u

mnogim ljubavnim aferama eros jc aktivno i intenzivno na delu. (1) K a o izrazi t empir ičar , ne kor is t im neki f i lozofski p o j a m

nikada radi samoga sebe. Eros je za mene reč k o j a znači nešto realno i pr imetno , ali ništa više. K a d a sam pokušao da formulišcm osnovnu crtu muškog s tava , pao mi je na um po jam logos, kao odgovara juća oznaka za č in jenice ko je se pos ma t ra ju . Pri pokušaju opisivanja osnovnog stava žene došao s a m na reč eros . N a r a v n o , logos , kao duhovni e l e m e n t , p o s e d u j e s v o j s t v o d i s k r i m i n a c i j e , b i tnu osnovu svakog r a z u m s k o g rasuđivan ja . Sa svoje s t rane , eros jc princip odnosa, a pošto sam tragao za izrazom odnosnosti , to sc reč eros pr irodno sama ponudila . Ta j izraz nisam ni od koga preuzeo. On potiče iz mog rečnika i u b e s k r a j n o mnogo reči s a m o b j a s n i o šta pod tim p o d r a z u m e v a m , na ime pr inc ip odno­snosti . I z a b r a o sam taj izraz a ne reč " a g a p e " j e r je odnosnosl pr irodna osobina l judske psihe, a agape to ni je . Agape jc veoma specifičan etički p o j a m . K o d erosa nema ničeg sl ičnog. Iz tog razloga naći ćete p o j a m erosa ne samo u staro j k inesko j rel igi j i , nego i u mnogim primit ivnim r e l i g i j a m a .

Cela m o j a ps ihologi ja nasta la je iz neposrednog iskustva sa živim l judima a to se razumlj ivo odnosi i na primenu pojma eros. {Briefe II, str. 82)

(2 ) S a s v i m mi j e j a s n o da s a m o l a m o gde p o s t o j i v i s inska raz l ika vodi s taza života . M e đ u t i m , ne posto j i n ikakva e n e r g i j a gde n e m a p r o t i v n a p o n a , pa se stoga m o r a o pronać i a n t a g o n i z a m za stav svesti. Zaniml j ivo je videti kakvu je ulogu ta kompenzac i ja suprotnosti odigrala u i s tor i j i teor i je neuroze : F r o j d o v a teor i ja je zastupala eros, Adlcrovo shvatan je moć. Logičan antonim za l jubav je mržn ja ili za eros

49

strah ( fobos) , a psihološki jc to žel ja za vlašću. T a m o gde vlada l jubav, nema že l je za v lašću, a gde moć odnese prevagu, tamo nema l jubavi . J e d n o j e S e n k a drugog . O n a j k o s to j i n a s tanoviš tu e r o s a , n j e g o v a kompenzatorska suprotnost izražava se u žudnji za moći . O n a j ko ističe moć, ima svoju kompenzac i ju u erosu. ( G W 7, § 78)

FANTAZIJA

Arhetipski svet slika pojavljuje se u snovima, vizi jama, stvaralačkim procesima kreativnih ljudi i u fantaziji. Dalje, fantazija stoji u vezi sa sećanjima i iskustvima. Dok mi možemo svesno da upravljamo svojim mislima, fantazije imaju sklonost ka prodiranju u svest, pa je mogu u izvesnim prilikama i preplaviti. S druge strane, postoje i svesno vođene fantazije, kao što se to, na primer. događa pri aktivnoj imaginaciji.

Odnosima između Ega i fantazije Jung pridaje veliki značaj, j e r ona svesno razumevanje dopunjava dotad nesvesnim nazorima. Jung pravi razliku između aktivne i pasivne fantazije, pri čemu prva intuitivno opaža nesvesne psihičke sadržaje, dok sc pasivna fantazija podnosi i čoveka "obuzima" u obliku vizija (1). Dalje, Jung razlikuje fantazije individualnog karaktera, koje potiču iz ličnih doživljaja, sećanja i potiskivanja, i transpersonalne fantazije koje proizlaze iz kolektivno nesvesnog. Ove poslednje često sadrže arhetipske slike i mitološke motive. Sledeću razliku čini očigledan i prikriven smisao pojedine fantazije. Trvo predstavlja jasan i konkretan događaj, koji ipak svest mora da protumači. Ona istražuje skriveni smisao i latentno značenje. Naposletku, Jung razume fantaziju i u njenom kauzalnom i u finalnom značenju. U kauzalnom tumačenju fantazije se mogu shvatiti kao psihički simptom koji je prouzrokovan odre-

50

đcnim psihičkim i fiziološkim procesima. Finalna interpretacija vidi

u fantaziji , pre svega, simbole koji upućuju na buduće psihičke

razvojne mogućnosti.

Pored ovih više teorijskih razlika, Jung navodi i brojne

kreativne funkci je . Za Junga, fantazi ja je "na jsmel i j i proizvod

sažimanja svekolikog znanja" (2) , pri čemu se kombinuju osećanja

i misl i , čulni oseti i mogućnost naslućivanja. Ova stvaralačka

uobrazilja izdiže čoveka iznad njegove svakodnevice i ukalupljcnosti (3). (1) Fantaziju. Pod f a n t a z i j o m p o d r a z u m e v a m dve raz l i č i te

s tvar i , n a i m e (1) fantuzmu i (2) imuginativnu deluinosi. Iz moga r a d a proizlazi ono što sam ponekad podrazumcvao pod izrazom fantazi ja . Pod f a n t a z i j o m , k a o fantazmom, r a z u m e m kompleks predstava ko j i se od drugih kompleksa predstava raz l iku je t ime što mu spol ja nc odgovara n ikakvo realno s tan je s tvari . I a k o se fantaz i ja prvobitno može zasnivali na s l ikama sećan ja s tvarno postojećih doživ l ja ja , ipak n jen sadrža j nc odgovara n ikakvo j spol jašn jo j s tvarnost i , nego je samo i bitno ishodište s t v a r a l a č k e duhovne d e l a t n o s l i , ak t ivnos t ili proizvod k o m b i n a c i j e p s i h i č k i h e l e m e n a t a s a e n e r g e t s k i m n a b o j e m . U k o l i k o s e p s i h i č k a energi ja može podvrgnuti samovol jnom usmeren ju , utoliko se i fanta­zi ja može proizvesti svesno i samovol jno, ili kao celina ili, bar, kao deo. U prvom slučaju ona ni je ništa drugo do kombinac i j a svesnih e lementa. Ali je ovaj s luča j znača jan eksper iment samo u ves lačkom i teor i j skom smislu. U s tvarnost i svakodnevnog psihološkog iskustva, fantazi ja je n a j č e š ć e ili i zazvana in tu i t ivn im s t a v o m o č e k i v a n j a ili p r e d s t a v l j a provalu nesvesnih s a d r ž a j a u svest.

M o ž e m o r a z l i k o v a t i aktivne i pasivne f a n t a z i j e ; p r v e su i z a z v a n e i n t u i c i j o m , t j . s t a v o m u s m e r e n i m n a o p a ž a n j e nesvesn ih s a d r ž a j a , pri čemu libido odmah poseda sve elemente ko j i i z r a n j a j u iz nesvcsnog , pa ih a s o c i j a c i j o m p a r a l e l n i h m a t e r i j a l a dovodi na nivo j a s n o s t i i oč ig lcdnost i ; druge se , bez prethodnog i p r o p r a t n o g intui­t ivnog s t a v a , odmah p o j a v l j u j u u oč ig ledno j formi pri p o t p u n o p a ­sivnom stavu spoznajućeg sub jek ta . Ove fantaz i je pr ipada ju psihičkim " a u t o m a t i z m i m a " ( Ž a n e ) . Pas ivne fantazi je mogu se, n a r a v n o , pojavit i samo u relativnoj disoci jnci j i psihe, j e r nj ihova real izaci ja pretpostavl ja da se bi tna količina energi je otrgla svesnoj kontroli i zaposela nesvesne

51

m a t e r i j a l e . T a k o P a v l o v a v iz i j a p r e t p o s t a v l j a da j c on nesvcsno već hr i šćanin , što je bilo nepoznato n jegovom svcsnom p o i m a n j u . Pasivna f a n t a z i j a vodi porek lo od j e d n o g , u odnosu p r e m a svesti suprotnog p r o c e s a u n e s v e s n o m , k o j i p r i b l i ž n o k o n c e n t r i š e u sebi isto to l iko e n e r g i j e kao i svesni stav, pa je stoga i u s tan ju da slomi o tpor ovog drugog.

A k t i v n a f a n t a z i j a , n a p r o t i v , p o s t o j i z a h v a l j u j u ć i n c s a m o j e d n o s t r a n o intenzivnom i suprotnom nesvesnom procesu , nego, isto t a k o , sk lonost i svesnog s tava da p r i h v a t i n a g o v e š t a j e ili f r a g m e n t e relat ivno s labo naglašenih , nesvesnih veza i da ih, a s o c i r a n j e m p a r a ­lelnih e l e m e n a t a , uobl ič i do p o t p u n e oč ig lednost i . K o d akt ivne fan­tazi je , dakle , n i je neizbežno reč o nekom disociranom duševnom s tan ju , nego čak o pozit ivnom učešću svesti. ( G W 6, § 858 ff.)

(2) Ps iha svakodnevno stvara realnost . Tu delatnost nc mogu da označim n ikakvim drugim izrazom sem k a o fantaziju. F a n t a z i j a je i s to t o l i k o o s e ć n n j c k o l i k o i m i s a o , i s to t o l i k o i n t u i t i v n a k o l i k o i s e n z i t i v n a . N e m a n i k a k v e p s i h i č k e f u n k c i j e k o j a u n j o j ne b i b i la n e r a s k i d i v o povezana sa d r u g i m p s i h i č k i m f u n k c i j a m a . O n a sc čas j a v l j a kao p r a s t a r a p o j a v a , čas kao pos lednj i i n a j s m e l i j i proizvod saž imanja svekolikog z n a n j a . Stoga mi se fantazi ja čini kao na j j a sn i j i izraz spec i f i čne ps ih ičke akt ivnost i . O n a j e prvenstveno s t v a r a l a č k a delatnost , iz ko je proističu odgovori na sva pitanja na ko ja se može dati odgovor ; ona jc mati svih mogućnost i , u ko jo j su, kao sve psihološke suprotnost i , živo povezani unutarn j i i spol jašn j i svet. ( G W 6, § 73 , str. 53 f.)

(3) F a n t a z i j a j c , u k r a j n j o j l ini j i , ma jč inska s tvara lačka snaga muškog duha. U k r a j n j o j konsekvenci nikada nismo sebe uzvisili iznad f a n t a z i j e . Z a s i g u r n o p o s t o j e b e z v r e d n e , n e d o v o l j n e , b o l e s n e i neza ­dovol java juće fantaz i j e , č i ju će sterilnu prirodu odmah spoznali svaki čovek obdaren zdravim r a z u m o m , ali je poznalo da pogreške nc mogu dezavuisali normalna os tvaren ja . Ccloki ipno l judsko delo vodi poreklo o d s t v a r a l a č k e f a n t a z i j e . K a k o b i s m o onda smeli d a i m a m o n i s k o miš l j en je o u o b r a z i l j i ? F a n t a z i j a , n a r a v n o , ne prelazi u ludi lo , j e r j c isuviše, duboko i u n u t a r n j e , povezana sa osnovom l judskih i animalnih i n s l i n k a t a . Na i z n e n a đ u j u ć i n a č i n ona uvek dolazi u p r a v o v r e m e . S t v a r a l a č k a d e l a t n o s t m a š t e o s l o b a đ a č o v e k a n j e g o v e s p u t a n o s t i u

5 2

"n iš ta o s i m " i izdiže ga u stanje onoga koji se igra. A čovek j e , kako kaže Ši ler , " s a m o onda kompletan čovek kada se i g r a " . (G\V 16, § 98)

FUNKCIJA INFERIORNOSTI

Prilikom opisivanja psiholoških tipova funkcija (tipologija mišljenja, osećanja, oseta, intuicije) trebalo bi ukazati na to da svaki čovek, po pravilu, poseduje jednu osnovnu funkciju za orijentaciju u životu i dve pomoćne funkcije. Prema tipološkom modelu funkcija inferiornosti (označava se i kao "problemska funkcija") stoji naspram osnovnoj funkciji, pa je zaostala u razvoju zbog njene prenaglašenosti (1). Posto je funkcija manje vrednosti protkana nesvesnim duševnim sadržajima, to ona u slučajevima neuroze lako podleže negativnom delovanju nesvesnog. Dal je , sadržaji funkcije inferiornosti oži­vljavaju i jačaju putem regresije arhaične snage nesvcsnog, jer one nisu priključene na svest, pa to na nju deluje zbunjujućc i desnaiktivno. Cesto je stvar takva da "urođena" ili privilegovana osnovna funkcija dolazi putem našeg sistema obrazovanja do širokih di ferenci jac i ja i razvojnih mogućnosti, a kao posledica toga funkcija inferiornosti se j o š više potiskuje . Jung izričito podseća na to da u dosad zapostavljenoj i nesvesnoj funkciji dremaju upravo individualne vrednosti koje jedinki mogu pomoći u proširenju svesti, ocelotvorenju i u životnoj radosti (2).

(l)Funkcija inferiornosti. Pod f u n k c i j o m n i ž e v r e d n o s t i p o d r a z u m e v a m onu f u n k c i j u k o j a z a o s t a j e u procesu d i f e r e n c i j a c i j e . Naime, kao što iskustvo pokazu je , gotovo da i ni je moguće da neko — zbog n e p o v o l j n i h opšt ih u s l o v a — i s t o v r e m e n o r a z v i j e sve s v o j e psihološke f u n k c i j e . Već soci ja lni zahtevi donose sa sobom to da čovek, prvenstveno i u na jvećem bro ju s luča jeva , n a j s n a ž n i j e di ferencira onu

53

funkci ju za ko ju je ili po prirodi n a j b o l j e osposobl jen ili ko ja mu pruža na je f ikasn i j a sredstva za njegov uspeh u društvu. Veoma često, gotovo r e d o v n o , č o v e k se , m a n j e ili v i še , p o t p u n o i d e n l i f i k u j e sa n a j v i š e p o v l a š ć e n o m i stoga n a j v i š e r a z v i j e n o m f u n k c i j o m . Iz toga n a s t a j u psihološki tipovi.

P o r e d j e d n o s t r a n o s t i p r o c e s a ovog r a z v o j a , j e d n a ili više funkc i j a nužno zaosta ju u razvo ju . Za to se one mogu na pogodan način o b e l e ž i t i k a o " i n f e r i o r n e " , i to u p s i h o l o š k o m , a n i k a k o u p s i h o ­patološkom smislu, j e r ove zaostale funkc i j e n ikako nisu bolesne, nego su samo zaostale u poređenju sa povlašćenom funkc i jom. K a o fenomen, f u n k c i j a niže vrednosti je svesna f u n k c i j a , ali ni je spoznata u n jenom p r a v o m z n a č e n j u . O n a se ponaša kao mnogi potisnuti ili nedovol jno zapaženi sadrža j i koj i su s j e d n e strane svesni a s druge s t rane nesvesni, k a o što čes to ima s l u č a j e v a k a d a nekog č o v e k a p o z n a j e m o p r e m a njegovoj spol jašnoj pojavi , ali stvarno nc znamo k o j e on.- Tako funkci ja niže vrednost i osta je u n o r m a l n i m s luča jevima nesvesna, b a r u svom d e l o v a n j u . N a i m e , u m e r i u k o j o j sc c e l o k u p a n l ib ido pr ivodi po-v l a š ć e n o j f u n k c i j i , f u n k c i j a niže vrednost i s c razv i j a r e g r e s i v n o , t j . v r a ć a se u s v o j e p r e t h o d n e a r h a i č n e s t a d i j u m e , pa j c zbog toga n e k o m p a t i b i l n a sa svesnom i pr iv i l egovanom f u n k c i j o m . A k o neka funkc i j a , ko ja bi n o r m a l n o trebalo da bude svesne pr i rode , pr ipadne nesvesnom, onda i toj funkci j i namen jena specif ična energi ja pripada nesvesnom. J e d n a prirodna funkci ja , kao, na primer, osećanjc , poseduje energ i ju k o j a j o j p r i p a d a od p r i r o d e ; ona j e čvrs to organizovan živ sistem k o j e m sc ni pod kakvim okolnost ima ne može oduzeti n jegova ce lokupna e n e r g i j a .

T i m e što f u n k c i j a niže vrednost i p o s t a j e nesvesna , o s t a t a k n j e n e e n e r g i j e prenosi sc u nesvesno, č ime sc nesvesno oživl java na nepr i rodan nač in . Iz toga nas ta ju fantaz i j e ko je o d g o v a r a j u funkc i j i ko ja se pretvori la u a r h a i č n u . Stoga sc anal i t ičko os lobađan je funkc i j e niže vrednost i iz nesvesnog može desiti samo ako na površinu izbi ju nesvesne sl ike mašte , k o j e je upravo pokrenula ta nesvesna f u n k c i j a . O s v e š ć i v a n j c m ovih f a n t a z i j a i f u n k c i j a niže v r e d n o s t i p o n o v o sc privode svesti i t ime se j o š pruža mogućnost razvo ja . ( G W 6, § 852 f.)

(2) M e đ u t i m , ovaj j ednos t ran i razvoj mora izazvati reakc i ju i izazvaćc j c , j e r pot isnute f u n k c i j e niže vrednost i nc mogu sc besko-

5 4

nnčno iskl jučivati iz saživota i razvo ja . J e d n o m će doći taj t renutak u k o j e m " r a z d v o j e n o s t u u n u t a r n j e m čoveku opet mora bil i o t k l o n j e n a " , kako bi se onom što je razvi jeno dozvolilo da živi. Već sam nngovestio da d i f e r e n c i j a c i j a u k u l t u r n o m r a z v i t k u u k r a j n j o j l in i j i s t v a r a d i s o c i j a c i j u osnovnih f u n k c i j a psihičkog ž ivota , idući donekle iznad d i f e r e n c i r a n j a sposobnosti i zakorač i i juć i u oblast opšteg psihološkog stava uopšte, koj i upravl ja modalitetima upotrebe sposobnosti . Pri tome kul tura ut iče na d i f e r e n c i j a c i j u one f u n k c i j e k o j a od samog rođen ja uživa b o l j u s p o s o b n o s t o b r a z o v a n j a . T a k o j e d a n p o s e d u j e m i s a o n e mogućnos t i , a drugi o s e ć a n j e k o j e d a j e posebne mogućnost i za dal j i r a z v o j . S toga će se on pod naletom kulturnih zahleva u posebnoj meri b a v i t i r a z v o j e m onih m o g u ć n o s t i k o j e su u n j e m u već po p r i r o d i n a r o č i t o p o v o l j n e , o d n o s n o s p o s o b n e z a o b r a z o v a n j e . S p o s o b n o s t o b r a z o v a n j a s v a k a k o ne znač i da bi f u n k c i j a u priori imala p r a v o nasleđivanja posebne sposobnost i , nego ona pretpostavl ja - moglo bi se r e ć i : naprot iv - izvesnu nežnost , labi lnost i sposobnost u o b l i č a v a n j a funkc i je . Stoga se n ikako i ne može uvek najviša individualna vrednost t raži t i i nalazi l i u toj f u n k c i j i , nego možda samo na jv iša kolekt ivna vrednost , ukoliko j c , naime, ta funkci ja razvi jena do nivoa kolektivne vrednosti . Ali , kao S t o j e rečeno, muže se veoma lako dogoditi da među z a n e m a r e n i m f u n k c i j a m a ima mnogo skr ivenih viših indiv idualnih vrednost i , ko je , doduše, imaju manj i z n a č a j za kolektivni život, ali su za to za indiv idua ln i život od n a j v e ć e vrednost i i s toga s a č i n j a v a j u ž ivotne v r e d n o s t i k o j e p o j e d i n c u mogu p o d a r i t i in tenzi te t i lepotu živl jen ja ko je on uzalud očeku je od svoje kolektivne funkc i j e . Doduše, d i ferenc irana funkci ja pruža mu mogućnost kolektivnog b i l i san ja , ali mu ne o m o g u ć u j e zadovol jen je i životne radosti ko je mu može podari l i samo razvoj individualnih vrednosti . ( G W 6, § 109)

IDENTIFIKACIJA

Identifikacija je neprekidni, nesvesni psihički proces, tokom kojeg jedinka prisvaja svojstva i delove ličnosti drugih. Putem tog procesa ne razvija i ne konstituiše se samo čovek u razvoju, nego i svaka odrasla osoba u razvoju i diferencijaciji sopstvene ličnosti. U procesu identifikacije subjekt se izvesno vreme "zaodeva" određenim predmetima i pokušava da bude takav kao što dotični predmeti izgledaju. Identifikacija predstavlja za svakog čoveka neophodan stadijum razvoja na putu ka individuaciji. Identifikacija se najčešće odigrava sa delovima svesti drugog čoveka i/ili jednim od roditelja (1).

U kontekstu četiri orijentacionc funkcije (mišljenje, osećanje, oset, inituicija) Jung ukazuje na to da od osnovnih funkcija čoveka polazi karakterističan uticaj i time vrši tipičnu dispoziciju ličnosti. Identifikacijom sa sasvim određenom profesionalnom ulogom ona se često iznova pojačava, pri čemu, na primer, misaoni tip radi u oblasti humanističkih nauka, što neumitno dovodi do određenih j edno­stranosti (a time se funkcija osećanja zanemaruje ili čak potiskuje). Slično prolaze ljudi koji su orijentisani prema prirodnim naukama sa svojim veoma razvijenim osetnim funkcijama, što često dovodi do zapostavl janja intuici je i sl ikovitog mišl jenja . Nove poteškoće proizlaze za jedinku, na primer, identifikacijom Ega sa Sopstvom. Jedna takva osoba razviće prenaglašeno grandomansko Ja i zbog nesrazmere između Ja i Sopstva podleći će psihičkim smetnjama.

( 1 ) Identifikaciju. P o d i d e n t i f i k a c i j o m se p o d r a z u m e v a psihološki proces pri k o j e m se l ičnost del imično, ili potpuno sama od sebe , disimiliše. Ident i f ikac i j a je o tuđivan je s u b j e k t a od samoga sebe u korist o b j e k t a , u ko j i se s u b j e k t u neku ruku preodeva. Ident i f ikac i ja

56

sa ocem, na primer, znači prakt ično u s v a j a n j e očevih m a n i r a , kao kad bi sin b io i d e n t i č a n sa o c e m , a ne od o c a r a z l i č i t a i n d i v i d u a l n o s t . I d e n t i f i k a c i j a se r a z l i k u j e od imitacije po t o m e što je i d e n t i f i k a c i j a nesvesna imitaciju, dok je sama i m i t a c i j a svesno p o d r a ž a v a n j e . I m i ­t a c i j a p r e d s t a v l j a neizbežno pomoćno sredstvo m l a d a l a č k e l ičnosti u periodu n jenog razvo ja . Ona delu je st imulat ivno sve dok ne poene da služi kao sredstvo pukog komoditeta i t ime ometa razvo j odgovara juće individualne metode. Ident i f ikac i ja može isto tako da bude stimulativna sve dok je individualni put neprohodan . Ali ako se ukaže b o l j a indi­v idua lna m o g u ć n o s t , onda i d e n t i f i k a c i j a m a n i f e s t u j e svoj pa to lošk i k a r a k t e r na ta j način što ona otada posta je prepreka , kao što je ran i j e bi la st imulat ivna i nesvesno noseća . Ona tada delu je d isoc i ra juće tako što se zbog n j e sub jekt cepa na dva u z a j a m n o tuđa dela l ičnosti .

Ident i f ikac i j a se ne odnosi uvek na l ica, nego i na stvari (na pr imer , na neki duhovni pokre t , posao itd.) i na psihološke f u n k c i j e . Š taviše , poslednji slučaj je osobito važan. U tom sluča ju ident i f ikac i ja vodi izgrađivan ju sekundarnog k a r a k t e r a , i to tako što se j e d i n k a sa s v o j o m n a j b o l j o m f u n k c i j o m i d e n t i f i k u j e u to j mer i da se v e l i k i m delom, ili po tpuno , otuđuje od svoje prvobi tne k a r a k t e r n e c r te , zbog čega n jena prava individualnost podleže nesvesnom. Taj slučaj je gotovo prav i lo kod svih l judi sa j e d n o m d i f e r e n c i r a n o m f u n k c i j o m . On j e , š taviše , nužna prolazna tačka na putu individuaci je uopšte . Ident i f i ­k a c i j a sa r o d i t e l j i m a ili n a j b l i ž i m č l a n o v i m a porodice de l imično j e n o r m a l n a s tvar ukol iko se poklapa sa porodičnim identitetom, ko j i a priori postoj i . U tom slučaju preporučl j ivo je ne govoriti o identif ikaci j i , nego o ident i te tu , kao što to odgovara s tan ju s tvar i . Ident i f ikac i j a sa č lanovima porodice raz l iku je se od identiteta po tome što ni je u priori data č in jen ica , nego tek posta je sekundarna ovim procesom. Individua k o j a se r a z v i j a i izlazi iz prvobi tnog porodičnog ident i te ta nai lazi u p r o c e s u svog p r i l a g o đ a v a n j a i r a z v i t k a na n a i z g l e d n e s a v l a d i v u prepreku , pa zbog toga dolazi do gomi lan ja l ibida, k o j i postepeno traži regresivan izlaz. R e g r e s i j o m se ponovo oživl javaju r a n i j a s t a n j a , među k o j i m a je i p o r o d i č n i i d e n t i t e t . T a j r e g r e s i v n o p o n o v o o ž i v l j e n i , a z a p r a v o već gotovo savladani ident i tet , p r e d s t a v l j a ident i f ikac i ju sa č l a n o v i m a porodice . Sve i d e n t i f i k a c i j e sa l i c ima n a s t a j u t im p u t e m .

57

Ident i f ikac i ja uvek ima za cil j da tuđim nač inom ostvari izvesnu koris t ili ukloni neku prepreku ili reši neki zadatak . ( G W 6, § 8 1 9 f.)

IDENTITET

Za razliku od opšteg shvatanja identiteta u smislu da je neko našao ličnu uporednu veličinu i ravnotežu u životu, Jung pod tim podrazumeva nesvesni fenomen kao neraznolikost subjekta od drugih objekata (1) . Za razliku od procesa identifikacije ili upoređivanja sa drugima, identitet govori o istovetnosti. Ona postoji u pozitivnom i negativnom izrazu, budući da se na tome zasnivaju svi socijalni i idealni stavovi, kao i psihopatološki procesi (na primer, ludilo ili masovna histerija). Taj pojam je posebno važan u oblasti razvojne psihologije, da bi se nesvesni identitet deteta mogao shvatiti pomoću nesvesnog njegovih roditelja. Pošto sc dete još ne može razlikovati od roditelja, to ono često opaža nesvesne i potisnute konflikte roditelja i predstavlja ih u svojim simptomima i teškoćama. Zbog nesvesnog identiteta i iz jednačavanja , deca postaju neopravdano nosioci roditeljskih simptoma i odnosnih lica. U svojoj model-predstavi kolektivnog nesvesnog, Jung se upušta i u "porodično stablo" i kolektivnu dušu, koji takode predstavljaju osnovne faktore delovanja u nesvesnom identitetu.

(1) Identitet. O identitetu govorim u slučaju kakve psihološke i s t o v e t n o s t i . I d e n t i t e t j e u v e k n e s v e s t a n f e n o m e n , j e r b i svesna j e ­d n a k o s t uvek p r e t p o s t a v l j a l a svest o dvema s t v a r i m a k o j e su m e đ u sobom j e d n a k e pa , p r e m a tome, i razdva jan je sub jekta i o b j e k t a , a t ime bi fenomen identiteta već bio ukinut. Psihološki identi tet pretpostavl ja v las t i tu nesvesnos t . On j e odl ika p r i m i t i v n o g m e n t a l i t e t a i s t v a r n a osnova " m i s t i č k e p a r t i c i p a c i j e " , k o j a , n a i m e , n i j e ništa drugo nego o s t a t a k p r v o b i t n e ps ihološke nerazl ič i tos t i s u b j e k t a i o b j e k t a , dakle

58

p r i m o r d i j a l n o « nesvesnog s t a n j a . Zat im je on odlika ranog infanti lnog s t a n j a d u h a i , n a p o s l e t k u , i k a r a k t e r i s t i k a n e s v c s n o g u o d r a s l o g kulturnog čoveka, ko je , ukoliko ni je postalo sadrža j svesti, t r a j n o osta je s tan je identi teta sa o b j e k t i m a . Na identitetu sa rodi te l j ima zasniva se identifikacija sa r o d i t e l j i m a ; is to t a k o na n j e m u poč iva m o g u ć n o s t projekcije i introjekcije.

Identitet jc prvenstveno nesvesna identičnost sa ob jekt ima. On n i j e n i k a k v o izjednačavanje, n i k a k v a i d e n t i f i k a c i j a , nego a p r i o r n a j e d n a k o s t , k o j a uopšte n ikada n i j e bi la p r e d m e t svesti . Na identi tetu se z a s n i v a n a i v n a p r e d r a s u d a o j e d n a k o s t i p s i h o l o g i j e j e d n o g a sa ps ihologi jom drugog čoveka , da svugde važe isti motivi , da je ono što je meni p r i j a t n o pr i rodna pr i ja tnost i za drugog, da ono što jc za mene n e m o r a l n o i za drugog m o r a biti nemoralno i td. Na identitetu počiva i opšte raš i rena težnja da čovek želi da na drugome poprat i ono što bi t reba lo da izmeni u sebi s a m o m . Na identi tetu se b a z i r a i mogućnost s u g e s t i j e i p s i h i č k e z a r a z e . V e o m a j a s n o , i d e n t i t e t se p o j a v l j u j e u pato loškim s l u č a j e v i m a , na p r i m e r u p a r a n o i č n o j zabludi odnošen ja , gde se u drugome pretpostavl ja svoj sopstveni subjektivni sadrža j kao nešto r a z u m l j i v o samo po sebi . Ali , identi tet je i mogućnost svesnog k o l e k t i v i z m a , svesnog s o c i j a l n o g s t a v a , k o j i j e u idealu h r i š ć a n s k e l jubavi prema bl ižn jemu našao svoj najviši izraz. (G\V 6, § 821 f.)

IMAGINACIJA, AKTIVNA

Aktivna imaginacija jc važan terapcutski metod jungovske

psihologije, pomoću koje se obraduju duševna raspoloženja i drugi

sadržaji nesvesnog. Za razliku od snevanja, koje se čoveku događa,

kod imaginaci je se Ja aktivno suočava sa unutrašnjim slikama i

fantazi jama. Pomoću nesvesne uobrazi l je može se kakav

nezadovoljavajući san preneti u slike i dalje oblikovati, pri čemu se

on oslikava, prepričava ili zapisuje. Ovaj metod je posebno pogodan

59

za to da se afekt ima i drugim zastrašujućim osećanj ima daju mogućnosti izražavanja u slikama. Na osnovu priloženih citata čitalac može sam da zamisli kako je Jung 1913. godine otkrio ovaj metod. Tri tom, takođe saznajemo koji su sve strahovi i otpori morali da se prcvaziđu da bismo se upustili u ovu aktivnu raspravu sa nesvesnim ( 1 ) . Aktivna imaginaci ja može se dogoditi i u formi pisanja pisama. Jungovo iskustvo pokazuje d a j e zapisivanje često kor isni je od običnog pripovedanja. Kod imaginac i je , sadržaji nesvesnog se personifikuju i sa njima se tako postupa kao da su realni l ikovi ( 2 ) . Važno je ne samo emitovati slike iz sebe , nego i razumevati poruke i sadržaje racionalno urediti i iz svega toga izvući zaključke (3). Naposlctku, još jedno upućivanje na svojstva slikovitih likova koji, po pravilu, ne mogu i ne žele da predstavljaju umetničke forme izražavanja. One često nalikuju prc arhaičnim slikama i imaju primitivan s imbol ičan karakter, j e r potiču iz dubokih s lo jeva nesvesnog.

(1) Da bih pohvatao fantazije koje su me podzemno pokretale, morao sam, tako reći, da uronim u njih. Ne samo da sam protiv toga osećao izvestan otpor, nego sam imao i jako osećanje straha. Bojao sam se gubitka samokontrole i da ću postati plen nesvesnog, a šta to znači, bilo mi je , kao psihijatru, sasvim jasno. Ipak sam sc morao odvažiti da se dočepam tih slika. Važan motiv u tim razmatranjima bila jc okolnost da nisam od svojih pacijenata mogao ništa da očekujem, na šta sc ni sam ne bih smeo usuditi. Izgovor da pored pacijenta stoji pomagač, nisam hteo da prihvatim. Znao sam da takozvani pomagač, l j . ja , nije još poznavao materiju iz svog sopstvenog shvatanja, nego da sam maksimalno posedovao neke teorijske predrasude o tome, čija jc vrednost bila sumnjiva. Pomisao da sc u ovaj avanturistički poduhvat, u koji sam sc upleo, naposlctku ne upuštam sebe radi, već zbog svojih paci jenata, mnogo mi jc pomogla u brojnim kritičnim fazama. (Erinnerungen, str. 182)

(2) Pisao sam, tako reći, jednom delu svog Sopstva koji jc zastupao drugačije stanovište od moje svesti i dobio iznenađujuće i neobične odgovore. Pričinjavao sam se sebi kao pacijent na analizi kod

60

n e k o g ž e n s k o g d u h a ! S v a k e v e č e r i dao bih s e n a p i s a n j e , j e r s a m s m a t r a o da , a k o ne pišem A n i m i , onda ona ne može da shvati m o j e fantazi je . M e đ u t i m , posto jao je j oš j edan razlog mo je savcsnosl i : Anima n i j e m o g l a da p r e o k r e n e ono što jc n a p i s a n o i da od toga i z m i š l j a intr ige. U vezi s t im, postoj i velika razl ika da li se iskl jučivo n a m e r a v a neš to p r i p o v e d a l i ili se to za is ta z a p i s u j e . U svo j im " p i s m i m a " sam pokušao da b u d e m do k r a j a pošten, sledeći pri tom staru grčku m u ­drost : " P r e p u s t i drugom ono što imaš i bićeš p r i h v a ć e n . " O n o o čemu se p r v e n s t v e n o r a d i , to j e r a z l i k o v a n j e i z m e đ u svest i i s a d r ž a j a nesvesnog. Njih moramo tako reći izolovali, a to se na j lakše obavl ja tako što se oni p e r s o n i f i k u j u a potom se iz svesti u s p o s t a v l j a k o n t a k t sa n j i m a . S a m o t a k o m o ž e m o im oduzet i moć , k o j u oni inače vrše n a d svešću. Pošto sadrža j nesvesnog poseduje izvestan stepen autonomi je , to ova tehnika ne s tvara n ikakve posebne poteškoće. Sasvim jc druga s tvar složiti se uopšte sa č in jenicom o autonomi j i nesvesnih s a d r ž a j a . A u p r a v o u tome leži m o g u ć n o s t o p h o đ e n j a sa nesvesnim. (Erinne-ritngen, str. 189 f.)

(3) Veliku pažnju posvećujem tome da razumem svaku sliku i svaki s a d r ž a j , da ga - kol iko je to moguće - rac ionalno klas i f ikujem i prvenstveno ostvarim u životu. To je ono što čovek na jčešće propušta . P u š t a m o s l i k e da sc uzdižu i m o ž d a im se č u d i m o , al i se pri tom zadovol javamo time. Čovek se ne trudi da razume, a kamoli da izvuče et ičke konsekvence . T i m e se priziva negativno dejstvo nesvesnog.

I ona j ko shvata slike u izvesnoj meri , veru je da je sa z n a n j e m g o t o v o i p o d l e ž e o p a s n o j z a b l u d i . J e r o n a j k o s v o j a s a z n a n j a n c p o s m a t r a k a o e t i čku o b a v e z u , upada u p r i n c i p m o ć i . Iz toga mogu nastat i des t rukt ivna de j s tva , k o j a ne samo što r a z a r a j u druge, nego i samog onog ko zna . S l ike nesvcsnog nameću čoveku tešku odgovornost . Nerazumevan je i nedostatak etičke dužnosti l išavaju pos to jan je njegove c e l o v i t o s t i i n e k o m i n d i v i d u a l n o m ž i v o t u d a r u j u m u č a n k a r a k t e r f r a g m e n t a r n o s l i . (Erinnerungen, str. 196)

61

INDIVIDUACIJA

Individuacija jc proces psihičkog sazrevanja i transforma­c i je , ko jem sc u jungovskoj psihologi j i poklanja velika pažnja. Individuacija sc često opisuje i uz pomoć pojmova samoostvarcnja i ocelotvorenja ličnosti. Od mnoštva aspekata individuacije pomenimo najpre proces diferencijacije, "koji ima za cilj razvoj individualne l ičnost i " (1 ) . U najtešnjoj vezi sa tim procesom stoji izrastanje individualnosti iz kolektivnih normi i iz kolektivnih psihičkih struktura. Ovaj individualni put ne vodi u koliziju sa kolektivnom normom, nego do konflikata dolazi samo onda kada se individualne norme proglase opštevažećim (2) .

Za Junga, individuacija predstavlja prirodni psihički proces i model njegovog metoda lečenja. Na izvesnim etapama individuacije dolazi do suočavanja sa Senkom, potom sledi odnos prema duševnim slikama Anime i Animusa i naposletku susret sa Sopstvom kao središtem čitave ličnosti. U individuaciji pomaže i pravilno opho­đenje sa četiri vlastite orijentacione funkcije (mišljenje, osećanje, oset i intuici ja), a posebno kompenzaci ja između osnovne funkcije i inferiorne funkcije, kao i razvoj ove poslednje. U individuaciju i samoostvarenje ubraja se naposletku i konfrontacija sa svim nesve-snim i transpersonalnim "duševnim dominantama".

(1) Individuacija. P o j a m individuaci je igra u našo j psihologi j i važnu ulogu. Indiv iduac i j a jc uopšte proces f o r m i r a n j a i p o s c b l j c n j a p o j e d i n a č n o g b i ća , spec i j a lno razv i tak psihološke individue kao bića k o j e se r a z l i k u j e od opšteg, od kolekt ivne ps ihologi je . S t o g a je indi ­v iduac i ja proces diferencijacije, ko j i ima za cil j razv i tak individualne l i č n o s t i . N u ž n o s t i n d i v i d u a c i j e j c u t o l i k o p r i r o d n a p o j a v a u k o l i k o

62

s p r e č a v a n j e individuaci je pretežnim ili, čak , iskl jučivim n o r m i r a n j e m , s h o d n o k o l e k t i v n i m m e r i l i m a , znač i n a n o š e n j e š te te i n d i v i d u a l n o j životnoj delatnosti . Ali individualnost je već data fizički i f iziološki, pa se, prema tome, izražava i u psihološkom smislu. Stoga znatno ometan je individualnost i p r e d s t a v l j a veš tačko o s a k a ć e n j e . J a s n o j e odmah d a soci ja lna grupa koju čine osakaćene jedinke , nikako nc može biti zdrava i za život t r a j n o osposobl jena inst i tuci ja , j e r samo ona za jednica k o j a je u s tan ju da svoju u n u t r a š n j u kohezi ju i svoje kolekt ivne vrednost i s a č u v a p a r a l e l n o s a m a k s i m a l n o m s l o b o d o m p o j e d i n c a , m o ž e d a očeku je t ra jnu vitalnost. K a k o j e d i n k a ni je samo po jedinačno biće nego p r e t p o s t a v l j a i ko lekt ivne odnose p r e m a sopstvenoj egz is tenc i j i , to i p r o c e s i n d i v i d u a c i j e ne vodi u ruzdruiivunje, nego u s p o s t a v l j a n j u intenzivni je i opšt i je kolekt ivne veze. ( G W 6, § 825)

(2) Individuaci ja se uvek, više ili m a n j e , nalazi u suprotnosti sa kolekt ivnim n o r m a m a , j e r ona znači o d v a j a n j e i d i fe renc i ran je od opšteg i o f o r m l j e n j e posebnog , ali nc tražene posebnos t i , nego pose ­bnost i k o j a je u priori zasnovana na nadarenost i . M e đ u t i m , suprotnost kolekt ivnoj normi samo je prividna, j e r pri tačni jem posmatran ju može se zapaziti da individualno stanovište nije suprotno kolekt ivnoj normi , nego je samo drugačije or i jent isano. Individualni put ne može, zapravo , predstavl jat i suprotnost kolektivnoj normi , j e r bi suprotnost prema n jo j mogla biti s a m o s u p r o t s t a v l j e n a normu. M e đ u t i m , individualni put , z a p r a v o , n i k a d a n i j e n o r m a . N o r m a n a s t a j e i z c e l o k u p n o s t i i n d i ­vidualnih puteva i samo onda ima o p r a v d a n j e svog pos to jan ja i ut ica j na u n a p r e đ i v a n j e života ako uopšte posto je putevi ko j i se, s v remena na v r e m e , or i jent išu prema n e k o j n o r m i . N o r m a ničemu ne služi ako j e n j e n a v a ž n o s t a p s o l u t n a . R e a l a n s u k o b s a k o l e k t i v n o m n o r m o m n a s t a j e samo onda ako se individualan put podiže na nivo n o r m e , što j e u p r a v o n a m e r a e k s t r e m n o g indiv idual izma. Ova n a m e r a j e p a t o ­loškog k a r a k t e r a i sasvim je u kol iz i j i sa ž ivotom. P r e m a tome, ona n e m a n i k a k v e veze s a i n d i v i d u a c i j o m , k o j a , d o d u š e , k o r a č a i n d i ­vidualnom s t ranput icom, te j o j j e baš zbog toga potrebna norma radi o r i j e n t a c i j e prema društvu i zbog uspostavl jan ja neophodnih životnih veza j e d i n k e u društvu. S toga indiv iduac i j a vodi p r i r o d n o m vredno­vanju kolektivnih normi , dok je iskl jučivo kolektivnoj životnoj or i jenta­c i j i n o r m a u sve v e ć o j m e r i s u v i š n a , z b o g čega p r a v a m o r a l n o s t

63

p r o p a d a . Što je jače kolektivno normiranje čoveku, to je veću njegovu individualnu nemoralnost. Individuaci ja sc poklapa sa razvitkom svesti iz prvobi tnog stanja identiteta (vidi Ident i te t ) . S toga individuaci ja znači proš i r ivan je sfere svesti i svesnog psihološkog života. ( G W 6, § 828 )

INFLACIJA

O inflaciji se u analitičkom smislu govori onda kada Ja prekorači ograničenja koja su mu postavljena i suviše zakorači u sferu Sopstva (Selbst). Identifikacijom sa kolektivnim nesvesnim dolazi do prodora arhetipskih sadržaja u Ja. U religioznoj jezičkoj upotrebi to znači da ljudi žele da budu kao Bog. U takvoj nadmenosti nestaje neophodno razlikovanje između Ja i slike Gospodnje, pa dolazi do inflacije Ja. Stoga Jung upozorava na opasnost po Ja od identifikacije sa Sopstvom, odnosno sa slikom Gospodnjom (1).

Psihička stanja inflaci je se , primera radi, ispoljavaju u uobraženosti i u ekstremnim osećanjima posebnosti i odabranosti. Međutim, inflacija može obuhvatati i suprotna osećanja preterane nevrednosti i duboke inferiornosti. Dalje, inflacija se manifestuje u raznim oblicima depresije i manije.

(1) Naduvcna svest uvek je egocentr ična i svesna je samo svoje v las t i t e p r i s u t n o s t i . O n a j e n e s p o s o b n a da uči na osnovu proš los t i , nesposobna da shvati savremena zb ivan ja , nesposobna da izvuče prave z a k l j u č k e za budućnost . O n a se nalazi u s tanju autohipnoze i stoga ne dopušta razgovore sa samom sobom. Stoga je ona upućena na katastrofe k o j e j e , u s luča ju potrebe, u s m r ć u j u . In f lac i ja je na paradoksalan način nesvesnost svesti. T a j s luča j nas ta je onda kada svest preuzima sadrža je nesvesnog, a izgubi sposobnost raz l ikovan ja k o j a jc conditio sine qua non svake svest i . K a d a je sudbina E v r o p e za v r e m e od čet i r i godine odigrala r a t vel ike odvratnost i , rat ko j i niko n i je želeo, onda se, tako

64

reći , niko ni je zapitao ko jc prouzrokovao ra t i n jegov produžetak. Niko ni je položio sebi račun o tome da jc evropski čovek bio spopadnut nečim što ga je l išavalo svakog s lobodnog odluč ivan ja vo l j e . To s u m a n u t o i n e s v e s n o s t a n j e n a s t a v i l o s e u p o r n o sve d o t l e d o k s c E v r o p l j a n i n a j e d a n p u t nisu "uplaši l i svoje sličnosti sa B o g o m " . ( G W 12, § 563 )

INICIJALNI SAN

Pod inicijalnim/uvodnim snom podrazumeva se svaki san koji se sanja prilikom ulaska u novu životnu situaciju ili na nekom novom početku posebne vrste (na primer, na početku obavljanja zanimanja ili studija, u svadbenoj noći, na sredini života itd.). U specijalnom smislu, međutim, inicijalni san posmatramo ovde kao uvodni san na početku analitičkog rada na terapiji. Jung lično i terapeuti koji rade po njegovom metodu, nisu ovaj pojam utvrdili jednoznačno ili ga ograničili na jedan jedini san. Ono što jc posebno i bitno kod uvodnog sna, za razliku od drugih snova, je to što sc ovde izražavaju faktori koji izazivaju neurotična oboljenja ili kompli-kovane životne situacije. Zbog toga uvodni san ima veliki značaj za dijagnostiku, j e r on pomaže u spoznavanju nesvesnih i prikrivenih motiva tih poteškoća. Jung demonstrira značaj uvodnog sna na priloženom primeru, koji je prema njegovim sopstvenim recima sam po sebi razumljiv i bez posebnog znanja u tumačenju snova (1).

Pored dijagnostičkog aspekta u mnogim uvodnim snovima se javlja i izvesna prognostička dimenzija, budući da slike iz snova pomažu da se spoznaju buduće razvojne mogućnosti snevača (2) . S l ično inic i ja lnim iskustvima prvobitnih kultura ili religioznih rituala i simbola (na primer, krštenje, prvo pričešće, konfirmacija i td.) , ko j i dotično l ice uvode u jedno važno životno ili versko

65

iskustvo, tako i inicijalni snovi omogućavaju pojavljivanje osnovnih iskustava i time uvode buduće razvojne mogućnosti.

(1) Snovi , n a i m e in ic i ja ln i snovi , t j . snovi sa samog poče tka l ečcn ja , vr lo često b a c a j u j a s n o svetio na dotični ctiološki važan faktor. Za i lus trac i ju onoga što je rečeno, neka posluži sledeći pr imer .

J e d a n č o v e k n a r u k o v o d e ć e m p o l o ž a j u k o n s u l t o v a o s e s a m n o m . M u č e ga s t rahovan je , nesigurnost , vrtoglavica do p o v r a ć a n j a , ošamućenost , otežano disan je , u k r a t k o : s t a n j e k o j e j e toliko nalik na vis insku bolest da se može p o b r k a t i sa n j o m . P a c i j e n t ima za sobom v e o m a uspešnu k a r i j e r u . S v o j život j c započeo kao m a r l j i v sin s i r o ­mašnog se l j aka i vel ikom marl j ivošću i ta lentom peo se, stepenicu po stepenicu, do rukovodećeg položaja , koj i jc pružao veoma velike izglede za još viši soci ja lni uspon. F a k t i č k i , on je već dosegnuo pravu odskočnu dasku k o j a bi mu omogućila da dogura daleko, da u međuvremenu ni je iznenada došla n jegova neuroza . P a c i j e n t n i j e mogao izbeći da na ovom mestu ne izgovori onu isuviše poznatu frazu k o j a poč in je s tereot ipnim r e c i m a : " I baš sada k a d a . . . " i td. S i m p t o m a t o l o g i j a v is inske bolest i izgleda veoma pogodnom za drast ično predstavl jan je s tvarnog položaja pac i j en ta . O v a j paci jent je is tovremeno donco na konsultaci ju i dva sna iz prethodne noći . Prvi san glasi : "Ponovo sum u mulom selu gde sam rođen. Na ulici stoji nekolicina momaka koji su su mnom išli u Škotu. Ju se pravim da ili uopšte ne poznajem i prolazim pored njih. Onda čujem kuko jedan od njih, pokazujući na mene, kaže: 'Ovaj i ne dolazi često u naše selo'."

Nije potrebna n ikakva interpreta t ivna a k r o b a t i k a da u ovom snu p r o n a đ e m o uput na skroman početak n jegove k a r i j e r e i da shva­timo šta ta na java hoće da kaže. Ona očigledno kaže : " Z a b o r a v l j a š kako si nisko p o č e o . " ( G W 16 , § 296 ff . )

(2) Drugi san glas i : "Nalazim se u velikoj žurbi, jer želim da putujem. Pokušavam du prikupim svoj prtljug i ne naluzim ništa. Vreme leti, voz će uskoro otići. Komično mi polazi za rukom du sakupim ono mulo stvtiri, istrčavum na ulicu i vidim da sam zaboravio fasciklu su vužnim spisima, bez duha trčim nazad u stan, konačno je nuliizim, žutim

jurim na stanicu, uli su teškom mukom idem premu cilju. Nuposletku se, uz krujnje nupore, stropoštuvum na peron du bih video kako voz upravo izluzi iz stanice. Voz se kreće u obliku neobične zmijolike krivulje i veomu

66

je dugačak. Pomislio sum: ako mašinovođa ne puzi i krene punom purom, čim izađe na pravu prugu, onda će zadnji vagoni da iskoče iz šina. Mušinovođa zaista daje pun gus,ju pokušavam da kriknem, zadnji vagoni su se veoma zaljuljali i potom zaista iskliznuli iz šinu. Bilu je to strašna katastrofa. Probudio sam se uplašen."

I ovde ni je potrebna n ikakva muka da shvat imo opis sna. San n a j p r e p r i k a z u j e uzaludnu nervoznu žurbu da bi sc ipak išlo n a p r c d . Pošto mašinovođa tamo naprcd ipak vozi bezobzirno , to pozadi n a s t a j e u kompozic i j i n e r v o z a , l j u l j a n j e i i sk l iznućc . P a c i j e n t je očigledno u sadašn jem periodu svog života dostigao svoj v r h u n a c , a nisko poreklo i napori dugotra jnog u s p i n j a n j a iscrpli su n jegove snage. Treba lo bi da se zadovol j i post ignut im, a umesto toga njegova a m b i c i j a ga tera da l j e , više i gore , gde jc vazduh za n j e g a isuviše razređen i na k o j i on n i j e navikao . S toga ga stiže upozorava juća neuroza . ( G W 16, § 299 ff.)

INKUBACIJA SNA

Pod inkubacijom sna ovde razumemo reakciju usnule duše na važne događaje u životu i na osnovna životna pitanja. Kao što su ljudi u antičko doba, dok su spavali u hramovima, od proricanja putem sna tražili pouku ili isccljcnje (na primer u Epidauru), tako i mnogi savremeni ljudi doživljavaju da se neki problem " iz leže" tokom snevanja. Izvesne podvrste inkubacije sna čine iskustva da se na nerešena pitanja ujutru, prilikom buđenja ili već tokom snevanja, nudi neko rešenje . Mnogi pisci i naučnici potvrđuju kako su usnili kreativne ideje ili čak i sama otkrića (tako je Kckule usnio svoj bcnzolski prsten ili slučajevi u knjizi: Dichter erzahlen ihre Traume, izdavač M. Kiessig).

