INTERNET U FUNKCIJI PERSONALNOG UMREŽAVANJA

Dalibor Petrović Saobraćajni fakultet Univerzitet u Beogradu

Izvorni naučni članak UDK: 316.77:681.324

Primljeno: 15. 06. 2008. DOI:10.2298/SOC0901023P

INTERNET U FUNKCIJI PERSONALNOG UMREŽAVANJA

Personal Networking Function of the Internet

ABSTRACT The aim of the paper is to understand the role of Internet in creating new forms of sociability in the modern society. In the first part the history of social studies of Internet is reviewed, and the conclusion put forward that the anti-social role of the Internet cannot be proved. In the theoretical part of the paper the author presents his idea of two basic roles of Internet as interpersonal interaction tool: transmissional and procreative. These two Internet functions are very important means for reproducing a new form of sociability known as networked individualism. KEY WORDS Internet, networked, individualization, transmissional and procreative function APSTRAKT Ovaj tekst predstavlja pokušaj da se dokuči uloga Interneta u kreiranju novih obrazaca društvenosti u savremenom društvu. U prvom delu rada nudi se osvrt na dosadašnja proučavanja društvenih aspekata Interneta, sa osnovnim zaključkom da nema dokaza u prilog uobičajenoj tezi o društveno negativnim posledicama upotrebe Interneta. U teorijskom delu rada pokušava se dokazati da Internet kao sredstvo za posredovanje međuljudske interakcije ima dve osnovne funkcije: transmisionu i prokreativnu. Ključno je to da ove dve funkcije Interneta igraju važnu ulogu u reprodukovanju novog obrasca društvenosti, koji se naziva umreženi individualizam. KLJUČNE REČI Internet, umreženost, individualizacija, transmisiona i prokreativna funkcija

Uvod

Gotovo istovremeno s ekspanzijom Interneta u formi www.com, koja se odigrala sredinom devedesetih godina XX veka, pokrenuta je živa rasprava o njegovim eventualnim posledicama na društveni život. S mogućnostima koje je Internet otvorio, svima je bilo jasno da mnoge stvari neće biti iste kao pre. Kao da su odjednom sve nama poznate ustanove dobile svoje virtuelne blizance. Jedan za drugim ređaju se novi pojmovi: e-trgovina, e-uprava, e-transport, e-obrazovanje, e-

24 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

zdravlje, e-turizam, e-komunikacija, e-seks. Kosmopoliti su sada konačno mogli da pokažu da je svet jedno mesto, a oduševljeni ljubitelji naučne fantastike da je konačno moguć život bez stvarnog (realnog) života, a opet življi nego što stvarni život ikada bio.1 Vreme i prostor su jednom i zauvek proglašeni mrtvim, a neupućenima je još jedino preostalo da sa zebnjom dočekaju veštačkom inteligencijom kreiranu budućnost. Matrix je stigao, a pitanje priključenja je postalo pitanje života ili smrti. Ili je makar, na svojim počecima, to tako izgledalo.

Iako se u vreme nastanka Interneta činilo da će se njegova moć ogledati u obilju lako dostupnih informacija, te da će se profilisati kao svojevrsna interaktivna enciklopedija, ispostavilo se da je to samo sekundarna karakteristika Interneta. Ono što je iz decenijske perspektive postojanja Interneta nesporno jeste da se on uspostavio kao snažan komunikacijski ili, kako bi neki rekli, hibridni medij koji kombinuje aspekte štampe, telefona, oglasne table, privatnih pisama, radija, televizije (Tomić 2003: 209). Danas, više od milijardu i 300 miliona ljudi na svim kontinentima koristi Internet,2 sa tendencijom daljeg rasta broja korisnika, posebno u zemljama u razvoju, dok je ubedljivo najzastupljeniji servis na Internetu elektronska pošta. Ali, Internet nije samo nova tehnologija posredovane komunikacije, koja je, poput telefona nekada, omogućila da ljudi na jednostavan, jeftin i brz način komuniciraju. Internet, takođe, nije ni samo nova tehnologija virtuelne komunikacije, koja je, poput televizije, uvela vidljivi, a ipak nedodirljivi prostor u naše domove, čineći nas akterima, ali nemim, dešavanja širom zemljine kugle. Magičnost Interneta ogleda se, pre svega, u tome što je on otvorio put u svoj virtuelni prostor, dozvoljavajući onima koji tamo odlaze da ga sami proizvode. Temelje ovog prostora postavila je tehnologija, otuda i naziv sajberprostor (cyberspace)3, ali je njegova nadgradnja, i to je ključno, društvena. Za mnoge njegove korisnike Internet je mesto susreta kao i svako drugo realno mesto. Ono jeste virtuelno u smislu da je tamo negde, da je vančulno, ali njegovi posetioci su ljudi od krvi i mesa, mada, naizgled, odlazeći tamo ostavljaju svoj fizikus zakovan ispred računara. Kažemo naizgled, jer je uobičajena teza da odlazeći u sajberspejs ljudi za sobom ostavljaju svoja tela (Rheingold 1993; Džouns 2001; Turkle 1995; Clayton 1997), ali zato oni u koferu nose svoje glasove, svoje slike i video zapise ———— 1 Tvorac pojma cyberspace, pojma kojim se danas najčešće imenuje virtuelni svet Interneta, bio je

upravo poznati SF pisac William Gibson. U sada već čuvenoj knjizi «Neuromancer», pisanoj deceniju pre nastanka Interneta (1984), Gibson ovako opisuje cyberspace: «Cyberspace. Dogovorna halucinacija dnevno proživljena od strane miliona legitimnih operatera u svakoj naciji... Grafičko predstavljanje podataka izvučenih iz baze svakog kompjutera u ljudskom sistemu. Nezamisliva kompleksnost. Linije svetala poređanih u bezprostoru uma, klasteri i sazvežđe podataka» (cit. prema Jordan 2000: 22-3).

2 http://www.Internetworldstats.com/stats.htm 3 Pojam cyber potiče iz termina kibernetika (cybernetics) i starogrčkog kybernao (upravljam, vladam).

Kada se ne koristi u izvornom obliku, termin cyberspace se u našem jeziku se ređe zamenjuje sa kiber-prostor ili češće sa sajber-prostor, kovanicom za koju smo se i mi opredelili.

Dalibor Petrović: Internet u funkciji personalnog umrežavanja 25

koje međusobno razmenjuju. Kažemo naizgled i zbog toga što je još jedna uvrežena pretpostavka da, ako je prostor neki drugi a ne realan, to neminovno znači da su i ljudi tamo, neki drugi ljudi, bazirani ne na realnom već virtuelnom identitetu (Turkle 1995). Iako je sajberprostor otvoren za mnoge, pa i kreacije virtuelnih identiteta, čini se da fluidnost identiteta ne karakteriše većinu njegovih posetilaca.4 Dakle, upravo ta druga, a to se često ne ističe dovoljno, ne samo transmisiona dimenzija Interneta, gde se on iz tehnološkog komunikacionog kanala pretvara u virtuelni prostor međuljudske interakcije, jeste ono što je otvorilo živu raspravu o uticaju Interneta na društvo i društvenost uopšte.

Faze i osnovni nalazi dosadašnjih proučavanja Interneta

Kada je reč o proučavanju Interneta kao komunikacijskog, dakle društvenog fenomena, možemo razlikovati nekoliko faza, kao i nekoliko osnovnih pitanja kojima se ova proučavanja bave.5

Iako proučavanja različitih aspekata računarski posredovane komunikacije (computer mediated communication) nalazimo i ranije, ova rana ili prva faza započinje paralelno sa širenjem Interneta, dakle negde u prvoj polovini devedesetih godina XX veka. U ovom periodu još uvek nema velikog broja empirijskih istraživanja, tako da su zaključci uglavnom bazirani na ličnom iskustvu ranih korisnika, apriornim sudovima, medijskim, odnosno senzacionalističkim i površnim analizama. Teme koje se u ranoj fazi proučavanja Interneta pokreću vezane su za njegove fundamentalne karakteristike i posledice koje će širenje njegove upotrebe ostaviti na društveni život. U tom smislu ove teme se mogu podeliti u dve velike grupe:

1. Uticaj Interneta na društvenost (intenziviranje komunikacije vs. njeno osiromašenje; veća društvena uključenost vs. društvena izolacija; Internet zavisnost)

2. Društveni odnosi na Internetu (virtuelne zajednice, virtuelni identitet, virtuelna kultura) Druga faza proučavanja Interneta započinje krajem devedesetih godina. Ono

što obeležava ovaj period jeste ekspanzija empirijskih istraživanja, nastanak prvih teorija i uspostavljanje kriterijuma analize. Teme su i dalje slične, ali se njima sada prilazi daleko studioznije. Istraživanja koja se odnose na uticaj Interneta na ———— 4 O tome će više reči biti u nastavku. 5 Velman smatra da su se do mogu razlikovati tri perioda u proučavanju Interneta. Prvi, od sredine do

kraja devedesetih godina, drugi od kraja devedesetih do prvih godina 21. veka i treća faza, na čijem se početku istraživači Interneta sada nalaze (Wellman 2004). Sliver takođe smatra da su studije sajber-kulture prošle kroz tri ključne faze (nav. prema Kennedy 2006: 860).


društvenost prvenstveno su obeležena tradicijom pozitivističke američke sociologije, dakle pretežno su kvantitativnog karaktera bazirana na anketnim istraživanjima velikog broja korisnika Interneta. Sa druge strane, društvenim odnosima na Internetu se više prilazi iz etnografske i socio-psihološke perspektive kroz kvalitativna, dakle dubinska proučavanja malih virtuelnih zajednica, kao i kroz analizu socio-psiholoških karakteristika njihovih članova.

