SISTEM ORGANA ZA VARENJE

• Crevni sistem se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije.

• Crevo je pričvršćeno za telesni zid trbušnom maramicom – mezenterom.

• Osnovna funkcija digestivnog sistema je degradacija unete hrane i snabdevanje ogranizma vodom, hranjivim materijama ssektrolitima neophodnim za život.

• Da bi hrana mogla da se koristi u organizmu, ona mora da se unese, svari i apsorbuje. Ova tri procesa zahtevaju koordinaciju pokreta u gastrointestinalnom traktu (GIT) i sekreciju u odredjenim njegovim delovima.

• Ingestija obuhvata unošenje hrane u usnu duplju, žvakanje i gutanje.

• Digestija podrazumeva dalje usitnjavanje hrane i degradaciju makromolekula uz pomoć enzima do jedinjenja male molekulske mase koja mogu da se transportuju u krv. Ugljeni hidrati se razlažu do monosaharida, proteini do aminokiselina, a masti do monoglicerida i slobodnih masnih kiselina.

• Apsorpcija uključuje transport svarenih hranljivih materija iz lumena GIT u krv ili limfu.

• Uloge digestivnog sistema se ostvaruju zahvaljujući njegovoj motornoj i sekretnoj aktivnosti. Za motilitet GIT odgovorni su glatki i poprečno prugasti mišići. Sekretnu ulogu, u smislu produkcije digestivnih sokova, vrše egzokrine žlezde.

• Crevni kanal sačinjavaju :

1. usna duplja,

2. ždrelo,

3. jednjak,

4. želudac i

5. creva.

JEDNJAK

ORGANI DIGESTIVNOG SISTEMA

JEZIK

PANKREAS

ŽELUDAC

USNA DUPLJA

ŽDRELO

TANKO CREVO

ANALNI OTVOR

DEBELO CREVO

PRAVO CREVO

ŽUČNA KESA

JETRA

Usna duplja• Usna duplja ima funkciju primanja

hrane • U usnoj duplji se nalaze pomoćni

organi za varenje: zubi, jezik, pljuvačne žlezde, a kod sisara i krajnici.

ŽVAKANJE• Žvakanjem se hrana u usnoj duplji sitni i melje. Žvakanje

se sastoji u kombinovanom delovanju poprečno prugastih mišića vilica, obraza i jezika. Ono je najvećim delom refleksna radnja koordinisana signalima iz centra u produženoj moždini. Pokreti žvakanja traju sve dok se ne formira kompaktan zalogaj hrane (bolus) koji može da se proguta.

• Žvakanje ima nekoliko uloga: • Usitnjavanje hrane i olakšavanje gutanja • Mešanje hrane sa pljuvačkom, čime započinje varenje

skroba, a pljuvačka deluje i lubrikantno• Dovođenje hrane u kontakt sa receptorima za ukus i miris.

• Zubi

• organska materija dentin

• spolja su pokriveni slojem tvrde gleđi.

• Unutrašnjost zuba je ispunjena zubnom pulpom (vezivno tkivo) u kojoj se nalaze krvni sudovi (ishranjuju zub) i nervi.

• Koren zuba je pokriven slojem cementa (koštano tkivo)

gleđ

dentin

pulpa

cement

• • Kod sisara postoje samo dve

zubne generacije (mlečni i stalni).

Jezik• Jezik je kod

riba slabo razvijen i nepokretan, a kod kopnenih je vrlo pokretan i dobro razvijen.

Jezik

Pljuvačne žlezde• Razvijene su• podjezične, podvilične i zaušne. • Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari

ugljene hidrate.

PLJUVAČKA

• Pljuvačku luče tri para glavnih pljuvačnih žlezda i veći broj malih pljuvačnih žlezda rasutih po usnoj duplji. Dnevno se izluči 0.5- 1 litar pljuvačke.

• Pljuvačka je hipotoničan vodeni rastvor, sa manje natrijumovih i hloridnih, a više kalijumovih i bikarbonatnih jona u odnosu na plazmu. Glavni organski sastojci su enzim alfa-amilaza (ptijalin) i mucini.

zaušne.

podviličnepodjezične

Uloge pljuvačke:• Zaštitna uloga• Uloga u varenju skroba • Lubrikantna uloga1. Zaštitna uloga pljuvačke ogleda se u tome

što ona hladi toplu hranu, ispira usnu duplju, čisti zube i deluje baktericidno zbog prisustva enzima lizozima.