Kod inkubacije sna duša sc usmerenim pitanjem pre spavanja podstiče na bavljenje dotičnim problemom i da insceniranjem sna i

67

kombinacijom raznih slika i motiva pruži neki šifrovani odgovor. 1 kada slike iz sna najčešće ne prenose nikakva patentna rešenja (što se u nekim prilikama može desiti), ipak te slike i simboli skiciraju bar pravac za rešenje ko je se traži. Onaj ko je na sopstvenim analizama školovan za rad na snu, ko se duže bavi svojim snovima ili je na dužim seminarima o snovima " ležao" na svojim problemima i pitanjima, imaće najčešće drugačija iskustva sa inkubacijom sna nego neko ko iz čiste radoznalosti želi to da uzgred isproba. U mnogim aspektima psihologije sna Jung dodiruje pojam inkubacije sna samo na izgled, kao neki marginalni fenomen. Međutim, onaj k o j e bliže proučavao Jungovu praksu funkcionisanja sna u njegovoj psihoterapiji, otkriće mnoga uputstva koja su duboko povezana za inkubacijom sna. Jung često ohrabruje svoje pacijente, naročito u teškim životnim situacijama ili u neurotičnim zamkama, da paze na snove ili čak da u njima traže odgovor ili putokaz. Kritičari ili ljudi sa malim iskustvom sa snovima ne bi smeli da sa svojim preuranjenim sudom misle da je to vraćanje u arhaične tehnike proricanja ili u primitivna stanja duha. I kad naše Ja predstavlja centralnu instancu za tumačenje naših snova, i onda Selbst zna više, jer ono to crpi iz izvora bića.

INTEGRACIJA

Psihička integracija služi za uspostavljanje ličnog oce -lotvorenja, budući da se odvojeni delovi ličnosti uklapaju u samu ličnost. Integracija je važan korak na putu individuacije i samo-ostvarcnja . Ako razl ič i t i parci jalni aspekti l ičnosti egzistiraju nepovezano, onda može doći do disocijacije ličnosti (razdvajanje i bolno cepanje). Integrativna sposobnost izraz je zdravog i normalnog

68

Ja. Naročito u lečenju neuroza, integracija razdvojenih i potisnutih

sadržaja predstavlja važan proces (1).

U Jungovim spisima pojam integraci je je od funda-

mentalnog značaja u dve sledeće oblasti. S jedne strane je to u

suočavanju sa Scnkom a s druge strane posredi su v išes lo jne

interakcije između svesti i nesvesnog. Jung često govori o integraciji

Scnke kao tamne strane ličnosti. Dok mnogi svoju Scnku projektuju

na druge ili na "društvo" , neuroza najpre dovodi do napora za

integraciju tih snaga. Pored toga, Jung označava integraciju nesve-

snih sadržaja kao "osnovnu operaciju" svoje kompleksne psihologije (2). (1) K o n f r o n t i r a n j e sa a rhe t ipom ili sa nagonom predstav l ja

etički problem prvog reda , č i ju hitnost može da oseti samo ona j ko se n a l a z i p r e d n e m i n o v n o š ć u o d l u č i v a n j a o a s i m i l a c i j i n e s v e s n o g i o integrac i j i svo je l ičnosti . Ova nevol ja snalazi samo onoga ko shvata da ima neurozu ili sa svojom duševnom s i tuac i jom ne sto j i baš n a j b o l j e . Takvih ljudi izvesno ni je mnogo. O n a j ko je u pretežni j o j meri prosečan čovek, u načelu ništa ne shvata a i nema potrebe za ( im, j e r jedini ko j i za is ta može da čini greške , to je veliki a n o n i m u s ko j i sc u o b i č a j e n o označava kao " d r ž a v a " ili " d r u š t v o " . M e đ u t i m , onaj ko zna da nešto od njega zavisi ili da bi b a r trebalo da zavisi, oseća se odgovornim za s v o j e duševno s t a n j e , i to utol iko više ukol iko j a s n i j e vidi k a k a v bi m o r a o bi t i da bi p o s t a o z d r a v i j i , s t a b i l n i j i i p o d o b n i j i . A k o sc on, š tavišc , nalazi na putu as imi lac i j e nesvesnog, onda može biti s iguran da nc može pobeći od teškoća ko je čine neumitnu komponentu njegove pr i rode . O b i č a n čovek ima, naprotiv, pravo prvenstva da bude sasvim nedužan za svoje velike polit ičke i soc i ja lne katas t rofe , u k o j e se upleo č i t a v sve t . N j e g o v z a v r š n i b i l a n s o d g o v a r a t o m e , d o k d r u g i ima m o g u ć n o s t d a p r o n a đ e d u h o v n o s t a n i š t e , c a r s t v o k o j e " n i j e o v o ­z e m a l j s k o " . ( G W 8, § 410 )

(2) I n l e g r i s a n j e nesvesnih s a d r ž a j a u svest, što čini osnovnu o p e r a c i j u k o m p l e k s n e p s i h o l o g i j e , p r e d s t a v l j a utol iko p r i n c i p i j e l n u p r o m e n u ukol iko o d s t r a n j u j e samovlašće sub jek t ivne J a - s v e s t i i n j o j suprots tavl ja nesvesne kolekt ivne s a d r ž a j e . Svest o sebi p o j a v l j u j e se u zavisnosti od dva faktora : prvo od uslova kolektivne, odnosno soci jalne sves t i , i d r u g o , od nesvesnih k o l e k t i v n i h d o m i n a n t i , odnosno a r h e -

69

t ipova. Ovi poslcdnj i r a s p a d a j u se fenomcnološUi u dve k a t e g o r i j e : u nagonsku sferu, s j e d n e s t rane , i arhet ipsku sferu, s druge s t rane . Prva reprezentu je pr i rodne podst i ca je , a druga one dominante k o j e s tupaju u svest k a o opšte i d e j e . I z m e đ u s a d r ž a j a k o l e k t i v n e sves t i , k o j i se p r e d s t a v l j a j u kao opštepr ihvaćene ist ine i onih iz kolekt ivnog nesvc­snog, postoj i suprotnost , k o j a jc toliko izražena da ove poslednje naučna is traživanja i p o s m a t r a n j a i skl jučuju kao potpuno iracionalne i , štaviše, o d b a c u j u ih na neopravdan način k a o besmislene, kao da oni uopšte i ne pos to je . Psihički fenomeni ove vrs te , međut im, posto je . I kada n a m se čine besmis lenim, onda to samo dokazu je da ih ne r a z u m e m o . K a d a je n j ihovo pos to jan je već j e d n o m shvaćeno , onda oni više ne mogu biti prognani iz slike sveta, č a k iako se p o i m a n j e sveta k o j e dominira svešću p o k a ž e n e s p o s o b n i m da s h v a t i f e n o m e n e o k o j i m a j e r e č . S a v e s n o i s t raž ivan je ovih po java u k a z u j e na n j ihov veliki z n a č a j i stoga se ne m o ž e o t r g n u t i s a z n a n j u da i z m e đ u k o l e k t i v n e svest i i k o l e k t i v n o nesvesnog posto j i gotovo nepremost iva suprotnost , u k o j o j s u b j e k t vidi sebe samog. ( G W 8, § 423 )

INTROVERZIJA

In tro verzija je tip zauzetog stava, kod kojeg se interesovanjc

usmerava prvenstveno na unutarduševna zbivanja. Ako je svest

čoveka introvertno usmerena i nosi taj pečat, onda nesvesno deluje

kompenzatorski, dakle ekstraveilno. Oba stava odlikuje temeljno

psihološko držanje čoveka i pokazuju usmerenje psihičke energije

(libido). Sva pažnja i svi odnosi introvertnog čoveka manje su upravljeni

na objekte iz spoljašnje stvarnosti, a više na subjekt i sopstvenu

subjektivnost (1) . Ovaj tip zauzetog stava je relativno utvrđen od

samog rođenja, dok su četiri ori jentacione funkci je vari jabilne

prirode. D o k j e stav po sklonosti dominantan u prvoj polovini života

70

i pomaže čoveku u pronalaženju svog mesta u životu, to bi u drugoj

polovini života trebalo da se razvije i njegov antipod (kao nesvesna

ekstroverzija).

Introvertni tip zauzetog stava bliže jc okarakterisan na

nekim primerima i iskustvima iz neposrednog života (2) . Introvertni

ljudi su ozbiljnog temperamenta i rado se druže sa misaonim ljudima.

Kod kuće i u društvu su tihi, uzdržani i radije slušaju druge umesto

da sami govore. Bo l je se izražavaju pismeno nego usmeno. Više

naginju posmatračkom stavu, nego da aktivno kreiraju život. U

životnoj praksi teško se sreće čista i jednoznačna varijanta ovog tipa,

a najčešće postoje mešoviti tipovi zauzetog stava. (1) Introverzija. In t roverz i ja je o k r e t a n j e libidu ka u n u t a r n j o j

s t r a n i . T i m e j e i z r a ž e n n e g a t i v a n odnos s u b j e k t a p r e m a o b j e k t u . In teresovan je se ne k r e ć e prema o b j e k t u , nego se povlači od njega na s u b j e k t . Neko k o j e in l rover tno nastro jen misli, oseća i dela na način ko j i j a s n o u k a z u j e na to da je s u b j e k t u p r v o m redu mot ivator , dok ob jektu pripada najviše sekundarni z n a č a j . Introverzi ja može imati više intelektualan ili više emotivni karakter , a može se, isto lako , odlikovati i n t u i c i j o m ili i m p r e s i j o m . I n t r o v e r z i j a j c aktivnu a k o s u b j e k t želi izvesnu izo lac i ju od o b j e k t a , a pasivna ako s u b j e k t n i j e u s t a n j u da reakt ivnu snagu ob jek t ivnog l ibida povrat i iznova na o b j e k t . A k o je i n t r o v e r z i j a h a b i l u a l n e p r i r o d e , onda govor imo o introvertnom tipu. ( G W 6, § 8 3 3 )

(2) Nasuprot tome, introverzija k o j a se ne okreće ob jektu nego sub jektu i k o j a se upravo ne or i jenl iše ka o b j e k t u , nc može sc odmah r a z a z n a t i . I n t r o v e r t n a l i č n o s t n i j e , n a i m e , p r c d u s r c l l j i v a , nego j c spremna na stalno povlačen je pred o b j e k t o m . Ona je zatvorena p r e m a s p o l j n j i m z b i v a n j i m a , nc čini ono što i drugi č ine , poseduje izraz i tu o d b o j n o s t prema druženju čim se nađe među većim b r o j e m l judi . Na v e ć i m s k u p o v i m a se oseća u s a m l j e n o i i z g u b l j e n o . U k o l i k o sc više n a v a l j u j e na n j e g a , utoliko on tome pruža veći otpor. N i k a k o ne voli " p r i s u t n o s t " a isto tako malo voli da žarko s a r a đ u j e i podražava . O n o što on č in i , č ini na svoj n a č i n , i s k l j u č u j u ć i i d a l j e s p o l j n j e u l i c a j e . N j e g o v n a s t u p n a g i n j e ka n e s p r e t n o s t i , pa j c s loga č e s t o s p u t a n i događa mu sc da svo jom osornom i m r z o v o l j n o m nepris tupačnošću ili

71

p r c v a z i đ e n o m s u m n j i č a v o š ć u o d b i j a l j u d e . S v o j a d o b r a s v o j s t v a prvenstveno zadržava za sebe i , nc re lko, čini sve da ih pr ikr i j e . Pomalo je nepoverl j iv , svojeglav, često pati od osećan ja niže vrednosti i zato je zavidl j iv . Njegov s trah u odnosu na o b j e k t ne počiva na s t raš l j ivost i , nego na tome što mu se to p r i č i n j a v a u n e g a t i v n o m s v e d u , kao n a ­m e t l j i v o , snažno i č a k u g r o ž a v a j u ć e . S toga on rado n a s l u ć u j e rđave s tvar i , poseduje večiti s t rah , može sebe učiniti smcšnim i po pravilu je l ično veoma osel l j iv , pa se zato o k r u ž u j e ogradom od b o d l j i k a v e žice k o j a je često toliko gusta i neprobo jna da bi i on sam radi j e činio sve drugo nego da sedi iza n j e . U odnosu na svet p r i m e n j u j e j e d a n razuđcn s i s t e m b c z b e d n o s t i k o j i s e s a s t o j i i z s k r u p u l o z n o s t i , p e d a n t e r i j e , š t e d l j i v o s t i , p a ž l j i v o s t i , u z n e m i r e n e s a v e s n o s t i , o p r e z a , m u č n e ko-rektnost i , učtivosli i uvek budne ncpovcrl j ivost i . U n jegovoj slici sveta nedosta ju ružičast i tonovi, j e r on je kr i t ičan i nalazi dlaku u j a j e t u . U n o r m a l n i m okolnost ima on je zabr inut i pesimista, j e r s m a t r a da svet i čovcčanslvo nisu dobri , nego da pr i t i sku ju i gaze po jedinca ko j i se u n j ihovom krilu nikad nc oseća pr ihvaćenim. Ali ni on ne pr ihvata svet, b a r ne n e p o s r e d n o , nego se sve m o r a pre thodno meri t i i vrednovat i p r e m a njegovim kr i t i čk im meri l ima. Naposletku pr ihvata samo ono što iz inače mnogih s u b j e k t i v n i h raz loga može učini l i s v o j i m . ( G W 6, § 1 0 4 6 )

INTUICIJA

U smislu jungovske t ipologi je , intuicija jc opažanje na

nesvesnom putu. Moć naslućivanja daje sposobnost spoznavanja

mogućnosti sadržanih u stvarima i saznanja pozadine određenih

situacija. To je jedna vrsta instinktivnog obuhvatanja celovitog utiska

( 1 ) . Dok se emotivni tipovi, zahvaljujući svom dobro razvijenom

prilagođavanju stvarnosti, mogu pridržavati reda i pravila, intuitivci

se snažnije povode za svojim fantazijama i imaginacijama. Prema

72

tipovima zauzetog stava, razl ikujemo introvertni i ekstrovertni intuitivni tip. Ovaj poslednji primcnjujc svoju moć naslućivanja najčešće uspešno u stvarnosti, pri čemu, na primer, kao poslovni čovek naslućuje šta će doneti uspeh ili kao novinar predoscća aktuelne teme. Svi kreativni ljudi i umetnici stvaraoci poseduju solidno razvi jenu ekstrovertnu intuici ju koja im omogućava ostvarenje unutrašnjih predstava. Kod introvertne intuicije moć naslućivanja je prvenstveno okrenuta ka unutrašnjosti. Ovom tipu pripadaju religiozni proroci i vidovnjaci, kao, na primer, mističari Jakob Berne, Svedenborg i drugi. I šamani naslućuju i osećaju poruke svojih predaka i duhova i saopštavaju ih svome narodu. Introvertna intuicija predstavlja funkciju opažanja radi promena i transformacija u arhetipskom svetu.

Opšte odlike intuitivaca su, između ostalih, sledeće: rado čine nešto fantastično i za to dobijaju iz sveta slika sopstvene duše brojne kreativne ideje. Od literature rado čitaju poeziju i fantastične priče. Kada žele da putuju, kofer pakuju najčešće u poslednjem trenutku, jer im je važnija spontanost od dugoročnog planiranja. I za svoj godišnji odmor ne prave najčešće nikakve čvrste planove, nego slede svoje spontane ideje. Njihove odluke najčešće proizlaze iz trenutnih pomisli. Kod mnogih stvari dobijaju ukupan utisak, dok pojedinosti nc opažaju sa toliko tačnosti.

( I ) Intuiciju (intueri - g l e d a t i , p o s n i a t r a t i ) j u , po m o m s h v a t a n j u , osnovna ps ihološka f u n k c i j a . I n t u i c i j a j e ona ps iho loška funkc i ja k o j a prenosi opažanja nesvesnimputem. Predmet tog opažanja m o ž e b i t i s v e : s p o l j a š n j i i u n u t r a š n j i o b j e k t i ili n j i h o v i s p o j e v i . O s o b i t o s t i n t u i c i j e j e u t o m e što ona n i j e n i č u l n a p e r c e p c i j a , n i o s e ć a n j e , ni i n t e l e k t u a l n i z a k l j u č a k , i a k o se može j a v l j a t i i u t im obl ic ima. K o d intuic i je se izvcstan sadrža j pokazu je kao gotova cel ina, a da n ismo u s tan ju da n a v e d e m o ili p r o n a đ e m o na ko j i je način ta j sadrža j ostvaren. In tu ic i j a je vrsta instinktivnog poiman ja bilo kakvih sndrža ja . K a o i oset, ona je irucionulna čulna f u n k c i j a . Njeni sadrža j i , k a o i s a d r ž a j i o s e t a , i m a j u k a r a k t e r d a t o s t i , n a s u p r o t k a r a k t e r u " i z v e d e n o s l i " , " p r o i z v e d e n o s t i " emot ivnih i mislenih s a d r ž a j a . Z a t o

73

inlui l ivno saznan je ( lobi ja svoj k a r a k t e r pouzdanosti i izvcsnosli , pa je stoga Spinoza mogao da s m a t r a da je "scientiu intuitivu" najviši obl ik s a z n a n j a . Ta osobina je za jednička i intuici j i i percepci j i , č i j a jc Fizička osnova razlog i uzrok n jegove izvcsnosli . Isto tako, izvesnost intuic i je zasn iva se na o d r e đ e n o m p s i h i č k o m s t a n j u s tvar i , ali o s t v a r i v a n j e i pr ipravnost ovoga bili su nesvesni.

I n t u i c i j a se p o j a v l j u j e u subjektivnom ili objektivnom ob l iku . P r v i znač i o p a ž a n j e nesvesnih psihičkih s t a n j a s tvar i k o j a poseduju poglavito sub jekt ivno poreklo , a drugi obl ik je opažan je s tan ja stvari k o j e p o č i v a j u n a s u b l i m i n a l n i m o p a ž a n j i m a n a o b j e k t u i n a n j i m a izazvanim subl iminalnim osećan j ima i mis l ima. Trebalo bi razlikovati konkretne i apstraktne o b l i k e i n t u i c i j e , z a v i s n o od s t e p e n a č u l n o g sudelovan ja . K o n k r e t n a intuic i ja prenosi opažan je k o j e sc odnosi na č i n j e n i č n o s t s t v a r i , a a p s t r a k t n a i n t u i c i j a j e p o s r e d n i k o p a ž a n j a idealnih sas tava . K o n k r e t n a intuic i ja predstavl ja reakt ivan proces , pri čemu ona neposredno proizlazi iz dal ih s tan ja s tvar i . Nasuprot tome, aps t rak tna intuic i ja , baš kao i apstraktni oset, ima potrebu za izvesnim elementom u s m e r e n j a , za vol jom ili n a m e r o m . ( G W 6, § 8 3 4 )

INCEST

Simbolika incesta izražava duboku čežnju čoveka za oce-

lotvorenjem i ponovnim rođenjem. Ne radi se, dakle, o seksualnoj

simbolici i stremljenju ka seksualnom sjedinjavanju sa roditeljskim

delom suprotnog pola, nego je reč o sjedinjavanju sa samim sobom

(1) . Po Jungu, značaj zabrane incesta je u tome da spreči seksualne

pobude prema majci ili ocu i da ujedno inspiriše maštu u njenom

traganju za drugim mogućim rešenjima i simboličnim značenjima

incesta. Dok bi konkretno nerazumevanje seksualne požude dovelo

do kobnih veza i do simbioze između roditelja i dece, dotle simbo-

74

lično razumevanje omogućuje celovit razvitak i otvara lične slobode. Po Jungu, incestna žel ja nagoni čoveka na duhovni preporod i obnovu, koja se ne shvata samo kao psihološki zadatak, nego i kao religiozno iskustvo. Kao primer iz biblijskog predanja pomenimo, radi razumevanja, razgovor Isusa sa starešinom Nikodimom. Kada mu Isus priča o tajni ponovnog rođenja, Nikodim to zamišlja sasvim konkretno i kaže kako bi morao ponovo ući u telo svoje majke i roditi se po drugi put. Onda mu Isus tumači tu simboliku kao duhovno iskustvo, slično onome kako to danas čini terapeut (Jevanđelje po Jovanu, gl. 3) .

Simbolika incesta nije samo modcl-predstava za Junga i muškarce, nego ona važi i za devojke i žene. Slično uvođenju mladića putem njegovih incestnih maštanja u njegovu sopstvenu seksualnost, to se događa i kćeri u njenom erotsko-seksualnom odnošenju prema ocu. Kada otac, nasuprot tome, potiskuje svoje erotske nagone ili je seksualno ravnodušan, onda se kćerka ometa u svom psiho-seksu-alnom razvitku. Zabrana incesta sprečava seksualno iskustvo sa roditeljima (mada se to uvek iznova događa) tako da incestna maštanja dovode do emocionalne stimulacije i time ujedno otvaraju dubinske slojeve duše.

U incesruoznim maštanjima i željama deteta Jung vidi klicu mogućnosti da putem prisne i emocionalne veze sa roditeljima postane svesno svojih sopstvenih seksualnih osećanja. Ovo slično deluje na životne obrasce i kod odraslog čoveka i predstavlja traganje duše za obnovom i ponovnim rođenjem. Pri tom seksualne slike i osećanja pokazuju intenzitet i kvantitet želje za obnovom i sjedinjenjem sa samim sobom (2).

Ono što u Jungovom razumcvanju incesta predstavlja pomoć i novost je to da se psihičkim sjedinjenjem sa dotle neintegrisanim delovima ličnosti omogućuje celovit odnos prema ovim životnim moćima u sebi samom. Ako se čovek vraća u taj životni obrazac, onda njegova duša dospeva u sferu materinskog instinkta i odatle

75

dobija oživl javajuće i stvaralačke impulse. Dok plašl j ivo prena-

glašavanje zabrane incesta može, s j edne strane, da dovede do

intelektualizacije i racionalizacije života, "divlje fantazije o incestu"

žele, s druge strane, baš da spreče "isušivanje" prirode (3) .

Osvešć ivanjc naših incestuoznih maštanja, terapeutska

obrada tih potiskivanja ili, čak, oprezno ophođenje sa sopstvenim

incestnim ožil jcima, predstavljaju mučan, a ujedno i veoma bitan

poduhvat za psiho-seksualni razvitak i za susretanje sa dnom

sopstvene duše. ( 1 ) I n c e s t s i m b o l i z u j e s j e d i n j a v a n j e s a v l a s t i t i m b i ć e m ,

individuaci ja ili ostvarenje Sopslva i ima, zbog visokog vitalnog znača ja ovih p o s l e d n j i h , p r i g o d n u , gotovo n e p r i j a t n u f a s c i n a c i j u a k o nc u b r u t a l n o j s tvarnost i , onda b a r u psihičkim zb ivan j ima pod kontro lom nesvesnog, kao što je dobro poznato svim znalc ima psihopatologi je . Iz toga razloga, a ne možda zbog incestnih s luča jeva, prabogovi su gotovo u v e k r a đ a l i p u t e m i n c e s t a . I n c e s t p r e d s t a v l j a j e d n o s t a v n o s t e p e n s j e d i n j a v a n j a iste vrste ko je neposredno sledi pra ide ju samooplođen ja . (G\V 16 , § 4 1 9 )

( 2 ) P o s t o j a n j e i n c e s t u o z n o g a s p e k t a n e z n a č i s a m o i n t e ­lektualnu poteškoću, nego i afektivno otežavanje terapeutske s i tuaci je . U tom s e a s p e k t u , n a i m e , k r i j u n a j t a j a n s t v e n i j a , n a j m u č n i j a , n a j ­s n a ž n i j a , n a j n e ž n i j a , n a j s t i d l j i v i j a , n a j p l a š l j i v i j a , n a j i š č a š e n i j a , n n j n e m o r a l n i j a i , u j edno , na j sve t i j a osećan ja ko ja obl iku ju neopisivo i n e o b j a š n j i v o obi l je l judskih odnosa i f o r m i r a j u ih snagom pr inude . Poput pipaka oklopoda, oni sc nevidl j ivo o b a v i j a j u oko roditel ja i deee i p u t e m t r a n s f e r a oko I c k a r a i p a c i j e n t a . Ta p r i n u d a se o č i t u j e u neodol j ivost i i upornost i neurot ičnog s imptoma i u o č a j n i č k i dav l j e -n i č k o m h v a t a n j u z a i n f a n t i l n i svet ili z a l e k a r a . R e č " s u m a n u t o s l " n e n a d m a š n o k a r a k t e r i š e to s tan je . ( G W 16, § 371 )

(3) Zas igurno jc bl isko pretpostavit i da jc zgodni je j e d n o tako veoma kompl ikovano pi tan je prebaci t i u neku drugu oblast i tamo ga predstavit i k a o rešenu stvar. Ali j e d n o takvo o b j a š n j e n j e je ipak isuviše j e d n o s t a v n o i psihološki pogrešno, kad bi se mora lo pretpostavit i da je taj problem k a o takav već j e d n o m svesno postavl jen, ocenjen kao težak i zato prebačen na neku drugu osnovu. Takav zahvat odgovara savrc -

76

lučnim r a z m i š l j a n j i m a , ali ne duhu daleke prošlosti , a i nema nikakvih is tori jskih dokaza za slične neurot ične operac i je . Štaviše, svi dokumenti g o v o r e u p r i l o g t o m e da se ta j p r o b l e m u v e k j a v l j a o i zvan n a m a poznatog ps ihičkog sveta . To je bi lo sveto v e n č a n j e bogova , mist ični prerogativ vladalaca , sveštenički ritual i td. R e č je o arhet ipu kolektivno nesvesnog ko j i je ras tućom svešću vršio sve veći ul ica j na život svesti. Danas se svakako čini da je c rkvena alegorika o mladoženj i i nevesti , a da nc govor imo o sasvim zas tare lom s j e d i n j a v a n j u a l h e m i j e , tol iko izbledela da se po jam incesta još samo može sresti u kr iminal is t ic i i u seksualnoj psihopatologiji . Fro jdovo otkriće tzv. "Edipovog kompleksa" , p o s e b n o g p r o b l e m a i n c e s t a u o p š t e i n j e g o v e s a s v i m u n i v e r z a l n e r a s p r o s t r a n j e n o s t i , reakt iviralo je s taru prob lemat iku , ali zasad samo za lekare k o j i se z a n i m a j u za psihologi ju . ( G W 14/1, § 104)

ISCELJENJE

Iako pojam isceljenja nije jungovske prirode, uvrstio sam ga ovde zbog toga što o dubokom razumevanju terapije i isceljenja Jung ima da kaže bitne stvari. Za proces psihičkog ozdravl jenja od fundamentalnog značaja je ne samo odnos poverenja između pacijenta i terapeuta (transfer), nego i transpersonalno zbivanje, u kojem sputani i neurotični čovek iznova nalazi priključak na svoje korene i spoznaje lekovite moći arhetipskih sl ika. Uz pomoć terapeuta, njegovo uživljavanje i tumačenje pacijentu omogućuju da se suoči sa svojim strahotvomim osećanjima i traumatskim komple­ksima, oživljavajući ih ponovo i uredujući njihovu psihodinamiku ( 1 ) . U ovom višeslo jnom procesu terapeut ne srne da pacijentu nameće svoje kurativne namere i uverenja, nego mora poštovati i prihvatati razvojne mogućnosti pacijenta. U procesu iscel jenja i ozdravljenja arhetipske slike i mitološke predstave pomažu da se

77

"pokrene unutrašnjost čovekova" da bi integrisala lekovite moći iz

duševne dubine (2) . Za psihičko ocelotvorenje bitno je ne samo da

se pomenute životne energije opaze i prihvate nego i da doprinesu

fundamentalnoj promeni života (3). Kada pacijent posle dugotrajnih

napora otkrije i realizuje prikriveni smisao neurotskog simptoma,

onda je to često neodrživo i besmisleno. Za proces ozdravljenja bitni

su i slike, simboli i mitske predstave, jer se povezuju sa duševnom

dubinom i time omogućuju novu orijentaciju.

(1) K a d a b i lekovito dc jsrvo zavisi lo j e d i n o od p o n a v l j a n j a doživ l ja ja , onda bi sc a b r c a k c i j a pac i jenta mogla izvršiti sasvim sama, takoreći kao vežba. N j e m u nc bi bio potreban niko ko ćc sedeti preko puta i pr imat i n jegove a fekte . I n t e r v e n c i j a l e k a r a je apsolutno neop­hodna i bez dal jega je vidl j ivo šta za pac i jenta znači kada može da svoj d o ž i v l j a j p o v e r i j e d n o m s a o s e ć a j n o m l e k a r u p u n o m r a z u m c v a n j a . Njegova svest nalazi u lekaru moralni oslonac protiv a fekta njegovog t r a u m a t s k o g kompleksa ko j i ne može da savlada. On više n i j e sam u borbi protiv tih e lementarnih sila, nego je tu čovek kome on nudi svoje poveren je , čovek koji mu drži s i ranu i l ime mu pruža moralnu podršku k o j a mu je potrebna za suzbi jan je t i rani je nekonlrol isanih emoc i j a . Na taj način j a č a njegova svest dok ne smogne snage da inlegrišc kompleks i da k o n a č n o savlada afekt . ( G W 16, § 2 7 0 )

(2) Izgleda k a o da proces o z d r a v l j e n j a lc snage mobil išc za svoje svrhe. Mitske predstave zadiru sa svojom sopslvcnom simbol ikom u dubinu l judske duše, u is tori jske temel je , gde naš razum, vol ja i dobra n a m e r n n i k a d a nc dosežu, j e r one pot i ču i iz onih d u b i n a i govore j e z i k o m koj i naš današnj i razum, doduše, nc razume, ali k o j i , takoreć i , " p o k r e ć e unutrašn jost čoveka" . Dakle , ono što bi nas moglo uplašiti kao regres i ja , više je reculerpour mieu.v suuler, p r i k u p l j a n j e i integr isan je snaga, k o j e (okom razvoja uspostavl ja ju novi poredak .

Neuroza na ovom stepenu predstavl ja čistu duševnu p a t n j u , ko jo j se ni je moglo prići uobiča jenim racionalnim metodima. Stoga ni je mali bro j psihoterapeuta koji u k r a j n j o j l ini j i , kada sc pokidaju sve niti , p r i b e g a v a j u j e d n o j od poznatih rel igi ja ili konfes i j a . Ni je moj o b i č a j da ismevam takva n a s t o j a n j a . Štaviše , m o r a m istaći da sc ona temel je

78

na veoma ispravnom inst inktu, ako današn je religi je još uvek poseduju žive ostatke mitskog doba . ( G W 16 , § 19)

( 3 ) Z a o b j e k t i v n o r a z u m c v a n j e n j e g o v e b o l e s t i i za u s p o s t a v l j a n j e l j u d s k o g o d n o s a p o t r e b n o j c z n a n j e , i t o n e č i s t o medic insko znan je k o j e se odnosi na ograničeno p o d r u č j e , nego š iroko poznavan je svih aspekata l judske duše. Tre tman mora da postigne više od prostog r a z r e š e n j a s tarog bolesnog s t a v a ; on m o r a da dovede do zauz iman ja novog stava ko j i je zdrav i vitalan. Za to je često potrebna temel j i t a p r o m e n a s h v a t a n j a ž ivota . P a c i j e n t ne t reba samo da bude sposoban da shvati uzrok i poreklo svoje neuroze, već m o r a da sagleda ci l j k o j e m teži. O n o bolesno u n jemu ne može se j ednostavno odbacit i kao s t rano telo a da se čovek istovremeno nc izloži opasnosti r a z a r a n j a n e č e g b i t n o g , što t a k o đ e t r e b a da ž iv i . Naš z a d a t a k n i j e da n e š t o uništ imo, nego bismo trebali da negujemo i održavamo ono što želi da ras te , sve dok ono ne bude moglo da igra svoju ulogu u celini duše. (G\V 1 6 , § 293 )

JA (JA-KOMPLEKS)

Ja , odnosno Ja-kompleks, čini, kao centar svesti , samo isečak i dco celokupne ličnosti. "Ja-komplcks je sadržaj svesti baš kao i uslov svesti, jer psihički element mi je svestan ukoliko sc odnosi na Ja-kompleks" (1) . Jung govori o Ja-kompleksu da bi naznačio mnoštvo duševnih elemenata i funkcija ko je su sadržane u ovom parcijalnom kompleksu integralne ličnosti. Dok Sopstvo (Selbst) obuhvata celinu ljudskog bića i duše, Ja/Ego je vezivni faktor svesti, budući da on koordinira slike iz sećanja i čulne funkcije i upravlja njima (2). Ego je nadležan za očuvanje ličnosti i njenog kontinuiteta i za lični identitet. Ego obavlja i proveru stvarnosti oko nas i u nama. U Ja-kompleksu opažamo suprotnosti i tenzi je između svesti i

79

nesvesnog. Ja pokušava da neprekidno asimilira nesvesne sadržaje

i da ih prenese u spoznajne mogućnost i svesti. Dal j e , Ego je

povezujući faktor i posrednik u odnosu na Senku i duševne slike kao

što su Animus i Anima. Ako se izjednače Ja i Sopstvo i ako Ja ostane

povezano sa Sopstvom u prvobitnom i nesvesnom identitetu, onda

dolazi do inflacije svesti i poteškoća u prilagodavanju stvarnosti. Zato

bi Ja trebalo da, po Jungu, stalno stoj i u kompenzatorskoj

(dopunjavajućoj) funkciji prema Sopstvu. Procesi samoregulacije

celokupne psihe mogu se realizovati povećanom samospoznajom.

Time se popravljaju mogućnosti odnosa sa bližnjima i sa svetom, j er

jedinkom više ne upravljaju njeni nesvesni kompleksi i motivacije. (1) Pod p o j m o m Ja podrazumevam kompleks predstava ko j i

č in i s r e d i š t e p o l j a m o j e sves t i i za k o j i mi se č in i da i m a ve l ik i kont inui tet i identitet sa samim sobom. Stoga govorim o Ja-kompleksu. J a - k o m p l e k s je ne samo sadrža j svesti, nego i uslov svesti, j e r svesnost je za mene psihički element ukoliko je vezan za J a - k o m p l c k s . Ali ukoliko j e J a - k o m p l e k s samo c e n t a r m o j e svest i , on onda n i j e ident i čan sa celinom moje psihe, nego je samo kompleks među drugim kompleksima. Stoga pravim razliku između Ju i Sopstvu (Selbst ) , ukoliko je Ja sub jekt mo je svesti , a Sopstvo s u b j e k t mo je ce lokupne, dakle i nesvesne, psihe. U tom smis lu S o p s t v o bi b i la j e d n a ( i d e a l n a ) v e l i č i n a k o j a u sebi obuhvata J a . ( G W 6 , § 810 )

(2) Sves t b i t ime, k a o odnos p r e m a J a , mogla biti dovol jno r a z u m l j i v a . M e đ u t i m , kr i t i čna tačka j c J a . Š l a t reba p o d r a z u m c v a l i pod p o j m o m J a ? Uz svo jedinstvo Ja reč j e , očigledno, o j e d n o j k r a j n j e r a z n o v r s n o k o m p o n o v a n o j ve l ič in i . O n o poč iva n a o d s l i k a v a n j i m a čulnih f u n k c i j a , k o j e prenose n a d r a ž a j e iznutra i spol ja , da l je počiva na o g r o m n o m nagomilavan ju slika protekl ih z b i v a n j a . Svi ovi veoma različit i sastavni delovi ima ju potrebu za snažnom kohezionom silom a k a o takvu smo spoznali svest. T i m e se svest čini neophodnim uslovom posto jan ja J a . . . Ovo poimanje Ja kao spoja duševnih elemenata vodi nas logično ka pi tan ju o tome da l i jc Ja cent ra lna slika, odnosno iskl jučivi zastupnik celokupnog l judskog bića . Da li Ja u k l j u č u j e i u sebi izražava sve s a d r ž a j e i f u n k c i j e ? Na to pi tan je m o r a m o dati negativan odgovor. J a - s v e s t j e s t e kompleks ko j i nc obuhvata celinu l judskog b i ć a : ona je

80

prvenstveno zaboravi la mnogo više nego što zna. Ona je daleko više čula i videla i n ikada toga n i je bila svesna. Misli nasta ju s one s t rane njegove svesti , šta više, one su sasvim pr ipravne , a ona ništa ne zna o lome. O neverovatno važnoj regulaci j i unutrašn j ih telesnih procesa , čemu služi s impatični nervni sistem, Ja ima jedva nekakvu bledu predstavu. O n o što Ja u sebi shvata , možda jc n a j m a n j i deo onoga što bi k o m p l e t n a svest m o r a l a obuhvat i t i . ( G W 8, § 611 ff . )

KATOLICIZAM

Iako je Jung bio protestant, imao je duboko razumevanje za katolicizam. U svojim značajnim religiozno-psihološkim radovima o misi (1) i ispovesti, Jung jc pokazao kako ovi religiozni rituali i simboli mogu da utiču na duševni život čoveka. Čak se pretpostavlja da katoličke verske forme posebno obuhvataju nesvesno u čoveka. U to se, na primer, ubraja veoma razvijen svet dogmatskih i religioznih predstava katol ic izma, koj i pomaže u struktuiranju nesvesnih duševnih sila (2). I u praksi njegove psihoterapije, Jungu je pomagalo da u lečenju katolika - u kompleksnim procesima transfera - prenese sliku oca na papu. Sl ično ponašanje beležimo i kod projekci je i prenošenja slike majke na Bogorodicu. Jung dalje smatra da reli­giozna orijentacija čoveka i njegov pogled na svet imaju bitan značaj za psihičko zdravlje i za unutarnju duševnu ravnotežu. Naposletku još sledi zanimljivo pitanje da li religioznost pojačava komplekse nesvesnog. Prema jednom istraživanju u S A D , koje Jung smatra verifikovanim preko njegovih pacijenata iz svih religija i konfesija, najveći je broj kompleksa kod Jevrcja, zatim slede protestanti, a tek se na trećem mestu nalaze katolici. Ovo se, između ostalog, svodi na pomažuću i olakšavajuću funkciju ispovesti i na spasenje u veri. Pošto

8!

je navedeno istraživanje već starijeg datuma, želeo bih, dopune radi, da ukazem ukratko na jedno sopstveno istraživanje, prema kojem je psihoneurotizam katolika u poređenju sa protestantima u najvećem broju pitanja nešto veći (up. II . Hark: Religiose Neurosen, Stuttgart 1984, str. 276) .

(1) Živi p r i m e r d r a m e sa b ib l i j sk im motivima, k o j a predsta ­vl ja t r a j a n j e i m e n j a n j e života, j es te misa, katol ičko bogosluženjc . K a d a p o s m a t r a m o publ iku za v r e m e svete s lužbe, onda možemo videti sve s t e p e n e — od r a v n o d u š n o g i f o r m a l n o g p r i s u s t v a , pa do d u b o k e potresenost i . G r u p e m u š k a r a c a ko je sc za vreme mise nalaze u blizini izlaza, vode s vako ja ke svetovne razgovore, krs te sc sasvim mehanički i s t o j e l e ž e r n o i , u p r k o s s v o j o j n e p a ž n j i , u č e s t v u j u i p a k u s v e t o m bogos lužen ju , i to svoj im običnim pr isustvom u pros tor i j i i s p u n j e n o j milošću. Tokom mise vrši sc vansvelovni i nesavremeni akt žr tvovan ja Hr is ta , i On vaskrsava u izmenjenom sadrža ju . Ri tualna s m r t žrtve ni je p o n a v l j a n j e i s t o r i j s k o g d o g a đ a j a , nego je to prvi i j e d i n s t v e n , večni p r o c e s . S t o g a j e d o ž i v l j a j mise u č e š ć e u o n o s t r a n o s t i ž i v o t a k o j a preskače sve ograde prostora i vremena . ( G W 9/1, § 209 )

( 2 ) N a s u p r o t t o m e , s u p t i l n i j a j c s i t u a c i j a n a k a t o l i č k o m područ ju . Tamo prvenstveno postoj i ritual sa sakra lnom r a d n j o m ko ja predočava živo događan je arhet ipskog smisla i time neposredno utiče na nesvesno. Ko bi se, na primer , mogao oteti utisku bogosluženja kada on n jemu prisustvuje samo sa min imumom r a z u m e v a n j a ? Pored toga, K a t o l i č k a c rkva ima instituci ju ispovesti i " d u š e b r i ž n i k a " , ko je su od n a j v e ć e g p r a k t i č n o g z n a č a j a a k o t e d e l a t n o s t i o b a v l j a j u p o g o d n e l i č n o s t i . N a ž a l o s t , v e l i k a j c š te ta što t o n i j e u v e k s l u č a j . T r e ć e , Kato l i čka crkva posedujc j e d a n veoma razuđen i š i rok svet dogmatskih predstava ko j i bogatstvu likova nesvesnog pruža dostojnu osnovu i time izvesnim ž ivotnim i s t i n a m a , sa k o j i m a bi svest t r e b a l o da jc u vezi , d a r u j e očigledan izraz. Verovan je katol ika ni je bo l j e ili j a č e nego kod protes tanta . Ali čovek, bez br ige o slabosti svoje vere , putem katol ičke forme , biva nesvesno obuzet. Iskočivši j e d n o m iz te forme, on često lako s k r e ć e u fanat i čn i a te izam, što posebno m o ž e m o srest i u r o m a n s k i m z e m l j a m a . ( G W 11 , § 2 8 5 , str. 207)

82

KOMPENZACIJA

Pod kompenzacijom shvata se neprekidan psihički proces ujednačavanja i uravnoteženja između svesti i nesvesnog, koji služi očuvanju zdravlja i l ične uravnoteženosti . Nesvesno se ponaša kompenzatorski prema svesti, pri čemu ono, na primer, u snovima čini svesnim one delove ličnosti ko j i su dotle bili nezapaženi i nesvesni. Putem kompenzatorske funkcije duše i snevanja, nepre­kidno se spajaju dva psihička sveta koji se mogu uporediti sa mostom koji omogućuje povezivanje sa drugom obalom. To je ujedno i slika za funkciju simbola, posebno simbolotvorne funkcije duše. Pa ipak, ova kompenzatorska funkcija simbola može samo onda biti dclo-tvorna kada Ego shvati i prizna simbole i putem neprekidnog procesa ih integrišc u svesni život. Za razliku od Adlera, koji ovaj pojam ograničava prvenstveno na izglađivanje osećanja inferiornosti, Jung shvata kompenzaciju kao "opšte funkcionalno izjednačavanje, kao samoregulaciju psihičkog aparata" (1).

Dok se svest i Ego čoveka jednim delom ponašaju, pre svega, probirljivo, budući da se iz mnoštva podsticaja i utisaka vrši izbor i sređivanje, postoji u psihičkom sistemu i drugi deo i tako­zvana kompenzatorska funkcija. Jung upoređuje kompenzaciju kao samoregulišući sistem psihe sa neprekidnim procesima uravno-težavanja telesnih funkci ja . K o m p e n z a c i j a se n a j č e š ć e odvija autonomno i nesvesnim putevima, ali kod psihičkih obol jenja i neurotskih smetnji taj proces samoregulacije je poremećen, pri čemu negativni kompleksi preplavljuju svest i eliminišu upravljačku funkciju Ega (kao, na primer, kod psihoze) (2).

83

U č e n j e o kompenzaci j i jc posebno važno i ima funda­

mentalni značaj za tumačenje snova, j e r se snovi odnose

kompenzatorski prema svesti. Kompenzaci ja nije samo unutarnji

duševni proces uravnoteženja kod jedinke, nego se odvija neprekidno

u transferu između analitičara i pacijenta, pri čemu terapeut pomaže

pacijentu u prevazilaženju njegovih bolesnih disocijacija i duševnog

rascepa i u nalaženju celovitog doživljavanja. Učenje o kompenzaciji

nije samo u individualnoj i psihološkoj sferi koristan model razu-

mevanja, nego služi i za tumačenje društvenih, političkih i religioznih

zbivanja. Kada, na primer, u jednoj istorijskoj epohi preovlađuje

preterana jednostranost, onda klatno, kao kod zidnog časovnika,

udara na suprotnu stranu i uvodi time uravnotežujuće i istorijski

neophodno suprotno kretanje. (1 ) Kompenzaciju z n a č i izjednučenje ili nadopunu. P o j a m

k o m p e n z a c i j e uveo j c , z a p r a v o , A d l c r u p s i h o l o g i j u n e u r o z a . Pod k o m p e n z a c i j o m o n s m a t r a f u n k c i o n a l n o i z j e d n a č a v a n j e o s e ć a n j a infer iornost i uz pomoć jednog kompenzatorskog psihološkog s is tema, s l i čno k o m p e n z a t o r s k o m o r g a n s k o m r a z v o j u kod o r g a n s k e i n f e r i ­o r n o s t i . . . O s e ć a n j e niže vrednost i kod n c u r o t i č a r a , k o j e po A d l e r u e t i o l o š k i o d g o v a r a o r g a n s k o j i n f e r i o r n o s t i , d a j e p o v o d a z a j e d n u " p o m o ć n u k o n s t r u k c i j u " , upravo za k o m p e n z a c i j u k o j a se sasto j i u uspostavl jan ju j e d n e f ikc i je ko ja bi t rebalo da u jednačava infer iornost . F i k c i j a i " f ik t ivna l in i ja v o d i l j a " preds tav l j a ju psihološki sistem koj i teži da i n f e r i o r n o s t p r e o b r a z i u s u p e r i o r n o s t . U ovom shvata nj u je z n a č a j n a iskustveno neosporna egzistenci ja kompenzatorske funkci je u oblasti psiholoških procesa . O n a odgovara sl ičnoj funkc i j i u f iziološkoj oblast i , s a m o u p r a v l j a n j u ili samoregulac i j i organizma.

D o k A d l c r s v o j p o j a m k o m p e n z a c i j e o g r a n i č a v a n a i z j e ­d n a č a v a n j e o s e ć a n j a i n f e r i o r n o s t i , j a p o j a m k o m p e n z a c i j e s h v a t a m uopšte kao funkcionalno u jednačavan je , kao samoregul isan je psihičkog a p a r a t a . U tom smislu shvatam akt ivnost nesvesnog kao u j e d n a č e n j e j ednos t ranos t i opšteg stava proizvedenog pomoću funkc i j e svesti. ( G W 6, § 839)

(2) Osnovna zabluda u odnosu na suštinu nesvesnog je vero-vatno ta da posto j i opšte shvatan je da su njegovi sadrža j i j ednoznačni

84

i sa n e p r o m e n l j i v i m p r e d z n a k o m . O v a k v o s h v a t a n j e jc po mom ne­k o m p e t e n t n o m miš l j en ju isuvišc naivno. Duša j c , kao samoregul išući sistem, izbalansirana kao život tela. Svi ekscesni procesi dobi ja ju odmah i nužno svoju kompenzac i ju - bez n je ne bi bilo ni n o r m a l n e razmene m a t e r i j a ni n o r m a l n e psihe. U tom smislu učenje u kompenzaciji može se proglasit i za osnovno pravilo psihičkog ponašan ja uopšte . P r e m a l o o v d e pro izvodi prev iše t a m o . T a k o j e i z m e đ u svesnog i n e s v e s n o g uspostavl jen kompenzatorski odnos. To je j e d n o od n a j b o l j e potvrđenih pravi la za t u m a č e n j e snova. U p r a k t i č n o m tumačen ju snova možemo uvek, uz izvesnu korist , postaviti p i tan je : ko j i svesni stav se kompenzira putem s n a ?

K o m p e n z a c i j a , po pravilu, n i je čisto i luzorno ispunjen je že l j a , nego je č in jenica ko ja posta je faktom utoliko ukoliko se više pot iskuje . Žeđ, kao što je poznato, ne pres ta je t ime što ćemo je potiskivati . Stoga bi sadrža j snova trebalo uzeti ozbil jno kao č in jenično s tan je i kao takvo ga prihvat i t i u svesni stav k a o f a k t o r saudlučivanja . A k o se to ne učini , onda se uporno osta je baš pri onom ekscentr ičnom svcsnoni stavu ko j i j e prouzrokovao nesvesnu kompenzac i ju . Nemoguće j e sagledati k a k o onda doći do ispravnog suda o sebi samom i do izbalansiranog vođenja života. (G\V 16, § 3 3 0 f.)

KOMPENZATORSKI SNOVI

Kao što svest i nesvesno pokušavaju da se trajno izjednače

u neprekidnim procesima samoregulacije psihe, tako i snovi (San)

imaju u tim procesima kompenzatorsku funkciju. Mnogi snovi delaju

na ujednačavanju i nadopunjavanju svesne životne situacije. Sva

osećanja, misli, raspoloženja, želje itd., koji u svesnom životu ne

dobijaju zadovoljavajuće predstavljanje i značaj, mogu se pojaviti u

snu i time nas podsetiti na nove, celovite životne mogućnosti. Čini

se da naša duša iz snova više vidi i više zna nego naš Ego i naša svest.

85

Jung ukazuje na to da kompenzatorska funkcija snova nije često dovoljno očigledna i da su za njeno spoznavanje potrebni posebna pažnja i obrazovanje (1). Kompenzatorski snovi mogu imati nekom prilikom i opominjući značaj, kao što to Jung demonstrira na jednom primeru (2) .

