ZORAN SLAVIĆ

POKRIVEN ISTORIJOM

( ISPIRANJE ZAVIČAJA OBJAVLJENO 1982.

RASPUKLI ZAVIČAJ NAPISANO 1992.)

ZRENJANIN 1995.

PRISTUP

Nije sasvim uobičajeno, što ipak ne znači da je u pitanju prevratni presedan, objaviti u istoj knjizi već publikovani rukopis paralelno sa novim tekstom.Književnim zapisom koji se poziva na prvobitni. U ovom slučaju nije reč nio klasičnom palimpsestu, iako novo beleženje poezije zaista ide tragomprethodne inspiracije. Jednostavno, pesme iz zbirke "Raspukli zavičaj"predstavljaju odaziv na stihove sabrane u knjizi "Ispiranje zavičaja". Ovaknjiga pesama napisanih "skoro kao gradja za nevericu", objavljena 1982.,očigledno je delo koje bi se jezikom teorije umetnosti moglo nazvati"otvorenom formom" jer, deset godina kasnije (1992.) nastale su pesme odkojih je svaka odjek, asocijacija, replika ili parafraza konkretne poetskeceline iz prethodne knjige. Takva imanentna povezanost poetskih tokova, i

poreddecenijske distance, postala je i odlučujući razlog u komponovanju noveknjige. "Ispiranje zavičaja" se ogleda u "Raspuklom zavičaju" ali, da seprimetiti da se ovo ogledalo, pod uticajem alhemije vremena, istorije i ličnogkrvotoka, više formiralo po zakonima metafizike nego fizike. Sada je,medutim, kasno za bilo kakvo kajanje! Za pristalice čistih računa rešenjeipak postoji: zbirke se mogu čitati i kao samostalne celine, nezavisno odautorove namere da u duploj ekspoziciji odgonetne zrno neverice, U tomslučaju, čitaocu, ipak, ostaje uskraćen odgovor na pitanje da li unakrsnočitanje ovog rukopisa zaista upotpunjuje doživljaj? Sučeljavanje ova dvateksta, pored uvida u izmenjenu optiku, ipak, konzistentne poetike, pružaneostrašćenom čitaocu nesvakidašnju priliku, da uz pomoć sopstvenogpamćenja i iskustva, životnog i književnog, proceni kako izmenjenidruštveni ambijent modifikuje pesničku matricu. Autor ove knjige, me-djutim, ne poriče sasvim ni delovanje aleksandrijskog sindroma: umesto

biblio teke – povratno dejstvo sopstvenog pamćenja. I morala.

Zoran Slavić

PREPLIVAVANJE JESENIMODA: JESEN/ZIMA 92/93

ISPAD

Ponuđen prizor: Gusta peščana plažaMastiljavo more i velika iskošena slovaSa poznavanjem skolastike i optikePrati nas u korak božanska izmaglica I čvrst lavež nevernikaPeloponeski ratovi nisu više tajnaGazimo samu srž euklidske geometrije

I već je izvesno: Sećanje nam boluje od kolereUputstva su pogrešno prevedenaIskrcavanje se lomom podataka zaustavljaNeko nas Mediteranom razmazujeKamen ćuti i pod dvoličnim poljupcimaGomila ljudskog materijala u ostavi istorijeDok slušamo poj aristotelovacaKrikom proveravamo željeznički red vožnje

Ipak: ukrcavamo brodolomnike iz 1640.Ozračeni su eksplozijom delfskog proročištvaDijalektika nam pomaže da shvatimoHorizont što se svlači u susret gladnoj šumiSa precizno iscrtanog neba stižu opomeneZvanični letopisci najavljuju završetakTrkom u obalske kipove kapnemo promenuSmeh zavlada ispoštenim maslinjacima

Zapamćen prizor: Panika u naselju konzervatoraProvala vedrine proštost razbistravaPlešu okamenjeni s penom na ustimaMogućnost odlaska vara nas bliskim zaboravomStiže kazna za zločin lažne nadeU učtivom vremenu takva je sudbina Prometeja Slikari popravljaju obalu mastiljavog moraU nedostatku sive nanose sloj starog zlata

1982.

STANJE REDOVNO

Dnevni izveštaj: Progone se komunisti i njihove žrtveU mastiljavom moru: Poternice. Posmrtnice. UkršteniceMi se bez prestanka ukrcavamo u istorijsku prošlostNa ceni su čuvari i ruševine: Godina je bila veoma rodna

Lete avioni svakodnevno. Uvređeno. Nepotrebno. Nebo: RavnodušneZvona zvone. Tamjan cvili. Molimo se. Na sve strane: Već viđenoNevernici se presvlače. žurba svuda: Budućnost je već od sutraGazimo po polju s onu stranu rata: Božanska magla i suzavac

Noć prođe. Magla se digne. Bog je odsutan. Samo rat mirišeKomunistima i žrtvama pridruže se gladni i građaniIz nauke proterani istoričari dave se u mastiljavom moruRuševine nam sve lepše izgledaju: šaljemo ih na sve strane

Naravno: Stanje je redovno i neuredno: Socrealisti ljube anđeleHorizont nam pedantno oduzet: čuvari ruševina pakuju snoveGomila ljudskog materijala svakodnevno se zaboravljaOni to rade: Mi ih hipnotisani posmatramo: Slast podavanja

Govore neki o pravednoj raspodeli krivice: Greh posmatranjaSlikari i izvođači prvi se uplaše: Za njima su ostali dokaziPočne opšti juriš na tuševe i kade: Može li se vodom baš sveČuvari istine uprte krst na leđa i krenu: Budi se istok a Zapad

1992.

NAD ŠUMOM BRANA

Čije je telo što razigrava se u zamagljenju pluća,Dok nad šumom mornom ždralovi čuj gube,Let bezazleni čiju to osu remeti osetljivu,

Obeležene predahe putovanja lupom dok listamo,

Lik ti se u zastrašujuću blagost vatre premeće,Iz ploda preglasnog što sumanutog izluči glasnike,Ko da sadkrije da glas o ćutanju nikad ne zakasni,ta ostaje posle pogrešno izgovorenih molitvi,

Znam već ko nam reke vraća izvoru s jeseni,Iz plodova namenjenih nama što oznake opasnosti briše,Pristižu izrešetani prizori u kojima nas skoro nema,Strah nam razmiče kosti,

To lik ti se od tela razdvojen vatrom igra,Dečak gorčinom zaštićen dal ja sam potonji,]utanjem ako se od oluje braniš i sećanja,Osveta čemu dok pokušavamo šumu da preplovimo,

1982.

LISTAJUĆI JUČE

Sve se tako brzo dogodilo:Kao da se još dešava:Plotun,Snimak tvojih pluća:Rengen:Prodaje se kao razglednica,Pozdrav iz grada koji više ne postoji:Vatra i fotografi,Putovali bi bivšim prizorom:Nikako iz rovova da izvirimo,

Uspomene ubrzano preživljavamo:Glasnici nas požuruju,Molimo se a psovke odjekuju:Reči nam neko izvrće:Sutra,Strah nam temeljno kosti razmakao:Skoro da smo bivši,Plotun se na tvojoj slici zaustavio:Grad je usnio juče,

Juče je tako blizu da mu u ratne izveštaje providim,Vaše su grabljivice u naša polja izbegle:Liče na naše,A ko ste vi s one strane bodljikave žice:Čemu odgovor,Branimo se od sećanje.Tvoja buduća slika.Grad.I sve juče,

1992.

PREPLIVAVANJE JESENI

Magla sa Tise proždire industrijsko biljeI okolinu zahvata pljusak sporednih putokazaTunel pokušavam bez planovaDovoljno preciznih i na svoju rukuPromuklost mi oduzima brzinu posrtanjaIdem prugom uskog koloseka

Iz nedovršene busije glas bivšeg carinikaTraži crkveni kalendar iz 1826.Razmišljam o trošnosti njegovih vokalaReč je verovatno o ozimim hajkačimaI zamoru naše odbrane od grabljivicaDok jesen se sliva sva u zakrpamaJer i ova magla s carinikom uzgrednimUsred mog jesenjeg preplivavanjaUslov je ne zabelezen kod OvidijaStići do vode pitanje je častiKroz okolinu do kostiju slutnjom izjedenomVazdušni tunel prevelikim uglomerom sklapam

A pruga me uskog koloseka prenosi na javuIndustrija preradjuje meteorološke izveštajeNa osmehu se okliznem i reku dotaknemPod mostom otkrijem zimski logor RimljanaCarinik tad zatraži Bremov "Život životinja"

Shvatih: preplivavanje jeseni stvar je nepismenih

1982.