2. Zahvaljujući ptijalinu, u usnoj duplji započinje varenje skroba i ono je ograničeno zbog kratkog zadržavanje hrane u ustima i inaktivacije ptijalina u kiseloj sredini želuca.

3. Lubrikantna uloga pljuvačke sastoji se u podmazivanju zalogaja i olakšavanju gutanja, vlaženju usana i olakšavanju funkcije govora.

GUTANJE• Gutanjem se sažvakan i pljuvačkom natopljen zalogaj

hrane brzo sprovodi iz usne duplje kroz ždrelo u jednjak i želudac.

• Gutanje može da se izazove voljno,međutim kad se hrana nađe u blizini ždrela, nastaje refleksni odgovor koji ne može da se kontroliše.

• Tokom gutanja, disanje je nakratko inhibirano, a ulaz u grkljan zatvoren, da bi se sprečio prelazak hrane u dušnik. Hrana se kroz jednjak potiskuje peristaltičkim pokretima čija je snaga srazmerna veličini zalogaja. Hrana kroz jednjak putuje oko 10 sekundi, a tečnost znatno brže.

• Refleks gutanja je složeni refleks koji započinje stimulacijom mehanoreceptora usne duplje i ždrela prisutnom hranom. Centar se nalazi u produženoj moždini.

Ždrelo• Usna duplja se nastavlja na ždrelo koje

prelazi u jednjak. • preko pukotinastog otvora u vezi sa

dušnikom,• preko Eustahijeve tube sa srednjim

uhom • i preko unutrašnjih nosnih otvora

(hoana) sa nosnom dupljom.

Jednjak

• jednjak je mišićna cev koja sprovodi hranu do želuca.

Želudac• Predstavlja prošireni deo creva u kome se

hrana nagomilava i započinje varenje da bi se zatim postepeno propuštala u crevo.

• Na želucu se razlikuju dva dela:

• kardijalni (deo gde jednjak prelazi u želudac) i

• pilorični (graniči se sa crevom). • Želudačne žlezde produkuju HCl i enzim

pepsin koji započinje varenje belančevina.

MOTILITET ŽELUCA• Mišićni sloj zida želuca izgradjen je od tri sloja

longitudinalno, cirkularno i koso postavljenih glatkih mišićnih ćelija .

• Zahvaljujući motilitetu:• Želudac služi kao rezervoar hrane• Omogućeno je sitnjenje hrane i mešanje sa

želudačnin sokom• Pražnjenje želuca kontrolisanom brzinom.

• Hrana uobičajenog sastava zadržava se u želucu 2-6h. Za to vreme mehaničkim usitnjavanjem i delovanjem enzima pretvara se u masu konzistencije paste koja se zove himus.

• Pražnjenje želuca se vrši potiskivanjem male količine himusa (2-7 ml) kroz pilorusni sfinkter.

SEKRETNA AKTIVNOST ŽELUCA

• Želudačni sok je produkt sekrecije nekoliko tipova egzokrinih žlezda sluzokože želuca. G ćelije sluzokože luče i jedan hormon-gastrin.

• Sastav:• Glavni sastojci želudačnog soka, pored

vode, su:• Hloridna kiselina (HCl)• Pepsinogeni• Unutrašnji faktor• pH čistog sekreta je 1-2

• HCl luče parijetalne ćelije žlezda sluzokože.

• HCl želudačnog soka ima višestruke uloge:• Pomaže varenje proteina na više načina:

denaturiše proteine hrane i olakšava delovanje pepsina, vrši aktivaciju pepsinogena u pepsin i obezbeđuje optimalan pH za delovanje pepsina

• Visoka koncentracija HCl deluje baktericidno• HCl rastvara soli kalcijuma i gvožđa iz hrane i

omogućava apsorpciju ovih elemenata.

• Pepsini su proteaze želudačnog soka. Sintetišu se u glavnim (peptičnim) ćelijama želudačnih žlezda kao neaktivni prekursori pepsinogeni. Aktivaciju u pepsine vrši vodonikov jon u lumenu želuca. Pepsini započinju varenje proteina u digestivnom traktu i hidrolizuju ih do polipeptida različite dužine.

