E R I C H F R O M M : D J E L A

u 12 svezaka

Izdaju

»NAPRIJED« Izdavačko trgovačka radna organizacija Zagreb, Palmotićeva 30

»NOLIT« Izdavačka radna organizacija Beograd, Terazije 27

»AUGUST CESAREC« Izdavačka i tiskarska radna organizacija Zagreb, Prilaz JNA 57

Erich Fromm

Bekstvo od slobode

Preveli

Slobodan Đ o r đ e v i ć Aleksandar I. Spasić

Uredili

Zeljko Fa lout i G v o z d e n F l e g o ZAGREB 1984

Naslov izvornika

Erich Fromm

ESCAPE FROM FREEDOM

© Holt, Rinehart and Winston

New York, 1941.

I SLOBODA — PSIHOLOŠKI PROBLEM? 9

II PROCES INDIVIDUACIJE I DVOSMISLENOST SLOBODE 23

I I I SLOBODA U DOBA REFORMACIJE 34 1. Srednjovekovno nasleđe i renesansa 34 2. Razdoblje reformacije 47

IV DVA VIDA SLOBODE ZA MODERNOG ĆOVEKA 78

V MEHANIZMI BEKSTVA 100 1. Autoritarizam 103 2. Rušilaštvo 127 3. Saobražavanje pojedinca 131

VI PSIHOLOGIJA NACIZMA 146

V I I SLOBODA I DEMOKRATIJA 168 1. Obmana o individualnosti 168

2. Sloboda i spontanost 178

DODATAK 193

Karakter i društveni proces 195

INDEKS POJMOVA I IMENA 211

Ako nisam za sebe, ko će za mene biti? Ako sam samo za sebe, šta sam ja? Ako ne sada — kada?

Talmudska izreka Mišnah, Abot

Nismo ti dali ni nebesko ni zemaljsko, ni smrt­no ni besmrtno obličje da bi mogao da budeš slobodan, po vlastitoj volji i časti, da budeš vlas­titi tvorac i neimar. Samo smo tebi dali da ras-teš i razvijaš se po slobodnoj volji. Ti nosiš u sebi klice jednog sveopšteg života.

Piko dela MIRANDOLA »Oratio de Hominis Dignitale*

Ništa, dakle, nije nepromenljivo izuzev čoveku svojstvenih i od njega neotuđivih prava.

Tomas D2EFERSON

I Sloboda -psihološki problem?

Glavno s t reml jen je m o d e r n e evropske i a m e r i č k e is tori je jes­te os lobađanje l judi od poli t ičkih, e k o n o m s k i h i d u h o v n i h okova koj i su ih sputaval i . B o r b e za s lobodu vodili su pot lačeni , želeći nova prava, p r o t i v o n i h koji su brani l i svoje povlast ice. Boreći se za vlast i to os lobođenje od gospodara, j e d n a klasa je vero-vala da se b o r i za l judsku s lobodu k a o takvu, te je s toga bi la k a d r a da se poziva na ideal, na čežnju za s lobodom u k o r e n j e n u u svim p o t l a č e n i m . M e đ u t i m , u dugoj i doista n e p r e k i d n o j b o r b i za s lobodu, k lase ko je su se u j e d n o j fazd bor i le p r o t i v t lačenja pr i s ta ja le su uz nepri ja te l je s lobode k a d a je p o b e d a dobi jena i k a d a j e t reba lo b r a n i t i nove povlast ice.

U p r k o s m n o g i m poraz ima, s loboda je pobeđivala. Mnogi su u t i m b o r b a m a u m i r a l i uvereni da je u m r e t i u b o r b i prot iv t lačenja bolje no živeti bez s lobode. Takva s m r t je bi la kra jn ja p o t v r d a nj ihove individualnost i . Izgledalo je da i s tor i ja dokazu­je da čovek m o ž e s o b o m da vlada, da s a m o s t a l n o odlučuje i da mis l i i oseća k a k o n a đ e za s h o d n o . Izgledalo je da p o t p u n o ispo-ljavanje čovekovih mogućnos t i j e s t e cilj k o m e se druš tveni raz­voj b r z o pribl ižava. Načela e k o n o m s k o g l iberalizma, pol i t ičke de-mokrat i j e , religi jske a u t o n o m i j e i indiv idual izma u l ičnom životu izražavala su tu čežnju za s lobodom, a uz to je izgledalo i da pr ibl ižuju čovečanstvo n j e n o m ostvaren ju . S p o n e su k i d a n e j e d n a za drugom. Čovek je obor io vlast p r i r o d e i p o s t a o n jen gospo­d a r ; obor io je vlast crkve i vlast apsolut i s t ičke države. Činilo se da je ukidanje spoljašnje vlasti ne s a m o n u ž n o već i dovolj­no za post izanje željenog cil ja: s lobode pojedinca.

Mnogi su s m a t r a l i da je svetski r a t pos lednja b o r b a za slobo­du, a njegov završe tak k o n a č n a p o b e d a s lobode. Izgledalo je da su posto jeće d e m o k r a t i j e ojačale, a s t a r e m o n a r h i j e zamenje-ne su nov im d e m o k r a t i j a m a . No već posle nekol iko godina poja­vili su se novi s i s temi ko j i su porek l i sve o n o š to su l judi ve-roval i da j e s tečeno vekovnim b o r b a m a . J e r suš t ina t ih novih

9

s i s tema koji su uspešno zagospodari l i i d r u š t v e n i m i l ičnim ži­votom čovekovim bila je potčinjavanje svih ljudi, izuzev j e d n e šačice, a u t o r i t e t a n a d ko j im o n i nisu imal i n ikakvu m o ć .

I sprva su se mnogi tešili da je p o b e d a tog a u t o r i t a r n o g siste­ma p r o u z r o k o v a n a ludi lom nekol ic ine i da će ih to ludi lo vre­m e n o m dovesti do p r o p a s t i . Drugi su se obmanj iva l i verovanjem da i ta l i janski n a r o d ili N e m c i n i su dovol jno dugo vaspi tavani u d u h u d e m o k r a t i j e i da stoga čovek može samozadovol jno da če­k a dok o n i n e dost ignu pol i t ičku zrelost z a p a d n i h d e m o k r a t i j a . Druga o p š t a o b m a n a , m o ž d a najopasni ja, b i la j e mišl jenje da su l judi k a o što j e Hi t le r stekli m o ć n a d o g r o m n i m d r ž a v n i m a p a r a t o m j e d i n o lukavs tvom i podval j ivanjem, da o n i i n j ihovi satelit i v ladaju p u k o m silom, a da je čitavo s tanovniš tvo s a m o bezvoljni p r e d m e t izdaje i t e r o r a .

U g o d i n a m a koje su o t a d a p r o t e k l e ove zab lude su p o s t a l e očite. Bili s m o p r i m o r a n i da p r i z n a m o da su mil ioni u Nemač-koj žudeli da se o d r e k n u s lobode isto t a k o k a o š to su n e k a d nji­hovi očevi želeli da se b o r e za n ju; da su u m e s t o želje za slo­b o d o m tražil i n a č i n k a k o da je izbegnu; da su drugi mi l ioni bili r a v n o d u š n i i n i su verovali u v r e d n o s t b o r b e i s m r t i Za od-b r a n u s lobode. T a k o đ e p r i z n a j e m o d a kr iza d e m o k r a t i j e ni je p r o b l e m svojstven s a m o Ital i j i ili N j e m a č k o j nego p r o b l e m koji stoji p r e d svakom m o d e r n o m državom. Nije važno koje s imbole o d a b i r u nepri jate l j i l judske s lobode: s l o b o d a se ugrožava pod­j e d n a k o a k o se n a p a d a u i m e ant i faš izma k a o i u i m e otvore­nog fašizma. 1 Ovu i s t inu je" iz rekao Džon Djui t a k o s n a ž n o da je izražavam njegovim r e c i m a : »Ne ugrožava n a š u d e m o k r a t i j u to š to pos to je n e k e t o t a l i t a r n e države. N j u ugrožava to š to i u n a š i m l ičnim stavovima i u n a š i m u s t a n o v a m a pos to je uslovi koj i su u t i m zeml jama doveli do p o b e d e spol jašnjeg a u t o r i t e t a , do discipline, j e d n o o b r a z n o s t i i zavisnosti od Vođa. Bo jno polje je, p r e m a t o m e , i ovde — u n a m a s a m i m a i u n a š i m ustanova­ma.« 2

Ako h o ć e m o da se b o r i m o p r o t i v fašizma, m o r a m o ga shva­tit i . Prižel jkivanje njegove p r o p a s t i neće n a m p o m o ć i . A reci-tovanje f o r m u l a pokazaće se p o d j e d n a k o n e p o d e s n o i n e k o r i s n o kao š to je i indi janski o b r e d prizivanja kiše.

S e m e k o n o m s k i h d d r u š t v e n i h p r o b l e m a iz koj ih je fašizam p o t e k a o , posto j i i l judski p r o b l e m koji t r e b a shvati t i . S v r h a ove knjige j e s te ispit ivanje o n i h d i n a m i č k i h čini laca u k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i m o d e r n o g čoveka koji su u faš is t ičkim z e m l j a m a pro-

10

budi l i u njega želju da o d u s t a n e od s lobode i ko j ih uveliko i m a u mi l ionima n a š i h l judi.

K a d p o s m a t r a m o l judski vid s lobode, čežnju za potč in jenošću i žudn ju za m o ć i , n a m e ć u n a m se s ledeća p i t a n j a : š t a je slo­b o d a kao l judski doživljaj? Da li je želja za s l o b o d o m svojstve­na l judskoj p r i r o d i ? Da l i je o n a uvek i s tovetan doživljaj bez obzira na k u l t u r u u kojoj čovek živi, ili se razl ikuje p r e m a ste-p e n u individual izma pos t ignutog u o d r e đ e n o m d r u š t v u ? Da l i je s loboda s a m o odsus tvo spoljašnjeg pr i t i ska ili je i s to t a k o i pri­sustvo nečeg — i a k o je t a k o , čega? Koji druš tveni i e k o n o m s k i činioci u d r u š t v u dopr inose s t reml jen ju ka s lobodi? Može li slo­b o d a da p o s t a n e b r e m e isuviše teško za čoveka, n e š t o što on pokušava da izbegne? O t k u d a je o n d a s loboda m n o g i m a željeni cil j, a m n o g i m a p r e t n j a ?

Ne postoj i li, možda, p o r e d u r o đ e n e želje za s l o b o d o m i in­s t inkt ivno prižel jkivanje potč in jenost i? Ako ne postoj i , kako se može objasni t i to š to potč in jenos t vođu d a n a s privlači tolike l jude? Da li se čovek uvek potčinjava j a v n o m a u t o r i t e t u ili se potčinjava i in ternal izovanim a u t o r i t e t i m a , kao što su dužnost i sa vest, u n u t r a š n j i m p r i n u d a m a ili a n o n i m n i m a u t o r i t e t i m a , kao š to je j avno m n e n j e ? I m a l i skr ivenog zadovoljstva u potčinje­nost i , i kakva je njegova suš t ina?

š t a to u l judi s tvara nezas i tu p o h l e p u za m o ć i ? Je l i to nj ihova životna energi ja — ili je osnovna s labost i nesposob­n o s t da život doživljavaju s p o n t a n o i s l jubavlju? Koji psiho­loški uslovi d o p r i n o s e snazi t ih s t reml jenja? I na ko j im se dru­š tvenim us lovima zasnivaju takvi ps ihološki uslovi?

Analiza l judskog vida s lobode i a u t o r i t a r i z m a p r i m o r a v a n a s da p r o u č i m o j e d a n opšt i p r o b l e m — p r o b l e m uloge koju psi­hološki činioci kao akt ivne snage igra ju u d r u š t v e n o m procesu; a to nas, k o n a č n o , dovodi do p r o b l e m a uza jamnog delovanja psi­holoških, e k o n o m s k i h i ideoloških činilaca u d r u š t v e n o m proce­su. Svaki p o k u š a j da shvat imo k a k o fašizam privlači velike na­cije nagoni n a s da p r i z n a m o ulogu ps iholoških činilaca. J e r ovde se bavimo pol i t ičk im s i s t e m o m koji se u sušt ini ne o b r a ć a rac iona ln im s n a g a m a ličnog i n t e r e s a već p o b u đ u j e i mobil iše m r a č n e sile u čoveku, za koje s m o verovali da ne pos to je ili, bar , da, su o d a v n o iščezle. U t o k u pos lednj ih vekova b i la je raspro­s t r a n j e n a p r e d s t a v a o čoveku k a o o r a z u m n o m biću čije postup­ke o d r e đ u j u l ični in teres i sposobnos t da dela u sk ladu s n j im. č a k i pisci k a o š to je b io Hobs , koji su žudnju za m o ć i i nepri-

11

jatel js tvo pr iznal i za p o k r e t a č k e snage u čoveku, objašnjaval i su posto jan je t ih snaga k a o logičnu pos ledicu l ičnih in te resa : poš­to su l judi j ednaki , on i i m a j u i s tu želju za s rećom, a p o š t o ne­ma dovol jno bogats tva da dh sve u istoj m e r i zadovolji, on i se n u ž n o b o r e j e d n i prot iv drug ih i pr ižel jkuju m o ć ne bi l i njo­me obezbedi l i b u d u ć e uživanje u o n o m e š to s a d a poseduju. Ali Hobsova slika je zastare la . š t o je s rednja k lasa uspešni je lo­mi la m o ć pol i t ičkih ili versk ih poglavara, š to su više l judi uspe-vali da ovladaju p r i r o d o m i š to su više mil ioni po jed inaca posta­ja l i e k o n o m s k i nezavisni, to je više ra s la vera u r a c i o n a l a n svet i u čoveka k a o sušt inski rac iona lno biće. M r a č n e i đavolske sile1

čovekove p r i r o d e p r o g n a n e su u srednj i vek i u još ran i ja isto-r i j ska razdobl ja i ob jašn javane p o m a n j k a n j e m znanja ili luka­vim s p l e t k a m a podl ih kral jeva i sveštenika.

Na ta razdobl ja gledalo se k a o š to b i se moglo gledati na v u l k a n koji već dugo ni je o p a s a n . Čovek se osećao b e z b e d a n i verovao je da su dost ignuća m o d e r n e d e m o k r a t i j e uniš t i la sve o p a k e sile; svet je izgledao svetao i b e z b e d a n p o p u t d o b r o osvetl jenih ul ica nekog m o d e r n o g grada . Pretpostav l ja lo se da su ra tov i poslednjd os tac i proš l ih v r e m e n a i da je p o t r e b a n s a m o j o š j e d a n r a t d a b i s e r a t o v a n j e okonča lo . Pretpos tav l ja lo s e d a su e k o n o m s k e krize s lučajnost, m a d a se ta s lučajnost ponavl ja la s izvesnom pravi lnošću.

K a d a je fašizam došao na vlast, većina l judi je bi la i teori j­ski i p r a k t i č n o n e s p r e m n a . Nisu bi l i u s t a n j u da poveru ju da čovek može? da pokaže takve sklonost i ka zlu, takvu ž u d n j u za moći, takvo nepoštovanje p r a v a s labih i t a k v u želju za potčinje-nošću. S a m o je nekol icina bi la svesna t u t n j a v e v u l k a n a ko ja pret­h o d i izbijanju lave. Niče je u z n e m i r i o samozadovol jni o p t i m i z a m devetnaestog veka; to je, s a m o na drugi nač in, uč in io i M a r k s . D r u g o upozoren je došlo je, n e š t o kasni je , od Fro jda . D a k a k o , on i većina njegovih učenika imali su v e o m a na ivnu p r e d s t a v u 0 t o m e š to se zbiva u d r u š t v u i ug lavnom je njegova p r i m e n a psihologi je na druš tvene p r o b l e m e bi la s a m o zavodljiva kons t ruk­cija; pa ipak, zanimajući se p o j a v a m a e m o c i o n a l n i h i m e n t a l n i h p o r e m e ć a j a čovjeka, on n a s je doveo do v r h a t o g ve l ikana i n a t e r a o n a s da p o g l e d a m o u njegov uzavrel i k r a t e r .

F r o j d j e o t i š a o dalje n o i k o drug i p r e n jega u p o s m a t r a n j u 1 analizi i rac iona ln ih i nesvesnih sila k o j e d e l i m i č n o o d r e đ u j u l judsko p o n a š a n j e . Ni on ni njegovi s ledbenici u m o d e r n o j psi­hologiji n i s u s a m o otkr i l i i rac ionalno i nesvesno u čovekovoj

12

pr i rod i , š to j e m o d e r n i rac ional izam z a n e m a r i o . F r o j d j e t a k o đ e p o k a z a o i da se te i rac ionalne pojave v ladaju po izvesnim zako­n i m a i da se s toga m o g u r a z u m o m shvati t i . On n a s je uč io da shvat imo jezik snova i te lesnih s i m p t o m a , kao i i rac ionalno u l j u d s k o m p o n a š a n j u . On je o t k r i o da su i ta i rac ionalnos t i či­tava k a r a k t e r n a s t r u k t u r a po jed inaca reakci je n a ut ica je koje vrš i spoljašnji svet, a p o s e b n o na ut ica je koj i se javl ja ju u r a n o m detinjstvu.

Ali F r o j d je b io tol iko prožet d u h o m svoje k u l t u r e da ni je m o g a o prevazići izvesne granice koje je o n a postavl jala. Te gra­nice su pos ta le p r e p r e k a čak i za njegovo r a z u m e v a n j e obolel ih pojedinaca; o n e su o m e t a l e njegovo razumevanje n o r m a l n i h oso­ba i i rac ionalnih po java koje deluju u d r u š t v e n o m životu.

P o š t o ova knjiga naglašava u logu ps iholoških čini laca u čita­vom d r u š t v e n o m p r o c e s u i p o š t o se ova anal iza zasniva na ne­k i m o s n o v n i m F r o j d o v i m o t k r i ć i m a — p o s e b n o na o n i m a koja se t iču delovanja nesvesnih snaga u čovekovu k a r a k t e r u i nji­hove zavisnosti od spol jašnj ih ut ica ja — mis l im da će za č i taoca bi t i kor i sno da se od samog p o č e t k a u p o z n a sa n e k i m o p š t i m na­čel ima našeg p r i s t u p a , k a o i sa g lavnim r a z l i k a m a i z m e đ u tog p r i s t u p a i k las ičnih f roj dovskih pojmova. 3

F r o j d je usvoj io t r a d i c i o n a l n o verovanje u izvesnu o s n o v n u d ihotomi ju i zmeđu l judi i društva, k a o i t r a d i c i o n a l n u d o k t r i n u da je čovek po p r i r o d i rđav . Za njega je čovek u osnovi anti-druš tven. Druš tvo g a m o r a p r i p i t o m i t i , m o r a d o p u s t i t i izvesno n e p o s r e d n o zadovol javanje b ioloških — te o t u d neiskorenl j iv ih nagona; a l i d r u š t v o m o r a ug lavnom da oplemenju je i u m e š n o obuz­dava čovekove osnovne impulse . Usled tog druš tvenog potiskiva­nja p r i r o d n i h i m p u l s a dešava se n e š t o č u d n o : p o t i s n u t i nagoni p r e t v a r a j u se u s t reml jen ja ko ja su u k u l t u r n o m pogledu vred-na, te stoga p o s t a j u l judska osnova za k u l t u r u . Za ovo neobično p r e o b r a ć a n j e pot i sk ivanja u civilizovano p o n a š a n j e F r o j d je iza­b r a o reč »sublimacija«. Ako je kol ičina pot iskivanja veća od sposobnost i subl imaci je, l judi p o s t a j u neurot ičn i , p a s e m o r a

d o p u s t i t i smanjenje pot iskivanja . M e đ u t i m , u o p š t e uzev, zadovo­ljavanje čovekovih n a g o n a i k u l t u r a stoje u o b r n u t o m o d n o s u : š to je veće potiskivanje, veća je i k u l t u r a (a veća je i o p a s n o s t od n e u r o t i č n i h poremeća ja) . Po Frojdovoj teori j i o d n o s poje­dinca p r e m a d r u š t v u u sušt ini je s ta t ičan : p o j e d i n a c osta je s t v a r n o isti, a m e n j a se j e d i n o ukol iko d r u š t v o vrš i veći prit i­s a k na njegove p r i r o d n e nagone (te teko iznuđuje veću subli-

13

maci ju) ili ukol iko d o p u š t a veće zadovol javanje (te t a k o žr tvuje k u l t u r u ) .

Kao i takozvani osnovni čovekovi i n s t i n k t i koje su rani j i psi­holozi pr ihvat i l i , Fro jdovo shvatanje l judske p r i r o d e bi lo je u sušt ini odraz najvažnij ih poriva m o d e r n o g čoveka. Za F r o j d a je čovek iz njegova v r e m e n a predstav l jao čoveka u o p š t e , a na s t ra s t i i nespokojs tvo svojstvene čoveku u m o d e r n o m d r u š t v u gledao je k a o na večne snage u k o r e n j e n e u čovekovom biološ­k o m sklopu.

M a d a b i s m o mogli da n a v e d e m o m n o g e p r i m e r e za ovo (kao što su, rec imo, druš tvena osnova nepri ja te l j s tva koje d a n a s pre-ovlađuje u m o d e r n o g čoveka, Edipov k o m p l e k s , takozvani kom­pleks kas t rac i je u žena), želimo s a m o da d a m o još j e d a n p r i m e r koji je p o s e b n o važan zato š to se1 o d n o s i na čitav p o j a m o čoveku kao d r u š t v e n o m biću. F r o j d uvek p r o u č a v a po jed inca u njegovim o d n o s i m a p r e m a drugima. Ti o d n o s i su, o n a k o k a k o ih F r o j d vidi, slični e k o n o m s k i m o d n o s i m a po jedinaca u kapi­ta l i s t ičkom druš tvu . Svak r a d i za sebe, individual ist ički, na sop-s tvenu odgovornost , a ne prvens tveno u s a r a d n j i sa d r u g i m a . Ali po jed inac ni je Robinzon K r u s o ; n j e m u su p o t r e b n i drugi, kao kupci , kao n a m e š t e n i c i ili kao poslodavci . On m o r a da ku­pu je i da proda je , da daje i uz ima. Tržište, bi lo da se na n j e m u trguje r o b o m ili r a d o m , o d r e đ u j e te o d n o s e . T a k o po jedinac, prvo­b i t n o s a m i samodovol jan, s t u p a u e k o n o m s k e o d n o s e sa dru­gima k a o sa s r e d s t v o m za post izanje o d r e đ e n o g cilja: p r o d a j e i k u p n j e . Fro jdov p o j a m l judskih o d n o s a je u sušt ini ist i : po­j e d i n a c se r a đ a p o t p u n o ' snabdeven biološki d a t i m nagonima, koje t r e b a zadovoljiti . Da bi ih zadovoljio, on s t u p a u o d n o s e sa d r u g i m »objektima«. T a k o su drugi po jedinci uvek s reds tvo za post izanje nečijeg cilja, za zadovol javanje s t reml jen ja ko ja s a m o s t a l n o n a s t a j u u po jed inca p r e no š t o on s t u p i u vezu s d r u g i m a . U Fro jdovu smislu, ob las t l j u d s k i h o d n o s a je s l ična t rž iš tu — o n a se sastoj i iz r a z m e n e zadovol jenja biološki d a t i h p o t r e b a , p r i č e m u j e o d n o s p r e m a d r u g o m po jed incu uvek sred­stvo za post izanje kakvog cilja, ali n i k a d cilj po sebi.

S u p r o t n o Fro jdovu gledištu, analiza d a t a u ovoj knjizi zasno­vana je na pre tpos tavc i da je k l jučni p r o b l e m psihologi je pi­tanje p o s e b n e povezanost i po jedinca sa svetom, a ne p i tan je za­dovoljavanja ili osujećivanja ove ili one i n s t i n k t n e p o t r e b e per se; štaviše, na pre tpos tavc i da o d n o s i z m e đ u čoveka i d r u š t v a ni je s ta t ičan. Taj o d n o s ni je o d n o s u k o m e bi se s j e d n e s t r a n e nalazio po jedinac, koga je p r i r o d a snabde la izvesnim n a g o n i m a ,

14

a s druge — d r u š t v o kao n e š t o izvan njega š to zadovoljava ili osujećuje te u r o đ e n e sklonost i . M a d a i m a izvesnih p o t r e b a — kao što su glad, žeđ, seks — koje su l judima zajedničke, svi on i nagoni koj i dopr inose razlikama u l judsk im k a r a k t e r i m a — k a o što su l jubav i mržnja, žudnja za moći i čežnja za potči-njenošću, uživanje u č u l n o m zadovoljstvu i s t r a h od njega — j e s u proizvodi druš tvenog procesa . Najlepše, k a o i najružni je, sklonost i čovekove nisu deo u t v r đ e n e i b iološki d a t e l judske p r i r o d e , već proizlaze iz druš tvenog procesa, koji uobličava čo­veka. Drugim rec ima, z a d a t a k druš tva nije s a m o potiskivanje — m a d a je i to — već i uobl ičavanje. Čovekova p r i r o d a , njegove s t r a s t i i nespoko j s tva jesu k u l t u r n i proizvod; u stvari, s a m čo­vek je najvažni ja tvorevina i dost ignuće n e p r e s t a n o g l judskog t r u d a , čije svedočanstvo naz ivamo is tor i jom.

Z a d a t a k soci jalne psihologije u p r a v o se sasto j i u shvatanju tog procesa čovekova s tvaranja t o k o m istori je. Zaš to se odre­đ e n e p r o m e n e čovekova k a r a k t e r a zbivaju od j e d n e is tor i j ske epohe do druge? Zaš to je d u h r e n e s a n s e drukči j i od d u h a sred­njeg veka? Zaš to je čovekova k a r a k t e r n a s t r u k t u r a u monopo-l is t ičkom kapi ta l i zmu drukči ja od o n e u d e v e t n a e s t o m veku? So­ci jalna psihologi ja t r e b a da ob jasn i zašto se r a đ a j u nove spo­sobnost i i nove s t ras t i , r đ a v e ili d o b r e . Tako, na p r i m e r , vi­d i m o da su od r e n e s a n s e pa sve do naš ih d a n a l judi v a t r e n o žudeli za slavom, d o k je to s t reml jenje, koje se d a n a s čini t a k o p r i r o d n i m , malo zaokupl jalo čoveka srednjovekovnog društva. 4

U is tom razdobl ju l judi su razvili smisao za p r i r o d n e lepote, koji rani je n isu posedovali . 5 U severnim evropsk im zeml jama, pak, od šesnaestog veka naovamo, l judi su razvili neodol j ivu želju za r a d o m , k o j u p r e tog razdobl ja s lobodan čovek nije imao.

Ali nije s a m o istonija stvori la čoveka — i čovek je stvorio istori ju. Rešavanje ove pr iv idne prot ivrečnost i s p a d a u oblast socijalne psihologije. 6 Njen z a d a t a k je ne s a m o da pokaže kako se s trast i , želje, nespokojs tvo menja ju i razvijaju kao rezul tat druš tvenog procesa, već i k a k o čovekove energije, na ta j način uobličene, p o s t a j u proizvodne snage, koje uobličuju društveni proces. Tako, na p r i m e r , velika želja za s lavom i u s p e h o m i nagon za r a d j e s u snage bez koj ih m o d e r n i kap i ta l i zam ne b i m o g a o da se razvije, bez t ih i m n o g i h drugih l judskih snaga čoveku bi n e d o s t a j a o p o d s t r e k da p o s t u p a s h o d n o d r u š t v e n i m i e k o n o m s k i m z a h t e v i m a m o d e r n o g komerci ja lnog i industr i j skog s i s tema.