(1) Đa bismo izgradili pr i laz snu, postavl jamo hipotezu da on služi u svrhu k o m p e n z a c i j e . To je j e d a n vrlo opšti i š i rok postulat . On znači da san s m a t r a m o n o r m a l n i m psihičkim fenomenom koj i u svest prenosi nesvesne reakc i j e i spontane impulse. Pošto jc kompenzatorsk i k a r a k t e r s n o v a j a s n o u o č l j i v s a m o u m a n j e m b r o j u s l u č a j e v a , t o m o r a m o da j e z i k u sna, ko j i s m a t r a m o simboličnim j e z i k o m , poklonimo posebnu pažn ju . P r o u č a v a n j e ovog j e z i k a predstavl ja gotovo zasebnu n a u k u . K a o što smo v i d e l i , p o s t o j i b e s k r a j n o o b i l j e i n d i v i d u a l n i h izraža jn ih obl ika . Uz pomoć snevača koj i pruža asoci jat ivni m a t e r i j a l , odnosno takozvani kontekst slike sna, oni mogu dobiti svo je tumačen je . P r i tom se san, kao pri kakvom kružen ju , posmalra sa svih s t rana . O v a j metod je u svim običnim s luča jevima dovol jan kada rođak, pr i j a te l j ili p a c i j e n t n e k o m i s p r i č a neki san na više ili m a n j e u z g r e d a n n a č i n . M e đ u t i m , t a m o gde j c r e č , na p r i m e r , o o p s e s i v n i m s n o v i m a , t j . o snovima ko j i sc ponavl ja ju ili o snovima sa j a k i m e m o c i j a m a , tu l ične asoc i j ac i j e snevača nisu više dovol jne da bi se došlo do zadovol java juće i n t e r p r e t a c i j e . U takvim s luča jevima m o r a m o imati u vidu č in jen icu , ko ju je F r o j d zapazio i ob jasn io , da se u snu često j a v l j a j u elementi koj i nisu individualne pr i rode i ko j i se nc mogu izvesti iz l ičnog iskustva. Nj ih F r o j d naziva " a r h a i č n i m o s t a c i m a " a to su duhovne f o r m e , č i je se p o s t o j a n j e nc može ob jasn i l i l ičnim iskustvom i k o j e predstavl ja ju p r i r o d a n , urođen i nasleđen oblik l judskog duha. (G\V 18/1, § 5 2 1 )

(2 ) O p š t a f u n k c i j a snova s a s t o j i se u p o k u š a j u p o n o v n o g uspostavl jan ja psihičke ravnoteže, pri čemu oni proizvode mater i ja l sna k o j i n a s u p t i l a n n a č i n p o n o v n o u s p o s t a v l j a s v e u k u p n u p s i h i č k u r a v n o t e ž u . T o n a z i v a m k o m p l e m e n t a r n o m (ili k o m p e n z a t o r s k o m ) f u n k c i j o m s n o v a . To , n a p r i m e r , o b j a š n j a v a zaš to l j u d i k o j i i m a j u n e r e a l n e i d e j e ili i suv iše v i s o k o m i š l j e n j e o s e b i , ili uz to p r a v e grandiozne planove koj i su izvan nj ihovih mogućnosti , često s a n j a j u o letenju ili p a d a n j u . S a n kompenzira nedostatke nj ihove ličnosti i u jedno

86

ih opominje na opasnosti n j ihovog trenutnog kursa . Ako se upozoren ja iz sna ne uz imaju u obzir, mogu kao posledica, nastat i s tvarne nezgode.

J e d a n m o j n e k a d a š n j i p a c i j e n t , k o j i j e bio uple ten u više sumnj ivih a fera , imao je gotovo bolesnu strast opasnog p l a n i n a r e n j a , k a o neku v r s t u k o m p e n z a c i j e . P o k u š a v a o j e " d a n a d r a s t e s e b e " . U j e d n o m snu v i d e o j e s e b e k a k o s e n o ć u s a v r h a v i s o k e p l a n i n e stropoštava u prazan prostor. K a d a mi jc ispričao ta j san, odmah sam s h v a t i o o p a s n o s t u k o j o j sc on n a l a z i i h i t n o s a m ga u p o z o r i o na o p r e z n o s t . Č a k s a m mu i r e k a o da n j e g o v san n a s l u ć u j e n e s r e ć u u b r d i m a . M e đ u t i m , sve j c bilo uzalud. Šest meseci kasn i j e , zaista j c upao u ponor. J e d a n planinski vodič posmatrao je n jega i n jegovog p r i j a t e l j a kako sc obo j i ca uzetom spušta ju na j e d n o opasno mcs lo . P r i j a t e l j j e na izbočini stene našao pr ivremeno stabi lno uporište i snevač ga je sledio. Iznenada je otpustio uže, " k a o da je hteo da skoči u p r a z n o " , pr ičao je vodič. P a o je na svog pr i j a te l j a i oboj ica su sc s trmoglavi la niz stenu i našla smrt . (Der Mensch undseine Symbole, str. 50)

KOMPLEKSI

Osim snova, za Junga su kompleksi, pre svega, via regia

(kraljevski put) ka nesvesnom. Kompleksi su neimari naših snova i

povrh toga i uredivači našeg duhovnog života sa ostvarenjem brojnih

likova. Kompleksi su nesvesna žarišta psihičkih procesa koja se,

pojednostavljeno, mogu predstaviti kao duševna energetska polja.

Komplekse možemo posmatrati i kao autonomne delove

duše, koji se ponašaju kao nezavisna bića. Naročito u afektima i

prilikom snažnih osećanja, postajemo svesni kompleksa i tada ih

opažamo. Kada se kompleks grupiše u nesvesnom i prodre u svest,

onda to ima snažno dejstvo na naše ponašanje i na naše duševno

raspoloženje. Zbog intenzivne naglašenosti osećanja kompleksa, oni

87

se mogu ispoljavati kako pozitivno i motivišuće, tako i kao uzročnici psiho-neurotskih smetnj i duševnog života. Uzrok negativnog delovanja kompleksa često je u duševnoj traumi, u emocionalnom šoku ili bro jn im blokadama u doba detinjstva, ko j i opterećuju psihički razvoj. Tada razdvojeni duševni delovi ličnosti vode zaseban život u nesvesnom i formiraju, naposletku, autonomne komplekse (1).

Jung često govori i o "kompleksu sa naglašenim emo­cionalnim nabojem" i ukazuje na visok stepen njegove autonomije (2) . Ako između svesti, Ega i sadržaja kompleksa nisu uspostavljeni mostovi povezivanja, onda oni na nesvesnom putu izazivaju smetnje u duševnom životu i mogu, čak, da dovedu do "stanja sumanutosti". Stoga se neki kompleksi i doživljavaju kao razdvojene parcijalne ličnosti ili se oni predstavljaju kao mitološki likovi (na primer, kao đavo, veštica, životinje iz mitova, duhovi, demoni itd.).

Terapeutsko razrešenje kompleksa, svest o njemu i emo­cionalna obrada, moraju imati za posledicu "novu raspodelu" prethodno sputane psihičke energije. Budući da od simbola koje su stvorili kompleksi ponovo nastaju životni simboli, onda se ponovo uspostavlja psihička ravnoteža i unutarnji balans i čovek se oseća zdrav. Zbog toga Jung pridaje kompleksima, pored dijagnostike kliničke slike bolesti pri utvrđivanju bolesti u psihoterapiji, veliki značaj ( 3 ) .

Koncepci ja kompleksa pomogla je Jungu u posmatranju obilja duševnih iskustava jedinke sa tog energetskog stanovišta, dok će se mnogol ikost duševnog doživl javanja predstaviti kao niz nepovezanih događaja.

Teško zamisliva psihodinamika kompleksa biće ukratko predstavljena na kompleksu oca. U višeoblič ju kompleksa oca prikazuje se odjek brojnih iskustava sa telesnim ocem (sa uporedivom osobom koja je izabrana u ulozi oca) , s jedne strane, i delovanje arhetipske slike oca, s druge strane. Ova slikovitost i upečatljiva istorijska iskustva sačinjavaju psihodinamiku kompleksa. Ako Ego

88

prema kompleksima zauzima pozitivan odnos i integriše njihovu energiju, onda ličnost dobija na mnogolikosti i na unutrašnjem bogatstvu.

(1) D a n a s v e r o v a t n o s m e m o da sa s i g u r n o š ć u p o s m a t r a m o hipotezu da kompleks i p r e d s t a v l j a j u razdrobljene Jelove psihe. Š taviše , t a k o z v a n a trauma čini e t io logi ju n j ihovog p o r e k l a , d a k l e posredi j c emocina ln i šok ili nešto s l ično, č ime sc r a z d v a j a deo psihe. J e d a n od n a j č e š ć i h u z r o k a jc s v a k a k o moralni konflikt k o j i ima svoj pos lednj i uzrok u pr ividnoj nemogućnost i da af i rmišc celinu l judskog b ića . Ova nemogućnost pretpostavl ja neposredno c e p a n j e , nezavisno od toga da l i J a - s v e s t neš to zna o t o m e ili nc . Po p r a v i l u , p o s t o j i č a k i z r a z i t a n e s v e s n o s t o k o m p l e k s i m a što n j i m a , p r i r o d n o , d a j e u t o l i k o v e ć u slobodu akc i j e . TJ takvim slučajevima nj ihova asimilaciona moć iskazuje se u naroč i to j meri ukol iko nesvesnost o pos to jan ju kompleksa n j i m a pomaže da as imi lu ju i s a m E g o , iz čega n a s t a j e t r e n u t n a i nesvesna pramena ličnosti, k o j a se označava k a o identitet su komleksom. O v a j sasvim moderan p o j a m imao je u s redn jem veku j e d n o drugo ime: tada se to zvalo sumanuiost. Čovek to s tan je nc zamiš l ja tako bezazleno, ali u načelu ne posto j i n ikakva razlika između običnog obećanja kompleksa i divl je b l as fem i j e sumanutog čoveka. Posto j i samo razlika u stepenu. Za to n a m i isto r i j a j e z i k a pruža d o v o l j n o d o k a z a . O k o m p l e k s n o j emoci j i se k a ž e : " Š t a ga jc danas opet s p o p a l o ? " ili " Đ a v o ga jc uzeo pod s v o j e " i td. ( C W 8, § 204)

(2) Š t a j e sada , n a u č n o govoreć i , " k o m p l e k s sa nag lašen im emocionaln im n a b o j e m " ? On je slika određene psihičke s i tuaci je , ko ja je živo e m o c i o n a l n o n a g l a š e n a i uz to je n e k o m p a t i b i l n a sa s ta ln im s t a n j e m ili s tavom svesti . Tu sliku odl ikuje snažna u n u t r a š n j a h o m o ­genost i ona ima svoju sopstvenu celovitost i uz to poseduje relat ivno visok stepen autonomije, a to znači da je samo u malo j meri podložna dispozici j i svesti i stoga se ponaša kao živi corpus ulienum u prostoru svesti . K o m p l e k s se obično može potisnuti vlasti t im naporom vol je , ali se ne može odagnati , pa se zgodnom pri l ikom ponovo po jav l ju je u svojoj prvobi tnoj snazi. Izvesna eksper imentalna is traživanja ukazu ju , po svoj pri l ic i , na to da kr ivul ja n jegovog intenziteta ili aktivnosti ima talasasti k a r a k t e r sa dužinom talasa k o j i t r a j u s a t i m a , danima ili n e d e l j a m a .

89

Ovo veoma kompl ikovano pi tan je još ni je sasvim r a z j a š n j e n o . ( G W 8 , § 2 0 1 )

(3) P r e p o z n a v a n j e bolest i u p s i h i j a t r i j i počiva stoga mnogo m a n j e na k l i n i č k o j sl ici bolest i a više na s a d r ž a j n i m k o m p l e k s i m a . Psiholškn di jagnost ika usmerena je na di jagnozu kompleksa a time i na formul isan je č injeničnog s t a n j a , ko je se putem kliničke slike bolesti više p r i k r i v a n e g o š to sc p r e d s t a v l j a . S t v a r n i u z r o č n i k bo les t i može se p r o n a ć i u kompleksu ko j i preds tav l ja re lat ivno a u t o n o m n u psihičku v e l i č i n u . O n s v o j u a u t o n o m i j u i s k a z u j e t a k o što s c n e p o l č i n j a v a h i j e r a r h i j i svesti , odnosno što sc uspešno suprots tavl ja snazi vol je . U ovoj č i n j e n i c i , k o j a sc e k s p e r i m e n t a l n o može lako utvrdi t i , nalazi sc razlog za to da je od p r a s t a r i h vremena posto ja lo s h v a l a n j e da psiho-ncuroze i psihoze p r e d s t a v l j a j u posemje (opsednutos t ) , j e r se upravo naivnom p o s m a t r a č u n a m e ć e utisak da kompleks predstavl ja pomoćnu vladu uz E g o . ( G W 16 , § 196)

K O M P L E K S M A J K E

Pod kompleksom majke podrazumevaju sc sva psiho-energetska dejstva arhetipa majke i slike majke. Iako ovaj pojam označava celokupnost svih pozitivnih i negativnih iskustava sa transpersonalnim materinstvom i sa sopstvenom majkom, on se upotrebljava pretežno u psihoneurotskom kontekstu. O kompleksu majke govori se onda kada smetnje u odnosima imaju svoj uzrok u negativnoj vezi sa majkom ili u prejakom (pozitivnom) kompleksu majke. U svim fobičnim iskustvima između deteta i majke deluje kompleks majke i izaziva rascep u duši deteta (1 ) . Negativna slika majke javl ja se u snovima i fantazijama u obliku veštice, opake životinje ili sličnih užasavajućih predstava.

90

Prema Jungovim iskustvima, kompleks majke ima različito

dejstvo kod sinova i kćeri, kod muškaraca i žena. U vezi sa nega­

tivnim kompleksom majke, kod muškaraca se često manifcstuju

seksualna impotenci ja, homoseksualnost i strah od trajnih veza.

Nasuptot tome, pozitivni kompleks majke omogućava posebnu

uživl jenost i empati ju, diferenciranje erosa, naročite vaspitne

sposobnosti ("pedagoški eros") i poseban smisao za estetiku i sve što

je umetničko. Jungovo shvatanje da je kompleks majke za kćer ili

ženu "čist i jednostavan s luča j " , nc podudara se sa moj im tera-

peutskim iskustvima i iziskuje nova naučna istraživanja, kao što jc

Jung i sam već napomenuo (2) . (1) Arhet ip m a j k e čini osnovu tzv. kompleksa m a j k e . Otvoreno

je p i tan je da l i se uopšte os tvaru je j e d a n takav arhet ip bez dokazivog kauzalnog sudelovanja m a j k e . Sudeći p r e m a moj im iskustvima, čini mi se da je m a j k a uvek akt ivno prisutna pri izazivanju smetn j i , a to znači o s o b i t o k o d i n f a n t i l n i h n e u r o z a ili kod takvih k o j e n e d v o s m i s l e n o etiološki sežu u period ranog det in js tva . M e đ u t i m , u svakom sluča ju je poremećena sfera deč jeg ins t inkta , a t ime se arhetipovi grupišu i kao s t ran i , i često fobičan e lement , s tupaju između deteta i m a j k e . K a d a , na primer , deca j e d n e previše zabr inute m a j k e nju redovno san ja ju kao opaku život in ju ili vešt icu, onda takav doživl ja j s tvara rascep u duši deteta a t ime i mogućnost nastanka neuroze. ( G W 9/1, § 161)

(2) De js tva kompleksa m a j k e su različita, zavisno od loga da li se radi o sinu ili kćer i . T ipična dejstva na sina se mani fcs tu ju u pojavi homoseksualnost i i donžuanstva, a u nekim pr i l ikama i i m p o t e n c i j e . .

K o d h o m o s e k s u a l n o s t i h e t e r o s e k s u a l n a k o m p o n e n t a se u n e s v e s n o m o b l i k u v e z u j e z a m a j k u , a k o d d o n ž u a n s t v a s e m a j k a n e s v e s n o t r a ž i " u s v a k o j ž e n i " . D e j s t v a k o m p l e k s a m a j k e n a s i n a preds tav l j ena su ideologi jom tipa K i b e l a - A t i s : s a m o k a s t r a c i j a , ludilo i p r e r a n a s m r t . K o d sina kompleks m a j k e n i je sasvim čist , j e r postoj i ne j ednakos t u polu. Ova razl ika je razlog tome što u svakom m u š k o m kompleksu m a j k e , pored arhet ipa m a j k e seksualnog p a r t n e r a , z n a č a j n u ulogu igra A n i m a . M a j k a j e prvo žensko b i ć e k o j e susreće b u d u ć e g m u š k a r c a i k o j e glasno ili t iho, grubo ili nežno, svesno ili nesvesno, ali nezaobi lazno i s ta lno ukazu je na sinovljevu muževnost , k a o što i sin u

91

ras tućo j meri p r i m e e u j e ženskost m a j k e ili b a r nesvesno i inst inktivno r e a g u j e na n j u . T a k o se kod sina s ta lno u k r š t a j u j e d n o s t a v n i odnosi i d e n t i t e t a ili r a z l i č i t o g o t p o r a sa f a k t o r i m a e r o t s k o g p r i v l a č e n j a i o d b i j a n j a . M e đ u t i m , n c ž e l i m d a t v r d i m d a zbog toga s i n o v l j e v kompleks m a j k e t reba ozb i l jn i j e shvatit i nego kod k ć e r i . J o š smo na početku is traživanja ovih kompleksnih duševnih po java , dakle nalazimo se u fazi p i o n i r s k o g r a d a . P o r c đ e n j a se mogu vrš i t i tek onda k a d a budemo raspolagal i s tat ist ički upotrebl j iv im podac ima, ali oni j o š nisu na vidiku. K o m p l e k s m a j k e je samo kod kćer i čist i j ednostavan s l u č a j . Ovde je reč o p o j a č a v a n j u ženskih inst inkata koj i proist iču od m a j k e , s j e d n e s t r a n e , i o n j ihovom s labl jen ju do potpunog p r e s t a n k a , s druge s t rane . U p r v o m s luča ju d o m i n a c i j o m sveta ins t inkata n a s t a j e nesve­snost vlast i te l ičnost i , a u drugom se razvi ja p r o j e k c i j a ins t inkata na m a j k u . U prvom redu sc moramo zadovoljiti konstataci jom da kompleks m a j k e kod kćer i ili previše razvi ja ženski inst inkt ili ga u odgovara jućo j mer i sputava , dok k o d sina n e p r i r o d n a seksualnost pozleđujc muški inst inkt . ( G W 9/1, § 162 f.)

KOMPLEKS OCA

Kod kompleksa oca upečatljiva životna iskustva sa ocem ili

"zamenom za oca" , ali i duši imanentna arhetipska slika oca, postali

su žiža psihičkog događanja. Kompleks sa snažnim emocionalnim

nabojem može se, s jedne strane, odraziti pozitivno, budući da on

motiviše na posebna ostvarenja, kako bi neko bio kao vlastiti otac (1).

S druge strane, ovaj pojam sadrži pretežno negativna iskustva, j e r

otac koj i se negativno ponaša opterećuje prirodni razvoj dece i

prouzrokuje psihoneurotske smetnje.

Kompleks oca posedujc naročitu psihocnergetsku snagu koja

izvire iz nesvesnog identiteta sa arhetipskom slikom oca i arhetipom

92

oca (2 ) . Dok dcca ionako oscćaju nadmoć roditelja, ona dobija,

pozivanjem na sliku Boga, božansku zapovest ("Poštuj oca i mater

svoju!") kao i dodatnu magičnu snagu. Pored tog duhovnog potčinja-

vanja posto je , pre svega, mnogobrojni uticaj i i l i potiskivanja

probuđenih i samostalnih osećanja dece, koja dovode do kompleksa

oca. Jung nabraja mnoge problematične vaspitne merc koje decu

pretvaraju u "ropske marionete".

Kompleks oca ima svoje pozitivne ili negativne posledice i

u individualnoj i u transpersonalnoj sferi kao, na primer, u raznim

religijama gde Bog-otac ima sina koji miri božanstvo i čovečanstvo.

U individualnoj sferi postoje mnogi izrazi kompleksa da "se bude

tatin sin ili tatina kćer" i da se ispunjavaju svesni zahtevi i nesvesne

želje. Pored navedenih vrednosti, tu su prvenstveno i fantazije očeva

i određena slika oca koje vrše pregnantan utkaj na decu. ( 1 ) P r v o mi je pa lo u oči da izvesna v r s t a k o m p l e k s a oca

poseduje takozvani " d u h o v n i " karakter , to j es t da od slike oca potiču p r i č e , r a d n j e , t e n d e n c i j e , p o b u d e , m i š l j e n j a i td. k o j i m a se nc može uskrat i t i a t r i b u t " d u h o v n i " . K o d m u š k a r a c a pozitivan kompleks oca dovodi često do izvesnog verovanja u autori tet i do izrazite spremnost i po tč in javan ja svim duhovnim pravi l ima i vrednost ima, a kod žena do živih duhovnih aspirac i ja i interesa. U snovima postoj i f igura oca , od k o j e polaze o d l u č u j u ć a u b e đ e n j a , z a b r a n e i save l i . Nevidl j ivost tog izvora često je t ime naglašena da se on sasto j i samo od autor i tat ivnog glasa ko j i donosi k o n a č n e sudove. On je stoga n a j č e š ć e f igura slanu ko ja simbolizira faktor " d u h a " . U izvesnim pr i l ikama to jc i " s o p s t v e n i " duh, na ime duh poko jn ika koj i igra tu ulogu. ( G W 9/1, § 3 9 6 )

(2 ) M o g u ć n o s t i a r h e t i p a u d o b r u i u zlu p r e v a z i l a z e v iše ­s t ruko l judske domete, a čovek može dosegnuti takve domete samo time š t o će se i d e n t i f i k o v a t i sa d e m o n o m , o d n o s n o što će sc p r e p u s t i t i n jegovoj vlasti , pri čemu, međut im, čovek biva izgubl jen. Sudbonosna s n a g a k o m p l e k s a oca izvire iz a r h e t i p a i to je s t v a r n i raz log zaš to vonsensus genliutn namesto oca s tavl ja božanski ili demonski l ik, j e r individualni otac otc lovl ju je neizbežno arhet ip ko j i n jegovoj slici da je f a s c i n a n t n u s n a g u . A r h e t i p d e l u j e k a o r e z o n a t o r , k o j i de j s tvo k o j e

93

potiče od oca , ukoliko je ono u saglasnosti sa nasleđenim tipom, uzdiže u ne izmerno . (G\V 4, § 7 4 4 )

KONJTJNKCIJA

Konjunkcija je proces povezivanja suprotnosti koji se bez prestanka odvija u čoveku. Jung je simbol konjunkcije u psihoanalizu uveo iz alhcmije, da bi time opisivao duševne promene i preobražaje (1 ) . Pod konjunkcijom se u alhcmiji podrazumeva spajanje raznih elemenata u materi jalnim procesima koji dovode do stvaranja i nastanka nečeg novog. Bitan rezultat mnogostrukih slika i simbola tog procesa sjedinjavanja jc dete. Simbol deteta objedinjuje različite suprotne aspekte.

Alhemičari su pomoću čudnih procedura (mešanje, koagu­lacija, raspad) u svoje materijale projektovali određene probleme i suprotnosti koje danas prepoznajemo kao arhetipske slike i životne obrasce nesvesnog (2). Postavlja se važno pitanje: kako svest postupa sa suprotstavljenim pojavnim slikama nesvcsnog, shodno doživlja­j ima dovodi ih u međusobni odnos i time uzrokuje vezu i konačno sjedinjavanje? Sličan osnovni obrazac, čini se, deluje i kod više­slojnih i strastvenih seksualnih maštanja čoveka. Vredelo bi razmi­sliti o tome da li se u mnogim sluča jevima preko seksualnog sjedinjavanja traži uravnoteženje duševnih suprotnosti. Ma koliko bilo važno sjedinjenje u spoljašnjoj stvarnosti, ono ne može konačno da zameni neophodno uravnotežavanje suprotnosti u duši.

Uravnoteženje suprotnosti predstavlja arhetipski događaj i svuda je doživljaj gde su područja bila ranije odvojena kao, na primer, kod mnogostrukih oblika neuroze, pri čemu je u sjedinja­vanju moguć plodan odnos između svesti i nesvcsnog ili između Ja

94

i Sopstva, kao i između tela i duše. Čoveku se može dogoditi

uravnoteživanje suprotnosti uz snažan intenzitet i uverljivost. Ako

ga svest percepira kao zadatak, onda ono može da " o s l o b o d i "

nesvesne delove i da ih integriše u ličnost. Ideja o konjunkciji, koju

je Jung uveo u dubinsku psihologiju i psihoterapiju, mogla bi da

nastavi veoma diskutovan problem telo - duša, pri čemu oni ne bi

bili posmatrani kao suprotnosti, nego bi stajali u unutrašnjoj

povezanosti (što pokazuju mnoge psihosomatske reakcije). Sem toga,

simbol uravnoteženja suprotnosti mogao bi da se nastavi i na problem

odnosa između duha i materi je, pri čemu bi materijalna tela po­

primila spiritualnu formu, a duhovno materijalni oblik, i u tom

neprekidnom procesu uzajamnog sjedinjavanja zbilo bi sc uravno­

teženje suprotnosti. (1 ) K a o što j e r e č e n o , s l ika k o n j u n k c i j c s c u v e k nalazi n a

i s taknutom mestu duhovnog razvo ja čoveka . Savremeni razvoj medi­c inske psihologi je je putem p o s m a t r a n j a duhovnih zb ivan ja psihoza i neuroza ne izbežno doveo do sve temel j i t i j eg i s t r a ž i v a n j a onih poza­d i n s k i h p s i h i č k i h p r o c e s a k o j e uopšte o z n a č a v a m o k a o nesvesno. Upravo je ps ihoterapi ja ta k o j a iziskuje takva i s t raž ivanja , j e r teško bi se više mogla poricat i č in jenica da se bolesne s m e t n j e psihe ne mogu objasni t i ni iskl jučivo telesnim p r o m e n a m a ni zb ivan j ima u svesti, već se m o r a pr idodat i i treći faktor , na ime hipotet ički nesvesni događa j i . ( G W 16, § 356 )

(2) Već prvi prodor i n n s t u p a j u ć c p s i h o t e r a p i j e u p o d r u č j e ps ihologi je doveli su do s u k o b a sa problema/ikom suprotnosti, ko ja je u n a j d u b l j e m smislu svo js tvena psihi . S t r u k t u r a ps ihe jc zaista u to j mer i k o n t r a d i k t o r n a i k o n t r a p u n k t u a l n a da verovatno nema n ikakve psihološke kons ta tac i j e ili kakvog opšteg stava, za ko j i sc odmah ne bi mora lo tvrditi i ono suprotno.

P r o b l e m a t i k a suprotnosti pokazu je se kao nešto na jpogodni je i na j idea ln i j e za n a j k o n t r a d i k t o r n i j c teor i je , posebno za poluostvarene ili sasvim neostvarene predrasude u vezi sa shvatan jem sveta. Takvim svoj im razvo jem ps ihoterapi ja j e uzbudila osin je gnezdo prvog r a n g a . Uzmimo kao p r i m e r tzv. običan slučaj pot i sk ivan ja nagona . P r e s t a n e

95

li pot isk ivanje , nagon se os lobađa. A ako je s lobodan, onda on želi da živi, da dela na svoj nač in . ( G W 16, § 177 f.)

KONTRATRANSFER

Pod po jmom kontratransfera misl i se na sva svesna i nesvesna osećanja, osete i reakcije terapeuta na pacijenta. Pošto smo već dali objašnjenje u vezi sa transferom delova koje pacijent prenosi na terapeuta, ovde ćemo se ograničiti, radi preglednosti, na kontra-transfer. Dok se u svim ljudskim odnosima svesni i nesvesni proces prenošenja najčešće odvijaju nekontrolisano, kontrolisano opažanje ovih procesa u analizi i terapiji služi za to da se zaustavi dalje projektovanje nesvesnih sadržaja na druge ljude, već da se oni integrišu kao delovi vlastite l ičnosti . Da bi se to odvi jalo pod kontrolom, psihoanalitičar, odnosno terapeut, mora da pripremi dužu analizu učenja radi upoznavanja samoga sebe i vlastitih kompleksa (1) . Za vreme terapcutskog tretmana terapeut posmatra u to ime i svoje snove, da bi razumeo kontratransfer ka svom pacijentu. Time bi trebalo da se izbegne prenošenje neurotičnih elemenata terapeuta na pacijenta, što bi stvaralo još veće teškoće. Posebna profesionalna opasnost za terapeuta se sastoji u "psihičkim infekci jama" putem neuroze pacijenta, u koju se on može uplesti ( 2 ) . Budući da pacijent ne priča samo o svojim svesnim poteškoćama u odnosima, nego i oslobađa potisnute sadržaje nesvesnog, time se u nesvesnom kod terapeuta stalno stimulišu kompleksi i psihički procesi koji vode zajedničkoj nesvesnosti (analiza) ( 3 ) . Kod višeslojnosti transfera i kontratransfera II . Dikman razlikuje i opisuje (up. Ubertragung itnd Gegeniibertragung, str. 117) sledeća četiri nivoa:

96

1. projcktivni transfer i kontratransfer, t j . pro jekci ju arhaičnih modela doživljavanja sa pacijenta na analitičara i obratno,

2. objektivni transfer i kontratransfer, pod č im treba razumeti spoznaju objektivno postojećih delova ličnosti kod drugog,

3. antitetskiprenos i protivprenos, pod čim sc podrazumeva uzajamna igra sa podclom uloga, koji bi trebalo odvojiti od pro-jekt ivnog transfera i kontratransfera, j e r ona može predstavljati svesni i delimično svesni proces,

4. arhetipski prenos i protivprenos, pri čemu se analitičar i pacijent kreću po određenom arhetipskom polju i na njega reaguju.

(1) Uviđavni p s i h o t e r a p e u t je već odavno svestan da svako k o n i p l i k o v a n o l e č e n j e p r e d s t a v l j a individualni , dijalektički proces, u k o j e m lekar, kao lice, isto toliko učestvuje kao i paci jent . U j edno j takvoj raspravi veoma je važno pi tan je da li l ekar ima isto tako uvid u svoje s o p s t v e n e p s i h i č k e p r o c e s e k a d a ih već o č e k u j e od p a c i j e n t a , i to p o s e b n o u p o g l e d u na tzv. raport, t j . odnos p o v e r e n j a , od č e g a , u k r a j n j o j l ini j i , zavisi uspeh terapi je . J e r u dalom slučaju pac i jent može da svoju u n u t a r n j u sigurnost zadobi je samo iz sigurnosti svog odnosa prema l judskoj osobi lekara . K o d lakovernih ljudi sc pomoću lekarskog autor i te ta može nešto postići . M e đ u t i m , za kr i t ički nas t ro jenu l ičnost on predstavl ja otrcanu stvar. Iz log razloga je sveštenik, kao psihološki terapeut i l ekarski prethodnik, u velikoj meri izgubio svoj autori tet kod o b r a z o v a n e publ ike . Za to teški s lučajevi znače za p a c i j e n t a , kao i za l e k a r a , ništa m a n j e nego humani test potvrđivan ja . Zbog toga l ekar i m o r a biti n a o r u ž a n , u na jvećo j meri , ozbi l jnom didakt ičkom anal izom učenja . O n a svakako ni je nikakvo idealno i apsolutno pouzdano sredstvo za s p r e č a v a n j e i luz i j a i p r o j e k c i j a . M e đ u t i m , ona m o ž e d o t i č n o m p s i h o t e r a p e u t u b a r u k a z a t i na n e o p h o d n o s t s a m o k r i t i k e i p o d r ž a t i izvesnu spremnost u tom smislu. Nikakva analiza ne bi bi la u stanju da zauvek otkloni sve ne jasnoće . Čovek mora b e s k r a j n o mnogo da uči i ne bi trebalo nikada da zaboravi da svaki novi slučaj donosi nove probleme i tako da je povoda za nesvesne pretpostavke , sa k o j i m a dotle ni je bio uspostavl jen n i k a k a v odnos. B e z prevelikih p r e t e r i v a n j a , moglo bi sc reći da se svaki dubinski t re tman sastoj i gotovo 5 0 % iz samoispi t ivanja l e k a r a , j e r samo ono što on u sebi ispravno postavi, to može da i kod

97

p a c i j e n t a d o v e d e u r e d . N i j e n i k a k v a z a b l u d a a k o se oseća da ga p a c i j e n t z b u n j u j e i p o g a đ a : samo u meri svoje sopstvene povređenosti on može da l ec i . Niš ta d r u g o nego baš to govor i g r č k i m i l o l o g e m o r a n j e n o m l e k a r u . ( G W 16, § 2 3 9 )

(2) B i o bih kriv za neč in jen je ako m o j a iz laganja stvore ut isak d a s p e c i j a l n a t e r a p i j a n c i z i s k u j e n i š t a d r u g o d o v e l i k o z n a n j e . M e đ u t i m , is to to l iko j e z n a č a j n a m o r a l n a d i f e r e n c i j a c i j a l e k a r e v e l ičnost i . K i r u r g i j a i akušers tvo odavno z n a j u da n i j e dovol jno oprat i s a m o p a c i j e n t a — i s a m l e k a r t r e b a da ima č is te r u k e . M e đ u t i m , ps ihoterapeut , ko j i je i sam neurot ična osoba, nepogrešivo će tret irat i svoje sopstvene neuroze na pac i j en tu . B e z obzira na svojstva lekareve l ičnosti , t e rapi ja se s v a k a k o j o š može zamisli t i na područ ju rac ionalne tehnike , dok je iia planu di ja lekt ičkog postupka nezamisl iva, j e r tamo l e k a r m o r a izići iz s v o j e a n o n i m n o s t i i p r e d s a m i m s o b o m polagat i r a č u n e , dakle činil i upravo ono što zahteva od svog pac i j en ta . Ne z n a m k o j a je poteškoća veća : da l i sebi pribavit i veliko z n a n j e ili odustali od svog pro fes iona lnog a u t o r i t e t a i a n o n i m n o s t i ? Ovo drugo u svakom s luča ju predstavl ja neophodni ispit dokazivan ja , koj i profesi ju psiho­t e r a p e u t a n e č in i b a š z a v i d n o m . K o d l a i k a v l a d a j u p r i l i č n o čes te predrasude o tome da jc ps ihoterapi ja na j l akša i na j loš i j a stvar, k o j a se sasto j i samo u veštini da se nekome na nešto ukaže ili da se l judima uzme novac iz džepa. U s tvar i , reč jc o teškom i nc baš bezopasnom p o s l u . K a o što j e l e k a r izložen z a r a z a m a i d r u g i m p r o f e s i o n a l n i m opasnost ima, tako i ps ihoterapeut r iz iku je psihičke infekci je ko je nisu m a n j e opasne. Tako se on, s j e d n e s t rane , višestruko nalazi u opasnosti da bude uvučen u neuroze svoj ih p a c i j e n a t a , dok sc , s druge s t r a n e , mora l ično tol iko štititi od ut ica ja pac i j enata da sc lišava terapcutskog de js tva . Između ovih Sci la i Har ibd i nalazi sc rizik, ali i lekoviti efekat . ( G W 1 6 , § 2 3 )

(3) T i m e što l e k a r sa dragovol jn im r a z u m c v a n j e m pr ihvata d u š e v n u n e v o l j u , o n s c e k s p o n i r a p r e m a p o t i s n u t i m s a d r ž a j i m a nesvesnog i t ime se izlaže n j ihovom induktivnom delovanju. On počin je da se " b a v i " s luča jem. To se opet može lako i j ednostavno izvesti iz lične n a k l o n o s t i ili n e n a k l o n j e n o s t i . P r i tom se ne p r i m e ć u j e da sc to o b j a š n j a v a ignotum per ignolius. U s t v a r n o s t i se ta l ična o s e ć a n j a , ukoliko su uopšte sadržana na merodavan način, nalaze u vlasti aktivnih

98

nesvesnih s a d r ž a j a . Nastupi la je nesvesna veza k o j a u fantazi j i p a c i ­j e n t a p o p r i m a s a d a sve o n e o b l i k e i d i m e n z i j e o k o j i m a s t r u č n a l i t e ra tura d a j e izobil je p o d a t a k a . T i m e što pac i jent prenosi na l e k a r a akt ivirani sadrža j nesvesnog, to se putem induktivnog delovanja , k o j e proizlazi u m a n j o j ili v e ć o j m e r i iz s talnih p r o j e k c i j a , i ovde s tvara k o n s t e l a c i j a o d g o v a r a j u ć e g n e s v e s n o g m a t e r i j a l a . T a k o sc l e k a r i pacijent nalaze u vezi koja počiva na zajedničkoj nesvesnosti. ( G W 16, § 364)

KVATERNITET

Kvatcrnitet (četvornost, četvorodclnost) jedan je od osno­vnih arhetipova duševnog sveta slika i njegovih simbola. U mnogim snovima, posebno u seriji snova, javl ja ju se kvadrat ili kvadratno poredane slike i likovi, odnosno simboli, kao izraz ovog arhetipa. Poznata su nam četiri temperamenta i četiri jungovske orijentacione funkcije (mišljenje, osećanjc, oset, intuicija). Iz oblasti simbolike navedimo, kao primer, četvoricu jevandelista sa njihovim pratećim simbolima. I u spoljašnjem svetu postoje mnogi četvorodclni sistemi ori jentacije: četiri strane sveta, četiri godišnja doba itd. Iza ovih primerice navedenih četvornosti , Jung naslućuje jedan arhetip univerzalne prirode, koji se pojavljuje u svim kulturama i religijama. Kvaternitet je i pretpostavka za donošenje celovitih sudova i za celovita iskustva (1).

Psihologija kvaterniteta za Junga je od fundamentalnog značaja kod celovitih slika Boga i hrišćanske dogme o trojstvu. U snovima i vizi jama savremenih ljudi, Jung je često nailazio na četvorne s imbole i označavao ih kao "unutrašnjeg B o g a " , kao božansku sliku u čoveku (2 ) . Pošto se kod ovih čestih slikovnih likova nikako ne radi samo o projekci jama pojedinaca, nego o

99

kolektivnim pojavama, to je Jung inicirao dopunjavanje i proširivanje triniteta na kvatemitet. Dalje, on smatra da kvaternitct, posebno kod religioznih ljudi, poseduje kompenzatorsku funkciju, jer religiozni simboli i sveta slika duše kod njih izazivaju pojavu četvorodelnih prasimbola.

(1) K v a t e m i t e t j e arhet ip takoreći univerzalne pr irode. O n j e logična pretpostavka svakog celovitog suda. Ako čovek želi da donese j e d a n takav sud, onda on mora imati četvorostruki aspekt . A k o sc, na p r i m e r , želi označi t i ce l ina h o r i z o n t a , onda sc i m e n u j u čet ir i s t r a n e sve ta . T r o j s t v o n e p r e d s t a v l j a p r i r o d n u šemu p o r e t k a , nego j e ona v e š t a č k a . Z b o g toga uvek p o s t o j e če t i r i e l e m e n t a , če t i r i p r i m i t i v n a k v a l i t e t a : č e t i r i b o j e , č e t i r i k a s t e u I n d i j i , č e t i r i p u t a ( u smis lu duhovnog r a z v o j a ) b u d i z m a . Z a t o pos to je i čet ir i ps ihološka aspekta ps ih ičke o r i j e n t a c i j e , o k o j i m a se nc može reći ništa f u n d a m e n t a l n o . Radi o r i j e n t a c i j e , m o r a m o imati neku funkc i ju k o j a će da k o n s t a t u j e da nešto posto j i , druga će da utvrđuje šla je to, treća funkc i ja odgovara da li to čoveku pr i ja ili nc pr is ta je , da li će on to pr ihvat i l i ili odbaci t i , a četvrta funkc i ja da je odgovor na pi tanja odakle to dolazi i kuda ide. V i š e od toga sc ne može r e ć i . K o d S o p e n h a u c r a p o s t o j i d o k a z da r e č e n i c a u osnovi ima če t i r i k o r e n a . To je u p r a v o zato što j c četvo­r o s t r u k i aspekt m i n i m u m kompletnos t i s u d a . I d e a l n a potpunos t j c okrug/inu, krug, ali n j ihova pr irodna podela je četvornost . (G\V 11, § 2 4 6 )

(2) Ne mogu propustiti a da ne ukazem na zaniml j ive činjenice da k v a t e m i t e t predstavl ja formulu nesvcsnog, dok j c Ir initet centra lna h r i š ć a n s k a s imbol ika . U realnost i , or todoksna hr i šćanska formula ni je baš sasvim komple tna , budući da trojstvu nedosta je dogmatični aspekt principa zla, ko j i kao S a t a n a zasebno egzistira, m a n j e ili više ncuspešno. M e đ u t i m , izgleda da c r k v a ne i s k l j u č u j e izvestan u n u t r a š n j i odnos S a t a n e p r e m a t ro j s tvu . J e d a n od katol ičkih autori teta izrazio se o tom pi tanju slcdećim r e c i m a : " P o s t o j a n j e S a t a n e može se razumet i samo sa aspekta t r o j s t v a " . " S v a k i teološki t retman đavola, koji ni je zasnovan na t r o j n o j svesti o B o g u , preds tav l ja pogrešku vezanu za s tvarno s t a n j e s t v a r i . " ( G W 11, § 103)

100

MIŠLJENJE

Miš l j en je je u smislu jungovske t ipologi je racionalna, osnovna psihološka funkcija. Pomoću mišljenja sadržaji predstava i opažanja sc dovode u pojmovnu vezu. Jung pravi razliku između aktivne misaone delatnosti, koja dovodi do određenih voljnih radnji, i pasivnog mišl jenja ko je prihvata događaje i iskustva (1) . Prema tipovima zauzetog stava, razlikuje se introvertni i ekstrovertni tip mišljenja. U poslednji misaoni tip sc ubrajaju organizatori, političari, pravnici i naučnici, koji delaju prvenstveno u spoljašnjim prilikama na stvaranju reda i strukture, na primer, na donošenju zakona i njihovoj primeni. Bezbrojni subjektivni faktori i učešće osećanja ostaju kod ekstrovertnih misaonih tipova duboko u pozadini, što je pre svega izraz njihove inferiorne (manje vredne, podređene) funkcije osećanja. Prema kompenzatorskoj funkciji za tipove zauzetog stava postoji kod ekstrovertnih misaonih tipova neznatna funkcija osećanja. Ona se često ispoljava u potisnutim i malo diferenciranim osećanjima. Duboka osećanja koja postoje i kod ovih ljudi mogu sc, između ostalog, ispoljiti u mističnom, senzibilnom vezivanju za određene ideje ili religije, ili putem snažno izraženih misaonih mogućnosti, velike vernosti i odgovornosti prema kakvom zadatku ili u lojalnosti prema državi. Introvertni misaoni tip j e , naprotiv, zaokupl jen prvenstveno unutarnjim svetom ideja ili određenim naučnim teorijama.

Opšti je posmatrano, m i š l j e n j e , sc u smislu jungovske tipologije, može opisati na sledeći način. Prilikom rasuđivanja i formiranja sudova čovek sa izraženom misaonom funkcijom usred-sreduje se shodno opštevažećim principima i zakonima, dok se emotivni tipovi više orijentišu prema vlastitim merilima vrednosti.

101

Prilikom formiranja svojih sudova mislioci rado zaključuju po opštim

pravilima o specifičnom slučaju. Kod svojih bližnjih zanimaju se više

za njihove stavove i mišljenja nego za njihovo ponašanje i iskustva.

Njihova omiljena boja je najčešće plava ili neka od njenih nijansi,

dok emotivni tip voli pre svega crveno. Kada sebi postave zadatak

ili izaberu određeni cil j , onda ga slede sa velikom upornošću. Ta i

druga karakterna svojstva, čine ih odgovornim i pouzdanim savre-

menicima.

(1) M i š l j e n j e shvatam kao j e d n u od četiri osnovne psihološke f u n k c i j e . M i š l j e n j e j c o n a p s i h o l o š k a f u n k c i j a k o j a , s h o d n o s v o j i m sopstvenim z a k o n i m a , dovodi date s a d r ž a j e preds tava u ( p o j m o v n u ) vezu. O n o jc apercept ivna delatnost i kao takva sc razvi ja u uklivnu i pasivnu misonu delatnost . Akt ivno miš l j en je je vol jna r a d n j a , pasivno miš l j en je je d o g a đ a j . U prvom slučaju s a d r ž a j e predstava podvrgavam vol jnom činu suđen ja , a u drugom sluča ju uređuju sc pojmovni odnosi . Donose se sudovi ko j i , u da tom s l u č a j u , prot ivreče m o j o j n a m e r i , nc odgovara ju m o j o j c i l jno j usmerenosti i otuda nemaju za mene osećnnje p r a v c a , m a d a n a k n a d n o mogu da p r i z n a m n j ihovu u s m e r e n o s t na osnovu aktivnog apercepcionog č ina. Akt ivno miš l jen je odgovaralo bi, p r e m a tome, mom po jmu usmerenog mišljenja. Pas ivno miš l jen je jc u m o m dole c i t i ranom radu bilo nedovol jno o k a r a k t e r i s a n o kao " f a n t a -z i r a n j e " . Danas bih ga označio kao intuitivno miš l jen je .

P r o s t o r e d a n j e p r e d s t a v a , š to izvesni p s i h o l o z i n a z i v a j u asocijativnim m i š l j e n j e m , za mene n i j e m i š l j e n j e , nego samo predsta­vljanje. O miš l jen ju b i , po mom shvatan ju , trebalo govoriti samo onđe gde jc reč o predstavama posredstvom kakvog p o j m a , gde se, drugači je r e č e n o , n a l a z i m o p r e d č i n o m r a s u đ i v a n j a , bez o b z i r a da l i t a j čin suđenja odgovara našo j namer i ili ne.

S p o s o b n o s t u s m e r n o g m i š l j e n j a o z n a č v a m k a o intelekt, a s p o s o b n o s t p a s i v n o g ili n e u s m e r e n o g m i š l j e n j a k a r a t e r i š e m k a o intelektualnu intuiciju. D a l j e , u s m e r e n o m i š l j e n j e , in te lekt , naz ivam racionalnom f u n k c i j o m , budući da ona , na osnovu pre tpostavke meni svesnih, r a z u m n i h n o r m i , s a d r ž a j e preds tava svrs tava pod p o j m o v e . Nasuprot tome, neusmereno miš l j en je , intelektualna intuic i ja , za mene p r e d s t a v l j a iracionalnu f u n k c i j u , b u d u ć i da o n o , na osnovu m e n i

102

nesvesnih i zato r a c i o n a l n o nepoznat ih n o r m i , p r o c e n j u j e i u r e đ u j e s a d r ž a j e predstava. Ali ja u da lom sluča ju mogu n a k n a d n o saznal i da i intuitivni čin rasuđivan ja odgovara razumu, iako je nastao putem ko j i se meni p r i k a z u j e i rac ionalnim. ( G W 6, § 7 7 4 ff . )

M I T

Po Jungovom shvatanju, u ljudskoj duši postoj i duboka potreba za mitološkim predstavama i slikama. Sa stanovišta dubinske psihologije, mitovi se ne izmišljaju svesno, nego su nastali spontano u obliku naših snova. Ovu snažnu unutrašnju prisilu ka projektovanju i "mitologiziranju" Jung objašnjava "iracionalnom snagom instin­kta" . Ako se čovek upušta u unutrašnja iskustva svog duševnog života, onda se delatnost njegove mašte stimuliše i oživljava, što opet vodi projektovanju slika, snova i mitoloških predstava. K.G. Jung opisuje individualno značenje i iskustvo "mitologiz iran ja" kao "simbolične izraze unutarnje i nesvesne drame u duši" (1) . Mitovi su psihičke manifestacije koje predstavljaju suštinu duše (2) .

U oblasti religi je, mit ima fundamentalnu funkciju. Kod prvobitnih plemenskih kultura mit i religija su činili jedinstvo. I mit o bogočoveku Isusu ni je nastao sam po sebi , nego je ovaj već navedeni mit obuhvatio Isusa (3). Novi mitologemi mogu nastajati promenom duhovno-istorijskog konteksta, razvojem svesti čoveka i prvenstveno nastankom novih simbola u kolektivno nesvesnom. Budući da arhetipovi u mitu dobijaju svoj lik, svest može ostati povezana sa instinktivnim korenima nesvesnoga.

(1) U is traživanju mitova, čovek sc dosad uvek zadovol javao v e g e t a t i v n i m i d r u g i m p o m o d n i m p r e d s t a v a m a o S u n c u , M c s c c u , meteorologi j i . M e đ u t i m , čovek se gotovo uopšte ni je upuštao u to da

103

su mi tovi , u p r v o m r e d u , ps ih i čke m a n i f e s t a c i j e k o j e p r e d s t a v l j a j u s u š t i n u d u š e . P r i m i t i v a n čovek n a j p r c m a l o p o l a ž e n a o b j e k t i v n o o b j a š n j e n j e očiglednih s tvar i , nego ima, naprotiv, ncotklonj ivu potrebu ili, bol je rečeno, n jegova nesvesna duša poseduje ncutolj iv nagon da sva s p o l j n a ču lna i skus tva a s i m i l u j e . P r i m i t i v n o m n i j e d o v o l j n o da po-s m a t r a izlazak i za lazak S u n c a , nego to spo l j ašn je p o s m a t r a n j e m o r a u jedno biti i duševno zb ivan je , t j . Sunce mora u svoj im p r o m e n a m a da p r e d s t a v l j a sudbinu boga ili h e r o j a k o j i , z a p r a v o , ne p r e b i v a nigde drugde nego u duši čoveka. Svi mitologizirani prirodni procesi - leto i z ima, Mescčcve mene, kišoviti periodi i td. - nisu ništa drugo do alegori je b a r ovih ob jek t ivn ih i skustava , štaviše, s imbolični izrazi u n u t r a š n j e i nesvesne d r a m e duše k o j a putem p r o j e k c i j a , rc f lektovana u pr i rodnim d o g a đ a j i m a , pos ta je shvat l j iva za l judsku svest. ( G W 9/1, § 7)

(2) Pr imi t ivno duhovno uređen je ne izmišlja mitove, nego ih doživljava. Mitovi su prvobi tno otkrovenja predsvesne duše, nehotične iz jave u nesvesnom duševnom procesu a ništa manje a legori je psihičkih p r o c e s a . T a k v e a l e g o r i j e b i b i l e u z a l u d n a igra k a k v o g n e n a u č n o g i n t e l e k t a . M i t o v i , n a p r o t i v , i m a j u v i t a l a n z n a č a j . Oni n c s a m o d a p r e d s t a v l j a j u , nego i č ine duševni život pr imit ivnog p lemena k o j e sc odmah raspada i nesta je čim izgubi svoje mitološko nasleđe, kao i čovek ko j i j e izgubio svoju dušu. Mito logi ja j ednog plemena je živa re l igi ja , či j i gubi tak svagda i svuda, pa i kod civilizovanog čoveka, predstavl ja moralnu katas trofu . Ali religi ja je živa veza sa duševnim procesima koj i ne zav ise od sves t i , nego sc o d v i j a j u u n j e n o j o n o s l r a n o s l i , u tami duševne pozadine. Mnogi od tih nesvesnih procesa n a s t a j u , doduše, kao indirektan povod svesti, ali n ikada iz svesne samovol je . Drugi , čini se, n a s t a j u s p o n t a n o , t j . bez prepoznat l j iv ih uzroka ko j i sc mogu doku-mentovat i u svesti. ( G W 9/1, § 261)

(3) M e đ u t i m , mit se sas to j i od s imbola ko j i nisu izmiš l j en i , nego su j ednos tavno viđeni. M i t o bogočoveku ni je stvorio čovek Isus , n e g o j e t a j m i t p o s t o j a o v e ć s t o l e ć i m a . O n j e , n a p r o t i v , l i čno bio z a h v a ć e n tom s i m b o l i č n o m i d e j o m , k o j a g a j e izdigla , k a k o o p i s u j e e v a n g e l i s t Marko, iz r a d i o n i c e d r v o d c l j e i d u h o v n e o g r a n i č e n o s t i n jegove okol ine . Mitovi se v r a ć a j u na priprostog pr ipovedača i n jegove snove, na l jude k o j e pokreću podst ica j i n j ihove mašte i ko j i se gotovo i ne raz l iku ju od onih k o j e smo kasni je nazivali pesnicimn i f i lozofima.

