Idealizovanje Anticke Grcke Klasicnog Perioda Kao Kolevke Evropske Kulture” Stara Grcka Kao Univerzalni Uzor Za Stvaranje Modernih Evropskih Nacija

8/12/2019 Idealizovanje Anticke Grcke Klasicnog Perioda Kao Kolevke Evropske Kulture Stara Grcka Kao Univerzalni Uzor Za Stvaranje Modernih Evropskih Nacija

1/25

CASCA Journal | Year 2, Issue 1, 2013 ISSN: 2334-6973 (Online)

Idealizovanje antike Grke klasinogperioda kao "kolevke evropske kulture".

Stara Grka kao univerzalni uzor zastvaranje modernih evropskih nacijaKristijan Obust, [email protected]

UDK: 930.85(4:38)18;316.722(4:38)18Originalni nauni rad

ApstraktKoncepcija ovog rada zadire u mnogobrojna pitanja koja se odnose na inspiraciju grkomklasinom starinom, ali bez obzira na naizgled brojne digresivne momente i iri fundusobuhvaenih tema, rad se prvenstveno bazira na izuavanju problematike koja je usmerenana preispitivanje znaaja klasine starine u formiranju modernih nacionalnih identiteta, kao ina opte posledice ovih procesa. U radu su analizirani pojedini aspekti problematike koja seodnosi na devetnaestovekovnu percepciju antike Grke, odnosno na znaaj grke klasinestarine kao opte inspiracije, kao i na onovremeni drutveni i politiki znaaj ovakvogshvatanja. Ukazano je na pojedine aspekte formiranja modrenog grkog identiteta koji jestvoren incijalnim injektiranjem svesti o antikoj prolosti devetnaestovekovnom

stanovnitvu Grke od strane zapadnoevropskih drutava. U vezi sa tim, sagledana su i nekaod pitanja koja se odnose na moderni identitet Grka, ali i na pojedine prakse koje se tiunaglaavanja veze izmeu antike prolosti i nacionalne imaginacije. Analizirane su i temekoje se odnose na odreenje prema Istoku, to je kljuno za razumevanje procesa koji su biliu vezi sa formiranjem kolektivnog identiteta starih Grka, pri emu je ukazano i na osobenostipreslikavanja ovog obrasca u devetnaestovekovni kontekst. Takoe je ukazano i na pojedineaspekte tzv. proiavanja prolosti, odnosno deotomanizacije arhitekture na prostorunovouspostavljenog grkog nacionalnog entiteta. Obuhvatanje irokog dijapazona pitanja bilo

je neminovno kako bi se sagledali razliiti aspekti analizirane problematike u iremdrutvenom kontekstu.

Kljune rei: konstruisanje kolektivnih identiteta, stara Grka, klasina starina, antika,nacionalna imaginacija, deotomanizacija.

Formiranje opte slike o antikoj Grkoj i njenoj kulturi kao najreprezentativnijem primeru,,idealne drave i drutva, koje je iznedrilo najznaajnije i najsavrenije tekovine zapadnecivilizacije, konstruisano je u specifinim drutvenim okolnostima koje su postojale u

zapadnoevropskim drutvima izmeu sredine osamnaestog i prve treine devetnaestog veka.Praksom konstantnog velianja dostignua superiorno shvaenog intelekta antikih Grka, ije je drutvo prikazano kao olienje univerzalnih vrednosti i ideala, formiran je konstrukt o


2/25

njihovoj umetnosti, arhitekturi i ostalim tekovinama kao najsavrenijim oblicima stvaralatvau istoriji oveanstva. Opta fascinacija antikom koja je zahvatila zapadnoevropska drutvadoprinela je da se antika Grka posmatra kao vrhunac dostignua svih civilizacijskihtekovina, ideal kome treba teiti, temelj ,,prirodno superiorne zapadne civilizacije ili jednostavno kaokolevka evropske kulture .[1] Pri tome, posebno je bila uestala tendencija za

naglaavanjem ,,klasinih korena zapadnoevropskih drutava koja su sebe doivljavala ipredstavljala kao naslednike grkih ideala, te samim tim i kao prirodne nosioce napretka icivilizacijskih vrednosti. U takvom setu konstelacija, veliali su se svi segmenti i dostignuaantike Grke, kao i tekovine koje su stari Grci ostavili za sobom. Tako se ak i danas istieznaaj i veliina razliitih formi naslea antike Grke poput: filozofije, demokratije,umetnosti, arhitekture, razliitih oblika knjievnog stvaralatva i drugog (videti Settis 2006).Svakako da je ovakvo naglaavanje, koje je i danas jasno uoljivo, bilo jo intenzivnije uperiodu konstruisanja nacionalnih identiteta i stvaranja nacionalnih drava, kada su nosiociprocesa nacionalnih emancipacija nastojali da svojim narodima pripiu odreena svojstvagrke civilizacije, a u isti mah i da naglase povezanost sa njom.

Zanesenost antikom i njenim politikim, drutvenim i kulturnim dostignuima doprinela je dase u Evropi tog perioda klasini koreni evropske civilizacije percipiraju kao najbitniji faktor unjenoj zajednikoj istoriji. Na taj nain stvoren je idealni konstrukt ,,starih Grka, narodaobdarenog umetnikim, misaonim i politikim sposobnostima, iji su svi pripadnici delili istevrednosti i isto oseanje pripadanja zajednici (Babi 2008, 61). Polazei od konstatovanetendencije o idealizovanju stare Grke i njene civilizacije u razliitim vremenskim periodima,

Ernst Hovald (Ernst Howald) postavio je tezu o ritmikoj formi kulturne istorije Evrope, podkojom se podrazumeva posebno naglaavanje vanosti i autoriteta starine kroz takozvanifenomen ciklinosti. Hovald pri tome istie dva interpretativna modela, odnosno naglaava dasu u prolosti postojali periodi kada se interesovanje za naslee Grke u manjoj ili veoj meriisticalo, tj. intenziviralo continuative model , ili se iznova raalo opposing model (Settis2006, 54, 55). Bez obzira da li je klasina starina predstavljena putem umetnosti, filozofije,arhitekture ili nekim drugim oblikom naslea koji joj se tradicionalno pripisuje, sklonost kanjenoj idealizaciji prisutna je i u savremenom dobu. Intenzitet interesovanja za nju je

meutim varirao u zavisnosti od vremenskog konteksta. Ovo konkretno znai da se u Evropikoncept klasinog perioda posmatra kao potpun i statian, ali se ponovo aktualizujebuenjem interesovanja za njega (Settis 2006, 92, 93). Takav proces se, imajui u vidunjegov diskontinuitet, vie puta ponavljao u prolosti i uvek je bio prilino dinamian iuticajan, a kulminaciju i najvei uticaj imao je od kraja osamnaestog do druge polovinedevetnaestog veka.

Ve od samih poetaka ponovno ,,otkrie Grke imalo je odreenu dozu politike konotacije,kako kroz insistiranje na kontinuitetu, tako i kroz subjektivno sagledavanje procesa grkekolonizacije i helenizacije, a u tom smislu i u odreivanju i isticanju razlike izmeu evropskecivilizacije i ostatka sveta. U takvom spletu okolnosti zapadnoevropske politike iintelektualne elite nastojale su da sopstvena drutva predstave kao naslednike antike Grke
http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/


3/25

civilizacije, te da na taj nain konstruiu obrazac percepcije o sebi kao o superiornim uodnosu na ostatak sveta. Naravno u takvoj konstrukciji su se zapadnoevropska drutva, kaopripadnici zapadne hrianske civilizacije, predstavljala nosiocima opteprihvaenihuniverzalnih normi, te je samim tim razlika izmeu njih i brojnih vanevropskih zajednica bilaoigledna. Zbog toga je konstruisana slika kako izmeu njih i drugih postoji jaz isto kao to je

postojala nepremostiva razlika izmeu starih Grka i varvara. Formulacija ovakve imaginarnekonstrukcije na osnovu preslikavanja grko-varvarske antiteze imala je za cilj opravdanjekolonijalne politike u smislu istorijske uloge emancipovanja inferiornih, tj. pripadnikavanevropskih drutava. U konstruisanju ovakve idejne koncepcije poseban znaaj su imaleonovremene istorijske nauke. Istorija, jednako kao i antropologija i arheologija, uestvovala jeod samih svojih akademskih poetaka, krajem osamnaestog veka, u iscrtavanju mape svetasa sreditem u Zapadnoj Evropi i periferijom naseljenom Drugima (Babi 2010, 265). Ovakavpristup najbolje se reflektuje kroz injenicu da su vodee evropske muzejske institucije presvega u Britaniji, Nemakoj i Francuskoj ispunjene velikim koliinama materijala koji jepribavljen ranim arheolokim istraivanjima vrenim na vanevropskim teritorijama, naroitona podruju Srednjeg istoka i Egipta. Arheoloka istraivanja su sprovoena uz obrazloenjeda se eli osvetliti poreklo kulturnih kompleksa koji su se pre vie hiljada godina razvili uevropske civilizacije (Olsen 2002, 232). Zapadnoevropski referentni okvir o razvoju kultura pouniformnom modelu primenjivan je u analizi tadanjih vanevropskih zajednica iji se stepentehnolokog razvoja predstavljao kroz opti kulturni obrazac, po kome je zatim vrenoodreivanje nivoa na kom se posmatrano drutvo nalazi. Takav evrocentrini pristupkulminirao je konceptom jednolinijske evolucije i njene politike zloupotrebe. Tipian primerovakvog shvatanja neevropskih zajednica predstavlja knjiga Dona LabokaPraistorijskavremena iz 1865. godine, gde on zakljuuje kako su vanevropske kulture bioloki inferiorne ida je veina primitivnih naroda osuena na neizbeno izumiranje putem prirodne selekcije(Grin 2003, 320). U tom smislu su se i tragovi monih imperija iz prolosti mogli koristitiprotiv dananjeg stanovnitva u istim oblastima kao dokaz njihove sadanje zaostalosti idegeneracije, i kao potvrda njihove nedovoljne sposobnosti da sami upravljaju svojimzemljama (Olsen 2002, 232). Konsekvence ovakve iskljuive i koncepcijski tendencioznezapadnoevropske percepcije o drugaijim kulturama i grupama esto su po njih bile fatalne.