Poslednjih godina, kada započinje nova faza, pokušava se ovim istraživanjima dati određeni teorijski okvir kroz ulaženje u dublje uzroke koje su otvorile put za prihvatanje novog medija i analizu njegovih posledica na društvo uopšte. U ove teorije se mogu ubrojati, pre svega, teorija «umreženog individualizma» (Castells 2001, Welman 2001, 2004), kojom se mi u ovom radu većim delom bavimo, ili, recimo, teorija kulturne transmisije Džejmsa Slevina, koja je zasnovana na Tompsonovoj teoriji, te radovima Gidensa i Baumana (Slevin 2002).

Kad je reč o ranoj fazi proučavanja Interneta, onda je osnovna karakteristika empirijskih studija koje su sprovođenje u ovoj fazi ta da su one bile daleko zastupljenije u Americi nego u Evropi. Zbog toga se i najznačajniji radovi iz ovog perioda odnose na američke korisnike. Kao što smo na početku rekli, jedno od dva osnovna pitanja koja su pobuđivala najveću pažnju kako teoretičara tako i sveopšte javnosti, bilo je vezano za uticaj Interneta na društvenost, odnosno za to u kojoj će meri nova tehnologija komunikacije uticati kako na već postojeća sredstva tehnološki posredovane komunikacije, tako i na samu komunikaciju licem u lice. U vreme kada su istraživanja Interneta bila retkost, a prostor širok za najrazličitije «misaone» eksperimente, probudile su se i prve sumnje u društvenu «podobnost» nove tehnologije. Posebno su mediji u ovoj fazi odigrali značajnu ulogu, lansirajući različite insajderske storije i po pravilu baveći se ekstremnim slučajevima posledica upotrebe računara i Interneta. Međutim, Internet skepticizmu su u velikoj meri doprinele i dve studije sa prestižnih američkih univerziteta (Carnegie Mellon i Stanford), od kojih je prva (poznata Home-Net studija – Kraut et al. 1998) došla do «senzacionalnog» otkrića koje su autori krstili ne manje pompeznim nazivom «Internet paradox», označavajući fenomen kada komunikacijski medij, u ovom slučaju Internet, umesto da podstiče društvenost u stvari ima suprotne efekte. Uglednost institucije koja je stajala iza ovog istraživanja, nedostatak drugih empirijskih nalaza o društvenim aspektima Interneta i senzacionalistička medijska interpretacija rezultata6 uticali su na veliku popularnost ove studije. Gotovo da nema istraživanja koja su kasnije sprovođena, a da njihovi autori nisu testirali rezultate do kojih su došli Kraut i saradnici. Da stvar bude zanimljivija, testirali su je i sami autori nekoliko godina kasnije, ali ovoga puta ne uspevajući da potvrde nalaze

———— 6 Pa tako Amy Harmon, novinarka New York Times-a, interpretira rezultate ovog istraživanja u članku

koji je naslovila “Tužan, usamljeni svet otkriven u sajberspejsu” (Sad, Lonely World Discovered in Cyberspace – Harmon, 1998).


originalne HomNet studije (Kraut et al., 2001). Demistifikovanjem «Internet paradoksa» na snazi je ostala još samo stenfordska studija (Nie&Erbring, 2002), sa svojim nalazom da s vremenskim intenziviranjem upotrebe Interneta dolazi do sve većeg stepena izolacije. Iako se ova pravilnost mogla primeniti na samo manji broj korisnika, te iako je metodološki i ona bila vrlo «tanka», ipak je i ova studija nadaleko odjeknula. Primera radi, Gidens u svom poznatom udžbeniku sociologije izdvaja samo jednu studiju i to upravo malo pre pomenutu, zanemarujući tako ogroman broj istraživanja koja su došla do sasvim suprotnih nalaza. Na žalost, na ovom mestu nemamo prostora da prikažemo ove studije, tako da ćemo se zadovoljiti time da damo jedan opšti zaključak u vezi s njihovim nalazima.7 Ukratko, ogromna većina studija ne uspeva da ustanovi vezu između upotrebe Interneta i bilo kakvih društveno-patoloških pojava (Katz & Rice, 2002; Neustadtl & Robinson, 2002; Gershuny 2002; Chen, Boase&Velman, 2002; Coget, Yamauchi & Suman, 2002; Leung, 2002, Peris et al. 2002; McCown et al. 2001, Petrović 2008). Staviše, kroz ove studije uočavaju se čak i suprotni efekti, gde oni koji češće upotrebljavaju Internet imaju i razgranatije društvene mreže, više vremena provode van kuće, politički su aktivniji, manje vremena provode uz pasivne medije.

Ono što je potaklo razvoj interesovanja za drugu veliku temu, odnosno proučavanje novih obrazaca društvenosti koji nastaju na Internetu, jeste jedan potpuno nov fenomen koji je Internet stvorio. Kao što smo već nagovestili u uvodnom delu, nijedan komunikacioni medij do Interneta nije uspeo da stvori novi, vanrealni, odnosno virtuelni prostor koji je omogućio njegovim korisnicima da se u njemu masovno susreću, upoznaju i komuniciraju. Svi prethodni načini posredovane komunikacije (pisma, telegraf, telefon) bilu su transmisionog karaktera, odnosno imali su ulogu omogućavanja, odnosno posredovanja ciljane komunikacije na daljinu. Uvodeći servis elektronske pošte, Internet se pridružio ovom vidu posredovano-ciljane komunikacije, potiskujući klasičnu poštu i uspostavljajući se, uz fiksne i mobilne telefone, kao dominantan vid ovog tipa komunikacije. Međutim, specifičnost Interneta ogleda se u tome što je on omogućio novi tip direktne masovne društvene interakcije mnogih sa mnogima. Bilo da se reč o sinhronoj ili asinhronoj komunikaciji na Internetu,8 specifičnost je u tome što njen uslov nije više ciljanost odnosno poznatost subjekata komunikacije, bez čega se, recimo, komunikacija telefonom ne može zamisliti, već se ona, posebno kada je reč o sinhronom tipu, približava komunikaciji licem u lice koja se odvija na nekom javnom mestu. Kao što u nekoj diskoteci stotine i hiljade pretežno međusobno nepoznatih ljudi deli isti prostor, tako i u nekoj virtuelnoj pričaonici stotine i hiljade ———— 7 Za detaljniji prikaz ovih studija pogledati moju studiju «U međumrežju – Internet i novi obrasci

društvenosti» (Petrović 2008). 8 Komunikacija koje se ostvaruje putem Interneta, ili računarski posredovana komunikacija (computer

mediated communication) kako je još nazivaju, može se podeliti na sinhronu (ona koja se odvija direktno i u realnom vremenu) ili asinhronu (indirektna, koja se ne odvija u realnom vremenu).


ljudi takođe deli isti virtuelni prostor. I kao što u diskoteci ljudi prilaze jedni drugima i ostvaruju nove kontakte, tako i u virtuelnoj pričaonici realne osobe, skrivene pod dobrovoljno izabranim maskama (nadimcima), klikom miša kontaktiraju jedni druge takođe gradeći nove društvene kontakte. Međutim, pričaonice na Internetu nisu samo javna i prolazna mesta gde se mnogi sreću u mimohodu već one mogu biti daleko koherentnije celine koje su tematski određene, s ograničenim brojem manje ili više čvrsto integrisanih članova koji redovno komuniciraju, razvijajući svoja pravila komunikacije i gradeći specifične subkulture kroz novi obrazac društvenosti koji mnogi nazivaju virtuelnim zajednicama.

Upravo je fenomen virtuelnih zajednica jedan od najdiskutovanijih i najistraživanijih Internet fenomena, posebno u ranoj fazi njegovog proučavanja. Gotovo paradoksalno, kreirajući novi prostor društvenosti, Internet je vratio u žižu interesovanja staru i sociolozima dobro znanu temu zajednice, stavljajući je u centar rasprave o sajberprostoru. Jedni su u virtuelnim zajednicama prepoznali mogućnost povratka tradicionalnoj čvrsto integrisanoj zajednici (Rheingold 1993), drugi mogućnost stvaranja heterofilne odnosno besklasne, anacionalne, rasnih i polnih predrasuda oslobođene zajednice (Tomić 2003; Rheingold 1993; Burkhalter i O Brajan - studije nav. prema Kollock & Smith 1998) treći su u njih polagali nadu za oživljenje zamirućeg javnog mesta (Fenbank 2001; Fernbanck i Thompson 1995; Rheinghold 1993; Džouns 2001; Papacharissi 2002; Slevin 2002), dok su, pak, četvrti odricali mogućnost formiranja stvarnih zajednica van fizičkog prostora realnog sveta (Votson 2001; McClellan 1994; Džouns 2001).