MODA: JESEN-ZIMA 92/93

Nosila se magla sa pljuskovima na samom početku sezoneKopanje rovova je bila društvena igra: Nevešto i na znakMaskirna odela postala su prestižna: Promuklo i gracioznoJesen prokleto meka. Dogadjaj odmah iza ugla: Zetva i žrtve

Moda se zatim premesti: Nova arhitektura: Izmenjeni IjudiBez ruke. Dvodelni. Crkva bez zvonika. Krovovi Ijupko izbušeniS kišama zavlada stil s preovladjujućim rupama: Kao čipkaDaljina u trake pocepana. Saobraćaj živ: Kamioni. Avioni. Psi

Kako su bile divne lepljive magle s Tise. 1 vlaga u kostimaSad šlemovi kroz miholjsko leto: U duši haos: Opet rastanciU zimu moda se uozbilji: Po belom crne se pruge pojave: ŠikProlaze i vraćaju se oblaci: Davni osvajači: Minsko polje ćuti

Kobni su hirovi mode na ovim prostorima: Za čas unakazi ljude

Tih je godina i nas prevarila: Ipak lepo smo se nosili

1992.

IZDAJA OGLEDALA

U čitanju je shvatim kao neistraženu obmanuKao bezbolno preplivavanje okamenjene dugeMesečinu neočekivanu iz zgaženog oraha

Voće mi zeleno a trulo putokaz prisilniZnak da je iznutrina ogledala neudobnaLice sastavljam umrljano nasuprot munji

U seniku kap fosfora u pokrov grub upeletena

U meni nož zardjao oružje jedino protiv snaU praistoriji disanja gde je ta presudna greška

Dokopati se kapi umne u seniku tek začaureneLeptiri šareni i kratkovečni dok nasrćuU ogledalu poželjnom podlegnem minskom polju

1982.

IZDAJA:PONOVO

U ponovnom čitanju,proteran iz tišine,obmanu shvatimNema bezbolnog plivanja dugom:Kamen ćuti,boli,vredja,Mesečina iz zgaženog oraha opominje:Rez nebeskiPreviše je posrtanja na istoj strani zemljopisa

Umesto putokaza već nam dugo podmeću brošure i slikovniceIzbegli u ogledala,u dvostruku tminu, spavamo prinudnoNasuprot grmljavini, u bekstvu, sklapam novo naličjeKoračali smo predugo neraspakovanog vida:Crno i belo

Kad se probudim iz lažiranog diktata:Jezik bez zoreU seniku kap fosfora još me zaverenički grli:MatiSaznaću ipak zašto je nož izbegao u danas:Ukus jezeU praistoriji disanja naša greška je prokrvarila

1992.

DOKUMENTARNI ŽIVOT

Zapis o uočenim sličnostima iz radionice grafičke škole:Spoticanje sunca u raspored poseta unese pometnjuOdbegli svedoci istrorijskih prizora iz zemunica prizivajuKreće bosonog čovek ivicom poznate fotografije

Razmišljamo o cveću dok nas nežni bajoneti sustižu,U zamazan dan iznosimo neotvrdle zapise o srdžbi,Pokretna izlžba dokumenata o slepilu i zamračenju,

Presa otiskuje dvobojne duplikate nasmejanih krvnika,

Vodič se neoprezno umeša u dokumentaciju o strahuU odgonetanju zanata letačkog zatekne nas dleto noćiCentralna arhiva pokor nam zamrznut i svedoke vratiNa zajedničkoj fotografiji nedostaje osmeh pobednika

U prošlost nam se uvlače nedijalektički mraviTesno je u slepljenom mraku tvrdo ukoričenih knjigaGrafičari panično odvajaju izmešane matriceUčenici nam pevaju uspavanku heruvinskim glasovima

1982.

POPRAVLJANJE DOKUMENTA,

Prvo se javio problem sa smrknutim licima pobednika:Srećom postoje ljudi i načini da slika progleda:Retuš,Potrebno je samo pristati na naknadnu hrabrost:MontažaUz rizik:kako znati da su pobednici dovoljno večni

U mnoštvu snimaka ovlašćenima kroz ruke preteknu ubiceProblem pobednika brzo splasne pred novim izazovomTreba ukloniti neka lica jer okolnosti su još svežeMrak je isuviše plitak da upije sva brza pokajanja,

Profesionalci prekopavaju čitaonice i arhive:Veliko brisanjeUlicama dogorevaju slavoluci.Kopne naslovne strane:MukNeisplaćeni plaćenici duž puteva prodaju pribor:KrajU san se izliva strah:Centralna arhiva je sačuvana

Lako je onima iz tvrdo ukoričenih knjiga:Sve je izumrloNaši svedoci nikako da pristanu.Da nestanu:Prete živiRuke nam prljave od istorije:Kratak kurs rodoljubljaU obnovi dogadjaja uvek nam ponestane samo delić duše

1992.

S PROLEĆA ŠUMU ZATEKNU HISTERIČNO PROREDJENU

Tek izlečeni glavoseča presreće usamljena stablaKoristeći noć on ih prekriva glatkom nesanicom U dosluhu sa Neolitom planira okamenjeno more Mi spavamo u središtu oluje nesvesni predskazanja

U nedostatku lekova i u nama se javlja praistorija Divlje mleko buja u vrtovima zlovoljom prekrivenim Preticanje razložnosti sahne u korenju prirode

Proleće nas zatekne u šumi proredjenoj hladnokrvne

1982.

POHOD GLAVOSECA

Predugo smo udisali lepak skriven u dnevnoj štampi Svaki drugi se pretvori u privremenog glavoseču Neki od nas čak zauvek ostanu prerušeni u Ijude: Užas Svi dišemo usporeno: Anestezija: Oluje su za nama

Pokušamo onda oprezno glavoseče lekovima da usporimo Medjutim ne biva kraj bez užarenog gvoždja: Samo koga Praistorija se preseljava: Kroz glavu sečivo: Rednja Spavamo u središtu oluje nesvesni gangrene: Ističe vreme

Dok nam zakivaju horizont, glavosečama ostaju grubi radovi Utešno zvuči stih o mleku vedrine: Kome ipak poveriti decu1992.

RADOVI U POLJU

Bez većeg razloga s večeri se izložimo nevoljiJednoruka lipa izbije gde nam žuč dodirne zemljuIzmeštanje izvora poremeti kičmu zaspale prehladeOdlomcima naših tela iz busije proglasimo jesen

Zagušljivost u potkrovlju leta uzmak nam obesmisliPrašina otupi čeljust što se otvara nad djermomRaspakovani razlomci jutra još sjaje u detelini

Na bedemima smo sa pucaljkama od zove i sekiromIni u tlo polože sadnice usporenog cvetanjaOstajemo sa isukanim kresivima pod plitkom mesečinomDo zime nam valja samo divljinu pamćenja prekopati

1982.

IZMEŠTANJE IZVORA

Sada je potpuno svejedno da li smo bili prevareniIzvor je zamućen dok je pod rafalima izmeštan:MetežOdlomcima naših tela kraj puteva jesen do proleća stižeMiriše jednoruka lipa nadomak precrtanog staništa

A bili smo prevareni:bez proveravanja verovali:PristaliVaš će izvor već sutra postati fontana:Trijumf:San u javiU djeram prašnjav zagledani, kosom u detelini, nemo pristaliGutali buniku.Sanjali lažne ikone.Pogrešne slavili datume

Radove u polju nam haubice prekidale:Razni su defilovali Pevajući glasno i prerano sasvim na izvor zaboraviliPod plitkom mesečinom i mi smo na prave ratnike ličiliIstorija nas izvora oslobodi. Fontanu nema ko da spomene

1992.

BEKSTVO

U mlakoj naseobini potisnutih ni dan ni noćTek iz sna beg pokušamo kad strah posta prvovidanProbudimo se zimljivošću već zatrovanih uglovaMudrost nam umišljena izmedju bolesti i zida prepukne

Tišina zakovana nizu nas kontrolisanih umiranja vratiOpet smo u hlorisanom vremenu s znanim nemoćimaS one strane zapamćenih formula u belinu uleću greškeKako prepoznati put do važeće hrabrosti

Prepolovljeni pokušamo s varkom proredjenog disanjaKao ubod doživimo slast življenja u praznim otkucajimaDok propadamo kroz šumu preventivne logikeNe uspe nam trajno javu da pretvorimo u crne rupe

1982.

