KOMPARATIVNI EKONOMSKI SISTEMIispitna pitanja

01. Pojam i predmet komparativne analize savremenih privrednih sistema02. Osnovno određenje i definisanje privrednih sistema03. Grupisanje (tipologija) privrednih sistema04. Vrednovanje uspešnosti privrednih sistema05. Uporedni metod i poređenje privrednih sistema06. Poređenje stvarnih privrednih sistema i njihovih modela07. Poređenje privrednih sistema i njihove uspešnosti08. Uporedna analiza osnovnih odrednica privrednih sistema: svojina09. Uporedna analiza osnovnih odrednica privrednih sistema: donošenje odluka10. Uporedna analiza osnovnih odrednica privrednih sistema: motivacije11. Uporedna analiza osnovnih odrednica privrednih sistema: kordinacioni mehanizmi12. Privredni sistem i ekonomska politika13. Monopoli i njihovo regulisanje14. Eksterni efekti i aktivnosti države15. Javna dobra i javna potrošnja16. Proizvodnja sa opadajućim troškovima i rastućim prinosima17. Moderna tržišna privreda i uloga države18. Javna dobra i javna potrošnja i preraspodela dohotka i uloga države19. Razvijene tržišne privrede na prelasku u novi vek20. Velika depresija, kenzijanski koncepti i rezultati21. Monetarizam i rezultati ekonomskih politika zasnovanih na njemu22. Teorije i politike racionalnih ekonomskih očekivanja i rezultati23. Teorije ekonomije ponude i rezultati ekonomskih programa24. Elementi procesa transformacije sa centralno-planske na tržišnu privredu: makroekonomska stabilizacija i kontrola25. Elementi procesa transformacije sa centralno-planske na tržišnu privredu: formiranje racionalnih cena i tržište26. Elementi procesa transformacije sa centralno-planske na tržišnu privredu: transformacija preduzeća državnog sektora27. Vrste privatizacije: interna privatizacija28. Vrste privatizacije: eksterna privatizacija29. Vrste privatizacije: deljenje deonica30. Elementi procesa transformacije sa centralno-planske na tržišnu privredu: redosled mera za prelaz sa planske na tržišnu privredu31. Očekivana i neočekivana kretanja u procesu tranzicije privreda istočne i centralne Evrope32. Restruktuiranje industrije i preorijentacija trgovine zemalja centralne i istočne Evrope: faktori koji otežavaju restruktuiranje33. Restruktuiranje industrije i preorijentacija trgovine zemalja centralne i istočne Evrope: rast i konstruktivna faza restruktuiranja34. Restruktuiranje industrije i preorijentacija trgovine zemalja centralne i istočne Evrope: restruktuiranje preduzeća35. Strukturne promene privreda centralne i istočne Evrope36. Razvijanje konkurentske industrijske osnove: istočnoazijski model37. Ekonomsko čudo versus kriza u privredama istočne Azije: izvori rasta i efikasnost investicija38. Ekonomsko čudo versus kriza u privredama istočne Azije: uloga politika i institucija u promovisanju brzog rasta39. Nastanak i uzroci krize privreda istočne Azije40. Industrijska politika zemalja u tranziciji

1

41. Kineska ekonomska reforma: inicijalni uslovi42. Glavna obeležja kineskog pristupa reformi43. Kineska ekonomska reforma: reforma u poljoprivredi44. Kineska ekonomska reforma: strane direktne investicije45. Kineska ekonomska reforma: reforma spoljne trgovine46. Kineska ekonomska reforma: reforme u sektoru industrije47. Kineska ekonomska reforma: istorijski izvori problema u industriji48. Kineska ekonomska reforma: nerešeni problemi i ciljevi tekućih reformi49. Komparativna analiza uspešnosti savremenih privrednih sistema: privredni rast50. Komparativna analiza uspešnosti savremenih privrednih sistema: efikasnost51. Komparativna analiza uspešnosti savremenih privrednih sistema: stabilnost52. Komparativna analiza uspešnosti savremenih privrednih sistema: otvorenost53. Komparativna analiza uspešnosti savremenih privrednih sistema: raspodela54. Komparativna analiza uspešnosti savremenih privrednih sistema: standard i kvalitet života55. Privredni sistem, ekonomska politika i perspektiva daljeg razvoja SR Jugoslavije: izgradnja novog tržišnog sistema56. Privredni sistem, ekonomska politika i perspektiva daljeg razvoja SR Jugoslavije: privredni sistem i ekonomska politika SR Jugoslavije u periodu sankcija (1992-2000)57. Privredni sistem, ekonomska politika i perspektiva daljeg razvoja SR Jugoslavije: perspektive daljeg razvoja i afirmacija tržišne privrede

2

SKRAĆENICE

BDP - bruto domaći proizvodEU - Evropska UnijaEZ - Evropska ZajednicaIiCE - Istočna i Centralna EvropaSAD - Sjedinjene Američke Države SDI - strane direktne investicijeSEV - savet za uzajamnu ekonomsku pomoćSFRJ - Socijalistička Federativna Republika JugoslavijaSRJ - Savezna Republika JugoslavijaSSSR - Savez Sovjetskih Socijalističkih RepublikaTVEs - township and village enterprises (gradska i seoska preduzeća)ZuR - zemlje u razvojuZuT - zemlje u tranziciji

3

I. UVOD U KOMPARATIVNO IZUČAVANJE

I. PRIVREDNI SISTEMI I UPOREDNA ANALIZA

01. POJAM I PREDMET KOMPARATIVNE ANALIZE SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA

Nakon Prvog svetskog rata počinje da se formira uporedna analiza privrednih sistema kao posebna naučna disciplina. Na pojedinim univerzitetima u SAD pristupa se izučavanju prvih iskustava socijalističke izgradnje u Sovjetskom savezu, sa težištem na ispitivanju sposobnosti centralno-planskog sistema da rešava ključne ekonomske probleme. Tada dolazi i do prvih komparacija kapitalističkog i socijalističkog sistema (superiornost kapitalizma sa stanovišta efikasnosti privređivanja). Ova ocena se, donekle, ublažava posle velike ekonomske krize krajem ’20-ih i početkom ’30-ih. Tada su nastupili duboki i globalni poremećaji u procesu kapitalističke reprodukcije. U Sovjetskom Savezu započeo je period ubrzane industrijalizacije zemlje sa izrazito visokom dinamikom privrednog rasta.

Uporedo sa izučavanjem prakse sovjetske privrede oživljavaju i teorijkse debate o različitim modelima centralno-planske i tržišne socijalističke privrede. Tada, kao i posle Drugog svetskog rata, glavno mesto u tim polemikama zauzima problem racionalne alokacije resursa u odsustvu tržišnog formiranja cena roba i faktora proizvodnje. Upoređivanje dva onovna tipa sistema imalo je više deskriptivan i institucionalni, a manje teorijski i analitički karakter. Akcenat je bio na fundamentalnim razlikama između kapitalizma i socijalizma.

Promene na političkoj i ekonomskoj karti sveta polse Drugog svetskog rata u mnogome su proširile mogućnosti uporednog izučavanja različitih privrednih sistema. Pored SSSR-a, formiraju se i druge socijalističke zemlje koje imaju niz sistemskih i razvojnih specifičnosti. Drugo, iz antikolonijalne borbe i procesa dekolonizacije u Africi, Aziji i Latinskoj Americi ponikao je veliki broj novooslobođenih zemalja. Proširena je grupa socijalističkih zemalja i izvan evropskih granica. Uvođenjem samoupravljanja u Jugoslaviji početkom ’50-ih godina, dobijen je i prvi praktični primer zemlje "tržišnog socijalizma". Dva osnovna tipa privrednih sistema su se međusobno suštinski razlikovali prema preovlađujućem tipu svojine i koordinacionom mehanizmu iz čega se zatim izvode i sve ostale sistemske razlike.

I pored mnogih sličnih sadržaja u komparativnim studijama među njima postoje i značajne razlike. One se tiču osnovnih definicija, kategorija i kriterija grupisanja savremenih privrednih sistema kao i samih metoda komparacije. Autori marksističke orijentacije na Zapadu više su polemisali oko definisanja i analize različitih načina proizvodnje i njihove artikulacije u pojedinim istorijskim fazama razvoja. Oni su se manje bavili uporednom analizom različitih privrednih sistema kao konkretnih izraza dominirajućih načina proizvodnje. Autori nemarksističke tradicije više koriste strukturalistički i funkcionalni pristup koji dopušta da se često zaobiđu i zamagle suštinska, polit-ekonomska pitanja prilikom upoređivanja privrednih sistema.

U literaturi istočno-evropskih zemalja (’70-ih i ’80-ih godina) poklanja se značajna pažnja uporednoj analizi savremenih privrednih sistema, funkcionisanje pojedinih delova drugih sistema i njihovih konkretnih rešenja izučavalo se najčešće samo iz teorijskih razloga, bez težnje da se koriste tuđa iskustva.

Tokom ’70-tih i ’80-tih godina savremeni procesi u svetskoj privredi i zahtevi novog vremena uticali su na postepenu promenu fizionomije i na veću usaglašenost u pristupu uporednog izučavanja savremenih privrednih sistema. Mnogo veći naglasak dat je na takva poređenja kojima se različita uspešnost privrednih sistema dovodi u vezu sa razlikama u načinu njihovog funkcionisanja (posmatrano u celini i u pojedinim segmentima). Tome je doprineo i naučno-istraživački rad na ovom području tokom ’70-tih koji se odvija u pravcu dalje razrade teorijskih modela privrednih sistema, kao i u pravcu rešavanja metodoloških problema u vezi sa operacionalizacijom osnovnih

4

kriterijuma uspešnosti privrednih sistema i njihovog vrednovanja. Umesto globalnog poređenja kapitalizma i socijalizma, sve veća pažnja se poklanja praktičnim iskustvima i komparaciji pojedinačnih delova i elemenata privrednih sistema. Budući da se ovom novom orijentacijom uspostavlja čvršća veza između privrednih sistema i privrednog razvoja težište istraživanja bilo je sve više na uporednoj analizi uspešnosti alternativnih privrednih sistema i odgovarajućih strategija razvoja na različitim nivoima razvijenosti.

Ovakav pristup omogućio je i preciznije definisanje samog predmeta komparativne analize savremenih privrednih sistema, a to je da:1.) razvija opštu teoriju privrednog sistema;2.) utvrdi karakteristike osnovnih tipova privrednih sistema i njihove varijetete;3.) razvija metodologiju za upoređivanje i vrednovanje privrednih sistema;4.) vrednuje uspešnost privrednih sistema;5.) objašnjava način rešavanja osnovnih ekonomskih problema u zavisnosti od tipa privrednog sistema.

Cilj moderne komparativne analize nije da po nekim apriornim, ideološkim kriterijumima presuđuje koji sistem je progresivniji u ekonomskom, socijalnom i svakom drugom pogledu. Njen cilj je da na osnovu što egzaktnijih pokazatelja utvrđuje u kojoj je meri svaki sistem u stanju da realizuje ciljeve (ekonomske, socijalne i sve druge) koje sebi postavlja kao stvar svojih suštinskih, klasno-socijalnih i istorijsko-civilizacijskih opredeljenja. Ako jedan privredni sistem sa svojim osnovnim odrednicama (svojinski aranžman, alokativni i upravljački mehanizam, motivacioni sistem i način donošenja odluka) ne usmerava i ne podstiče ekonomske učesnike ka novim razvojnim perspektivama i ka većoj uspešnosti u oblasti privrednog rasta, efikasnosti, ka ekonomskoj i socijalnoj stabilnosti, onda on, nezavisno od ideološkog i društveno-političkog određenja, gubi svoj istorijsko-progresivni karakter (umesto da ubrzava on usporava razvoj materijalne osnove društva). Sa tom činjenicom se suočavaju sve zemlje i svaka nastoji da, u zavisnosti od sopstvene situacije, od tipa društveno-ekonomskog sistema, nivoa razvijenosti i postojećih odnosa snaga u društvu, ove probleme rešava što efikasnije.

Rang-lista zemalja prema stepenu razvijenosti i društveno-ekonomskoj efikasnosti se za samo nekoliko decenija značajno izmenila. Kao posledica ubrzanog razvitka, u nekima su se zaoštrile društvene protivurečnosti, u drugima su se ublažile. Negde je došlo do punog iskorišćenja razvojnih prednosti i efikasnog prilagođavanja dinamičkim procesima prestuktuiranja svetske privrede (zahvaljujući brzim tehnološkim prodorima). U drugima su upravo nefleksibilni privredno-sistemski mehanizmi usporili razvojne procese.

Komparativna analiza savremenih privrednih sistema se bavi sledećim pitanjima:1.) kakva su drugde pravila ponašanja, sistemski mehanizmi i ekonomska politika koji utiču na odluke ekonomskih učesnika o alokaciji proizvodnih resursa;2.) kakvi su motivacioni impulsi za što racionalnije privređivanje, a kakve su sankcije za ekonomske promašaje;3.) kako se vrši usklađivanje ciljeva pojedinaca sa zajedničkim društvenim ciljevima;4.) kako se relativiziraju neizbežni socijalno-klasni konflikti u procesu proizvodnje i raspodele novostvorene vrednosti;5.) da li se i koliko neka od tih iskustava mogu iskoristiti;6.) u kojoj meri razlike u privrednim sistemima i ekonomskoj politici pojedinih zemalja utiču na razlike u njihovoj uspešnosti?

Poređenje različitih privrednih sistema obogaćuje poznavanje sopstvenog sistema, omogućuje realnije sagledavanje njegovih prednosti i nedostataka i daje sugestije o organizacionim i operativnim promenama usmerenim na poboljšavanje njegovog funkcionisanja i efikasnosti.

Krajem ’80-ih i početkom ’90-ih na prostorima bivšeg SSSR-a i u zemljama Istočne i Centralne Evrope (IiCE) dolazi do kraha socijalističkih sistema i do formiranja novih država u kojima se ukida monopol komunističke partije, državna svojina kao dominatni svojinski oblik i centralno-planski sistem upravljanja privredom. Na globalnom planu dolazi do formiranja novih odnosa vojnih, političkih i ekonomskih snaga. SAD postaju dominatni ekonomski, vojni i politički faktor u odnosu na ostale centre moći: Rusiju, Kinu, Japan i EU.

5

Kao sastavni deo ovih globalnih promena i procesa došlo je do teritorijalne i političke dezintegracije SFRJ i do formirfanja novih država na jugoslovenskim prostorima. Zajedno sa nestankom SFRJ došlo je i do ukidanja privrednog sistema koji se oslanjao na "samoupravni tržišni model" i na društvenu svojinu kao dominantan svojinski odnos.

U novim ekonomskim i političkim uslovima ne gubi se svrha uporednih istraživanja savremenih privrednih sistema. Naprotiv, oslobođen prethodnih ideoloških predrasuda otvara se prostor objektivnim komparativnim istraživanjima složenih (među)zavisnosti privredno-sistemskih mehanizama i institucija i njihovog uticaja na društveno-ekonomsku uspešnost.

Umesto poređenja opštih tipova i modela privrednih sistema naglasak je na uporednom izučavanju procesa i preobražaja do kojih dolazi u svim zemljama i sistemima. To pogotovo važi za zemlje IiCE koje se nalaze u tranziciji iz komandne u tržišnu privredu sa brojnim ekonomskim, socijalnim i političkim protivurečnostima i konfliktima. Proglašenjem tržišne privrede, svojinskog pluralizma i višepartijskog sistema brzo se pokazalo da se ne može automatski stvoriti neophodna ekonomska i socijalna stabilnost, izgraditi institucije tržišne privrede i pokrenuti uspešni razvojni procesi. Različiti pristupi i uspešnosti u rešavanju problema tranzicije tokom ’90-ih su istovremeno i najinteresantnije područje komparativnih istraživanja za ovu grupu zemalja.

I u razvijenim privredama, suočenim sa izazovima nove tehnološke revolucije i zahtevima dinamičnog privrednog rasta, povećanja produktivnosti i međunarodne konkurentnosti, dolazi do:1.) značajnih promena osnovnih privredno-sistemskih odrednica, mehanizama i insitucija;2.) deregulacija ekonomske aktivnosti, liberalizacija i reafirmacija tržišnog mehanizma;3.) jačanje redistributivnih mehanizama države kojima se relativiziraju socijalni konflikti i protivurečnosti razvoja na bazi kapital-odnosa;4.) sve neposrednije uključivanje zaposlenih u procesu reprodukcije putem učešća u odlučivanju i raspodeli profita;5.) internacionalizacije proizvodnje i kapitala i sve intenzivnije povezivanje proizvodnih, komercijalnih, finansijskih i informaciono-tehnoloških centara SAD, Japana i Evrope.

02. OSNOVNO ODREĐENJE I DEFINISANJE PRIVREDNIH SISTEMA

Prema Opštoj teoriji sistema, svaki sistem sastoji se od:1.) skupa delova koji formiraju neku funkcionalnu celinu;2.) načina povezivanja i intenziteta veza između pojedinih delova;3.) principa (pravila) na osnovu kojih se ti delovi povezuju u celini.

Kad je reč o privrednom sistemu, neophodno je otkriti njegove osnovne (sastavne) delove, njihovu međusobnu povezanost i principe na osnovu kojih on funkcioniše. Kao relativno samostalna celina, privredni sistem je samo deo društvenog sistema koji obuhvata još i pravni, politički i druge podsisteme.

Za razumevanje dinamike (unutrašnjih pokretačkih snaga) jednog društvenog sistema potrebno je sagledati glavne pravce delovanja i međusobnog uticaja osnovnih podsistema. Privredni sistem je dominantan u odnosu na ostale, jer je najotvoreniji, a istovremeno je i najveći broj njegovih veza sa ostalim podsistemima, u okviru društvenog sistema. Dakle, unutrašnja dinamika i pokretačke snage privrednog sistema i njegovi efekti prostiru se kroz politički, pravni, i ostale podsisteme društvenog sistema sa snažnim dejstvom, nego što ovi povratno utiču na njega.

Bitna karakteristika privrednog sistema je njegova višedimenzionalnost. Dakle, privredni sitem ne može se definisati (opisati) samo pomoću jedne odrednice, pa makar to bio dominantan oblik svojine ili koordinacioni mehanizam, već pomoću šireg skupa odrednica.

Privredni sistem je skup institucija i mehanizama za donošenje i implementaciju odluka koje se tiču proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje u jednoj zemlji i u određenom vremenskom periodu. Privredni sistem, definisan kao način organizovanja i institucionalizovanja ukupne privredne aktivnosti podrazumeva regulisanje svih odnosa koji iz tih aktivnosti proističu.

6

Prema V. Holesovskom postoje četiri glavne komponente privrednog sistema:1.) resursi (sredstva za proizvodnju, ljudski faktor, tehničko-tehnološko znanje, preduzetništvo i organizacione sposobnosti, prirodna bogatstva);2.) učesnici (ljudi u različitim situacijama i ulogama i sa različitim ciljevima i preferencijama) kao proizvođačke i potrošačke jedinice, kao firme i domaćinstva i kao država u svojstvu proizvođača i potrošača;3.) procesori (to su pojedini aspekti i rezultati aktivnosti ekonomskih učesnika);4.) institucije (to su relativno, stabilni tipovi veza i odnosa koji poveziju ekonomske učesnike i njihove aktivnosti).

Prema E. Neubergeru i W. Duffiju, privredni sistem je društveno određeni mehanizam za donošenje ekonomskih odluka (šta, kako, gde, kada i za koga) u tri osnovna područja:1.) proizvodnja;2.) raspodela;3.) potrošnja.

Privredni sistem je sastavljen od četiri, međusobno, povezane komponente:1.) sistem donošenja odluka;2.) informacioni sistem;3.) sistem motivacija;4.) koordinacioni mehanizam.

Prilikom donošenja odluka, najvažnije pitanje je stepen njihove centralizacije, odnosno decentralizacije.Tu treba rezlikovati četiri oblika:1.) kompletna centralizacija koja u praksi ne postoji jer to podrazumeva jedinstveni centralni autoritet koji u datom privrednom sistemu donosi sve odluke;2.) administrativna decentralizacija u kojoj centralni autoritet donosi sve odluke i, istovremeno, preuzima odgovornost za sprovođenje odluka, a pravo donošenja manje značajnih odluka prenosi se na niže nivoe odlučivanja;3.) manipulativna decentralizacija koja je slična prethodnoj, ali u kojoj centralna vlast ne ograničava eksplicitno slobodu nižih nivoa, a kontrola se obezbeđuje delovanjem na okruženje u kome se sprovode akcije nižih nivoa;4.) kompletna decentralizacija gde je moć donošenja odluka disperzirana na niz nezavisnih jedinica.

Dok se sistemom donošenja odluka autoritet raspoređuje na različite donosioce odluka, motivacioni sistem se bavi načinima kako se taj autoritet obezbeđuje i sprovodi. Suština motivacionog problema je u tome kako da jedan učesnik motiviše drugog da se ponaša prema njegovim željama. U užem smislu, motivi i sistem stimulisanja menjaju se u zavisnosti od stepena razvijenosti, političkih, ideoloških i ekonomskih ciljeva pojedinih privrednih sistema. Ti motivi su različiti počev od onih koji se tiču zadovoljenja fizioloških potreba, do onih koji proizilaze iz sistema materijalne stimulacije i do nematerijalnih oblika nagrađivanja (npr. slučaj sa motivima menadžera u krupnim korporacijama i direktora preduzeća u centralno-planskim privredama).

Informacioni sistem uključuje mehanizme i kanale za prikupljanje, prenos, obradu, skladištenje i analizu ekonomskih informacija. Ova komponenta obezbeđuje donosiocima odluka neophodne informacije o okruženju i o akcijama i postupcima drugih učesnika.

Postoje tri osnovna tipa informacionih signala:1.) cene (roba i faktora proizvodnje);2.) podaci o fizičkim veličinama (inputi, output, kapaciteti, itd.);3.) planski zadaci (pokazatelji).

Informacije se mogu obezbediti:1.) unutar date sredine (npr. u okviru samog preduzeća);2.) spolja; 1.) horizontalnim kanalima (od kupaca ili konkurenata); 2.) vertikalnim kanalima (npr. sistemom obaveznih klasnih pokazatelja).

7

Svaki privredni sistem raspolaže posebnim koordinacionim mehanizmom. Odluke mnogih pojedinačnih ili udruženih učesnika mogu se međusobno povezivati ili koordinisati na tri načina:1.) snagom tradicije;2.) tržištem;3.) planom.

U prvom slučaju, koordinacija se obezbeđuje specifičnom društvenom nadgradnjom, koja se zasniva na naturalnoj proizvodnji i pridržavanju pravila i običaja tradicionalnih društava u kojima se robna proizvodnja tek začinje.

Kada je reč o tržištu, "nevidljiva ruka" kao koordinacioni mehanizam zasniva se na tri ključne postavke:1.) svaki pojedinac je motivisan sopstvenim interesom;2.) robe i usluge se obezbeđuju putem razmene sa drugim učesnicima;3.) pojedinac u težnji da ostvari sopstvene ciljeve, a u konkurenciji sa ostalima, istovremeno maksimira i šire, društvene ciljeve.

Plan je sistem koordinacije privredne aktivnosti ex ante, što, u načelu obezbeđuje da se zadaci i ciljevi ostvaruju brže i lakše, zatim da se smanje neizvesnost u vezi sa ponašanjem ostalih učesnika, i najzad, da se donose racionalnije investicione odluke i internalizuju efekti eksterne ekonomije.

03. GRUPISANJE (TIPOLOGIJA) PRIVREDNIH SISTEMA

Iz osnovnih odredbi o pojmu, sadržini, osnovnim komponentama i načinu funkcionisanja privrednih sistema mogu se izvesti 4 osnovna kriterija njihovog grupisanja:1.) prema karakteru vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i oblicima prisvajanja koji iz njega proizilaze (privatna, državna i društvena svojina). Reč je o dominirajućem, preovlađujućem obliku svojine uz koji, istovremeno, postoje i drugi.2.) prema sistemu donošenja (ekonomskih) odluka – osnovna razlika je u nivou njihove centralizacije, odnosno decentrtalizacije. Postoje 2 osnovna nivoa donošenja odluka: pretežno centralizovani i pretežno decentrtalizovani. U prvom slučaju prava koja se garantuju nižim nivoima odlučivanja mogu se oduzeti diskrecionim pravom viših. U drugom slučaju niži nivoi odlučivanja po osnovu prava svojine ili zakona, poseduju moć donošenja ključnih (ekonomskih) odluka koja im se ne može oduzeti sem u slučaju promene celog sistema.3.) prema motivacionom sistemu, tj. na osnovu impulsa koji pokreću ekonomske učesnike i utiču na njihovo odlučivanje u procesu društvene reprodukcije. Motivi i sistem stimulisanja zavise od ekonomskih, političkih, društvenih i ideoloških ciljeva. Oni mogu biti materijalni i moralni. U svim savremenim privrednim sistemima primarni motivi ekonomskih učesnika su materijalne prirode. Materijalno stimulisanje je sistem nagrađivanja koji dovodi do željenog ponašanja učesnika na taj nčin što uspešniji dobijaju više od manje uspešnih. Željeno ponašanje se može obezbediti i moralnim stimulisanjem kojim se učesnici motivišu da svoje obaveze prema društvu ili kompaniji izvršavaju zbog (javnog) priznanja ili odgovarajuće promocije. 4.) prema načinu alokacije proizvodnih resursa i ekonomskih aktivnosti, tj. prema načinu organizacije i povezanosti ekonomskih učesnika u procesu društvene reprodukcije. Tu se razlikuju tržišni i planski mehanizam povezivanja ekonomskih učesnika u njihovim ekonomskim aktivnostima.

Na osnovu ovih kriterijuma koja su, istovremeno, i ključne komponente svakog privrednog sistema, izvršena je tipologija privrednih sistema:1.) Kapitalistički privredni sistemi – privatna svojina nad faktorima proizvodnje, decentralizovan sistem donošenja odluka (u rukama vlasnika faktora proizvodnje). Proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja kordinisane su putem tržišnog mehanizma, a učesnike motivišu materijalni podsticaji.2.) Socijalistički centralno-planski privredni sistemi – državna svojina nad sredstvima za proizvodnju. Sistem donošenja odluka je, u suštini centralizovan i koordinisan putem planskog mehanizma. Podsticaji su materijalni i delimično moralni.

8

3.) Socijalistički samoupravni tržišni privredni sistemi – društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju, sistem donošenja odluka je u osnovi decentralizovan, tržište je osnovni koordinacioni mehanizam, motivacija materijalne prirode.

U evropskim socijalističkim državama posle radikalnih političkih i društveno-ekonomskih promena krajem ’80-ih i početkom ’90-ih dolazi do ukidanja monopola državne svojine i centralno-planskog upravljanja privredom. Isto važi i za "samoupravni tržišni socijalizam" u Jugoslaviji. Sa stanovišta tih promena J. Kornai je predložio novu tipologiju bivših centralno-planksih privreda. Osnovni kriterijum je da li se radi o reformskim ili revolucionarnim promenama. Reforma podrazumeva krupne promene u postojećem socijalističkom sistemu ali zadržava njegove glavne karakteristike. Revolucija znači transformaciju koja zemlju definitivno odvaja od socijalizma. Ključna razlika između reforme i revolucije je u tome da li preobražaj (transformacija) ruši monopol moći vladajuće Komunističke partije, ili ne?

U sadašnjoj fazi tranzicije (prelaza) iz komandne u tržišnu privredu postoje 2 grupe zemalja. Prvu grupu čine zemlje IiCE koje su, sa većim ili manjim uspehom, završile prvu fazu tranzicije koja se odnosi na privatizaciju državnog sektora u privredi, zatim na uspostavljanje makroekonomske stabilnosti na osnovu tržišnih kriterija i na liberalizaciju ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Drugu grupu čine zemlje koje su ili zadržale klasične prerogative centralno-planskog sistema ili još nisu ekonomski, ni politički osposobljene za suštinksu tranziciju ka tržišnoj privredi (Kuba, DR Koreja, Vijetnam, dok Kina zbog svojih specifičnosti zaslužuje posebno mesto).

Do značajnih promena u funkcionisanju privrednih sistema došlo je poslednjih 20-ak godina i u razvijenim zemljama. Promene u razvijenom kapitalizmu bile su sporije i evolutivne, ali kao takve su značajno modifikovale sve ključne privredno-sistemske odrednice:1.) svojinu – u pravcu daljeg razdvajanja prava upravljanja i prava raspolaganja ostvarenim rezultatima;2.) sistem donošenja odluka – u pravcu jačanja menadžerstva ali i sve više uključlivanja zaposlenih u proces odlučivanja;3.) motivacije – u pravcu ukidanja tradicionalne podele na prisvajanje po osnovu rada i svojine i uvođenje novih oblika podsticanja zaposlenih;4.) koordinacioni mehanizam – u pravcu fleksibilnijeg odnosa između tržišnog mehanizma i makroekonomskih funkcija države.

Nova tipologija privrednih sistema obuhvata 4 grupe:1.) Socijalno-tržišne i participativne privrede – u oblsti svojine dolazi do širenja radničkog akcionarstva i drugih oblika svojinske (pre)raspodele; decentralizovan sistem odlučivanja + uključivanje zaposlenih na svim nivoima odlučivanja (bitan oblik participacije); motivacioni sistem se razvija u pravcu učešća zaposlenih u raspodeli profita (aktivnopreduzetnički motiv svih zaposlenih); koordinacioni mehanizam, zajhedno sa reafirmacijom tržišta, jača redistributivne i socijalne funkcije države.2.) Ostale razvijene zemlje – ekonomski (neo)liberalizam, sa slabijim delovanjem redistributivnih mehanizama i socijalno-zaštitnih funkcije države.3.) Zemlje u tranziciji (ZuT) – postigle politički konsenzus oko prelaznog perioda; preobražaj osnovnih privredno-sistemsjkih odrednica ka modernoj tržišnoj privredi: privatizacija, liberalizacija, makroekonomska stabilizacija i koje privode kraju prvu fazu tranzicije.4.) Socijalističke reformske privrede – pored značajnih promena u njihovim privrednim sistemima dominira državna svojina; centralizovano planiranje je sastavni deo mehanizma alokacije resursa i upravljanja procesom proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje; monopol jedne političke partije; tržišna transformacija privrede je tek na početku.

Poseban problem je klasifikacija nerazvijenih zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike. Tu spada 80% stanovništva, a samo 20% svetskog dohotka. Osnovne karakteristike:1.) ogromne razlike u veličini zemlje - teritorijalno i po broju stanovnika (Indija sa preko milijardu stanovnika i preko 20-ak zemalja sa manje od milion stanovnika);2.) prema nivou razvijenosti (60 zemalja ima manje od 700 $ društvenog proizvoda po stanovniku, dok su nekoliko izvoznice nafte i spadaju u grupu najbogatijih zemalja);

9

3.) velike su razlike i po vremenu njihovog nastanka (veći broj latino-američkih zemalja stekle su nezavisnost u 19. veku; niz afričkih zemalja je steklo nezavisnost tokom ’50-ih i ’60-ih 20. veka);4.) upadljive su razlike u bogatstvu resursa kojima one raspolažu (zemlje OPEC-a kontolišu oko polovine svetske proizvodnje nafte, neke od njih su značajni svetski proizvođači i snabdevači važnih sirovina i primarnih proizvoda; veliki broj zemalja oskudevbaju bukvalno u svim resursima);5.) osetne su razlike u društveno-političkom uređenju (kapitalističlke zemlje sa "mešovitom" ptrivredom, socijalističke centralno-šlanske privrede, zemlje sa autoritativnim režimima, itd.).

Ove zemlje nose sledeće nazive: "nerazvijene", "nedovoljno razvijene", "siromašne", "zemlje u razvoju", "jug", "zemlje trećeg sveta", "kapitalistička periferija".

Ukidanje socijalističkog centralno-planskog sistema u bivšem SSSR-u, istočnoevropskim zemljama i samoupravnog modela u Jugoslaviji imalo je direktne posledice na slabljenje socijalističkih tendencija u Aziji, Africi i Latinskoj Americi.

U najvećem broju nerazvijenih zemalja preovlađuju kapitalistički produkcioni odnosi sa organizacijom ekonomske aktivnosti koja je, pre svega, podređena ekonomskim, socijalnim i političkim interesima domaćeg i međunarodnog kapitala. Za današnju tipologiju zemalja u razvoju (ZuR) bitna je njihova dalja razvojna polarizacija. Većina ovih zemalja ili i dalje ne uspeva da pređe prag nerazvijenosti i apsolutnog siromaštva ili se suočava sa teškim ekonomskim i socijalnim posledicama njihovog zavisnog položaja u svetskoj privredi.

04. VREDNOVANJE USPEŠNOSTI PRIVREDNIH SISTEMA

CILJEVI I FAKTORI USPEŠNOSTI

Osnovni smisao poređenja privrednih sistema je da se nađu putevi poboljašanja performansi jednog privrednog sistema u svetlu njegove osnovne ciljne funkcije. Za tu svrhu, na osnovu relevantnih kriterija uspešnosti, potrebna je komparacija rezultata različitih privrednih sistema koji funkcionišu u sličnim ili različitim uslovima.

Ukupna uspešnost razvoja jedne zemlje (ostvareni privredni rast, efikasnost privređivanja, ekonomska stabilnost, porast standarda, i dr.) je rezultat delovanja brojnih faktora.

Faktori uspešnosti:1.) primarni razvojni faktori;2.) socio-istorijski faktori;3.) privredno-sistematski faktori;4.) ekonomska i razvojna politika.

Ciljevi i kriteriji uspešnosti:1.) privredni rast; 4.) otvorenost;2.) efikasnost; 5.) raspodela;3.) stabilnost; 6.) standard. Empirijska istraživanja se obično orijentišu samo na tzv. osnovne ili primarne razvojne faktore kao što su:1.) stanovništvo i njegova obrazovna i kvalifikaciona struktura;2.) instalirani kapital i stepen njegove tehnološke modernizacije;3.) raspoloživost prirodnih resursa;4.) veličina zemlje i unutrašnjeg tržišta itd.

Mnoge razvijene zemlje uspešno rešavaju makroekonomske probleme (privrednu stagnaciju, nezaposlenost, inflaciju, itd.) dobro osmišljenim merama ekonomske i razvojne politike a ne neposrednim promenama privrednog sistema.

10

Privredno-sistemski faktori i ekonomska i razvojna politika su mnogo fleksibilniji, pa se lakše i sa mnogo manje troškova mogu menjati i podešavati prema postavljenim ciljevima od primarnih razvojnih faktora, odnosno socio-istorijskih i ostalih neekonomskih činioca.

OPERACIONALIZACIJA (MEĐU)ZAVISNOSTI CILJEVA I FAKTORA USPEŠNOSTIKVANTIFIKACIJA CILJEVA I FAKTORA USPEŠNOSTI

Merenje pomoću indikatoraCiljevi (kriteriji) i faktori uspešnosti nisu direktno merljive veličine, ali ih je moguće izmeriti posredno pomoću skupa različitih indikatora. Indikatori reprezenuju ili sumarno izražavaju šire koncepte (dimenzije komponente) nego što su oni sami (porast cena govori o intenzitetu inflacije ali je indikator ekonomske nestabilnosti). Za pojedine faktore i ciljeve uspešnosti moguće je formirati indikatore koji te veličine lako i skoro direktno mere dok je kod nekih veličina ova veza veoma slaba, indirektna i parcijalna.

Prilikom operacionalizacije i komparacija je bolje koristiti samo kvantitativne pokazatelje (statističke informacije, popise itd.). Često je neophodno u analizu uključiti kvalitativne indikatore za koje nije moguće primentiti kardinalnu ili prirodnu skalu merenja (npr. prilikom merenja socio-istoriskih i drugih neekonomskih merenja). U tom slučaju moguće rešenje je da se definiše kvalitativni indikator gde se na osnovu prethodno utvrđenih kriterija izvrši rangiranje posmatranih jedinica – zemalja. Dobijena rang-lista omogućava dalju statističku i ekonometrijsku analizu (među)zavisnosti posmatranog indikatora sa ostalim veličinama. Definisanje kvantitativnih pokazatelja je objektivno, univerzalno i uporedivo. Kod kvalitativnih indikatora se ispoljava subjektivnost u njihovom definisanju i načinu mrenja. Po načinu izražavanja sve indikatore možemo podeliti na vrednosne i naturalne.

Korišćenje društvenog proizvoda u međunarodnim komparacijamaDruštveni proizvod ( ostvareni nivo i dinamika) se najčešće koristi u međunarodnim komparacijama stepena razvijenosti. Ovaj visoko agregirani monetarni pokazatelj ima niz manjkavosti.

Prvo, kao agregatni koncept ne odražava privrednu strukturu i raspodelu ostvarenog proizvoda što u mnogo čemu osiromašuje realnu sliku o datoj privredi i društvu; kao monetarni koncept ne odražava vrednosti koje su van novčane sfere koji ne mogu da se regulišu racionalnim sistemom cena preko tržišnog mehanizma; kao vrednosni tržišni koncept ne može adekvatno da prikaže rezultate netržišnog sektora, oblast naturalne proizvodnje, itd.

Drugo, centralno-planske privrede su sve do početka ’90-ih iz svog agregatnog proizvodnog indikatora (neto materijalni proizvod) isključili sve "neproizvodne" usluge koje nisu neposredno vezane za materijalnu proizvodnju. Sve takve usluge (usluge za lični transport i komunikacije, vladine usluge, većina profesionalnih usluga) su uključeni u Zapadni koncept društvenog proizvoda. Sve zemlje u tranziciji su prešle na međunarodno prihvaćen način obračuna društvenog proizvoda prema metodologiji društvenih računa (SNA).

Treće, društveni domaći proizvod (GDP) je ukupna novčana vrednost proizvoda, izračunatog po tržišnim cenama, proizvedenog u jednoj privredi u datom vremenskom periodu. Ukupni društveni proizvod (GNP) je suma svih prihoda koja pripadaju vlasnicima faktora proizvodnje. GNP je GDP "plus" svi prihodi stanovnika te zemlje na osnovu njihovog ulaganja u inostranstvu "minus" svi prihodi koji pripadaju strancima kao rezultat njihovog investiranja u tu zemlju.

Četvrto, razlike u relativnim cenama takođe komplikuju određivanje i poređenje relativnih nivoa društvenog proizvoda. Po pravilu, društveni proizvod jedne zemlje ispadne veći ako je obračunat na osnovu (relativnih) cena druge zemlje. Razlog je što se relativne cene u svakoj zemlji nalaze u inverznom odnosu prema relativnim količinama proizvedenih dobara. Mnogo će biti više onih dobara čija je proizvodnja za tu zemlju relativno jeftina i obrnuto, ograniči će se proizvodnja onoga što je za tu zemlju skupo.

Peto, u međunarodnim komparacijama sve više se koristi društveni proizvod po stanovniku meren kupovnom moći nacionalne valute. Paritet kupovne moći predsatvalja faktor konverzije nacionalne valute kojima se eliminišu razlike u nivoima cena različitih zemalja. Ovaj konverzni faktor je definisan

11

kao količina nacionalne valute jedne zemlje potrebne da se kupi ista količina roba i usluga na domaćem tržištu koliko se za jedan $ može kupiti u SAD.