15

Iz ovoga š to s m o rek l i sledi da se gledište izneto u ovoj knjizi razl ikuje od F r o j d o v a uto l iko š to se j a s n o razilazi s njegovim t u m a č e n j i m a istordje k a o ps ihološk ih snaga ko je s a m e po sebi n i su druš tveno uslovl jene. Ono se i s to t a k o j a s n o razi­lazi i s o n i m t e o r i j a m a ko je z a n e m a r u j u u logu čoveka k a o j e d n o g od d i n a m i č n i h e l e m e n a t a u d r u š t v e n o m procesu . Ova kr i t ika uprav l jena j e n e s a m o p r o t i v socioloških teor i ja k o j e o t v o r e n o žele da iz sociologije o d s t r a n e ps ihološke p r o b l e m e [ k a o š to su teori je Dirkerna (Durkheim) i njegove ško le] već i p r o t i v onih koje su manje-više obo jene b ihev ior i s t ičkom psihologi jom. Svim t i m t e o r i j a m a za jednička je p r e t p o s t a v k a da s a m a ljud­ska p r i r o d a nije d i n a m i č n a i da ps ihološke p r o m e n e t r e b a shva­tit i kao razvi janje novih »navika« us led pr i lagođavanja n o v i m k u l t u r n i m o b r a s c i m a . M a d a te teori je govore o p s i h o l o š k o m či­niocu, o n e ga u ist i m a h svode na s e n k u k u l t u r n i h obrazaca . S a m o j e d n a d i n a m i č n a psihologija, čije j e temel je postav io Fro jd, m o ž e da učini više nego š to je verba lno odavanje p r i z n a n j a čo-v e k u k a o činiocu. I a k o l judska p r i r o d a ni je d a t a j e d n o m za-svagda, ne m o ž e m o s m a t r a t i da je o n a bezgranično savitljiva i k a d r a da se pr i lagodi svakakvim us lov ima ne razvi jajući sop-stveni ps ihološki d i n a m i z a m . Ljudska p r i r o d a , m a d a proizvod is tor i j ske evolucije, i m a izvesne sebi svojstvene m e h a n i z m e i zakone, a z a d a t a k psihologije je da ih otkr i je .

Da b i se p o t p u n o shvat i lo o n o š to j e d o s a d bi lo rečeno, k a o i ono š to sledi, t r e b a da o b j a s n i m o p o j a m prilagođavanja. T i m e i s t o v r e m e n o da jemo p r i m e r z a o n o š to p o d r a z u m e v a m o p o d psi­h o l o š k i m m e h a n i z m i m a i zakonima.

K o r i s n o bi bi lo nač in i t i razl iku i zmeđu »statičnog« i »dina­mičnog« pri lagođavanja. P o d s t a t i č n i m pr i lagođavan jem pod­r a z u m e v a m o takvo pr i lagođavanje o b r a s c i m a p r i k o j e m čitava k a r a k t e r n a s t r u k t u r a osta je n e p r o m e n j e n a i k o j e u suš t in i znači j e d i n o da je usvojena n e k a nova navika. P r i m e r za ovakvo pri­lagođavanje j e pre laženje sa k ineskog n a č i n a na z a p a d n u nav iku služenja v i l juškom i n o ž e m . Kinez koj i d o đ e u Amer iku pr i lagodiće se t o m n o v o m obrascu, ali ovo pr i lagođavanje s a m o jpo sebi m a l o deluje na njegovu l ičnost; o n o ne b u d i nove n a g o n e ni t i k a r a k t e r n e osobenost i .

D i n a m i č n o pr i lagođavanje odnos i se na pr i lagođavanje do koga dolazi k a d a se, na p r i m e r , j e d a n dečak p o t č i n i n a r e d b a m a svog s trogog i o p a s n o g oca — z a t o š to se plaš i da drukči je p o s t u p i .— i p o s t a n e »dobro« dete . Dok se pr i lagođava p o t r e b a m a situ-

16

acije, neš to se u n j e m u zbiva. On m o ž e da razvije d u b o k o nepri­jateljstvo p r e m a svom ocu, ko je pot i sku je za to š to bi bi lo su­više o p a s n o da ga izrazi ili, čak, da ga p o s t a n e svestan. Među­tim, to p o t i s n u t o nepri jate l j s tvo, m a d a ne očigledno, j e s t e di­namični činilac njegove k a r a k t e r n e s t r u k t u r e . Ono može da s tvori novo nespokojs tvo i da t a k o dovede do j o š dubl je potč in jenos t i ; o n o može da izazove n e o d r e đ e n p r k o s , ko j i ni je uprav l j en n i protiv koga o d r e đ e n o već p r e p r o t i v života u o p š t e . M a d a se i ovde, k a o i u p r v o m slučaju, po jed inac pr i lagođava izvesnim spol jašnim o k o l n o s t i m a , ovakvim pr i lagođavanjem s tvara se u n j e m u n e š t o novo, b u d e se novi n a g o n i i novo nespokoj s tvo . Svaka neuroza j e p r i m e r z a t o d i n a m i č n o pr i lagođavanje; o n a j e u sušt ini pr i lagođavanje o n i m spol jašnj im us lovima (posebno oni­ma u r a n o m det injs tvu) koji su s a m i po sebi i rac ionalni i , uop-š t e n o govoreći, nepovol jni za r a s t i razvoj dete ta . Sl ično t o m e , o n e društveno-psihološke pojave koje se m o g u u p o r e d i t i sa neu­r o t i č n i m p o j a v a m a (kasni je ć e m o rasprav l ja t i o t o m e zaš to ih ne t r e b a nazivat i n e u r o t i č n i m ) — k a o š t o su snažni ruš i lački ili sadist ički impul s i u d r u š t v e n i m g r u p a m a — j e s u p r i m e r di­namičkog pr i lagođavanja d r u š t v e n i m us lovima i r a c i o n a l n i m i štet­n i m p o l judski razvoj .

P o r e d p i tan ja o t o m e do kakvog pr i lagođavanja dolazi, t r e b a odgovori t i i na d r u g a p i tan ja : š ta nagoni čoveka da se prila­gođuje gotovo svim us lov ima života i koje su granice njegove pri lagodlj ivosti?

Odgovor na prvo p i tan je j e : izvesni delovi l judske p r i r o d e gip­kiji su i prilagodljivi j i od drugih. U s t reml jen j ima i karakter­n i m o s o b e n o s t i m a po ko j ima se l judi m e đ u s o b n o razl ikuju ispo-ljavaju se velika g ipkost i savitljivost; npr . , u l jubavi, ruš i laš tvu, sadizmu, težnji za potč in jenošću, žudnj i za moći , nepristrasmost i , želji za samouzdizanjem, s t ra s t i za š tedn jom, uživanju u č u l n o m zadovoljstvu, i s t r a h u od čulnost i . Ta i m n o g a d r u g a s t reml jen ja i s t rahovan ja koj ih i m a u čoveku razvijaju se k a o reakci ja na izvesne životne uslove. Ona n i su osobi to gipka, j e r č i m p o s t a n u deo k a r a k t e r a j e d n e osobe, o n a ne iščezavaju lako n i t i se pre­obražava ju u nek i drug i nagon. Ali o n a su g ipka u t o m smis lu š to pojedinci, n a r o č i t o u svom detinjstvu, razvi jaju j e d n u ili d r u g u p o t r e b u , već p r e m a s redini u kojoj žive. N i j e d n a od t i h p o t r e b a nije o n a k o u t v r đ e n a i k r u t a kakva b i bi la da j e u r o đ e n i deo l judske p r i r o d e , koji se razvija i m o r a da se zadovoljava u svim okolnos t ima.

17

Sasv im s u p r o t n e t i m p o t r e b a m a s u o n e p o t r e b e k o j e s u ne-zamenljivi deo l judske p r i r o d e i ko je bezus lovno iziskuju zado­voljenje; n a i m e one p o t r e b e koje su u k o r e n j e n e u fiziološkoj s t r u k t u r i čoveka — na p r i m e r glad, žeđ, p o t r e b a za s n o m , i td. Svaka o d t ih p o t r e b a i m a izvestan p r a g i znad koga j e nedosta­tak zadovoljenja nepodnošl j iv, a k a d a se ta j p r a g p r e đ e , težnja da se p o t r e b a zadovolji pos ta je svemoćno stremljenje. Sve te fiziološki uslovl jene p o t r e b e m o g u se sažeti u p o j m u p o t r e b e za s a m o o d r ž a n j e m . P o t r e b a za s a m o o d r ž a n j e m je ona j d e o ljud­ske p r i r o d e koji iziskuje zadovoljenje u svim okolnos t ima, te stoga predstav l ja glavni m o t i v l judskog p o n a š a n j a .

Iz raz imo ovo u j e d n o s t a v n o m o b r a s c u : čovek m o r a da jede, da pije, da spava, da se š t i t i od nepr i ja te l ja i td. Da bi sve to činio, on m o r a da r a d i i da proizvodi. »Rad«, m e đ u t i m , ni je ne­što opš te nit i a p s t r a k t n o . R a d j e u v e k k o n k r e t a n , t o j e s t odre­đ e n r a d u o d r e đ e n o m e k o n o m s k o m s i s temu. N e k o m o ž e u feu­d a l n o m s i s t e m u da r a d i kao r o b , u i n d i j a n s k o m p u e b l u k a o zeml joradnik, u kap i ta l i s t ičkom d r u š t v u k a o nezavisan sopstve-nik, k a o p r o d a v a č u m o d e r n o j r o b n o j kući , k a o r a d n i k na bes­kra jnoj t rac i u velikoj fabrici. Za te r a z n o v r s n e poslove po­t r e b n e su sasvim različite k a r a k t e r n e osobine koje d o p r i n o s e da povezanost sa d r u g i m a b u d e raznovrsna . K a d se čovek rodi , za njega je već s p r e m n a pozornica . On m o r a da j e d e i da pije, te stoga m o r a da radi , a to znači da m o r a da r a d i u o n i m us lov ima i na ona j n a č i n koji je za njega odredi la v r s t a dru­štva u kojoj je r o đ e n . O b a ta činioca, svoju p o t r e b u za živo­t o m i d ruš tven i s is tem, on k a o p o j e d i n a c ne m o ž e u n a č e l u da menja, a to su činioci koji o d r e đ u j u razvoj onih drug ih osobina koje se mogu lakše uobličit i .

O t u d ob l ik života po jedinca, p o š t o ga o d r e đ u j u specif ičnosti e k o n o m s k o g s is tema, pos ta je prv i činilac p r i o d r e đ i v a n j u či tave njegove k a r a k t e r n e s t r u k t u r e , j e r ga bezus lovna p o t r e b a za sa­m o o d r ž a n j e m prisi l java da pr ihvat i us love u ko j ima m o r a da živi. To ne znači da on ne može da p o k u š a da, za jedno s dru­gima, izvrši izvesne e k o n o m s k e i pol i t ičke p r o m e n e ; ali njegovu l ičnost p r v e n s t v e n o uobl iču je o d r e đ e n obl ik živote, p o š t o s e o n u det in j s tvu s n j im već suočio p o s r e d s t v o m porodice , ko ja pred­stavlja sve odlike t ip ične za o d r e đ e n o d r u š t v o ili klasu. 7

Fiziološke p o t r e b e n i su j ed in i n u ž a n deo čovekove p r i r o d e . Posto j i i j e d a n drugi deo k o m e se t a k o đ e ne može odolet i , d e o koji ne p o t i č e od te lesnih p r o c e s a već od s u š t i n e l judskog ob-

18

l ika i običaja življenja: čovekove p o t r e b e za povezanošću sa s v e t o m izvan sebe, p o t r e b e za izbegavanjem samoće . Osećanje p o t p u n e u s a m l j e n o s t i i izdvojenosti dovodi do m e n t a l n e dezin­tegraci je, kao š to fizičko gladovanje dovodi do s m r t i . Ta po­vezanost sa d r u g i m a ni je i s to š t o i fizički dodir . Po jed inac m o ž e b i t i god inama fizički u s a m l j e n a da ipak b u d e vezan za ideje, v r e d n o s t i ili b a r za d r u š t v e n e o b r a s c e koji mu da ju osećanje o p š t e n j a i »pr ipadanja«. S d r u g e s t r a n e , on može da živi m e đ u l j u d i m a a da ga i p a k savlada osećanje kra jn je izdvojenosti, čiji j e i shod, a k o o n o p r e đ e izvesnu granicu, s tanje ludi la koje pred­stavljaju shizofrenički poremeća j i . Taj n e d o s t a t a k vezanost i za vrednost i , s imbole, obrasce m o ž e m o nazvat i m o r a l n o m usamlje-n o š ć u i reći da je m o r a l n a u s a m l j e n o s t nepodnošl j iva k a o i fi­zička, ili da fizička usaml jenos t posta je nepodnošl j iva s a m o a k o o b u h v a t a i m o r a l n u usaml jenos t . D u h o v n a povezanost sa sve­t o m m o ž e da i m a m n o g e vidove; m o n a h koji u ćeliji veruje u boga i pol i t ički zatvorenik koj i u samici saoseća sa svojim sa-b o r c i m a nisu m o r a l n o usaml jeni , a ni je ni engleski džent lemen koji nosi smoking u najegzotičnijoj sredini, ni m a l o g r a đ a n i n koji, m a d a d u b o k o izdvojen od svojih bližnjih, saoseća sa svojom na­c i j o m ili sa n j e n i m s imbol ima. Takva povezanost sa svetom može da b u d e p l e m e n i t a ili n iš tavna, ali č a k i povezanost sa na jniž im v r s t a m a obrazaca m n o g o je bol ja od usaml jenost i . Re­ligija i nacional izam, k a o i svaki običaj i svako verovanje, ma k a k o besmis len i i unižavajući bili, jesu, s a m o a k o povezuju po jed inca sa d r u g i m a , u toč i š te od onoga čega se čovek najviše plaš i : od izdvojenosti .

Neodolj ivu p o t r e b u za izbegavanjem m o r a l n e izdvojenosti naj­snažni je je opi sao Balzak na o v o m ' m e s t u iz Patnji jednog pro­nalazača:

Ali znaj ovo, urezi to u svoj još tako mek mozak: čovek se uža­sava samoće. A, od svake samoće, moralna usamljenost uliva naj­više straha. Prvi pustinjaci živeli su s Bogom, živeli su u najgušće naseljenom svetu, duhovnom s v e t u . . . Prva misao kod čoveka, ma­kar on bio i gubavac ili robijaš, propalica ili bolesnik, jeste da potraži druga sebi. Da bi zadovoljio to osećanje, koje je suština života, on upotrebljava sve svoje sposobnosti, svu svoju moć, sav žar svojeg života. Da nije te svemoćne želje, zar bi sotona mogao da nađe drugove? . . . O tome bi se mogla ispevati čitava pesma koja bi bila predigra Izgubljenom raju, jer on nije ništa drugo nego pravdanje pobune.'

19

Svaki pokuša j d a s e odgovori n a p i tan je z a š t o j e s t r a h o d izdvojenosti t a k o snažan u čoveku odveo bi n a s da leko od glav­nog p u t a koga se u ovoj knjizi d r ž i m o . M e đ u t i m , da č i ta lac ne b i s t e k a o u t i s a k d a p o t r e b a saosećanja s a d r u g i m a i m a n e k o ta jans tveno svojstvo, voleo b i h da u k a z e m na p r a v a c gde, mi­slim, leži odgovor.

J e d a n od znača jn ih e l e m e n a t a je i č injenica da l judi ne m o g u da žive bez bilo kakve saradnje s d r u g i m a . U sv im m o g u ć i m kul­t u r a m a čovek t r e b a , a k o želi da o p s t a n e , da s a r a đ u j e s dru­gima, bi lo zato da b i se o d b r a n i o od nepr i ja te l ja ili p r i r o d n i h opasnos t i , ili za to da bi bio u s t a n j u da r a d i i proizvodi . Čak je i R o b i n z o n a K r u s o a p r a t i o njegov čovek P e t k o ; bez njega bi on, verovatno, ne s a m o p o l u d e o već, zbilja, u m r o . U det in j s tvu svako doživljuje t u p o t r e b u z a t u đ o m p o m o ć i v e o m a surovo. Zbog s t v a r n e n e s p o s o b n o s t i da se* s a m o s t a r a o svoj im život­n i m p o t r e b a m a , d e t e t u j e o p š t e n j e s a d r u g i m a p i t a n j e života i s m r t i . Mogućnost da b u d e ostavl jeno s a m o je, p r e m a t o m e , najozbil jni ja p r e t a j a č i tavom d e t e t o v o m o p s t a n k u .

M e đ u t i m , j o š j e d a n e lement pos to j i zbog koga j e p o t r e b a za »pr ipadanjem« t a k o neodol j iva: samosvest , s p o s o b n o s t mišlje­nja, p o m o ć u koje čovek biva sves tan da je p o j e d i n a č n o biće, da se razl ikuje od p r i r o d e i d r u g i h l judi. M a d a se s t u p a n j ove svesti menja, k a o š t o će bi t i i s t a k n u t o u i d u ć e m poglavlju, nje­no pos to jan je suočava čoveka s p r o b l e m o m koj i j e s u š t a s t v e n o l judski : svešću da je odvojen od p r i r o d e i d r u g i h l judi, svešću — ma i v e o m a n e j a s n o m — o s m r t i , o bolest i , o s t a r e n j u ; čovek n u ž n o oseća da je beznača jan i s ićušan u p o r e đ e n j u sa svemi­r o m i sa svima d r u g i m a koji n i su »on«. K a d ne bi i m a o negde svoje m e s t o , k a d njegov život ne bi i m a o nek i s m i s a o i p u t , on bi se osećao k a o t r u n č i c a p r a š i n e i b io bi sv ladan svo jom p o j e d i n a č n o m beznača jnošću. O n n e b i b i o k a d a r d a s e veže n i za kakav s is tem koji bi dao s m i s a o i p r a v a c n jegovom životu, obuzela bi ga sumnja, a ta s u m n j a bi, k o n a č n o , paral izovala njegovu sposobnost delanja — to j e s t življenja.

Možda bi, p r e n o š to nas tav imo, bi lo k o r i s n o d a s a ž m e m o ono š to s m o istakli u vezi sa n a š i m o p š t i m p r i s t u p o m p r o b l e m i m a soci jalne psihologije. L judska p r i r o d a ni je n i b iološki u t v r đ e n i u r o đ e n u k u p a n zbir nagona, n i t i j e beživotna s e n k a k u l t u r n i h o b r a z a c a ko j ima se lako pri lagođava; o n a je proizvod l judske evolucije, al i o n a i m a t a k o đ e izvesne sebi svojs tvene m e h a n i z m e i zakone. Izvesni činioci l judske p r i r o d e u t v r đ e n i su i nepro-

20

menlj ivi : p o t r e b a zadovol javanja fiziološki uslovl jenih n a g o n a i p o t r e b a izbegavanja izdvojenost i i m o r a l n e usaml jenost i . Videli s m o d a po jed inac m o r a d a pr ihvat i obl ik života koj i pot iče o d s i s tema proizvodnje i r a s p o d e l e specifičnog za svako d a t o dru­štvo. U p r o c e s u d inamičnog pr i lagođavanja k u l t u r i razvija se više m o ć n i h n a g o n a koj i mot iv i šu r a d n j e i osećanja po jedinca. Po­j e d i n a c m o ž e a ne m o r a da b u d e svestan t ih nagona, o n i su u s v a k o m s lučaju snažni i zahteva ju zadovoljenje č i m se raz­viju. Oni pos ta ju m o ć n e snage koje deluju na formiran je dru­štvenog procesa. K a k o e k o n o m s k i , ps ihološki i ideološki činioci m e đ u s o b n o de lu ju i k a k a v se dalji opš t i zakl jučak u vezi s t i m m e đ u s o b n i m delovanjem može izvesti, rasprav l jaćemo kasni je, u t o k u anal ize reformaci je i fašizma. 9 Ta r a s p r a v a će uvek bi t i usred-s r e đ e n a na g lavnu t e m u ove knjige: da čovek, s t ičući sve više s lobodu u smis lu izdizanja iz p rvob i tnog jed ins tva sa čovekom i p r i r o d o m , i pos ta juć i sve više »pojedinac«, n e m a drugog iz­b o r a do s jedinjenja sa s v e t o m u s p o n t a n o s t i l jubavi i proizvod­nog rada, ili, pak, t ražen ja nekakve bezbednost i u v e z a m a sa sve tom koje r a z a r a j u l judsku s lobodu i in tegr i te t p o j e d i n a č n e l ičnosti . 1 0

BELESKE UZ GLAVU PRVU

1. Termin fašizam ili autoritarizam upotrebljavam kao oznaku za diktatorski sistem nemačkog ili italijanskog tipa. Kad imam u vi­du posebno nemački sistem, nazivaću ga nacizmom.

2. Džon Djui (John Dewey), Sloboda i kultura (Freedom and Cul-ture), Allen and Umvin, London, 1940.

3. Psihoanalitički pristup, koji se, mada je zasnovan na bitnim do­stignućima Frojdove teorije, ipak razlikuje od Frojda u mnogim važnim pogledima — može se naći u Novim putevima u psiho­analizi (New Ways in Psychoanalysis) od Karen Hornijeve (Karen Horney), Kegan Paul, London, 1939, i u Shvatanjima moderne psihijatrije (Conceptions of Modem Psychiatry) Harija Steka Sa­livena (Harry Stack Sullivan) — The First William Alanson White Memorial Lectures, Psychiatry, 1940), Vol. 3, No. 1. Mada se ova dva autora u mnogim pogledima razlikuju, stanovište koje se ovde izlaže slaže se umnogome sa gledištem i jednog i drugog.

4. Jacob Burckhardt, The Civilization of the Renaissance in Italy, Allen and Umvin, London, 1921 (isp. Jacob Burckhardt, Kultura renesanse u Italiji, preveo Milan Prelog, Matica Hrvatska, Zagreb,

21

1953, str. 84, i dalje; čitalac će i ubuduće biti upućivan na naše izdanje Burkhartova dela — prim. prev.).

5. Nav. delo, str. 165 i dalje. 6. Sr. priloge sociologa Dž. Dolarda (J. Dollard), K. Manhajma (K.

Mannheim) i H. D. Lasvela (H. D. Lasswell), i antropologa R. Benediktove (R. Benedict), Dž. Halovela (J. Halowell), R. Lintona (R. Linton), M. Midove (M. Mead), E. Sapira (E. Sapir), i A. Kar-dinerovu (A. Kardiner) pr imenu psihoanalitičkih pojmova na an­tropologiju.

7. Hteo bih da upozorim na zabunu do koje često dolazi u vezi s ovim problemom. Ekonomska struktura jednog društva dejstvuje pri određivanju oblika života pojedinca kao uslov za razvitak lič­nosti. Ti ekonomski uslovi sasvim se razlikuju od subjektivnih ekonomskih motiva, kao što je želja za materijalnim bogatstvom, na koju su mnogi pisci, od renesanse pa sve do izvesnih mark­sističkih autora koji nisu uspeli da shvate Marksove osnovne poj­move, gledali kao na glavni motiv ljudskog ponašanja. U stvari, neodoljiva želja za materijalnim bogatstvom je potreba svojstve­na jedino nekim kulturama, a drukčiji ekonomski uslovi mogu da stvore osobine ličnosti koje se gnušaju materijalnog bogat­stva ili su prema njemu ravnodušne. O ovom problemu podrob­no sam raspravljao u »Uber Methode und Aufgabe einer analvti-schen Sozialpsychologie«, Zeitschrift fiir Sozialforschung, Hirsch-feld, Lajpcig, 1932, Vol. I, str. 28 i dalje; v. 8. svezak ovog izdanja, str. 7—36.

8. Patnje jednog pronalazača je treći deo Izgubljenih iluzija. Mesto je navedeno prema prevodu Jelisavete Marković, Izgubljene iluzije, Prosveta, Beograd, 1961, str. 724—725. — Prim. prev.

9. U dodatku ću podrobnije raspravljati o opštim vidovima uzajam­nog odnosa psiholoških i društveno-ekonomskih snaga.

10. Proučavanje različitih vidova slobode prikazano je, posle završenja ovog rukopisa, u knjizi Značenje slobode (Freedom, Its Meaning) koju je zamislila i priredila R. N. Anšen (R. N. Anschen), Har-court, Brace and Co., Njujork, 1940. Ovde bih naročito hteo da uputim čitaoca na radove A. Bergsona, Dž. Djuija, R. M. Mekaj-vera (R. M. Mclver), K. Riclera (K. Riezler), P. Tiliha (P. Tillich). Sr. i K. š to jerman (Carl Steuermann) Der Mensch auf der Flucht, S. Fischer, Berlin, 1932.

II Proces individuacije i dvosmislenost slobode

P r e no š to d o đ e m o do glavnog p r e d m e t a — pi tan ja značaja slo­b o d e za m o d e r n o g čoveka d razloga i n a č i n a na koj i on p o k u š a v a da je izbegne — m o r a m o p r e t r e s t i j e d a n p o j a m koji, možda, iz­gleda da je da leko od s tvarnost i . On je , m e đ u t i m , n u ž n a pre­m i s a za razumevanje analize s lobode u m o d e r n o m druš tvu . I m a m n a u m u shvatanje d a s loboda obeležava l judsko pos to jan je kao t a k v o i da se n j e n o značenje m e n j a p r e m a s t u p n j u čovekove svesnost i i shvatan ja da je nezavisno i zasebno biće.

D r u š t v e n a is tor i ja čoveka počela je n jegovim izdizanjem iz s t a n j a j ed ins tva s p r i r o d o m do svesnost i o sebi k a o e n t i t e t u koj i se odvojio od o k o l n e p r i r o d e i l judi. Ipak, ta svest je osta la vr lo ne jasna t o k o m dugih i s tor i j sk ih razdobl ja. Po jed inac je i dal je bio t e s n o vezan za p r i r o d n i i društveni svet iz koga se izdigao; m a d a d e h m i č n o sves tan d a j e p o s e b n o b i ć e , o n j e ose-ćao i da je deo sveta koji ga okružuje . Sve veće os lobađan je po jed inca od p r v o b i t n i h spona, p r o c e s koji b i s m o mogl i nazvat i individuaci jom, dost igao je, čini n a m se, v r h u n a c u m o d e r n o j istori j i u razdobl ju između reformaci je i n a š i h d a n a .

U životnoj i s tor i j i po jed inca nai laz imo na ist i p r o c e s . Dete je r o đ e n o o n d a k a d više nije s jedinjeno sa m a j k o m i k a d po­s t a n e biološki e n t i t e t odvojen od nje. I p a k , m a d a j e ovo biološko odvajanje p o č e t a k po jed inačnog l judskog posto janja, d e t e z n a t n o v r e m e ostaje funkcionalno s jedinjeno sa m a j k o m .

Pojedincu nedos ta je s loboda d o onog s t u p n j a d o k o g a on, s l ikovito govoreći, još ni je p o t p u n o p r e k i n u o p u p č a n u v r p c u k o j a ga vezuje za spol jašnji svet; ali te veze mu p r u ž a j u bez-b e d n o s t i osećanje da p r i p a d a n e č e m u i da je n e g d e ukore-n jen. Te spone, koje posto je p r e no š to se proces individuaci je završi p o t p u n i m os lobođenjem pojedinca, želeo b i h da nazovem p r i m a r n i m vezama. One su o r g a n s k e u t o m smislu š to predstav­l jaju deo n o r m a l n o g l judskog razvoja; te veze p o d r a z u m e v a j u n e d o s t a t a k individualnost i , ali o n e pruža ju po jed incu bezbed-

23

n o s t i o m o g u ć u j u mu da se s n a đ e . Te s p o n e povezuju d a t e s m a j k o m , č lana p r i m i t i v n e zajednice s p l e m e n o m i p r i r o d o m , a s rednjovekovnog čoveka sa c r k v o m i d r u š t v e n i m staležom, č i m po jed inac dospe do s t u p n j a p o t p u n e individuaci je i os lobodi se t ih p r i m a r n i h veza, on se suočava s n o v i m z a d a t k o m : sa snala­ženj ima u svetu i d rukč i j im os tvar ivanjem b e z b e d n o s t i od ostva­rivanja u t o k u njegova predindiv idual i s t ičkog posto jan ja . T a d a slo­b o d a i m a d r u g o značenje o d onog koje j e imala p r e nego š to j e dos t ignut ta j s t u p a n j evolucije. M o r a m o se o v d e zaustavi t i i te p o j m o v e raz jasni t i k o n k r e t n i m r a s p r a v l j a n j e m o n j i m a u vezi sa p o j e d i n a č n i m i d r u š t v e n i m razvojem.

