SKRIPTA IZ POLITIKOG SISTEMA EU DRUGI DEO (ISPITNA PITANJA 49-93) 49. Teorije o drutvenim osnovama politike Bojan Frleta Svaki pojedinac ima odreena verovanja ,miljenja ,vrednosti i politike preferencije , koje proizilaze iz dubokih istorijskih ili kulturnih identiteta kao to su nacionalnost ,religija i jezik .Politike preferencije proizilaze i iz ekonomskih interesa. Model raskola u politici pretpostavlja da politike podele proizlaze iz kljunih prekretnica u razvoju sistema ( XIX vek industrijska revolucija koja je donela sukob izmeu radnika i kapitalista ).Prema ovom Lipset-Rokanovom modelu za konceptualizaciju drutvenih osnova politike EU dva glavna raskola su : nacionalno teritorijalni i transnacionalno socioekonomski . Prvo spoj zajednike teritorije, kulture ,zakonskih prava i obaveza i nacionalne ekonomije tvori monu silu koja proizvodi individualnu privrenost nacionalnoj dravi . Drutvo EU je izdeljeno du nacionalnih linija :to znai izmeu drava lanica EU ,unutar kojih se odigrava veina individualnih interakcija i iskustava i formiraju interesi i identifikacije .Ovi raskoli izbijaju na povrinu onda kada se oko pitanja koje je na dnevnom redu predstavnici razliitih drava svrstavaju na razliite strane . Prikrivene transnacionalne podele presecaju ove ranije pomenute nacionalne podele .Njih moemo primetiti u sluajevima kada pojedina grupa graana moe imati vie zajednikog sa slinom grupom u drugoj dravi nego sa ostatkom drutva u svojoj dravi. Transnacionalni raskoli se mogu pokrenuti oko tradicionalnih drutvenih podela (klasna podela ) ali i oko novijih tematskih podela ( postmaterijalizam ,godite ,obrazovanje i informisanost ) ,.Ove podele nisu tako uoljive kao nacionalne ali igraju sve znaajniju ulogu izmeu funkcionalnog grupa kada se na dnevnom redu nau pitanja ekonomske redistribucije i pitanja politikih i drutvenih vrednosti . Dejvid Iston razvio je teoriju afektivne i utilitarne podrke politikim institucijama. Afektivna podrka je ideoloka ili nematerijalna privrenost politikoj instituciji dok je utilitarna podrka uverenje da institucija zastupa neke ekonomske ili politike interese pojedinca . Iston ove dve vrste podrke ne vidi kao suprotstavljene ve kao povezane. Afektivna podrka bi trebala da predstavlja rezervoar dore volje . Utilitarne kalkulacije trokova i koristi odreuju da li e osnovni nivo podrke rasti ili opadati tokom vremena . 50. i 51. Javno mnjenje kao inilac politikog procesa u EU i vrste podrke javnosti evropskim integracijama Prema miljenju ajngolda i Lindbrga nakon potpisivanja ugovora iz Pariza i Rima( 50-ih i 60-ih )meu graanima je postojao premisivni konsenzus oko podrke evropskoj integraciji . Ovaj termin prvi uvodi V.O.Kej koji je tim terminom opisivao podrku odreenim aktivnostima vlade u SAD. Ingelhart je rekao da je o pitanju evropskih integracija preovladavao pozitivan stav da je nacionalnim odluiocima ostavljeno dosta slobode u izboru delovanja. Graani su ili podravali aktivnosti svojih vlada u vezi sa ovim evro-integracijom ili bili nezainteresovani za evro-integraciju. Od 1973.godine Evropska komisija je svakih est meseci naruivala istraivanje javnog mnjenja u Evropi . Ova istraivanja su nazvana Eurobarometar . Evropska komisija ,savet , parlament pa i evropski sud pravde paljivo su prouavali rezultate ovih istraivanja . Tri pitanja koja se postavljaju u veini Eurobarometar istraivanja su : 1. lanstvo da li mislite da je lanstvo vae zemlje u EU dobra ili loa stvar 2. Koristi : da li je lanstvo u EU vaoj zemlji koristi ili ne koristi 3. Nadlenosti Evropskog Parlamenta da li smatrate da Evropski Parlament treba da ima znaajniju ulogu ili manje znaajnu ulogu nego to ima trenutno. Ispitivanja su pokazala da mnogi smatraju da njihova drava trenutno nema velike koristi od EU ali da e se to poboljati u budunosti . meutim istraivanja su pokazala da su pojedini ispitanici zabrinuti za ekonomsku korist od lanstva u EU kao i zabrinutost za budue integracije kao i pitanja demokratske odgovornosti evropskih institucija . Kao to se moe videti iz tabele 5.1 (str152.)ranih 70-ih godina samo neto preko 50% graana je podravalo lanstvo njihove zemlje u EU. Tokom 80-ih podrka je stalno rasla a to je bio rezultat zainteresovanosti za Program 1992 projekat kojim je zavretak jedinstvenog trita predvien za kraj 1992. godine. Vrhunac podrke je postignut 1991 .godine (71 % za lanstvo i 58 % podrke evropskom parlamentu ). iroko rasprostranjeno protivljenje Evropskoj uniji pojavila su se u toku procesa ratifikacije Ugovora iz Mastrihta ,1992-1993 godine to se manifestovalo na referendumima u Francuskoj ,Danskoj, Irskoj kroz ponovna glasanja u domu komuna u Britaniji kroz izazove nemakog ustavnog suda. Ovo protivljenje se nastavilo u vidu glasanja za antievropske partije na izborima za EP 1994.godine kao i na referendumima o proirenju EU u Austriji, Finskoj, vedskoj, Norvekoj , na izborima za EP 1995. i 1996 . u Austriji , Finskoj ,vedskoj i u toku priprema za uspostavljanje EMU 1999. godine kao i na prvim izborima za EP nakon proirenja iz 2004. .Ako je permisivni konsenzus i postojao u prvih nekoliko decenija evropske integracije ,on ada vie nije prisutan . Graani su postali svesniji javnih politika i deavanja na evropskom nivou , i mnogo manje je verovatno da e graani slepo pratiti stavove svojih vlada. Kako je Franklin rekao najzad je otvorena i antievropska boca.

1

52. Vrsta nacionalnih podela u javnom mnjenju EU Pored teritorijalnih granica izmeu nacionalnih drava ,postoje i brojni interesi i tradicije koji dele narode Evrope . Npr: -Kulturne razlike ( slabi nasuprot jakim nacionalnim identitetima ,katolici naspram protestanata,sever naspram juga ,istok nasuprot zapadu , homogena naspram multietnikih drutava ) -Ekonomske razlike ( bogati nasuprot siromanima ,urbani nasuprot ruralnim,centar nasuprot periferiji,industrijske naspram poljoprivrednih) Politike razlike ( velika naspram male populacije duge demokratske tradicije naspram kratkih, veinske nasuprot konsesualnim ,korporativne naspram pluralistikih ,liberalne nasuprot socijalnim/demohrianskim dravama blagostanja) Tabela 5.1 pokazuje da je podrku lanstvu u EU po dravama lanicama u tri vremenske take :u ranim osamdesetim ,ranim devedesetim i 2003.godini. Postoje razlike izmeu Luksemburga ,Irske i Holandije koje su pre svega orijentisane ka Uniji i UK ,Danske ,Austrije , vedske i Finske gde je javnost nepoverljiva kada se radi o lanstvu u EU . 2003.godine podrka Evropskoj uniji bila je za desetak posto vea u dravama koje pristupaju i zemljama kandidatima nego u 15 postojeih lanica EU. Od 1981-2003.godine podrka EU se najdrastinije menjala u Irskoj , Danskoj i Grkoj koja je ila od male (poetkom osamdesetih ) do veoma velike (2003) Podrka je izmeu 1991-2003 opala u svim dravama lanicama osim u vedskoj a najvie je opala u Italiji i Holandiji (dravama osnivaima ).Polazei od kulturnih faktora kljuna varijabla je duina lanstva drave u EU. Graani drava lanica osnivaa nisu bili jasno proevropski ili antievropski orijentisani u toku pedesetih godina ,ali je postojao visok nivo poverenja izmeu ovih drutava i oseaj zajednitva. Ovi faktori omoguili su nacionalnim elitama da zaponu proces integracije koji je ispostavie se imao socijalizirajui efekat. Tokom 80-ih i ranih 90-ih graani drava osnivaa su bili vie za EU od graana drava koje su pristupile kasnije . Efekat duine lanstva se izlizao s obzorom da od 2003.godine graani drava osnivaa EU vie nisu davali veliku podrku Evropskoj Uniji kao prethodnih decenija. Sveukupno posmatrano snaga nacionalnih identiteta izgleda da nije u vezi sa podrkom integraciji EU ( primer su Velika Britanija i Francuska sa snanim nacionalnim identitetima ) . Privrenost dravi moe biti u pozitivnom i negativnom odnosu sa podrkom EU u zavisnosti od toga da li se evropska integracija shvata kao neto to jaa ili slabi nacionalni identitet. to je vei oseaj nacionalnog identiteta pojedinca ,ee je miljenje da evropska integracija predstavlja pretnju njegovom nacionalnom identitetu. Vrlo su znaajna i pitanja da li zemlja gubi ili dobija u odnosu na budet EU (a kada se imaju u vidu strukturni fondovi i Zajednika poljoprivredna politika) i da li nacionalna ekonomija gubi ili dobija liberalizacijom trgovine u okviru jedinstvenog trita . Npr Nemaka i Holandija imaju koristi od jedinstvenog trita ali su njihovi graani svesni da najvie doprinose budetu EU. Grka ,Irska ,Portugal ,panija i Italija imaju koristi od kohezionih politika , pa je podrka koju si njihovi graani davali ovoj politici EU rasla tokom osamdesetih i ranih devedesetih. Drave osnivai bile su vie pogoene Drugim svetskim ratom nego drave koje e kasnije pristupiti EU. U dravama koje nisu imale tradiciju demokratskog kapitalizma( Grka , panija , Portugal) graani su favorizovali evropsku integraciju. Graani su generalno neinformisani o EU ( 1996.godine prema istraivanju Eurobarometra samo 16% ispitanih smatralo je za sebe da su dobro informisani o EU).Deficit informisanosti omoguava da na miljenje graana znaajno utie i politiki kontekst u njihovoj zemlji ( stav vlade o pitanjima vezanim za politike EU u Danskoj imao je velikog uticaj na graane a u Velikoj Britaniji to su bili stavovi Konzervativne i Laburistike partije ).U dravama u kojima se vodila javna rasprava o lanstvu ,o EMU ili reformama ugovora graani su bolje informisani o tome kao funkcionie EU ( Danska ,vedska, Irska). Takoe liberalno usmerenje regulatornih javnih politika u EU moda je doprinela opadanju podrke javnosti EU u Nemakoj i Francuskoj . Velika Britanija je relativno kasno pristupila Evropskoj Uniji , a za nju je karakteristino da ima dugu tradiciju demokratske i stabilne vlade i daje od ostatka Evrope razlikuju :1- kulturna povezanost sa delom sveta u kom se govori engleski jezik; 2-ustri antievropski listovi , 3-Borbeni stil vestministerske politike koji izgleda nagoni partijske voe da se rukovode duboko ukorenjenim predrasudama u kulturnoj i ekonomskoj superiornosti Ujedinjenog Kraljevstva . Na osnovu prethodno navedenog posmatrajui kulturne obrasce eka Republika,Slovaka, Maarska, Slovenija i Poljska moda vie izgledaju kao deo zapadno/centralnoevropskog kulturnog obrasca nego zemlje Baltika i jugoistone Evrope . No ovi kulturni faktori mogu delovati i u suprotnom pravcu inei da graani ovih periferija Evrope mnogo vie ele da postanu deo evropske porodice nego graani pojedinih zemalja centralne Evrope. Isto tako i ekonomski i politiki uticaj evropske integracije u ovim dravama i priroda unutranjeg politikog i ekonomskog konteksta , lako prevagnu u odnosu na kulturne faktore. Graani koji u postkomunistikim zemljama podravaju slobodno trite su dobitnici u procesu ekonomske tranzicije najee daleko vie podravaju evropsku integraciju od onih koji se plae buduih ekonomskih transformacija . 53. Transnacionalne podele u javnom mnjenju : socijalno klasni interesi U svom delu Interesi i integracija Metju Gejbel je dao teorijski okvir za razumevanje uticaja ekonomske integracije u Evrope i na graane pojedinih evropskih drava.