Izbor zemalja i vremenskog periodaŠto se tiče izbora zemalja kao reprezenata različitih privrednih sistema javlja se niz problema. Prvo, ograničenost i uporedivost podataka pogotovo kada je reč o bivšim centralno-planskim privredama i zemljama u razvoju.Drugo, da bi se što više istakao uticaj privredno-sistematskih faktora na razvojne performanse, prilikom poređenja treba ići na izbor zemalja približno istog nivoa razvijenosti, približne veličine i strukturnih i socio-istorijskih sličnosti, te da su deo šire regionalne pripadnosti. Treće, neke zemlje zbog svoje veličijne vredi upoređivati jedino sa sebi sličnima (npr. NR Kina i Indija, odnosno Kuba, Jamajka, Gvajana i sl.).

Dodatnu komplikaciju stvara izbor adekvatniog vremenskog intervala ili vremenske tačke (preseka) za koji se vrše međunarodne komparacije. Ako se želi istraživati i upoređivati privredno-sistematski uticaj na društveno-ekonomsku uspešnost onda izbor vremenskog intervala mora da se veže za periode relativno stabilnog privrednog sistema. Ako se prilikom komparacija umesto vremenskih serija ide na izbor jedne ili više vremenskih tačaka može se desiti da izabrana godina za jednu zemlju znači početak nekog dugoročnijeg razvojnog ciklusa a da je u isto vreme kod druge došlo do pune realizacije efekata takvog ciklusa što može dovesti do pogrešnih komparatvivnih zaključaka o njihovoj uspešnosti.

EVALUACIJA

Ukupna uspešnost zemalja i njihovo međusobno poređenje zavisi:1.) od izbora kriterija na osnovu kojih se to poređenje vrši;2.) od relativnog značaja koji se pridaje pojedinim kriterijumima.

Komparativna evaluacija (vrednovanje, rangiranje) privrednih sistema zavisi:1.) od njnihove uspešnosti koju merimo skupom relevantnih kriterijuma;2.) od funkcije preferencije (norme) putem koje se vrši vrednovanje ostvarenih rezultata.

Poređenje privrednih sistema nema smisla bez, makar implicite, primene neke norme (vrednosnog suda) za vrednovanje ostvarenih rezultata. Norma može biti pravilo po kome rezultati dobijaju vredosno određenje (npr. davanje ocena: "dobro", "loše", "srednje"). Značaj normi postaje očigledan kada se različiti (ekonomski) rezultati međusobno poveziju i kada im se u skladu sa preferencijama pridaje veći ili manji značaj.

Vrednovanje (evaluacija) je subjektivan i, istovremeno, komparativni postupak. Subjektivnost vrednovanja proizilazi iz činjenice da se bilo koja ocena ili sud mogu odbaciti ukoliko se odustane od norme na kojoj se zasnivaju.

Svaki vrednosni sud (ocena) o tome da je nešto odlično, loše, osrednje može se dati samo u odnosu na neku referentnu tačku. Referentne tačke kod komparativnog vrednovanja su, ili, neki idealni standard (teorijsko, optimalno, rešenje) ili neke fiksirane empiričke alternative.

NORME I PRIORITETI

U suštini postoje 2 vrste normi: ključne i analitičke. Prva predstavlja normu ili funkciju preferencije onih donosioca odluka koji stvarno donose odluke. Druga vrsta predsatvlja normu koju je usvojio analitičar u svrhe kompatrativne analize.

Norma je zajednički stav, kriterij ili ocena pojedinaca, grupa, klasa ili čitavog društva o nekoj (ekonomskoj) akstivnosti. Norme imaju nužno klasnu dimenziju jer se efekti i posledice izabranih ciljeva i prioriteta različito odražavaju na osnovne društvene klase.

Iz specifičnosti različitih privrednih sistema proizilaze i različite norme i prioriteti, mada se oni mogu menjati i u okviru istog sistema i time uticati na promenu njega samog.

12

SELEKCIJA KRITERIJA USPEŠNOSTI PRIVREDNIH SISTEMA

Za empirijsku analizu, postoje 2 izbora ključnih kriterija uspešnosti privrednih sistema:1.) izbor jednog „najboljeg“ kriterijuma uspešnosti, koji bi bio u stanju da celovito predstavi ukupnu uspešnost jedne privrede i njenog sistema (reprezentativni kriterijum). Ali, treba biti oprezan u izboru onog koji bi sintetički iskazao sve bitne aspekte uspešnosti jedne privrede.2.) selekcija većeg broja kriterijuma pomoću kojih bi moglo da se formira „profil privredne uspešnosti“.

Bolji je veći broj kriterija uspešnosti. Time se obezbeđuje celovitiji uvid u uspešnost jedne privrede i omogućuje objektivnije poređenje zemalja i efikasnosti njihovih privrednih sistema i ekonomske i razvojne politike.

Kod višekriterijumskog pristupa se menjaju prioriteti kriterijuma u zavisnosti od specifičnosti privrednog sistema. Kriterijumi mogu biti komplementarni, ali i konfliktni. Ostvarivanje jednog kriterijuma često zahteva žrtvovanje nekog drugog cilja. Ako je zemlja uspešna u odnosu na svoj najvažniji cilj, to znači da raspolaže i uspešnim privrednim sistemom, odnosno, efikasnom i razvojnom politikom. Obrnuto, neuspeh u ostvarivanju najvažnijeg prioriteta govori o nesposobnosti privrednog sistema i pogrešne ekonomske razvojne politike.

05. UPOREDNI METOD I POREĐENJE PRIVREDNIH SISTEMA

Metod znači postupak (put) za otkrivanje suštine neke stvari ili pojave. Osnovni zadatak nauke je da iza, na prvi pogled neuređenih pojavnih oblika, otkriva njihovu suštinu, tj. unutrašnju strukturu, sadržaj i zakonitosti. Poređenje kao opšti misaoni postipak se javlja u svakom obliku naučnog istraživanja.

Uporedni metod je nastojanje da se celokupno društvo ili pojedine vrste društvenih pojava, proučavaju u svim svojim različitim oblicima koji nastaju usled različitih društveno-istorijskih i prirodnih uslova. To zahteva ispitivanje kvalitativnih i kvantitativnih karakteristika. Zadaci uporednog metoda su sistematsko ispitivanje globalnih društava ili nekih njenih pojava, njihovo objašnjavanje, njihove međusobne veze, uzroci, posledice i istorijska dimenzija promena.

Prilikom primene uporednog metoda u analizi savrenmenih privrednih sistema treba imati u vidu da su privredno-sistemske veze i odnosi uvek dvostrani i materijalni i društveni, a to služi za otkrivanje suštine jednog sistema.

Uporedni metod sadrži 2 dimenzije: objektivnu i vrednosnu. Objektivno merilo poređenja i vrednovanja privrednih sistema mora da se osloni na 2 bitne preference (norme):1.) u kojoj meri privredni sistem odražava istorijsku ulogu razvoja proizvodnih snaga i produkcionih odnosa;2.) u kojoj meri dati privredni sistem, u zatečenim uslovima na datom nivou razvijenosti, utiče na maksimiziranje ekonomskih rezultata i koliko to čini racionalno (efikasno).

Postoje 2 metoda uporedne analize privrednih sistema:1.) Vertikalni – vrši se poređenje u celini (tzv. case by case pristup);2.) Horizontalni – poređenje se vrši parcijalno, po pojedinim komponentama (tzv. trait by trait pristup).

Pomoću "horizontalnog" i "vertikalnog" metoda mogu se upoređivati ključne sistematske odrednice celoviti privredni sistemi i uspešnost privrednih sistema prema izabranim kriterijumima. Na osnovu ovakvog metodološkog pristupa mogu se međusobno porediti: 1.) teorijski modeli (idealni tipovi) privrednih sistema;2.) konkretni, stvarni, privredni sistemi.

13

Na kraju se može porediti (u celini ili parcijalno) funkcionisanje stvarnih privrednih sistema i njihova stvarna uspešnost sa odgovarajućim teorijskim rešenjima u pogledu funkcionisanja i ostvarivanja rezultata.

06. POREĐENJE STVARNIH PRIVREDNIH SISTEMA I NJIHOVIH MODELA

Svaka nacionalna privreda funkcioniše u okviru sopstvenog sistema institucija i pravila ponašanja ekonomskih učesnika tj. ima svoj specifični privredni sistem. Analiza pojedinačnih nacionalnih privreda, sa svim njihovim detaljima i specifičnostima, nije područje komparativne analize privrednih sistema. Njen primarni zadatak je da izdvoji (izoluje) sistemske aspekte od konkretnog sadržaja ekonomskog života jedne zemlje. Analiza opštih tipova (modela) privrednih sistema ima jedino smislaako doprinosi da se na osnovu bazičnih analitičkih koncepata izoštravsa slika o konkretnim zemljama i njihovim sistemima.

Treba razlikovati:1.) opšte tipove, grupe i modele privrednih sistema;2.) privredne sisteme pojedinih zemalja;3.) nacionalne ekonomije sa svim specifičnostima i detaljima (ovo ne važi za komparativnu analizu privrednih sistema)

Uporedna analiza idealnih tipova privrednih sistema podleže kritici, jer se bavi pojednostavljenim apstrakcijama koje su suviše udaljene od stvarnosti. Savremene privrede i njihovi sistemi su previše udaljeni od svojih modelskih rešenja. Čak je i teže teorijski meriti i upoređivati performanse idealnih tipova nego realnih tipova.

Prilikom poređenja stvarnih privrednih sistema, mora se imati u vidu da je svaki pojedinačni slučaj specifičan. Čest je slučaj da se izabere samo jedan sistem, kao glavni predstavnik cele grupe privrednih sistema. To može dovesti do pogrešnih zaključaka, ne samo zato što ostali privredni sistemi u okviru iste grupe mogu po nekim značajnim sistemskim odrednicama da se razlikuju od reprezentativnog primera, već i zato što se na ovaj način stvara predstava o efikasnosti i uspešnosti cele te grupe, a na osnovu rezultata samo jedne zemlje i njenog sistema. Tako da, kada se izabere jedan sistem kao predstavnik cele grupe privrednih sistema, treba uzeti sa rezervom. Poređenje stvarnih privreda sa odgovarajućim modelima omogućava da se preispitaju i, eventualno, pronalaze nova teorijska rešenja.

"Vertikalni" vs "horizontalni" metod – činjenica je da bez sagledavanja celine privrednog sistema ne možemo da razumemo način funkcionisanja njegovih delova.Primer: da bismo razumeli ulogu osnovne proizvodne ćelije (preduzeća) u jednom privrednom sistemu, moramo da znamo na koji način ono donosi odluke, na osnovu kakvih i čijih motivacija i u okviru kojih raspoloživih opcija.

Vertikalni metod smanjuje mogućnosti neposredne komparativne analize, a time i neke praktične koristi koje takav metod nudi. Zato mnogi autori daju izvesnu prednost horizontalnom metodu, jer se varijacije sistemskih odrednica i njihovi efekti simultanoi (u preseku) sagledavaju u različitim sistemima što olakšava njihovu uporednu analizu i jasnije upućuje na eventualne privredno-sistemske promene.

Dakle, u ovom slučaju treba ići na kombinovanje primene vertikalnog i horizontalnog metoda. Da bismo mogli da vršimo poređenje pojedinih tipičnih problema u okviru raznih privrednih sistema, prethodno moramo da poznajemo bar osnovne konture ovih sistema. Tek kada izvršimo vertikalnu podelu privrednih sistema na njihove osnovne tipove i opišemo njihove osnovne karakteristike, primena horizontalnog metoda može dati pozitivne rezultate (tek tada je moguće uočiti kako se pojedine institucije, mehanizmi, rešenja i problemi ponašaju u okviru različitih privrednih sistema).

07. POREĐENJE PRIVREDNIH SISTEMA I NJIHOVE USPEŠNOSTI14

Osnovni cilj sadašnjih transformacija zemalja IiCE je preobražaj neuspešnih u uspešne privredne sisteme (usmeravanje i pretvaranje ljudskih i materijalnih resursa u konkretne razvojne rezultate). Bitan preduslov je napuštanje partijskog i svojinskog monopola i birokratskog upravljanja privredom i društvom. Komparacija ovih zemalja i privrednih sistema ima, prvenstveno, za cilj sagledavanje njihove ekonomske, društvene i političke osposobljenosti za nove izazove (tehnološka revolucija, globalizacija, integracioni procesi...).

Za ovakvu tipologiju je neophodno da se definiše i operacionalizuje društveno-ekonomska uspešnost. Odabrani kriterijumi uspešnosti (privredni rast, efikasnost, stabilnost, otvorenost, raspodela i standard i kvalitet života) mogu se i povećati ili raščlaniti. Takođe, rezultati izabranih kriterijuma su posledica delovanja više faktora (privrednog sistema, ekonomske i razvojne politike, primarnih, razvojnih i socio-istorijskih faktora).

Razlike u (ekonomskim) performansama između posmatranih zemalja mogu da se pripišu delovanju privrednog sistema (i ekonomskoj politici), kad je reč o zemljama koje su slične sa stanovišta stepena razvijenosti i raspoloživih ljudskih i materijalnih potencijala. Zato je za konkretnu komparaciju veoma važno pitanje izbora „jedinica posmatranja“ tj. zemalja koje zadovoljavaju navedene zahteve.

II. UPOREDNA ANALIZA OSNOVNIH ODREDNICA PRIVREDNOG SISTEMA

08. UPOREDNA ANALIZA OSNOVNIH ODREDNICA PRIVREDNIH SISTEMA: SVOJINA

Svojina i kontrola nad sredstvima za proizvodnju je ključna privredno-sistemska komponenta. Svojina nad sredstvima za proizvodnju je osnova za ekonomsku i društvenu moć. Ona predodređuje karakter društvene proizvodnje i način prisvajanja i upotrebe ekonomskog viška. Od dominirajućeg svojinskog odnosa zavisi ko utvrđuje osnovne društvene ciljeve i prioritete, zatim kako je postavljen sistem donošenja odluka i, najzad, na čemu se zasnivaju motivacije učesnika u procesu reprodukcije. Zato suštinska promena domimnatnog svojinskog odnosa, istovremeno, znači i promenu celokupnog privrednog sistema.

Svojina znači pravo pojedinca, grupe ili klase da donosi odluke o načinima korišćenja objekta svojine. Kada su ti načini društveno sankcionisani i zaštićeni, oni postaju „pravo“.

Razlikuju se 3 osnovna svojinska prava:1.) pravo kontrole, odnosno pravo posedovanja, kontrole i upravljanja sredstvima (pravo donošenja odluka vezanih za načine korišćenja sredstava koja su predmet svojine);2.) pravo prisvajanja (pravo na rezultat koji je nastao korišćenjem objekata svojine, pravo na prisvajanje stvorenog viška);3.) pravo otuđenja (pravo prenosa svojine na drugog subjekta).

Dakle, svojina je skup određenih prava. Onaj ko je nosilac tih prava je i vlasnik (titular) svojine.

Kod društveno-ekonomskih sistema treba govoriti o dominantnom, preovlađujućem obliku svojine, koji određuje rang i uticaj svim drugim svojinskim oblicima. Prema tradicionalnoj tipologiji u:1.) kapitalstičkim privrednim sistemima - privatna svojina;2.) socijalističkim centralno-planskim privredama – državna svojina;3.) samoupravnom tržišnom sistemu – društvena svojina.

Jedan od razloga kraha centralno-planskih privreda i socijalističkog samoupravnog sistema je izrazito neefikasna državna, odnosno, društvena svojina, nekompatibilna sa modernom tržišnom koordinacijom ekonomskih učesnika i njihovim motivacijama.

15

U kapitalizmu težnja ka maksimalnoj oplodnji kapitala je, u uslovima razvijenih proizvodnih snaga, zakonito dovela do procesa koncentracije i centralizacije kapitala i proizvodnje u ogromnim razmerama. U takvim uslovima, u ključnim oblastima prozvodnje nestaje privatni kapitalista (koji je i vlasnik i preduzetnik) i dolazi do ubrzanog procesa razdvajanja kapital-funkcije od od kapital-svojine. Tu je najvažnije da se ne osporava svojinsko pravo – pravo prisvajanja stvorenog viška od strane vlasnika te svojine.

Moć donošenja bitnih odluka i upravljanja procesom proizvodnje prelazi u ruke profesionalnog, menadžerskog sloja, a stvarni vlasnici su puki primaoci nagrade za svojinu na kapitalu (u obliku porasta vrednosti akcija, dividendi, kamata i sl.). Ovo razdvajanje je neophodno za mobilizaciju i koncentraciju kapitala u enormnim razmerama i za njegovu efikasnu oplodnju, jer je po pravilu uslov veliko-serijske proizvodnje, uvođenja složenih tehnologija, savremene organizacije i poslovanja, planiranja razvoja marketinga i širokog uključivanja u međunarodnu podelu rada. Sve to zahteva da vođenje poslova bude u rukama kompetentnih timova stručnjaka. Za uspešno obavlajne tih poslova vlasnici kapitala, zaista više nisu potrebni.

Moderna korporacija (čiji vlasnici su akcionari a menadžeri profesionalni upravljači) postaje dominantni organizacioni oblik savremenog privređivanja i poslovanja.

U vezi sa jačanjem finansijskih posrednika bitna je pojava tzv. institucionalnih akcionara i institucionalnih investitora (penzioni fondovi, fondovi na bazi uzajamnosti, investicioni trustovi, osiguravajuće kompanije). Uloga ovih finansijskih posrednika je da prikuplaju i koncentrišu kapitale sitnih štediša i ulagača i da ih aktiviraju preko tržišta kapitala.

Kada je reč o državnoj svojini, reklo bi se, da njeno jačanje i veća direktivnost i selektivnost državnog regulisanja ugrožava i deformiše privatno-kapitalističke odnose. Privatna svojina i dalje ostaje dominantna. Ovako se obeztbeđuje efikasnije izvalčenje viška vrednosti i ubrzava akumulacija kapitala. Ali tu se ne ukida gore pomenuti način proizvodnje, već država ima rastuću ulogu u domenu ekonomske, socijalne i razvojne politike.

Vlasništvo i kontrola nad osnovnim proizvodnim faktorom su oduvek bile odlučujuće za održavanje dominantne pozicije u društvenoj proizvodnji. Danas, sama svojina nad sredstvima za proizvodnju (u užem smislu) nije više jedini faktor dominacije, jer sve veći značaj dobijaju kontrola nad informacijama i tehnološka i finansijska kontrola. U razvijenim kapitalističkim zemljama se znanje, kao ključni faktor savremene proizvodnje, veoma uspešno pretvara u kapital i najbolje se oplođuje baš kroz njegovu neposrednu primenu u proizvodnji.

Politički događaji 1989-1991. u svim zemljama IiCE suštinski su promenili odnos prema dominantnoj pozivciji državne svojine. Sve ove zemlje su donele i formirale državne agencije za privatizaciju.

Privatizacija se mnogo lakše sprovodi i u kraćem vremenskom periodu u malim preduzećima, jer za nju postoji izražen interes domaćeg i stranog kapitala. Drugo, privatizacije se, takođe, brzo sprovodi u poljoprivredi. Najveći ekonomski i socijalni problemi se javljaju u vezi tzv. velike privatizacije tj. svojinske transformacije najkrupnijih industrijskih preduzeća koja stvaraju većinu društvenog proizvoda i zapošljavaju najveći deo radne snage. Nije lako naći kupce za preduzeća koja su nerentabilna, tehnološki zastarela i bez tržišno aktivnih programa. Tu se otvara pitanje i otpuštanja velikih ekonomskih i tehnoloških viškova zaposlenih.

U samoupravnoj tržišnoj privredi osnovni oblik svojine je društvena svojina. Društvena svojina i njen “nesvojinski” karakter su doveli u veliku ekonomsku, socijalnu i političku krizu SFRJ, ’70-tih godina (80% GDP je stvarao društveni sektor). Raspadom SFRJ došlo je do formiranja novih država koje u svojim Ustavima više ne spominju samoupravljanje niti društvenu svojinu. Odgovarajućom zakonskom materijom reguliše se pretvaranje društvene svojine u druge svojinske oblike.

Privatizacija društvene svojine nije cilj već sredstvo da se poveća ekonomska efikasnost i uspešnost. Transformacija društvene svojine sama po sebi ne znači mnogo ako nije praćena institucijama i mehanizmima moderne tržišne privrede: razvijen bankarski i finansijski sistem, funkcionisanje tržišta

16

kapitala, strogo poštovanje utvrđenih pravila ponašanja u vezi prometa svojine itd. Samo će tržište, slobodna konkurencija, brzo otvaranje domaće privrede prema svetskom tržištu doprineti efikasnoj svojinskoj strukturi naše privrede sa dominacijom privatne svojine.

09. UPOREDNA ANALIZA OSNOVNIH ODREDNICA PRIVREDNIH SISTEMA: DONOŠENJE ODLUKA

U svakom privrednom sistemu ekonomski učesnici donose odluke vezane za proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju. Te odluke se donose na različitim nivoima, s tim što svakom nivou odlučivanja odgovara određeni stepen centralizacije/decentralizacije. Načelno, u decentralizovanim privrednim sistemima odluke se donose na nižim nivoima, u centralizovanim na višim nivoima.

Sistem u kome je ekonomska moć visoko centralizovana nazvaćemo privredom sa centralizovanom moći odlučivanja. U ekstremnom slučaju, samo jedno centralno telo (centralni planskoi autoritet) ima moć da utiče na odnose razmene. Potpuno decentralizovani sistem je onaj u kome je moć donošenja odluka kompletno difuzirana kroz privredu. To znači da nijedan pojedinac ili organizacija ne može da preuzme moć odlučivanja o postupcima drugih učesnika putem političkoig autoriteta.

U realnom životu moć donošenja odluka je disperzirana kroz različite i brojne nivoe konkretne organizacije društveno-ekonomskog i privrednog sistema koji nisu dati jednom za uvek.

Na određivanje nivoa donošenja odluka najviše utiču 2 faktora:1.) način na koji je distribuirana moć (pravo) donošenja odluka;2.) kontrola nad korišćenjem informacija.

Moć donošenja odluka – moć uticaja jednog učesnika da ponašanje i aktivnost drugog učesnika podredi svojim ciljevima. Učesnik koji donosi odluku ne mora da poseduje i kompletan autoritet nad tom odlukom, već samo da je nominalni autoritet.

Ekonomsko i političko odlučivanje su tesno međusobno povezani. Političke odluke jednog društveno-ekonomskog sistema odnose se na definisanje i formulisanje njihovih društveno-ekonomskih ciljeva i rezultat su odnosa snaga vodećih društvenih grupa (klasa). Ekonomske odluke su one kojima se društveno-ekonomski ciljevi ostvaruju. Političko odlučivanje je utoliko više decentralizovano ukoliko više različitih delova i članova društva ima svoj glas u definisanju ključnih ciljeva. Zato je decentralizovanije političko odlučivanje više participativno dok je centralizovanije odlučivanje u većoj meri "komandno" u tom smislu što manja grupa može uspešnije da svoju volju nametne ostalim delovima društva.

Nivo donošenja odluka zavisi i od nivoa koncentracije relevantnih informacija. Totalna centralizacija znači da samo jedan donosilac odluka raspolaže svim informacijama o svim učesnicima, o svim njihovim aktivnostima i o celokupnom okruženju. Informaciono centralizovani sistem podrazumeva stvaranje, obradu i korišćenje informacija od strane viših nivoa i prenošenje samo ograničenih delova informacija ka nižim nivoima. Informaciono decentralizovani sistem generira, obrađuje i koristi informacije na najnižem nivou date društvene organizacije, bez obaveze da informacije razmenjuje sa višim nivoima.

Informacije su, pored svojine, bitan izvor moći donošenja odluka. U modernim privredama sve značajniji izvor postaje kontrola nad informacijama. Svojina nad sredstvima za proizvodnju obezbeđuje moć donošenja odluka i uticaj na neposrednog donosioca odluka, kontrola nad informacijama obezbeđuje samo ovaj drugi oblik autoriteta. Učesnik koji ima pristup informacijama i sposobnost da ih koristi i interpretira ima realan uticaj na druge učesnike koji te informacije moraju da koriste kao inpute za sopstvene izbore i postupke. Ekonomsko odlučivanje je, s jedne strane, najtešnije povezano sa informacijama i, s druge strane, sa akcijama. Informacije su most, povratna sprega između (ekonomskih) odluka i (ekonomskih) akcija.

17

Prednosti veće decentralizacije u odlučivanju su:1.) veće ekonomske i političke slobode ekonomskih učesnika;2.) zaštita od krupnih grešaka koje može da izazove centralizovano odlučivanje;3.) veća fleksibilnost i sposobnost bržeg prilagođavanja promenama u tehnologiji i tražnji;4.) odluke mogu da se baziraju više na ekonomskim nego političkim argumentima;5.) stvara se veći prostor za inicijative i inovacije ekonomskih učesnika;6.) troškovi informacija su niži, a njihov kvalitet viši jer se mnoge odluke donose tamo gde se informacije stvaraju.

Prednosti centralizovanog odlučivanja su:1.) mogućnost bržeg sprovođenja globalnih strukturnih promena u privredi;2.) centralni autoritet može lakše da sagleda sve koristi i sve troškove za svaku dugoročnu odluku;3.) veća je mogućnost internalizacije efekata eksterne ekonomije;4.) postoji bolji informacioni sistem o međuzavisnostima različitih odluka na nivou cele privrede;5.) moguća je lakša koncentracija (retkih) resursa;6.) moguća je veća uniformnost i standardizacija proizvoda.

U privrednim sistemima razvijenih kapitalističkih zemalja, stvaranje ogromnih korporacija, ukidanje klasičnog tržišta i administriranje cenama od strane krupnih monopola doveli su do faktičkog seljenja suvereniteta u donošenju odluka od potrošača ka proizvođačima. Upravljački sloj krupnih proizvodnih sistema donosi ključne poslovne odluke bez značajnog učešća formalnog vlasnika, akcionara.

I dok se, sa jedne strane, iz procesa donošenja odluka sve više isključuju vlasnici kapitala, u odlučivanje se sve više uključuju neposredni proizvođači (participacija radnika u upravljanju).

U najrazvijenijim zemljama i u korporacijskom sistemu kao jezgru savremene kapitalističke privrede, gde je robna proizvodnja dostigla najveći stepen, objektivno dolazi podruštvljavanja procesa proizvodnje kao nužne pretpostavke dalje uspešne oplodnje kapitala. Participacija radnika u donošenju odluka je bitan sastavni deo tog podruštvljavanja koji sa svoje strane ubrzava sama radnička klasa svom sindikalnom borbom. Time se stvaraju politički i drugi uslovi da se (sa)odlučivanje radnika postepeno širi izvan granica proizvodnih pogona i preduzeća.

U klasičnom modelu centralno-planske privrede postoji potpuna centralizacija u donošenju odluka. U jednom centru su koncentrisane sve potrebne informacije i sredstva za ostvarivanje planskih ciljeva i tu se donose sve odluke. Preduzeća su obične proizvodno-tehničke ekspoziture države čiji je zadatak striktno izvršavanje zadataka viših nivoa odlučivanja.

Negativne posledice krutog centralizovanog odlučivanja:1.) investicioni promašaji;2.) raskorak između zadataka viših nivoa odlučivanja i načina kako se oni ostvaruju na nižim nivoima;3.) neracionalnost i ekstenzivnost privređivanja;4.) potpuna nezainteresovanost neposrednih proizvođača za rezultate poslovanja.

10. UPOREDNA ANALIZA OSNOVNIH ODREDNICA PRIVREDNIH SISTEMA: MOTIVACIJE

U svakom privrednom sistemu, ciljevi i motivi ekonomskih učesnika da te ciljeve ostvaruju najtešnje su povezani sa svojinskom strukturom i sa sistemom donošenja odluka. Ciljevi se određuju na različitim nivoima društveno-ekonomskog sistema.

Prvo, to su ciljevi i prioriteti na nivou celog društva. Njihovo donošenje zadire u samo biće društveno-ekonomskog i političkog sistema, u njegovu klasnu strukturu i u odnose snaga između vodećih društvenih grupa.

Drugi nivo jeste ciljna funkcija osnovnog privrednog subjekta (preduzeća). Preduzeće će uvek težiti ostvarivanju onih ciljeva koji su u njegovom interesu (tj. u interesu onih koji odlučuju), a za čije ostvarivanje privredno-sistemski okviri preduzeću daju slobodu odlučivanja.

18

Treći nivo se odnosi na ciljeve i motive individualnih učesnika. Zbog svog različitog položaja oni se razlikuju u odnosu na svojinu nad sredstvima za proizvodnju, zatim u odnosu na stvarne mogućnosti učestvovanja u donošenju ključnih odluka i najzad u odnosu na stepen kontrole na bitnim informacijama.

Bitna komponenta motivacija je sistem podsticanja (stimulacije). Svaki sistem podsticanja ima za cilj da motiviše ekonomske učesnike na nižem nivou odlučivanja da ostvaruju odluke (direktive, uputstva) učesnika sa višeg nivoa.

Da bi sistem podsticanja mogao efikasno da funkcioniše potrebno je da ispuni 3 uslova:1.) učesnik koji je uključen u sistem podsticanja i prima (novčanu) nagradu mora biti u situaciji da značajno utiče na rezultate za koje prima tu nagradu;2.) učesnik na višem nivou (nadređeni) koji odlučuje o nagrađivanju mora biti u stanju da kontroliše da li učesnik koji prima nagradu izvršava postavljene zadatke;3.) da bi podsticaji koji se nude jednom ušesniku bili odlučujući faktor njegove motivacije da izvrši postavljene zadatke, ta nagrada mora za učesnika da ima mnogo veću korist od one koja bi se dobila i bez ostvarivanja tih rezultata.

Postoji više vrsta podsticaja (stimulansa) koji se obično svode na materijalne i moralne. U savremenim privredama, osnovni faktor motivacije su materijalni podsticaji. Pozitivni podsitcaji: profit, premija za ostvarivanje i prebačaj plana, plaćanje po komadu, povišica plate, povećanje beneficija uz platu, napredovanje u službi.Negativni podsticaji: otpuštanje sa posla, premeštaj na niže i manje plaćeno mesto, novčane kazne i sl. Moralni podsticaji: lojalnost prema društvu, domovini, partiji (prisutno u centralno-planskim sistemima), ili prema "svojoj" kompaniji (japanske korporacije). Umesto novčanih bonusa sledi javno priznanje, publicitet.

Materijalni podsticaji su dominantni za kapitalističke privredne sisteme. U socijalističkim privrednim sistemima dominantni su moralni podsticaji u kombinacijin sa materijalnim stimulusima.

Ono što nas pokreće da nešto uradimo je pretnja (opasnost) da će nam plata biti ukinuta, odnosno, obećanje da će se ona povećati. Proizvođač i potrošač teže da maksimiziraju svoj lični interes, što će, u uslovima slobodne konkurncije, voditi ostvarenju zajedničkih, društvenih interesa.

Jako bitan podsticaj za budući razvoj u svim privrednim sistemima je želja za uspehom i dokazivanjem u svom profesionalnom poslu. U razvijenim zemljama znanje se kao ključni faktor moderne proizvodnje veoma uspešno pretvarta u kapital i najbolje se oplođuje upravo kroz neposrednu upotrebu znanja u proizvodnji.

Položaj i veličina korporacija u savremenom kapitalizmu su takvi da njihovi upravljači (menadžeri) prilikom donošenja strateških odluka moraju da vode računa i o interesima ostalih ušesnika (o akcionarima, o zaposlenima, i o širim društvenim ciljevima). Krupna korporacija ima i “društvenu odgovornost” i tome mora da podredi svoje (uže) profitne interese (maksimizaciju profita).

Uspeh preduzeća se i dalje najbolje izražava kroz dugoročnu maksimizaciju profita. To je uslov redovnih isplata dividendi sitnim akcionarima i najbolja reklama za nove kupce. To je uslov "džentlmenskog sporazuma" između krupnih akcionara i menadžera da značajan deo ostvarenog profita ostane neraspodeljen i usmeri se u rast firme. Najveći mogući profit korporacije je osnovno sredstvo za ostvarivanje ciljeva i ličnih ambicija menadžera. Samo profitno uspešna korporacija ima mogućnosti da sopstvene interese promoviše i kroz različite "društveno korisne aktivnosti" (drugi oblik plaćanja poreza).

Novi oblici podsticanja radnika da se čvršće povezuju sa preduzećem i više interesuju za ukupnu uspešnost poslovanja, pored učešća u upravljanju i donošenju odluka, su:1.) učešće radnika u vlasništvu; 2.) učešće u ostvarenom profitu;3.) garantovanje radnog mesta do odlaska u penziju;4.) nagrađivanje po dužini radnog staža;

19

5.) stimulativne penzione šeme;6.) različiti oblici stimulisanja za inovacije, uštede, bolji kvalitet, poboljšanje u organizaciji posla sl.

Preduzeća sa takvim stimulacijama ostvaruju bolje profite i postoje manje zategnuti odnosi između radnika i uprave.

Socijalističke centralno-planske privrede nikad nisu uspele da reše pitanje motivacija niti da na konzistentan način usklade različite ciljeve i interese ekonomskih učesnika.

11. UPOREDNA ANALIZA OSNOVNIH ODREDNICA PRIVREDNIH SISTEMA:KOORDINACIONI MEHANIZMI

Plan i tržište su suštinski različiti koordinacioni mehanizmi 2 privredna sistema (socijalistički i kapitalistički). Ali, oba pretenduju da na optimalan način rešavaju osnovne ekonomske probleme:1.) usklađivanje individualnih i zajedničkih (društvenih) interesa;2.) optimalnu alokaciju ekonomskih aktivnosti;3.) adekvatnu raspodelu ekonomskih rezultata;4.) privredni rast (optimalni odnos sadašnje i buduće potrošnje).

U modelu perfektno konkurentske kapitalističke privrede faktori proizvodnje (zemlja, rad, kapital) su u privatnoj svojini, država nema bitnih ekonomskih funkcija kojima bi uticala na tržišne transakcije. Sistem je decentralizovan, a u međusobne transakcije ulaze 2 osnovne grupe ekonomskih učesnika: proizvođači (firme) i potrošači (domaćinstva). Oni se kao prodavci i kupci susreću u suprostavljenim ulogama na tržištima roba (i usluga) i na tržištima faktora proizvodnje. Ekonomski učesnici poseduju kompletnu informaciju o svim proizvodima i faktorima, kao i o cenama po kojima se kupuju i prodaju.

Svaki učesnik teži da maksimizira svoju ciljnu funkciju nezavisno od postupaka drugih učesnika. Kada je ciljna funkcija svakog učesnika definisana, onda tržište promenama u cenama i konkurencijom između proizvođača i potrošača prisiljava sve učesnike da se ponašaju u skladu sa željama ostalih učesnika. Ova koordinacija se uspostavlja prilagođavanjem svakog učesnika promenama cena.

Koordinacioni mehanizam savremenih kapitalističkih zemalja dosta se razlikuje od teorijskog modela. Proces koncentracije, centralizacije i internacionalizacije proizvodnje i kapitala stvorio je monopolističku strukturu, gde otkazuje tradicionalni tržišni mehanizam. Cene su postale izraz odnosa snaga pojedinih ekonomskih učesnika. Umesto slobodnih, korporacije formiraju administrativne cene, lidserski se ponašaju prema slabijim učesnicima a potrošačima putem propagande i reklama nameću sopstvene proizvodne programe i asortimane.

Na tržištima faktora proizvodnje organizovani su radnički sindikati i organizacije poslodavaca. Dogovori o najamninama, njihovo usklađivanje sa porastom produktivnosti, politika cena i profita, itd. predstavljaju nova pravila ponašanja kojima se moraju prilagođavati i kupci i prodavci usluga faktora proizvodnje.

U takvim uslovima, maksimizacija individualnih ciljnih funkcija ekonomskih učesnikka ne vodi i maksimizaciji zajedničkih društvenih ciljeva. Tržišni mehanizam ne može više da uskladi odluke u mikro-ekonomskoj sferi sa rešenjima u makro-ekonomskoj.

Perfektno centralizovani planski model predstavlja mehanizam u kojem centralno-plansko telo donosi sve važne odluke: formuliše ciljeve i zadatke, obezbeđuje sve informacije neophodne za optimalnu alokaciju resursa između ekonomskih učesnika i putem (planskih) direktiva prinuđuje svakog učesnika da striktno izvršava postavljene proizvodne i druge zadatke.

Definisanje plana uključuje ciljeve koje treba maksimizirati i ograničenja pod kojima ti ciljevi mogu da se ostvare. Cilj plana je da ostvari maksimalnu vrednost ciljne funkcije. Dva osnovna ograničenja su obim raspoloživih resursa i raspoloživi nivo tehnologije. Po tome se usklađuju ciljevi sa raspoloživim sredstvima.

20

Formulisanje plana i njegovo sprovodjenje stvara niz metodoloških i praktičnih problema. Prvo, problem je u potpunoj podređenosti svih ekonomskih učesnika ciljevima i preferencijama centralno-planskog tela. Drugo, čak i pod uslovima potpunog suvereniteta centralno-planskog tela, javlja se problem izbora pojedinačnih ciljeva koji formiraju globalnu ciljnu funkciju kao i problem određivanja relativnog značaja svakog pojedinačnog cilja. Treće, pošto je planiranje pokušaj da se utiče na performanse u budućnosti, pitanje je da li planeri mogu dobro da procene investicione, alokativne i druge dimenzije.Četvto, ogromnu teškoću prestavlja obezbeđivanje i pravovremena obrada informacija za potrebe formulisanja i sprovođenje plana.Peto, svaka detaljnija i ažurna formulacija i implementacija plana zahteva ogromna izračunavanja, čak i za sadašnje kapacitete računara.Šesto, kad se jednom prevaziđu problemi izračunavanja, ostaje pitanje poznavanja svih relevantnih varijabli, vrednosti svih parametara, funkcionalnih veza između ogromnog broja odluka.Sedmo, motivacija i podsticaj da se svi zadaci plana izvršavaju tačno na vreme i da se ostvaruje potpuna kontrola nad izvršiocima plana.

U socijalističkim samoupravnim privrednim sistemima, u teoriji, tržište bi trebalo da bude osnovni koordinacioni mehanizam. Međutim, u ovom sistemu nema mesta ni tržištu niti planu: tržište faktora proizvodnje (rada, kapitala i znanja) se ne priznaje, dok se tržište roba i usluga supstituiše dohodovnim povezivanjem ekonomskih učesnika i “dogovorenim cenama”, pri čemu se napuštaju klasični kupoprodajni odnosi.

III. PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA

12. PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA

OSNOVNI KONCEPT EKONOMSKE POLITIKE

Ekonomska politika je aktivnost države kojom ona, u skladu sa zadatim ciljevima, utiče na ekonomsku aktivnost, odnosno, na (promenu) ponašanja ekonomskih učesnika u željenom pravcu. Na taj način, ekonomska politika predstavlja sastavni deo koordinacionog mehanizma. Ekonomska politika je određena i ostalim odrednicama privrednog sistema: dominirajućim oblikom svojine, načinom donošenja odluka i motivacionim sistemom.

Ekonomska politika može da se podeli na sistemsku i procesnu (tekuću). Sistemska politika sadrži pravila ponašanja kojih se prilikom svojih odluka moraju pridržavati svi ekonomski učesnici kao i nosioci ekonomske politike. Procesna (tekuća) politika znači neposredno uticanje putem merljivih veličina (cene, stope, vrednosti, količine, itd.) kojima država pojedinačne odluke ekonomskih učesnika usmerava u željenom pravcu.

Sistemska politika se operacionalizuje pomoću kvalitativnih instrumenata a tekuća putem kvantitativnih instrumenata ekonomske politike. Kvalitativni instrumenti predstavljaju pravne, institucionalne okvire kojima se trajnije i temeljije menja funkcionisanje samog privrednog sistema. Kvantitativni instrumenti predstavljaju instrumentalne varijable (kamatne stope narodne banke, poreske stope, i sl.) čijim menjanjem država utiče na ostvarivanje kratkoročnih ciljeva pune zaposlenosti, stabilnosti cena i platno bilansne ravnoteže.

Osnovni koncept ekonomske politike koju vodi jedna zemlja uvek odražava međuzavisnost između ekonomske i političke sfere života. Dakle, izborom osnovnog koncepta ekonomske politike konkretizuje se i usaglašava “politička ponuda” i “politička tražnja” u oblasti ekonomske aktivnosti države. Na taj način se može govoriti o suštinskoj razlici koja postoji između ekonomske politike koja se oslanja na:1.) tržišni sistemi i parlamentarnu demokratiju i 2.) one koja je izraz komandne privrede i jednopartijskog političkog sistema.

21

U prvom slučaju, država putem ekonomske politike konkretizuje svoju „političku ponudu“ čime pokušava da zadovolji „političku tražnju“ za ostvarenjem određenih ekonomskih ciljeva koja se ispoljava kroz zahteve birača, političkih stranaka, interesnih grupa, raznih udruženja i sl. U parlamentarnom sistemu, nosioci ekonomske politike su pod stalnom kontrolom i proverom i pritiskom da se stalno prilagođavaju i po potrebi menjaju svoju „političku ponudu“.

U slučaju komandne privrede i društva tog mehanizma demokratske kontrole izbora koncepta i vođenja ekonomske politike nema. Ona se sprovodi direktivama uz ideološku argumentaciju izabranih ciljeva i instrumenata.

Ekonomska politika znači delovanje države na ekonomsku aktivnost u skladu sa zadatim ciljevima. Ovo delovanje je rezultat jednog procesa odlučivanja koji sadrži 3 komponente i obuhvata 3 vremenske faze.

Komponente ekonomske politike su:1.) ciljevi koje treba ostvariti;2.) sredstva koja se koriste za ostvarivanje ciljeva;3.) nosioci ekonomske politike.

Vremenske faze se sastoje od:1.) analize stanja (dijagnoza);2.) planiranje mera (analiza efekata i izrada programa;3.) ostvarivanje programa i kontrola rezultata.

U jednom pluralističkom društvu u kojem se ekonomija i politika međusobno prepliću i utiču jedno na drugo, realno je očekivati da će svaki program ekonomske politike naići na probleme i otpore koji zahtevaju kompromise kojima se može značajno smanjiti željena efikasnost.

CILJEVI I INSTRUMENTI EKONOMSKE POLITIKE

U načelu se može govoriti o dugoročnim i kratkoročnim ciljevima ekonomske politike. Dugoročni: ekspanzija proizvodnje (veći privredni rast), povećanje efikasnosti i globalne produktivnosti, poboljšanja u alokaciji faktora proizvodnje, poboljšanja u raspodeli nacionalnog dohotka, zadovoljavanje zajedničkih potreba, efikasnije uključivanje u međunarodnu privredu i povećanje međunarodne konkurentnosti.Kratkoročni (operativni): puna zaposlenost, stabilnost cena i poboljšanje u platnom bilansu zemlje.

Tipični konfliktni ciljevi su: 1.) puna zaposlenost VS stabilnost cena (ravnoteža platnog bilansa);2.) stabilnost cena VS ekspanzija proizvodnje;3.) zadovoljenje zajedničkih potreba VS preraspodela nacionalnog dohotka;4.) uravnoteženje platnog bilansa VS ekspanzija proizvodnje, kolektivna potrošnja i preraspodela nacionalnog dohotka.

Komplementarni cilljevi su:1.) zaposlenost i zaštita domaće privrede;2.) stabilnost cena i ravnoteža platnog bilansa;3.) ekspanzija i kolektivna potrošnja;4.) ekspanzija i zaštita domaće privrede;5.) redistribucija dohotka i zaštita.

Instrumenti ekonomske politike kojima država ostvaruje postavljene ciljeve mogu se svrstati u 5 grupa:1.) instrumenti javnih finansija (kojima se deluje na prihode i rashode državnog budžeta i na njihovo uravnoteženje;2.) instrumenti novca i kredita (kojima se deluje na više ili manje povoljne uslove pod kojima pojedinci, preduzeća i sama država mogu da pozamljuju novac;

22

3.) instrumenti deviznog kursa (kojima se određuje i menja kurs domaće valute prema ostalim valutama;4.) instrumenti direktne kontrole (omogućuju određivanje cena od strane države i fiksiranje količina ili vrednosti;5.) instrumenti promene institucionalnog sistema (kojima se utiče na privredno-sistemske promene).

Treba praviti razliku između instrumenata i mere ekonomske politike. Mera ekonomske politike znači upotrebu određenog instrumenta za konkretnu potrebu.

Instrumenti i mere ekonomske politike uglavnom ne deluju pojedinačno na ostvarenje željenih ciljeva već u "paketu". Neki su više a neki manje značajni. Takođe, pojedini instrumenti izabrani za ostvarenje jednog cilja mogu uticati pozitivno ili negativno, na ostvarivanje nekih drugih ciljeva.

II. KOORDINACIONI MEHANIZMI I INSTRUMENTI RAZVIJENIH TRŽIŠNIH PRIVREDA

II. NEDOSTACI TRŽIŠNOG MEHANIZMA I ULOGA DRŽAVE

13. MONOPOLI I NJIHOVO REGULISANJE

Glavna karakteristika monopola je u tome što oni u cilju maksimizacije profita održavaju obim proizvodnje ispod optimalnog nivoa, a cene iznad onih koje se ostvaruju u uslovima potpune konkurencije. On dovodi do neoptimalne alokacije resursa i do gubitka potencijalnog društvenog prozvoda. Ovaj gubitak se može iskazati razlikom koja nastaje u odnosu na obim proizvodnje i cene koje bi se postizale u uslovima perfektne konkurencije.

Monopolista je jedini proizvođač (i ponuđač) na tržištu. Kriva tražnje ima negativan nagib. U tom slučaju, povećanje prodaje zahteva smanjenje cena; i obrnuto, ako se manje proizvodi cene će da rastu.

Realna tržišna stanja se uvek nalaze između slučaja idealne konkurencije i čistog monopola. Nema ubedljivih dokaza da preduzeća zbog monopolskog položaja smanjuju unutrašnju efikasnost (navodno zbog odsustva konkurencije).

Postojanje malog broja preduzeća (ili samo jednog) na nekom tržištu ne znači nužno da mogu da se ponašaju monopolski. Ključno je da li postoji mogućnost lakog ulaska na to tržište od strane drugih potencijalnih učesnika (drugih firmi iz zemlje i inostranstva). Ako takva mogućnost postoji, postojeća firma neće moći dugo da ostvaruje monopolski profit već će ubrzo morati da se ponaša konkurentski, tj. da obara cenu i poveća obim konkurencije kako ne bi bila ugrožena novim konkurentom. Stepen monopolisanosti/konkurentnosti se meri koeficijentom koncentracije koji pokazuje koliko procenata ukupnog tržišta nekog proizvoda kontrolišu 2, 4 ili 8 najvećih firmi.

NACIONALIZACIJA I DRŽAVNA SVOJINA

Jedan od tradicionalnih načina kontrole monopola je nacionalizacija (podržavljenje pojedinih oblasti proizvodnje i usluga). Državni sektor je najviše prisutan u saobraćaju, proizvodnji čelika, energetici, komunalnoj privredi, komunikacijama, bankarstvu i osiguranju i sl.

Osnovni cilj državnog sektora u privredi je da eliminiše monopolska ponašanja i prisvajanje velikih ekstraprofita na toj osnovi, kao i da putem cena (koje određuje država) i drugim aktivnostima poveća opštedruštvenu efikasnost.

23

ANTIMONOPOLSKO ZAKONODAVSTVO

Kontrola monopola pomoću antimonopolskog, antikartelskog i antitrustovskog zakonodavstva ima prilično dugu tradiciju, mada ne i velike uspehe. Kao poseban argument u prilog tezi o neefikasnosti antimonopolskog zakonodavstva navodi se da su sankcije zbog monopolskog ponašanja preblage (i samo novčane), zakoni su suviše neodređeni i neprecizni.

Blaža politika nalaže pojačanje konkurencije uvođenjem novih firmi na tržište, uklanjanjem zakonskih i drugih ograničenja, poreskim stimulacijama, subvencijama. Strožija politika podrazumeva sprečavanje monopolskog ponašanja preduzeća. Još strožija zabranjuje sva ograničenja koja bi se odnosila na ponudu nekog proizvoda ili usluge. Najstrožija politika podrazumeva zabranu svih oblika integrisanja koji bi mogli da dovedu do dominacije samo jednog učesnika na tržištu.

REGULACIJA I DEREGULACIJA

Smisao regulacije je da u monopolskim oblastima proizvodnje obezbedi visok kvalitet roba i usluga i „prihvatljive“ cene. Regulacijom se kontroliše pristup na određena tržišta (izdavanjem dozvola) ili se određuju cene (minimalne za poljoprivredne proizvode), troškovi proizvodnje i sami profiti. Ovakvo, državno propisivanje troškova, profita i cena stvara mnoge probleme. Regulisana preduzeća su uvek zainteresovana da "naduvaju" svoje troškove da bi državna agencija odobrila višu cenu. Preduzeća ne smanjuju troškove proizvodnje jer bi to uticalo na smanjenje cena. Dakle, potrebna je glomazna i skupa državna kontrola troškova proizvodnje, kvaliteta robe i usluga, stalna provera da li regulisana preduzeća uvode nova tehnološka rešenja, a sve to umanjuje efikasnost regulacije.

U poslednje vreme sve veću popularnost stiče deregulacija (uklanjanje tržišnih restrikcija) i liberalizacija (mere za povećanje konkurentnosti). I pored evidentnih slabosti regulacije i već sprovedene deregulacije smatra se da je u nekim oblastima, pre svega, kod prirodnih monopola (električna energija, gas, PTT i sl.) koje je teško organizovati na konkurentskim osnovama treba i dalje zadržati određen stepen regulacije.

14. EKSTERNI EFEKTI I AKTIVNOSTI DRŽAVE

Prisustvo eksternih indirektnih efekata u proizvodnji i potrošnji je tipičan slučaj neracionalnog delovanja tržišnog mehanizma. Ovakvi efekti nastaju kada ekonomska aktivnost jednog učesnika (proizvođača ili potrošača) neposredno utiče na dopunske troškove ili dodatne koristi drugog učesnika.

Ti efekti mogu biti negativni (eksterna disekonomija) i pozitivni (eksterna ekonomija).Negativni – proizvodnja prljavih industrija koja za druge učesnike stvara niz eksternih troškova neophodnih za očuvanje čistog vazduha i vode.Pozitivni – kada su privatni troškovi veći od ukupnih privatnih i državnih troškova (npr. izgradnja elektrana, sistema navodnajvanja, ulaganja u nerazvijena područja itd.).

Pored proizvodnje, ekterni efekti sa sličnim posledicama deluju i u oblasti potrošnje kada individualna potrošnja jednih izaziva pozitivne ili negativne efekte za druge učesnike, društvo u celini.

Neutralisanje eksternih efekata predstavlja rastući problem u svim zemljama.Postoji više načina da se neutrališe ili bar ublaži delovanje negativnih eksternih efekata.Prvo, to je internalizacija eksternih efekata. Eksterni efekti se moraju neutralisati kao sastavni deo internih privatnih troškova ujedinjenog preduzeća koje će onda, u cilju maksimizacije profita, zauzeti društveno racionalniji stav prema internacionalizovanim eksternim troškovima.Drugo, bolja zaštita svojinskih prava ekonomskih učesnika u cilju eliminisanja neželjenih eksternalija. Privatna svojina daje pravo vlasnicima da kontrolišu i uživaju plodove od svojine dokle god njihova aktivnost ne ugrožava ostale učesnike. Treće, intervencija države – intervencija putem poreza i subvencija kojima se izjednačavaju privatni i društveni troškovi, odnosno koristi (opterećenje porezom u visini efekata, gde nova cena obezbeđuje

24

efikasniju alokaciju proizvodnih resursa; subvencioniranje do visine vrednosti efekata, što stimuliše povećanje proizvodnje do društveno optimalnog nivoa).Četvrto, normativni pristup – standardi koje propisuje država (npr. o maksimalno dozvoljenoj emisliji polucije na nekoj teritoriji). Tu se može javiti problem prodaje i kupovine prava dozvoljene polucije do određenog nivoa.

15. JAVNA DOBRA I JAVNA POTROŠNJA

Postojanje javnih dobara i javne potrošnje utiču na manjkavost tržišta kao uspešnog alokatora dobara i proizvodnih resursa. Postoje 2 osnovne karakteristike (čistih) javnih dobara:1.) da je raspoloživost javnog dobra za jednog učesnika istovremeno podjednako raspoloživo i za sve učesnike, pa se stoga javna dobra mogu kolektivno trošiti (tzv. nerivalna potrošnja);2.) da je iz zajedničke potrošnje (čistog) javnog dobra veoma teško isključiti one učesnike koji ne učestvuju u plaćanju, odnosno, u pokrivanju troškova tog dobra (tzv. neisključivost).

Klasičan slučaj nerivalne potrošnje je narodna odbrana. Najveći broj roba i usluga, koji se razmenjuju putem tržišta, spadaju u tzv. rivalnu potrošnju. To je slučaj kada potrošnja dobra od strane jednog korisnika smanjuje potrošnju (za dati obim proizvodnje) raspoloživu za ostale korisnike.

Neko dobro se definiše kao neisključivo ako su troškovi isključenja toliko visoki da nije moguće (ili nije praktično) da se neki korisnik isključi iz njegovog korišćenja (narodna odbrana, državna TV, zaštita od poplava). Ne treba mešati nerivalna i neisključiva dobra. Troškovi isključenja su troškovi za sprečavanje korišćenja (javnog) dobra od strane onih koji nemaju svojinsko pravo na to dobro.

U načelu, javna dobra, odnosno, javna potrošnja se može obezbediti ili privatno, putem pojedinačnih dobrovoljnih plaćanja ili javno, putem državnog budžeta.

Javna potrošnja se finansira iz poreskih prihoda, preko državnog budžeta, jer pojedinci nisu motivisani da plaćaju za javno dobro, tržišnim putem (problem “besplatnog korisnika”), i onda je nemoguće formirati dovoljnu platežnu tražnju za javnim dobrima (neću ja da platim, platiće svi ostali…).

U stvarnosti nema puno čistih javnih dobara koja su istovremeno nerivalna i neisključiva. Mnoga javna dobra u tom smislu su "mešovita" (saobraćaj, zdravstvo, obrazovanje, kultura, rekreacija i zabava itd.).

Najbolji teorijski primer za “čisto” javno dobro je nacionalna odbrana. Dobra:Čista privatna dobra / niski troškovi isključivanja: dobra kupljena u prodavnici, taksi, restoran;Čista privatna dobra / visoki troškovi isključivanja: ribe u moru, minerali u moru, vazduh;Čista javna dobra / niski troškovi isključenja: vremenska prognoza, osnovno obrazovanje, voda, struja, kanalizacija;Čista javna dobra / visoki troškovi isključenja: nacionalna odbrana, državna TV, policijska zaštita, itd.

16. PROIZVODNJA SA OPADAJUĆIM TROŠKOVIMA I RASTUĆIM PRINOSIMA

U realnim tržišnim privredama postoje situacije i sektori u kojima se proizvodi sa opadajućim troškovima (gde svaka dodajna jedinica nekog proizvoda ili usluga zahteva sve manje dodajnih troškova). U takvim slučajevima se javlja potreba da se tržišni alokativni mehanizam zameni državnim.

Razlozi su sledeći:Pravilo o maksimizaciji profita u uslovima perfektne konkurencije navodi pojedinačnog proizvođača da svoj obim proizvodnje zaustavi u tački kada su marginalni troškovi od proizvodnje dodajne jedinice proizvodnje jednake ceni (marginalni troškovi = marginalni prihodi). U toj tački firma maksimizira pozitivnu razliku između ukupnih prihoda i ukupnih rashoda.

25

Međutim, u uslovima kada se proizvodi sa opadajućim troškovima (pri čemu marginalni troškovi opadaju brže od prosečnih troškova) pravilo o maksimizaciji profita ne važi jer on u toj tački ostvaruje gubitak, a ne maksimizira profit.

Proizvođač dolazi u paradoksalnu situaciju da u uslovima kada mu za dodajnu jedinicu proizvodnje treba sve manje dodajnih troškova, tržišno formirana cena nije u stanju da mu obrezbedi profit. Ako se proizvođač pridržava pravila koje garantuje (društveno) optimalnu alokaciju resursa i optimalan obim proizvodnje, ostvariće gubitak. Ostaje mogućnost ili da napusti takvu proizvodnju ili da se izbori za monopolistički položaj na tržištu gde može diktirati visinu cene koja mu garantiuje profit. U tom slučaju firma u cilju maksimizacije profita će definisati višu cenu i smanjiti obim proizvodnje.

Ako se želi društveno efikasnija solucija neophodna je državna intervencija.Država može svoju alokativnu funkciju da obezbedi na 2 načina:1.) može putem subvencija da stimuliše privatnog proizvođača da proizvodi uz gubitak uz obavezu da se pridržava pravila o optimalnoj efikasnosti;2.) država može da nacionalizuje sektore koji proizvode sa opadajućim troškovima, a zatim da sama organizuje proizvodnju prema pravilima optimalne efikasnosti. I u ovom slučaju nastali gubitak bi se pokrivao iz poreskih prihoda.

U praksi ima dosta primera gde se proizvodnja ili neka delatnost odvija po opadajućim troškovima (saobraćaj, potrošnja gasa, struje, vode), uglavnom tamo gde do opadajućih troškova dolazi zbog nedeljivosti dobara i usluga. Nije slučajno da je država među prvima nacionalizovala i regulisala upravo ove oblasti.

17. MODERNA TRŽIŠNA PRIVREDA I ULOGA DRŽAVE

Klasični tržišni mehanizam ima značajne nedostatke koje država može u određenoj meri da neutrališe sa svojim netržišnim, pravilima i rešenjima. Međutim, pokazalo se da je i država često neefikasan vlasnik sredstava za proizvodnju, slab koordinator ekonomske aktivnosti i pogrešan alokator ljudskih i materijalnih resursa.

Kada je reč o tržištu i konkurenciji, neophodno je poći od realne tržišne situacije savremenih privreda gde se ekonosmki učesnici ponašaju po zakonostima moderene robne proizvodnje, a ne po klasičnim pretpostavkama perfektne konkurencije i atomizirane ponude i tražnje. Konkurencija postoji ako potrošači mogu da ispolje svoje preferencije, odnosno ako se ponuda prilagođava tražnji nezavisno od broja tržišnih učesnika.

Konkurentnost se meri:1.) nivoom ostvarene faktorske produktivnosti;2.) brzinom uvođenja novih proizvoda i proizvodnih procesa;3.) asortimanom i kvalitetom ponuđenih roba i sl.

Savremeno tržište se sastoji od:1.) kupo-prodajnih transakcija;2.) tržišnih parametara (cene roba i faktora proizvodnje i sl.);3.) moderne tržišne institucije (razvjen bankarski i finansijski sistem, moderna trgovinska mreža…)4.) moderne tržišne infrastrukture (saobraćajna mreža, skladišta…)5.) razvijenog pravnog sistema (koji garantuje punu sigurnost poslovanja i ulaganja domaćih i inostranih učesnika);6.) informacione baze (koja omogućava tržišnim učesnicima da raspolažu ogromnom količinom informacija neophodnim za donošenje kupo-prodajnih, investicionih i drugih odluka).

Stvaraju se potpuno nova tržišta informacija, znanja i inovacija. Povećava se fleksibilnost tržišta radne snage podsticajima u pravcu njihovog obrazovnog i kvalifikacionog prilagođavanja novim zahtevima proizvodnje. Dakle, tržišni mehanizam se razvija i prilagođava zahtevima moderne privrede, zadržavajući osnovnu progresivnu funkciju – da neprestano vrši selekciju između sposobnih i nesposobnih tržišnih učesnika.

26

Na sličan način je i država vremenom razvijala i obogaćivala svoje mehanizme, institucije i instrumente. Suština tih promena je da država sve manje nastupa kao supstitut tržišnog mehanizma, a sve više deluje komplementarno. Tome su prilagođeni tradicionalni fiskalni i kreditno-monetarni instrumenti i definisane nove oblasti ekonomske i razvojne politike.

Primeri novih politika kojima se utiče na tražnju i ponudu:1.) politika jačanja uloge potrošača;2.) strukturna politika.

1.) Monopolistička struktura savremenog tržišta u velikoj meri ograničava suverenitet potrošača u vezi odluka o budućoj proizvodnji. Drugi razlog nedovoljnog uticaja potrošača na tržišne procese je njihova nedovoljna informisanost i nedovoljna zaštićenost od lošeg asortimana i kvaliteta ponuđenih roba i usluga.

Merama politike potrošača može se njihov uticaj i položaj ojačati na više načina. Osnovno je da se poboljša informisanost potrošača. Danas postoje specijalizovane agencije koje na komercijalnoj osnovi nude potrošačima sve neophodne informacije o proizvodima tekuće potrošnje i trajnim potrošnim dobrima. Država može da doprinese boljem obrazovanju potrošača, naročito o mogućnostima boljeg korišćenja javnih dobara i usluga. Druga mogućnost je da se potrošači organizuju u posebne interesne grupe i vrše pritisak na proizvođače u cilju smanjenja cena, poboljšanja kvaliteta i boljeg snabdevanja. Uticaj udruženja potrošača može se ojačati odgovarajućim državnim agencijama i specijalizovanim institucijama. Položaj potrošača se može poboljšati i uvođenjem različitih oblika regulacije cena, kvaliteta proizvoda, marketinga i drugih aspekata ponude, kao i pravila po kojima se proizvođači čine odgovornim za eventualne negativne posledice upotrebe njihovih proizvoda.

2.) Tržišne privrede u procesu svog razvoja stvorile su određenu proizvodnu strukturu koja se postepeno menjala samim razvojem proizvodnih snaga. Pokazalo se da tradicionalni tržišni mehanizam ne reaguje dovoljno brzo na potrebe koje proizilaze iz modernog privređivanja i nove tehnološke revolucije. Uvek postoje sektori i regioni u kojima iz raznih ekonomskih, socijalnih i političkih razloga treba održavati ekonomsku aktivnost.

Država taj cilj može da ostvari na 2 načina. Prvo, može svojim merama podržavati proces prilagođavanja pojedinih sektora, preduzeća i zaposlenih u njima u pravcu željenih strukturnih promena. Reč je tada o ofanzivnoj strukturnoj politici kojom se podstiče razvoj tehnološko-intenzivnih proizvodnji i svih drugih delatnosti kojima se povećava konkurentska sposobnost cele privede.Drugi način delovanja je defanzivna strukturna politika kojom se odražavaju u životu određene aktivnosti (poljoprivreda, crna metalurgija), putem određivanje cena, spoljnotrgovinskom zaštitom, državnim kupovinama, zabranom ulaska na pojedina trržišta i sl.

Za tipično makroekonomske probleme (privredna stagnacija, inflacija, zaostajanje u tehnologiji i produktivnosti, nezaposlenost) rešenja se sve više traže u merama kojima se mogu poboljšati performanse preduzeća.

Razvoj moderne robne proizvodnje ukida oštru podelu između tržišnog mehanizma i države kao alternativnog koordinatora i alokatora kao i između makroekonomskog i mikroekonomskog pristupa rešavanju najvažnijih ekonomskih pitanja. Na taj način izbor konkretnog mehanizma postaje stvar stručne procene, a glavni kriterijum je koliko se brzo i efikasno oni mogu rešavati.

18. JAVNA DOBRA I JAVNA POTROŠNJA I PRERASPODELA DOHOTKA I ULOGA DRŽAVE

Tradicionalna ekonomija se uvek bavila više problemima racionalne alokacije ljudskih i materijalnih resursa u cilju ostvarivanja optimalnih proizvodnih rezultata po toj osnovi, nego pitanjima raspodele ostvarenog proizvoda i dohotka. U sistemu perfektne tržišne konkurencije i privatne svojine nad proizvodnim faktorima raspodela je unapred determinisana. "Pravična" raspodela proizilazi iz "pravičnih" (tržišno određenih) cena proizvodnih činilaca.

27

Pravilo jednakosti cene svakog proizvodnog činioca (zemlja, rad, kapital, preduzetništvo) i njegove granične produktivnosti (tj. dodajnog doprinosa u proizvodnji nekog dobra) govori da svakom faktoru, tj. njegovom vlasniku pripada onoliko od ukupnog proizvoda i dohotka koliko je taj faktor i učestvovao u njegovom stvaranju. Reč je o funkcionalnoj raspodeli.

Za svaku efikasnu alokaciju proizvodnih činilaca uzima se neka unapred data distribucija svojinskih prava nad sredstvima za proizvodnju, znanja, kvalifikacija itd. Odatle proizilazi da distribucija radnih i neradnih dohodaka među stanovništvom (visina najamnina, kamata, renti) zavisi od cena pojedinih faktora i od prvobitne distribucije vlasništva nad proizvodnim činiocima.

U razvijenim zemljama postoje znatne nejednakosti u raspodeli između pojedinih slojeva stanovništva. Najveće nejednakosti su u oblasti neradnih dohodaka (profiti, rente, kamate, dividende), dakle, onih dohodaka koji su posledica privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Razlike postoje i kod raspodele radnih dohodaka (plate, najamnine) koje proizilaze iz nejednakosti šansi u sticanju kvalifikacija i znanja, a koje su dobrim delom posledica socijalno-klasne strukture stanovništva.

Sve ovo ukazuje da je neophodna određena preraspodela nacionalnog dohotka. U razvijenim tržišnim privredama je veoma izražena težnja da se u interesu stabilnog privređivanja i na doborobit svih između dobro organizovanih i dominirajućih društvenih grupa (rada i kapitala) obezbedi "socijalni mir". Sa stanovišta opšte-društvenih interesa racionalno i poželjno je da država prinudno putem svojih redistributivnih mehanizama (porezi, socijalni transferi) obezbedi odgovarajuću preraspodelu dohotka od bogatijih ka siromašnijim slojevima društva.

19. RAZVIJENE TRŽIŠNE PRIVREDE NA PRELASKU U NOVI VEK

Centri razvijene privrede (SAD, Japan, Zapadna Evropa), su krajem 20. veka prešle iz industrijskog ka postindustrijskom načinu proizvodnje. Procesom globalizacije se suštinski i trajnije menja raspored ekonomske i političke moći u svetu u korist najefikasnijih tržišta i privreda.

Ove promene u rasporedu moći u svetu se ostvaruju:1.) kroz promene u tehnološkim osnovama tehnoloških procesa, čija najvažnija supstanca postaje znanje, informacije i inovacije;2.) kroz sisteme međunarodnih ekonomskih odnosa, strukturisanih zatečenim rasporedom finansijske i tehnološke moći;3.) kroz sisteme informacija i komunikacija.

Sa stanovišta sistemskih i institucionalnih promena, kao i promena u ekonomskim politikama ovih zemalja treba istaći sledeće:Prvo, osamdesete i devedesete godine su karakteristične po primeni tzv. nove makroekonomske politike u regulisanju ekonomske aktivnosti većine razvijenih tržišnih privreda. Postavilo se pitanje kako da se brzo tržišni mehanizam prilagođava stalnim promenama i novim uslovima privređivanja. Jedni su smatrali da se prilagođavanje odvija sporo – zalažu se za primenu kratkoročnih diskrecionih fiskalnih i kreditno-monetarnih mera, drugi da baš zbog toga nastaju još veće makroekonomske nestabilnosti – zalažu se za čvrsta fiskalna i monetarna pravila (konstantno povećanje novca u opticaju, uravnoteženi budžet i sl).

Te dve struje, aktivista i pristalica diskrecione politike kejnzijanskog tipa i neaktivista se sve više slažu, razlike se smanjuju. Osnovno neslaganje se odnosi na stepen fleskibilnosti 2 tipa ekonomske politike. Ali, i jedni i drugi su svesni teškoća vezanih za pravilan tajming makroekonomske politike, pa se i aktivisti sve više uveravaju da učestala reagovanja na svaki poremećaj mogu više štetiti nego koristiti, pa se zalažu za aktivističku ekonomsku politiku samo kod zaista velikih poremećaja.

Drugo, na makroekonomskom planu je naglašen proces deregulacije ekonomske aktivnosti. U cilju veće efikasnosti privređivanja dolazi do značajne denacionalizacije, odnosno privatizacije državnog sektora u privredi. To je deo opštih napora usmerenih na stabilizaciju i liberalizaciju privrede. U većini razvijenih tržišnih privreda dolazi do ubrzane deregulacije ukupne ekonomske aktivnosti. Osnovni cilj je da se što veći broj proizvodnih i uslužnih sektora otvori za tržišnu konkurenciju.

28

Treće, reafirmacija tržišta i liberalistički koncept ekonomske uloge države u većini razvijenih zemalja nije mnogo ugrozilo socijalne funkcije države i stečena socijalna prava stanovništva. Država i dalje značajan deo poreskih prihoda transferiše u razne vidove socijalne sigurnosti (penzije, zdravstvenu zaštitu, školstvo, subvencije farmerima, kompenzacije za nezaposlene...). Raspodela novostvorene vrednosti i politika dohodaka predstavlja jednu od najvažnijih oblasti pregovaranja između sindikata, poslodavaca i same države.

Četvrto, na mikroekonomskom nivou (u preduzećima) dolazi do sve većeg učešća zaposlenih u odlučivanju, raspodeli profita i vlasništvu. Stimulišu se preduzetnička ponašanja neposrednih učesnika u procesu proizvodnje. Na taj način maksimizacija profita postaje stvarni sintetički pokazatelj ukupne preduzetničke sposobnosti svih zaposlenih, a ne samo menadžersko-upravljačkog sloja. Različiti oblici podsticanja zaposlenih doprinosi povećanju ukupne efikasnosti privrede.

Peto, globalizacija, pre svega, internacionalizacija kapitala i proizvodnje se odvija kroz: sve intenzivnije povezivanje proizvodnih, komercijalnih, finansijskih i informaciono-tehnoloških centara SAD, Japana i Evrope kroz multinacionalne kompanije, bankarske i druge finansijske institucije. Svetski giganti se međusobno povezuju na strateškim pitanjima uz jačanje konkurenstskih odnosa unutar tih novih celina. Težište prodornosti i dominacije transnaionalnih kompanija u svetskoj privredi je koncentrisano u njihovoj finansijsko-tehnološkoj potenciji, odnosno njihovom presudnom značaju u strukturiranju međunarodne tražnje i svetske proizvodnje. Uporedo jačaju i integracioni procesi između samih razvijenih zemalja (npr. EU).

Šesto, u okvirima razvijenog sveta i globalizacije, najvažnije je sagledati međusobne odnose 3 ekonomska, tehnološka, finansijska, politička i vojna centra: SAD, EU i Japan. Ova 3 centra poseduju različite institucionalne, socio-kulturne i šire civilizacijske karakteristike od kojih svaka može da ima značajne efekte na globalne procese i međusobni odnos snaga.

III. TRADICIONALNA I NOVA MAKROEKONOMSKA POLITIKA

20. VELIKA DEPRESIJA, KENZIJANSKI KONCEPTI I REZULTATI

VELIKA DEPRESIJA

Velika depresija svetske privrede iz 30-tih godina je događaj koje je uslovio prilagođavanja i promene većine institucija u privredi i promene u makroekonomiji. Ono što je specifično za taj period:1.) pad realnog GDP-a;2.) pad zaposlenosti;3.) pad proizvodnje;4.) pad investicija;5.) smanjenje novčane mase, kao posledica masovnih bankrotstava banaka (ostajale su bez rezervi kojima bi udovoljile podizanju gotovine, time su uništile depozite i tako smanjile novčanu masu, takođe je opalo poverenje ulagača);6.) institucionalne promene;7.) kriza svetskih razmera (posledica kolapsa međunarodnog finansijskog sistema);8.) politika visokih carina od strane velikog broja zemalja.

VELIKA DEPRESIJA: PROBLEMI I IDEJE

Kejnz 1936. godine objavljuje knjigu „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“. Ovde on dokazuje da privrede mogu da postignu prilično stabilnu ravnotežu (od koje će se pomerati samo sporo) pri daleko manjoj zaposlenosti od pune. Smatrao je da ciklična nestabilnost investicione potražnje obično ima uvećano dejstvo na ostali deo privrede.

Kejnzijanska teorija/revolicija – tvrdi se da je obaveza države da obezbedi da privreda funkcioniše sa prihvatljivim stopama proizvodnje i zaposlenosti. On je smatrao da je klasičan mehanizam , koji

29

pušta da se putem prilagođavanja nadnica i cena poveća proizvodnja i zaposlenost, suviše spor, nepouzdan i nepotreban. Vladine ekonomske akcije mogu se koristiti da se privreda vrati na stanje pune zaposlenosti mnogo brže i sa mnogo manjim društvenim troškovima.

Suština kejnzijanskog objašnjenja velike depresije bazira se na jednostavnom modelu agregatne tražnje. Rast u 20-im bazirao se na masovnoj proizvodnji automobila i bumu u stambenoj izgradnji. Slom rasta u 30-im godinama uslovljen je usahnućem investicionih mogućnosti i opadanjem investicione tražnje. Na povećanje depresije je uticala i neadekvatna fiskalna politika, od 1931. do 1933. godine.

Uloga fiskalne politike, a preko nje uloga vlade u privredi se može sagledati na sledeći način: smanjenje poreza ili povećanje vladinih rashoda uvećava dohodak individualnih subjekata i otuda je veća ukupna potrošnja. Uvećani rashodi izazivaju rastuće potrebe za novcem koji opet pokreće kamatne stope nagore. Inicijalno povećanje rashoda se redukuje ali krajnji rezultat preduzezih fiskalnih mera je ipak pozitivni rast.

Kejnzijansko naglašavanje fiskalne politike i potcenjivanje uloge novca u ekonomskom životu sve je izrazitije osporavano tokom 50-ih godina od strane Fridmana i njegovih saradnika. Tokom tog perioda Fridman je razvio dobar deo analize i pružio dokazni materijal koji su sačinili osnovu za monetarizam. Glavni proboj je bio u jakom naglašavanju uloge monetarne politike u određivanju kretanja proizvodnje i cena.

I kejnzijanska i monetaristička objašnjenja velike depresije odgovaraju činjenicama i obe pružaju odgovore na pitanje zašto se ona dogodila i kako sprečiti da se ona ponovo desi. Neadekvatna fiskalna i monetarna politika su zajedno učinile da velika depresija bude onoliko oštra koliko je bila.

KEJNEZIJANSKA POLITIKA I USPEH 50-IH I 60-IH GODINA

Većina ekonomista je brzo prihvatila kejnzijansku ekonomiju, dok je njen uticaj na ekonomsku politiku bio sporiji. Dolaskom Kenedija na vlast 60-tih, administracija je počela otvoreno da sledi kejnzijansku ekonomsku politiku („nova ekonomija“). Filozofija ovakvog pristupa je mešavina aktivizma i optimizma.

Nedovoljna tražnja znači nezaposlenost, neuposlene kapacitete, izgubljenu proizvodnju. Prevelika tražnja znači inflaciju. Cilj stabilizacionih politika je da minimizira ova odstupanja, tj. da ukupna tražnja ide u korak sa osnovnim proizvodnim potencijalom privrede. Stabilizacija znači minimiziranje odstupanja od rastućeg trenda. Ako proizvodnja ne raste toliko brzo koliko njen potencijal, povećaće se nezaposlenost i neuposleni kapaciteti.

Za razliku od 30-ih, u 60-im godinama nosioci ekonomske politike imaju na raspolaganju dobro razrađene teorije i politike za praktične akcije. Nova ekonomija je isticala cilj ponovnog postizanja pune zaposlenosti posle visokih nivoa zaposlenosti krajem 50-ih godina.

Novina je bila u aktivnoj i uspešnoj upotrebi ove analize u sprovođenju fiskalne politike. Njeni osnovni analitički koncepti su:Potencijalni output – autput uz punu zaposlenost određuje nivo realnog GNP-a koji privreda može da ostvari sa punom zaposlenošću. Jaz GNP-a jeste razlika između ostvarenog i potencijalnog realnog autputa. Prema kejnzijanskom stanovištu jaz GNP-a je cena koju društvo mora da plati dok čeka na delovanje samokorigujućeg mehanizma. Sa kejnzijanskog stanovišta, bolje je da se koriste aktivističke politike kako bi se ubrzalo kretanje prema punoj zaposlenosti.

Budžetski višak uz punu zaposlenost – predstavlja višak uz punu zaposlenost u odnosu na onaj državni budžet koji je imala na nivou prirodne stope nezaposlenosti.Privredni rast – nepohodno je da agregatna tražnja raste kako bi se postigla puna zaposlenost i njeno održavanje. Kretanje zarada – ekonomisti kejnzijanske ekonomije su naglašavali značaj promena radnih dohodaka u odnosu na produktivnost i njihov uticaj na inflaciju.

30

Rezultati kejnzijanske ekonomske politikeKejnzijanska ekonomska politika je počela da se koristi 60-ih, za vreme Kenedijeve i Džonsonove administracije. Kejnzijanci su zahtevali aktivnu fiskalnu politiku kako bi se smanjila nezaposlenost (5-7%) i povećao rast realnog GDP-a. Zakon o prihodu iz 1964. godine je smanjio poreze na dohotke stanovništva za oko 20% i poreze korporacija za oko 8%.

Ovakva politika je dala sledeće rezultate:1.) GNP je porastao za 36,2 mlrd $;2.) nezaposlenost opada sa 5,2% na 3,8%;3.) realni GDP za 15,4%, u petoj deceniji za 38%, u šestoj za 47%;4.) brz rast produktivnosti;5.) niska stopa inflacije.