Taj re lat ivno nagli pre laz sa fe tusnog na l judsko p o s t o j a n j e i odsecanje p u p č a n e vrpce obeležavaju d e t e t o v u nezavisnost od majč ina tela. Ali ta nezavisnost je s t v a r n a s a m o u g r u b o m smi­slu odvajanja dvaju tela. U funkc iona lnom smis lu dete os ta je deo m a j k e . M a j k a ga h r a n i , nos i i s t a r a se o svemu š t o mu je p o t r e b n o za život. Majku i d r u g e p r e d m e t e d e t e p o l a k o počin je da p o s m a t r a k a o bića koja su od njega odvojena. J e d a n čini lac u t o m p r o c e s u j e s t e n e u r o l o š k i i o p š t i fizički razvoj dete ta , njegova s p o s o b n o s t da — fizički i m e n t a l n o — u h v a t i p r e d m e t e i da ovlada n j ima. O n o v l a s t i t o m d e l a t n o š ć u doživljava svet v a n sebe. Proces individuaci je pods t iče se p r o c e s o m obrazovanja . Ovaj p r o c e s povlači za s o b o m m n o g a osujećenja i z a b r a n e ; oni pre­obražava ju u logu m a j k e u u logu o s o b e s d r u k č i j i m cil jevima, koji se sukobl javaju s de te tov im žel jama, č e s t o u ulogu nepri ja­tel jski raspoložene i o p a s n e osobe. 1 Taj a n t a g o n i z a m , koj i je deo p r o c e s a obrazovanja a n i k a k o čitav p r o c e s , j e s t e važan či­ni lac u p o o š t r a v a n j u razl ike i z m e đ u »ja« i »ti«.

Tek nekol iko meseci posle r o đ e n j a dete raspozna je d r u g u o s o b u k a o takvu i k a d r o je da odgovori o s m e h o m , a p o t r e b n o je da p r o đ u godine da bi počelo da p r a v i razl iku i z m e đ u sebe i sveta. 2

Sve dot le o n o pokazuje p o s e b n u egocentr ičnost , t ip ičnu za decu, egocentr ičnost ko ja ne iskl jučuje nežnos t p r e m a d r u g i m a i za­n i m a n j e za nj ih, p o š t o o n o d r u g e još o d r e đ e n o ne doživljuje k a o s t v a r n o odvojene od samoga sebe. Iz i s tog razloga i d e t e t o v o os lanjanje na a u t o r i t e t u t o k u t i h prv ih g o d i n a i m a drukči je značenje od kasni jeg os lanjanja na a u t o r i t e t . Roditel j i , ili ma ko b io ta j a u t o r i t e t , j o š s e n e s m a t r a j u b i t n o odvo jen im b ić ima; oni su d e o dete tova sveta, a ta j svet je j o š uvek deo d e t e t a ; s toga j e potč in jenos t n j i m a drukči ja od p o t č i n j e n o s t i ko ja se javl ja č i m se dva po jed inca s t v a r n o razdvoje .

24

R. H j u z (R. Hughes) u Oluji na Jamajci (A High Wind in Ja-maica) i zvanredno opisuje k a k o se u desetogodišnjog d e t e t a b u d i svest o vlast i toj indiv idualnost i :

I tada se Emiliji desi nešto veoma važno. Ona najednom shvati ko je. Teško se može objasniti zašto joj se to nije desilo pet go­dina ranije ih pet godina kasnije; a uopšte se ne može objasniti zašto je do toga došlo baš tog popodneva. Igrala se domaćice u kutku na s a m o m pramcu, iza vitla sa sidrom (o koje je obesila gre­ben za vunu kao zvekir); i, zasitivši se igre, šetala se prilično besciljno po krmi neodređeno razmišljajući o pčelama i vilinskoj kraljici, kad joj najednom sinu da je ona zaista ona. Zastade kao ukopana i poče na sebi da razgleda sve što je bila kadra da obuhvati pogledom. Mogla je da vidi samo svoju haljinu u pers­pektivi i svoje ruke, kad ih je podigla da ih ispita; no to joj je bilo dovoljno da otprilike zamisli sićušno telo koje je odjednom shvatila kao svoje.

Ona poče da se smeje donekle podsmešljivo. »Pa«, pomisli, »za­misli da si jedino ti od svih ljudi ovako iznenada uhvaćena! — Sad iz toga zadugo ne možeš izići: pre no što se izvučeš iz te lude šege, moraćeš da odrasteš i da ostariš!«

Rešena da izbegne sve što bi moglo da poremeti ovaj veoma važan sticaj prilika, ona poče da se penje uz vrzu ka svom omi­ljenom sedalu na vrhu jarbola. Međutim, kad god bi pokrenula ruku ili nogu u toku te jednostavne radnje, otkriće da je one tako spremno slušaju ispunjavalo bi je novim zaprepašćenjem. Pamće­nje joj je, naravno, kazivalo da su one to uvek i činile: ali ranije nikada nije shvatila koliko to iznenađuje, č i m se smestila na se­dalu, ona veoma brižljivo poče da ispituje kožu na svojim šakama: je r je bila njena. Ona proturi jedno rame kroz otvor na haljinici; i pošto zaviri u n u t r a ne bi li se uverila da se njeno telo stvarno na­stavlja pod odećom, ona ramenom dodirnu svoj obraz. Dodir lica i tople gole šupljine ramena ugodno je uzbudi, kao da je taj dodir bio milovanje nekog nežnog prijatelja. No da li je to osećanje do­prlo do nje preko njenog obraza ili preko ramena, šta je od njih milovalo, a šta je bilo milovano — to ona nikako nije mogla da do­kuči.

Čim je bila potpuno ubeđena u zapanjujuću činjenicu da je sa­da Emilija Bas-Tornton (nije znala zašto je umetnula to »sada«, j e r svakako nije sebi uvrtela u glavu glupost da je ranije bila neko drugi), ona ozbiljno stade da premišlja šta ta činjenica u stvari znači.

Š t o više r a s t e dete i š to se više p r e k i d a j u p r i m a m e veze, t i m više o n o t r a g a za s lobodom i nezavisnošću. No s u d b i n u

25

n o s t i o m o g u ć u j u mu da se s n a đ e . Te s p o n e povezuju d e t e s m a j k o m , č lana p r i m i t i v n e zajednice s p l e m e n o m i p r i r o d o m , a s rednjovekovnog čoveka sa c r k v o m i d r u š t v e n i m staležom. Čim po jed inac d o s p e do s t u p n j a p o t p u n e individuaci je i os lobodi se t i h p r i m a r n i h veza, on se suočava s nov im z a d a t k o m : sa snala­ženj ima u svetu i d rukč i j im os tvar ivanjem b e z b e d n o s t i od ostva­rivanja u t o k u njegova predindiv idual i s t ičkog pos to jan ja . T a d a slo­b o d a i m a d r u g o značenje o d onog koje j e i m a l a p r e nego š to je dos t ignut ta j s t u p a n j evolucije. M o r a m o se ovde zaustavi t i i te p o j m o v e raz jasni t i k o n k r e t n i m r a s p r a v l j a n j e m o n j i m a u vezi sa p o j e d i n a č n i m i d r u š t v e n i m razvojem.

Taj re lat ivno nagli pre laz sa fe tusnog na l j u d s k o pos to jan je i odsecanje p u p č a n e vrpce obeležavaju d e t e t o v u nezavisnost od m a j č i n a tela. Ali ta nezavisnost je s t v a r n a s a m o u g r u b o m smi­slu odvajanja dvaju tela. U funkciona lnom smis lu d e t e os ta je deo m a j k e . Majka ga h r a n i , nos i i s t a r a se o s v e m u š to mu je p o t r e b n o za život. Majku i d r u g e p r e d m e t e d e t e p o l a k o počin je da p o s m a t r a k a o b ića koja su od njega odvojena. J e d a n čini lac u t o m p r o c e s u j e s t e neuro lošk i i o p š t i fizički razvoj dete ta , njegova sposobnos t da — fizički i m e n t a l n o — uhvat i p r e d m e t e i da ovlada n j ima. Ono v las t i tom d e l a t n o š ć u doživljava svet v a n sebe. Proces individuaci je pods t iče se p r o c e s o m obrazovanja . Ovaj p r o c e s povlači za s o b o m m n o g a osujećenja i z a b r a n e ; oni pre­obražava ju ulogu m a j k e u u logu o s o b e s d r u k č i j i m cil jevima, koji se sukobl javaju s de te tov im žel jama, čes to u u logu nepri ja­tel jski raspoložene i o p a s n e osobe. 1 Taj a n t a g o n i z a m , koj i je deo p r o c e s a obrazovanja a n i k a k o čitav p r o c e s , j e s t e važan či­ni lac u p o o š t r a v a n j u razl ike i z m e đ u »ja« i »ti«.

Tek nekol iko meseci posle r o đ e n j a d e t e raspozna je d r u g u o s o b u k a o takvu i k a d r o je da odgovori o s m e h o m , a p o t r e b n o je da p r o đ u godine da bi počelo da p r a v i razl iku i z m e đ u sebe i sveta. 2

Sve dot le o n o pokazu je p o s e b n u egocentr ičnost , t i p i č n u za decu, egocentr ičnos t ko ja ne iskl jučuje nežnos t p r e m a d r u g i m a i za­n i m a n j e za njih, p o š t o o n o d r u g e j o š o d r e đ e n o ne doživljuje k a o s t v a r n o odvojene od samoga sebe. Iz istog razloga i de te tovo os lanjanje na a u t o r i t e t u t o k u t i h prv ih godina i m a drukči je značenje od kasni jeg os lanjanja na a u t o r i t e t . Roditel j i , ili ma ko b io ta j a u t o r i t e t , j o š se ne s m a t r a j u b i t n o o d v o j e n i m bić ima; oni su d e o d e t e t o v a sveta, a ta j svet je j o š u v e k deo d e t e t a ; s toga je potč in jenos t n j i m a drukči ja od p o t č i n j e n o s t i koja se javl ja č im se dva po jedinca s t v a r n o razdvoje .

24

R. H j u z (R. Hughes) u Oluji na Jamajci (A High Wind in Ja-maica) i zvanredno opisu je k a k o se u desetogodišnjeg d e t e t a b u d i svest o vlast i toj indiv idualnost i :

I tada se Emiliji desi nešto veoma važno. Ona najednom shvati ko je. Teško se može objasniti zašto joj se to nije desilo pet go­dina ranije ili pet godina kasnije; a uopšte se ne može objasniti zašto je do toga došlo baš tog popodneva. Igrala se domaćice u kutku na samom pramcu, iza vitla sa sidrom (o koje je obesila gre­ben za vunu kao zvekir); i, zasitivši se igre, šetala se prilično besciljno po krmi neodređeno razmišljajući o pčelama i vilinskoj kraljici, kad joj najednom sinu da je ona zaista ona. Zastade kao ukopana i poče na sebi da razgleda sve što je bila kadra da obuhvati pogledom. Mogla je da vidi samo svoju haljinu u pers­pektivi i svoje ruke, kad ih je podigla da ih ispita; no to joj je bilo dovoljno da otprilike zamisli sićušno telo koje je odjednom shvatila kao svoje.

Ona poče da se smeje donekle podsmešljivo. »Pa«, pomisli, »za­misli da si jedino ti od svih ljudi ovako iznenada uhvaćena! — Sad iz toga zadugo ne možeš izići: pre no što se izvučeš iz te lude šege, moraćeš da odrasteš i da ostariš!«

Rešena da izbegne sve što bi moglo da poremeti ovaj veoma važan sticaj prilika, ona poče da se penje uz vrzu ka svom omi­ljenom sedalu na vrhu jarbola. Međutim, kad god bi pokrenula ruku ili nogu u toku te jednostavne radnje, otkriće da je one tako spremno slušaju ispunjavalo bi je novim zaprepašćenjem. Pamće­nje j ° j J e . naravno, kazivalo da su one to uvek i činile: ali ranije nikada nije shvatila koliko to iznenađuje, č i m se smestila na se­dalu, ona veoma brižljivo poče da ispituje kožu na svojim šakama: je r je bila njena. Ona proturi jedno rame kroz otvor na haljinici; i pošto zaviri u n u t r a ne bi li se uverila da se njeno telo stvarno na­stavlja pod odećom, ona ramenom dodirnu svoj obraz. Dodir lica i tople gole šupljine ramena ugodno je uzbudi, kao da je taj dodir bio milovanje nekog nežnog prijatelja. No da li je to osećanje do­prlo do nje preko njenog obraza ili preko ramena, šta je od njih milovalo, a šta je bilo milovano — to ona nikako nije mogla da do­kuči.

Čim je bila potpuno ubeđena u zapanjujuću činjenicu da je sa­da Emilija Bas-Tornton (nije znala zašto je umetnula to »sada«, j e r svakako nije sebi uvrtela u glavu glupost da je ranije bila neko drugi), ona ozbiljno stade da premišlja šta ta činjenica u stvari znači.

š t o više r a s t e dete i š to se više p r e k i d a j u p r i m a r n e veze, t i m više o n o t r a g a za s lobodom i nezavisnošću. No s u d b i n u

25

ovog t ragan ja m o ž e m o u p o t p u n o s t i shvat i t i j e d i n o a k o razu-m e m o di ja lekt ičko svojstvo tog p r o c e s a sve veće individuaci je.

Taj p r o c e s i m a dva vida: j e d a n je da d e t e j a č a fizički, emo­ciona lno i m e n t a l n o . U svakoj od ovih sfera r a s t u i in tenz i te t i akt ivnost . U isti m a h se te sfere sve više integr i šu. Razvija se organizovana s t r u k t u r a , k o j o m r u k o v o d e volja i r a z u m poje­dinca. Ako tu in tegr i sanu i organizovanu cel inu j e d n e osobe na­zovemo l ičnim ja, m o ž e m o reći da je jedna strana tog sve većeg procesa individuacije porast snage ličnog ja. Razvi tak individu­acije i l ičnost i delimice zavisi od pojedinca, ali ga u suš t in i o d r e đ u j u druš tveni uslovi. J e r m a d a izgleda da su, u o v o m pogledu, razlike između po jed inaca velike, s v a k o m d r u š t v u svoj­s tvena j e izvesna raz ina individuaci je ko ju n o r m a l n a osoba ne m o ž e da prevaziđe.

Drugi vid tog procesa individuaci je je sve veća usamljenost. P r i m a r n e veze pruža ju p o j e d i n c u b e z b e d n o s t i b i t n o ga sjedi­n ju ju sa spol jašnj im svetom. Dete pos ta je svesno da je usam­ljeno, da je ent i te t odvojen od svih drugih, u o n o j m e r i u kojoj se izdiže iz tog sveta. Tim odva jan jem od sveta koji je, u pore-đen ju sa v l a s t i t i m p o s t o j a n j e m pojedinca, neodol j ivo snažan i m o ć a n , čes to p u n pre tn j i i opasnost i , s tvara se osećanje ne­m o ć i i nespokojs tva . Dok god je čovek deo t o g sveta, nesve-s t a n m o g u ć n o s t i i odgovornost i po jed inačne r a d n j e , on ne m o r a da ga se plaši . K a d p o s t a n e po jedinac, on je s a m i suočava se sa svim š to je u svetu o p a s n o i n a d m o ć n o .

U čoveka se javl jaju impuls i da o d u s t a n e od indiv idualnost i , i da p o t p u n i m u t a p a n j e m u spol jašnj i svet savlada osećanje usam­l jenost i i n e m o ć i . M e đ u t i m , ti impul s i i n o v e veze koje iz n j ih proizlaze n i s u is tovetni sa p r i m a r n i m vezama, k o j e su p r e k i n u t e u s a m o m p r o c e s u razvi janja l ičnost i . K a o š to se dete n i k a d ne može fizički vrat i t i u m a j č i n u u t r o b u , t a k o o n o n i k a d ne m o ž e ps ihički o b r n u t i p r o c e s individuaci je. Takvi pokuša j i n u ž n o uzi­m a j u oblik potčinjavanja, u k o m e se n i k a d ne o t k l a n j a o s n o v n a p r o t i v r e č n o s t i zmeđu a u t o r i t e t a i d e t e t a koje mu se potčinjava. Dete se svesno može osećat i b e z b e d n o i zadovol jno, ali o n o ne-svesho shvata da c e n a ko ju za to p l a ć a j e s t e odus ta jan je od snage i in tegr i te ta l ičnosti . T a k o je i shod potč in javanja u p r a v o s u p r o t a n o n o m e š to j e t r e b a l o d a b u d e : potč in javanje uvećava de te tovu n e s i g u r n o s t i, u i s t o ivreme, s t v a r a netrpel j ivost i bun-tovništvo, koji j o š više ulivaju s t r a h zato što su u p e r e n i u p r a v o prot iv onih osoba od koj ih dete osta je — ili pos ta je — zavisno.

26

M e đ u t i m , potč in javanje ni je j ed in i n a č i n da se izbegnu usam­l jenost i nespokojs tvo. Drugi način, j ed in i koji je p l o d o n o s a n i koj i se ne završava nereš iv im s u k o b o m , jes te spontan odnos prema čoveku i prirodi, o d n o s koji pojedinca, ne i skl jučujući nje­govu indiv idualnost , vezuje za svet. K o r e n ovakvih o d n o s a — čiji su najvidljiviji izrazi l jubav i proizvodni r a d — nalazi se u integraci j i i snazi u k u p n e l ičnosti, te za nj ih, p r e m a t o m e , veže i s te o n e granice ko je sputava ju razvoj l ičnog ja.

P r o b l e m potč in jenos t i i s p o n t a n e de la tnost i k a o dvaju mogućih r e z u l t a t a sve veće individuaci je mi ć e m o p o t a n k o anal iz irat i kasni je ; ovde žel imo s a m o da u k a ž e m o na o p š t e načelo, na di­ja lekt ičk i proces koj i p r o i s h o d i iz sve veće individuaci je i iz sve veće s lobode pojedinca. Dete st iče veću s lobodu za razvija­n je i izražavanje l ičnog ja p o š t o mu ne smeta ju o n e veze koje su ga sputavale. Ali o n o se sve više os lobađa i od sveta ko j i mu je p r u ž a o b e z b e d n o s t i ul ivao pouzdan je . Proces individua­cije je proces s ta lnog j a č a n j a i in tegr i san ja njegove po jed inačne l ičnosti , ali to je u isti m a h p r o c e s u k o m e se gub i p r v o b i t n a i s tovetnost sa d r u g i m a i u k o m e se dete sve više odvaja od njih. To sve veće odvajanje može imat i za pos ledicu izdvojenost s l ičnu čami, koja s tvara d u b o k o nespokoj s tvo i nes igurnost ; o n o može i m a t i za pos ledicu n o v u bl iskost i so l idarnost sa d r u g i m a a k o je d e t e bi lo u s t a n j u da razvije u n u t r a š n j u s n a g u i proizvodnost , ko je su p r e m i s a za to novo povezivanje sa svetom.

K a d bi svaki k o r a k ka odva janju i individuaci j i b io p r a ć e n odgovara juć im razvo jem ličnog ja, razv i tak d e t e t a b i b i o skla­d a n . M e đ u t i m , to se ne dešava. D o k se p r o c e s individuaci je zbiva a u t o m a t s k i , razv i tak l ičnog ja o m e t a j u m n o g i po jed inačni i d ruš tven i razlozi. Posledica r a s k o r a k a i zmeđu t i h dveju težnji j e s t e nepodnošl j ivo osećanje izdvojenost i i nemoći , a o n o do­vodi do s tvaranja ps ih ičkih m e h a n i z a m a koje ć e m o kasni je opi­sat i k a o mehanizme bekstva.

Čovekova i s tor i ja m o ž e i f i logenetički da se označi k a o pro­ces sve veće individuaci je i sve većeg os lobađanja . Iz pral jud-skog s tanja čovek se izdiže p r v i m k o r a c i m a ka o s l o b a đ a n j u od i n s t i n k t a . Ako p o d i n s t i n k t o m r a z u m e v a m o n a r o č i t i obl ik rad­n j e koji o d r e đ u j u n a s l e đ e n e n e u r o l o š k e s t r u k t u r e , o n d a u živo­t i n j s k o m cars tvu m o ž e m o d a zapaz imo j e d n u j a s n u težnju. 3 Što je životinja na n ižem s t u p n j u razvoja, to više n j e n i m prilago-đ a v a n j e m p r i r o d i i sv im d e l a t n o s t i m a upravl ja ju ins t inkt ivne i ref leksne radn je , č u v e n e druš tvene organizaci je n e k i h insekata

27

s tvorene su p o t p u n o na osnovu ins t inkta . S d r u g e s t r a n e , š to se životinja nalazi na v i šem s t u p n j u razvoja, to u n j e n o g m l a d u n c a nai laz imo na veću g ipkost a m a n j u s t r u k t u r a l n u pr i lagođenost . Ovaj razvi tak dost iže v r h u n a c u čoveka. On je, k a d a se rodi , n a j b e s p o m o ć n i j a životinja. Njegovo pr i lagođavanje p r i r o d i su­št inski se zasniva na p r o c e s u učenja, ne na i n s t i n k t n o j određe­nost i . » I n s t i n k t . . . je kategori ja koja se smanju je , a k o i ne izu­m i r e , u viših ž ivot injskih oblika, n a r o č i t o u l judskih.« 4

Ljudsko pos to jan je počinje o n d a k a d njegova o s o b i n a da ne o d r e đ u j e svoje r a d n j e p o m o ć u i n s t i n k t a prevaz iđe j e d n u odre­đ e n u tačku; k a d pr i lagođavanje p r i r o d i izgubi svojstvo p r i n u d e ; k a d n a č i n delanja više n e o d r e đ u j u nas ledni m e h a n i z m i . D r u g i m r e c i m a , ljudsko postojanje i sloboda od početka su nerazdvojni. Sloboda ovde ni je u p o t r e b l j e n a u pozi t ivnom s m i s l u »slobode za«, već u n e g a t i v n o m smis lu »slobode od« — n a i m e , čovekove s lobode od i n s t i n k t n e o d r e đ e n o s t i njegovih r a d n j i .

S loboda u smis lu u k o m e s m o o njoj u p r a v o raspravl ja l i je dvosmis len d a r . č o v e k se r a đ a bez o p r e m e za p r i k l a d n o delanje k o j u p o s r e d u j e životinja. 5 On od svojih rodi te l ja zavisi duže nego ikoja životinja, a njegove reakci je na okol inu su spori je i m a n j e p l o d o n o s n e nego a u t o m a t s k e , ins t inkt ivne r a d n j e . On prolazi kroz sve o p a s n o s t i i s t r a h o v a n j a koje n e d o s t a t a k ins t inkt ivne o p r e m e p o d r a z u m e v a . Pa ipak, b a š ta b e s p o m o ć n o s t čovekova j e s t e osnova iz ko je pot iče l judski razvo j ; čovekova biološka slabost je uslov ljudske kulture.

Od p o č e t k a svog pos to jan ja čovek se suočava s i z b o r o m između razl ičnih s m e r o v a delanja. U životinje posto j i n e p r e k i n u t lanac reakci ja, koj i počinje n e k a k v i m p o d s t r e k o m , k a o š to je glad, a završava se manje-više s t rogo o d r e đ e n i m s m e r o m delanja, koj i u k l a n j a n a p e t o s t s t v o r e n u t i m p o d s t r e k o m . U čoveka je ta j l anac p r e k i n u t . P o d s t r e k se javlja, ali v r s t a zadovol jenja je »otvorena«, t o j e s t on. m o r a d a izabere i z m e đ u razl ičit ih s m e r o v a delanja. U m e s t o nekakve u n a p r e d o d r e đ e n e ins t inkt ivne radnje , 1 čovek m o r a u m o m d a procen ju je m o g u ć e s m e r o v e de lan ja ; o n počin je da misl i . On svoju čis to pas ivnu ulogu pr i lagođavanja p r i r o d i p r e o b r a ž a v a u akt ivnu. On proizvodi . On p r o n a l a z i o r u đ a — i d o k t a k o ovladava p r i r o d o m , on se odvaja od n je sve više. Posta je n e j a s n o sves tan sebe — ili, bolje, svoje" g r u p e — k a o n e č e g š to ni je i s tovetno s a p r i r o d o m . P a d a m u n a p a m e t d a je njegova s u d b i n a t rag ična : on je d e o p r i r o d e , a i p a k t r e b a da

28

je prevaziđe. On pos ta je svestan s m r t i k a o svoje kra jn je sud­b ine , čak i a k o p o k u š a v a da je p o r e k n e r a z n i m fantazi jama.

J e d n a v e o m a reč i ta p r e d s t a v a o to j b i tno j vezi čoveka i slo­b o d e d a t a je u b ib l i j skom m i t u o čovekovom is ter ivanju iz Raja.

Taj m i t poistovećuje p o č e t a k l judske is tori je sa č i n o m oda­b i ran ja , al i je naglasak, u stvari, na grešnost i tog prvog čina s lobode i na p a t n j i ko ja iz njega proizlazi, č o v e k i žena žive u E d e n s k o m v r t u u p o t p u n o m sk ladu j e d n o s d r u g i m i sa pri­r o d o m . Tu vlada m i r i ni je p o t r e b a n r a d ; n e m a izbora, s lobode, a ni mišl jenja, č o v e k u je zabran jeno da j e d e s d r v e t a poznanja d o b r a i zla. On krš i božji nalog, n a r u š u j e sk lad s p r i r o d o m , čiji je deo, a ne prevazilazi je . S crkvenog gledišta, koje je pred­stavljalo autor i te t , to je u sušt ini greh. S čovekovog gledišta, me­đ u t i m , to je p o č e t a k l judske s lobode. To š to čovek krš i božje n a r e d b e znači d a s e o s l o b a đ a p r i n u d e , d a s e i z nesvesnog po­s to jan ja u p r e l j u d s k o m životu izdiže na r a z i n u čoveka. Kršen je naloga a u t o r i t e t a , počinjenje greha, j e s t e u svom pozi t ivnom ljud­s k o m v idu prv i č in s lobode, to j e s t prv i ljudski čin. U m i t u je taj g reh u svom f o r m a l n o m vidu kršen je božjeg naloga; u svom m a t e r i j a l n o m v idu on je kušanje s drveta poznanja . Čin n e p o s l u š n o s t i k a o č i n s lobode je s te p o č e t a k r a z u m a . Taj m i t go­vor i o d r u g i m p o s l e d i c a m a prvog čina s lobode. N a r u š e n je prvo­b i t n i sk lad između čoveka i p r i r o d e . Bog proglašava r a t i zmeđu čoveka i žene i r a t i z m e đ u p r i r o d e i čoveka. Čovek se odvoj io o d p r i r o d e , o n j e uč in io prvi k o r a k k a očovečenju t i m e š to j e p o s t a o »pojedinac«. On je izvršio prvi č in s lobode. Mit nagla­šava p a t n j u koja proizlazi iz tog čina. Iz prevazi laženja i iz otu­đivanja od drugog l judskog bića čovek izlazi go i p o s r a m l j e n . On je s a m i s lobodan, pa ipak n e m o ć a n i zas t rašen. Novos tečena s loboda se pokazuje k a o prok le t s tvo; on je s lobodan od s ta lnog r o p s t v a u Raju, al i n i je s lobodan za upravl janje sobom, za ostvar ivanje svoje indiv idualnost i .

»Sloboda od« ni je i s tovetna s pozi t ivnom s l o b o d o m , sa »s lobodom za«. Izdizanje čoveka iz p r i r o d e je dugotra jan p r o c e s ; čovek u velikoj m e r i osta je vezan za svet iz koga se izdigao; on osta je deo p r i r o d e — zemlje na kojoj živi, sunca, m e s e c a i zvezda, drveća i cveća, životinja, i g r u p e l judi s k o j i m a je k r v n o vezan. Pr imit ivne religije svedoče o čovekovom osećanju jed ins tva sa p r i r o d o m . Živa i neživa p r i r o d a deo su njegovog l judskog sveta ili, k a k o bi se još m o g l o reći, čovek je j o š deo p r i r o d n o g sveta.