Za razliku od istraživanja koja su se bavila uticajem Interneta na društvenost i koja su bila pretežno kvantitativnog karaktera, proučavanju društvenih odnosa na Internetu se više prilazi iz kvalitativne, odnosno, etnografske perspektive. Međutim, mnogo češće su rana proučavanja on-line formacija bazirana na insajderskim storijama korisnika, te na različitim, empirijski neproverenim, teorijskim spekulacijama. Pored toga, proučavanju virtuelnih zajednica se, u ovoj fazi, uglavnom prilazi iz perspektive suprotstavljenosti ili odvojenosti realnog i virtuelnog sveta, pa se obrasci virtuelne društvenosti često suprotstavljaju idealizovanim slikama iz realnog sveta, koje, u stvari, više ne postoje. Virtuelne zajednice se kritikuju sa stanovišta nekadašnjih tradicionalnih zajednica, dok se fluidnost identiteta tumači kao posledica tehnoloških karakteristika Internet komunikacije. Problem je u tome što se prenebregava činjenica da čvrsto integrisane zajednice kao i stabilni društveni identiteti sve više ostaju nostalgična uspomena iz prošlosti, dok su njihove savremene manifestacije daleko raznovrsnije i dinamičnije, usklađujući se sa dinamičnim društvenom okolinom koja čini okvir njihovog ispoljavanja. Jedna od tih manifestacija je i ona koja se javlja u virtuelnom prostoru Interneta, a koja, osnažena tehnologijom, deluje vidljivije i eksplicitnije u odnosu na svoje realne blizance.


Međutim, ako se odmaknemo od pristupa koji odvaja on-line i off-line svet i shvatimo ih kao ogledala istog, onda se problemu identiteta kao i problemu virtuelnih zajednica te, na kraju krajeva, virtuelnih obrazaca društvenosti uopšte, može prići jedino i samo ako u analizu uključimo čitavu perspektivu. Individualizacija, alijenacija, fragmentacija identiteta ili vanprostorne zajednice, po našem čvrstom uverenju, nisu nusproizvod tehnologije ili, u ovom slučaju, Interneta, iako dakako mogu biti tehnološki posredovane i osnažene, već su one produkt društvene transformacije koju sa sobom nosi radikalizacija modernosti našeg doba. Jedino u tom kontekstu, odmičući se od dualne prirode on-line i off-line sveta, ili, ako hoćemo, dihotomije između tehnologije i društva, možemo razumeti različite obrasce društvenosti koji svoju manifestaciju ostvaruju i putem Interneta. Takođe, kada govorimo o različitim društvenim formacijama na Internetu koje tvore oni što pribegavaju sinhronoj sajber komunikaciji, važno je da se odmaknemo od pristupa koji sve pojave svodi na jedno, jer kao što postoje različiti obrasci društvenosti u stvarnom životu, tako se oni reprodukuju i u virtuelnom okruženju. Jedan broj korisnika, a po našem uverenju oni čine manjinu onih koji pribegavaju posredovanoj računarskoj komunikaciji, čini se da zaista tvori homogene i relativno čvrsto integrisane zajednice. Stabilnost ovih zajednica se bazira na prostornoj određenosti (imaju svoju sajber lokaciju, odnosno adresu koja je nepromenljiva), manje ili više koherentnom sistemu vrednosti, stabilnim i strukturisanim odnosima između članova zajednice, solidarnosti članova zajednice, postojanosti njihovih identiteta, itd. Drugačije od ovih su zajednice koje se kreiraju na različitim virtuelnim platformama koje oponašaju stvarnost, kakva je MUD platforma. Nema razloga da sumnjamo u istraživačke nalaze Terklove, koja ističe da su ovde identiteti fluidni, podložni različitim promenama i eksperimentisanju (Turkle 1995). Međutim, najveći broj posetilaca virtuelnih prostora za komunikaciju ne pripada ni jednom ni drugom tipu zajednice. Oni u stvari i ne grade zajednice, već jednu vrstu javnih okupljališta, poput onih karakterističnih za gradski trg nekada ili kafiće i diskoteke u današnje doba. Karakteristika ovakvih javnih okupljališta je da se ređe odvija grupna komunikacija, koja je karakteristična za virtuelne zajednice, a mnogo češće komunikacija u parovima van javnog i vidljivog prostora. Ono što pravi problem je to što su mnogi istraživači skloni da sve one koji na ovaj način «borave» na Internetu svrstaju u zajednice, bilo da su to redovni posetioci nekog sajta, diskusione grupe ili pričaonice koje broje po nekoliko hiljada posetilaca. Nije sporno da svi posetioci ovih mesta jesu i članovi mnogobrojnih personalno-mrežnih zajednica, te da se mnogi od njih sreću i u okviru istog virtuelnog prostora, ali nije prostor, odnosno mesto to koje ih čini pripadnicima zajednica. To što oni posećuju ista mesta samo ih čini članovima jedne kategorije (recimo ljubiteljima Poršeovih automobila koji posećuju sajt ovog proizvođača), ali tek ako uspostave i mrežu međusobnih odnosa i veza postaju, kako bi to rekao Tili, kat-mreže, odnosno grupe ili zajednice (Tili 1997: 40-42).


Ostavljajući za sobom rana proučavanja društvenosti na Internetu, mišljenja smo da je nove obrasce društvenosti jedino moguće tumačiti ako se ima u vidu širi društveni kontekst. Ako je tačna klasična definicija grada, da je on projekcija društva u (fizičkom) prostoru, onda je virtuelno mesto projekcija društva u sajber-prostoru. Tek ako virtuelne obrasce društvenosti povežemo sa opštom klimom individualizacije i mrežne strukture makro i mikro društvenih odnosa u današnje doba, možemo ispravno tumačiti njihove manifestacije i karakteristike.

Transmisiona i prokreativna funkcija Interneta

Pre nego što pažnju obratimo na uticaj Interneta na nove obrasce društvenosti, važno je da damo naše shvatanje uloge Interneta kao komunikacionog, odnosno interakcionog medija. Od toga kako razumemo široki pojam komunikacije zavisiće i tumačenje samog njenog procesa i mehanizama putem kojih se komunikacija odvija. Mi ćemo se, radi boljeg razumevanja našeg shvatanja Interneta kao medija, poslužiti Kerijevom (Carey 1989) analizom dva osnovna shvatanja komunikacije. Keri ističe da postoje dva alternativna pristupa izučavanju i razumevanju komunikacije: transmisioni i ritualni. Transmisiono shvatanje karakteristično je za zapadnjačko tumačenje komunikacije, koje nastaje kroz «mitos elektronske revolucije» odnosno iz nade da će društvena zla biti prevaziđena napretkom nauke i tehnologije. U središtu transmisionog shvatanja ključna je kategorija transmisije, razmene, prenosa, prosleđivanja, ali i kontrole informacija. Ako je transmisiono poimanje komunikacije ekvivalent civilizacijskoj paradigmi, onda je ritualističko-komunikacijska perspektiva proizvod kulturne paradigme. Ovde se naglasak ne stavlja na tehnologiju prenosa nego na same komunikacijske obrasce. Keri koristi ritualno viđenje komunikacije da bi opisao: »proces kroz koji se zajednička kultura stvara, modifikuje i transformiše...ritualno viđenje...ne tiče se poruka kroz prostor, nego funkcionisanja društva tokom vremena» (Carey 1989:43). Dakle, ritualno shvatanje komunikacije je vezano za pojmove kao što su razmena, participacija, zajedništvo, drugarstvo i posedovanje zajedničke vere. Ova definicija se naslanja na etimološku vezu pojmova komunikacija i komuna, odnosno zajednica.

Sada se možemo vratiti Internetu. Kao što smo rekli, Internet je hibridni medij koji kombinuje aspekte svih do sada poznatih medija. Međutim, važno je istaći da Internet nije samo njihova puka agregacija, on to jeste, ali je i više od toga. Spajajući poznate medije u jedan hibridni od menja svaki od njih. Menja prirodu masovnih medija ukidajući njihovu jednosmernost kroz uvođenje odgovora njihove publike, koja je pre Interneta, izuzev uz velike napore javnih okupljanja, tih odgovora bila lišena. On takođe menja i prirodu posredovane komunikacije, pretvarajući na primer klasično pismo koje je putovalo danima ili nedeljama u elektronsko, odmah dostupno, ili menja prirodu telefona prevodeći ga na Internet i dodajući mu pored


audio i vizuelnu predstavu sagovornika. Međutim, ono što je po nama ključno, Internet prevazilazi transmisionu funkciju tehnoloških medija komunikacije. Za razliku od svih prethodnih medija Internet je otvorio novi, paralelni prostor; ali ono što je još važnije, Internet nam je omogućio da u njega stupimo i da ga, kroz međusobnu interakciju, sami proizvodimo. Pre Interneta može se reći da je i televizija donela novi prostor u naše živote. Međutim, za razliku od Interneta, televizija nam je samo omogućila da budemo njegovi nemi svedoci. Prostor koji donosi televizija je zatvoren, već oblikovan i prezentovan u okviru zaključanih slika. Nasuprot televizijskom prostoru koji se proizvodi u centrima i odašilje od jednog prema mnogima, virtuelni prostor Interneta nema centar već se, kao i društveni prostor, proizvodi kroz interpersonalnu interakciju njegovih «žitelja».