Po zapadnoevropskom modelu svojstvenom devetnaestom veku, najznaajniji period prolostipredstavlja klasini period Grke tokom petog veka stare ere, to ini vrhunac civilizacijskihdostignua koje treba iznova uspostaviti. Doivljena na takav nain, klasina starina postala je kljuna i opta referenca za skoro sve novoformirane nacionalne identitete i inkorporirana je u njihovo istorijsko pamenje zajedno sa specifinom percepcijom sopstveno shvaenog(nacionalizovanog) srednjovekovnog perioda. Ujedno, ona je postala i opti okvir zavrednovanje svih ostalih perioda prolosti, po kom su zatim esto bila vrednovana i brojnavanevropska drutva. Pa ipak postojala su i postoje drutva, od severnoamerikih Indijanaca

do savremenog Japana, koja svoju krajnju instancu u suenju i delanju definiu na drugaijinain (Babi 2008, 13). U pojedinim drutvima uopte ne postoji termin klasini period. Tako u nekim azijskim civilizacijama, npr. poput Kine, kulturni razvoj je linearan sa


4/25

naglaenim kontinuitetom jo od neolitskih kultura, a posebno od poetka bronzanog doba idinastije ang. Prema tome, svest o istorijskom razvoju, nipoto nije analogna u svimdrutvima, pa samim tim nije pogodna ni za jedan oblik komparativne analize po nekomuniformnom i jasno definisanom interpretativnom modelu.

Imajui u vidu ovako krajnje subjektivna shvatanja Evropljana, po automatizmu se iskljuivalopostojanje itavog spektra drugaijih modela, svojstvenih razliitim drutvima koja su ivela iive izvan evropskog kontinenta. ak se i danas, vremenska i prostorna dimenzija prolostiodreena po naelima nae, uslovno reeno hrianske civilizacije, shvata kao univerzalna ipodie na globalni nivo, te se kao takva esto namee drugima. Skala na kojoj razvrstavamodogaaje u prolosti vezana je za pretpostavljeni dogaaj roenje Isusa Hrista, koji imaposeban znaaj za hrianske vernike, ali ne i za niz drugih ljudi koji ispovedaju druge vere ilinijednu (Babi 2010, 265). Samim tim se esto iskustva i aktivnosti drugaijih kultura izajednica, koje imaju sopstvene parametre za poimanje prolosti, sadanjosti i budunosti,prebacuju u aktuelni drutveno-socioloki obrazac i referentni okvir zapadne (uslovno reenohrianske) civilizacije. Pri tome se, polazei od fonda sopstvenih iskustava, vremenskih idrutvenih odrednica, vri opservacija odreene kulture koju karakterie potpuno drugaijiset konstelacija, po kojima ona sebe definie na sasvim drugaiji nain, u skladu sasopstvenim normama i pogledima na svet.

Uloga klasine starine u konstrukciji nacionalnihidentiteta zapadnoevropskih drutavaU procesima formiranja nacionalnih identiteta i drava, posebnu ulogu je imalo pozivanje narazliite aspekte prolosti, pri emu je istorija stare Grke imala osobeni i specifini znaaj.Antika Grka se nije doivljavala samo kao analogni kolektivitet u smislu etnikogzajednitva, ve je esto percipirana i kao deo nacionalne istorije. Nacije su po zapadnommodelu nacionalnog identiteta shvaene kao zajednice kulture, ije su pripadnike ujedinili,ako ne i homogenizovali, zajednika istorijska seanja, mitovi, simboli i tradicije (Smit 2010,25). One kao takve poseduju specifine simbole koji odreuju dublje znaenjenacionalizma. Konstruisanje svesti o zajednikoj prolosti odreene etnike grupe na teritorijikoja je shvaena kao njena od prastarih vremena, predstavljalo je jedan od najbitnijihpreduslova za stvaranje nacionalnog identiteta. Idealistiko predstavljanje ,,herojskidoivljene prolosti bila je opta karakteristika brojnih novonastalih nacija koje su nastojaleda se, izmeu ostalog, posredstvom sopstveno shvaene istorije, istaknu kao jedinstvene idrevne. Nacionalni identiteti novoformiranih ili reformisanih politikih entiteta u tom smislusu teili da izgrade svest o zajednikom poreklu i kontinuitetu na odreenom prostoru, za kojisu smatrali da im je oduvek pripadao. Takvim procesom ujedno je vreno selektivno iidealistiko predstavljanje sopstveno shvaene istorije, koja je zatim podizana na nacionalni

nivo i imala je za cilj da predstavi jedinstvo naroda, a esto i njegovu borbu za ,,najsvetlijeideale. Tumaenja brojnih istorijskih dogaaja i linosti bila su sve samo ne objektivna.Nacionalistiki intelektualci prosvetitelji imaju drutvene i politike, ne akademske ciljeve; oni


5/25

tee proiavanju i aktiviranju naroda, a za to su potrebni moralni uzori iz etnike prolosti,kao i ivopisne rekreacije slavne prolosti zajednice (Smit 2010, 107, 108). Nastoji sestvaranju svesti o nacionalnom identitetu kao postojanom i prirodnom kolektivitetu, kojiobjedinjuje zajednika prolost, jezik, kultura, a esto i religija, kao i mnotvo drugih inilaca.Kroz itav dijapazon mnogobrojnih mehanizama i praksi vri se konstrukcija mapa i moralnih

naela posredstvom istorije, gde poseban znaaj igra kult zlatnih doba. Prilikom interpretacijebrojnih dogaaja i linosti iz prolosti, nije se obraala panja na razgraniavanje narodnihpredanja od stvarne istorijske pozadine odreenog dogaaja. Na taj nain vreno je pozivanjena razliite mitove u svojstvu formiranja nekog oblika nacionalistike mitologije.[2] Prematome, kako je istakao Benedikt Anderson, istoriari u nacionalnim dravama su esto teili dakroz selektivno predstavljanje prolosti predstave svoju naciju kao jako staru, bez obzira to je ona verovatno mogla nastati tek u devetnaestom veku (Anderson 1991). Ujedno, nacije ilietnike skupine nastoje da nametnu odreene vrednosti i shvatanja svog naroda time tostvaraju prolost koja odgovara sadanjem drutvenom i politikom kontekstu (Olsen 2002,248). U svetu nacija svaka je nacija jedinstvena, svaka je izabrana, pa je samim tim inacionalizam svetovni i moderni ekvivalent premodernog, svetog mita o etnikom izboru(Smit 2010, 134).

Kada se konkretno radi o formiranju nacionalnih identiteta zapadnoevropskih drutava, kaoto je ve pomenuto, posebnu ulogu je imala njihova (stvarna ili zamiljena) srednjovekovnaprolost, ali i pozivanje na antiku, odnosno klasinu starinu. Pri tome je srednjovekovnisegment prolosti, za razliku od antikog, posmatran na razliite naine, to je zavisilo od

toga o kojoj se konkretno naciji radi. Odnosno, svaki narod je imao sopstveno percipiranurealnu ili fiktivnu srednjovekovnu istoriju koja se razlikovala i bila ,,slavnija odsrednjovekovne prolosti nekog drugog (najee susednog) naroda, naroito ukoliko suizmeu tih etnikih zajednica kroz istoriju postojali uestali antagonizmi. Klasina starina je,meutim, iako manje isticana, barem u percepciji zapadnoevropskih, a kasnije i veineevropskih drutava posmatrana kao odreeni oblik zajednike prolosti, tj. bila je podignutana vii nivo kolektiviteta kao kljuna referenca za odreivanje prema drugima koji nepripadaju (zapadnoj) hrianskoj civilizaciji. Sve novonastale nacionalne drave Evrope

neupitno su svoje kulturno poreklo nalazile u staroj Grkoj, te su samim tim i sve pojedinanenacionalne istorije, koje su tada nastajale, zapoinjale sa tog mesta, kao sa zajednikogizvorita evropske civilizacije (vidi Maleevi 2009). U takvom skupu inilaca idealizovanjeantike Grke u svim segmentima, koje je zapoelo jo pred kraj osamnaestog, a kulminiralotokom devetnaestog veka kroz humboltovski model obrazovanja, svrstalo je naslee antikeGrke u osnove akademske pismenosti prosvetiteljske Evrope i ugraivano je u temeljenacionalnih identiteta evropskih naroda. Dalekosena i sveobuhvatna reforma celokupnogobrazovnog sistema koju je sproveo Vilhelm fon Humbolt (Wilhelm von Humboldt17671835), zapravo je klasinu starinu na izvestan nain postavila u osnovni fundamentonoga to bi se uslovno moglo formulisati kao kolektivni evropski identitet.
http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/


6/25

Odreenje prema Istoku: narodi sa Istoka kao drugiOpti filhelenizam, koji je jaao jo od inicijalnih premisa koje je postavio Vinkelman, naodreeni nain je kulminirao posredovanjem zapadnoevropskih drava i Rusije u stvaranjumoderne grke nacionalne drave, tj. u oslobaanju Grka od osmanlijske vlasti. Meutim,antiko naslee svakako nije bilo jedini razlog zbog koga je Evropa gajila naklonost premaideji formiranja grke nacionalne drave: cilj velikih sila bio je, pre svega, potiskivanjeOtomanske imperije sa tih prostora (Maleevi 2010, 15). U tom smislu posredovanje stranihsila u korist Grke u ratu za nezavisnost ne moe se nipoto shvatiti kao poduhvat koji jeizveden iskljuivo zbog (uslovno) nekih viih ideala, ve se mora prvenstveno posmatrati kaooblik intervencije, iza koje su pre svega stajali odreeni geopolitiki interesi. Ipak, budui da je narativ o staroj Grkoj kao kolevci evropske civilizacije ve bio formiran, i da je ve duevreme bio ugraen u svest pripadnika zapadnoevropske aristokratije, on je svakakofrekventno korien, a u izvesnom smislu i stopljen sa tadanjim aktuelnim politikimkonstelacijama. Takoe, imajui u vidu da je ovaj proces koincidirao sa pojavom romantizma,bilo je neminovno da se na neoklasicistiku priu nadovee i elja romantiarske Evrope dase jednom za svagda grke zemlje oslobode od Turaka, i da se formira moderna grka nacija,to upuuje na zakljuak da su savremeni Grci do svog antikog porekla doli prvenstvenopreko romantiarskog helenofilstva (Maleevi 2010, 15).