29

Ove p r i m a r n e veze o m e t a j u p u n i l judski razvoj ; one stoje na p u t u razvi tka njegova r a z u m a i njegovih k r i t i č k i h sposobnost i ; o n e mu dozvoljavaju da sebe i druge u p o z n a s a m o kroz svoje, o d n o s n o njihovo učešće u p lemenu, druš tveno j , o d n o s n o religioz­n o j zajednici, a ne k a o l judska bića; d r u g i m rec ima, o n a ga sprečavaju da se razvija k a o s lobodan po jedinac, koji s a m se­be o d r e đ u j e i koji proizvodi. Ali m a d a je ovo j e d a n vid, pos to j i i drugi . Ta i s tovetnost sa p r i r o d o m , p l e m e n o m , religi jom p r u ž a po jedincu bezbednost . On zauzima n e o s p o r n o m e s t o u j e d n o j s t ruktura l izovanoj celini kojoj p r i p a d a i u kojoj je u k o r e n j e n . On može da p a t i od gladi ili uzdržavanja, ali ne t r p i najžešći b o l — p o t p u n u usaml jenos t i neizvesnost.

Uviđamo da p r o c e s sve većeg l judskog os lobađan ja i m a o n o is to di ja lektičko svojstvo koje s m o zapazili u p r o c e s u razvoja po­jed inca . S j e d n e s t rane, to je p r o c e s s ta lnog j a č a n j a i integra­cije, ovladavanja p r i r o d o m , j a č a n j a moći r a z u m a i razvi janja i so l idarnost s d r u g i m l judsk im bićima. Ali ta sve veća indivi-duaci ja znači sve veće izdvajanje, nes igurnost , te, na ta j nač in, sve veću čovekovu n e d o u m i c u o njegovoj ulozi u svetu, o zna­čenju njegova života, a sa t i m i njegovo sve veće osećanje da je k a o p o j e d i n a c n e m o ć a n i beznačajan.

Da je p r o c e s razvoja čovečanstva bio sk ladan, da se on držao izvesnog plana, o b e s t r a n e tog razvoja, s t a l n o j a č a n j e i sve veća individuaci ja — naš le bi se u p o t p u n o j ravnoteži . Ovako je isto-r i ja čovečanstva istori ja s u k o b a i borb i . Svaki k o r a k ka većoj in-dividuacij i p r e t i o je l jud ima novim n e s i g u r n o s t i m a . Čim se jed­n o m p r e k i n u , p r i m a r n e veze s e n e m o g u obnovi t i , č i m j e d n o m izgubi r a j , čovek se više ne može vrat i t i u n j . Postoj i s a m o j e d n o mogućno, p l o d o n o s n o rešenje o d n o s a individual izovanog čo­veka i sveta: čovekova a k t i v n a so l idarnost sa sv im l jud ima i nje­gova s p o n t a n a delatnost , l jubav i rad, koje ga ponovo s jedinjuju sa svetom, ne na osnovu p r i m a r n i h veza, već k a o s lobodnog i nezavisnog pojedinca.

M e đ u t i m , ako ekonomski , d ruš tven i i pol i t ički uslovi, od ko­j ih zavisi čitav proces l judske individuaci je, ne da ju osnovu za os tvaren je indiv idualnost i u smis lu koji je u p r a v o p o m e n u t , a l judi i s t o v r e m e n o izgube one veze koje su im pruža le bez­bednos t , ta j r a s k o r a k čini od s lobode nepodnošl j iv t e re t . O n a se t a d a iz jednačava sa s u m n j o m , sa življenjem k o m e nedos ta ju zna­čenje i smer . Javljaju se m o ć n e težnje da se iz takve s lobode u t e k n e u p o t č i n j e n o s t ili u n e k a k v o vezivanje za čoveka i svet,

30

koje obećava o lakšan je neizvesnosti čak i ako po jed inca lišava s lobode.

Od kra ja s rednjeg veka evropska i a m e r i č k a i s tor i ja je isto­ri ja p o t p u n o g izdizanja po jedinaca . Taj p r o c e s je započeo u Ita­liji, za v r e m e r e n e s a n s e , a tek je sada, izgleda, dost igao vrhu­n a c . Bilo je p o t r e b n o p r e k o četir i s tot ine godina da b i se srušio s rednjovekovni svet i da bi se l judi oslobodil i na joči t i j ih ogra­ničenja . No dok je po jedinac v i šes t ruko p o r a s t a o , razvio se m e n t a l n o i emocionalno, te u k u l t u r n i m dos t ignućima učestvu­je u d o s a d nečuvenoj mer i , t a k o đ e je p o r a s t a o r a s k o r a k i z m e đ u »slobode od« i »slobode za«. I s h o d te n e s r a z m e r e i zmeđu slo­b o d e od svake s p o n e i n e d o s t a t k a mogućnos t i za pozit ivno os­tvar ivanje s lobode i indiv idualnost i doveo je u E v r o p i do pa­ničnog bežanja od s lobode u inove s p o n e ili, bar , u p o t p u n u rav­n o d u š n o s t .

Proučavanje značenja s lobode za m o d e r n o g čoveka počeće-mo anal izom k u l t u r n e pozornice u Evropi u p o z n a m s r e d n j e m v e k u i na p o č e t k u m o d e r n e ere. U t o m razdobl ju e k o n o m s k a os­n o v a zapadnog d r u š t v a p r e t r p a l a j e k o r e n i t e p r o m e n e p r a ć e n e i s to t a k o k o r e n i t o m p r o m e n o m u s t r u k t u r i čovekove l ičnosti . T a d a se razvio nov p o j a m o slobodi, koj i je n a š a o svoj najzna­čajnij i ideološki izraz u novim religi jskim d o k t r i n a m a , u doktri­n a m a reformaci je. Svako razumevanje s lobode u m o d e r n o m dru­š tvu m o r a poći od onog razdobl ja u k o m e su položeni temel j i mo­d e r n e kul ture , j e r n a m taj s tupan j uobličavanja m o d e r n o g čove­ka j a sn i je nego bi lo ko ja pozni ja e p o h a omogućava shvatan je dvo­smislenog značenja s lobode, ko je će delovati k r o z čitavu mo­d e r n u k u l t u r u : s j e d n e s t rane, sve veću nezavisnost čovekovu od spol jašnj ih a u t o r i t e t a ; s druge, njegovo sve veće izdvajanje i ose­ćanje po jed inačne beznača jnost i i n e m o ć i kao pos ledice tog iz­dvajanja. Naše r a z u m e v a n j e novih e l e m e n a t a u s t r u k t u r i čove­kove l ičnosti povećava se p r o u č a v a n j e m njihova porek la , za to š to anal iz iranje suš t insk ih odl ika kapi ta l izma i indiv idual izma u sa­m o m nj ihovom k o r e n u omogućava d a s e on i p o s u p r o t n o s t i upo-r e d e sa e k o n o m s k i m s i s t e m o m i t i p o m ličnosti koji su se b i t n o razlikovali od n a š i h . S a m o to p o r e đ e n j e po s u p r o t n o s t i daje bo­lje izglede za r a z u m e v a n j e osobenost i m o d e r n o g druš tvenog sis­t e m a , načina n a koj i j e o n uobličio k a r a k t e r n u s t r u k t u r u l judi koj i u n j e m u žive i novog d u h a koj i je proiz i šao iz te p r o m e n e l ičnost i . i

31

N a r e d n o poglavlje će pokazat i da je d o b a re formaci je sličnije savremenoj pozornici no š to b i se na prv i pog led moglo uči­ni t i ; u stvari, u p r k o s svim očig lednim r a z l i k a m a i z m e đ u ta dva doba, v e r o v a t n o j e da od šesnaestog veka n a o v a m o n e m a raz­dobl ja koje u pogledu dvosmis lenost i značenja s lobode tol iko na­likuje n a š e m . Reformaci ja je j e d a n k o r e n o n e ideje o l judskoj s lobodi i a u t o n o m i j i koja je zas tupl jena u m o d e r n o j demokra­ti j i. M e đ u t i m , d o k se ovaj vid u v e k naglašava, n a r o č i t o u neka-tol ičkim zeml jama, z a n e m a r u j e se n j e n drugi v id — is t icanje da je čovek po p r i r o d i rđav, da je po jed inac beznača jan i n e m o ć a n , i da se n u ž n o m o r a podvrć i m o ć i ko ja je izvan njega. Ta ide ja o bezvrednost i pojedinca, o njegovoj osnovnoj n e s p o s o b n o s t i da se osloni na sebe i o njegovoj p o t r e b i da se potč in i , j e s t e glav­na t e m a i Hi t lerove ideologije, koja, m e đ u t i m , ne ist iče slobo­du i m o r a l n a načela, d o k je to i s t icanje bi lo svojstveno protes­t a n t i z m u .

Ta ideološka s l ičnost nije j e d i n o što omogućava da proučava­nje p e t n a e s t o g i šesnaestog veka b u d e osobi to p l o d o n o s n o pola­zište za r a z u m e v a n j e s a v r e m e n e pozornice . Posto j i i b i t n a slič­n o s t druš tvene situaci je. P o k u š a ć u d a p o k a ž e m k a k o s e n j o m e objašnjava ideološka i ps ihološka sl ičnost. T a d a su, k a o i sada, revoluc ionarne p r o m e n e u e k o n o m s k o j i d ruš tveno j organizaci j i ugrožavale t rad ic ionaln i nač in života ogromnog dela s tanovniš tva; sila m o n o p o l a i velika snaga kapi ta la n a r o č i t o su, k a o i d a n a s , ugrožavale s r e d n j u klasu, i to ugrožavanje znača jno je delovalo na d u h i ideologi ju ugroženog dela d r u š t v a uvećavajući čove-kovo osećanje usaml jenos t i i beznača jnost i .

BELESKE UZ GLAVU DRUGU

1. Ovde treba zapaziti da instinktna osujećenost per se ne pobuđuje neprijateljstvo. Upravo se ometanjem ekspanzivnosti, gušenjem detetova pokušaja da potvrdi sebe, neprijateljstvom koje zrači iz roditelja — ukratko, atmosferom potiskivanja — stvara u detetu osećanje nemoći i neprijateljstvo koje iz toga potiče.

2. Žan Pijaže (Jean Piaget), Detetov moralni sud (The Moral Judge-ment of the Child), Kegan Paul, London, 1932, str. 407. Isp. H. S. Saliven, nav. delo, str. 10, i dalje.

3. Ovaj pojam o instinktu ne treba brkat i s pojmom koji označava instinkt kao fiziološki uslovljen nagon (kao što su glad, žeđ itd.), čije se zadovoljavanje vrši na načine koji nisu po sebi utvrđeni i nasledno određeni.

32

4. L. Bernard (L. Bernard), Instinkt (Instinct), Holt and Co., Njui jork, 1924, str. 509. J 1

5. Sr. Ralf Linton (Ralph Linton), Proučavanje čoveka (Studv of Man), Appleton, London, 1936, glava IV.

III Sloboda u doba reformacije

1. S R E D N J O V E K O V N O NASLEĐE I R E N E S A N S A

P r e d s t a v a o s r e d n j e m veku 1 d v o s t r u k o je izopačavana. M o d e r n i rac ional izam p o s m a t r a o j e s rednj i vek k a o sušt inski m r a č n o razdobl je . On je ukazivao na o p š t i n e d o s t a t a k l ične s lobode, na eksploataci ju m a s a od nekol ic ine l judi, na skučenost zbog koje su seljaci iz bl iske okol ine — a da i ne govor imo o l j u d i m a iz drugih zemal ja — bili za gradskog s tanovnika o p a s n i i sumnji­vi tuđinci , i na su jevernost i neznan je tog doba . S druge s t r a n e , većinom r e a k c i o n a r n i filozofi, ali p o n e k a d i progres ivni k r i t i č a r i m o d e r n o g kapi ta l izma idealizovali su srednj i vek. Oni su ukazi­vali na osećanje sol idarnost i , na p o d r e đ e n o s t e k o n o m s k i h pot re­ba l judskima, na n e p o s r e d n o s t i k o n k r e t n o s t l judskih odnosa , na n a d n a c i o n a l n o načelo katol ičke crkve, na o s e ć a n j e bezbednos-t i koje je odl ikovalo srednjovekovnog čoveka. Obe p r e d s t a v e su tačne; o b e su pogrešne a k o i m a m o u vidu j e d n u od nj ih a ne v idimo drugu.

Ono što odl ikuje s rednjovekovno druš tvo od m o d e r n o g j e s t e n e d o s t a t a k s lobode pojedinca. Svako je u r a n i j e m razdobl ju b i o p r i k o v a n za svoju ulogu u d r u š t v e n o m p o r e t k u . Čovek je i m a o malo izgleda da, u d r u š t v e n o m pogledu, prelazi iz j e d n e k lase u drugu; teško da je bio u s tan ju da, č a k i u geografskom po­gledu, prelazi iz j e d n o g g r a d a u drug i ili iz j e d n e zemlje u drugu. On je gotovo uvek m o r a o da o s t a n e t a m o gde je r o đ e n . Često nije b io s lobodan čak ni da se odeva po Volji n i t i da j e d e š ta j e h t e o . Zanatl i ja j e m o r a o d a p r o d a j e p o o d r e đ e n o j ceni, a sel jak na o d r e đ e n o m m e s t u , na gradsko j pijaci, č l a n u gilde bilo j e z a b r a n j e n o da otkr i je ma ko ju t e h n i č k u t a j n u proizvodnje o n o m e ko nije član njegove gilde, i on je b i o p r i m o r a n da čla­novima svoje gilde dopus t i da učes tvu ju u svakoj povol jnoj ku­povini s irovina. Ličnim, e k o n o m s k i m i d r u š t v e n i m životom vla-

34

dala su pravi la i obaveze, koj ih p r a k t i č n o n i j edna oblas t delat-n o s t i ni je bila p o š t e đ e n a .

Ali m a d a čovek ni je b io s lobodan u m o d e r n o m smislu, on nije b i o u s a m l j e n i izdvojen. Posedujući o d r e đ e n o , nepromenl j i vo i n e o s p o r n o m e s t o u d r u š t v e n o m svetu od t r e n u t k a svog rođenja, čovek je b io u k o r e n j e n u j e d n o j s t ruktura l izovanoj celini, i t a k o je život i m a o značenje u k o m e nije bi lo mes ta , a ni razloga, za s u m n j u . Čovek se poistovećivao sa svojom ulogom u druš tvu; on je b io seljak, zanatl i ja, vitez, a ne pojedinac koji se slučajno bavio ovim ili o n i m pos lom. Društveni p o r e d a k zamišl jao se kao p r i r o d n i poredak, a čovek je, b u d u ć i njegov o d r e đ e n i deo, osećao da je b e z b e d a n i da n e č e m u p r i p a d a . Bilo je re lat ivno m a l o konku­renci je, čovek se r a đ a o za izvestan e k o n o m s k i položaj koji je obezbeđivao p r i h o d o d r e đ e n t radic i jom, b a š kao š to j e s o b o m n o s i o e k o n o m s k e obaveze p r e m a o n i m a koj i su bili viši po d r u š t v e n o j hi jerarhi j i . Ali u okviru granica svoje d r u š t v e n e ob­last i , po jed inac je u s v o m r a d u i u s v o m e m o c i o n a l n o m životu s t v a r n o uživao veću s lobodu za istraživanje l ičnog ja . M a d a nije bi lo individual izma u m o d e r n o m smislu neograničenog izbora i zmeđu mnogih m o g u ć n i h načina življenja (slobode izbora koja je ug lavnom a p s t r a k t n a ) , bi lo je m n o g o konkretnog individualiz­ma u stvarnom životu.

Bilo je m n o g o p a t n j e i bola, ali je tu bi la crkva, ko ja je tu p a t n j u činila snošlj ivi jom objašnjavajući je kao pos ledicu Ada­m o v a greha i p o j e d i n a č n i h grehova svakog čoveka. M a d a je crk­va podst ica la osećanje krivice, o n a je t a k o đ e uveravala poje­dinca da o n a bezus lovno voli svu svoju decu i pokazivala p u t k o j i m je čovek m o g a o doći do u b e đ e n j a da mu je bog o p r o s t i o i da ga voli. Odnos p r e m a bogu b i o je više o d n o s poverenja i l jubavi no s u m n j e i s t r a h a . Baš k a o što su seljak i g r a đ a n i n r e t k o prelazil i g ranice m a l o g geografskog p o d r u č j a n a k o j e m su živeli, t a k o je i svemir b io ograničen i lako shvatljiv. Zemlja i čovek b e h u njegovo središte, ra j ili p a k a o b e h u m e s t a budu­ćeg života, a u svim čovekovim p o s t u p c i m a , od rođen ja do smrt i , očitovala se nj ihova u z a j a m n a u z r o č n a povezanost .

M a d a je druš tvo bilo na taj nač in s t ruktura l izovano i m a d a je čoveku pružalo bezbednost , ono ga je držalo u r o p s t v u . Takvo r o p s t v o razlikovalo se od onog koje su a u t o r i t a r i z a m i t lačenja us tanovi l i u p o t o n j i m vekovima. Srednjovekovno d r u š t v o ni je p o j e d i n c u oduzimalo s lobodu, za to š to »pojedinac« j o š ni je n i pos to jao, č o v e k je j o š b io vezan za svet p r i m a r n i m s p o n a m a . On

35

je o sebi misl io k a o o po jed incu s a m o na o s n o v u svoje druš­tvene uloge (koja je t a d a bi la i p r i r o d n a ) . On ni o d r u g i m l j u d i m a nije misl io kao o po jedincima. Seljak koji je došao u g r a d b io je tuđ inac, a č a k su i g r a đ a n i iz razl ičit ih d r u š t v e n i h g r u p a s m a t r a l i j e d n i druge t u đ i n c i m a . Čovekova svest o l ičnom ja, o d r u g i m a i u o p š t e o svetu k a o p o s e b n i m b i ć i m a još se nije pot­p u n o razvila.

Taj n e d o s t a t a k samosvest i po jed inca u s redn jovekovnom druš­tvu klas ično je izražen u o p i s u srednjovekovne k u l t u r e koji je dao J a k o b B u r k h a r t :

U Srednjem su vijeku obje strane svijesti — ona okrenuta prema svijetu kao i ona okrenuta prema ljudskoj unutrašnjosti — le­žale sanjareći ili tek napola budne kao pod nekom zajedničkom koprenom. Ta je koprena bila izatkana iz vjere, dječje zbunje­nosti i tlapnje. Svijet i historija promatrani kroz tu koprenu pri­činjali su se čudesno obojeni, a čovjek je sebe samog spoznavao samo kao rasu, narod, stranku, korporaciju, porodicu ili u bilo kojem drugom obliku općenitosti.1

U p o z n o m s r e d n j e m veku izmenile su se s t r u k t u r a d r u š t v a i čovekova l ičnost . Slabili su j ed ins tvo i central izaci ja srednjove-kovnog društva . Kapita l , e k o n o m s k a inici jativa po jed inca i kon­kurenci ja dobil i su u važnost i ; razvila se n o v a i m u ć n a k lasa . Sve veći individual izam m o g a o se zapazit i u sv im d r u š t v e n i m kla­s a m a i on je u t i c a o na sve oblast i l judske de la tnost i , na u k u s , m o d u , u m e t n o s t , filozofiju i teologi ju. H t e o b i h da ovde na­glasim da je čitav ta j proces i m a o drukči je značenje za m a l u g r u p u bogat ih i n a p r e d n i h kapi ta l i s ta, drukči je za m a s e selja­ka, a p o s e b n o za g r a d s k u s r e d n j u klasu, kojoj je ovaj novi razvoj u . i z v e s n o j m e r i donos io bogat s tvo i izglede za pojedi­n a č n u inicijativu, m a d a je u sušt ini ugrožavao n j e n tradicio­na ln i način života. Važno je da se ta razl ika od p o č e t k a i m a na u m u , zato š to je u p r a v o o n a određiva la ps ihološke i ideo­loške reakci je t ih razl ičit ih g rupa .

Novi e k o n o m s k i i k u l t u r n i razvoj b io je u Ital i j i jači negoli u z a p a d n o j i s rednjo j E v r o p i i određeni je je u t i c a o na filozo­fiju, u m e t n o s t i na čitav n a č i n života. Prvo se u Ital i j i pojedi­n a c izdigao iz feudalnog d r u š t v a i p r e k i n u o veze koje su mu pružale bezbednost , a u isti m a h ga ograničavale. Po B u r k h a r t o -vim recima, r e n e s a n s n i I ta l i jan p o s t a o je »prvorođeni m e đ u si­nov ima sadašnje Evrope«, prv i po jedinac .

36

Mnogi e k o n o m s k i i pol i t ički činioci prouzrokoval i su p r o p a s t s rednjovekovnog d r u š t v a u Itali j i rani je no u srednjoj i zapad­n o j Evropi . U te činioce spada ju geografski položaj Ital i je i tr­govinske p r e d n o s t i koje su iz njega proizlazile u d o b a k a d je Sredozeml je b i lo veliki t rgovački p u t E v r o p e , b o r b a i zmeđu p a p e i c a r a koja je dovela do s tvaranja velikog b r o j a nezavisnih poli­t ičk ih jedinica, bl izina I s t o k a koja je dopr ine la da n e k e vešt ine važne za razvi tak indust r i je , na p r i m e r za razvoj i n d u s t r i j e svi­le, b u d u p r e n e t e u I ta l i ju m n o g o rani je no š to su dospele u d r u g e delove E v r o p e .

Iz t i h i drugih us lova ponik la je u Ital i j i m o ć n a i m u ć n a klasa, čiji su pr ipadnic i bili obuzet i d u h o m inicijative, moći , ambi­cije. Izraz i ta feudalna ras lo jenost k lasa posta je m a n j e važna. Od X I I veka n a o v a m o plemići i varošani živeli su za jedno unu­t a r g radsk ih zidina. U d r u š t v e n o m o p š t e n j u počinju da se zane­m a r u j u staleške razl ike. Rođenje i p o r e k l o pos ta ju m a n j e važni o d bogats tva.

S d r u g e s t rane, i t rad ic iona lna d r u š t v e n a slojevitost m a s a bi la j e u z d r m a n a . U m e s t o nje, na laz imo g r a d s k e m a s e eksp loat i sanih i pol i t ički pot lačenih r a d n i k a . Već 1231, k a k o ističe B u r k h a r t , pol i t ičke m e r e F r i d r i h a I I b e h u »usmjerene n a t o , d a posve n i š te l e n s k u d r ž a v u i da p r e t v o r e n a r o d u bezvoljnu, n e n a o r u ž a n u ma­su, ko ja će m o ć i udovol j i t i p o r e z n i m obavezama do najvišeg s tupnja«. 3

I s h o d tog n a p r e d n o g uniš tavan ja s rednjovekovne druš tvene s t r u k t u r e b i o je pojava po jedinca u m o d e r n o m smislu. Da po­novo n a v e d e m o B u r k h a r t a :

U Italiji se ponajprije ta koprena raspršila i probudilo se ob­jektivno promatranje i postupanje s državom, kao i uopće sa svim stvarima ovoga svijeta. Usto se podiže punom snagom subjektiv­no — čovjek postaje duhovni individuum i spoznaje se sam kao takav. Tako se nekada uzdigao i Grk u odnosu na barbare, in­dividualni Arapin u odnosu na druge Azijate kao ljude, koji su ostali u okviru rase.4

B u r k h a r t o v opis d u h a tog novog po jed inca daje p r i m e r za o n o š to s m o u p r e t h o d n o j glavi rek l i o izdizanju p o j e d i n c a iz p r i m a r n i h spona. Čovek otkr iva sebe i druge k a o po jedince, k a o zasebna bića; o n o t k r i v a d a j e p r i r o d a d v o s t r u k o odvojena od njega: k a o p r e d m e t teor i j skog i p r a k t i č n o g ovladavanja, a svo jom l e p o t o m k a o p r e d m e t zadovoljstva. P r a k t i č n o o n o tkr iva

37

svet t ime š to otkr iva nove k o n t i n e n t e , d u h o v n o p a k t i m e š to raz­vija kosmopol i t sk i duh, d u h u k o j e m D a n t e m o ž e da kaže »Moja je domovina čitavi svijet«.5

R e n e s a n s a je bi la k u l t u r a bogate i m o ć n e više klase na ta-las ima koje je š ibala b u r a novih e k o n o m s k i h snaga. Mase ko je nisu imale udela u bogats tvu i moći v ladajuće g r u p e izgubile su b e z b e d n o s t svog rani jeg položaja i pos ta le bezobl ična masa , ko­joj m o ć n i t r e b a da laskaju ili da p r e t e , ko ju će uvek da k o r i s t e za svoje ciljeve i da je eksploat i šu . Zajedno sa nov im indivi­dua l izmom javio se i novi despot izam. S loboda i t i rani ja, indi­v idualnost i nered, bili su n e r a z m r s i v o i sprepleteni . R e n e s a n s a ni je bi la k u l t u r a m a l i h dućandži ja i m a l o g r a đ a n a već b o g a t i h p lemića i varošana . Njihova e k o n o m s k a de la tnos t i n j ihovo bogat s tvo davali su im osećanje s lobode i razvijali s m i s a o za individual­nos t . Ali ti l judi su i s tovremeno n e š t o i izgubili: b e z b e d n o s t i osećanje p r i p a d n o s t i , koje im je p r u ž a l a s rednjovekovna druš­tvena s t r u k t u r a . Oni su bili s lobodnij i , ali i usaml jeni j i . Koris t i l i su svoju m o ć i bogat s tvo da bi iz života iscedili i poslednj i g r a m zadovoljstva, p r i t o m su m o r a l i da se n e m i l o s r d n o služe svim sredstv ima, od fizičkog m u č e n j a do ps ihološkog manipul i san ja , da bi vladali m a s a m a i da bi obuzdal i k o n k u r e n t e u vlast i toj klasi . Sve l judske o d n o s e t rova la je ta b i t k a na život i s m r t za očuvanje moći i bogatstva. Čovekovu so l idarnost sa b l ižnj ima — ili b a r sa č lanovima iste klase — z a m e n i o je c inično-ravnodušni stav; na osta le pojedince čovek je gledao k a o na »objekte« ko je je t r e b a l o koris t i t i , ko j ima je t r e b a l o manipul i sa t i , ili ih nemilo­s r d n o uniš tavat i , a k o je to pogodovalo njegovim cil jevima. Poje­d inac je b io obuzet s t r a s n o m egocentr ičnošću, n e z a s i t o m pohle­p o m za moći i bogat s tvom. K a o i shod svega toga b io je z a t r o v a n o d n o s pojedinca p r e m a l ičnom ja, njegovo osećanje b e z b e d n o s t i i s a m o p o u z d a n j a . Njegovo l ično ja pos ta lo je za njega o b j e k t za manipul i san je k a o š to su pos ta le i druge osobe. I m a m o raz­loga da s u m n j a m o da su m o ć n i gospodar i r e n e s a n s n o g kapitaliz­ma bili o n a k o s rećni i b e z b e d n i k a o š to su ih č e s t o slikali. Izgle­da da je n j i m a nova s loboda donela dve s tvar i : veće osećanje snage i, u isto v r e m e , veću izolovanost, s u m n j u , skept ic izam 6 i nespokojs tvo, koje iz svega ovoga proizlazi. To je o n a i s ta pro-t ivrečnost ko ju nalaz imo u filozofskim sp i s ima h u m a n i s t a . Upo-r e d o sa naglašavanjem l judskog dosto janstva, indiv idualnost i i snage oni su u svojoj filozofiji ispoljavali i n e s i g u r n o s t i oča j . 7

T o m o s n o v n o m nes igurnošću, ko ja proizlazi iz položaja izo-lovanog po jed inca u nepri jate l j ski r a s p o l o ž e n o m svetu, m o ž e da

38

se ob jasni n a s t a n a k j e d n e k a r a k t e r i s t i k e koja j e bila, k a o što B u r k h a r t ističe 8, svojstvena r e n e s a n s n o m pojedincu, a koju ni­je posedovao, b a r ne u tol ikoj m e r i , p r i p a d n i k srednjovekovne d r u š t v e n e s t r u k t u r e . To je s t r a s n a žudn ja za slavom. Ako je značenje života sumnjivo, ako čovekovi odnos i p r e m a d r u g i m a i p r e m a s a m o m e sebi n e pruža ju bezbednost , t a d a j e slava jedino s reds tvo da se u ć u t k a j u sumnje . Ona i m a funkciju ko ja se može u p o r e d i t i sa funkci jom egipatskih p i r a m i d a ili h r i š ć a n s k e vere u b e s m r t n o s t : uzdiže život pojedinca iz njegove ograničenost i i nes igurnos t i do neuniš t ivost i ; a k o je neči je ime p o z n a t o savre-m e n i c i m a i a k o se on može p o n a d a t i da će o n o vekovima živeti, t a d a njegov život dobi ja značenje i značaj s a m i m t i m š to se odražava u sudovima drugih. Očigledno da je do tog rešenja po­j e d i n a č n e nes igurnost i mogla da dođe s a m o ona d r u š t v e n a grupa čiji su p r i p a d n i c i posedoval i s tvarna s reds tva za s t icanje slave. Do njega nisu mogle doći n e m o ć n e m a s e u toj i s to j ku l tur i , a n e ć e m o ga naći ni u g r a đ a n s k o j s rednjo j klasi, ko ja je bi la s t u b reformaci je .