104

P r i m i t i v n i p r i p o v e d a č i n ikada nisu m n o g o pitali za p o r e k l o svo j ih f a n t a z i j a . T e k znatno k a s n i j e , čovek je počeo da r a z m i š l j a o tome, o nastanku same pr iče . J o š u drevnoj G r č k o j , l judski duh bio je dovol jno razvi jen da bi došao do pretpostavke da su priče o bogovima ništa drugo nego s t a r a i p r e n a g l a š e n a p r e d a n j a o k r a l j e v i m a iz p r a i s t o r i j c i n j ihovim del ima. Već tada su naslućival i da se mit ne može doslovno prihvatit i baš zbog njegovih očiglednih neusklađenosti . Zato su pokušali da ga svedu na opšterazuml j ivu pr iču. ( G W 18/1, § 658 )

NESVESNO

Nesvesno sadrži sva psihička iskustva i sve sadržaje koji se ne tiču svesti i ne odnose sc na Ego na opažajan način. Prihvatanje nesvesnog izvodi se iz uzroka i delovanja duševnih poteškoća i psihoncurotskih iskustava (1) . Kod mnogih ljudi postoji pritajen strah od nesvcsnog, jer njegove sile mogu da parališu svest. Taj strah dolazi, između ostalog, do izražaja u široko zasnovanoj odbrani od dubinsko-psiholoških mogućnosti razumcvanja ili od duševnih oboljenja (2) . Po Jungovom shvatanju, danas se o nesvesnom mnogo govori zbog toga što u toj oblasti duše vladaju snažan život i kretanja. Posle odumiranja mišljenja u slikama i brojnih simbola, u njima pohranjena moć prelazi u nesvesno i prouzrokuje kod mnogih ljudi strah i nemir.

Jung razlikuje individualno i kolektivno nesvesno. Dok bi napred pomenuta iskustva trebalo priključiti sferi individualnog nesvesnog, postoje, šire gledano, u snovima i fantazijama čoveka arhetipske slike i mitološki motivi ko j i , nevezani za istori jsku tradiciju, potiču iz dubine duše koja se naziva kolektivno nesvesno ( 3 ) . Kada sadržaji kolektivno nesvcsnog ožive i pokrenu sc, onda to može da zbuni svest pojedinca ili da izazove provalu masovne

105

histerije i psihoze. Iz kolektivno nesvesnog nc polaze, međutim,

samo bolesna i psihopatološka dejstva, nego sc tamo formiraju i nove

ideje, društvene, političke i religiozne reforme. Ako intuitivan čovek

opazi ove konstelirane i razvijajuće sadržaje i stavi ih na diskusiju,

onda se takva nova shvatanja i ideje šire brzo, zbog toga što su one

već pripremljene u kolektivno nesvesnom mnogih ljudi (4). (1) Nesvesno. P o j a m nesvesnog za mene je isključivo psihološki

po jam, a nc filozofski u smislu metafizičkog. Po mom mišl jenju nesvesno jc granični psihološki p o j a m , koj i pokriva sve one psihološke sadrža je ili p r o c e s e k o j i nisu svesni , t j . nisu vezani za E g o na v idl j iv n a č i n . O p r a v d a n j e za to što uopšte govorim o posto jan ju nesvesnih procesa za mene proizlazi j edino iz iskustva, i to na jprc iz psihopatološkog iskustva, k o j e nesumnj ivo dokazu je da, na primer, u s luča ju h is ter ične amnezi je E g o ne zna za pos to jan je raširenih psihičkih kompleksa , ali da j e d n o ­s tavna h i p n o t i č k a p r o c e d u r a može da u s ledećem t renutku savršeno r e p r o d u k u j c izgubl jeni s a d r ž a j . Iz hi l jada iskustava ove vrste izvedeno je o p r a v d a n j e da se govori o posto jan ju nesvesnih psihičkih sadrža ja . P i t a n j e u k o j e m se s t a n j u na laz i n e s v e s t a n s a d r ž a j d o k l e god n i j e pr ik l jučen svesti , izmiče svakoj mogućnosti saznan ja . Stoga je sasvim suvišno da čovek želi da nešto o tome nas lućuje . (G\V 6, § 9 1 5 )

( 2 ) Z n a č a j n a snaga n e s v e s n i h s a d r ž a j a d o k a z j e uvek z a odgovara juće slabosti svesti i njenih funkc i j a . Svest j e , u izvesnoj mer i , ugrožena od nemoći . Njeno ugrožavanje je za primit ivnog čoveka j edan od na jčešć ih s lučajeva " m a g i č n o g " p r i b o j a v a n j a . Stoga jc shvatl j ivo da ta j pota jn i s i rah postoj i i kod kul turnog čoveka . U lošim s luča jevima to je p o t a j n i s t rah od duševnog o b o l j e n j a a u m a n j e s t r a š n i m s luča­j e v i m a s t r a h od nesvesnog, ko j i i n o r m a l a n čovek p o k a z u j e u svom otporu psihološkim g ledan j ima. Upravo groteskan j c ta j o lpor načinu kako se psihološki pokušaj bran i u umetničkim, filozofskim i religioznim t v o r e v i n a m a , k a o d a l j u d s k a duša b a š n e m a n i k a k v e veze s a ( im s tvar ima ili nc bi smela da i m a . ( G W 16, § 374 )

(3) M e đ u t i m , n a š e dosadašn je s a z n a n j e o pr i rodi nesvesnih s a d r ž a j a d o p u š t a n a m izvesnu opštu podelu tih s a d r ž a j a . M o ž e m o razl ikoval i individualno nesvesno, k o j e obuhvata sve akviz ic i je l ičnog p o s t o j a n j a , d a k l e z a b o r a v l j e n o , p o t i s n u t o , p o t p r a ž n o o p a ž e n o , z a -

106

mišl jeno i emol ivno. Ali , pored ovih ličnih nesvesnih s a d r ž a j a , postoje i drugi s a d r ž a j i , ko j i ne potiču od ličnih akviz ic i ja , nego iz nasleđcne m o g u ć n o s t i p s i h i č k o g f u n k c i o n i s a n j a u o p š t e , n a i m e i z n a s l e đ c n e s t rukture mozga. To su mitološke veze, motivi i slike, ko j i u svako doba i svugde mogu ponovo da nas tanu bez i s tor i j ske t radic i j e ili m i g r a c i j e . Ove s a d r ž a j e označavani kao kolektivnu nesvesne. Is to onako kao što se svesni sadrža j i nalaze u neko j debilnosti , tako se i nesvesni sadrža j i , kao što nas iskustvo uči , p r o n a l a z e . K a o što iz svesne ps ih ičke akt ivnost i proističu neki rezultati ili proizvodi, tako i iz nesvesne delatnosti nasta ju produkt i , na p r i m e r snovi i f antaz i j e . Nepotrebno je bavit i se speku­l a c i j a m a o tome koliki je udeo svesti u n a s t a j a n j u snova. San nam se p r e d s t a v l j a , mi ga nc s t v a r a m o svesno. Izvesno je da svesna r e p r o ­d u k c i j a i l i , č a k , i o p a ž a n j e mnogo m e n j a j u na t o m e , ali nc mogu da u n i š t e o s n o v n u č i n j e n i c u p r o d u k t i v n o g p o b u đ i v a n j a nesvesne p r o ­veni jenc i j e .

Funkc iona ln i odnos nesvesnih procesa prema svesti možemo nazvati kompeniulorskim odnosom, pri čemu nesvesni proces , kao što iskustvo p o k a z u j e , izvlači na površinu sub l imiran i m a t e r i j a l , ko j i j c konsteliran položajem svesti, dakle sve one sadrža je koj i , kad bi sve bilo svesno, nc bi mogli nedostajati u svesnoj slici s i tuaci je . Kompenzatorska f u n k c i j a n e s v e s n o g j a v l j a s e u t o l i k o j a s n i j e u k o l i k o j c svesni s tav j e d n o s t r a n i j i , a za to patologi ja pruža b r o j n e pr imerc . ( G W 6, § 919 f.)

(4) Mi smo sc, doduše, navikli da duboke is tor i j ske promene s v o d i m o i s k l j u č i v o n a s p o l j n e u z r o k e . M e đ u t i m , j a v e r u j e m d a s u s p o l j a š n j e okolnost i čes to , više ili m a n j e , ob ične pr i l ike u k o j i m a sc mani fes tu je nesvesno pr ipreml jen , novi stav prema svetu i životu. Opšl i društveni , polit ički i religiozni uslovi z a h v a t a j u kolektivno nesvesno, i to u tom smislu da se svi oni faktor i ko je v lada jući stav o životu j ednog n a r o d a p o t i s k u j e , p o s t e p e n o s a k u p l j a j u u k o l e k t i v n o n e s v e s n o m i oživl javaju pomoću njegovih sadrža ja . Najčešće je reč o j edinki ili o više p o j e d i n a c a p o s e b n o s n a ž n e i n t u i c i j e , k o j i o p a ž a j u ove p r o m e n e u kolekt ivno nesvesnom i pre tvara ju ih u neposredne ide je . Takve ide je se o n d a b r z o š i r e , j e r su se i k o d d r u g i h l j u d i p a r a l e l n o o d v i j a l e p r o m e n e u nesvesnom. P o s t o j i opšta spremnost za p r i h v a t a n j e novih ide ja , mada na drugoj s trani postoj i snažan otpor tome. Nove ide je nisu

107

samo prot ivnik starih s h v a t a n j a , nego one na j češće nas tupa ju u obliku ko j i je za s tar i stav m a n j e ili više neprihvat l j iv . ( G W 8, § 594 )

NEUROZA

Pojam neuroze ima u analitičkoj psihologiji K .G. Junga drugačije akcente nego u Frojdovoj psihoanalizi (1). Neuroza je izraz ometenog ocelotvorenja čoveka i njegove individuacije. Disocijacija i razdor čoveka sa samim sobom dovode do psihoncurotičnih poteškoća. Raskorak i suprotnosti, u ko je se čovek zapetl java, najčešće postoje u konfliktu između duhovnomoralnog zahteva i prirodno-nagonske težnje. Međutim, time se nc misli na to da Jung uzrok vidi u konfliktu nagona, nego u životu imanentnom postojanju dve suprotstavljene tenzije. One mogu dovesti do nastajanja kom­pleksa i izazvati fenomene nagomilavanja, koji u toj meri opterećuju proces duševnog doživljavanja i težnju za psihičkim rastom, kao i samoostvarcnje, da dolazi do neuroze. Neuroza bi se uopšteno mogla zamisliti i kao privremeni ili, čak, kao "truli kompromis", kao jedna vrsta prelaznog rešenja pre pokušaja iznalaženja pogodnog rešenja. Neurotski simptomi imaju za Junga simboličan i prikriven smisao. Za Junga je bilo važnije pitanje "radi čega", nego uzročno pitanje "zašto" nastaje neuroza. Kada čovek razabere i shvati poruku svojih simptoma, onda može sa takvim uvidom da počne sa kompletnim usmeravanjem i oblikovanjem svog života (2).

U bolesne procese kod neuroze ubrajaju sc između ostalih: potiskivanje, regresija, fiksiranje i izneveravanje. Potiskivanje se zasniva na pomenutim suprotnostima. Kod regresije se oživljavaju ranija pozitivna iii negativna iskustva i modaliteti ponašanja, koja mogu dovesti do zapadanja u ranije infantilne faze razvoja ili u

108

arhaična duševna stanja. Pod f iksiranjem razumemo svesno ili nesvesno zatvaranje i vezivanje, na primer, za roditelje ili za razvojne faze koje nisu starosne prirode. Kod izneveravanja se, naposletku, ne radi više samo o frustraciji, odbrani od nagonskih impulsa ili duševnih smetnji, nego i o izneveravanju samoga sebe pred psihičkim procesima razvoja. Prilikom tečenja neuroze, važno jc da bolesnik usvoji ispravan stav prema neurozi ( 3 ) .

Višedimenzionalnost i mnogostranost jungovskog koncepta neuroze T. Zajfcrt je prikazao u sledećim aspektima:

1. aktuelni konflikt postavlja neurozu u vezu sa zahtevima iz sadašnjosti i čini jasnom njenu dinamiku;

2. stav o svrsishodnosti postavlja pitanje koje zadatke pacijent ne želi da izvrši i koje će poteškoće pokušati da izbegne;

3. regresivno-teorijski stav prati bujicu psihičke energije; 4. libidozno-teorijski stav usmerava na oslobađanje energije

zarobljene neurozom; 5. genetski ili genetski orijentisani stav vodi računa o istoriji

neuroze; 6. teorijski stav o ulozi neuroze predstavlja se u identifikaciji

Ega i Persone; 7. kulturno-teorijski stav definiše neurozu kao neuspeo pokušaj

jedinke da u samome sebi razreši neki opšti savremeni problem; 8. konfliktno-teorijski stav kazuje da je nejedinstvo sa samim

sobom odlika kulturnog čoveka uopšte; 9. pored svoje čulnosti unutar procesa individuacije, finalna

teorija neuroze vidi i cil jeve koji se slede sa svojevoljnošću, rafi­niranim aranžmanom i sa neumoljivom tvrdoglavošću;

10. teorija o kreativnosti neuroze polazi od prihvatanja nagona za samoostvarenjem.

Kao nove, važne stavove, Zajfert navodi moralni, razvojno-teorijski i disocijativno-teorijski stav o neurozi (u: Psvchologie des 20. Jahrhunderts, Kindler, tom 3, str. 859 f ) .

109

( 1 ) N e u r o z a , n a i m e , n i j e n i k a k o s a m o n e g a t i v n a , n e g o i poz i t ivna p o j a v a . S a m o b e z d u š n i r a c i o n a l i z a m m o ž e da previdi tu č i n j e n i c u , o s l a n j a j u ć i se na čisto m a t e r i j a l i s t i č k o s h v a t a n j e sveta . U stvarnost i , neuroza sadrži dušu bolesnika ili b a r j e d a n bitan n jen deo, i kada bi se n j e m u , shodno rac iona l i s t i čko j n a m e r i , mogla odstranit i neuroza poput bolesnog z u b a , onda on t ime nc bi bio ni na k a k v o m dobi tku, nego bi izgubio nešto veoma bi tno, kao kad bi misli lac izgubio sumnju u istinitost svojih z a k l j u č a k a ili kada bi moralan čovek bio lišen iskušenja , ili h r a b a r čovek oslobođen s t raha . Izgubiti neurozu, znači isto što i posta l i b e s p r e d m e t a n . Š taviše , život gubi svoj v r h u n a c a t ime i smisao. To ne bi bilo l ečcn je , nego a m p u t a c i j a . (GVV 10 , § 355 )

(2) Ne bi t rebalo pokušavati sa u k l a n j a n j e m neuroze , nego bi t reba lo saznat i šta ona govori , čemu nas uči i u čemu sc sas to je n jen smisao i n j e n a s v r h a . Š t a v i š e , t rebalo bi da n a u č i m o da j o j b u d e m o z a h v a l n i , j e r ć e m o j e i n a č e p r o p u s t i l i i t a k o i z g u b i t i m o g u ć n o s t u p o z n a v a n j a s a o n i m što s t v a r n o j e s m o . N e u r o z a j e o n d a z a i s t a " r e š e n a " , kada je resila pogrešno postavl jeno J a . Ne leći se onu, nego ona leci nas. Čovek j e bolestan, ali j c bolest pokušaj prirode da ga izleči. Dak le , od same bolesti možemo mnogo da n a u č i m o što je kor i sno za sopstveno z d r a v l j e , i ono što se n e u r o t i č a r u priči nj ava k a o s tvar za a p s o l u t n o o d b a c i v a n j e , t o j e p r a v o z l a t o , k o j e i n a č e n igde n i s m o pronašl i . ( G W 10, § 361)

(3) Bolesnik ne bi irebulo du uči kuko du se oslobodi neuroze, nego kako du je podnosi. J e r bolest ni je izlišan i stoga besmislen teret , nego je onu on lično; on lično jc " d r u g i " čovek, ko j i uvek nasto j i da se i skl juč i zbog infanti lnog komodi te ta , na pr imer , ili iz s t raha ili nekih drugih r a z l o g a . Na ta j način Ja sc p r e t v a r a , kao što F r o j d i spravno p r i m e ć u j e , u "preb iva l i š te s t r a h a " , ko je n ikada ne bi posto ja lo da se nismo neurotski brani l i od sebe samog. ( G W 10, § 360 )

110

NIVO OBJEKTA

U tumačenju sna nivo objekta znači da sc aktivne osobe i određene situacije odnose objektivno prema spoljašnjoj stvarnosti (1). Ako neko sanja suseda, roditelje ili kolegu, onda sc pod tim uslovima misli na realne osobe, bar kao što ih snevač doživljava. Tako najveći broj ljudi vidi i shvata likove iz snova. Međutim, kada sc slika iz sna neke osobe i dotični realan čovek najpodrobnije uporede, najčešće će se uočiti razlike. Za ovo postoje dve mogućnosti razumcvanja, naime da (1) nesvesno kod snevača drugu osobu vidi preciznije i istiniti jc nego svest ili (2) da se sniva veza sa tim drugim, a ne on sam. Pošto se ovde već u igru uključuje faktor subjekta posmatrača i snevača, to dolazimo da tumačenja sna na nivou subjekta. Jung skreće pažnju na to da bi to bilo naivna pretpostavka i problematična predstava ako bi se slike iz snova, kao nešto razumljivo po sebi, identifikovalc sa sanjanim objektima i licima (2) .

(1) Nivo objektu. Pod t u m a č e n j e m na nivou o b j e k t a p o d r a -z u m c v a m ono shvatan je j ednog sna ili j e d n e fantazi je u k o j e m se lica ili okolnosti što se u n j ima po jav l ju ju vezuju za ob jekt ivno-realna lica ili o k o l n o s t i . To je u s u p r o t n o s t i sa nivoom subjektu, gde se l ica ili okolnosti iz sna vezuju samo za subjektivne veličine. Fro jdovo shvatan je sna kreće se gotovo samo na nivou ob jekta , ukoliko se žel je u snu tumače kao žel je ko je se odnose na realne ob jekte ili se tiču seksualnih zb ivan ja , ko j i spada ju u fiziološku, dakle izvanpsihološku sferu. ( G W 6, § 854)

(2) Za m e n e j c to r a z u m l j i v o da n e k o ko n i j e a n a l i t i č a r sa p r a k t i č n i m i s k u s t v o m n e m a r a z v i j e n u k u s z a r a s p r a v u o " n i v o u s u b j e k t a " i " n i v o u o b j e k t a " . M e đ u t i m , u k o l i k o s c više p o s v e l i m o p r o b l e m i m a s n a , u t o l i k o će v iše dolazi t i u o b z i r i t e h n i č k i a s p e k t i prakt ičnog lečen ja . TJ ovoj stvari potrebna je ona neumitna prisila, koju

111

teški s lučajevi uvek vrše na l ekara , j e r čovek stalno mora da razmiš l ja o u s a v r š a v a n j u v las t i t ih s r e d s t a v a , k a k o bi m o g a o da p o m o g n e i u teškim s luča jev ima. Zahvalni smo teškoćama u svakodnevnom lcčenju b o l e s n i k a što n a m p o m a ž u d a s h v a t i m o one s t v a r i k o j e d e l i m i č n o tangi ra ju osnove našeg svakodnevnog mental i te ta . M a d a subjekt ivnost j e d n e s l ike p r i p a d a t a k o z v a n o j o č i g l e d n o j m u d r o s t i , i p a k p o m a l o filozofski o d z v a n j a k o n s t a t a c i j a što izvesnim uš ima n e p r i j a t n o zvuči . Odgovor na to proizlazi j ednostavno iz pomenutc č in jenice da naivna p r e t p o s t a v k a odmah ident i f iku je sliku sa o b j e k t o m . S v a k o o m e t a n j e j e d n e takve pretpostavke delu je i r i t i ra juće na ovu vrstu l judi . Iz istog razloga je nes impat ična ide ja o nivou s u b j e k t a , j e r ona ometa naivnu pretpostavku identiteta sadrža ja svesti sa o b j e k t i m a . (GVV 8, § 516 )

NIVO SUBJEKTA

Kod tumačenja sna na nivou subjekta, sve figure iz sna se posmatraju kao odraz intrapsiholoških faktora i kao subjektivno shvatanje samog snevača ( 1 ) . Međutim, najpre bi trebalo da sc izvrši tumačenje sna u odnosu na nivo objekta i trebalo bi iscrpsti sve tamo opisane mogućnosti razumevanja. Tek kad smo iscrpli dobre zamisli i kada tumačenje uđe u prazan hod, počinje rad na snu u smislu nivoa subjekta. Pri tom posmatramo sve osobe, objekte i radnje kao likove i izražajne forme sopstvene duše. Tada se, u smislu samospoznaje, može reći: "To si T i ! " ili "Takav si T i ! " San odslikava sam od sebe unutrašnje, najčešće nesvesne strane bića. Snevač je tada i režiser na vlastitoj sceni sna, on igra najrazličiti je uloge i time proizvodi i projektuje nesvesne duševne sadržaje koje kao, parcijalne ličnosti, pripadaju celini snevača (2) . U terapeutskoj praksi se tumačenje sna na nivou subjekta često pokazuje kao veoma stimulativno i plodo­nosno rešenje.

112

(1) Nivo subjektu. Pod t u m a č e n j e m na nivou s u b j e k t a podra-z u m e v a m ono s h v a t a n j e n e k o g sna ili n e k e f a n t a z i j e k o d k o j e g se zas tupl jena lica i odnosi dovode u vezu sa subjekt ivnim činiocima ko j i potpuno pr ipada ju sopstvenoj psihi. K a o što se zna, slika o b j e k t a k o j i sc nalazi u našo j psihi , n i j e n ikada apsolutno ident ična sa o b j e k t o m , nego m u j e n a j v i š e s a m o s l i č n a . O n a s e r e a l i z u j e , doduše , č u l n o m percepc i jom i apcrccpc i jom ovih n a d r a ž a j a , ali baš putem procesa ko j i već p r i p a d a j u našo j psihi, a ko je jc ob jekt samo izazvao. Svcdočanstvo naših čula poklapa se, is t ina, kao što iskustvo pokazu je , u velikoj meri sa kval i tet ima o b j e k t a , ali naša je apercepci ja pod gotovo nesagledivim sub jekt ivn im ut i ca j ima , koj i veoma kompl iku ju pravo saznan je nekog l judskog k a r a k t e r a . T a k o k o m p l e k s n a ps ih ička vel ič ina , kakvu čini l judski k a r a k t e r , s tvara , osim toga, čistoj čulnoj percepci j i samo veoma s l a b a u p o r i š t a . R a d i s p o z n a v a n j a l j u d s k o g k a r a k t e r a p o t r e b n i su i { iž ivl javanje , r a z m i š l j a n j e i intuic i ja . Zbog ovih kompl ikac i j a , konačni sud ima, naravno, uvek samo veoma sumnjivu vrednost, tako da je slika, u ko ju mi o b l i k u j e m o neki l judski ob jek t , na svaki način do kra jnos t i s u b j e k t i v n o u s l o v l j e n a . S t o g a se u p r a k t i č n o j p s i h o l o g i j i p r a v i l n o postupa ako se s l ika, inutgo nekog čoveka, oštro raz luču je od njegove s t v a r n e e g z i s t e n c i j e . Z b o g k r a j n j e s u b j e k t i v n o g o s t v a r e n j a j e d n o g imaga, on je često pre slika subjekt ivnog kompleksa funkci ja nego slika samog o b j e k t a . Stoga je pr i l ikom anal i t ičke obrade nesvesnih produ­kata bitno da se inuigo ne s tavl ja odmah kao identitet o b j e k t a , nego, naprot iv , da sc shvata kao slika s u b j e k t i v n e veze sa o b j e k t o m . To je shvatan je na nivou s u b j e k t a . ( G W 6, § 982 )

(2) S h v a t a n j e na nivou subjekta nc bi , razume se, trebalo da ide u p r e t e r i v a n j c . R a d i se s a m o o neš to k r i t i č n i j e m o d m e r a v a n j u pr ipadnost i . O n o što mi na o b j e k t u pada u oči , predstavl jaće s tvarno s v o j s t v o o b j e k t a . M e đ u t i m , u k o l i k o j e o v a j u t i s a k s u b j e k t i v n i j i ili a fekt ivni j i , utoliko pre sc m o r a to svojstvo shvatiti kao p r o j e k c i j a . Ali pri tom m o r a m o povući suštinsku razliku, i to između realno postojećeg svojstva o b j e k t a , bez čega ne bi bila verovalna p r o j e k c i j a na ob jek t , i vrednosti ili z n a č a j a , odnosno energi je ovog svojstva. Nije iskl jučeno da se neko svojstvo pro jek tu je na ob jekt , od koga kod ob jekta realno nema n ikakvih t ragova (na pr imer , p r o j e k c i j a magičnih kval i te ta u nežive o b j e k t e ) . D r u g a č i j e stoje stvari kod običnih pro jekc i j a karaktern ih cr ta

113

ili trenutnih stavova. U ovim slučajevima stvar često stoji tako da objekt nudi p r o j e k c i j i i pr i l iku i , š taviše, izaziva j e . Ovo poton je događa sc onda k a d a o b j e k t s a m nije sveslun s v o j s t v a , pa ono Ume deluje nu nesvesno drugoga. J e r sve p r o j e k c i j e proizvode kontruprojekcije t amo gde j e o b j e k t nesvestan svojstva k o j e p r o j e k t u j e s u b j e k t , baš k a o što anal i t i čar n a " t r a n s f e r " odgovara " k o n t r a l r a n s f e r o m " , kada t rans fer p r o j e k t u j e neki sadrža j ko jeg je i sam lekar nesvestan, ali on ipak kod n jega posto j i . ( G W 8, § 519)

NUMINOZNOST

Numinoznost j e , po Jungu, osnovna odlika arhetipa. To je jedna vrsta "emocionalnog naboja koji se uvek prenosi na svest kada se pojavi neka arhetipska slika ili nastane neka arhetipska situacija" (Briefe III, 52) . U definisanju ovog pojma Jung sc oslanja na R. Ota (Das Heilige), koji pojam numinoznog upotrebljava za neizrecivo, tajnovito i užasavajuće, kao nešto "sasvim drugo" u ljudskoj spoznaji B o g a . U oblasti dubinske psihologi je , posebno u psihologi j i kompleksa, pojam numinoznosti izražava snažnu i zastrašujuću moć duševnih sila (1) . Ova izvanredna dejstva pomažu nam da shvatimo zastoje dubinskoj psihologiji uopšte i jungovskoj psihologiji posebno teško da se uključe u takozvani naučni konsenzus. Numinoznost je najtešnje povezana sa arhetipom. Njegovo pojavljivanje i delovanje odlikuju sc numinoznošću (2) . Preciznije rečeno, to su arhetipske sl ike i simboli koj i deluju zastrašujuće na svest i E g o i ujedno izazivaju proširenje svesti . Na kraju, napomenimo j o š i to da numinoznost u oblasti religioznih nauka upućuje na božansko i/ili na demonsko.

( 1 ) P o n e k o ć e s e j o š se t i t i k a k v a s c svuda p o d i g l a b u r a o g o r č e n j a k a d a su F r o j d o v i radovi posta l i o p š l c p o z n a t a s tvar . Ove

114

kompleksne reakc i j e prinudile su istraživača na izolaci ju, ko ja je n jemu i n jegovoj školi donela p r e k o r dogmat izma. Svi psihološki teoret ičar i iz ove oblasti izlažu se istoj opasnosti , j e r oni r u k u j u predmetom koj i se odnosi na nesavladano u čoveku, na numinuzno, k a k o je to izvrsno označio O t o . Tamo gde poč in je oblast kompleksa , p r e s t a j e s loboda za E g o , j e r su kompleks i duševne sile, č i ja n a j i n t i m n i j a pr i roda još n i j e temel j i to ispi tana. Svaki put kada is t raž ivanje uspe da još malo da l j e prodre u duševni Iremendum, to će, knđ i dosad, izazvali r e a k c i j e kod p u b l i k e , b a r kao i k o d p a c i j e n a t a k o j i iz t e r a p c u t s k i h raz loga d a j u povoda za nastupanje protiv nedodirl j ivosti nj ihovih k o m p l e k s a . ( G W 8, § 216)

(2) P o j a v l j i v a n j e arhet ipova ima izrazito nu/ninozan k a r a k t e r ko j i se m o r a označi l i ako ne k a o " m a g i č a n " , onda b a r k a o duhovan. S t o g a j e o v a j f e n o m e n z a p s i h o l o g i j u r e l i g i j e o d n a j v e ć e g z n a č a j a . E f e k a t t o g a n i j e s a s v i m j e d n o z n a č a n . O n može b i l i i s c c l j u j u ć i ili r a z a r a j u ć i , ali on n i j e n i k a d a i n d i f e r e n t a n , j e r se p r i r o d n o p r e t p o ­s t a v l j a i z v e s t a n s tepen j a s n o s t i . O v a j a s p e k t i z v a n r e d n o z a s l u ž u j e oznaku " d u h o v n i " . Na ime , nc događa se r c lko da se arhet ip pojavi u snovima ili m a š t a r i j a m a u obliku duha ili sc čak ponaša kao sablast . Njegova numinoznost ima često mističan kvali let i delu je odgovara juće na narav. Upravo kod l judi ko j i su daleko od pomisli na takve napade s labost i , on mobi l iše f i lozofska i rel igiozna s h v a t a n j a . Sa nečuvenom ostrašćenošću i neumol j ivom doslednošću on čcslo stremi svom cil ju i uvlači sub jekt u svoje okove, iz koj ih sc ovaj ne može istrgnuti uprkos često ogorčenom opiran ju i, konačno , to više i ne želi. Ovo poslednjc sc događa zbog toga što dožival j sa sobom donosi ispunjenje smisla k o j e s e dot le s m a t r a l o n e m o g u ć i m . D u b o k o s h v a t a m o l p o r svih č v r s t i h uve ren ja p r e m a psihološkim otkr ić ima ove vrste . Sa više s lutn je nego s tvarnog z n a n j a , l judi oseća ju strah od opasnih sila k o j e su sputane u unutrašn jos t i svakog čoveka i na neki način samo čeka ju na čarobnu reč ko ja će raskinut i okove. ( G W 8, § 405)

115

' OSEĆANJE

Oscćanje (čuvstvo, emocija) jc u smislu jungovske tipologije nova osnovna psihološka funkci ja . To je subjektivni događaj , nezavisan od spoljašnjeg delovanja i draži, mada se i oni mogu pridružiti (1). Osećanjc, koje jc određeno prvenstveno nesvesnim zbivanjima, doživljavamo, na primer, u svojim "raspoloženjima" koja nas pokreću pozitivno ili negativno. Dok mišljenje pojmovno ureduje sadržaje svesti i sva iskustva, osećanjc predstavlja funkciju vredno­vanja koje nam prenosi da l i j e nešto prijatno ili neprijatno, ispravno ili pogrešno, dobro ili zlo. Jung ukazuje na to da jc uz pomoć pojmovnog aparata nemoguće podrobno opisati suštinu osećanja (2). Ekstrovertni emotivni tip često jc uspešan čovek, jer poseduje solidno osećanje za stvari koje obećavaju uspeh. I druga spoljašnja zbivanja i objekte on može adekvatno i dobro da oceni. Dalje, on je u stanju da druge ljude tačno oceni prema njihovim pozitivnim i negativnim stranama. Ljudi tog tipa mogu se dobro uživeti i u osećanja drugih i ispravno osetiti određene situacije. Njihova inferiorna i nerazvijena strana jeste mišljenje koje je jako podložno uticaju nesvesnog. Stoga sc oni često zgražavaju nad mišljenjem. Često ih muče negativne ili cinične misli ko je su usmercne protiv vlastite ličnosti i onda proizvode osećanja inferiornosti. Stoga ekstrovertni tip ne živi rado sam, j e r onda zapada u razmišljanja i mudrovanja i pri tom ga pogađaju njegove sopstvene negativne misli i inferiorno mišljenje. Ovo što jc rečeno o ekstrovertnom emotivnom tipu odnosi sc u znatno većoj meri na introvertni tip. Na njega se odnosi sledeća poslovica: "Tiha voda breg ron i . " Introvertni emotivni tip učestvuje u životu

116

prvenstveno preko osećanja. Pri tom njegova etička i moralna merila

vrednosti imaju pozitivnog uticaja na druge ljude.

Sasvim uopšteno, može se o emotivnim tipovima reći još i

sledeće: oni imaju dubok predosećaj za osećanja i rado pomažu u

rešavanju ličnih problema svojih prijatelja. Kod ljudi iz svoje okoline

više ih, po pravilu, zanimaju njihova ponašanja i iskustva, nego

shvatanja i politički stavovi. U načelu, ti se dragoceni ljudi upravljaju

prema vlastitim merilima vrednosti koja su duboko ukorenjena u

njihovom osećanju i koja im pomažu u donošenju ispravnih odluka. (1) O s e ć a n j c u b r a j a m u četiri osnovne psihološke funkc i j e . Nc

mogu se pr idruži t i onom psihološkom pravcu ko j i osećan jc shvata kao s e k u n d a r n u , od " p r e d s t a v a " ili oseta zavisnu p o j a v u , nego sa H e f -dingom, V u n t o m , L e m a n o m , K i l p c o m , Ba ldvinom i drugim s m a t r a m o s e ć a n j c s a m o s t a l n o m f u n k c i j o m sui generis. O s e ć a n j c j c , prc svega, proces ko j i se vrši između Ja i dalog s a d r ž a j a , i to proces koj i da je o d r e đ e n u vrednost u smislu u s v a j a n j a ili o d b i j a n j a ( " p r i j a l n o s t " ili " n e p r i j a t n o s t " ) , ali i proces koji se, bez obzira na trenutni sadrža j svesti ili na t r e n u t n e s e n z i t i v n o s t i , može p o j a v i t i t a k o reći i / o l o v a n k a o " r a s p o l o ž e n j e " . O v a j poslednj i proces može sc kauza lno odnosil i na r a n i j e sadrža je svesti, ali to ne mora nužno biti s luča j , j e r on isto tako može proiz laz i t i i iz nesvesnih s a d r ž a j a , kao što to p s i h o p a t o l o g i j a obi lato pokazu je . Ali i raspoloženje , bilo da je kao opšte ili samo kao p a r c i j a l n o o s e ć a n j e , p r e d s t a v l j a n e k o v r e d n o v a n j e , ali n e n e k o g određenog, po jedinačnog sadrža ja svesti, nego čitavog trenutnog s tan ja sves t i , i to opet u smis lu p r i h v a t a n j a ili o d b i j a n j a . S t o g a o s e ć a n j c p r e d s t a v l j a p r v e n s t v e n o v e o m a subjektivan p r o c e s , k o j i u s v a k o m pogledu može biti nezavisan od spol jašn jeg n a d r a ž a j a , iako se pr idru­ž u j e s v a k o m osetu. Čak " r a v n o d u š a n " oset ima neki " o s e ć a j n i t o n " , naime ton ravnodušnosti , č ime jc opet izraženo neko vrednovanje . Stoga jc osećanjc u jedno i neka vrsta rasuđivanja, ali ko je se od intelektualnog suda utoliko više raz l iku je ukol iko se nc vrši radi uspostavl jan ja neke po jmovne veze, nego radi kakvog prvenstveno subjekt ivnog u s v a j a n j a ili o d b i j a n j a . V r e d n o v a n j e putem osećan ja odnosi se na svaki sadrža j svesti , ma kakve vrste on bio . Ako sc po jačava intenzitet osećan ja , onda nas ta je ufekat, t j . emociono s tan je sa pr imetn im tclesnim i n e r v a c i j a m a .

117

O s e ć a n j c sc od afekta raz l iku je po lome šio ne izaziva nikakve pr imetne telesne inervac i j e , t j . tol iko malo ili toliko mnogo, kao običan misaoni proces . ( G W 6, § 801 )

( 2 ) G o r n j i m d e f i n i c i j a m a , n a r a v n o , n i j e o k a r a k t e r i s a n a sušl ina o s e ć a n j a , nego j e osećan je pomoću nj ih samo spol ja opisano. I n t e l e k t u a l n a m o ć p o i m a n j a p o k a z u j e s c n e s p o s o b n o m d a suš t inu o s e ć a n j a f o r m u l i š c u p o j m o v n o m j e z i k u , j e r m i š l j e n j e pr ipada k a t e ­g o r i j i n e s a m e r l j i v o g o s e ć a n j a , k a o š io s c u o p š t e n i j e d n a o s n o v n a psihološka fun kc i j a ne može u polpunosl i izraziti pomoću druge. Ovoj okolnos t i b i t r e b a l o pr ip i sa t i to što n i j e d n a i n t e l e k t u a l n a d e f i n i c i j a n i k a d a neće biti u s tan ju da u iole dovol jno j meri izrazi specif ičnosti ose ćan ja . T i m e što se osećan ja klas i f ikuju ništa ni je dobi jeno u smislu shvatan ja n j ihove sušl inc , j e r i n a j t a č n i j a k las i f ikac i ja moći ćc uvek da naznači samo ona j intelektualno shvat l j iv sadrža j sa k o j i m su osećan ja povezana, a da l ime ipak ni je dotakla specif ičnost osećan ja . Kol iko god ima različitih i intelektualno shvatl j ivih klasa sadrža ja , isto toliko mogu se razl ikovati osećan ja , a da t ime ipak sama osećan ja nc budu deta l jno k las i f ikovana , j e r iznad svih mogućih inte lektualno shvat l j ivih klasa s a d r ž a j a pos to je još o s e ć a n j a k o j a s c o t i m a j u in te lek tua lnom rangi ­r a n j u . ( G W 6, § 804)

OSET

Osct (senzacija) se, u smislu jungovske tipologije, sastoji u

prvom redu od osećanja, ćula i percepcije (čulno opažanje) pomoću

čulnih organa (1) . Osct se, po pravilu, nc sreće u čistom obliku, nego

pomešan sa osećanjima, mislima i predstavama. Prema tipovima

zauzetog stava, razlikujemo introvertni i ekstrovertni senzitivni tip.

Ovaj poslednji je neko ko dobro posmatra stvari i tačno uočava

pojedinosti. Ovaj tip precizno opaža spoljnje objekte i može se dobro

odnositi prema nj ima. Pod ovim tipom se sreću posebno ona

118

zanimanja koja su prilagođena zahtevima stvarnosti, kao što su poslovni ljudi, tehničari, direktori i drugi. Ovom tipu teško padaju naslućivanje, mišljenje i osećanjc. Introvertni osetni tipovi opažaju objektivne uticajc snažno sa unutarnje strane. Oni se, na neki način, mogu uporediti sa visokoosctljivim filmom, koji pri odgovarajućem osvetljenju tačno odslikava fotografisane predmete. Dalje, oni dobro opažaju pozadinu događaja ili perspektivne mogućnosti.

Opšti je rečeno, oset se može opisati na s ledeći način. Primaoci rado čine nešto praktično i korisno i teško im pada razvoj mašte. Imaju malo problema sa održavanjem reda i uređivanjem stvari na poslu i u privatnom životu (za razliku od intuitivnih). Kada žele da putuju, počinju blagovremeno da pakuju kofere i skoro da nemaju problema sa vremenom i tačnošću. I sa rokovima se dobro snalaze i čovek se može na njih osloniti. Više im odgovara da se prilagođavaju datim uslovima i da čine ono što se očekuje. Svoj godišnji odmor organizuju najčešće po unapred utvrđenom planu, ali su zato nedovoljno spontani. Rado čitaju aktuelne izveštaje sa činjenicama ili naučnu literaturu, a manje poeziju i fantastične priče. Kada formiraju određeno mišl jenje, onda se njega uporno drže. Novo i nepoznato nije za njih posebno primamljivo.

(1) Oset ili senzaci ja jc ona psihološka funkc i ja ko ja prenosi psihičku draž opažan ja . S loga se oset može iz jednači l i sa p e r c e p c i j o m . Oset treba strogo razlikovali od osećanja, budući d a j e ono sasvim drugi proces ko j i se, na pr imer , može pr ik l juč i t i osetu kao " t o n o s e ć a n j a " . Ose t se nc odnosi samo na s p o l j a š n j u ps ihičku d r a ž , nego i na u n u ­t r a š n j u , t j . na promene unutrašn j ih organa . Oset jc stoga u prvom redu osećanje čulima, t j . percepc i ja pomoću čulnih organa i " te lesnog č u l a " (k inestet ičko, vazomotor ičko i drugo opažan je ) . Ono j e , s j e d n e s t rane e lement preds tav l j an ja , budući da predstavl jan ju prenosi perceptivnu sl iku s p o l j a š n j e g o b j e k t a , dok j e , s druge s t r a n e , e l e m e n t o s e ć a n j a , pošto putem p e r c e p c i j e p r o m e n e tela d a j e osećan ju k a r a k t e r a f e k t a . Prenoseći svesti promenu tela, oset reprezentu je i psihološke nagone. On n i j e ident ičan sa n j i m a , budući da preds tav l j a č istu percept ivnu f u n k c i j u .

119

Treba lo bi razl ikoval i čulno, odnosno konkre tno i aps t raktno o p a ž a n j e . P r v o s h v a t a p o m e n u t e o b l i k e m e đ u s o b o m , d o k d r u g o označava nekakvu odel jenu, t j . od drugih psihičkih elemenata odvojenu vrstu s e n z a c i j e . K o n k r e t n a senzac i ja n i k a d a sc ne j a v l j a u " č i s t o m " obl iku, nego jc uvek pomešana sa predstavama, osećan j ima i mis l ima. A p s t r a k t n a s e n z a c i j a p r e d s t a v l j a , n a p r o t i v , d i f e r e n c i r a n u v r s t u p e r c e p c i j e k o j a se može označ i t i k a o " e s t e t s k a " , u k o l i k o se, s lcdeći vlastiti pr inc ip , izdvaja od svih pr imesa osećanja i misli i t ime sc izdiže na nivo čistote ko j i nikad ne pr ipada k o n k r e t n o m osetu. K o n k r e t a n osct c v e t a n c p r e n o s i , p r i m e r a r a d i , s a m o o p a ž a j s a m o g c v e t a , n e g o i s t a b l j i k e , l i s tova , s t a n i š t a i td . O n o sc o d m a h izmeša sa o s e ć a n j i m a l a g o d n o s t i ili n e p r i j a t n o s t i k o j e i zaz iva p r i z o r ili s a i s t o v r e m e n o pobuđenim p e r c e p c i j a m a mir isa ili sa misl ima o n jegovoj b o t a n i č k o j k l a s i f i k a c i j i . A p s t r a k t n a s e n z a c i j a , naprot iv , odmah izdiže i s taknuto čulno obe lež j e cveta , na p r i m e r n jegovu j a r k o crvenu b o j u , na nivo opštost i ili osnovnog s a d r ž a j a svest i , o d v o j e n o od svih n a z n a č e n i h pr imesa . A p s t r a k t n a senzaci ja pogoduje uglavnom umetniku . Ono j e , k a o i svaka a p s t r a k c i j a , p r o d u k t d i f e r e n c i r a n j a f u n k c i j a pa , p r e m a tome, ni je ništa prvobitno. Prvobi tna forma funkci je uvek je konkretna , t j . p o m e š a n a . K o n k r e t a n oset j e k a o t a k a v r e a k t i v a n f e n o m e n , dok aps t rak tna senzac i ja , kao svaka a p s t r a k c i j a , nc lišava nikoga vol je , t j . e l e m e n t a u s m e r a v a n j a . V o l j a , k o j a j e u s m e r e n a n a a p s t r a k c i j u sen­z a c i j e , p r e d s t a v l j a izraz i delatnost estetičkog senzitivnog slavu. ( G W 6, § 787 f.)

PERSONA

Persona je svesno predstavljena bitna strana vlastite ličnosti. Ona se naziva i čovekovom "maskom duše" (J. Jakobi). Tersona je veštačka ličnost koja poseduje funkciju zaštitne maske u sistemu odnosa sa bližnjima, odnosno okolinom. Personi pripadaju pojavna

120

slika koju neko emitujc i uloga koju društvo očekuje od nekog položaja ili lica. I određene titule, načini ponašanja i klišei uloga spadaju u pojam Persone, kakve sebi pridaju žene ili muškarci, radnici ili šefovi (1 ) . Persona je neophodno i sadržajno prila-godavanje jedinke društvu i stvarnosti. Poseban problem predstavlja identifikacija čoveka sa sopstvenom Pcrsonom. Dok društvena uloga ili određeni status mogu, s j edne strane, da donesu priznanje i sigurnost, s druge strane se ono lično i ljudsko mogu ugušiti iza maske duše (2). Unutarnji antipod Personi čine duša i duševne slike Animusa i Anime. Persona i duša zauzimaju uzajamni polarni odnos, pri čemu jedan čvrst i ekstravertan čovek može da ima meku i žensku dušu i obratno. I iza intelektualnog držanja često sc krije senti­mentalnost, a moralni karakter može da skriva i kompenzira loše strane. Mnoge poteškoće u međuljudskim odnosima svode se na nerešene tenzije između Pcrsonc i nesvesne i potisnute duše.

(1) Persona jc složen sistem odnosa između individualne svesti i društva , pr igodna maska k o j a j c , s j e d n e s i rane , s računata na lo da ostavi određen ut i sak na druge a, s druge s i r a n e , da p r i k r i j e pravu prirodu j e d i n k e . Da je ovo poslednje izlišno, može samo da tvrdi ona j ko je toliko identičan sa svojom Personom da više ne pozna je samoga sebe, a da je ono prvo nepotrebno, može da uobražava samo onaj ko ni je svestan prave prirode l judi iz svoje okoline. Društvo o č e k u j e , šlavišc, m o r a očekivati od svake j e d i n k e da šio savršeni je igra namen jenu j o j u logu. To z n a č i da n e k o ko je sveš tenik m o r a ne s a m o da izvršava o b j e k t i v n o svoju zvaničnu f u n k c i j u , nego i da u svako doba i u svim o k o l n o s t i m a , bez o k l e v a n j a , o b a v l j a ulogu s v e š t e n i k a . D r u š t v o l o zahteva kao neku vrstu s igurnosti ; svako treba da bude na svom mes lu : j e d a n je o b u ć a r a drugi poela . Nc očeku je se da on igra obe uloge. Ni j e ni preporučl j ivo imal i dvostruko svojstvo, j e r bi to bilo j ez ivo . Takav č o v e k b io bi " d r u g a č i j i " od d r u g i h l j u d i i ne s a s v i m p o u z d a n . U akademskom svetu zvali bi ga "d i le tant " , politički bio bi "nepredvid iva" vel ič ina, u verskom smislu "s lobodan d u h " . U k r a t k o , na n jega bi pala s u m n j a nepouzdanost i i nedovol jnost i , j e r je društvo ubeđeno da samo o n a j obućar , ko j i uz to n i je i pesnik, može da isporuči s t ručno n a p r a -

121

v l j c n e i p r a v e c ipele . J c d n o z n a č n o s t l ične po jave j c p r a k t i č n o važna s tvar , j e r društvu j e d i n o p o z n a t prosečan čovek m o r a da se posveti jednoj stvari da bi mogao da pruži nešto k a k o val ja , a već dve bi za n jega bile previše. Naše društvo je nesumnj ivo na takve ideale p r i p r e m l j e n o . Stoga i ni je nikakvo čudo da svaki čovek koji želi da nešto postigne mora imati u vidu takva oček ivan ja . N a r a v n o , u tim očekivan j ima niko ne bi mogao, kao individualnost , da prođe n e o k r n j e n , pa je stoga k o n s t r u k ­c i j a j e d n e v e š t a č k e l i čnos t i p o s t a l a n e i z b e ž n a p o t r e b a . Z a h l c v i z a pr is to janošću i dobr im običa j ima daju dodatnu motivaci ju za s tvaran je kor isne m a s k e . Iza maske se potom f o r m i r a ono što se naziva "p r iv a tan život" . Ovo sasvim poznato razdva jan je svesti u dve često smešne figure, predstavl ja oštru psihološku operaci ju ko ja ne može ostati bez posledica po nesvesno. ( G W 7, § 305)

(2) Čest s luča j je identičnost sa Personom, sa onim s is temom pr i lagođavanja ili onim manirom, u k o j e m s a o b r a ć a m o sa svetom. Tako gotovo svako z a n i m a n j e ima za sebe k a r a k t e r i s t i č n u P c r s o n u . Ove se stvari danas mogu lako proučavat i , budući da sc fo tograf i j e ličnosti iz j a v n o g života veoma često p o j a v l j u j u u novinama. Svet nameće izvesno ponašan je i profesionalci se trude da ispune takva oček ivan ja . Postoj i tu o p a s n o s t i d e n t i f i k a c i j e sa P e r s o n o m , na p r i m e r p r o f e s o r a sa njegovim udžbenikom ili tenora sa sopslvcnim glasom. Tada je nesreća neizbežna. Tada čovek živi j oš samo u svojoj sopstvenoj biograf i j i . Ruho D c j a n i r e čvrsto mu je pr i ras lo za kožu, pa je bila potrebna oča jn ička odluka H e r k u l a da tu odoru k e n t a u r a Ncsa zbaci sa tela i da uleti u proždirući plamen besmrtnost i , kako bi se preobrat io u ono što jc zaista i bio. Mogl i b i s m o , sa izvesnim pre ter ivan jem, reći da jc Pcrsona ono što čovek uistinu n i j e , nego ono što on sam i drugi l judi misle da j e s te . (GVV 8/1, § 2 2 1 )

POEZIJA SNA

Pod poezi jom sna podrazumcva se sposobnost duše da, poput pesnika, iz različitih iskustava suštinske slike sažme u simbole i da ih opeva. Poezija sna ovde se ne shvata u smislu psihoanalize kao pomeranje i simbolično predstavljanje teško shvatljivih osećanja i fantazija, nego u smislu umetničkog dela, u kojem se bitna iskustva zahvataju iz svakodnevice i uzdižu na nivo posebnih i najsvetlijih trenutaka ljudskog bitisanja. U njima se čovek sreće sa obuhvatnom celokupnošću koja može da podari smisao mnogim neprovidnim i zbunjujućim zbivanjima. Pesničko stvaranje nalik jc oponašanju mnogih kreativnih zbivanja u snovima.

U svojim radovima o odnosima analitičke psihologije prema pesničkom umemičkom delu, Jung govori i o snovima. On, pri tom, ne želi da se upušta u estetska i umetnička pitanja, nego se interesujc za psihološko tumačenje umetničkih fenomena. Iz praktične analize umetnika ili iz izučavanja nj ihovih biografi ja i dela, Jung sc usredsredio na stvaralački proces oblikovanja u nesvesnom i u snovima (1 ) . Analitičar i pacijent doprinose odgovarajućim upo-rednim materijalom iz snova onome što sc javlja u velikim pesničkim delima čovečanstva. Prema Jungu, umetnici uzimaju, baš kao i snevači, svoje slike i vizije iz kolektivno nesvcsnog (2). Pcsmc i snovi se pri tom često ponašaju kompenzatorski prema "duhu vremena" i kolektivnim shvatanjima i uvercnjima, izražavajući pri tom ono što se u društvu potiskuje ili ostavlja. Stoga pesnici i snevači pokušavaju neprestano da uspostave duševnu ravnotežu i time se približavaju pradoživljaju.

123 •

( 1 ) P o s t o j e m n o g e p r a s l i k c tnkve v r s t e , a l i sve se one ne j a v l j a j u u snovima p o j e d i n a c a , pa ni u de l ima u m e t n o s t i , ako ih nc p o d s t a k n e ods tupan je svesti od srednjeg puta . Ali a k o svest zaluta u neki j ednostrani i pogrešni stav, onda ti " i n s t i n k t i " oživl javaju i emituju svoje slike u snove po jed inaca , u priče umetnika i v idovn jaka , k a k o bi ponovo uspostavil i duševnu ravnotežu.

