Živeti sa istorijom - helsinki.org.rs

iveti sa istorijomSvedoanstva 41
S im
Sima M. irkovi
IVETI SA ISTORIJOM
Biblioteka Svedoanst va, knjiga br. 41
Beograd, 2020
IZDAVA
Biblioteka Svedoanstva, knjiga br. 41
ZA IZDAVAA
Sonja Biserko
realizovan je uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, Srbija. Mišljenja izreena u ovoj
publikaciji su iskljuivo odgovornost autora i ne odraavaju nuno stavove Fondacije.
CIP zapis je dostupan u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije
ISBN-978-86-7208-217-3
Drava graana ili drava nacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
Kultura, demokratija i percepcija nacionalnog . . . . . . . . . . . . 23
Demokratski ideal kulture jue i danas . . . . . . . . . . . . . . . . 30
Granice, mostovi kultur, evropska integracija. . . . . . . . . . . . 36
Granice i demokratija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42
naroda i narodnosti Jugoslavije kao polje istraivanja . . . . . . . . 47
The Religious Factor in the Formation of
Cultural and National Identity . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66
Postoji li jugoslovenski kulturni prostor? . . . . . . . . . . . . . . . 84
Kulturna dimenzija jugoslovenske krize. . . . . . . . . . . . . . . . 88
Kultivisanje tolerancije kao politiki program . . . . . . . . . . . . 95
Da li je bio neminovan raspad Jugoslavije
praen unutrašnjim ratom? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102
Mitsko, legendarno i nauno u istorijskoj svesti . . . . . . . . . . 117
Teorije o etnogenezi, moda ili nešto drugo? . . . . . . . . . . . . 127
Politiki inspirisane etnogeneze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134
ija je naša prošlost? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141
Logika, informacija i ustav . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
Ostavka i osporena politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157
O takozvanom Memorandumu SANU. . . . . . . . . . . . . . . . 165
O kritikom izdanju takozvanog Memoranduma SANU. . . . . . 168
Od bitke do jubileja: Kosovo 1389–1989. . . . . . . . . . . . . . . 170
Šest stotina godina kasnije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174
Obeleavanje dana Svetog Save 1990. godine . . . . . . . . . . . 182
Upotreba istorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190
Za etiku informisanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213
U svetu modernih nacija zemlja Bosna
moe biti most koji spaja Srbe i Hrvate . . . . . . . . . . . . . . . 223
Bosna stara i današnja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229
Srbija od zabluda i obmana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 238
Srbija izmeu Istoka i Zapada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 242
Glas u horu oveanstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 247
O srpskom nacionalnom interesu . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250
Srpski intelektualac danas . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 254
“Odlaenje” i “vraanje” ili iskorenjivanje? . . . . . . . . . . . . . 264
Vom Land des Despoten zum Land des Vojvoden . . . . . . . . . 273
Istorija podvajanja i podvajanje istorijom. . . . . . . . . . . . . . 287
Slike istorije: jednaki predmeti razliite perspektive . . . . . . . . 291
Kako gledati na srednjovekovnu istoriju Srbije i Crne Gore? . . . 298
Kontinuitet i prekidi meu politikim tvorevinama . . . . . . . . 303
3
Svako vreme ima prema sebi i istoriju. . . . . . . . . . . . . . . . 319
Problemi izuavanja etnikih odnosa u srednjem veku . . . . . . 328
Vizantija u svetskoistorijskoj perspektivi . . . . . . . . . . . . . . 337
Srednji vek – izgubljeni, traeni, naeni . . . . . . . . . . . . . . 341
Svetlucanje u tami . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 350
4
Kako treba pisati našu istoriju za svet? . . . . . . . . . . . . . . . 378
U traganju za izgubljenom realnošu . . . . . . . . . . . . . . . . 382
Ideološke zloupotrebe istorijske nauke . . . . . . . . . . . . . . . 400
Istorijska nauka i modernizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 414
Srpska istoriografija u izolaciji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 419
Srpska istorijska nauka danas (2004) . . . . . . . . . . . . . . . . 427
DRUGI DEO
6
IZBOR IZ BIBLIOGRAFIJE SIME IRKOVIA . . . . . . . . . . . . . . 507
O PISCU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 517
Knjiga iveti sa istorijom sainjena je od 63 kraa teksta Sime irkovia, koji se “anrovski” mogu odrediti kao nauni ogledi, novinski eseji, razgovori, intervjui. Nastali su najveim delom, mada ima i ranijih i kasnijih, u vremenskom periodu 1985–1995, vremenu od poetka ubrzanja razvoja krize integriteta jugoslovenskog kulturnog i politikog prostora, njenog rasta i kulminacije u vidu raspada zajednike drave, graanskog rata i svakovrsnih neprijateljstava izmeu naroda i narodnosti na tlu nekadašnje drave i njenih posleratnih produetaka.
Iako specijalista za prouavanje udaljene i završene istorijske epohe – tzv. srednjeg veka na Balkanu – Sima irkovi smatrao je za svoju dunost da u okolnostima narastajue društvene krize deluje u pravcu širenja istorijske kulture i proširivanja tolerancije. Tako je nastalo oko stotinak njegovih tekstova, iju veinu okuplja ova knjiga. Njeno objavljivanje pored kulturnog ima stoga i poseban društveni znaaj, s obzirom na to da skoro nijedan od problema u regionu koje je u ovim tekstovima tretirao do danas nije prevladan.
Jedan broj ovde zastupljenih tekstova – prevashodno oni u poglav- lju naslovljenom “Problemi istoriografije” – snano osvetljava stanje i kretanja u srpskoj i jugoslovenskoj istoriografiji i poziciju Sime irkovia u njima.
Jedan manji deo knjige prireiva je posvetio i samoj linosti autora tako što je odabrao irkovieve tekstove u kojima govori o svom ivotnom putu, pedagoškoj i naunoj karijeri, svojim glavnim delima i svojim uzorima.
Moe se rei da knjiga u celini, ali naroito njen drugi deo, ima karakter intelektualnog i moralnog autoportreta jednog od najzna- ajnijih srpskih istoriara druge polovine XX veka. Porukama koje sadri ona moe snano uticati na budue generacije istoriara. S verom u to, predajem je itaocima kao znak zahvalnosti i poštovanja prema autoru.
V. oki
PRVI DEO
17
Drava graana ili drava nacije
Razliku izmeu drave graana i drave nacije* i sporove u vezi s tim ak i obrazovani ljudi su skloni da ubroje u “teorijske” zakoljice strunjaka, prvenstveno pravnika i politikologa. ljudi postaju utoliko lakše rtve zablude što ih niko nije navikao da dravu vide kao instrument kako u osvrtu na istoriju tako i u pogledu na aktuelni svet. Drava se ne problematizuje, ve se podrazumeva kao neophodna prirodna pozadina na kojoj se stvari dogaaju i na kojoj se analizi- raju. Još se nije razvio oseaj za vanost tehnike strane stvari, što ne moe iznenaditi kad se ima u vidu koliko se teško probija interes za tehniku i pri posmatranju razvoja privrede ili umetnosti.
uporedo sa uveavanjem i razgranavanjem nadlenosti drave, sa jaanjem njene snage i usavršavanjem tehnikih sredstava za kontrolu ljudi i teritorija, postajala je intenzivnija i produbljenija i refleksija o smislu i opravdanosti drave, o etikoj strani njene funkcije. Nisu mogle da zadovolje hiljadu puta ponovljene krilatice o miru i pravdi za sve stanovnike kao što nije prihvatana ni misija uvara vere što ju je hrišanski srednji vek pridavao dravnoj vlasti i vladaru, a što je podrazumevalo (i opravdavalo) upotrebu sile prema paganima izvan i raskolnicima i jereticima unutar drave. Dok nije bilo uzdrmano jedinstvo crkve znalo se kako valja upotrebljavati mo svetovne vlasti. ali kada bi raskol dobio takve razmere da se umesto neznatne manjine i
* “Demokratija danas. Nezavisni zbornik za politiku i kulturu”, br. 7 /novembar/ 1990.
18
IVETI SA ISTORIJOM
ogromne veine, kako je naješe bivalo, nau suprostavljene izjed- naene stranke s pristalicama u svim delovima društva, iskrsavalo je pitanje u iju se korist sila kojom drava raspolae moe upotrebiti. u vreme reformacije ovo pitanje je dramatizovano i došlo je u osnovu dinamike evropske politike i u njoj ostalo skoro dva stolea. u relativno jednostavnom kontekstu te epohe moe se prepoznati dilema koja e u izmenjenim vidovima ostati aktuelna u svim potonjim vremenima.
“ija oblast onoga i vera”
o privremenoj prevazi ili trajnom ishodu sukoba zavaenih strana nisu odluivali teološki argumenti ni eventualne prednosti jedne od strana u organizaciji ili disciplini sveštenstva, ve opredeljenja onih koji su imali vlast. Gospodari su koristili vlast da na praktinom planu podupru onaj oblik crkve kome su se sami privoleli, da prisiljavanjem i proterivanjem “homogenizuju” teritoriju i saobraze crkvenu orga- nizaciju, a da na teorijskom planu nametnu naelo cujus regio ejus religio. u vremenima nesklonim kompromisima individualni izbor, savest iskreno religioznih ljudi, rtvovana je verskom jedinstvu dravne celine. otuda su naši “protestanti”, “disenteri”, “nonkonformisti” i dr. iz istorijskih udbenika bili prvi borci za slobodno iskazivanje manjina, kritelji puteva ka toleranciji i demokratiji, mada su i sami umeli biti fanatini i uskogrudi kao i njihovi protivnici. Drava vernika za koju su se oni borili nije imala izgleda u sudaru s dravom crkava koju su zastupali vladari, dinastije pa i uprave autonomnih gradova.
Kada se kasnije ponovo nametnula tema o dravi i kada se nasto- jalo da se o njenoj misiji raspravlja laikim i racionalnim terminima prilike su se bile uveliko izmenile. u vreme apsolutizma, naroito prosveenog apsolutizma, delokrug drave nesrazmerno se proširio, a u meuvremenu su se usavršila i sredstva gospodarenja (brojne vojske, ubojitije naoruanje, mrea puteva, kartografski premeri itd.). uprav- ljanje dravom je postepeno postajalo predmet naune discipline. No glavno je došlo tek posle industrijske revolucije sa opštim poveanjem bogatstva, što je omoguilo izmeu ostalog opštu vojnu obavezu i
19
Drava, NacIJa I KulTura u ISTorIJSKoJ PerSPeKTIvI
opšte osnovno obrazovanje, zatim sa eleznicama, sa telegrafom, s administrativnim sistemom koji je dopro do sela, sa masovnim novi- nama itd. itd. ve na prvim koracima modernizacije u drugoj polovini XIX veka drava je raspolagala s neuporedivo veim snagama od svega što je poznavala dotadašnja istorija. u iju slubu e se staviti ta snaga kad misija drave više nije utemeljena u crkvi i verskoj istoti? Negde ranije, negde kasnije, negde izriito a negde preutno, mo drave pozvana je da podupre naciju, njen napredak, jezik i kulturu.
Nasuprot vekovima rascepkanim Nemakoj i Italiji, Francuska se uzima za primer rano postignutog jedinstva i prirodnog, organ- skog rasta u evropskoj istoriji. Pa ipak, u Francuskoj 1863. godine više od pola stanovnika nije govorilo francuski ve neki lokalni dija- lekt! Naunici se danas spore o tome je li za jedinstvo Francuske bila vanija eleznika mrea ili opšte osnovno obrazovanje. Francuska je nametnula svoj jezik i kulturu znaajnim delovima sveta pre nego što je potpuno prekrila prostor u svojim granicama.
Iako nije bilo snage koja bi konkurisala integrativnom delovanju moderne drave rezultati su ipak postizani lagano, stolee delovanja nacionalne drave nije bilo dovoljno da se “svari” sve što je zateeno unutar granica, da se kao u kalupu izlije jeziko i kulturno jedinstvo.
“Homogenizaciji” se najdue opiralo ono što se najsporije menja: jezik, struktura porodice, ivot u malim grupama.