Neposredno nakon sticanja nezavisnosti i formiranja Grke nacionalne drave,zapadnoevropska tampa je bila preplavljena velikom koliinom novinskih tekstova u kojima

se velia pobeda evropske i hrianske civilizacije nad ,,istonom tiranijom. Opteoduevljenje trijumfom imalo je svojevrsnih utopijskih trenutaka, poput verovanja Ludviga IBavarskog da bi Grka mogla predstavljati kamen temeljac evropske slobode i zatitnicuhrianstva na Orijentu, i ujedno da e ostvarena vojna pobeda imati neminovno dalekoseneposledice i da e proiriti prosvetljenje irom Azije (Marchand 2009, 35). Sa stanovitaevropske percepcije devetnaestog veka, pobeda Grka nad Osmanlijama poistoveivana je sapobedom starih Grka u ratu protiv Persijanaca, odnosno shvaena je kao trijumf civilizacijenad varvarstvom, tj. Evrope nad Orijentom. Ujedno je posluila kao jo jedan dokaz osuperiornosti grkog, odnosno evropskog duha u odnosu na ,,primitivni Orijent.Zapadnoevropski politiki entiteti devetnaestog veka doivljavali su istoriju antike Grke uizvesnom smislu kao deo sopstvene nacionalne prolosti, pa su i pojedine dogaaje izprolosti stare Grke tumaili kao sastavni deo sopstvene istorije i pridavali im posebanznaaj. Tako je britanski filozof i jedan od osnivaa liberalizma Don Stjuart Mil (John StuartMill) istakao da je poraz Kserksove vojske u bici kod Salamine, posmatran ak i kao injenicau istoriji Engleske, znaajniji od normanskog osvajanja (Grifin 1999, 11).

Formiranje stereotipa prema Istoku, odnosno prema istonim narodima, doivljenim kao

neprijateljima zapadne civilizacije i njenih vrednosti, vreno je na osnovu modela zaodreivanje ,,drugog, prenesenog sa stanovita antike grke slike o drugima, kakva jefinalno konstruisana tokom etvrtog veka stare ere, a koja je proizala kao konsekvenca


7/25

antagonizama sa Persijom. Odnosno, model za odreivanje ,,istonog neprijatelja posmatrankroz prizmu devetnaestovekovne zapadnoevropske percepcije, predstavlja konstrukt koji jepreslikan na osnovu spektra brojnih negativnih konotacija koje su Grci pripisivali varvarima,pa samim tim i Persijancima.[3] Prema tome i konstukcija modela o Orijentu kao kulturnozaostalom i primitivnom u odnosu na hriansku evropsku civilizaciju, sa ijim je vrednostima

konfrontiran i koju ugroava, inicijalno je formirana prenoenjem iz antikog konteksta ireflektovala se po analognom ablonu. U konstruisanju razlika Zapada prema Istoku,naglaavalo se postojanje nepremostivog jaza poput onog koji je civilizovane Grke odvajaood primitivnih varvara. U tom pravcu vrena je opta generalizacija i tendencioznoprikazivanje istonih naroda, kroz plasiranje negativnih slika o njima.

Jedan od najreprezentativnijih primera koji svedoi o zapadnoevropskoj percepciji Istoka, aujedno naglaava trijumf superiorno shvaene evropske civilizacije nad istonimneprijateljem, manifestovao se kroz obnavljanje hrama Atene Nike na Akropolju. Hram jeizvorno prvobitno podignut po projektu arhitekte Kalikratesa (), u znak konanepobede ujedinjenih grkih polisa predvoenih Atinom u finalnoj bici kod Plateje 479. godinestare ere, u ratu protiv Persije. Njegova rekonstrukcija je zapoela 1835. godine, sveganekoliko godina nakon sticanja nezavisnosti Grka od Osmanlijskog carstva, po projektunemakog arhitekte Ludviga Rosa (Ludwig Ross) i imala je izuzetan simboliki znaaj. Hram jesastavljen od ostataka prvobitne graevine, koja je bila u potpunosti unitena od strane Turaka, najverovatnije 1687. godine. Ostaci hrama, koji su iskorieni u rekonstrukciji,nalaeni su prilikom ruenja turskog bastiona (Varcl et al. 1978, 407). Imajui u vidu

vremenski kontekst njegove obnove, hram Atene Nike reprezentuje slavljenje pobede Zapadanad istonim neprijateljem, kako su Turci esto prikazivani, a kao to su mnogobrojnionovremeni putnici zapazili, u pitanju je trijumf koji svedoi o obnovi, tj. raanju nove dravei ujedno pleni svojom lepotom (Hamilakis 2007, 93). Kao to je izvorno hram Atene Nikepodignut kako bi oznaio pobedu starih Grka nad Persijancima, njegovo obnavljanje (ponovnopodizanje) oznaava trijumf novostvorene drave, a time i cele hrianske Evrope nadislamskom Osmanlijom. Na taj nain se i obnova hrama moe posmatrati kao ponovnoraanje i obnavljanje civilizacije koja trijumfuje nad varvarizmom (Hamilakis 2007, 93).
http://0.0.0.0/http://www.journal.casca.org.rs/wp-content/uploads/2012/12/1.Hram-Atene-Nike-na-Akropolju.jpghttp://0.0.0.0/


8/25

Sl.1. Hram Atene Nike na Akropolju

Stereotip prema Istoku, odnosno istonim narodima shvaenim kao neprijateljima zapadnojcivilizaciji i konfrontiranim zapadnim vrednostima, bio je primenjen i u ovom sluaju po veustaljenom i prilino uniformnom ablonu. Model drugih posmatran kroz prizmuzapadnoevropske percepcije, u periodu izraene kolonijalne politike veine vodeih evropskihentiteta, proet kroz romantiarsko shvatanje istorije, predstavljao je konstrukt o drugima koji je preslikan sa stanovita antike grke slike o drugima (varvarima). Svakako da je ovakoprvobitno postavljen model, tokom istorije doivljavao razliite modifikacije, to je zavisilo odkonkretnog sluaja, ali je uspostavljena ema bila na neki nain uvek standardizovana. Takosu u periodu nastanka moderne grke drave drugi vieni u Turcima, koji su predstavljenikao istoni neprijatelji, i kao takvi su zauzeli mesto Persijanaca. U dananjim aktuelnimdrutvenim i politikim prilikama esto se u negativnom kontekstu predstavljaju muslimani,

to je naroito izraeno nakon dogaaja koji su se odigrali 11. septembra 2001. godine. VilfridNipel (Wilfried Nippel), koji se bavio problematikom vezanom za antiku percepciju drugih usmislu formiranja stereotipa vezanih za njih, odnosno uzrocima koji su uticali na formiranjemodela percepcije ,,drugih konstruisanog od strane Grka klasinog perioda, istie itavfundus konstelacija navodei irok dijapazon razliitih formi koje su uticale na razliitemodalitete strukture konstrukta varvarizma kao koncepta brojnih asimetrinih opozicijaizmeu Grka i drugih. Nipel navodi da se uniformno na osnovu prvobitno konstruisanogablona stalno iznova odreivala razlika izmeu Evropljana (u dananje vreme svakako ire i

uslovno posmatranih) i drugih. Po njemu, ovakav model je analogan i on se od straneEvropljana stalno iznova primenjuje na razliite druge, pri emu se koriste ve formiranistereotipi plasirani kroz koncept asimetrinih opozicija. Tako stalno iznova moe biti re oPersijancima, paganima, muslimanima ili nekim drugima (vidi Harrison 2002). Budui da sekao analitiki pojam socijalne antropologije, stereotip odnosi na standardizovane predstave okulturnoj razliitosti neke grupe u odnosu na druge (Eriksen 2004), uspostavljeni stereotip oistonim narodima se kao takav iznova ponavlja i u zavisnosti od konteksta manje je ili vieizraen. Edvard V. Said (Edward W. Said), izuavajui izmeu ostalog formiranje ovakvoguoptenog koncepta percipiranja Istoka sa pozicije pripadnika zapadne civilizacije, nastojao jeda ovakve tendencije podvede pod diskursOrijentalizma razraujui ga kroz najire mogueokvire razliitih istorijskih perioda. Said orijentalizam upotrebljava kao neku vrstu skupnog igenerinog termina kojim se u vidu formirane disipline od strane Zapada, Orijentu pristupasistematski kao polju naunih otkria.[4] Orijentalizam nije samo prilagoen moralnimpotrebama zapadnog hrianstva, ve je definisan nizom stavova i vrednosnih sudova kojeZapad alje na korekciju ne na prvom mestu orijentalnim izvorima, ve drugimorijentalistikim delima (Said 2008). Orijentalizam predstavlja bazinu distinkciju formiranuizmeu Istoka i Zapada, koja u svom temelju ima epistemoloki i ontoloki postavljenuasimetrinost izmeu Okcidenta i Orijenta, kao stalno naglaenih i nepremostivih opozicija.Svakako da je takva distinkcija nastala iz zapadnog doivljaja i shvatanja Orijenta o emu jeve bilo rei, pa se samim tim mora posmatrati striktno sa tih pozicija. Prema tome, kako sam
http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/


9/25

Said istie, orijentalizam koji je sistem evropskih ili zapadnih znanja o Istoku, postaje na tajnain sinonim za evropsku dominaciju nad Orijentom (videti Said 2008).

Formiranje nacionalnog identiteta Grke i obrascizapadnoevropske percepcije o Grcima

Sve do poetka rata za sticanje nezavisnosti i formiranja moderne grke drave, svest Grka oantikom nasleu i klasinoj starini takorei apsolutno nije postojala. Izvestan oblik etnikogidentiteta Grka, kao i njihova percepcija sopstvene prolosti, kakva je postojala u periodu dokse Grka nalazila u sastavu Osmanlijskog carstva, bila je vezana iskljuivo za vizantijsko ihriansko srednjovekovno naslee. Odnosno, svest o precima i starini mnogo se vieoslanjala na srednji vek (pod uticajem hrianstva) i na shvatanje Vizantije (videti Hamilakis2007). Tokom postojanja Vizantije sprovoena je intenzivna verska i politika propaganda,koja je svest Grka o prolosti, tj. o antici i helenizmu znaajno izmenila jo u prvim vekovima

carstva. Period od nekoliko vekova teokratskog ureenja Vizantijskog carstva, pa samim tim iintenzivna hrianska, odnosno crkvena propaganda, oblikovala je svest Grka o sopstvenojprolosti, na nain koji je bio u skladu sa hrianskim konfesionalnim premisama. Antikaprolost koja je poistoveivana sa paganstvom i idolopoklonstvom bila je krajnje nepoeljna uVizantiji, koja se (uslovno) temeljila na hrianskim normama. Konsekventno: antika starina je u potpunosti ignorisana, a njeni ostaci su ili unitavani ili im je menjana namena. Tako sutokom vizantijskog perioda mnogobrojni drevni antiki hramovi postali hrianske crkve:najpoznatiji primer za to je, naravno, Partenon, koji je najpre postao pravoslavna, a zatim i

katolika crkva, zatim Erehtejon, koji je takoe sluio kao crkva, isto kao i Tezejev hram(Hamilakis 2007, 66). Svest o antikom nasleu kod Grka se dinamino i intenzivnokonstruie tek od poetka rata za nezavisnost, to postaje jo izraenije u decenijama koje susledile nakon formiranja samostalne Kraljevine Grke 1832. godine. Zapadnoevropske dravese u tom kontekstu mogu posmatrati kao poetni incijatori u konstruisanju svesti Grka oantikom nasleu. Sve do tada delovi antikih zdanja, odnosno kamen sa njih, korien je uizgradnji onovremenih objekata, i to ne samo tokom osmanlijske vladavine nego i pre toga.Generalno posmatrajui, lokalno grko hriansko stanovnitvo nije imalo nikakvu izgraenusvest o antikim ruevinama, niti je znalo njihov pravi istorijski kontekst, te se prema njimaodnosilo sa krajnjom nezainteresovanou i jednako poput Turaka koristilo ih je kao izvoritagraevinskog materijala. Meutim, uprkos ovakvom odnosu, ipak su postojala mnogobrojnamitizovana predanja o ruevinama, kao i specifine forme potovanja prema pojedinimobjektima.[5] Tako su zabeleeni i pojedini sluajevi otpora lokalnog stanovnitva premadevastaciji odreenih struktura od strane osmanlijskih vlasti. Meutim, razlog otporarazgradnji spomenika kod lokalnog stanovnitva nije se javljao zbog toga to ih je onosmatralo delom sopstvenog naslea, ve iskljuivo iz razloga to su pojedinim strukturamapripisivana natprirodna svojstva i sile, pa je postojalo uverenje da se njihovim unitavanjemizaziva nesrea (Hamilakis 2007).