2

Prvo uvoenje slobodnog kretanja roba unutar jedinstvenog trita otvorilo je mogunosti za graane povezane sa proizvodnjom orijentisanom ka izvozu i uslunim granama privrede. Preduzetnici ,vlasnici preduzea sad mogu da trguju svojim proizvodima bilo gde u EU o da ostvare veu korist usled veih obrta, ali liberalizacija trgovine donosi i novu konkurenciju za sektore koji ne trguju na meunarodnom tritu ,ili snabdevaju nacionalno trite ili konkuriu uvoznim robama Drugo ,slobodno kretanje kapitala i jedinstvena valuta stvorili su nove mogunosti investicijama za graane sa kapitalom . Liberalizacija kapitala dovela je do prekogranine konkurencije za investicijama i uveala mogunost manuelnih radnika sa niskim primanjima da privuku investitore ali ih je ugrozila u regionima sa visokim primanjima koji bi mogli postati rtve odliva kapitala . Tree , slobodno kretanje usluga i lica povealo je konkurenciju pri zapoljavanju u svim sektorima ekonomije Graani sa znaajnim ljudskim kapitalom(visok nivo obrazovanja) na ovo e gledati kao prednost dok slabo obueni manuelni radnici na ovo gledaju kao na pretnju svom zaposlenju. etvrto , Zajednika poljoprivredan politika jer jedina nesumnjivo distributivna javna politika EU . Koristi od subvencija ZPP ( ili kako bi oni to rekli CAP)su koncentrisane na jednu specifinu ekonomsku grupu ,dok su trokovi preraspodeljeni meu poreskim obveznicima i potroaima EU. Podaci iz tabeli 5.2 pokazuju da su pojedinci u viim profesionalnim kategorijama skloniji evropskoj integraciji nego oni u niim . Strunjaci kojima znanje omoguava visoku pokretljivost na jedinstvenom tritu najvie podravaju integraciju. . Beli okovratnici izraavaju najmanju podrku ali ipak veu od vlasnika malih preduzea . Poljoprivrednici su nekada davali veu podrku nego u poslednjih desetak godina to je rezultat zabrinutosti za tekue reforme CAP. Kvalifikovani radnici daju veu podrku od manuelnih radnika ali manju nego to su davali u periodu od 1991-1999.godine .Studenti daju veliku podrku integraciji (usled organizovanja programa Socrates i Erasmus ). Nezaposleni daju najmanju podrku evropskoj integraciji , jer je mogue da su posao izgubili zbog konkurentskih pritisaka u okviru jedinstvenog trita. . Tabela 5.2 nam pokazuje da vii nivo prihoda pojedinca pretpostavlja : za poslodavce vie kapitala za investiranje ;za strunjake i kvalifikovane radnike zanimanje koja se bolje prodaju na jedinstvenom tritu ;za bele okovratnike vea verovatnoa zaposlenja u privatnom pre nego u javnom sektoru ;za poljoprivrednike vee koristi od CAP ,za manuelne radnike bolja zatita kao rezultat organizovanja sindikata i kolektivnog pregovaranja. . Podrka evropskoj uniji e rasi ukoliko budu rasli prihodi . Kod manuelnih radnika (za razliku od drugih grupa gde vei prihod daje veu podrku ) veu podrku daje efikasnija zatita plata . Sveukupno posmatrano transnacionalne pozicije drutvenih klasa oblikuju stavove prema evropskoj integraciji . Profesionalne organizacije u kojima su predstavljeni direktori imaju interes da zatite ono to su dobile od jedinstvenog trita . Radnika klasa je podeljena na taj nain to kvalifikovani radnici i manuelni radnici sa malim primanjima imaju koristi od ekonomske integracije ,dok su manuelni radnici sa visokim primanjima ugroeni ekonomskom integracijom . 54. Generacijske ,obrazovne ,polna i verske podele u javnom mnjenju EU Ronald Inglhart tvrdio je da je kao rezultat mira i ekonomskog prosperiteta nastupila tiha revolucija:klasno zasnovane materijalistike vrednosti ekonomske i politike bezbednosti zamenjene su kroz generacijsku promenu postmaterijalistikim vrednostima ,kakve su briga za ouvanje ivotne sredine ,prava ena i manjina ,demokratsko uee i nuklearno razoruanje. Evo jo nekih izuzetno zanimljivih tvrdnji gospon Ingelharta iz njegove teorije postmaterijalizma: Od postmaterijalista se oekuje da imaju vie kosmopolitski a manje parohijalnih pogleda u poreenju sa materijalstima. Oni su pre svega manje nego materijalisti zaokupljeni neposrednim konkretnim potrebama . S obzirom da veinu postmaterijalista ine mladi podrka evropskoj integraciji bi trebala da bude jaa kod mladih graana drava lanica. Inglhart smatra pojedinci sa veim stepenom obrazovanja kao i pojedinci koji su dobro informisani o EU vie podravaju EU. Ovaj argument nije dokazan jer bi se moglo tvrditi i suprotno( vea informisanost o EU znaila bi i veu svest o njenim neuspesima i nedostacima). Polna pripadnost je jo jedna od transnacionalnih drutvenih podela koje mogu uticati na podrku EU. ene se vie od mukaraca zapoljavaju na manje plaenim poslovima ,zatim u javnom sektoru i privremenim poslovima. Kao posledica toga na njih ne utiu proporcionalno padovi u ekonomiji i otputanja sa posla ,koja su posledica privatizacije javnih preduzea ili smanjenja trokova u javnom sektoru ili dravi blagostanja. Zbog toga ukoliko jedinstveno trite EU primorava drave da liberalizuju svoje ekonomije , a drave lanice kao rezultat EMU bivaju primorane da obuzdaju javnu potronju ,tada e ene verovatno biti manje sklone EU nego mukarci . to se tie verske dimenzije proces evropske integracije vodili su pre svega katolici dok su se skandinavski i britanski protestanti plaili prikljuenju evropskom projektu upravo iz tog razloga . Tabela 5.3 ( ove tabele vie ,mislim jeeeeeeeeeee) pokazuje da to je osoba starija manje je verovatno da e podravati EU. Ova tabela takoe pokazuje da mlai ljudi iako podravaju EU ,sa godinama postaju sve vie kritiki raspoloeni . Podaci potvruju da su ene manje proevropski orijentisane nego mukarci i da se jaz u stavovima izmeu njih u periodu izmeu 1991-1999 poveao . Podaci poslednjih istraivanja takoe pokazuju da religija ima jai uticaj na podrku EU nego godine ili obrazovanje.

3

Postoje mnogo vee varijacije meu religioznim grupama kada su u pitanju i nivo podrke EU i stepen opadanja podrke EU. Katolici su znaajno vie proevropski orijentisani nego protestanti ,kao i pravoslavci ,muslimani i jevreji. Ateisti i agnostici su vie kritiki raspoloeni prema EU nego svi graani koji se deklariu ,izuzev protestanata . Poboniji katolici i pravoslavni hriani su vie proevropski orijentisani nego manje poboni katolici ,dok su poboniji protestanti manje proevropski orijentisani od manje pobonih protestanata. Treba istai da su evropske elite vie nastrojene EU nego evropski graani. O ovom pitanju moemo izdvojiti tri najvanija stava: 1. Prvo u svim dravama lanicama elite su vie za evropsku integraciju nego to je javnost kao celina 2. Drugo ,u razliitim dravama lanicama postoje znaajne razlike kada je u pitanju jaz izmeu stavova elita i javnosti . Taj jaz je mnogo vei u Nemakoj ,Austriji,Belgiji i vedskoj nego u Portugalu,Luksemburgu,Irskoj,Holandiji, Italiji 3. Tree postoji vei stepen usklaenosti meu elitama iz razliitih drava lanica nego to je to meu stanovnitvom . Moete pogledati tabelu 5.4 koja nije neto bitna a govori odnosu podrke koju evropska integracija dobija od elita i od masa. A evo naravno i onog uvenog zakljuaka :Tipini pojedinac najvie proevropski orijentisan je mukarac ,Irac ili Italijan ,mlai od 55 godina ,visoko obrazovan ,katolik,lan politike ili kulturne elite. 55.Evrope levice i desnice Jo od 50-ih godina prolog veka prognoziran je nestanak dimenzije levica-desnica kao glavne dimenzije politike .Levica i desnica su meutim ostale dominantne kategorije za politiku diferencijaciju,orijentaciju biraa i konkurenciju izmeu politikih partija irom Evrope . Na saznajnom nivou ,dimenzija levica-desnica omoguava pojedincima da razlikuju sebe od drugih,kako u kategorikom tako i u relativnom smislu. Kao rezultat toga ,levica i desnica su fleksibilni koncepti koji su se tokom vremena prilagodili sa dolaskom novih pitanja na politiki dnevni red. Ali sa dolaskom industrijskog drutva ,levica i desnica su poele da odslikavaju razliite stepene ekonomske slobode u odnosu na dravne moi ,gde je levica podravala dravnu intervenciju a desnica slobodno trite. Nakon drutvenih promena 60-ih godina prolog veka ,dimenzija levica desnica obuhvatala je dve grupe pitanja : slobode ( zatita ivotne sredine ,i zahtev za veom demokratskom odgovornou ) i intervencija ( politika blagostanja ,nezaposlenost ,inflacija . Levica favorizuje jednakost ishoda dok desnica favorizuje jednakost ansi . 90-ih godina ove pozicije su bile manje uobiajene nego one koje zastupaju levi slobodari (zeleni i socijaldemokrate) i desni autoritaristi. U politici EU oekuju se pojedinci iz levice koji zastupaju prenoenje nadlenosti u javnim politikama na EU u sledeim oblastima: 1. Ekonomske intervencije ,kakve su socijalna politika EU ,poreski sistem, politika protiv nezaposlenosti ,pomo EU siromanim regionima 2. Drutvenopolitike slobode kakve su politika EU u oblasti zatite ivotne sredine ,vea demokratska odgovornost ,prava graanstva ,ljudska prava, prava potroaa i jednakost polova. Za oekivati je da pojedinci iz desnog spektra zagovaraju prenoenje nadlenosti na EU kako bi se: 1. Ustanovilo ekonomsko slobodno trite ,kakvo je jedinstveno trite deregulacije i jedinstvena valuta 2. Drutvenopolitike moi kakve su politike EU za borbu protiv trgovine drogom ,organizovanog kriminala , politike imigracije i azila i politike bezbednosti i odbrane Tabela 5.5 pokazuje za koje javne politike su graani , svrstani u razliite pozicije ose levo desno, smatrali da treba da bude prenesene na evropski nivo u dve vremenske take. Graani na levom spektru su vie nego oni na desnom bili generalno za to da se na EU prenesu nadlenosti u svim oblastima javne politike . No ujednaenost odgovora i standardna odstupanja prikazana u tabeli .otkrivaju da su postojala vea neslaganja du poltikog spektra oko politike zatite ivotne sredine EU , politike imigracije i politike bezbednosti i odbrane nego oko politike deviznog kursa ,politike zapoljavanja ,politike zdravlja i blagostanja. .Tokom vremena odigrale su se neke znaajne promene : Prvo, izmeu 1991-1999.godine du celog poltikog spektra zabeleeno je znaajno opadanje u podrci za nadlenosti EU u javnim politikama ,osim za davanje nadlenosti EU politici deviznog kursa. Ovo nije bilo iznenaujue imajui u vidu pokretanje EMU 1999.godine ,a u skladu je i sa logikom politike ekonomije federalizma koja tvrdi da postoji visok nivo homogenosti u preferencijama du itavog politikog spektra kada je u pitanju politika deviznog kursa . Drugo ,1999. godine postojale su vee razlike u stavovima levice i desnice u veini oblasti javne politike nego to je to bio sluaj 1991.godine ukljuujui i politiku deviznog kursa. Bez obzira na njihove proevropske ili antievropske stavove ,graani EU su podeljeni oko toga ime bi EU trebalo da se bavi. . Drutvene grupe sa zajednikim interesima mogu udruivati snage kako bi lobirale za nadlenost EU u pojedinoj oblasti. Ali jednom kada se ovo dogodi ,ovaj proevropski savez e se podeliti na leviarske i desniarske pozicije ,gde e levica podravati socijalnu i ekoloku regulativu u jedinstvenom tritu ,a desnica politike deregulacije.