Francuska sa svojim demokratskim razvojem nije tipina za nacionalnu dravu, iako je uzimana kao uzor i obrazac. Stavljanje dravne sile u slubu nacije u nedemokratskim uslovima moe da se posmatra u drugim zemljama, pre svega u dravama koje su srazmerno kasno konstituisane a zatekle su naslee nadnacionalnih “carstava” iz ranijih vekova. Sve više postaje vidljivo ono što je primenjivano u cilju “iše- nja” nacionalne teritorije: od gonjenja i preseljavanja, preko zabrane upotrebe jezika, raznih drugih vidova nasilne asimilacije manjinskog stanovništva do menjanja imena i preoravanja grobalja koja u imenima na kamenu nose tragove ranijeg etnikog i jezikog stanja. Kao što je izbor feudalaca i dinastija u doba reformacije u osnovi odredio versku kartu evrope do najnovijeg vremena, tako je raspored nacionalnih
20
IVETI SA ISTORIJOM
drava usekao jezike granice, utoliko oštrije što su reimi mladih nacionalnih drava bili bezobzirniji i nedemokratskiji.
Teror u ime nacije
vrhunac politike nasilja, praene zaglušujuom ideološkom i propagandnom bukom doneli su nacionalistiki totalitarni reimi u Nemakoj, Italiji i zemljama gde su bili imitirani. Tu je ne samo propovedano nego i ostvarivano iskorenjivanje celih naroda i delova naroda, premeštanje velikih masa stanovništva, tu je sprovoeno nasi- lje u cilju menjanja rasnog i nacionalnog sastava teritorija. od onoga što se radilo strašnije je bilo ono što se projektovalo – još vea preseljavanja, dovoenje itavih naroda u ropski poloaj itd. itd. otuda niko ne bi smeo da bude toliko istorijski nepismen i politiki slep da u Drugom svetskom ratu vidi rat Nemaca sa Francuzima i njihovim saveznicima. u Drugom svetskom ratu doslovno su branjeni demokratija i humana i liberalna naela graana razvijeni u novovekovnoj evropi od snaga koje su poinile mnogostruki zloin protiv oveanstva.
Slom nacizma je posledicama koje je imao po nemaku naciju upozorio na opasnost od ekstremnog nacionalizma i kompromitovao ciljeve i sredstva bezobzirne nacionalistike politike. osuda ratnih zloina, odbijanje rasne, nacionalne, verske i svake druge diskrimina- cije, zalaganje za naelnu jednakost i ravnopravnost naroda, zabrana agresije i nasilja, sve je to stvorilo novu atmosferu u meunarodnim odnosima i podlogu za neku vrstu svetskog javnog mnjenja s kojim se u savremenoj politici mora raunati.
ekstremni tip nacionalne drave je diskreditovan, umereni se, meutim, odrao i nastavio je da deluje i nadahnjuje programe i politiku praksu u raznim delovima sveta. Nacionalno-dravna politika se esto napaja na izvorima iz XIX veka imajui pred oima primere uspelih i neuspelih asimilacija. Iz XIX veka je preneto i u masovnoj svesti deluje, naroito u zaostalijim delovima sveta, uverenje da je prirodno da se u jednoj dravi koristi jedan jezik i da je odstupanje od te navodne norme neprirodno i privremeno. Zagovornici ili preutni
21
podravaoci nacionalno-dravne politike gube iz vida injenicu da su se prilike opet temeljno promenile u odnosu na doba uzleta nacionalnih drava.
Pre svega, napredovala su tehnika sredstva koja povezuju ljude i prostore i otišla korak dalje od onoga što je tako pogodovalo nacionalnoj dravi XIX veka, a što poklonici modernog nacionalizma imaju u vidu. Granice ne zaustavljaju avione ni elektromagnetne talase, i ve u poslednjem ratu se pokazalo da se ni najbrutalnijim sredstvima ne moe izolovati “svoje” podruje. (S generacijom dece iz Drugog svetskog rata – danas su to šezdesetogodišnjaci – izumree ivi svedoci znaaja radija za pregaenu evropu). opšte pobošljanje materijalnog stanja uinilo je da ne samo osnovno nego i srednje i visoko obrazovanje postane masovno, što je najjai bedem u odbrani od manipula- cije, od tretiranja stanovnika kao mase koja se propagandom (danas se koristi eufemizam “marketing”) moe mesiti i po volji oblikovati.
Moderna sredstva masovnih komunikacija uinila su da je svet postao pozornica iji su svi delovi više ili manje vidljivi. Današnje drave nisu nalik na ostrva, kakve su bile pre sto godina, one su u neprestanoj i nezaustavljivoj komunikaciji sa svetom koji ih okruuje. o tom okruenju kao i o ve spomenutom svetskom javnom mnjenju svako mora da vodi rauna. Nasuprot dravi XIX stolea savremena drava ne moe stanovnike da tretira kao bespomone izolovane podanike, ona moe u svojoj politici da naie na otpor onih koji bi tom politikom bili pogoeni, koji imaju samosvest branitelja temeljnih ljudskih prava i institucije za njihovu zaštitu, koji mogu raunati s meunarodnom podrškom i solidarnošu.
Svet se toliko promenio da se svako ko danas nacionalnu dravu XIX veka uzima kao uzor i obrazac po kome stvara merila za ocenu prošle i savremene politike, bez obzira na motive i bez obzira ini li to iz istorijske nepismenosti ili iz nesposobnosti da sagleda izme- njene prilike u svetu, izlae riziku da ozbiljno naškodi naciji za koju se bori. Nepoštovanjem temeljnih ljudskih prava zavadio bi se sa sta- novništvom koje eli da asimiluje, gušei demokratiju lišio bi se snaga i potencijala sopstvenog naroda, izolujui zemlju spreio bi dijalog
22
IVETI SA ISTORIJOM
svoje nacionalne kulture sa svetom, onemoguio bi podsticaje koji dolaze spolja i afirmaciju u okolnom svetu.
u savremenom svetu je osnovna intencija nacionalne drave u znaajnoj meri postala bespredmetna. vredi li potirati razlike izmeu grupa, regija, kada svi spoljni podsticaji i uticaji koji bitno odreuju uslove ivota deluju u pravcu uniformisanja? vredi li dramatizovati jezike razlike u zemlji kada svi streme integraciji u mnogojezinu evropsku zajednicu?
23
Kultura, demokratija i percepcija nacionalnog*
Za sadašnje generacije jugoslovenskih graana “nacionalizam” je rava, opaka stvar. Kada se preštampava neki stari tekst koji to ne podrazumeva, prireivai onda tumaenjima u napomenama premo- šuju jaz izmeu pozitivne konotacije termina “nacionalista” koju je dao davnašnji pisac i negativne percepcije sadašnjeg itaoca. Biti
“nacionalista” u proteklim decenijama nije znailo biti naglašeno i moda preterano privren svojoj naciji i njenoj “stvari”, bila je to etiketa zbog koje se dospevalo u negativni, ak opasni deo društva. I izvan politike sfere u nekim strukama se, uz odreenu metodološku orijentaciju, skoro neizbeno dobijala ova etiketa. Pratila je ljude kao neka vrsta profesionalne bolesti ili deformacije.
Provevši svoj radni vek u našoj osobenoj atmosferi nastrojen protiv “nacionalista” po svojoj definiciji, a istovremeno nosei ig “nacionalizma” po definiciji i kriterijima drugih ili treih, postajao sam sve osetljiviji, ak opsednut nesporazumima oko nacionalnog i nacionalizma. S vremenom sam poeo da uviam da to nije samo indi- vidualan etiki problem nego da prerasta u javni i politiki problem, naroito od vremena kad su otvoreni prostori za slobodne diskusije i pluralistiko sueljavanje pogleda na prošlost i savremenost. uvrstiti ideju, program, pokret ili politiku partiju meu “nacionaliste” znai ozbiljnu diskvalifikaciju, pogaa mnogo više od pojedinca, postaje
* “Demokratija danas. Nezavisni zbornik za politiku i kulturu”, br. 3 /jun/ 1990.
24
IVETI SA ISTORIJOM
faktor javnog ivota i prua mogunosti za zloupotrebe i manipula- cije. Najviše iznenauje to koliko je malo spremnosti da se diskutuje o objektivnim kriterijima, da se trae i utvrde obeleja po kojima e se prepoznati “nacionalizam” i “nacionalisti”. Neodreenost i polumrak, nepostojanje kriterija, terminološka i konceptualna zbrka, sve to daje mogunost da se etiketa potegne u svako doba i upotrebi protiv bilo koga. a to odgovara onima koji su se samovlasno stavili u ulogu arbitara i smatraju da imaju ovlašenje da lepe etikete bez obzira na sadraj i merila. otuda je za demokratizaciju kulturnog ivota preko potrebno da se objektivišu kriteriji, da se eksplicitno formulišu s mogunošu da se kontroliše primena, uz istovremeno potiskivanje na margine dobro poznatog ratovanja pomou etiketa. u demokrat- skom i pristojnom društvu od pogrde “nacionaliste” morali bismo biti zaštieni otprilike onako kao što su ljudi zaštieni od optube da su lopovi ili kurve.
u traganju za pravim merilima odmah se javlja sumnja u to da je mogue samo negativno opisivati nacionalnu privrenost. Bez dubljih istorijskih i teorijskih znanja, površnim posmatranjem zbivanja kod evropskih naroda u XIX veku moe se doi do zakljuka da su pozitivne vrednosti nacionalne privrenosti bile izrazite u ranoj fazi buenja nacija, onda kada obeleje “nacionaliste” nije imalo negativan prizvuk. Privrenost “rodu i jeziku” raala je novo oseanje za celinu, podrazumevala je dotle nesluen vid solidarnosti koja prevazilazi staleške i imovinske razlike i ukljuuje obespravljene i oskudne, i koja trai da se pomau i uzdiu talenti iz cele narodne mase, te da se s njima uestvuje u nekoj vrsti takmienja meu nacijama. Kulturu XIX veka karakteriše društvena pokretljivost koja bi bila nezamisliva bez pobuda poteklih od buditelja nacije. Setimo se zatim kulturnog obogaenja do koga je došlo prihvatanjem narodnih tradicija i “narodnog znanja” te prevazilaenjem aristokratskih kulturnih obrazaca. Koliko je mece- natstva i zadubinarstva bilo inspirisano eljom da se “poslui rodu”, koliko je privatnog zahvaljujui tome pretvoreno u javno, koliko je materijalnih i duhovnih snaga bilo mobilisano?
25
Za našu temu je vano pitanje da li je mobilizatorska i integra- tivna uloga nacionalizma vezana za samo jedan period prošlosti i da li je do kraja iscrpljena u XIX veku. Da li je baš sve ono što su rodo- ljubi iz doba buenja nacija prilagali narodima i zemljama postalo nepotrebno i neaktuelno? Prepuštajui itaocu da odgovor potrai u horizontu svog iskustva, upozorio bih na to da nova masovna druš- tva, sabijena i izrešetana kanalima kojima struje informacije, a ipak do nepreglednosti razdrobljena, imaju i neke potrebe o kojima se nije ni slutilo u vreme pradedova sadašnjih generacija. Nije li u jeku globalnog uniformisanja koje prati racionalnost i jeftinu masovnu proizvodnju potrebnije uporište za ouvanje raznovrsnosti i individualnosti, i gde se ono moe pre nai nego u nacionalnoj kulturi i u tradicijama koje uva? I danas se u privrenosti naciji, u elji da se poslui zajednici koja je bila pre nas i koja e biti posle nas, nalazi podstrek za prevazilaenje egoizma, ekstremnog asocijalnog indivi- dualizma, privatistikih tenji, nehumanog birokratizma. Nije iše- zla uloga nacije kao prvog poprišta na kom se dovoljno univerzalnim i oštrim merilima proveravaju i ocenjuju delovanja institucija i stva- ralaštvo pojedinaca.
Moglo bi se nastaviti u ovom pravcu, ali je, nadam se, ovo što je reeno dovoljno da pokae kako nema razloga da se veruje u to da je naciji odzvonilo, da pripada prošlosti, da se u samom interesovanju za naciju i privrenosti naciji nalazi nešto negativno što bi povlailo etiketu “nacionaliste”. Sledei jedno opšte mesto kod starih morali- sta po kome su mane naješe preterano razvijene vrline, uzeemo u obzir mogunost da privrenost naciji moe da oveka zaslepi i opini, onesposobi da razumno i moralno dela. apsolutizovanje nacije moe ii dotle da se sve njoj potinjava, da se nijednoj sferi ivota i stvaranja ne priznaje autonomnost i vrednost po sebi, da se osporava smisao svega što ne slui naciji, da se nipodaštavaju ljudski, moralni, religijski obziri ako bi došli u konflikt s interesima nacije. Borci za naciju odavno su svesni njene uzvišenosti. Kavur treba da je jednom rekao: “Kakvi bismo nitkovi bili da smo za sebe radili ono što smo inili za naciju.”
26
IVETI SA ISTORIJOM
Dvostruki moral i primena dvostrukih merila otkrivaju da je vrlina ljubavi i privrenosti naciji do te mere hipertrofirana da je postala mana koja e neposredno ili posredno u krajnjoj liniji štetiti samoj naciji. Nepotrebno je ocrtavati svu širinu ispoljavanja nacionalistike pristrasnosti: od rasporeda vrlina i mana, preko vienja prošlosti do skiciranja budunosti. Pouzdan test za prepoznavanje nacionalista je to da li prihvataju ili odbijaju jednaka merila, što je uvek primen- ljivo, a kada je re o budunosti to je prihvatanje odnosno odbijanje naela da se drugoj naciji ne sme nametati i eleti ono što se ne pri- hvata i ne eli za svoju.