LOGOROVANJE

Na početku ogradjivanja izgovor su bile zveri:BesniloOkolina nam stvarno nije pitoma:Pristanemo uzgred:U prolazuKlima se promeni:Ni dan ni noć:Uzmemo lekove:ZidNa zid medjutim postave bodljikavu žicu:Okolina sve gora

Probudimo se tek kad su nam povećali dozu i pse dodaliVazduh se prepuni izmešanim datumima.Slovima.Hlornim krečomGreške u mišljenju od jutra nas sapliću:Vrata su zazidanaPokušamo mudrace svoje da zatremo:Oni su ogradu odobrili

U prazne otkucaje saberemo sva sećanja:Crna rupa nam uzvratiDišemo proredjeno:Nema vetra:Slepe se ulice množe:HipnozaLogorujemo i dalje:Strpljenje ističe:I zveri bi bile boljeBežimo.Niko nas ne sprečava.Dovoljan je strah što nosimo

1992.

OKOLNOSTI SUŠEODASVUD OKOLNOSTI

OKOLNOSTI SUŠE

Izlepljen rascepljenim glavama bulki i suncokretaUvijen u vazdušne okrajke s prehladom u koraku

Nakanu nedomišljeno raspinjem od topole do topole

Biti u tajni iznutra žilama obujmljenBiti žila što pridržavaBiti tajna sama

Smola se sliva niz rebra crvenkasta i hladnaU gustini prizora zora iz duplje tek izničeČvornovato sećanja zemno rast trave jutrom usporava

Iz bunara žedj slojevita neobično hrabro iskačeMeni cveće vene otvara i mirisom tečnim rastaljujeBunar arterski priseća se nevoljno davnog ašova

Ptice pojedinačne i usamljene staništa u dubini gradeU lažnoj plaveti lik sopstveni u crnobelom vidimKroz prozračnost jednosmernu prostruji rep duge

Na znak ispijene čobanske frule s vojničkim strojemNa pretposlednjem bridu zore pejsaž iznutra zgusneSa cvetom suncokreta u desnoj i ružomU bunaru zapuštenom srce tajne započnem da gutam

1982.

ODASVUD OKOLNOSTI

Pamtim:Na početku se čobanska frula ravnopravno čulaTopola je cvetala:Vazduh je bio pun lakih obećanjaPevala se himna zatim:Bubanjali marševi:Ipak i frulaBulke i suncokreti:Boje:I vazduh što suviše sluti

Onda:Greškom nepoznatog u komandi:Bez najave:U sutonGrad je umesto slavljem zasut granata i smolom:MukNiz rebra nam sune mraz:U kičmu kolona bivših slikaOdasvud nas zaveju okolnosti:Grub vatromet i ranjenici

Postavljeno je pitanje:Glas naroda:Glas boga:Nema čovekaFrula je prva umukla:San je za laž proglašen:Vreme dobošaČobani stada u horizont uvili:Sve treba izravnati:I pticePrecrtani grad osvane u jednosmerne ulice upakovan

Na pitanja su stizali brzi odgovori:Prošlost sve znaOkruženi tvrdim okolnostima isušene bunare zanemarimoNesvesni istorije progovore o budućnosti:Sad je sadSetim se kako je nekad frula gledala grad u oči:Hoće

1992.

ISKOPINA

U plućima mulj neprosejan prenosimsumrakomSamo kosti providneprohodnost duše održavajuDok pogled me vraća iskopiništo razlaže kretanjeMiris kajsije već zagnjilei pčela kao prvi put

Neki beskraj je i zid okrečenšto dvorište zaklapaDal odmor iznudjen značii kraj neodložnog puta

Iskopina suton smešta u neku prigradsku ulicu Detinjstva1982.

U DETINJSTVU

Postoji zid na dnu detinjstva: Podne jučerašnje Iskopini naličan što svetove spaja: Starost Providim mu danas kosti i rani snimak pluća Dvorište u utrobi zatrpano: Sklonište: Majka

U dušu se zagledam: Samo uredni redovi:DatumiI zid je još tu: Čeka kišu i jutro porodjaja U svemu ipak previše mulja. Sivog. Mlakog: List S druge strane: Iznutra: Otužan miris gnjile kajsije

U podne sutrašnje: Sa zida: Iz duše: Krene ptica u sumrak Moja se java opasno zaklima. Kao da je već bilo juče Preko zida. Ni kada se na knjige uspnem: Nema glasa Na prozoru dnevne sobe. U pet popodne. Andjeo beli1992.ORAH

Nebo nas okomito zaklapa i orah u meni raspetNe gledaj okom u dugu i na mesto groma posadi soTajnu letenja kako da prizemljim kad pravila nas lome

Iz okna zanemarenog pogrešnu shvatam raskoš vedrineLik nomada dosta zamrljan iz oraha koga mravi jeduRastvaraju sokovi gorki i moje telo u rudniku samoće

1982.

ZNAK ORAHA

U zoru beznačajnu podjem:Izbledela slika tvog orahaBrižno je presavijem:Orah da ne iscuri:Misao iz korenaUdjem u bunar zapušteni.Za tajnu da letenja pitam

Kad me duga presetne:Ognjena Marija:šaku soli bacimU bunar je pre mene oganj sišao:Zaboden znak prevrataSliku oraha:Tvoju tugu:preko oraha zalepim:I skočim

Putujem:Propadam:Letim trošnom vedrinom:Koren nebaMravlja me kiselina u tišinu uvuče:Naličje izvoraKroz ogledalo orah izbegne:Slika preostane:Oslepela

Kako dalje leteti kad negde orah cokula gazi:Kad je dnoUdjem u samoću da preskočim vreme.Oraha nema.Samo znakBunar me od sna odvoji:Gore:Ti bez lica.Dole budjenje

1992.

KRAJ LETA

Raspareno premišlja šaka na vratima suše,Putokaz mi se uglačan na sečivu jutra javiIz sipljivog drveta izvire pljosnata slikaNa hameru iscrtana gusta šuma se zapali

Voda istanjena ispari i srž joj troglavu oduzmeProstor što vidom zauzdan do bunara ne stigneKoji to sad vetrovi prenose glasove o započinjanjuNa usnulu voćku kalemim mlinarev san

Uklještena ruka pronikne u značenje prenoćištaIstucan horizont rapavo se survava u mrtvajuMiriše dovratak na procedjeni orah,Iz žrvnja plamti jezik prelomljene setve

1982.

OSEKA

Odavno smo u ravnici svikli na promaju:Samo neboDa se glasnik kuge na sečivu jutra javi:Tako mora0d sipljivog drveta spavaću sobu da pravimo:Noć jeU kredencima da escajg praznični čuvamo:I pisma

Od promaje i života ogluveli:Avioni nam samo dodaližedj nikako da obuzadamo:Do bunara put nam ogadiliIz regala politiranog ipak viri kiselo drvo:InatNa usnulu voćku uporno nam kaleme neprevodive slike

Uklještena nam noga u sred ruže vetrova:Jedan je novHorizont nas danima proganja:Pun naslova:Samo plime nemaUsamljeni orah i izbegla belina:Znak okačen nebu pod gušuPostoji zvanična verzija:Oseka:Prenoćili:Put nesiguran

1992.

PRENOŠENJE SUNCA

Jutrom tek izmuženimu zobnici sunce prenosim pregoreloGlavu govečeta podivljalogsvenutom koprivom hranimDarovima obilnim iskušavam usekšto bodljikavost žedji premošćuje

Oni što koprivu žanjusrpove mlečikom blažeda rane im uvenuIz plahte izleću neotvrdli predznacinepristajanja puste

Suše što nas zaokupljajupegavim bunilom sad nadleću

1982.

NADREALIZAM

Prvo,kroz samu kičmu jutra, prodju tenkovi:Ljudi mašuČovek s večeri pomuze kravu:Na jeziku ipak oseti svrabSutradan.Žurno i dockan,koprivu počne da žanjeU poslu ga zeteknu autobusi puni zlovoljne pesme

U njivi trećeg dana otkrije glavu govečeta:U njoj zvezdaI ogrlicu od još vrele bodljikave žice:A nebo vedroOkrene se zapadu.Na mestu gde sunce uranja:Brod:Kao praviPutem prolaze nervozne patrole:Dan sunčan al plitak:Suv

Ustane petog dana:Na nebu bunilo nisko:Pod čelom ključaNa njivu sad ne može:Svi putevi u čvor vezani:Putokaz ogrezaoDa mu se dočepati one zvezde:Nije joj mesto:Tražiće jeSedmog dana autobusi se vrate:Sumrak:Niko ne maše:Nemo

Zvezdu bi vrate onima koji su je sa neba:Greh je Možda će oživeti glava u koprivama:Telo i onako nijeBogu naume bodljkavu žicu da prijave:Možda je naš:IpakSve kad se vrati:I svi:Ono što pretekne:Mi smo svoj narod

1992.PRELAZAK

Razaznaje se u nadiranju rekeZaludnost prelaskaIz obelodanjene pustošKolone obeleženih bagremaKriju od me uvrnute obaleodgonetke izmeštanja

Dodirom zemlje iščitavam korakePrekinutih seobaMostovi nam sliku približavanjaTek započetog otiskujuU zvoniku tocke crkveNeko na uzbunu zove

Shvatim:od splava za prelazakVažnija je svetlost lica

1982.