Polazeći od shvatanja da Internet kao komunikacijski medij ima dualnu prirodu, odnosno da je on kanal za posredovanje komunikacije na daljinu, ali i virtuelni prostor za uspostavljanje i održavanje novih društvenih odnosa, mi smatramo da Internet kao sredstvo interpersonalne komunikacije ima dve osnovne funkcije: transmisionu i prokreativnu.9 Kada je o transmisionoj funkciji reč, onda se pod tim Internet razume kao tehnološki kanal za posredovanje ciljane komunikacije na daljinu, između unapred određenih subjekata interakcije. Jednostavnije rečeno, kada god šaljemo elektronsko pismo na određenu unapred poznatu email adresu, mi koristimo transmisionu funkciju Interneta. S druge strane, kada vrši svoju prokreativnu funkciju Internet prevazilazi ulogu kanala za posredovanje društvene interakcije i pretvara se u prostor za društvenu interakciju. Ovde više nije reč o ciljanim subjektima interakcije, već o ciljanom prostoru za interakciju. Ili, pojednostavljeno, kada god odlazimo na određenu Internet adresu (recimo adresu neke pričaonice ili foruma) gde se nalaze i drugi subjekti interakcije, bilo da su oni poznati ili ne, mi koristimo prokreativnu funkciju Interneta. Dalje, ono što je za nas posebno važno, kroz prokreativnu funkciju Interneta manifestuju se dva osnovna obrasca virtuelne društvenosti, koje smo nazvali ritualni i personalni. Ritualni obrazac društvenosti na Internetu karakterističan je za virtuelne zajednice o kojima smo raspravljali u prethodnom poglavlju. Pod tim mislimo na sve one odnose koji se na Internetu uspostavljaju u obliku različitih virtuelnih zajednica, dakle odnose koji podrazumevaju zajedničku participaciju u grupnoj interakciji, stvaranje zajedničkih simbola, solidarnosti i osećanja pripadnosti. Ove zajednice su tu da bi ostale i dalje se razvijale. Međutim, kako nisu sva virtuelna mesta na Internetu i zajednice same po sebi, već ona mogu biti mesta za okupljanje velikog broja ljudi, poput diskoteka u realnom svetu, i odnosi koji se u njima uspostavljaju nisu samo ritualnog karaktera. Za razliku od virtuelnih zajednica, na virtuelnim mestima se komunikacija samo ———— 9 Iako mi, za razliku od Kerija, ne govorimo o različitim teorijskim shvatanjima komunikacije, već o

načinima upotrebe Interneta u svrhu interakcije njegovih korisnika, čini se da Kerijeva podela, i to ne samo terminološki, može pomoći u objašnjenju našeg tretmana Interneta kao interakcijskog medija, što je i bila osnovna svrha njenog navođenja na početku ovog poglavlja.


sporadično odvija na grupnom, odnosno svima vidljivom kanalu, dok se osnovna interakcija vrši među poznatim ili pak nasumično odabranim individuama na privatnim i samo njima vidljivim kanalima. Dakle, kade se odnosi grade isključivo između pojedinaca, odnosno jedan na jedan (Valo 2003: 1), bez građenja grupnih odnosa, onda govorimo o personalnom obrascu virtuelne društvenosti. Ovaj obrazac je dominantan kod osoba koje u sajberprostor odlaze da bi ostvarili interpersonalne kontakte u najrazličitije svrhe. Kako kaže Valo, ne postoji tipičan kompjuterski posredovan interpersonalni odnos, jer «oni veoma variraju u pogledu sadržaja, funkcija, bliskosti, značaja, međusobne vezanosti, dubine, duha teme, posvećenosti i predvidljivosti» (Valo 2003: 2), ali ono što je ključno kod personalnog obrasca društvenosti, ovi odnosi se ostvaruju isključivo u odnosu jedan na jedan.

Transmisiona i prokreativna funkcija Interneta nisu odvojene već su međusobno isprepletane, što znači da svi oni koji koriste Internet u prokreativne svrhe takođe ga koristite i u transmisione svrhe (razmenjuju email-ove ili razgovaraju putem mesindžera), što nije slučaj sa onima koji ga koriste isključivo u transmisione svrhe. Dalje, oba ova interakcijska modela mogu biti i sinhronog i asinhronog tipa10 zato što ključ ove podele leži u načinu korišćenja Interneta sa stanovišta potreba njegovih korisnika, a ne u Internet servisima koje oni u te svrhe koriste. Ipak, određeni servisi su pogodniji za jedan ili drugi model upotrebe. Tipičan servis koji je karakterističan za transmisioni model interakcije asinhronog tipa je email, dok se za sinhronu komunikaciju koriste različiti mesindžeri11. Sa druge strane, asinhrona prokreativna komunikacija se odvija na konferencijama i diskusionim grupama ili blogovima, a direktna prokreativna interakcija se odigrava na virtuelnim mestima Interneta, odnosno u sobama za čet (chat rooms) ili pričaonicama, kao ih još prevode na naš jezik.

Internet u funkciji umreženog individualizma

Nakon što smo pobliže pokazali naše poimanje komunikacijskih funkcija Interneta, vreme je da se vratimo na tvrdnju koju smo malopre izneli, a koja glasi da ———— 10 Morris i Ogan (1996) su na osnovu brojnih istraživanja komunikacije na Internetu zaključili da se

ona dele na četiri osnovna tipa: 1. asinhrona komunikacija jedan na jedan (e-mail); 2. asinhrona komunikacija od mnogih ka mnogima (konferencije, forumi); 3. sinhrona komunikacija jedan na jedan, jedan ka nekoliko i jedan ka mnogima (pričaonice ili MUD); 4. asinhrona komunikacija zasnovana na potrebama korisnika (web strane ili FTP fajlovi) (nav. pr. Kim & Waver 2002: 520).

11 Mesendžer je servis za sinhronu komunikaciju na Internetu. Ovaj program omogućava korisniku da vidi koji je od njegovih poznanika trenutno na Internetu i da u realnom vremenu direktno komunicira sa njima. Ako govorimo o njegovoj transmisionoj ulozi, njegova prednost u odnosu na telefon se ogleda u tome što je daleko jeftiniji i sami tim pogodniji za komunikaciju sa osobama koje žive daleko. Pored toga mesendžeri imaju mogućnost emitovanja slike i tona sagovornika te se oni na taj način pretvaraju u neku vrstu video telefona, a sve to po ceni lokalnog razgovora.


ukoliko želimo da razumemo društvenu funkciju Interneta neophodno je da njegovu ulogu tumačimo u širem društvenom kontekstu. Tek ako virtuelne obrasce društvenosti povežemo s izmenjenim obrascima društvenosti koji vladaju u savremenom društvu možemo se nadati da ćemo se približiti odgovoru na ovo kompleksno pitanje. Kada govorimo o izmenjenim obrascima društvenosti, tu na prvom mestu imamo u vidu jedan obrazac društvenosti koji neki teoretičari nazivaju umreženim individualizmom (Castells 2001, Wellman 2001) i koji kao forma društvenosti počinje da biva dominantan u, pre svega, razvijenim kapitalističkim društvima. Kad kažemo umreženi individualizma, tu u vidu imamo dva procesa. Prvo, proces individualizacije koji dovodi do razaranja tradicionalnih društvenih zajednica i odnosa i, drugo, proces podruštvljavanja individualizovanih pojedinaca kroz građenje novog, mrežnog tipa odnosa. Osnovna teza teoretičara individualizacije je da danas, više nego ikada, živimo u društvu u kome su tradicionalne forme sigurnosti i društvenosti (država-nacija, lokalna zajednica, klasa, porodica, sistem doživotnog zaposlenja itd.) ozbiljno narušene (Beck 2001 i 2002, Gidens 1998, Bauman 1994, Castells 2000). Dokaz da su narušene leži u nespornoj činjenici da se transformišu, bilo da se prevazilaze zamenjujući novima, bilo da se, nasuprot ovome, pokušavaju ojačati u otporu prema novome. Kao osnovni uzrok procesa individualizacije najčešće se ističu promene na tržištu rada kao posledice strukturalne transformacije kapitalizma, što dovodi do individualizacije odnosa između kapitala i rada, između radnika i radnog procesa. Pored toga, kroz krizu patrijarhalnosti koja je povezana sa oslobađanjem polova najjasnije se mogu pratiti konsekvence individualizovanih obrazaca društvenosti. Proces individualizacije reprodukuje se i kroz nove obrasce urbanizacije, širenja predgrađa, te kroz ukidanje veza između funkcije i značenja u mikromestima megagradova, individualizovanjem i fragmentizovanjem prostornog konteksta življenja. Domašaj individualizacije se takođe može pratiti kroz promenjene obrasce društvenog udruživanja, opadanje poverenja u državne institucije i uzdržavanje od učešća u političkom životu, bilo kroz glasačku apstinenciju, bilo kroz opadanje učlanjenja u političke partije (Castells 2001). Ukoliko bismo pokušali da damo neku opštu definiciju ovoga procesa, mogli bismo reći da je individualizacija proces, uglavnom prinudnog, napuštanja tradicionalnih formi sigurnosti i staranja, ali koji za sobom takođe povlači i povratni proces podruštvljavanja na novim, ili redefinisanim starim, osnovama udruživanja. Drugim rečima, individualizacija se jedino pravilno može razumeti kroz međusobno smenjujuće procese društvenog iskorenjivanja i ponovnog ukorenjivanja.12

———— 12 Uporište za ovakvo shvatanje individualizacije nalazimo i kod Skota Laša, ali i kod Beka. Laš smatra

da generalno postoje dve faze u procesu individualizacije: faza, dirkemovski rečeno, anomičnog individualizma i, gidensovski rečeno, faza usvajanja i rutinizacije novih obrazaca ponašanja, te da se ovi procesi kroz vreme ponavljaju i smenjuju (Lash 2002: VII). Sličnog mišljenja je Bek, koji ističe da modernizacija vodi u trostruku individualizaciju – izdvajanje (oslobađanje), gubitak stabilnosti, ponovna integracija; te da to čini jedan opšti, neistorijski model (Bek, 2001: 220).