apsolutizovanje i preterivanje, jednostranost i pristrasnost kao rukovodna naela sigurno nisu pozitivna ispoljavanja privrenosti naciji, niti zasluuju podršku i ohrabrenje, ali u demokratiji mogu da dolaze do izraza i uticaja do one nevidljive granice koju odreuje kulturni nivo i do one vidljive granice koju postavlja pozitivno pravo (kad je u pitanju ugroavanje i vreanje drugih). Meutim, apsolutni, integralni nacionalizam zbog svoje totalitarne prirode nije saglasan sa demokratijom. Njegovo najpotpunije otelovljenje je bio nemaki nacionalsocijalistiki reim, primer pouan i zastrašuju po kata- strofalnim posledicama po svet, po nemaku naciju i po njen ugled u svetu. Iz antihitlerovske borbe i njenih ogromnih rtava proizišla je neka vrsta meunarodnog javnog mnjenja, savesti oveanstva iji politiki izraz pokušavaju da budu ujedinjene nacije, a iji je kulturni izraz globalno zastupani sistem vrednosti u kom se na vrhu nalaze istinoljubivost i objektivnost, nepristrasnost i tolerancija, principi- jelna ravnopravnost rasa i naroda i dunost da se ona poštuje.
Privrenik jedne nacije teško da moe biti ravnodušan u pogledu njenog mesta u svetu i ugleda koji uiva, pa ne bi smeo da podrava ono što naciju dovodi u sukobe sa okruenjem ili što izaziva unutraš- nje raskole i trenja. otuda je prirodno oekivati da e u demokratskim uslovima same nacije suzbijati ekstremizam i nacionalni radikalizam iz svog interesa, iz onog “sacro egoismo” koji je nadahnjivao u XIX veku. To je razlog više da nacije budu poštovane i kao grupe i vrste ljudskih zajednica i kao pojedinane, konkretne nacije.
27
ali, problemi nacionalnog se kod nas ne rešavaju samo otklanja- njem nacionalizma kao preteranosti i deformacije. Kada bismo, u nekoj vrsti misaonog eksperimenta uzeli da preterivanja i nema, opet bi ostale teškoe zbog toga što nema jednodušnosti u pogledu identi- fikovanja zajednice kojoj smo privreni i kojoj elimo da posluimo.
ljudi i bez teorijskih predznanja mogu da uoe da se osim za naciju emocionalno i simboliki vezuju i za druge grupe: za svoju crkvu, za svoje profesionalno udruenje, za politiku partiju, za udruenje zemljaka iz zaviaja itd. Te grupe se normalno ne sudaraju jer su im funkcije razliite, nejednake su opštosti ili su razliitog logikog reda. To vai i za velike grupe, što se moe demonstrirati na pojednostavljenom pri- meru venecijanca, koji je sav materijalno i intelektualno angaovan oko svoga grada ali to nije nauštrb njegovog italijanstva, niti ga ometa da bude borac za ujedinjenu evropu. Shema koja sledi iz ovog primera, a po kojoj su evropska zajednica, nacija i zaviajna regija prstenovi razliite širine ne da se primeniti na naše prilike iz razloga koji se ovde ne mogu razraivati. Ti razlozi su, pre svega, u osobenostima istorijskog razvoja iji je raniji deo osvetlio M. ekmei knjigom o stvaranju Jugoslavije 1790–1918, a iji noviji deo imamo u pamenju i iskustvu.
Kome u našem sluaju pripada povlašeno mesto nacije kojoj je usmeren najvei deo privrenosti i lojalnosti? To pitanje od samih poetaka Jugoslavije predstavlja bifurkaciju od koje polaze dve struje. Jedna je na tom mestu zadrala naciju nasleenu iz XIX veka, odnosno naciju posle 1945. legalizovanu i konsolidovanu u socijalizmu, dok je druga na to mesto stavila celinu jugoslovenskih graana, “troimeni narod”, potiskujui nacije subjekte borbi za jugoslovensko ujedinjenje na poloaj “plemenâ”, zaviajnih regionalnih grupa. Posle 1945. godine nije bio unitaran ideal, ali je bila unitarna stvarnost armirana elinom voljom vladajue partije.
od poetaka Jugoslavije javljale su se tu i tamo tenje da se ova dva nivoa integracije, nacionalni i jugoslovenski, razdvoje – da se dre odvojeno da ne bi dolazili u koliziju, da se dopunjuju kao kru- govi nejednake širine. u novije vreme, u perspektivi evropske integracije jugoslovenskoj zajednici se pridavala uloga šireg prstena koji
28
IVETI SA ISTORIJOM
povezuje naciju i evropsku zajednicu. ali, kako se kod nas diskusije o ovom problemu nikad nisu vodile na dnevnom svetlu, niti svedene na suštinu, dve struje su ostale u rivalskom odnosu, i jedna i druga uverena u to da je u prethodnom razvoju nepravedno potiskivana. oni koji su davali primat “jugoslovenstvu” (u ovom specifinom smislu), bili su skloni da igošu negovanje privrenosti naciji kao “nacionalizam” (još jedan izvor poznate etikete), a oni kojima je na glavnom mestu ostala nacija bili su skloni da osporavaju Jugoslaviju zato što ometa razvoj, guši i siromaši naciju ili se maehinski odnosi prema njoj. u ovom trenju je izvor negativne energije koja pokree mnogo- brojne sporove, kojima se ne treba baviti u ovom kontekstu.
Demokratija bi morala da prui priliku da se ova diskusija vodi slobodno, da sve strane iznesu svoje interese i argumente, svoja nada- nja i bojazni. To podrazumeva i slobodu da se iskau i oni koji hoe da su Jugosloveni po nacionalnosti, ali to podrazumeva i neophod- nost da se njima predoe obaveze koje proistiu iz jednakopravnosti. Naime, Jugosloveni u ovom specijalnom nacionalnom smislu ne bi smeli ni programski ni praktino da deluju protiv postojeih nacija, niti bi smeli na osnovu svoga imena i opredeljenja da pretenduju na to da su vei ili bolji Jugosloveni (u smislu graani Jugoslavije) od pripadnika drugih nacija ili narodnosti. Nemogue bi bilo ouvati ravnopravnost nacija a istovremeno propagirati njihovo prevazilaenje i popularisati vrednosni sistem u kome nacija ima negativnu ulogu kao smetnja jedinstvu. Problemi nisu samo terminološki.
Nije jednostavan ni odnos nacija i uih regionalnih skupina. Skoro sve naše nacije su u procesu integracije bile suoene sa zadatkom da u srazmerno kratkom vremenu prevladaju nasleene regionalizme, da stope u celinu delove koji su se razvijali pod razliitim uslovima. Negde je to u potpunosti uspelo, negde je ponešto ostalo nedovršeno, a nije svugde ni sagledana sva teina problema. Nasluujui znaajnu ulogu drave u tome i znajui za etrdesetpetogodišnji monopol politike vlasti ljudi su posumnjali u objektivnost i doslednost drave jer je izgledalo da je na jednoj strani suzbijala regionalizme, a na drugoj ih podravala. usled toga se ova inae bezazlena problematika
29
politizovala optereujui u znaajnoj meri ionako sloene nacionalne odnose u Jugoslaviji. Dovoljno je da se podsetimo raskola koji je suprotstavio “nacionalne” crnogorce i “regionalne” crnogorce, one koji sebe smatraju delom Srba; na pretenzije prema Bosni i Hercego- vini u kojima su sadrani i odgovori na dugogodišnju pogrešnu politiku usmerenu na to da republika BiH bude talionica u kojoj e se izliti nova socijalistika nacija. u negativno naslee spada i ustavno definisanje pokrajina u Srbiji 1974. godine praeno forsiranjem “voj- voanstva” uz istovremeno potiskivanje tradicionalnih regija (Srem, Banat, Baka) itd. Skidanje tabua, svestrano sueljavanje gledišta u demokratskoj diskusiji, moe uz razumevanje i dosledno etiko postu- panje da nae razrešenje za ove i sline probleme.
Traganja za korenima nesporazuma o nacionalizmu, nabeenom ili stvarnom, o subjektima i objektima naših nacionalnih predavanja i svrstavanja dovela su me dotle da posumnjam da kao društvo imamo realistike predstave o svetu koji nas okruuje, da se upitam nisu li oveštali misaoni šabloni, nepogodan konceptualni aparat i ne uvek adekvatne metode, toliko izobliili sliku sveta da to ometa racionalno ponašanje i delanje. I to u vreme kad imamo više uenih ljudi, naunih disciplina i institucija nego ikada ranije. To se, naravno, dâ razumeti ako se beskrajnoj sloenosti stvarnosti suprotstavi neizbena parcijalnost naune analize. Tako je mnogo stvari na nebu i na zemlji koje nisu podvrgnute naunoj analizi, a nije ni ono što ljudi misle i govore o svetu proizišlo iz naune analize.
ono što utie na mišljenje našeg prosenog oveka o nacionalnim i etnikim stvarima, o ljudskim zajednicama i smislu njihovog opstanka, teško je odgonetljiva smeša nauke i sujeverja, atavizma i futurizma, sentimentalnosti i raundijstva. Nemo nauke i nearti- kulisanost masovne svesti trebalo bi da nas opominju na to da bavei se ovom sferom budemo manje dogmatini, da svojim zapaanjima, zakljucima i pretpostavkama ne dajemo privid definitivnih istina, da delujemo tragalaki i pristupamo komparativistiki koristei ono što je našao i proverio ostali svet, da se oslobaamo predrasuda, naroito one voluntaristike koja sve objašnjava zlom voljom grupa ili pojedinaca.
30
Demokratski ideal kulture jue i danas*
Pre nego što su poele otvorene borbe protiv naelne neravnopravnosti, protiv privilegovanih stalea i sistema institucija kojima se odr- avala aristokratska stara evropa, vodila se jedna druga borba iji su pravi znaaj i posledice sagledani tek sa velike distance, borba za kulturnu ravnopravnost. Njen opšti smisao je bio u tome da se dokae da kultura nije samo sa višim klasama, a varvarstvo sa niim, a upadljiv izraz bio joj je u suprotstavljanju “civilizovanosti” kao uglaenosti, dvorjanskog naina ivota, kao neega što ostaje na površini i što se prenosi imanjem i nasleem, i “kulture” kao skupa unutrašnjih oso- bina koje bi poticale iz obrazovanosti, moralne ozbiljnosti, sposobno- sti za usavršavanje i stvaralaštvo. Taj neupadljivi i, naizgled, neutralni spor je od interesa za našu temu o demokratiji utoliko što je prokrio put temeljnoj promeni merila vrednosti, promeni koja je ranije nepri- meenu i prezrenu kulturu prostog sveta uzdigla na nivo “narodnog blaga”, koja je taštoj i uniformnoj kulturi dvorjana s pretencioznim klasicizmom suprotstavila bogatstvo i raznovrsnost riznica umotvo- rina u kojima treba da se ogledao “duh naroda”. Bez tog preokreta u nainu mišljenja i u stavovima teško je mogue zamisliti uklanjanje plemikog monopola vlasti i pobedu naela jednakosti pred zakonom.
* Saopštenje na skupu o kulturi u organizaciji Demokratskog centra. objavljeno u asopisu “Dijalog”, jesen–zima 1995.
31
S vee vremenske udaljenosti moe se zapaziti da su rane borbe za jednakost i ravnopravnost povlaile sobom suštinsku promenu granica. obarane su i uklanjane one pregrade koje su delile druš- tvene slojeve, pregrade usled kojih su francuskom plemiu bili blii nemaki ili engleski plemi nego francuski puanin ili seljak, a u isto vreme su povlaene nove granice du linije dokle se prostirao jezik i narod sa svim onim što je inilo njegovu individualnost. ali kako tu mnoge stvari nisu bile jasne ni uvek diferencirane, a nije bilo ni saglasnosti o tome ko sve ima pravo da se razgranii, neminovne su bile oruane borbe, ništa manje surove od nekadašnjih dinastikih i feudalnih ratova.
rušenje unutrašnjih staleških granica omoguilo je da se obra- zuju masovna egalitarna društva u kojima je kultura dobijala snane potpore i podsticaje, a sama je omoguavala da se briše mnoštvo regionalnih i lokalnih razlika i stvarala uslove za dotle nesluenu koheziju i homogenizaciju. Privrenost “rodu i jeziku” omoguavala je da se stvori novo oseanje za celinu, podrazumevala je visok stepen solidarnosti sposobne da prevazilazi staleške i imovinske nejednakosti i da trai da se pomau i uzdiu talenti iz cele narodne mase kako bi se s njima uestvovalo u nekoj vrsti takmienja meu nacijama.
ranije nasluivana i zagovarana kreativnost masa došla je do izraaja tek pošto se obrazovanje omasovilo na svim nivoima. ekonomski i nauno-tehniki napredak druge polovine XIX veka teško se da zamisliti bez one vojske strunjaka regrutovanih iz razliitih društvenih slojeva. Demokratizacija kulture u smislu rasprostiranja u sve slojeve društva, izjednaavanja, oslobaanja prostora za iskazivanje kreativnih potencijala i njihovo korišenje na opšte dobro, bila je u temeljima opšteg napretka, ali nije obezbeivala unapreenje demokratije. racionalni i nauni duh je u spoju sa slobodnim pre- duzetništvom omoguio dotle nevieni materijalni prosperitet, kome su granice postavljala ratna razaranja. Stepen slobode je dozvolja- vao racionalnom i naunom duhu da sagleda ljudski poloaj kritiki i realistino, da zapazi ogroman jaz izmeu naela i stvarnosti, da