Pošli s m o od r a z m a t r a n j a renesanse zato što se u t o m razdob­lju začeo m o d e r n i idividualizam i z a t o što delo i s tor ičara iz tog razdobl ja donekle osvetl java u p r a v o o n e činioce znača jne za glavni p r o c e s koj i ova s tudi ja anal iz i ra — n a i m e , izdizanje čo­veka iz pre indiv idual i s t ičkog posto jan ja do s tupnja na k o m e on p o s t a j e p o t p u n o sves tan sebe k a o zasebnog bića. Ali u p r k o s či­n jenic i da su ideje r e n e s a n s e ut ica le na dalji razvoj evropske misli, b i t n i k o r e n i m o d e r n o g kapi ta l izma, njegova e k o n o m s k a s t r u k t u r a i njegov d u h ne m o g u se n a ć i u i ta l i janskoj k u l t u r i poz-nog srednjeg veka već u e k o n o m s k o j i druš tvenoj s i tuaci j i sred­nje i z a p a d n e E v r o p e i u d o k t r i n a m a L u t e r a i Kalvina.

Glavna razl ika i zmeđu t ih dveju k u l t u r a je ova: r e n e s a n s n o r a z d o b l j e je predstav l ja lo re lat ivno visok s t u p a n j razvoja komer­ci ja lnog i indus t r i j skog kapi ta l izma; to je bi lo d r u š t v o u ko­me je šačica b o g a t i h i m o ć n i h po jed inaca vladala i uobl ičavala d r u š t v e n u osnovu za filozofe i u m e t n i k e koji su izražavali d u h te k u l t u r e . Reformaci ja je, m e đ u t i m , bi la religija s rednje i niže g r a đ a n s k e klase i sel jaka. I N e m a č k a je t a k o imala svoje k r u p n e sopstvenike — k a o n p r . Fugerovi — ali n j ima se n i s u obraća la n o v a religiozna učenja n i t i su o n i bi l i glavna osnova iz koje se razvio m o d e r n i kapi ta l izam. Kao š to je pokazao M a k s Veber, u p r a v o je g r a đ a n s k a s rednja klasa p o s t a l a s tub m o d e r n o g kapi­tal is t ičkog razvoja u z a p a d n o m svetu 9 . S obz i rom na sasv im raz-

39

l ičitu d r u š t v e n u p o z a d i n u ova dva p o k r e t a , sasvim su razumlj ive i razl ike između d u h a renesanse i d u h a reformaci je 1 0 . P r i ana­lizi teologije L u t e r a i Kalvina n e k e će se raz jasni t i impl ikac i jom. N a š a pažnja biće u s r e d s r e đ e n a ma p i t a n j e k a k o je os lobađan je o d p o j e d i n a č n i h s p o n a ut icalo n a k a r a k t e r n u s t r u k t u r u građan­ske s rednje klase, p o k u š a ć e m o d a p o k a ž e m o d a s u p r o t e s t a n t i ­z a m i kalvinizam, m a d a su izražavali novo osećanje s lobode, pred­stavljali u isti m a h i b e k s t v o od t e r e t a s lobode.

Prvo ć e m o r a s p r a v l j a t i o t o m e kakva je bi la e k o n o m s k a i dru­š tvena s i tuaci ja na p o č e t k u šesnaestog veka, p r v e n s t v e n o u sred­njoj Evropi , a z a t i m ć e m o anal iz i rat i pos ledice te s i tuaci je po l ičnost i l judi koj i su živeli u t o m razdobl ju, o d n o s Luterovog i Kalvinovog učenja p r e m a t i m ps ihološk im č iniocima i o d n o s t i h novih verskih d o k t r i n a p r e m a d u h u k a p i t a l i z m a . "

U srednjoevropskom društvu e k o n o m s k a organizaci ja g r a d o v a b i la j e re lat ivno s ta t ična . Od pozni jeg s rednjeg veka nadal je zanat l i je su bi le u jedin jene u g i ldama. Svaki m a j s t o r je i m a o j e d n o g ili dva šegrta, a svi m a j s t o r i zadovoljavali su n e k e po­t r e b e zajednice. M a d a su nek i od nj ih m u k o t r p n o zarađival i za o p s t a n a k , član gilde je , uglavnom, m o g a o da b u d e s iguran da može da živi od svog r a d a . Ako je proizvodio d o b r e stolice, cipele, h leb, sedla itd., on je č inio sve š t o je bi lo p o t r e b n o da b i sebi za jemčio b e z b e d a n život na raz in i u t v r đ e n o j t r a d i c i j o m za nje­gov druš tveni položaj . On je m o g a o da se p o u z d a u svoja »dobra dela«, a k o ta j t e r m i n ovde u p o t r e b i m o ne u njegovu t e o l o š k o m već u j e d n o s t a v n o m e k o n o m s k o m značenju. Gilde su o m e t a l e sva­ku j a č u k o n k u r e n c i j u m e đ u svoj im č lanovima i nagoni le su ih da s a r a đ u j u p r i kupovini sirovina, na proizvodnoj tehnic i i p r i odre­đivanju cena proizvoda. S u p r o t n o težnji za ideal izovanjem siste­ma gildi k a o i či tavog srednjovekovnog života, n e k i i s tor ičar i i s t iču da su gilde uvek imale monopol i s t ičk i k a r a k t e r , pokušava­juć i da zašt i te m a l u g r u p u i da iskl juče pr idošl ice. Većina a u t o r a , m e đ u t i m , slaže se u t o m e da su gilde, ob jekt ivno g ledano, bi le zasnovane na u z a j a m n o j saradnj i i da su svojim č lanovima pru­žale re la t ivnu bezbednost 1 2 .

Uopš te , s rednjovekovnu trgovinu obavl ja lo je, k a o š t o je ista­k a o Z o m b a r t , m n o š t v o v e o m a s i tn ih sopstvenika. Trgovina n a m a l o i t rgovina na vel iko još n i s u b i le odvojene, pa su se č a k i o n i trgovci koj i su odlazili u s t r a n e zemlje, k a o članovi se-v e r n o n e m a č k e H a n z e , bavili i p r o d a j o m na m a l o . Akumulaci ja ka­p i ta la bi la j e v e o m a s p o r a sve do k r a j a p e t n a e s t o g veka. T a k o j e

40

s i tni sopstvenik uživao z n a t n u bezbednos t u poređen ju sa eko­n o m s k o m s i tuaci jom u p o z n o m s r e d n j e m veku, k a d a su k r u p n i k a p i t a l i monopol i s t ička t rgovina dobijali sve veću važnost .

Mnogo štošta što je sada mehanično (kaže profesor Toni o životu srednjovekovnog grada) bilo je tada lično, prisno i nepo­sredno, i malo je mesta tu bilo kako za organizaciju suviše ve­liku za merila koja se primenjuju na pojedince, tako i za dok­tr inu koja ućutkuje skrupule i zaključuje sve račune služeći se ekonomskom korisnošću kao poslednjim izgovorom.13

To n a s dovodi do nečega što je n u ž n o za razumevanje položaja po jed inca u s redn jovekovnom društvu, do o n i h etičkih pogleda na ekonomske delatnosti koj i su bili izraženi ne s a m o u dok­t r i n a m a katol ičke crkve već i u svetovnim zakonima. Ovde se d r ž i m o Tonijeva izlaganja, p o š t o njegovo stanovište ne m o ž e m o osumnj ič i t i za pokuša j idealizovanja ili romant izovan ja s rednjeg veka. Dve osnovne p r e t p o s t a v k e odnosi le su se na e k o n o m s k i život: »Ekonomski interesi podređeni su stvarnom zadatku živo­ta — spasenju, i, drugo, e k o n o m s k o p o n a š a n j e je j e d a n vid ličnog ponašan ja , za koji su m o r a l n a pravi la obavezna kao i za druge vidove tog ponašanja« .

Toni z a t i m r a z r a đ u j e srednjovekovni pogled n a e k o n o m s k e de la tnos t i :

Materijalna bogatstva su nužna; ona imaju drugorazrednu važ­nost, pošto se bez njih ljudi ne mogu izdržavati i međusobno p o m a g a t i . . . Ali ekonomski motivi su sumnjivi. Ljudi ih se pla­še, zato što predstavljaju moćne apetite, ali nisu toliko podli da bi ih uznos i l i . . . U srednjovekovnoj teoriji nema mesta za eko­nomsku delatnost koja nije povezana sa bilo kakvim moralnim ciljem, a temeljenje neke nauke o društvu na pretpostavci da je apetit za ekonomskom dobiti postojana i merljiva snaga — koju treba prihvatiti, kao i druge prirodne snage, kao neizbežnu i po sebi očitu činjenicu — jedva da srednjovekovnom misliocu ne bi izgledalo skoro isto tako nerazumno i nemoralno kao i zasnivanje socijalne filozofije na nesputanom delovanju takvih nužnih ljudskih svojstava kao što su ratobornost i polni na­g o n . . . Bogatstva, kao što veli sveti Antonio, postoje radi čove­ka, a ne baš radi b o g a t s t v a . . . U svakoj prilici, prema tome, pos­toje granice, ograničenja, upozorenja da se ne dopusti da ekonomski interesi remete ozbiljne poslove. Čovjek ima pravo da teži sticanju onolikog bogatstva koliko mu je potrebno za izdržavanje u njego­vu položaju. Težiti većem bogatstvu nije preduzimljivost već lako-

41

most, a lakomost je smrtni greh. Trgovina je zakonita; razni iz­vori bogatstva u raznim zemljama pokazuju da je nju odredilo proviđenje. Ali ona je opasan posao, čovek mora biti uveren da je obavlja na opštu korist i da dobici koje stiče nisu veći od nad­nice za njegov rad. Privatna svojina je nužna ustanova, bar u grešnom svetu; ljudi više rade a manje se spore kada su dobra privatna nego kada su zajednička. Ali nju treba podnositi kao ustu­pak ljudskoj slabosti, a ne uznositi je kao samu po sebi poželjnu; ideal — kad bi ga čovekova priroda samo mogla dostići — jeste komunizam. »Communis enim«, pisao je Gracijan u svome dekre­tu, »usus omnium quae sunt in hoc mundo, omnibus hominibus esse debuit«. U najboljem slučaju imovina je odista u izvesnom smislu teret. Ona se mora zakonito steći. Ona mora biti u najve­ćem broju ruku. Ona mora da se stara o izdržavanju siromašnih. Njeno korišćenje mora — koliko god je to izvodljivo, biti zajed­ničko. Njeni posednici moraju biti spremni da je dele sa onima kojima je potrebna, čak i ako ove nije pritisla stvarna neimaš­tina."

M a d a su t i pogledi izražavali n o r m e i n i su davali t a č n u pred­stavu o s t v a r n o m e k o n o m s k o m životu, on i su ipak, u izvesnoj mer i , o d r a z s tvarnog d u h a srednjovekovnog druš tva .

Relat ivna s tabi lnost položaja zanatl i ja i t rgovaca svojstvena s redn jovekovnom g r a d u polako je p o t k o p a v a n a u p o z n o m sred­n j e m veku, sve d o k u š e s n a e s t o m veku ni je sasvim u n i š t e n a . Već u č e t r n a e s t o m veku — ili č a k i rani je — otpoče la je sve veća diferencijaci ja u gi ldama, i o n a se nastav i la u p r k o s svim napo­r i m a da se to zaustavi . Neki članovi gi lde imal i su više kapi­tala od drugih i upošl javal i su pe t ili šest kalfi u m e s t o j e d n o g ili dvojicu. U s k o r o su n e k e gilde p r i m a l e s a m o l jude s izvesnim k a p i t a l o m . D r u g e su posta le m o ć n i m o n o p o l i koj i su pokušava l i da i skor is te svaku p r e d n o s t tog svog monopol i s t ičkog položaja i da š to više eksploat i šu kupca. N a s u p r o t t o m e , m n o g i članovi gilde su os i romaši l i i bili p r i m o r a n i da p o t r a ž e z a r a d u izvan svog t rad ic ionalnog zanimanja ; oni su se često uzgred bavil i s i t n o m trgovinom. Mnogi od n j ih izgubili su e k o n o m s k u nezavisnost i b e z b e d n o s t držeći se očajnički t rad ic ionalnog ideala e k o n o m s k e nezavisnosti 1 5 .

S o b z i r o m na ovakav razvoj s i s tema gildi, položaj kalfi sve se više pogoršavao. Dok je u indust r i j i I ta l i je i F landr i j e već u t r i n a e s t o m veku, ili čak i rani je, posto ja la k lasa nezadovol jnih radnika, položaj kalfi u z a n a t s k i m g i ldama b i o je j o š re la t ivno b e z b e d a n . M a d a nije svaki kalfa m o g a o da p o s t a n e maj s tor , m n o g i

42

od nj ih su to postajal i . No što se više povećavao b r o j kalfi kod j e d n o g majs tora , što je više kapi ta la bi lo p o t r e b n o da se pos­t a n e m a j s t o r i š to su više gilde debl jale monopol i s t ičko i eks­kluzivno obeležje, to je m a n j e bilo povol jnih pr i l ika za kalfe. Njihovo sve veće nezadovoljstvo, obrazovanje vlast i t ih organiza­cija, štrajkovi, pa čak i silovite p o b u n e ukazivali su na pogor­šavanje njihovog e k o n o m s k o g i druš tvenog položaja.

O n o što je bi lo r e č e n o o sve izrazit i jem kapi ta l i s t ičkom raz­voju z a n a t s k i h gildi j o š je očiglednije u o d n o s u na trgovinu. D o k je s rednjovekovna trgovina ug lavnom bi la s i tan posao unu­t a r grada, u č e t r n a e s t o m i p e t n a e s t o m veku naglo se razvi jaju nac iona lna i i n t e r n a c i o n a l n a trgovina. M a d a se i s tor ičar i ne sla­žu u t o m e k a d a su u p r a v o počele da se razvi jaju velike trgovač­ke kompani je , ipak se slažu da su ove u p e t n a e s t o m veku posta­ja le sve moćni je i da su se razvile u m o n o p o l e koji su većom s n a g o m kapi ta la ugrožavali k a k o si tnog sopstvenika t a k o i po­t rošača . R e f o r m a c a r a S ig i smunda u p e t n a e s t o m veku p o k u š a l a j e d a p o m o ć u zakonodavs tva o b u z d a m o ć m o n o p o l a . I p a k polo­žaj s i tnog trgovca pos ta jao je sve nesigurni j i ; on je »imao ta­m a n tol iko ut ica ja da se njegovo negodovanje čulo, ali ne i tol iko da iznudi de lo tvornu radnju« 1 6 .

Ogorčenje i b e s s i tnog trgovca na m o n o p o l e reč i to je izrazio L u t e r u pamf le tu »O trgovanju i zelenaštvu« 1 7 š t a m p a n o m 1524.

Oni drže svu robu pod svojim nadzorom i bez prikrivanja ko­riste sve one smicalice koje smo pomenuli; oni po volji dižu i obaraju cene i tlače i upropašćuju sve sitne trgovce kao štuka sitne ribe u vodi, baš kao da su gospodari božjih stvorenja i os­lobođeni svih zakona vere i ljubavi.

Ove Luterove reči mogle bi b i t i n a p i s a n e i d a n a s . S t r a h i b e s k o j e je s rednja k lasa osećala p r e m a b o g a t i m m o n o p o l i s t i m a u p e t n a e s t o m i š e s n a e s t o m veku slični su u m n o g o č e m u sa ose-ć a n j e m koje u našoj er i odl ikuje stav s rednje klase p r e m a mo­n o p o l i m a i m o ć n i m kapi ta l i s t ima.

I Uloga kapi ta la r a s l a je i u industriji. Upadlj iv p r i m e r za to j e r u d a r s k a indust r i ja . Prvobi tno j e u d e o svakog č lana r u d a r s k e gilde b io s r a z m e r a n količini obavl jenog r a d a . Ali još p r e pet­naes tog veka t i ude l i su u n e k i m slučajevima p r i p a d a l i kapitalis­t ima, koji s a m i n i s u radil i , a r a d su sve više obavljali r a d n i c i k o j i m a su isplaćivane n a d n i c e i koji n i su imali svoj u d e o u pre-

43

duzeću. Do istog kapita l i s t ičkog razvoja došlo je i u d r u g i m i n d u s t r i j a m a , a on je u b r z a o proces koji je proiz išao iz sve veće uloge kapi ta la u z a n a t s k i m g i ldama i u t rgovini : sve veće pod­vajanje s i r o m a š n i h i b o g a t i h i sve veće nezadovol js tvo s i romaš­n i h klasa.

Š to se s tan ja sel jaštva tiče, mišl jenja i s t o r i č a r a se razl ikuju. Izgleda da š a p i r o o v u s ledeću anal izu dovol jno p o d u p i r u nalazi većine i s tor ičara .

Uprkos t im dokazima o blagostanju, stanje seljaštva brzo se pogoršavalo. Odista, početkom XVI veka veoma mali broj neza­visnih sopstvenika koji su sami obrađivali zemlju bio je zastup­ljen u mesnim skupštinama, što je u srednjem veku označavalo klasnu nezavisnost i jednakost. Ogromna većina beše Hoerige, kla­sa lično slobodnih ljudi čija je zemlja bila opterećena dažbina­ma, a pojedinci su podlegli službama prema s p o r a z u m u . . . Up­ravo su Hoerige bili stub svih zemljoradničkih ustanaka. Ovaj seljak iz srednje klase, živeći u polunezavisnoj zajednici u bli­zini gospodareva imanja, postao je svestan da ga povećanje daž­bina i dužnosti praktično preobražava u roba, a seosku utr inu u deo gospodareva imanja.1"

E k o n o m s k i razvoj kapi ta l izma p r a t i l e su znača jne p r o m e n e u psihološkoj atmosferi. D u h n e m i r a p o č e o je da p r o ž i m a život p r i k r a j u s rednjeg veka. Počeo je da se razvija p o j a m o v r e m e n u u m o d e r n o m smislu. M i n u t i su posta l i dragoceni ; s i m p t o m t o g novog osećanja v r e m e n a bi la je činjenica š to su u N i r n b e r g u , počev od šesnaestog veka, časovnici otkucaval i če tv r t ine časova 1 ' . Na preteram b r o j p r a z n i č n i h d a n a l judi su počel i da gledaju k a o na zlo. V r e m e je pos ta lo t a k o dragoceno da je čovek ose-ćao da ga ne srne n e k o r i s n o t roš i t i . R a d je sve više p o s t a j a o v r h o v n a v rednos t . Razvio se nov stav p r e m a r a d u , koj i j e b io t a k o izrazit da j e s rednja k lasa počela da n e g o d u j e p r o t i v eko­n o m s k e neproizvodnost i c rkvenih us tanova . K a l u đ e r i m a prosja­c i m a z a m e r a l o se da su neproizvodni, te o t u d n e m o r a l n i .

Ide ja o de lotvornost t i dobi la je ulogu j e d n e od najviših mo­r a l n i h vr l ina. U isto v r e m e , želja za b o g a t s t v o m i m a t e r i j a l n i m us-p e s i m a pos ta la j e neodolj iva s t ras t .

Ceo svet (veli propovednik Martin Bucer) jur i za onim poslo­vima i zanimanjima koji će doneti najviše koristi. Proučavanje umetnosti i nauke odbačeno je u korist najniže vrste manuelnog rada. Sve pametne glave koje je bog obdario sposobnošću za

44

plemenitije nauke zanete su trgovinom, koja je danas toliko pro­žeta nepoštenjem da predstavlja poslednji posao kojim častan čo­vek treba da se bavi.20

Na svakog je u t ica la v idna posledica opisanih e k o n o m s k i h pro-m e n a . Srednjovekovni druš tveni s i s tem bio je un i š ten, a s n j im i s tabi lnost i re la t ivna bezbednos t koje je on p r u ž a o pojedincu. R a z v i t k o m kapi ta l izma, sve druš tvene klase počele su da se kreću. U e k o n o m s k o m p o r e t k u čovek više ni je i m a o u t v r đ e n položaj koj i bi se mogao s m a t r a t i p r i r o d n i m , n e o s p o r n i m položajem. Po­jedinac je bio prepušten sebi; sve je zavisilo od njegovog vlas­titog truda, a ne od bezbednosti njegovog tradicionalnog položaja.

M e đ u t i m , ovaj razv i tak različito je u t icao na svaku klasu. Za g r a d s k u s irot inju, r a d n i k e i šegrte, on je značio sve veću eks­p loatac i ju i s i romašenje ; za sel jake je t a k o đ e značio povećan e k o n o m s k i p r i t i s a k na l ičnost; niže p lemstvo je suočeno sa pro­p a š ć u , m a d a na drukči j i način. D o k je za ove klase novi razvi­t a k bio u sušt ini p r o m e n a na gore, s i tuaci ja je bi la m n o g o za­m r š e n i j a za g r a d s k u s r e d n j u klasu. Govorili s m o o sve većoj di­ferencijacij i ko ja se zbivala u n j e n i m staležima. Veliki deo kla­se b io je dovođen u sve gori položaj . Mnoge zanatl i je i s i tni trgov­ci m o r a l i su da se suoče sa p o v e ć a n o m m o ć i m o n o p o l i s t a i drugih k o n k u r e n a t a , ko j i su posedoval i više kapitala, t e im je bilo sve teže da o s t a n u nezavisni. Oni su se čes to bori l i p r o t i v neo­doljivo j ak ih snaga i za mnoge je ta b o r b a bi la o č a j n a i bezna-dežna. Drugi iz s rednje klase bili su n a p r e d n i j i i učestvoval i su u o p š t o j težnji ka u s p o n u , svojstvenoj kapi ta l izmu u nastaja­nju. Ali čak i u ovih, sve veća uloga kapitala, tržišta i konkuren­cije razvila je osećanje lične nes igurnost i , izdvojenost i i ne-spokojs tva.

Činjenica š to je kap i ta l dobio p r e s u d n u važnost znači la je da n e k a nadl ična s n a g a o d r e đ u j e n j ihovu ekonomsku, pa t i m e i lič­n u sudbinu. K a p i t a l

nije više bio sluga već je postao gospodar. Dobivajući zaseb­nu i nezavisnu životnu snagu, on je polagao pravo da, kao nad­moćan partner, diktira ekonomsku organizaciju shodno svojim velikim zahtevima.21

Nova funkcija t rž i š ta imala je sl ično dejstvo. Srednjovekovno t rž i š te bilo je re la t ivno malo, te se njegovo delovanje moglo lako shvat i t i . Ono je n e p o s r e d n o i k o n k r e t n o povezivalo p o t r a ž n j u i

45

p o n u d u . Proizvođač je pr ib l ižno znao koliko da proizvede i mo­gao je da b u d e re lat ivno s iguran u p r o d a j u svoj ih proizvoda po povol jnoj ceni . S a d a je t r e b a l o proizvodit i za sve veće t rž i š te , te čovek nije m o g a o u n a p r e d da o d r e d i m o g u ć n o s t p r o d a j e . Sto­ga nije bi lo dovoljno proizvodit i d o b r u r o b u . M a d a je to b i o je­d a n od us lova proda je , nepredvidl j ivi zakoni t rž i š ta odlučival i su hoće l i se proizvodi u o p š t e p r o d a t i i kol ika će b i t i zarada, č in i lo se da m e h a n i z a m trž i š ta liči na kalvinist ičku d o k t r i n u o predest inaci j i , koja uči da po jed inac m o r a uložit i sve n a p o r e da b i b io dobar , ali da j e još p r e njegova r o đ e n j a r e š e n o h o ć e l i b i t i spašen ili n e . Pi jačni d a n p o s t a o je d a n s t r a š n o g s u d a za proizvode l judskog p r e g n u ć a .

Sve veća uloga konkurenci je bi la je još j e d a n važan čini lac u o v o m k o n t e k s t u . M a d a je svakakve konkurencije" bilo i u sred-njovekovnom društvu, feudalni e k o n o m s k i s i s tem bio je zasno­van na načelu kooperaci je i b io je p o d e š e n — ili s i s tematsk i organizovan — p r e m a prav i l ima koja su obuzdava la konkuren­ciju. N a s t a j a n j e m kapita l izma, ta s rednjovekovna načela sve su više u s t u p a l a m e s t o načelu individual is t ičke preduziml j ivost i . Svaki po jed inac m o r a da se p r o b i j a i da okušava svoju sreću. On je m o r a o da pliva ili da p o t o n e . Drugi n i s u bili u d r u ž e n i s n j i m u za jedničkom preduzeću, već su posta l i k o n k u r e n t i , te je on često bio suočen s i z b o r o m ili da ih u n i š t i ili da b u d e uniš ten 2 2 .

Izvesno je da uloga kapi ta la, t rž i š ta i p o j e d i n a č n e k o n k u r e n ­cije nije bi la u š e s n a e s t o m veku t a k o važna k a o š to će to b i t i kasni je. Ali su već t a d a posto ja l i svi p r e s u d n i e lement i moder­nog kapita l izma, i nj ihovo ps ihološko dejstvo na po jedinca već se ogledalo.

Upravo s m o opisali j e d n u s t r a n u medal je ; al i posto j i i dru­ga: kapi ta l izam je os lobodio pojedinca. On je čoveka os lobodio s i s t e m a t s k e organizovanost i i k o r p o r a t i v n o g s i s tema; o n m u j e dozvolio da s t a n e na sopstvene noge i da o k u š a svoju s reću. Čovek je p o s t a o g o s p o d a r svoje sudbine, njegov je b io rizik, njegova dobit . Vlast i t im t r u d o m mogao je da dođe do u s p e h a i e k o n o m s k e nezavisnosti . N o v a c je počeo da iz jednačava l jude i pokazao se m o ć n i j i m od r o đ e n j a i staleža.

Ova s t r a n a kapi ta l izma je u r a n o m razdobl ju o k o m e s m o ras­prav l j ah t e k počela da se razvija. Ona je igrala veću ulogu u grupici b o g a t i h kapi ta l i s ta nego u gradskoj s rednjo j klasi. Me-

46

đ u t i m , o n a je, čak i u onoj m e r i u ko jo j je delovala, vršila z n a t a n uticaj na uobl ičavanje čovekove l ičnosti .