4

Na kraju vam se izvinjavam zbog svih greaka u kucanju i slova koje sam pojeo . poz;) 56. Izborno povezivanje kao inilac javnog mnjenja EU Slika 5.3 pokazuje okvirno pozicioniranje izbornog tela u prostoru pitanja o EU,gde sredita krugova obeleavaju prosene pozicije razliitih grupa zanimanja prilikom odgovora na dva pitanja iz istraivanja Eurobarometra 1999.godine : 1) gde vide svoju poziciju u dimenziji levica desnica 2) da li podravaju lanstvo svoje drave u EU Stavovi po grupama zanimanja ilustruju da je politiko trite EU fragmentirano: intraklasni savezi ,kakvi su savezi manuelnih radnika sa kvalifikovanim radnicima , belih okovratnika sa strunjacima i poslodavaca sa vlasnicima malih preduzea mogu se odrati zajedno oko pitanja levih i desnih pozicija ali ukoliko se posmatra pro/antievropska dimenzija ,ovakvi savezi najverovatnije e se raspasti. Ovo predstavlja probleme za politike partije .Primer su socijaldemokratske partije koje su nakon osipanja tradicionalnog birakog tela sklopile saveze sa grupama koje su im bliske kada je u pitanju dimenzije levica-desnica. Meutim meuklasni savezi ovog tipa nisu odrivi po pitanju pro/antievropske dimenzije . Konzervativne i demohrianske partije tradicionalno privlae podrku malih biznismena, poljoprivrednika strunjaka koji su bliski u dimenziji levica-desnica a udaljeni u shvatanju da li je potrebno da evropska unija manje ili vie upravlja. Politike partije mogu odbijati da se razlikuju jedna od druge o pitanju ove dimenzije tako to e zauzeti identine stavove . Politike partije mogu potcenjivati meusobne razlike o pitanju ove dimenzije odbijanjem da se suoe sa pitanjem evropske integracije u domaem izbornom nadmetanju . Slika 5.4 nam govori da su se pojavila tri obrasca politike utakmice u prostoru pitanja o EU . Prvi,levi centar i desni centar su proevropski dok su ekstremna levica i ekstremna desnica antievropske .U ovim sistemima politike partije umerene levice i desnice mogu zastupati prvu strategiju kako bi to je mogue vie umanjile meupartijsku konkurenciju ,to znai pribliavanje u poimanju pitanja Evrope . Meutim u ovu grupu trenutno moemo svrstati samo sledeih 5 zemalja ( Irska , Austrija , Danska, Holandija, Portugal ) Drugo u paniji , Grkoj , vedskoj i Finskoj desnica je vie proevropski orijentisana nego levica . U Skandinaviji npr na evropsku integraciju se gleda kao na pretnju dravi blagostanja. Tree u Luksemburgu , Italiji ,Belgiji , Nemakoj, Ujednjenom Kraljevstvu i Francuskoj , levica je vie proevropski orijentisana nego desnica. U drugom i treem modelu pitanje Evrope ima potencijal da preraste u raskol u unutranjem partijskom sistemu . Ovde se partijski lideri suoavaju sa dilemom izmeu pritiska za meupartijskom utakmicom oko pitanja Evrope i tekoe u izgradnji meuklasnog saveza koji bi mogao odrati dosledno proevropsko ili antievropsko stanovite . 57. EU kao pluralistiko drutvo EU je pluralistiko drutvo podeljeno izmeu mnogih nacionalnih drava Evrope. Do 90-ih godina XX veka postojala je stabilnost usled ponaanja nacionalnih elita koje su prema Lajphartu promovisale evropsku integraciju. Rezultat svega ovoga je bio permisivni konsenzus ,kojim su graani saglasni da daju nadlenost svojim liderima da se angauju u procesu Evropske integracije. Permisivnog konsenzusa danas vie nema a na drutvenom nivou evropska integracija vie ne uiva iroku podrku ,a nove transnacionalne i drutvenoekonomske i vrednosno zasnovane podele oblikuju stavove ljudi prema EU . U razliitim nacionalnim dravama ljudi iz iste klase imaju iste interese vezane za jedinstveno trite i kao posledica toga ,dele iste stavove prema EU . U postkonskonsesualnom okruenju evropske nacionalne elite se nalaze u dilemi gde imaju sve opcije . Prva bi bila nastavak prakse politikog konsenzusa ime se rizikuje da se javnost suprotstavi EU. Druga opcija javlja se mogunost naputanja politike konsenzusa i poetka nadmetanja drava oko pitanja evropske integracije ,gde razliite nacionalne elite imaju razliite stavove (proevropske ili antievropske) Ovo bi meutim dovelo do raspada sistema EU. Ove nacionalne elite bi mogle da se nadmeu i oko pitanja koja su na dnevnom redu EU na isti nain na koji to ine na unutranjem planu ,gde postoje leve i desne partije koje zastupaju razliite prioritete javne politike EU. Meutim ovo e izazvati raspad postojeih klasnopartijskih saveza , s obzirom na to da razne grupe unutar radnike klase , kao i u okviru srednjih klasa imaju razliite interese u vezi sa jedinstvenim tritem . 58. Demokratija u EU : Izbor politikih stranaka ,lidera i javnih politika Izbori kao centralni mehanizam predstavnike demokratije deluju povezano na dva naina ,prvi koji biraima omoguava da izaberu izmeu razliitih politikih programa i politikih opcija koje zastupaju politike partije i njihovi lideri i drugi koji biraima omoguava da birai izmeu kandidata za razliite funkcije a to ine na osnovu njihovih linih karakteristika kandidata ma osnovu njihove politike platforme ili stranake pripadnosti .U veini demokratskih sistema trka za funkcijama i kontrolom vlasti sjedinjuje su u jedinstvenom modelu pluralistike

5

demokratije .Ovim modelom pobednika partija prilikom primene politikog programa predstavljenog u sklopu predizbornih obeanja daje predsedniku vlade , a sam partija deluje jedinstveno u zakonodavnoj areni. Drugi modeli demokratije omoguavaju biraima da neposredno biraju izmeu rukovodilaca ili politikih programa. Prvo predsednikim modelom ,birai neposredno biraju efa izvrne grane vlasti . Partija moe da igra veliku ulogu u izboru predsednikih kandidata i u voenju njihovih kampanja meutim iskustvo je pokazalo da harizma i dovitljivost kandidata ipak imaju najznaajniju ulogu. Drugo referendumima se prua prilika za neposredan izbor samih javnih politika , i u ovom sluaju politike parije mogu da zastupaju jednu stranu koja moe da utie na opredeljenje biraa . Ukoliko su rezultati referenduma obavezujui graani ostvaruju neposredan uticaj na javnu politiku koja je predmet referenduma , bez mogunosti partija da zakonodavnim merama koje treba da uslede menjaju tu politiku. Veina analitiara demokratskog deficita EU je u prolosti tvrdila da evropski parlament treba da bude neposredno izabran , da bi mu trebalo dodeliti znaajna ovlaenja u zakonodavnom procesu i izboru egzekutive. 1979. godine su odrani neposredni izbori za EP i od tada se odravaju na svakih 5 godina. Tada su mu dodeljena vea ovlaenja u zakonodavnom procesu u odnosu na Savet kao i prilikom izbora predsednika Evropske Komisije . Tako je u prvi mah prevazien demokratski deficit . U svakom sluaju istinska viestranaka demokratija ne moe zaiveti iskljuivo usled postojanja odgovarajuih pravila. Potrebno je da : -politike partije bi trebalo da se takmie na izborima na EP oko pitanja koja su na politikoj agendi EU i/ili za politike funkcije EU -birai bi trebalo da se opredeljuju na osnovu suprotstavljenih politikih platformi i kandidata - Pobednika opcija bi trebalo da prevede birake preferencije u konkretne zakonodavne i izvrne mere na evropskom nivou pre svega jedinstvenom delovanju vladajuih politikih partija. Sadanja konstrukcija EU ostavlja prostora za napredak i dalji razvoj institucionalnih mehanizama u promovisanju istinske pluralistike demokratije u EU. 59. Pitanje demokratskog deficita u EU Prvi lanci o demokratskom deficitu su se pojavili 80-ih godina , no mi emo se baviti samo standardnom opteprihvaenom verzijom demokratskog deficita (Vajler) koja predstavlja set argumenata iz koje izdvajamo 5 osnovnih tvrdnji: 1-Uveana mo izvrne vlasti/umanjena kontrola nacionalnih parlamenata Odluke EU pre svega donose predstavnici izvrne vlasti ,dakle evropska komisija i ministri vlada drava lanica. Na ovaj nain je oslabljena uloga nacionalnih parlamenata 2-Slab Evropski parlament jaanje znaaja evropskog parlamenta nije u dovoljnoj meri nadoknadilo pomenuti gubitak nacionalne parlamentarne kontrole ,poto Savet nastavlja da nadjaava EP u zakonodavnom postupku kao i prilikom usvajanja budeta , a treba istai i da graani nisu u dovoljnoj meri povezani sa lanovima evropskog parlamenta . 3- Nema evropskih izbora Graani EU nisu u prilici da se izjanjavaju o politikama EU ,osim na periodinim referendumima o lanstvu EU ili reviziji osnivakih akata. Nacionalni izbori se dobijaju nacionalnim a ne evropskim pitanjima a ni izbori za evropski parlament nisu evropski. 4-EU je predaleko-Graani nisu u prilici da razumeju EU. Evropska komisija nije ni vlada ni administracija ,a pritom se bira na veoma komplikovan i nerazumljiv nain umesto da je bira narod ili parlament. Savet je jedini zakonodavac u celom demokratskom svetu koji odluke donosi tajno. 5-Neprincipijelna raznolikost u kreiranju javnih politika.- EU usvaja javne politike koje ne podrava veina graana ili ak i veina drava lanica. Primeri u neprincipijelne raznolikosti u kreiranju javnih politika variraju od neoliberalnog regulatornog koncepta jedinstvenog trita preko monetarne unije i monetaristike evropske ekonomske unije. Ove tvrdnje otro kritikuju andomeniko Majone(z) i Endrju Moravik. Majone(z) tvrdi da je EU pre svega regulatorna tvorevina pa se prema tome ne bavi distributivnim politikama ili onim koje se bave raspodelom vrednosti . Budui da su sa ekonomskog stanovita regulatorne politike pareto-korisne (politike u kojima u krajnjem zbiru dobijaju svi) ,proces kreiranja politika EU treba da bude izdvojen u odnosu na uobiajen nain u sistemima veinske demokratije. Iz Majoneove perspektive problem EU nije toliko u demokratskom deficitu kao krizi kredibiliteta i nedostatku legitimiteta. On kae da je reenje proceduralne prirode. On kae da je evropskoj uniji potrebna vea transparentnost prilikom donoenja odluka ,ex post kontrola sudova i ombudsmana . Evropskom unijom bi trebao da dominira evropski parlament ili neposredno izabrana komisija . Moravik kritikuje tvrdnje o demokratskom deficitu . On protiv tvrdnji da je mo centralizovana u izvrnoj vlasti istie to da su nacionalne vlade i njeni politiari najneposrednije odgovorni uesnici politikog ivota u Evropi kao i da je da je najznaajniji institucionalni napredak u poslednje dve decenije ostvaren u jaanju nadlenosti evropskog parlamenta u zakonodavnom postupku kao i prilikom izbora Evropske komisije. Moravik tvrdi da je proces kreiranja politika u EU transparentniji nego u dravama lanicama .Protiv kritike socijaldemokrata da su politike EU sistematski orijentisane protiv srednjeg sloja biraa .tvrdi da se u sloenom checks and balances