U skladu s ovim shvatanjem, Gidensova je teza da postoji uzajamno delovanje između svih mehanizama iskorenjivanja i konteksta delovanja koji omogućuju ponovo ukorenjivanje, a koji mogu te mehanizme podržavati ili podrivati (Gidens, 1998: 84). Po njemu, postoje dva osnovna mehanizma iskorenjivanja: simbolički znakovi (na primer, novac) i ekspertski sistemi. Oni su mehanizmi iskorenjivanja jer udaljuju društvene odnose od neposrednog konteksta u kome su se, mahom, ovi odnosi odvijali. Drugim rečima, posreduju ih. Osnovu novog ukorenjivanja čini poverenje, koje se, prvo, uspostavlja u društvenim vezama oblikovanim u okolnostima zajedničkog prisustva, pa tako prijateljstvo postaje važan element ukorenjivanja i, drugo, poverenje se uspostavlja kroz razvoj verovanja u apstraktne sisteme (simbolički znakovi i ekspertski sistemi - Gidens 1998: 87). Dakle, po Gidensu, apstraktni sistemi imaju dvostruku ulogu: u prvoj fazi iskorenjuju, da bi kasnije, kroz prihvatanje i usvajanje njihovih prednosti, postali sredstvo novog ukorenjivanja.13 Važno je naglasiti da apstraktni sistemi ne ukorenjuju sami po sebi već njihova uloga dolazi do izražaja na mestu gde se sreću potrebe društvenosti i apstraktni sistemi koji ih podržavaju. Primera radi, transportna sredstva, koja pomažu da se raspadnu veze između lokaliteta i srodstva, iznova pružaju mogućnost za ponovo ukorenjivanje tako što omogućavaju da se ovi odnosi održe na daljinu. Ili, dve osobe udaljene hiljadama kilometara uz pomoć apstraktnih sistema, recimo savremenih sistema komunikacija, mogu biti daleko bliže, odnosno intimnije nego dve osobe koje sede u istoj prostoriji.

Po našem mišljenju, za razumevanje novih obrazaca društvenosti koji karakterišu savremeno doba neophodno je napuštanje klasičnog statično-dihotomnog pristupa, kakav je recimo bio Teniesov (čuvena je njegova dihotomija zajednica vs. društvo - Gemeinschaft i Gesellschaft) ili Dirkemov (društva mehaničke solidarnosti vs. društva organske solidarnosti), i njegova zamena mrežnim tipom analize. Prednost mrežnog pristupa je upravo u tome što je u stanju da «uhvati» dinamički karakter zajednice koji je imanentan savremenom društvu. Primenjujući mrežni pristup istraživači su bili u stanju da pokažu da namesto tradicionalne prostorno bliske zajednice, koja je po pravilu obuhvatala i ograničavala celokupnu ličnost, u visoko-diferenciranom društvu, a veliki gradovi su najčešće služili kao prirodna laboratorija za takva proučavanja, pojedinci nužno ne ostaju usamljeni i izgubljeni, već formiraju niz Ja-mreža (ego-centred networks) kroz koje grade svoj identitet i zadovoljavaju mnogobrojne lične i društvene potrebe. Značaj mrežne analize došao je do punog izražaja s Granoveterovim otkrićem «slabih veza» kao modela društvenog povezivanja. On je kroz niz istraživanja pokazao da su za

Dakle, ovde se u stavovima Laša i Beka približavamo shvatanju o zakonitosti procesa individualizacije.

13 Naravno, Gidens je svestan da razvoj poverenja u apstraktne sisteme ne protiče bez skepticizma i otpora prema njima, ali prihvatanje ovih sistema, tehnologije u prvom redu, praktično postaje uslov opstanka u modernom društvu.


razliku od "jakih veza" - rodbinskih, prijateljskih i sličnih, «slabe veze» često od presudne koristi za pojedinca koji želi da dođe do važnih informacija, pronađe zaposlenje ili napreduje u karijeri. Ali je možda još bitnije od toga, to što se kroz mrežnu analizu otvara prostor za razumevanje odnosa tradicionalnih zajednica i modernog društva koji prevazilazi klasičnu, alijenacijsku paradigmu klasičnih teoretičara društva (Tenies, Virt)14. Granoveterovo najvažnije zapažanje bilo je da se putem "slabih veza" izgrađuju mostovi između tradicionalno zatvorenih grupa i segmentiranog modernog društva, te da slabe veze donose pomak ka modernoj društvenoj strukturi i organizaciji, postajući vitalne za integraciju pojedinaca u moderno društvo (Granovetter, 1983). Način na koji se izgrađuju ovi mostovi između tradicionalnih zajednica i modernog društva može se videti kod migranata, koji često u odnosu na jačinu mreže svojih zemljaka donose odluku da li da migriraju i na koja područja će usmeriti svoje migracije. Jednom kada se uspostave, mreže migranata igraju ulogu samoodrživih tokova (Babović 2005: 359). Tako Pauel i Smit-Der ističu da društvene mreže utiču na procese imigracije i zapošljavanja imigranata bar na četiri načina:

1. Kada gustina mreže dostigne određeni stepen, ona predstavlja takvu strukturu podrške da postaje moćan podsticaj za dalje migracije, odnosno vrši ulogu privlačenja novih grupa migranata iz sredine porekla migranata koji su u novoj sredini uspostavili mrežu.

2. Mreže migranata imaju funkciju podele rizika. Obrasci razdvajanja domaćinstava prema kojima u početku jedan ili nekoliko članova domaćinstva odlazi u imigraciju dok ostali članovi ostaju u zemlji porekla omogućavaju diversifikaciju rizika.

3. Kada je imigracija ekstenzivna, imigrantske mreže modifikuju lokalnu zajednicu stvaranjem i širenjem šansi za zapošljavanje novopridošlih.

4. Napokon, mreže predstavljaju značajnu podršku preduzetnicima u imigrantskim zajednicama u obliku uzajamne pomoći, kreditiranja, administrativne pomoći (nav. prema Babović 2005: 359). Dakle, suština ovih shvatanje je da sa nestankom zajedničkog mesta boravka i

prostorne bliskosti ne nestaje i zajednica, već se sada ona sve češće gradi kao «mreža interpersonalnih veza koje obezbeđuju društvenost, podršku, informacije, osećaj pripadnosti i društvenog identiteta» (Boase&Wellman 2006: 2). Umesto ukorenjenosti u koherentne i sveobuhvatne zajednice, kraj XX veka obeležava sveopšta privatizacija života (Bauman 1994) gde se na istom prostoru prepliće bezbroj društvenih mreža ili privatizovanih zajednica (Wellman 2001) izrastajući na novom obrascu društvenosti-umreženom individualizmu (Castells 2001). Ono

———— 14 Za detaljniji prikaz Teniesovog i Virtovog razumevanja odnosa zajednica i društvo videti u: Vujović

1988: 32-7.


što još jedino nagoni današnje ljude da izađu na javnu scenu, smatra Bauman, nije toliko potreba za građanskim udruživanjem oko nekih zajedničkih ciljeva, koliko upravo potreba za umrežavanjem.

Fenomenom umrežavanja se posebno bavio kanadski sociolog Beri Velman, takođe pokazujući da zajednice ne nestaju već se kroz različite razvojne faze transformišu menjajući svoje karakteristike. On je jedan od prvih autora koji je ukazao na značaj mrežnog pristupa u proučavanju zajednica. Doprinos njegovih istraživanja se posebno ogleda u tome što je on još 1979. godine, u radu «Pitanje zajednice», prvi ukazao na to da se zajednica ne može više tretirati samo prostorno, kroz istraživanja pokazujući da se većina odnosa u Torontu ne odvija u okviru komšiluka već kroz društvene mreže koje se grade na daleko većem prostoru. Tako, za razliku od klasičnih prostorno ukorenjenih zajednica, privatizovane, odnosno individualno-mrežne, zajednice po njemu imaju sledeće karakteristike: Odnosi su i lokalni i na daljinu; lične mreže su labavo struktuirane ali uključuju i čvrste povezane grupe; odnosi (veze) se lakše uspostavljaju i napuštaju; iako homofilija15 i dalje postoji, mnogi odnosi se uspostavljaju sa ljudima različitog društvenog statusa; Neke društvene veze su jake, ali je mnogo više slabih (Boase&Wellman, 2006: 12).