Krajem 60-ih je stanje počelo da se pogoršava, delom zbog politike (Vijetnam i troškovi ratovanja). Zbog toga je povećan porez – raste stopa inflacije na preko 5%... rastuća inflacija je bila praćena stopom monetarnog rasta, skretalo se ka monetarizmu, a poverenje u kejnzijansku ekonomsku politiku je opadalo.

21. MONETARIZAM I REZULTATI EKONOMSKIH POLITIKA ZASNOVANIH NA NJEMU

Monetarizam se striktno vezuje za Fridmana. Monetarizam se svodi na tvrđenje da je novac izuzetno važan za makroekonomiju, u nekim varijantama da je praktično važan samo novac.

NAGLAŠAVANJE PONUDE NOVCA

Monetarizam naglašava značaj ponude novca u određivanju:1.) stope inflacije na dugi rok;2.) kretanje realnog GNP-a na kratak rok.

Monetaristi tvrde da je inflacija monetarni fenomen – trajno visoke stope monetarnog rasta produkuju visoku inflaciju i niske stope monetarnog rasta eventualno produkuju niske stope inflacije. Stav da je inflacija monetarni fenomen je implikacija kvantitativne teorije novca koja je kičma monetarističke makroekonomije. Veza između inflacije i monetarnog rasta proizilazi iz činjenice da tražnja za novcem je tražnja za realnim fondovima. Tražnja za realnim fondovima zavisi od nominalne kamatne stope i realnog GNP-a.

Dugi rok se definiše kao period u kome su aktuelna i očekivana stopa inflacije jednake. Na dugi rok, nezaposlenost je na prirodnoj stopi, stoga proizvodnja je na nivou pune zaposlenosti. Dalje, na dugi rok, kad je privreda u ravnoteži, nominalna kamatna stopa je na nekom dugoročnom ravnotežnom nivou. U dugoročnoj ravnoteži u privredi u kojoj je potencijalni autput konstantan, realni fondovi su konstantni. U ravnoteži dugog roka (sa konstantnim autputom), stopa inflacije jednaka je stopi monetarnog rasta.

Važan deo monetarizma je insistiranje da promene stope rasta ponude novca (ubrzavanje i usporavanje) objašnjavaju promene realne aktivnosti. Nestabilnost monetarnog rasta se ogleda u promenljivosti ekonomske aktivnosti. Periodi relativne stabilnosti stope monetarnog rasta su bili periodi relativne stabilnosti ekonomske aktivosti u SAD i drugim zemljama. Periodi izrazitih kolebanja stope monetarnog rasta su bili periodi izrazitih kolebanja ekonomske aktivnosti. Određujući stabilan kurs i održavajući ga, monetarne vlasti mogu u velikoj meri doprineti promovisanju ekonomske stabilnosti (izbegavaju se inflacija i deflacija).

DUGA I PROMENLJIVA VREMENSKA KAŠNJENJA

Monetarizam je isticao da efekti promena stope rasta ponude novca na kretanje GNP-a dolaze sa dugim i promenljivim vremenskim kašnjenjima (legovima). U proseku, potrebno je dugo vremena da promena u stopi rasta ponude novca ostvari svoj uticaj na GNP i tako, leg je dug. Vremenska kašnjenja variraju od 9 do 14 meseci. Mada, zbog poboljšanja u komunikacijama i informacijama, moguće je da

31

su se legovi smanjili. Vreme će pokazati da li su legovi kratki i promenljivi ili dugi i promenljivi. Ako su legovi kratki, argument za aktivističku monetarnu politiku je jači. Sa kraćim legovima monetarne vlasti imaju bolje izglede kad usvajaju korektne kontraciklične politike.

MONETARNO PRAVILO

Monetaristi tvrde da monetarnu politiku, iako ima snažno dejstvo na GNP, ne bi trebalo aktivno koristiti da ne bi dovela do destabilizacije privrede. Oni smatraju da ponuda novca bi trebala da raste po konstantnoj stopi da bi se minimizirala potencijalna šteta koju neodgovarajuća politika može da prouzrokuje. Monetarizam je doktrina prema kojoj monetarna politika treba da sledi pravilo konstantnog monetarnog rasta. Izbor konstantne stope rasta (2, 3, 4%) zavisi od dugoročnog rasta realnog GNP-a. Neaktivistička politika Fridmana i ekonomista kao što su Brunner i Meltzer poznata je kao monetrarizam.

KONTROLA KAMATNIH STOPA ILI KONTROLA PONUDE NOVCA

Kejnzijanska monetarna politika bazirana je na indirektnoj vezi između ponude novca i realnog GNP-a. Cene obveznica i kamatne stope se kreću inverzno, stoga povećaanje ponude novca (na kratak rok) obara kamatne stope. Pad kamatnih stopa povećava investicije. U principu, inflatorni i deflatorni gepovi se mogu otkloniti menjanjem ponude novca. Ciljna kamatna stopa se postiže preko monetarne politike.

Prema kejnezijancima, kontraciklična monetarna politika je bolja od prociklične. Kontraciklična monetarna politika je ona koja povećava agregatnu tražnju kad autput opada (ili kad stopa rasta proizvodnje opada), a smanjuje agregatnu tražnju kad se autput brzo povećava. Prociklična monetarna politika je ona koja smanjuje agregatnu tražnju kad autput opada i povećava agregatnu tražnju kad autput raste. Lek kontraciklične monetarne politike: deflatorni gep (recesija) – povećati ponudu novca; inflatorni gep (bum) – smanjiti ponudu novca.

Fridman ima 2 ozbiljne zamerke na proceduru kojom se određuju kamatne stope ka osnova za vođenje monetrne politike:1.) kretanje nominalnih kamatnih stopa nije dobar orijentir za usmeravanje monetarne politike. Da bi stopa bila relevantna za određivanje nivoa investicija, treba računati ovako:realna kamatna stopa = nominalna kamatna stopa – očekivana stopa inflacije.2.) pokušaj kontrole nominalne kamatne stope može da se pokaže kao faktor destabilizacije. Ako bi se snizila kamatna stopa u cilju ekspanzije, dolazi do kupovine obveznica, povećava se ponuda novca. Ekspanzivna politika sama po sebi ima tendenciju da poveća inflaciju.

INHERENTNA STABILNOST PRIVATNOG SEKTORA

Monetaristi smatraju da privreda prepuštena samoj sebi je stabilnija nego kad vlada njome upravlja putem diskrecione politike i da glavni uzrok ekonomskih fluktuacija leži u neodgovarajućim vladinim akcijama. Privatni sektor je po sebi stabilan, pa se ukupan ekonomski sistem automatski vraća u ravnotežu sa punom zaposlenošću tj. stopa nezaposlenosti se vraća na prirodnu stopu.

Monetarizam je prihvaćen kada su Fridman i Švarc objavili knjigu „Monetarna istorija SAD“ u kojoj su dokazali da velika depresija je bila posledica loše monetarne politike, a ne nestabilnosti privatnog sektora (koja proističe iz autonomnih promena u potrošnji ili investicionoj tražnji).

REZULTATI EKONOMSKIH POLITIKA BAZIRANIH NA MONETARIZMU

Gotovo sve razvijene zemlje 80-ih godina utvrđuju ciljne stope monetarnog rasta. Usvajanje ciljnih monetarnih agregata je rezultat monetarističkog naglašavanja važnosti novca. Dakle, monetarizam je imao snažan uticaj na način na koji se ostvaruje monetarna politika.

Mada, ni jedna centralna banka se ne drži toliko svog ciljnog monetarnog agregata. Kada kamatne stope počnu brzo da se povećavaju, centralna banka obično kompromisno rešava svoj zadati

32

monetarni agregat, dopuštajući da novčana masa ide iznad ciljne stope kako bi se izbeglo da kamatne stope isuviše porastu.

Periodi kada je politika bila preciznije monetaristička:1.) 1969-1971, u SAD, stopa inflacije smanjena na 5%;2.) 1979, Britanija, smanjivanje stope inflacije-

Monetarna politika smanjuje stopu inflacije samo tako što proizvodi recesiju. Samo posle snažnog porasta nezaposlenosti, inflacija je počela da se smanjuje (Britanija 1980-1983, SAD 1981-1983).

22. TEORIJE I POLITIKE RACIONALNIH EKONOMSKIH OČEKIVANJA I REZULTATI

Teorija racionalnih očekivanja (nova klasična makroekonomija) formulisana je u 70-im godinama i predstavlja alternativu kejnzijanskom modelu. Pristalice ove teorije smatraju da ona objašnjava osnove privrednog ciklusa, ali i to zašto kontraciklična politika nije delotvorna. Osnovna ideja teorije racionalnih očekivanja je da ekonomski subjekti nisu samo pasivni posmatrači, već su aktivni. Donoseći ekonomsku odluku, pojedinac uzima u obzir ne samo objektivne ekonomske podatke, već formira racionalna očekivanja o budućem toku ekonomske aktivnosti i vladinoj politici.

Racionalna očekivanja su očekivanja koja ljudi formiraju o makroekonomskim varijablima (npr. stopa inflacije, stopa nezaposlenosti) na osnovu svog poznavanja tekuće i buduće monetarne i fiskalne politike, planova poslovne i lične potrošnje i toga kako privreda funkcioniše. Osnovna premisa teorije racionalnih očekivanja je jednostavno da ljudi slede svoje lične interese što je bolje moguće.

Domaćinstva i preduzeća pokušavaju da anticipiraju šta će se desiti koristeći najbolje raspoložive informacije. Racionalna očekivanja zasnivaju se na racionalnoj analizi tekućih ekonomskih teorija, uslova i politika od strane pojedinaca. Kod donošenja odluka u obzir se uzimaju i racionalna očekivanja u budućnosti u toj oblasti. Preduzeća i radnički sindikati unajmljuju za sebe ekonomiste koji izrađuju prognoze za varijable koje su od najvećeg interesa za njih. Rezultati se najčešće objavljuju u televizijskim vestima.

DA LI LJUDI ANTICIPIRAJU EKONOMSKU POLITIKU?

Skoro svaki ekonomski subjekt (firma ili radnik) prodaje manje stvari nego što kupuje. Tipičan proizvođač (radnik, preduzeće, farma) bolje poznaje stvari koje prodaje nego onih koje kupuje. Zato što ljudi imaju manje informacija o cenama stvari koje kupuju nego o cenama predmeta koje prodaju, moguće je da budu zbunjeni kretanjem cena i plata. Oni mogu pobrkati promene nominalnih plata i cena sa promenama realnih plata i cena.Iznenađenje nivoom cena nastaje kada je stvarna cena različita od očekivane. Nivo cena je ponderisan prosek cena svih pojedinačnih roba i usluga koje potrošač ili firma kupuje i može se meriti indeksom cena. Kada su cene više nego što potrošač očekuje, aktuelni nivo cena je viši nego nivo cena koje ljudi očekuju.

Iznenađenje nivoom cena može biti prouzrokovano šokom na strani tražnje ili šokom na strani ponude. Šok na strani tražnje je neanticipirana promena agregatne tražnje koja nastaje usled neanticipirane promene monetarne ili fiskalne politike ili iznenadne promene privatne potrošnje i investicija. Ako su ljudi zainteresovani da predvide inflaciju, oni moraju da pokušaju da predvide promene agregatne tražnje. Iznenađenje cenom takođe može nastati usled šokova na strani ponude. Šok na strani ponude je neanticipirano pomeranje krive agregatne ponude.

Iznenađenja izazvana politikom: Potrošači, radnici, sindikati, sitni proizvođači, gigantske korporacije formiraju očekivanja koja se odnose na vladinu monetarnu i fiskalnu politiku. Oni nastoje da predvide promene ponude novca, budžetske potrošnje i poreza.

33

ANTICIPIRANA MONETARNA I FISKALNA POLITIKA

Monetarna politika je anticipirana kada javnost tačno predviđa stopu rasta nominalne novčane ponude. Iako novčana masa u rukama javnosti se povećava, generalno se zna da će cene rasti po istoj stopi kao i ponuda novca. Ako se stopa monetarnog rasta povećala i javnost je to očekivala, očekivana stopa inflacije se povećava. Nominalne kamatne stope će se povećati tačno za onoliko koliko je povećanje anticipirane stope inflacije. Realna kamatna stopa je definisana kao nominalna stopa minus anticipirana stopa infacije neće se promeniti; realne privredne investicije ostaju iste.

Prema teoriji racionalnih očekivanja, kada je fiskalna politika u potpunosti anticipirana tzv. deficitarno finansiranje je nevažan detalj jer racionalni poreski obveznik uzima u obzir dugoročne implikacije finansiranja povećane budžetske potrošnje.

NEANTICIPIRANA MONETARNA I FISKALNA POLITIKA

Ako je javnost iznenađena monetarnom i fiskalnom politikom, teorija racionalnih očekivanja predviđa rezultate slične kejnzijanskom modelu. Javnost uočava da su njeni novčani fondovi porasli, ali ne prepoznaje da će uvećanja cena veoma brzo da ponište sve realne dobitke. Realna potrošnja se, stoga, povećava. Porast ponude novca počinje da obara kamatne stope i štediše neće tražiti dodatnu inflacionu premiju na kamatne stope. Kamatne stope opadaju i realne privredne investicije se povećavaju. Zato što postoji iznenađenje cenom, kratkoročna agregatna ponuda se ne smanjuje odmah da neutrališe porast agregatne tražnje.

Ne možete obmanjivati sve ljude svo vreme - javnost uči na osnovu iskustva.

23. TEORIJE EKONOMIJE PONUDE I REZULTATI EKONOMSKIH PROGRAMA

OSNOVNI STAVOVI

Predstavnici teorije ekonomije ponude smatraju da nezadovoljavajuća makroekonomska perfomansa početkom 80-ih godina dobrim delom je uslovljena politikama potražnje.

Glavne preporuke ove teorije su:1.) smanjiti porske stope i državnu regulativu i tako stimulisati radne napore, štednju, investicije i produktivnost (tako bi se povećala ponuda i uklonila stagflacija);2.) održavanje monetarnog rasta u skladu sa dugoročnim rastom potencijala privrede, uključujući povratak na neku formu zlatnog standarda;3.) smanjenje rasta državne potrošnje i smanjenje poreskog tereta nacije u odnosu na GNP kako bi se oslobodilo više finansijskih sredstava za privatne investicije.

Teorija ekonomije ponude vuče korene iz klasične ekonomske tradicije jer preferira tržišna rešenja i odbija državnu intervenciju.

Po tumačenju ekonomista koji su zastupali radikalni pravac teorije ekonomije ponude, smanjenje graničnih poreskih stopa na dohodak ne samo da poddstiče ljude da više rade već dovodi i do toga daukupni poreski prihodi porastu, jer će se ostvariti veći radni učinak. Ovo se može pokazati jednostavnom formulom:Prihod od poreza na dohodak = stopa poreza na dohodak x dohodak

Ako u privredi postoji poreska stopa iznad one koja daje maksimalne prihode, onda je moguće otkloniti inflaciju smanjenjem poreske stope. Ako se poreske stope smanje, privreda će pokazivati veći realni output zbog poboljšanih ekonomskih podsticaja; vlada će dobiti poreske prihode iz niže poreske stope. Oba ova efekta će smanjiti inflaciju. Porast realnog autputa povećava ponudu roba i usluga, a porast poreskih prihoda smanjuje budžetski deficit.

Ekonomisti teorije ponude su tvrdili da regulacija umanjuje produktivnost investicija i da porezi dalje umanjuju stope prinosa onih koji štede i obezbeđuju sredstva potrebna za finansiranje investicija.

34

Zalagali su se za smanjenje poreskih stopa na štednju kako bi se povećala stopa prinosa posle poreza. Oni smatraju da će pojedinac više štedeti ako se smanji poreska stopa. Onda će biti više investicija, više osnovnih sredstava i veće proizvodnje. Sa većim autputom ukupni poreski prihod mogao bi biti veći uprkos smanjenju poreske stope.

DRŽAVNA AKTIVNOST, PROIZVODNJA I ZAPOSLENOST

Država utvrđuje svojinska prava i primenu ugovora. Ona je ekonomski učesnik koji ima monopol na legitimnu upotrebu ponude. Pojedinci moraju da se ponašaju na jasno definisane načine. Neizvršenje pogodbe iz zaključenog ugovora može da rezultira time da povređena strana traži zadovoljavajuće poravnanje obraćajući se sudu.

Druga aktivnost koja ne bi bila prisutna u svetu bez države je obezbeđenje zdravstvene zaštite – obezbeđenje čiste pijaće vode, đubretare, čišćenje kanalizacije, programa protiv širenja zaraznih bolesti... njih mogu da koriste svi bez obzira na individualni doprinos.

PRETPOSTAVLJENI I VEROVATNI REZULTATI EKONOMSKIH PROGRAMA BAZIRANIH NA TEORIJI EKONOMIJE PONUDE

Ekonomski programi bazirani na teoriji ekonomije ponude obično imaju 4 osnovne karakteristike:1.) održavanje moćnog sistema nacionalne odbrane;2.) smanjenje budžetskih izdataka na socijalne programe;3.) smanjenje marginalnih poreskih stopa;4.) deregulacija i privatizacija.

Pretpostavljeni efekti – redukcija domaćih programa se tumači kao smanjenje nisko produktivne ili neproduktivne državne aktivnosti. Smanjenje marginalnih poreskih stopa se posmatra kao povećanje ponude radne snage i ušteda što dovodi do porasta ravnotežnih veličina zaposlenosti i akumulacije kapitala. Slično se odnosi i na deregulaciju i privatizaciju.

Ekonomski programi bazirani na teoriji ekonomije ponude svode se na neto smanjenje državne potrošnje i neto smanjenja poreza – u poređenju sa njihovim prethodnim nivoima.

Verovatni efekti – pokazalo se verovatnim da, na kratak rok, reagovanja ponude radne snage i ušteda na promene u porezima će biti neznatne. Razlog tome je da je ljudima skupo da menjaju svoje ponašanje. Ako postoji neizvesnost oko trajnosti promene u politici, biće još odbojniji prema promeni ponašanja. Efekti promena državne aktivnosti na ukupnu produktivnost privrede verovatno će biti neznatni na kratak rok.

Dugoročni efekti trajnog vođenja politike niskih poreza i niskog nivoa neproduktivnih državnih aktivnosti će dovesti do povećanja outputa, zaposlenosti i uštede. (podrazumeva se da je kratak rok reakcija na šok, dok osnovna sredstva ostaju nepromenjena, dugi rok predstavlja prilagođavanje koje će se odvijati pošto se kapitali (fizički i ljudski) prilagode datom šoku).

III. PRIVREDE U TRANZICIJI

I. PROBLEMI TRANZICIJE SA CENTRALNO-PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU

ELEMENTI PROCESA TRANSFORMACIJE

Prelaz na tržišnu privredu podrazumeva pre svega političke promene koje priznaju vrednosti različitosti i individualne inicijative a one zahtevaju stvaran društvenii konzensus. Transformacija sistema, takođe, podrazumeva fundamentalne promene u ulozi i organizaciji vlade. Ona zahteva niz

35

promena u ekonomskoj strukturi i ponašanju čija priroda se može razumeti poređenjem funkcionisanja socijalističkih privreda sa funkcionisanjem tržišnih privreda.

24. ELEMENTI PROCESA TRANSFORMACIJE SA CENTRALNO-PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU: MAKROEKONOMSKA STABILIZACIJA I KONTROLA

Opravdano se može tvrditi da čvrsta fiskalna i kreditna politika smanjuju inflaciju i deficit tekućeg bilansa plaćanja u socijalističkim kao i u tržišnim privredama. Postoje, međutim, izvesne razlike koje odražavaju ustvari različite sisteme makroekonomske inicijative između socijalističkog i kapitalističkog sistema. U sferi mikro jedinica sa mekanim budžetskim ograničenjem stabilizacione politike ne mogu proizvesti iste reakcije kao što su one u tržišnim privredama.

Mikro jedinice neće reagovati na monetarna ograničenja smanjenjem svoje tražnje kad nisu uverene u opasnosti finansijskog neuspeha. Upravljanje tražnjom funkcioniše samo ako je povezano sa čvrstim budžetskim ograničenjima. Stoga, niz direktnih mera je potrebno da bi se podržale indirektne mere. One mogu da uključuju: ukidanje ex post subvencija pojedinim preduzećima, direktnu kontrolu centralne banke nad količinom kredita, kontrolu plata u državnom sektoru i sl. Praksa monetarne restrikcije ukazuje na neophodnost simultanog implementiranja različitih delova stabilizacionog programa.

Politika dohodaka je najteži i politički najosetljiviji deo u stabilizacionom programu. Mora se osigurati da ukupan iznos plata državnih preduzeća ne premaši limit stabilizacionog programa. Plate mogu da se stabilizuju izdvajanjem iz sektora koja su relativno najefektivnija.

Na duži rok, uspeh makroekonomske restrikcije zavisi od političke odluke i ekonomske sposobnosti vlade. Ona je izložena stalnim pritiscima kad preduzeća zapadnu u nepremostive finansijske teškoće i zapreti im bankrotstvo. Ona će, takođe, morati da uvede mere za zaštitu životnog standarda onih koji su najnepovoljnije pogođeni ekonomskom transformacijom, posebno, onih koji dobijaju otkaze zbog zatvaranja i restruktuiranja preduzeća. Bitno mesto u konceptualizovanju programa stabilizacije i transformacije trebalo bi da ima socijalni program.

Pored mera koje treba da disciplinuju preduzeća i reše problem otpuštenih radnika, fiskalna reforma mora imati visoki prioritet. Sa poreskim prihodima veoma zavisnim od poreza na dobit (profit) uplaćenog od strane preduzeća, preduzimanje mera da se poveća njihova finansijska autonomija i u isto vreme apsorbuju gubici zbog restrukturiranja imaće ozbiljan uticaj na budžet. Prihodi od privatizacije, verovatno, će postati značajni tek na srednji rok, čak i ako se privatiuzacija ubrzava; povećani prihodi od privatizacije i veća efikasnkost mogu kasniti u odnosu na povećane troškove povezane sa restrukturiranjem.

Potreba smanjenja javnih (državnih) rashoda je najistaknutiji problem u diskusijama o balansiranom budžetu. To može da se izvede eliminacijom subvencija i usklađivanjem poreza i rashoda države. Programom stabilizacije trebalo bi odrediti iznos prihoda neophodnih da se pokriju izdaci. Poreski sistem ne treba da deluje kontraproduktivno na povećanje investicija, proizvodnju i poboljšanje ekonomske performanse.

Nakon preduzimanja mera za očvršćavanje budžetskih ograničenja i obuzdavanje domaće tražnje – devalvacija bi mogla da bude delotvorna u socijalističkim privredama. Uspešnim devalviranjem sepovećavaju cene razmenljivih dobara u odnosu na cene nerazmenljivih dobara. Devalvacija će okrenuti tražnju od izvoznih ka domaćim dobrima, čak i povećati tražnju. Restriktivna monetarna i fiskalna politika treba da obuzdavaju domaću tražnju i oslobađaju resurse za proizvodnju razmenljivih dobara. Ukratko: Stabilizacione mere ukoliko su pravilno dozirane mogu biti delotvorne u socijalističkim privredama.

36

25. ELEMENTI PROCESA TRANSFORMACIJE SA CENTRALNO-PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU: FORMIRANJE RACIONALNIH CENA I TRŽIŠTE

Za uspešan proces transformacije je nužno promeniti sistem neracionalnih cena sistemom racionalnih tržišnih cena u kome cene nose značajne tržišne informacije. Taj proces je opsežan i složen. Ova promena zavisi od nekoliko uslova. Neke od njih je lako ostvariti, a neke od njih je teško ostvariti.

Sistem racionalnnih cena je nužan za veću autonomiju preduzeća (svetske cene). Dakle, poređenje treba vršiti otvaranjem prema spoljnoj trgovini. Izlaganjem inostranoj konkurenciji se otvara mogućnost bržeg povećanja kvaliteta. Može se očekivati značajan rast trgovine sa tržišnim privredama. Slobodna spoljna trgovina pruža sistem racionalnih cena za dobra koja su predmet međunarodne trgovine. Sve dok se bilans kapitalnih transakciuja ne otvori kamatne stope i cene kapitala mogu odstupati od svetskih nivoa.

Trgovinska liberalizacija u ranim fazama obično uključuje uklanjanje kvantitativnih restrikcija i njihovu zamenu carinama. Proces sprovođenja liberalizacije uključuje dve vrste troškova:1.) distribucioni troškovi – gubitak zbog uklanjanja zaštite, raste i nezaposlenost;2.) bilans plaćanja – raste uvoz nejednako izvozu.

Deo zadatka je i da se dopusti da se cene svih transakcija u već postojećem privatnom sektoru određuju slobodno, bez intervencije države. Cene državnog sektora prelivaju se u troškove i cene privatnog sektora.

Trgovina i promene u domaćoj privredi su uzajamno zavisne. Unutrašnja deregulacija u poljoprivredi, industriji i uslugama i prestruktuiranje preduzeća moraju se ostvariti da bi preduzeća na odgovarajući način reagovala na cenovne signale.

Liberalizacija cena je takođe neophodna radi dugoročnog očvršćavanja budžetskih ograničenja. Sve dok su cene neracionalne profiti i gubici ne mogu biti valjani pokazatelji efikasnosti i stoga ne mogu služiti kao pouzdane smernice za odluke o tome koja preduzeća bi trebalo zatvoriti a za koja bi trebalo obezbediti sredstva radi povcećanja investicija. Preduzeća se ne mogu smatrati odgovornim za svoju profitabilnost ako vlada određuje cene.

Za vreme prelaznog perioda neophodno je ostvariti sledeće usko povezane zadatke:1.) primena jedinstvenog kursa valute;2.) konvertibilnost domaće valute;3.) liberalizaciju svih uvoznih i izvoznih aktivnosti (u državnom i privatnom sektoru).

Ove promene mogu pomoći da se uspostavi kratkoročna ekstrerna i interna finansijska ravnoteža u zemlji. One mogu doprineti i dugoročnoj ekspanziji i poboljšanju kvaliteta u proizvodnji. Slobodan uvoz, bilo od strane državng ili privatnog preduzeća, od strane domaćeg ili inostranog uvoznika je neophodan za konkurenciju između prodavaca. Ova konkurencija je jedan od najjačih podsticaja da se obezbedi bolje snabdevanje, eliminišu nestašice i poboljšaju tehnički standardi.

26. ELEMENTI PROCESA TRANSFORMACIJE SA CENTRALNO-PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU: TRANSFORMACIJA PREDUZEĆA DRŽAVNOG SEKTORA

Cilj programa transformacije je prestrojavanje privrede na viši nivo performanse karakterističan za tržišnu privredu. Makroekonomska stabilizacija je nužni deo ali ne i dovoljan. Nepohodna je radikalna intervencija u vlasničkoj strukturi, prelaz sa jednodimenzionalne na mešovitu vlasničku strukturu.

Transformacija glomaznih, neefikasnih i tehnološki zastarelih preduzeća državnog (društvenog) sektora iziskuje nametanje čvrstih budžetskih ograničenja, definisanje i transformaciju vlasništva, transformaciju upravljačkih struktura. Transfer vlasništva sa državnih (društvenih) preduzeća na

37

privatne i mešovite subjekte stvara velike političke izazove vladi. Radnici treba da budu delimično kompenzirani. Treba im omogućiti da kupuju uz diskontovanu cenu ograničeni deo akcija u preduzećima u kojima su zaposleni, a koja su podvrgnuta privatizaciji.

Pojave prodaje državne imovine u bescenje rukovodiocima preduzeća, mimo svih propisa, pružile su argumente protivnicima privatizacije. Tu je i problem procene vrednosti imovine i sagledavanja pravih potenciuala preduzeća kao jedne od neophodnih, pripremnih radnji u procesu privatizacije i s tim u vezi pitanje treba li prodavati preduzeća pre nego što se njihova vrednost može odrediti u sistemu racionalnih cena.

Postoje 2 bitna zadatka u uspostavljanju efektivnog upravljanja proizvodnim kapitalom koji je u rukama države:1.) uvođenje privremenog sistema korporativnog upravljanja kojim se mogu kontrolisati rukovodioci preduzeća i sprečiti rastakanje imovine preduzeća dok ne počne privatizacija;2.) dugoročniji zadatak je stvaranje takve strukture vlasništva u kojoj će novi privatni vlasnici biti u snažnoj poziciji da upravljaju novostečenom imovinom.

Prvi korak ka privatizaciji je transformacija velikih državnih preduzeća u korporativnu formu kako bi se izvršila koncentracija vlasničkih prava preduzeća u korporativnom telu direktora koje imenuju vlasnici.Drugi korak je restruktuiranje. Promena svojinskih odnosa ne povećava, automatski efikasnost preduzeća. Neki privatizacijski programi nude posebne "doktorske programe" za sanaciju preduzeća pred prodajom. Drugi programi privatizaciije budućim vlasnicima prepuštaju restrukturiranje preduzeća.Treći korak je privatizacija. Mada, često se dovodi u pitanje restruktuiranja i privatizacije. Postoje zagovornici brze i spore privatizacije, u zavisnosti od toga da li smatraju da ona treba da dođe pre ili posle restruktuiranja.

Privatizacija u razvijenim tržišnim privredama se svodila na prodaju državnih preduzeća privatnim vlasnicima putem licitacija i podnete ponude. Obim transformisanog kapitala na ovaj način bio je skroman u odnosu na ukupan poslovni kapital.

Privatizacija u socijalističkim zemljama je drugačija, jer se tu radi o ogromnoj masi kapitala koji treba transformisati u privatna ili mešovita preduzeća, i to u uslovima gde ne postoje bazične institucije tržišnog finansijskog sistema (berze, stabilan pravni sistem, brojne finansijske posredničke institucije...).

VRSTE PRIVATIZACIJE: TEORIJSKI KONCEPT

Privatizacija jeste prodaja (ili besplatno davanje) faktora proizvodnje koji se nalaze u državnom ili društvenom vlasništvu fizičkim osobama. Kod privatizacije svaki idealni deo imovine jednog preduzeća mora pripadati konkretnom pojedincu. Tačno je reći da je neko preduzeće u privatnom vlasništvu iako su njegovi deoničari samo institucije (druga preduzeća ili banke) ukoliko su pak vlasnici tih drugih preduzeća i banaka privatna lica.

Treba praviti razliku između privatnih, mešovitih i državnih preduzeća. Kod privatnih preduzeća, celokupna imovina pripada (direktno ili indirektno) pojedincima (npr. hiljadu deoničara). Kod mešovitih preduzeća samo deo neto imovine preduzeća može biti jasno "doveden" do konkretnih pojedinaca. Ostatak može pripadati državi (npr. državnim holding preduzećima ili sindikatima). Državna ili društvena (javna) preduzeća jesu ona čiji niti jedan deo imovine ne pripada konkretnim fizičkim licima. Privatizacija nastaje ne samo kad celo preduzeće postaje privatno, već i kad deo preduzeća prelazi u privatno vlasništvo, tj. kad preduzeće postaje mešovito.

Postoje 4 osnovne vrste privatizacije:1.) interna privatizacija; 2.) eksterna privatizacija;3.) privatizacija deljenjem deonica svim građanima;4.) privatizacija preko formiranja holding kompanija.

38

27. VRSTE PRIVATIZACIJE: INTERNA PRIVATIZACIJA

Interna privatizacija jeste prodaja (po pozitivnoj ili nultoj ceni) preduzeća radnicima koji u njemu rade može se obaviti na nekoliko načina (npr. raspodela deonica u odnosu na staž ili visinu plate). Raspodelu je moguće kombinovati sa prodajom deonica radnicima, koje se prodaju onim radnicima koji najviše za njih ponude.

Pozitivne strane interne privatizacije se ogledaju u tome što je ona jednostavna i politički popularna. Dobijajući deonice po povlašćenoj ceni ili besplatno, radnici se pojavljuju kao najveći dobitnici, pogotovo ako je preduzeće uspešno. Odluku o privatizaciji spontano donosi sam radni kolektiv. Ovaj metod je jednostavan i zato što ostavlja državu po strani. Novac od onih deonica koje su prodate ostaje preduzeću i deo koji je raspodeljen očigledno ne donosi nikakav novac.

Najveći nedostatak interne privatizacije potiče iz najveće prednosti – spontanog karaktera. Kod interne privatizacije je nepohodno da se obezbedi da većina deonica bude razdeljena kako vlasništvo ne bi bilo koncentrisano. Da se ovo ne bi dešavalo, nužno je propisati da deonice ne mogu da se otuđuju (npr. 1 godinu). Suština problema nije koncentracija vlasništva već onemogućavanje realizacije ogromnih dobitaka, otkupom preduzeća po ceni daleko nižoj od realne i buduće (tržišne), onih pojedinaca koji na početku imaju više novca.

Interna privatizacija sadrži značajan element privilegije za radnike uspešnih preduzeća. Oni dobijaju deonice koje nešto vrede. Radnici iz preduzeća-gubitaša ne dobijaju ništa.

28. VRSTE PRIVATIZACIJE: EKSTERNA PRIVATIZACIJA

Eksterna privatizacija je takva forma privatizacije kojom se omogućava svim građanima da učestvuju u kupovini deonica preduzeća. Deonice se prodaju na javnim licitacijama i otkupljuju ih oni koji ponude višu cenu. Novac odlazi državi koja se pojavljuje kao pravi vlasnik preduzeća.

Licitacija se može održati u jednoj formi ili u 2 kruga, ako se pokaže izuzetno interesovanje jedne grupe (npr. stranaca). Ravnotežna cena prvog kruga služi kao osnova za formiranje minimalne prodajne cene u drugom krugu koji je otvoren za sve građane u zemlji. Minimalna cena drugog kruga bi bila niža od cene koja je postignuta u prvom krugu. Ona bi predstavljala minimum po kojem je država spremna da proda preduzeće. Dvodelni sistem licitacija treba da omogući domaćim investitorima realizaciju kapitalnog dobitka, a da se taj dobitak minimizira za strance.

Kada je tražnja veća od broja ponuđenih akcija, u cilju zaštite malih investitora, koristi se pravilo da najpre svi investitori dobiju jednak broj deonica. Preostale deonice se prodaju onim investitorima koji traže veći broj.

U slučaju nedovoljne tražnje za otkup svih deonica po ceni jednakoj ili većoj od minimalne, neprodate deonice ostaju privremeno u vlasništvu države i tretiraju se kao tzv. preferencijalne deonice (koje ne daju pravo glasa, ali donose dividendu). Aukcije se nastavljaju sve dok preduzeće ne bude prodato privatnim invesitorima.

Procesom eksterne privatizacije se omogućava državi da prodajom preduzeća po relativno realnim (tržišnim) cenama prikupi sredstva. Sam proces je relativno jednostavan za administriranje. Ova forma privatizacije je najbolja sa stanovišta alokacija (kupuju oni koji su najviše zainteresovani).

Osnovni problem kod otvorene licitacije jeste cena. U socijalističkim je zemljama to komplikovano zbog nepostojanja tržišta kapitala i svega ostalog što sa njim ide (pouzdani podaci, profili poslodavaca, radnika, revizorskih firmi). Minimalna cena može biti određena polazeći od računovodstvene vrednosti poslovnog fonda.

39

29. VRSTE PRIVATIZACIJE: DELJENJE DEONICA

Deljenje deonica - kod ove vrste privatizacije država se odlučuje da sve akcije u preduzećima, koja želi da privatizuje, podeli ili proda po veoma niskoj ceni svim građanima zemlje. Ideja se u suštini obrazlaže tvrdnjom da sadašnja društvena svojina faktički pripada narodu, da je u koncepciji vlasničke transformacije najvažniji kriterijum pravednost i brzina odvijanja čitavog procesa.

Moguće je svim građanima iznad 18 godina starosti uručiti zapise koji im daju vlasništvo nad alikvotnim delom akcija svih preduzeća. Posle ove prve raspodele građani bi imali mogućnost da akcije prodaju i kupuju kao i svaku drugu robu, te bi se uspostavila izvesna koncentracija akcija.

Mnogi ističu da je prednost ove forme u egalitarnosti jer dobijajući podjednako učešće u imetku zemlje svi bar startuju sa istih pozicija. Kasnije neki će moći da kupe više deonica, drugi će ih prodati, ali početna raspodela je pravedna.

Ova forma privatizacije ima 3 nedostatka.1.) Finansijske prirode – državni prihod od prodaje će biti mali ili nulti. Troškovi administracije su veći nego kod interne i eksterne privatizacije i moguće je da državna kasa bude u velikom gubitku.2.) Nedostatak koji se odnosi na egalitarnost – nisu svi građani zemlje u podjednakoj meri zaslužni za "društvenu" akumulaciju kapitala.3.) Najbitniji - U slučaju raspodele državnog imetka, ne uspostavlja se jasna veza između rezultata poslovanja preduzeća i imovine titulara čiji nedostatak je jedan od osnovnih razloga za loše poslovanje. Osnovni problem pri raspodeli akcija proističe iz činjenice da pojedinci dobijaju istovetne "pakete" akcija svih preduzeća. Zato, ukoliko je pojedinac zainteresovan da investira u preduzeće A on bi trebalo da od drugih građana otkupljuje njihove pakete akcija i na taj način poveća svoj uticaj (procenat akcija) u preduzeću A. Međutim, pošto su akcije u "paketima", on bi morao da kupuje akcije preduzeća B, C, i D za koje nije zainteresovan. Zato je za privatizaciju nužno da se ti paketi „odvežu“. Ovde se ne određuje minimalna cena već svako preduzeće određuje broj akcija koje izlaže prodaji i to preko sredstava informisanja.

30. ELEMENTI PROCESA TRANSFORMACIJE SA CENTRALNO-PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU: REDOSLED MERA ZA PRELAZ SA PLANSKE NA TRŽIŠNU PRIVREDU

Administrativno je neizvodljivo da se istovremeno pokrenu sve reforme. Međutim, glavni razlog za uvažavanje određenog redosleda poteza je da neke promene su preduslovi za druge (npr. makroekonomska stabilizacija je nužna da bi reforma cena bila uspešna). Neophodno je razviti mehamnizme, sisteme i znanja kako bi tržišta funkcionisala.

Linearno nizanje promena pojedinih politika nije ispravan koncept. Ispravnije je da se prelazni period usmerava na osnovu celovitog, dobro osmišljenog i usklađenog programa, paketa promena koji, pre svega, podrazumevaju uvođenje grupa komplementarnih promena politika u određenom nizu.

Koje pojedinosti na putanji transformacije će uvažavati jedna zemlja zavisi od stanja privrede, spremnosti stanovništva da podnosi poremećaje i gubitke koje zasigurno prate proces reforme i od političke situacije u svakoj zemlji.

Za zemlje sa visokom inflacijom i velikim deficitima u platnim bilansima, makroekonomska stabilizacija mora da bude prioritetni zadatak. Nova vlada ili vlada koja ima podršku za radikalne promene ima veće manevarske mogućnosti i treba da ih iskoristi jer je teže nametnuti čvrste mere kasnije.