SEOBE:ZAUVEK

Smerom ocvalih bagrema pitam o seobama:DokleSve sam pročitao:Sve video:Ostalo mnogo nejasnogKako nazvati vraćanje na mesto početka:Poraz:StarostU sred slovačke crkve Srbin i Madjar ćute:Nije jezik

Upitam se:Kako se popeti dovoljno visoko:Do površineDa prepoznam sve mostove,splavove,prozorePokušam da izadjem u dan bez ikone:Samo sa obrazomZvone crkve Banatom:Hrabre.Oplakuju:Glas odsutnih

Bagreme prisluškujem:Da ne zna vetar:Pesak ćutiOdlaze ljudi:Oni ne postoje:Vozovi puni:Neki drugiNas,medjutim,svakodnevno kroz prošlost sele:A mene]utke se vratim u kuću:Do hrabrosti nisam porastao

1992.

POVRATAK LETU

Protrnem dodirom iznutrineokolnogdok pogreške me sapinjuRaspareno krilo jastrebovo dal požaru suncokretu paliPšenica se izgladnelo napajaprostorom koji priželjkujem

U belini što zamorom prirodaostavlja prethodnici žedjanjaMakovi nečujno uspavljuju varljivesaputnike slučajaKako ravnici oduzeti trajanjei vratiti se velikom letu

1982.

POGREŠNO LETO

Zaspim medju makovima:U san mi zima udje:A letoI požar što pšenicu guta i dimnjake:A ledGori u snu svo pamćenje ravnice i košnicaBuka usijana uvlači se u moć razlikovanja

Budan osvanem u ambaru:Medju knjigama i golubovimaSaputnici mi govore nešto o borbama:Da li jugDok čitam užegla uputstva shvatim da nas nemaPodmetnut požar iz sna je izbrisao trajanje:Bilo

Dal sam pogrešno leto dozvao sa nebesa:U snu zimaIl ravnica ne uspeva da prepozna pravo jutroMožda ipak više ne umem da se probudim isti:Sam

1992.

OSTATAK VATRE

Krilo jastrebovo već natrulo naporom severnjaču pokažeOdmorište tudjinovo prokrvari ostatak vatre iz žrtvenikaKrenem ka Tvrdji polen da zatražim budjenje što olakšava

U šumi bagremovoj pčelari mi daruju rukopis o prepoznavanjutajnePrekonoć sa geografske karte nestanu oznake zadužbinaU pletivu zime namera tumačenja ostatka vatre u rit isklizne

1982.

TRAGOVI POHODA

Nastane uzbuna kad otkrijemo da nam zadužbinana tudjinskom temelju niklKroz puškarnice nam doduše severnjača još sjaIpak hladna vatra iz samog oltara što zračina tudju krv podseća

Prekonoć znak zadužbine s geografske karte skinuTumačenje tragova tudjinskih za jeres proglaseAstrolozi pronadju u zvezdama davni greh severnjače

Pred samo rušenje zadužbinu prožme božanska svetlostMoćnicima preostane jedino da potvrde blagoslov nebaSuviše je sveta videlo blagoslov dvostrukom hramu

Nikad temelj neće dovoljno duboko da se na kosti ne osloni

1992.

PROTIČU SUŠE

Zemlju klijanje nerazložno zblanu i mene rumen Protiču razvaljenim vidicima suše kao ostareli konji Prepoznajem psa lutalicu u bunar dok gledam ogluveli

Dal korak moj klimi oduzima veštinu razvedravanja Kad iz jednoličnog leta saleću me osmudjene lastavice Gori trska kraj ravnodušne reke a mene čeka ašov

1982.

PROTIV SUŠE

U sred oranja puškaranje me zblanu: Suša u duši Protiču razvaljenim atarima vojske kao sputani konji Prepoznam obmanu u bunar dok gledam ogluveli: A ćutim

Dal strah moj jutru oduzima veštinu razvedravanja Kad iz zaposednutog leta salete me osmudjene laste Gori stvarnost kraj ravnodušne reke a mene čeka zov

I mene u kući čeka poziv. Uz plug da pušku prislonim Dok kućni broj mi se rastapa tražim lek protiv rata i suše

1992.

SUŠA

Protiču razvaljenim vidicima suše Kao ostarelog konja sipnja me opkoljava Beži seljak sa polja u ruci mu kolevka U prošlost mi urezuju reč plamene sadržine

Pučinom kukuruza jedri skelet slepog jelena Bežim žedan od pepela spaljenog proleća Podivljala šuma u susret mi šalje glasnike Moram da upamtim smisao prizora dok ne prepukne

1982.

NAKNADNA SUŠA

Predugo gledam u prošlost: Podivljala mi sasvim glava Istorijska me suša zaskočila nasred šume putokaza Tražim smerno smisao podsticanja vatre kad reci ispare Sumrak ukupni na dnu udžbenika u polje se izliva

Kad lice od prošlih očistim suša samo poplave preostanu Seljak me iz senke blago na klijanje hleba opominje Gledam u napred: Ništa ne razumem: Gledam u nazad: Još manje Ipak: Znam izvesno: Suša je samo naša: Ni vreme zla nije jače

1992.

RAZMIŠLJANJE O UZROCIMA: BANAT

Do ramena mi izrešetan talog Banata Nanos jalovih razmišljanja o uzrocima Oslepeli vilini konjici me predvode Vraćam se s hlebom na ramenima u grad

Na dnu leta glasno diše davni Sarmat

Ni Istorija vojevanja nije bez greške Udeo mojih istraživanja tu se završava Sled koraka oranicom nad konjima i ljudima U narodnom muzeju usnuli čuvar i nekropola

Gde se beleže posledice predugog čitanja Umesto glave glad sricanja u kuću unosim A žita se talasaju po utvrdjenom redu Iz oka mi iskoči čovek s nečitkim potpisom Poljsko cveće teče sredinom kolovoza

Iz Tamiša me posmatra ironični predak

1982.

BANAT: UZROCI SPOTICANJA

Danas je sreda ili subota: Sumrak svejedno: Jesen Do ramena mi izrešetan talog Banata: Svlak buna Zbirka jalovih razmišljanja: Svi dani u godini Težak korak štajerskih konja: Trapav prevoz sna

Izbegle ljude useljavamo u škole i švapske kuće U koje su i nas naseljavali

Odsvud glasno dišu nomadi: Sećanje na porcelan Hleb naš i pekari Šiptari: Mese vreme i ćute Učim napamet sve istorijske greške: Da ih ponovim Horde. Vojske. Taljige. Kamioni: Čovek bi da zausti

Sa ekrana opominju protiv čitanja: Pisanje je redje Treba samo gledati: l slušanje nije bez efekta Dok Banat plovi Tamišom: Na šlepu vetrenjača i srp Čuvar dolme zaludno uči geografiju: Nova pravila važe

U muzeju uramljeno pšenično polje: Proleteri svih zemalja Dobro je sačekati da se uzroci slegnu

1992.

TRAGOM RAZGLEDNICE

POKRIVEN ISTORIJOM

IGRALIŠTE

Sa neudobnog igrališta prospe se sladunjava zbrka Glomazan razboj i zavoje tka Čuvari bezrazložnosti opšivaju krajeve Prekrivke Sto čuva mlečnjake od urokljivosti

Oni u dubinu zakleti magnete postavljaju U mreže uhvaćeni kvadrati spaljuju se Praznim hodom razboj razapinje providnost zavere U paralelnim igrama kao da grube preovladjuju Igralište postaje bivša mapa preslikanih motiva S razrušenog vidikovca odnose sažete izvode Zbrka se prenosi u sam smisao posmatranja

1982.

STRATIŠTE

Preostao samo vidikovac: Vidika više nema: Ruševine Popneš se visoko i dominiraš ničemu

Zavoje ručno izradjuju: Razboj je detaljno nem Igralište je uredno zasadjeno aviobombama

Ljudi se bave geometrijom: Sastavljaju krov i podrum Nema više paralelnih igara: Ostale su samo grube Igara uopšte više nema: Zna se: Prst. Nišan. Rupa u glavi Izmedju podruma i krova providne parole i tup prizor

Kroz dan se ružno sliva skica za sutra: Juče smo bacili S vidikovca posmatramo poplavu besmisla: Plutaju uzvici Zbrku proglasimo za nauku: Ciljeve trošimo dnevno Igralište se pretvori u stratište: Kako se vratiti

1992.