6

sistemu EU obezbeuje da se prilikom dogovora o politikama insistira na veoma vrstom konsenzusu . Pomenuti stavovi koje je Moravik izneo su samo nastavak njegove liberalne teorije meuvladinog pristupa. Majone(z) kae da evrokrate u komisiji i radnim grupama saveta mnogo vie tite interese graana nego veina u Evropskom parlamentu veina u EP. Postoje tri razloga zbog kojih je demokratija u terminima slobodnih demokratskih izbora ,te izbora javnih politika ,bolja od vladavine prosveene tehnokratije. Prvo ,i u veinskom i u konsesualnom modelu demokratije demokratski izbori garantuju da politike i izabrani zvaninici odgovaraju nazorima graana . Drugo politika utakmica je kljuno sredstvo u podsticanju politike rasprave ,to doprinosi izgradnji stavova strune javnosti o razliitim pitanjima . Tree ,izbori imaju veliki uticaj u postepenom razvoju politikih identiteta. Npr u razvoju amerike i evropske demokratije zamena lokalnih identiteta nacionalnim ,dogodila se upravo kroz izborne procese i razvoj viestranaja . Evropski demokratski identitet moe se stvoriti iskljuivo u demokratskoj utakmici . 60. Nacionalne partije i Evropa Relativna izborna i programska podrka politikih partija odreuje koje su politike koalicije mogue u EU . Kao to moemo videti u tabeli 6.1 nijedna politika grupacija ne dominira evropskim parlamentom . Socijalisti su u veini drava dominantni na levom spektru dok je umerena desnica podeljena na hriansko-demokratske partije kao najsnanije u pojedinim dravama i konzervativce u drugima. Levica i desnica su priblino jednake upravljajui sa neto vie od 40% biraa . Poziciju izmeu dva bloka zauzimaju liberali. Na evropskom nivou najznaajnija podela politikog nadmetanja je podela na pristalice nastavka integracije i one koje favorizuju status quo,odnosno manjak integracije. Ovde vidimo razliku u odnosu na nacionalno politiko nadmetanje gde je podela na levo i desno ipak dominantna . Pozicije u tabeli 6.1 ukazuju na nekoliko moguih saveza u politici EU. Najprirodniji savez ine demohriani , konzervativci i liberali okrenuti ka desnom centru . Na drugoj strani socijalisti izbor ili da uu u savez sa snagama desnog centra koji bi se bazirao na zajednikoj evropskoj platformi koji moe ukljuiti i regionaliste ili da zajedno sa zelenima i radikalnom levicom naprave jedinstveni leviarski blok. Ovaj savez levog bloka bi bio podeljen po pitanju evropske integracije a ista bi situacija bila i sa desnim blokom . Partijske grupacije su istorijski definisane prema levoj ili desnoj orijentaciji u nacionalnim politikim arenama , a ne u vezi sa pitanjem evropske integracije. Partije su sklonije da pitanje evropske integracije tumae prema sopstvenoj ideolokoj poziciji nego da menjaju poziciju na domaoj politikoj sceni kako bi se prilagodile evropskoj integraciji kao realnosti. U dravama u kojim preovlauju desniarska politika reenja ,levo opredeljeni birai naginju ka evropskoj integraciji ,dok im se desno opredeljeni birai suprotstavljaju. Ista situacija je i u sistemima u kojima dominiraju leviarska opredeljenja . Regionalisti i antievropejci se ne uklapaju u ovaj ablon i oni imaju vrste stavove po pitanju evropske integracije. Demohrianske partije su negde izmeu dve spomenute krajnosti. Na osnovu svega prethodno navedenog moemo zakljuiti zbog ega politika EU u poslednjih desetak godina nije bazirana iskljuivo na nadmetanju dva mona politika bloka. Ni levica ni desnica nisu dovoljno snane da bi samostalno obrazovale dominantnu programsku koaliciju unutar EU. Izmeu ova dva bloka programska bloka postoje duboke podele kada je re o pitanju evropskih integracija . Ovakva situacija je prinudila proevropske partije da sarauju kako bi obrazovale dominantnu programsku koaliciju unutar EU. Prevaga leviarsko desniarskih proevropskih saveza spreila je vodee partije da vode politiku borbu u toku izbornih kampanja i skuptinskih rasprava o evropskim pitanjima ,usled ega nacionalni partijski sistemi ne artikuliu antievropska opredeljenja izbornog tela . Pri veini partija izraena su manjinska opredeljenja koja se protive evropskoj integraciji. Postoji isto tako i partije koje su levo i desno od ovog centristikog /proevropskog bloka,a koje ne mogu ugroziti dominaciju ove koalicije. Potreba za meupartijskim proevropskim savezima tipina je za osamdesete i rane devedesete godine dvadesetog veka. 70-ih parije desnog centra su bile koherentnije i proevropske a partije levog centra skeptinije po pitanju evropske integracije. Sve do sredine 80-ih godina politike elite partija socijaldemokratske provenijencije nisu podravale evropsku integraciju. . Kasnih 90-ih situacija se menja jer veina partija levog centra postaje vrsto proevropski opredeljena dok se konzervativci sve kritinije odnose prema EU plaei se preterane regulacije iz Brisela i meanja u makroekonomska pitanja drava. 61. Politike stranke na nivou Evrope Denis oragi Organizaciono politika struktura na evropskom nivou je dvopartijska. Najistaknutije partijske grupacije su one koje su osnovale nacionalne politike partije jo u staroj skuptini Evropske zajednice za ugalj i elik 1953. godine (pretea Evropskog Parlamenta). Od tada evoluirale u visokorazvijene organizacije, sa sopstvenim budetom, liderskom strukturom, administrativnim osobljem, statutima i pravilnicima, kancelarijama, odborima i radnim grupama. Druga organizaciona struktura su tzv. Transnacionalne partijske federacije, obrazovane u toku priprema za prve izbore sredinom 70-ih (izbori odrani 1979). Konfederacije socijalistikih partija Evropske zajednice je osnovana aprila 1974. godine, a potom i Federacija liberalnih i demokratskih partija EZ, marta 1976.godine. Evropska narodna stranka (EPP) hriansko demokratskih partija osnovana je aprila 1976. godine.

7

Bez obzira na nazive one su bile labave, bez koherentne politike orijentacije i sofisticirane nadnacionalne organizacije. Ugovor iz Mastrihta uvodi lan 191. (o polit. partijama), koji glasi: Politike partije na nivou Evrope su znaajan integracioni inilac unutar Unije. One doprinose stvaranju evropske svesti i izraavanju politike volje graana. Posle ovog lana partije poboljavaju i ojaavaju organizaciju i koherentnost. Partija evropskih socijalista (PES), pokrenuta je novembra 1992., EPP istovremeno donosi set novih statuta. Juna 1993, se stvara nova Evropska federacija zelenih partija (EFGP), a decembra iste godine, nastaje i Evropska liberalna, demokratska i reformska partija (ELDR). Ove organizacije se jae povezuju sa partijskim grupacijama u EP, kao i njihovim predstavnicima u Komisiji, Savetu i Evropskom savetu. Umesto transnacionalnog kiobrana za izbore za EP, nove evropartije poinju razvoj kao vanparlamentarne organizacije na nivou EU. Tabela 6.2 na strani 186 prikazuje pomeraje u stranakoj ravnotei snaga pri EU institucijama. U EP od 1990. do 1994. erodira snaga levice, EPP postaje najvea partija, liberali postaju jeziak na vagi. U Savetu istovremeno imamo obrnutu situaciju, oni sa desnice iz perioda od 1990. do 1994. prelaze na levicu u periodu od 1994. do 1999., i nazad na desnicu od 1999. do 2004. Komisija se postepeno pomerala od desnoorijentisanog stava kolegijuma Komisije od 1990. do 1999. ka preteno levoopredeljenom kolegijumu od 1999. do 2004. Iako postoji dinamian tempo stranakog ivota, nijedna politika snaga nije dominirala EU u celini. Desnica je imala prednost od 1990. do 1999., a levica je u blagoj prednosti od 1999. do 2004. Desnica ima veinu u sve tri institucije od 2004. do 2009. Meutim, pored svih pokazatelja o politikoj snazi partija, ne vidimo konkretan program zahteva koji karakterie tu orijentaciju na politikom spektru. Istraivanje glasanja poslanika EP pokazuje visok i rastui stepen kohezije i saglasnosti partija EP (Tabela 6.3 na 187 str.) jo od prvog saziva EP. Objanjenje ovog poveanja nalazimo u prirodi resursa (politikih i kadrovskih) koje kontroliu partije EP. Stranke kontroliu kandidovanje za kljune pozicije u EP (predsednik parlamenta, predsedavajui odbora i poslanikih klubova npr), kao i izvetavanja o predlozima komunitarnih akata u parlamentarnim odborima. One utiu i na sadraj dnevnog reda. Poslanici iz ovoga vide da se znaajnija uloga moe ostvariti samo preko stranke. Istraivanja pokazuju da su partije u EP retko u mogunosti da spree nacionalne delegacije da se ne pridravaju stranakog dogovora. Stranke EP mogu kontrolisati nagraivanje unutar Parlamenta, ali nacionalne partije kontroliu izbor kandidata za evropske izbore i njihov reizbor. Zato poslanici ee slede uputstva svoje nacionalne partije iako ona pripada evropskoj partijskoj organizaciji. Poslanici koji dolaze iz zemalja gde se biraju na izborima kojima su centar panje kandidati imaju vei stepen slobode ponaanja pri odluivanju. Ali, pored svega, nacionalne stranke retko instruiu poslanike da glasaju suprotno od partijske grupacije u EP ili zbog iste polit. orijentacije ili zbog manjeg znaaja datog pitanja na EU nivou u domaem okruenju. Politiko takmienje izmeu partija je u porastu (slika 6.2 na 189 strani). Na ovoj slici se istie nekoliko kljunih aspekata partijsko-politike kompeticije u EP: 1. Linija deobe ovog takmienja u EP je po sistemu levo i desno od centra i pokazuje: to je manji procenat zajednikih glasova partijskih grupacija, to su one udaljenije u spektru koje se kree levo i desno od centra. Jedini sluajevi gde ovo ne vai su Evrope demokratija i razliitosti i Unije za Evropu nacija. I pored toga, opta politika slika je dvodimenzionalna, budui da se grupacije udruuju na proevropskim i antievropskim pozicijama, umesto na programskim. 2. Velike koalicije izmeu EPP i PES dominiraju treim sazivom parlamenta, sa PES koja je spremnija da glasa sa EPP nego sa ELDR. Dva su razloga za ovo saveznitvo : jedan se odnosi na potrebnu apsolutnu veinu svih lanova Parlamenta (65%) za glasanje o komunitarnim aktima, a drugi se odnosi na suprotstavljenost EP Komisiji, ili dravama lanicama u Savetu. (EPP kao desno orijentisana nije glasala za levo orijentisanu Komisiju i Savet, ali PES jeste, tako da ovaj drugi razlog saveznitva ne mogu generalizovati). Transnacionalne federacije partija su napredovale od osnivanja 70-ih godina. Najznaajnija promena je institucionalizacija samita lidera politikih partija. Ovi sastanci 80-ih postaju centralno telo za donoenje odluka o okviru svake federacije. Sastanci lidera partija se organizuju kad i sastanci Evropskog saveta, oko iste agende, a esto i na istom mestu i tako lideri partija zauzimaju jedinstven stav pred efovima drava ili vlada. Ovakvo organizovanje, iako ne ostvaruje veliki uticaj na odluke Evropskog saveta, moe posluiti kao vodi u organizaciji izbora kandidata za predsednika Komisije. Sve u svemu, partijska organizacija na nivou Evrope je relativno nerazvijena u odnosu na nacionalne stranake sisteme, a partije iz lanica su kljuni uesnici evropskih partijskih organizacija. Partije EP se ponaaju poput nacionalnih partija, ali ipak nije to to : D. 62. Izbori za Evropski parlament: nacionalno ili evropsko takmienje Prvi opti i neposredni izbori za EP su odrani juna 1979. i od tada se odravaju na svakih 5 godina. Svi su mislili da e ovi izbori dati novi legitimitet EU. Valter Haltajn (Bivi predsednik Komisije) je smatrao kako e ovi izbori pospeiti nastanak pravih evropskih politikih partija i da e kampanja za izbore za EP naterati birae da izaberu pravu opciju o kojoj e EP odluivati. Ali, je stvarnost drugaija od ovog optimizma. Razlog tome je to se izbori za EP smatraju drugorazrednim nacionalnim takmienjem. Po Rif-u i mit-u, izbori za EP tee da se odigravaju oko nacionalnih politikih pitanja, nacionalnih politikih partija, a sve u sklopu borbe za formiranje