32
IVETI SA ISTORIJOM
prepozna ogranienost i uslovljenost mnogih stavova koji su preten- dovali na univerzalno vaenje.
Ne sme se, meutim, prevideti da je silni tehniki napredak davao i sredstva za ograniavanje slobode, za gospodarenje ljudima, za nad- zor, za masovnu indoktrinaciju i manipulaciju. Za tim sredstvima se utoliko lakše posezalo što su na trajnim tenzijama izmeu drava i nacija sa izukrštanim i sukobljenim aktuelnim interesima i nasleem ranijih sukoba izrastale ideologije koje su zahtevale i opravdavale apsolutno pokoravanje i sluenje naciji. Slobodu su na isti nain ugro- avale i paralelne ideologije radnike klase, revolucije, naglog menjanja sveta. u eri ideoloških sukoba i ograniavanja sloboda granice su ponovo dobile veliki znaaj. umesto opširnog obrazlaganja podsetiu na njihovu ulogu u genezi Drugog svetskog rata, a u posleratnom periodu na “gvozdenu zavesu” i na “berlinski zid” kao na reite simbole.
u meuvremenu je došlo do nove velike promene, iji se domašaj još ne uoava. Naime, nauno-tehniki napredak koji se ispoljava u talasima koje krštavaju revolucijama postao je toliko brz, intenzivan, i postavio je tako sloene zadatke, da nijedna nacionalna drava, ni najbogatija ni najrazvijenija, nema dovoljno snage i sredstava, znanja i pameti da ga vodi sama za sebe i da ga koristi kao što je inila krajem XIX veka. Meuzavisnost je nametnula logika razvoja i rasta, ona nije stvar slobodnog izbora ili mirotvorake politike. Mislim da je tu posredi jedan od sluajeva kad moemo da posmatramo deter- minizam na delu: ukoliko se nauno-tehniki progres više zahuk- tava, utoliko više postaje nadnacionalan i internacionalan i zahteva veu kooperaciju. Naravno, ideje, tehnike, snage koje nose tehniki napredak ne ispunjavaju svu kulturu, ima je, sreom, i izvan nauno-tehnike sfere. ali teško bi bilo odbraniti tezu da ti drugi elementi kulture ne zavise od tehnikog napretka. Treba se samo setiti uloge koju u svim sferama kulturne delatnosti imaju komunikacije i imati sve to na umu kad nastojimo da sagledamo svoj poloaj u svetu.
ako pokušamo da se izmaknemo i naše vreme posmatramo iz daljine kako bi ono što je krupno i opšte lakše odvojili od onoga što je sporedno i prolazno, relativizovaemo demokratski ideal. Ne verujem
33
da vredi pogled upirati u daleku budunost i truditi se oko modela naj- boljeg ureenja; moda je bolje razmišljati polazei od stanja u kome smo se zatekli, pre svega razmišljati o tome kako proširiti prostore slobode i pametno ih koristiti za prosperitet zemlje u kojoj ivimo, naroda kome pripadamo i za podizanje njegove kulture.
Meu slobodama neophodnim za razvoj demokratske kulture na prvo bi mesto moralo doi slobodno prelaenje granica. Granice ne bi smele da ometaju protok ljudi, dobara, informacija, ne bi smele da oteavaju razmenu sa svetom – da ne bismo bili lišeni neega što se u svetu stvorilo a što moe da oslobodi od bede i oskudice, patnje i bolesti. Slobodna razmena informacija u najširem smislu rei neophodna je da bi se odrao korak sa svetom i ouvala sposobnost recep- cije onog što se u svetu stvara, da bi se pratile i koristile tekovine u svim oblastima. Slobodna razmena prua mogunost i da obavestimo svet o sebi, o svom doprinosu, da se brinemo o slici o sebi i o svome ugledu. Najzad, postoji i jedan poseban razlog da se granice dre kao niske i male prepreke, a to je ouvanje veza s našim narodom izvan dravnih granica u cilju ouvanja kulturne celine, obezbeenja nego- vanja zajednikih tradicija.
Kulturi je potrebno da postoji sloboda politikog delovanja kako bi se izgradio optimalni institucionalni mehanizam, kako bi se u konkurentskom nadmetanju dolazilo do najboljih rešenja, kako bi se obezbedila kontrola onih koji vrše vlast. ali, kulturi je moda više nego drugim sferama ivota potrebno da postoji sloboda stvaranja, upravljanja i rešavanja problema lege artis u doslovnom znaenju tog izraza, po pravilima i kriterijima te veštine ili discipline. Kod nas se veoma teško ukorenjuje takva ideja o pluralizmu koja pored mnoine stranaka podrazumeva pluralizam institucija, strunih organizacija, udruenja koji svoje poslove vode autonomno, po svojim pravilima. Moda treba povremeno stranke, koje su neophodan instrument demokratije, podseati na to da one nisu kompetentne za sve delatnosti i da ne treba da se u sve mešaju. Ko to nee da uvidi moe da bude osumnjien za totalitarne namere.
34
IVETI SA ISTORIJOM
Sloboda od pritisaka i ideoloških uticaja pomogla bi da se nau neke veoma delikatne a veoma vane ravnotee, kao što je ravnotea izmeu onog što je univerzalno i onog što je osobeno naše, izmeu tradicije i modernizma. ovde nije mesto da se podrobnije razmatraju ovi polariteti i sklonost kulture da osciluje izmeu njih. Podsetiu samo na to da nije lako uskladiti savremene demokratske vrednosti sa arhaikim patrijarhalnim i autoritarnim modelom porodice iz koje potie veina onih od ijeg stava zavisi demokratizacija. Podse- tiu takoe na iskljuivost koja svakog ko je modernistiki nastrojen osuuje kao otuenog protivnika svega što je narodno.
Demokratska kultura bi, po mome mišljenju, morala da neguje i zastupa neke sasvim odreene vrednosti kako bi se one široko pri- hvatile i uticale na stavove ljudi više nego nasleene ili propagirane predrasude. Kod nas je mali broj javnih radnika i kulturnih stvara- laca obavešten o tome kako su druga društva neutralisala svoje tra- dicionalne omraze i netrpeljivosti, “vekovna” nepoverenja. Stereotipi i predrasude obino ne išezavaju sami, mada se sa smenjivanjem generacija, s velikom pokretljivošu ljudi i raznovrsnim iskustvom one smanjuju.
racionalnost, istinoljubivost i objektivnost bi morale biti meu neospornim vrednostima koje kulturno stvaralaštvo podrava i popu- lariše. Teško je sa malo rei okarakterisati našu situaciju, ukoliko je uopšte i poznajemo. u individualnom iskustvu je zapanjujue saznanje o tome koliki je broj ljudi sa dva lica, vrlo objektivnih, akribi- nih i preciznih u svojoj struci, a do zagrienosti neobjektivnih kada dotaknu temu o nacijama i nacionalnim odnosima. Gorepomenutim vrednostima ovde bi trebalo dodati kritinost, ne samo u odnosu na mitove i legende nego i u odnosu na iracionalnost i besmislice kojima su ljudi zasuti posredstvom uticajnih medija. ove pomenute vrednosti mogu posluiti kao stub za jednu vrednost koja je prevashodno demokratska ili bez koje nema demokratije. Mislim na tolerantnost, na poštovanje mišljenja i stava drugoga, ravnopravnost na delu. To je vrednost u svim sredinama kojima je demokratizacija na srcu; nama mora biti još više jer smo zahvaljujui osobenoj istorijskoj situaciji
35
u estom, ponegde svakodnevnom dodiru s pripadnicima drugih nacija, sa sugraanima drugog jezika i razliitih tradicija. Tolerancija je, dakle, neprekidno na probi, a iskustva nisu ohrabrujua sudei po tome kako su lako, brzo i temeljno propovednici mrnje i dirigovana medija uspeli da zatruju netrpeljivošu tradicionalno tolerantnu sre- dinu ovog grada*. Tolerancija dobija u znaaju i zbog promena u pro- mišljanju demokratije, naroito zbog potrebe da se uvidi da se neke teme i neke situacije moraju izuzeti iz standardnih procedura, pro- stije reeno zbog potrebe da se uvidi da nadglasavanje nije ni najviši ideal demokratije ni garantija valjanosti i trajnosti rešenja.
* Beograda. (Prim. prir.)
Granice, mostovi kultur, evropska integracija
Mnogo, premnogo puta ponovljeno tvrenje kako su ekonomski interesi naterali Zapadnu evropu na integraciju* ima sve dobre i loše strane “krilatih rei”: ini se razumljivo, lako se pamti, pogodno je za dedukcije i povezivanje u lanac sa slinim tezama, ali je na drugoj strani u svojoj neomeenoj uopštenosti skoro besadrajno. Ne moe se osporavati ono što je oigledno, naime da je povezivanje u “evropsku ekonomsku zajednicu” prethodilo prekretnici iz 1992. godine, ali se ne sme prevideti ni ono što se zna iz seanja, za šta se ne mora imati istorijsko obrazovanje – da su ekonomski interesi bili i u osnovi sasvim drugaijih pojava: podvojenosti, dugotrajnih neprijateljstava i ratova.
Ekonomski interesi, shvaeni kao interesi koji se artikulišu u krilu kapitalistikog društva od vremena industrijske revolucije, pripa- daju onoj vrsti objašnjenja koja nisu netana ve zavodljiva, jer u isto vreme i otkrivaju i sakrivaju. oni mogu postati efikasno misa- ono orue i pomoi da se razume juerašnji i savremeni svet ako se, na jednoj strani, preciziraju, ako se u njihovo izukrštano mnoštvo uvede neki red i hijerarhija i ako se pita o tome u kojim periodima i u kojim okolnostima su delovali i deluju u pravcu integracije a u kojima suprotno; a na drugoj strani, ako se percipiraju sa svim onim u emu su otelovljeni jer apstraktni i izolovani oni su samo u svetu
* ovaj esej objavljen je u listu NIN od 10. decembra 1989. u okviru bloka priloga raznih autora posveenih temi “evropa 1992”. (Prim. prir.)
37
misli, u istorijskim procesima ispoljavaju se u oblicima društvene organizacije, u politikim reimima i pokretima, stilovima ivota, u kulturnim vrednostima, idejama itd.
veoma rano su umni ljudi u kapitalizmu prepoznali neprekidno delovanje sile koja tei za ukrupnjavanjem, povezivanjem, za šire- njem trišta. Globalni izgledi otvarali su se podjednako pred oima apologeta i pred oima kritiara kapitalizma. otkriem novih konti- nenata svet je kao celina bio spoznat, predstojalo je još da se mašinom i modernom industrijom povee i ujedini. Perspektiva preobraaja sveta i povezivanja oveanstva nije prestajala da zaokuplja znaajan deo intelektualnih snaga sveta olienih u nepreglednom broju naunih, tehnikih, filozofskih disciplina. Nasuprot misli ranijih epoha, moderna misao o svetu nije ostajala pasivna, nije ostala usmerena iskljuivo saznavanju, od poetka je delatna, aktivno utie na istorijski proces, ona je u najdubljoj osnovi novovekovne kulturne integracije, preduslova svih parcijalnih i regionalnih integracija.
Iz današnje perspektive je vidno to da se integracija nije ostvari- vala u globalnim ili evropskim okvirima; nije engleska postala “svetska radionica”, niti se ostatak sveta zadovoljavao time da bude kupac njenih proizvoda i snabdeva sirovinama; integrativno delovanje ekonomskih interesa ispoljilo se u regionalnim okvirima, naješe u granicama nacionalnih drava, i nije proticalo u skladnom dopunjavanju ve u surevnjivom takmienju. Srazmerno rano su merama dravne politike, protekcionizmom, neki integrativni tokovi presecani i pre- usmeravani tako da plodovi modernizacije i industrijalizacije ojaaju sopstveno podruje. Malo je evropskih zemalja koje su preskoile tu fazu borbi zaštitnim carinama, bojkotom tue robe, favorizovanjem
“svojih” privrednika neekonomskim sredstvima. Ekonomski interesi postali su dimenzija modernog nacionalizma i – sa njim i kroz njega – uticali su u najveoj meri na uobliavanje istorije evrope i sveta u toku poslednjih 150 godina.
u nekim delovima sveta i u jednom broju zemalja ekonomski interesi i dalje tako deluju, pa se naše polazno pitanje mora postaviti u specifinijem vidu: šta se drugo tako promenilo da na podruju
38
IVETI SA ISTORIJOM
evropske ekonomske zajednice ekonomski interesi deluju tako da se podvojenosti prevazilaze i da se tei integraciji na nadnacional- nom nivou? ini se da takve osobene i istovremeno temeljne promene treba traiti i u svetu realnih društveno-ekonomskih odnosa i u svetu predstava i ideja.