Ako sad p o k u š a m o da s a ž m e m o n a š e izlaganje o delovanju d r u š t v e n i h i e k o n o m s k i h p r o m e n a na pojedinca u p e t n a e s t o m i š e s n a e s t o m veku, dobićemo sledeću sl iku:

Nai laz imo na i s tu dvosmis lenost s lobode o kojoj s m o rani je raspravl ja l i . Po jed inac je os lobođen od robovanja e k o n o m s k i m i pol i t ičkim s p o n a m a . On dobiva u pozitivnoj s lobodi i t ime š to u t o m n o v o m s i s t e m u m o r a da igra ak t ivnu i nezavisnu ulogu. No on je i s t o v r e m e n o os lobođen i o n i h spona koje su mu obi­č n o pružale b e z b e d n o s t i osećanje p r i p a d n o s t i . Više se nije ži-velo u z a t v o r e n o m svetu čije je s rediš te b io čovek; svet je p o s t a o bezgraničan i, u i s to v r e m e , o p a s a n . Gubeći u t v r đ e n o m e s t o u z a t v o r e n o m svetu, čovek je izgubio i odgovor na pi­t a n j e o značenju života; i shod toga bio je njegova s u m n j a u sebe i u cilj života. Ugrožavale su ga m o ć n e nadl ične snage, kapi ta l i t rž i š te . Njegov o d n o s p r e m a bližnjima, od koj ih je svaki mo­gao da mu b u d e k o n k u r e n t , p re tvor io se u nepri jate l j s tvo i otu­đ e n o s t ; on je s l o b o d a n — to jest , usaml jen, izolovan, ugrožen sa svih s t rana . Ne posedujuć i bogats tvo ni m o ć koje je pose-dovao r e n e s a n s n i kapi ta l i s ta, a izgubivši i osećanje j ed ins tva sa l j u d i m a i svemirom, njega svladava osećanje p o j e d i n a č n e ni­š tavnos t i i b e s p o m o ć n o s t i . Raj je zauvek izgubljen, po jed inac stoj i s a m i suočava se sa svetom — s t r a n a c b a č e n u bezgrani­č a n i o p a s a n svet. Nova s loboda obavezno s tvara d u b o k o oseća­nje nes igurnost i , nemoći , sumnje, usaml jenos t i i nespokojs tva . Ta su se osećanja m o r a l a ublažit i a k o je t r e b a l o da p o j e d i n a c u s p e š n o dela.

2. RAZDOBLJE R E F O R M A C I J E

Na o v o m s t e p e n u razv i tka pojavili su se luteranstvo i kalvinizam. Te nove religije n i su bile religije b o g a t e više klase već g r a d s k e s redn je klase, g r a d s k e s i rot inje i sel jaka. One su te g r u p e pri­vlačile zato što su izražavale novo osećanje s lobode i nezavi­snost i , kao i osećanje n e m o ć i i nespokojs tva, koje ih je proži­m a l o . Ali nove rel igi jske d o k t r i n e n i s u j a s n o izrazile s a m o ose­ćanja p o b u đ e n a p r o m e n a m a e k o n o m s k o g p o r e t k a . O n e s u i h svoj im učen j ima i pojačale, a u isti m a h dale rešenja koja su p o j e d i n c u omogući la da savlada i n a č e nesnošl j ivu nes igurnost .

47

P r e nego š to p o č n e m o anal izu druš tvenog i ps ihološkog zna­čaja t ih novih religi jskih dokt r ina , evo n e k i h p r i m e d a b a koje s e o d n o s e n a m e t o d našeg p r i s t u p a i ko je m o g u d a p o m o g n u razumevan ju t e analize.

P r i p r o u č a v a n j u ps ihološkog značaja j e d n e rel igi jske ili po­lit ičke d o k t r i n e , m o r a m o n a j p r e i m a t i n a u m u d a p s i h o l o š k o m anal izom ni je o b u h v a ć e n s u d o i s t ini tost i d o k t r i n e koja se ana­lizira. Ovo drugo p i tan je m o ž e se res i t i j e d i n o u vezi sa logič­k o m s t r u k t u r o m samog p r o b l e m a . Analiza ps ihološk ih motiva­cija koje s to je iza izvesnih d o k t r i n a ili ideja n i k a d a ne m o ž e da b u d e z a m e n a r a c i o n a l n o m s u d u o val janost i d o k t r i n e i o vred-n o s t i m a koje o n a obuhvata , m a d a takva anal iza može da do­vede do bol jeg razumevanja s tvarnog značen ja j e d n e d o k t r i n e , pa t ime ut iče i na v r e d n o s t suda.

O n o š t o ps iho loška anal iza d o k t r i n a m o ž e d a pokaže j e s u subjekt ivne motivaci je koje č ine da čovek p o s t a n e sves tan iz­vesnih p r o b l e m a i da u izvesnim p r a v c i m a t raž i odgovore. Svako mišl jenje, bi lo t a č n o ili pogrešno, ako ni je s lepo povinovanje konvencionaln im ide jama, motiv iše se sub jekt ivn im p o t r e b a m a i i n t e r e s i m a onoga koj i razmišl ja . Događa se da su n e k a intere-sovanja p o d s t a k n u t a žel jom za iznalaženjem is t ine, a d r u g a — za n jenim uniš ten jem. No u o b a slučaja ps ihološke motivaci je su važni podst ica j i za izvođenje izvesnih zakl jučaka. M o ž e m o reći čak i to da ideje koje ne pot iču iz u n u t r a š n j i h p o t r e b a l ičnost i m a l o u t i č u na p o s t u p k e i na č i tav život osobe o kojoj j e reč .

Ako a n a l i z i r a m o religijske ili pol i t ičke d o k t r i n e s o b z i r o m na njihov ps ihološki značaj , m o r a m o povući raz l iku i zmeđu dva p r o b l e m a . M i m o ž e m o d a p r o u č a v a m o k a r a k t e r n u s t r u k t u r u po­j e d i n a c a koji s tvara ju nove d o k t r i n e i da p o k u š a m o da razu-m e m o koje su osobine uslovile nj ihovo mišl jenje. K o n k r e t n o govoreći, t o znači d a m o r a m o anal iz i rat i k a r a k t e r n u s t r u k t u r u L u t e r a ili Kalvina, na p r i m e r , da b i s m o iznašli ko je su ih težnje nagnale da d o đ u do izvesnih zakl jučaka i da formul i šu izvesne d o k t r i n e . Drugi p r o b l e m se ne sastoj i u p r o u č a v a n j u ps iholoških mot iva s tvaraoca neke d o k t r i n e već ps ihološk ih m o t i v a dru­štvene g r u p e kojoj se ta d o k t r i n a o b r a ć a . Uticaj svake d o k t r i n e ili ideje zavisi od toga kol iko se o n a o b r a ć a p s i h i č k i m potre­b a m a k a r a k t e r n e s t r u k t u r e o n i h k o j i m a j e .Upućena. I d e j a ć e p o s t a t i m o ć n a sila u istori j i s a m o a k o zadovoljava snažne psi­hološke p o t r e b e izvesnih d r u š t v e n i h grupa.

48

N a r a v n o , o b a p r o b l e m a , psihologi ja vođa i psihologi ja sled-benika, tesno su povezana j e d a n s d r u g i m . Ako ih pr iv lače iste ideje, nj ihova k a r a k t e r n a s t r u k t u r a m o r a u važnijim vidovima b i t i s l ična. S e m naroči tog d a r a za mišl jenje i delanje, vođeva k a r a k t e r n a s t r u k t u r a ob ično e k s t r e m n i j e i jasni je pokazuje struk­t u r u l ičnosti onih ko j ima se njegove d o k t r i n e obraća ju; on može da d o đ e do jasni je i otvoreni je formulaci je izvesnih ideja za koje su njegovi s ledbenici već psihološki pr ipreml jeni , č i n j e n i c a da k a r a k t e r n a s t r u k t u r a vođa jasni je ispoljava izvesne osobine koje se m o g u naći u njegovih s ledbenika može da b u d e posledica j e d n o g od dva činioca ili njihova udruživanja : prvo, njegov dru­štveni položaj je t ip ičan za one uslove koji uobl iču ju l ičnost č i tave g rupe; drugo, one iste odl ike koje kod g r u p e proizlaze iz n jenog druš tvenog položaja z n a t n o su razvijenije u vođa za­hval jujući s luča jnim okolnos t ima njegova odgoja i njegovih po­j e d i n a č n i h doživljaja.

U našo j analizi ps ihološkog značaja p r o t e s t a n t s k e i kalvini-s t ičke d o k t r i n e mi ne ra sprav l j amo o Luterovoj i Kalvinovoj l ičnost i već o ps ihološkoj situacij i d ruš tvenih k lasa ko j ima su se njihove ideje obraća le . Pre nego što p o č n e m da rasprav l j am 0 Luterovoj teologiji žel im da n a p o m e n e m da je L u t e r kao čo­vek bio t ipičan p r e d s t a v n i k onog »autor i tarnog karaktera« koji ću kasni je opi sa t i . B u d u ć i da ga j e vaspi tao n e o b i č n o s t rog o t a c i b u d u ć i da je k a o dete uživao m a l o ljubavi ili bezbednost i , n jegovu ličnost je s ta lno r a z d i r a o ambiva lentan stav p r e m a auto­r i t e t u ; on ga je m r z e o i b u n i o se prot iv njega, m a d a mu se i s t o v r e m e n o i divio i težio da mu se potč ini . T o k o m čitavog svog života on se j e d n o m a u t o r i t e t u suprots tav l jao a d r u g o m divio — u mlados t i svom ocu i m a n a s t i r s k i m s ta reš inama, kasni je p a p i 1 kneževima. Obuzimalo ga je kra jn je osećanje usaml jenost i , n e m o ć i , grešnost i , a u isto v r e m e i s t r a s t za g o s p o d a r e n j e m . M u č e n s u m n j a m a , k a o š to s a m o p r i n u d n i k a r a k t e r može d a b u d e , o n j e s ta lno t raž io neš to š to b i m u pruži lo u n u t r a š n j u b e z b e d n o s t i š to bi ga os lobodi lo tog m u č e n j a zbog neizvesnosti . Mrzeo je druge, n a r o č i t o »rulju«, m r z e o je sebe, m r z e o je život; a iz sve te m r ž n j e proiziš la je s t r a s n a i očajna težnja da b u d e voljen. Čitavo njegovo biće prož imal i su s t rah, s u m n j a i unu­t r a š n j a izolovanost, i na toj ličnoj osnovi on će pos ta t i zatočenik d r u š t v e n i h g r u p a čiji je psihološki položaj bio v e o m a sličan.

Čini n a m se da je o p r a v d a n a j o š j e d n a p r i m e d b a koja se o d n o s i na m e t o d sledeće analize. Cilj svake ps ihološke analize

49

neči j ih misl i ili ideologije j e s te razumevanje ps iholoških k o r e n a iz ko j ih te mis l i ili ideje pot iču. Prvi je uslov za j e d n u takvu ana­lizu p o t p u n o razumevanje logičkog k o n t e k s t a j e d n e ideje i onoga š to a u t o r svesno hoće da kaže. M e đ u t i m , z n a m o da čoveka, čak i a k o je sub jekt ivno iskren, čes to m o ž e nesvesno da p o k r e ć e j e d a n motiv, dok on veruje da ga p o k r e ć e n e k i drugi ; da on m o ž e da se posluži j e d n i m p o j m o m koj i logično znači j e d n o , a da za njega, nesvesno, označava n e š t o š to se razl ikuje od tog »zvanič-nog« značenja, š taviše, z n a m o da može da p o k u š a da n e k a k v o m ideološkom k o n s t r u k c i j o m usk lad i izvesne p r o t i v r e č n o s t i vlasti­tog osećanja, ili da sakri je ide ju koju pot i sku je racional izaci jom koja izražava n jenu suš tu s u p r o t n o s t . Razumevan je delovanja nesvesnih e l e m e n a t a pouči lo n a s j e d a b u d e m o skept ični p r e m a r e c i m a i da ih ne u z i m a m o za gotovo.

Ova anal iza ideja ug lavnom i m a dva z a d a t k a : prvo, da o d r e d i tež inu izvesne ideje u sk lopu n e k o g ideološkog s i s tema; i d r u g o , da o d r e d i bav imo li se racional izaci jom koja se razl ikuje od stvar­nog značenja misli . P r i m e r za prv i z a d a t a k je o v a j : u Hit lerovoj ideologiji, i s t icanje n e p r a v d e versajskog s p o r a z u m a igra ogrom­nu ulogu, i t a č n o je da je H i t l e r b io zbilja ozlo jeđen zbog tog mirovnog ugovora. M e đ u t i m , a k o anal iz i ramo č i tavu njegovu po­l i t ičku ideologiju, v idećemo da je n jen osnov velika želja za m o ć i i osvajanjem, i, m a d a on svesno pr ida je veliki značaj ne­p r a v d i učinjenoj N e m a č k o j , t a misao j e s t v a r n o imala m a l u specifičnu težinu u č i tavom njegovu mišl jenju. P r i m e r za razl iku i zmeđu svesnog iznalaženja značenja n e k e misl i i n jenog stvar­nog ps ihološkog značenja može se uzet i iz anal ize Luterov ih doktr ina, k o j i m a se bav imo u o v o m poglavlju.

Rekli s m o da je njegov o d n o s p r e m a bogu potčinjavanje za­snovano na čovekovoj nemoći . On s a m govori da je to potčinja­vanje dobrovol jno, da ne p o t i č e iz s t r a h a već iz l jubavi. Lo­gički bi se, dakle, moglo dokazat i da to i ni je potčinjavanje . Psihološki, m e đ u t i m , iz č i tave s t r u k t u r e Luterov ih misl i sledi da su njegova l jubav ili veza u stvari potč in jenos t ; da njega — m a d a svesno misli da njegovo »potčinjavanje« bogu pot iče iz dobrovol jnost i i l jubavi — p r o ž i m a osećanje n e m o ć i i grešnost i , zbog koga je njegov o d n o s p r e m a bogu potč in javanje . (Upravo k a o š to se mazohis t ička zavisnost j e d n e osobe od d r u g e često shvata ka »ljubav«.) P r e m a t o m e , z a m e r k a da se o n o što L u t e r kazuje razl ikuje od onog š to veru jemo da hoće da kaže ( m a d a nesvesno) je, s psihološko-analit ičkog gledišta, beznača jna. Mi

50

v e r u j e m o da se izvesne prot ivrečnost i u njegovu s i s temu m o g u r a z u m e t i j ed ino anal izom psihološkog značenja njegovih po jmova.

U sledećoj analizi p r o t e s t a n t s k i h d o k t r i n a t u m a č i o s a m te re­ligijske d o k t r i n e p r e m a nj ihovu značenju u k o n t e k s t u čitavog s i s tema. N e n a v o d i m o n e rečenice p r o t i v r e č n e n e k i m L u t e r o v i m ili Kalvinovim d o k t r i n a m a za koje s a m se uverio da po svojoj težnji i značenju ne predstavl ja ju s tvarne prot ivrečnost i . Ali tu­m a č e n j e koje da jemo ne temelj i se na o d a b i r a n j u o n i h reče­n i c a koje se u k l a p a j u u moje t u m a č e n j e već na p r o u č a v a n j u L u t e r o v a i Kalvinova s i s tema u celini, njegove ps ihološke osno­ve, i na t u m a č e n j u njegovih po jed in ih e lemenata s o b z i r o m na p s i h o l o š k u s t r u k t u r u čitavog s i s tema.

Ako želimo da r a z u m e m o ono š to je bi lo novo u d o k t r i n a m a reformaci je , m o r a m o prvo prouči t i o n o što je bilo b i t n o u teo­logiji s rednjovekovne crkve 2 3 . P r i t o m p o k u š a j u suočavamo se sa i s t o m m e t o d o l o š k o m t e š k o ć o m o kojoj s m o raspravl ja l i u vezi s p o j m o v i m a »srednjovekovno društvo« i »kapital ist ičko društvo«. I k a o š to u e k o n o m s k o j , t a k o ni u teološkoj sferi ne dolazi do nag l ih pre laza o d j e d n e s t r u k t u r e n a drugu. Izvesne Luterove i Kalvinove d o k t r i n e tol iko su sl ične s rednjovekovnim c r k v e n i m d o k t r i n a m a , da je p o n e k a d teško uoči t i suš t insku razl iku iz­m e đ u njih. Kao i p r o t e s t a n t i z a m i kalvinizam, kato l ička crkva je uvek por icala da čovek, uzdajuoi se s a m o u vlast i te vr l ine i zasluge, može da n a đ e spasenje i da se o d r e k n e božje milo­sti k a o n e o p h o d n o g s reds tva za spasenje. M e đ u t i m , u s p r k o s svim e l e m e n t i m a za jedničkim s taro j i novoj teologiji, d u h katol ičke crkve suš t insk i se razl ikovao od d u h a reformaci je, n a r o č i t o u pog ledu p r o b l e m a dos to jans tva i s lobode čoveka kao i dejstva ko je njegovi p o s t u p c i i m a j u na njegovu l ičnu sudbinu.

U d u g o m razdobl ju ko je je p r e t h o d i l o reformaci j i ka to l ička teor i ja je imala ova načela : čovekovoj pr i rodi , m a d a okruženoj A d a m o v i m grehom, u r o đ e n o j e s t reml jenje d o b r o m e ; čovekova volja je s lobodna da želi d o b r o ; čovekov lični t r u d k o r i s t a n je za njegovo spasenje; p o m o ć u svetih ta jni, zasnovanih na zaslu­g a m a Hr i s tove smrt i , grešnik se može izbaviti.

M e đ u t i m , neki i s taknut i j i teolozi, kao Avgustin i T o m a Akvin-ski, pr idržava jući se p o m e n u t i h načela, i s tovremeno su ispo-vedali d o k t r i n e sasvim drukči jeg d u h a . No, m a d a je T o m a Akvin-ski i spovedao d o k t r i n u o predest inaci j i , on n ikad nije p r e s t a o da naglašava s lobodu volje kao j e d n u od svojih osnovnih dok­t r i n a . Da bi p r e m o s t i o s u p r o t n o s t i i z m e đ u d o k t r i n e o s lobodi

51

i d o k t r i n e o predest inaci j i , on je b io p r i n u đ e n da se posluži naj-z a m r š e n i j i m k o n s t r u k c i j a m a ; m e đ u t i m , m a d a izgleda da te kon­s t rukci je ne rešavaju prot iv rečnos t i na zadovol javajući način,

on ne o d s t u p a od d o k t r i n e o s lobodi volje i o l j u d s k o m t r u d u k a o k o r i s n i m s reds tv ima za čovekovo spasenje, č a k i a k o je to j volji p o t r e b n a p o d r š k a božje milosti 2 4 .

O s lobodi volje T o m a Akvinski veli da bi sušt ini božje i čo­vekove p r i r o d e prot ivreči lo neverovanje u čovekovu s lobodu od­lučivanja i , čak, odbi jan ja milost i k o j u mu bog nudi 2 5 .

Drugi teolozi su više od T o m e Akvinskog podvlačil i u logu tru­da u čovekovu spasenju. P r e m a Bonaventur i , bog n a m e r a v a da čoveku p o n u d i milost, ali n ju p r i m a j u s a m o oni koj i se za to p r i p r e m e svojim del ima.

Uloga t r u d a sve se više isticala u t o k u t r inaes tog, čet rnae­stog i p e t n a e s t o g veka u s i s t e m i m a D a n s a Skotusa , O k a m a i Bila, i taj razvitak je b io osobi to važan za r a z u m e v a n j e novog d u h a reformaci je, b u d u ć i da su Luterovi n a p a d i bili n a r o č i t o u p e r e n i prot iv skolas t ičara poznog s rednjeg veka, koje je on na­zivao »Sau Theologen«.

D a n s S k o t u s i s takao je ulogu volje. Volja je s lobodna. Ostvari­v a n j e m svoje volje, čovek os tvaru je svoje l ično ja, a t i m samo-ostvar ivanjem po jed inac sebi pr ičinjava najviše zadovoljstva. Čak n i bog n e p o s r e d n o n e u t iče n a čovekovu odluku, p o š t o j e s a m zapovedio da volja b u d e čin čovekova l ičnog ja .

Bil i O k a m podvlače čovekove l ične zasluge k a o us lov za nje­govo spasenje, i m a d a govore i o božjoj pomoći , on i su napu­stili n jen osnovni smisao iz s tar i j ih doktr ina 2 6 . Bil pre tpos tav l ja da je čovek s lobodan i da se uvek može o k r e n u t i bogu, koji mu pr i t iče u p o m o ć svojom miilošću. O k a m je učio da čovekova p r i r o d a nije s tvarno o k r u ž e n a g r e h o m ; za njega je g reh s a m o pojedini čin koji ne m e n j a čovekovu bit . T r i d e n t s k i konci l vr lo j a s n o izlaže da s lobodna volja s a r a đ u j e sa bož jom milošću, ali da se m o ž e i uzdržat i od te saradnje 2 7 . Sl ika ko ju O k a m i drug i pozni skolast ičar i da ju o čoveku pokazuje da on nije b e d n i gre-šnik već s lobodno biće koje je po s a m o j svojoj p r i r o d i spo­sobno za sve d o b r o i čija je volja os lobođena p r i r o d n e ili bi lo ko je d r u g e spoljašnje sile.

Kupovanje indulgencija, koje je igralo sve veću u logu u poz-n o m s r e d n j e m veku, i p r o t i v koga je b io u p e r e n j e d a n od glavnih Luterov ih n a p a d a , bi lo je u vezi sa sve većim i s t ican jem čove­kove volje i kor i snos t i njegova t r u d a . K u p o v a n j e m indulgenci ja

52

od p a p i n o g izaslanika čovek se os lobađao p r i v r e m e n e kazne, za ko ju se pretpostav l ja lo da zamenju je večitu kaznu, te je, k a o š to ist iče R. Zeberg 2 8 , čovek i m a o razloga da očekuje razrešenje svih grehova.

Na prvi pogled m o ž e se učini t i da činjenica š to čovek k u p u j e od p a p e o p r o š t e n j e od čist i l išne kazne prot ivreči ideji o delo-tvornos t i čovekova t r u d a da se izbavi, zato što to kupovanje u sušt ini znači zavisnost od a u t o r i t e t a crkve i n jenih svetih tajni . Ali m a d a je ovo u izvesnoj m e r i tačno, tačno je i to da u kupo­vanju indulgenci ja čovek nalazi n a d u i bezbednost ; a k o može t a k o lako da se os lobodi kazne, o n d a j e b r e m e krivice z n a t n o lakše. Čovek je m o g a o re lat ivno lako da se os lobodi t e r e t a pro­šlosti, da se reš i nespokojs tva koje ga je proganja lo. P o r e d toga, ne s m e se zaboravit i da je, p r e m a izričitoj ili p r e ć u t n o j crkvenoj teori j i , dejstvo indulgenci je zavisilo od p r e m i s e da se n jen k u p a c poka jao i ispovedio 2 9 .

Te ideje, koje se o š t r o razl ikuju od d u h a reformaci je, m o g u se naći u sp i s ima mis t ičara, u b e s e d a m a i u r a z r a đ e n i m pravi­l ima za ispovedanje. U n j i m a nai lazimo na p o t v r d u čovekova dosto jans tva i prava na p o t p u n o izražavanje l ičnog ja. U p o r e d o sa takv im stavom, nai laz imo i na p r e d s t a v u o podražavanju Hri-stu, koja je bi la r a s p r o s t r a n j e n a već u d v a n a e s t o m veku, i na verovanje da čovek može težit i s l ičnosti s b o g o m . U pravi l ima za i spovedanje pokazano je veliko razumevanje za k o n k r e t n e situa­cije po jedinca i p r i z n a t e su subjekt ivne p o j e d i n a č n e razlike. U n j i m a se nije p o s m a t r a o greh kao teret p o d ko j im se po jed inac povija i koji ga ponižava, već k a o l judska s labost za k o j u t r e b a i m a t i r a z u m e v a n j a i poštovanja 3 0 .

Da s a ž m e m o : s rednjovekovna crkva je naglašavala dos to jans tvo čoveka, s lobodu njegove volje i kor i snos t njegova t r u d a ; o n a je naglasi la s l ičnost između boga i čoveka i čovekovo p r a v o da b u d e poverenik božje l jubavi. Osećalo se da su l judi j e d n a k i i da su b r a ć a po svojoj s l ičnosti sa bogom. U t o k u poznog sred­njeg veka, u vezi s n a s t a j a n j e m kapital izma, javila se p o m e t n j a i nes igurnost ; ali su u isto v r e m e jačale težnje koje su ist icale u logu volje i l judskog t r u d a . Možemo pre tpos tav i t i da su i filo­zofija r e n e s a n s e i katol ička d o k t r i n a iz poznog srednjeg veka odražavale d u h koji je preovlađivao u o n i m d r u š t v e n i m g r u p a m a čiji je e k o n o m s k i položaj davao n j ihovim p r i p a d n i c i m a osećanje m o ć i i nezavisnosti . S druge s t r a n e , Luterova teologija je izra­žavala osećanje s rednje klase, koja je, boreć i se prot iv autor i-

53

t e t a crkve i negodujući p r o t i v nove i m u ć n e klase, osećala da je ugrožava razvi tak kapi ta l izma i da je o b u z i m a j u n e m o ć i po­j e d i n a č n a beznačajnost .

Luterov s is tem, t a m o gde se razl ikuje od kato l ičke t radici je , i m a dva vida; j e d a n od n j ih je i s taknut i j i u p r e d s t a v i o njego­vim d o k t r i n a m a na koju se obično nailazi u p r o t e s t a n t s k i m zem­l jama. T i m v i d o m Luterove d o k t r i n e naglašava se da je L u t e r čoveku dao nezavisnost u rel igi jskim p i t a n j i m a ; da je c r k v u

lišio n jenog a u t o r i t e t a i p r e n e o ga na po jedicna; da je njegov p o j a m o veri i spasenju p o j a m o s u b j e k t i v n o m doživljaju poje­dinca, po k o m e čitava odgovornost počiva na po jedincu, a ne na a u t o r i t e t u , p o m o ć u koga b i po jed inac s t e k a o o n o š to ne m o ž e sam. Jak i su razlozi za pohvalu te s t r a n e Luterov ih i Kalvinovih doktr ina, p o š t o su one dopr ine le razvoju pol i t ičke i d u h o v n e slo­b o d e m o d e r n o g d r u š t v a — razvoju koji je, n a r o č i t o u anglosak­sonsk im zeml jama, nerazdvojno povezan za p u r i t a n s k e ideje.

Drugi vid m o d e r n e s lobode j e s u izdvojenost i n e m o ć ko je je s loboda donela pojedincu, a k o r e n i tog v ida nalaze se u p r o t e s t a n ­t izmu koliko god i koreni o n o g vida nezavisnost i . K a k o je ova knjiga posvećena ug lavnom slobodi k a o b r e m e n u i o p a s n o s t i , n a r e d n a analiza, b u d u ć i j e d n o s t r a n a , ist iče o n u s t r a n u Luterov ih i Kalvinovih d o k t r i n a u kojoj je taj negat ivni vid s lobode uko-renjen: is t icanje da je čovek u sušt ini rđav i n e m o ć a n .

L u t e r j e pre tpostav l jao d a j e čovek p o p r i r o d i r đ a v i d a t a njegova u r o đ e n a osobina uprav l ja n jegovom vol jom i sprečava njegovu p r i r o d u da b u d e izvor ma k o d d o b r o g dela. Čovekova p r i r o d a je zla i p o r o č n a (»naturaliter et inevitabiliter mala et vitiata natura«). J e d a n od o s n o v n i h p o j m o v a čitavog Luterovog mišl jenja j e s t e i skvarenost čovekove p r i r o d e i k ra jn ja o d s u t n o s t s lobode i spravnog izbora. U t o m d u h u on je p o č e o svoje t u m a ­čenje Pavlove poslanice R i m l j a n i m a :

Suština ovog pisma jeste: uništavanje, iskorenjivanje i ukida­nje svekolike mudrosti i pravičnosti tela, ne bi li se ono — u našim očima i u očima drugih — veoma upadljivo i iskreno po­k a z a l o . . . Važno je da se naša pravičnost i mudrost, koje se ot­krivaju pred našim očima, uništavaju i iskorenjuju iz našeg srca ih iz našeg teškog ličnog ja."

To u b e đ e n j e u čovekovu i skvarenost i n e m o ć da s a m učini b i lo š ta d o b r o j e d a n j e od suš t insk ih us lova za bož ju milost . S a m o

54

a k o po jed inac unižava i poniš tava svoju volju i p o n o s , božja mi los t spust iće s e n a n j .