Rat Grka za nezavisnost ujedno je oznaio i poetak pozivanja na klasinu starinu, odnosno
http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/


10/25

graenje svesti o staroj Grkoj i njenoj prolosti kao sastavnom delu nacionalnog identitetaGrka. Tokom trajanja grkog rata za nezavisnost protiv Otomanskog carstva (od 1821. do1829. godine), praksa pozivanja na staru Grku i njene ideale, posebno meu ustanicimapostaje frekventno praktikovana i svakako je imala za cilj jaanje mobilizacijskih kapaciteta ipodizanje opteg morala, to je vreno konstantnim isticanjem sopstveno percipirane slavne i

herojske prolosti. Ona je posebno intenzivirana i podignuta na institucionalni nivoneposredno nakon sticanja nezavisnosti. Tako je ubrzo poto je mlada nezavisna dravapoela da ureuje svoje poslove, ova tenja da se klasina batina uzida u njene temeljedobila organizovan oblik zakonima koji su zabranjivali iznoenje starina iz zemlje i prvimkoracima u organizaciji zatite spomenika i strune arheoloke slube (Babi 2008, 35).Meutim, uprkos intenzivnim poecima formiranja svesti Grka o klasinoj prolosti, ona uprvih nekoliko desetina godina ostaje prvenstveno ograniena na relativno uske, obrazovanijekrugove stanovnitva, koji su jasno razlikovali antiko od hrianskog naslea. Odnosno, zaveinu obinih ljudi hrianstvo je jo uvek ostalo organizacioni kanon sveta, te je stoga uizvesnom smislu uticalo na nain na koji je doivljavana starina (Hamilakis 2007). Samim tim inakon uspostavljanja zakonske regulative o zatiti spomenika, vei deo stanovnitva ih je idalje unitavao, koristei ih za raznovrsne sopstvene potrebe, menjajui im pri tome namenu,a esto i oblik.[6]

Moderni Grci, dakle, klasinu starinu nisu doivljavali kao deo sopstvene prolosti praktinosve do sticanja nezavisnosti, kada im je svest o njihovim navodnim antikim precima uizvesnom smislu praktino injektirana od strane Zapada, i na taj nain ugraena u osnove

nastajueg nacionalnog identiteta. Do tog perioda, materijalni ostaci antike prolosti su zanjih predstavljali samo ruevine prema kojima su se odnosili bez posebnog respekta.Meutim, treba napomenuti da ni u zapadnoevropskim drutvima materijalni ostaci izprolosti stare Grke nisu oduvek predstavljali predmete divljenja i opteg glorifikovanja. Onie estetski i kulturni ideal postati tek od sredine osamnaestog veka sa prosvetiteljstvom, apogotovo sa pojavom nemakog romantizma, koji je u potrazi za kulturnim korenimaevropske civilizacije uspeo da njeno teite prebaci iz Rima u Staru Grku (Maleevi 2009,22). Pre toga ni u zapadnoevropskim drutvima nije postojala nikakva izgraena svest o

klasinim korenima i antikoj Grkoj kao zajednikom pretku evropskih nacija, ve je ona biladoivljavana iskljuivo kao deo paganske prolosti. Iako su u devetnaestovekovnojzapadnoevropskoj percepciji Turci doivljavani kao varvari, koji prema antikim ostacimapostupaju vandalski i krajnje destruktivno, potrebno je istai da je takorei analogan odnosprema klasinoj starini postojao i od strane Zapada nakon prvih dodira sa njom. Tako sutokom etvrtog krstakog rata Franci svoje sedite postavili na Akropolju, a Partenonpretvorili u latinsku katedralu; nekoliko vekova kasnije venecijanska flota je u napadu naturske poloaje bezobzirno bombardovala Akropolj, ne marei za hramove i trajno ihoteujui (Maleevi 2009, 23).

Sam proces formiranja svesti o klasinoj starini kod Grka, poinje pod uticajemzapadnoevropskih drutava. Rat za nezavisnost Grka, a posebno masakr u gradu Mesalongi
http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/


11/25

1826. godine, izazvali su mnotvo reakcija i pojaali oseaj solidarnosti sa grkim ustanicimau celoj Evropi (videti Howarth 1976). Takoe, slika ,,Masakr na Hiosu iz 1824. godine, iji jeautor jedan od najznaajnijih predstavnika romantizma, francuski slikar Een Delakroa(Ferdinand Victor Eugne Delacroix), uticala je u velikoj meri na evropsko javno mnjenje.Romantiarski zanos koji je vladao u zapadnoevropskim drutvima, kao i narastajui

filhelenizam, doprineo je da se Britanija i Francuska direktno umeaju u grki rat zaosloboenje i u velikoj meri utiu na njegov konaan ishod. Brojni dobrovoljci izzapadnoevropskih zemalja inspirisani Grkom, lino su se prikljuili grkim ustanicima unjihovoj borbi za nezavisnost. Najpoznatiji meu njima bio je svakako lord Bajron (GeorgeGordon Noel 6th Baron Byron), romantiarski pesnik i ekscentrik, koji je uloio vei deosopstvene imovine i organizovao slanje razliitih vidova pomoi grkim ustanicima inaposletku preminuo od groznice tokom ustanka kome se i sam pridruio.

Sl.2. Ferdinand Victor Eugne Delacroix Pokolj naHiosu: grke porodice u iekivanju smrti ili ropstva1824. Luvr, Pariz. Ulje na platnu, dimenzije slike: 419x 354 (164 in 139) cm.

Uverenje koje je nastalo kao produkt filhelenizma o tome da su savremeni Grci direktninaslednici starih Grka, poelo je postepeno da se menja pod utiscima nekih putnika koji suposetili Grku. Tako se jo 1830. Jakob Falmerajer u svojoj knjiziIstorija poluostrova Moreja u
http://www.journal.casca.org.rs/wp-content/uploads/2012/12/2.Ferdinand-Victor-Eug%C3%A8ne-Delacroix-%E2%80%9EPokolj-na-Hiosu_-gr%C4%8Dke-porodice-u-i%C5%A1%C4%8Dekivanju-smrti-ili-ropstva%E2%80%9C-1824.-Ulje-na-platnu_-Luvr-Pariz_-Dimenzije-slike_-419-x-354-164%C2%A0in-%C3%97%C2%A0139-cm..jpg


12/25

srednjem veku usprotivio ovom rairenom ubeenju teorijom da su se stari Grci utopili ukasnije talase Slovena, koji zapravo ine rasnu podlogu savremenih Grka, tako da u venamahrianskog stanovnitva moderne Grke nema ni kapi istinske i iste helenske krvi (cit. po Todorova 2006, 250, 251). Prema tome, razlog za degradaciju savremenog stanovnitva, kaoi njegovu drastinu razliku u odnosu na stare Grke, (ili bolje reeno idealizovanu sliku o

starim Grcima kakva je postojala na Zapadu), objanjavan je tumaenjem da se savremenadevetnaestovekovna populacija Grke sastoji od vizantiniranih Slovena i da kao takva nemanikakve veze sa antikom. Ovakvo tumaenje je u zapadnoevropskim drutvima ubrzo irokoprihvaeno i vremenom se sve vie intenziviralo, ubrzo rezultirajui time da je Grkaposmatrana poput svih ostalih balkanskih drava kroz obrasce percepcije kojima se bavilaMarija Todorova i koje je podvela pod kategorijubalkanizma . Jo znatno pre poetka borbe zanezavisnost, mnogobrojni putnici sa zapada koji su obilazili Grku (to je postalo sveuestalije od druge polovine osamnaestog veka), u susretu sa savremenim stanovnitvom,doivljavali su razoaranje imajui u vidu optu sliku kakva je postojala o starim Grcima.Svakodnevna realnost Grke sa kraja osamnaestog i poetka devetnaestog veka zaista nijebila privlana, niti je imala puno slinosti sa slavljenim idealom (Babi 2008, 26). Mnogobrojniputnici koji su poseivali Grku u razliitim vremenskim periodima, opisivali su stanovnitvoGrke u prilino negativnoj konotaciji i sa primetnom dozom razoaranosti.[7] Diskontinuitetizmeu starih Grka i iskvarenosti njihovih modernih naslednika ili, drugaije reeno, jazizmeu salonskih oekivanja i opore stvarnosti, prisutan je u mnogim delima i moe se opisatikao razoarani filhelenizam i mnogo pre vremena kom je taj fenomen svojstven (Todorova2006, 196). Formirajui ovakav obrazac percepcije savremenog grkog stanovnitva,zapadnoevropske drave nastojale su da upravo sebe prikau kao istinske naslednikeuzvienog ideala svojstvenog starim Grcima. Meutim, ovakvi stavovi u velikoj meri suujedno dovodili u pitanje sposobnost Grka da organizuju sopstvenu dravu i da samostalnonjom vladaju. U tom smislu posebno je indikativno postavljanje bavarskog princa Ota fonVitelsbaha (Otto von Wittelsbach), poznatijeg kao kralja Ota I Grkog (Otto Friedrich Ludwigvon Wittelsbach) na grki tron. Naime, na osnovu odluka Londonske konferencije odrane1832. godine, na kojoj su uestvovale Velika Britanija, Francuska i Rusija, odlueno je da segrki presto ponudi bavarskom princu, a da se pri tome nije ni trailo miljenje Grka.