Stabilizacija koja je konzistentna sa kretanjem prema tržišnom sistemu podrazumeva velika smanjenja specifičnih subvencija za preduzeća i čvrste limite kredita. Ona takođe uključuje liberalizaciju tgrovine na širokoj osnovi i izrazitiju depresijaciju deviznog kursa.

40

Nešto kasnije treba izraditi i celovit programa socijalne politike kojim će se amortizovati evidentan i velik višak zaposlenih u državnom sektoru i u hipertrofiranoj administraciji na svim nivoima, zaštititi stanovništvo sa niskim primanjima od neizbežnog skoka cena osnovnih prehrambenih proizvoda, stanarina i drugih oblasti potrošnje.

Iako inicijalni uspeh u obaranju inflacije može biti ostvaren za nekoliko meseci, stabilizacija se može osigurati samo primenom konzistentnih politika tokom dužeg vremenskog perioda. Za to vreme trebalo bi uvesti mere koje omogućavaju indirektnu makroekonomsku kontrolu. Potrebno je više godina da prođe da bi se moglo računati na to da je makroekonomska stabilnost dovoljno ukorenjena i da ima uticaja na donošenje dugoročnih ekonomskih odluka. Posebno teška faza za vlade koje sprovode reformu nastupa nekoliko meseci nakon uspeha inicijalne faze, kad se povećava nezaposlenost, preduzeća počinju da zapadaju u finansijske nevolje i zatvaraju se. Inflacija je niža, a zahtevi za reflacijom su izraženiji. Samo iz tog razloga, vlade moraju brzo nakon stabilizacije da formulišu mere za hitno restrukturiranje preduzeća.

Reforma cena dobara odvija se na početku kao preduslov za decentralizaciju i očvršćavanje budžetskih ograničenja, pri čemu je reforma trgovine važan element. Daljim progresivnim smanjenjem državnih intervencija nastavlja se proces transformacije.

Određivanje plata predstavlja veliki problem. U državnim (društvenim) preduzećima ovo ne može biti prepušteno tržištu na početku procesa jer preduzeća ne posluju u skladu sa signalima korektnih cena. U isto vreme, plate moraju da budu osetljive na inflaciju i promenu relativniih cena.

Realne kamatne stope su nepohodne zbog privlačenja ulagača u bankarski sistem i da bi se obezbedio pravi pokazatelj cene finansijskih sredstava za preduzeća. Ali, prilično dugo za vreme transformacije neće biti moguće prepustiti određivanje kamatne stope tržištu zbog nepostojanja odgovarajućih struktura podsticaja za preduzeća i banke.

Mere za eliminisanje diskriminatornih propisa naspram privatnog sektora treba doneti na početku procesa. Pripreme za restrukturiranje i "realnu" privatizaciju najvećeg dela krupnih preduzeća će trajati nekoliko godina a samo izvršenje još duže.

Prelaz na tržišne cene i međunarodno otvaranje dovešće odmah do razvoja određenih aktivnosti, dok će druge naići na teškoće. To obavezuje državu da postavi ekonomsku i socijalnu dijagnozu sa ciljem da identifikuje nekorisne aktivnosti, aktivnosti koje su korisne ali kojima se slabo upravlja i aktivnosti koje nisu konkurentne.U ovoj fazi upravljanja neravnotežama postoji potreba za formiranjem dvostrukog sistema:1.) sistema restruktuiranja aktivnosti da bi se omogućila zamena nekorisnih aktivnosti uz privremenu (prolaznu) pomoć države;2.) sistema privremene carinske regulative sa ciljem da se izbegne isuviše brutalna konfrontacija nacionalnih aktivnosti sa najsposobnijim svetskim preduzećima.

Reforme bankarskog sistema se odvijaju u nekoliko faza. Primena može da počne odmah ustanovljavanjem odgovarajućeg računovodstva i standarda za procenu imovine, reformom bankarstva, ugovora, donošenjem zakona o preduzeću i zakona o bankrotstvu (stečaju) i nacrtima propisa. Potom dolazi obuka kadrova, revizija preduzeća i banaka i utvrđivanje vrednosti imovine.

Iza toga dolazi restruktuiranje portfolia, alokacija gubitaka i rekapitalizacija. Samo tad kad je ovaj proces završen može se pojaviti bankarski sistem zasnovan na tržištu.

Tržišta kapitala se mogu formirati skoro na samom početku procesa transformacije. Ona će biti samo fasada jer deficijencije u informacijama i procenama vrednosti onemogućuju njihovu korisnu ulogu u alokaciji resursa. Da bi se razvila ova njihova uloga biće potrebno više godina i ona ne bi trebalo da se stvaraju u nekom značajnom obimu sve dok bankarski sistem ne bude restrukturiran.

Potreba za reformom finansijskog sektora koja treba da sledi posle transformacije preduzeća pokreće pitanje kako obezbediti finasijske usluge, u međuvremenu, za privatni sektor koji se pojavljuje. Jedna mogućnost je osnivanje specijalizovanih finansijskih institucija za privatni sektor.

41

Bolje rešenje je da se primeni dvokolosečna strategija za bankarski sistem, sa odeljenjima koja bi opsluživala privatni sektor u svim većim bankama, prvo u malom obimu, i sa razdvajanjem, privatnim i društvenih portfolia.

Konvertibilnost bilansa tekućih transakcija (podrazumeva neograničeno pravo na korišćenje deviza za transakcije sa tekućeg računa) poželjno je obezbediti na početku reforme. Posebno je važno doneti mere za regulisanje odnosa sa stranim investitorima na početku procesa. Konvertibilnost bilansa kapitalnih transakcija treba da dođe kasnije.

II. PRVI REZULTATI TRANZICIJE NA TRŽIŠNU PRIVREDU

31. OČEKIVANA I NEOČEKIVANA KRETANJA U PROCESU TRANZICIJE PRIVREDA ISTOČNE I CENTRALNE EVROPE

Restauracija kapitalizma u IiCE i SSSR-u 1989 je podrazmevala „šok terapiju“ – liberalizaciju cena, monetarne i fiskalne restrikcije, otvaranje privrede prema slobodnoj trgovini, unutrašnju konvertibilnost valuta. Početna očekivanja su bila: pozitivni efekti stabilizacije, privatizacije i drugih ekonomskih i političkih reformi.

Ta očekivanja su bila preuranjena. Prve dve godine primene ove terapije u zemljama IiCE i godinu dana njene primene u zemljama bivšeg SSSR-a rezultirale su u drastičnom pogoršanju opšte ekonomskog stanja. Ovo je jedino područje svetske privrede koje je početkom ’90-ih godina zapalo u ogromnu depresiju. Bruto domaći proizvod (BDP) u IiCE je opao za 17-20% u proseku (1989-1991). Industrijska proizvodnja je opadala za oko 25-30% u proseku. Nezaposlenost je bila 8-13% u proseku. Inflacija je smanjena, ali se zadržala na na daleko višim nivoima od onih koji su postignuti u poznatim uspešnim slučajevima stabilizacionih politika (Čile, Bolivija, Meksiko, Izrael). Eliminisanje državnih subvencija je podstaklo infalaciju u gotovo svim zemljama ovog regiona.

Činjenica da prvobitne nade u brzu ekonomsku transformaciju (pothranjene od strane savetnika i političara sa Istoka i Zapada) su bile nerealne je sada irelevantna. Danas se generalno prihvata da revolucije iz 1989. se nisu predviđale. Veoma je uticajno mišljenje da je to promašaj u političkoj oceni i veliki podbačaj društvene nauke u zapadnim i istočnim zemljama. Uprkos ovome, vrlo brzo posle revolucija pojavio se izvestan broj zapadnih savetnika koji je objašnjavao zašto nije bilo alternative u odnosu na to što se desilo, kao i izvestan broj političara koji su izjavljivali da će tranzicija na tržišnu privredu biti uspešna ako bude brza. Ove greške u analizi imaju ozbiljne posledice.

Drugi problem u formiranju realnih očekivanja i odražavanju javne podrške za proces privatizacije je bilo opisivanje tržišne demokratske privrede u zemljama IiCE i bivšeg SSSR-a kao jedinstvenog zapadnog modela koji ima jako malo veze sa stvranošću na Zapadu. Jedna od najvećih privlačnosti tržišnih privreda i demokratskih sistema je u tome da oni jako proširuju prostor za izbor različitih aranžmana za upravljanje ekonomskim i društvenim poslovima.

U najužem skupu institucija i vrednosti postoje bitne razlike između npr. Zapadne Evrope, SAD-a i Japana, čak i unutar same Zapadne Evrope. Tu se pogrešno misli da na Zapadu vladaju samo tržišne snage, naprotiv, vodi se računa o jednakosti i socijalnoj pravičnosti, u različitim formama državne intervencije. Intervencije određenih oblika se razlikuju među državama, a i značajno su se menjale tokom vremena. Pripisivati relativni uspeh zapadnih tržišnih privreda samo nesputanom funkcionisanju slobodnih tržišnih snaga znači pojednostavljivanje i potcenjivanje njihovog postignuća: ono je rezultat čitavog niza demokratskih, ekonomskih i socijalnih institucija i akcija.

Ovako izgledaju osnovni trendovi u oblasti proizvodnje, investicija, zaposlenosti i inflacije u prvim godinama tranzicije.

ProizvodnjaVeliko opadanje proizvodnje u IiCE u periodu 1990.-1992. godine koje ima razmere depresije iz 30-ih. Jedan od problema je bio kvalitet podataka – privatni sektor još uvek nije reflektovan u podacima.

42

Došlo je i do promena pristrasnosti izveštavanja. U novoj atmosferi se javljaju snažni podsticaji da se proizvodnja podceni, kako bi se izbeglo paćanje poreza. Ovi faktori do izvesnog stepena uvećavaju izmereno opadanje proizvodnje, ali brojni dokazni materijali i generalna analiza različitih faktora koji utiču na ekonomsku aktivnost sugerišu da ovo nije toliko veliko da bi radikalno izmenilo opštu sliku snažnog opadanja proizvodnje.

Kontrakcija proizvodnje u Istočnoj Evropi je daleko veća nego što se prvobitno očekivalo. Ova razlika između očekivanog i stvarnog opadanja je rezultat nerealnih početnih očekivanja i iznenađujućih razvojnih momenata. Neposredni uzroci opadanja su uvođenje velikih promena u strukturama relativnih cena – osnovne mere za obuzdavanje ubrzanja inflacije i deficita državnog budžeta. Kolaps trgovine sa SSSR-om je imao snažan uticaj na Istočnu Evropu.

Recesija proizvodnje se nije mogla izbeći. Tranzicija sa sovjetskog tipa na tržišnu privredu mora da uključi veliki promenu relativnih cena pošto se napušta struktura administrativnih cena i prelazi na strukturu koja se bazira na svetskim tržinim cenama. Ova promena relativnih cena koristiće nekim aktivnostima u tanzicionoj privredi, ali će oslabiti konkurentnost drugih, a neke potpuno uništiti. Tako izvestan deo kapitalnog fonda postaje ekonomski neprofitibilan (praktično preko noći).

Kada se privreda brzo otvara teško je utvrditi realni devizni kurs. Ovaj problem je izuzetno težak ako se spoljna razmena u oba pravca sastoj od finalnih ili polufinalnih proizvoda (kao i inputa kakav je energija). Preduzeća mogu ceniti da je rizično iskorišćavanje postojećih komprativnih prednosti pokretanjem ili proširenjem izvozne proizvodnje pošto se očekuje da će se kurs menjati. Na drugoj strani, izvoznici mogu brzo reagovati i iskoristiti postojeći kurs.

Pored ovih opštih mesta asimetrije u prilagođavanju, u zemljama IiCE se istovremeno odvijaju 3 specifične strukturne promene:1.) Prva strukturna promena – kretanje iz centralno-planske na tržišnu privredu (od ograničenja ponude na ograničenje tražnje)2.) Druga strukturna promena – izmena ovih privreda koje se karakterišu zastarelim osnovnim sredstvima, nedovoljnom infrastrukturom i u velikoj meri zastarelim ljudskim kapitalom. 3.) Neophodnost preusmeravanja trgovine na druge delove sveta – pošto glavne privrede OECD-a nisu uspele da savladaju sopstvenu recesiju i dozvole ulazak tradicionalnih izvoznih proizvoda ZuT, paralelno dolazi do gubitka agregatne tražnje u zemljama IiCE.

InvesticijePonovna izgradnja proizvodnih kapaciteta bivših centarlno-planskih privreda zahteva snažan oporavak privatnog investiranja. Bruto privredne investicije su opale za 2% u 1989. godini, 15% 1990. i 23% u 1991. godini. Dakle, privredne investicije su opale za više pd 1/3 od 1989. Privredno investiranje (domaće i inostrano) je zaustavljeno zbog višestruke neizvesnosti koja se tiče ne samo srednjoročnoih ekonomskih izgleda već i uspostavljanja ukupne mreže zakona i institucija koji su nužni preduslovi da bi tržišna privreda funkcionisala.

Obično se smatra da pošto efektivne politike stabilizacije isprave interne i eksterne neravnoteže, završi se reforma cena i utvrdi realni devizni kurs, kreće privatno investiranje da završi proces transformacije.

InflacijaKontrolisanje infalcije pokazuje se kao izuzetno težak zadatak za ZuT. One moraju da sprovode programe liberalizacije cena i izvrše značajne promene u strukturi relativnih cena dok u isto vreme institucije i običaji iz prethodnog režima nastavljaju da podrivaju efektivnost tradicionalnih instrumenata makroekonomske politike. Zadržavanje visokih stopa inflacije u tranzicionim privredama je na više načina posledica njihovih „tranzicionih“ stanja. Komandna privreda je napuštena ali veliki broj njenih mikroekonomskih obeležja je ostao što podriva efektivnost fiskalne i monetarne politike.

ZaposlenostU 1990. godini nivo nezaposlenosti je relativno nizak uprkos velikom padu proizvodnje. U 1991. broj nezaposlenih se udvostručio, i krajem decembra iznosio 6 miliona. Kao i u zapadnim tržišnim

43

privredama nezaposlenost više pogađa žene nego muškarce, fizičke radnike nego one sa višim obrazovanjem i naročito mlade.

III. RESTRUKTURIRANJE INDUSTRIJE I PREORIJENTACIJA TRGOVINE ZEMALJA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE

32. RESTRUKTUIRANJE INDUSTRIJE I PREORIJENTACIJA TRGOVINE ZEMALJA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE: FAKTORI KOJI OTEŽAVAJU RESTRUKTUIRANJE

U nestabilnom makroekonomskom okruženju je otežano pojavljivanje nove aktivnosti, a destruktivni aspekt restruktuiranja je dominantan. U zemljama i u periodima gde i kada kreatori ekonomske politike nisu mogli da ostvare ekonomsku stabilizaciju bilo je nemoguće otpočeti konstruktivno restrukturiranje.

Ono što obeležava prvu fazu restruktuiranja su: veliki pad investicija, pad domaće i spoljne tražnje, visoke kamatne stope, nepostojanje dugoročnih (investicionih) sredstava. S jedne strane, domaćinstva i finansijski investitori spremni su da drže samo mali deo svojih portfelja u dugoročnim finansijskim aktivama usled neizvesnosti koje su inherentne ekonomskom restrukturiranju. S druge strane, država se masivno oslanja na tržišta domaćeg kapitala kako bi finansirala rastuće budžetske deficite.

U nekim zemljama važna komponenta novih investicija su strane direktne investicije bilo u postojećim ili novo formiranim firmama. U kome stepenu je strani kapital spreman da se useljava zavisi od makroekonomsk situacije, stanja institucionalnih i pravnih reformi, kao i karaktertistika spoljnog i deviznog režima, tj. napretka samog procesa ekonomske reforme.

Domaća štednja bi trebalo da bude ključni faktor u finansiranju investicija u ZuT. Zbog pritisaka na strani dohotka kao i na strani državnih prihoda u budžetu teško se može očekivati da država bude neto štediša. Bilo bi prilično čudno ako bi se korporativni sektor pokazao kao neto štediša. Međutim, opadanje ekonomske aktivnosti dovodi do značajnog opadanja realnog raspoloživog dohotka domaćinstva.

U skoro svim zemljama preduzeća se moraju nametati sa državom, koja da bi pokrila rastuće budžetske deficite pozajmljuje ogromne iznose na domaćim kreditnim tržištima. Na taj način , rastući budžetski deficit i visoke realne kamatne stope za korporativne pozamljivače dovode do istiskivanja značajnog dela privatnih korporativnih investicija što otežava ekonomsko restrukturiranje (posebno u prerađivačkoj industriji). Preduzeća male i srednje veličine su u još nepovoljnijem položaju jer teško mogu da se oslone na direktne finansije i taj segment bankarskog tržišta je izrazito konkurentan. Ona se moraju oslanjati na uštede svojih vlasnika i sopstvene profite, što je prilično spor proces.

Nedovoljno razvijen finansijski sistem kao i odlaganje izvršenja nužnog finansijskog restruktuiranja su, takođe, važni faktori koji otežavaju ekonomsku transformaciju.

Spor tempo privatizacije, takođe, može biti faktor koji objašnjava sporo restruktuiranje. Mada se u mnogim zemljama registruje ogromno povećanje broja novih privatnih preduzeća njihovo učešće u zaposlenosti, proizvodnji ili izvozu je još uvek malo. Strani investitori imaju važnu ulogu u prvoj fazi tranzicije.

Ponekad kupovina podrazumeva duga i komplikovana pregovaranja sa privatizacionim agencijama, dug i bolan proces restrukturiranja kupljene firme, zamenu upravljačkog tima, menjanje korporativne kulture, otpuštanje značajnog dela radne snage, dok osnivanje nove firme može biti mnogo brže i manje bolno.

Tvrdi se da je cena odlučujući faktor, mada u mnogim slučajevima vrednost firme (tj. razlika između njene tržišne vrednosti i sume tržišnih vrednosti njenih sredstava prodatih odvojeno) je tako negativna da bi prodajna cena trebala, ustvari, da bude negativna. Iskustvo privatizacije pokazuje da je

44

snaga, potencijal lokalnog tržišta najvažnija za investitora. Ovo, delimično, objašnjava neujednačen tempo privatizacije po granama i sektorima.

Tvrdi se da će veliki deo restruktuiranja da se odvija u formi novonastajućih preduzeća čija će proizvodna tehnologija i proizvodni miks (mix) odražavati dugoročnu komparativnu prednost. Ovo će promeniti gransku i proizvodnu strukturu privrede i strukturu preduzeća po veličini, koja će se kretati prema manjim jedinicama i proizvodima i proizvodnim tehnologijama koje su manje kapitalno i razvojno-istraživački intenzivne.

Postoje 2 slabe strane ekonomske strukture isnočnoevropskih privreda koje usporavaju reformu i otežavaju strukturnu promenu (prema Sachs i Woo):1.) skoro svi radnici su doskora bili na poslovima koji su izdašno subvencionisani od strane države;2.) praktično cela populacija bila je obuhvaćena ekstenzivnim sistemom socijalnog staranja, sa većinom beneficaja vezanim za radno mesto.

Stanovništvo je naviknuto na ekonomsku sigurnost (stalno radno mesto, garantovan dohodak, penzije, zdravstvo i stanovanje). Mada su ove garancije znatno iznad finansijskog kapaciteta države one ostaju potencijalni "poklič" koji okuplja najveći deo društva.

Ekstenzivni sistem socijalne zaštite otežava restruktuiranje na 3 načina:1.) veliki broj beneficija je vezan za mesto zapošljavanja i stoga smanjuje mobilnost radnika;2.) široka socijalna obuhvatnost doprinosi dužim periodima nezaposlenosti i većem otporu prema prihvatanju novog posla;3.) velika izdavanja za socijalno staranje su glavni faktor ogromnih budžetskih deficita u većini ovih zemalja, a oni pojačavaju ukupnu makroekonomsku nestabilnost.

Vodeće reformske privrede, koje su obnovile ekonomski rast, još uvek imaju zastarele i neefikasne sisteme oporezivanja i izdataka javnog sektora. Bez fiskalne reforme ove zemlje će se verovatno suočavati sa hroničnom fiskalnom krizom i sporim ekonomskim rastom.

Jedna od posledica visokih budžetskih izdataka je vrlo viskoka stopa oporezivanja (obično neka kombinacija visokog poreza po platnom spisku, poreza na dodatu vrednost i poreza na dohodak). Ovaj izuzetni poreski raspon doprinosi ekstenzivnijoj nelegalnoj ekonomiji, povlačenjem mladih radnika sa tržišta radne snage, ranom penzionisanju radnika srednjih godina i dužim periodima nezaposlenosti.

Druga posledica visokih socijalnih izdataka je opadanje stopa nacionalne štednje – ono je uslovljeno, delimično, hroničnim budžetskim deficitima koji direktno smanjuju štednju javnog sektora i delimično sistemima finansiranja državnih penzija iz redovnih doprinosa i plaćenih poreza redovnih radnika.

Sve ovo ukazuje da je fiskalna reforma važan deo ekonomskog restrukturiranja i strategije dugoročnog rasta.

33. RESTRUKTUIRANJE INDUSTRIJE I PREORIJENTACIJA TRGOVINE ZEMALJA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE: RAST I KONSTRUKTIVNA FAZA RESTRUKTUIRANJA

Relativno visoke stpoe ekonomskog rasta u nekim zemljama IiCE od 1994. do 1996. su rezultat ostvarenih pozitivnih kretanja na strani ponude i na strani tražnje. Veća inostrana tražnja (pogotovo iz Zapadne Evrope) imala je značajnu ulogu u ekonomskom oživljavanju. Domaća tražnja (investiciona, ali i privatna potrošnja) značajno je porasla u nizu zemalja (Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija).

U ukupnom rastu proizvodnje, industrija je ta koja "predvodi" oporavak u većini zemalja. U drugoj polovini 90-ih je ipak BDP za 15% ispod onog iz 1989. Dakle, tek se očekuje potpuni oporavak.

Restruktuiranje radne snage ima izvesna specifična obeležja. Jedno je da se u procesu upošljavanja kod novih privatnih firmi prednost daje regrutovanju osoblja koje je već negde zaposleno, pre nego upošljavanju ljudi koji su bez posla. Ovo rezultira u promenama s posla na posao i nižoj od očekivane

45

stope kreiranja novih poslova, sa manjim šansama novog upošljavanja za one koji su nezaposleni. Posledica ovoga je nastajanje ogromnih basena dugoročne nezaposlenosti u nizu zemalja IiCE.

Tranzicione privrede su značajno napredovale u stabilizaciji cena. Ovome su doprinela 2 glavna fatora:1.) relativno stabilni nominalni devizni kursevi (koji su služili kao nominalna sidra);2.) neočekivani rezultati u produktivnosti rada.

Međutim, postoje značajne teškoće da se dalje smanji dvocifrena, uporna inflacija na nisku jednocifrenu stopu, bez žrtvovanja ekonomskog rasta. Uporna i umerena inflacija u velikoj meri je uzrokovana faktorima inercije ili jednokratnim promenama ekonomske politike (kao što su periodični porasti kontrolisanih i administrativnih cena, posebno stanovanja, energije, cena komunalija, periodičnim ili ad hoc devalvacijama, promenama stopa poreza na dodatu vrednost, carinskih tarifa, raznim formalnim i poluformalnim šemama indeksacije plata i penzija i inflatornim oćekivanjima).

Standardni instrumenti restriktivnih politika nisu efektivni u daljem smanjivanju inflacije (u odnosu na početnu fazu) kada elementi troškova, inercije i očekivanja postaju sve značajnije determinante promena cena. Čvrsta monetarna politika ne može zameniti strukturnu politiku. U zemljama gde se kurs podržava putem intervencije, prilivi kratkoročnog kapitala povećali su ponudu domaćeg novca. Režimi plivajućreg kursa uticali su na inflaciju preko izrazitih depresijacija i podsticanjem inflatornih očekivanja.

DETERMINANTE RASTA NA STRANI PONUDE

Većina ekonomista ceni da ekonomski oporavak u IiCE ima znake cikličnog procesa sustizanja i znake fundamentalnijeg ekonomskog restrukturiranja. Jedan od atributa rasta je dinamika produktivnosti rada (opisuje kvantitativna i kvalitativna obeležja ekonomske performanse).

Najnoviji oporavak u zemljama IiCE je praćen porastima u produktivnosti rada – nije prouzrokovan značajnim porastima u broju zaposlenih, nego porastom produktivnosti već zaposlenih lica. Drugo objašnjenje porasta produktivnosti rada je da on odražava poraste efikasnosti koji proističu iz restruktuiranja preduzeća u tranziciji. Preduzeća socijalističke privrede su funkcionisale daleko ispod svojih granica proizvodnje što je na mikro nivou značilo nizak učinak i nisku proizvodnu efikasnost preduzeća.

Rašireno je gledište da je privatni sektor osnovna pokretačka snaga rasta u tranzicionim privredama. Međutim, treba praviti razliku između ekspanzije aktivnosti privatnog sektora koji je to već bio na početku ovog perioda i doprinosa firmi koje su prešle iz javnog u privatno vlasništvo unutar istog perioda, kao i novih učesnika.

Postoje bar 2 tipa ekonomskih entiteta koja doprinose ekonomskom rastu tranzicionih privreda:1.) prethodno postojeća preduzeća koja sada povećavaju svoje aktivnosti kao rezultat svog restrukturiranja, modernizacije, privatizacije i/ili zahvaljujući rastućoj tražnji;2.) novoosnovane privatrne firme u periodu tranzicije, koje agresivno prodiru na izvesne tržišne niše.

Ako se dobro investira novi kapital može značajno da doprinese rastu produktivnosti u tranzicionim privredama, zbog relativno visokog kvaliteta postojećeg ljudskog kapitala i zahvaljujući mogućnostima zahvatanja renti zbog njihove oskudnosti u inicijalnoj fazi olporavka. Oskudnost domaćih investicionih sredstava delimično je nadoknađena prilivom stranog kapitala i posebno stranih direktnih investicija. Zemlje i sektori sa visokim stepenom penetracije stranih direktnih investicija i sektori sa visokom koncentracijom stokova stranih direkntih investicija ne samo da su relativno snabdeveni kapitalom, već kapitalom supreriornog kvaliteta. Čak i kad priliv kapitala ne ide ditrektno u firmu, prisustvo stranog investitora ima pozitivne sporedne efekte koji su jednaki komparativnim prednostima.

46

DETERMINANTE RASTA NA STRANI TRAŽNJE

Tražnja je, takođe, imala ključnu ulogu u usponu pojedinačnih zemalja IiCE. Posebno je porasla privatna potrošnja u nekim zemljama regiona. Nesumnjivo je da je proces oporavka povećao državne prihode i olakšao u izvesnom stepenu postojeće fiskalne pritiske. Oporavak privatne potrošnje je povezan sa rastućim realnim dohocima i platama. Oporavak lične potrošnje je najizrazitiji u brže rastućim privredama, gde je porast realnih dohodaka rezultat povećanja produktivnosti i većeg outputa.

Nove incvesticije su bitne za ekonomski oporavak. Investicije pokazuju, u poređenju sa potrošnjom, mnogo višu dohodovnu elastičnost – otuda su drastični padovi u investicionoj aktivnosti za vreme depresije normalna reakcija ekonomskih učesnika u datim okolnostima.

Investicioni oporavak u IiCE se odvija u onim zemljama koje su najviše uspele u svojoj makroekonomskoj stabilizaciji, napravile najveći progres u institucionalnim reformama i uživaju relativnu političku stabilnost. Investicije su glavna pokretačka snaga u procesu ekonomskog restrukturiranja.

34. RESTRUKTUIRANJE INDUSTRIJE I PREORIJENTACIJA TRGOVINE ZEMALJA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE: RESTRUKTUIRANJE PREDUZEĆA

Umesto obustavljanja neefikasne proizvodnje, otpuštanja suvišnih radnika i reagovanja na tržišne signale na standardan način (koji maksimizira profit), državna preduzeća su preferirala povećanje cena, zaštitu zaposlenih i masovno lobiranje kod vlade za pomoć i podršku.

Politike dohodaka su doprinele da se smanje inflatorna očekivanja, ali su se pokazale samo delimično uspešne u nametanju discipline oko plata i održavanju niske stope nezaposlenosti. U velikom broju slučajeva bile su smetnja restrukturiranju i često su ocenjivane kao socijalno nepravične i politički neprihvatljjive.

S druge strane, privatizacija se pokazala mnogo težom i vremenski dužom nego što je na početku predviđeno. Kod privatizacije velikih državnih preduzeća nastali su ogromni problemi. Jednim delom oni se mogu pripisati nasleđu prošlosti. Da bi se prevladala stečena prava i zacementirani modeli ponašanja potebno je vreme, dobra volja i puno strpljenja na strani vlada, preduzeća i javnosti. Dalji problem jesu zahtevi za kompenzacijom i restitucijom vlasništva ranijih preduzeća. Najvažniji problem tiče se organizacione i upravljačke strukture i donošenja odluka.

Ako se velika preduzeća ne mogu privatizovati, onda vlada ili njen organ (kao vlasnik) ima odgovornost da pokrene proces restrukturiranja. Sa više aspekata "velika" privatizacija (krupnih državnih preduzeća) je srž problema restrukturiranja i jedna od najbitnijih faza u tranziciji na tržišnu privredu. Pitanja konkurentske strukture, efektivnog korporativnog rukovođenja i druga, treba da budu rešena pre privatizacije jer privatni vlasnici će, verovatno, odbijati svaki zakasneo pokušaj da se ispravi tržišni nedostatak.

Restrukturiranje ima ili bi trebalo da ima isti cilj kao i privatizacija – da transformiše postojeće neproduktivno i neefikasno preduzeće u održivu i profitabilnu kompaniju. Ako se ceni da preduzeće ima šansu da preživi u tržišnoj privredi, onda mora da otpočne realan proces restrukturiranja.

Program restrukturiranja velikog industrijskog preduzeća ili sektora industrije treba da obuhvata specifične planove reorganizacije i refinansiranja preduzeća ili sektora, a gde je potrebno, programe obuke i preobuke, mreže socijalne zaštite za radnike koji ostaju bez poslova i programe državne pomoći, uključujući finansijske garancije ili zajmove i sporazume o otpisivanju izvesnih dugova.

Za ogromnu većinu velikih državnih industrijskih preduzeća u Istočnoj Evropi, proces restrukturiranja predstavlja ogroman posao. Ova preduzeća, od kojih su mnogi monopoli, upošljavaju veliki broj radnika, mnoge neproduktivno, imaju zastarelu opremu, proizvode lošeg kvalitea, velike zalihe, slabe ili nikakve sisteme marketinga i male ili nikakave sisteme servisiranja posle prodaje. Pored ovoga,

47

organizacione strukture, upravljanje, troškovi, računovodstveni sistemi su oblasti koje zahtevaju potpunu izmenu. Bolne odluke se moraju doneti u vezi smanjenja ili razbijanja preduzeća na manje kompanije, a značajna redukcija zaposlenih je skoro neizbežna u većini preduzeća. U većini slučajeva, restrukturiranje, takođe, zahteva značajne inekcije kapitala, što opet, iziskuje izradu finansijskih paketa komercijalnim bankama.

RESTRUKTURIRANJE I PODSTICAJI

Reakcije preduzeća na promenjene uslove zavise od finasnijskog stanja preduzeća, podsticaja i menadžment sposobnosti. Naglašava se važnost interne organizacije preduzeća i kompleksnost podsticaja u transformisanju preduzeća. Deformisanost podsticaja menadžera/direktora preduzeća u bivšim socijalističkim privredama je dobro poznata i dokumentovana. S jedne stane, finansijska performansa preduzeća i dalje zavisi od karakteristika ekonomskog okruženja koje su van kontrole preduzeća i s druge strane, mogućnosti da se iskorišćava monopolska snaga obezbeđuju dobru finansijsku performansu bez poboljšane efikasnosti.

Restruktuiranje u radu se odnosi na akcije koje se preduzimaju kako bi se promenila struktura preduzeća u 4 dimenzije: interna organizacija, zaposlenost, autput i investicije.

Tri obrasca ponašanja preduzeća u zemljama IiCE:1.) restrukturiranje – preduzeća preduzimaju akcije restrukturiranja koje su u skladu sa razvojem konkurentske tržišne privrede. Tu su posebno interesantna ograničenja koja utiču na dubinu i brzinu restrukturiranja preduzeća.2.) pasivno ponašanje – preduzeća ostvaruju minimalne organizacione i druge promene.3.) nejasno (dvosmisleno ponašanje) – to su slučajevi gde se registruje aktivno ponašanje, ali je nejasno u kojoj meri je u skladu sa tržišnim reformama.

Podsticaji i ograničenja sa kojima se suočavaju menadžeri/direktori u restrukturiranju preduzeća – menadžer/direktor ima 2 izbora: 1.) da restruktuira preduzeće što podrazumeva trošak za preduzeće u tekućem periodu i neizvesnost oko toga koliko će se to ispatiti u budućnosti ili2.) da zadrži status quo, što je trenutno bezbolno, ali podrazumeva trošak sa izvesnošću u budućnosti.

Podsticaj za menadžera/direktora da restrukturira preduzeće je porastao sa očvršćavanjem budžetskih ograničenja, kao i boljim funkcionisanjem tržišta rada za menadžere. Funkcionisanje ovog tržišta omogućava menadžeru da osigura "privatnu korist", tako što će otkriti svoj "kvalitet" preduzimanjem uspešnog restrukturiranja. Pošto preduzimanje restrukturiranja obično znači smanjenje broja radnih mesta i lišavanje sredtsava za socijalne usluge, gubitnici zbog restrukturiranja suprostaviće mu se i pokušaće da dobiju pomoć da ugroze položaj menadžera/direktora.

RESTRUKTURIRANJE

Gotovo opšta reakcija menadžera/direktora na zamenu državnih porudžbina tržištem proizvoda bila je kreiranje odeljenja za marketing u preduzeću i prilagođavanje na profitabilniji proizvodni profil. Međutim, skoro opšta žalba menadžera/direktora koji su pokazivali znake prilagođavanja po drugim dimenzijama je nepostojanje ili nedovoljna razvijenost mreže veleprodaje.

Preduzeća koja su se prilagođavala morala su da smanje proizvodnju u skladu sa smanjenjem prodaja i ima slučajeva gde je zaposlenost opala u skladu sa padom proizvodnje.

Motiv karijere kod menadžera/direktora, u preduzimanju restruktuiranja, definisan u smislu spoljnog tržišta za menadžere, izgleda da je od malog značaja u nestabilnoj fazi tranzicije, kada kontakti menadžera zadržavaju visoku vrednost, čak i u preduzećima koja se prilagođavaju na tržišno okruženje. Motiv karijere je došao do izražaja u preduzećima koja planiraju ili već obrazuju zajedničko preduzeće sa stranim kompanijama. Zajedničko ulaganje može da smanji neizvesnost u pogledu budućih izgleda preduzeća koje se restrukturira i na taj način podstiče menadžera na restrukturiranje.

48

PASIVNO PONAŠANJE

Brojni su slučajevi u kojima nema nikakvog reagovanja od strane menadžera/direktora.

Pasivne reakcije:A. interna organizacija- male organizacione promene- zadržavanje svih ili skoro svih sredstava socijalne usluge- nezatvaranje neuspešnih pogona/odeljenja- sindikati/saveti preduzeća promenili upravljačku strukturu da bi zadržali status quo

B. tržište proizvoda- neformiranje sistema marketinga/veleprodajne mreže- bez promena u proizvodnim linijama

C. tržište radne snage- malo smanjenje zaposlenosti u poređenju sa padom proizvodnje- nepostojanje sistema diferencijacije plata/stimulacija za menadžere- nepostojanje sistema diferencijacije plata/stimulacija za radnike

D. investicije- nema programa velikog kapitalnog ulaganja

E. drugo- otpor prema privatizaciji

Mogu se razlikovati 2 šire kategorije pasivnog ponašanja: prvo, uprava može biti zainteresovana za aktivno restrukturiranje preduzeća, ali je sprečena da to obavi; drugo, uprava nema podstreka za restrukturiranjem preduzeća.

Osnovni faktor koji onemogućava menadžere/direktore u restrukturiranju je snaga radnika. Kada predloženo restrukturiranje podrazumeva otpuštanje radnika, "dobitnici" su oni koji zadržavaju radna mesta, dok "gubitnici" su oni koji gube mesta. Reakcija radnika na predlog za restrukturiranje zavisi od broja doibitnika u odnosu na broj gubitnika, ali i od toga koliko su koncentrisani gubitnici u izvesnim grupama.

NEJASNO (DVOSMISLENO) PONAŠANJE

Restrukturianje preduzeto od preduzeća u ovoj kategoriji je nejasno jer se ne razaznaje da li će, na dugi rok, strukture koje se formiraju pomoći ili ometati tranziciju na tržišnu privredu. Najčešće su 2 tipa dvosmislenog restrukturiranja. Kod prvog tipa menadžeri/direktri preduzeća aktivno iskorišćavaju monopolsku poziciju preduzeća. Kod drugog tipa menadžeri/direktori iskorišćavaju svoje vertikalne kontakte kako bi unapredili preduzeće.

EFEKTI PROGRAMA PRIVATIZACIJE NA PONAŠANJE PREDUZEĆA

Izdvaja se nekoliko aspekata odnosa između privatizacije i restrukturiranja:uticaj izbora programa na menadžere/direktore preduzeća – najavljivanje privatizacije od strane vlade, ako joj se veruje, može da utiče na podsticaje menadžera, da provocira prethodno pasivna preduzeća da preduzmu restruktuiranje, da utiče na odnos snaga unutar preduzeća i otuda njegovo ponašanje.

Promena programa i participacija preduzeća – sadržaj programa i neizvesnost koja se tiče vremena i detaljnije implementacije utiče na odluke menadžera/direktora kako da se postave. Ono što se može očekivati je da što je veća neizvesnost u pogledu koristi i trajanja privatizacije, manja je sklonost ka akcijama koje prouzrokuju trpljenje na kratak rok.

49

ULOGA STRANIH KOMPANIJA U RESTRUKTURIRANJU I PRIVATIZACIJI PREDUZEĆA

Strane kompanije su zainteresovane za domaće firme koje imaju monopolsku moć. Kako bi privukle strane kupce u slučajevima gde je monopolska pozicija manje sigurna, vlade su se angažovale u restrukturiranju.

Veliki broj stranih kupovina se odvijao kroz prethodna zajednička ulaganja državnih preduzeća i strane kompanije. Tako se odvijalo značajno restruktuiranje državnih preduzeća. Realizacija zajedničkih ulaganja je u mnogo slučajeva omogućila da se izvrši selekcija najboljih radnika i, verovatno, druge imovine iz državnih preduzeća – strani vlasnik je instalirao novu kapitalnu opremu i firma je zadržala svoj tržišni udeo.

35. STRUKTURNE PROMENE PRIVREDA CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE

OPŠTE KARAKTERISTIKE

Karakteristike procesa privrednog i industrijskog restruktuiranja i preorijentacije spoljne trgovine su u značajnoj meri određene polaznim pozicijama ovih zemalja na početku ekonomske transformacije. Privrede koje su imale oskudno iskustvo sa strukturnim promenama i sa industrijksim strukturama i relativnim cenama različitih od onih prema kojima teže, moraju da idu najdalje pošto se upuste u program restrukturiranja. S druge strane, privrede u kojima su već ostvarene značajne strukturne promene u prošlosti i čije industrijske strukture su bliže onih iz tržišnih privreda, su u boljoj poziciji u ovom pogledu.