ČEKAONICA

U plaho podlobanje gde pamćenje dojučerašnje vreba Izgledom jastreb prodrem već pepeljast od gladi Stid me sklizak razodene nožem od pomame

Kap ravnoteže ošamućene u ženicu mi prsne Uslovna lekovitost kao opna započne obnavljanje Bol me trenutno opravda pred posmatračima

Stvori se iznenada neko ljigav i jedva otrovan Pogleda kratko i bučno kao dvocevkom Štit od jednosmernih uzmem i skočim u grotlo lifta Čekaonica zanemi: redak prizor radikalne terapije

1982.

PRED JURIŠ

Na vatrenu liniju gde brisanje svega preti: Samo juče Kao pesnik sludjen prodrem od truba već zamućen: Sada Prizor sav od crnobelog: Od novina gori: I nikad više

Kap mi ravnoteže zamagljene u ženicu prsne: S one strane Vidim sela u slavu porušena: S naše strane recital poezije Zanos me trenutno pred posmatračima opravda: Samo što nije

Stvori se iznenada preda mnom čovek na poeziju imun Pogleda kratko i glasno. Kao dvocevkom: Reč koja gori Lica od prestrašenih uzmem i skočim u rov pun krvi

Stroj zanemi: Poezija grca: Juriš preko njega: Knjige sutra

1992. TRAGOM RAZGLEDNICE

Na putu za Mikenu prati me proziran čovek Skoro utrnule istoričnosti Jato mehaničkih ptica teče Rekom čije obale zaklapaju savremene zamke

Idemo ka dolini vučjih zubi i upijača Čovek kontrolisanog sna Prvi podlegne klimi od izmešanih datuma Vlasnice menjačnica umnože mi dileme

Kolone nepismenih i naoružanih Prate me iskrzanom ivicom atlasa Ogrlica od očnjaka svetluca iz praznine U koferu mi trune Jonsko more

Dok me proveravaju u rukavcu mitologije Mikena je sve manje važna Bez pratioca ovaj put sve više na vežbu liči Čudovište moram pronaći u sopstvenoj kući

Ko zna čiji je to krik iz Helade Razglednica je možda samo vest falsifikat

1992.

POKRIVEN ISTORIJOM

Od nepogode javne u Istoriju resim da uteknem: Antika Na prozivke svakodnevne odgovaram upornim citatima Savremene zamke tumačim primerima iz knjiga: Homer Ipak: Na putu za Mikenu vojna se policija ispreči

Izjavim: Idem u dolinu vučjih zubi kod proročica Ljudi što san kontrolišu prezrivo me odmere: Stari vek U našem rukavcu besni rat: Nastave: Pogrešna ti prošlost Istorija i logika biće možda važne kad pobedimo: U nazad

Vidim kako nepismene naoružavaju: Pismene saslušavaju Meni u koferu trune Jonsko more: Dok rekom leševi stižu Kao da je čudovište minotaursko iskočilo iz zgloba Dok uniformu mi navlače govorim liriku Itake: Lament

Tebe će Istorija da pričeka: Keze se: Slobodno lutaj vitak Molim uniforme da pošalju dopisnicu majci: Heleni će znati Oni nastavljaju: Sutra je desant: Vežbaj. Zaboravi pesnike Vidim da nam se epohe mimoilaze: Jednu promašio: Druga plače

Prekratka mi Istorijska kabanica: Proviruju minska polja Moja dopisnica nikom neće stići: Adresa u vreme propala

1992.

PRIMIRJE

Iznova dodju zorom iz podnožja magnetnih oluja trupce katranisane u bliski mostobran polože U povratku plima ih napusti kod presudnog svetionika Sa obale ih mi obaspemo sasvim opravdanim prekorima

Tačno u podne započnemo sa izmenom rasporeda plime Mostobran pokrijemo vencima i minskim poljem Na svetionik pošaljemo jasne znake pribranosti Idućeg jutra s lica im pročitamo pristanak Nesebičan vatromet presretne nas u komadanju plena

1982.

PRIMIRJE KO ZNA KOJE

Oni što su danima plen razvlačili budu nezadovoljni Neki ih ometaju u nošenju znamenja: Drugi ne veruju U povratku ih sačeka gomila govornika i psihijatar Mi ih sa obale posmatramo kao oživljene slike s ekrana

Reč primirje nikako da progutamo i odložimo trajno Tamo još nedovoljno daleko opet se crtaju minska polja Gorki svetionik plaši ravnicu janusovskim smehom Vraćaju se ljudi: Braću jedva prepoznajemo: Bol mnogo lakše

Još u znake pribranosti nismo uvereni: Možda će opet: Oni

1992.

NA OBALI PANONIJE

Raste u nama želja za krovom koji štiti od vrtoglavice dok jedrenjaci teku kroz sluzav vidik

Preživamo presovan bagremov cvet zarobljeni u pokušaju da snimimo razmak što zaklapa čovek s prahom smrti na glavi

Usirena izmaglica ni u šaku da stane iz susedstva donosimo rudarsku opremu zanoćimo kao gosti u predvorju peska

U dan unosimo predmete i rapav nered koža izvrnuta sad kičmu golu štiti psi lutalice stižu uvereni u plen

Sposobnost razlikovanja kao zalog ostavimo S vodom ispijemo i deo Panonskog mora Razrogačene nas zatekne nepoznata flota

1982.

OBALE S PREVIŠE RAZMAKA

Iskušavali smo djavola: Razmicali previše obale Iz želje za krovom preduboko zakoračili u buduće Kao nekad more i sami počeli da otičemo: Već mulj

Panonsko nebo nas gleda i preživa ostatak večnog Zna da nosimo prah smrti na glavi: Nema nam hlada Goste nikako da ispratimo a setva sustigla žetvu

Dozivamo se naknadno: Zaludno jer razmakli smo suviše Sredinom vode providna ladja s vatrom se igra: Krst Na obe obale spaljuju se senke: Mudraci beže: Budjenje

Pokušamo da shvatimo. Da prekopamo. Da zasadimo: Uzbuna Gosti su otišli: U kući nam promaju ostavili: I veslo Na krov smo zaboravili. Plug istopili. Vodu nam drugi Preostao nam jedino razmak i oticanje: Dovoljno za mudre

1992.

NEBO IZNAD VINOGRADA

Pegavim bunilom i sad me nadleće predeo tajne Izvan je moje snage snimanje oznaka U ladju bih da pretvorim još orošenu zapregu S neba sunce preslikava uzbunu u mravinjaku

Jedino jezikom dubinu štampanih poruka shvatim Geografija ravnice pamti buduću prevodnicu Posle pogrešno izgovorenih molitvi psovka leči Vratim se vinogradu dok različite okolnosti lete

U lozi zri sećanje na nadmoć zemljine teže Ukočenog vrata proklinjem sažetost večitog kalendara

1982.

NA ZEMLJI

Pobedili smo stid iz čitanki i sram prevarenih: Nisci Sve smo mogli: Kletve naučili: Samo nam je duša odbegla Oznake promenili: Mrtve pomirili: Žive sahranili: Pevali Samo nam je sunce isto: Upijač: Preslikač nepodmitljivi

Jezik sopstveni po novinama kao hijenu histeričnu vukli Sve manje je tajni po kućama bilo: Samo nebo vedro i avioni Priželjkujem ladju i zapregu: Hod mi nečitak: Kasnimo već Ravnica ispeglana nema više Geografiju: Samo suša i kiša

A ja vidim trajno: Izmedju dana i molitve samo kriška sna U glavi već zri poraz kao ozima navika: Dok gazimo: Gaze nas

1992.

ZAMENA

Krupnooki dečak u trku me dotakne slutnjom Preostane u cvetu suncokreta kao suza blag U sastavljanju plana uzletanja računar mi zamuca Kužne letilice već dopremaju zametke izvora

Znam da me bez obuke očekuje let kroz pamćenje Na dnu zaraslog bunara otkrijem preživeli radar U susret mi sa dalekovoda potekne zgužvana voda S tudjim krilima krupnooki dečak me pretekne

Moja dijagnoza a njegov slobodan let Podrugljiva detelina iščekuje željno dvostruki smiraj

1982.

ANDJEO

Iz pohlepe proneverim tajnu vode i proticanja Dečak me jedan upozori da širim pustinju i zlo U nameri bekstva brzopleto put do zvezda smislim Poslednju noć provedem u suncokretu skriven: Kao zrno

U snu bezbedno kroz pamćenje i rukavce prodjem: LetilicaDečak me presretne već duboko u nebu: On leti blažen Skrivena tajna u telu mi dvojnika probudi: Ko je drugi Mašina se nadmeće mučki s božanskim stvorom: Andjeo slutim

Krilati se dečak mom dvojniku obrati: Voda se izli s neba

Mašina me izda: U ruke se slobodnog prepustim pada: I Kiša Pred zemljom samom dvojnik me napusti: I sve bi jednostavno

1992.