T a k o sc u delima pesnika ispunjava duševna potreba n a r o d a , pa zato delo pesniku zaista znači više od n jegove sopstvene sudbine, bio on svestan toga ili ne. P e s n i k je u n a j d u b l j e m smislu i n s t r u m e n t , pa sc zbog toga nalazi ispod svog dela, zbog čega od njega nikada ne smemo očekivat i t u m a č e n j e sopstvenog dela. S t v a r a n j e m dela on j c dosegao svoj v r h u n a c . T u m a č e n j e dela on mora prepustiti drugima i budućnosti . Veliko delo je kao san ko j i , uprkos svoj očiglednosti , nc može da tumači s a m sebe i n i k a d a ni je j e d n o z n a č a n . Ni jedan san nc kaže " t i t r e b a " ili " t o je i s t i n a " , nego on p r i k a z u j e sliku kao što pr i roda omogućava rast n e k e b i l jke , a n a m a je prepušteno da iz toga izvlačimo zak l jučke . A k o je neko usnio n e k a k a v strašni san, onda to znači da se on boji isuvišc ili p r e m a l o , a k a d neko san ja kakvog mudrog uč i te l j a , onda je on ili d o v o l j n o o b r a z o v a n ili mu jc u č i t e l j p o t r e b a n . I obe s tvar i su isto suptilne i neko će ih primetit i samo onda kada na njega umetničko delo pr ib l ižno de lu j c kao na samog pesnika. Da bi shvatio n jegov smisao, čovek m o r a da dopusti da ga ono f o r m i r a baš k a o što je f o r m i r a l o p e s n i k a . I onda ć e m o shvat i t i šta j e bio n jegov p r a d o ž i v l j a j : on j c d o t a k a o onu spasonosnu i i z b a v l j u j u ć u duševnu d u b i n u , gde se j o š n i j e d n a j e d i n k a n i j e p o v u k l a rad i o s a m e svesti i da p r o k r č i bo lnu s t ranput icu , gde se j o š svi shvata ju u istom k r e t a n j u , pa stoga oseti i de lan ja individue još sežu u celo čovečanstvo. ( G W 1 5 , § 1 6 0 f.)

(2) P r a k t i č n a analiza umetnika pokazuju uvek iznova koliko je j a k nagon umetničkog s tvaran ja ko j i izvire iz nesvesnog i , isto tako , kol iko je ćudl j iv i samovol jan . Ko l iko je b iografa velikih umetnika , nc tako davno, dokazalo da je n j ihov stvaralački nagon bio toliko veliki da je čak u n j i m a kidao sve l judsko i s tavl jao ga u službu dela , č a k i na štetu zdravi ja i obične l judske sreće! J o š nerođeno delo u duši umetnika čini pr i rodnu snagu k o j a se probi ja ili t i ranskom silinom ili supti lnim l u k a v s t v o m p r i r o d n o g c i l j a , ne o b a z i r u ć i sc na l i čno z d r a v l j e i bol čoveka k o j i je nosilac s t v a r a n j a . S t v a r a l a č k o živi i raste u čoveku kao

124

drvo u tlu, odakle crpi hranu za sebe. Stoga jc dobro da sc s tvara lački p r o c e s o b l i k o v a n j a p o s m a t r a kao živo b i će k o j e j c u s a đ e n o u dušu čoveka . ( G W 1 5 , § 115)

PROGRESIJA

U progresiji duševnog razvojnog procesa dolazi do ukidanja regresije. Za duševni život važna su oba psihoenergetska procesa. Kod progresije reč je o procesu psihičkog prilagođavanja zahtevima stvarnosti i uslovima okoline (1) . To se, između ostalog, postiže time što sc unutrašnja i spoljašnja opažanja pretvaraju u delatnost volje. Pri tom je od fundamentalnog značaja i proces formiranja simbola, pri čemu se, na primer, oslobađa duševna energija sputana psiho-neurotskim simptomima i putem simboličnih likova ponovo uvodi u život. Slično sc ponašanje javlja u nesvesnim kompleksima, kao duševnim energetskim poljima koje ometa regresija psihičke energije. S imboli nastaju naglim preokretom od regresi je ka progresiji i postojeće komplekse iz vremena detinjstva prevode u veće spojeve, pri čemu se, na primer, prema roditeljima postavljena (i neispunjena) očekivanja projektuju na sliku Boga ili se anuliraju u nalaženju smisla za sam život.

(1 ) P r o g r e s i j a i r e g r e s i j a l i b i d a č ine v e r o v a t n o j e d a n od n a j z n a č a j n i j i h energetskih fenomena duševnog života. Pod progresi jom bi t rebalo p o n a j p r e razumet i svakodnevno n a p r e d o v a n j e psihološkog procesa pr i lagođavanja . A pr i lagođavanje , kao S t o j e poznato, n i je dato j e d n o m za svagda, mada je čovek sklon da u to poveru je , i to zahval ju ­j u ć i mešan ju potisnutog stava sa s tvarnim pr i lagođavan jem. U stanju srao da zahtevu za p r i l a g o đ a v a n j e m udovol j imo samo pomoću odgo­v a r a j u ć e usmerenog stava. Uč inak pr i lagođavanja os tvaru je se, dakle , u dve e tape : 1) zauz iman je stava, 2) o k o n č a n j e pr i lagođavan ja pomoću

125

stava. S t a v p r e m a stvarnost i je nešto veoma t r a j n o , ali habitus je toliko t r a j a n kol iko j c malo t r a j a n njegov efektivni učinak pr i lagođavanja . To je neizbežna posledica stalnih promena okoline i time uslovijenog novog p r i l a g o đ a v a n j a .

Progresiju l ibida bi se t ime sasto ja la u nepres tanom zadovo­l j a v a n j u p r i l a g o đ a v a n j a uslovima okol ine. Pošto se ova r a d n j a može postići samo pomoću stava k o j i , k a o stav, sadrži n e m i n o v n o izvesno u s m e r e n j e a t ime i određenu j e d n o s t r a n o s t , to može lako da nastupi s lučaj da stav više ne može da ispuni zahtev za pr i lagođavanjem, budući da su se p r o m e n e spol jnih uslova već odigrale a one iziskuju drugi stav ko j i sc raz l iku je od posto jećeg . ( G W 8, § 60 f.)

PROJEKCIJA

Pod projekci jom se podrazumeva izmeštanjc sopstvenih nesvesnih duševnih sadržaja. Po pravilu, određene osobe ili objekti iz spoljašnjeg sveta pružaju za to podsticaj i daju "aktuelni povod". Radi izvesne diferencijacije višeslojnosti ovih psihičkih procesa, Jung pravi razliku između pasivne i aktivne projekcije. U prvu ubraja sva bolesna izmeštanja sopstvenih kompleksa u druge, suočavanje ili čak suzbi janje sopstvenih poteškoća na drugome. " P a s i v n i " su oni psihički procesi u tom smislu da se odvijaju nesvesno i da sc podnose. Pa ipak, mnoge svakodnevne i "normalne" projekci je odvijaju se prema uzoru pasivne projekcije. Međutim, u aktivnu projekciju se ubrajaju svi činovi uživljavanja, pri čemu se jedinka prenosi u neku drugu ili se u nju uživljava (1) . Poznata parabola o projekciji je slika balvana u sopstvenom oku i traženje ivera u oku bližnjega.

Mnogi međuljudski odnosi se kvare delovanjem projekcije i na tome se zasnivaju veoma brojni nesporazumi (2). Na neobičan način neurotične osobe naginju projekciji nesvesnih kompleksa na

126

druge, gledaju i ocenjuju ih (često ih i osuđuju!) , kroz vlastite

"naočare" sa svojim iskrivljenim mogućnostima opažanja. Trebalo

bi da bude jasno da projekcije dovode do velikih problema između

zavađenih ljudi, grupa i država. Osvešćenjc projekcije, njeno vraćanje i

integrisanje u sopstvenu ličnost, predstavljaju težak i dugotrajan

proces. Iako bi zajednički život ljudi tako postao bitno podnošljiviji,

mnogi očekuju promene kod drugoga da bi sačuvali iluziju kako su

oni sami dobri i normalni ljudi (3). (1) Projekcija znači izmeštan je nekog subjekt ivnog procesa u

o b j e k t . (To je u suprotnosti sa inlrojekcijom). P r e m a tome, p r o j e k c i j a je proces dis imilaci je , ukoliko sc sub jektu oduzima sub jekt ivan sadrža j i, u neku ruku, ugrađu je u ob jekt . To su nc samo mučni i inkompatibi lni sadrža j i , ko j ih se s u b j e k t oslobađa putem p r o j e k c i j e , nego i pozitivne v r e d n o s t i , k o j e su s u b j e k t u iz bi lo k o j i h raz loga n e p r i s t u p a č n e , na p r i m e r zbog s a m o p o t e c n j i v a n j a . P r o j e k c i j a se zasniva na a r h a i č n o m identitetu sub jekta i ob jekta , ali se kao pro jekc i ja može označiti tek onda ako jc nastupila potreba rušenja identiteta sa o b j e k t o m . Ova nužnost se p o j a v l j u j e kada identi tet s tvara s m e t n j e , t j . ako se zbog odsustva pro jektovanog sadrža ja pr i lagođavanja bitno s m a n j u j e i stoga posta je požel jno v r a ć a n j e pro jektovanog s a d r ž a j a u sub jekt . Od tog t renutka dotadašn j i parc i j a ln i identitet dobi ja k a r a k t e r p r o j e k c i j e . S toga izraz " p r o j e k c i j a " označava s tan je identiteta ko je jc p r i m c l n o i stoga postalo predmet kr i t ike : bilo sopstvene kr i t ike od s t rane sub jekta bilo kr i t ike nekog drugog.

M o ž e m o razl ikovati pasivnu i aktivnu p r o j e k c i j u . Prvi oblik jc ob ična forma svih patoloških i b ro jn ih normaln ih p r o j e k c i j a ko je nc proist iču ni iz k a k v e n a m e r e , nego su iskl jučivo automatsko zb ivan je . D r u g i obl ik n a l a z i m o k a o b i tan sas tavni deo akta ulivljavunju. Uii-vljavanje znači , doduše, kao cel ina, proces in t ro jekc i j e , budući da služi t o m e da o b j e k t dovede u in t imnu vezu sa s u b j e k t o m . R a d i uspos ta ­v l j a n j a ove veze, s u b j e k t odva ja od sebe izvestan s a d r ž a j , na p r i m e r o s e ć a n j e , p r e m e š t a ga u o b j e k t i t a k o unosi život u n j e g a i o b j e k t u k l j u č u j e u s u b j e k t i v n u s feru . Ali akt ivna f o r m a p r o j e k c i j e može sc sresti i kao čin prosuđivan ja , č i ja je svrha u r a z d v a j a n j u sub jekta od o b j e k t a . U tom slučaju subjekt ivan sud, kao važeće s lan je stvari , odvaja

sc od s u b j e k t a i premešta u ob jek t , zbog čega se sub jekt distancira od o b j e k t a . P r e m a tome, p r o j e k c i j a j e proces i n t r o v e r z i j e ukol iko ona , nasuprot intro jekc i j i , ne dovodi ni do kakvog unošenja i u j e d n a č a v a n j a , nego do raz luč ivan ja i o d v a j a n j a s u b j e k t a od o b j e k t a . Stoga ona igra glavnu ulogu kod p a r a n o j e , k o j a redovno dovodi do totalne izolac i je s u b j e k t a . ( G W 6, § 870 f.)

(2) B a š k a o što jc čovek sklon da prihvati da jc svet o n a k a v k a k v i m ga vidimo, tako i naivno prihvata da su i l judi onakvi k a k v i m ih z a m i š l j a m o . Na žalost, u pos lcdnjcm sluča ju j o š nema nikakve fizike k o j a b i d o k a z a l a n e s k l a d između o p a ž a n j a i s tvarnos t i . I a k o j e m o ­gućnost grube obmane višes truko veća nego kod čulnog opažan ja , ipak smelo i na ivno p r o j e k t u j e m o svoju sopstvenu psihologi ju na l jude iz o k o l i n e . S v a k o sebi n a o v a j n a č i n s t v a r a č i t a v niz m a n j e ili v i še imaginarn ih odnosa, ko j i se bitno zasniva ju na takvim p r o j e k c i j a m a . M e đ u n e u r o t i č a r i m a ima čest ih s l u č a j e v a , u k o j i m a j c p r o j e k c i j a f a n t a z i j e t a k o r e ć i j e d i n a m o g u ć n o s t l j u d s k i h o d n o s a . Č o v e k koga uglavnom opazim vlastitom p r o j e k c i j o m , predstavl ja imago ili nosiocu imtigu, odnosno simbolu. Svi sadrža j i našeg nesvesnog konstantno su p r o j e k t o v a n i u našu okol inu , i mi ćemo uspel i da ih r a z l i k u j e m o od stvarnih svojs tava istih samo ukoliko budemo u s lan ju da proniknemo u izvesne osobenosti naših ob jekata kao p r o j e k c i j a , kao slika. Ukoliko nismo svesni projektovanog k a r a k t e r a nekog objektivnog svojstva, onda ne možemo učinit i ništa drugo, nego da naivno živimo u uverenju da ono za is ta p r i p a d a o b j e k t u . Svi naši l j u d s k i odnosi puni su takvih p r o j e k c i j a , i onaj kome to u područ ju ličnog ni je j a s n o , tome bi t rebalo skrenut i pažnju na psihologi ju š tampe u ratom zahvaćenim z e m l j a m a . Cum gruno salis č o v e k u p r o t i v n i k u vidi s o p s t v e n e g r e š k e k o j e ne p r i z n a j e . Izvanredni pr imer i mogu sc naći u svim l ičnim p o l e m i k a m a . O n a j ko ne poseduje neobičnu meru samoosvešćenja neće s ta ja t i iznad, nego n a j č e š ć e ispod svo j ih p r o j e k c i j a , j e r p r i r o d n o duhovno s t a n j e p r e t p o s t a v l j a p o s t o j a n j e ovih p r o j e k c i j a . P r o j e k t o v a n j c nesvesnih s a d r ž a j a su pr i rodna s tvar i datost . (G\V 8, § 5 0 7 )

(3) Čovek izvesno želi bol je odnose sa l judima iz svoje okoline ali , n a r a v n o , pod uslovom da oni odgovara ju našim o č e k i v a n j i m a , t j . da su vol jni nosioci naših p r o j e k c i j a . Ali ako čovek postane svestan tih p r o j e k c i j a , onda time lako dolazi do otežavanja odnosa prema drugom

128

čoveku, j e r nema mosta i luzi ja , preko kojeg bi slobodno mogli ol ieali l jubav i m r ž n j a i sve one navodne vrl ine, k o j e druge žele da " u z d i ž u " i " p o p r a v l j a j u " , ukoliko se to može lako i na zadovol java jući način dali nekome na z n a n j e . K a o poslediea otežavanja dolazi do nagomi lavan ja l ib ida , č ime nepovol jne p r o j e k c i j e pos ta ju svesne. Onda se s u b j e k t u pri lazi sa z a d a t k o m da na svoj račun p r e u z m e sve one p r o s t a k l u k e , odnosno vragoli je ko j i su smelo podmetani drugome i zbog čega se čovek celog života srdio. Ono što u lom postupku ir i t i ra , to j c , s j e d n e s t rane , u b e đ e n j e da bi život bio b i tno podnošl j iv i j i kada bi se svi l judi l a k o ponašal i , dok, s druge s t rane , postoji na jžešći otpor protiv toga da sc ta j princip pr imeni na samom sebi, i to sasvim ozbil jno. A k o neko drugi to čini , onda se ne bi moglo ništa bol je poželeti , ali ako to treba učiniti l ično, onda se to s m a t r a ncpodnošl j i im. ( G W 8, § 517, str. 300)

PROTESTANTIZAM

Kao sin protestantskog sveštenika u Švajcarskoj, Jung se tokom svog života bavio i pitanjima religije, posebno protestanti­zmom. Kao psihijatar i psihoterapeut, Jung se intenzivno suočavao sa religioznim pitanjima i sa pitanjima smisla života. Pri tom mu je padalo u oči da na razgovore dolaze više protestanti nego katolici, s t o j e kasnije i statistički dokumentovao (1). Jung je smatrao da se "nered" i poteškoće u duševnom životu protestanata, između ostalog, zasnivaju na siromaštvu živih simbola i na izvesnom racionalizmu. Jung se posebno kritički izražava u kontekstu tzv. Bul tmanove demitologizaci je, koj i je bibli jske priče lišio njihovog mitskog i simboličkog ruha, kako bi jasno izneo poruku i sadržaj predskazanja (2 ) . U svoj im mnogobrojnim religiozno-psihološkim izjavama i spisima Jung je izneo zapažena razmišljanja, od kojih ćemo ovde, primera radi, parafrazirati samo neke. Mnogi savremeni i misaoni

129

ljudi ne mogu se više sasvim upustiti u jednu ili drugu konfesiju, iako

bi to predstavljalo korisnu mogućnost da se struktuira haos nesve­

snog. (Jung inače pravi razliku između religije i konfesije, up. C G .

Jung, Von Religion und Christentum, VValter 1987.) Dvojstvo između

svesne volje i nesvesnih pobuda i motiva pojačava se rascepom crkve

i neprekidnim cepanjem na stotine verskih pravaca u protestantizmu.

S druge strane, Jung ovu rascepkanost ocenjuje i kao znak životnosti

i kao mogućnost diferenciranja u rel igioznoj sferi (2 ) . Jaka

koncentracija protestantizma na Hrista, kao Spasitelja i Mesiju, za

Junga jc postala centralni simbol ocelotvorcnja i indiviuacijc (4).

(1) Poni in jem ovo, j e r u našem vremenu ima b e z b r o j l judi koj i su izgubili svoju veru u j e d n u ili drugu svetsku religi ju i više ne nalaze n i k a k a v p r i k l j u č a k n j i m a . D o k život bez n je i dal je mirno teče, gubi tak o s t a j e gotovo n e p r i m e ć e n . Ali ako čoveka zadese nevol j e , onda se l i odnosi često m e n j a j u sasvim neočekivano. Onda čovek poč in je da Iraži izlaz i da razmiš l j a o smislu života i z a p a n j u j u ć i m iskustvima k o j e on sobom nosi. P r e m a j e d n o j statist ici , ovde sc l ekar više p o j a v l j u j e kod J c v r c j a i protes tanata , a m a n j e kod katol ika . (To jc utoliko tipično što se Katol ička crkva oseća odgovornom za brigu o duši, curu unimiiriiin.) Čovek veru je nauci , pa se sloga danas ps ih i ja t r ima postavl ja ju pitanja k o j a su n e k a d p r i p a d a l a sfer i t eo log i j e . L j u d i o s e ć a j u da je vel ika razl ika čvrsto verovati u sadrža jan način života ili u Boga i besmrtnost . Sablas t smrti ko ja im se preteći pr ikazu je , često je snažan pokretač kod takvih misli. Od pradavnih vremena l judi su sebi s tvaral i predstave o j e d n o m ili o većem b r o j u na jv iš ih b ića i o n o s l r a n o s l i ž ivota . S a m o moderno doba veru je da može bez n j ih . ( G W 18/1, § 565 )

(2) B u l l m a n o v p o k u š a j d e m i t o l o g i z a c i j c p r e d s t a v l j a konsc -kvencu protestantskog rac ional izma i vodi progres ivnom os iromašenju s imbol ike . O n o što preos ta j e ni je više dovol jno da bi sc izrazio toliko bogat (i tako opasan) svet nesvesnog i pr ik l juč io svesti ili sc ukrotio u loj meri . T i m e protestant izam posta je još dosadni j i i s i romašni j i nego što već j e s t e . I on će se , kao i dosad, b e s k r a j n o r a s l o j a v a l i , š io jc i n e s v e s n a n a m e r a ce log ovog p o d u h v a t a . R e f o r m a c i j o m , o n j c već i z g u b i o j e d n u nogu — o b a v e z a n r i t u a l . O t a d a on s l o j i na h i p e r -t r o f i r a n o j dr ugo j nozi, na verovanju k o j e jc ( ime nečuveno otežano i

130

postepeno postalo nepr is tupačno. Ovom defo l i jac i jom drveta s imbola , r e l i g i j a p o s t e p e n o p o s t a j e p r i v a t n a s t v a r , a l i u k o l i k o j c d u h o v n o s i romaštvo p r o t e s t a n t a veće , utol iko on ima više izgleda da to blago uzdigne u svojo j vlastitoj duši. U svakom s luča ju , on u vezi s tim ima bol je izglede nego katol ik ko j i se j o š uvek nalazi kompletno u posedu j e d n e zaista kolektivne rel igi je . {Briefe II, str. 211)

( 3 ) P r o t c s t a n t i z a m j e p r v e n s t v e n o , a k o s c p r a v i l n o s h v a t i , re l igi ja za odras le . K a t o l i č k a crkva j c m a j k a , dok protes tant izam pre igra ulogu oca . Protes tant izam čini od deteta odraslog čoveka, a svaki odrastao čovek ima svoje stanovište. Stoga mi sc čini da životna snaga protestant izma upravo izvire iz njegove rascepkanost i . Tu rascepkanost p o s m a t r a m kao znak vitalnosti k o j a , u osnovi, ni je ništa uznemiru juće . U b c đ c n s a m d a p r o t e s t a n t i z a m o d g o v a r a o s n o v n o j p o t r e b i č o v e k a . Kato l i c izam postavl ja isuvišc crkvu između Boga i čoveka, dok za s labe protes tant izam ni je dovol jno situiran između B o g a i čoveka. {Briefe I, str. 4 5 4 )

(4) Pro tes tant izam je napust io gotovo celokupnu dogmu, na p r i m e r r i tua l , i k o n c e n t r i s a o se na H r i s t a , na M e s i j u . Po mom s k r o ­mnom shvatan ju , to je baš onako kako bi trebalo bit i , j e r to pokazu je da je p r o t e s t a n t i skusio vodeći p r i n c i p ili p r i n c i p s p a s e n j a , ko j i se mani fes tu je u l judskoj psihi. On sc naziva instinkt, intuici ja i nesvesno. " I m e je od jek i d i m " , kaže Geteov Faust . Pa ipak, ta imena ukazuju na nešto osnovno, na ta janstveno delotvornu veličinu ko ja obuhvata celog čoveka . Iz tog razloga ona je n a u k u , k o j a ide od u n u t a r n j e g ka spo-I jnšn jcm, od poznatog ka nepoznatom, nazvala Sopstvo (das Sc lbs t ) , za razl iku od Ega, k o j e samo čini središte svesti. {Briefe III, str. 214 )

PSIHA

Za Junga, psiha je celokupnost svih svesnih i nesvesnih psihičkih procesa, dok duša više predstavlja kompleks funkcija sa izvesnim karakterom ličnosti (1) . Celovitost psihe defmiše sc prema svesti i nesvesnom. Prvo bi trebalo shvatiti kao mogućnost prilago­đavanja spoljašnjoj stvarnosti, a drugo kao dubinu psihe. Za Junga, psiha ili psihičko nisu privezak moždane funkcije ili telesnih procesa, nego fenomen za sebe.

Po Jungu, psiha je mikrokosmos, u kojem Ja-svest čini samo ograničeni isečakkoj i okružuje nesvesno kao nešto bezgranično. U psihi postoje "nasleđeni" modaliteti funkcionisanja i ponašanja, "koji omogućavaju izvesne načine mišljenja, osećanja i imaginacije" (2) . S lcdeću diferenci jac i ju Jung vrši povlačenjem razlika između individualne i kolektivne psihe (vidi i kolektivno nesvesno) . Kolekt ivne su sve one osnovne forme mišl jenja i osećanja , svi osnovni podsticaji i dogovor ljudi o tome šta je svima zajedničko. Identitet jedinke sa kolektivnom psihom omogućava osećanje o opštem značaju predstava, stavova i vrednosti, s jedne strane, i skriva opasnosti gušenja svake individualnosti, s druge strane. Stoga je razvoj svesti pojedinca i integracija nesvesnih sadržaja bitan zadatak. Pritom jedinka i Ja-svest, po Jungu, zavise od sledećih faktora: (1) od uslova kolektivne ili socijalne svesti i (2) od nesvesnih kolektivnih do'minanti, odnosno arhetipova.

Psiha je energetski sistem i proces, koji treba gledati u odnosu prema fiziološkim osnovama života. Važni su izbalansiranost i ravnoteža svih psihičkih faktora, kako destruktivne tendencije u jedinki i društvu ne bi stekle dominantnu prevlast. Preko uzajamnih

132

odnosa psihe i tela, koje istražuje psihosomatska medicina, psiha učestvuje i u besprostorno-bezvremenskom obliku bića. Za Junga jc relativan ili parcijalni identitet psihe i fizikalnog kontinuuma od najvećeg teorijskog značaja, jer oni doprinose uspostavljanju celovitc slike sveta (3) .

(1) U toku svojih is t ra/ iva nj si s t rukture nesvesnog, našao sam se pobuđen da izvršim po jmovnu di ferenc i jac i ju između duše i psihe. Pod psihom podrazumevam cclokupnost svih psihičkih procesa , k a k o svesnih tako i nesvesnih. Nasuprot tome, pod dušom p o d r a z u m e v a m izvestan, r a z g r a n i č e n k o m p l e k s f u n k c i j a , ko j i b i s c n a j b o l j e m o g a o označit i kao " l i č n o s t " . ( G W 6, § 877)

(2) Svo js tvo psihe da bude mikrokosmos narodi starog veka pripisivali su psihof iz ičkom čoveku. Veliko jc precen j ivan j c pr idavat i takva svojstva Ja -sves t i . S a n e s v c s n i m , međut im, stvari stoje drugač i j e . Na ime , ono se ne može opisati per definilionem i efekt ivno. S loga ono mora da znači nešto bezgranično , u malom ili vel ikom. Da li ga možemo nazvati m i k r o k o s m o s o m , zavisi samo od pi tan ja da li sc delovi sveta mogu dokumentovat i s one s t rane individualnog iskustva u nesvesnom, t j . izvesne k o n s t a n t e k o j e se ne stiču indiv idualno , nego su u priori prisutne. Ove stvari su već odavno poznate iz učenja o inst inkt ima i iz bioloških i skustava sa s i m b i o z a m a insekata i b i l j a k a . M e đ u t i m , kod psihe odmah i m a m o posla sa s t r a h o m od "nasleđci i ih p r e d s t a v a " . Po svoj prilici ni je reč o tome nego, štaviše, u priori o prenatalno određenim m o d a l i t e t i m a p o n a š a n j a i f u n k c i j a . M o ž e sc , n a i m e , pretpostavi t i da onako kako pile na celoj Zeml j i na isti način izlazi iz j a j e t a , posto je i n a č i n i p s i h i č k i h f u n k c i j a , t j . izvesni n a č i n i m i š l j e n j a , o s e ć a n j a i imaginaci je ko j i se svuda i u svakom vremenu mogu dokazali nezavisno od svake t radic i j e . ( G W 16, § 206)

(3) M a d a sam čistim psihološkim razmiš l jan jem došao do toga da posumnjam u samu psihičku prirodu arhetipova, ipak rezultati fizike nagone psihologi ju da revidira svoje čisto psihičke pretpostavke. Fizika j o j j e , na ime , demonst r i ra la z a k l j u č a k da j c na nivou a tomskog reda veličina zamišl jen p o s m a l r a č u ob jekt ivno j stvarnosti i d a j e samo pod tim uslovom moguća zadovol java juća šema o b j a š n j e n j a . S j e d n e s t rane lo znači sub jekt ivni momenat ko j i se vezuje za fizikalnu sliku sveta, a

133

s drugu s i r a n e to je n e o p h o d n a veza sa o b j e k t i v n i m k o n t i n u u m o m p r o s l o r a i v r e m e n a za o b j a š n j e n j e p s i h e . Ma k o l i k o se f i z i k a l n i kont inuum može predstavit i , ipak je njegov neophodni psihički aspekt neočigledan. Od na jvećeg teor i j skog z n a č a j a je relativni ili parc i j a ln i i d e n t i t e t p s i h e i f i z i k a l n o g k o n t i n u u m a , j e r ona j c u t o l i k o s n a ž n o pojednostavljenje, ukoliko premošću je prividnu ncsamer l j ivost između f izikalnog i psihičkog sveta, i to svakako ne na očigledan način , nego na f i z i k a l n o j s t ran i putem m a t e m a t i č k i h j e d n a č i n a a na ps iho loško j s t r a n i p u t e m p o s t u l a t a , a r h e t i p o v a i n j i h o v i h s a d r ž a j a izvedenih iz e m p i r i j e , ako takvi uopšte posto je . Arhet ipovi sc j a v l j a j u tek pri l ikom p o s m a t r a n j a i u i s k u s t v u , n a i m e t a k o da ureduju p r e d s t a v e , što sc dešava nesvesno, pa se zato uvek tek n a k n a d n o s p o z n a j e . Oni as imi­l i r a j u m a t e r i j a l preds tava , č i j e se poreklo iz po javnog sveta ne može osporit i , i l ime posta ju vidljivi i psihički. (G\V 8, § 440 )

PSIHOTERAPIJA

Psihoterapija je psihički metod lečenja, koji se prvenstveno određuje putem međuljudskog susreta između terapeuta i pacijenta i ostvaruje sc kroz otvoren razgovor, ispunjen povercnjem. U ovaj dijalektički odnos (analiza) (1) dvoje partnera se uključuju celovito, saopštavajući otvoreno vlastite osete i osećanja, misli i prisećanja. Pomoću mogućnosti naslućivanja i intuici je, oboje tragaju za razvojnim mogućnostima i rešenjima konflikta. Psihoterapija je usmerena na transformaciju bolesnih duševnih stanja u normalno prilagodavanje životu. Kao sistem lečenja, psihoterapija bi trebalo, po Jungu, da vodi računa ne samo o v išes lo jn im duševnim iskustvima, nego i o ekonomskim, političkim, filozofskim i religioznim pitanjima (2) . Kao dijalektički postupak, ona je neka vrsta suočavanja i dijaloga poverenja između dva lica (3) . Pri tome se manje radi o transferu

134

znanja a više o individualnoj transformaciji i occlotvorcnju koji nc mogu biti nametnuti. Psihoterapija sc sve više konfrontira i sa pitanjima pogleda na svet, koji su ranije bili deo duhovnog dušo­brižništva (4) .

( 1 ) S a v r e m e n a p s i h o t e r a p i j a n e ć e , k a k o m i s e č i n i , b i l i pošteđena potrebe da se u č e n j e m znatno revidira , sve dok ne bude u s t a n j u da svoj p r e d m e t , n a i m e l j u d s k u dušu u n j e n o m c e l o k u p n o m obimu, ne samo neurotski z a m i š l j a , nego i da sagleda procese duše u n j ihovim pravim p r o p o r c i j a m a . Nc samo opšlc shvatan je neuroze, nego i k o m p l e k s n e ps ih ičke f u n k c i j e , k a o na p r i m e r f u n k c i j a s n a , i m a j u potrebu za temel j i tom revizi jom. U ovoj oblasti došlo je do poza masnog b r o j a p o g r e š n i h p o t e z a , pri č e m u j e , n a p r i m e r , p o sebi n o r m a l n a f u n k c i j a sna podvrgnuta istom s h v a t a n j u kao i bolest . K a s n i j e će sc ispostaviti da je ps ihoterapi ja otpril ike počinila iste greške kao i s tara medic ina , koja je suzbijala groznicu smatrajući je štetnom. ( G W 10, § 369)

(2) P r e t e n d u j u ć i da bude metod lečen ja , ps ihoterapi ja mora u p o s t a v l j a n j u v l a s t i t i h c i l j e v a da p r i z n a i p o t r e b u p r e t v a r a n j a s m a n j e n o g pr i lagođavan ja , ko je jc element svakog bolesnog s t a n j a , U normalno p r i l a g o đ i v a n j e . Pri lagođenost j ednog psihičkog sistema tiče se, međutim, određenog vremena i u slova okoline, pa stoga i ni je za uvek i večno utvrđena. Pri lagođenost ni je nikakvo t ra jno i opšlevažeće s l a n j e k o j e sc, j e d n o m ostvareno , može zadržat i zauvek, nego je ona stalan progresivan proces koji za neophodnu pretpostavku ima isto tako stalno p o s m a t r a n j c p r o m e n a s p o l j a š n j i h i u n u t r a š n j i h o k o l n o s t i . S i s t e m lečen ja , ko j i prenebregava z n a č a j n e "kolekt ivne p r e d s t a v e " pol i t ičke, ekonomske , f i lozofske i religiozne prirode ili hotimično previđa nj ihovo temel j i to pr iznavanje kao postojećih snaga, teško zaslužuje da se nazove te rap i jom. Štaviše , to je s t ranput ica u bolesno trvdoglavi protestni stav ko j i je sve d r u g o , ali ne i p r i l a g o đ e n . P r i l a g o đ e n o s t , kao k r i t e r i j u m lečen ja , bezuslovno j c p o t r e b n a , mada ona ni je j edini k r i t e r i j u m .

R a z m a t r a n j e opštih pretpostavki i vodećih ide ja , z n a č a j n a su tačka p r o g r a m a u savremeno j r a z v o j n o j etapi ps ihoterapi j e , j e r l ime p o s t o j e ć e , p r e ć u t n e i s toga utol iko o p a s n i j e p r e t p o s t a v k e , dolaze do opšte svesti. Ps ihoterapi ja nc može ni pod kakvim okolnostima biti samo jedan metod ili samo jedim s istem, j e r su j e d i n k e i sklonosti razl ič i te , i to toliko temel jno razl ič i te , da se nc treba mnogo žuriti sa u k l a n j a n j e m

135

svakog šeniat izma, doktrinerstva i dogmatizma, i ne bi Ircbalo da razvoj terapi je gura na slepi kolosek. (GVV 10, § 1043 f.)

(3) D i j a l e k t i k a je prvobi tno bila vešt ina vođen ja razgovora ant i čk ih filozofa, ali je već p r i l i č n o r a n o k o r i š ć e n a za o z n a č a v a n j e p o s t u p k a i z v o đ e n j a novih s in teza . O s o b a j e p s i h i č k i s i s tem k o j i , u s l u č a j u d e l o v a n j a na d r u g u o s o b u , s tupa u u z a j a m n o d e l o v a n j e sa drugim ps ih ičk im s is temom. Ova možda n a j s a v r e m e n i j a f o r m u l a c i j a p s i h o l e r a p e u t s k o g odnosa l e k a r a i p a c i j e n t a v e o m a se u d a l j i l a od prvobi tnog miš l j en ja da je ps ihoterapi ja metod ko j i može pr imenj ivat i bilo ko za post izanje žel jenog efekta na stereotipan način. (G\V 16, § 1)

(4) D a n a š n j a p s i h o t e r a p i j a ne leži tome, nego jc često , č a k , p r i n u đ e n a da u izvesnoj s fer i , k o j a je s t v a r n o i prvobi tno pr ipadala duhovnom d u š e b r i ž n i š t v u , p r e u z m e u p r a v l j a n j e d u š o m , š io p s i h o ­terapi j i d a j e povoda za o b a v l j a n j e vaspitnih poslova koji od terapeuta i z i s k u j u z n a n j e i u m e ć e . T a k o l e k a r u n e k i m p r i l i k a m a z a p a d a u p r o b l e m e , pa n j e g o v o l e č c n j e može da o d b i j e iz r a z l o g a s v o j e n e ­k o m p e t e n t n o s t i , ali p r o b l e m i se mogu leči t i u k o l i k o on i s p u n j a v a neophodne uslove. Ovde se prakt ično lcčen je neposredno sukobl java sa p i t a n j i m a pogleda na svet , i za is ta nema ni n a j m a n j e g smisla da se takva p i t a n j a , kao n e t i p i č n a , s t a v l j a j u na s t r a n u , č ime sc p a c i j e n t u p r e s e c a j u p o t r e b n e veze sa z n a č a j n i m p r o b l e m i m a v r e m e n a i ometa njegovo pr i lagođavan jc , šio ga gura u neurot ično b i t i san jc u p r i k r a j k u . A to je baš ono što nije svrha terapi je . (GW 10, § 1045)

RAZVOJ, PSIHIČKI

Psihički razvoj čoveka opisuje se u jungovskoj psihologiji

u vezi sa raznim pojmovima i predstavama modela. Ako imamo pred

očima telesne, duševne i duhovne razvojne mogućnosti tokom života,

onda možemo zapaziti koliko su ti procesi raznovrsni i višeslojni. Iz

potpune stopljenosti deteta sa majkom i svojom sredinom u prvim

136

godinama života, razvija sc dcčja svest u povećanoj meri. I kada dete počinje da izgovara reč " J a " , kontinuitet svesti se često prekida delovanjem nesvesnog. Jung smatra da se razvoj svesti kod žene završava sa 20 a kod muškarca sa oko 25 godina (1 ) . Završeni psihički razvoj omogućava kontinuiranu vezu između Ja (svesti) i nesvcsnog.

Psihički razvoj jc unutršnji proces rastenja koji traje tokom čitavog života i ne može sc usmeravati samo dobrim namerama ili delovanjem volje. Važnu "pomoć u razvoju" pružaju živi simboli koji omogućuju razrešenje psihičke nesvesnosti i nesvesnog identiteta između deteta i roditelja, pri čemu njih zaposedaju lični objekti. Često ti izabrani dopunski objekti imaju manju ili veću sličnost sa roditeljima.

Psihički procesi se odigravaju posebno upečatljivo u sno­vima i u simbolima koji su njima odlučujući. Sledeći razvojni proces realizuje se u razvitku lične tipologije, budući da se čovek prila-gođava i spoljašnjem svetu i unutarnjoj stvarnosti. Pomoću četiri funkcije čovek, takođe, radi na svom razvoju, pri čemu mišljenje omogućava spoznavanje i rasuđivanje, osećanjc dopušta vrednovanje, oset prenosi čulna opažanja, a intuicija, kao mogućnost naslućivanja, traga za prikrivenom pozadinom (2) . Cilj psihičkog i tipološkog razvoja je ocelotvorenje ličnosti.

(1) O v a j razvoj svesli zbiva sc kod deteta. U prvim godinama života nc može se zapaziti gotovo nikakvo posto jan je svesti, mada sc već veoma rano j a s n o j a v l j a j u psihički procesi . Ovi procesi ne odnose se na J a , n e m a j u svoje središte, pa ni kontinuitet , bez koga svest n i j e moguća. Z a t o dete i n e m a p a m ć e n j e u n a š e m s m i s l u , u p r k o s p l a s t i č n o s t i i sposobnosti n jegovog psihičkog organa da p r i m a ut iske. Tek kada dete počne da govori " J a " , dolazi do opaža jnog , ali često do p r i v r e m e n o g p r e k i d a k o n t i n u i t e t a sves t i . U m e đ u v r e m e n u se o b i l a t o u k l j u č u j u per iodi n e s v e s n o s t i . U p r v i m g o d i n a m a ž i v o t a , k o d dete ta sc može formalno videti kako svest n a s t a j e postepenim s p a j a n j e m f r a g m e n a t a . T a j proces se, u stvari , tokom celog života nikad potpuno ne prekida . Posle puber te ta , on se sve više usporava i sve rede sc dešava da se novi

137

delovi n e s v e s n e s f e r e p r i d r u ž u j u svest i . U v r e m e n u od r o đ e n j a do završetka psihičkog puber te tskog r a z v o j a , ko j i se kod m u š k a r c a naše rase i našeg kl imatskog podnebl ja n o r m a l n o može produžiti sve do 2 5 . godine, ali se kod žene z a v r š a v a r a n i j e , sa 19 ili 20 godina, odvi ja se najveći i na jobuhvatni j i razvoj svesti. T a j razvoj uspostavlja snažne veze između Ja i dotle nesvesnih psihičkih zb ivan ja i ove poslednje raz luču je od nesvesnog. Na ta j način svest se p o j a v l j u j e iz nesvesnog kao kakvo novo ostrvo iz m o r a . T a j proces mi p o d r ž a v a m o v a s p i t a n j e m i o b r a ­zovan jem dece . ( G W 17, § 103)

(2 ) Tip je jednostranost u razvoju. J e d a n r a z v i j a samo s v o j e odnose p r e m a s p o l j a š n j e m svetu, a z a p o s t a v l j a svo j u n u t a r n j i svet . D r u g i s e , p a k , r a z v i j a p r e m a u n u t a r n j e m , a z a o s t a j e p r e m a s p o ­l j a šn jem, ali j e d i n k a tokom vremena oseti potrebu za r a z v i j a n j e m onoga što je z a p o s t a v l j a l a . Razvoj se odvija u obliku diferenciranja izvesnih

funkcija. Z b o g z n a č a j a tih f u n k c i j a za p r o b l e m t ipova , m o r a m da o n j i m a k a ž e m nešto više.

S v e s n a p s i h a p r e d s t a v l j a j e d n u v r s t u a p a r a t a z a p r i l a g o -đ a v a n j e i o r i j e n t a c i j u k o j i se s a s t o j i iz n e k o l i k o raz l i č i t ih ps ih ičk ih f u n k c i j a . K a o takve osnovne funkc i j e mogu se označiti oset, mišljenje, osećanje i intuicija. Pod p o j m o m oset želim da obuhvat im sva o p a ž a n j a p u t e m č u l n i h o r g a n a ; pod m i š l j e n j e m p o d r a z u m e v a m f u n k c i j u in te lek tua lnog s p o z n a v a n j a i logičnog z a k l j u č i v a n j a ; pod o s e ć a n j e m r a z u m e m f u n k c i j u sub jek t ivnog v r e d n o v a n j a , a in tu ic i j a j e o p a ž a n j e putem nesvesnog ili opažan je nesvesnih s a d r ž a j a .

O v e č e t i r i o s n o v n e f u n k c i j e mogu s e s m a t r a t i d o v o l j n i m , koliko m o j e iskustvo k a z u j e , da se izraze i predstave putevi i sredstva svesne o r i j e n t a c i j e . Po tpuno j or i j en tac i j i svesti t rebalo bi r a v n o p r a v n o d a d o p r i n e s u sve f u n k c i j e ; m i š l j e n j e b i t r e b a l o d a n a m o m o g u ć i spoznavan je i rasuđivan je ; osećan je bi t rebalo da n a m kaže kol iko i u k o j o j meri je nešto za nas važno ili nevažno; oset bi t rebalo da prenese osete k o n k r e t n e s tvarnos t i p u t e m g l e d a n j a , č u v e n j a , p i p a n j a i td . , a in tu ic i j a b i t r e b a l o da n a m p o m o g n e da odgonetnemo m a n j e ili v iše p r i k r i v e n e m o g u ć n o s t i i p o z a d i n u s i t u a c i j e , j e r i o n e p r i p a d a j u komple tno j slici datog t r e n u t k a . ( G W 6 , 963 ff.)

138

REGRESIJA

Pod regresijom podrazumevamo povratak korenima našeg bitisanja i prilagođavanje unutrašnjem svetu. Pri tom sc aktiviraju stariji i raniji načini ponašanja iz istorijskog razvoja. Ovaj povratak na nekadašnje životne etape sve do padanja u rane periode detinjstva i u arhaična duševna stanja ranog čovečanstva, može imati pozitivnih i negativnih posledica po sadašnji život (1). Negativne posledice nastaju ako dolazi do disocijacije ličnosti i psihoneurotskih simptoma koji vezuju psihičku energiju i razaraju jc (ili je "sagorcvaju"). Kod regresije može doći i do vezivanja za praslike, na primer za sliku oca ili sliku m a j k e , što sc uzrokuje i forsira realnim teškoćama u odnosima sa roditeljima. Pozitivna i terapcutska dejstva regresije sastoje sc u oživl javanju i otkrivanju dotle nesvesnih životnih mogućnosti (2) koje treba integrisati u svesni život. Tu sc ubraja razvoj inferiorne psihičke funkcije, kao s to je nerazvijena senzitivna funkcija kod misaonog tipa, a kod realiste i osetnog tipa to je slučaj sa intuicijom ili sa mogućnostima naslućivanja. Ukoliko bi funkcije sa druge pozicije trebalo da budu takozvane osnovne funkcije, onda bi razvoj prema regresiji prirodno tekao u obrnutom smeru (tipologija i progresija).

(1) Č o v e k j e , bez s u m n j e , s p o s o b a n za da lekosežnu m e h a ­nizac i ju , ali ipak ne u toj meri da bi sc sam mogao predal i bez ostatka, ne pretrpevš i pri tom n ikakvu sletu. U k o l i k o se više i d e n t i f i k u j e sa nekom novom funkci jom, utoliko je on više poseda psihičkom energi jom i utoliko više u s k r a ć u j e libido drugim f u n k c i j a m a . Doduše, one za duže v r e m e p o d n o s e z n a t a n g u b i t a k p s i h i č k e e n e r g i j e , ali ipak m o r a j u j e d n o m da reaguju na to. Budući da im sc, na ime, oduzima libido, one

139

p o s t e p e n o s p a d a j u ispod p r a g a svest i , n j i h o v a a s o c i j a t i v n a veza sa svešću slabi i time one postepeno (onu u nesvesno. To se može iz jednačil i s a r e g r e s i v n i m r a z v o j e m , n a i m e s a o p a d a n j e m r e l a t i v n o r a z v i j e n e funkc i j e na infanti lne i , naposlc lku, na arhaični nivo. Ali p o s t o j e čovek re la t ivno mali b r o j m i l e n i j u m a proveo u kul l iv i sanom, a mnogo više m i l e n i j u m a u n c k u l l i v i s a n o m s t a n j u , to su u n j e m u , p r e m a l o m e , a r h a i č n i modal i tet i f u n k c i j a još izvanredno vi ta lni , pa se mogu lako oživeti. A k o se gubitkom libida neke funkci je dezintegrišu, onda stupaju na snagu n j ihove arha ične osnove u nesvesnom.

O v a k v o s tan je znači d isoc i jac i ju l ičnost i , pri čemu a r h a i č n e funkc i j e n e m a j u nikakvu direktnu vezu sa svešću, pa p r e m a (ome i nc postoje nikakvi prohodni mostovi između svesti i nesvesnog. Ukoliko ovo s a m o l i š a v a n j c ide d a l j e , u t o l i k o n a p r e d u j e i a r h a i z a c i j a nesvesnih f u n k c i j a , a t ime ras te i z n a č a j nesvesnog. O n d a nesvesno p o č i n j e sa s i m p t o m a t i č n i m o m e t a n j e m u s m e r e n e f u n k c i j e i t ime p o č i n j e o n a j k a r a k t e r i s t i č a n circiilns vituosus koji se sreće kod nekih neuroza: čovek p o k u š a v a d a p o s e b n i m n a p o r i m a k o m p e n z i r a n e s v e s n o o m e t a n j e usmerene funkc i j e , i to n a d m e t a n j e sc u dalom slučaju nastavl ja sve do nervnog s loma. ( G W 6, § 569 f.)

(2) A k o se samo podsetimo da je otkazivanje svesnog slava bio razlog gomi lan ja psihičke energi je , onda sada shvatanio u k o j o j meri n e s v e s n i , r e g r e s i j o m a k t i v i r a n i s a d r ž a j i , p r e d s t a v l j a j u d r a g o c e n e z a č e t k e : oni, naime, sadrže elemente neke druge funkci je ko ja je bi la i s k l j u č e n a svesnim s t a v o m a k o j a bi b i la o s p o s o b l j e n a za e f i k a s n o n a d o p u n j a v a n j e ili z a m e n u o t k n z u j u ć c g svesnog s l a v a . A k o otkaže miš l j en je , kao funkci ja pr i lagođavan ja , j e r se radi o s i tuaci j i k o j o j se čovek može pri lagodil i samo putem emocionalnog udubl j ivan ja , onda r e g r e s i j o m a k t i v i r a n i nesvesni m a t e r i j a l sadrži u p r a v o n e d o s t a j u ć u emotivnu f u n k c i j u , ali j o š u e m b r i o n a l n o j , odnosno a r h a i č n o j i n e r a ­zvi jenoj formi . Na isti način regresi ja će kod suprotnog tipa delotvorno a k t i v i r a t i f u n k c i j u m i š l j e n j a k o j a k o m p e n z i r a o t k a z u j u ć e sv e sno emocionalno udubl j ivan je .

A k t i v i r a n j e m nesvesnog s tan ja s tvar i , regres i ja k o n f r o n t i r a svest s a p r o b l e m o m d u š e , n a s u p r o t p r o b l e m u s p o l j a š n j e g p r i l a g o ­đ a v a n j a . P r i r o d n o j c š to s e svest o p i r e p r i h v a t a n j u r e g r e s i v n i h s a d r ž a j a , ali j c ona, naposletku, zbog nemogućnost i progres i je , pr inu-

140

đ e n a d a s e p o l č i n i r e g r e s i v n i m v r c d n o s t i m n . D r u g a č i j e r e č e n o : r e g r e s i j a dovodi d o p o t r e b e p r i l a g o đ a v a n j a d u š i , u n u t r a š n j e m psihičkom svelu. ( G W 8, § 65 f.)

RELIGIJA

Jung pojam religije nc definiše u dogmatskom ili teološkom smislu, nego kao religiozno iskustvo božanskog i/ili transperso-nalnog. Pod religi jom se ne zamišl ja određena veroispovest ili konfesija, nego "poseban stav svesti koja jc promenjena saznanjem numinozuma" (1) . Numinozno (R. Oto) i sveto su ono neshvatljivo božansko što obuzima čoveka i ujedno se doživljavaju kao sila koja pobuđuje poverenje i strah. Snagu tog doživljaja Jung vidi u sledećim primerima sa njihovim pozitivnim i/ili negativnim iskazima: "Bog, demon, davo, anđeo, sumanutost i drugi." Kao psiholog empiričar, Jung u svojoj definiciji religije ide dalje od hrišćanskih konfesija i uključuje i religiozne likove kao što su Buda, Muhamed ili Konfučijc. Religiozni fenomeni i simboli dolaze, smatra Jung, do izražaja i u antičkim mitovima, na primer u kultu Atisa, Kibelc, Mitre i Velike Majke. Jung smatra da iz višestrukih religioznih saznanja, snova i čovekovih vizija može da izvede dokaze o "religioznoj funkciji duše" (2). Sve ono s to je našlo svoj izraz ili je zapisano u biblijskim spisima i hrišćanskim dogmama, ima svoj pandan u religioznoj funkciji duše. Pomenuta imena i božanske slike izraz su religioznog arhetipa koji je utisnut u svakog čoveka. Taj iskonski pečat čini dispoziciju duše koja, u zavisnosti od pripadnosti izvesnoj kulturi ili religiji, proizvodi najraznovrsnije božanske slike. Nejasnoća i nesvesnost u vezi sa pitanjima rel igi je i slike Boga mogu, po Jungu, da kod jedinke dovedu do psihoneurotskih oboljenja. Za Junga, religije bi trebalo da

141

su "psihotcrapcutski sistemi", koji sc na sličan način bave pore­mećajima duše, kao što to pokušavaju razni terapeutski metodi, ali kao "konfes i j e " često deluju u suprotnom smeru, štiteći ljude od neposrednog religioznog saznanja (3).