• Unutrašnji faktor sintetišu parijetalne ćelije.To je glikoprotein neophodan za apsorpciju vitamina B 12. Unutrašnji faktor je jedini produkt sekrecije želuca neophodan za život.

• Mukus debljine oko 1 mm, pokriva sluzokožu želuca i štiti je od mehaničkih oštećenja grubljom hranom ili hemijskog oštećenja sa HCl ili enzimima. Mukus luče mukozne (peharaste) ćelije žlezda i epitelne ćelije slobodne površine sluzokože. Epitelne ćelije luče i vodenastu tečnost bogatu i bikarbonatom koji daje alkalitet mukusu.

Crevo• Najvažnija faza procesa varenja

odvija se u crevu u kome se vrši i apsorpcija svarenih hranljivih materija.

• U vezi sa tim dolazi do povećanja njegove površine na različite načine.

• Tako npr. kod čoveka, površina resica iznosi 10 m² ili 5 puta više od površine kože.

• Crevo se sastoji od dva dela:

1. tankog creva;

2. debelog creva.• Granica između njih je

obeležena jednim slepim izraštajem – slepim crevom.

Tanko crevo• Početni deo tankog creva je

dvanaestopalačno crevo (duodenum), u koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa.

• U zidu tankog creva nalaze se žlezde koje luče velike količine sluzi i enzime. Sluz kao omotač štiti crevnu sluzokožu od dejstva enzima.

SEKRETNA AKTIVNOST TANKOG CREVA

• Produkt čiste egzokrine sekrecije tankog creva teško je izolovati jer se u duodenumu izlivaju i žuč i pankreasni sok.

• Sekret tankog creva je vodeni rastvor elektrolita koji sadrži brojne enzime, ali oni najverovatnije potiču iz deskvamiranih enterocita.

• Tanko crevo ima važnu endokrinu ulogu. Peptidni hormoni koji produkuju endokrine ćelije njegove sluzokože imaju uloge u regulaciji motiliteta, sekrecije i rasta GIT.

Pankreas• Leži u krivini dvanaestopalačnog creva. • Kod mnogih riba pankreas je rasut u

vidu mnogobrojnih žlezdanih čvorova u crevnoj mezenteri.

• Pankreas luči pankreasni sok u kome su enzimi u neaktivnom stanju (npr. tripsinogen, himotipsinogen) da bi se aktivirali dospevanjem u duodenum (postaju aktivni tripsin i himotripsin).

Sastav pankreasnog soka• Pankreasni sok je tečnost alkalne reakcije

koja je posledica velikog sadržaja bikarbonata. Dnevno se izluči 1-1.5 l pankreasnog soka.

• Vodenastu komponentu bogatu bikarbonatom produkuju epitelne ćelije zidova pankreasnih kanala.

• Enzimsku komponentu sintetišu acinusne ćelije. Enzimska komponenta sadrži enzime za varenje svih važnih sastojaka hrane.

• Proteaze pankreasnog soka su:

• Tripsin• Himotripsin• Karboksipeptidaza A i B• Elastaze

• Proteaze pankreasnog soka su:

• Tripsin• Himotripsin• Karboksipeptidaza A i B• Elastaze

• One se u soku nalaze u neaktivnom obliku, kao tripsinogen, himotripsinogen, prokarboksipeptidaze i proelastaze.

• Aktivacija se vrši u tankom crevu. • Tripsinogen se specifično aktivira u tankom crevu

pod uticajem enzima enterokinaze koji potiče iz enterocita.

• Nastali tripsin autokatalitički aktivira tripsinogen, a vrši i aktivaciju himotripsinogena i karboksipeptidaze.

• Tripsin i himotripsin su endopeptidaze koje skraćuju polipeptidne lance do manjih peptida, a

• karboksipeptidaze su egzopeptidaze koje odvajaju aminokiseline sa C-terminalnog kraja peptida.

• Pankreasni sok sadrži i alfa-amilazu koja je identična ptijalinu pljuvačke. Ona cepa skrob do maltoze.

• U pankreasnom soku su prisutne lipaze, enzimi koji razgrađuju masti hrane i njihove degradacione produkte.