Značaj umreženog individualizma kako nove forme društvenosti ističe i Kastels (Castells 2001). Dovodeći u pitanje istorijsko postojanje kulturno homogenih i prostorno vezanih zajednica, on smatra da mreže sve više oduzimaju primat mestu kao izvoru društvenosti. To naravno ne znači da nestaje na mestu bazirana društvenost, jer društveni razvoj, a to smo i mi više puta naglasili, ne sledi lineranu putanju. Pozivajući se na Velmanova zapažanja, Kastels ističe da se ključni transfer odigrava kroz sve izraženije pomeranje od prostornih zajednica ka mrežama koje postaju centralna forma organizovanja društvenih interakcija. Tradicionalne zajednice su bile bazirane na deljenju vrednosti i društvene organizacije. Mreže su organizovane oko izbora i strategija društvenih aktera, bilo da su to pojedinci, porodice ili društvene grupe, dok obrazac društvenosti sve više evoluira ka izvoru društvenosti koji se gradi oko nuklearne porodice u domaćinstvu, iz koje se zatim grade različite mreže u skladu sa preferencijom svakog od članova domaćinstva. Ovaj transfer Kastels još naziva tercijarizacija društvenih odnosa. Kao što je u predindustrijskom društvu društvenost bila bazirana na primarnim vezama, dok su izvor ukorenjenosti bili porodica i zajednica, u industrijskom društvenost bila bazirana na sekundarnim vezama, kroz ukorenjenost u organizacije, tako je danas društvenost bazirana na tercijarnim16 vezama i ukorenjena u prema sebi centriranim ———— 15 Homofilijska veza znači da ljudi stupaju u interakciju sa sebi sličnima po klasnoj i sociokulturnoj

(verskoj i etničkoj) pripadnosti. 16 Tercijarne odnose, nekoliko godina pre Kastelsa, pominje i Patnam, govoreći o opadanju značaja

klasičnih na sekundarnim vezama baziranih organizacija. On smatra da je u usponu novi tip organizovanja i udruživanja ljudi, za koje kaže da bi ih možda trebalo nazvati «tercijarnim organizacijama». Za razliku od sekundarnih organizacija koje su uključivale daleko veći angažman


mrežama (Castells 2001: 125-8). Iako se Kastelsu često pripisuje tehno-determinizam, on, za razliku od Velmana, jasno ističe da nova sredstva komunikacije, odnosno Internet, nisu ti koji kreiraju novi obrazac društvenosti zasnovan na umreženom individualizmu već da Internet obezbeđuje pogodnu materijalnu podršku za širenje umreženog individualizma kao dominantne forme društvenosti. (Castells 2001: 130-1).

Mi takođe, slično Kastelsu, ne tvrdimo da umreženi individualizam nastaje kao posledica novih komunikacionih medija već isključivo da u njima nalazi pogodno tle za svoju dalju manifestaciju. Međutim, kako ove tehnologije omogućavaju da se na već postojećoj bazi individualizovanih društvenih odnosa uspostave veze koje inače ne bi bile uspostavljene, odnosno mogućnost da ljudi prvi put uz pomoć tehnologije budu prokreativni, mišljenja smo da se uloga tehnologije ne može tek tako prenebregnuti. Postavlja se pitanje da li je danas uopšte moguće govoriti o društvu bez njegove tehnološke nadogradnje, ili osnove, kako već ko tumači.17 U vremenu kada je i najintimniji međuljudski odnos tehnološki posredovan (šta su, recimo, kondomi nego tehnološka zaštita u rizičnom društvu) i kada je sve veći broj društvenih veza uspostavljen uz pomoć tehnologije (na desetine ako već ne i stotine miliona onih koji su obogatili stvaran život ljudima koje su upoznali u virtuelnom svetu Interneta), a da ne govorimo o održavanju već postojećih odnosa uz pomoć tehnologija, čini se da je Kastels u pravu kada kaže da dilema tehnološkog determinizma danas postaje lažna (Castells 2000a: 41).

Naše je mišljenje da Internet, sa svojom transmisionom i prokreativnom funkcijom, igra značajnu ulogu u procesu društvenog ponovnog ukorenjivanja zasnovanom na obrascu umreženog individualizma. Ali isto tako, time ne želimo da amnestiramo Internet od njegove iskorenjujuće uloge, posebno u društvima u kojima još uvek dominiraju tradicionalni obrasci društvenosti. Internet doprinosi širenju individualizma, odnosno iskorenjivanju iz tradicionalnih obrazaca društvenosti, ali ne i iz društvenosti en general. Čini se da, imajući u vidu tezu o povratnosti ovih procesa, Internet snažno doprinosi povezivanju individualizovanih pojedinaca kroz njihovo, na različitim osnovama zasnovano, novo umrežavanje. Ako se još jednom podsetimo na Gidensovo viđenje ponovnog ukorenjivanja, videćemo da njegovu osnovu čini poverenje koje se, prvo, uspostavlja u društvenim vezama oblikovanim u okolnostima zajedničkog prisustva, pa tako prijateljstvo postaje važan element ukorenjivanja i, drugo, poverenje se uspostavlja kroz razvoj verovanja u apstraktne

i posvećenost njenih članova (političke partije, sindikati, profesionalna udruženja), danas su u ekspanziji organizacije u kojima je učešće članova uglavnom posredno (Putnam 1995: 71). Patnamovo shvatanje se razlikuje od Kastelsovog jer akcenat stavlja na odnos prema načinu udruživanja, a ne na prirodu veza među onima koji se udružuju. Patnam praktično potpuno ukida veze među članovima tercijarnih organizacija, dok su kod Kastelsa upravo mrežno organizovane veze članova suština tercijarnih odnosa.

17 Ovim pitanjem smo se bavili u jednom od prethodnih radova (Pantelić i Petrović 2004)


sisteme (Gidens 1998: 87). U okolnostima kada se lokalne granice rastaču a društveni odnosi sve više izmeštaju van prostorno vezane zajednice, tako i apstraktni sistemi za održavanje ovih odnosa na daljinu igraju sve značajnu ulogu. U tom kontekstu Internet kroz transmisionu i prokreativnu funkciju igra dvostruku ulogu ponovnog ukorenjivanja.

Prvo, da se za trenutak zadržimo na transmisionoj funkciji Interneta. Kako smo već istakli, transmisiona funkcija Interneta usko je vezana za postojeći, off-line svet i njena prevashodna uloga ogleda se u održavanju postojećih društvenih mreža, odnosno veza na daljinu. Tu funkciju ističe i Gidens, pozivajući se na Mejrovica koji kaže da dve osobe udaljene hiljadama kilometara, uz pomoć apstraktnih sistema, recimo savremenih sistema komunikacija, mogu biti daleko bliže odnosno intimnije nego dve osobe koje sede u istoj prostoriji (Gidens 1998: 136). Kada je reč o transmisionoj interakciji na Internetu, ubedljivo najzastupljeniji servis koji se na Internetu koristi je elektronska pošta, koja igra važnu ulogu u održavanju slabih veza i to je njena osnovna funkcija, ali isto tako ona nije zanemarljiva ni kao sredstvo održavanja značajnih ili jakih veza na daljinu. U prilog tome govori velika studija «The Strength of Internet Ties» (Boase, Horrigan, Wellman and Rainie, 2006) koja je sprovedena u okviru Pew Internet&American Life Project. Analizirajući dva istraživanja u okviru Pew projekta (oba sprovedena na uzorku od 2200 punoletnih američkih građana, 2004. i 2005.) autori su zaključili da e-mail igra važnu ulogu u održavanju jakih (core) i značajnih (significant) veza, te u pribavljanju informacija i donošenja važnih odluka. Osnovna uloga elektronske pošte da dopunjuje, a ne da zamenjuje postojeće vidove komunikacije (licem u lice ili putem telefona), dok se njegov značaj povećava sa veličinom personalne društvene mreže.18 Nasuprot strahu da će upotreba emaila smanjiti druge forme komunikacije, kažu autori, dolazi do multipleksnosti medija. Što neko više kontakata ostvaruje putem emaila to ima više kontakata uživo i putem telefona. Dakle, kroz svoju transmisionu funkciju Internet obogaćuje postojeće vidove posredovane komunikacije, omogućavajući da se pojedinac u okolnostima iskorenjivanja iz lokalne zajednice iznova ukorenjuje kroz postojeće društvene mreže, održavajući putem Interneta prvenstveno slabe, ali često i značajne i jake veze na daljinu.