Nesumnjivo je da se poelo oseati delovanje nagomilanih rezul- tata prethodnog razvoja. Komunikacijska infrastruktura (eleznice, putevi, poštanski saobraaj) dovršena je u okviru nacionalnih integracija, ali je zahvaljujui racionalnosti i unutrašnjoj logici nastajala kao jedinstvena mrea. Zatim je kultura nauno-tehnike epohe dala pronalaske koji su omoguili brzu kontinentalnu ili globalnu komunikaciju (radio, mlazna avijacija, satelitska televizija), što je sve zajedno
“smanjilo” prostor kao faktor razdvajanja. Današnji stanovnici zapadne evrope u proseku znaju više o tome šta se dogaa u evropi nego što su njihove prosveene elite u vreme oko prvog svetskog rata znale o dogaajima u svom srezu.
Tome treba dodati nagomilane efekte ujednaavanja koje je donela “modernizacija” nauno-tehnike epohe, što je smanjilo kulturne distance i dovelo do toga da savremeni ovek bude “kod kue” ne samo u svom gradu ili svojoj zemlji, ve na velikom delu kontinenta. ovekovo celokupno okruenje poev od odee, preko stana i name- štaja do arhitekture, urbanizma i uobliavanja pejzaa uniformisalo se do te mere da se razlike zapaaju prvenstveno u redu ili u neredu, u obilju ili u siromaštvu, u onome što je staro, u “istorijskim” jezgrima gradova, u onom što je prirodno i iskonsko u pejzau.
Promene te vrste morale su da utiu na svest, na nain mišljenja, na vienje sveta i sebe i drugih u svetu. obaveštenost i oseaj srazmere omoguuju da se realistino i egzaktno percipira svoja sredina i svoja grupa u odnosu na susedstvo i na okolni svet. u preobraaju svesti treba raunati s mnoštvom malih promena ije se dejstvo sabira, ali i sa krupnim promenama, takvim ije je dejstvo vidljivo i koje svome vremenu daju obeleje preloma.
u modernom svetu razlike izmeu generacija vee su nego bilo kada u ranijoj istoriji jer podmladak u drugoj polovini našeg veka
39
urasta u svet razliit od sveta oeva i prima kao prirodno i samo po sebi razumljivo ono što je za generaciju oeva bilo novo, neoeki- vano, sa mukom izboreno. o tim razlikama bi mogli mnogo da kau i stari i mladi, svako iz svoje perspektive. Mi emo se usredsrediti na jedan detalj koji je vaan s gledišta naše teme: na drukije vienje granica, jer se u njima zgušnjava problematika integracije. Za starije generacije granice su bile simboli nezavisnosti, linije odbrane kroz koje su prolazi samo na odreenim mestima, one su bile kraj svoga i poetak tueg, esto neprijateljskog sveta, mee do kojih se prostire jezik i pravni sistem, pregrada u cirkulaciji novca. itav niz drugih funkcija od vojnih do prosvetnih, bio je povezan u snop, granice su na izvestan nain rezimirale prethodnu istoriju, bile su “natopljene krvlju”, nekad i doslovno.
Za generacije koje urastaju u naš svet u toku poslednje etvrtine XX veka ovaj snop se razvezao i uveliko stanjio; neke funkcije su zakr- ljale, druge su izgubile smisao. Kao stvarne granice doivljavaju se one linije koje odvajaju velike ideološke i vojne blokove, linije du kojih se dodiruju suprotstavljeni svetovi koji zaziru jedan od drugoga. Pred tradicionalnim, obinim granicama ne zaustavljaju se avioni ni elektromagnetni talasi, neracionalno se pokazalo dugo zadravanje vozova i motornih vozila, oslabile su funkcije nadzora i selektivnog propuštanja. lišene brojnih funkcija, granice nisu predmet gloenja, ali ne blede i ne išezavaju. Moda su sada stabilnije i trajnije nego što su bile u vreme kad su bile naikane bunkerima. Kao linije dodira jezika i kultura granice rezimiraju decenije, negde i stolea prethodnog razvoja, i ne predstavljaju prepreku integrativnim tokovima.
Meu krupnim promenama svesti koje su krile put zapadnoe- vropskoj integraciji treba spomenuti slom ultranacionalistikih ideologija posle drugog svetskog rata i talase demitologizacije kojima treba zahvaliti što je oslabio uticaj ideja i pokreta koji su bili zasno- vani na eksploatisanju etnikih i nacionalnih surevnjivosti. u ekstre- mnom nacionalizmu uoi drugog svetskog rata, ne samo u nacizmu i fašizmu nego i u lokalnim varijantama koje su bile manje koheren- tne i delotvorne, intenzivnim sredstvima propagande je nametano
40
IVETI SA ISTORIJOM
mišljenje u kategorijama rasne i etnike neravnopravnosti, kolektiv- nih zasluga i odgovornosti, nametano je shvatanje da je narod/nacija najviša vrednost pred kojom moraju da ustuknu sva druga moralna i pravna naela; pravdano je manipulisanje masama stanovništva da bi se izmenili odnosi koji su nepovoljni za narod/naciju. uasi i zloini rata otkrili su amoralnost i rugobu ovih ideologija, njihovu opasnost ne samo za civilizovani i demokratski svet ve i za narode/nacije u ije su ime nastupali. Predrasude i stereotipi, zablude i greške u nainu mišljenja sejani decenijama na velikom prostoru, nisu nestali bez traga, ali su retko gde, i to samo marginalno, nadahnjivali politike programe, a još ree udarali svoj peat kulturnoj atmosferi.
u vidljive promene svesti treba ubrojiti afirmaciju racionalnog, kritikog pogleda na istoriju u kome sopstvena nacija nema centralno mesto ni iskljuive zasluge za napredak sveta u pojedinim epohama. Širenje horizonata olakšalo je upoznavanje drugih i uoavanje zajednike kulturne i istorijske pozadine, relativizovanje naslea iz peri- oda suparništva i neprijateljstva sa susedima. u Zapadnoj evropi je sve to imalo kao posledicu temeljito bolje meusobno upoznavanje na nivou proseno obrazovanih masa (taj nivo se osetno podigao u poslednjim decenijama), imunost prema nasleenim i novim predra- sudama, uverenje u bliskost i zajedništvo uprkos razliitih iskustava u prošlosti i razlika u jeziku, tradicijama, mentalitetu.
razmišljajui o evropskoj integraciji treba imati na umu, pored uloge evropske ekonomske zajednice, i evropsku kulturnu zajednicu koja se nije formalno konstituisala, ali je bila delotvorna u vidu brojnih meunarodnih naunih i strunih organizacija aktivnih od kraja XIX veka. Ekonomski interesi su svakako bitna dimenzija, okosnica mnogih drugih inilaca, ali sami nisu dovoljni da objasne uspeh evropske integracije. ona nije plod mehanikog dejstva ekonomskih interesa, ve rezultat mnogih promena – postepenih i naglih, nezamislivih bez angaovanja generacija koje su lagano i uporno pomerale stvari s mesta.
To saznanje mi se ini veoma vanim za nas što 1992. godinu posmatramo s pomešanim oseanjima zavisti i bojazni. utoliko više što kod nas postoji sklonost, ne samo u naivnom politiziranju obinih
41
ljudi ve i kod onih koji imaju uticaja na politiku i uobliavanje javnog mnjenja, da se trai mehanizam pomou koga e stvari same od sebe doi na mesto. Pribojavam se toga što se oekuje da e ekonomski interesi predstavljati mehanizam koji e nas odvesti i prikljuiti evropi. Ne potcenjujui nimalo ono što privrednici i diplomate ine i što e initi, predoavam da je zadatak mnogo prostraniji, da u njemu svi moramo uestvovati nastojei da u svom delu evrope postignemo ono što je evropski Zapad ve postigao, da za krae vreme i sa manje napora proemo ono što je on prošao. Nema razloga da se oekuje da do toga moe doi bez napora i angaovanja, delovanjem ekonomskih interesa, ali nema ni razloga zbog kojih bi takav preobraaj bio neostvariv. objektivnu prepreku integrativnim tokovima predstavljaju granice ideoloških i vojnih blokova koje ne povezuju, ve pre- secaju naš deo evrope.
42
IVETI SA ISTORIJOM
Granice i demokratija
Kada se naše vreme bude prouavalo sa neke vee distance, istra- ivai e biti zbunjeni protivrenim stavovima u odnosu na granice.* Bie, na jednoj strani, uoljivo zalaganje uticajnih meunarodnih politikih i moralnih inilaca (ujedinjene nacije, KeBS, mirotvorne organizacije i pokreti) za to da se granice uvaju i da se garantuje njihova nepovredivost, što je izraz poštovanja granica, pogotovo s obzirom na to da se nije pokazivala spremnost da se ulazi u istoriju okolnosti koje su dovele do takvih granica, a isto tako upadljivo e, na drugoj strani, biti opšte podravanje i odobravanje procesâ for- malne politike i neformalne civilizacijske integracije, univerzalnih i regionalnih, starih i novih (kao što je evropska unija) na pozadini sve intenzivnijeg komunikacijskog povezivanja koje se ne obazire na prostor (telekomunikacije, avionski saobraaj itd.), što sve, uzeto zajedno, umanjuje znaaj granica, ograniava njihovu funkciju.
Paljive analize e verovatno pokazati da je uvianje znaaja integracije, nezaustavljivosti civilizacijskih procesa koji su obuhvatili sve kontinente i neizbeno vodili suavanju uloge granica, prokrilo put mirenju sa nesavršenošu politike karte, s nepravdama i uspome- nama na nepravde koje se kriju iza aktuelnih graninih linija. Mislei politiki svet je krajem XX veka stajao pred nimalo lakim izborom. Jedna mogunost bila je da se upusti u popravljanje karte i da se pokrene proces “revizije” kome se ne moe sagledati kraj, a za koji se
* “vreme”, 12. avgust 1991.
s razlogom moglo pretpostaviti da bi otklonio stare, ali da bi, s obzirom na izmešanost stanovništva i druge probleme, stvorio mnoge nove nepravde. ako bi usavršavanje politike karte s obzirom na aktuelni raspored stanovništva bilo teško i neizvesnog ishoda, sasvim bezna- deno bi bilo ispravljanje s gledišta istorije, otklanjanje onoga što se u meuvremenu dogodilo. lanac ratova i krvoprolia koji je do aktuelnih granica naješe doveo, samo bi se produio.
Nasuprot tome stajao je drugi izbor, takoe nesavršen ali manje rizian i s neuporedivo lakšim posledicama. Prihvatiti, naime, zate- enu kartu sa celim negativnim nasleem koje se ne zaboravlja, koje ostaje predmet istorijskog interesa, zadrati sistem granica koji se relativno stabilizovao u toku pola stolea mira, koji je urastao u kulturni pejza, a institucionalni ambijent i komunikacije regulisati na taj nain da ljudi granice ne doivljavaju kao prepreke, kao smetnju slobodi i “stremljenju srei”. To podrazumeva šansu da uestvuju u blagodetima moderne civilizacije i da bez prisile – neposredne ili posredne – biraju kulturne obrasce, vrednosti, simbole. u etniki mešanim sredinama to je podrazumevalo mogunost da svaka grupa neguje sve ono što smatra bitnim za svoj identitet, kod manjina je podrazumevalo nesmetanu komunikaciju s maticom. Naravno, ni ovo drugo nije lako i jednostavno postii, ali se oko toga vredi pomuiti jer je neuporedivo lakše i humanije nego asimilovati, preseljavati ili ratom iskorenjivati.
opredeljivanje za ovaj drugi izbor ima veliki znaaj u sekular- nom procesu širenja i afirmacije demokratije. Tema granica je iz sfere meunarodnih problema i meunarodne politike premeštena u sferu unutrašnje politike i demokratije. u isto vreme meunarodna politika se podvrgava nekim demokratskim kriterijima. ove promene ne bi bile mogue da nisu u suštini demokratske, da ne odgovaraju potrebama širokih narodnih slojeva koji trpe od zatvaranja i visokih prepreka na granicama. Ko eli dobro svome narodu ili stanovnicima svoje zemlje svakako nee na granicama da zaustavlja naune informacije, tehnike inovacije, metode leenja, racionalizacije... rekli bismo i da nee da zadrava tokove robe, ljudi, kapitala, da nee
44
IVETI SA ISTORIJOM
svoje da lišava onoga što je bolje i jeftinije. Ipak, to se dogaa ak i posle deklarisanja za trišno privreivanje i nakon što se prestalo s demonizacijom kapitalizma. Mogli bismo nastaviti time da onaj ko eli dobro svom narodu nee da uskrauje tanu i objektivnu infor- maciju o zbivanjima u svetu, a to se baš naveliko ini, ograniava se informativni prostor jer se doziranjem informacija, njihovim mani- pulisanjem, uvršuje vlast.
Podrobnijim pregledom onoga što granice u današnjem svetu pro- puštaju i zaustavljaju, lako se moe uveriti u to da su granice danas prvenstveno linije do kojih dopire jurisdikcija (u širokom smislu rei). To treba imati na umu kad se nastoji da se razume tendencija koja je kod nas suprotna onoj karakteristinoj za moderni svet. Zašto se ovde od malih prepreka prave velike prepreke, zašto se nastoji na reviziji granica, zašto granice od unutrašnjepolitikih postaju meunarod- nopolitiki problemi? oigledno zbog toga što vladajue ekipe bez obzira na to kako su došle na vlast, ne uzimaju ozbiljno demokratski ideal. ovde je delom zbog kulturnog nivoa politikih elita, a delom zbog pritiska neobaveštenog i nedovoljno prosveenog glasakog tela, privlaniji ideal nacionalne drave koji bi sve unutar granica potinio nacionalnom cilju: nametnuo bi “dravni” jezik, nacionalno jednou- mlje, svoje vrednosti, simbole itd. To, naravno, izaziva otpor, trenja, suprotstavljanja istim metodima i jednakim nainom mišljenja samo u ime druge nacije.