Uostalom, jo pre izbijanja bune preovlaivalo je miljenje da bi nezavisnost bila preuranjenasve dok Grci ne steknu bolje obrazovanje, a to miljenje nisu zastupali samo Evropljani, nego ineki elnici grkog prosvetiteljstva, pre svih Adamandios Korais (Todorova 2006, 200).Ukoliko se izuzme relativno kratak period filhelenizma, koji je nastao kao posledicaromantiarskog zanosa, olien kroz linosti poput lorda Bajrona i pesnika elija (Percy BussheShelley), kao i kroz tadanju percepciju Zapada o grkom ratu za nezavisnost, stereotipnoopisivanje savremenog grkog stanovnitva i isticanje njihove nesposobnosti i zaostalosti bilo je ipak preovlaujue. U takvom kontekstu, Zapad se postavljao kao jedini pravi naslednik

superiorno shvaene civilizacije stare Grke.Stvarajui svoju dravu, Grci efikasan model nisu traili u svojoj neposrednoj otomanskoj
http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/


13/25

prolosti ni u vizantijskom nasleu, nego na savremenom Zapadu (Todorova 2006, 325). Utom smislu, kako je istakao Mihael Hercfeld (Michael Herzfeld), Grci u svojoj borbi zanezavisnost, za razliku od svojih evropskih patrona nisu teili tome da postanu olienjeklasine prolosti, ve su nastojali da se ukljue u modernu evropsku sadanjost (vidi Babi2008). Konstrukcija nacionalnog identiteta Grka se ipak, uz svest o kolektivitetu baziranom

na vizantijskoj prolosti, temeljila i na klasinoj starini koja je u izvesnoj meri usvojena uperiodu formiranja nezavisne drave. Mlada grka nacija na taj nain se nala razapetaizmeu ova dva razliita stereotipa: helenskog, koji je nastojala da usvoji, i romejskog, koji seodnosio na neposrednu prolost, odnosno na hrianstvo i vizantijsku tradiciju. Iako jemoderna grka drava nastojala da se uredi po modelu zapadnoevropskih drutava uadministrativnom smislu, prolost, a samim tim i klasina starina, imale su krucijalnu ulogukako u konstruisanju nacionalnog identiteta, tako i u konstantnom isticanju Grka i njihoveprirodne pripadnosti evropskoj civilizaciji. Na taj nain je i njihova klasina batina biladragocen argument u ovim nastojanjima, ali je, s druge strane, izazivala neprijatna poreenjai dovodila ih u poloaj inferiornih i nedolinih naslednika (Babi 2008, 34). U tom smislu Grka je u periodu sticanja nezavisnosti bila prinuena da igra dve suprostavljene uloge, odnosnoda, sa jedne strane, bude kolevka Evrope, a, sa druge, ponieni istonjaki vazal (videtiHerzfeld 1987). Ove dve uloge se mogu meusobno initi nekompatibilne da nije biloinjenice da obe podrazumevaju inferiornosti u odnosu na prave Evropljane danas (Herzfeld1987, 19, 20). Svakako da je ovako dvostruka uloga na neki nain proistekla kaokonsekvenca velianja stare Grke, ali u isto vreme i iz onovremene opte slike osavremenim Grcima. Kao to je ve naglaeno, razoaranost devetnaestovekovnimstanovnitvom Grke u zapadnoevropskim drutvima, postojalo je i tokom najizraenijegfilhelenizma na vrhuncu opte glorifikacije klasine starine. Tu ljubav prema Grkoj irazoaranost savremenim stanovnicima Grke, najbolje je opisao Vudhaus (C. M.Woodhouse): Oni su voleli Grku svojih snova: zemlju, jezik, starine, ali ne i ljude. Kad bi tiljudi samo malo vie liili na britanske uenjake i dentlmene, prieljkivali su oni, a ako to vene mogu, to i jeste malo preterano oekivati, kada bi samo malo vie liili na svoje pretke, ili, jo bolje, kada ih uopte ne bi ni bilo (cit. po Todorova 2006, 200).

Veza izmeu antike i nacionalne imaginacijeProcesi formiranja nezavisnih nacionalnih drava na Balkanu u prvoj polovini devetnaestogveka podrazumevali su konstruisanje nacionalnih identiteta, izmeu ostalog, isticanjemsopstvene herojske prolosti, proiene od retrogradnih elemenata osmanlijskog perioda.Meutim, za uspostavljanje administrativnog, politikog i drutveno-ekonomskog ureenjanovonastali entiteti nisu traili uzore u idealizovanim segmentima sopstvene prolosti, ve uzapadnoevropskim drutvima i njihovim dravama. Tako je, npr. u Grkoj, bavarskonamesnitvo odmah pokrenulo razraen program reforme kolstva, pravnog, birokratskog,privrednog, vojnog i crkvenog sistema u drutvu u kom ljudi u praksi ne prave razlikuizmeu razliitih oblasti ljudskih poslova: politike, ekonomske, socijalne ili religijske(Todorova 2006, 324, 325). Ipak, u isto vreme se konstruie nacionalni identitet koji posebno


14/25

potencira klasinu starinu i antiku Grku kao temelj moderne nacije.

Benedikt Anderson je istakao da se nacionalizam ne moe posmatrati kao politika ideologijakoja bi se mogla poistovetiti sa faizmom i liberalizmom (Anderson 1991; Eriksen 2004), veda ga treba poput svih etnikih ideologija svrstavati u istu ravan sa religijom, koju esto naizvestan nain zamenjuje kao sekularni oblik kulturnog sistema (videti Anderson 1991).Meutim, ovakav stav se mora u izvesnom smislu modifikovati u sluaju nacionalizma uGrkoj, kakav se pojavio nakon njenog sticanja nezavisnosti. U sluaju Grke nije bila izraenani izvrena zamena religije sekularnom religijom nacionalizma, ve su se one meusobnoproimale u mnogo veem stepenu nego u zapadnoevropskim nacionalizmima. U tom smislunacionalizam u Grkoj predstavlja fuziju religioznih i nacionalistikih elemenata, pri emu jekao rezlutat te fuzije pravoslavlje postalo sastavni deo helenskog nacionalnog identiteta, to je posebno kulminiralo kasnije tokom diktature Reima pukovnika izmeu 1967. i 1974.godine (Hamilakis 2007, 84-85). Svakako da je ovakvom stapanju ideja predhodio izvestansukob izmeu crkve kao dominantnog faktora u drutvu i narastajue grupe koja je velialaantiku, to je bilo naroito izraeno u prvim decenijama nakon sticanja nezavisnosti, ali je tajsukob uskoro prevazien uspostavljanjem opte sinteze iz ega je proistekao jedan odsegmenata aktuelnog oblika grkog nacionalnog identiteta.U decenijama nakonuspostavljanja nezavisnosti, a naroito od druge polovine devetnaestog veka, sve vie je jaao iredentistiki pokret olien u takozvanojMegali Ideji ( ). Naravno,arheologija je svakako i ovom prilikom koriena za dokazivanje prava na teritoriju. U tomsmislu granice nove drave (obnovljene Vizantije) u idealnom opsegu su odreivane na

prostorima gde su se, izmeu ostalog, nalazili arheoloki lokaliteti, to je na neki nainpredstavljalo stvaranje nove topografije u svojstvu naglaavanja starine i teritoijalnihpretenzija. To je neizbeno dovelo do rata Grke sa Turskom, koji je okonan potpunimfijaskom Grke i fatalnim konsekvencama po grko stanovnitvo 1922. godine.

Formiranjem veze izmeu antike i nacionalizma kreiran je odreeni oblik imaginarijuma,kojim se kroz itav niz mehanizama naglaavao kontinuitet izmeu klasine starine i novegrke nacije. Na taj nain u procesu izgradnje samosvesti grke nacionalne drave,zasnovane na antikom nasleu, odnosno usvajanja slike o sebi formirane na Zapadu, kojim je mlada drava nastojala da se evropeizuje, modernizuje i uhvati korak sa savremenimsvetom, veoma vanu ulogu imao je i nacionalni obrazovni sistem: lekcije iz jezika, geografijei, posebno, istorije imale su za cilj da istaknu ideju neprekinutog trajanja i jedinstva grkenacije od antike do savremenosti (Maleevi 2010, 16). Takoe je osmiljavan irok spektarrazliitih praksi kroz koje su se, posredstvom nacionalistike ikonografije i folklora u najiremsmislu, naglaavale veliina i starost grke nacije. Bez obzira da li se radilo o arhitekturineoklasicizma ili nekom drugom medijumu za vrenje politike i drutvene propagande, Grcisu poput svih ostalih nacija nastojali da istaknu sopstvenu prolost i da je ugrade u sametemelje sopstvene nacionalne imaginacije. U tom smislu se moe posmatrati i ideja oobnavljanju Olimpijskih igara, pri emu se posebno interesantnim ini period u kome su onepo prvi put ponovno odrane, imajui u vidu da je 1896. godine zanos za klasinom starinom


15/25

ve praktino bio prevazien, a filhelenizam ve oko tri decenije praktino nije postojao.[8]

Moderne Olimpijske igre nastale su, dakle, na samom zalasku vitalnosti dugotrajnogoduevljenja antikim svetom, kao jedan od poslednjih u itavom spektru izraza adoracije itenji za obnovom njegovog duha i njegovih vrednosti (Maleevi 2009, 17). Iako je tokomdevetnaestog veka, nakon sticanja samostalnosti Grke, bilo nekoliko pokuaja pojedinaca,

poput romantiarskog pesnika Pajanotisa Sucosa (Panagiotis Soutsos) i grkog trgovcaEvangelisa Zapasa (Evangelos Zappas), da obnove Olimpijske igre, ti pokuaji nisu naili napodrku tadanjih grkih vlasti (Maleevi 2010, 1718). Tek nakon inicijative francuskogpedagoga Pjera de Kubertena (Barun Pierre de Cubertain), dolazi do ostvarivanja ove ideje iprve moderne Olimpijske igre odrane su upravo u Grkoj. Dok su u toj zemlji svi predhodnipokuaji oivljavanja antikih igara proli bez uspeha, ovoga puta su i grki zvaninici i grka javnost sa oduevljenjem prihvatili ulogu domaina inauguralne manifestacije, smatrajui daim kao potomcima drevnih Helena i legitimnim batinicima klasine antike svet na tajnain odaje zaslueno priznanje (Maleevi 2009, 21). Tako su od samih poetaka moderneOlimpijske igre stekle naglaenu politiku dimenziju, a u sluaju Grke postale su i izvestanoblik medijuma za plasiranje ideje o njenom kontinuitetu sa antikom prolou.[9]