Ako je transmisiona funkcija Interneta značajna za održavanje postojećih društvenih veza, prokreativna funkcija Interneta je važna kao izvor ponovnog ukorenjivanja kroz nove društvene veze i odnose. Ono što je važno, ova funkcija Interneta nije vezana samo za ukorenjivanje kroz virtuelne društvene odnose, kako bi se na prvi pogled moglo pomisliti, već je ona često u funkciji uspostavljanja, bilo individualnih bilo grupnih, društvenih odnosa u realnom životu. Jedno od istraživanje koje pokazalo značaj prokreativne funkcije Interneta u kreiranju ———— 18 Do sličnih nalaza istražujući dve grupe studenata sa američkih koledža došli su i Baym i saradnici

(Baym N., Zhang Y. and Lin M. 2004).


društvenih veza u komšiluku jeste ono koje su tokom 1998-99. godine sproveli Hampton i Velman (Wellman 2001a:59). Ova studija, poznata kao «Netville» sprovedena je u novom predgrađu Toronta gde je svim domaćinstvima besplatno ponuđena visoko-protočna Internet konekcija u zamenu za dvogodišnje praćenje njihovog on-line ponašanja. Kako 35% od 109 novih domaćinstava nije bilo uključeno u istraživanje oni su služili kao kontrolna grupa za poređenje sa on-line domaćinstvima. Rezultati istraživanja su pokazali da umreženi stanovnici Netvila znali 25 imena svojih komšija u odnosu na samo 8 koje su mogli da navedu oni koji nisu bili umreženi. Kontakti koji su sticani u on-line okruženju doveli su do pojačane komunikacije uživo tako da su se umreženi u proseku družili sa 6 komšija, a neumreženi samo sa troje komšija. Pred toga umrežene komšije su ostvarile i 50% više komšijskih poseta u odnosu na neumrežene (Boase and Wellman 2006: 10). Dalje, ovo istraživanje je pokazalo da su umreženi stanovnici Netvila intenzivno koristili Internet za održavanje slabih veza, kao i jakih na daljinu. «Kad su stanovnici Netvila dobili visoko-protočnu Internet konekciju njihovi društveni kontakti i razmena podrške sa prijateljima i rođacima koji su živeli na više od 50 kilometara udaljenosti naglo je skočila» (Wellman 2001a: 59).

Možda se još bolji primer prokreativne funkcije Interneta može uočiti kod ponašanja migranata, koji ga na ovakav način koriste kako u fazi pripreme tako i nakon završene migracije. Već smo ranije govorili da je proučavanje migranata bilo važno za otkriće da se njihove društvene veze ne raskidaju procesom migracije, kako se nekada verovalo, već da, naprotiv, one igraju važnu ulogu kako u odabiru migracijskih kanala tako i u kasnijoj integraciji migranata u novu sredinu. Ekspanzija komunikacijskih kanala, kako transportnih tako i telekomunikacionih, a posebno njihovo pojeftinjenje, otvorilo je nove mogućnosti za održavanje ovih mreža na daljinu. U zanimljivoj studiji koju su sproveli Hiler i Franc (Hiller and Franz 2004) cilj je upravo bio da se vidi na koji se način Internet kao nova tehnologija komunikacije koristi u različitim migracionim fazama. Autori su, ispitujući migrante kroz dubinske intervjue (uzorak je činilo 350 migranata u dve pokrajine u Kanadi), identifikovali četiri osnovna načina upotrebe Interneta-pretraživanje informacija, email, BBS (diskusioni forumi), čet (pričaonice). Dok je pretraživanje imalo osnovnu ulogu da obezbedi relevantne informacije vezane za mesto migracije, ostala tri načina bila su interakcionog karaktera, odnosno vezana za ostvarivanje različitih kontakata. Ono što je zanimljivo, različiti modeli upotrebe bili su karakteristični za različite faze migracionog procesa, koje su istraživane kroz tri grupe migranata - pre-migranti (oni koji još nisu migrirali, ali su u fazi pripreme), post-migranti (sa manje od 5 godina boravka u novoj sredini) i udomljeni migranti (oni koji borave duže od 5 godina u novoj sredini). Kroz tabelu 1. u kojoj su autori dali pregled načina upotrebe računarski posredovane komunikacije u različitim fazama migracionog procesa jasno se vidi koliki je značaj prokreativnog modela upotrebe Interneta, posebno u fazi ponovnog ukorenjivanja migranata.


Tabela 1. Načini upotrebe Interneta u različitim fazama migracionog procesa Pre-migranti Post-migranti Udomljeni migranti

Email Formalni i neformalni

kontakti sa poznatim i nepoznatim osobama

Funkcija: oceniti migracione izglede i mobilisati pomoć

Uspostavljanje novih veza

Prvenstveno se koristi za održavanje kontakta sa maticom* i za uspostavljanje i odražavanje kontakata sa drugim migrantima

Funkcija: održavati veze sa maticom ali pomaže i u građenju veza među migrantima

Za komunikaciju sa ljudima iz matice i posebno za razmenu životnih storija i genealogija

Funkcija: ponovo uspostavljanje kontakata sa rođačkim i vezama matične zajednice

Forumi Pribaviti informacije u vezi sa kontaktima, zaposlenjem, smeštajem i drugim osnovnim potrebama

Funkcija: sakupljanje informacija kroz formalna pitanja

Pravljenje saopštenja koja povezuju ljude kod kojih je migracija prekinula veze

Funkcija: odgovor na gubitak realnih veza kroz proaktivno pokušavanje da se veze uspostave

Potraga za prijateljima i rođacima iz matice i oživljavanje kulture matice

Funkcija: Ponovo otkrivanje, ponovo uspostavljanje kontakata i potraga za novim vezama

Pričaonice Pribaviti savete od ranijih migranata i razgovarati o osećanjima i razmišljanjima

Funkcija: neformalna interakcija u svrhu pripreme za migraciju

Održavanje kontakta i čuvanje veza sa maticom

Funkcija: traženje zamene za realno prisustvo

Potraga za starim prijateljima i stvaranje novih prijateljstava baziranih na zajedničkom poreklu

Funkcija: Potraga za toplinom ličnih razmišljanja i ocenjivanja drugih

*Zemlja porekla Izvor: Hiller&Franz, 2004

Kao što se iz prikazane tabele može videti, svaki od Internet servisa se u

manjoj ili većoj meri koristi u prokreativne svrhe. Email se pretežno koristi u transmisione svrhe, dok se ostala dva servisa koriste u prokreativne svrhe, s tim što se i tu može napraviti razlika u skladu sa našom podelom na personalnu (svetlosiva pozadina) i ritualnu (tamnosiva pozadina) prokreativnost19. Kada je reč o pre-migrantima logično je da je njihova upotreba Interneta isključivo prokreativno-personalna, budući da je njihov osnovni cilj pripremanje lične migracije, te da još ne postoji potreba za ritualnim oživljavanjem matice. Kod post-migranata, pored prokreativno-personalnog, vidi se da u pričaonicama postoji upotreba prokreativno-ritualnog modela kroz funkciju traženja zamene za realno prisustvo. «Osećaj zajedničkog porekla i kulture legitimizuje pričaonice i obezbeđuje osnovu za ———— 19 Ovde treba naglasiti da, kada se gleda iz perspektive pojedinca upotreba Interneta u ritualne svrhe

nije odvojena od upotrebe u personalne svrhe, tako da ni prikazani modeli ne izgledaju čisto ritualni. Međutim, ovde je važan element ritualnosti koji postoji sa stanovišta foruma ili pričaonice kao takve, jer one služe kao virtuelna mesta ritualne interakcije.


razgovore» (Hiller&Franz, 2004: 741). Možda se ponajbolje ritualna svrha ovih pričaonica može shvatiti iz opisa jedne od njih, koja nosi naziv „kuhinja“: »Njufaundlend kuhinja je oduvek bila mesto za sastajanje gde rođaci i prijatelji mogu razmeniti misli i vesti, organizovati bilo kakav društveni događaj, pevati ili praviti žurku. Mi bismo želeli da koristite kuhinju da biste stekli nove prijatelje ili ostali u kontaktu sa starima...Dakle, samo napred, skuvajte sebi šolju čaja, udobno namestite stolicu i uživajte u društvu». Ovaj opis pričaonice, a bezbroj je takvih na prostoru zvanom Internet, jasno prikazuje prokreativno-ritualnu funkciju Interneta. Na ovakvim mestima ljudi stiču nova poznanstva, ali i više od toga, ona se koriste da bi se oživeo osećaj zajednice odnosno pripadništva nečemu zasnovanog, bilo na zajedničkom poreklu kakav je slučaj kod migranata, bilo na zajedničkim idejama, potrebama ili interesima. Sličan model upotrebe Interneta autori nalaze i kod udomljenih migranata, s tim što oni Internet koriste ne samo za pronalaženje novih veza, što je najkarakterističnije za pre-migrante, i održavanje starih, što je karakteristično za post-migrante, već i za ponovno oživljavanje izgubljenih veza (Hiller and Franz, 2004).