Zašto se u balkanskim uslovima ne moe pratiti ranije ocrtani svetski trend? Jesu li ovde problemi tei, ili su ljudi gori? Izmešanost grupa je ovde vea, uglavnom je to naslee nadnacionalnih “carstava” u okviru kojih je stanovništvo balkanskog prostora ivelo stoleima. ali, s druge strane, ovde su one manjine koje nisu percipirane kao politiki problem, manjine iji se interesi ne artikulišu u postojeim demokratskim institucijama (romi/cigani u svim zemljama, Sloveni u Grkoj, Muslimani u Bugarskoj) malobrojnije nego na Zapadu. ako objektivni uslovi ovde nisu tei, subjektivni se jedva daju uporediti s onima na Zapadu: na jednoj strani zbog nedovoljne potrebe za demokratijom, zbog neshvatanja njene vrednosti, a na drugoj strani zbog
45
opšteg kulturnog konteksta kome obeleje daju ideje i vrednosti s poetka XX veka.
u jednom drugom napisu sam upozorio na to da se od ideološke indoktrinacije jednopartijskog reima nije moglo braniti istim sredstvima kad su posredi bile opšte teme (demokratija, kapitalizam, par- lamentarizam itd.) i kad su posredi “nacionalne” teme (revolucija,
“nacionalno pitanje” itd.). u prvom sluaju se moglo osloniti na ono što je kao argumentacija dolazilo iz “sveta” i ono što se o tom svetu saznavalo, u drugom sluaju oslonca za savremenu kritiku nije bilo, pa se pribegavalo tezama starih pretkomunistikih ideologija, koje su u ovom delu sveta nuno nacionalne bilo da nastavljaju nacionalne
“preporode” pojedinih naroda bilo da se nadovezuju na “integralno jugoslovenstvo”. Tom beanju u prošlost se nisu na adekvatan nain suprotstavili ni teorijska misao ni politiki “modernizam”.
Ne treba se onda uditi što je mišljenje o narodima, o odnosima meu narodima, o granicama zarobljeno ideološkim matricama iz epohe nacionalnih drava u procvatu, skoro nedodirnuto savreme- nim idejama poštovanja ljudskih prava, ostvarivanja ravnopravnosti, poštovanja manjina itd. u starijim kulturnim slojevima i ostacima patrijarhalnog društva ovde je prilino jako ukorenjena ideja o tome da je misija nacionalne drave da ispravi istorijske nepravde, da obnovi prastare drave kojima se pridaje etnika homogenost (o tim dravama mase imaju nedovoljna i netana znanja).
Za nain mišljenja na našem prostoru je karakteristina nespre- mnost da se sagleda opšti i naelni karakter pojedinih problema. Svako uporno nastoji da reši svoje probleme nameui posebna merila i izbe- gavajui komparacije i primenu univerzalnih naela. Pravo je udo kako politiki predstavnici onih koji su najviše rastureni i podeljeni – Srba, Hrvata, Muslimana, albanaca – nisu shvatili da ih situacija nagoni da prihvate zapadnoevropska i svetska integraciona rešenja. Svaki od ovih naroda ima maticu, ali se nalazi i u mešanim sredinama i to negde kao veina a negde kao manjina te mešane sredine. oni bi morali teiti tome da se stvore takvi institucionalni mehanizmi koji e biti odmereni i podešeni da im podjednako dobro slue i kad su
46
IVETI SA ISTORIJOM
u poloaju veine i kad su u poloaju manjine. Morali bi zastupati naela slobode, slobodne komunikacije, autonomnog rešavanja svega što se tie uvanja nacionalne individualnosti jer im je to potrebno za slobodan razvoj a ne ugroava drugoga.
Naravno, mnogo je lakše sastaviti neki “istorijski dogovor” nego izmeniti kulturne pretpostavke naina mišljenja, vrednosne orijen- tacije i stavove. Tu se mora raunati sa napornim radom i s dugotraj- nim uticajem i u tome se moraju oprobati nacionalne inteligencije i politike elite. u interesu nacije za koju se bore one moraju suzbiti iluziju da je za naciju dobro samo ono što je radikalno i ekstremno; u tom istom interesu moraju se suprotstaviti neobjektivnosti i samo- ljublju. To ne bi trebalo da bude suviše teško meu ljudima koji tako esto citiraju da je junaštvo braniti sebe od drugoga a ojstvo (huma- nitas) braniti druge od sebe (M. Miljanov).
47
Procesi istorijskog pribliavanja i ujedinjenja naroda i narodnosti Jugoslavije kao polje istraivanja*
Temu kojoj je naš kongres posveen ne pokreemo prvi put, niti je vaskrsavamo iz zaborava. u širem smislu u ovu temu spada veliki deo svega onoga što grupe i pojedinci stvaraju u istraivakim ustano- vama širom zemlje. Meutim, pripremajui ovaj kongres imali smo u vidu tako shvaenu temu da obuhvata specifine pojave prevazila- enja granica pojedinog naroda, upoznavanja, zbliavanja, povezivanja, saradnje, stvaranja uslova za ujedinjenje, zajedniki ivot naših naroda, što, razume se, podrazumeva i ispitivanje smetnji i prepreka tim procesima. Naša tema u tako preciznom smislu nije esto obra- ivana, mada ne ni onako retko kako bi se to moglo suditi po sinte- zama jugoslovenske istorije koje bi morale eksplicitno ili implicitno obraditi tu problematiku. Tema predstavlja otvoreno polje istraivanja na kome tek treba ozbiljnije raditi. Suviše je obimna i kompleksna da bi se mogla iscrpeti ak i itavim programom našeg kongresa, a još manje se moe celovito obraditi u pojedinanim saopštenjima. ini se da bi bilo najkorisnije potruditi se da na kongresu – saopšte- njima i diskusijama – sagledamo i pretresemo metodološke dimenzije
* uvodni referat na IX Kongresu istoriara Jugoslavije, odranom 28–29. septembra 1987. u Prištini. objavljeno u asopisima Horizontet e historisë (Horizonti istorije), 11/1987, i Jugoslovenski istorijski asopis, 1–2/1988.
48
IVETI SA ISTORIJOM
problematike kako bi se rašistilo tlo za intenzivniji rad u budunosti. Neki momenti daju tom radu posebnu aktuelnost.
Pre svega, tu je nedavno zapoeti rad na Istoriji naroda i narodnosti Jugoslavije, kolektivnom delu koje nee imati, niti moe imati, zvanini karakter, ali koje e reprezentovati današnje snage naše istoriografije i reflektovati njen nivo i kvalitet.* Na drugoj strani, potrebe školstva, prosveivanja i obaveštavanja u najširem smislu rei mnogo više no ranije trae sintetike preglede i rezultate koji se odnose na due periode i na vee delove našeg prostora. uz monografije i stu- dije istraivakog karaktera, kojima s razlogom pridajemo najveu vanost, moramo više nego dosad negovati – i u okvirima nacionalnih i zemaljskih istoriografija i u okvirima prouavanja jugoslovenske zajednice u celini – preglede opštijeg karaktera koji e olakšati orijentaciju, prikazivati najvanije linije razvoja, davati smisao pojedinanim rezultatima.
Kao i kod drugih velikih i kompleksnih tema tako i ovde izvestan broj teškoa koje treba savladati potie od grae i njene prouenosti. Drugi broj teškoa ima ishodište u upotrebi više ili manje adekvat- nih instrumenata analize, u konceptualnom aparatu, u primenjenim kriterijima, radnim hipotezama itd. Dok se teškoama prve vrste esto i redovno bavimo i o njima diskutujemo, teškoe druge vrste se retko problematizuju i samo u izuzetnim sluajevima eksplicitno tretiraju. Pojedinana iskustva, a još više razvoj naše nauke, ue nas da se u onom što preutno prihvatamo, što smatramo da se samo po sebi razume – da se u tome nae dosta nesigurnih ili neproverenih postavki ili pretpostavki koje usmeravaju naša traenja i modifikuju naše nalaze. Polazei od toga da je bolje da i tim delom misaonog instrumentarija rukujemo svesno, oprezno i kritino, usudio sam se da mu posvetim dodeljeno vreme.
* autor misli na nastojanje, zapoeto još 1980. godine, da se inoviraju prve dve knjige Istorije naroda Jugoslavije, objavljene 1953. odnosno 1960. i da se to delo nastavi obradom istorije XIX i XX veka. Naalost u realizaciji tog projekta, u emu je i sam autor uestvovao, nije se odmaklo dalje od naelnih diskusija. (Prim. prir.)
49
Prvo i najopštije pitanje koje treba postaviti tie se vremenskih i prostornih okvira naše teme. Jesu li procesi zbliavanja naroda i narodnosti Jugoslavije tema koja se tie XIX i XX veka, ili se tiu itave istorije od vremena doseljenja Slovena? Pretresanje literature o predistoriji ujedinjenja i razvoju tzv. jugoslovenske ideje pokazalo je da meu autorima ima velikih razlika u shvatanjima: od onih koja poetke stremljenja jedinstvu prepoznaju u ranom srednjem veku do onih koja pripremanje uslova za ujedinjenje vide tek na poetku XX stolea. u osnovi tako velikih razlika su po pravilu konceptualna raz- mimoilaenja. I zaista, uvid u literaturu pokazuje da je neophodno praviti razliku izmeu politike akcije u borbi za ujedinjenje, svesne artikulacije politikih programa zbliavanja i povezivanja naroda, i nastajanja i razvoja svesti o srodnosti i blizini, verovanja u zajedniku prošlost i sl. To su nejednaki stupnjevi svesne percepcije sebe i drugih u istorijskom procesu i izrazi intencije zbliavanja, koji ni u naj- skromnijim oblicima ne seu dublje od XvII veka.
ali još opštije je i naelnog karaktera pitanje da li se naša tema moe ograniiti na izraze svesnog stava istaknutih pojedinaca ili pak celih grupa i pokreta? Nisu li preseljavanja hiljada pripadnika jednog naroda na prostor koji naseljava drugi, bez plana i namere pribliavanja ve iz potrebe preivljavanja, esto bez elje za premeštanjem, takoe zanimljiva s gledišta naše teme? Nije li stoletno kretanje trgovaca istim putevima kroz teritorije više naroda doprinosilo upoznavanju i stvaranju uslova za zbliavanje? ini se da ve ovakvi primeri, iji bi se broj mogao poveavati, upuuju na to da sa našom temom treba zai u dublju prošlost, u vremena koja prethode svesnom radu na zbliavanju i povezivanju.
Još jai razlog za proširivanje vremenskih okvira naše teme lei u tome što su i u nacionalnim preporodima pojedinih naroda i u nastanku ideja o srodnosti i potrebi jedinstva više naroda igrale veoma znaajnu ulogu predstave o istoriji. više ne moe biti sumnje u to da su se i ideolozi nacionalne integracije pojedinih naroda i zagovornici jugoslovenskog zbliavanja i ujedinjenja orijentisali pomou istorije polazei od onog što su verovali da je nekad bilo. Naješe se
50
IVETI SA ISTORIJOM
ono što je trebalo da se postigne u budunosti zamišljalo kao priro- dan nastavak onoga što je bilo u prošlosti, ili se u budunosti videlo kao zadatak obnavljanje nekadašnje veliine i slave davno pokopane usled nesrenog toka dogaaja. Pokušavalo se da se pomou istorije srednjovekovnih drava i njihovog prostiranja odrede granice integracije, oznai prostor i populacije koji treba da budu obuhvaeni. razume se, o istoriji se malo znalo, pa su predstave bile daleko od koliko-toliko potpune i tane slike istorijskih procesa. Nije potrebno naglašavati koliko se razlikuju predstave o Dušanovom carstvu, npr. one kojima su operisali nacionalni ideolozi sredinom XIX veka, od slike koju je postepeno gradila istorijska nauka a kojom zbog nepot- punosti i jednodimenzionalnosti mi ne moemo biti zadovoljni. ako je tana procena da su predstave o istoriji imale veliku ulogu, celoku- pna prethodna istorija svakog balkanskog naroda trebalo bi da bude posmatrana i iz takvog ugla koji otkriva nesklad izmeu onog što se verovalo da je bilo i onog što je stvarno bilo. Kao i kod tolikih drugih tema i ovde je potrebno suprotstaviti mit i realnost.