Posmatrane u dananje vreme, Olimpijske igre i ceremonije njihovog otvaranja predstavljajuglobalni fenomen u optem politikom kontekstu i svakako ne oznaavaju iskljuivo vezusamo izmeu antike i savremene Grke, ve je njihova drutvena, politika, a svakako isportska dimenzija uzdignuta na opti nivo. Grandiozne ceremonije otvaranja, jo od igaraodranih 1936. godine u Berlinu, imaju esto izrazitu politiku konotaciju i neretkopredstavljaju medijume za plasiranje najrazliitijih oblika propagande.[10] Olimpijske igreodrane u Berlinu 1936. godine, odnosno avangardni filmOlimpya iz 1938. godine, uvenereiserke Leni Rifental (Leni Riefenstahl), ujedno predstavlja najreprezentativniji primer onainu na koji se moe vriti odreena propaganda posredstvom ceremonije otvaranjaOlimpijade. Kada se radi konkretno o Grkoj, Olimpijada odrana u Atini 2004. godine,odnosno ceremonija otvaranja igara, predstavljala je vrstu globalnog spektakla za plasiranjeideje o neprekinutom kontinuitetu izmeu antike starine i savremene grke nacije, pa sesamim tim moe posmatrati kao svojevrsna forma nacionalnog imaginarijuma. Posebnouoljiv segment ceremonije otvaranja svakako je predstavljao odreeni oblik predstavljanja

putovanja kroz istoriju Grke, kroz prikazivanje jednolinijskog niza prepoznatljivih slika koje jasno ukazuju na razliite periode prolosti, poevi od treeg milenijuma stare ere.Aludiranje kroz odabir dominantnih tema posredstvom niza ljudskih figura, poevi odprikazivanja glave sa Kiklada u monumentalnim razmerama, preko razliitih segmenataantike i vizantijske prolosti, pa sve do savremenog doba i osobenog metaforinog prikazabudunosti, cela ceremonija je koncipirana na nain kako bi se jasno posmatrau ukazaoneprekinuti kontinuitet u prolosti Grke. Svakako, upadljivo je odsustvo prikaza periodaosmanske vladavine, ukoliko se izuzme par nejasnih scena koje bi se mogle protumaiti kao

borba za nezavisnost, uz komentar zvaninog naratora prenosa o tome kako jeuspostavljanjem moderne Grke okonan period turske tiranije.[11]
http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/


16/25

Sl. 3. Slike sa ceremonije otvaranja Olimpijskih igara u Atini 2004.godine

Moderni grki nacionalni identitet se, dakle, temelji na klasinoj starini, ali i nasrednjovekovnoj prolosti, to je donekle analogni model svojstven veini evropskih nacija,bez obzira to antiki segment kod njih nije toliko izraen kao u grkom kontekstu. Meutim,nacionalni identitet moderne grke nacije takoe ima karakteristine sopstvene specifinosti,naroito u smislu neke vrste njegove dvostruke uloge koju je u periodu svog formiranjaodigrao, kako je to jo Hercfeld primetio. Kroz dananju prizmu observacije, poput svih ostalihnacionalnih identiteta i Grci imaju viestruki identitet koji je fragmentaran i samo se na viemstupnju kolektiviteta i formulacije definie kao jedinstven, iako i tada poseduje sopstvenuinternu hijerarhiju i varijabilnost.

Proiavanje prolostiSamo nekoliko godina posle sticanja nezavisnosti, odnosno nakon premetanja prestonice izNafpiliona u Atinu 1834. godine, poinje selektivno uklanjanje materijalnih tragovanepoeljne prolosti, pre svega objekata koji su se nalazili na Akropolju a koji su bilisagraeni tokom vladavine Osmanlija. Raiavanje materijalnih ostataka koji su asocirali nastrane ,,okupatorske elemente praksa je koja se primenjivala posebno u novoformiranimdravama na Balkanskom poluostrvu, gde je vreno selektivno uklanjanje ostataka iz periodaosmanske vladavine, i kao takva, ne moe se posmatrati kao fenomen, koji je iskljuivo vezanza Grku. Meutim, za razliku od drugih novoformiranih drava na Balkanu, u Grkoj jeovakva selekcija svakako daleko prevazilazila nacionalne okvire, i nije bila iskljuivo vezanaza uvrivanje nacionalnog identiteta, ve je imala daleko iri evropski znaaj i u izvesnomsmislu je predstavljala ograivanje ,,civilizovane Evrope u odnosu na ,,varvarski i zaostaliOrijent.

Proiavanje retrogradno shvaenih arhitektonskih elemenata prolosti u novim enitetimana Balkanu svakako nije vreno samo zbog otklanjanja ostataka relikata koji su asocirali navievekovnu okupaciju od strane Turaka nego se mora sagledati u znatno irem kontekstu.

Novoformirane drave na Balkanskom poluostrvu nastojale su, nakon sticanja nezavisnosti,da se to vie evropeizuju. Usled toga se javila tendencija koja nije podrazumevala samoodbacivanje politike prolosti, nego i intenzivno otklanjanje arhitektonskog naslea Turaka,
http://www.journal.casca.org.rs/wp-content/uploads/2012/12/3.png


17/25

a ujedno i usvajanje aktuelnih evropskih tradicija u arhitekturi, pre svega akademizma. Ovajproces je u nekim regionima bio bri, a u nekim znatno sporiji, tako da je npr. za razliku odGrke, Srbija tek etrdesetih godina devetnaestog veka poela da polae temeljezapadnjakog tipa dravnog aparata (Todorova 2006, 324325). Takoe je znatno kasnije uodnosu na Grku poelo uklanjanje arhitektonskog naslea Otomana, ali je ono naroito u

Beogradu bilo krajnje temeljno i rezlutiralo je time da danas ostane sauvano samo nekolikoizolovanih objekata iz perioda turske vladavine. Ruenje damija i podizanje javnih graevinana njihovom mestu, npr. upravno-administrativnog kompleksa u centru Beograda na mestuBatal-damije, kao i sistematska deotomanizacija urbane strukture putem planskog ureenjanaselja, iji je jedan od najvanijih ciljeva bio kako je to slikovito primetila istoriarkaarhitekture M. Roter ukloniti tragove turske vekovne prisutnosti, dovoljno su upeatljiviprimeri (Ignjatovi 2008, 53; kurziv moj). Selekcija i idealno predstavljanje herojskidoivljene prolosti, uz tendenciju ka ubrzanoj evropeizaciji, bila je opta karakteristikabrojnih novonastalih nacionalnih entiteta na Balkanu i mora se posmatrati kao jedan odaspekata u konstruisanju nacionalnog identiteta. Taj novoformirani devetnaestovekovninacionalni identitet, kao oblik najvie forme grupnog kolektiviteta, svakako je nastojao da se jasno ogradi od neposredne prolosti i da bude osloboen od stranih agresorskih iokupatorskih elemenata. Upravo zbog toga se sa brojnih istorijskih spomenika uklanjajutragovi nepoeljne prolosti, kao remetilakih elemenata koji predstavljaju prepreku tenji zaisticanjem herojske i idealno viene istorije. Na taj nain i u okviru arhitektonske kulture uSrbiji devetnaestog i dvadesetog stolea evropeizacija je bila podrana na vie razliitihkoloseka poev od zahvata deotomanizacije, koja je podrazumevala jasan i nedvosmislenotklon u odnosu na istorijsku kulturu Srbije pod vlau Porte, kroz dug i dinamian procesuklanjanja tragova neprijatne, ali tako bliske prolosti, potiskivanja i unitavanja jednih, apronalaenja drugih istorijskih tradicija (Ignjatovi 2008, 53).

Ovakav vid selekcije, karakteristian za brojne novonastale devetnaestovekovne draveformirane na Balkanskom poluostrvu, svakako bio najizraeniji i imao je poseban (evropskiznaaj) u Grkoj. Imajui u vidu zapadnoevropsku percepciju klasine starine, uz izuzetnoizraene negativne stereotipe prema orijentalnim narodima, pa samim tim i prema Turcima,

jasno je da su ostaci materijalne ostavtine klasinog perioda Grke, odmah nakon stvaranjamoderne Grke nacionalne drave, morali biti proieni od retrogradnih relikata ,,drugih iosloboeni od vievekovne dekadencije. Ovakva selekcija se reflektuje posebno na primeruAkropolja, gde se nakon oslobaanja od Osmanskog carstva vri raiavanje (Grin 2003,53), pri emu se Erehtejon i Partenon oslobaaju nametnutih funkcija harema, tj. damije(Grin 2003, 321; Hamilakis 2007). Tako ve 1834. godine, odmah posle proglaenja Atine zanovu prestonicu Grke, simbolino zapoinje poetak procesa rekonstrukcije Akropolja saciljem da se sa njega najpre uklone nepoeljni ostaci otomanske prolosti (vidi Hamilakis2007). Prvi zadatak grkih arheologa i njihovih bavarskih mentora bio je, prema reima . Jalouri (E. Yalouri), da sa Akropolja uklone sve ostatke prolosti koji nisu pripadali klasinoj eri:svi kasniji spomenici (srednjovekovni, turski i ranomoderni) bili su uniteni u interesu


18/25

ouvanja jedino spomenika petog veka pre n. e. (cit. po Maleevi 2010, 16). Ovakvimselektivnim odabirom materijalnih ostataka, nastojalo se da se Akropolj vrati u stanje kakav je bio u vreme zlatnog doba u periodu Perikla i Fidije, da ponovo zablista punim sjajem i dapleni diskretnom belinom i uzvienou, proien od nepoeljnih elemenata. Ironino je,meutim, to su Akropolj i Partenon tokom itave svoje istorije, najbelji bili upravo tokom

osmanskog perioda.

Sl.4. Partenon na Akropolju, pre ruenja damije i drugih strukturapost-klasinog perioda

Izborom Atine, koja je tada brojala svega oko osam hiljada stanovnika, za novu prestonicuGrke, teilo se isticanju kontinuiteta sa klasinom starinom. Izbor Atine otro je zagovaraobavarski kralj Ludvig I August od Vitelsbaha, zajedno sa svojim sinom i buduim grkimkraljem Otom (Otto Friedrich Ludwig von Wittelsbach), i to prvenstveno zbog tradicije koju su

oivljavale dobro ouvane ruevine (Hamilakis 2007, 105106). Upravo je helenofilni kraljBavarske Ludvig I Avgust, na izvestan nain, nainio direktno prebacivanje antikogidentiteta na savremene Grke (Maleevi 2010). Sama ceremonija doeka njegovog sina Ota(novog grkog kralja) u Atini, trajala je tri dana uz mnotvo sveanih govora i simbolikihpostupaka. uveni nemaki arhitekta iz Minhena Leo Von Klenze, koji je zapoeorekonstrukciju Akropolja, odrao je sveani govor na nemakom, u znak dobrodolice kraljakoji se iskrcao u Pireju, dok su mu graani Atine poklonili sovu i maslinovu granicu, kaodrevne simbole grada Atine (videti Hamilakis 2007, 5764).