Ekonomska transformacija prouzrukuje strukturne promene u industrijskoj proizvodnji na više različitih načina. Zbog kolapsa tržišta SEV-a, velikog pada domaće tražnje i uvozne liberalizacije, povezano sa realnom aprecijacijom domaćih valuta, proizvođači iz bivših privreda SEV-a su izgubili značajan deo svojih tradicionalnih tržišta. Jedini način da prežive bio je da povećaju izvoz na tržišta razvijenih tržišnih privreda. To iziskuje prilično brza i duboka prilagođavanja istočnih proizvođača (u pogledu proizvodnje, proizvodnih struktura, tehnologija, upravljanja i marketinga).

Na drugoj stani, finansiranje proizvodnje i investicija postaje teže. Državne subvencije su ukinute, jeftina bankarska sredstva više nisu na raspolaganju i likvidnost postaje ozbiljna briga preduzeća. Na kratak rok, zastrašujući zadatak sa kojima se suočavaju istočni proizvođači jeste pronalaženje novih tržišta za proizvode koji bi se mogli proizvoditi sa postojećim proizvodnim kapacitetima i kod kojih se mogu ostvariti cene koje, bar, pokrivaju varijabilne troškove.

Liberalizacija uvoza i veći stepen oslanjanja na zapadne privrede je, takođe dovelo do značajne promene relativnih cena. Nivo industrijske proizvodnje, posebno prerađivačke industrije, brzo je smanjenj na početku ekonomske transformacije u svim bivšim socijalističkim zemljama. Nivo investicione aktivnosti, posebno u prerađivačkoj industriji, drastično je opao. Dominirala je destruktivna faza industrijskog restrukturiranja. Samo mali broj prerađivačkih grana je mogao povećati nivo proizvodnje i zaposlenosti.

PROMENE INDUSTRIJSKE STRUKTURE ZA VREME EKONOMSKE TRANSFORMACIJE

Pošto je uvoz liberalizovan i prethodno visoko zaštićena domaća tržišta i tržišta SEV-a postala konkurentnija i tražnja na oba tržišta počela da opada, grane koje su se oslanjale na autarkiju i koje su bile visoko zaštićene specijalizacije unutar SEV-a morale su da smanje svoju proizvodnju. Sektori hrane, pića, drvo, nameštaj, papir i hemijski proizvodi povećali su svoje udele. Glavni gubici su bili u okviru mašinogradnje. Zemlja koja je bila sa najvišom specijalizacijom u jednoj grani, unutar SEV-a, uvek najviše trpi u toj grani.

Promene relativnih cena i otuda relativne pozicije dohodaka su znatno veće nego promene u realnoj strukturi. Liberalizacija uvoza, konvetibilnost i pojačana konkurencija imale su izrazit uticaj na relativne cene i na taj način su dominirale nad promenama u nominalnim strukturama.

50

U oporavku vodeću ulogu imala je industrija . Na početku tranzicije se puno polagalo na to da bi uslužni sektor mogao da postane glavni izvor novog rasta. Nastale su radikalne promene u tercijarnom sektoru u većini zemalja. Preko ulaska novih kompanija su uvođene ranije nedovoljno razvijene ili nepostojeće usluge i proizvodi. Bankarski sektor je pretrpeo institucionalnu i funkcionalnu reformu i njegov značaj sve više raste. Privatni sektor ulazi, takođe, u neke aktivnosti kojima je dominirala država – obrazovanje i zdravstvena zaštita.

U stvari, ove promene su deo dalekosežnog procesa restruktuiranja koje se odvija u svim ZuT i koji rezultira u značajnim promenama u strukturi njihove ukupne poizvodnje. Što se tiče realne ekonomije, performansa industrije je ta koja određuje ukupnu ekonomsku dinamiku u skoro svim ZuT. Industrija je tradicionalno imala važnu ulogu u bivšim centralno-planskim privredama. Zato je industrija bila najviše pogođena recesijom i najviše trpela usled dezintegracije tradicionalnih tržišta. S druge strane, usled postojanja neiskorišćenih kapaciteta i ljudskog kapitala, industrijska proizvodnja je mogla da se oporavi brže od drugih sektora. Na taj način, industrija ima glavnu ulogu u razvoju ukupne ekonomske performanse u ZuT. Sa plitkim i nerazvijenim tržištem kapitala i nastavljanjem dominacije države u brojnim uslugama, tercijalni sektor još uvek ima podređenu ulogu u većini ovih privreda i uprkos sve većem učešću, nema sposobnost da bude motor rasta.

Visok pozitivan rast je skoncentrisan u izvesnim prerađivačkim granama i to ukazuje na postepenu evoluciju novih modela industrijske specijalizacije. Generalno, 2 sektora – prerada metala i hemijski proizvodi – uživaju pozitivne i u nekim slučajevima vrlo visoke stope rasta u većini ZuT. Rast ovih sektora je bio praćen ekspanzijom izvoza.

Opšte obeležje ove nove industrijske specijalizacije jeste da ona obuhvata finalne proizvode koji sadrže relativno puno resursa, teške, kabaste proizvode i relativno radno intenzivne, standardizovane proizvode. Komparativne prednosti ovih proizvoda su niže cene usled manje strogih propisa o zaštiti okoline. Drugo obležje koje se pojavljuje je oživljavanje mašinogradnje.

Sistemska transformacija u poljoprivredi je u toku već nekoliko godina, mada manje upadljivo nego u industriji. Nove strukture gazdinstava, bazirane na privatnom vlasništvu, povećale su se brojčano, kao i po površini, pošto se država brzo povukla iz ovog sektora.

PREORIJENTACIJA SPOLJNE TRGOVINEPROMENE U PRAVCIMA TRGOVINE

Proces preorijentacije trgovine se može podeliti na 3 dela: 1.) kontrakcija trgovinskih veza između zemalja SEV-a;2.) rast trgovine sa Zapadom;3.) obnavljanje uzajamne trgovine istočnoevropskih zemalja.

Sve zemlje SEV-a su doživljavale jak pad izvozne tražnje iz drugih bivših zemalja SEV-a, pri čemu je ovaj uticaj na različite nacionalne privrede bio funkcija njihove prethodne geografske trgovinske zavisnosti (uzrok je prelazak na trgovinu koja se ugovara u konvertibilnim valutama, a ne više u “transferibilnom rubljom”, raspadanje veza “planirane trgovine”, i opšta liberalizacija trgovine sa Zapadom).

Istočnoevropski izvoz u Evropsku Zajednicu (EZ) je porastao za 142% (izražano u dolarskoj vrednosti) u periodu 1989-1995. To je dovelo do povećanja njihovog udela u ukupnom uvozu EZ od 2,7 na 4,9%. Ekspanzija istočnoevropskog izvoza u EZ je posebno naglašena za vreme početne faze tranzicije. Slične prommene su se desile na strani uvoza iz EZ.

Važan aspekt trgovinskih odnosa privreda IiCE u prošlosti je bila "dualna struktura" njihovih trgovinski odnosa sa drugim zemljama SEV-a (i posebno SSSR-om) s jedne strane i sa zapadnim tržišnim privredama, na drugoj strani. Većina zemalja IiCE (sa izuzetkom SSSR-a) je imala karakterisitke industrijksi razvijenih privreda u međusobnim odnosima, ali ne i u odnosima sa SSSR-om, dok su trgovinski odnosi sa Zapadom bili i još uvek su onog tipa koji je karakterističan za ZuR.

51

PROMENE U STRUKTURAMA IZVOZA I UVOZA

Pre liberalizacije u IiCE uvoz sa Zapada je uglavnom značio snabdevanje proizvodnje inputima (mašine, hemikalije), dok je uvoz (trajnih) potrošnih dobara bio zanemaren.

U izvozu zemalja IiCE nedovoljno su zastupljeni proizvodi mašinogradnje. U najvećoj meri su zastupljeni metali, mineralni metalni proizvodi, hrana (kod Mađarske i Poljske piće, Čehoslovačke obuća i odeća i drvna građa). Zemlje IiCE su uglavnom izvozile proizvode intenzivne sirovinama i, delimično, tradicionalno radno intenzivne proizvode.

Prilagođavanje strukture uvoza iz Zajednice, posle 1989. bilo je izrazitije nego prilagođavanje strukture izvoza u Zajednicu. Prekomerna zastupljenost hemikalija i proizvoda mašinogradnje u uvozu bivših socijalističkih zemalja iz Zajednice je značajno smanjena, nedovoljna zastupljenost uvoza kola i druge transportne opreme je smanjena, dok se povećao uvoz različitih proizvoda lake industrije i potrošnih dobara.

Visoke stope rasta uvoza sirovina i repromaterijala i umereniji rast uvoza investicionih dobara, ukazuje da se oporavak IiCE odvija, najvećim delom, putem postojećih proizvodnih kapaciteta, dok industrijsko restruktuiranje bazirano na uvezenim kapitalnim dobrima ide skromnim tempom.

Karakteristično je da izvoz IiCE u Zajednicu baziran na relativno uskom asortimanu uglavnom industrijskih proizvoda, što ukazuje na određen stepen zavisnosti. Izvozna baza zemalja IiCE je još uvek relativno ograničena na nekoliko poljoprivrednoih i industrijskih proizvoda.

FAKTORI ISTOČNOEVROPSKE EKSPANZIJE IZVOZA

Jaka izvozna ekspanzija prema zapadnim privredama (i posebno EZ) u periodu 1989-1992., može se objasniti raspoloživošču (i pritiskom) velikog iznosa viškova kapaciteta i neprodatih zaliha u granama koje su bile najviše orijentisane prema prodajama na tržištima SEV-a koje se raspalo.

IV. ULOGA DRŽAVE I POLITIKE TRANSFORMACIJE: ZEMLJE U TRANZICIJI, ISTOČNA AZIJA I KINA

36. RAZVIJANJE KONKURENTSKE INDUSTRIJSKE OSNOVE: ISTOČNOAZIJSKI MODEL

Ne može se govoriti o jedinstvenom modelu industrijskog razvoja Istočne Azije uprkos činjenice da su 4 novoindustrijalizovane zemlje generalno tretirane kao homogena grupa u litreraturi o industrijskoj i trgovinskoj strategiji. Strategije ovih zemalja su dosta različite.

HONG KONG

Ovde nije bilo intervencije na tržištu proizvoda, podržavanja određenih grana ili zaštite prerađivačke delatnosti. Nije bilo usmeravanja investicija uplitanjem u alokaciju domaćeg kredita ili stranih investicija. Obezbeđen je stabilan administrativan i makroekonomski režim. Rast je bio impresivan. Hong Kong je intervenisao „funkcionalno“ kako bi se obezbedilo obrazovanje i obučavanje, subvencionirana zemlja za proizvođače, informisanje za izvoz i službe podrške. Centar za produktivnost je pružao brojne usluge iz tehnologije kako bi pomogao proizvođačima da poboljšaju svoje tehnologije. Centar je odabrao sektor odeće da ga podrži tako što je osnovao veliki centar za tekstil, izradu konfekcije i obučavanje. Intervencije nisu bile selektivne i nije bilo pokušaja da se "izabere dobitnik".

Ova zemlja je krenula sa nekoliko jedinstvenih prednosti koje druge zemlje nisu imale. 150 godina iskustva Hong Konga kao trgovačke morske luke je pružilo niz pogodnosti, kao i postojeća infrastruktura za trgovinu i finansije. Prisustvo nekoliko britanskih poslovnih i finansijskih kuća obezbedilo je konstantnu ponudu stranih stručnih znanja kao i obuku za lokalne službenike. Posle

52

prevlasti komunista, došlo je do priliva iskusnih kineskih preduzetnika, inženjera i tehničara iz Šangaja. Najveći deo "učenja" za ove grane (tekstil, konfekcija, industrija igračaka) je već ranije ostvaren, a tehnologije su bile dovoljno jednostavne da kasnije obučavanje radnika sa solidnom osnovnim i srednjim obrazovanjem nije predstavljao problem.

Slobodno trgovinsko okruženje, zajedno sa postojećim sposobnostima u trgovini i finansijama i ponuda jeftine radne snage, omogućili su da ove prednosti budu u potpunosti iskorišćene, uglavnom od kineskih preduzetnika. Bilo je značajnih stranih investicija, ali u prerađivačkoj industriji je rukovođenje ostalo u lokalnim rukama.

Hong Kong je otpočeo sa razvojem lokalne radno intenzivne prerađivačke industrije. Profil industrijskog razvoja uslovljen je nepostojanjem selektivnih intervenicja koje bi podstakle kompleksnije grane. Njegov uspeh je baziran na impresivnom razvoju marketinških i proizvodnih sposobnosti, ali je bilo malo industrijskog produbljivanja i diversifikacije. Kako su plate i cena zemlje rasle, kolonija je morala da premešta svoji proizvodnju u druge zemlje (uglavnom u unutrašnjost Kine) što je uslovilo značajno smanjenje industrijske aktivnosti kod kuće. Rast izvoza proizvoda prerađivačke industrije je usporen i zaostaje za izvozom drugih novoindustrijalizovanih zemalja.

Međutim, Hong Kong je bio u mogućnosti da nastavi sa rastom usluga i trgovine zbog jedinstvene lokacije, veza i događaja na susednom kopnu.

Razvoj kompararivnih prednosti Hong Konga se ogleda u osvajanju gornjih delova tržišta u postojećoj lakoj industriji i diversifikaciji izvan prerađivačke industrije, a ne u osvajanju kompleksijih tehnologija koje bi možda omogućile da se zadrži prerađivačka baza sa porastom nadnica. Industrijska fleksibilnost Hong Konga se svodi na deindustrijalizaciju.

REPUBLIKA KOREJA

Uspeh ove zemlje u izvozu, u smislu rasta, diversifikacije i produbljivanja je možda najinpresivniji u savremenoj ekonomskoj istoriji. Vlada Republike Koreje je ekstenzivno intervenisala i funkcionalno i selektivno na svim tržištima proizvoda i faktora. Ona je omogućavala različite i duge periode visoke zaštite izabranim aktivnostima i prisiljavala one koje su se približile konkurentnosti da izvoze značajne delove proizvodnje. Usmeravala je domaće resurse u mlade grane i sračunato podsticala pojavljivanje gigantskih privatnih konglomerata koji mogu da internalizuju različita imperfektna tržišta.

Dosta je investirala u obrazovanje i podsticala firme da lansiraju sisteme obuke za zaposlene, investirala je u istraživanje i razvoj i institucije tehnološke infrastrukture i istovremeno podsticala (putem subvencija i dr.) lokalne firme da razviju sopstvene nezavisne istraživačke sposobnosti. Sve ove intervencije na tržištima faktora bile su izuzetno selektivne i integrisane u opšti pravac industrijskog razvoja, usmeravan trgovinskim i industrijskim politikama.

Privredni uspeh Republika Koreje je zasnovana na domaćim preduzećima koja su uvozila i usvajala veliki broj složenih tehnologija, a manje na transferu tehnologije putem direktnih investicija. Investicije u obrazovanje, istraživanje i razvoj i podsticanje gigantskih privatnih konglomerata bila su glavni deo nacionalne strategije.

Činjenica da RK ima istraživačku i proizvodnu bazu koja je u stanju da kopira, adaptira i razvija najnovije industrijske tehnologije joj daje fleksibilnost koja je nenadmašna. Ova fleksibilnost je potpuno drugačija od one koju poseduje Hong Kong. Korejska je omogućavala stalnu industrijsku ekspanziju, a druga deindustrijalizaciju. Korejska fleksibillnost se, takođe, razlikuje od fleksibilnosti liberalizovanih privreda koje su visoko zavisne od stranih direktnih investicija (SDI) u tehnologiji. Takve privrede nisu u stanju da uđu u proizvodnju novih stavki visoke tehnologije svetske klase koje RK lansira i njihovi najvažniji industrijski izvozni proizvodi su oni koji su potpuno razvijeni dospeli nakon dugih perioda uvozne supstitucije i sada čin deo globalnih izvornih strategija multinacionalnih kompanija.

53

SINGAPUR

Vlada se ponašala u priličnoj meri intervencionistički. Privreda je startovala sa osnovom koju su činile trgovina, servisiranje brodova i prerada nafte. Posle kratkog perioda uvozne supstitucije, Singapur je krenuo u izvozno orijentisanu industrijalizaciju baziranu na stranim investicijama i transferu tehnologije putem multinacionalnih kompanija. Prošla je decenija i više sa akcentom na lakoj industriji, nakon čega je vlada odlučila da poboljša industrijsku strukturu i komparativnu prednost intervenišući kod ulaska stranih investitora, usmeravanjem prema aktivnostima sa većom dodatom vrednošću i u oblast obrazovanja kako bi se produkovale određene visoko stručne kvalifikacije.

Sama vlada je ušla u veliki broj aktivnosti kako bi formirala nova područja komparativnih prednosti. Instrumenti industrijske politike su se sastojali od niza podsticaja, pritisaka, subvencija i pomoći, koji usmeravaju alokaciju resursa i snižavaju cenu ulaska u kompleksnije aktivnosti. Visoka specijalizacija u prerađivačkoj aktivnosti, uporedo sa jakim osloncem na SDI radi transvera tehnologije i znanja je u velikoj meri umanjila potrebu za domaćim investicijama u tehnolgiju ( u poređenju sa RK).

Dakle, dok su selektivne intervencije usmeravale singapursku industriju u sofisticiranog proizvođača i potrošača elektronike, preciznih instrumenata, optike i dr., tehnološka dubina preduzeća ostala je komparativno mala.

TAJVAN

Razvojna strategija ove zemlje je imala elemente „korejskog stila“ u pokušaju selekcije i promovisanja lokalnih grana, putem zaštite, alokacije kredita i selektivnosti u dopuštanju SDI u oblastima budućih komparativnih prednosti.

Ekonomska snaga Tajvana leži u preduzećima male i srednje veličine koja su iskoristila široku bazu ljudskog kapitala i u vladinom promovisanju mlade industrije kako bi se razvijale i diversifikovale aktivnosti intenzivne u kvalifikacijama. Proistekla industrijska struktura ima naglasak na popunjavanju tržišnih niša, sa manjim domaćim istraživanjem i razvojem i manjim naglaskom na kreiranje međunarodnih komercijalnih imena. Vlada je obezbeđivala podršku za tehnologiju, uključujući istraživanje i razvoj, a fleksibilnost preduzeća u zadovoljavanju promenljivih uslova tražnje omogućili su Tajvanu da održava visoke stope rasta izvoza. Veliki broj malih i srednjihg preduzeća se specijalizovao za radno intenzivnu proizvodnju i suočava se sa istim problemom kao i hongkongška industrija i može preživeti samo realocirajući proizvodnju drugde.

„RUKOVOĐENA TRŽIŠTA“ I MOGUĆNOST KOPIRANJA

Ključno obeležje industrijske politike u Republici Koreji i Tajvanu je „ rukovođeno tržište “ . To je sistem:1.) uglavnom privatnih preduzeća koja konkurišu i ponekad međusobno sarađuju;2.) pod državnom kontrolom u kontekstu;3.) velikih investicija u obrazovanje.

Sa rukovođenim tržištima, RK i Tajvan su uspeli da postignu:1.) ekonomiju obima koja dolazi iz delovanja ogromnog ekonomskog prostora – međunarodnog tržišta;2.) inovacije podstaknute konkurencijom;3.) izvesnu zaštitu domaćih proizvođača od međunarodne konkurencije;4.) izvesno smanjenj rizika ili povećanje profita u granama koje je vlada smatrala važnim za budući rast.

U ukupnoj oceni uspešnog ekonomskog razvoja Republike Koreje, Tajvana i Japana treba imati u vidu njihove istorijski jedinstvene okolnosti. Ali, ako su mogućnosti za opsežno kopiranje male, to ne znači da druge zemlje ne mogu dosta da nauče od uspešnih istočnoazijskih zemalja. Znanje koje se najlakše može preneti je ono na nivou konstrukcija, modeliranja određenih institucija.

54

37. EKONOMSKO ČUDO VERSUS KRIZA U PRIVREDAMA ISTOČNE AZIJE: IZVORI RASTA I EFIKASNOST INVESTICIJA

IZVORI RASTA

Uspešne performanse zemalja istočne Azije mogu da se objasne:1.) makroekonomskom politikom orijentisanom na stabilnost, sa ciljevima održavanja relativno niske inflacije i izbegavanja precenjenog kursa;2.) visokim stopama akumulacije fizičkog i ljudskog kapitala;3.) izvozno orijentisanom proizvodnjom koja je podsticala usvajanje najnovije tehnologije.

Dok postoji veliko je slaganje da je akumulacija resursa imala dominantnu ulogu u realizovanju visokog rasta zemalja istočne Azije, relativni značaj rasta produktivnosti ostaje sporan. Ali, postoje razlike u oceni.

Oni koji smatraju da je najveći deo rasta regiona bio uslovljen akumulacijom kapitala, a da je doprinos rasta produktivnosti mali, skloni su da ocene usporavanje rasta kao neizbežno, pošto je otpočelo smanjenje prinosa na kapital. Budući izgledi rasta onda bi najviše zavisili od strukturnih promena koje pospešuju ulogu tehnološkh dobitaka i dobitaka iz efikasnosti.

S druge strane, za one koji smatraju da je rast produktivnosti imao relativno veći doprinos, usporavanje ekonomskog rasta može, takođe, biti neizbežno kao posledica tehnološkog sustizanja, ali bi bilo moguće da se zadrže relativno visoke stope rasta pri nižim stopama faktorske akumulacije.

EFIKASNOST INVESTICIJA

Stope investicija u Koreji, Maleziji i Tajlandu bile su izuzetno visoke, oko 40% BDP-a tokom 90-ih godina. U zemljama Istočne Azije efikasnost investicija je opala, jednim delom zbog brzih stopa konvergencije prema nivoima per capita dohotka razvijenih privreda, a u nekim privredama, jednim delom zbog prekomernog investiranja.

Veoma je teško proceniti da li jedna zemlja preterano investira. Obično se porede realna stopa prinosa od domaćih investicija i realna stopa rasta u datoj zemlji. Ako je prinos od investiranja niži nego što je stopa rasta privrede, onda se smanjenjem akumulacije kapitala može povećati blagostanje: potrošnja i sadašnjih i budućih generacija se može povećati.

Drugi način da se oceni „podobnost“ stope investicija u jednoj privredi, kada je prisutna neizvesnost i rizik, jeste da se uporede ukupne investicije sa ukupnim kapitalnim dohotkom (sumom profita, rentalnog dohotka i dohotka od kamata). Ako su investicije, tokom većeg broja godina, veće od dohotka od kapitala, onda se može reći da jedna privreda preterano investira.

Rastući inkrementalni odnos kapital / proizvodnja (ICOR), pokazatelj koji meri odnos investicija u jednom periodu prema promeni proizvodnje u istom periodu, ukazuje na opadajuću efikasnost investicija. ICOR je porastao u 90-im godinama. U Koreji, Tajlandu i Hong Konguovaj koeficijent je skoro udvostručen u periodu između 1990. i 1995. godine, što sugeriše da su investicije postale manje efikasne u generisanju rasta.

U zemljama pogođenim krizom, investicije su uglavnom finansirane bankarskim zajmovima. Kako su prinosi na investicije opale, opao je i kvaliteet portfelja bankarske aktive.

38. EKONOMSKO ČUDO VERSUS KRIZA U PRIVREDAMA ISTOČNE AZIJE: ULOGA POLITIKA I INSTITUCIJA U PROMOVISANJU BRZOG RASTA

LJUDSKI KAPITAL

55

Zahvaljujući eksplicitnim politikama investiranja u obrazovanje u skoro svim brzo rastućim privredama istočne Azije, formiranje ljudskog kapitala se odvijalo izuzetnim tempom, u kvantitativnom i kvalitativnom smislu. Stopa upisa i kvalitet obrazovanja se povećao u protekle 3 decenije u većini privreda Istočne Azije.

Povećanje nivoa kvalifikacije radne snage, obrazovanje i obučavanje direktno doprinose ekspanziji proizvodnih kapaciteta privrede i potencijalu rasta. Fizička kapitalna oprema i nivoi kvalifikacija su često komplementarni, tako da veća raspoloživost kvalifikovanom radnom snagom može indukovati veće investicije. Produktivnost SDI veća je od produktivnosti domaćih investicija samo u slučajevima kad domaća privreda raspolaže određenim minimumom ljudskog kapitala.

ŠTEDNJA

Brzom povećanju domaće štednje doprinosilo je nekoliko faktora:1.) brz tempo ekonomskog rasta je povećanjem nivoa dohotka iznad onog egzistencijalnog omogućavao više stope agregatne štednje;2.) regionalna demografija;3.) niski koeficijenti depedencije;4.) stabilno ekonomsko okruženje;5.) niske stope inflacije;6.) pozitivne realne kamatne stope;7.) brz tempo finansijskog produbljivanja.

Visoke stope privatne štednje se često pripisuju izuzetno visokoj sklonosti štednji domaćnistva u istočnoj Aziji. Međutim, sa ekonomskim rastom i štednja korporacija je išla u korak sa štednjom domaćinstava, tako da je ona u ’90-im godinama iznosila 50% privatne štednje.

Uprkos ovome, zadržane zarade su bile ispod nivoa sredstava potrebnih za finansiranje privrednih jedinica. Sa nedovoljno razvijenim privatnim tržištima hartija od vrednosti (obveznice i akcije), posebno od početka ’90-ih, korporacije su se masovno oslanjale na finansiranje iz bankarskog sistema. Spoljno pozamljivanje korporacija je išlo posredstvom bankarskog sistema koji je bio glavno sredstvo mobilizacije inostranih sredstava.

FINANSIJSKO POSREDOVANJE I ULOGA FINANSIJSKOG SEKTORA

Vlade istočno-azijskih privreda su se mešale i intervenisale u finansijskom sektoru preko odgovarajuće regulative, državnih finansijskih institucija i usmeravanjem ili nagrađivanjem učesnika finansijskog tržišta. Obično su ove intervencije favorizovale finansijsko posredovanje, posebno kroz bankarski sistem.

U svim privredama istočne Azije finansijsko posredovanje se brzo povećavalo, jednim delom zbog nerazvijenosti tržišta hartija od vrednosti. Da bi se finansirala brza akiumulacija kapitala, kompanije su morale da se oslanjanju na finansiranje pozamljenim kapitalom, uglavnom preko banaka i drugih finansijskih posrednika.

Od sredine 80-ih, vlade istočno-azijskih zemalja su otpočele liberalizaciju finansijskog sektora . Liberalizacija je obuhvatala reforme domaće privrede i liberalizaciju razmene i kontrole kapitala. Reforme nisu bile samo reakcija na bankarske krize 80-ih, već su bile iznuđene i promenama u potrebama za finansiranjem kako su ove privrede „sazrevale“, proizvodni procesi postajali složeniji i veći broj često sofisticiranijih finasnijskih instrumenata dobijao na značaju. Često se dešavalo da vlade liberalizuju na ad hoc način.

IZVOZNA ORIJENTACIJA I OTVORENOST

Ključni element uspešne razvojne strategije privreda istočne Azije je njihova izvozna orijentacija. Iako su ove privrede, osim Hong Konga, prošle kroz inicijalnu fazu supstitucije uvoza, one su kasnije promovisale izvoz, dok su, u brojnim slučajevima, nastavile da štite pojedine domaće grane od uvozne konkurencije.

56

Izvoz i uvoz ovih zemalja je rastao brže nego njihova proizvodnja i učešća ovih privreda u svetskoj trgovini su bila daleko veća nego udeli u svetskoj proizvodnji.

U strategiji rasta ovih privreda izvoz je imao posebno mesto iz više razloga:1.) Izvoz je obezbeđivao tražnju neophodnu da se održi proces rasta, jer je njihovo tržište malo i imaju nizak per capita dohodak.2.) Proizvodnja za izvozna tržišta podstiče efikasnost, jer su domaće firme primorane da internacionalno konkurišu.3.) Kao deo strategija stimuliisanja izvoza, ove vlade su podsticale uvoz tehnologije favorizujući licenciranje proizvoda intenzivnih znanjem i tehnologijom. Podsticane su SDI okrenute prema unutra i orijentisane uglavnom prema izvoznim granama ili podupiran uvoz kapitalnih dobara preko poreskih stimulacija i subvencija i carinskom politikom.4.) Unapređenje, stimulisanje izvoza je jačalo potrebu, ali i sposobnost da se održi makroekonomska stabilnost. S jedne strane, vlade su nastojale da održe konkurentske devizne kurseve kako bi podstakle izvoz. Održavanje monetarne i fiskalne stabilnosti je bilo nepohodno radi stabilnosti deviznog kursa. S druge strane, rast izvoza je pomogao da se reši potencijalni konflikt između brzog ekonomskog rasta i ograničenja eksternog finansiranja izbegavanjem pojave velikih deficita tekućeg računa. Pored ovoga, kako je rastao izvoz i generisao dohodak, povećali su se državni prihodi i sposobnost vlade da održi fiskalnu ravnotežu.

MAKROEKONOMSKA STABILNOST

Brzo rastuće istočno-azijske privrede su, generalno, imale relativno visok stepen makroekonomske stabilnosti, sve do Azijske krize. Inflacija je bila niska, a fiskalni deficiti i deficiti tekućeg računa manji od polovine proseka drugih ZuR. Disciplinovane makroekonomske politike su obezbeđivale stabilno okružnje za odlučivanje u privatnoim sektoru i doprinosile visokim stopama štednje, domaćih i stranih investicija i rastu izvoza, što sve čini sastavne elemente performanse rasta u regionu.

Pre Azijske krize u većini zemalja Istočne Azije su registrovani izuzetni porasti priliva privatnog kapitala koji su privučeni visokim stopama rasta, što je izazvalo pritiske pregrejanosti. Porast cena roba ostao je umeren, ali cene finansijskih instrumenata (akcija i nekretnina) rasle su izuzetnim tempom. U nekim zemljama, realni kursvei su porasli, što je potkopalo konkurentnost i pogoršalo neravnoteže u tekućim računima.

RAZVOJNA STRATEGIJA

Razvojna strategija ovih privreda je bila sasvim dobro prilagođena promenljivom okruženju: vlade su podsticale makroekonomsku stabilizaciju i mobilizaciju domaćih sredstava neophodnih za brz rast, a strategija orijentacije na spoljna tržišta donosila im je koristi od širenja tržišta za njihove proizvode. Međutim, strategija nije bila isto toliko pogodna za unapređenje domaćih finansijskih sistema. Ekonomski rast je bio tako brz da je bilo teško izvodljivo da institucionalni razvoj, efektivna regulacija i nadzor izdrže tempo sa zahtevima.

Institucionalna struktura je bivala u sve većem stepenu nepodobna za efikasno posredovanje velikog i stalno rastućeg obima ušteda, a problemi moralnog hazarda prisutni u svim finansijskim sistemima su uvećani. Zbog nedovoljnog razvijenog tržišta kapitala i propisa koji su sprečavali domaće štediše da investiraju u inostranstvu, banke su imale dominantnu poziciju u posredovanju sredstava. Iskrivljeni podsticaji kod selekcije projekata kombinovani sa nedovoljnom veštinom u monitoringu i evaluaciji projekata, loš nadzor i regulacija i niski koeficijenti dovoljnosti kapitala, rezultirali su u povećanju strukturnih slabosti nedovoljno kapitalizovanih finansijskih sistema.

Ove slabosti su pojačane deregulaciojom finansijskih tržišta i liberalizacijom kapitalnog računa tokom’90-ih godina. Prilivi kapitala doveli su do toga da banke i drugi finansijski posrednici sada posreduju sa većom količinom sredstava. Delimična finansijska liberalizacija sa nepovoljnim redosledom mera, povezano sa efektivno fiksiranim deviznim kursevima, doprinosila je lošoj alokaciji sredstava za finansiranje. Slabosti finansijskih sistema su uvećane preteranim investicijama u nisko profitabilne projekte i preteranim zaduživanjem.

57

Pozitivna obeležja privreda Istočne Azije:1.) njihova orijentacija prema svetskom tržištu;2.) njihova pažnja posvećena formiranju ljudskog kapitala i transferu tehnologije;3.) njihove visoke stope štednje.

39. NASTANAK I UZROCI KRIZE PRIVREDA ISTOČNE AZIJE

PRILIV KAPITALA I POVEĆANJE EKSTERNE RANJIVOSTI U PRIVREDAMA ISTOČNE AZIJE

U istočnoj Aziji se registruje izuzetno povećanje priliva kapitala pre izbijanja krize . Dugi niz godina azijske privrede su dopunjavale visoku domaću štednju inostranim zajmovima. Uspešno upravljanje inostranim pozajmljivanjem proističe iz vladinog usmeravanja koje je obezbeđivalo da se inostrani zajmovi koriste za finansiranje investicija koje imaju kapacitet da generišu izvozne zarade i delom iz generalizovanih budžetskih viškova.

Umesto kreiranja izvozne baze kako bi se zaradile devize potrebne za servisiranje spoljnog duga, inostranim zajmovima su finansirane investicije u imovinu i druge sektore čiji proizvodi ne idu u razmenu, što je dalo prilično podsticaja za rast. Međutim, kao posledica, održivost rasta je zavisila od kontinuiranih priliva kapitala kako bi se obezbedilo finansiranje po niskoj kamatnoj stopi.

IZBIJANJE KRIZE I "ZARAZA"

Već u 1995. i 1996. godini mogli su se registrovati određeni zabrinjavajući znaci – određene azijske zemlje su postale u većem stepenu ranjive na krizu. Odnos kratkoročnog duga prema kratkoročnoj aktivi je bio visok i nastavljao se njegov porast. Krizi je prethodio veliki porast uzimanja zajmova inostranih banaka.

Gotovo sve analize potvrđuju da je najvažniji faktor koji je izazvao krizu bila iznenadna promena dolara u odnosu na jen u maju 1997. godine i očekivanje porasta kamatnih stopa u Japanu . Kratkoročna arbitražna sredstva napuštaju jugo-istočnu Aziju i vraćaju se u Japan proizvodeći jake pritiske na prodaju bahta. Odlučna odbrana valute ostavila je Banku Tajlanda sa neto deviznim rezervama od 0,5 mlrd $ u maju. U narednim mesecima finansijski sektor je blizu kolapsa i bez rezervi, a Banka Tajlanda je podlegla tržišnim pritiscima i formalno napustila kurs. Kako su glasine o devalvaciji dominirale tržištem, padale su cene akcija.

"Zaraza" u severo-istočnoj Aziji je proistekla iz priznanja da je stepen prilagođavanja deviznih kurseva u jugo-istočnoj Aziji dostigao tačku koja narušava relativnu konkurentnost unutar celog regiona istočne Azije. Prvo su Tajvan, Hong Kong i Kina trpeli pritisak. Iz istog razloga je i valuta RK izložena špekulativnom napadu. Doživela je veći broj bankrotstava velikih kompanija i u bankama su još više narasli gubici. Kako su kursevi u ostalim zemljama Azije dolazili pod pritisak, tržišni učesnici su uskoro postali svesni da su finansijske strukture u svim ovim zemljama krhke i bez adekvatnog nivoa rezervi. Sa depresijacijom valuta, scenario iz jugo-istočne Azije se ponovio u severo-istočnoj Aziji jer su domaći dužnici pokušali da zaštite ili smanje svoju izloženost inostranstvu, što je vodilo daljem razvijanju silazne spirale vrednosti valuta. Zabeležen je odliv kapitala u 5 Azijskih zemalja pogođenih krizom u 1997. od 13 mlrd $ i u 1998. god. od oko 10 mlrd $.

U početku za većinu zemalja je to više bila kriza likvidnosti nego solventnosti.

AZIJSKA KRIZA: SISTEMSKA KRIZA

Azijska kriza ima određene udžbeničke karakteristike koje se generalno povezuju sa sistemskom krizom:1.) nastala je na finansijskim tržištima;2.) manifestuje se kao zaraza pošto problemi u jednoj zemlji pokreću krize u drugim zemljama;3.) postoji očigledan dokazni materijal o gubitku poverenja investitora;4.) registruju se značajni realni troškovi ekonomskog autputa;

58

5.) kriza traži reakciju (odgovor) ekonomske politike.Postoji još jedna karakteristika koja je zajednička za azijsku krizu i većinu drugih sistemskih kriza – nemogućnost da se jasno identifikuje događaj koji je izazvao, odnosno aktivirao krizu.

U privredama istočne Azije registrovali su se određeni strukturni problemi:1.) veliko oslanjanje na eksterni kapital;2.) slabo razvijen bankarski sistem (sa još manje razvijenim regulatornim aparatom);3.) kronizam između finansijskog sektora i vladinih službenika na visokim položajima;4.) netransparentnost u poslovanju finansijskih institucija.

Međutim, svi ovi problemi su bili dobro poznati pre krize i strani investitori su bili voljni da plasiraju kapital kada su ove privrede dobro funkcionisale.

40. INDUSTRIJSKA POLITIKA ZEMALJA U TRANZICIJI

Problem koji danas pritiska ekonomsku politiku u ZuT i većini drugih manje razvijenih zemalja manje je sadržan u tome kako pokrenuti, osnovati nove grane, a daleko više u tome kao povećati konkurentnost postojećih neefiaksnih i tehnološki stangnatnih grana. Politika reforme industrije treba da sadrži iste osnovne elemente kao i politika razvoja industrije .

Politika reforme industrije ili restrukturiranja industrije podrazumeva u suštini delovanje na različite determinante razvijanja sposobnosti:1.) strukturu inicijativa;2.) obezbeđenje adekvatnog ljudskog kapitala;3.) potpomaganje tehnološke infrastrukture;4.) finansiranje tehnološke aktivnosti;5.) korišćenje strane tehnologije itd.

U izvesnom stepenu politika reforme industrije ili restrukturiranja industrije bi trebalo da se razlikuje od konvencionalnih industrijskih politika pošto ova prva mora da uzme u obzir troškove "ponovnog učenja" i vreme koje je potrebno da prođe da postojeće grane postanu efikasne, odbace ostatke nasleđenih stavova, zastarela stručna znanja i neodgovarajuće tehnologije.

FUNDAMENTALNI "STOCK-FLOW" PROBLEM

Istočnoevropske privrede moraju da pretrpe dramatičan proces strukturalnog prilagođavanja. Prethodna alokacija resursa je bila determinisana kriterijumima alokacije komandne ekonomije, privrede su bile relativno autarkične u svojim trgovačkim odnosima sa zapadnim partnerima.

"Stock flow" problem u privredama u tranziciji se sastoji iz sledećeg: postojeći resursi (instalirani kapaciteti, kvalifikacije radnika, usvojene tehnologije) su rezultat prošlih modela alokacije. Pošto kriterijumi za njihovu alokaciju i korišćenje nisu bili tržišni kriterijumi, a čak i da jesu, prethodne strukture cena i relativna zatvorenost ovih privreda uslovljava da veliki deo njihovih kapaciteta nije upotrebljiv pod novim režimom u kojem su: a) liberalizovane cene i trgovina i b) postoji izvesna rigidnost u stepenu u kom zaposleni prihvataju pad realnih plata.