• To su:• Pankreasna lipaza• Pankreasna esteraza• Fosfolipaza A

Jetra• To je najveća žlezda u organizmu kičmenjaka.

Jetrin sekret je žuč koja se sakuplja u žučnoj kesi, a odatle kroz žučni kanal izliva u duodenum.

• Žuč ne sadrži enzime, ali omogućava varenje masti tako što vrši njihovu emulgaciju (razbija ih na sitne kapljice).

• Pored toga jetra obavlja još niz značajnih funkcija: u njoj se glikoza pretvara u glikogen, predstavlja skladište vitamina i gvožđa, transformiše otrovne materije u neotrovne (sva krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim ulazi u opšti krvotok) i dr

• Glavna uloga jetre u varenju ostvaruje se putem sekrecije žuči.

• Žuč stvaraju hepatociti i epitelne ćelije sluzokože zidova žučnih kanala.

• Žuč se iz jetre izlučuje kontinuirano, ali se između obroka deponuje u žučnoj kesi. U tanko crevo žuč se izliva samo tokom obroka.

SASTAV ŽUČI• Hepatociti produkuju žučne soli, holesterol,

lecitin, žučne boje i izotonični rastvor elektrolita. • Žučne kiseline su najzastupljeniji sastojak suve

materije žuči. One nastaju oksidacijom holesterola. Molekul žučne kiseline je izrazito polaran i zato žučne kiseline već u žuči stvaraju agregate sa holesterolom i lecitinom koji se zovu micele.

• Osnovne uloge žučnih kiselina u varenju i apsorpciji masti su:

• Emulgovanje masti unetih hranom u sitne kapljice, čime se olakšava delovanje lipaza

• Formiranje mešovitih micela rastvorljivih u vodi sa produktima varenja masti, čime se olakšava apsorpcija produkta varenja masti.

• Egzokrina funkcija ogleda se u lučenju pankreasnog soka koji se preko Virsungovog izvodnog kanala izliva u nishodni deo duodenuma (dvanaestopalačnog creva).

• Dnevno pankreas čoveka izluči oko 2000ml soka.

• Osnovni sastojci pankreasnog soka su enzimi za varenje hrane i to najvažniji među njima su tripsin, himotripsin, lipaza i amilaza.

Debelo crevo• Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i

soli. • U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju

sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje. U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog izbacivanja.

PROCESI U DEBELOM CREVU• Glavna uloga mu je da apsorbuje vodu i

elektrolite i formira, transportuje i evakuiše feces. Sluzokoža debelog creva ima i sekretnu ulogu; u lumen se sekretiraju mukus, bikarbonatni i kalijumov jon.

• Fekalna masa se formira apsorpcijom vode. Mukus, koga luče mnoge peharaste ćelije sluzokože debelog creva, pomaže vezivanje fekalne mase i ima lubrikantno delovanje.

• Čvrste materije u fecesu uključuju celulozu i druge nesvarljive sastojke hrane, deskvamirane ćelije crevne sluzokože, mucine, nešto masti i neorganske sastojke. Feces sadrži i ogromnu količinu živih i mrtvih bakterija, kao i vitamine u čijoj sintezi učestvuju bakterije kolona.

• Pražnjenje debelog creva se vrši refleksnim putem (refleks defekacije).

VARENJE I APSORPCIJA

• Varenje glavnih sastojaka hrane se sastoji u čitavom nizu hemijskih procesa koji se odigravaju određenim redosledom i uključuju veliki broj enzima poreklom iz sekreta pljuvačnih žlezda, želuca i egzokrinog pankreasa.

• Delovanje enzima potpomažu HCl iz želudačnog soka i žuč iz jetre.

• Varenje je najintezivnije u tankom crevu.

UGLJENI HIDRATI• Ugljeni hidrati prisutni u ljudskoj ishrani

su polisaharidi, disaharidi i monosaharidi. Od polisaharida se vare samo amilopektin (biljni skrob) i glikogen (životinjski skrob).

• Varenje skroba počinje u usnoj duplji pod uticajem alfa-amilaze pljuvačke, ptijalina, ali se prekida u želucu zbog inaktivacije enzima u kiseloj sredini.

• Varenje ugljenih hidrata se nastavlja u tankom crevu pod uticajem pankreasne alfa amilaze.