Uklanjanje ostataka graevina postklasinog perioda sa Akropolja moe se shvatiti kao inritualnog proienja lokacije od svega onoga to je vieno kao ostatak varvarizma i
http://www.journal.casca.org.rs/wp-content/uploads/2012/12/4.Partenon-na-Akropolju-pre-ru%C5%A1enja-d%C5%BEamije-i-drugih-struktura-post-klasi%C4%8Dnog-perioda.jpg


19/25

materjalnih ostataka, koji su asocirali na okupaciju Grke od stranih zavojevaa (Hamilakis2007, 88). Zbog toga su sa Akropolja uklonjeni ne samo objekti iz perioda turske vladavinenego i ranije graevine nastale tokom vizantijskog perioda. Interesantno je, meutim, to sutek kasnije grki arheolozi poruili srednjovekovne objekte (kulu na Propilejima sruenuizmeu 1870. i 1875. godine i delove mletakog bastiona), to nije uinjeno u prvom navratu,

dok je radovima rukovodio Leo fon Klence (Leo von Klenze).[12]

Kako bi se jasno naglasila veza sa klasinom starinom, odnosno kako bi se mladi kralj Otopredstavio kao dosledan naslednik starih Grka (kako ga je ujedno i Klence u svom govoru jo1834. godine predstavio skeptinim Atinjanima), korien je itav dijapazon razliitihsimbolikih i ikonografskih praksi, od postavljanja trijumfalnog luka sa ispisanim Homerovimstihovima u Nafplionu, pa sve do neostvarenih planova za gradnju palate citadele, ponacrtima koje je izradio pruski arhitekta Karl Fridrih inkel (Karl Friedrich Schinkel) jo 1834.godine. inkelov plan da se na dominantnoj i uoljivoj steni Akropolja sagradi nova kraljevskapalata, imao je jasnu politiku konotaciju i moe se shvatiti kao nastojanje za jasnimprojektovanjem strategije za simboliko uspostavljanje simbola legitimizacije vlasti, kao itenja za naglaavanjem direktne veze izmeu monarhije i klasine starine (vidi Hamilakis2007).

Sl.5. Projekat izgradnje palate-citadele na Akropolju koji je izradio pruski arhitekta KarlFriedrich Schinkel

Uklanjanje materijalnih ostataka nepoeljne prolosti, zajedno sa intenzivnim beleenjem iistraivanjem arheolokih lokaliteta, neposredno je odigralo jednu od bitnijih uloga ukontruisanju nacionalnog identiteta Grka. Klasina arheologija je, polazei odzapadnoevropske percepcije antike Grke, svakako posluila i za ostvarivanje brojnih grkihnacionalnih interesa, ne samo u smislu konstrukcije nacionalnog identiteta ve i kaopouzdano sredstvo posredstvom kojeg se obezbeivao nauni kredibilitet za ostvarivanjerazliitih politikih i drutvenih ciljeva.

***
http://0.0.0.0/http://www.journal.casca.org.rs/wp-content/uploads/2012/12/5.Projekat-izgradnje-palate-citadele-na-Akropolju-koji-je-izradio-cuveni-pruski-neoklasicisti%C4%8Dki-arhitekta-Karl-Friedrich-Schinkel.jpghttp://0.0.0.0/


20/25

Percepcija o kolektivnim i etnikim identitetima, kakva je postojala krajem osamnaestog vekau periodu nastanka i konsolidacije nacionalnih identiteta, definisala je etniki identitet kaopostojan i monolitan. Na taj nain je i identitet starih Grka shvatan kao jasno razgranien iapsolutno odreen. Uz ovakvo shvatanje kolektivnog identiteta starih Grka, kao i uz ogromanznaaj klasine starine kao onovremenog opteg ideala, mnogobrojna tadanja evropska

drutva nastojala su da prolost antike Grke predstave kao deo sopstvene nacionalneistorije. Konstruktivna izgradnja nacionalne svesti je, pored srednjovekovne prolosti, uklasinoj Grkoj, tada shvatanoj vrhuncem civilizacije i kolevkom Evrope, pronalazila idealanuzor kome treba teiti, ali istovremeno i pogodno sredstvo za uspostavljenje legitimiteta uostvarivanju mnogobrojnih politikih interesa. U takvim okolnostima, inspiracije klasinomstarinom bile su mnogobrojne, i svakako su se, izmeu ostalog, odrazile i na onovremenuumetnost u celini. Inspiracije antikim motivima, postale su dominantne u likovnoj umetnosti,literaturi i arhitekturi, ali i u svim ostalim formama umetnikog izraza. Umetnika dela suizvorno nastajala, pre svega kako bi se zadovoljili tada narastujui apetiti viih klasa, ali iukusi novoformiranog graanskog stalea. Za njih je antika u celini, a posebno klasianperiod Grke, olien kroz dela umetnika, filozofa i pisaca petog veka stare ere, predstavljaokulminaciju savrenstva koje je oveanstvo u svojoj prolosti doseglo. Konceptneoklasicizma, inicijalno pokrenut Vinkelmanom, glorifikovao je antiku u apsolutno svakomnjenom segmentu i uspostavio je novi referentni sistem po kome je ona zauzimala nedostinomesto u zajednikoj evropskoj i hrianskoj prolosti.[13] Arhitektura neoklasicizma, uzimajuiu obzir njenu mogunost posebno pogodnog medijuma za plasiranje ideolokih poruka,koriena je od strane vladajuih elita kao sredstvo za naglaavanje i isticanje kontinuitetaizmeu onovremenih politikih entiteta i klasine Grke. Odnosno, istaknutommonumentalnou, dopunjenom adekvatnim arhitektonskim platnom, a posebno skulpturamakoje su jasno aludirale na odreene dogaaje iz grke mitologije i antike prolosti, pri tomeuzimajui u obzir administrativnu funkciju objekta, reformisani i novonastali entiteti sudirektno naglaavali da su naslednici superiorno shvaenih starih Grka. Budui da supredhodno uspela da naglase vezu, brojna zapadnoevropska drutva su sopstvenukolonijalnu politiku opravdavala onovremenim interpretacijama grke kolonizacije, pri emusu svoje imperijalne interese pravdala eljom za emancipacijom inferiornih drugih. Ti drugi

su jako esto, usled preslikavanja antike grke slike o drugima (varvarima), vieni uistonim neprijateljima. Na taj nain devetnaestovekovni neprijatelj hrianske Evropepostaju Turci, kao to su za stare Grke neprijatelji bili Persijanci. U tom kontekstu i modernievropski identitet se, izmeu ostalog, konstruie na razlikama u odnosu na druge, pripadnikeizvan evropskih drutava, ali i na (uslovnoj) percepciji o idealnom klasinom periodu Grke,shvaenom kao najznaajnijoj epohi u evropskoj prolosti.

Beleke

1. Ovu formulaciju prvi je upotrebio ideoloki tvorac neoklasicizma Johan Joahim Vinkelman(Johann Joachim Winckelmann 17171768), koji je sopstvena vienja antike umetnosti izneou svojim delimaMisli o podraavanju grkih dela u slikarstvu i vajarstvu iz 1755. iIstorija
http://0.0.0.0/http://0.0.0.0/


21/25

drevne umetnosti iz 1764. godine. Po Vinkelmanu, umetnost, ali i celokupno stvaralatvoklasinog perioda, olieno kroz sliku Atine u petom veku stare ere, predstavlja vrhunac inajvii stupanj ukupnog civilizacijskog razvoja uopte. Uz ovakvu dozu glorifikacije,Vinkelman se zalagao za usvajanje antikih oblika u svim segmentima umetnosti i arhitekture,pri emu je istakao da se protivi kopiranju i tei ka stvaranju ,,istinskog grkog duha kao

ideala stvaralatva. Ujedno, pod njegovim uticajem formirala se ideja da elegancija i jedinstvenost antike grke civilizacije na odreeni nain predstavljaju bazine temeljemoderne Evrope, odnosno da Grka predstavlja kolevku Evrope.

2. U tom cilju poseban znaaj imaju mitovi o poreklu i lozi, o seobi i herojskoj borbi naroda zasopstvenu slobodu, zatim mit o zlatnom dobu, herojima, itd. Kod pojedinih naroda bitnu uloguesto ima i mit o izabranom narodu, koji se iznova raa i uspinje u svojoj slavi, nakondugog perioda propadanja; opirnije u Smit 2010, gl. 3.

3. Opirnije o ovoj problematici vid. u Cartledge 2002 i Harrison 2002.

4. Said pod terminom orijentalizam podrazumeva polje naunog prouavanja Istoka sastanovita Zapada, koje je zapoelo inicijalnom odlukom Crkvenog saveta u Beu 1312.godine, to je oznailo formiranje katedri za prouavanje arapskog, sirijskog i hebrejskog jezika u vodeim univerzitetskim centrima Evrope. Polazei od zapadnoevropskog vienjaOrijenta (pri emu se svakako pod ovim terminom misli na podruje Bliskog istoka, tj. uslovnoislam), Said razrauje itav korpus celina od filologije, knjievnosti, sociologije i raznih drugihpreteno humanistikih disciplina, koje su vremenom uticale na formiranje konstrukta oOrijentu. Pri tome, Said vri podelu na knjievni i akademski orijentalizam, ukazujui nageopolitiku pozadinu u smislu znaaja legitimizacije imperijalistikih ciljeva (kroz mnotvooblika), u razliitim vremensko odreenim kontekstima. Detalnije o ovoj problematici idefinisanju orijentalizma kao forme diskursa, vid. Said 2008.

5. Svedoanstva o odnosu lokalnog stanovnitva Atine prema ruevinama Akropolja i ostalihantikih spomenika ostavio je putopisac Evlija elebija, koji je Atinu i njenu okolinu posetio1660. godine. On navodi postojanje mnogobrojnih mitova i legendi, koje lokalno stanovnitvo

prepriava o Akropolju. Njegovi zapisi pruaju svedoanstva o mnogobrojnim elementimadegradirane grke mitologije i prolosti koji se uoavaju u predanjima lokalnog stanovnitvakoje je zapisao. Tako, npr. kako elebija navodi, hriani su verovali da se u tzv. ,,kuli vetrova(Adronikos kula koja je sagraena u II veku stare ere) nalazio grob Filipa Makedonskog, te jeona bila mesto hodoaa. Takoe, prua podatke o tome da su Turci imali neki oblikimprovizovanog svetilita pored stubova hrama Zevsa Olimpijskog; opirnije o odnosulokalnog stanovnitva prema antikim ruevinama u Hamilakis 2007, gl. 3.