8

nacionalne vlade. Nacionalne partije ele da pobede na ovim izborima da bi potvrdile svoj legitimitet uprave nad egzekutivom. Posle nacionalnih izbora svi ostali izbori (EP, preds. republike, lokalni i regionalni izbori) su ista kozmetika. Drugorazredni karakter evropskih izbora ima dva efekta: 1. Zbog manjeg znaaja izbora za EP (drugorazredni izbori) manja je izlaznost graana 2. Poto se na izborima za EP glasa o uinku i radu nacionalnih vlada, graani iz inata glasaju drugaije nego to bi glasali da se izbori za nacionalne vlade i EP odravaju istovremeno. Za ovakav ishod glasanja bitna su dva razloga: - Izbori za EP pruaju graanima priliku da glasaju iskreno i iz srca nego strateki i pragmatino. Zato glasaju za manju partiju koje je blia njihovim uverenjima nego za veliku partiju koja ima vei koalicioni potencijal i u mogunosti je da obrazuje vladu - Izbori za E omoguavaju graanima da izraze nezadovoljstvo partijom ili partijama u vladi glasanjem za neku od stranaka opozicije. U oba navedena razloga su posledice preorijentacija u glasanju takve, da velike partije gube glasove na izborima za EP, dok opozicione i male partije dobijaju vie glasova. Ove pretpostavke potvruju rezultati izbora za EP. Prvo, procenat graana koji su glasali na izborima za EP opao je sa 70% 1984., na 59% 1994., i 45% 2004. godine. Poveala se i razlika u izlaznosti na nacionalnim u odnosu na izbore za EP. Tabela 6.4 (192 str), pokazuje da u lanicama gde su nacionalni izbori paralelni sa izborima za EP ili gde je glasanje obavezujue, prosena razlika u izlaznosti izmeu nacionalnih i EP izbora je uveana sa 25% 1989., na 29% 1999. Drugo, analize potvruju da graani glasaju drugaije na izborima za EP ukoliko se nacionalni izbori ne odravaju istovremeno. Glasai menjaju opredeljenje na izborima za EP ukoliko se ti izbori najee odravaju usred nacionalnog izbornog ciklusa koji u veini drava lanica traje 4 godine. Ovi pokazatelji meutim nemaju veze sa Evropom per se. Ljudi zaista misle da je EP bitan, ali misle da ovi izbori nisu toliko znaajni za nacionalnu politiku i ljudi ele da time opomenu vladajuu veinu u svojoj dravi. Ipak model drugorazrednih izbora nije opteprihvaen: 1. Frenklin dokazuje da u odnosu na izlaznost nema ozbiljnijeg pada izlaznosti za izbore za EP zbog manjeg broja drava gde je ovo glasanje obavezujue, pada izlaznosti i na nacionalnim izborima, proirenjem EU dravama gde je izlaznost inae slabija. Blondel, Sinot i Svenson, se usresreuju na motivaciju za glasanje i dolaze do podataka da se ne smeju zanemariti ni stavovi glasaa o Evropi kada se pojedini protive lanstvu svoje zemlje u EU, kada imaju negativan stav prema EP ili ne znaju dovoljno niti o EP ili EU uopte. 2. Privrenost glasaa pitanjima evropske integracije ima uticaja na izbor partije koju e birai podrati. Na primerima Danske, Francuske i VB se pokazuje da antievropske partije uzimaju glasove velikim integracijski nastrojenim partijama. Ferara i Vajsupt pokazuju da nije bitno da li je partije evropska ili antievropska ve da li ima jasnu i koherentnu politiku prema EU. Iako smo videli tvrdnje protiv modela o drugorazrednim izborima, ipak tvrdnje ovog modela ostaju nedodirljive. Ovo utie na kapacitet evropskih izbora u smanjenju demokratskog deficita EU. Uprkos uveanim nadlenostima EP kako zakonodavnim (protiv Saveta) tako i izvrnim (protiv izbora i odgovornosti Komisije), ovi izbori se dobijaju takmienjem nacionalnih partija. Kao to Rif kae, nacionalna izborna scena je i dalje prvorazredna sve dok nacionalne stranke ove izbore koriste kao sredstvo u osvajanju vlasti na nacionalnom nivou. 63. Referendumi oko evropskog pitanja Postavlja se pitanje da li su referendumi o problemima u stanju da bolje iskau uverenja biraa nego to to moe EP? Tabela 6.5 (str 195) pokazuje da je u 22 drave odrano 40 referenduma o EU pitanjima. 30% ovih referenduma je odrano u Danskoj i Irskoj. Iako proevropska strana tei da pobeuje na ovoj vrsti takmienja, to nije sluaj u poslednje vreme. Varira izlaznost na ovim referendumima, kao i uestalost pobeda antievropske opcije na njima. Batler i Rejni napominju da referendumi dovode do rezultata koji su u nesaglasju sa istraivanjima javnog mnjenja odranim nekoliko meseci pre glasanja. Razlog za to moe biti u injenici da su stavovi o kompleksnim pitanjima najee neto meki, te je na njih mogue lako uticati argumentima u poslednjim nedeljama kampanje, poto birai reaguju na mig partija ili interesnih grupa. Frenklin i drugi sugeriu da referendumi funkcioniu slino sa izborima za EP. Posmatrajui irske,danske i francuske referendume o potvrivanju Ugovora iz Mastrihta oni dolaze do zakljuka da u ovim sluajevima nije bio presudan stav o EU, ve podrka ili protivljenje stranci ili strankama u vladi (Francuska glasala za EU, zato to ne voli Miterana :D, moroni). Sjun i Svenson smatraju da individualni nivo znanja o EU nema nikakvog uticaja na uee ili nain na koji su pojedinci glasali na referendumu u Danskoj 1992. (Danci potvrdili Mastriht, zato to je referendum odran u toku medenog meseca popularnosti socijaldemokrata posle pobede na optim izborima). U svakom sluaju, potvreno je da stavovi prema EU igraju odreenu ulogu u ishodu referenduma. Sjun i drugi dokazuju da u danskom sluaju, partije protiv EU pre bile u stanju da mobiliu glasae nego one koje su bile za EU. Oni tvrde i da je promena stava medija o EU, (koja je pratila kompromis o ugovoru postignut na edinburkom Evropskom

9

savetu u decembru 1992), bila krucijalna prilikom uveravanja 47.000 graana da promene miljenje u pauzi izmeu ova dva izjanjavanja (btw. ovaj referendum u Danskoj je odran dva puta zaredom, prvi je propao poto su konzervativci i liberali pukli, a drugi su one medeni mesec socijaldemokrate dobile). Dauns nudi slino objanjenje odbijanja graana Danske da se uvede euro 2000. Popularnost Pola Nirupa Rasmusena (premijera Danske), nije pomogla. Negativna kampanja i antievropski mediji su pokrenuli raspravu zatite nacionalne suverenosti, pokvarivi pokuaj vlade i opozicije da se raspravlja o ekonomskim aspektima uvoenja evra. Sali, slinim putem, tvrdi da je percepcija EU bila od presudnog znaaja prilikom glasanja na referendumu o lanstvu Norveke u EU 1994. Prvi negativni referendum o potvrivanju Ugovora iz Nice 2001. je nateralo Sinota da tvrdi kako je uprkos ogromnoj podrci EU, od strane irskih biraa, negativna kampanja bila uspenija od pozitivne. Prema tome, referendumi u EU se bave i domaom i evropskom politikom. najder i Vajtsmen pruaju objanjenje ovom stavu. Poto birai nisu svesni promena koje nosi revizija osnovnih ugovora ili lanstvo u EU, oni e glasati po poverenju nosiocima negativne ili pozitivne kampanje. Ako podjednako veruju obema stranama, manje su anse da e se referendum baviti popularnou vlade. Ipak, ukoliko vlada ne uiva poverenje, birai ovo mogu kazniti na referendumu. U oba sluaja, birai su u dilemi da li da kazne ili nagrade vladu i glasaju iskreno o pitanju pred njima. Sajmon Hag na tragu prethodne dvojce, predvia kako institucionalni kontekst u kojem se referendum odvija utie na glasae da li e glasati strateki ili prema uverenjima: 1. Izvesno je da ukoliko ustavom bude predvieno odranje referenduma u sreditu takmienja izmeu vlade i opozicije. Drugaija je situacija kada referendum pokrene opozicija sa medijima. Za vladu je manje opasno da izgubi na zakonski obaveznom referendumu nego na onom koji je zatraila opozicija. 2. Referendum e se manje baviti politikim akterima na nacionalnom nivou, kada su njegovi rezultati obavezujui za elite, dok na drugoj strani prosta ili nadmona veina moe u potpunosti izmeniti referendumski rezultat. Kada glasanje nije obavezno, graani mogu glasati protiv vlada ili to su iskreno protiv pitanja na referendumu ili zato to su protiv vlade, a uprkos tome se nadali preokretu referendumskog rezultata u parlamentu. Birai zato mogu manje kazniti vladu na obavezujuem nego na neobavezujuem referendumu. 3. Referendumi u EU utiu na stavove vlada i biraa prema EU, to samim tim ima konsekvencije po javne politike u EU : - Odravanje referenduma o reviziji osnivakih ugovora, poveava rizik od odbacivanja revizije (ojaava se ovim pregovaraka pozicija onih drava koje moraju odravati referendum, gde su birai kritini prema EU, nego u onim zemljama gde se revizija o ugovorima EU izglasava u parlamentu - Referendumi imaju veu mo ubeivanja nego izbori za EP. To zahteva veu informisanost biraa o revizijama ugovora. Referendumi u EU utiu na podrku integraciji u meri u kojoj javnost prihvata odluke vlada iz domena EU, ime se uveava legitimnost cele EU. Vie referenduma, vie legitimne podrke EU integraciji. Postojei evropski izborni mehanizmi ne omoguuju graanima da izraze svoja uverenja o evropskoj integraciji. Izbori za EP nemaju i dalje ovakvu mogunost, dok referendumi imaju, ali graani na njima glasaju strateki. Referendumi o EU se i dalje vode oko velikih ustavnih pitanja, pre nego o levoj ili desnoj orijentaciji politike unije. Uzimajui u obzir autentino evropsko izborno takmienje, izmeu evropskih pokreta, a ne nacionalnih partija, o pitanjima kontrole evropske egzekutive ili o prirodi i sadraju evropskog zakonodavnog plana, birai e se postaviti na isti nain prema ovim pitanjima. Stoga, je izazov stimulisati partije da se takmie a birae da se opredeljuju za pitanja iz domena EU, a ne za domau politiku i politiare. 64. Pravci i predlozi jaanja demokratije u EU: uticajniji Parlament EU je od 80-ih stalno u stanju reformisanja. Lideri EU su tvrdili, pred svake pregovore o veini reformi, da e pokrenuti pitanje odgovornosti EU (kao i u sluaju Deklaracije Evropskog saveta iz Lakena decembra 2001) sazivanjem Konventa o budunosti Evrope. Ovo pitanje je ubrzo bilo potisnuto na drugo mesto. Pregovarai su se fokusirali na pitanja nadlenosti i efikasnosti EU, ko e biti dobitnik, a ko gubitnik ovih reformi. Prva oblast gde su planirane reforme o demokratskoj odgovornosti EU su nadlenost i uticaj EP. Mo EP, da utie na rezultate javnih politika je uveana sutinski od 1980. godine. Vie nadlenosti koje ima EP, dovodi do vee inicijative da se izvri podela rada unutar njega, i nadmetanja prilikom oblikovanja rezultata javnih politika. Medijska panja je poveana (polit. borba oko smene Santerove komisije 1999. i odbijanje direktive o preuzimanju 2001.). Zbog sistema kontrole i ravnotee u EU ovakav razvoj dogaaja u EP imao je ogranien domaaj. Onaj ko pobedi ili izgubi na izborima za EP ima zanemarljiv uticaj na pravac razvoja javnih politika EU. Ova situacija se moe izmeniti: 1. ak i bez revizije osnivakih ugovora, rezultati izbora za EP bi bili znaajniji kada bi on bio drugaije organizovan. Kada bi se kljune parlamentarne pozicije delile po proporcionalnoj osnovi (svaka partija dobije po predsedavajueg odbora i upravljanje procesom izvetavanja) u skladu sa brojem osvojenih mesta na poslednjim izborima. Ukoliko su mo i resursi podeljeni po principu winner takes all ili winer