(1) Žel im da po jasnim da pod p o j m o m " r e l i g i j e " ne mislim na veroispovest . Međut im, tačno je da se svaka konfesi ja zasniva izvorno na saznanju numinozumu, s j e d n e s t rane , ali i na vernosti ( lo ja lnost i , pislis), na verovan ju i povercn ju prema određenim iskustvima niimi-noznog delovanja i iz toga rezul t i ra juće promene svesti, s druge s t rane . P r c o b r a ć c n j c Pavlovo predstavl ja uvcrl j ivi pr imer za to. Moglo bi se, dak le , reći da izraz " r e l i g i j a " obeležava poseban stav svesti k o j a j c izmenjena saznan jem numinozuma. (G\Y 11, § 9)

(2) Ali ako dokažem da duša po prirodi poseduje religioznu f u n k c i j u i ako t r a ž i m da n a j p l e m e n i t i j i z a d a t a k svakog v a s p i t a n j a (odraslog čoveka) bude prevođenje onog arhet ipa slike Boga , odnosno n jenog z r a č e n j a i de lovanja na svest , onda ćc me teologi ja , z a p r a v o , uhvatiti za ruku i dokazati mi "ps iho log izam" . Ako u duši nc počivaju iskustveno na jveće vrednosti (bez štete po takođe prisutan untinomon pneumu), onda mc psihologi ja nc bi ni n a j m a n j e zanimala , pošto duša onda ne bi b i la ništa d r u g o do b e d n o i s p a r e n j e . Ali iz s t o s t r u k o g iskustva z n a m da ona to ni je , nego da, štavišc, sadrži pandan svih onih s tvar i ko je je formul isa la dogma, pa i nešto više od loga, što upravo dušu osposobl java da bude ono oko ko jem je određeno da vidi svcllost. Za to su n j o j potrebni neizmerna širina i neizmerna dubina . Z a m e r a n o mi je " o b o ž a v a n j e duše" . Ne ja, nego Bog sam je nju uzdizao u nebesa.' Nisam ja pr ipisao duši rel igioznu f u n k c i j u , nego sam iznco č in jen ice k o j e d o k a z u j u da je dušii "naturuliler religiosu", l j . da p o s e d u j e religioznu f u n k c i j u , ko ju nisam ja usadio ili protumačio , nego je ona proizvodi iz sebe same, ne d o b i j a j u ć i za lo povoda preko bi lo kakvih miš l jen ja ili sugest i ja . ( G W 12, § 14)

(3 ) O n o što sc o b i č n o i u o p š t e naz iva " r e l i g i j o m " , lo jc u z a č u đ u j u ć e m stepenu zamena po jma da sc ozbi l jno pi tam da li ta vrsta rel igi je , ko ju rad i j e označavam konfes i jom, nema neku važnu funkci ju u l judskom društvu. O n a ima očiglednu svrhu da neposredno iskustvo nadoknadi izborom odgovara juć ih simbola ko j i su zaodenuti u čvrsto o r g a n i z o v a n u d o g m u i r i t u a l . K a t o l i č k a c r k v a j c o d r ž a v a s v o j i m

142

apsolutnim a u t o r i t e t o m , protes tantska c r k v a (ako sc ovaj p o j a m još može koristiti) naglašavanjem vere uz jevanđel j sku poruku. Sve dok ova dva p r i n c i p a p o s e d u j u d e l o t v o r n o s t , l judi su uspešno b r a n j e n i od neposrednog re l igioznog s a z n a n j a . Š t a v i š e , oni se mogu č a k obra t i l i crkvi ako im se, ipak, nešto direktno dogodi, j e r ona može da odluči da li s a z n a n j e dolazi od B o g a , ili S a t a n e i da li ga t reba p r i h v a t i t i ili odbaci t i . (G\V 1 1 , § 75)

SAMOOSTVARENJE

U jungovskoj psihologiji samoostvarenje jc drugi naziv za individuaciju. U ovom doživotnom procesu ocelotvorcnja i isceljenja, ljudsko Ja odnosi se na obuhvatno Sopstvo. Ostvarenje samoga sebe, svojeg Sopstva, ne predstavlja nikakav egoizam ili nekakav narcisti-čki odnos prema samome sebi, kao što to misle kritičari iz neznanja ( 1 ) . Budući da se čovek uči da uspostavi odnos prema Sopstvu kao nečemu "sasvim drugač i jem" , on postaje ujedno sposoban za uspostavljanje odnosa sa Ti i svojom okolinom i otvoreniji jc za prihvatanje Boga. Čoveku imanentna težnja za samoostvarenjem u smislu 'celokupnosti predstavlja centralni etički i religiozni zadatak u životu.

Bitni koraci na putu samoostvarcnja su samospoznaja, buđenje osećanja sopstvene vrednosti, samosvest i spoznavanje sopstvene sl ike. Bitan aspekt samospoznaje je u ocelotvorcnju sopstvenih "mračnih strana" u srcu i u duši, što je propraćeno strahom i užasom (2 ) . Jung to naziva uvidom u Senku, koja za savremene ljude sadrži dosta elemenata hrišćanskog pojma "greh". Umesto potiskivanja tih delova ličnosti ili njihovog projektovanja na druge, ponizna samospoznaja pomaže u prihvatanju mraka u samom

143

sebi i pri integrisanju Senke. Spoznavanje i priznavanje te mračne • strane omogućuje ujedno po javl j ivan je pozitivnih strana naše sopstvene slike u boljem svetlu. Slika samoga sebe u ovde rečenom smislu određuje, isto tako, Sopstvo, što opet isključuje egoističnu želju Ega.

Čovek koji na putu samoostvarenja spozna novu samosvest, koju svest nije proizvoljno izmislila, nego koju obasjava Sopstvo, dobija ujedno duboko osećanje vrednosti, osećanje da je čovek od vrednosti. Slično onome kako hrišćanin svoju vrednost izvodi iz hrišćanstva, dakle da je čovek koga Bog prihvata i voli, tako čovek u neprestanom procesu samoostvarenja spoznaje osećanje vlastite vrednosti. Navedeni aspekti su pokazali da samoostvarenje jeste nešto više od obične pomodne reči. Time bi se negirale neistinite i grozne tvrdnje jednog profesora teologije, koji iznosi da se ljudi putem samoostvarenja zavode na "bezbožniš tvo" i da "Se lbs t postaje idolopoklonstvo ko jem se danas i u popovskim kućama prinose dovoljno krvave ljudske žrtve" (Deut. Pfarrerblatt, Jan. 1979, str. 8).

(1) Indiv iduac i ja znači upo jedin javan je i pretvaranje u vlastito Sopstvo, u k o l i k o pod i n d i v i d u a l n o š ć u p o d r a z u m e v a m o s v o j u n a j ­in t imni ju , poslednju i neuporedivu jedinstvenost . Stoga bi se " individu­a c i j a " mogla prevesti i kao " p o s o p s t v e n j c " ili kao " s a m o o s t v a r e n j e " . . .

Egoiste nazivamo " s e b i č n i m " , što sa p o j m o m Selbst, kako ga o v d e t r e t i r a m , p r i r o d n o n e m a n i k a k v e v e z e . A l i , n a s u p r o t t o m e , s a m o o s t v a r e n j e j e , čini se , u s u p r o t n o s t i sa s a m o o d r i c a n j e m . O v a j nesporazum je sasvim opšte pr i rode , budući da se između individua­l izma i i n d i v i d u a c i j e ne p r a v i d o v o l j n a r a z l i k a . I n d i v i d u a l i z a m je n a m e r n o i s t i c a n j e i n a g l a š a v a n j e t o b o ž n j e s p e c i f i č n o s t i , n a s u p r o t k o l e k t i v n i m o b z i r i m a i o b a v e z a m a . M e đ u t i m , i n d i v i d u a c i j a z n a č i upravo bol j e i potpuni je i spunjavanje kolektivnih odrednica čoveka, pri čemu dovol jno u v a ž a v a n j e osobina individue dopr inos i b o l j e m soci­j a l n o m uspehu nego kada je posebnost zapostavl jena ili čak potisnuta. J e d i n s t v e n o s t individue nc b i t reba lo , n a i m e , n ikako p o s m a t r a t i kao čudnovatost n j e n e substance ili n jenih k o m p o n e n a t a , nego mnogo pre k a o s p e c i f i č n u m e š a v i n u ili g r a d u a l n u r a z l i k u p r i d i f e r e n c i r a n j u

144

funkc i ja i sposobnosti ko je su same po sebi univerzalne. S v a k o l judsko lice ima nos, dva oka itd., ali ovi univerzalni fak lor i su promenl j iv i , i ta var i jab i lnost omogućava individualnu posebnost. Individuaci ja može stoga da znači n e k a k a v psihološki razvojni proces ko j i i spunjava date i n d i v i d u a l n e o d r e d n i c e , d r u g i m r e c i m a , č o v e k a č ini o d r e đ e n i m , po jedinačnim bićem k o j e je neponovl j ivo. T ime on ne posta je " s e b i č a n " u uobičajenom smislu, nego ispunjava samo svoju posebnost koja j e , kao što je rečeno, od individualizma daleko koliko nebo i zemlja. ( G W 7, § 266 f.)

(2 ) K a o što j e radi ind iv iduac i j e , odnosno s a m o o s t v a r c n j a , neminovno pravit i razliku između toga kako čovek izgleda samom sebi a k a k o drugima, to je potrebno da čovek bude svestan svog nevidl j ivog s i s tema odnosa sa n e s v e s n i m , n a i m e sa A n i m o m , k a k o bi se m o g a o razlučit i od n je . Od nesvesnog čovek ne može da sc raz l iku je . U vezi sa personom j e , r a z u m e sc, lako nekome ob jasni t i da su čovek i n jegova fu nkc i j a dve različi te s tvar i . M e đ u t i m , kada se radi o Animi , onda se t e š k o m o ž e povući r a z l i k a , a p r o b l e m n a s t a j e zbog toga što j e o n a nevidl j iva. Čovek, štaviše, gaj i čak predrasudu da sve što dolazi iznutra potiče od urođene osnove b ića . " S n a ž a n č o v e k " će nam možda priznati da je u " p r i v a t n o m ž i v o t u " za is ta opasno n e d i s c i p l i n o v a n , ali je (o njegovu slabost sa k o j o m se on u neku ruku sol idariše . Ta tendenci ja sadrži , n a r a v n o , dco kul turnog nasleđa koji ni je za potecn j ivan jc . A k o on zna da njegova idealna persona ni je odgovorna ni za šta m a n j e od njegove idealne Anime , onda su njegovi ideali uzdrmani , svet posta je dvoznačan , pa i on sam posta je dvoznačan. Njega spopada s u m n j a u d o b r o i , što je j o š gore , u n jegove dobre n a m e r e . A k o r a z m i s l i m o sa k o j i m je snažnim is tor i j sk im pre tpos tavkama naša n a j i n t i m n i j a ideja povezana sa dobrim n a m e r a m a , onda ćemo shvatiti da jc u smislu našeg dosadašnjeg pogleda na svet p r i j a t n i j e da optužimo ličnu slabost, nego da u z d r m a m o ideale. (G\V 7, § 310 )

145

SENKA

U svom opisu i definiciji Senke, Jung prigodno polazi od opšteljudskih iskustava o tome kako nemamo samo dobre i svetle strane, nego i svoju Scnku. Pod tim se podrazumcvaju sve tamne karakterne crte i mračni aspekti ličnosti. To nisu samo sitne slabosti i manjak lepote, nego su to svi inferiorni delovi ličnosti, čiji se najniži slojevi gotovo i nc razlikuju od prirode nagona životinje (1). U Scnku se ubrajaju svi potisnuti, niže vredni i defektni delovi ličnosti koji su dotle nesvesno vladali i željno očekivali da budu integrisani u svest . To je težak moralni problem a ujedno i važan korak ka samospoznaji ( 2 ) .

Osvešćivanje Senke nije samo važan zadatak u početnoj aktivnosti analitičke psihoterapije, nego je i životni zadatak svakog čoveka. Međutim, sopstveni delovi Senke često se projektuju na druge i na njima pogrešno suzbijaju. Stoga je osvešćenje Senke i povlačenje tih projekcija ozbiljan zadatak (3) . U svojim snovima često srećemo Senku u osobama istog pola, pri čemu žene sanjaju prostitutke ili slične likove a muškarci pijane skitnice, provalnike ili one koji su "autsajderi" u društvu. Ako te mračne strane bića ostanu neopažene ili ako se ne blokiraju radikalno, onda sc one mogu odvoji t i od cel ine l ičnosti i postati autonomni kompleksi ko j i izazivaju neurozu (4) . Prilikom terapije se mora pokušati sa reša-vanjem zaostalih afekata i sa njihovim integrisanjem u celovito doživljavanje.

Pored individualne i lične Senke, postoji još arhetipska i transpersonalna Senka. Slike i primeri za to su Mefisto, kao Senka Geteovog Fausta ili Satana, kao Senka Hrista (up. Zlo).

146

(1) P o s t o j a n j e tamne s t rane u čoveku, k o j a se ne sastoj i možda samo od sitnih slabosti i m a n j k a v e lepotc , nego od u p r a v o demonske d i n a m i k e , p r e d s t a v l j a neš to što j c s a m o po sebi s t r a š n o . Čovek , kao j e d i n k a , re tko k a d zna nešto o tome. N j e m u , k a o p o j e d i n c u , izgleda n e v e r o v a t n o da on t reba bi lo gde ili na bi lo k o j i n a č i n da n a d m a š i samoga sebe . A k o ta naivna bića postanu masa , onda će iz n je nasta l i čudovište u de l i r i jumu, a svaki po jedinac samo je j o š n a j m a n j a ćel i ja u telu m o n s t r u m a gde on više nc može ništa drugo da učini nego da učestvuje u opi jenosti k r v l j u mons t ruma i čak da ga podržava koliko može. Zbog pota jne slutnje o toj mogućnosti m r a č n e strane čoveka, ovoj se u s k r a ć u j e pr iznanje . . . A crna slutnja nc kazu je da mi nismo celoviti bez te negat ivne s t r a n e , da i m a m o telo k o j e , k a o i svako drugo telo, b e z u s l o v n o b a c a s v o j u S c n k u , a mi n e g i r a m o p o s t o j a n j e tog t e l a . M e đ u t i m , to telo je životinja sa animalnom dušom, t j . to je živi sistem k o j i bez pogovoru sluša nagon. U j e d i n j e n j e sa t o m S e n k o m z n a č i povinovan jc nagonu i poslušnost prema čudovišnoj dinamici ko ja preli iz pozadine . Od toga nas želi osloboditi asketski moral hr išćanstva i , u p o z o r a v a j u ć i na opasnos t , on želi da osujet i ž ivot in j sku pr i rodu u čoveku u n jeno j n a j d u b l j o j osnovi. ( G W 7, § 35 )

(2) Senka je moralni problem koji provocira celinu Ja - l i čnos l i , j e r niko ne bi bio u stanju da ostvari S c n k u bez znatnog angažovanja mora lne odlučnost i . Da li je pri toj real izaci j i reč o pr iznavanju realnog pos to jan ja mračnih aspekata l ičnosti? O v a j čin čini neophodnu osnovu sumospoznuje svake vrste i stoga, po pravi lu , nailazi na znatan otpor. A k o samospozna ja predstavl ja psiho-terapcutsku m e n i , onda ona znači naporan r a d ko j i sc može protegnuti na duži vremenski period.

D e t a l j n i j e i s t r a ž i v a n j e t a m n i h k a r a k t e r n i h c r t a k o j e f o r ­m i r a j u S e n k u , odnosno raznih infer iornost i , pokazu je da one poseduju emocionalnu p r i r o d u , odnosno izvesnu autonomiju, pa p r e m a t o m e p r i p a d a j u opsesivnoj i l i , bolje,posesivnoj vrs t i . Na ime , e m o c i j a n i j e n ikakva debilnost , nego samo zb ivan je k o j e snalazi čoveka. Afekt i se, po pravi lu , od igrava ju na mest ima n a j m a n j e pr i lagođenost i i u j edno o tkr iva ju razlog s m a n j e n e pri lagođenost i , n a i m e izvesnu infer iornost i p o s t o j a n j e izvesnog nižeg nivoa ličnosti . Na ovom dubokom nivou i sa j e d v a k o n t r o l i s a n i m ili sasvim n e k o n t r o l i s a n i m e m o c i j a m a , čovek sc p o n a š a m a n j e ili v iše kao p r i m i t i v n e , ko j i n i j e s a m o n e v o l j n a žr tva

147

svojih a feka ta , nego uz to j o š poseduje znatnu nesposobnost moralnog rasuđivan ja . ( G W 9/17, § 14 f.)

( 3 ) A k o z a m i s l i m o nekog ko j e d o v o l j n o h r a b a r da povuče svekol ike p r o j e k c i j e svoj ih i luzi ja , onda ćemo dobiti j e d i n k u k o j a j c svesna p o s t o j a n j a znatne Senke. Takav čovek sebi je n a t o v a r i o nove p r o b l e m e i konf l ik te . S a m je sebi postavio ozbi l jan z a d a t a k , j e r sada nc može više da kaže da drugi č ine ovo ili ono, da nisu u pravu i da se p r o t i v njih č o v e k m o r a b o r i t i . On živi u " k u ć i s a m o s v e s t i " , u u n u t r a š n j o j pr ibranost i . Takav čovek zna šta je sve u svetu pogrešno, pa i u sebi s a m o m , i kada nauči da se izbori sa sopstvenom S c n k o m , onda j c učinio nešto s t v a r n o za svet. T a d a mu je pošlo za r u k o m da o d g o v o r i b a r n a n a j m a n j i deo n e r e š e n i h , o g r o m n i h p i t a n j a n a š e g v r e m e n a . (GVV 1 1 , § 140)

(4) I n f e r i o r n o , pa č a k i ono što je za odbac ivan je , pr ipada ju meni i da ju mi biće i telo, i to je moja Senku. K a k o mogu biti suštastven, a da nc b a c a m S c n k u ? I ono m r a č n o deo j e m o j e c c l o k u p n o s t i i , posta jući sveslan svoje Senke , ponovo dosežem do sećan ja da sam čovek k a o i svi d r u g i . U s v a k o m s l u č a j u , ovim p r e ć u t n i m p o n o v n i m o tkr ivan jem sopstvene cc lokupnost i , uspostavl jeno j e pređašn jc s tan je iz ko jeg je proizašla neuroza, t j . razdvojeni kompleks . P r e ć u t k i v a n j e m se može produžiti izolaci ja uz samo delimično pobol j šan je nastale štete. Svo jom ispovešću, međutim, ja se ponovo bacam u n a r u č j e čovečanstva, os lobođen p o r o k a m o r a l n o g p r o g o n s t v a . M e t o d k a t a r z e o p r a v d a v a potpunu ispovest, i to ne s a m o in te lektua lno u tvrđ ivan je č in jen ičnog s tan ja pomoću glave, nego i izazivanje zaostalih a fckata , konsta tovan jc č in jeničnog s tan ja uz pomoć srca . (G\V 16 , § 134)

148

SERIJA SNOVA

Pod serijom snova pođrazumevamo snove koji se konti­nuirano upisuju u "noćnik" (dnevnik snova). Osobito za vreme duže analize u psihoterapiji ili iz ličnih interesa, serija snova prikazuje unutrašnji razvojni proces za duži vremenski period. Kasnijim čitanjem snevač može da svesno posmatra i prati promene svojih priča iz snova i metamorfoze svojih slika iz sna. Od posebne koristi može biti i to da se dnevnik snova ispisuje samo na jednoj strani lista a da se na suprotnoj praznoj strani ustanove razne rubrike, u koje će se, na primer, unositi važni događaji u kontekstu sna. U sledeću rubriku mogu sc upisivati važne slike i simboli i porediti njihove transforma­cije u drugim snovima. Dalje, trebalo bi beležiti i afekte, i osećanja, i primljene poruke. Prema mojim pozitivnim iskustvima sa grupama za samopomoć u radu sa snovima, mnogi su bili u stanju da na pomenuti način nauče da se ophode sa serijom snova. Sem toga, taj metod se u analitičkom radu na terapiji pokazuje kao višestruko koristan kako za ispitanika tako i za terapeuta.

Po Jungu, serija snova je dragocena pomoć i kontrola, kako se pojedinačni san ne bi tumačio proizvol jno ili preopteretio spekulaci jama ( 1 ) . Na primeru seri je snova sa često prisutnim motivom vode, on pokazuje kako simbolika vode ima u kolektivnom nesvesnom značenje kretanja energije i reke života (2) .

(1) Nerado tumačim j e d a n jedini san, j e r se po jedinačan san m o ž e s a m o v o l j n o i n t e r p r e t i r a t i . O j e d n o m j e d i n o m snu mogu se postaviti sve moguće spekulaci je , ali kad se upoređujc ser i ja od možda 20 ili 100 snova, onda se mogu zapaziti zaniml j ive stvari . Čovek gleda proces ko j i se iz noći u noć odvi ja u nesvesnom i kontinuitet nesvesne

149

psihe k o j a se održava i danju i noću. Vcrovatno jc da mi uopšte uvek s a n j a m o i to tokom dana nc pamtimo samo zbog toga S t o j e svest isuviše b is tra . Ali noću, u s tanju sniženja mentalnog nivoa, san se može probi l i i poslati vidl j iv. ( G W 18, § 162)

(2) U ser i j i snova, j ednog od moj ih pac i j ena ta , ko ja je t ra ja la više od dva meseca , motiv vode j a v l j a o sc u 26 snova. Po prvi put sc po javio kao udarni talas ko j i p r o v a l j u j e u kopno a u drugom snu kao pogled na m i r n o more . U t rećem snu snevač jc na obali i gleda k a k o kiša pada na more . Četvrt i san indirektno jc nagovesl io putovan je po m o r u , j e r se putovan je t i ca lo neke daleke, s i rane z e m l j e . U petom reč jc o putu u A m e r i k u , u šestom sc voda izliva u neki bazen, u sedmom snu p o g l e d p a d a n a b e z g r a n i č n u m o r s k u p o v r š i n u p r i j u t a r n j e m r u m e n i l u , a u v r e m e os mog sna s n e v a č se n a l a z i na b r o d u . T o k o m devetog sna on kreće na put, u jednu daleku i divlju z e m l j u , u desetom je ponovo na brodu, u j e d a n a e s t o m putuje rekom nizvodno. U 12. snu šeta duž potoka, u 13. jc opet na parobrodu. Za vreme 14. sna ču je glas ko j i v iče : " T a m o vodi put ka m o r u , m o r a m o na m o r e . " U 15. snu se nalazi na brodu koj i ide za Amer iku , u 16. jc opet na brodu, u 17. ide kol ima ka brodu, u 18. vrši as t ronomska mercn ja na brodu. Tokom 19. sna putu je R a j n o m , u 20. je na nekom morskom ostrvu, u 2 1 . takode . U 22. snu putu je sa m a j k o m nizvodno rekom, u 23 . snu stoji na morsko j obal i , u 2 4 . traži blago potopl jeno u moru . U 2 5 . snu otac mu priča o zeml j i , odakle dotiče voda i, konačno , u 2 6 . snu on se vozi niz malu reku k o j a se uliva u j ednu veću.

O v a j p r i m e r i l u s t r u j c k o n t i n u i t e t n e s v e s n e t e m e i u j e d n o p o k a z u j e metod s tat is t ičkog u t v r đ i v a n j a takvih motiva. Naime , više­s t r u k i m u p o r e đ i v a n j i m a dolazi sc do k o n s t a t a c i j e na šta ta j vođeni motiv za is ta u k a z u j e . Iz takvih i s l ičnih s e r i j a pro iz laze t u m a č e n j a m o t i v a . T a k o more znač i po pravi lu s tec i š te i i shodiš te c e l o k u p n o g duševnog života, dakle takozvano kolektivno nesvesno. Tekuća voda ima otpri l ike z n a č e n j e rekc života i protoka energi je . U osnovi svih motiva su ideje o očiglednim predstavama urhetipskogkaraktera, t j . s imbol ične pras l ikc , nad k o j i m a sc l judski duh nadgrađivao i d i ferenc i rao . ( G W 16, § 14 f.)

150

SIMBOL

Simboli su "transformatori energije" psihičkog događanja i duševnog doživljavanja čoveka. Za razumcvanje simbola od temeljnog značaja su sledeći aspekti i iskustva: slikovitost, psihodinamika, formiranje simbola, ocelotvorenje.

1. Slikovitost Simbol je "statična slika" koja u sebi sjedinjuje različite odlike

bića. Za razliku od "pokretnih slika" (kao, na primer, u bioskopu, na televizij i ili u snu), kod simbola je bitan iskaz sažet u jednoj jedinoj slici (1) . Slično drvetu koje pušta svoje korcnje u zemlju i krunu pušta da raste prema nebu, tako i simbol ujedno ima udela u svemu zemaljskom, materijalnom i dubokom i istovremeno pred­stavlja pojavnu sliku nečeg "duhovnog i onostranog". Slika nešto odslikava za čoveka što ga trajno podseća na njegovo postojanje kao "slike B o ž j e " i/ili predstavlja suštinsko nastajanje evolucije. Slike naših snova, imaginacija i fantazija su odrazi psihičke energije. Stoga simboli u svojo j slikovitosti poseduju funkciju "transformatora energije". Slikovitost i psihodinamika stoje u izvesnom uzajamnom odnosu i stalno se uzajamno uslovljavaju. "Simboli su istovremeno izražajne i uticajne prirode, pri čemu izražavaju slikovito unutar-psihičko zbivanje, s jedne strane, i to na zbivanje utiču svojim čulnim sadržajem i bujicu psihičkog protoka dalje podgonc, i to pošto su postali slike i svog otelovljcnja u slici, s druge strane" (J . Jakobi, Die Psychologie von C. G. Jung, VValter, str. 144).

2. Psihodinamika Pod psihodinamikom pođrazumevamo u psihoanalizi pokre­

tačke snage duše i skrivene pobude srca. Slike odslikavaju unutrašnju

I 151

stvarnost i preko dotad nepoznatih strana naše ličnosti uključuju nas u sliku. Kroz naše dubine one nas vode u "pletionicu" našeg sveta slika. Seksualnost, duboki duhovni interesi čoveka, njegova vera i emocionalnost, čine bitne pokretačke snage psihodinamike.

Speci f ični aspekt psihodinamike simbola j es te njegova numinoznost. Nju verujući hrišćanin doživljava pri euharistiji, pri svetom pričešću ili pred raspetim Hristom. I poslednjc miro-pomazanje (bolesnika) ili druge liturgijske radnje, sadrže takvu numinoznost.

Duhovne i duševne pokretačke snage imaju svoje poreklo i izvorište u arhetipovima, odnosno u osnovnim arhetipskim pozi­ci jama života. Arhetipovi, kao faktori uređivanja, poseduju zna-čenjsko jezgro koje akumulira energiju, iz kojeg proizlazi psiho-dinamika.

3. F o r m i r a n j e simbola Ljudskoj psihi je imanentna sposobnost formiranja simbola. Ta

funkcija važan je izraz zdravog i normalnog duševnog života, budući da simboli sna prilikom neprestanog procesa individuacije i samo-ostvarenja postavljaju u sliku čoveka preko njegove vlastite slike Sopstva. Živi simbol predstavlja suštastveni deo našeg nesvesnog duševnog života i povezuje nas sa dubljim pobudama naše duše i ličnosti (2) .

Sposobnost čoveka za stvaranje simbola je naročito u terapeutskom smislu od temeljnog značaja. Neurotska disocijacija čoveka i brojne suprotnosti u ljudskom doživl javanju, mogu se prevazići ne samo voljom, nego i pomoću simbola. Stoga je važno povesti računa o snovima i o njihovoj aktivnosti, jer duša u snovima neprekidno proizvodi simbole i pri tom "sakuplja" bolesne suprotno­sti na gomilu i imobiliše ih.

4. Ocelotvorenje Terapeutska funkcija simbola služi, konačno, ocelotvorenju

ličnosti. To je opšteljudski nalog našeg života i daleko prevazilazi

152

lekarsko i psihoterapeutsko područje. Ovo ostvarenje cclog čoveka, neprekidni proces individuacije, predstavlja put i putovanje ka nekom dalekom cilju.

Ocelotvorenje se podstičc arhetipskim slikama i simbolima koji povezuju svest i Ego sa Sopstvom. To mogu biti posebni simboli U obliku kruga ili četvorougla sa centralnom tačkom, tzv. mandale, ili osobe koje su ostvarile celovit život (na primer, Mristos, Buda ili boginje). Dalje, u ocelotvorenje se ubraja i to da čovek nauči da živi sa sve četiri tipološke orijentacionc funkcije (mišl jenje, osećanje, oset, intuicija) i da pri tom razvija i integriše posebno svoje potisnute strane, takozvane funkci je manje vrednosti (3 ) . Ocelotvorcnju doprinosi posebno socijalni aspekt živih simbola, pri čemu oni povezuju neku veću grupu ljudi. Ukoliko je neki simbol autentičniji, "materijalniji" i "shvatljiviji", utoliko jc univerzalnije i kolektivnije njegovo dejstvo. Ukoliko je simbol apstraktniji, diferenciraniji i specifičniji, utoliko više on dobija na jedinstvenosti i specifičnosti i time istovremeno gubi svoje univerzalno značenje.

(1) Simbol. P o j a m s imbola , po mom shvatan ju , raz l iku je se od p o j m a ob ičnog znaku. Simbolično z n a č e n j e i semioličko z n a č e n j e su sasvim različi te stvari . . . Na primer , s tari ob iča j da sc pri l ikom proda je nekog z e m l j i š t a p r e d a j e k o m a d ze lenog b u s e n a , može se v u l g a r n o označit i kao " s i m b o l i č a n " , ali je po svojo j prirodi sasvim semiot ičan. K o m a d zelenog busena je znak stavl jen na čitavo zemlj iš te . Leteći točak na odelu železničkog činovnika ni je nikakav simbol železnice, nego znak ko j i obeležava pr ipadnost že lezničkom preduzeću. S i m b o l , međut im, uvek p r e t p o s t a v l j a da je o d a b r a n i izraz n a j b o l j a moguća oznaka ili f o r m u l a za r e l a t i v n o n e p o z n a t o s l a n j e s t v a r i , ali č i j e s c p o s t o j a n j e p r i z n a j e ili z a h t e v a . A k o se , d a k l e , l o č a k s a k r i l i m a n a u n i f o r m i železničkog č inovnika o b j a š n j a v a kao simbol , onda bi se t ime reklo da ta j čovek ima posla sa nečim nepoznat im, ko je se ne može drugač i j e ili b o l j e izrazil i nego letećim točkom. ( G W 6, § 894)

(2) Živi s imbol formul iše suštinski nesvestan đco, i što jc taj deo opšl i je raš iren, to je opšti j i i u l ica j s imbola , j e r u svakom dodiru je srodnu žicu. K a k o je s imbol , s j e d n e s t rane , n a j b o l j e mogućni i za datu

153

epohu nenadmašni izraz za još nepoznato, to on mora proizlaziti iz onoga što je p o n a j v i š e i z d i f e r e n c i r a n o i n a j k o m p l i k o v a n i j c u s a v r e m e n o j d u h o v n o j a t m o s f e r i . Ali k a k o živi s i m b o l , s druge s t r a n e , m o r a da obuhvati ono što je srodno neko j većoj grupi l judi da bi na n ju mogao u o p š t e da u t i č e , to on m o r a da z a h v a t a u p r a v o ono što može b i t i z a j e d n i č k o v e ć o j g r u p i l j u d i . T o n i k a k d a n c m o ž e b i l i ono što j e maks imalno izdiferencirano i vr lo teško dostupno, j e r to doseže i shvata s a m o mal i b r o j l j u d i , n e g o to m o r a biti neš to to l iko p r i m i t i v n o da n jegovo š iroko prisustvo bude van svake sumnje . S a m o ako simbol to obuhvata i izražava na jbo l j im mogućim izrazom, onda on poseduje širok u t i c a j . U tome sc sastoj i snažni i u isto vreme spasonosni ut ica j nekog živog društvenog s imbola . (G\V 6, § 9 0 1 )

(3) S imbol j e uvek tvorevina veoma kompleksne pr irode, j e r se f o r m i r a od p o d a t a k a svih psihičkih f u n k c i j a . Z b o g toga on n i j e ni rac iona lne ni i rac ionalne pr i rode . On, doduše, ima j e d n u s t ranu k o j a sc odaziva razumu, ali i onu stranu ko ja je razumu nepris tupačna, pošto se sas to j i ne samo od p o d a t a k a r a c i o n a l n e p r i r o d e , nego i od i r a c i o ­nalnih podataka čistog spol jašn jeg i unutrašn jeg o p a ž a n j a . Bogats tvo naslućivanja i obi l je značenja simbola zahtevaju ne samo mišl jenje nego i o s e ć a n j c , a n j e g o v a p o s e b n a s l ikovi tos t , a k o je uob l i čena u čulnu f o r m u , izaziva ne samo oset, nego i in tuic i ju . Živi s imbol nc može se o s t v a r i t i u o tupe lom i s l a b o r a z v i j e n o m d u h u , j e r će se t a k a v duh zadovolj i t i s imbolom koj i već postoj i , kakvog mu pruža t radic ionalno posto jeće s tan je . ( G W 6, § 903 )

SIMBOLI SNA

Simbol i sna izraz su s imbolotvornc funkci je psihe. U simbolima sna odigrava se spajanje psihičke energije sa likovima iz slika i radnjama u snovima. Afekti, emocije, i osećanja prevode se pomoću simbola sna u svest i time postaju pristupačni za razjašnjenje

154

i obradu. Ovu simbolotvornu funkciju psihe Jung jc zbog prevođenja psihičke energije iz nesvesnog u svest nazvao i "transcendcntnom funkcijom". To Jungu, simbolotvorna funkcija snova nc služi samo za prevođenje životne energi je iz nesvesnog u svest i time za omogućavanje razvoja i rasta ličnosti, nego nas ona ujedno povezuje sa našim porcklom i sa istorijom razvoja čovečanstva. Stoga u simbolima sna nisu samo sačuvana individualna životna iskustva, nego često i saznanja iz istorije čovečanstva, pohranjena u kolek­tivnom nesvesnom (1) . Dok simboli sna iz ove oblasti i arhetipski simboli imaju srazmerno postojano značenje , kod individualne simbolike sna bezuslovno bi trebalo voditi računa o stanju svesti snevača i n jegovim iskustvima koja su doprinela speci f ičnom oblikovanju lične simbolike snova (2) .

0 višestrukoj funkciji simbola sna II . Dikman daje sledeći rezime:

1. S imbol sna je nosilac značenja koje spontano nastaje u nesvesnom i koje optimalno izražava relativno nepoznat sadržaj. On prenosi nevidljivi, instinktivni svet nagona u očiglednu sliku. On sc može približiti svesti, naslutiti u svom smislu i delimično integrisati u Ja. Ako se u svom značenju potpuno obuhvati i asimiluje, onda kao živi simbol postaje suvišan, gubi svoj karakter simbola i prelazi u znak, u alegoriju ili u određeni sadržaj svesti.

2. Simbol sna je transformator psihičke energije, kojim sc libido iz jedne oblasti doživljavanja prevodi u drugu.

3. On poseduje sintetičku funkciju, budući da može da u jednoj slici objedini nespojive suprotnosti i tako odnos suprotnosti između svesti i nesvesnog dovede do sinteze.

4. On dovodi do žive veze između Ja i nesvesnog, ako ga svest prihvata. Iz sposobnosti psihe da obrazuje simbole integrisanjem nesvesnih sadržaja u svest, nastaje transcendentna funkcija koja dovodi u vezu protivrečne suprotnosti potreba Sopstva i Ega . (Psvchologie des 20. Jh., Kindlcr, tom III, 2, str. 871)

155

(1) S i m b o l o t v o r n a f u n k c i j a n a š i h snova j e p o k u š a j d a s e prvobitni duh čoveka dovede u " n a p r e d n u , " d i ferenciranu svest gde on n i k a d a r a n i j e n i j e o b i t a v a o , zbog čega n i k a d a i n i j e m o g a o da sc podvrgne kr i t i čkom s a m o p o s m a t r a n j u . J e r u davnoprošl im vremenima cela l judska l ičnost sasto ja la sc iz tog prvobitnog duha. K a d a sc razvila svest, svesni duh je izgubio kontakt sa j ednim delom primitivne psihičke e n e r g i j e . A svesni duh n ikada ni je poznavao prvobitni duh, j e r je on odbačen pri l ikom razvo ja njegove veoma di ferencirane svesti , ko ja bi ga j ed ino mogla prepoznat i .

Verovatno je ono što nazivamo nesvesnim sačuvalo primit ivne odlike k o j e su činile sastavni deo prvobitnog duha. S imbol i sna stalno uspostavl ja ju odnose sa ovim obelež j ima kao da to nesvesno pokušava da ponovo povrat i sve ono čega se duh oslobodio tokom svog razvo ja -i luzi je , fantaz i j e , arhaični način miš l j en ja , osnovne inst inkte itd. (Der Mensch umi seine Symbule, str. 9 8 ) .

( 2 ) K a o što j c z a t u m a č e n j e snova p o t r e b n o p r e c i z n o p o ­z n a v a n j e dot i čnog s t a n j a svest i , isto t a k o je važno da sc u pogledu s imbol ike sna uzmu u obzir f i lozofska, religiozna i mora lna uverenja svest i . P r a k t i č n o je mnogo preporuč l j iv i je da se s imbol ika snova ne posmatra semiotički , t j . ne kao znak ili s imptom posto janog k a r a k t e r a , nego kao s tvaran s imbol , t j . kao izraz s a d r ž a j a koj i u svesti j o š n i j e spoznan i po jmovno formulisan i uz to kao relativan prema dotičnom stanju svesti. K a ž e m k a k o jvpruhlično preporuč j ivo da se tako postupi, j e r teor i j sk i g ledano, posto je relat ivno usta l jeni s imbol i , pri č i jem sc t u m a č e n j u č o v e k n a j s t r o ž i j e m o r a čuvat i n j i h o v o g p o v e z i v a n j a s a s a d r ž a j n o poznat im i po jmovno formul isanim s tvar ima. K a d ne bi bilo t a k v i h r e l a t i v n o u s t a l j e n i h s i m b o l a , to se onda ne b i m o g l o n i š t a zakl juč i t i o s t ruktur i nesvesnog, j e r onda ne bi posto jalo ništa što bi sc n e k a k o dalo zadržat i i označit i . ( G W 16 , § 339 )

156

SIMPTOM

Dubinska psihologija pod simptomom shvata pojavu bolesti ko ja se sastoji od mnogobrojnih psihoneurotskih komponenata, duševnih povreda i blokada u psihičkom razvoju. Pretpostavlja sc da simptom predstavlja privremeno kompromisno rešenje između svesti i nesvesnog, između nagonskih potreba i duhovno-duševnih interesa. Neobično je važno razumevanje simbolične poruke koja se izražava u simptomima. Dok je psihoterapija ranije započinjala sa "suzbi­jan jem" simptoma (kao što se dešava u širokim oblastima medicine), danas je reč o analizi simptoma a prvenstveno o obradi i razumevanju celokupnog čoveka (1) .

Psihoneurotski simptomi nastaju od kompleksa u nesve­snom sa naglašenim emocionalnim nabojem ( 2 ) . Pošto su se određena duševna energetska polja odvojila od celine ličnosti i započela svoj sopstveni život, to ona mogu u telu izazvati duševno uslovljene funkcionalne smetnje koje se drugim recima označavaju kao psihosomatske smetnje ili kao neuroze (3) . Simptomi se tada razrešavaju sami od sebe kada se njima izraženi konflikti učine svesnim i budu prerađeni. Dalje, tu spada i "nova raspodela" psihičke energi je , koja je dotle bila zarobljena i ukroćena u neurotskim kompleksima i simptomima. Za uspostavljanje psihičke ravnoteže i unutrašnje izbalansiranosti, simboli su od velikog značaja. Simboli sc na opšte razumljiv način mogu označiti kao "transformatori energije", pomoću kojih se ranije u simptomima zarobljena psihička energija sada integriše u život. Ovaj težak i bolan put od simptoma ka simbolu suštinski je korak u terapiji.

157

(1) A k o se b o l j e pogleda, onda se shvata da je možda po sebi apsurdni lek bio baš ono pravo , i to ne kod ove neuroze, nego kod ovog čoveka, dok bi kod nekog drugog čoveka bilo sasvim obrnuto . I opšla medicina zna izvesno da nc postoje samo bolesti nego i bolesni l judi , ali ps ihoterapi ja zna , pre svega, ili bi b a r već odavno mora la znati , da n jen ob jek t ni je f ikci ja neuroze, nego poremećena celovitost jednog čoveka. O n a jc izvesno i pokušala da tzv. neurozu tako leci kao iilcus eruris, gde jc za l ečcn je potpuno irelevantno da l i j c p a c i j e n t k i n j a bila mi l jenica oca , k a t o l k i n j a , re formis tk in ja ili nešto treće , da li sc udala za s tar i jeg ili mlađeg m u š k a r c a itd. Ps ihoterapi ja jc takođe pečela sa s u z b i j a n j e m s i m p t o m a k a o što to čini medic ina uopšte . U p r k o s n j e n e n e o s p o r n e mlados t i k a o n a u č n o g m e t o d a , ona j e ipak tol iko s t a r a k a o vešt ina l e č e n j a uopšte i s ta lno j c , svesno ili nesvesno , a f i r m i s a l a n a j m a n j e p o l o v i n u p o l j a m e d i c i n e . S v o j f a k t i č k i n a p r e d a k ona j e s v a k a k o os tvar i la tek t o k o m pos ledn j ih 50 godina i pri tom sc zbog p o l r c b c spec i j a l izac i j e ogranič i la na uže p o d r u č j e ps ihoneuroze . O n a je ovde relativno brzo uvidela da jc suzbi jan je s imptoma ili analiza s imptoma, kako sc to danas zove, bilo samo polovina stvari i da j e , štaviše, reč o t re tmanu celokupnog duševnog života čoveka. (G\V 16, § 199)

(2) Svi nesvesni sadrža j i koji se pragu svesti bilo pr ibl ižavaju odozdo ili su samo malo ispod njega, ima ju običa j da debi ju na svest. O v a d e j s t v a s u n e o p h o d n o p o s r e d n a , j e r s e s a d r ž a j k a o t a k a v n c p o j a v l j u j e u svesti. Najveći bro j tzv. promašaju svesti svodi sc na takve smetn je , baš na sve tzv. neurotične simptome, koj i su ukupno uzev (kako to kaže medic ina) psihogene prirode (izuzeci su tzv. šokovi ko j i nas ta ju eksplozi jom bombe i td.) . Na jb laže forme neuroze su omaške svesti, na primer, lapsus, iznenadno z a b o r a v l j a n j e imena i podataka , neočekivane nespretnost i sa povredama i sl ičnim pos ledicama, nesporazumi i tzv. halucinaci je u sećanju (kada čovek smatra da je tako rekao ili postupio), pogrešna shvatan ja o onome što jc čuo i proči tao. ( G W 16, § 126)

( 3 ) Neurotičar ima u sebi dušu detetu k o j e t e š k o p o d n o s i s a m o v o l j n a o g r a n i č e n j a , č i j i smisao ne vidi. On sc, doduše , trudi na u s v a j a n j u m o r a l a , ali t ime z a p a d a u duboki raseep i nejedinslvo sa samim sobom, želi da sc potčini , s j e d n e s t rane , i da sc oslobodi, s druge s t rane , a ta b o r b a se zove neuroza . Da jc ta j konf l ikt j a s n o svestan u svim n jegovim segment ima, onda iz n jega , pr i rodno, ne bi proizlazili

1 5 8

neurot ičn i s imptomi . Oni n a s t a j u samo onda kada čovek ne može da sagleda drugu s t ranu svog bića i hitnost n jenih p r o b l e m a . S a m o pod tim uslovom p o j a v l j u j e se s imptom koj i onda pomaže nepriznato j strani duše d a dođe d o i z r a ž a j a . T i m e s i m p t o m p o s t a j e i n d i r e k t n i i z r a z neshvaćenih žel ja k o j e , posta jući svesne, dolaze u žestok sukob sa našim mora ln im n a z o r i m a . K a o što je već rečeno, ta tamna s t rana duše izmiče svesnoj kontrol i , pa bolesnik stoga ne može da sa n jom razgovara , da je k o r i g u j e , da se sa t im p o m i r i ili da o d u s t a n e od n j e , j e r on u s tvarnost i ne poseduje baš n ikakvo nesvesno buđenje nagona . Oni su, š t a v i š e , p o t i s n u t i iz h i j e r a r h i j e svesne duše , posta l i su autonomni kompleksi k o j i se uz ve l ike o tpore mogu p u t e m anal ize n e s v e s n o g a ponovo potčinit i . ( G W 7, str. 289 )

S1NHRONICITET

Pomoću pojma sinhroniciteta Jung opisuje sadržajan vre­menski splet dva događaja ili jednog unutrašnjeg i jednog spoljašnjeg, a da oni ne stoje u uzajamnoj kauzalnoj zavisnosti. U ovoj posebnoj vrsti istovremenosti odvijanja događaja od posebnog značaja jc njihova sadržajna ili "smisaona koincidencija", piše Jung. (1) . On razlikuje tri kategorije koincidencije: (a) sadržajan splet psihičkog stanja sa objektivnim, spoljašnjim događajem, (b) sadržajan splet psihičkog iskustva u obliku arhetipskog sna u vezi sa prostorno udaljenim zbivanjima i (c) sadržajan sticaj psihičkog stanja i budućeg događaja (proročanski ili istiniti snovi) (2) .

Naposletku, Jung primenjuje pojam sinhroniciteta radi tumačenja vremenskog i sadržajnog paralelizma psihičkih i psiho­fizičkih događaja i time sugerira istraživanje nerešenih problema psihosomatike pod ovim aspektom. Pri tome je reč o istovremenim relacijama tela i duše, pri čemu se psihički procesi somatizuju u telu

159

i tako izazivaju smetnje na telesnim funkcijama, i obratno, somatski

procesi bolesti teku kao psihički procesi i dovode do određenih

psihopatoloških fenomena. Prelazeći to područje, Jung naposletku

smatra da su materija i psiha dva različita aspekta jedne te iste stvari.

U vezi sa tim govori se i o izvesnom "psihoidnom" faktoru u oblasti

nesvesnog arhetipa. Psihoidan znači "s l ičan duši" i predstavlja

pokušaj opisivanja neočiglednih dubinskih s lo jeva kolekt ivno

nesvesnog koji , kako izgleda, bivaju podstaknuti sinhronističkim

fenomenima. (1) Žel im da V a m n a j p r e naznač im one č in jen ice k o j e t reba

obuhvat i t i u k r a t k o p o j m o m sinhronic i te ta . P r e m a svojo j doslovnosti , ova j t e r m i n ima neke veze sa v r e m e n o m , odnosno sa n e k o m v r s t o m istovremenosli. U m c s t o tog p o j m a m o ž e m o se pos luž i t i i p o j m o m sadržajne koncidencije dva ili više događa ja , pri čemu je reč o nečemu d r u g a č i j e m od s luča jne verovatnost i . S l u č a j n o j e s tat is t ički , t j . vero-v a t a n s p l e t d o g a đ a j a , k a o š to su , n a p r i m e r , p o z n a t i " d v o s t r u k i s luča jev i " u bolnicama. Takva sistematizaci ja može iskazati više i mnogo č l a n o v a a da p r i t o m ne i s k o č i iz o k v i r a v e r o v a t n o g i r a c i o n a l n o mogućeg. Tako sc može desiti da se nekome s luča jno skrene pažnja na b r o j n j e g o v e t r a m v a j s k e k a r t e . Došavši kuć i , n j e m u s c neko j a v l j a telefonom i navodi mu isti b r o j . Uvcče on k u p u j e ulaznicu za pozorište k o j a opet ima isti b r o j . Tr i događa ja f o r m i r a j u s luča jnu grupu ko ja se, doduše , nc događa često , ali j e zbog učestalost i svakog n jenog č lana sasvim izvan okvira verovatnoće . ( G W 8, § 959)

(2 ) a ) K o i n c i d e n c i j a ps ih ičkog s t a n j a p o s m a t r a č a s a i s to­v r e m e n i m , ob jek t ivn im, spol jn im d o g a đ a j e m , koj i odgovara psihičkom s t a n j u b e z s a d r ž a j a , ne može sc z a m i s l i l i , pr i čemu posto j i v idl j iva kauza lna veza između psihičkog s tan ja i spol jašn jeg događa ja i ima juć i u vidu pomenutu psihičku relativnost prostora i v r e m e n a .

b ) K o i n c i d e n c i j a j e d n o g ps ihičkog s t a n j a s a o d g o v a r a j u ć i m ( m a n j e ili više i s tovremenim) spol jnim događa jem ko j i se odvi ja izvan p o d r u č j a o p a ž a n j a p o s m a t r a č a , dakle pros torno d i s tanc i ran , i tek se n a k n a d n o može ver i f ikovat i .

160

i

c) K o i n c i d e n c i j a j e d n o g psihičkog s tan ja sa o d g o v a r a j u ć i m , j o š nepos to jeć im, budućim događa jem sa vremenskom distancom ko j i se takođe može tek naknadno verif ikovnti .

U s luča jev ima pod b) i c) ko inc id i ra juć i događa j i j o š nisu u p o d r u č j u o p a ž a n j a p o s m a t r a č a , nego su utol iko v r e m e n s k i u n a p r e d postavl jeni tako da se tek naknadno mogu verif ikovnti . Iz tog razloga takve d o g a đ a j e označavam kao sinhronističke, što nc t reba b r k a t i sa sinhronim. ( G W 8, § 974 f.)

SLIKA

U smislu jungovske dubinske psihologi je slika čini - u obliku snova, imaginacija i fantazija - temeljnu formu odnosa između svesnog subjekta i inače nepristupačnih dubina nesvesnog. Duša prenosi u slikama psihodinamiku nesvesnog u svest. Duša stvara slike i simbole i ona sama je slika. U njena mnogostruka dejstva posebno se ubrajaju ona koja imaju zapažen značaj za subjektivno zdravlje i za occlovljenjc osobe. Dalje, u oblasti psihoterapije trebalo bi naglasiti terapcutsku funkciju slika i simbola. Prema novijim istraživanjima se smatra da slike i snaga predstava imaju posebno dejstvo na imunološki sistem čoveka. Time Jungovo vrednovanje simbolotvorne funkcije psihe dobija značaj i u medicini.

Slike i simboli su izvorniji i višeslojniji od jezika i stoga čine važnu osnovu ljudske komunikacije. Svi ljudi crpu svoje bitne poruke iz izvora kolektivnog nesvesnog, u kojem svi imaju udela. Stoga Jung đefiniše osnovnu konstituciju psihe kao "niz slika u najširem smislu... kao očiglednost životnih delatnosti izraženih u slikama". Psihoanalitički posmatrano, slike moraju iz tog razloga da se definišu višedimenzionalno. U beskonačni niz slika duše ubrajaju

161

se ne samo naše individualne fantazije i snovi, nego i neprolazne

slikovne predstave iz bajki, mitova i slike božanstava iz religija.