• Ona, kao i ptijalin, razlaže skrob od maltoze, maltotrioze i alfa-graničnih dekstrina.

• Nastali monosaharidi, pre svega glukoza, apsorbuju se u početnim delovima tankog creva.

PROTEINI• Za razliku od ugljenih hidrata,

proteini moraju da se unose hranom. Normalno se celokupna količina hranom unetih proteina svari i apsorbuje.

• Varenje započinje u želucu pod uticajem pepsina koji cepa molekule proteina do peptida različite dužine.

• Glavnu ulogu u varenju proteina imaju proteaze pankreasnog soka: tripsin, himotripsin, karboksipeptidaze i elastaze.

• One razgrađuju proteine i peptide do malih peptida.

• Postoje i peptidaze koje dalje razgrađuju male peptide do aminokiselina, dipeptida, tripeptida i tetrapeptida.

• Završna digestija proteina odigrava se u: • lumenu tankog creva,

• četkastom pokrovu enterocita i

• citoplazmi enterocita.

• Za aminokiseline postoji nekoliko transportnih mehanizama, ali za sve je zajedničko da se kotransportuju sa natrijumovim jonom.

MASTI • Glavne masti u prosečnoj ishrani su

trigliceridi.• Masti se vare u duodenumu pod

uticajem lipolitičkih enzima pankreasnog soka.

• Da bi ovi enzimi mogli da deluju, masti moraju da se emulguju pomoću žučnih kiselina.

• Najvažniji lipolitički enzim je pankreasna lipaza koja hidrolizuje trigliceride do dve slobodne masne kiseline i monoglicerida.

• Iz produkata digestije masti i micela žučnih kiselina formiraju se mešovite micele.

• Micele su hidrosolubilne i ulaze u nepokretni vodeni sloj između crevnih resica. Sastojci micela difunduju u vodeni sloj, a onda, kao liposolubilni, lako difunduju kroz membranu četkastog pokrova.

• U enterocitu produkti varenja masti odlaze na glatki endoplazmin retikulum gde se vrši reesterifikacija monoglicerida do triglicerida. Iz novosintetisanih lipida se obrazuju hilomikroni.

• To su sferne lipidne kapljice različite veličine

• Hilomikroni se procesom egzocitoze izbacuju iz enterocita u intersticijelni prostor i ulaze u limfne kapilare čiji endotel ima dovoljno velike međućelijske prostore.

VODA I ELEKTROLITI• U normalnim uslovima 99% vode i jona se

apsorbuje iz lumena digestivnog trakta. • Dnevno se u creva unese oko 2 l vode u

obliku tečnosti i hrane, a još 7 l se izluči u obliku sekreta egzokrinih žlezda digestivnog trakta i iz jetre.

• Ako se fecesom eliminiše oko 200 ml, oko 8800 ml se reapsorbuje pasivno na osnovu osmotskog gradijenta.

• Natrijumov jon se apsorbuje celom dužinom creva, ali najintenzivnije u tankom crevu. Apsorpciju u tankom crevu stimuliše hormon aldosteron.

• Kalijumov jon se apsorbuje u tankom crevu, dok se u debelom crevu i apsorbuje i sekretira, pri čemu je sekrecija intenzivnija. Sekreciju stimuliše aldosteron.

• Bikarbonatni jon koji potiče iz pankreasnog soka i žuči do kraja jejunuma se uglavnom reapsorbuje. U ileumu i kolonu bikarbonatni jon se sekretira u zamenu za hloridni jon koji se apsorbuje.

• Kalcijumov jon se apsorbuje u proksimalnom delu tankog creva. Transport kroz luminalnu membranu se vrši olakšanom difuzijom preko nosača čiju sintezu stimuliše vitamin D hormon.

VITAMINI

• Vitamini su organska jedinjenja koje sintetišu biljke i mikroorganizmi.

• U organizmu čoveka nastaju samo vitamini D3 i PP.

• Izvor vitamina su namirnice biljnog i životinjskog porekla.

• Hrana sadrži ili vitamine ili njihove prekursorne oblike provitamine koji se u organizmu pretvaraju u vitamine.

• Podela vitamina je izvršena na osnovu njihove rastvorljivosti na:

• liposolubilne vitamine:• A, D, E i K i

• hidrosolubilne: • vitamin C i vitamine B grupe.