Donju vremensku granicu u obradi naše teme treba postaviti negde u blioj prošlosti – na mestu gde su zbivanja do te mere zao- kruena da je prema njima mogue postaviti se kao posmatra a ne kao angaovani uesnik. u svakom sluaju, istraivanje se ne moe zaustaviti na 1918. godini iz više razloga. ujedinjenje 1918. ne predstavlja ostvarenje cilja kome je stremio dotadašnji razvoj ve poetak stvarnog zajednikog ivota u dravi koja je dotle bila samo konstrui- sana u idejama. Istraivanje ne moe da zastane na tom prelomnom datumu zbog veoma bitnih kasnijih promena. Tek je, naime, ivot u zajednikoj dravi po odbacivanju strane vlasti, ograen od uticaja spoljnih snaga, stvorio uslove da se potpunije ispolji sloenost odnosa i iskau nacionalne individualnosti s kojima se poetkom veka nije raunalo. Jugoslovenska zajednica posle 1945. godine je sloenija i po sastavu od one posle 1918. otuda se naša tema ne moe celovito obraditi ako se ne ukljui i period posle 1945.
ograniavanje teme u prostoru isto tako namee izvesne probleme. Granice današnje jugoslovenske drave omeuju prostor na
51
koji treba “fokusirati” naše analitike instrumente, ali vidno polje treba da je prostranije. Procesi integracije pojedinih naroda odigra- vali su se delimino i na teritorijama izvan današnjih dravnih granica. S druge strane, jugoslovenski narodi su se dugo razvijali u okvirima
“carstava”, u kojima su teritorije bile organizovane i povezane po nae- lima koja nisu uzimala u obzir etniki sastav i manju ili veu homogenost. I to zahteva da se polje istraivanja širi do granica na kojima su se menjali uslovi i reimi pod kojima se ivelo. Naša tema ukljuuje i narodnosti, koje u istorijskoj perspektivi moramo tretirati kao delove matinih naroda i pratiti sve njihove veze s maticom, neop- hodne za razumevanje istorijskog razvoja. To je razlog više za šire- nje vidokruga. Postavlja se i pitanje treba li ukljuiti pojedina mesta u inostranstvu kao što su carigrad, Be, Budimpešta, ne samo zato što su to bili centri vlasti i što su tamo donošene sudbonosne odluke, ve i zbog kulturnog stvaranja i publicistike, a još više zato što su to mesta gde su se, naroito u Beu i Pešti, u pojedinim periodima predstavnici pojedinih jugoslovenskih naroda susretali, povezivali i sara- ivali nekad i više i jae nego u svojim maticama. verovatno da ne treba zanemariti ni jugoslovensku dijasporu, u kojoj su se reflekto- vale borbe iz “starog kraja”, ali koja je u izuzetnim prilikama mogla i povratno delovati na jugoslovenske zemlje.
Pošto smo eksplicitno raspravili kriterije primenjene prilikom razgraniavanja teme, valja da se pozabavimo i nekim opštim mislima vodiljama koje se retko ili nikada ne podvrgavaju proveravanju a utiu na istraivanje utoliko što mogu zamagliti pogled i oteati analizu. Neki od takvih idola fori odavno su prepoznati, drugi još deluju – najviše zbog toga što ostaju izvan interesa istorijske kritike. Posebnu panju valja posvetiti preutnom projiciranju ideala budunosti u prošlost, usled ega cela istorija izgleda kao ostvarivanje tog ideala. Nema potrebe da se due zadravamo na simbolikom “identifiko- vanju” pretea Jugoslavije, jugoslovenstva i ujedinjenja u linostima iz vremenâ zaokupljenih sasvim drukijim idejama i vrednostima. Danas je teško i van strunih krugova nai nekog ko bi ljudevita Posavskog, Tvrtka Kotromania ili grofove celjske predstavljao kao
52
IVETI SA ISTORIJOM
borce za jugoslovensko ujedinjenje. ali i danas je široko rasprostra- njena, i snano deluje, preutna pretpostavka da je ujedinjenje Junih Slovena bilo neminovan proces. Nekritiki spojena sa kruto deter- ministikim poimanjem istorije, ta pretpostavka pojave zbliavanja i ujedinjavanje predstavlja kao zakonitost, kao ispoljavanje apsolutne ideje u hegelovskom smislu, ostvarivanje sve vee slobode, trijumfalni hod progresa. Istorija jugoslovenskih naroda se percipira tako kao da nezadrivo stremi jedinstvu kao svom “prirodnom” cilju. Takva ideja vodilja moe da u znatnoj meri izoblii stvarnu prirodu dogaaja i zakloni i zaseni neke veoma bitne aspekte naše teme. Pre svega, ona objektivno ne dozvoljava da se sagledaju veliina i vrednost angaovanja onih ljudi i pokreta koji su se zalagali za upoznavanje i zbliavanje naroda. ona, zatim, onemoguava da se sagledaju prelomni trenuci i stvarna dramatika ovih dugotrajnih procesa. Još gore posledice ima, ini se to, što preutno prihvatanje ideje o jedinstvu kao idealu koji se postepeno ali neumitno realizuje podrazumeva i namee jednu nadistorijsku skalu vrednosti po kojoj je sve ono što je doprinosilo i pomagalo jedinstvu pozitivno, a sve ono što nije delovalo u prilog jedinstvu, bez obzira na okolnosti u kojima su se politike i kulturne borbe odigravale i na sloenost i izukrštanost interesa, negativno.
Na suprotnom polu od gorepomenute preutne pretpostavke jeste podrazumevanje da su procesi zbliavanja i ujedinjavanje u zajedniku dravu sasvim drugaiji, procesi po svojoj prirodi razliiti od procesâ povezivanja i ujedinjavanja unutar pojedinih naroda i borbi za stvaranje nacionalne drave. Dok se pri posmatranju onoga što se dogaalo meu narodima zapaa naporedan ivot sa slabim meu- sobnim vezama, izolovan razvoj pod uticajem razliitih spoljašnjih inilaca, nepostojanje kulturnog jedinstva; dok se precizno i paljivo prate javljanje i jaanje ideja o bliskosti i srodstvu, ispoljava se interesovanje za uticaj društvenih i ekonomskih inilaca na oblikovanje osobenosti, zapaa dramatika u odnosima izmeu celine i delova; dotle se ispitujui pojedine narode u njihovom razvoju i procesu integracije ova pitanja ili uopšte ne postavljaju ili se, ako se na njih i pomišlja, podrazumeva da se sve to završilo u dalekim i izvorima
53
neosvetljenim uslovima ranog srednjeg veka. Dok je pri posmatranju procesa zbliavanja i ujedinjavanja izraen oseaj za hronologiju – sve se dogaa u srazmerno bliskoj prošlosti i svetlu dobro ouvanih izvora, uoava se da politikim akcijama prethodi period kulturnog osvešivanja, a tome stolea naporednog ivota pojedinih naroda sa malo znanja jednih o drugima; pri posmatranju integracije pojedinih nacija takva hronološka artikulacija, uslovljenost integracije i zavi- snost od dubljih i opštijih društvenih i ekonomskih procesa se jedva daju zapaziti u postojeoj literaturi. Pitanja o odnosima delova i celine unutar nacija, o dugom i sporom prevladavanju regionalizma, retko se postavljaju i razmatraju, a kad se to ini redovno se ini u ograni- enim kontekstima.
usled ovog statinog i u osnovi romantiarskog pristupa gubi se sposobnost za percepciju dinamike i dramatike procesâ integracije i njihovog veoma dugog trajanja u našim osobenim istorijskim uslovima, ne vide se u pravom svetlu procesi etnike i nacionalne integracije, a to posredno ometa i razumevanje onih procesa za koje smo ovde prvenstveno zainteresovani. Kad su istorijske okolnosti stavile na dnevni red integraciju u moderna masovna i relativno homoge- nizovana društva, granice do kojih je trebalo da see integracija nisu bile unapred, “objektivno” date. Koje populacije i prostore treba obu- hvatiti pokušavalo se da se odredi prvenstveno pomou istorijske tradicije, a zatim i pomou nekih kriterija – jezik, dijalekatske razlike, osobena obeleja materijalne i duhovne kulture, – koji su se pokazali ili neadekvatni ili neprimenljivi u specifinim balkanskim uslovima. Moralo je doi do suparništva oko prostora ili ivlja koje u dotadaš- njem razvoju nije bilo jednoznano etniki ili nacionalno obojeno. Suparništvo se javljalo izmeu naroda koji su bili susedi i inae polo- ajem predodreeni za prve korake u uzajamnom upoznavanju i zbliavanju. Naš tradicionalni nain govora o preplitanju “nacionalne” i
“jugoslovenske” “misli” predstavlja stvari bezazlenijim no što su bile. ako se ne sagleda oštrina ovih suparništava i ne shvati koliko je u datim okolnostima bilo teško nai rešenje, nee se moi razumeti ni
54
IVETI SA ISTORIJOM
oceniti politika i humana vrednost pokušaja da se sukobi prevladaju i stvore uslovi za zbliavanje i saradnju.
Preutne pretpostavke koje smo upravo prikazali toliko su opšteg karaktera da utiu na pristup, deformišu ili ometaju analizu, one deluju kao ograniavajui faktor u istraivanju teme. Sline posledice ima tematsko suavanje koje dovodi do skoro jednodimenzio- nalnog pristupa.
Proces zbliavanja i ujedinjenja prvenstveno se posmatra sa politike i kulturne strane, ili u najboljem sluaju kroz igru meusobnih uticaja kulturnih i politikih inilaca. Ne treba trošiti rei na doka- zivanje da je to nedovoljno i da se tim putem ne moe doi do punog uvida u procese za koje smo zainteresovani. Tema koju nastojimo da pratimo na velikom prostoru i u toku dugog vremena pogodna je da nas podstakne i navede da zaokupljeni celinom razlikujemo i razluu- jemo okolnosti i inioce dugog trajanja, one što su odreivali uslove razvoja na velikim delovima našeg prostora, kao i one što se ispoljavaju u naroitom sticaju prilika u delovanju jednog pokreta, generacije, grupe ili istaknutih pojedinaca. Nema razloga da u obradi ove teme odbijamo ili potcenjujemo ni jedne ni druge, pa ni one što su negde u sredini. Moramo se truditi da ih sve iznesemo na videlo jer e tek stavljeni jedni uz druge, suoeni i poreeni, oni biti u punoj meri razumljivi.
ako prihvatimo mišljenje da je naša tema kompleksna i sloje- vita, ne moemo izbei pitanje koje su to sve “dimenzije” koje treba uzeti u obzir da bismo je dovoljno iscrpno obradili. Pre svega drugog, opravdano se ini postaviti pitanje o tome da li je prostor na kome su se razvijali narodi Jugoslavije pogodovao zbliavanju i povezivanju, ili ga je oteavao? Da li je na njemu bilo nekih komunikacijskih linija koje su olakšavale kretanje i širenje, koje su upuivale i navo- dile na pribliavanje, da li je bilo prirodnih barijera koje je bilo teško savladati? Naravno, ta pitanja postavljena su i raspravljana meu geografima u odnosu na Balkansko poluostrvo u celini i u odnosu na pojedine regione. opravdano je postaviti ih i meu istoriarima u odnosu na prostor za koji smo prvenstveno zainteresovani. u okviru
55
jednog saopštenja nije mogue, a ni potrebno, razraivati ovaj kom- pleks pitanja. Jedan primer dovoljan je da upozori na njegovu vanost za istoriare kad se bave ovom temom.
Sve do XIX, odnosno preciznije do XX stolea, dugi prostor isto- nojadranske obale nije bio sjedinjen sa zaleem. Za celu obalu od Istre do albanije bila je karakteristina podvojenost izmeu obal- skih gradova sa distriktima i teritorija u unutrašnjosti. uopšteno se moe rei da su meusobne komunikacije primorskih gradova i njihove veze sa udaljenim centrima (carigrad, venecija) bile redovnije i intenzivnije nego njihove veze sa centrima u zaleu. To svakako ne moe biti nevezano s prirodom reljefa, sa protezanjem Dinarida na velikoj širini du cele istone jadranske obale – s teškoom komunikacije izmeu primorja i zalea u razdobljima sa skromnim saobra- ajnim sredstvima. otuda nije nimalo neobino da su se stoleima odravale i ozbiljne kulturne razlike, a sve to zajedno nije moglo da se ne odrazi i na nacionalne integracije i na jugoslovensko ujedinjavanje; tek nova Jugoslavija zaokruila je proces na toj strani.
Kako je tokom istorije savlaivan prostor i kako su relativizovane i delimino neutralisane nepogodnosti prirodnog poloaja najbolje se dâ videti u sferi privreivanja. Porast stanovništva, zgušnjavanje mree naselja, razvoj saobraajne tehnike praen veom pokretlji- vošu, sve je to smanjilo prostor koji je trebalo savladati. Mi o “zbliavanju” govorimo figurativno, ali, ako se uzme u obzir cela duga istorija, onda ima mesta i da govorimo o zbliavanju u bukvalnom smislu jer je zauzimano sve više nenaseljenog prostora, pa su populacije, dotle razdvojene du dugih linija, neposredno dolazile u dodir. Pored migracija, privredne veze su bile te koje su najviše dovodile u meusobnu vezu stanovništvo udaljenih delova prostora za koji smo zainteresovani. otuda interesovanje treba da usmerimo prema puto- vanjima trgovaca, kretanjima stoara, prema sezonskim oscilacijama radnika i da se pitamo da li su oni i koliko širili znanja o bliskosti i srodnosti, ali isto tako da se pitamo o razlikama; kako su se ta fra- gmentarna znanja ukalupljivala u stereotipe i kako je