Posebnu funkciju slika ima u nesvesnoj delatnosti mašte i mno­

gostrukim prizorima iz mašte , j e r ona predstavl ja unutrašnju

stvarnost i može da ima pozitivna i/ili negativna dejstva na svest i

na celokupan život jedinke (1). Putem tih slika dobijamo uvid u svoju

sadašnju svesnu i ujedno nesvesnu unutrašnju situaciju. Ukupna

sadašnja situacija koncentriše se u slici, slično kao što kod simbola

mnogostruki utisci i iskustva izgledaju kao da su izdignuti i spojeni.

Zahvaljujući spletu određenih okolnosti (konstelacija), u duši se u

j ednom neprekidnom procesu rađaju slike, kao ogledalo i izraz

svesne i nesvesne situacije koja se u ispravnom tumačenju mora

poštovati (2) . Naša svest veoma zavisi od toga da li imamo uvid u

svoju ukupnu situaciju. (1) K a d a u ovom radu govorim o slici, onda t ime nc misl im

na psihičko odsl ikavanje spol jnog o b j e k t a , već na shvatan je ko je potiče od p o e t s k e u p o t r e b e j e z i k a , n a i m e na sliku miišle, k o j a sc s a m o indirektno odnosi na opažan je spol jn jeg o b j e k t a . Ova slika više počiva na n e s v e s n o j a k t i v n o s t i m a š t e i k a o n j e n p r o d u k t , o n a se svest i pr ikazuje m a n j e ili više s t ranom, kao u vidu kakve vizije ili halucinaci je , ali bez i s p o l j a v a n j a p a t o l o š k o g k a r a k t e r a o v a k v i h p o j a v a , t j . b e z p r i p a d n o s t i ma k a k v o j k l i n i č k o j sl ici bo les t i . S l i k a nosi ps iho lošk i k a r a k t e r kakve predstave iz mašte , a nikada nema kvazircalan k a r a k t e r ha luc inac i je , t j . ona nikada ne stoji umesto stvarnosti i uvek se razl ikuje o d č u l n e s t v a r n o s t i k a o " u n u t a r n j a " s l i k a . P o p r a v i l u , n j o j č a k nedosta je svaka p r o j e k c i j a u prostoru , mada u izuzetnim s luča jevima može č a k da se u izvesnoj meri pojavi i iz spol jašn jeg sveta. O v a j način p o j a v l j i v a n j a označava sc arhaičnim, ako n i j e u prvom redu patološke pr i rode , ali mu to ni u kom slučaju ne oduzima k a r a k t e r arha ičnos t i . Na pr imit ivnom nivou, t j . u mental i tetu primit ivnog, u n u t r a š n j a slika se lako prenosi u pros tor k a o vizi ja ili kao h a l u c i n a c i j a čula s luha, a da ne poseduje patološka svojstva. ( G W 6, § 759)

(2) Iako slici , po pravi lu , ne pr ipada n ikakav k a r a k t e r stva­rnosti , ipak j o j sc prema pr i l ikama, može pridati veći znača j za duševno

162

d o ž i v l j a v a n j e , t j . vel ika psihološku vrednost, k o j a p r e d s t a v l j a " u n u ­t r a š n j u " s tvarnost , ko ja u datom sluča ju prevazilazi psihološki z n a č a j " s p o l j a š n j e " s tvarnost i . U tom s luča ju j e d i n k a sc nc or i j ent i šc p r e m a p r i l a g o đ i v a n j u s tvarnost i , nego p r e m a p r i l a g o đ a v a n j u u n u t r a š n j i m zahtev ima.

U n u t r a š n j a s l ika j c k o m p l e k s n a vel ič ina , sazdana od m a t e ­r i j a la na j raz l i č i t i j e vrste i porekla . I p a k , lo ni je nikakav konglomerat , već kompaktan proizvod ko j i ima svoj vlastiti i samostalni smisao. S l ika preds tav l ja koncentr i sani izruz celokupne psihičke situacije, a ne samo ili pre težno izraz običnih nesvesnih s a d r ž a j a . S l ika j e , doduše , i z r a z nesvesnih s a d r ž a j a , ali nc svih sadrža ja uopšte, nego samo onih za k o j e posto j i t renutna konste lac i j a . Ova konste lac i ja proist iče, s j e d n e s t rane , iz sopstvene aktivnosti nesvesnog, a s druge s t rane iz trenutnog s tan ja svesti , k o j e uvek para le lno podstičc i aktivnost pr ipada juć ih subl imi-nalnih m a t e r i j a l a , dok usporava one ko j i j o j nc pr ipada ju . P r e m a tome, sl ika je izraz i nesvesne i svesne trenutne s i tuaci je . T u m a č e n j e n jenog smisla nc može, dakle, polazili ni samo od svesnog ni samo od nesvesnog, nego od nj ihovih uza jamnih odnosa. (G\V 6, § 760)

SLIKA GOSPODNJA

Drugačije od teologa i mnogih hrišćana, Jung govori nc o

Bogu, nego o slici Gospodnjoj i time želi da jasno istakne da sve ono

što se govori o Bogu predstavlja ljudski način izražavanja i psihološki

iskaz. "Sl ika koju imamo o Bogu, ili je sebi stvaramo, nije nikad

odvojena od čoveka", odgovorio je Jung na kritiku Martina Bubera

(1). Baveći se slikom Gospodnjom u oblasti dubinske psihologije, mi

se suočavamo sa slikama, predstavama i projekcijama čovekovim, a

ne sa Bogom.

163

U brojne likovne aspekte slike Gospodnje ubraja se sve ono što ljude, putem njihovog verovanja i njihovih predstava, povezuje sa Bogom, sve ono s to je čoveku sveto i što ga "bezuslovno tangira" (P. Tilih). Pored teoloških i kolektivnih predstava o Bogu, indivi­dualna slika Gospodnja nosi obelež je prvenstveno rel igioznog vaspitanja roditelja, crkvenog podučavanja i predskazivanja. Na ovaj način i brojnim drugim iskustvima, mogu se prenositi celovite i susretljive slike Gospodnje koje unapređuju verski život i duševno doživl javanje . S druge strane, neurotični ljudi mogu prenositi neurotizirane slike Božje koje u odnosu na život deluju zastrašujuće i neprijateljski.

Pošto individualna slika Gospodnja čoveka pojedinca često nosi pečat najraznovrsnijih pozicija, kao što su negativna iskustva, to se ona ne može pojaviti u tako jasnom i oplemenjenom obliku, kao što izgledaju zvanično priznate crkvene verske predstave. Dok se priznati crkveni simboli i slike božanske najčešće reflektuju preko brojnih generacija i u njihovim glavama sc promišljaju, individualne slike Boga nastaju najčešće spontano u snovima i u duši. One su važan element i osnovni materijal lične slike Gospodnje jednog čoveka, a sem toga su i značajan segment u mozaiku kolektivne crkvene slike Gospodnje.

Jung ukazuje na to da slika Gospodnja, shodno psiho­analitičkom tumačenju, predstavlja odraz Sopstva a ono, opet, stoji u vezi sa istovetnošću čovekove slike sa Bogom (2) . Dok teologija naglašava više kvalitativnu razliku između Boga i čoveka, Jung više pokazuje odnos između njih i time omogućuje spoznavanje Boga, o čemu se u današnje vreme posebno raspituju mnogi ljudi koji tragaju za tim saznanjem. Za Junga je veza između slike Gospodnje i kvaterniteta značajna tema (3). Pod poslednjim pojmom on podra-zumeva sve simbole sa četvorodclnim oblikom. U čovekovom stremljenju ka ocelotvorenju i isceljenju kvateralni simboli i sistemi su od fundamentalnog znača ja . I u snovima savremenih ljudi

164

manifestuje se ta kvatcralna simbolika. Stoga jc Jung dopunio i

proširio hrišćansko trojstvo na kvaternitet.

Poseban problem predstavlja, po Jungu, "tamna strana" i

arhetipska Senka u slici Gospodnjoj. Time on zahvata jedno do danas

nerešeno pitanje koje su opisivali mnogi teolozi, posebno Martin

Luter, kao "skrivenog i ljutitog Boga" . Jungu je za cclovitu sliku

čoveka i Boga važno da tama ima svoje mesto i u slici Gospodnjoj,

jer bi se čovek razbio o nju. (1) B u b c r ne može iln shvati u k o j o j meri " a u t o n o m n i duševni

s a d r ž a j " , poput slike Gospodnje , može bili suprotstavl jen u odnosu na Ja i da j e d n o j takvoj vezi ne nedosta je životnost. S igurno ni je z a d a t a k iskustvene n a u k e da u t v r đ u j e u k o j o j mer i na takav duševni sadrža j utiče biće metaf iz ičkog božanstva i delujc određujuće na n jega . To jc s tvar teologi je, s tvar o lkroven ja i vere. M o j kri t ičar , čini se, n i je sveslan da kada i sam govori o Bogu iskazuje na j pre ono s t o j e u n jegovoj svesti a potom i svoje nesvesne predstave. O kom metafizičkog bogu govori , ja ne znam. Ako je ortodoksni J e v r c j i n , onda govori o božanstvu ko je j o š n i j e o t k r i l o svo ju i n k a r n a c i j u i z prve godine naše e r e . A k o j e hr išćanin , onda on zna o očovečenju, ali još ništa nc sluti o J e h o v i . Nc s u m n j a m u njegovo uverenjc da jc u živoj vezi sa božanskim Ti , ali i d a l j e z a s t u p a m m i š l j e n j e d a t a j odnos n a j p r e vodi a u t o n o m n o m duševnom s a d r ž a j u , koj i on definišc ovako a papa drugač i j e . Pri tom ne u z i m a m sebi ni n a j m a n j u s lobodu da p r o s u đ u j e m da l i sc nekom metaf iz ičkom bogu uopšte dopalo i kol iko da se v e r u j u ć e m J c v r e j i n u pr ikaže kao ona j pre očovečenja , c rkvenim očima kao poton je t ro js tvo, p r o t e s t a n t i m a k a o j e d i n i S p a s i t e l j , bez B o g o r o d i c e S a i s k u p i t e l j i c c (Corrcdcmp(rix) , a sadašnjem rimskom papi zajedno sa Saiskupitcljicom.

Čudno je da sc on dotiče moje tvrdnje o tome da Bog ne može posto jat i odvojeno od čoveka i nju s m a t r a t ranscendentnom iz javom. Izr ič i to kažem da je sve, baš sve što se govori o " B o g u " , l judski iskaz, t j . da j c p s i h i č k e p r i r o d e . S l i k a k o j u i m a m o o B o g u ili j c za sebe s t v a r a m o , ipak ni je n ikada " o d v o j e n a od č o v e k a " . Da l i mi B u b c r može navesti gde je Bog stvorio svoju sopstvenu sliku odvojenu od č o v e k a ? K a o i ko može utvrditi tako nešto? ( G W 18/11, § 1507f . )

I

165

(2) Delovanje božanstva na nas možemo utvrdil i samo pomoću psihe, pri čemu ne možemo razlikovati da li to dejstvo dolazi ud B o g a ili iz nesvcsnog, t j . ne može sc zakl juči t i da li su božanstvo i nesvesno dve r a z l i č i t e ve l i č ine . . . T a č n i j c r e č e n o , s l ika B o g a ne k o i n c i d i r a sa s a m i m n e s v e s n i m , nego sa n jegovim posebnim s a d r ž a j e m , n a i m e sa arhet ipom Sopstva (Sc lbs t ) . To je to, od čega nc možemo više empir i j sk i da odvoj imo sliku B o g a . Doduše, mogla bi sc a r b i t r a r n o povući razl ika između ove dve veličine. To n a m ničemu nc služi, nego, naprotiv, pomaže s a m o u o d v a j a n j u čoveka i B o g a , č ime sc sprečava očovečen je B o g a . Vera s i g u r n o ima p r a v o k a d a čovekovim oč ima i duši d o č a r a v a n c -m e r l j i v o s t i nedost ižnost B o g a , ali ona propoveda i n jegovu b l iz inu , š t a v i š e n e p o s r e d n o s t B o g a , i u p r a v o j c b l i z i n a ono što m o r a b i t i e m p i r i j s k o da nc bi bila potpuno b e z n a č a j n a . S a m o ono što delu je na mene , spoznajem kao s tvarno . M e đ u t i m , ono što ne deluje na mene , isto tako ne može ni da postoj i . Rel igiozna potreba traži celovitost i zato iz nesvesnog uzima ponuđene cei0vite s l ike ko je sc, nezavisno od svesti , uzdižu iz dubina duševne pr irode. ( G W 11, § 757 )

(3) Aspekt kvaterni teta božanske slike može sc ob jasni t i kao odraz Sopstva ili o b r a t n o - Sopstvo kao imugo Del u čoveku. O b a su psihološki istinita, pošto Sopstvo, ukoliko sc subjektivno opaža samo kao n a j i n t i m n i j e i k r a j n j e u s n m l j i v a n j c , ima p o t r e b u za o p š t o š ć u kao pozadinom, bez k o j e se ono uopšte nc može realizovati kao apsolutno p o j e d i n a č n o . Tačno uzevši, Sopstvo bi sc morala s m a t r a l i kao k r a j n j a suprotnost Bogu . M e đ u t i m , moral i b i smo sc poslužiti recima Angcl iusa S i l cz i jusa : " O n može bez mene , a ja ne mogu postojat i bez N j e g a . " I a k o e m p i r i j s k i s imbol zahteva dva d i j a m e t r a l n o s u p r o t n a t u m a č e n j a , ne može se ni j e d n o ni drugo dokazati kao ispravno. S imbol podrazumeva oba i predstavl ja stoga paradoks . Ovo ni je mesto za bliže pokazivan je kakvu ulogu prakt ično igra ju ovi numer ičk i simboli . Za to svoje č i taoce upućujem na materi jal sna u Psihologiji l alhemiji, prvi dco. ( G W 11, § 282)

166

SLIKA MAJKE

Sl ika ma jke se ovde upotrebl java u istom smislu kao psihoanalitički stručni izraz imago majke (Mutterimago). Slika majke sadrži svoj osnovni izraz arhetipa majke i vodi poreklo od kolektivno nesvesnog u čoveku. Zbog tog porekla pojavne slike majke mogu da odstupaju od stvarne majke. Mada je individualna slika majke uvek protkana arhetipom majke i pomešana sa njim, ona ipak dopušta da se na individualnoj majci prepoznaju mnoga iskustva. Kako arhetipski i transpersonalni aspekt slike majke tako i lična iskustva sa majkom mogu imati pozitivno ili negativno dejstvo.

Pored ličnog aspekta slike majke, Jung nabraja i druge majčinske praslike, kao što su, na primer: crkva, grad i univerzitet. Šire gledano, arhetip majke dolazi do izražaja u mnogim likovima i simbolima koji stoje u vezi sa rađanjem ili ponovnim rađanjem. Uticaj i i delovanje slike majke različito se doživljavaju u žena i muškaraca. Dok žene svesno doživljavaju majku i majčinsko, oni kod muškarca dobijaju pretežno simboličan karakter i doživljavaju sc kao delovanje nesvesnog (1).

(1 ) Ž e l e o b i h , p r e s v e g « , da s k r e n e m p a ž n j u na p o s e b n u okolnost da sl ika m a j k e leži na j e d n o j d r u g o j ravni , ako je i z ražava m u š k a r a c , a ne žena. Za ženu, m a j k a je tip n jenog svesnog života kao pr ipadnica tog pola. Za m u š k a r c a , m a j k a j e , međut im, tip, nešto tuđe, p r e k o p u t a , š to t r e b a d o ž i v e t i , i s p u n j e n o s v e t o m s l i k a l a t e n t n o g nesvesnog. Već iz tog razloga kompleks m a j k e se principi je lno raz lukuje od ženinog. P r e m a tome, m a j k a je za m u š k a r c a od samog početka nešto izričito s imboličnog k a r a k t e r a , pa stoga i pobuđuje njegovu tendenci ju ideal izovanja m a j k e . Ideal izac i ja predstavl ja ta jni apotropeizam. Nešto

167

se i desili zu je da bi se odagnao s t rah . Nesvesno i njegov magični ut ica j su ono čega se čovek bo j i .

D o k je kod m u š k a r c a m a j k a ipso fiicto s imbol ična , ona se kod žene tek tokom psihološkog razvo ja , po svoj pri l ic i , pre tvara u s imbol . Pada u oči da se, sudeći po iskustvu, kod muškarca uopšte češće j a v l j a tip U r a n i j c , dok kod žena prcovlađujc htonični tip, tzv. m a j k a Z e m l j a . U j e d n o j fazi , u ko jo j sc p o j a v l j u j e arhet ip , nas tupa , po pravi lu , m a n j e i l i v iše p o t p u n i i d e n t i t e t s a p r a s l i k o m . Ž e n a s e m o ž e n e p o s r e d n o i d e n t i f i k o v a t i s a m a j k o m Z e m l j o m , dok m u š k a r a c t o n c m o ž e (sa i z u z e t k o m ps ihots k ih s l u č a j e v a ) . P r e m a t u m a č e n j u m i t o l o g i j e , ona p r i p a d a spec i f i čnost ima Vel ike M a j k e ( M a g n a M a t t c r ) k o j a sc često p o j a v l j u j e u paru sa svoj im muškim p a n d a n o m . (G\V 9/1, § 192 f.)

SLIKA OCA

Slika oca nekog čoveka sastoji sc od iskustava i predstava različitog porekla koje imaju veze sa sopstvenim ocem ili nekim očinskim muškarcem u široj familiji ili potiče iz vlastite arhetipske dispozicije. Mitološke predstave o junacima ili likovima velikih voda i razne slike božanstava neki su primeri za poslednji arhetipski i transpersonalni aspekt. Sem toga, duševno jezgro muškarca, njegovo Sopstvo, može sc pojaviti kao mudri starac, kao unutrašnji vodič ili kao magično privlačan prirodni duh. Naposletku, navedimo još glas koj i se često javl ja u snovima i govori usmeravajuće reči ili sa velikom uverljivošću prenosi neku poruku. Sve ove informacije u reči i slici mogu u pozitivnom ili negativnom obliku biti potomci slike oca.

Osvcšćivanjc i kritičko suočavanje sa najčešće nesvesno delotvornom slikom oca, važan su korak ka samospoznaji i sam-oostvarenju. Ostane li slika oca nesvesna a time i neobrađena, ona

168

može da putem pozitivnih i negativnih uticaja i delovanja nekonrro-lisano dovede do potuđenja sopstvenog životnog stava.

Dok identifikacija sa ocem najčešće opterećuje ličnu indi-viduaciju, pa je čak i sprečava, odvajanje od oca dovodi do osa­mostal jenja sina i kćeri (1 ) . Pojačanim razvojem svesti i samo-spoznajom u toku života, imago oca gubi svoju magičnu moć i stupa u pozadinu. Nasuprot tome, kod psihoncurotskih smetnji u razvojnom periodu slike roditelja zadržavaju svoju snagu i mogu, putem transpersonalne slike Gospodnje, postati još moćnije. Između slike oca i s l ike Boga postoje u patri jarhalnoj kulturi i religi j i višeslojni uzajamni odnosi. Dok je prvobitno arhetip bio mani­festacija Sopstva, on može u patrijarhatu postati "zakonodavni B o g " i u savesti se internalizovati kao Nad-Ja (Supcr-Ego).

(1) Otac uopšte znači ran i j e s tan je svesti, u k o j e m se dete j o š nalazi , t j . kada je zavisno od određenog, posto jećeg obl ika života, od habitusa koji ima zakonski karakter. To je pr ihvaćeno , n e r e f l e k t i r a n o s t a n j e , čisto z n a n j e o datosti bez intelektualnog ili moralnog suda. To važi kako individualno tako i kolektivno.

P r e n e s e li se akcenat na sina, onda se slika m e n j a . Na indi­vidualnom planu, po pravilu, nastupa promena onda kada se sin sprema da stupi na očevo mesto. P r e m a arha ičnom uzorku, to se može dogoditi kvnziubis tvom oea, t j . nas i lnom i d c n t i t i k a e i j o m sa ocem i n jegovim poton j im o d s t r a n j e n j e m . M e đ u t i m , to ni je n ikakav napredak , nego je z a d r ž a v a n j e p r v o b i t n o g h a b i t u s a , p a n i j e p r o p r a ć e n n i k a k v o m di ferenc i j ac i jom svesti. Nije se zbilo nikakvo odva jan je od oca.

Leg i t im no rešen je sasto j i sc u svesnom r a z l i k o v a n j u oca od h a b i t u s a k o j i on r e p r e z e n t u j e . Za to j c p o t r e b n a izvesna m e r a po­z n a v a n j a s v o j e sopstvene indiv idualnost i , k o j a sc nc može steći bez m o r a l n e odluke i ko ja se nc može zadržati bez izvesnog razumevan ja smisla . ( G W 11, § 270 f.)

169

SNOVI UPOZORENJA

Pod snovima upozorenja ovde se podrazumevaju snovi koji svojim slikama i simbolima unaprcd nagoveštavaju neku opomenu, na primer, dolazeće udarce sudbine. Iako to nije nikakav poseban stručni izraz jungovske psihoanalize, on je ovde uvršćen zbog toga što se Jung o tome češće izjašnjavao. Za dotične snevačc snovi upozorenja najčešće se doživljavaju kao čudnovato predznanje duše. Jung smatra da mnoge krize u našem životu imaju svoju dušu, nesvesnu predistoriju i mogu se preko snova najaviti u obliku upozorenja (1) .

U praksi bavljenja snovima najčešće je vrlo teško pronaći jednoznačne kriterijume tumačenja snova upozorenja. U pismu J. Kiršu o iznenadnoj smrti svog prisnog saradnika Tonija Volfa, Jung opisuje te poteškoće (Briefe // , 334) . Kao što za bitna pitanja našeg života najčešće nema jasnih odgovora, tako ne bi trebalo ni da od snova bezuslovno očekujemo nešto sl ično. U našem kompjutc-rizovanom društvu i u tako racionalno orijentisanom vremenu u mnogim oblastima mnogi ljudi se bave upravo snovima upozorenja. U mom delokrugu rada poznati su mi brojni primeri kako je uvažen i shvaćen san upozorenja spasao ljudske živote, dok je potcenjivanje ove poruke vodilo u tragičnu smrt.

Na osnovu navedenih iskustava, ovakvim snovima se pripisuje proročanska funkci ja. Jung se u tom smislu izražavao uzdržl j ivo i govorio je o prospektivnoj funkci j i sna, a pod tim podrazumevao "prethodnu kombinaci ju verovatnoće" budućih događaja (2).

170

(1) Snovi pokatkad n a j a v l j u j u s i tuaci je znatno pre nego šio će se one za i s la dogodit i . To sc ne može bczus lovno označi t i k a o čudo. M n o g e kr ize u našem životu ima ju svoju dušu i nesvcsnu is tor i ju . Mi idemo u susret n j i m a k o r a k po k o r a k , a da nc uviđamo opasnosti . Ali o n o što nc o p a ž a m o p o m o ć u s v e s t i , to č e s t o s p o z n a j e n e s v e s n o i saopštava nam putem snova.

Na taj način nas snovi često upozorava ju , ali isto toliko često izgleda da oni to ne čine. Stoga čovek ne bi trebalo da sc osloni na neku l jubaznu ruku ko ja nas uvek i pravovremeno zadržava pred opasnošću. Ili j oš pozit ivni je rečeno: izgleda kao d a j e ponekad na đclu neka dobra sila, ali ponekad i nc . Mister iozna ruka može nam č a k pokazal i put u propast , a snovi se ispostavl ja ju ponekad kao zamke , b a r lako izgleda. Često se ponaša ju k a o delf i jsko proročanstvo ko je je k r a l j u Krezu reklo da će, ako p r e k o r a č i reku Hal is , srušiti j e d n o veliko cars tvo . K a d a je prešao reku i polom u bici doživco potpuni poraz, otkrio je da sc mislilo na njegovo sopsrveno carstvo. (Der Mensch unilseineSymbole, sir. 51 f.)

(2) Prospckt ivna f u n k c i j a j e , naprotiv, an t i c ipac i j a budućih svesnih ostvarenja ko ja se po jav l ju je u nesvesnom, nešto kao predvežba ili predskica , neki unapred smišl jen plan. Njegov simbolični sadrža j j e , po pr i l i c i , n a c r t rešen ja k o n f l i k t a , za šta M e d c r d a j e o d g o v a r a j u ć e dokaze. P o s t o j a n j e takvih prospeklivnih snova ne može se porical i . Bilo bi neopravdano nazivati ih proročansk im, budući da su oni islo toliko proročanski kao prognoza bolesti ili vremenska prognoza. Reč je samo o pre thodno j k o m b i n a c i j i verovntnoće, ko ja se, n a r a v n o , može u lom s l u č a j u i s u s r e s t i sa s t v a r n i m p o n a š a n j e m s t v a r i , ali sc nc m o r a neizbežno susresti i poklopiti u svim pojedinost ima. S a m o u posleđnjem s luča ju može se govoril i o p r o r i c a n j u . Da je prospckt ivna funkci ja sna u ovom s luča ju znatno n a d m o ć n i j a od svesne prethodne k o m b i n a c i j e , to i ni je tol iko za čuđenje , budući da san police iz s tapan ja elemenata i spod p r a g a s v e s t i , pa j c k o m b i n a c i j a svih onih o p a ž a n j a , misl i i osećanja koj i su zbog njene slabi je naglašenosli izašli iz svesti. Scm toga, snu dolaze u pomoć i potpražni tragovi s e ć a n j a , na k o j e svest ni je više u stanju da delotvorno ul ice . U smislu davan ja prognoze, san jc stoga u znatno povol jn i jem položaju nego sama svest. ( G W 8, § 4 9 3 )

171

SOPSTVO

Uz pomoć pojma Sopstva (Sc lbs t ) , Jung pokušava da približno opiše celovitost ukupne čovekove ličnosti (1) . Psihička celokupnost sadrži i nesvesne i svesne delove kojima Sopstvo, kao središte ili centar ličnosti, upravlja i objedinjuje ih. U tom smislu Sopstvo je arhetipski faktor uređivanja sveta slika u duši; ona nam se javl ja u brojnim slikovitim i simboličnim izražajnim oblicima. Naposletku, ona se karakterišc kao psihodinamički faktor posebne numinoznosti. Jung često ukazuje na to da svest nc smemo izjednača­vati sa Sopstvom, jer to može da dovede do psihotskog naduvavanja i grandomanskog fantaziranja o natčovcku, nego da Ja stoji prema Sopstvu u kompenzatorskom odnosu ili bi trebalo da formira "osovinu Ego-Selbst" (Erih Nojman).

Psihoanalitički termin Selbst predstavlja konstrukciju i ukazuje na nadsvesne mogućnoti povezivanja sa Bogom i kosmosom, sa kristalima i životinjama, sa bićem i svim bivstvujućim (2) . Druge slikovite i simbolične forme izražavanja čine sve arhetipske slike i mandale koje imaju svoje središte i samo Selbst kao svoj centar. Selbst se može pojaviti i u personalnim likovima, na primer, u lekaru, heroju ili svešteniku. Postoje Selbst paradoksalno kao i svi arhetipovi i ima antinomski karakter, to muški i ženski likovi i ličnosti mogu da se pojave u jednom obliku. Selbst sc, dalje, može pojaviti u obliku malog ili velikog, bespomoćnog i snažnog ili kao dete i starac. Time nije rečeno da su oni zaista takvi d a j e kod pojavnih oblika reč o paradoksnom odslikavanju u opažajućem subjektu. Selbst je upravo granični pojam koji nas sučeljava sa ograničenim mogućnostima ljudskog saznanja.

172

Za ovde izabrane pojavne slike Sopstva bitna su dva sledeća

aspekta. To je izvanredno dejstvo ko je ukazuje na numinoznu

celovitost ovog arhetipa, ko j i prenosi osećanja bezvremenske

dimenzije i "večnosti". S druge strane, Sopstvo je povezano sa slikom

Boga i "unutrašnjim Ilristom", tako da se oni, empirijski gledano,

ne mogu jasno razlučiti. Naposlctku, za Junga je važno i to da se u

celokupnost Sopstva, odnosno božjih slika, ubraja i integracija zla

(3) . ( 1 ) Selbst. K a o e m p i r i j s k i p o j a m , Selbst o z n a č a v a s v e ­

ukupnost svih psihičkih fenomena u čoveku. Ono izražava jedinstvo i celokupnost kompletne ličnosti . Ali kako ovo poslcdnje , zbog nesvesnog udela , može samo del imično biti svesno, to je p o j a m Selbst zaista delom potenci ja lno empir i j ske prirode i stoga predstavl ja u istoj meri postulat. D r u g a č i j e rečeno, on obuhvata saznatl j ivo i nesaznat l j ivo, odnosno još n c i s k u š e n o . O v a s v o j s t v a su mu z a j e d n i č k a sa m n o g i m p r i r o d n o n a u č n i m p o j m o v i m a ko j i s u više imena nego i d e j e . A k o j c celovitost k o j a se sastoj i iz svesnih i iz nesvesnih sadrža ja postulat, onda je njen po jam trunscentlentun, j e r ona pretpostavl ja pos to jan je nesve­snih faktora iz empiri jskih razloga i time označava izvesnu suštinu ko ja se može s a m o d e l i m i č n o o p i s a t i , ali k o j a svo j im d r u g i m delom pro tempore o s t a j e n e s p o z n a j n a i n e o g r a n i č e n a . Pošto p r a k t i č n o posto je fenomeni svesti i nesvesnog, to Selbst, kao psihička celovitost , sadrži j e d a n svestan i j e d a n nesvestan aspekt . Selbst se e m p i r i j s k i j a v l j a u snovima, mitovima i b a j k a m a u liku " n a d r e đ e n e l i čnos t i " ( k r a l j , h e r o j , p r o r o k , spas i te l j i td.) ili u formi s imbola eelovitost i ( k r u g , če tv or o -u g a o n i k , k v a d r a t u r a k r u g a , k r s t i t d . ) . U k o l i k o ono p r e d s t a v l j a eomple.rio oppositorum, j edinstvo suprotnost i , onda se ono može javit i i kao pogodna dvostrukost , na primer, kao Tao, odnosno k a o skup j a n g a i j i n a (nače la d o b r a i z l a ) , k a o dvoj ica b r a ć e ili k a o j u n a k i n j egov antipod ( z m a j , zli b ra t , veliki n e p r i j a t e l j , F a u s t i Mef is to i td.) , t j . Selbst se empir i j sk i j a v l j a kao igra svetlosti i senke , iako se ono shvata kao c e l o k u p n o s t , p a t i m e k a o j e d i n s t v o , u k o j e m s u o b j e d i n j e n e suprotnost i . . . T i m e se ono ukazu je kao urhetipskupredstava ko ja se od drugih predstava takve vrste razl ikuje po tome što, shodno znača ju svog sadrža ja i svoje numinoznost i , zauzima centra lno mesto. (GVV 6, § 891)

173

(2) To " n e š t o " n a m jc s trano, a ipak tako bl isko, deo nas a ipak n e p o j m l j i v o i pr ividno središte tako ta jans tvene kons t i tuc i j e da može da zahteva sve, srodnost sa ž ivot in jama i bogovima, sa kr is ta l ima i z v c z d a m a , a da nas to ne čudi n i t i , š tav išc , da p o b u đ u j e naše n e ­o d o b r a v a n j e . To " n e š t o " traži sve to, a mi n e m a m o nišla u r u k a m a da bismo se j ednostavno mogli suprotstavil i tom zahtevu, a čak jc kor isno čuti ta j g las . To s rediš te sam označ io k a o S o p s t v o ( S c l b s t ) . U in te ­lektualnom smislu, Selbst n i je ništa drugo do običan psihološki p o j a m , j e d n a k o n s t r u k c i j a k o j a b i t r e b a l o d a n a m i z r a z i n e s p o z n a t l j i v u mudrost koju mi, kao takvu, ne možemo da shvatimo, j e r ona prcvazilazi našu mogućnost s h v a t a n j a , kao što to proizlazi iz n j e n e def inic i je . Ona se, isto tako, može obcležiti kao " B o g u n a m a " . Počeci našeg cclokupnog duševnog života, čini sc, proisl iču nerazrešivo iz te tačke , a svi na jv iš i , pa i poslednji cil jevi izgleda dopiru do n je . T a j paradoks je neizbežan k a o i u v e k k a d a p o k u š a v a m o da nešto o z n a č i m o što sc nalazi s one s t rane mogućnosti našeg r a z u m a . ( G W 7, § 3 9 8 f.)

(3 ) O v a j arhet ip Sopslva u svako j duši je odgovorio na " p o ­r u k u " , tako da jc konkretn i učitel j Isus u n a j k r a ć e m roku asimilovan od konste l i ranog a r h e t i p a . Tako je Hris tos ostvar ivao ideju Sopstva . M e đ u t i m , k a k o čovek nikada ne može e m p i r i j s k i da r a z l i k u j e šta j e s i m b o l S o p s t v a a šta s l i k a B o g a , to ove dve i d e j e , n a s u p r o t sv im pokuša j ima raz luč ivan ja , uvek iznova nastupaju pomešano. Na primer , Selbst k a o s i n o n i m u n u t r a š n j e g H r i s t a j o v a n o v s k o g ili pav lovskog odraza ili Hristos kao Bog ( "Ocu istovetan") ili a tman, kao individualno Selbst i i s t o v r e m e n o b iće k o s m o s a , ili Tao kao indiv idualno s t a n j e i paralelno kao korektno ponašanje svelskih zbivan ja . " B o ž a n s k i " domen počin je psihološki neposredno s one s t rane svesti, j e r je tamo čovek već prepušten pr i rodnom poretku na uspeh i propast . S imbole celovitosti , ko j i mu otuda dolaze, on naziva imenima ko ja su razl iči ta u zavisnosti od vremena i mesta.

Psihološki se Sopstvo definiše kao psihička celovitost čoveka. Simbol Sopstva može biti sve ono o čemu čovek pretpostavl ja obuhvatnu cclokupnost kao o sebi samom. Stoga simbol Sopstva n ikako nema uvek onu celovitost kakvu zahteva psihološka def inic i ja , nema ni l i k H r i s t o v , j e r n jemu nedosta je noćna s t rana njegove duševne pr i rode , tmina duha i greh. Bez integr isan ja zla, nema celovitosti . ( G W 11 , § 231 f.)

174

STRUKTURA SNA

Tokom svog dugogodišnjeg naučnog rada na snovima, Jung je zapazio da svi snovi koj ih se čovek potpuno scća imaju iste strukturne karakteristike. Dramski uzorak mnogih snova pokazuje najveću sličnost sa klasičnom dramom. Zbog te adekvatnosti između drame i sna mnogi ljudi su posebno impresionirani tim klasičnim komadima, j e r se govori o nečemu urođenom. U antičkoj Grčkoj posebno su negovani odnosi drame i sna, pri čemu su pacijenti u tadašnjim "psihosomatskim kl inikama" , na primer u Epidauru, mogli da uz tadašnji metod lečcnja i inkubacione snove da i u susednim amfiteatrima svesno i dodatno dozive osnovne duševne konflikte. Ali obratimo se sada pojedinim aspektima strukture sna. Na početku svakog sna daju sc podaci o mestu i vremenu radnje, a potom se pojavljuju akteri. Umesto njih to mogu ponekad biti stvari ili životinje koje meritorno određuju radnju. Te različite podatke o početnoj situaciji Jung naziva ekspozicija sna (1) . Pri praktičnom radu na snovima, pri tumačenju snova i pri uspostavljanju konteksta i osvetljavanja "mesta u životu", mogu postati svesna važna istorijska iskustva iz individualne životne istorije. Ekspozici ja osvetl java istoričnost sna.

Drugi aspekt strukture sna koji Jung naziva zaplet prikazuje snevača zapetl janog u suprotnosti ko je proizlaze iz nerešenih problema životne istorije. Ovi problemi dobijaju posebnu psiho-dinamiku time što se svesnim saznanjima pridružuje višeslojni , nesvesni način gledanja duše. Nesvesno pokušava da određeni problem učini razumljivim svesti jezikom slika i simbola.

175

U trećoj fazi sna radnja se dovodi do vrhunca koji Jung

označava kao kulminaciju ili peripetiju (preokret). Na dramskom

vrhuncu dešava se samo nešto odlučujuće. Često snevač doživljava

kako je stavljen pred tešku odluku. U na izgled bezizlaznim situ­

aci jama iz sna neko jc na ovom dramatičnom vrhuncu ispunjen

strahom ili se budi obliven znojem.

Kraj sna predstavlja lizis (razrešenje) koje ne pruža uvek

žel jeno patentno rešenje. Delanjem sna proizveden rezultat daje

snevaču i terapeutu na jčešće važna uputstva o daljem razvoju i

neophodnim sledećim koracima. U sadržajan završetak sna ubrajaju

se naročito kompenzatorska funkcija ili prospektivna uputstva o

budućim razvojnim mogućnostima. U brojnosti i višestranosti najvećeg

broja snova koji su za mnoge ljude zbunjujući, prva pomoć se upravo

sastoji u spoznaji raznih strukturnih elemenata. (1) S v a k a k o postoji velika većina " p r o s e č n i h " snova, u k o j i m a

se može prepoznal i određena s t ruktura i ko ja jc dosta slična s truktur i drame, Na p r i m e r , san p o č i n j e sa podatkom ojnestu radnje, k a o : "Nalaz im se na ulici, u j e d n o j a l e j i " , i l i : "Na laz im se u j e d n o j velikoj z g r a d i , n a l i k h o t e l u " i td . Uz to č e s t o sledi p o d a t a k o akterima na p r i m e r : " I d e m sa svoj im pr i j a te l j em X u šetnju gradskim p a r k o m . Na j e d n o j r a s k r s n i c i na i laz imo iznenada na gospođu Y " , i l i : " S e d i m sa ocem i m a j k o m u železničkom k u p c u " , ili: " J a sam u uni formi , a mene o k r u ž u j u mnogi d r u g o v i iz s l u ž b e " i td. P o d a c i o v r e m e n u rede se j a v l j a j u . Ovu fazu sna nazivam ekspozicijom. O n a navodi mesto r a d n j e , ak tere a često i polazni položa j .

D r u g a faza je zaplet. P r i m e r : "Nalaz im sc na ulici , u j e d n o j a le j i . U dal j ini se p o j a v l j u j e automobil ko j i se brzo pribl ižava. Ko la se kreću veoma nesigurno i mislim da jc vozač p i j a n . " I l i : " G o s p o đ a Y je izgleda vr lo u z b u đ e n a i želi mi nešto došapnut i na b r z i n u , što m o j pr i j a te l j X očigledno ne t reba da č u j e . " S i tuac i ja se na izvestan način k o m p l i k u j e , n a s t a j e izvesna napetost , j e r sc ne zna šla će sc sada desiti .

Treća faza predstavl ja kulminaciju ili peripetiju. Ovde sc zbiva nešto odluču juće , događa se preokre t , kao u p r i m e r u : " O d j e d n o m ja se n a đ e m u k o l i m a i na izg led ja s a m ta j p i j a n i vozač . Ne mogu da

176

z a u s t a v i m k o l a k o j a j u r e b r z o i uz l o m l j a v u u d a r a m u z i d . " I l i : " G o s p o đ a Y odjednom preblede i sruši se na z e m l j u . "

Četvr ta i poslednja faza je lizis, ruzrešenje ili rezultat nastao r a d o m sna ( ima izvesnili snova, k o d ko j ih n e d o s t a j e četvrta faza što može da predstavl ja poseban problem koj i ovde ni je za r a s p r a v l j a n j e ) . ( G W 8, § 5 6 1 ff.)

SUPROTNOSTI

Opisi suprotnosti i njihova integracija u ocelotvorenje ličnosti, ko je počivaju na raznovrsnim iskustvima, zauzimaju u jungovskoj psihologiji centralno mesto. Gotovo da nema nijednog Jungovog dela u kojem on ne govori opširno i ponovljeno o ovoj temi. Tako Jung, na primer, predstavlja svesnost i nesvesnost kao "su­protnosti" koje sc, s jedne strane, dopunjuju i kompenziraju a, s druge strane, jedno drugom protivureče ili se čak opiru (1) . Svaki čovek i sa malo poznavanja samoga sebe može da u svom ličnom životu konstatujc takve suprotnosti i nastale tenzije. Tu ubrajamo posebno svoje nerazvijene i odbačene strane. Ta zla i mračna strana koju Jung naziva Senkom trebalo bi da bude prihvaćena i integrisana u cei inu ličnosti.

Jungovo shvatanje o suprotnostima dobij a dodatno na značaju u pogledu na interdisciplinarni disput između duhovnih i prirodnih nauka. Dok jedne merenjem i vaganjem materije prodiru do jedinstvene stvarnosti, druge u istraživanju duhovnih fenomena dosežu takve dimenzije. Za Junga su duhovno i materi jalno su­protstavljeni arhetipovi koj i se na psihičkom planu presecaju a povezani su u brojnim pojavnim modalitetima psihičkog (na primer u slikovitom i psihodinamičkom obliku). U svom delu "Theoretische

177

Uberlegungen zum JVesen des Psychischen" (2) i na drugim mesti-

ma, Jung ukazuje na iskustva sa elektromagnetskim oscilacijama. Vidljivi

spektar tih oscilacija odgovarao bi duševnom području koje se preko

infracrvenog proteže u fiziološko polje (instinkti) i na kraju preko

ultraljubičastog prelazi u duhovnu sferu (arhetipovi). Za Junga su

psiha i materija dva polarna aspekta jedne te iste stvari.

Važan primer i sliku povezivanja suprotnosti predstavljaju

razni oblici sparivanja. U oblasti nagona to se zbiva u seksualnosti

a u duhovnom i spiritualnom području sledi kao "sjedinjavanje duše

sa Bogom", kao susret sa Sopstvom ili sa nekimkosmičkim simbolom. (1) Već p r v i p r o d o r i n a s t a j u ć e p s i h o t e r a p i j e u p o d r u č j e

s tvarne psihologi je dovodili su do sukoba sa problematikom suprotnosti, k o j a je psihi svojstvena u n a j d u b l j e m smislu reči . S t r u k t u r a psihe je uistinu toliko k o n t r a d i k t o r n a i kontrapi inktua lna da verovalno nema n i j e d n e ps iho loške k o n s t a t a c i j e ili i j ednog opšteg s tava o k o j i m a se is tovremeno nc bi morala izneti i n j ihova suprotnost .

P r o b l e m a t i k a suprotnost i sc p o j a v l j u j e kao n a j p o g o d n i j e i n a j i d e a l n i j e p o p r i š t e z a n a j k o n l r a d i k t o r n i j c t e o r i j e , p o s e b n o z a poluostvarcne ili sasvim neostvarene predrasude u vezi sa shvatan jem sveta. Takvim svoj im razvo jem psihoterapi ja je uzbudila osinjc gnezdo prvog ranga . Uzmimo kao pr imer takozvani običan slučaj pot iskivanja nagona . Pres tane li pot iskivanje , nagon sc os lobađa. A ako jc s lobodan, onda on želi da živi i da dela na svoj nač in . M c đ u l i m , s i tuac i ja l a k o p o s t a j e m u č n a , p o v r e m e n o veoma m u č n a . S l o g a j c p o t r e b n o modi -fikovali nagon, " s u b l i m i r a t i " ga, kao što sc obično kaže. K a k o to privesti k r a j u bez pomenulog pot i sk ivan ja , nc može niko da kaže . Već i sama f o r m u l a c i j a " p o t r e b n o j c " uvek j e dokaz nemoći t e r a p e u t a i u j e d n o znači i p r i z n a n j e da je stigao do k r a j a svoje mudrost i . K r a j n j i apel na razum bio bi sasvim lepa s tvar kad bi čovek po prirodi bio an imalno r a c i o n a l a n . M e đ u t i m , o n t o n i j e , o n j c , n a p r o t i v , b a r is to t o l i k o n e r a z u m a n . Stoga često ni razum ni je dovol jan za modif ikac i ju nagona i n j e g o v o u k l a p a n j e u p o r e d a k r a z u m a . O n o što sc na tom m e s t u problema p o j a v l j u j e kao moralni , etički , filozofski i religiozni konfl ikt , ne može se izmisli l i : p r a k s a n a d m a š u j c svaku fantazi ju . Svaki saveslan i ist inol jubiv psihoterapeut mogao bi da o lome, naravno u tišini, ispriča

178

čitavu pr i ču . Cc lokupna problemat ika vremena , fi lozofska i religiozna s u m n j i č a v o s t naših dana , p r o v a l j u j u u j e d n o m takvom s luča ju i ako p s i h o t e r a p e u t ili p a c i j e n t na v r e m e nc pogode u c i l j , onda to može škoditi i j e d n o m i d r u g o m . O b o j i c a su prinuđena da sc sa aspekta svog pogleda na svet suoče sa samim sobom i sa partnerom. ( G W 1, § 177 f.)

(2) Suprotnost i su e k s t r e m n a svojs tva s t a n j a , mada se neka s v o j s t v a za i s ta mogu opaz i t i , j e r p r e d s t a v l j a j u p o t e n c i j a l . P s i h a s e s a s t o j i od p r o c e s a , č i j a e n e r g i j a n a s t a j e iz u r a v n o t e ž e n j a raz l i č i t ih s u p r o t n o s t i . S u p r o t n o s t i z m e đ u d u h a i n a g o n a s a m o j e j e d n a o d na jopšt i j ih formulac i j a , č i ja je prednost u tome da mnoštvo na jvažni j ih i n a j s l o ž e n i j i h p s i h i č k i h p r o c e s a svede na z a j e d n i č k i i m e n i t e l j . Sa s tanoviš ta tog n a č i n a p o s m a t r a n j a , ps ih ičk i proces i s c j a v l j a j u k a o energetski ba lans između duha i nagona , pri čemu on os ta je potpuno m r a č a n , b e z o b z i r a da l i se p r o c e s može o z n a č i t i k a o d u h o v a n ili nagonski . ( G W 8, § 407)

SVEST

Iako sc Jung u svom terapcutskom radu i svojim spisima pretežno bavio problemima nesvesnog i njegovim dominantnim odlikama (arhetip, slika, simbol, san itd.), nije gubio iz vida da svest predstavlja neophodni antonim. O velikom značaju koji za njega ima svest, pisao je posle jednog impresivnog doživljaja na putovanju po Keniji , formulišući to sledećim recima: "Ljudska svest jc stvorila prvo objektivno biće i smisao i time jc čovek zauzeo svoje važno mesto u velikom procesu postojanja", (Erinnerungen, str. 259f.). Ako zamislimo svesno-nesvesnu celovitost psihe na modelu kugle, onda bi svest bila mali odsečak celokupne površine a Ego bi predstavljalo središte tog polja. Svesno je sve ono što Ego opazi i zna. On je organ opažanja koj i registruje mnogostruke veze sa okolnim svetom i

179

tumači ih, asimilira sl ike i simbole nesvcsnog i sređuje ih kao pojmove i reči (1) . Dok svesne psihičke funkcije i delove ličnosti možemo relativno jasno da razgraničimo i odredimo, to kod sadržaja nesvesne psihe sa n jenim arhetipskim sl ikama i kompleksnim energetskim poljima nije sasvim moguće (2).

Za Junga, svest je "organ za orijentaciju" koji jc bliže opisan putem orijentacionih funkcija psihologije tipova. Pomoću čulne funkcije, Ego (odn. Ja) i svest opažaju stvarnost u spol jn jem i unutrašnjem svetu. Tu spadaju i sva čulna opažanja. Mišljenje tumači opaženo i govori "š ta" je to. Osećajna funkcija registrujc prirodu iskustava i oseta i ocenju je ih, na primer, po sistemu pr i j a tno-neprijatno, radost-neraspoloženje, dobro-zlo itd. (3). Uz to, dolazi intuicija kao instinktivno razumevanje. Tako svest poseduje važnu struktuirajuću i osmišl javajući! funkciju. Ona j c , dalje, važna za savlađivanje nagona i instinkata u čoveku. Ove se funkcije mogu porediti sa jahačem koji svog konja vodi na empatičan način. U duhovnoj i psihološkoj situaciji naše zapadne kulture doživljavamo snažnu dominaciju svesti, koja svesno i nesvesno potiskuje druge aspekte našeg duševnog života, na primer, delatnost mašte, mišljenje u slikama i snevanje. Jung ističe da se svest kompenzatorski ponaša prema potisnutom materijalu nesvesvnog, kao i prema psihičkim sadržajima koji još nisu dosegli prag svesti.

(1) Svest. Pod svešću shvatam vezanost psihičkih sadrža ja za Ja (vidi J a ) , ukoliko Ja ovu vezanost oseća kao takvu. Veze sa J a , ukoliko ih on ne oseća kao takve, j e su nesvesne. Svest jc funkc i ja ili delatnost k o j a o d r ž a v a vezu ps ih ičk ih s a d r ž a j a s a J a . S v e s t n i j e i d e n t i č n a s a psihom, zato što psiha predstavl ja celokupnost svih psihičkih s a d r ž a j a ko j i nisu svi nužno neposredno povezani sa J a , odnosno nisu vezani za Ja u toj meri da bi imali kval i tet svesnosti . Posto j i mnoštvo psihičkih kompleksa ko j i nisu svi neophodno povezani sa J a . ( G W 6, § 7 5 8 )

(2) M o ž e m o zamisl i t i da se čovekova l ičnost sas to j i od dva dela. Prvo od svesti i svega što ona obuhvata , i drugo, od velike zaleđinc nesvesne psihe k o j a sc ne može odrediti . Svcsna ličnost može se, m a n j e ili više , j a s n o odredi l i i r azgran ič i t i , ali ako jc reč o celini čovekove

180

l i č n o s t i , onda s e m o r a p r i z n a l i d a j e n j e n p o t p u n i opis n e m o g u ć . D r u g a č i j e r e č e n o , p o s t o j i n e i z b e ž n o n e r a z g r a n i č i v o i n e o d r e d i v o , dopunsko Nešto u svakoj l ičnosti , ukoliko se ona sastoj i od svesnog dela koj i se može posmatrat i i koj i ne obuhvata neke faktore , č i je pos to jan je moramo pretpostavili da bismo objasnili izvesne činjenice. Nepoznati faktori sačinjavaju ono što označavamo kao nesvesni dco ličnosti. ( G W 11, § 66)

(3) Nerazgranič ivc sposobnosti čoveka su, kao što je poznato, m n o g o b r o j n e . Ne želeći da se izgubim u kauzal is t ičkim pojedinost ima, ogranič i ću se stoga na n o r m a l n e i s talno pr isutne sposobnost i svesti . S v e s t je u p r v o m redu organ za orijentaciju u svetu s p o l j n i h i unutrašn j ih pri l ika. Svest n a j p r e i pre svega konstatu jc da nešto postoj i . Te sposobnosti označavam kao oset. T ime se nc misli na neku specifičnu ču lnu d e l a t n o s t , već n a o p a ž a n j e u o p š t e . S l e d e ć a s p o s o b n o s t d a j e tumačenje onoga što je opaženo. To nazivam mišljenjem. Ta f u n k c i j a a s i m i l u j e o p a ž e n o i t i m e o b j e k t o p a ž a n j a u v e ć o j m e r i p r e t v a r a u ps ih ičko nego što se to dešava samo putem oseta . T r e ć a sposobnos t utvrđuje vrednost o b j e k t a . Tu vređnosnu funkci ju nazivam osećunjem ( č u v s t v o m ) . Ž e l j n a i n e ž e l j n a r e a k c i j a o s e ć a n j a o d g o v a r a n a j v i š e m stepenu subjekt ivizac i je o b j e k t a . Osećan jc ga dovodi u tako blisku vezu sa s u b j e k t o m da ovaj mora da odluči o pr ihvatan ju ili o d b i j a n j u . (G\V 8, § 256)

TIPOLOGIJA, TIPOVI

Jung pravi razliku između četiri psihološka tipa funkcije

(miš l j en je , osećan je , oset, intuici ja) i dva tipa zauzetog stava

(ekstroverzija, introverzija) koji su dati kao prilog (1) . Poslednja dva

tipa određuju temeljno naš način zauzimanja stava i usmeravaju našu

duševnu energiju (libido) i našu životnu orijentaciju ili na spoljašnje

objekte i stvarnost (ekstroverzi ja) ili na unutrašnje subjektivne

postojeće sadržaje (introverzija). Dok introvertni tip prvenstveno

181

određuju subjektivni faktori i ima teškoće sa pri lagođavanjem spol jašn jem svetu, kod ekstrovertnog tipa sve je obratno. Tip zauzetog stava dalje se diferencira prema svesti i nesvesnom. Ako je svest nekog čoveka, na primer, orijentisana ekstrovertno, onda se nesvesno prema tome ponaša kompenzatorski, pa je introvertno. Kod introvertnog tipa ono se, naravno, ponaša obrnuto. U toku svog života, posebno od njegove druge polovine, trebalo bi da svaki čovek, radi svog ocelotvorcnja , razvi je i kompenzatorski deo iz svog nesvesnog.