10

takes most basis onda e najvea grupacija e imati najveu kontrolu nad radom EP. Ovako je ulog na izborima vei. 2. Dalje jaanje uloge EP poveae uloge na izborima za njega. Predloeni Ustav e proiriti proceduru saodluivanja na sve oblasti prava EU i pruie mogunosti veini u Parlamentu da utie na izmene svih budetskih stavki, a ne samo neobaveznih trokova prilikom usvajanja budeta. Trenutno EP nije u mogunosti da se dotakne zajednike poljoprivredne politike (CAP), s obzirom da su sredstva za sprovoenje ove politike obuhvaene stavkom obaveznih trokova iz budeta EU. Ukoliko rezultati izbora nisu od marginalnog uticaja na kreiranje politike u EU, birai i stranke e ove izbore smatrati ansom za uticaj. Jo jedan nain izmene sadanjeg stanja, pored prethodna dva jeste i dovoenje u vezu izbora za EP sa izborom Evropske komisije. 65. Izbor Evropske komisije: parlamentarni ili predsedniki model Na nacionalnim izborima, glavna borba se vodi za mesto efa egzekutive. U sluaju EU ovu osobu predstavlja predsednik Evropske komisije. Sporazumni izbor predsednika Evropske komisije koji zahteva jednoglasnost meu efovima vlada, sliniji je izboru efa neke meunarodne agencije nego uobiajenom izboru efa vlade. Ugovori iz Mastrihta i Amsterdama pribliili su nain izbora predsednika Komisije tradicionalnom, parlamentarnom, modelu dajui EP mogunost veta prilikom izbora kandidata za predsednika Komisije kojeg su predloile vlade drava lanica. Meutim i ovakav postupak omoguava vladama da nametnu svoj izbor. Ugovor iz Nice uvodi postupak izbora predsednika kvalifikovanom veinom u Savetu. Ova izmena, iako se ini mala, moe sutinski da promeni nain izbora predsednika Komisije. U nedostatku mogunosti izgradnje iroke koalicije, vei broj politiara moe predloiti sebe za predsednika komisije, pa e tako biti lake prostoj veini u Evropskom savetu da nametne svoj izbor neodlunom EP. Ovaj Ugovor je izmenio nadmo nacionalnih partija u korist evropskih, prilikom izbora za kandidata za predsednika Komisije, utoliko to ovaj izbor u veoj meri zavisi od izbora za EP, a ne od nacionalnih izbora. Politike partije e predloiti kandidata pre izbora za EP, udruenje partija e tako isfiltrirati jedinstvenog kandidata za izbore. Ostala udruenja partije e uiniti isto. Posle toga politike partije e morati da se priklone jednom kandidatu od svih koji su u opticaju, kao i da se dre tog stava prilikom sporazuma na Evropskom savetu i u EP. Posle izbora najvea partija u novom sazivu EP, odbie da podri bilo kog drugog kandidata na sastanku saveta ili, u najmanju ruku, kandidata grupacije koja nije pobedila na izborima za EP. Predloeni Ustav e vezu izmeu izbora za EP i preds. Komisije uiniti mnogo jasnijom. lan I-26 Ustava predvia da Evropski savet prilikom predlaganja kandidata mora da uzme u obzir rezultate izbora za EP. Iako, ovo nije obavezno, formulacija e svakako uticati na to da Evropski savet predloi kandidata koga podrava parlamentarna veina. U svakom sluaju, nije isto omoguiti EP da bira predsednika Komisije, to i omoguiti veini u nacionalnom parlamentu da obrazuje vladu. Poto drave imaju mogunost da kontroliu izbor ostalih lanova komisije uticaj EP nije potpun. Iako e preds. Komisije imati vee nadlenosti u raspodeli resora, on nee imati istu mo postavljanja i razreenja kao premijer u nacionalnoj vladi. ak i da su izbori za EP odluujui za izbor predsednika Komisije, to nee umanjiti drugorazrednost ovih izbora. Druga alternativa, je uvoenje predsednikog sistema sa zasebnim izborima za preds. Komisije. Neposredni izbori za predsednika Komisije, na kojima bi kandidate predlagao odreeni broj poslanika i lanova EP u odreenom broju drava. Ovo bi bilo nalik dvokrunim predsednikim izborima kao u Francuskoj. Mogao bi se birati predsednik i elektorskim koledom koga bi inili nacionalni parlamentarci i lanovi EP. EU bi svakako izgledala drugaije kada bi postojalo izborno takmienje za mesto predsednika Komisije, kao i istinska utakmica stranaka za upravljanje javnim politikama EU. Ko pobedi bi imao kako jasne pristalice, tako i jasnu politiku platformu. Ako se izbori za EP i dalje tretiraju kao drugorazredni, onda su izbori za predsednika Komisije, sa novim nadlenostima, jedini nain prekida dominacije nacionalnih politikih partija nad politikom EU. Taj predsednik bi imao veu mo, legitimnost i novi mandat to bi bio krupan korak ka integrisanju Evrope. Zakljuak je da EU nije naroito demokratski sistem vladavine, zato to izbori za EP bivaju obojeni nacionalnim izborima i zato to ne postoji evropska platforma za koju bi birai mogli da se opredeljuju niti postoje izbori za evropske inovnike. Ovo i nije tako loe zato to se javlja fenomen podeljene vladavine (gube vladajue nacionalne, a dobijaju opoziciona partije). Zato niko ne dominira politikim procesom EU. Ali, elite pokazuju deficit u bavljenju osnovnim problemima sa kojima se EU kao celina suoava (pozicije EU u svetu, reforme ekonomije, multietniko drutvo), i to zato to nemaju legitimitet koji bi se crpeo iz demokratskih izbora i predstavnike demokratije. Istinsko takmienje na EU nivou moemo samo dobiti uz sutinske reforme sistema i ostvarenju neposredne demokratije na evropskom nivou. Poto ovo zahteva smanjenje moi drave, teko je da emo ove sutinske izmene uskoro dobiti. Ove reforme se jedino mogu desiti ako vlade budu kanjene na izborima zato to ne vode odgovornu EU politiku. Shodno sadanjem stanju nije ni udo to birai ne ele da glasaju na izborima za EP. 66. Teorije o interesnim grupama

11

Interesne grupe imaju centralnu ulogu u demokratskim politikim sistemima, u kojima privatne organizacije predstavljaju civilno drutvo u procesu kreiranja politike. S obzirom na to da je politiko drutvo na evropskom nivou u smislu transnacionalnih politikih partija relativno slabo, civilno drutvo u Briselu je razvijenije i sloenije nego u veini glavnih gradova Evrope. Pluralizam je klasini model politike interesnog okupljanja u demokratskim sistemima. Sredina ideja ovog modela je da otvoren pristup interesnih grupa onima koji kreiraju politiku, ima za cilj da obezbedi kontrolu i protivteu monim pojedincima, dravnim zvaninicima i posebnim interesnim grupama (Truman). Pretpostavka je da se pojavom svake interesne grupe sa jedne strane, sa druge javlja grupa koja zastupa opoziciona stanovite. Ako su socijalne podele meusobno povezane i premreene, javie se viestruka opozicija te nijedan interes za sebe nee moi da monopolie politikim procesom. Uvek postoji protivtea koja dovodi do socijalnog sklada. Centralni uslov pluralistikog modela je da suprotstavljeni interesi imaju jednak pristup politikom procesu (jednak pristup zelenih i industrijskih lobija). Vladini zvaninici bi se ponaali kao neutralne sudije. Galbrajt i atnajder smatraju da pluralisti naivno pretpostavljaju da opozicione grupe imaju jednak pristup moi. Makur Olson ovoj tvrdnji daje objanjenje da mala i bolje organizovana grupa, skoro uvek trijumfuje nad brojano veom grupacijom. Razlog ovome, je logika kolektivnog delovanja. Da li se prikljuiti grupi koja zastupa mali broj privatnih interesa, ili grupi koja zastupa vei broj javnih interesa? Mali, koncentrisani interesi su sposobniji da se bolje organizuju nego veliki, rasuti, difuzni interesi koji tee predstaviti celo drutvo. Politika mo zato nije jednako dostupna. One grupe sa najmonijim resursima pridobijaju dravne zvaninike. Zato imamo tri alternativna modela o zastupanju interesa, da bismo izbegli ova dva suprotno orijentisana gledita o pluralizmu. U ovim modelima drava promovie odreenu strukturu politike interesnih grupa, sa ciljem da se uravnotei interesno zastupanje i efekti javnih politika: 1. Korporativni model drava uvodi pretpostavku da su osnovne drutvene podele na relaciji kapitalistaposlodavac i radnik-radna snaga (miter i Lembruh). Kako bi unapredila ravnoteu snaga izmeu ove dve strane, drava priznaje, odobrava i dodeljuje monopol zastupanja obema stranama u klasnoj podeli: socijalnim partnerima. Umesto kreiranja mree zastupnika klasnih interesa, socijalni partneri uestvuju sa dravnim zvaninicima u tripartitinim sastancima, zatvorenim za javnost, gde se dogovara iroki socijalni konsenzus 2. Konsocijativni sistem interesnog posredovanja u prvi plan stavlja kulturne podele kao to su jezik, vera i nacionalnost (Lajphart). Konsocijativizam je skup ustavnih pravila i njihove prakse, npr. koalicione vlade i proporcionalno predstavljanje, kojima se promovie drutvena harmonije u kulturoloki podeljenim drutvima. Zbog principa jednake zastupljenosti i veta za svaku kulturnu grupu i primene ovih principa na administraciju, kreiranje politike i alokaciju drutvenih sredstava ovaj konsocijativizam posmatramo i kao sistem interesnog posredovanja to je za EU bitno. 3. Neopluralizam pretpostavlja, razliito od pluralista, da dravni zvaninici nisu neutralni arbitri (Danlivi i O Liri). U ovom modelu birokrate ciljno trae, podravaju i omoguavaju pristup javnim interesima koji su najmanje zastupljeni. Ovaj model ne ukljuuje kategoriju privilegija u odreeni skup drutvenih interesa. Drava zavisno od politike promovie grupu koja se tom javnom politikom bavi i zastupa odreeni interes u njenom okviru. (npr. ekoloke grupe se konsultuju povodom industrijskih standarda) Svaki od ovih modela ima i nedostatke: 1. Korporativni i konsocijativni sistemi na arbitraran nain privileguju odreene drutvene grupe na raun drugih (nema tradicionalne podele na radnike i poslodavce, zato to niu nove drutvene grupe; 2. U korporativnom sistemu krupni kapital i radnici u industriji dele sline interese tipine za proizvoae i zato su u prilici da nametnu svoje interese na raun poreskih obveznika i potroaa, iji su interesi difuzni; 3. injenica da se zahteva saglasnost obe strane, oteava se posao kreatorima politika da menjaju javne politike; 4. U neopluralizmu, zadatak da se obezbede dravna sredstva za grupe koje zastupaju javni interes, dovodi do paradoksa delovanja ove grupe, umesto da promovie interese lanova, lihta se dravi da joj da pare i sredstva. Pored svega Olsonova kritika pluralizma je prenaglaena. Beker tvrdi, kako raste stepen podrke koncentrisanom interesu, raste i podsticaj da se bolje organizuje grupa koja gubi, kako bi oponirala toj politici. Ravnotea interesa, po tome, e i dalje opstati to spreava kreatore politika da idu stalno na ruku privatnom interesu. Najvredniji resurs za kreiranje politike jesu informacije. Ona grupa koja je imala najvie trokova za prikupljanje istih e se ispostaviti kao kredibilnija. Zato kreatori politika vie uzimaju informacije grupa koje zastupaju difuzne interese (zbog veih trokova prikupljanja informacija). Ostin-Smit i Rajt, kada je re o traganju za interesnim grupama tvrde da, budui da e interesne grupe imati vie koristi od lobiranja kreatora javnih politika sa suprotstavljenim politikim stanovitima nego onih sa slinim pogledima, imae vei podsticaj za kontralobiranje nego to tvrde klasini pluralisti. Ne postoji idealan model zastupanja interesa. U EU zavisi od vrste javne politike, okolnosti, strukture predstavljanje, koji je model zastupanja interesa aktuelan.