Jer bog želi da nas spase ne našom vlastitom, već tuđom (frem-de) pravičnošću i mudrošću, pravičnošću koja ne potiče od nas i ne rađa se u n a m a nego nam dolazi odnekud d r u g d e . . . To jest, mora se poučavati pravičnosti koja dolazi isključivo spolja i potpuno n a m je tuđa.3 2

S e d a m godina kasni je Luter je još dubl je izrazio l judsku ne­m o ć u pamfletu »De servo arbitrio«, koj i je b io n a p a d na Eraz-m o v u o d b r a n u s l o b o d n e volje.

Otud je ljudska volja tako reći živinče između te dvojice. Ako ga zauzda Bog, ono je voljno da ide kamo Bog hoće; kako veli Psalam, » . . .Kao živinče bejah pred Tobom. Ali sam svagda kod tebe« (Psalam 73. 22, 23). Ako ga zauzda Sotona, ono je voljno da ide kamo Sotona hoće. A nije u moći njegove vlastite volje da izabere kojem će se jahaču privoleti ni kojem će naginjati; no sami jahači se nadmeću koji će ga od njih zadobiti i zadržati.31

L u t e r izjavljuje da a k o n e k o ne želi

da izostavi tu temu (slobodne volje) potpuno (što bi bilo najbez-bednije i, takođe, najreligioznije), mi ipak mirne duše možemo poučavati ljude da se njome služe samo u smislu »slobodne vo­lje« prema onim bićima koja se nalaze ispod njih, a ne prema onima koja se nalaze iznad n j i h . . . Čovek koji je okrenut Bogu nema »slobodnu volju« već je sužanj, rob i sluga ili božjoj volji ili volji Sotoninoj.3 4

D o k t r i n e po k o j i m a je čovek n e m o ć n o o r u đ e u bož j im r u k a m a i isuštasitveno zlo b iće s j e d i n i m z a d a t k o m da se povinuje volji božjoj i koje bog može da spase n e k a k v i m neshvat l j iv im či­n o m pravičnost i — te d o k t r i n e n i su bile k o n a č a n odgovor koji će d a t i čovek k a o š to je bio Luter, koga su neodolj ivo p o k r e t a l i očajanje, nespokoj s tvo i sumnja, i u ist i m a h , ž a r k a želja za iz-vesnošću. On je, najzad, n a š a o odgovor na svoje s u m n j e . Godine 1518. došao je do iznenadnog otkrovenja . Čovek se može izba­vit i p o m o ć u svojih vr l ina; čak ne bi t r e b a l o ni da razmiš l ja o itome da l i se njegova dela d o p a d a j u bogu ili n e ; ali a k o veruje, on se može p o u z d a t i u svoje spasenje. Veru čoveku dar iva bog; č i m n e m a s u m n j e u to da je čovek subjekt ivno doživeo veru.

55

on m o ž e da se p o u z d a i u svoje spasenje. U t o m o d n o s u p r e m a bogu po jed inac je suš tas tveno pri jemčiv, č i m čovek u doživljaju vere p r i m i božju milost, p r i r o d a se menja, p o š t o se on u t o m č inu vere s jedinjuje sa H r i s t o m , te H r i s t o v a prav ičnos t zame-njuje njegovu pravičnost , izgubl jenu A d a m o v i m p a d o m . Među­t im, čovek za života n ikad ne može da p o s t a n e sasvim čest i t , p o š t o njegova r đ a v a p r i r o d a n i k a d ne može sasv im da išžezne 3 5.

Može se na prvi pogled učini t i da je Luterova d o k t r i n a o ver i k a o o n e s u m n j i v o m sub jekt ivnom doživljaju spasen ja do kra j­n o s t i p r o t i v r e č n a d u b o k o m osećanju s u m n j e ko je je sve do 1518. bi lo svojstveno njegovoj l ičnosti i njegovim učen j ima. Pa ipak, u ps iho loškom pogledu, taj pre laz sa s u m n j e na izvesnost, da­leko od prot ivrečnost i , u z r o č n o je povezan za p o m e n u t o oseća­nje. M o r a m o se setiti onoga š to je rečeno o p r i r o d i te s u m n j e : to nije bila rac ionalna sumnja, u k o r e n j e n a u s lobodi mišl jenja i gotova da dovede u p i tan je ponavl janje gledišta. To je bi la i rac ionalna sumnja, koja pot iče iz izolovanosti i n e m o ć i poje­dinca, čiji se stav p r e m a svetu odl ikuje n e s p o k o j s t v o m i m r ž n j o m . Ta se i racionalna s u m n j a n i k a d ne može izlečiti r a c i o n a l n i m odgovor ima; o n a može da iščezne j e d i n o ako p o j e d i n a c p o s t a n e integra lni deo j e d n o g sveta koji za njega ima značenje . Ako se to ne desi, kao š to se ni je desilo u s lučaju L u t e r a i s redn je k lase ko ju je on predstavl jao, ta se s u m n j a može s a m o pr iguš i t i — t a k o reći sa tera t i p o d zemlju — a to se može učini t i na osnovu nekog u z o r a koji obećava a p s o l u t n u izvesnost. Prinudno traganje za izvesnošću, kakvo na laz imo kod Lutera , nije izraz istinske vere, već leti u potrebi da se savlada nepodnošljiva sumnja. Luterovo rešenje na laz imo d a n a s k o d mnogih koji ne mis le teo­loški: n a i m e , nalaženje izvesnosti ods t ran j ivan jem izolovanog po­j e d i n a č n o g ja, p r e t v a r a n j e m čoveka u o r u đ e n e k e neodolj ive m o ć i van njega. Za Lutera , ta je m o ć bila bog; on je u bezuslovnoj potč in jenost i t raž io izvesnost. N o m a d a j e n a ta j n a č i n u s p e o da donekle pr iguš i svoje sumnje , one n i k a d a n i s u s t v a r n o iš­čezle; do poslednjeg d a n a s p o p a d a l a ga je s u m n j a , ko ju je mo­r a o da savlađuje novim s t reml jen j ima potč in jenost i . U psiholo­š k o m pogledu vera i m a dva sasvim različita značenja . O n a m o ž e da b u d e izraz u n u t r a š n j e povezanost i sa čovečans tvom i potvr­đivanja života; ili može da b u d e reakci j ska formaci ja na ne­kakvo b i t n o osećanje sumnje, u k o r e n j e n o u izolovanosti poje­dinca i u njegovom negat ivnom stavu p r e m a životu. Luterova vera imala je to svojstvo kompenzaci je .

56

P o s e b n o je važno da se r a z u m e značaj s u m n j e i pokuša ja da se o n a priguši , zato š t o to nije p r o b l e m koji se t iče s a m o Lu-terove i, kao što ć e m o u s k o r o videti, Kal vinove teologije već i j e d a n od osnovnih p r o b l e m a m o d e r n o g čoveka. S u m n j a j e po­lazna t a č k a m o d e r n e filozofije; p o t r e b a da se ona pr iguši da la je v e o m a snažan podst ica j razvoju m o d e r n e filozofije i n a u k e . Ali m a d a su m n o g e rac iona lne s u m n j e rešavane r a c i o n a l n i m od­govorima, i rac ionalna s u m n j a nije iščezla i ne može iščeznuti dok god čovek ne b u d e u s tan ju da iz negat ivne s lobode p r e đ e u po­zit ivnu. M o d e r n i pokuša j i da se s u m n j a pr iguši — bilo da se sas to je iz p r i n u d n e težnje za u s p e h o m , iz verovanja da neogra­ničeno poznavanje činjenica može da zadovolji t raganje za izve­s n o š ć u ili iz potčin javanja vođu, koji p r e u z i m a odgovornost za »izvesnost« — m o g u s a m o da o d s t r a n e svesnost o sumnj i . S a m a s u m n j a neće iščeznuti dok god čovek ne nadv lada svoju izlo-v a n o s t i dok god njegovo m e s t o u svetu ne p o s t a n e znača jno u pog ledu njegovih l judskih p o t r e b a .

Kakva veza posto j i i zmeđu Luterov ih d o k t r i n a i ps ihološke s i tuaci je u kojoj su se p r i k r a j u srednjeg veka naš l i svi l judi izuzev bogat ih i m o ć n i h ? K a o š to s m o videli, s ta r i p o r e d a k se ruš io . Pojedinac je izgubio b e z b e d n o s t ko ju mu je p r u ž a l a iz­vesnost i b io je ugrožen novim e k o n o m s k i m snagama, kapita­l i s t i m a i m o n o p o l i m a ; k o n k u r e n c i j a je počela da zamenju je na­čelo saradnje ; niže klase osećale su pr i t i sak sve veće eksploa­taci je. L u t e r a n s t v o je drukči je privlačilo niže klase, a drukči je s r e d n j u klasu. G r a d s k a s irotinja, a još više seljaci, bili su u o č a j n o m položaju. Nj ih su n e m i l o s r d n o eksploatisal i i l išavah t rad ic iona ln ih p r a v a i povlast ica. Oni su bili revo luc ionarno ra­spoloženi, i to se raspoloženje izrazilo u sel jačkim u s t a n c i m a i g r a d s k i m revo luc ionarnim p o k r e t i m a . Jevanđel je je i s to t a k o j a s n o izražavalo nj ihove n a d e i očekivanja, k a o i n a d e robova i r a d n i k a u doba r a n o g hr i šćanstva, navodilo je s i rot inju da t raži s lobodu i p ravdu. N a p a d a j u ć i a u t o r i t e t i stavljajući Jevanđel j sku r e č u s rediš te svojih učenja, L u t e r se t i m ćudlj ivim m a s a m a obra­ć a o o n a k o kao š t o su to p r e njega činili jevanđel j ski religijski p o k r e t i .

M a d a je L u t e r pr ihvat io o d a n o s t t ih m a s a i p r u ž i o im p o d r š k u , o n j e t o mogao d a učini s a m o d o izvesnog s tepena; ali k a d a seljaci više n isu mogli da se zadovolje s a m o n a p a d a n j e m auto­r i t e t a crkve i m a n j i m zahtevima za pobol j šanje l ične sudbine, L u t e r je m o r a o da r a s k i n e savez sa n j ima. Oni su p r e r a s t a l i u r e v o l u c i o n a r n u klasu, ko ja j e p r e t i l a da o b o r i svaki a u t o r i t e t

57

i da razor i temel je j e d n o g druš tvenog p o r e t k a za čije su održa­vanje bili vezani životni interes i s rednje klase. J e r u p r k o s svim t e š k o ć a m a koje s m o rani je opisali, s rednja klasa, čak i n j e n niži sloj, koris t i la je izvesne povlast ice, koje je t reba lo b r a n i t i od zahteva s irot inje; s toga je o n a zauzela d u b o k o nepr i ja te l j sk i s tav p r e m a revo luc ionarnim p o k r e t i m a , čiji j e cilj b io ne s a m o uni š ten je povlast ica a r i s tokra t i je, crkve i m o n o p o l a , nego i n jenih.

To što se s r e d n j a klasa nalazi la i zmeđu v e o m a b o g a t i h i veo­ma s i r o m a š n i h učini lo je da n j e n a reakci ja b u d e složena i u m n o g o m pogledu prot ivrečna. Ona je želela da p o d u p r e z a k o n i p o r e d a k , pa ipak je i s a m a bi la ž ivotno u g r o ž e n a r a z v i t k o m kapita l izma, č a k i oni p r i p a d n i c i s rednje klase koj i su imali više u s p e h a nisu bili bogat i i m o ć n i kao šačica k r u p n i h kapi ta l i s ta . Oni su mora l i da vode žestoku b o r b u da bi o p s t a l i i napredoval i . R a s k o š bogate klase uvećao je nj ihovo osećanje s ićušnost i i ispu­nio ih z lobom i o p r a v d a n o m s r d ž b o m . Uopšte, s lom feudalnog p o r e t k a i razvi tak kapi ta l izma ugrožavali su s r e d n j u k lasu više nego š to su jo j pomagal i .

U Luterovoj preds tav i o čoveku ogledala se u p r a v o ta d i lema. Čovek je s lobodan od svih s p o n a koje ga vezuju za d u h o v n e a u t o r i t e t e , ali b a š zbog te s lobode on osta je u s a m l j e n i nespo­kojan, obhrvava ga osećanje po jed inačne beznača jnos t i i n e m o ć i . Tog s lobodnog, izdvojenog po jed inca sa t i re doživljavanje l ične beznača jnost i . Luterova teologija izražava to osećan je bespomoć­n o s t i i sumnje . Religijska p r e d s t a v a čoveka k o j u on daje prika­zuje položaj po jed inca do koga je dovela d r u š t v e n a i e k o n o m s k a evolucija, č l a n s rednje klase b io j e p r e d n o v i m e k o n o m s k i m s n a g a m a isto tol iko n e m o ć a n kol iko je , po L u t e r o v u opisu, b i o čovek u o d n o s u p r e m a bogu.

Ali L u t e r ni je j ed ino i s takao osećanje beznača jnos t i već raz­vi jeno u d r u š t v e n i h klasa k o j i m a je p r o p o v e d a o — on im je p o n u d i o i rešenje. Mogućnost čovekove n a d e da b o g p r i h v a t i čoveka bi la je uslovl jena ne s a m o njegovim p r i z n a v a n j e m vla­st i te beznača jnost i već i k r a j n j i m samounižavanjem, odbaciva­n j e m poslednj ih o s t a t a k a l ične volje, p o r i c a n j e m i o s u đ i v a n j e m vlast i te snage. Luterov o d n o s p r e m a bogu odl ikuje se p o t p u n o m potčin jenošću. U ps iho loškom pogledu, njegov p o j a m o veri znači : a k o se p o t p u n o potč ini te , a k o p r i z n a t e svoju p o j e d i n a č n u bezna­čajnost, svemoćni bog će m o ž d a h t e t i da vas voli i izbavi. Ako se k ra jn j im s a m o u n i š t a v a n j e m os lobodi te l ičnog ja, sa svim nje­govim m a n a m a i s u m n j a m a , o s l o b a đ a t e se osećan ja v last i te ni-

58

š tavnos t i i k a d r i s te da učes tvu je te u božjoj slavi. Tako, d o k j e L u t e r os lobađao l jude od a u t o r i t e t a crkve, on ih j e n a t e r i v a o d a s e potč ine j e d n o m m n o g o svirepi jem a u t o r i t e t u , a u t o r i t e t u boga, ist ičući n e p r e s t a n o da su p o t p u n a potč in jenost čoveka i u k i d a n j e njegovog l ičnog ja n e o p h o d a n uslov za spasenje . Lu­terova »vera« je bila uverenje u ljubav uslovljenu predajom, a to rešenje ima m n o g o š ta za jedničko s n a č e l o m o po jed inčevom p o t p u n o m potčinjavanju državi i vođi.

S t r a h o p o š t o v a n j a i l jubavi p r e m a a u t o r i t e t u i m a i u Lutero-vim pol i t ičkim u b e đ e n j i m a . M a d a se b o r i o prot iv a u t o r i t e t a crkve, m a d a se o p r a v d a n o l jutio na novu i m u ć n u k lasu — čiji su deo bili gornj i slojevi k ler ika lne hi jerarhi je — i m a d a je do izvesne m e r e podržavao revolucionarne težnje seljaka, o n j e ipak, n a na jgrubl j i način zahtevao potčinjavanje svetovnim a u t o r i t e t i m a , kneževima.

Čak i ako su oni na vlasti rđe ili bezbožnici, vlast i njena moć su ipak dobri i potiču od B o g a . . . Otud tamo gde moć postoji i gde uspeva, ona tu postoji i ostaje po božjem nalogu.34

Bog bi rađe otrpeo postojanje države ma koliko rđave, no što bi dopustio da se rulja razulari ma koliko imala razloga za t o . . . Knez treba da ostane knez ma koliki t iranin bio. On samo ne­kima nužno odrubljuje glave, jer vladar mora da ima podanike.

Drugi vid njegove l jubavi i s t r a h o p o š t o v a n j a p r e m a a u t o r i t e t u oči tu je se u njegovoj mržn j i i p rez i ru p r e m a n e m o ć n i m m a s a m a , »rulji«, naroč i to k a d njihovi revolucionarni pokuša j i p r e đ u izve­sne granice. U j e d n o j od svojih d i ja t r iba on ispisuje čuvene reči :

Stoga, ko god može, neka udara, ubija i kolje, krišom ili otvo­reno, opominjući se da ništa ne može biti zaraznije, ubitačnije ni paklenije od buntovnika. Baš kao da čovek ubija besnog psa; ako ti ne napadneš njega, on će napasti tebe, pa tako i čitavu zemlju."

Luterova l ičnost, k a o i njegova učenja, ispoljavaju ambivalen­t a n stav p r e m a a u t o r i t e t u . S j e d n e s t r a n e , on je zas t rašen auto­r i t e t o m — a u t o r i t e t o m svetovne vlast i i a u t o r i t e t o m t i r a n s k o g bo­ga — as druge, on se b u n i prot iv a u t o r i t e t a — a u t o r i t e t a crkve. I s t u ambiva lentnos t on ispoljava i u svom stavu p r e m a m a s a m a . On je uz nj ih d o k god se o n e b u n e u okv i r ima koje je on postavio. Ali k a d o n e n a p a d n u a u t o r i t e t e s ko j ima se on slaže, d u b o k a m r ž n j a i p r e z i r p r e m a m a s a m a izlaze na videlo. U po-

59

glavlju u k o m e se b a v i m o ps iho lošk im m e h a n i z m o m b e k s t v a po-kazaćemo da su ta l jubav p r e m a a u t o r i t e t u i , u isti m a h , m r ž n j a p r e m a o n i m a koji s u n e m o ć n i t ip ične c r t e a u t o r i t a r n o g k a r a k t e r a .

U o v o m t r e n u t k u važno je da se shvat i da je Luterov stav pre­ma svetovnom a u t o r i t e t u bio u s k o povezan s njegovim religij­s k i m učenj ima. Pr imorava juć i po jed inca da se oseća bezvred-n i m i beznača jn im u pogledu vlast i t ih odl ika, p r i m o r a v a j u ć i ga da se oseća n e m o ć n i m o r u đ e m u bož j im r u k a m a , on je lišio čo­veka s a m o p o u z d a n j a i osećanja l judskog dosto janstva, koj i su p r e m i s a za svako čvrs to o d u p i r a n j e t lači te l j skim svetovnim auto­r i t e t i m a . U t o k u i s tor i j ske evolucije Luterova u č e n j a imala su j o š dalekosežnije posledice. Čim je po jed inac izgubio osećanje p o n o s a i dostojanstva, on je b io ps ihološki p r i p r e m l j e n da izgubi osećanje svojstveno s rednjovekovnom mišl jenju — n a i m e , da su čovek, njegovo d u h o v n o spasenje i njegovi duhovni ciljevi sv rha života. Bio je p r i p r e m l j e n da pr ihvat i u logu koja je od njegova života načini la s reds tva za svrhe izvan njegove l ičnost i — eko­n o m s k u proizvodnost i akumulac i ju kapi ta la . Luterovi pogledi na e k o n o m s k e p r o b l e m e bili su t ip ično srednjovekovni, Čak i više od Kalvinovih. On bi se u ž a s n u o na p o m i s a o da čovekov život t r e b a d a p o s t a n e s reds tvo z a e k o n o m s k e ciljeve. N o m a d a j e njegovo mišl jenje o e k o n o m s k i m p i t a n j i m a bi lo t rad ic iona lno, njegovo naglašavanje čovekove n i š tavnost i suprots tav l ja lo se i i s t o v r e m e n o u t i r a l o p u t razvoju, u t o k u koga će čovek m o r a t i ne s a m o da se p o k o r i svetovnim a u t o r i t e t i m a već i da svoj život p o d r e d i e k o n o m s k i m ciljevima. D a n a s je ta težnja dost igla vr­h u n a c u faš is t ičkom ist icanju da je cilj života žr tvovanje za »više« moći , za vođa ili r a s n u zajednicu.

U Kalvinovoj teologiji, koja će za ang losaksonske zeml je po­s tat i važna isto onol iko koliko i Luterova za N e m a č k u , ispol jen je u sušt ini isti duh k a o i u Luterovoj , k a k o teološki t a k o i psi­hološki . M a d a se i Kalvin suprots tav l jao a u t o r i t e t u crkve i šle­p o m usvajanju n jenih doktr ina, za njega je k o r e n religije u čo-vekovoj nemoći ; samounižavanje i un i š ten je l judskog p o n o s a j e s u lajtmotiv čitavog njegovog mišl jenja. S a m o čovek ikoji p rez i re ovaj svet može se posvet i t i p r i p r e m a n j u za budući 3 8 .

On uč i da t r e b a da se uniz imo i da je u p r a v o to samouniža­vanje s redstvo za oslanjanje na božje snagu. »Jer n i š t a t a k o ne p o b u đ u j e naš d u h da se dokra ja u z d a i veruje u G o s p o d a ko­liko n a š a n e s a m o p o u z d a n o s t i nespokoj s tvo koj i se r a đ a j u iz svesti o našo j vlast i toj bedi.« 3 9

60

On p r o p o v e d a da po jed inac ne t r e b a da se oseća g o s p o d a r o m sebe:

Mi ne pripadamo sebi; stoga ni razum ni volja ne treba da preovlađuju u našem razmatranju i delanju. Mi ne pripadamo se­bi; zato ne postavljamo kao svoj cilj traženje onoga što bi moglo biti probitačno za naše telo. Mi ne pripadamo sebi, zato, koliko god je mogućno, zaboravimo sebe i sve svoje stvari. Na­suprot tome, mi pripadamo Bogu; za njega, zato, živimo i umire­mo. Jer kao što najpogubnija kuga upropašćuje ljude koji sebe slušaju, tako je jedina luka spasenja da sami ništa ne znamo i da ništa ne želimo, već da nas vodi Bog, koji hoda ispred nas.*"

Čovek ne t r e b a da s t r e m i vrl ini r a d i n je s a m e . To ne b i vodilo n i č e m d r u g o m d o taš t in i :

Jer stara je i tačna opaska da je svet poroka skriven u duši čovekovoj. A za to ne možeš naći nikakav drugi lek do samopo-ricanje i odbacivanje svih sebičnih obzira, i posvećivanje sve svoje pažnje težnji za onim stvarima koje Gospod od tebe izis­kuje, a kojima treba težiti jedino zato što se one njemu svi­đaju."

I Kalvin por iče da d o b r a dela mogu dovesti do spasenja. Mi za n j ih u o p š t e n i smo k a d r i : »Pobožni čovek nije n ikad učinio n i j edno delo koje ne bi zaslužilo prok le t s tvo k a d a bi se i spi ta lo p r e d s t rog im s u d o m Božjim«. 4 2

Ako p o k u š a m o da s h v a t i m o ps ihološku važnost Kalvinova si­s tema, za njega u nače lu važi o n o i s to š to je rečeno o Lute-r o v i m učenj ima. I Kalvin je p r o p o v e d a o konzervat ivnoj s rednjo j klasi, l judima koji su se osećali n e i z m e r n o usaml jeni i pres t ra­šeni, čija su osećanja bi la izražena u njegovoj d o k t r i n i o bezna­ča jnost i i n e m o ć i po jed inca i uza ludnos t i njegova t r u d a . Među­t i m , m o ž e m o pre tpos tav i t i da je postoja la izvesna n e z n a t n a raz­lika; dok je u Luterovo v r e m e čitava N e m a č k a bila u s k o m e š a n a , d o k je razvitak kapi ta l izma ugrožavao ne s a m o n jenu s rednju k lasu nego i sel jake i g r a d s k u sirotinju, Ženeva je bi la re lat ivno n a p r e d n a zajednica. O n a je u t o k u prve polovine p e t n a e s t o g veka bi la j e d a n od važnih sa jamskih gradova u Evropi i , m a d a ju je već u Kalvinovo v r e m e Lion u t o m pogledu bac io u zase-nak 4 3 , osta la e k o n o m s k i pr i l ično jaka .

Uopšte , izgleda da se p o u z d a n o može reći da su Kalvinove pri­stal ice bi le izvrbovane ug lavnom iz konzervat ivne srednje klase 4 4,

61

i da ni u F r a n c u s k o j , ni u Holandi j i ni u Engleskoj njegove glavne pr i s ta l ice nisu bile n a p r e d n e kapita l i s t ičke g rupe, nego zanatl i je i s i tni sopstvenici, od koj ih su neki već imali više u s p e h a od drugih, ali koje je, k a o grupu, ugrožavao razv i tak kapital izma. 4 5

Za tu d r u š t v e n u klasu kalvinizam je imao i s tu ps ihološku pri­vlačnost o kojoj s m o već raspravl ja l i u vezi s l u t e r a n s t v o m . On je izražavao osećanje slobode, al i i beznača jnost i n e m o ć poje­dinca. On je n u d i o rešenje propoveda juć i da se čovek može na­d a t i novoj bezbednost i ako se p o t p u n o potč in i i unizi .

I m a m n o g o t a n a n i h razlika i zmeđu Kalvinovih i Luterov ih uče­n j a nevažnih za glavni p r a v a c miš l jenja koga se u ovoj knjizi drž im. T r e b a istaći s a m o dva pogleda u k o j i m a se bi tni je raz­likuju. J e d a n je Kalvinova d o k t r i n a o predest inaci j i . Za raz l iku od d o k t r i n e o predest inaci j i k a k v u nalaz imo u Avgustina, T o m e Akvinskog i Lutera, o n a u Kalvina posta je j e d n a od osnova, m o ž d a s redišn ja d o k t r i n a čitavog njegovog s i s tema. On je t u m a č i na nov nač in t i m e š to pre tpos tav l ja d a bog n e s a m o d a u n a p r e d o d r e đ u j e n e k e l jude za milost već i izvesne o s u đ u j e na večno proklets tvo 4 6 .

Spasenje ili p rok le t s tvo nisu posledice n ikakvih d o b r i h ni rđa-vih dela koje čovek učini za života, već ih bog o d r e đ u j e p r e no š to se čovek i rodi . Zašto je bog j e d n o g izabrao a drugog osu­dio jes te t a j n a u ko ju čovek ne sme p o k u š a t i da p r o n i k n e . On j e t a k o p o s t u p i o zato š to m u s e dopada lo d a n a ta j nač in po­kaže svoju neograničenu m o ć . Kalvinov bog, u p r k o s svim po­kuša j ima da se sačuva misao o božjoj p r a v e d n o s t i i l jubavi, i m a sve osobine t i ranina, p o t p u n o n e s p o s o b n o g da voli, pa čak i da b u d e pravičan. Upadlj ivo prot ivrečeći N o v o m zavetu, Kalvin po­r iče v r h o v n u ulogu ljubavi i kaže: »Jer ono š to skolast ičar i iz­lažu o t o m e da m i l o s r đ e p r e t h o d i veri i n a d i j e s t e p u k a v a r k a p o r e m e ć e n e uobrazi l je . . .«47

Psihološki značaj d o k t r i n e o predest inaci j i je dvostruk. O n a izražava i uvećava osećanje p o j e d i n a č n e n e m o ć i i beznača jnost i . Ni jedna d o k t r i n a ne bi mogla snažnije od nje da izrazi bezvred-n o s t l judske volje i t r u d a , č o v e k u je u s k r a ć e n o da odlučuje o svojoj sudbini i on n i š ta ne može da učini da bi izmenio o n o š to je odlučeno. On je n e m o ć n o o r u đ e u bož j im r u k a m a . Drugo značenje ove d o k t r i n e , kao i Luterove, sastoji se u njenoj funk­ciji pr igušivanja i racionalne sumnje , koja je u Kalvina i nje­govih s ledbenika bi la i s ta k a o i u Lutera . Na prvi pogled čini se da d o k t r i n a o predes t inac i j i p r e povećava s u m n j u nego što je

62

pr igušu je . Zar p o j e d i n c a n e r a z d i r u s u m n j e još m u č n i j e o d pre-đašn j ih k a d zna da j e p r e rođenja o d r e đ e n za večno prok le t s tvo ili za spas? K a k o on u o p š t e može da b u d e s iguran u svoju sud­b i n u ? M a d a Kalvin nije učio da posto j i s tvarni dokaz za takvu dzvesnost, on i njegovi s ledbenici bili su, u stvari, u b e đ e n i da p r i p a d a j u izabranima. Do tog u b e đ e n j a su došli p o m o ć u onog i s tog m e h a n i z m a samounižavanja koji s m o ispitali u vezi sa Lu-t e r o v o m d o k t r i n o m . Za one koji su imali takvo ubeđenje , dok­t r i n a o predest inaci j i p o d r a z u m e v a l a je kra jn ju izvesnost; čovek ni je m o g a o da učini n i š ta čime bi svoje spasenje doveo u opa­snost, p o š t o ono ni je zavisilo od njegovih vlast i t ih p o s t u p a k a , već je o n j e m u bi la d o n e t a o d l u k a p r e no što se on i rod io . Opet je, kao i u Lutera , ta osnovna s u m n j a imala za pos ledicu t ražen je a p s o l u t n e izvesnosti ; no m a d a je d o k t r i n a o predest i­naci j i pružala takvu izvesnost, s u m n j a je os ta la i m o r a l a se n e p r e s t a n o pr igušivat i sve fantast ični j im verovanjem da verska za jednica kojoj čovek p r i p a d a predstav l ja onaj od boga izabrani deo čovečanstva.