Četiri psihološka tipa funkcije pomažu čoveku za orijenti-sanjc u svetu i u međuljudskim odnosima. Pri tom mišljenje prenosi saznanje o tome " š t a " znače iskustva ili stvari, a osećanje govori "kakve" su one. Oset registruje preko čula "da" određene činjenice postoje, a intuicija naslućuje njihov smisao, "radi čega" su one date. Pošto su ova četiri tipa funkcije opisana pod dotičnim odrednicama, to ćemo se ovde zadovoljiti sa nekoliko kratkih iskaza. Mišl jenje omogućava da sc sadržaji predstava i višestruka iskustva dovedu u shvatljivu vezu. Osećanje je vrednujuća funkcija koja sudi i odmerava prema unutrašnjim kriterijumima vrednosti. Oset sadrži svekolika čulna opažanja i čulne senzacije. Intuicija je mogućnost naslućivanja koja daruje sposobnost saznavanja pozadine određenih situacija. Svaki čovek poseduje samo jednu, tzv. osnovnu funkciju, koja je najrazvijenija i pomaže u savlađivanju životnih problema. Trema sparivanju mišljenja i osećanja, s jedne strane, i oseta i intuicije, s druge strane, time je osnovnoj funkciji suprotstavljena funkcija inferiorna, tj . nerazvijena i pretežno nesvesna. Ovu funkciju treba tokom života razvijati putem individuacije i samoostvarenja. Pri tom drugi par funkcija čini odnosnu pomoćnu funkciju. (Zainteresovani čitaoci mogu naćijungovski test tipova na nemačkom jeziku zajedno sa tabelom vrednosti u knjizi I I . Hark: "Religiose Neurosen", Stuttgart 1984, str. 257 f f ) . O vezama između individualne tipologije

182

i naučnog dela nekog čoveka svedoči Jung u svojim dijagnostičkim primedbama na adresu Frojda (2) .

(1) Tip j e p r i m e r ili o b r a z a c ko j i na k a r a k l c r i a t i č a n nač in izražava k a r a k t e r neke vrste ili opštosli . U užem smislu ovog rada , tip j e k a r a k t e r i s t i č a n o b r a z a c opšteg stava k o j i se j a v l j a u b r o j n i m individualnim obl ic ima. Od mnogobro jn ih realno postojećih i mogućih stavova is t ičem u ovom is t raž ivan ju ukupno četiri, na ime one k o j e se ug lavnom o r i j c n t i š u na čet ir i osnovne psihološke f u n k c i j e , dak le na miš l j en je , osećan je , oset i intuic i ju . Ukol iko je takav stav habitualan i zbog toga k a r a k t e r u individue da je određeno obclež je , onda govorim o psihološkom tipu. Ovi , na osnovnim f u n k c i j a m a zasnovani tipovi, ko j i sc mogu označi l i kao misaoni, emotivni, intuitivni i senzitivni t ip, mogu se, prema kvalitetu osnovnih funkc i ja , pudcliti u dve klase : u racionalne i irueionulne t ipove. U prvu spadaju misaoni i emotivni t ip, a u drugu intui t ivni i senzi t ivni t ip . D a l j e d i f e r e n c i r a n j e u dve k lase dopušta p r v e n s t v e n o k r e t a n j e l i b i d a , n a i m e introverzija i ekstroverzija- Svi osnovni t ipovi mogu p r i p a d a t i k a k o j e d n o j tako i d r u g o j k las i , već p r e m a d o m i n a c i j i n j ihovog više i n t r o v e r t n o g ili više e k s t r o v e r t n o g stava. Emotivni tip može pripadat i introvertnoj ili eks trover tno j klasi , a isto lako i neki drugi tip. Di ferenc i jac i j a na rac ionalne i i rac ionalne tipove predstavl ja drugo gledište i nema nikakve veze sa introverzi jom i eks t roverz i jom. ( G W 6, § 913 )

(2) M o j a t ipologi ja se zasniva na psihološkim p r e m i s a m a , a ove p o s l e d n j e teško se mogu poklopi t i sa p s i h o l o š k i m , odnosno so-m a t s k i m s v o j s t v i m a . S o m a t s k e odl ike s a č i n j a v a j u t r a j n a i t a k o r e ć i nepromcnl j iva činjenična s tan ja , dok psihološke, naprotiv, podležu kako izvesnim p r o m e n a m a u toku r a z v o j a l i čnost i tako i pri n e u r o t s k i m s m e t n j a m a . K a d a već u izvesnim s luča jevima p r i p a d a n j e određenom tipu može da važi doživotno, ono je u drugim, veoma čestim s luča jevima, toliko zavisno od mnogih spol jnih i unutrašn j ih f a k t o r a da di jagnoza važi samo za izvesno vreme. U p r a v o je F r o j d j e d a n takav s l u č a j . Na osnovu tačnog poznavan ja n jegovog k a r a k t e r a , s m a t r a m ga za prvo­bitno introvertni emotivni tip sa tzv. infer iornim miš l j en jem. K a d a sam ga upoznao 1907 . godine, taj izvorni tip bio je već neurotski izbr isan. P r i p o s m a t r a n j u n e u r o t i č a r a pre svega se nc zna da l i se p o s m a t r a svesni ili nesvesni k a r a k t e r . F r o j d je tada a i k a s n i j e p r u ž a o s l iku

183

cks t ravcr tno ori jenlisnnog mislioca i cmpir i čara . Njegovo prccen j ivan je m i š l j e n j a , s j e d n e s t r a n e , i n e p o t p u n a o d g o v o r n o s t p o s m a t r a n j a , s d r u g e s t r a n e , p o b u d i l i su m o j u s u m n j u u pogledu n j e g o v o g l i p a . S u b j e k t i v n o p r e c e n j i v a n j e sops lvenog m i š l j e n j a i l u s t r o v a n o j e n j e ­govom rečen icom: " T o m o r a , ipak , da sc slaže, j e r ja sam lo promis l io . " Nedovol jna odgovornost p o s m a t r a n j a i skazuje sc, na pr imer , u činjenici da n i j e d a n od n jegovih " t r a u m a t s k i h " s l u č a j e v a h i s t e r i j e n i j e ver i -f ikovan. On se oslonio na poštenje svojih histeričnih p a c i j e n a t a . K a d a sam 1909 . godine j o š malo analizirao F r o j d a zbog j ednog neurot ičnog s imptoma, naišao sam na tragove koji su mogli da navedu na z a k l j u č a k o z n a t n o j p o v r e d i n j e g o v o g e m o t i v n o g ž i v o t a . S u d e ć i po i s k u s t v u , e m o t i v n i t ip na t a k v i m t a č k a m a n a g l o se m e n j a u m i š l j e n j e k a o k o n t r a f u n k c i j u , i to sa o d g o v a r a j u ć i m k o m p e n z a t o r s k i m p r e c e -n j i v a n j e m . {Briefe III, str. 75)

TRANSFER

U analitičkoj psihologiji K .G. Junga kao transfer/prenos označava se određen oblik odnosa između terapeuta i pacijenta za vreme psihoterapcutskog tretmana. Dok jc u praksi transfer pacijenta neodvojivo povezan sa kontratransferom terapeuta, ovde ćemo, radi preglednosti , opisati najpre samo prvi aspekt ovog višeslo jnog emocionalnog obrasca odnosa. Transfer nc počin je tek u toku podrobnijeg upoznavanja, nego nastupa odmah posle prvog susreta između pacijenta i terapeuta.

Na osnovu posebnih emotivnih veza ponovo oživljavaju ranija iskustva i odnosi prema objektima. Njihovim projektovanjem i prenošenjem na terapeuta, oni se mogu ponovo oživeti i obrađivati. Transfer je specifična forma projekcije koja je opšti psihički proces, u kojem se duševni sadržaji prenose na druge objekte (1) . Nasuprot

184

tome, u svakoj dubljoj terapeutskoj analizi se mnoga sećanja i osećanja

iz životne istori je prenose na terapeuta i povezuju sa njim. To

omogućava osvešćivanje i proradu ncurotskih poteškoća (2) . Razre-

šenje transfera je težak proces koji se ne može iznuditi. Ako nesvesno

pacijenta insistira na zadržavanju veza i prenosa prema terapeutu,

onda se lečenjc mora nastaviti, smatra Jung.

Prema Jungovom fundamentalnom radu, "Psihologiji

transfera" (1946) jungovski terapeuti su tokom poslednjih decenija

izvršili nova klinička ispitivanja, od kojih su neki rezultati već

napred izneti. I I . Dikman razlikuje četiri različita aspekta i nivoa

prenosa (vidi Kontratransfer). (1) Psihološki proces prenošenja specif ična je forma opšti jeg

procesa p r o j e k c i j e . B i t n o jc da sc ova dva po jma povezu i da budemo svesni toga d a j e prenos p o s e b a n s luča j p r o j e k c i j e , b a r j a s h v a t a m stvari u tom smislu. Naravno , svako jc slobodan da la j izraz koristi po svo jo j vol j i .

P r o j e k c i j a j c opšti psihološki m e h a n i z a m , ko j i s u b j e k t i v n e s a d r ž a j e bilo ko je vrste prenosi na neki ob jek t . Ako, na primer, kažem: " O v a soba jc obo jena u ž u t o " onda je lo p r o j e k c i j a , j e r ob jekt po sebi n i je žut; žut je samo u n a m a . Poznato vam je da je bo ja stvar sub jekt i ­vnog iskustva. Tako je i Ion koji ču jem lakođc p r o j e k c i j a , j e r Ion sam po sebi ne posto j i ; samo u m o j o j glavi on jc ton, psihički fenomen koji ja p r o j e k t u j e m . Prenos je u posebnom smislu proces ko j i se odigrava između dva čoveka, a ne između l judskog subjekta i f izičkog o b j e k t a , mada izuzetaka ima , dok sc opšti mehanizam p r o j e k c i j e , kao što smo videli , može odnosi t i isto tako i na f izičke o b j e k t e . M e h a n i z a m p r o ­j e k c i j e ko j im se subjekt ivni sadrža j i prenose na ob jekt i izgledaju kao da n j e m u p r i p a d a j u , n i k a d a ne poč iva na č inu v o l j e i p r e n o s , k a o posebni obl ik p r o j e k c i j e , ne predstavl ja n ikakav izuzetak od loga. Ne mogu sc svesno i n a m e r n o vršil i p r o j e k c i j e , j e r bi se onda uvek znalo da se p r o j e k t u j u sopstveni sub jekt ivni s a d r ž a j i . U tom s luča ju oni se ne mogu prcne l i u o b j e k t , j e r sc zna da oni već p r i p a d a j u n e k o m . U s luča ju p o s t o j a n j a p r o j e k c i j e , privid sa k o j i m se čovek konfront i ra u o b j e k t u , predstavl ja u stvarnost i i luzi ju. M e đ u t i m , pretpostavl ja sc da ono š to se p o s m a t r a u o b j e k t u n i j e s u b j e k t i v n o g p o r e k l a , nego da

185

objekt ivno postoj i . Stoga p r o j e k c i j a paila u vodu kada se konsta tu jc da su naizgled ob jekt ivne č in jenice u realnosti obični subjekt ivni sadrža j i . Tada se ovi sadrža j i pr ik l juču ju sopstvenoj psihologiji , pa ih nc možemo više pripisivati ob jek tu . ( G W 18/1, § 312 IT.)

(2) F e n o m e n p r e n o š e n j a ne izbežna j e o z n a k a svake d u b l j e anal ize . J e r apsolutno je pot rebno da l e k a r stupi u što bliži odnos sa psihičkim razvo jem pac i j en ta . Moglo bi se reći da l e k a r u meri , u k o j o j shvata n a j i n t i m n i j e psihičke s a d r ž a j e p a c i j e n t a , t j . a s imi lu j c ih, biva sa svoje s t rane , kao figura, integrisan u psihi pac i j en ta . K a d a k a ž e m , " k a o f i g u r a " , onda želim da time naznačim da paci jent ne opaža lekara onakvim k a k a v on j es te , nego da on u n jemu vidi j edan od onih tipičnih l ikova ko j i su u n jegovo j predis tor i j i bili tol iko z n a č a j n i . Te s l ike iz sećnnjn k o n t a m i n i r a j u l e k a r a , j e r on da je povoda pac i jentu da o tkr i j e svoje n a j i n t i m n i j e ta jne . Čini se kao da moć onih slika sećan ja prelazi na n jega .

P r c n o s se sasto j i iz raznih p r o j e k c i j a k o j e su zamena j ednog s tvarnog psihološkog odnosa. One s tvara ju prividan odnos, pa ipak u izvesnom trenutku on jc od velikog znača ja za paci jenta , kada se još više pojačava njegova habitualnn slabost pri lagođavanja putem intenzivnog b a v l j e n j a prošlošću. Stoga je iznenadan prekid prenosa uvek skopčan sa k r a j n j e nepr i j a tn im i često opasnim posledicama, j e r time paci jent zapada u nepodnošl j ivo gubl jen je odnosa. ( G W 16, § 283 )

TRANSCENDENTNA FUNKCIJA

Transcendentna funkcija nije nikakav filozofski pojam i ne

označava metafizičko saznanje, nego je psihička funkcija u procesu

individuacije. Živi simboli i oni koji ujedinjuju suprotnosti i aktivna

imaginaci ja, stvaraju sintezu između svesti i nesvesnog a time i

prelaz od dosadašnjeg stava ka proširenju svesti. U ovom psihičkom

procesu odvija se kompenzatorski odnos između svesti i nesvcsnog.

186

pri čemu se čovek prepušta idejama nesvesnog i pri tom pronalazi

prvenstveno sadržaje sa snažnim emocionalnim nabojem ( 1 ) .

Neprekidnim suočavanjem sa nesvesnim, nastaje izvesna kontra-

tenzija koja se sa svojim simbolima razrešava u procesima fantazije

i snovima i time prevladava razdor između svesti i nesvesnog. To

suočavanje se odvija celovito i iziskuje psihoterapeutski tretman i

ocelotvorenje ličnosti (2) . (1 ) O d g o v o r se očev idno sas to j i u u k i d a n j u d c o b e između

svesti i nesvesnog. To se nc događa tako što ćc svesna odluka j e d n o ­s t rano da osudi s a d r ž a j e nesvesnog, nego tako što ćc se spoznali njen smisao za kompenzaci ju jednostranost i svesti i uzeti u obzir. Tendenci ju nesvesnog i svesti č i n e , n a i m e , ona dva f a k t o r a od k o j i h se s a s t o j i t ranscendentna funkc i j a . Onu se nazivu trunscencienlnom, jer organski omogućava preluz sa jednog stava na drugi, t j . bez gubi tka nesvesnog. K o n s t r u k t i v n i metod p r e t p o s t a v l j a svesna s a z n a n j a k o j a i kod p a c i ­j e n a t a posto je b a r potenc i ja lno , pa se stoga mogu učiniti svesnim. A k o lekar ne zna ništa o tim mogućnost ima, onda on u tom smislu nc može ništa pobudil i u p a c i j e n t u , sem ako sc lekar i pac i j ent z a j e d n i č k i ne posvete s tvarnom izučavanju tog pi tan ja , šio bi po pravilu trebalo bili i sk l jučeno. ( G W 8, § 145)

(2) Pošto suočavanje sa kontrapozic i jom ima celovit karakter , to sc iz n jega ništa ne i sk l juču je . Sve je na tapetu, čak iako su svesni samo f r a g m e n t i . Pomoću k o n t r a t r a n s f e r a dosad nesvesnih s a d r ž a j a , svest se stalno proš iru je ili, bol je rečeno, može se prošir ival i , ako sc želi potruditi oko sopstvene in tegrac i j e . Naravno, lo ni je uvek s luča j . I kada ima dovol jno inte l igenci je za r a z u m e v a n j e postavl jenih p i t a n j a , ipak može doći do nedostatka hrabrost i i samopouzdanja ili je čovek, pak , duhovno i moralno inertan ili kukavica da se na (ome angažu je . Tamo gde posto je neophodni preduslovi , tamo t ranscendentna funkc i ja n i je samo d r a g o c e n a n a d o p u n a p s i h o t e r a p c u l s k o m t r e t m a n u , nego pac i ­j e n t u d a r u j e z a p a ž e n u p r e d n o s t d a v l a s t i t i m s n a g a m a d o p r i n e s e n a p o r i m a l e k a r a i t i m e da u to j m e r i ne b u d e z a v i s a n od l e k a r a i njegovog umeća na često o b e s h r a b r u j u ć i način. To jc put oslobođenja sopstvenim n a p o r i m a i na lažen ja hrabros t i u pr i lažen ju s a m o m sebi . ( G W 8, § 193)

187

TUMAČENJE SNA 1

Tumačenje sna pomoću analize pojedinih motiva i simbola i pretresanjem smisla sna zajedno sa pacijentom, zauzima centralno mesto u terapeutskom procesu. Jung ukazuje na to da nijedan psiholog ili psihoterapeut nc može da ispravno razume i rastumači neki san primenom jedne teorije sna ili poznavanjem simbolike (1) . Za ispravno tumačenje sna vrlo je važna pomoć snevača, da bi se lična iskustva sa stvarima ili licima u snu ispravno zahvatila. Na primeru slike iz sna Jung pokazuje sto i raznovrsna iskustva sa njim (2) . Stoga sc, po pravilu, bez saradnjc snevača nijedan san ne može prikladno resiti.

Prvi korak u Uimačen ju sna jeste uspostavljanje konteksta uporedivog sa lekarskom dijagnostikom. Pri tome se doznajc u kojoj je specifičnoj situaciji i u kakvom konfliktnom položaju snivan taj san. Onaj ko se nalazi na analizi ili terapiji, posmatraćc sadašnji san u sklopu dotadašnjeg niza snova. I sadašnje telesno, duhovno i duševno stanje snevača, njegova iskustva na radnom mestu i, naposletku, svi međuljudski odnosi, spadaju u taj kontekst. Sledcći važan korak u tumačenju sna su asocijacije (prisećanja) snevača. Radi daljeg tumačenja, koristi se potom uporedni materijal (amplifikacija) iz bajki, mitova i drugih predanja čovečanstva. Ovde je stručno znanje terapeuta od suštinskog značaja (3).

Dok prilikom tumačenja sna mnogi ljudi imaju predstavu da psihoterapeut na osnovu svog stručnog znanja samo treba da obavi prevođenje slika iz sna, kao što tumač ili prevodilac to čine uz pomoć znanja stranog j ez ika , iz rečenog j a s n o proizlazi da se samo saradnjom snevača i njegovom ubeđenom saglasnošću sa zajedni-

188

čkom interpretacijom, san može rastumačiti na zadovoljavajući način. Ako se uprkos iskrenim naporima terapeut i/ili snevač ipak zabune u tumačenju sna i ne shvate tačno njegov smisao i unutrašnju istinu, onda sledeće interpretacije sna koriguju i kompenziraju pogrešnu analizu.

(1) Iz log razloga sam svojim učenic ima uvek govorio : " U č i t e š to v iše m o ž e t e o s i m b o l i m a , ali p o l o m opet sve z a b o r a v i l e , k a d a anal iz i rate neki s a n . " O v a j za prakt ične svrhe znača jan savet , sam sam uzeo za sopstveno pravi lo . On me uvek podseća na to da nikada (ako d o b r o ne mogu shvat i t i san drugog čoveka da bih ga mogao sasvim i spravno t u m a č i l i . T i m e p o k u š a v a m da suzbi j en i b u j i c u sopstvenih asoc i jac i ja i r e a k c i j a k o j e bi inače mogle, po svoj prilici , odneli prevagu nad nesigurnošću i neodlučnošću mog pac i j enta . Pošto jc za anal i l i čara od na jvećeg z n a č a j a da što tačni je razabere speci jalnu poruku jednog, sna (dopr inos nesvcsnog u kor i s t svest i ) , važno je da se s a d r ž a j sna istražuje sa kra jn jom tcmcljitošću. (DerMensch urniseineSvmbole, str. 56)

(2) Velika je Fro jdova zasluga u tumačenju snova. On j e , pre svega, utvrdio da bez snevača nc možemo preduzeti nikakvo tumačen je . Reč i ko je čine izvest a j o snu ne samo da u sebi nose nekakav smisao, nego su i višeznačne. Ako neko sanja sto, onda se još zadugo nc zna šla kod snevača znači ta j predmet , iako reč " s t o " izgleda dovol jno j e d n o ­značno. Naime, mi ne znamo jednu stvar, i to da je taj " s l o " upravo onaj za ko j im je sedeo njegov otac kada je snevaču uskraćivao svaku dal ju f inansi j sku pomoć i , kao n iš tar i ju , izbacio ga iz kuće . S j a j n a površina tog s t o l a o d r a ž a v a s e n a n j e g a k a o s i m b o l n j e g o v e k a t a s t r o f a l n e nesposobnosti u svesti dana kao i u snu noći. To je ono što naš snevač podrazumeva pod reč ju " s t o " . Zato nam je potrebna pomoć snevača da bi smo višestruka značenja reči ograničili na ono što jc bitno i uvcrl j ivo. Svako ko ni je bio prisutan može da sumnja da ta j " s l o " označava mučnu osnovnu tačku u životu snevača. M c đ u l i m , snevač u to nc sumnja a nc s u m n j a m ni j a . J a s n o je da j c t u m a č e n j e sna u prvom redu doživl ja j ko j i b a r za dve osobe postoji bez pogovora. ( G W 8, § 539)

(3) Uspostavl jan je konteksta jc jednostavan, gotovo mehanički posao koj i ima samo pripremno značenje . Poton je uspostavl janje jednog čit l j ivog teksta , na ime s tvarna interpretaciju sna, po pravilu je kompli-

189

kovan z a d a t a k . On pretpostavl ja psihološko ( iž ivl javanje , sposobnost k o m b i n o v a n j n , i n t u i c i j u , p o z n a v a n j e s v e t a i l j u d i i p r v e n s t v e n o specifičnu znunjii, pri čemu jc posebno važno proš i reno p o z n a v a n j e s tvar i i izvesna " i n t e l i g e n c i j a s r c a " ( inte l l igcnce du c o e u r ) . Sve ove p r e t p o s t a v k e , u k l j u č u j u ć i i ove p o s l e d n j c , važe i za veš/inu lekurske dijagnostike uopšte . Za r a z u m e v a n j e sna n i j e uopšte p o t r e b n o šesto čulo . Ali je pot rebno mnogo više od praznih šema, kakve nalazimo u vulgarnim sanovnic ima ili ko je sc razv i ja ju stalno pod ul i ca jem raznih p r e d u b e đ e n j a . S t e r e o t i p n o i z l a g a n j e m o t i v a sna t r e b a o d b a c i t i : o p r a v d a n a su samo ona z n a č e n j a specif ične vrste k o j a sc mogu usta­noviti br iž l j iv im u s p o s t a v l j a n j e m konteks ta . Č a k i kad i m a m o veliko iskustvo u ovoj oblasti , ipak smo uvek iznova prisi l jeni da pred svakim snom priznamo svoje neznan je i da se, odustajući od svih predubeđenja , p r i p r e m i m o na nešto sasvim neočekivano. ( G W 8, § 543)

VELIKA MAJKA

Pod pojmom Velike Majke u analitičkoj dubinskoj psiho­logiji se podrazumeva specifičan aspekt arhetipa majke i slike majke. Velika Majka je delotvorna praslika psihe, koja se ne može izvesti iz konkretnih iskustava sa majkom. Pojam je preuzet iz istorije religije i služi za označavanje transpersonalnih simbola, kao što su, na primer, boginje majke (1).

Za afirmaciju pojma Velike Majke posebno je zaslužan poznati Jungov učenik Erih Nojman iz Izraela (2 ) . Ovaj autor je koncipirao sledeća dva karakteristična i simbolična oblika Velike M a j k e , naime njen "elementarni karakter" i " t ransformacioni karakter". Pod prvim, Nojman podrazumeva sva elementarna životna iskustva, kao što su: biti rođen i odgajan od majke, uživati njenu zaštitu, ali i da ona vlada vama i čvrsto vas drži. Bogat slikovni

190

materijal iz najstarije istorije kulture čovečanstva potvrđuje ele­mentarni karakter ženskog: boginje iz praistorije i brojni simboli iz vremena matrijarhata, posude, simbolika grudi, seksualna simbolika itd. Negativne simbole čine strašna i ljudožderna majka, grob i podzemni svet.

Transformacioni karakter Velike Majke dolazi do izražaja u onim psihodinamičnim elementima i faktorima koji izazivaju neprestane promene, veči to umiranje i nasta janje . Nasuprot konzervativnoj tendenciji elementarnog karaktera transformacija uzrokuje dinamičnu pokretnost, promenu i ponovno rodjenjc . Simboli za ovo su boginje sudbine, sveštenice i šamankc. U miste­rioznim kultovima ritualno se obavljaju mistična svadba i ponovno rođenje.

(1 ) P o j a m Ve l ike M a j k e vodi p o r e k l o iz i s t o r i j e r e l i g i j e i o b u h v a t a raz l i č i ta i s p o l j a v a n j a tipa b o g i n j e m a j k e . On se, u p r v o m redu, uopšte nc tiče psihilogi je, budući da sc slika Velike M a j k e u lom obliku j a v l j a u prakt ičnom iskustvu veoma relko i pod sasvim posebnim uslovimn. T a j s imbol j e , r a z u m e se, der ivat a rhe t ipa m a j k e . Ako se usudimo da i s t r a ž u j e m o pozadinu s l ike Vel ike M a j k e sa ps ihološke s i r a n e , o n d a m o r a m o n e m i n o v n o d a z a osnovu svog p o s m a t r a n j a uzmemo znatno opštiji arhet ip m a j k e . (GVV' 9/1, § 148)

(2) K a d a anal i t ička psihologija govori o praslici ili o arhet ipu V e l i k e M a j k e , o n a se ne o d n o s i na neš to k o n k r e t n o u p r o s t o r u i vremenu, nego na unutarn ju sliku ko ja dela u l judskoj psihi. S imbolični i z r a z ovog p s i h i č k o g f e n o m e n a č ine f igure i l ikovi ve l ik ih ž e n s k i h božanstava, ko je je čovečanstvo predstavilo u svojoj umetnosti i u svojim mitovima.

Naslup ovog arhet ipa i njegova delotvornosl mogu sc prat i l i k r o z celu i s tor i ju čovečans tva , j e r se on može d o k u m c n l o v a t i u obi ­č a j i m a , mitovima i s imbol ima iz ranog perioda čovečanstva - baš kao i u snovima, f a n t a z i j a m a i s t v a r a l a č k i m obl ic ima zdravog i bolesnog č o v e k a n a š e g v r e m e n a . R a d i p o j a š n j a v a n j a onoga što a n a l i t i č k a ps ihologi ja podrazumeva pod a r h e t i p o m , mi smo istražival i n jegovu dinamiku ili emocionalnu komponentu , njegovu s imbol iku, sadrža jnu komponentu i s t rukturu .

191

Dinamika i delovanje arhet ipa izražava se, između ostalog, u energetskim procesima unutar psihe koj i se odvi ja ju u nesvesnom, kao i između nesvesnog i svesti. Ovo sc delovanje mani fes tu je u pozitivnim i negat ivnim e m o c i j a m a , u fasc inac i jama i p r o j e k c i j a m a , ali i u s t rahu, osećanju n a d j a č a v a n j a sopstvenog Ja i u m a n i j s k i m s t a n j i m a uzviše-nosti , ali i depres i je . S v a k o raspoloženje ko je obuhvata celovitu ličnost izraz je dinamičkog delovanja nekog arhet ipa , nezavisno od toga da li svest č o v e k a to r a s p o l o ž e n j e p r i h v a t a ili o d b a c u j e , da l i ono o s t a j e nesvesno ili z a h v a t a svest . ( E . N e u m a n : Die Grosse Muller, VV'altcr, Ol tcn 1 9 7 4 , s lr .19)

ZLO

Iako pojam zla ne spada u jungovske termine, uvrstili smo ga zato stoje Jung tom pojmu dodao nešto novo i usmeravajuće. Cepanjc jezgra, atomske bombe i rakete danas nas, na posebno zastrašujući način, suočavaju sa razornim snagama zla (1). Jung se žestoko branio od prilično raširenog shvatanja prema kojem jc zlo samo nepostojanje dobrog i č ime se negira realnost zla. Jung jc dal je krit ikovao hrišćansko shvatanje i teološku formulu, prema kojo j zlo znači nedostatak dobrog (privatio boni ) i piše: "Klasična formula lišava zlo apsolutnog postojanja i pretvara ga u Scnku ..." (2). Koliko realno priznajemo realnost zla, tako moramo i da postupamo s n j im. Crkveno učenje o Satani Jung smatra adekvatnim i u n jegovim mitološkim izražajnim oblicima, da bi se opisala zla sila u ne­svesnom. Ono predstavlja onu snagu bez koje je dobro nepojmljivo. Nesvesno je po Jungu i izvor dobra i ishodište zla (3) .

(1) S a t a n a našeg vremena j c nešto s t rašno! K a d pogledamo na našu s a d a š n j u s i t u a c i j u , ne može sc predvidet i šta se j o š sve može dogoditi . R a z v o j će neumitno i dal je teći. Sve božanske sile ko je se stiču

192

u s t v a r a n j u postepena sc s t a v l j a j u u r u k e čoveka . C e p a n j e j e z g r a je vel iki d o g a đ a j i ta dž inovska snaga p r e p u š t e n a je č o v e k u . K a d a je O p e n h a j n i e r po prvi put prat io probu a tomske b o m b e , pale su mu na um reči iz speva Bagavadgila " . . . svet l i ja od hi l jadu s u n a c a " . Sile ko je drže svet na okupu dospele su u ruke čoveka, tako da on dolazi čak na ideju o ves lačkom suncu. Sile božanske dospele su u naše ruke, u naše s labašne l judske ruke . To ni je stvar za izmiš l jan je . R e č je o s i lama k o j e nisu same po sebi zlc,ali u r u k a m a čoveka predstavl ja ju veliku opasnost, posebno u r u k a m a zlog čoveka. Treba li zlo da postane realnost u našem s tvarnom svelu ko j i se može doživeli i ko j i je za nas p r i m a r a n ? Zlo je s t r a š n a s tvarnost ! I ono je to u životu svakog po jed inca . Žel imo li da princip zla p o s m a l r a m o kao nešto s tvarno, onda se to može, isto tako dobro , nazvali S a l a n o m . Meni lično teško pada da još s m a t r a m važećom ide ju oprivalio boni. ( G W 10, § 879)

(2) Na ovo p i tan je odgovara h r i š ć a n s k o s h v a t a n j e da j c zlo privalio boni. O v a k l a s i č n a f o r m u l a l i šava zlo n j e g o v e a p s o l u t n e egzistenci je i p r e t v a r a ga u S e n k u , č i je re lat ivno p o s t o j a n j e zavisi od svetlosti. Dobru se, naprotiv, pr ida ju pozitivnost i s a d r ž a j . Psihološko iskustvo pokazu je da " d o b r o " i " z l o " čine p a r suprotnosti takozvanog moralnog suda koj i , kao takav, ima svoje poreklo u čoveku. Sud se može, kao što j e poznalo , doneli samo onda kada je n jegov sadržinski pandan isto t a k o r e a l n o m o g u ć . P r i v i d n o m zlu se muže p r o l i v s l a v i t i s a m o prividno dobro , a nemater i j a lno zlo može samo da odudara od takođe nemater i j a lnog d o b r a . B ivs tvu juće stoj i nasuprot nebivs tvu jućem, ali n i k a k o b i v s t v u j u ć e d o b r o n a s u p r o t n e b i v s t v u j u ć e m z l u , j e r t o predstavl ja contrudiciio in adjeeto i o b r a z u j e ncsamcr l j ivos t nasuprot b ivs tvu jućem d o b r u : nebivs tvu juće (negativno) zlo može s t a j a t i samo nasuprot neb ivs tvu jućem (negat ivnom) dobru . A k o se za zlo tvrdi da je ono samo privalio boni, onda se t ime negira suprotnost dobra i zla uopšte . Ali k a k o se uopšte može govori t i o " d o b r u " , a k o ne p o s t o j i " z l o " ? K a k o se može govoriti o " s v e t l o m " bez " m r a č n o g " , o onome što j e " g o r e " bez onog " d o l e " ? Neizbežno j e da dobro dobi je svoju sadrža j da bi se to isto učinilo sa z lom. Ako zlo ne dobi je svoj s a d r ž a j , onda se dobro pre tvara u S e n k u , j e r se ništa ne mora bran i t i od matcr i j a l i zo -vanog prot ivn ika , već samo prol iv S e n k e , protiv obične privalio boni.

193

Takvo gledanje loše se uklapa u stvarnost ko ja sc može posmatra l i . (G\V 1 1 , § 247 )

(3) C r k v a ima učenje o Satani , j e d n o m zlom pr inc ipu, koji sc rado zamiš l ja kao spodoba sa nogama j a r c a , rogovima i repom. To je s l ika polučoveka , poluživotinje i boga p a k l a , ko j i j e , izgleda, izbegao dioniz i jevske m i s t e r i j e , sl ika j o š uvek posto jećeg pr is ta l ice grešnog i r a d o s n o g p a g a n s t v a . Ta s l ika j e i z v r s n a i p r e c i z n o k a r a k t e r i š e groteskno-jezivi aspekt nesvesnog, ko jem čovek nije doskočio i koji stoga j o š i s t ra java u prvobi tnom s tan ju nesputane divl j ine . Danas se vero-vatno niko više ne usuđuje da tvrdi da je evropski čovek j a g n j e u kome nc čuči đavo. Pred očima svih nas su dokumenti ovog vremena , k o j e po dimenzi jama odvratnosti prevazilazi sve što su rani ja vremena postigla sa svoj im oskudnim sredstvima.

K a d a bi nesvesno, kao što bi to mnogi želeli , bilo samo zlo, onda bi s i tuac i j a bi la j e d n o s t a v n a i put bi bio j a s a n - čovek bi č inio dobro , a izbegavao zlo. Ali šta je dobru a šta zlo? Nesvesno ni je samo pr irodno i zlo, nego i izvorište na jvećeg dobra . ( G W 16, § 388 f.)

194

POGOVOR

Karl Gustav Jung 1 je u svom klasičnom dclu Psihološki tipovi ( 1 9 2 1 ) , č i je se prvo izdanje pojavilo gotovo prc osam decenija, napisao posebno poglavlje o definicijama pojmova, koje, istorijski gledano, predstavlja prvi leksikon jungovskih pojmova, a čija je funkcija da jasno istakne šta Jung podrazumeva pod određenim pojmom, kako bi se izbegli nesporazumi prilikom čitanja i prouča­vanja njegovog dela.

Jung 2 u tom smislu ističe da se, posebno u psihološkim radovima, ne može dovoljno oprezno postupiti sa pojmovima i izrazima, j e r baš u oblasti psihologije, više nego igde, nalazimo na najveći broj razlika u značenju pojmova što, ne retko, prouzrokuje velike nesporazume. Ovo, međutim, ne proizlazi samo otuda s t o j e psihologija relativno mlada nauka, već stoga što sc čitaocu iskustveni materijal, odnosno materijal naučnog istraživanja, ne može "konkre­tno staviti na uvid".

Shodno tome, čim napustimo oblast u kojo j se činjenice registruju pomoću merc i broja, upućeni smo, prema recima Junga 3 , samo na pojmove koji zamenjuju meru i broj, pa zato "određenost koju mere i brojevi pružaju posmatranoj činjenici može biti neodre­đena samom određenošću pojma. Ali, kao što je svakom ispitivaču u toj oblasti dobro poznato, današnji psihološki pojmovi pate od vrlo

1 Karl Gustav Jung: Psihološki tipovi, "Matica srpska", Novi Sad, 1977.

2 Ibid.

3 Ibid.

195

velike neodređenosti i višeznačnosti, tako da se ljudi uzajamno mogu jedva da razumeju."

Međutim, da bi smo došli do pouzdanih pojmova, kao što tvrdi J u n g " , neophodan je rad mnogih, a donekle i consensits genitum, a kad to nije moguće odmah postići, svaki pojedinačni ispitivač mora se potruditi da svojim pojmovima da izvesnu čvrstinu u određenosti, tačnije logičku uokvirenost, a to će se na najbolji način postići tako što će objasniti značenje svih pojmova koje upotrebljava, tako da svako može shvatiti šta tim pojmom želi reći. Na taj način biće izbegnuti terminološki nesporazumi, koji , kao stoje poznato, mogu imati i imaju u svim naučnim oblastima, a posebno u savrc-menoj psihologiji, negativne posledice 5 .

Sve ovo nalazi svoju punu potvrdu u Jungovom dodatku definicija pojmova u okviru njegovih Psiholoških tipova kao i u Leksikonu osnovnih jungovskih pojmova ( 1988) , kojeg jc priredio poznati švajcarski psihoterapeut Hclmut I lark, koji predstavlja jednog od vodećih poznavalaca Jungovog učenja , što sačinjava neophodni preduslov za stvaranje jednog ovakvog rečnika, koji je proizašao iz dubinsko-psihološkog čitanja celokupnog Jungovog opusa.

4 Ibid.

5 Tako, na primer, jedan isti pojam, uzmimo pojam Ega, po svom opsegu i značenju se razlikuje u okviru Frojdove psihoanalize, Sondijeve Schicksal-analize i Jungove analitičke psihologije. Frojd, kao stoje poznato, govori o Egu kao "majestetu", koji nije samo pasivan posmatrač i receptor, već mnogo više i značajnije od toga: integrišuća centralna instanca ličnosti koja u prvom redu omogućava adaptaciju i samoodržanje individue; Sondi govori o Ego kao "pontifexu", kome pripada najviša vlast i najviše dostojanstvo u okviru ličnosti, sve dotle dokuspešno funkcioniše, u smislu istovremenog udovoljavanja zahteva Ida, Super-Ega i realnosti. Uprkos činjenici da Jungovo učenje pripada dubinskoj psihologiji, Jung ograničava Ego isključivo na polje svesti tako da Ego predstavlja faktor svesti par excellence. On kasnije uviđa nužnost proširenja polja Ega koje naziva Selbst i koji, za razliku od Ega kao centra svesti, predstavlja centar psihičkog totaliteta, jer obuhvata i svestan i nesvestan deo ličnosti.

196

Ovaj Leksikon Jungove analitičke psihologije, prema recima Helmuta Harka, obraća se čitalačkoj publici u dvojakom obliku: s j edne strane se u krać im prilozima prezentuju i popularnim i razumljivim jezikom objašnjavaju osnovne misli dotičnog pojma, a s druge strane mogu se potom pročitati izvesni citati iz samog Jungovog dela, koj i takođe imaju za cilj da nas uvedu, na jedan autentičan način, u delo velikog analitičara, odnosno u suštinu njegovih osnovnih pojmova. Jer mnogi pojmovi Jungove analitičke psihologije, kao što su: kolektivno nesvesno, arhetip, individuacija, Anima i Animus, kompleksi i tako dalje, predstavljaju bazu za razumevanje psihičkog života čoveka u svetlu Jungove psihologije a takođe i kao pomoć za razumevanje ličnih životnih problema.

Jungova analitička psihologija, pored Frojdove psihoanalize i Sondijeve Schicksal-analize, predstavlja jezgrovm' pravac u okviru savremene dubinske psihologi je . Ova č in jenica je uslovila trodimenzionalnu interpretaciju dubinsko-psiholoških fenomena, odnosno u svetlu individualno, kolektivno i familijarno nesvesnog. Prema tome, svako ko danas želi da se bavi dubinskom psihologijom mora, kao što s pravom ističe Sondi 6 , dobro poznavati sva tri "jezika nesvesnog": " jezik simptoma" koji izražava konflikt u individualno nesvesnom, " j ez ik s imbola" koj i izražava arhetipske procese u kolektivno nesvesnom i " jezik izbora" koji izražava "zahteve predaka u famil i jarno nesvesnom". Zbog toga psihoanaliza predstavlja ontogeniju; analit ička psihologi ja predstavlja arheologiju; a Schicksal-analiza "humanu genetiku" nesvesnog 7 .

6 Leopold Sondi: Ich-Analyxe, Hans Ilubcr, Bcm 1956.

7 Edipovska incestuozna vezanost između majke i sina, oca i ćerke, na primer, ne zasniva se samo na individualnim doživljajima, već pored individualne i arhetipske ima i familijarno projektovnu, to jest genotropsku osnovu. Stoga se Edipov i Kainov kompleks, kao i svi dubinsko-psihološki fenomeni, koji imaju korena u sva tri sloja nesvesnog, mogu tek onda pravilno i potpuno shvatiti kada se, kao i snovi, tro­dimenzionalno interpretiraju, tako da budu sinhrono razmotreni u svetlu individualnog, kolektivnog i familirajno nesvesnog.

197

Prema tome, sva ova tri jezgrovna dubinsko-psihološka pravca imaju i svoju sasvim specifičnu terminologiju, koja se ne samo međusobno razlikuje, već i dubinsko-psihološki dopunjava, tako da predstavlja jednu dubinsko-psihološku celinu. Stoga se ne srne zaboraviti poznata činjenica da j o š nikad jedna nauka ili učenje uopšte, nije ostalo delotvorno bez divergentnih teorijskih stanovišta, j e r "bez suprotnosti nema ravnoteže ni sistema samoregulaci je" ( Jung 8 ) , i u okviru psihičkih fenomena i procesa, i u okviru nauke i međusobnih odnosa pojedinih učenja, uključujući tu i terminologiju tih učenja.

Zato bi bilo uputno da se prevede na naš j e z i k poznati leksikon Osnovni psihoanalitički pojmovi Umberta Nahcre 9 , koji predstavlja ne samo temeljan uvod u terminologiju Sigmunda Frojda, već nam daje i proces formiranja psihoanalitičke teorije, a time i istori jski razvoj psihoanalitičkih pojmova. Osim toga, postoji i leksikon Schicksal-analitičkih pojmova, koji je objavljen u okviru Sondi jevog instituta u Cirihu. Time bi smo dobili kompletnu i kompetentnu terminologiju jezgrovnih pojmova dubinske psiho­logi je , koj i predstavl jaju jednu dubinsko-psihološku celinu za potpuno razumevanje dubinske psihologije uopšte.

Međutim, Leksikon osnovnih jungovskihpojmova nema ni opseg ni oblik enciklopedijskog rečnika, niti sadrži istorijski razvoj osnovnih Jungovih pojmova, kao što jc to slučaj sa leksikonom Osnovnih psihoanalitičkih pojmova Umberta Nahcre, jer je njegov zadatak mnogo skromniji i obuhvata sve bazične jungovske pojmove, odnosno pojmove Jungove analitičke psihologije. Ovo jc od posebnog značaja, budući da se Jungova terminologija svakim danom kod nas sve više upotrebljava, nc samo u stručnoj literaturi, već i u svako-

8 K.G. Jung: O psihologiji nesvesnog, (Odabrana dela, knjiga 2), "Matica srpska". Novi Sad, 1977.

9 llumberto Nagera (Ilerausg.): Psychoanalytische Grundbegriffc, Fischer Verlag, Frankfurt am Main, 1974.

198

dnevnoj konverzaciji obrazovanih laika, često pogrešno i nedovoljno jasna shvaćena, pa će ovaj Leksikon omogućiti da se adekvatno shvate i primene osnovni Jungovi pojmovi, a time i njegovo naučno delo koje stiče, i kod nas i u svetu, sve veći značaj i sve veću popularnost.

S obzirom na činjenicu da su se kod nas još pre dve decenije pojavila odabrana dela K.G. Junga a u novije vreme, odnosno pre nekoliko godina, u okviru biblioteke Terra Jungiana, dva značajna Jungova dela, kao i nekol iko monograf i ja Jungovih učenika i sledbenika, ovaj i ovakav Leksikon je bio neophodan našoj kulturnoj javnost i , ne samo zato što on predstavlja kl juč za razumcvanje Jungove analitičke psihologije, već i stoga što će redukovati termino­lošku zbrku koja vlada kod nas, i među laicima i među stručnjacima, u vezi sa jungovim osnovnim pojmovima kao što su: kolektivno nesvesno, arhetip, Anima, Animus, Sopstvo, Senka, proces indi­viduacije, kompleksi, aktivna imaginacija i sinhronicitet, na primer. 1 0

Možda nigde kao prilikom stvaranja leksikona, ne važi poznata misao Isidore Sekulić" : "... do tanke dlake raspraviti neku realnost (ili pojam), i onda tako raspravljenu ponovo je sastaviti, sintetisati, sada svu osvetljenu iznutra, jasnu, prozračnu", a onoga koji to može Isidora Sekulić naziva klasikom. Ova mudrost Isidore Sekulić ide u prilog stare i poznate misli "da bogovi onom koga mrze

10 U izdanju "Matice srpske" objavljena su odabrana dela K.GJunga (1977), koja su dopunjena sa dve značajne Jungove knjige: Aion (199G) i Alkemijske studije (1997) , u okviru biblioteka Terra Jungiana a u izdanju "Atosa" iz Beograda, zahvaljujući entuzijazmu Dubravke Opačić-Kostić, u čijoj se redakciji i superviziji, u izdanju "Ezoterije" iz Beograda, pojavilo nekoliko značajnih monografija Jungovih sledbenika: O snovima i smrti (1994) od Mari Luize fon Franc, Jung. sinhronicitet i ljudska sudbina (1994) od Ajra Progofa, Jung i politika (1994) od Vladimira Odajnika, Jungovo tumačenje snova (1995) od Džcmsa 1 lola, i najzad u izdanju izdavačke kuće "Medison" iz Beograda Jungov put individuacije (1996) od Jolande Jakobi; sa napomenom da se u izdavačkoj kući "Atos" nalazi u pripremi Jungovo delo Mvsterium conjunetionis.

11 Isidora Sekulić, Služba. O kritičkim izdanjima. "Matica srpska", Novi Sad,

199

1966.

daju da sastavi r e č n i k " 1 2 , j e r to predstavlja jednu od najkompliko-vanijih delatnosti. I ukoliko je "do tanke dlake" raspravljenija neka realnost ili pojam u nekom rečniku, utoliko su pojmovi jasni j i i rečnik kvalitetniji.

Zato je u ovom kontekstu i neophodno i profesionalno korektno ukazati na dva veoma značajna psihološka rcčnika naših a u t o r a 1 3 " 4 , koj i su zajedno sa ovim Leksikonom popunili dugo­godišnju prazninu u toj oblasti, tako da sva tri leksikona na neki način predstavljaju jednu veoma upotrebljivu komplementarnu celinu u kojoj je integrisano opšte i specijalno, i to u smislu opštih, zatim psihoanalitičkih i najzad jungovskih psiholoških pojmova.

Na kraju, trebalo bi istaći da je Leksikon osnovnih jungov­skih pojmova dobrodošao i našoj stručnoj i široj javnosti, j e r ga mogu koristiti ne samo psiholozi , psihoterapeuti, lekari , defektolozi , sociolozi i pedagozi, već i svi oni koji se interesuju za Junga i njegovo učenje koje, kao što smo već istakli, osim Frojdove psihoanalize i Sondijeve Schicksal-analize, predstavlja osnovu savremene dubinske psihologije.

Mart 1998. godine Ivan Nastović

12 Quem dii odere, lexicographium facere.

13 Dragan Krstić: Psihološki rečnik, treće, dopunjeno izdanje, "Savremena administracija", Beograd, 1996.

14 Žarko Trcbjcšanin: Leksikon psihoanalize, "Matica srpska", Novi Sad, 1996.

200

Karl Gustav Jung (1875 - 1961) bio je šef Psihijatrijske klinike i docent na Univerzitetu u Cirihu. Radi istraživanja starih kultura, preduzimao je ekspedicije u Afriku, Arizonu i Indiju. Pored svoje kasnije privatne lekarske prakse bavio se iscrpno mitologijom, alhemijom, istorijom religije, okultizmom i parapsihologijom. U periodu 1935 - 1943, bio je profesor na Visokoj konfederalnoj tehničkoj školi u Cirihu, od 1943. god. profesor Medicinske psihologije na Univerziteta u Bazelu, da bi 1948. godine osnovao Jungov institut u Kisnahtu kod Ciriha.

Helmut Hark

Leksikon osnovnih jungovskih pojmova

Za izdavača Miroslav Dereta

Glavni urednik Dijana Dereta

Urednik Ivan Nastović

Pogovor Ivan Nastović

Likovno grafički urednik David Dereta

Stručna redaktura Nada Orlić

Lektura i korektura Jelena Kosanović

ISBN 86-7346-037-9 Tiraž

1.000 primeraka Beograd 1998.

Izdavač Grafički atelje DERETA

Vladimira Rolovića 30 , 11030 Beograd tel./faks: 011/512-221, 512-461

Knjižara DERETA, Knez Mihailova 46 tel.: 011/181-345

Štampa

Cm D E K E T A

CIP - KaTanortnanHJa y ny6nHKauHJH Hapo^Ha 6n6jmoTCKa Cp6njc , Ecorpa;i

159.964.2 JVHT K. T. (031)

X A P K , X C J I M V T

Leksikon osnovnih jimgovskih pojmova / Hclmut Hark ; preveo sa ncmačkog Zoran Jovanović ; (pogovor IvanNastović) . -Beograd : Dcreta, 1998 (Beograd : Dcrcta). -2 0 0 str. ; 18 cm. - (Biblioteka Savrcmcna psihologija ; kolo 1, knj . 1)

Prcvod dela: Lcxikon Jungscbcr Gmndbcgriffc.

- Tiraž 1000. - Pogovor: str. 195-200 , I S B N 86-7346-037-9

a) Jym-, Kapji TycTaB ( 1875 -1961 ) -HCKCHKOHH

I D = 6 6 8 9 3 5 8 0