• Liposolubilni vitamini mogu da se deponuju u većoj količini, naročito u jetri.

• Hidrosolubilni vitamini su prisutni u ECT i brzo se izlučuju preko bubrega.

• Od hidrosolubilnih vitamina deponuje se uglavnom vitamin B12.

• U cirkulaciji se liposolubilni vitamini nalaze kompleksovani sa proteinima plazme, što im povećava rastvorljivost i stabilnost.

• Količina vitamina u organizmu određena je intenzitetom:• apsorpcije u digestivnom traktu,

• konverzije provitamina,

• aktivacije i

• ekskrecije.

LIPOSOLUBILNI VITAMINIVITAMIN A

• Vitamin A se u organizmu nalazi u obliku alkohola (retinol), aldehida (retinal) i kiseline (retinoinska kiselina).

• Svi oblici su aktivni.• U digestivnom traktu vitamin A se

apsorbuje olakšanom difuzijom, a u enterocitima se ugrađuje u hilomikrone, pa preko limfe prelazi u cirkulaciju. U krvi se vezuje za retinoil-vezujući protein.

• Vitamin A je neophodan za: Normalan rast organizma Formiranje kostiju Obnovu epitelnih tkiva Normalno funkcionisanje retine Normalnu reproduktivnu sposobnost oba

pola Sintezu kortikosteroida Sintezu mukopolisaharida mukoznih

sekreta epitela.

• Mehanizam delovanja vitamina A:• modulacija genske aktivnosti, slično steroidnim hormonima

• Ekstranuklearna delovanja, odnosno deluje kao red-oks sistem.

• Prirodni izvori vitamina A:• šargarepa

• spanać

• džigerica

• riblje ulje

• mlečni proizvodi

• voće

• Avitaminoza • Kokošije slepilo

• kseroftalmija

VITAMIN D • Vitamin D obuhvata grupu srodnih

steroidnih jedinjenja od kojih najveći značaj imaju vitamini D2 i D3.

• Oni nastaju iz provitamina pod uticajem UV zraka. Konverzija provitamina D3 u vitamin D3 vrši se u koži.

• Deponuje se u masnom tkivu i mišićima. U plazmi se nalazi vezan za globuline plazme.

• Vitamin D se u organizmu konvertuje u vitamin D hormon.

• Njegova glavna uloga da pomaže transport kalcijuma u organizmu.

• Vitamin D hormon deluje na brojna tkiva, ali glavna delovanja su mu u

• tankom crevu, gde pomaže apsorpciju kalcijuma i

• u kostima, gde deluje na osteoblaste i osteocite i stimuliše sintezu transportera za kalcijumov jon.

• Ako se vitamin D, što je slučaj i sa vitaminom A, unosi u velikim dozama ima toksične efekte.

• Prirodni izvori vitamina D:• Džigerica

• Žumance

• Riblje ulje

• Mlečni proizvodi

• Avitaminoza• rahitis

VITAMIN K • Vitamin K je neophodan za

koagulaciju krvi jer učestvuje u sintezi protrombina, VII, IX i X faktora koagulacije.

• Prirodni izvori vitamina K:• Zeleno povrće

VITAMIN E• Vitamin E je zajedničko ime za grupu

jedinjenja tokoferola, od kojih je najvažnije alfa-tokoferol.

• Delovanje vitamina E:• Kao antioksidans sprečava oksidaciju

masnih kiselina, vitamina A i C i tiolske grupe određenih enzima

• Ima dokaza o njegovoj ulozi u metabolizmu nukleinskih kiselina, eritropoezi i sintezi koenzima Q.

HIDROSOLUBILNI VITAMINIVITAMIN C

• Vitamin C je najčešće redukciono sredstvo u organizmu i na toj osobini mu se zasniva uloga.

• Nalazi se u svim tkivima i telesnim tečnostima, ali ga najviše ima u nadbubrežnoj žlezdi, hipofizi, žutom telu jajnika i timusu.

• Ovako široka rasprostranjenost ukazuje na njegov izuzetan fiziološki značaj.