LETO

Naprslinom produženog leta zlovoljna praskozorja Iz letopisa izniknu reke neprocedjenog dna kao crv uvučem se u teme jabuke Nepotpunom dugom neki doplivaju preko deteline

Retke stvari iz muzeja bez boje i stvarne težine Prekriju mesto gde grom je izvor soli označio Moju jabuku ponesu na gradilište u novinu uvijenu Trajanje leta jednu reku preobrati u nišan Hitac u potiljak: stižu vagoni preskočenih zima

1982.

LETO PRED RUŽNU JESEN

Kao da smo znali da tenkovi i ruže ne mogu dugo Detelinom smo se prikradali skladištu duge Ko da veruje knjigama u vremenu pokretnih slika U gustini noći dok bubnjaju kolone: Vesti dok besne

Samo su retki primetili: Muzeji se spremaju i prazne Leto se usijava. Trube: Svaki dan samo svece i trube Zelenu jabuku sakrijem: Jesen u lice da pogledam mlad Glas se dockan prosu: Godišnja doba se gase: Samo jeste

Kao da je rano leto znalo da na jesen gusenice sleću

1992.

IZLET U PLANINE

Padinom već ozelenelom silazi Smučar Mi sedimo u Dolini na stolu bokal Razglednica sa Greškom u redosledu boja U tvojoj ruci čaša u vinu komadić Zime

Smučaru se prividja Prostor bez hoda Dal možda nismo požurili sa Cvećem IIi Pošta s namerom spaja godišnja doba Pečat na njegovom čelu bez datuma

Sedimo u dolini a Duga nam u bokal sidje Medju nama s tudjim licem u uglu Smučar Ti držiš Rečnik i sa slike čitaš mahovinu Hodamo zatim Prolećem s pokolebanim znanjem

1982.

IZLET U GREŠKE

Sve započne razglednicom na kojoj nema prirode Samo staza koja te odvodi u sudjenu dolinu Moja glad za slovima ispuni carinike oprezom Tebi ne poveruju da voliš zimovanja u greškama

Od naslova učine im se parole: Mene zadrže i obeleže Duboko u knjizi pronadju reci sa značenjem: Brojevi Tebe usele u lokalnu poštu sa složenim pogledom Meni verna slova dolinu greškama zaraze: Sneg kopni

Ti držiš rečnik i pesmama mojim nebo gradiš: Da me puste Iz drugog ugla posmatra te čovek bez mašte: Kraj sezone Mene ubede da prirodi i nije mesto na slici: Slova mogu

Krenem k tebi sredinom razglednice: Pesme i nebo zaboravim

1992.

PLOVIDBA UNUTRAŠNJIM MOREM

Niz stoletno vino uputila se neizvesna ladja Raspetih ruku orah joj oblik održava Kožu lica putnici kao jedro prema vetru razapeli Od zaseda različitih lekovitom smolom sluh štite

U klancu iskošene svetlost! sačeka ih zemljotres orah procveta iznudjenu pospanost udova Mirisno rumenilo kroz brodsku oplatu ukvasi putokaze Naporom mašte orahova ladja izbegne zamke legende

Opojnoj pesmi čarobnica suprotstave magnetno polje U vino prospu ampule koncentrisane upornosti Kad proključa nebo bolno se raspadnu jedra Vesla tad oblože iznutricom mravojeda i vrate se

1982.

MORE U AKVARUUMU

Nad razorenom spavaćom sobom proterana grabljivica i orah Ispod lavaboa preživeo akvarijum pun primorja: Bez neba Znam: Moje unutrašnje more nema krov a oni lice: Ni mesec Orah ako padne stakleni će zidovi pticu usniti: I ubiti

Idem ulicom poremećene ravnoteže: Puca vidik: Sve poravnalo Čovek i pas pregaženi. Jedna se ruka slobodno njiše: Tišina Kvasi nas rumenilo gusto: Putevi zarasli u strah: Samo hitac Mašta nam danas ne treba: Prizor je dovoljno dubok i oštar

Iz akvarijuma more utekne put kuhinje. Ribe u ogledalu potonu ebo se zatim od vatrometa rasprsne: Mesečina otupi: Grom samo Grabljivica orah napusti: Valja putovati: Na stolu lonac i so Kuća kao i duša moja sasvim su rasporene: Sve je u slivniku

1992.

DNO LETA

DO DNA

DNO LETA

Svi i oni ridjokosi vraćaju se velikom letu Neprosejan pesak sa gradilišta rastvara nam snagu Drugi sa izvorima u pamćenju poumirali su brzo Imamo samo fotografije bilja i žetve u glavi

Zaravan nepročitanih znakova hod nam usporava Ispucala pogača polja uvija se pod pljuskom U trapu poljske kuće otkrijemo potrebne oštrice Kada zaparamo nebo poteče sirup koji nas zavara

Ležimo na dnu leta i budni listamo tudje snove Tek docnije saznaćemo za grešku u trasi

1982.

DO DNA

Sredinom leta već se znalo: Gradilište je ukleto Naše fotografije i mape imale su šuplje dno Iz pamćenje je nadirao pesak kao žedj oštar Odmicali smo jedva dok se vidik dnevno krunio

Mnoštvo znakova i lavež tovarimo u glomazne kamione Neki se u trenutku budjena u vazduhu zateknu: I ostanu Pogača im u grlu zastane: U glavi ni pameti ni noža Videli su ipak sam početak kraja: Ostali neće ni znati

Krajem leta preostale podvrgnu učenju muzike i gladi Nekima narede da živopišu zoru i oluju: Put nam oproste

1992.

KIŠA. NEDELJOM U PROVINCIJI

Kiša pada nad provincijskim bioskopom Na platnu se zbiva površna pornografija Prolazimo u mokrim mantilima Poetiku nam podriva nepoznavanje Anglistike

Lokalni klasik nas gleda razroko Popodnevno očajanje zaključamo u staničnom klozetu Silvija Kristl s platna razapinje kinoaparatera Kiša se sliva medju neobjavljene pesme

Oko ponoći prestanu kiša i pornografijaNad bioskopom pada sad mrzovolja ponedeljka lokalni klasik spava sa svojim predgovaračem U hotelu "B" kategorije usmeno izdanje filosofije palanke

1982.

PESNIK SE ODSELIO

Kiša i dalje pada u provinciji: Bioskopa jedino nema Pornografija više nije površna: Postoje ipak i gore stvari Zaboravili smo kako se od sreće kišne: Pravopis se izlizao Nema više poetike: Politika nas sve usvojila: Tiha jeza

Saznali smo kasno: Razroki klasik je samo po kazni lokalni Više nisu u modi popodnevna očajanja: Od jutra je već tako Kinoaparater radi u video klubu: Premotava unazad vreme Pesme su već objavljene: Svet se nije prenerazio: Oćutao

Nedeljna ponoć. Kiša naravno. Vatra je morala biti uzvraćena Sa video kasete samoća dosadu gleda: Ponedeljak. Još jedanput Klasik u istoriju preseljen u san predgovaraču udje U lokalnom hotelu palanka prepoznaje svoje istrošeno lice

1992.

JEDNOG JUTRA U LIFTU

Iz oka svedoka poraza Silazi neko pismen Srećemo se jedva budni Ja i poraz dopisivanja

Neko iz detinjstva odgovara Na dugo odlagano slovo Neko iz mene telegrafiše Na skoro pogrešnu adresu

Sa dvojnikom se izmirim Kad u pamćenju otkrijem Da na mestu zelene doline Spava kartonski kofer

1982.

LIFT SE ZAGLAVIO

Sa opozicionim grafitom u liftu Zaglavljen izmedju spratova i straha Dozivam nekog paralelnogDa mi grafit protumači i otvori vrata

Prolaze ljudi: Niko se ne odaziva Znam da su domišljati: Plaše se rečenice iz lifta Da li sam budan ili možda ne smem U prizemlje me čeka pismo iz Vukovara

Adresa je sigurno potpuno pogrešna Od danas stanujem u zaglavljenom liftu Ljudi koji me ne čuju možda i nisu krivi Ko bi se plašio par slova i pisma iz rata

1992.

SANJA BOR MEDITERAN

Plavo uplovljava zaumnim zaveslajem

U nasledjeni bedem prema bujici klasja Postoji reka zamućenog značenja

Sanja bor u gradskom vrtu Mediteran Izvire zagušljivost iz ždrela ravnice Močvara osluškuje grmljavinu iz daljine

Panonska zemlja gusta zapljuskuje vidik umoran Priželjkujem dubinu mora koja trezni Iz raspadnutog pamćenja sluz presečene agave

Rastvoriće dugu što vatrom se poigrava jer Sve nas obuzima dugotrajni kašalj i grč Nema sirupa od šumskog bilja spravljenog

Slatka bol korača kao vetrenjača bezruka Mrvi zalazak rešenost našu za letom Pod neugodom izvire potonje morsko bilje

1982.