12

67. Interesne grupe u procesu kreiranja javnih politika EU Broj pojedinaca i grupa koje tee uticaju na proces kreiranja javnih politika EU od 80-ih godina je dramatino porastao. Do sredine 80ih godina postojalo je ne vie od 500 interesnih grupa sa seditem u Briselu, ali se taj broj utrostruio do sredine 90-ih. Tabela 7.1 prikazuje broj i tipove interesnih grupa koje tee da utii na proces kreiranja i realizacije javnih politike EU 2001. godine. Grinvud je priredio ovaj proraun iz razliitih izvora. Drugi strunjaci navode brojke i do 5.000 interesnih grupa, ali je Grinvud ovo sraunao iz proverenih izvora (haha ovaj Hix kad nema ta da pie onda krene da baljezga ovako ta stigne). Iz tabele se vidi da su interesi poslovne zajednice najzastupljeniji na evropskom nivou (2/3 od 1.450 grupa zastupaju interese privatnog ili industrijskog sektora). 250 preduzea ima PR odeljenja koja tee da utiu na EU politike. U Briselu imamo jo i 143 lobi firme i 125 advokatskih kancelarija ( i 12 vatrogasnih stanica, gde naalost ne trenira Makoto Nagano). Konsultantske kue pruaju savete interesnim grupama o politici i zakonodavstvu EU i kreiraju kampanje za svoje klijente (privatna preduzea). Ove firme su alternativa delovanju evropskih industrijskih i trgovinskih udruenja, u cilju direktnog pristupa biznisa EU institucijama. Organizacije koje zastupaju difuzne interese su malobrojnije, ali prisutne. Vie od 300 interesnih grupa zastupa javne interese (potroae, ekoloke grupe, feministkinje dobro ajde prava ena), sindikate i javni sektor. Ima i velikog broja strukovnih udruenja koja predstavljaju zanimanja poput raunovoa, lekara, advokata, prosvetara i novinaraIma i interesnih grupa za teritorijalno definisane interese i to preko svojih kancelarija (lokalne ili regionalne uprave), udruenja regiona i interesnih grupa u Briselu. EU je priznala, to se tie interesa poslovne zajednice, grupe kao npr. Evropsku konfederaciju industrije i sindikata. Druge grupe su sektorskog tipa (npr. hemijska industrija), a one tree specifinog tematskog okvira (ivotna sredina i enska prava). lanstvo u ovim grupama je korporativnog karaktera (lanovi subjekti koji zastupaju organizacije a ne hiljade i hiljade graana). Poto i u okviru ovih organizacija postoji sukob interesa, to pokazuje da su one manje koherentne. Procenjuje se da u EU ima od 10 do 30.000 zaposlenih u interesnim grupama civilnog drutva. Indikator aktivnosti ovih grupa se ogleda u famoznom izdavanju 3.400 godinjih propusnica koje je izdao EP (ime se ovaj ovek bavigospode). To znai da se na kreiranje politika EU utie kako spolja tako i iznutra. 68. Organizacija privatnih i poslovnih interesa u EU Lobiranje privatnih firmi u politikom procesu je premeteno sa nacionalnog nivoa. Uvoenjem jedinstvenog evropskog trita, trini standardi i ekonomska i socijalna regulativa se uvode na evropskom nivou, pa se teite lobiranja prebacuje na evropsku ravan. Subjekti poslovnih interesa su aktivno promovisali pojavu novih regulatornih ovlaenja u Briselu i otvoreno nastupale za uklanjanje prepreka slobodnom protoku roba, usluga i kapitala meu lanicama. Ovaj pristup se nalazi u srcu neofunkcionalistikih teorija evropske integracije 50-ih godina, kada su interesi poslovne zajednice bili prvi koji su se odrekli lojalnosti svojoj dravi u korist evropske nadlenosti u sektorima koji nisu bili obuhvaeni osnivakim ugovorima (Haas). Multinacionalne kompanije su vrile pritisak na svoje vlade i Evropsku komisiju da se sa integracijom nastavi zbog izlaska iz recesije 70-ih godina. Najvea grupa po broju zaposlenih je Savet evropske hemijske industrije (CEFIC) koji zapoljava vie od 80 ljudi. Mnoge od poslovnih grupa su nacionalna udruenja, predstavnitva privatnih preduzea ili evropska udruenja u pojedinim sektorima poput CEFIC, Konfederacije strukovnih poljoprivrednih organizacija u Evropskoj zajednici (COPA). Prisutno je i nekoliko monih meusektorskih udruenja: Unija industrijalaca i poslodavaca (UNICE), Centralna asocijacija nacionalnih poslovnih udruenja, Udruenje privrednih komora (EUROCHAMBRES); Evropski okrugli sto industrijalaca (ERT), odbor amerike privredne komore (AMCHAMEU), i Evropsko udruenje zanatskih malih i srednjih preduzea (UEAPME) (nauiti par ovih i bie kul). UNICE konfederacije 32 nacionalne poslovne federacije iz 22 evropske drave. Osnovana 1958. Kancelarija UNICE u Briselu ima 30 stalno zaposlenih, a ima jo oko 1.000 slubenika u mrei odbora i radnih grupa. Ima zapaenu ulogu u procesu kreiranja javnih politike EU. Predstavnici UNICEa se svakodnevno sastaju sa slubenicima Evropske komisije i UNICE redovno alje predloge dokumenata EU institucijama. UNICE ima problem to njeni lanovi imaju alternativne kanale zastupanja, ako provale da preko nje ne mogu ostvariti interese. Jedan od tih kanala je ERT (osnovan 1983). lanstvo u ERTu se ostvaruje pozivom, 2004. je obuhvatala 45 preduzea iz razliitih sektora. Njene lanice su imale zajedniki promet od 850 milijardi evra i 4.000.000 zaposlenih irom sveta. To je krem evropskog biznisa. ERT je prvo svoju panju fokusirao na projekat jedinstvenog evropskog trita. On je jo od 80ih godina delovao sa AMCHAM-EU i UNICE u sklopu velike trojke evropskog biznisa, 90ih je kljuni igra u globalnoj poslovnoj mrei, kao to je Transatlantski poslovni dijalog, koji okuplja izvrne direktore iz Evrope, SAD i Kanade. Na prvi pogled, deluje da poslovni interesi vode zajedniku kampanju kako bi usmeravali proces kreiranja javnih politika u EU. Ovo meutim, prikriva injenicu da se privatna preduzea, nalaze u srcu lobiranja u EU. Preduzea se ukljuuju u prethodno navedene krovne organizacije samo ako dobiti ne prevazilaze trokove uea. Dejvid Koen je istraivao instrumente lobiranja firmi u politikom procesu EU. I video je da preduzea ravnomerno lobiraju i na nacionalnom i na EU nivou (wow!) Najbolji nain lobiranja je

13

direktan pristup Evropskoj komisiji (jo jedno wow!). Zanimljivo je upoljavanje profesionalnih lobi specijalista nije prepoznao kao dobitnu kombinaciju, iako su oni dodatna strategija lobiranja, jer imaj konkretne informacije i savete. Sve u svemu poslovni interesi su veoma snano prezentovani u EU politikama, to podstie i regulativa jedinstvenog trita. Ovde je posredi pluralistiki model posredovanja poslovne zajednice, ali da bi pluralizam zaiveo, mora se dobro organizovati i druga strana. 69. Organizacija javnih interesa u EU Sve do 90ih grupe koje zastupaju suprotne interese od poslovnih nisu bile adekvatno zastupljene. Predstavnici razliitih drutvenih interesa, zvanino su zastupljeni u Ekonomskom i socijalnom komitetu jo od svog osnivanja Rimskim ugovorom, kako bi se ubrizgao korporativistiki element u proces kreiranja i sprovoenja javnih politika. Ipak uloga ovog komiteta je iskljuivo savetodavna. Sindikati, eko pokreti, grupe za zatitu potroaa su zainteresovanije za briselski proces posle Jedinstvenog evropskog akta i Ugovora iz Mastrihta i prenoenja na EU nadlenosti u oblastima zdravlja i bezbednosti na radu, zatiti ivotne sredine, zatiti potroaa... Evropska konfederacija sindikata (ETUC), osnovana 1972. godine. Ona je kao i UNICE, krova organizacija, koja obuhvata 66 nacionalnih sindikata u 28 drava lanica i nelanica EU. Ima preko 60.000.000 lanova. Zbog diferentnih interesa, nema jedinstvene programske platforme sindikata na EU nivou. Ima ograniene resurse za lobiranje. On je ipak, legitiman socijalni partner, sa UNICE i Evropskim centrom za javna preduzea (CEEP), koji predstavlja nacionalnu industriju. 1984. ak Delorova Komisija je saoptila da nee bitni nikakve nove inicijative u oblasti socijalne politike bez prethodne saglasnosti UNICE i ETUC. Poto UNICE nije hteo da u celini potuje dogovore sa ETUCom ostvaren je mali napredak. Poto je komisija simpatisala ETUC, najavljen je nastavak pregovora. Delor je pokrenuo pitanje Komisijine strategije evropske politike na sastanku ETUCa 1988. Komisija je podrala predlog ETUCa o Evropskoj socijalnoj povelji koju 1989 potpisuju sve lanice EU osim V.Britanije. Ugovorom iz Mastrihta se podrka ETUCu institucionalizuje u oblasti socijalne politike. EU dobija nadlenost u socijalnoj politici u svim lanicama osim VB. Komisija je obavezna da prilikom predlaganja svakog propisa, konsultuje predstavnike radnika i poslodavaca. Uz to drava moe traiti dogovor radnika i poslodavaca o primeni uputstava baziranih na Socijalnom sporazumu. Znaajnije je to to Socijalni sporazum, kada se donese menja zakonodavstvo EU u ovoj oblasti. Ovo je klasini model korporativizma u sreditu socioekonomske politike EU. Sa stanovite interesa radnika, ovaj socijalni dijalog nije bio celovit uspeh zato to je poslovna zajednica imala veto, koji ne bi bio mogu kada bi Savetom ili EP dominirale snage levog centra. ETUC je praktino postao zavistan od Generalnog direktorata Evropske komisije za zapoljavanje i socijalnu politiku. Uprkos ovom kvazikorporativizmu, nema transnacionalnog napretka u oblasti radnikih prava na EU nivou. Radnici su moniji na nacionalnim nivoima, a kako su nacionalna trita integrisana, nacionalni korporativizam je erodirao. Ali, su se integracijom otvorili novi kanali za obilaenje nacionalnih birokrata. U oblasti zatite ivotne sredine 8 grupa ini G8 ekolokih nevladinih organizacija: Evropski ekoloki biro (EEB), Svetska fondacija za prirodu (WWF), Prijatelji zemlje Evrope (FoEE), Greenpeace, Evropsko udruenje za saobraaj i zatitu ivotne sredine (T&E), Meunarodno udruenje za ivot ptica (Birdlife International), Evropska klimatska mrea (CNE) i Meunarodno udruenje prijatelji prirode (IFN). Ove grupe zajedno imaju 70 stalno zaposlenih i 20.000.000 lanova. Dobrovoljno lanstvo im omoguuje da u Briselu deluju jedinstveno, imaju jake naune i lobi resurse i one su najznaajniji kontrolori sprovoenja EU zakonodavstva u oblasti zatite ivotne sredine. Interese potroaa, zastupa pored ostalih, najvanija grupa Evropska organizacija potroaa (BEUC). Osnovana je 1962. i ima 9 stalno zaposlenih. Ima korporativnu strukturu koja ukljuuje 34 nacionalne organizacije potroaa. Druge organizacije su: Evropsko udruenje ta koordinaciju zastupanja interesa potroaa u oblasti standardizacije (ANEC), Udruenje evropskih potroaa (AEC), Konferencija organizacija koje tite interese porodice (COFACE) i Evropska zajednica potroaa (EUROCOOP). Socijalne NGO ine predstavnici najire grupe javnih interesa. Ima najmanje 12 grupa koje okupljaju NGO sa slinim interesima. Udruenje organizacija za volontiranje (AVSO), Evropski savet za volonterske organizacije (CEDAG), Evropska sluba za graansku inicijativu (ECAS), Evropska fondacija (EFC), SOLIDAR, VoloneuropeMnoge od ovih organizacija su federacije federacija.(npr. Evropska platforma socijalnih nevladinih organizacija okuplja 39 evropskih federacija). Za javne interese, kljuni izvor moi je Evropska komisija. Ove interesne grupe svoje prihode ubiraju iz budeta preko generalnih direktorata Komisije.(npr. eko grupe primile 6,5 miliona evra od komisije) Komisija je odigrala vanu ulogu u stvaranju foruma koji je ovim organizacijama omoguio pristup politikom procesu EU. EEB pozivana na sastanke Saveta za zatitu ivotne sredine. to se tie interesa potroaa komisija je 1961. osnovala Komitet za kontakt sa potroaima (CCC), 1995 Komisija transformie svoju slubu za politiku zatite potroaa u odgovarajui generalni direktorat, reorganizujui i CCC i Odbor potroaa (CC). CC ima dinaminiju i efikasnije strukturu, sa malim brojem predstavnika ( po 1 od 5 evropskih udruenja potroaa), a predsedava mu slubenik Komisije. Slian proces se odvija i sa socijalnim NGO. Generalni direktorat za zapoljavanje i socijalnu politiku i odbor EP za socijalnu politiku, neuspeno je lobiralo za uvoenje odredbe o civilnom dijalogu u Ugovor iz Amsterdama. Taj lan je trebao biti u skladu sa odredbama o socijalnom dijalogu. Evropska