"Stock" deo problema - ako bi se primenili strogi tržišni kriterijumi, moglo bi se očekivati u vrlo kratkom roku dramatično zatvaranje postrojenja i firmi i masovmo otpuštanje radnika."Flow" – izgradnja novih kapaciteta i kvalifikacija, pa čak i realokacija postojećih kapaciteta koji bi se mogli učiniti upotrebljivim, zahteva značajne prilive investicija. Takvi prilivi se mogu generistati samo postepeno.

Tromost, inertnost preduzeća i banaka u povinovanju striktnim tržišnim kriterijumima može se tumačiti kao "omekšavanje" uticaja fundamentalnog "stock-flow" problema. Sa ovim problemom u većoj ili manjoj meri se suočavaju sve ZuT i on zahteva izvestan vremenski period tokom kojeg se mogu odvijati procesi industrijskog restrukturiranja. Važno je osmisliti makroekonomsku i industrijsku politiku na takav način da one olakšavaju realizaciju ciljeva tog procesa.

59

GENERALNI OKVIR ZA INDUSTRIJSKU POLITIKU U ZEMLJAMA U TRANZICIJI

Industrijska politika obuhvata sve one komponente ekonomske politike koje imaju uticaja na industriju date zemlje. Pravi se razlika između onih aspekata ekonomske politike koji utiču na opšte okruženje u kome funkcioniše industrija bez pravljenja razlike između grana, regiona i firmi i onih aspekata koji aktivno prave razliku po jednoj ili drugoj dimenziji.

Politike koje utiču na opšte okruženje u kome se odvija poslovanje svrstavaju se u 2 kategorije:1.) makroekonomsku politiku;2.) zakonski, institucionalni i regulatorni okvir.

Makroekonomska politika se menja u svetlu preovladavajućih okolnosti, ograničenja i mogućnosti sa kojima se suočava privreda u bilo kom datom vremenu i većina elemenata makroekonomske politike vrši jak uticaj na industriju.

Zakonski, institucionalni i regulatorni okvir se, takođe, menja tokom vremena, ne toliko kao odgovor na tekuće ekonomske uslove, već više kao deo opšteg procesa tranzicije sa centralno-plankse na tržišnu privredu. U toku tranzicije treba doneti niz ključnih odluka o budućoj institucionalnoj i zakonskoj strukturi koje će usmeravati privredu. Ove odluke imaju veliko dejstvo na industriju na kratak rok, ali i na dugi rok pošto institucionalni okvir utiče na procese prilagođavanja u industriji.

Industrijska politika se odnosi na sve one politike koje prave razliku na neki način između firmi, grana i regiona i ona obuhvata:1.) politiku investicija;2.) politiku tehnologije;3.) politiku podrške SDI;4.) politiku međunarodne trgovine i međunarodne kooperacije;5.) politiku podrške i pomoći sektorima i firmama koje su u krizi;6.) politiku podrške brzo rastućim granama;7.) politiku prema infrastrukturalnim granama;8.) politiku pomoći malim i srednjim preduzećim;a9.) politiku tržišta radne snage, obuke i preobuke;10.) regionalnu politiku;11.) politiku okruženja.

Veliki broj razvijenih zemalja je povremeno koristilo ove politike.

Mada se najbolja industrijska politika ostvaruje stabilnim makroekonomskim okruženjem uz manji broj intervencija diferenciranim politikama, ZuT će morati da koriste čitav opseg instrumenata industrijske politike kako bi olakšale ostvarivanje vrlo značajne strukturalne promene, uz činjenicu da se ove politike uglavnom odnose na različite vrste tržišnih nedostataka.

CILJEVI I METODE INDUSTRIJSKE POLITIKE

Glavni zadatak kreatora ekonomske politike u ZuT je kako da se postigne da industrija funkcioniše na način koji je radikalno drugačiji od onog na koji je funkcionisala u prošlosti. Do skora je bilo vrlo malo ulaska i izlaska firmi u industriji, vrlo malo restrukturiranja i preorijentacija postojećih firmi. Kada je industrija rasla, sve firme su rasle zajedno kao i sve grane. Veličina strukturalne promene između i unutar grana je bila izuzetno mala u poređenju sa većinom tržišnih privreda.

Cilj industrijske politike je da stvori uslove za trajan i brz rast industrije koji će doprineti ukupnom ekonomskom rastu i poboljšanju standarda života. To bi trebalo postići pomoću različitih mera koje povećavaju produktivnost u svakom sektoru i svakoj firmi gde je to moguće.

Treba formulisati politiku koja bi imala za cilj proizvodnju konkurentskih proizvoda za domaće i inostrano tržište putem povećanja kvaliteta proizvodnog procesa i razvoja novog dizajna i marketinških sposobnosti. Na srednji i dugi rok, cilj mora da bude usvajanje strategije koja omogućava

60

kretanje na gore u spektru intraindustrijske trgovine koja karakteriše razmenu između razvijenih zapadnih privreda.

Cilj industrijske strategije je da se kreira industrija koja će biti u stanju da efektivno konkuriše na svetskim tržištima onim proizvodima u kojima data zemlja ima ili je u stanju da razvije komparativnu prednost.

Postoje 2 alternativne vrste industrijskih politika:1.) Jedna je sa pristupom „izdvajanje dobitnika“, kada vlade pokušavaju da anticipiraju promene i donose odluke o alokaciji resursa koji treba da se investiraju za budući rast.2.) Alternativa je obezbediti institucionalni okvir koji olakšava prilagođavanje privatnog sektora.

U većini industrijskih politika usvojenih u ZuT se ne favorizuje prva mogućnost, jer je nemoguće zbog još uvek visoke neizvesnosti u privredi formirati „nacionalnog pobednika“. Poenta je u poboljšanju opšteg nivoa performanse i obezbediti osnovna (ljudska i materijalna) infrastruktura.

Merama industrijske politike:1.) bi morale da se smanje barijere za ulazak radi participiranja u tržišnom procesu;2.) industrijska politika mora da odigra glavnu ulogu u restrukturiranju postojećeg državnog sektora imajući u vidu "stock-flow" problem.

Mogućnosti kojima bi trebalo da se smanje barijere za ulaz na i izlaz sa tržišta – programi preobuke, podrška modernizaciji postojećih kapaciteta kroz investicionu podršku i pomoć u preopremanju uvezenom mašinskom opremom bolje prilagođenoj svetskoj tržišnoj proizvodnji, uvođenje oskudnih menadžerskih, marketinških i reklamnih kapaciteta.

NAJVAŽNIJE OBLASTI INDUSTRIJSKE POLITIKE

Najvažnije oblasti u kojima industrijska politika može odigrati značajnu ulogu u procesu tranzicije su:1.) infrastrukturalne investicije;2.) obuka i preobuka;3.) reorganizacija istraživačke i razvojne aktivnosti i naučnih institucija; osnivanje novih istraživačko-razvojnih instituta, politika difuzije tehnologije; razvojno-istraživačka saradnja;4.) podrška u osnivanju organa finansiranja (npr. za preduzeća male i srednje veličine, rizični kapital, itd.)5.) uticaj na razvoj tržišnih struktura (preko politika za mala i srednja preduzeća, preko politika preuzimanja, integracije i kontrole, preko politike podrške zajedničkom ulaganju, podsticaja za SDI);6.) restrukturiranje velikih državnih preduzeća;7.) podsticanje izvoza.

Infrastrukturalne investicije su veoma važan aspekt podrške industriji. Sredstva transporta i telekomunikacije su značajno usko grlo u razvoju industrijske aktivnosti u Istočnij Evropi.

Posebna pažnja se mora posvetiti reformi obrazovanja i obučavanja. Stručna radna snaga je moguća najvažnija komparativna vrednost velikog broja ZuT. Međutim, nepostojanje komplementarnih stručnih znanja (menadžerskih, reklamnih, proizvodni dizajn, marketinških, itd.) ozbiljno ometa korišćenje ovog konkurentskog potencijala.

Programi za mala i srednja preduzeća podržani stranom pomoći, usredsređeni su na osnivanje preduzeća, a manje na kako se stopa opstanka tih istih preduzeća može povećati, podstaći kreiranje radnih mesta, smanjiti averzija prema riziku i povećati efikasnost i konkurentnost (prisutne karakteristike: motivisanost, fleksibilnost i adaptibilnost; nedostaje: visok kvalitet i pouzdanost, orijentisanost na potrošača i inventivnost).

Firme moraju da razvijaju proizvode koji se mogu izvesti na svetsko tržište i koji su konkurentni zapadnim proizvodima koji dolaze na njihova tržišta. S ovim problemom je povezana potreba izgradnje efektivne infrastrukture za istraživanje i razvoj. Izdaci za istraživanje i razvoj usmeravaju

61

se na manji broj strateških pravaca i uglavnom na tehnologije koje štede resurse i smanjuju troškove. U svim ZuT izdaci na istraživanje i razvoj su smanjenji.

KINESKA EKONOMSKA REFORMA

Kina je jedna od najbrže rastućih privreda na svetu i ocenjuje se da će se ovaj trend nastaviti. Brz rast prizvodnje doveo je do značajnog poboljšanja životnog standarda kineskog stanovništva. To je bilo moguće jer je ovaj period bio period intenzivnog razvoja što je rezultiralo u porastu ukupne faktorske produktivnosti.

U scru ovog "ekonomskog čuda" leži strategija industrijalizacije koja je povezala uvođenje tržišnih snaga, postepenu redukciju obaveznog planiranja, decentralizaciju, autonomiju ekonomskog upravljanja i otvaranje privrede prema međunarodnoj trgovini i stranim investicijama.

Ekonomska reforma lansirana ’80-ih godina je dokazana oktobra 1992. godine promenom u zvaničnoj ekonomskoj filozofiji od "planske privrede na bazi socijalističkog državnog vlasništva" ka "socijalističkoj tržišnoj privredi". Tržišni sistem je u potpunosti kompatibilan i sa kapitalističkim i socijalističkim sistemima. Cilj reforme je formiranje ekonomske strukture u kojoj će tržišne snage, pod makroekonomskim uticajem države, određivati relativne cene i alokaciju resursa.

41. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: INICIJALNI USLOVI

Kada je Kina otpočela reforme, imala je fiskalnu i eksternu ravnotežu i visok nivo domaće štednje. Reforme su usledile zbog :1.) nezadovoljstva ekstenzivnim modelom rasta koji je generisao ukupni rast, ali mali ili nikakav porast produktivnosti, što je zahtevalo sve veće nivoe investicija kako bi se održao, zbog čega nije bilo poboljšanja u ličnoj potrošnji;2.) političkog odbacivanja krajnosti „levičarstva“ povezanih sa periodom "kulturne revolucije", ali nije bilo potpunog odbacivanja socijalističkog sistema po sebi.

Inicijalni ekonomski uslovi su osnova koja objašnjava situaciju u kojoj su neposredne koristi izabranih reformi nadmašivale neposredne troškove.

Poljoprivreda je postigla 4 od 5 postavljenih ciljeva:1.) izgrađena je poljoprivredna infrastruktura (irigaciona postrojenja);2.) razvijen je sistem upravljanja koji nije služio samo političkim i socijalnim potrebama, već je unapredio sistem snabdevanja inputima i marketing;3.) unapređeni su socijalni uslovi kao što su preventivna medicina i opšte obrazovanje preko lokalnih mobilizacionih fondova.4.) seljačka, samodovoljna poljoprivreda je postala diversifikovan poljoprivredni sektor.Međutim, ovim sistemom nije povećana produktivnost u poljoprivredi, kao ni kvalitet i raznovrsnost proizvodnje. Pre reforme, poljoprivredni sektor je posedovao solidnu radnu snagu, solidnu fizičku i marketinšku infrastrukturu i loš sistem podsticaja.

Poljoprivreda je u 1979. godini u Kini ostvarivala 1/3 BDP-a. U proseku, Mađarska, Bugarska, Češka i Slovačka su učestvovale sa poljoprivredom sa 10% BDP-a. Poljoprivreda je u Kini važna, pored učešća u BDP-u i zbog:1.) činjenice da poljoprivredni sektor može da posluži kao sektor apsorpcije otpuštenih radnika iz industrije;2.) privatizacija se može mnogo brže sprovesti u poljoprivredi nego u industriji i trgovini.

Početni nivo BDP-a per capita je u Kini bio znatno niži nego u zemljama IiCE. O.čekivalo se da će Kina iskoristi prednosti svoje relativne zaostalosti i ostvariti višu stopu rasta za vreme svoje tranzicije na tržišnu privredu nego zemlje IiCE.

62

U sektoru industrije važna su 3 faktora kao inicijalni uslovi:1.) Udeo industrije u nacionalnom dohotku je porastao sa 20% u 1952. na 49% u 1978, što znači da tada industrija preuzima vodeće mesto, u odnosu na poljoprivredu.2.) U industrijskoj ekspanziji je prednjačila teška industrija, dok je laka bila zanemarena. Postojale su značajne mogućnosti za investicije u laku industriju pošto se izvrši decentralizacija investicionog odlučivanja.3.) Sam naglasak na teškoj industriji povlačio je za sobom to da su glavni nosioci industrijskog razvoja velika i srednja državna preduzeća. Ona su realizovala 78% industrijske proizvodnje 1978. Ova velika državna preduzeća su imala previše radnika, ogroman teret socijalnih obaveza i loš administrativan način upravljanja, što ih je činilo krajnje nefleksibilnim.

Sledeći faktor relevantan za inicijalne uslove je autonomija pokrajina (i razmena među njima).Kao poslednji faktor stoji konstatacija da Kina na početku svoje tranzicije bila daleko manje zavisna od eksternog okruženja.

Reforme u Kini su pre bile reakcije na socijalno ekonomske pritiske nego na duboku krizu i stoga nije bilo potrebe za stabilizacijom i šok terapijom. Kina je, takođe, imala posebne koristi od svojih istorijskih veza sa Hong Kongom i prekomorskom kineskom zajednicom. Naravno, nisu svi rezultati bili pozitivni i nije svako bio dobitnik u reformi, na šta jednostavno ukazuje "stop-go" model reforme u Kini.

42. GLAVNA OBELEŽJA KINESKOG PRISTUPA REFORMI

Karakterrističan pristup Kine ekonomskim reformama se opisuje kao "gradualistički" i ovo se odnosi pre na vremenski period nego na dubinu reformi. Kina nije izradila potpunu definisanu strategiju reforme, niti je sačinila detaljan plan reforme. Od unapred najavljenih reformi često se odustajalo, a u drugim periodima, iznenadno su se pojavljivale duboke reforme. Moglo bi se trvditi da kineska filozofija ili strategija reforme je, ustvari, ne planirati reforme, već ih ostvariti kada to ekonomska , politička i društvena klima omogući ili zahteva.

U Kineskom pristupu reformi se ističu 4 obeležja:1.) gradualizam;2.) parcijalne reforme;3.) decentralizacija;4.) samopojačavajući karakter reformi.

GRADUALIZAM I EKSPERIMENTISANJE

U skoro svim oblastima reforme implementacija se odvijala tokom dužeg perioda, često nekoliko godina i obično posle eksperimentisanja. Eksperimenti su se odvijali u određenim "reformskim oblastima" i pošto su rezultati probe sagledani dolazilo je do primene u rugim delovima zemlje. Gradualizam je često bio posledica prostog oportunizma koji se javljao kao reakcija na rastuće fiskalne pritiske.

Gradualistički pristup u Kini je imao nekoliko prednosti: 1.) krupni poremećaji i prekidi u privredi su izbegnuti, a u slučaju da se politike pokažu manjkave mogu da se modfikuju kako bi se uskladile sa nacionalnim i lokalnim uslovima;2.) primenom prvo onih politika koje su imale veće šanse da uspeju rukovodstvo je iskoristilo za plasman na sledećim izborima;3.) trebalo je izgraditi institucije, postaviti nove zakonske i regulatorne sisteme, obučiti pojedince, a za sve to je potrebno vreme;4.) uspostavljanje novog administrativnog aparata.

Nedostaci:1.) ekonomski učesnici nisu u mogućnosti da predvide svoje buduće ekonomsko okruženje;2.) gradualističke reforme daju vreme onima čiji su interesi ugroženi reformom, da se pregrupišu i blokiraju odvijanje reforme ili neke čak preokrenu.

63

PARCIJALNE REFORME

Pribegavanje parcijalmnim reformama unutar pojedinih sektora najizrazitije je bilo kod sistema dvorednih cena pod kojim je državnim preduzećiima bilo dozvoljeno da proizvodnju preko plana prodaju po tržišnim cenama.

Parcijalni pristup ima 2 prednosti:1.) to je bio snažan instrument gradualističkog pristupa tako što je obezbeđivao kontinuitet u snabdevanju i2.) istovremeno kreirao situaciju u kojoj se mogu sticati tržišna znanja.

To je bio način podsticanja ekonomskih učesnika da adaptiraju svoja ponašanja pre eventualnog isključivanja sistema planiranja. Ovaj sistem je imao nedostatke. Najvažniji od njih se ispoljavao u "oticanju" iz planskog sektora na tržišni i time izazvanu korupciju.

DECENTRALIZACIJA

Jedno od obeležja kineskih inicijalnih uslova je bilo prisustvo osposobljene decentralizovane administracije. Pošto je centralna vlada popustila sa kontrolom, pokrajinske, okružne, pa i seoske uprave su bile spremne da reaguju. To je bila ogromna snaga napretka, npr. preko kreiranja brojnih novih radnih mesta u gradskim i seoskim preduzećima (township and village enterprisres,TVEs). Najveća prednost decentralizacije je u formiranju interesnih grupa koje favorizuju naredne reforme i stvaraju povoljnu klimu za promenu podsticaja i "spontanu" reformu na lokalnom nivou.

Decentralizacija je ostvarena u pravcu lokalnih firmi i prema akterima u svim sferama ekonomske aktivnosti: državna preduzeća su dobila samostalnost u donošenju odluka o proizvodnji i marketingu, spoljnotrgovinske korporacije u izboru izvoznih proizvoda, poljoprivrednici u izboru useva. Davanjem samostalnosti nižim nivoima druge forme ekonomske decentralizacije ostvarene od strane lokalnih vlada učinjene su efektivnijim.

SAMOPOJAČAVAJUĆA PRIRODA REFORMI

Reforme u jednoj oblasti privrede dovode do reforme u drugim i zaista ih iznuđuju kreiranjem pritiska za promenom, a ovo izgleda poništava tezu da gradualistički pristup omogućava pojavu snaga koje poništavaju snage promene. Inicijalne reforme u poljoprivredi stvorile su viškove ušteda i radne snage u ruralnim oblastima izazivajući ekspanziju gradskih i seoskih kolektivnih preduzeća (TVEs). Nastajanje nedržavnih firmi je generisalo pritisak konkurencije na državni sektor, što je nateralo državu da olabavi kontrolu nad državnim preduzećima. Ovo je, dalje, prisililo državu da restruktuira sopstvene izvore, korišćenje prihoda i reformiše finansijski sektor.

Posebno obeležje kineskih reformi je nastojanje rukovodstva da očuva socijalistički karakter privrede. Vlasti nisu sledile strategiju masovne privatizacije koja je korišćena u nekim istočnoevropskim zemljama. Kineska vlada se zalagala za osmišljavanje metoda koji bi revitalizovali državna preduzeća, a ne za poboljšanje njihove performanse kroz privatizaciju.

Od kraja 70-ih se odvija postepen proces ekspanzije prava korišćenja državne imovine za ekonomske agente izvan centralne vlade. U državnoj industriji pojavila se grupa institucionalnih, korporativnih preduzetnika koja je počela da upošljava kapital kako bi poboljšala sopstvenu poziciju uz promociju ekonomskih interesa institucija koje su ih upošljavale. Otpočeo je proces investiranja između više preduzeća, zajedničkih ulaganja u nove projekte, preuzimanja i integracije. Početkom 90-ih godina se pojavio veliki broj kompanija koje imaju udruženo vlasništvo više državnih preduzeća, državnih i nedržavnih preduzeča ili domaćih i stranih firmi.

43. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: REFORMA U POLJOPRIVREDI

Poljoprivredna reforma je ostvarila najznačajnije od svih reformskih napora. Kina je počela svoje reforme sa podruštvljenom poljoprivredom koja je poslovala sa relativno zadovoljavajućom

64

tehničkom osnovom i u srcu reforme je to povratak na individualnu, domaćinsku privredu i rasformiranje komuna.

Sa vraćanjem zemlje pojedincima na osnovu dugoročnog zakupa (15 do 25 godina), farmeri su se složili da isporučuju izvestan procenat proizvodnje državi. Uz ovo je išlo realno povećanje relativnih poljoprivrednih cena od 25% u proseku. Sve ovo zajedno se odrazilo brzim porastom proizvodnje i velikim gotovinskim uštedama. Pritisci da se one iskoriste za industriju doveli su do odluke lokalnih vlasti da formiraju TVEs.

Najveći deo uspeha u Kini 80-ih donosi rast ruralne industrije, prozrokovan:1.) raspoloživim viškovima za investiranje, prouzrokovane reformama i pokrenule masu radnika da traže nove izvore zapošljavanja;2.) početnim industrijskim uslovima koji se karakterišu zapostavljenošću sektora lake industrije, koji su kreirali značajne povoljne mogućnosti za ulazak malih firmi u ovaj sektor gde su mogli da se brzo ostvare veliki profiti;3.) lokalnim upravama koje su se čvrsto opredelile i angažovale na lokalnom ekonomskom razvoju i odigrale ključnu ulogu olakšavajući i ponekad preuzimajući uloge preduzetnika kako bi podstakle odgovarajuće grane lake industrije.

44. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: STRANE DIREKTNE INVESTICIJE

Donošenjem zakona o zajedničkim ulaganjima u 1979. i otvaranjem 4 specijalne ekonomske zone 1980. otvorena je mogućnost da razni projekti i programi pokušaju da privuku strani kapital. Od tog vremena SDI su navalile u Kinu. Ovo je označilo napuštanje autarkičnih principa iz prereformskog doba, priznanje da se Kina ne može oslanjati samo na sopstvene resurse u sustizanju ostalog sveta, posebno u oblasti tehnologije. Uvoz strane tehnologije, tehnologija upravljanja i njihovo finansiranje inostranim kapitalom postalo je ključno mesto Dengovog pristupa reformi.

U Kini sada postoji 5 specijalnih ekonomskih zona, 14 otvorenih primorskih gradova kojima je priključeno 5 gradova (u dolini Jangcea), svi glavni gradovi kineskih provincija (ukupno 28), i još 13 pograničnih gradova.

Od zakona o kinesko-stranim zajedničkim ulaganjima donet je veliki broj zakona i drugih značajnih propisa koji se tiču osnivanja, poslovanja i uzajmnih obaveza domaćih i stranih partnera. Njihova suština se svodi na to da osim obezbeđenog kapitala, strani partneri preuzimaju obavezu instaliranja savremene opreme i primene savremene tehnologije, kao i da će glavnina buduće proizvodnje odlaziti u izvoz, a za uzvrat dobijaju poreske i carinske olakšice, smanjenje komunalnih davanja, odlaganje otplate kredita, itd. Inostrana preduzeća su povezivana sa širokom mrežom domaćih dobavljača kojima su nametani novi standardi kvaliteta proizvoda, metode proizvodnje i poslovni koncepti.

Strane investicije su delovale kao kanal informacija o zahtevima svetskog tržišta za proizvodima za koje je postojalo ograničeno domaće tržište. One su bile sredstvo koje je guralo ka korporatizaciji velikih državnih preduzeća preko nametanja strogih standarda kontrole i revizije i ukazivale na potrebu jasnog definisanja svojinskih prava.Početkom 90-ih godina, učešće Kine u ukupnoj svetskoj imovini, prodajama i zaposlenosti, velikog broja multinacionalnih kompanija brzo se povećavalo. Kineski kapital investirsan u zajednička ulaganja brzo raste.

Uspešnost otvaranja kineskog tržišta prema SDI ima veze sa veličinom njenog tržišta i kvalitetom radne snage. Poslednjih par godina, 3/4 svih SDI je kanalisan preko honkonških rezidenata. Privlačnost Kine za SDI počinje da opada sredinom 90-ih.

45. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: REFORMA SPOLJNE TRGOVINE

U oblasti spoljne trgovine bilo je evolutivnih, postepenih promena koje su pravi primer za "kineski model". Do 1978. godine kineskom spoljnom trgovinom je upravljalo 12 državnih spoljnotrgovinskih

65

korporacija organizovanih po proizvodnim linijama. One su nabavljale i trgovale količinama koje su određene centralnim planom, a sve profite i gubitke apsorbovao je državni budžet. Proizvodnim preduzećima, koja nisu imala direktan pristup stranim tržištima, određivani su planski zadaci isporuka spoljnotrgovinskim korporacijama. Ovim sistemom sektor razmenljivih dobara je bio izolovan od ostatka sveta, a bilans plaćanja je kontrolisan kroz plan trgovine.

Nizom reformi spoljnotrgovinskim korporacijama je data veća autonomija, ali i odgovornost za poslovanje, dok je upravljanje sistemom decentralizovano na pokrajinske vlasti koje su dobile pravo da osnivaju sopstvene spoljnotrgovinske korporacije i zadržavaju devizne zarade.

Rastući izvozni prihodi su odigrali ključnu ulogu u kineskoj strategiji modernizacije. Devizna sredstva su potrebna da bi se uvezla tehnologija, osnovna postrojenja, sirovine i platila glavnica i kamata inostranog zajma. Kako bi stimulisala izvoz, vlada je preuzela niz devalvacija i uvela brojne merkantilističke mere. Velike izvozne firme su imale pravo prvenstva u korišćenju uvezene tehnologije, korišćenju energije i sirovina po niskoj ceni i dobijale su jeftine kredite za tehnička poboljšanja. Izuzetna izvozna performansa je tako obezbedila sredstva da se tehnološki usavrši industrija kroz brz rast uvoza. Uvoz mašina i opreme je činilo oko 1/3 ukupnog uvoza poslednjih 10 godina.

U trgovinskoj reformi naglasak je uvek bio na unapređenju izvoza kako bi se finansirala "modernizacija" uvoza i uvozni sektor nikada nije viđen kao izvor konkurencije. Domaća industrija je uživala visok stepen zaštite, a uvoz je tretiran primarno kao izvor "otelovljene" tehnologije.

Najaktuelnije promene u trgovinskoj politici usredsređene su na :1.) reformu uvoznog režima koja treba da omogući uspostavljanje sistema upravljanja indirektnom kontrolom, putem transparentnih mehanizama, sa nižim nivoom zaštite koja će se ostvariti putem carina;2.) kontinuirane napore u industrijskoj reformi spoljnotrgovinskih korporacija radi daljeg smanjenja njihove efektivne monopsonije i većeg ulaza na izvozna tržišta samih proizvodnih preduzeća.

46. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: REFORME U SEKTORU INDUSTRIJE

Industrija je najveći proizvodni sektor koji učestvuje sa 50% u BDP-u u 1995. Ima preko 10 miliona industrijskih preduzeća. Od toga se 104.000 nalazi u državnom sektoru, 1,8 miliona u kolektivnom sektoru, a 8 miliona su privatna preduzeća. Ogromna većina u Kini je relativno malog obima.

Preduzeća u državnom vlasništvu i kolektivi su preduzeća „javnog sektora“. Zbog značajnih razlika između njih pogledu lokacije, vlasničke forme, režima svojinskih prava, funkcionalne strukture i uticaja političkih struktura, koje utiču na njihovo ponašanje i performansu, kolektivi posluju na način koji je sličniji konkurentskim preduzećima nego tradicionalnim javnim preduzećima. Državna preduzeća su uglavnom locirana u urbanim oblastima, a većina kolektiva su TVEs i locirana su u ruralnim oblastima.

Državna preduzeća su u vlasništvu države, a kolektivna su u vlasništvu lokalnih vlada. Ovo označava značajnu razliku u svojinskim pravima.

Funkcionalno posmatrano, državna preduzeća izvršavaju proizvodne poslove, ali su isto tako opterećena potrebom obezbeđenja socijalnih usluga. Kolektivna preduzeća, sa druge strane, generalno, obavljaju samo proizvodne funkcije i tako se mogu usredsrediti na tradicionalne korporativne, finansijske ciljeve. Državna preduzeća se masovno oslanjaju na bankarske kredite (oko 70% bankarskih zajmova ide državnim preduzećima), dok kolektivna preduzeća uglavnom koristre zadržane zarade.

Oko 13% državnih preduzeća svrstava se u velika i srednja preduzeća, na osnovu proizvodnih kapaciteta i vrednosti imovine; ona proizvode 35% ukupne industrijske proizvodnje u zemlji ili 80% industrijske proizvodnje svih državnih preduzeća. Državna preduzeća su, uglavnom, koncentrisana u teškoj industriji i proizvode važne sirovine, kapitalna dobra i strateške proizvode. Nedržavna

66

preduzeća (gradski kolektivi, TVEs, privatne firme, inostrana preduzeća i zajednička preduzeća) su, uglavnom, usredsređena na fabričke i potrošačke proizvode lake industrije i usluge koje su bile zanemarene u prereforskom periodu.

Državna preduzeća ostvaruju 42% ukupne vrednosti industrijske proizvodnje u zemlji; kolektivi oko 37%. Državna preduzeća koja čine samo 1% ukupnog broja predujzeća čine ostvaruju oko 40% kineske industrijske proizvodnje.

Za razliku od državnih firmi, nedržavne su malog obima. Ali, ona su se pokazala kao snažan generator zapošljavanja, proizvodnje i izvoza i generalno su efikasna i dinamična.

Najznačajnije je to da je pojavljivanje i brz rast nedržavnih firmi učinio mnogo da se izmeni konkurentsko tržišno okruženje u kome posluju sva preduzeća, uključujući i državna. Takmičarsko ponašanje nedržavnih firmi je imalo koristan, povoljan koristan na poslovanje i performansu državnih firmi.

Mada, bez obzira na povoljno dejstvo gore pomenutih, državne firme i dalje imaju ozbiljne probleme, delimično strukturne prirode (zadržavanje modela pretarane i rigidne korporatzivne inegreacije, korišćenje zastarele i neodgovarajuće tehnologije, nepostojanje ekonomije obima proizvodnje kod firmi sa više postrojenja, preterane investicije u tešku industriju na štetu drugih aktivnosti).

Kineska ekonomska reforma je imala pozitivan uticaj na strukturu proizvodnje i performansu državnih preduzeća. Stotine neprofitabilnih, manjih državnih preduzeća je zatvoreno ili transformisano u kolektive ili zajednička preduzeća.

47. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: ISTORIJSKI IZVORI PROBLEMA U INDUSTRIJI

Glavni izvori problema u ovoj oblasti proističu iz zaostavštine:1.) neefikasnog sistema podsticaja u preduzeću i rukovođenja, sistema u kome su vlasništvo nad privrednim sredstvima, upravljanje preduzećem i socijale isprepletane u zajedničkoj birokratiji;2.) distorzija u ekonomskoj politici i regulatornom režimu;3.) nedovoljne razvijenosti tržišta i fakora, tržišta radne snage, kapitala i tehnologije.

Problemi internih podsticaja i rukovođenja proističu iz:1.) ranijeg režima centralnog ekonomskog planiranja pod kojim su državna preduzeća osnivana administrativnim dekretom, bez uzimanja u obzir tržišnih uslova;2.) zaštite državnih preduzeća od discipline tvrdog budžetskog ograničenja;3.) vezivanja proizvodnih funkcija sa obezbeđenjem socijalnih usluga;4.) administrativnog uplitanja vlade u privredne odluke državnih preduzeća;5.) delimične izolacije državnih preduzeća od domaće i međunarodne konkurencije.

Pokušaj da se kanališu tržišne snage kako bi služile često konfliktnim ciljevima politike, izvođen je režimom podsticaja i regulacije koje čine sledeće politike i mere:1.) oporezivanje;2.) kreditiranje;3.) regulacije cena;4.) direktne subvencije;5.) carinske i necarinske barijere;6.) propisi o SDI;7.) propisi koji se tiču okruženja.

Mnoge od ovih politika su bile nekoherentne i neravnomerno primenjene što je izazvalo poremećaje u alokaciji resursa, po regionima i po granama. Sistem regulacije zahteva dalja poboljšanja.

67

Iz formulacije nacionalne industrijske politike u 1994. uočava se da se insistira na reformama koje se odnose na:1.) cene, kompletno uklanjanje plafona cena i dalja racionalizacija relativnih cena;2.) politiku investiranja, eliminaciju sistema direktne alokacije kapitala, racionalizaciju i ograničenje finansiranja iz budžeta i van budžeta, kao i planova odobravanja investicija;3.) politiku konkurencije i regulacije izvan postojećih zakona o konkurenciji, radi eliminisanja monopola i ustanovljavanja pravila i mera;4.) politiku spoljne trgovine, nastavljanje liberalizacije uvoznih carina i necarinskih barijera;5.) politiku SDI, otvaranja novih sektora zgodnih za ovakve investicije;6.) poresku politiku, uvođenje veće neutralnosti po dohodnim grupama i ekonomskim aktivnostima.

Posebna slabost u regulatornom režimu jeste oblast zaštite okoline. Industrijsko zagađenje (atmosfere, vode i drugih prirodnih izvora) dostiglo je nivoe koji izazivaju masovnu degradaciju okruženja i predstavljaju opasnost po zdravlje, posebno u gradskim industrijkskim centrima.

Nepostojanje fleksibilnosti tržišta faktora (ogleda se u slabostima finansijskog sistema, restrikcijama na mobilnost radne snage, neadekvatnom razvoju i difuziji tehnologije), takođe, otežava prelaz na tržišnu privredu. Pri nedovoljno razvijenom tržištu kapitala, dinamičke firme su prisiljene da se oslanjaju na interno generisane uštede, dok firme gubitaši i dalje primaju subvencije od vlade; firme pred stečajem se veštački održavaju, a njihova reorganizacija radi kasnije integracije se često odlaže.

48. KINESKA EKONOMSKA REFORMA: NEREŠENI PROBLEMI I CILJEVI TEKUĆIH REFORMI

Nerešeni problemi:Prvo, nije ostvareno primetno smanjenje ekonomski rasipničkog trošenja resursa u poslovanju većine državnih preduzeća, a kamoli povećanje tehnološki ostvarljivog nivoa produktivnosti resursa uposlenih u ekonomski efikasnim upotrebama.

Drugo, reforme nisu obezbedile dovoljnu tržišno zasnovanu autonomiju upravljanja i podsticaje rizik-nagrada za veliki deo uprave državnog preduzeća. U nekim aspektima institucionalni odnos vlada-preduzeće je u osnovi ostao nepromenjen. Bez tržišno baziranog sistema podsticaja dolazi do kašnjenja u implementaciji reformi, pljačkanja imovine, itd.

Navode se 3 načina za rešavanje problema državnih preduzeća:1.) dinamičnije da firme istiskuju iz konkurencije neefikasna državna preduzeća;2.) neposredna i radikalna primena discipline čvrstog budžetskog ograničenja i zakona o bankrotstvu kako bi se ubrzao izlazak neprofitabilnih državnih preduzeća;3.) jačanje postojećeg tržišno baziranog režima proaktivnih politika, podrška za restruktuiranje potencijalno konkurentskih državnih preduzeća i podsticaje nedržavnim preduzećim da se razviju i postanu konkurentna držanvim.

Radi aktivnog podsticaja i stalnog razvoja nedržavnih preduzeća, neophodno je jasno definisati svojinska prava za nedržavna preduzeća, upravljačku autonomiju i obaveze koje idu sa tim i obezbediti jednak pristup tržištima faktora, posebno finansijskom sistemu, za državna i nedržavna preduzeća.

Treće, usluge se tek od skora ne smatraju „neproduktivnim“. Tradicionalne (osiguranje, telekomunikacije) kao i netradicionalne (informatika, računovodstvo, menadžment...) usluge zakržljale su u razvoju, usled politike regulacije ili državnih monopola. Sada je rast uslužnih grana ubrzan, ali još uvek zaostaje za onim u tržišno razvijenim zemljama u razvoju (Brazil, Tajland, Indonezija...). Tradicionalne i netradicionalne uslužne delatnosti ostvaruju visoke dodate vrednosti u Kini, a postaju značajne i za zapošljavanje otpuštenih iz industrijskih preduzeća koja se restruktuiraju.

Četvrto, preostale distorzije (iskrivljenja) u regulatornom režimu i ekonomskoj politici su vidljive ne samo po sektorima nego i regionima. Rast industrijske proizvodnje u južnim i istočnim pokrajinama bio je daleko iznad onog u ostalom delu zemlje. To je posledica namere centra da prvo reformiše ove regione, kao i brže decetralizacije onih regiona koji su imali veću automoniju, kao i razlika u

68

adekvatnosti inffrastrukture. Zato su pokrajine u unutrašnjosti ekonomski u nepovoljnom položaju. Dakle, treba sada ispraviti regionalne neravnoteže.

IV. USPEŠNOST I DALJI RAZVOJ SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA

I. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVEDNIH SISTEMA

49. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: PRIVREDNI RAST

OSNOVNI FAKTORI PRIVREDNOG RASTA

Prilikom davanja ocene o uspešnosti privrednih sistema, odnosno, ekonomskih i razvojnih politika, mnogi će poći pod ostvarene dinamike, tj. visine stope privrednog rasta. Sposobnost dinamičkog rasta proizvodnje pretpostavka je toliko drugih važnih procesa (od promene privredne strukture do porasta životnog standarda) da se stagnacija, odnosno, opadanje privrednog rasta smatra jednim od najtežih stanja u koje privreda jedne zemlje može da zapadne.

Na dinamiku rasta utiče niz faktora: 1.) privredni sistem;2.) ekonomska politika;3.) prirodna bogatstva;4.) raspoloživi obim kapitala;5.) obim i kvalitet ljudskog faktora;6.) već dostignuti stepen razvijenosti;7.) način uključenosti u svetsku provredu;8.) strukturni faktori i dr.

Uspešnost privrednog sistema se ispoljava u njegovoj sposobnosti da podstiče mobilizaciju ljudskih i materijalnih resursa i da ih što efikasnije koristi.

Privredni rast znači povećanje obima proizvodnje i usluga u određenom vremenskom periodu kao rezultat novih ulaganja u proizvodne kapacitete i njihovog efikasnijeg korišćenja, kao i novog zapošljavanja i porasta produktivnosti rada. Osnovni faktori privrednog rasta su:1.) akumulacija (kapitala) – što uključuje sva investiranja u zemlju, opremu i ljudski faktor;2.) porast stanovništva, kao porast radne snage3.) tehnički progres ("znanje" i sposobnost njegove aktivne primene).