RASPUKLI SAN

Uplovljava zaumni gorštak u veliko plavetnilo U nasledjeni bedem otmenog žrtvovanja Jedna reka zamućenog pogleda donosi jutra prerezana

Mediteran u gradskom vrtu uramljen iznenada zgasne Iz ždrela ravnice zagušljivost rikne Njihova se močvara kroz naše ritove preslika

Gusta nam zemlja panonska vidik tronošcima prepuni Dubine velikog plavetnila krikom u ludost prsnu Raspada se pamćenje: Prepunila ga sluz junačenja

Dugu su svirepo obmanuli već prvog dana: Desant Sve nas obuzima dugotrajni kašalj: Tamo smo daleko Uniformisani gradjani tiho podnose izostajanje zore

Crnobela uspomena korača uspravno kao bezruka vetrenjača Po dvorišnom prozoru niču alge: U dnevnoj sobi korali Leto nam je u grubo brašno samleveno: Mene plavet neće

1992.

OPET O ZAVIČAJU

Od sitosti hladan zastanem u leproznoj šumiSpljoštenih pomisli na putu u zatureni zavičaj Iza ledja mi se istrošena okolina zamotava

Idem dalje iako ukus postaje sve odredjeniji

Požnjeveni dalekovodi i vetrenjače ometaju gutanje Iznenada iz naslikane šume iskoče hajkači i žrtva Kroz procep u raspored putovanja uleti zbilja Putna karta za zavičaj ne obezbedjuje vedro nebo

Kretanjem nasilnim razlepljuje se nagnječena slika Slojevi idiličnih oznaka svetlucaju u površinskom kopu Pod nevernim prstima preostanu elementi sna Do zaturenih početaka kroz zavičaj mogu samo bušotinom

1982.

U ZAVIČAJU

Leprozna nam šuma iznenada čitav vidik postala: Zid Iz zavičaja spljoštenog prevarom samo mogu: Bez glave Za ledjima mi očuvana grmljavina: Srušena je zimska bajka Dok se vraćam hodanje zaboravljam: Kad stanem neću više

U daleko uronio putokaz prelomljenog djerma: Nebo probušeno Hajkači zaspali po čitankama: Zvonici ućutkani: Vreme ravno Dogadjaja se prizori sa neznatnim kvarom: Dok se ne otmu U ljupkim predelima detinjstva samo je anestezija uredna

Slike. Neprilike. Grafike. Otisci. Prepisi: Sve nas sustiže U zemlji je previše korenja: Laž je stigla kasnije: Tonemo Kreatorima zajedničkog sna ponestaju vertikale: Prokišnjava Kako da prepoznam vrata molitve: I zvezda i krst su iza šume

1992.

POVRATAK U ZAVIČAJ

Zagaziš radoznalo u plodne predele ka zavičaju Posle sedamnaestog koraka sve bude zakovano i nemo

Skeleti nekad ukrasnog bilja spletu paučinu oku Raspada se dvostubačni herbarijum iznošenih snimaka U prekopavanju zavičaja trulež jasno nadmaši vedrinu

Posegnes li hodocasno za svetom još neizmenjene sličnosti Raskršće se zlovolje u javnu pticu povampiri U bekstvu u pogrešan koridor uneseš azbuku

Preostane svrab što seta izmedju proleća i starosti Zavičajem i dalje teku reke a polja se zlate

1982

VRAĆANJE

Zagaziš preplašen u predele gde zavičaj izmiče Posle sedamnaestog pucnja sve nas zakopaju

Skeleti bivšeg sveta ispunili vreme slovima bez reci Prikazuju se igrani filmovi dokumentarnog značenja Herojska trulež spopadne vedrinu: Sve valja prekopati

Sličnost sa životom bivšim još zavisnike iskušavaAzbuku koju pamtim već iza ugla po novoj modi slažu

Preostane svrab da prokrvari izmedju jeseni i zime Nas zakopaju a reka i dalje: I jutra sviću: Ponovo: Teče

1992.

DOPISIVANJE

Dok filharmoničari u Radiju muziciraju Pretežno Hendla Izrešeta me umilno raskid Sa ispranim zavičajem

Slušam neuku najavu jutra

Mutno staklo su mi već ugradili Tek protezom dosegnem nežnost San pronadjem na dnu mastionice

Bdim u omote knjiga uklopljen U azbuku tonem privezan za Radio

I pribor za pisanje me napušta S tišinom se dopisujem mučki

Dok se ponovo svira Hendl Razvrstavam provincijske prizore Iz poništenog detinjstva neko mi dovikuje Kome sad šlepovi donose nesanicu

1982.

IZMENA

Filharmoničari gube odlučujuće bitke: Izostaju žalosti Svejedno da li Mocart ili Hendl: Zvanično smo optimisti Izrešetani smo posledicama. Saopštenjima. Pobedama Zavičajem gospodari televizija: Slika u utrobu silazi

Slušam najavu jutra kojom krv dominira: Tokom noći isto Mučninu su mi trajno ugradili: I pre dojave sve znam

San mi u milimetru olovke samo preostao: Reč se zgrušala Poražene knjige izmiču pred slikama otvorene forme Azbuka je potonula u ralje sveznajućih: Muziku krote Treba uklanjati tišinu: Filharmoničare trubačima zameniti

Doći će vreme: Biće pravih žalosti: Sati za ozbiljne svirače i Rekvijem Provincija će do tada sahraniti sve svoje: Dobro je postiti Sad nam šlepovima utrobu dovoze: Tiho kaplje krv: Pepeo je mlakPoništavamo detinjstvo: Pijanista na sebe puca: Mocarti mene krive

1992.

KRATAK IZLET

Iz raskrvavljene promrzline šikne zaludni zavičaj Stražari ušećereno oko zadimljenim krajolicima Obrnutim putevima prolazimo pokošenom detelinom Neki nam korak odbrojavaju razroki od nesanice

Prolazi mimohodno voz trajno preneraženih mladića Slepilo brzojavno poput slame utišava nas u pomisli

Razvodnjeni predeli duše već su obuzdani anestezijom U bivšoj čekaonici ostavljamo kradom namere vraćanja

1982.

DUGO VRAĆANJE

Prolazi konačni voz trajno preneraženih mladića Obrnutim putem mi potrošeni pod detelinu žurimo Neobavešteni još pucamo bez upozorenja: Nema kraja Zaludne su sad priče o hlebu i soli: Nož je bio brži

Slepilo iskače iz kompleta knjiga: Revolucija koja teče Predeli duše gde prkos stanuje prikovani su značkom Istovarili nas konačno u čekaonici napuštene pruge Dok se tamjan peni crveni gardisti ponosno ćute

1992.LETNJI UGODJAJ

Na krečnjačkoj steni kilometar iza Senja Iznenada i sasvim jednostavno: gola Slovenka Zamislim je tako razodenutu usred žita Put do mora je strmoglav i neobeležen Ravnica stidom poljskog oveća uzme devojku Meni vidik opkoračen vlažnom prazninom

Sa ostrva nam u susret krene mrzovoljna brodica Slovenka promeni svoj stav prema suncu Govorom joj umesto peska poteče Postojna Na konju belcu nimfa jaše aradačkom dolmom

Iz stegna joj izleće siva gugutka Dok je gledam Sećanje me na paprat navraća

Na magistrali: kolone nesvesne istorijskog susreta Balkanski razrok razgledam taj oživljeni slajd A detelina se povija pod nama: podne u julu Slovenka me gleda svežinom s Karavanki Školski primer lokalne anestezije na plaži Sa senjske kule zvone na uzbunu: Turci na drumu

I pored napora da razgrnem mrenu sa pejsaža Izvor nagosti ne uspem da joj definišem tamo kod Senja Krenem zbunjen ka moru: ni Misel Fuko mi ne pomogne Samo se voda sklopi posle njenog skoka u sunčanicu Dal tiha različitost govora što još van rečnika traje Telo golo u dnevnik nesanice s datumom leta unosi

1982.

JESENJI MEMENTO

Gola mi se Slovenka priviđa u raspadu geografije Očekivano i mučno Stid je moje ravnice za drugu priču

Sa ostrva nam u susret krene obična granata Slovenki iz pogleda poteče oseka Iz stegna joj ipak nostalgija bljesne

Na magistrali kolone se maskirane rastrčale Razrokost balkanska snajperom me živopiše Slovenku na plaži uhvate i ukoriče

Krenem zbunjen ka moru: Daleko su pravednici Posle grupnog skoka u besmisao: Povraćami misao Slovenka nestane u bespuću stranih reci i uvreda

1992.