14

platforma socijalnih NGO je postala de facto forum koji okuplja ove organizacija i slubenike Evropske komisije. Nesrena posledica ovih korporativistikih i neopluralistikih strategija je u izboru predstavnika interesnih grupa. Proaktivni izbor partnera dravnih slubenika je dovela do razlike izmeu insajderskih i autsajderskih grupa. ETUC,BEUC i EEB su insajderske grupe. Neadekvatna zastupljenost svih je dovela do raznih oblika kolektivnog istupanja protiv EU institucija. Demonstracije u Briselu, farmeri protivno instrukcijama COPA protestvovali protiv reformi CAP. Evropeizacija protesta zavisi od politizacije datog pitanja, kao i resursa koji toj grupi stoje na raspolaganju. 70. Teritorijalni interesi u EU: evropski regionalizam Jo jedna kategorija neposlovnih interesa koja je dobila na znaaju u EU politikama jesu subnacionalni regionalni interesi. Tabela 7.2 (str. 214) pokazuje broj kancelarija regionalnih i lokalnih vlasti i njihovih predstavnika u Briselu. Ona ukljuuje kancelarije vlada federacija Nemake, Belgije i Austrije, regionalne savete i druge organe decentralizovanih drava kao to su Italija ,panija, Francuska; tela lokalne samouprave VB, Irske, Danske, Holandije, vedske, Grke, Portugala i Finske, kao i razliita posrednike udruenja lokalnih vlasti, i zajednica i optina, gradova, regiona i federalnih jedinica. Neke od ovih grupa su predstavljene u Briselu jo od 70-ih, ali su kasnije tek 80ih poeli da se organizuju i okupljaju u korak sa reformom regionalne politike EU. Reforma strukturnih fondova iz 1988. vodila je ka tome da Komisija i regiona svesno zaobilaze nacionalne vlade. S jedne strane, Komisija je traila da regioni budu ukljueni u postupak predlaganja, usvajanja, i primene regionalne politike. S druge strane, oni koji su zastupali regionalne interese su koristili svaku priliku da zaobiu svoje vlade, koje su najee bile opozicionog politikog stanovita ili su teile sa smanje nacionalna finansijska izdvajanja za regione. Vodei princip EU politike za regione jeste partnerstvo Komisije i regionalnih uprava. Regionalna tela podnose predloge finansiranja direktno Komisiji, a sredstva se prosleuju direktno regionalnim vlastima, preko vladinog trezora ili uprave za javna plaanja. Regionalna uprava je odgovorna za primenu svojih okvirnih programa, uz nadzor slubenika Evropske komisije. 71. Nastanak i uloga Komiteta regiona (ovo i prethodno pitanje priati u paru poto su kratka) Zvanino uee regiona u kreiranju politike EU je institucionalizovano stvaranjem Komiteta regiona, usvajanjem Ugovora iz Mastrihta. Komitet regiona je zamenio Konsultativni savet regionalnih i lokalnih vlasti (CCLRA) koji je osnovala Evropska komisija 1988., kao deo novog reima regionalne politike. lanove konsultativnog saveta su imenovale 2 evropske supranacionalne asocijacije: Skuptina evropskih regiona (AER) i Savet evropskih optina i regiona (CEMR). U kasnije stvorenom Komitetu regiona, ova 2 udruenja zamenjena su predstavnicima regionalnih i lokalnih uprava iz drava lanica. Neke je imenovala nacionalna vlada (V.Britanija), ali je veina nezavisna u odnosu na centralnu upravu i predlagala su ih subnacionalna tela.( francuske regionalne skuptine ili nemaki lenderi). Ugovor iz Mastrihta je precizirao da Komitet regiona treba da bude konsultovan ne prilikom usvajanja i primene regionalne politike EU, ve i u svim politikama i oblastima koje su umeane u evropsku ekonomsku i socijalnu koheziju. (Zajednika poljoprivredna politika i Zajednika saobraajna politika). Ovaj deo sada se vie uklapa uz prethodno pitanje: Postojanje EU nadlenosti u oblasti regionalne politike i plansko finansiranje, kao i injenica da Komisija podrava regionalno predstavljanje, nisu jedino objanjenje razliitih nivoa mobilizacije regionalnih interesa. Drugi inilac jeste postojanje tradicije privatnog/pluralistikog ili od drave finansiranog korporativnog interesnog predstavljanja u dravama iji su regioni sastavni deo. Regioni koji hoe kancelariju pri EU ne ele to zbog EU nadlenosti, ve zbog svoje nadlenosti prema nacionalnoj vladi drave iz koje su. Zato nemaki lenderi ili belgijski federalni regioni imaju svoje kancelarije u Briselu. Ti regioni su ak, primorali vlade da ih ukljue u delegacije u Savetu EU, ako se dnevni red tie regionalnih aktivnosti. Francuska i V.Britanija imaju vie regionalnih interesnih grupa kao centralizovane drave nego ostale. Konaan ishod ovoga je nastanak sistema upravljanja na vie nivoa multilevel governance u okviru kojeg javne politike nastaju u interakciji regionalne, nacionalne i evropske instance odluivanja. Upravljanje na vie nivoa je zato prvo razvijeno u istraivanju regionalne EU politike. Ovaj model nivoa je postepeno prerastao u opti model odluivanja u EU. Ali teko emo neku teoriju o EU zasnovati na primeru regionalnih politika poto je Komitet regiona marginalizovan u odnosu na ostale javne politike. Biznis grupe, radnici i socijalne grupe imaju u veini sluajeva vei uticaj na stvaranje javnih EU politika. Sa druge strane mnogi tvrde kako je ovaj model upravljanja na vie nivoa uticao na stvaranje veeg broja instanci za pogaanje prilikom kreiranja EU politika, a istovremeno ne predstavljaju ni sistem EU, shvaen kao sistem na 3 nivoa. Da zakljuim, u sistemu EU stvaranja politika interesi su zastupljeni preko sistema koji ima i elemente pluralizma i korporativizma i neopluralizma. 72. Nacionalni interesi i konsocijativni karteli Nezvanini i poluzvanini sistemi predstavljanja transnacionalnih interesa takmie se u sistemu EU, koji predstavlja visokoinstituconalizovan sistem zastupanja nacionalnih interesa. EU je vienacionalan politiki sistem, a politike strukture su kreirane da bi se prilagodile veini nacionalnih tradicija, kultura, stilova i

15

oekivanja. Ovo se ne odnosi ne samo na usvajanje komunitarnog prava, gde su nacionalne vlade zvanini uesnici u radu legislativnih i egzekutivnih organa EU, ve i kada je re o sprovoenju javnih politika EU. U praxi Evropska komisija pri zakonodavnoj inicijativi sarauje sa nacionalnim administracijama, i zajedno sa njima priprema propise. To se odvija kroz mreu radnih grupa koje ine nacionalni predstavnici, a predsedava im slubenik Komisije. Pored nacionalnih slubenika, stavove i interese u ovim radnim telima ine i predstavnici domaih interesnih grupa. Komisija se zbog nedovoljne kadrovske pokrivenosti oslanja na informacije nacionalnih slubenika i predstavnika iz razliitih nacionalnih poslovnih i strukovnih udruenja. Komisija je i vienacionalna administracija koju ine zvaninici povezani sa nacionalnim organizacijama i interesnim grupama. Kao rezultat imamo pogaanje i dogovaranje izmeu Evropske komisije i predstavnika dravnih i nedravnih interesa zato to od njih zavisi prihvatanje predloga politike kako u fazi iniciranja, tako i u fazi sprovoenja. (harmonizacija propisa i primena u skladu sa domaim zakonodavstvom). Ovo sa druge strane omoguuje da se razliite pravne i administrativne tradicije prilagode delatnosti EU. Sprovoenje nadgleda mrea regulatornih komiteta i onih za nadgledanje u sistemu Komitologije. Ove komitete ine predstavnici nacionalnih administracija. Mnogi dolaze direktno iz interesnih grupa ili ih one delegiraju zbog strunosti u raznim oblastima. Proces kreiranja politika i sprovoenja poseduje sve karakteristike tipine ta konsocijativni model zastupanja interesa. Drutvo u EU je podeljeno po teritorijalno-kulturnoj, a ne transnacionalno-socioekonomskoj liniji. Nacionalne elite su osnovni uesnici u procesu kreiranja i sprovoenja EU politika. Pogaanje u EU institucijama shodno logici konsocijativnosti vie lii na ekvivalent procesa stvaranja nacionalne politike u Belgiji, vajcarskoj i Holandiji. Odnos dobitaka i gubitaka se rauna po nacionalnim a ne socioekonomskih podela. Meuklasna podrka na nacionalnim izborima je potrebna da bi osigurala predstavljanje nacionalnih klasnih interesa na EU nivou i pored eventualne bliskosti ideolokog karaktera sa nekim interesima iz druge lanice. Nadnacionalne interesne grupe se trude da koordiniu nacionalne lanice da bi se zajednika poruka poslala i na nacionalnom i evropskom nivou. Te nadnacionalne grupe ubeuju svoje nacionalne lanice da ubede svoje vlade da zastupaju odreene politike. U svakom sluaju, kohezija interesnih grupa esto opada, zbog ega se nacionalne interesne grupe opredeljuju za politiku svoje vlade u kreiranju javnih politika. Tada evropska udruenja mogu lanicama nametnuti nekoliko sankcija. Takav sistem poprima konsocijativne, a u manjoj meri pluralistike i korporativne odlike. Da li e pomeranje sukoba interesa na nacionalni nivo imati uticaja na javni interes na EU nivou, zavisi iskljuivo od pristupa nadnacionalnih udruenja nacionalnim donosiocima odluka. najder i Balc pokazuju da privatni interesi tee budu uticajniji od javnih u postupku oblikovanja nacionalne pregovarake pozicije u pregovorima o konanom Komisijinom predlogu propisa. To znai da zastupanje interesa na nacionalnom nivou ne mora uvek imati vee izglede da zatiti javni interes, nego da se zastupa direktno na EU nivou. Tolko od Denisa, ajmo dalje. :D 73. Interesne grupe u procesima globalizacije i evropeizacije Aleksandar Lazovi Javni i privatni interesi u Evropi s aspekta tranje, suoeni su sa transformacijom ekonomskih i politikih institucija, koja traje od 60-tih godina XX veka. Prvo, globalizacija privrede sa ekspanzijom prekogranine trgovine i kretanjem kapitala promenila je tradicionalne modele odnosa rada i kapitala u Evropi. Ukidanje carinskih prepreka koje je dovelo do globalizacije robnih trita, primoralo je preduzea da se takmie na meunarodnim tritima i da tee novim strategijama za postizanje konkurentnosti. Ove strategije ukljuuju prekogranini transfer, integrisanje, zajedniki kapital, specijalizaciju i diversifikaciju. Da bi preivela preduzea moraju da se formiraju na multinacionalnom nivou. To je proizvelo nove odnose izmeu privrednih uesnika i vlade. MK su manje zainteresovane za obezbeivanje nacionalne sigurnosti za svoje proizvode i trita nego za transnacionalne politike koje e im omoguiti da poveaju produktivnost. Pojedinana preduzea u Evropi postala su manje zainteresovana za politike procese na nacionalnom nivou, a nacionalna poslovna udruenja sve vie su zainteresovana za individualan I direktan pristup regulatorima trita, bez obzira da li su oni na regionalnom, evropskom ili meunarodnom planu. Zbog toga evropska integracija (evropeizacija) I globalizacija podrivaju sposobnost drava da ukljue poslovne uesnike u konsesualni model zastupanja interesa u nacionalnom sistemu. Drugo, mogunosti za socijalne i ekonomske interese u Evropi transformisane su akumulacijom I koncentracijom funkcija regulacije trita na evropskom nivou, posebno u Komisiji. Preduzea su zainteresovana za pravila u oblasti proizvodnje, distribucije I razmene roba, proizvoda I usluga na tritu. Ona nisu zainteresovana za glavne prioritete u javnoj potronji, poput zdravstva, prosvete I socijalna pitanja, koja ostaju dravi. MK su brzo shvatile da centralizacija regulisanja trita u institucijama EU znatno smanjuje transakcione trokove poslovanja u Evropi, zato su one bile najglasniji zagovara jedinstvenog trita I uvrivanja pozicije Brisela kao centra lobiranja. Opredeljenost preduzea za regulisanje trita na evropskom nivou razlikuje se po industrijskim sektorima. Ona zavisi od toga kolika je pretnja od konkurencije preduzea izvan EU, kao I od trokova transakcije

16

prenosa sredstava. Industrije sa jakom konkurencijom I visokim trokovima transakcije (automobilska I avioindustrija) prve su poele da propagiraju evrointegracije. Sa druge strane, sa jedinstvenim politikim centrom koji regulie evr.trite, i cena mobilisanja neposlovnih interesa se smanjila. Oni su takoe direktno usmereni ka Briselu, umesto ka svojim nacionalnim dravama. Npr.kao odgovor na deregulativne politike britanske konzervativne vlade tokom 80-tih, brit.sindikalni pokret postao je jedan od najveih sponzora ETUC aktivnosti. Zakonodavne procedure u EU mnogim inioc