Zaključak

Internet kao tehnološko sredstvo za međuljudsku interakciju vrši određene društvene funkcije koje ga čine različitim od svih prethodnih komunikacionih medija. Kroz ovaj članak pokušali smo da pokažemo da se Internet pre može posmatrati u funkciji društva, a ne obratno, odnosno da su društveni akteri ti koji prilagođavaju i oblikuju Internet prema svojim potrebama. Ukazujući na društvene faktore koji pogoduju širenju upotrebe Interneta, posebno smo obratili pažnju na savremene individualizacijske trendove, zaključujući da njihov ishod ne mora nužno biti društvena atomizacija koja za sobom ostavlja otuđenog i iskorenjenog pojedinca. Savremeni čovek svakako može biti iskorenjen iz tradicionalnih društvenih veza i odnosa,ali se, isto tako, iznova ukorenjuje kroz nove odnose bazirane na transformisanim starim ili novim obrascima društvenosti. Za razliku od predmodernih, moderna društva ljude ne integrišu u jedinstveni funkcionalni sistem, već pre parcijalno i privremeno, u odvojene funkcionalne svetove. Da bi se snašao u sveopštem metežu zahteva sve nesigurnijeg društva,pojedinac je prinuđen da bude menadžer vlastitog života balansirajući između različitih, često oprečnih, uloga koje se pred njega postavljaju. Igrajući svoje uloge ljudi, između ostalog, grade i brojne društvene mreže, iznova se ukorenjujući kroz odnose koje uspostavljaju u okviru njih. Međutim, koegzistirajući zajedno u rizičnom vremenu kakvo je naše, tradicionalni, retradicionalizovani i individualistički obrasci ponašanja, zajedno sa nizom prelaznih oblika uslovljenih kulturom i društveno-ekonomskim uslovima života, iznova stvaraju mutacije koje je teško jednoznačno odrediti. U tom smislu, a


to smo i na početku naglasili, mi ne tvrdimo da umreženi individualizam predstavalja dominantnu formu društvenog organizovanja u današnjim društvima. Pogotovo je diskutabilno govoriti o ovakvom obrascu društvenosti kada je reč o zemljama koje su zakasnile ili bile samo delimično zahvaćene modernizacijskim procesima. Ipak, čini se da umreženi individualizam kao forma društvenog organizovanja svoju punu snagu i manifestaciju dobija upravo usled razvoja informaciono komunikacionih tehnologija. Polazeći od Gidensove teze o funkciji apstraktinih sistema da potpomažu ponovno ukorenjivanje, Internet, više nego ijedna druga komunikaciona tehnologija, ima ovaj ukorenjujući potencijal jer omogućava kroz svoju transmisionu i prokreativnu funkciju svim njegovim korisnicima, bez obzira u kom se delu sveta nalazili, da međusobno nesmetano komuniciraju, uspostavljaju društvene odnose i grade nove ili održavaju postojeće društvene mreže. U trenutku dok ovo pišemo u virtuelnom svetu Interneta sreću se stotine miliona njegovih korisnika koji održavaju kontakte sa rođacima, prijateljima, emotivnim partnerima, ali isto tako uspostavljaju sasvim nove kontakte u skladu sa svojim potrebama, željama, interesima. Do sada nije postojao medij koji je ujedno bio i prostor, mesto, makar i virtuelno, gde su se ljudi mogli sresti, upoznati i družiti i zbog toga je Internet, iznad svega, društveni fenomen, fenomen bez koga će biti nemoguće zamisliti život u veku čije prve godine živimo.

Literatura

Babović M. (2005) “Socijalne mreže - povezivanje društvenih aktera u sferi ekonomskih aktivnosti“, Sociologija, Vol. XLVII, N° 4, str. 351-370

Bauman Z. (1994) Alone Again - Ethics after Certainty, Demos, London Beck U. and Beck-Gernsheim E. (2002) Individualization, Sage publications, London Bek U. (2001) Rizično društvo, Filip Višnjić, Beograd Boase J. and Wellman B. (2006) “Personal Relationships: On and Off the Internet” in:

Perlman E and Vangelisti A. eds., Handbook of Personal Relations, Cambridge University Press.

Boase J., Horrigan J., Wellman B. and Rainie (2006) “The Strength of Internet Ties - The Internet and email aid users maintaining their social networks and providing pathways to help when people face big decisions”, Pew Internet and American Life Project, www.pewInternet.org

Carey J. W. (1989) Communication as Culture, Unwin&Hyman, Boston Castells M. (2001) The Internet Galaxy, University press, Oxford Castells M. (2000a) Uspon umreženog društva, Golden marketing, Zagreb Castells M. (2000b) “Materials for an exploratory theory of the network society”, British

Journal of Sociology, Vol. No. 51 Issue No. 1: 5–24


Chen W, Boase J. and Wellman B. (2002) “The Global Villagers: Comparing Internet Users and Uses around the World”, in: Wellman B. and Haythornthwaite C, The Internet in Everyday Life, Blackwell, Oxford

Clayton L. (1997) “Are There Virtual Communities?” Ends and Means: Journal of the University of Aberdeen Centre for Philosophy, Vol. 2 no. 1

Coget, J.F., Y. Yamauchi and M. Suman (2002) “The Internet, Social Networks and Loneliness”, IT & Society 1(1): 180–201

Džouns S. (ur.) (2001) Virtuelna kultura, XX vek, Beograd Fernback J. and Thompson B. (1995) „Virtual Communities: Abort, Retry, Failure?“, Global

Internet Statistic (1998) Fernbak Dž. (2001) “Pojedinac u kolektivu: virtuelna ideologija i realizacija kolektivnih

principa“ u: Džouns S. (ur.), Virtuelna kultura, XX vek, Beograd, str. 61-90 Gershuny J. (2002) “Social Leisure and Home IT: A Panel Time-Diary Approach”, IT &

Society 1(1): 54-72 Gidens E. (2005) Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd Gidens E. (1998) Posledice modernosti, Filip Višnjić, Beograd Granovetter M., (1983) “The Strength of Weak Ties: A Network Theory Revisited“,

Sociological Theory, Vol. 1: 201-233 Harmon A. (1998) “Sad, Lonely World Discovered in Cyberspace”, New York Times, 30.

avgust Hiller H. and Franz T. (2004) “New ties, old ties and lost ties: The use of the Internet in

diaspora”, New Media & Society, 2004 SAGE Publications, Vol6(6):731–752 Jordan T. (2000) Cyberpower, Routlege, London and New York Katz, J.E. and R.E. Rice (2002) “Project Syntopia: Social Consequences of Internet Use“, IT

& Society 1(1): 166–79 Kollock P., and Smith M. (eds.) (1998) «Communities in Cyberspace», University of

California, Los Angeles, http://www.usyd.edu.au/su/social/papers/ Kraut R. et al. (2001) “Internet paradox revisited“, Journal of Social Issues, 58 (1): 49–74 Kraut R. et al., (1998) “Internet paradox: A Social Technology That Reduces Social

Involment and Psychological Well-Being? “, American Psychologist, vol 53. No 9: 1017-1031

Lash S. (2002) “Individualization in a Non-Linear Mode“, in: Beck U. and Beck-Gernsheim E. (2002), Individualization, Sage Publications, London, pp. VII-XIII

Leung L. (2002) “Loneliness Self-Disclosure, and ICQ (“I Seek You“) Use“, CyberPsychology & Behavior, Vol 5, No. 3.: 241-251

McCown J. et al. (2001) “Internet Relationships: People Who Meet People“, CyberPsychology&Behavior, Vol. 4, No. 5: 593-596


Neustadtl A. and Robinson J. P. (2002) “Social contact differences between Internet users and nonusers in the general social survey”, IT & Society 1(1):73-102

Nie, N.H. and L. Erbring (2002) “Internet and Society: A Preliminary Report“, IT & Society 1(1): 275–283.

Pantelić S. i Petrović D. (2004) “Umreženo društvo - tehnološka osnova i društvena nadgradnja”, Postel-XXII, Beograd, str. 227-234

Papacharissi Z. (2002) “The virtual sphere: The Internet as a public sphere”, New Media & Society, SAGE Publications, Vol.4(1): 9–27

Petrović D. (2008) U međumrežju - Internet i novi obrasci društvenosti, SF i ISIFF, Beograd Peris et al. (2002) “Online Chat Rooms: Virtual Spaces of Interaction for Socially Oriented

People“, CyberPsychology&Behavior, Vol. 5, Num. 1 pp: 43-51 Putnam R. (1995) “Bowling Alone: America`s Declining Social Capital”, Journal of

Democracy 6 (1): 65-78 Rheingold H. (1993) The Virtual Community,www.rheingold.com/vc/book Slevin J. (2002) The Internet and Society, Polity Press, Cambridge Tili Č. (1997) Suočavanje sa društvenom promenom, Flip Višnjić, Beograd Tomić Z. (2003) Komunikologija, Čigoja štampa, Beograd Turkle S. (1995) Life On The Screen. Identity in the Age of The Internet, Simon & Schuster,

New York Valo M. (2003) “Workmates, friends or more? Perceived effects of computer-mediatedness

on interpersonal relationships”, The Electronic Journal of Communication 13, nr 1. http://www.cios.org/www/ejc/v13n1.htm

Votson N. (2001) “Zašto raspravljamo o virtuelnoj zajednici: istorija slučaja psih.net” u Džouns S. (2001) Virtuelna kultura, XX vek, Beograd, str. 161-208

Vujović S. (ur.) (1988) Sociologija grada, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Wellman B. (2004) “The three ages of Internet studies: ten, five and zero years ago” New

Media & Society, SAGE Publications, Vol.6(1): 123–129 Wellman B. (2001) “Physical Place and CyberPlace: The Rise of Personalized Networking”,

International Journal of Urban and Regional Research, 25

Documents

INTERNET U FUNKCIJI PERSONALNOG UMREŽAVANJA