Do akumulacije (kapitala) dolazi kada se jedan deo BDP-a uštedi i investira u cilju stvaranja većeg BDP-a u budućnosti. Investiranje iz BDP-a može da bude usmerena na stvaranje novih kapitalnih dobara ili na poboljšanje kvaliteta (modernizovanje) postojećih. To važi i za ulaganja u ljudski faktor. Dakle, akumulacija pretpostavlja odustajanje od sadašnje potrošnje radi povećanja dohotka i potrošnje u budućnosti.

Porast radne snage i poboljšanje njene obrazovane i kvalifikacione strukture predstavlja bitni činilac privrednog rasta. U savremenim uslovima jedan od ključnih kriterijuma uspešnosti svakog privrednog sistema jeste upravo sposobnost apsorbovanja i produktivnog zapošljavanja visoko stručnog kadra kao sve važnijeg proizvodnog faktora.

69

Tehnički progres predstavlja uvođenje novih i poboljšanih načina u proces proizvodnje.Postoje 3 osnovna tipa:1.) neutralni – kada se do povećanja ukupnog proizvoda dolazi na osnovu iste količine i iste kombinacije osnovnih inputa (rada i kapitala);2.) radno-štedni – povećanje proizvoda na osnovu iste količine rada;3.) kapitalno-štedni – tip koji podrazumeva povećanje prizvoda na osnovu iste količine kapitala.

Do povećanja proizvoda može se doći i bez ulaganja, i to zahvaljujući delovanju tehničkog progresa, odnosno, boljeg iskorišćenja već raspoloživih ljudskih i materijalnih resursa.

"Rezidualni faktor" ima rastući značaj. Njemu se može pripisati više od polovine uticaja na stopu privrednog rasta.Rezidualni faktor obuhvata:1.) tehnički progres;2.) efekte kvalitativnih promena u proizvodnom procesu;

1.) sva organizaciona poboljšanja;2.) unapređenje metode upravljanja i donošenja odluka;3.) efikasno funkcionisanje informacionog sistema;4.) pronalaženje novih načina i metoda rada;5.) aktiviranje motivacionog faktora;6.) bržu primenu široko zasnovanog naučno-istraživačkog rada;7.) sve bolju obrazovanu i kvalifikacionu strukturu stanovništva.

NEKE TENDENCIJE DUGOROČNOG PRIVREDNOG RASTA

Postoje 6 osnovnih karakteristika koje su međusobno povezane i uzajamno utiču u pravcu daljeg ekonomskog progresa:1.) visoke stope privrednog rasta po stanovniku i porast stanovništva;2.) visoke stope rasta globalne produktivnosti, posebno, produktivnosti rada;3.) intenzivne promene u privrednoj strukturi;4.) dinamične društvene i političke (ideološke) promene;5.) orijentacija razvijenih zemalja da se u potrazi za sirovinama i novim tržištima šire po celom svetu;6.) ograničeno širenje ovog rasta na samo 1/3 svetskog stanovništva.

Postoji ogromna razlika između uslova u kojima su današnje razvijene zemlje krenule putem ubrzanog rasta i uslova u kojima se danas nalazi većina ZuR.ZuR danas pogađa niz nepovoljnih uslova:1.) nedovoljnost u kapitalu i kvalifikovanoj radnoj snazi;2.) nizak dohodak po stanovniku u odnosu na ostale delove sveta;3.) nepovoljni klimatski uslovi;4.) male koristi od međunarodne trgovine;5.) demografska eksplozija;6.) negativne posledice istorijskih procesa međunarodnih migracija;7.) skromne mogućnosti za razvoj fundamentalnih i primenjenih istraživanja;8.) nestabilnost i nefleksibilnost političkih institucija privrednog i političkog sistema na novonastale situacije u svetskoj privredi.

Treba istaći sledeće karakteristike sovjetske privrede:1.) veoma brz tempo rasta naročito od kraja ’20-ih godina i veoma brze strukturne promene u pravcu ubrzane industrijalizacije zemlje;2.) tokom vremena dolazi do postepenog opadanja prosečnih godišnjih stopa rasta;3.) sposobnost brze mobilizacije unutrašnjih izvora akumulacije i njihove koncentreacije u cilju prestrukturiranja privrede i ubrzane industrijalizacije.

Visoke stope privrednog rasta ne znače nužno i stvarni ekonomski progres.

70

50. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: EFIKASNOST

OBLICI EFIKASNOSTI

Efikasnost podrazumeva što bolje iskorišćenje ljudskih i materijalnih resursa u procesu proizvodnje. Razlikujemo statičnu (u datom trenutku) i dinamičnu (u određenom periodu) efikasnost. Takođe treba razlikovati makro (na nivou cele privrede) i mikro (na nivou preduzeća) alokativnu efikasnost.

Kad posmatramo privredu u datom trenutku (statična efikasnost), treba uticati na bržu realokaciju resursa (na mikro i makro nivou) potrebnu da se stvarni obim proizvodnje na osnovu raspoloživih resursa što više približi optimalnim veličinama.

Dinamička efikasnost znači da, pored ostalog, privredni sistem deluje u pravcu pomeranja krive proizvodnih mogućnosti na viši nivo, bez dopunskih ulaganja u osnovne proizvodne činioce (rad i kapital).

Makro alokativna efikasnost podrazumeva takvu alokaciju proizvodnih činilaca i dobara između proizvođača i potrošača, koja svakom učesniku omogućava da maksimizira svoju ciljnu funkciju.

Optimalno efikasan sistem privrede omogućuje (realokacijom proizvodnih činilaca i dobara) stalna pomeranja i poboljšanja položaja svih učesnika i ta pomeranja traju do tačke u kojoj nije više moguće povećati efikasnost nikakvim preraspodelama dobara i usluga niti (re)alokacijom proizvodnih činilaca. To je tačka optimalne (statične) ravnoteže i pune (alokativne) efikasnosti.

Do neefikasnosti dolazi zbog pogrešne alokacije proizvodnih resursa između preduzeća i sektora. Pitanje unutrašnje mikroefikasnosti preduzeća smatra se kao „tehnički“, a ne kao ekonomski problem. Težnja ka maksimizaciji profita u tržišnoij privredi primorava sve učesnike na maksimalnu mikroefiksanost.

MERENJE EFIKASNOSTI: NEKI UPOREDNI REZULTATI

Merenje statične efikasnosti se svodi na izračunavanje produktivnosti rada, kapitala i globalne produktivnosti, tl. na odmeravanje ekonomskog rezultata u odnosu na količinu upotrebljenih resursa. U tom slučaju dinamička efikasnost se meri promenama ovog koeficijenta u vremenu. U oba slučaja prilikom komparacija, treba imati u vidu metodološki problem cena (kako faktora i proizvoda) kao ponderacionih veličina gde se uvek podrazumeva da one ažurno odražavaju relativne odnose posmatranih veličina.

Statičnu efikasnost je veoma teško izmeriti jer je potrebno poznavanje potencijalnog proizvoda koji bi mogao da se ostvari uz pretpostavku da su svi raspoloživi resursi maksimalno angažovani i iskorišćeni. Prilikom poređenja 2 zemlje i njihovih privrednih sistema (statično) efikasnija je ona čiji je stvarni proizvod bliži njenom potencijalnom proizvodu. U empirijskom istraživanju odgovor je moguće dati samo delimično i uz mnogo uprošćavanja, putem poređenja BDP po stanovniku i ostvarene produktivnosti rada. Uz grubu pretpostavku da zemlje sa sličnim BDP per capita raspolažu i sa približno istom količinom proizvodnih resursa po stanovniku, efikasnija je ona zemlja i privredni sistem gde se isti proizvod per capita ostvaruje sa većim proizvodom po zaposlenom, tj. uz veću produktinvost rada.

Istraživanja pokazuju da centralno-planske privrede sistemski zaostaju u produktivnsoti za razvijenim kapitalističkim zemljama od 25%-34%. Krajem 70-ih i početkom 80-ih, socijalističke centralno-planske privrede su, u proseku, ostvarivale samo 36% američke produktivnosti, razvijene kapitalističke zemlje 84%, a Jugoslavija jedva 30%.

U prvoj fazi tranzicije sve bivše centralno-planske privrede beleže pad produktivnosti rada jer je pad proizvodnje bio brži od pada zaposlenosti. U drugoj polovini 90-ih, grupa najuspešnijih zemalja u

71

tranziciji ušla je u fazu brzog rasta produktivnosti kao posledica proizvodnih inovacija, priliva svežeg kapitala, novih tehnologija i boljeg menadžmenta – dakle, stvarnim prestruktuiranjem.

Dinamička efikasnost se meri stepenom u kome ukupni proizvod raste brže nego što raste ulaganje u kapital i novo zapošljavanje. Razlika između zbirnog uticaja stope rasta zapošljavanja i stope rasta kapitala i ukupne stope privrednog rasta je efekat ukupne (globalne) faktorske produktivnosti (dinamičke efikasnosti) na stopu rasta. Ukupna faktorska produktivnost predstavlja razliku između stope rasta BDP-a i zbirnog doprinosa rada i kapitala.

Uspešnija je ona zemlja čija je globalna faktorska produktivnost veća . Dakle, efikasniji je onaj sistem koji je doprineo da u stopi privrednog rasta doprinos intenzivnih faktora (rast kao posledica veće efikasnosti postojećih resursa) bude veći u odnosu na doprinos ekstenzivnih faktora (novo zapošljavanje i novo ulaganje kapitala).

Za razliku od makroekonomskih komparacija efikasnosti, mnogo je manje empirijskih poređenja vezanih za mikroefikasnost, odnosno x-efikasnost. Značaj x-efikasnosti se u praksi može jasno uočiti poređenjem rentabilnosti preduzeća koja se sa stanovišta raspoloživosti ljudskim i materijalnim faktorima i položaja na tržištu, nalaze približno u jednakim uslovima. Tada uzroke manjeg rentabiliteta treba tražiti u samom preduzeću, u slabom korišćenju kapaciteta i drugim neracionalnostima koje dovode do nepotrebno visokih jediničnih troškova proizvodnje.

X-efikasnost i makro-alokativna efikasnost su međusobno povezane i uslovljene. Npr. preduzetništvo i menadžerstvo pripadaju x-efikasnosti, ali to, istovremeno, predstavlja deo makro-alokativne efikasnosti ukoliko dolazi do realokacije sredstava u školovanje i pripremanje odgovarajućih stručnih kadrova.

Kod ZuT sistem obrazovanja mora mnogo više da insistira na ličnoj odgovornosti, intelektualnoj slobodi i sposobnosti za rešavanjem konkretnih problema. Kod jednog istraživanja iz 90-ih se pokazalo: učenici iz bivših socijalističkih zemalja poseduju daleko veća znanja u pogledu činjenica i metoda rešavanja problema u odnosu na učenike razvijenih zemalja. Ali, kada je reč o sposobnosti primene tih činjenica i metoda, tu je situacija obrnuta. Dakle, zahtevi moderne privrede i društva zahtevaju nov koncept znanja u ZuT ako se želi trajno povećanje efikasnosti ljudskog faktora.

51. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: STABILNOST

POKAZATELJI EKONOMSKE STABILNOSTI

Ekonomska stabilnost podrazumeva:1.) odsustvo značajnih fluktuacija u procesu proširene reprodukcije;2.) stabilan nivo cena (odsustvo inflacije);3.) postojanje prihvatljive (niske) stope nezaposlenosti;4.) stabilnu platno-bilansnu poziciju zemlje (stabilnu situaciju u ekonomskim odnosima sa inostranstvom)

Privreda koja zbog fluktuacija u procesu proširene reprodukcije i ciklične nestabilnosti nije u stanju da ostvari potencijalni obim proizvodnje u pojedinim vremenskim tačkama ne može da ostvari ni potencijalnu (optimalnu) stopu privrednog rasta (tj. stopu koja bi se mogla ostvariti bez obzira na raspoložive resurse). Zato faktori ciklične nestabilnosti u procesu privređivanja i dužina i oštrina tih ciklusa predstvljaju značajne pokazatelje neuspešnosti privrednih sistema. Kapitalistička (tržišna) privreda doživljava ciklične promene u oblasti proizvodnje i zapošljavanja usled dejstva tzv. privrednih ciklusa. Dinamička teorija privrednih ciklusa govori o ugrađenim faktorima koji dovode privredu u talasasto kretanje: posle perioda opadajuće aktivnosti sledi period rastuće aktivnosti, posle prosperiteta nastupa oseka. Oscilacije se ponavljaju prilično regularno i tokom veoma dugih ciklusa (50-60 god., srednjih 8-10 god., tokom kratkih ciklusa 3-3,5 god).

72

Činjenica je da se u svim privredama i privrednim sistemima javljaju ciklična kretanja (sa dužim, srednjim i kratkim intetrvalima) koja prouzrokuju nestabilnost i nedovoljno korišćenje proizvodnih faktora, a time i sporiji privredni rast. Jasno je da će uspešniji biti onaj privredni sistem koji svojim mehanizmima amortizuje nestabilnost koja nastaje pod uticajem cikličnih faktora.

Inflacija je najpoznatiji pokazatelj ekonomske nestabilnosti. U tržišnim privredama javlja se sasvim otvoreno kroz porast ukupnog nivoa cena. U centralno-planskim privredama inflacija se javlja u prikrivenoj formi – kroz nestašice i manjkove roba i usluga, a s druge strane i razni granski i teritorijalni robni deficiti koji ometaju normalan tok reprodukcije. Visoka inflacija je izrazito negativna pojava koja remeti sve ekonomske proračune, naročito u privredama u kojima su relativne cene izvor informacija pri donošenju odluka o proizvodnji i potrošnji. Takođe ona ide na ruku naturalizaciji proizvodnje. Najzad, dovodi do velikih promena anticipiranoj raspodeli dohotka.

U tržišnim privredama inflacija se objašnjava na 3 načina :1) kao posledica porasta u potrošnji (tražnji) na koju privreda ne može momentalno dopunskom ponudom roba po postojećim cenama (tzv. inflacija tražnje);2) kao posledica proizvoljnog povećanja cena od strane proizvođača ili porasta najamnina, iz čega sledi porast robnih cena (tzv. troškovna inflacija);3) kao kombinovana troškovna inflacija i inflacija tražnje koje se međusobno prepliću i jedna drugu pothranjuju.

Zajednički momenat koji podstiče inflaciju jesu očekivanja svih ekonomskih učesnika da će se ona nastaviti. To prisiljava sve učesnike da se utrkuju u povećanju cena i da na taj način blagovremeno štite svoje dohotke, pri čemu svaki akt takve zaštite upravo doprinosi onome što se želi izbeći – daljem porastu inflacije..

Čist slučaj troškovne inflacije je, očigledno, usmeren na promene u odnosima raspodele. Npr. porast najamnina u uslovima nepromenjenih cena i produktivnosti znači smanjivanje profita. S druge strane, porast cena, uz ostale nepromenjene uslove, znači povećanje profita i smanjenje realnih najamnina i njihove kupovne moći. U cilju neutralisanja porasta najamnina, primaoci profita podižu cene roba. Istovremeno, prlimaoci radnih dohodaka traže porast najamnina kako bi zaštitili sebe od porasta cena. To je uprošćeno objašnjen je pojma troškovno-potrošne inflacione spirale. U tržišnoj privredi nezavisno od početnog uzroka dolazi uapravo do jedinstvenog inflacionog procesa i njenog destabilizajućeg dejstva na ekonomsku aktivnbost.

U centralno-planskim privredama postojala je tzv. infalciona situacija. Inflaciona situacija postoji kada je ukupna novčana tražnja veća od fizičkog obima proizvodnje koji privreda može da ponudi pri postojećem nivou cena. Ovo stanje se pretvara u otvorenu inflaciju kada postane neizbežno da se putem povećanja cena uspostavi nova finansijska ravnoteža između obima potrošnje i tržišne vrednosti prodatih roba. Ako cene nisu slobodne onda se potrošnja mora prilagođavati (smanjivati), a to dovodi do toga da se povećava raspoloživi novac koji se ne može potrošiti. Tada se ravnoteža uspostavlja usporavanjem brzine novčanog opticaja.

Postoji i prikrivena inlfacija (u obliku nestašica, redova pred prodavnicama, uplata i dugog čekanja na trajna potrošna dobra, na stanove, itd.). Drugi oblici prikrivene inflacije: proizvodi nižeg kvaliteta prodaju se kao proizvodi višeg kvaliteta (i po višim cenama) ili se kvalitet proizvcoda smanjuje uz fiksirane cene ili se uvode sitne promene na proizvodu sa zahtevom da mu se prizna nova viša cena itd.

Nezaposlenost izražava 2 vrste nestabilnosti: 1) negativnih ekonomskih, socijalnih i političkih poremećaja u društvu;2) neefikasnosti u korišćenju najdragocenijeg proizvodnog resursa – ljudskog faktora.

U modelu perfektne slobodne-konkurentske privrede nikada ne može, istovremeno, da postoji privredna ravnoteža i nezaposlenost. Nezaposlenost, kao stanje u kojem se radna snaga koristi u manjem obimu nego što se nudi, postojala bi ako bi joj cena bila iznad ravnotežne, ili, ukoliko bi ponuda bila veća od tražnje. To bi, međutim, odmah uticalo na smanjivanje cene radne snage, što bi stvorilo dopunsku tražnju za njom i time eliminisala nezaposlenost. Formirala bi se nova ravnotežna situacija sa stanovišta ponude i tražnje za radnom snagom na nivou nižem od prethodnog.

73

U centalno-planskim privredama puna zaposlenost nije imala mnogo zajednoičkog sa obimo zaposlenosti koji bi sa stanovišta efikasne upotrebe rada kao proizvodnog resursa bio stvarno potreban. Veliki deo radne snage nedovljno se koristio s tim što se često zapošljava na fiktivnim radnim mestima koja ničim ne doprinose povećanju ekonomske aktivnosti.

Značajan uzrok privredne nestabilnosti su i neuravnoteženi ekonomski odnosi sa inostranstvom sa velikim platno-bilansnim deficitima i velikim inostranim zaduženjima. Povećana ekonomska i finansijska zavisnost od inostranstva usporava efikasne strukturne promene u privredi i njenu tehnološku modernizaciju što vodi daljoj destabilizaciji. U takvim uslovima veliki deo deviznih prihoda ide na otplatu inostranih dugova, a smanjuje se mogućnost dinamičnijeg unutrašnjeg privrednog i tehnološkog razvoja i pogoršava se položaj zemlje dužnika na međunarodnom tržištiu kapitala.

Nestabilnost ne proizilazi toliko iz velikog inostranog duga, koliko iz neadekvatne upotrebe inostrane akumulacije koja obično nije usmerena na tehnološku modernizaciju, na prestruktuiranje privrede i na povećanje međunarodne konkurentnosti domaće privrede. Usled nedovoljnog izvoza, neophodno je dopunsko zaduživanje, ali sada više ne za razvojne potrebe, već za regulisanje obaveza po osnovu ranije uzete, a pogrešno upotrebljene inostrane akumulacije. S druge strane, pritisak da se izvoz poveća “po svaku cenu” opet dovodi do toga da se i pri porastu izvezenih količina ne povećava ili čak smanjuje tržišna vrednost izvoza.

52. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: OTVORENOST

RASTUĆA EKONOMSKA MEĐUZAVISNOST

Današnja svetska privreda i logika globalizacije i dalje su pod snažnim uticajem kapital-odnosa u savremenoj fazi njenog razvitka. Pojavni oblici tog odnosa se svode na: globalizaciju proizvodnih, finansijskih i tehnoloških tokova, monopolističku strukturu svetskog tržišta; dominaciju transnacionalnog kapitala; čvrstu integrisanost države razvijenih zemalja u nacionalni i internacionalni proces (kapitalističke) reprodukcije i rastuću internacionalizaciju međunarodnih ekonomskih odnosa pod kontrolom najrazvijenijih zemalja na čelu sa SAD. Zato se uspešnost privrednog sistema ne može sagledavati samo na osnovu intenziteta ekonomskih odnosa sa drugim zemljama.

Socijalističke centralno-planske privrede su bile u posebnom položaju sa stanovišta uključivanja u međunarodnu podelu rada i tehnološku revoluciju. Jedan od bitnih razloga stagnacije, neefikasnosti i kraha ovih privreda treba povezati sa konceptom autarhičnog razvitka i izbegavanja objektivnih zakonitosti svetskog tržišta. Centralno-planske privrede su učestvovale sa oko 1/3 u svetskoj proizvodnji i manje od 10% u svetskoj spoljnotrgovinskoj razmeni. S druge strane, ekonomski odnosi i procesi integracije unutar SEV-a odvijali su se veoma sporo i sa mnogo skromnijim robnim, finansijskim i tehnološkim vezama nego što su one koje se stvaraju integracionim procesima u okviru EU.

Zato je sasvim razumljivo da se između zemalja bivšeg SEV-a od 1991. prelazi na konvertibilni način plaćanja, kao i druge principe uobičajene u svetskoj trgovini i međunarodnim ekonomskim odnosima. Istovremeno, sve ZuT usvojim programima prelaska na tržišnu privredu naglašavaju značaj njihovog povezivanja sa svetskom privredom, posebno sa EU. Raspuštanjem SEV-a centralno-planske privrede izgubile su svoje glavno tržište, a zapadno još nije osvojeno.

Koncept relativnih troškova i razlika u cenama je osnova tradicionalne teorije o spoljnoj trgovini. Reč je o principu (statičnih i kratkoročnih) komparativnih prednosti prema kome svaka zemlja treba da se specijalizuje u izvozu onih proizvoda koje može da proizvede sa najnižim relativnim troškovima. Tako se stimuliše razvoj rentabilne trgovine čak i između nejednakih partnera. Ova teorija ističe dve načelne koristi od slobodne spoljne trgoivine: prvo, svaka zemlja može da koristi i one proizvode koji su izvan njenih proizvodnih mogućnosti; drugo, trgovima će maksimizirati ukupni proizvod trgovinskih partnera.

74

Nerazvijenost se ne može definisati kao zaostalost, već kao posledica kapitalističkog razvitka i njegov poznat i deformisan oblik – zavistan kapitalizam. To je stvaranje određenog tipa društveno-ekonomske strukture, prouzrokovane međunarodnim odnosima zavisnosti. Zavisnost je uslovljena situacija u kojoj su privrede jedne grupe zemalja uslovljene razvitkom i ekspanzijom druge grupe zemalja.

Pokušaj da se negativne posledice rastuće ekonomske zavisnosti izbegnu politikom autarhičnog razvoja plaćaju se veoma skupo, pre svega slabljenjem efikasnosti u korišćenju ljudskih i matetrijalnih resursa, privrednom stagnacijom, padom životnog standarda, neretko čak i povećanim socijalnim razlikama. Autarhija dovodi do još težih oblika zavisnosti, pre svega, finansijske i tehnološke.

U realnim odnosima rastuća ekonomska međuzavisnost ispoljava za jednu grupu zemalja, pre svega razvijenih kao ekonomska nezavisnost, a za drugu, pre svega, za većinu ZuR kao zavisnost. Prema tome, sposobnost privrednog sistema da doprinosi otvaranju privrede može se oceniti uspešnim u onoj meri u kojoj takvo otvaranje vodi jačanju ekonomske nezavisnosti zemlje što onda znači da je reč o aktivnom otvaranju. Nasuprot tome, možemo imati otvaranje u smislu pasivnog uključivanja u procese globalizacije. Reč je onda o uključivanju sa izrazito nepovoljnim odnosima razmene, sa proizvodima za kojima postoji mala međunarodna tražnja i koji su sa slabim tehnološkim intenzitetom, što nužno dovodi do negativnog povratnog efekta na unutrašnje razvojne performanse i u celini smanjuje uspešnost privređivanja.

MERENJE MEĐUZAVISNOSTI I NAČINA UKLJUČIVANJA U MEĐUNARODNU PRIVREDU

Pristup i definisanje pokazatelji kriterija "otvorenosti" zahteva primenu odgovarajućih pokazatelja koji omogućuju kvantifikaciju ovog kriterijuma uspešnosti.Pokazatelji:1.) koeficijent uključivanja u međunarodnu podelu rada;2.) indeks vertikalnog uključivanja u međunarodnu razmenu;3.) indeks koncentracije spoljnotrgovinskih partnera;4.) indeks koncentracije robnog izvoza;5.) učešće tehnološki intenzivnih sektora u ukupnom izvozu;6.) učešće sektora niskog tehnološkog intenziteta u ukupnom izvozu;7.) odnosi razmene;8.) pokazatelj tehnološke zavisnosti;9.) indeks koncentracije inostranih investicija;10.) penetracija inostranog kapitala;11.) odliv kapitala.

Pokazalo se da zemlje u kojima dominiraju sektori karakteristični po brzim tehnološkim promenama i sposobnošću da posdstiču ukupni privredni rast imaju dugoročne prednosti u odnosu na zemlje koje svoju šansu nalaze isključivo u "prirodnim pogodnostima" i proizvodnim oblastima čiji je rast sporiji i lišen intenzivnijih tehnoloških prodora i mogućnosti prilagođavanja zahtevima svetskog tržišta.

Ofanzivna razvojna strategija zahteva što brže prilagođavanje domaće proizvodnje i proizvodnih činilaca promenama u strukturi međunarodne tražnje i u odnosima razmene, teritorijalnoj (re)alokaciji proizvodnje i proizvodnih faktora i, posebno, zahtevima novih tehnologija. Ovu orijentaciju treba da podstiče odgovarajuća strukturna politika – na nivou preduzeća, grana, i čitave privrede – kojom se svi agensi privređivanja podstiču da se brže preorijentišu i ulaze u nova područja proizvodnje, nove tehnologije i na nova tržišta, a uvek u cilju veće rentabilnosti i međunarodne konkurentnosti. Takva strategija i polititka može da bude uspešna samo ako se oslanja na efikasan privredni sistem koji sa svojim mehanizmima dovodi sve učesnike u takav položaj da se u sopstvenom interesu moraju brzo otvarati prema svetu i uključivati u moderne tokove svetskog razvoja.

75

53. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: RASPODELA

TEORIJE O "ADEKVATNOJ" RASPODELI

U svim savremenim privredama veliki značaj se pridaje ravnomernoj raspodeli nacionalnog dohotka. Za socijalističke zemlje ovaj cilj proizilazi iz principa raspodele prema radu i rezultatima rada. U takvim uslovima zadatak privrednog sistema je da „neutralizuje“ mogućnosti sticanja neradnih dohodaka (putem raznih renti, monopolskih i drugih povlašćenih položaja) i da stvara za sve jednake šanse u školovanju i obrazovanju. Tada razlike u dohocima nastaju, prvenstveno, zbog razlika u nivoima kvalifikovanosti, individualnih sposobnosti i intenzivnosti rada. U modelu socijalističke tržišne privrede sa društvenim oblikom svojine, razlike u dohocima nastaju još i zbog razlika u kolektivnom preduzetništvu tj. zbog različite uspešnosti u korišćenju društvenog kapitala od strane radnih kolektiva.

U razvijenim kapitalističkim zemljama osnovna nejednakost proizilazi iz privatne svojine nad uslovima proizvodnje i usled velikih razlika u prisvajanju neradnih dohodaka. Razlike i u okviru samih radnih dohodaka (plate) nastaju usled nejednakih šansi u obrazovanju i sticanju znanja, što je direktna posledica klasne strukture tih zemalja. Velike inicijalne razlike u raspodeli se ublažavaju redistributivnim mehanizmima (fiskalnom politikom, politikom cena i dohodaka, participacijom, itd.).

I u većini ZuR velike razlike u raspodeli posledica su veome nejednake raspodele svojine i koncentracije kapitala i zemlje u rukama malobrojne elite. Zato je među prioritetnim ciljevima ovih zemalja pravičnija raspodela ostvarenih (razvojnih) rezultata.

Marksistička politička ekonomija osnovni koncept raspodele izvodi iz privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. Zbog nejednakosti u raspodeli te svojine, dolazi do nejednakosti u raspodeli dohotka.

Prema teoriji blagostanja, za datu veličinu dohotka, optimalna je ona raspodela koja maksimizira korisnost svih učesnika u raspodeli. Odatle proizilazi da jednakost u raspodeli maksimizira ukupnu društvenu korisnost (u odnosu na datu veličinu dohotka). Jednakost u raspodeli implicira jednakost marginalne korisnosti dohotka. Dakle, i najmanja nejednakost u dohocima implicira nejednake granične korisnosti, a time i mogućnost povećanja ukupne korisnosti za dati dohodak sve do tačke izjednačenja granične korisnosti.

Neoklasična teorija izvodi "pravičnu" raspodelu iz "pravičnih" cena proizvodnih činilaca. Osnovno pravilo je da je nagrađivanje proizvodnih faktora jednako njihovim graničnim produktivnostima. Svakom faktoru (rad, kapital, zemlja, preduzetnoištvo) tj. njihovim vlasnicima pripada onoliko od ukupnog proizvoda koliko i učestvuje u njegovom stvaranju. Reč je o funkcionalnom tipu raspodele gde se ne ulazi u pitanje porekla i veličine vlasništva nad podjednakim faktorima proizvodnje.

Na osnovu navedenih teorijskih koncepata moglo bi se očekivati: prvo, da je veću jednakost u raspodeli dohotka mnogo teže postići u privrednim sistemima u kojima dominira privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju; drugo, da veća jednakost u raspodeli ugrožava dinamiku privrednog rasta.

UPOREDNA ANALIZA (NE)JEDNAKOSTI U RASPODELI

Prilikom merenja stepena nejednakosti u raspodeli obično se polazi od tzv. personalne distribucije dohotka. Celokupno stanovništvo se uključuje u dohodovne grupe da bi se videlo koliki deo nacionalnog dohotka pripada svakoj dohodovnoj grupi.

Mera (ne)jednakosti se tada može utvrditi na jedan od sledećih načina:1.) Učešće "donjih" (siromašnijih) dohodovanih grupa stanovništva utvrđuje se u odnosu na "gornje" (bogatije) grupe. Obično se uzima odnos učešća 40% najsiromašnijih u dohotku prema učešću 20% najbogatijih. Što je ovaj koefdicijent manji, nejednakost je veća i obrnuto.

76

2.) Stepen (ne)jednakosti se može iskazati i grafički preko tzv. Lorencove krive koja prikazuje stvarnu raspodelu dohotka u odnosu na hipotetičku potpuno jednaku raspodelu. Što je Lorencova kriva ispupčena, nejednakost u raspodeli je veća.3.) Tzv. Gini koeficijent se izračunava na osnovu Lorencove krive. Veličina Gini koeficijenta se kreće od 0 (potpuna jednakost u raspodeli) do 1 (slučaj potpune nejednakosti). Gini koeficijent veći od 0,5 indicira nejednakost u raspodeli.

Mogu se uočiti sledeće karakteristike i razlike u raspodeli između različitih zemalja i privrednih sistema:Prvo, kod kapitalističkih privrednih sistema osnovne nejednakosti u raspodeli nastqaju po osnovu privatne svojine nad faktorima proiztvodnje. Nejednakosti u raspodeli neradnih dohodaka (dividende, kamate, rente i sl.) su mnogo veće od nejednakosti koje se javljaju u okviru radnih dohodaka.

Drugo, ekonometrijska istraživanja razlika u raspodeli radnih dohodaka pokazuju da su socijalističke centralno-planske privrede imale veću jednakost u raspodeli u odnosu na kapitalističke privredne sisteme.

Treće, među razvijenim zemljama veća jednakost postoji kod zemalja sa oštrijim i progresivnijim redistributivnim mehanizmima (poreska politika, socijalni transferi...).

Četvrto, komparativna analiza pokazuje relativno najveće nejednakosti u raspodeli kod ZuR.

Peto, utvrđeno je da je osnovni faktor nejednakosti posledica stanja u raspodeli uslova privređivanja, a da koncentracija svojine nad sredstvima za proizvodnju nije direktno u funkciji veće dinamike.

Šesto, najnovija istraživanja o strukturi raspodele u zemljama IiCE pokazuju da u prvoj fazi tranzicije nije došlo do značajnog povećanja nejednakosti.

Sedmo, u SFRJ, istraživanja pokazuju da je nejednakost raspodele bila umerena.

Treba istaći da veća jednakost u raspodeli predstavlja važan kriterijum uspešnosti svih privrednih sistema. Veća jednakost nije u izrazitom konfliktu sa kriterijumima veće efikasnosti i bržeg privrednog rasta, kao što ni velika koncentracija svojine i jednakosti u raspodeli neradnih dohodaka nisu sami po sebi garancija uspešnog privređivanja. Istovremeno, empirijska istraživanja i brojna praktična iskustva na nivou preduzeća pokazuju da su razlike kod radnih dohodaka putem kojih se stimulišu više kvalifikacije, znanje i sl. izrazito pozitivno korelisane sa većom uspešnošću u poslovanju, izraženom u porastu produktivnosti i rentabilnosti.

54. KOMPARATIVNA ANALIZA USPEŠNOSTI SAVREMENIH PRIVREDNIH SISTEMA: STANDARD I KVALITET ŽIVOTA

EKONOMSKI I DRUŠTVENI CILJEVI RAZVOJA

Standard i kvalitet života – izraz ukupnog stepena razvijenosti jedne zemlje, a i rezultat delovanja distributivnih mehanizama i ostalih instrumenata ekonomske i razvojne politike. Ukratko, ovako izlazi da privredni sistem koji je uspešniji u ostvarivanju privrednog rasta i razvoja mora biti uspešniji i sa stanovišta porasta životnog i društvenog standarda, odnosno, kvaliteta života celokupnog stanovništva.

Međutim, ubrzani porast materijalne proizvodnje (društvenog proizvoda) ne mora automatski i u istoj meri da dovodi do ostvarivanja drugih, takođe, važnih razvojnih i drugih društvenih ciljeva (veća jednakost u raspodeli dohotka, da što veći broj stanovništva učestvuje u zadovoljavanju materijalnih, kulturnih i dr. potreba, jednake šanse mladih u školovanju i pripremanju za aktivan život itd).

Društveni proizvod po stanovniku ne može da bude jedini pokazatelj ukupne razvijenosti, odnosno, sintetički indikator "društvenog blagostanja" ili kvaliteta života. Jer, ako bismo se oslonili samo na taj pokazatelj, onda bi se porastom blagostanja mogao označiti i takav rast društvenog proizvoda po

77

stanovniku koji dovodi do još većeg učešća bogatih slojeva stanovništva u povećanom društvenom proizvodu, što je u direktnoj suprotnosti sa kriterijumom o većoj jednakosti u raspodeli kao izrazu poboljšanog kvaliteta života.

U analizi razvoja i vrednovanja razvojnih rezultata treba razlikovatiu 2 grupe ciljeva – posredne i neposredne.

Neposredni ciljevi su, ujedno, i suštinski ciljevi jer se odnose na oblast potrošnje, dakle na zadovoljavanje konkretnih potreba ljudi. Posredni ciljevi vezani su za porast materijalne proizvodnje. Dakle, to su čisto ekonomski ciljevi, pa otud predstavljaju sredstvo za ostvarivanje neposrednih ciljeva. Neprestan porast materijalne proizvodnje je nužan, ali ne i dovoljan uslov za realizaciju neposredsnih ciljeva razvoja.

Može se reći da je između 2 privredna sistema uspešniji onaj koji sa približno jednakim razvojnim potencijalima i ekonomskim rezultatima obezbeđuje viši i ravnomernije raspodeljeni nivo zadovoljenja neposrednih materijalnoih i društvenih potreba stanovništva.

MERENJE STANDARDA I KVALITETA ŽIVOTA

Pošto društveni proizvod izražava, pre svega, efekte privdrenog rasta, on nije u stanju da celovito reprezentuje stvarni privredni potencijal jedne zemlje (ili područja), ne odražava promenu u privrednoj strukturi niti efekte u raspodeli razvojnih rezultata. Dve zemlje mogu imati jednak proizvod po stanovniku, a istovremeno značajne razlike u strukturi i raspodeli razvojnih rezultata.

Kao ključne komponente za izračunavanje ličnog i društvnog standarda, "blagostanja", "osnovnih potreba", "kvaliteta života" i "humanog razvoja" uzimaju se: kvalitet i kvantitet ishrane, stanovanja, zdravlja, obrazovanje, kulturne potrebe, slobodno vreme, bezbednost i sl.

„Indeks kvaliteta života (PQLI)“, iz 70-ih godina, koncentriše se uglavnom na merenje osnovnih potreba i želja svakog čoveka koje se svode na što duže trajanje života, što bolje zdravlje i što veće šanse za uključivanje u aktivni život. Ove potrebe su izražene preko 3 pokazatelja:1.) očekivano trajanje života;2.) stopa dečijeg mortaliteta;3.) stopa pismenosti.

Vrednosti svakog od ovih pokazatelja se transformišu u aritmetičku skalu (1-100) u okviru koje se pojedine zemlje rangiraju prema ostvarenim performansama. Najniža vrednost – 1 predstavlja najlošiji razultat koji je iskazala jedna zemlja, a najveću vrednost – 100, predstavlja najbolji rezultat koji je ostvarila jedna od izabranih zemalja. Npr. vrednost 100 za očekivano trajanje života je 77 god. (Švedska), a vrednost 1 za 28 god. života (Gvineja). Prednost ovog indeksa je što polazi od fizičkih, a ne vrednosnih veličina i što zahteva skromne statističke informacije. Najvažnije je da ovaj indeks odražava efekte raspodele unutar posmatranih zemalja, jer se visoki nacionalni proseci pismenosti, dužine trajanja života i smanjenog dečijeg mortaliteta ne mogu postići ukoliko slojevi stanovništva ne učestvuju u efektima ostvarenim u ovim oblastima.

Istraživanje "osnovnog blagostanja" pokazuje da široki slojevi stanovništva u centralno-planskim privredama žive duže, dobijaju više obrazovanja i uživaju veću zdravstvenu zaštitu nego što je to bio slučaj sa kapitalističkim zemljama na sličnom nivou razvijenosti.

Početkom 90-ih dolazi do reafirmacije celovitog pristupa razvoju kroz koncept „humanog razvoja“, koji nastoji da uskladi kvalitativnu i kvantitativnu stranu razvoja. Cilj razvoja je povećanje broja opcija koje se nalaze pred čovekom.

78

Humani razvoj podrazumeva: 1.) jednakost (jednake mogućnosti za sve);2.) kontinuitet (odgovornost prema budućim generacijama); 3.) produktivnost (ulaganje u ljudske resurse);4.) osnaženost (da ljudi mogu da izvrše izbor po svojoj volji između većeg broja mogućnosti koje se nude).

Nivo humanog razvoja obuhvata 3 komponente: 1.) dugovečnost;2.) znanje;3.) visinu dohotka.

Ove 3 komponente se mere putem 3 indikatora:1.) očekivano tranje života;2.) stopa pismenosti odraslog stanovništva i prosečan broj godina školovanja3.) veličina društvenog ptroizvoda po stanovniku mereno prema kupovnoj snazi nacionalne valute (PPP$).

Svaki od ovih pojedinačnih pokazatelja se stavlja u odnos sa minimalnom i maksimalnom vrednošću koja je ostvarena u poslednjih 30 godina ili se procenjuje da može biti ostvarena u narednih 30 godina.

79