KNJIGA KOJA UPOZORAVA

Rukopis knjige "Raspukli zavičaj", zapravo njegova poslednja verzija jeste zbirka poetskih komentara, odaziva, odgovora na pitanja koja smo mogli naći u knjizi pesama "Ispiranje zavi čaja". Sama tema u naslovu i nebežanje od te teme i 10 godina posle, kazuje da ovde, u ovom sretnom trenutku rađanja poezije, ništa nije slučajno. Autor, u uvodnoj napomeni, "Pristupu", i sam kaže: "Autor ove knjige međutim, ne poriče sasvim ni delovanje aleksandrijskog sindroma". Prepisujem, fragmentarno, stranicu iz Ratnog dnevnika datiranu 21.02.1992. godine: "Pročitao drugi put (dnevno i noćno čitanje) knjigu pesama "Raspukli zavičaj" Zorana Slavića, odziv na pre đašnju (dobru) knjigu "Ispiranje zavičaja". 10 godina razmaka. Godine iskustva, lomova, preis pitivanja. Tih bi se pesama usamljen noćni čitač mogao uplašiti. Sve je tako mirno i jednostavno, pretočeno u znakove koje, s upitnošću i mogućom radošću otkro-venja, odgonetamo. Je li Slavić hteo da postavi pitanja ili da da odgovore? On razgovara sa dvojnikom (koga nema), sa mladićem iz 1982. godine, sa nekim mlađim i vedrijim od sebe. Sa sebi ravnim. Video je što je video. Čuo je što je čuo. Zapisao što je zapisao. Sve što se taložilo na vrhove prstiju i jezika sada pita i iz pesama. Osećao sam se, čitajući ove pesme, kao čovek zaglavljen u liftu, ali onaj koji zna

da ima šifru za oslobađanje, sigurnu, a ipak trpi u toj klaustrofoMčnoj i slučajnoj (i prihvaćenoj) kloaki i čeka. Da neko postane bar tren heroj (komšijski, bilo kakav), a mogao sam i sam. Ali niko ne bi znao da sam bio zatvoren, da sam, u neku ruku, stradalnik, patnik, gubitnik. Ova Slavićeva knjiga nosi pitanja kao gubavac svoje oznake, na licu, i odgovore, kao Hari Lajm, na Vrteški u Prateru. Nije li trebalo da je naslovljena "Raspad zavičaja". Slavićeva knjiga je gusto tkanje poetskih slika, rečenica nabijenih upitanošću, skepsom, strahom. Knjiga koja upozorava. Ponovno čitanje podsetilo me je na rečenice I.A.Ričardsa :"Svet poezije ni u kojem smislu nema stvarnost različitu od sveta izvan nje i nema nikakve posebne zakone niti transcendentalne osobitosti. On je sačinjen od iskustava koja su upravo iste vrste kao iskustva do kojih dolazimo na druge načine. Svaka pesma je, međutim, strogo ograničen deo iskustva, deo koji je više-manje lako lomljiv pri nametanju stranih elemenata. On je bolje ili tananije organizovan od običnih iskustava na ulici ili na bregu; on je lomljiv. Osim toga, on je saopštljiv. Njega mogu da dozive mnogi različiti umovi sa veoma neznatnim varijacijama..." Prekidajući tok Ričardsovih misli iz eseja "Poezija radi poezije" kanim i da završim recenziju tvrdnjom da je ova knjiga saopštljiva i da mogu da je dozive različiti umovi ako im ovaj svet nije svet koga su se odrekli. U svakom pogledu, izuzetna knjiga pesama.

Pero Zubac

POSTUPAK VERSIČKE RECIKLAZE

Novi rukopis Zorana Slavića, dihotomatski već u naslovu naglašen kao samozapitivanje ili razglobljen kontekst, donosi nam, pre svega, koherentnu pesničku tvorevinu u kojoj sam postupak ne preti da postane jedina novina ili kreativna promena. U dosadašnjem pesničkom stvaralaštvu ovoga pesnika sada već srednje generacije, preovladavale su sonorne katrenske sekvence sa obiljem osvečanjenih inverzija ili prigušenih, slikom preklopljenih iskaza. U tim je domašajima svaka veristička "kaplja" ili nadograđeni "profani trun" imao beleg autentičnijeg od razlomljene dramaturgije u samoj pesmi. Pesme su se slagale u slojevima asocijativnog izbora i slikovnog ukrasa, ponekad sistemom anabaze a, retko, sistemom čak i najtananijeg logičkog sleda. Ovo, svakako, nisu odrednice koje zalaze u receptivne kvalifikacije ali, uz sav rizik "pojedinačnog čitanja" predstavljaju stari dokaz stare istine da je utisak uvek dobitak a analiza uvek gubitak. U ovom rukopisu Slavić podastire sopstveno emotivno sazrevanje, izmenu ili intuitivno urušavanje dovodeći u međusobni kontekst ne samo stare i nove pesme već poetsko i stvarno (fizičko, dokumentarno) vreme. Bivše astralne putanje sada su stvarne i direktne, ograđene i ograđujuće, ranjive i ranjavajuće. Već od samog naslova naslućuje se osenčena i otvrdla reverberacija bivših slika, sudova, naslućivanja ili boravaka. Na ostacima rane refleksije nije se nahvatalo aseptično inje podsvesti već gar sa ratišta, stratišta i tamne ovovremenosti. Čitavi unutrašnji predeli koncentrišu se u snažnoj ekspresiji pa slike, metafore, sintagme, obrisi postaju postupkom versičke reciklaže do bola materijalizovani detalji pesnikovog okruženja. Kao nad potopljenim odrazom u tamnoj vodi, odozgo ili odozdo, jedna drugoj se uzvraćaju različite palete senzibiliteta i iskušenja. Slavić "ranu pesmu" stavlja iznad, kao u nekom astralnom pejzažu gde još mogu da se izmešaju i nebeska i zemaljska linija, ali tamo gde u vizuelnom, pretpostavljenom hologramu treba da je tlo, horizont ili oslonac, bridi snagom svojeručnog

pakla slika rata, izdaje, pada vrednosti, laži, pohare i pomame. Oseti ti tu razdaljinu u sebi na suvereni, pesnički način, znati ne samo "dopisati" životnu pesmu već joj, hvale vrednim stvaralačkim nezadovoljstvom dati znatno veću dimenziju od dnevnog žrtvovanja i lične preosetljivosti. U tim, "kasnijim" pesmama, strukturalno se inoviraju čak i čitavi stihovi, ne samo "noseće sintagme" ili vidljivo trunje ideje i krajnji ishod više nije "ukrasno" usamljeničko zatočeništvo već glas iz široko otvorenih usta, glasnog grla i mišlju dobro "prohodane" duše. Zato poseban kvalitet ovog rukopisa čini ta, uslovno govoreći, "ekskluzivna otvorenost" autorske prirode da i bez neminovnosti sećanja i godišnjih doba, ptica i biljaka, likova i slika revitalizuje strahove i slutnje iza, teških a predviđenih, možda, Događaja. To je dokaz da duša ne počiva u definitivnim sedimentima već u grešnoj "pozlati" dopevavanja. Samo pesma može izbrisati znak jednakosti između tesnog i potresnog. Ili, kako se to nekad govorilo "stvarnog i mogućeg". U ovim se potonjim, novijim pesmama oseća još jedna, ne samo formalna, promena; diskurs je smiren, ponegde čak semantički ogoljen a stihu su pridodate, kao značenjska "inicijacija" još jedna ili dve započete, uslovne rečenice. To je uslovilo dramatičnost, bolju jasnoću izraza i viši stepen versičke ravni. Pravo je vreme da ovaj rukopis ugleda svetlost dana bez obzira o kakvom je Danu reč i zato ga iskreno preporučujem za objavljivanje.

Radivoj Šajtinac

CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 886.1-14 S L A VIĆ, Zoran Pokriven istorijom / Zoran Slavić. -Zrenjanin : Gradska biblioteka, 1994 (Zrenjanin : "Budućnost"). - 59 str.; 14 cm (Savremena poezija / Gradska biblioteka, Zrenjanin; 25) IZDAVAČ: GNB "ŽARKO ZRENJANIN" ZRENJANIN ZA IZDAVAČA: DUŠICA MANDIĆ, DIREKTOR GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: DUŠAN JAKOVLJEV UREDNIK: MILORAD MILENKOVIĆ ŠUM TEHNIČKI UREDNIK: RADOVAN ŽIVANKIĆ REŠENJE KORICA: ZDRAVKO MANDIĆ SLOG: "MPA" ZRENJANIN ŠTAMPA: GP "BUDUĆNOST" ZRENJANIN ZRENJANIN 1995.