•

• Vitamin C deluje kao kofaktor u brojnim biološkim procesima:• značajan za očuvanje strukturnog integriteta

vezivnih tkiva, kostiju i bazalnih membrana.• Potreban je za nastajanje noradrenalina.• Potreban je za sinteze steroida kore

nadbubrega.• Potreban je za sintezu purina i timina,

odnosno DNK.• Neophodan je za inkorporaciju gvožđa u

feritin.• Redukuje gvožđe i prevodi ga u oblik koji se

lakše apsorbuje iz digestivnog trakta.• Potreban je za integritet celularnog trakta.

VITAMIN B1• Vitamin B1 sadrži sumpor u svom molekulu.Lako se

resorbuje u tankom crevu. U crevnoj sluzokoži se pretvara u aktivan oblik tiamin pirofosfat ( TPP).

• Uloge vitamina B1:• TPP učestvuje u velikom broju metaboličkih procesa

kao koenzim najmanje 24 enzima. Kofaktor je u reakcijama dekarboksilacije alfa-keto kiselina (pirogrožđana, alfa–ketoglutarna kiselina), prenošenja fragmenata od 2 ugljenikova atoma sa jednog ugljenog hidrata na drugi, u reakcijama pentozofosfatnog puta i dr. Iz ovoga proizilazi da je TPP neophodan za normalan metabolizam ugljenih hidrata i ishranu svih tkiva.

• TPP ima važnu ulogu u mehanizmima uključenim u sprovođenje akcionih potencijala u perifernim nervima i u nervno-mišićnoj transmisiji.

VITAMIN B2• Vitamin B2 ulazi u sastav

koenzima FMN i FAD, aktivnih grupa flavoproteina koji su važni enzimi tipa dehidrogeneza.

• Vitamin B2 je uključen u procese oksidativne fosforilacije koji su od vitalnog značaja.

VITAMIN PP• Vitamin PP se nalazi u obliku

nikotinske kiseline (niacin) i njenog amida, nikotinamida (niacinamid).

• Aktivni oblici su NAD i NADP koji su koenzimi ili kosupstrati brojnih dehidrogeneza.

• Kao sastavni delovi ovih koenzima učestvuju u biološkim oksidacijama.

VITAMIN B6• Vitamin B6 se javlja u tri oblika:

piridoksin, piridoksamin i piridoksal.• Vitamin B6 je koenzim u velikom broju

metaboličkih procesa:• U obliku piridoksal fosfata koenzim je enzima

koji katalizuju oko 40 tipova enzimskih reakcija u koje spadaju: dezaminacije, transaminacije, dekarboksilacije, desulfhidracije i dr.

• Piridoksal fosfat je koenzim nekoliko enzima uključenih u metabolizam triptofana.

• Neophodan je za sintezu GABA u CNS.

FOLNA KISELINA • Folna kiselina ima ključnu ulogu u

metabolizmu jer je kofaktor enzima uključenih u biosintezu prekursora nukleinskih kiselina.

• Potrebna za sintezu timina; baze koja ulazi u sastav DNK, za sintezu purinskih baza i za redukciju ribonukleotida u deoksiribonukleotide.

VITAMIN B12• Ovaj vitamin se resorbuje u terminalnom delu ileuma. • U digestivnom kanalu se vezuje za unutrašnji faktor koji ga

štiti od degradacije. Pri resorpciji se vitamin odvaja od unutrašnjeg faktora.

• U cirkulaciji se vitamin B12 nalazi vezan za proteine transkobalamine.

• Deponuje se u jetri. Kao i većina vitamina B grupe i B12 se aktivira u tkivima

• Vitamin B12 je neophodan za:• Normalnu eritropezu• Održavanje integriteta mijelinskog omotača nervnih

vlakana• Obnavljanje epitela u digestivnom kanalu• Direktno ili indirektno je uključen u metabolizam

nukleinskih kiselina, proteina i ugljenih hidrata.

VITAMIN H• Funkcioniše kao koenzim u reakcijama

karboksilacije.

PANTOTENSKA KISELINA• Pantotenska kiselina je zastupljena u

svim biljnim i životinjskim tkivima.• Ulazi u sastav koenzima A (CoA). • Ovaj koenzim ima ključnu ulogu u

metabolizmu ugljenih hidrata, masti i proteina.

• U obliku acetil-CoA uključen je u sintezu masnih kiselina, holesterola, steroida, Ach i dr. jedinjenja.