6. Tako je, npr. Ludvig Ros, koji je odigrao kljunu ulogu u arheolokim aktivnostima u ranimgodinama nove drave i koji je bio dravni upravitelj antikviteta i prvi profesor arheologije,istakao da u svom redovnom lovu na antikvitete esto nalazi da mnogi ljudi i dalje koriste


22/25

drevne natpise za stepenike, a kamene sarkofage kao bazene za pranje (vidi Hamilakis 2007,6768).

7. Tako se u brojnim putopisima iz esnaestog i sedamnaestog veka raspravljalo oproblemima onovremenih Grka, pri emu se isticala njihova ponienost u odnosu na slavnuprolost svojih predaka. Meutim, etioloki aspekti ove pojave objanjavani su nastranouGrka i silama internog raspada. Bez obzira na to to su bili hriani, Grci su na Zapadusmatrani izmaticima koji su dospeli u oajno stanje usled gubitka slobode jo pod vlauVizantije, a naroito pod okupacijom Turske. Izrazi saoseanja u ovom periodu bili su izuzetnoretki i nije postojala nikakva elja da se takva situacija promeni. Iako se situacija od drugepolovine osamnaestog veka postepeno menja usled ponovnog otkria Grke, opisionovremenog stanovnitva Grke i dalje su veinom negativni, pri emu se stalno naglaavarazlika izmeu njih i starih Grka. Filhelenizam nastao u jeku romantiarskog zanosa uodreenom smislu svakako je izmenio ovakvu sliku, to ujedno rezultira direktnim uplitanjemBritanije i Francuske u grki rat za nezavisnost. Meutim, ve pred kraj rata on postepeno jenjava, da bi nakon konstantne stagnacije u potpunosti nestao do sedme decenijedevetnaestog veka. Prema tome, ukoliko se izuzme kratkotrajno velianje modernih Grkaod strane predstavnika romantizma, a posebno poetski nastrojenih idealista poput elija iBajrona, koji su u njima prepoznavali vrline svojstvene starim Grcima, kao to su hrabrost,oseajnost, ali i prirodna inteligencija, opisi savremenog stanovnitva Grke prilino sunegativni; opirnije o prikazima stanovnika Grke u putopisima, kao i o formiranju stereotipao njima kroz razliite obrasce percepcije, vid. u Todorova 2006, gl. 3, 4 i 5.

8. Kao to je ve pomenuto, slabljenje filhelenistikog raspoloenja na Zapadu intenziviralo se jo u prvim godinama nakon formiranja nezavisne Grke drave, izmeu ostalog, usledkonstantnih pljaki putnika sa Zapada, da bi filhelenizam u potpunosti zamro nakon ubistvanekoliko engleskih putnika u Dilesiju 1870. godine. (Todorova 2006).

9. O politikom kontekstu i obnavljanju Olimpijskih igara, kao i o kontekstu Olimpijadeodrane u Pekingu 2008. godine, u smislu preuzimanja zapadnih tradicija i njihovoginkorporiranja u kineski narativ. Videti u: Maleevi 2009 i Maleevi 2010.

10. Tako su Olimpijske igre, izmeu ostalog, esto koriene za naglaavanja superiornostirase (Berlin 1936), isticanje opteg kontinuiteta nacije (Atina 2004), pokazivanje narastujuevojne, politike i ekonomske moi (Peking 2008), iskazivanje razliitih oblika bojkota,neslaganja, kao i raznovrsnih politikih i drutvenih akcija (Melburn 1956; Montreal 1976;Meksiko Siti 1968; Moskva 1980; Los Aneles 1984), pa ak do teroristikih akcija (Minhen1972; Atalanta 1996); detaljnije u Maleevi 2009.

11. Opirnije o ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara u Atini i o njenom politikom kontekstu,u Hamilakis 2007: 19.

12. Selektivno uklanjanje objekata iz razliitih perioda na Akropolju svakako nije bilo


23/25

jedinstveno, ukoliko se izuzme ruenje graevina nastalih tokom osmanlijske vladavine.Naime, pomenuta srednjovekovna kula na Propilejima sruena je znatno kasnije (grkiarheolozi su u to vreme zastupali tezu da je ona turska), kao i ostatci mletakog bastiona, to je izazvalo brojne reakcije na Zapadu, posebno engleskog istoriara Edvarda AvgustusaFrimena (Edward Augustus Freeman). Za razliku od zapadnoevropskih, grki arheolozi su i

strukture izgraene od strane zapadnoevropske civilizacije, odnosno konkretno ostatkemletakog bastiona, svakako doivljavali kao svedoanstvo o stranoj okupaciji. opirnije uHamilakis 2007, gl. 3.

13. Neoklasicistika arhitektura je, za razliku od kasnijeg akademizma i njegove eklektikeprakse, jedinu inspiraciju pronalazila u antici, pri emu je posebno mesto imala klasinaGrka, koja se smatrala opte prihvaenim savrenim uzorom. Neoklasicizam, posmatran utom kontekstu, svakako da je predstavljao kulminaciju glorifikovanja antike Grke, odnosnovrhunac ideje o oivljavanju njenih savrenih tekovina olienih kroz njenu umetnost,filozofiju, arhitekturu i druga dostignua. Neoklasicistiki koncept se, u sutini, u potpunostizasnivao na velianju antike, a posebno grke starine, kroz vizuelne umetnosti i arhitekturu,i kao takav u odreenoj meri je uticao na materijalnu manifestaciju narativa o Grkoj kaokolevci evropske kulture, iz kojeg je crpeo nepresune inspiracije. Opirnije o nastanku iznaaju neoklasicizma u tom kontekstu, videti Honour 1968; opirnije o arhitekturiakademizma i neoklasicizma, kao i o uticaju antike na njihov nastanak, videti u: Kadijevi2005 i Kuletin-ulafi 2009.

BibliografijaAnderson, Benedict. 1991.Imagined Communities. Reflectionson the Origins and Spread of

Nationalism. London: Verso.

Babi, Staa. 2008.Grci i drugi antika percepcija i percepcija antike. Beograd: Clio.

Babi, Staa. 2010. Prolost kao Drugi Drugi kao prolost,Etnoantropoloki problemi 2 (5):259268.

Cartledge, Paul, A. 2002.The Greeks A Portrait of Self and Others , Oxford: Oxford UniversityPress.

Eriksen, Tomas, H. 2004.Etnicitet i nacionalizam. Beograd: Biblioteka XX vek.

Grifin, Dasper. 1999. Uvod. UOksfordska istorija Grke i helenistikog sveta, ur. D.Bordman, D. Grifin, M. Ozvin, 5 12. Beograd: Clio.

Grin, Kevin. 2003.Uvod u arheologiju Istorija, principi i metodi moderne arheologije .Beograd: Clio.


24/25

Hamilakis, Yannis. 2007.The Nation and its Ruins: Antiquity, Archaeology and NationalImagination in Greece . Oxford: Oxford University Press.

Harrison, Thomas. (ed.) 2002.Greeks and Barbarians . Edinburgh: Edinburgh University Press.

Herzfeld, Michael. 1987. Anthropology through the Looking-Glass: Critical Ethnography in theMargins of Europe. Cambridge: Cambridge University Press.

Honour, Hugh. 1968.Neo-Classicism. London: Penguin Books.

Howarth, David, A. 1976.The Greek Adventure, Lord Byron and Other Eccentrics in the War of Independence . New York: Atheneum.

Ignjatovi, Aleksandar. 2008. Izmeu ezla i kljua nacionalni identitet i arhitektonskonaslee Beograda i Srbije u XIX i prvoj polovini XX veka.Naslee 9: 5173.

Kadijevi, Aleksandar. 2005.Estetika arhitekture akademizma (XIXXX vek) . Beograd:Graevinska knjiga.

Kuletin-ulef, Irena. 2009. Neoklasicizam u zemljama Srednje Evrope. AG Magazin arhitektura gradevinarstvo.

Maleevi, Miroslava. 2009. Put olimpijskog plamena Peking kao uvar kulta antikeprolosti evropskih nacija (I).Glasnik Etnografskog instituta SANU 57 (1): 925.

Maleevi, Miroslava. 2010. Raanje olimpijskog plamena antika Grka i evropski identitet(II).Glasnik Etnografskog instituta SANU 58 (1): 725.

Marchand, Suzanne. 2009. What the Greek model can, and cannot, do for the modern state:the German perspective. InThe Making of Modern Greece: Nationalism, Romanticism, &the Uses of the Past (17971896), eds: Roderick Beaton and David Ricks, 33-41. Farnham:Ashgate.

Olsen, Bjrnar. 2002.Od predmeta do teksta. Teorijske perspektive arheolokih istraivanja.Beograd: Geopoetika.

Said, Edvard. 2008.Orijentalizam . Beograd: Biblioteka XX vek.

Settis, Salvatore. 2006.The Future of the Classical. Cambridge: Polity Press.

Smit, Antoni, D. 2010.Nacionalni identitet . Beograd: Biblioteka XX vek.

Todorova, Marija. 2006.Imaginarni Balkan . Beograd: Biblioteka XX vek.

Varcl, Ladislav. (ed.) 1978. Antika a esk kultura . Praha: Academia.


25/25

Resume:The Idealization of the Classical Period as the Cradle of the European Culture.Ancient Greece as the universal model for establishing modern European nations.

The paper is conceptually intervening in numerous issues on the subject of Greek Classicalantiquity as inspiration, but, regardless of apparent digressions and its broader volume of comprehended themes, it is, above all, based on studying those issues which are focused onreviewing the significance of Classical antiquity for the establishment of modern nationalidentities, as well as on general consequences of such processes. The paper is analyzingindividual aspects of issues concerning the 19th centurys perception of Ancient Greece, resp.the significance of Greek Classical antiquity as inspiration in general, as well as the social andpolitical importance of such understanding at that time. It accentuates distinguished aspectsof the establishment of the modern Greek identity which has been induced as the awareness

of the ancient past and has been initially injected to the Greek population of the 19thcentury by West-European societies. Analyzed themes concern determination towards theEast, which is essential for understanding the processes regarding the establishment of acollective identity of the Ancient Greeks, whereby the attributes of copying such patterns inthe context of the 19th century have also been accentuated. Comprehending a broaddiapason of issues was inevitable to review distinguished aspects of the analyzed themes in abroader social context.

Documents

Idealizovanje Anticke Grcke Klasicnog Perioda Kao Kolevke Evropske Kulture” Stara Grcka Kao Univerzalni Uzor Za Stvaranje Modernih Evropskih Nacija