Živeti sa istorijom - helsinki.org.rs

Text of Živeti sa istorijom - helsinki.org.rs

ŽIVETI SA STOMOM

Rudi Medved - 60 let živeti glasbo

BITI - Živeti z Mercatorjem (januar 2011)

Centar Živeti uspravno

BITI - Živeti z Mercatorjem - maj 2011

Istorija SPC Sa Narodnom Istorijom Knj2 Rajko L Veselinovic

P R E S U D A - helsinki.org.rs

ŽIVETI SA PAH: UPUTSTVO ZA DIJALOG PACIJENATA

BITI - Živeti z Mercatorjem december 2011

Živeti u zelenom!

Toš, U Traganju Za Istorijom

BITI - Živeti z Mercatorjem oktober / november 2011

Živeti v ritmu časa

živeti zdravije

Živeti kao pre

BITI – Živeti z Mercatorjem – april 2011

Helsinška povelja, decembar 2015. - helsinki.org.rs

Živeti zdravo življenje

Filozofija plezanja Teorije zarot Živeti kot Don Kihot

Kako živeti od veb dizajna

Ernst Ginter - Živeti Bez Bolesti

Istorija Srpske Crkve Sa Narodnom Istorijom Dusan Lj Kasic

BITI – Živeti z Mercatorjem – marec 2011

POKRIVEN ISTORIJOM

Živeti z epilepsijo

BITI - Živeti z Mercatorjem (junij - julij 2011)

Živeti bolje z avtomatskim oknom

BITI – Živeti z Mercatorjem – februar 2011

Živeti sa prirodom

Živeti bez bolesti

Documents

Živeti sa istorijom - helsinki.org.rs

Text of Živeti sa istorijom - helsinki.org.rs