Kalvinova teori ja o predest inaci j i sadrž i j e d n u impl ikaci ju ko ju o v d e t r e b a izričito p o m e n u t i j e r j e bi la najsnažni je oživljena u nacis t ičkoj ideologiji: načelo o b i tno j ne jednakos t i l judi. Za Kalv ina posto je dve vr s te l judi — izbavljeni i oni koji su osu­đ e n i n a večno prok le t s tvo . Poš to j e s u d b i n a o d r e đ e n a još p r e n j ihova rođenja, i oni n i su k a d r i da je i zmene ma š ta da uč ine ili ne uč ine t o k o m života, j e d n a k o s t čovečanstva nače lno se po­r iče. Ljudi su s tvoreni kao ne jednaki . Ovo načelo p o d r a z u m e v a i to da m e đ u l jud ima n e m a sol idarnost i , p o š t o se por iče j ed in i č ini lac koji je na jsnažni ja osnova za l judsku sol idarnost : jedna­kost l judske sudbine . Kalvinist i su sasvim bezazleno mislil i da su o n i izabrani, a da je sve druge bog o s u d i o na prok le t s tvo . Očigledno je da je to verovanje predstavl ja lo, u p s i h o l o š k o m pogledu, d u b o k prez i r i m r ž n j u p r e m a d r u g i m l judskim b ić ima — u stvari o n u i s tu m r ž n j u k o j o m su oni obdari l i boga. M a d a je m o d e r n a misao vodila ka sve većem potvrđivanju l judske je­dnakos t i , ovo kalvinist ičko načelo uvek se donekle ispoljavalo. D o k t r i n a da su l judi, s h o d n o svojoj ras i , u osnovi n e j e d n a k i po­t v r d a je tog istog načela, s a m o drukči je racionalizovanog. Psi­h o l o š k e implikaci je su is te.

D r u g a i v e o m a znača jna razl ika u o d n o s u na Luterova učenja je veće ist icanje važnost i m o r a l n o g t r u d a i vrlog života. Poje­d i n a c ne može izmeniti svoju sudbinu n i j ednim svojim delom,

63

ali s a m a činjenica š to j e k a d a r da to p o k u š a j e znak njegove p r i p a d n o s t i izbavljenima. Vrl ine ko je čovek t r e b a da s tekne j e s u : s m e r n o s t i u m e r e n o s t (sobrietas), p r a v e d n o s t (institia), u smis lu da se svakom daje ono š to mu po zasluzi p r i p a d a , i p o b o ž n o s t (pietas), koja čoveka s jedinjuje s bogom 4 8 . Dal j im razv i tkom kal-

vinizma ist icanje vrlog života i značaja n e p r e s t a n o g t r u d a pos ta je sve važnije, a naroč i to ideja da je u s p e h u svetovnom životu, kao posledica takvog t r u d a , z n a k spasenja. 4 9

Osobito ist icanje vrlog života, svojstveno kalvinizmu, i m a l o je p o s e b a n psihološki značaj . Kalvinizam je i s t a k a o nužnos t nepre­stanog l judskog t r u d a . Čovek s ta lno m o r a p o k u š a v a t i da živi po božjoj reči i da n i k a d ne p o s r n e t r u d e ć i se da to čini. Izgleda da j e ta d o k t r i n a p r o t i v r e č n a d o k t r i n i da j e l judski t r u d neko-r i s t a n za čovekovo spasenje. Moglo bi n a m se učini t i da je fata-listički stav uzdržavanja od svakog t r u d a m n o g o pr ikladni j i . Me­đ u t i m , neki ps ihološki razlozi pokazu ju da s tvar i t a k o ne s to je . Nespokojs tvo, osećanje n e m o ć i i beznačajnost i , a n a r o č i t o neiz-vesnost o t o m e š ta čoveka čeka posle s m r t i predstav l ja ju du­h o v n o stanje koje p r a k t i č n o n i k o ne može da podnese . Gotovo n i k o ko je o p h r v a n t im s t r a h o m ne b i bio k a d a r da se o p u s t i , da uživa u životu i da b u d e r a v n o d u š a n p r e m a o n o m e š to će ga kasni je snaći. Razvi janjem m a h n i t e akt ivnost i i težnje da se nešto učini — u p r a v o odl ika ko ju je n a r o č i t o i s takao kalv inizam — je j e d a n od m n o g i h n a č i n a da se izbegne to nepodnošl j ivo s tanje neizvesnosti i osećanje vlast i te beznača jnost i , koje paral i-zuje čoveka. Takva akt ivnost dobi ja svojstvo p r i n u d e : pojedinac mora da bude aktivan da bi savladao u sebi osećanje sumnje i nemoći. Takav t r u d i akt ivnost n isu posledica u n u t r a š n j e snage i samopouzdanja ; oni su oča jno bekstvo od nespokojs tva .

I Taj se m e h a n i z a m može lako zapazit i u n a p a d i m a p a n i č n o g nespokojs tva . č o v e k koji očekuje da kroz nekol iko časova dobi je od lekara di jagnozu o svojoj bolest i — a ova može bi t i k o b n a — nalazi se, sasvim p r i r o d n o , u s tanju nespokojs tva . On o b i č n o n e ć e m i r n o sedeti i iščekivati . Njega će nespokojs tvo, a k o ga n e paral iše, najčešće p o k r e t a t i n a n e k a k v u manje-više m a h n i t u akt ivnost . On može da k o r a č a gore-dole, da zapodeva razgovor sa svakim koga se dočepa, da u r e đ u j e svoj p i saći s to, da piše p i s m a . Može da nas tav i uobiča jeni posao, s a m o j o š akt ivni je i grozničavije. Ma kakav oblik uzeo, njegov t r u d je p o d s t a k n u t n e s p o k o j s t v o m i teži da m a h n i t o m akt ivnošću savlada osećanje nemoći .

64

U kalvinist ičkoj d o k t r i n i t r u d je i m a o još j e d n o ps ihološko značenje, č in jenica da čovek ni je p o s u s t a o od tog n e p r e s t a n o g t r u d a i da je i m a o u s p e h a u svom m o r a l n o m , kao i u svetovnom r a d u bi la j e manje-više j a s a n znak d a j e o n j e d a n o d izabranih. I r a c i o n a l n o s t takvog p r i n u d n o g t r u d a sastoj i se u t o m e što ta aktivnost nije namenjena ostvarivanju željenog cilja, već služi da pokaže da li će se dogoditi nešto š to je u n a p r e d o d r e đ e n o i š t o ne zavisi od čovekove vlast i te akt ivnost i ni t i n a d z o r a . Taj m e h a n i z a m je d o b r o p o z n a t a odl ika p r i n u d n i h n e u r o t i č a r a . Ta­kve osobe, k a d a s t r a h u j u za i shod nekog važnog p o d u h v a t a , m o g u , d o k čekaju na odgovor, da b r o j e prozore na k u ć a m a ili drveće na ulici. Ako je b ro j p a r a n , o s o b a oseća da će se sve d o b r o svršiti; a k o je n e p a r a n , to j e znak da će p r e t r p e t i ne-u s p e h . Često s e t a s u m n j a n e o d n o s i n a n e k u o d r e đ e n u pr i l iku već na čitav život j e d n e osobe, te će ona, s h o d n o t o m e , bi t i p r i n u đ e n a da t raž i »znake«. Često i z m e đ u bro jan ja kamenja, r e đ a n j a pasi jansa, kockanja, itd., i nespokojs tva i s u m n j e veza ni je svesna. Čovek može da r e d a pas i jans us led ne jasnog ose-ćan ja n e m i r a , i tek bi analiza mogla da obelodani skr ivenu funk­ci ju njegove akt ivnost i : otkr ivanje b u d u ć n o s t i .

U kalvinizmu je to značenje t r u d a bi lo deo verske d o k t r i n e . P r v o b i t n o se ono odnosi lo na m o r a l n i t r u d , no kasni je su se sve više isticali t r u d u čovekovom z a n i m a n j u i posledice tog t r u d a — to jes t u s p e h ili n e u s p e h u poslu. U s p e h je p o s t a o z n a k božje mi los t i ; n e u s p e h — z n a k proklets tva .

Ovi razlozi pokazu ju da p r i n u d a na n e p r e s t a n i t r u d i r a d ni­k a k o ni je bila p r o t i v r e č n a o s n o v n o m u b e đ e n j u u čovekovu ne­m o ć ; o n a je p r e bi la ps ihološka posledica. T r u d i r a d u o v o m smis lu postal i su p o t p u n o iracionalni . Oni nisu mogli da izmene s u d b i n u , poš to je n ju bog u n a p r e d određivao, bez obz i ra koliko se po jed inac t r u d i o . Oni su s a m o služili kao s redstvo za predska-zivanje u n a p r e d o d r e đ e n e sudbine; a m a h n i t i t r u d je, u isti m a h , v r a ć a o čoveku s a m o p o u z d a n j e , ko j im je on savlađivao inače ne­podnošl j ivo osećanje nemoći .

Može se pre tpos tav i t i da je taj novi stav p r e m a t r u d u i r a d u k a o cilju po sebi najvažni ja ps ihološka p r o m e n a ko ja se u čo­veku zbila od k r a j a srednjeg veka n a o v a m o . U s v a k o m d r u š t v u čovek m o r a da r a d i a k o hoće da živi. Mnoga d r u š t v a res i la su ta j p r o b l e m na ta j n a č i n š to su r a d obavljali robovi, te j e t a k o s l o b o d n o m čoveku bi lo d o p u š t e n o da se posveti »plemeniti j im« zanimanj ima. U t a k v i m d r u š t v i m a r a d nije b io d o s t o j a n slobod-

65

n o g čoveka. I u s redn jovekovnom d r u š t v u t e r e t r a d a b io je ne­j e d n a k o raspodel jen m e đ u razl iči t im k l a s a m a u druš tveno j hije­rarhi j i , pa je čes to dolazilo do surove eksploataci je . Ali s tav p r e m a r a d u bio je drukči j i od stava koji se p o t o m razvio u mo­d e r n o j er i . R a d ni je i m a o a p s t r a k t n o obeležje proizvođenja ne­kog ar t ik la koji se može u n o s n o p r o d a t i na t rž i š tu. Čovek je ra­dio odazivajući se k o n k r e t n o m zahtevu i sa k o n k r e t n i m ci l jem: da zaradi za svoje izdržavanje. K a o š to je n a r o č i t o M a k s Veber pokazao, ni je bi lo podst ica ja za veći r a d od onog koji j e b i o po­t r e b a n da b i se održao t rad ic iona lan životni s t a n d a r d . Izgleda da su neke g r u p e srednjovekovnog d r u š t v a uživale u r a d u k a o ostva­r ivanju proizvodne sposobnost i ; da su m n o g e druge radi le za to š to su morale i š to su osećale da je ta n u ž n o s t us lovl jena spo-l jašnj im p r i t i s k o m . U m o d e r n o m d r u š t v u bi lo je novo to š to je l jude p o k r e t a o na r a d m a n j e spoljašnji p r i t i s a k a više u n u t r a ­šnja p r i n u d a , koja ih je o n a k o gonila da r a d e kao što bi to u d r u g i m d r u š t v i m a m o g a o da učini j e d i n o v e o m a s t rog gospodar .

P r i u laganju svih energi ja u rad, ta u n u t r a š n j a p r i n u d a bi la j e p lodni ja no š to b i bi la i jedna spol jašnja p r i n u d a . Ljudi se uvek u izvesnoj m e r i b u n e prot iv spol jašnje p r i n u d e , š to o m e t a p l o d n o s t r a d a ili pravi l jude n e p o d e s n i m za b i lo k a k a v izdife-renoirani z a d a t a k koji iziskuje inteligenciju i odgovornost . Pri­n u d a na r a d koja je čoveka pretvor i la u v last i tog goniča r o b o v a ne sputava ta svojstva. Kapi ta l izam se, bez sumnje , ne bi m o g a o razvit i da najveći deo čovekove energi je ni je b io k a n a l i s a n u p r a v c u r a d a . Ni u j e d n o m d r u g o m i s tor i j skom razdobl ju slo­b o d n i l judi n isu svoju energi ju t a k o p o t p u n o posvećivali j e d n o j svrsi : r a d u . Snaga koja je čoveka p o k r e t a l a na n e m i l o s r d a n r a d b i la je j e d n a od osnovnih proizvodnih snaga, za razv i tak našeg indus t r i j skog s i s tema niš ta m a n j e važna od p a r e i e lektr ic i teta .

Dosad s m o govorili poglavito o nespoko j s tvu i osećanju ne­moći koji obuzimaju p r i p a d n i k a s rednje klase. S a d a ć e m o pro­uči t i j e d n u d r u g u osobenos t koju s m o s a m o s p o m e n u l i : nepri­jateljsko raspoloženje i ozlojeđenost p r i p a d n i k a s rednje klase. Ne iznenađuje to š to je s rednja k lasa bi la v e o m a nepr i ja te l j sk i raspoložena. N o r m a l n o je da nepri jate l j ski reaguje svaki čovek čije se emociona lno i ču lno izražavanje o m e t a , a s a m o posto­jan je ugrožava; kao š to s m o videli, s rednja k lasa u celini, a n a r o č i t o oni n jeni p r i p a d n i c i koj i j o š n i su uživali p r e i m u ć s t v a od razvi tka kapital izma, bi la je o m e t e n a i ozbil jno ugrožena. J o š će j e d a n činilac uvećat i n j e n o nepr i ja te l j sko raspoloženje : r a s k o š

66

i m o ć ko j ima se m a l a g r u p a kapita l i s ta, ukl jučujući tu crkvene vel ikodostojnike, mogla razmeta t i . P r i r o d a n ishod toga bio je du­b o k a zavist p r e m a nj ima. No dok su se nepri jate l j sko raspolo­ženje i zavist razvijali, p r i p a d n i c i s rednje klase n i su mogl i da n a đ u onaj n e p o s r e d n i izraz koji je bio m o g u ć a n za niže klase. Ove su mrzele bogataše koji su ih eksploatisal i , želele su da s ruše nj ihovu m o ć , te su t a k o bile u s tan ju da osećaju i da izražavaju svoju mržn ju . A i viša k lasa je bila k a d r a da u želji za m o ć i n e p o s r e d n o izrazi agresivnost . Pr ipadnic i s redn je klase bili su u sušt ini konzervat ivni; oni su želeli da stabil izuju dru­štvo a ne da ga uni š te ; svaki od nj ih se n a d a o da će i m a t i više u s p e h a i da će učestvovat i u o p š t e m razvitku. Nepri ja te l j sko ra­spoloženje se, dakle, nije moglo otvoreno izražavati nit i , čak, sve­s n o osećat i ; o n o se m o r a l o p o t i s n u t i . M e đ u t i m , pot i sk ivanjem se nepr i ja te l j sko raspoloženje s a m o uklanja iz svesti, a ne i ukida, š tav i še , to obuzdavano nepri jatel js tvo, ne nalazeći n ikakav nepo­s r e d a n izraz, r a s t e sve dot le dok ne o b u z m e čitavu l ičnost, čo-vekov o d n o s p r e m a d r u g i m a i p r e m a sebi — ali u racionalizo-v a n i m i p r e r u š e n i m obl ic ima.

L u t e r i Kalvin opisuju to sveobuhvatno nepri jate l j s tvo; opisuju ga ne s a m o k a o l judi koji su l ično p r i p a d a l i r e d u najvećih ne-nav idnika m e đ u najglavni j im i s tor i j sk im l ičnost ima — a, izve-sno, m e đ u religi jskim vođima — već, što je važnije, i kao tvorci d o k t r i n a koje su bile obojene t i m nepri ja te l j s tvom, te su se mogle o b r a ć a t i j e d i n o grupi l judi koji su i sami bili p o k r e t a n i d u b o k i m , p o t i s n u t i m nepr i ja te l j s tvom. To nepri ja te l j s tvo se naj­upadlj ivi je izražava nj ihovim p o j m o m o bogu, n a r o č i t o u Kalvi-novoj dokt r in i . M a d a mi svi d o b r o pozna jemo taj p o j a m , često sebi ne p r e d o č a v a m o u p o t p u n o s t i š ta znači shvatanje da je bog samovol jan i n e m i l o s r d a n kakvim ga je Kalvin pr ikazao, da je deo čovečanstva o s u d i o na večno prokle t s tvo, pravda juć i ili raz­jašnjavajući to j e d i n o č inom božje moći . N a r a v n o , s a m Kalvin se pozabavio očiglednim z a m e r k a m a koje bi se mogle učinit i t o m shvatan ju boga; no manje-više t a n a n e kons t rukc i j e k o j i m a je h t e o da p o d u p r e p r e d s t a v u o j e d n o m p r a v e d n o m i mi los t ivom b o g u ne zvuče ni n a j m a n j e ubedl j ivo. Ta p r e d s t a v a o j e d n o m d e s p o t s k o m bogu, koji želi neograničenu m o ć n a d l judima, nji­hovo potčinjavanje i ponižavanje, bila je pro jekci ja nepri jatel j­stva i zavisti s rednje klase.

Nepri ja te l j s tvo ili ozlojeđenost našl i su izraza i u p r i r o d i od­n o s a p r e m a drug ima. Glavni oblik koji je taj izraz uzeo bi lo je

67

m o r a l n o ogorčenje, koj im se, ne menja jući se, odl ikovala niža s r e d n j a klasa od Luterova do Hit lerova doba. M a d a je ta k lasa s tvarno zavidela o n i m a koji su imali bogats tvo i m o ć i koji su mogli da uživaju u životu, o n a je tu ozlojeđenost i zavist racio-nalizovala u m o r a l n o ogorčenje i uverenje da će svi ti l judi b i t i kažnjeni večnom patn jom 5 0 . No to nepr i ja te l j sko raspoloženje pre­ma d r u g i m a izražavalo se i na drugi način. Kalvinov rež im u Že-nevi odl ikovao se podozren jem i nepr i ja te l j s tvom svakog p r e m a svakome, te je izvesno da se m a l o d u h a l jubavi i b r a t s t v a moglo o t k r i t i u n jegovom d e s p o t s k o m režimu. Kalvin ni je verovao u bogatstvo, a u isti m a h je i m a o malo sažaljenja za s i romaštvo . T o k o m kasnijeg razvoja kalvinizma često nai laz imo na o p o m e n e da se t u đ i n c u ne ukazuje l jubaznost, na surov s tav p r e m a siro­m a š n i m a i na o p š t u a t m o s f e r u podozrivosti . 5 1

P o r e d toga š to su se nepri ja te l j s tvo i l j u b o m o r a pro jektoval i na boga i p o s r e d n o izražavali u obl iku m o r a l n o g ogorčenja, ne­pri jatel j s tvo se izražavalo i na ta j nač in š to ga je čovek uprav­l jao prot iv samoga sebe. Videli s m o k a k o su v a t r e n o L u t e r i Kalvin isticali čovekovu grešnost i učil i samounižavan ju i samo-omalovažavanju kao osnovi svih vrl ina. Izvesno je da oni svesno n i s u imali n a u m u niš ta d r u g o d o kra jn ju poniznos t . N o svak ko d o b r o poznaje ps ihološke m e h a n i z m e samooptuž ivan ja i sa-mounižavan ja ne može da s u m n j a u to da je k o r e n ovakve »po­niznosti« u žestokoj mržnj i , koja, iz ovog ili onog razloga, ne m o ž e da se u p r a v i na spoljašnji svet, te deluje p r o t i v čovekovog l ičnog ja. Da b i s m o p o t p u n o razumel i tu pojavu, m o r a m o shva­t i t i da su čovekovi stavovi p r e m a d r u g i m a i p r e m a sebi u na­čelu paralelni, a n i k a k o ne prot iv reče j e d n i d r u g i m a . S a m o , d o k je nepri ja te l j s tvo p r e m a d r u g i m a često svesno i m o ž e o t v o r e n o da se izrazi, nepri jatel j s tvo p r e m a s a m o m e sebi ob ično je ( sem u p a t o l o š k i m slučajevima) nesvesno, te se izražava u p o s r e d n i m i racional izovanim oblicima. J e d a n od n j ih je čovekovo akt ivno naglašavanje vlastite grešnost i i beznačajnost i , o č e m u s m o u p r a v o govorili; drug i se javlja p r e r u š e n u savest ili d u ž n o s t . Upravo k a o š t o posto j i poniznos t koja n e m a nikakve veze sa m r ž n j o m pre­ma s a m o m e sebi, t a k o pos to je i s t inski zahtevi savesti i ose­ćanje dužnost i koji ne p o t i č u iz nepri jatel j s tva. Ta i s t inska sa­vest predstav l ja deo integr i sane l ičnosti, a pr idržavan je n jen ih zahteva jes te p o t v r d a čitavog ličnog ja . M e đ u t i m , čovekovim ne­pr i ja te l j s tvom p r e m a l ičnome ja veoma je o b o j e n o ono osećanje »dužnosti« koje u ver sk im ili svetovnim racional izaci jama pro-

68

z i m a život m o d e r n o g čoveka od re formaci je do d a n a s . »Savest« je gonič robova, k o m e je čovek u s a m o m e sebi n a š a o m e s t o . O n a ga goni da p o s t u p a po žel jama i cil jevima za koje veruje da su lično njegovi, m a d a su oni, u stvari, internal izaci je spo-l jašnj ih druš tvenih zahteva. O n a ga nagoni grubo i svirepo, za-b r a n j a j u ć i mu zadovol jstvo i sreću, da mu čitav život b u d e ispa­š t a n j e nekakvog ta jans tvenog greha 5 2 . O n a je , i s to t a k o , osnova »unutrašn jeg svetovnog asket izma«, koji j e t a k o svojstven r a n o m kalv in izmu i pozni jem p u r i t a n s t v u . Nepr i ja te l j s tvom u k o m je u k o r e n j e n a ta m o d e r n a v r s t a poniznost i i osećanja dužnos t i ob­jašn java se i j e d n a i n a č e pr i l ično z b u n j u j u ć a p r o t i v r e č n o s t : takva p o n i z n o s t javlja se za jedno sa p r e z i r o m p r e m a drug ima, a lice-m e r j e je s tvarno zameni lo l jubav i mi los rđe . To ne bi mogli da u č i n e i s t inska poniznost i i s t insko osećanje dužnost i p r e m a bliž­n j i m a ; no samounižavanje i »savest« ko ja uniš tava l ično ja pred­stavl ja ju s a m o j e d n u s t r a n u nepri jatel j s tva, a d r u g a s t r a n a su p r e z i r i mržnja p r e m a drug ima. i Čini n a m se da na osnovu ove k r a t k e analize značenja s lobode u razdobl ju re formaci je m o ž e m o izneti zakl jučke do ko j ih s m o došli u vezi sa p o s e b n i m p r o b l e m o m s lobode i o p š t i m p r o b l e m o m u z a j a m n o g delovanja ekonomskih, ps iholoških i ideoloških čini­laca u d r u š t v e n o m p r o c e s u .

S l o m srednjovekovnog feudalnog d r u š t v a i m a o je u j e d n o m p o g l e d u osobit značaj za sve druš tvene klase: po jed inac je bio n a p u š t e n i izolovan. Bio je s lobodan. Ta s loboda je imala dvo­s t r u k u posledicu. Čovek je b io lišen bezbednost i koju je uživao, l i šen n e o s p o r n o g osećanja pr ipadnos t i , i b io je o t r g n u t od sveta, koj i je i e k o n o m s k i i d u h o v n o zadovoljavao njegovo t ragan je za b e z b e d n o š ć u . On se osećao u s a m l j e n i nespokojan. No on je i s t o t a k o mogao i nezavisno da dela i misli, da b u d e g o s p o d a r s a m o g a sebe i da snosi svoj život o n a k o k a k o m o ž e — a ne o n a k o k a k o s u m u d r u g i naređival i .

M e đ u t i m , s o b z i r o m na s tvarnu ž ivotnu s i tuaci ju p o j e d i n i h r a z n i h druš tvenih klasa, te dve vrs te s lobode su bile n e j e d n a k e težine. S a m o o n a d r u š t v e n a klasa koja j e imala najviše u s p e h a i skor i s t i la je razvi tak kapi ta l izma za s t icanje s tvarnog b o g a t s t v a i moći . Zahvaljujući svojoj de latnost i i rac iona ln im kalkulaci jama, o n a je mogla da se razvija, da pobeđuje , da vlada i nagomilava bogat s tvo . Združene, nova novčana ar i s tokrat i ja i a r i s t o k r a t i j a po p o r e k l u mogle su da uživaju plodove nove s lobode i da st iču n o v o osećanje vlast i i po jed inačne inicijative. S d r u g e s t rane,

one su m o r a l e da v ladaju m a s a m a i da vode m e đ u s o b n u b o r b u , te t a k o ni njihov položaj nije bio p o š t e đ e n osnovne n e s i g u r n o s t i i nespokojs tva . Ali, u celini uzev, pozit ivno značenje s lobode bilo je za novog kapi ta l i s tu najvažnije. Ono se izražavalo u k u l t u r i koja se razvila na t lu te nove ar i s tokrat i j e , u k u l t u r i r e n e s a n s e . R e n e s a n s a je u u m e t n o s t i i u filozofiji izražavala novi d u h l judskog dostojanstva, volje i vlasti, ali čes to i očajanje i skep­ticizam. Naglašavanje po jed inačne akt ivnost i i volje može se naći i u teološkim učen j ima katol ičke crkve u t o k u poznog srednjeg veka. Skolast ičar i iz tog razdobl ja n isu se buni l i p rot iv auto­r i te ta ; o n i su prihvati l i njegovo vodstvo; no o n i su i s tak l i po­zitivno značenje s lobode, čovekov u d e o u određivan ju svoje sud­bine, njegovu snagu, dosto janstvo i s lobodu volje.

S d r u g e s t rane, niže klase — s i r o m a š n o s tanovniš tvo gradova, a n a r o č i t o seljaci — bile su p r i m o r a n e da ponovo t raga ju za s lobodom i da se v a t r e n o n a d a j u u o k o n č a n j e sve većeg eko­n o m s k o g i ličnog t lačenja. One su imale m a l o š ta da izgube a m n o g o da dobiju. Nisu ih zanimale d o g m a t s k e t a n a n o s t i , već osnovna načela Biblije: bogats tvo i pravda. Njihove n a d e ak t ivno su se ispoljile u m n o g i m pol i t ičkim b u n a m a i u v e r s k i m pokre­t ima, koji su se odlikovali nepomir l j i v im d u h o m t i p i č n i m za p o č e t a k hr i šćanstva .

M e đ u t i m , naše glavno zanimanje posvećeno je reakci j i sred­nje klase. M a d a je d p r i n e o njenoj većoj nezavisnost i i inicija­tivi, razvi tak kapi ta l izma je predstav l jao veliku p r e t n j u . Na po­četku šesnaestog veka po jed inac koji je p r i p a d a o srednjo j klasi još nije m o g a o n o v o m s lobodom da s t e k n e veliku m o ć i bez-b e d n o s t . Više nego snagu i pouzdanje, s loboda je donosi la izo-lovanost i l ičnu beznača jnost . S e m toga, p o j e d i n a c je b io d u b o k o ozlo jeđen raskoš ju i moći bogat ih klasa, uk l juču juć i tu i hije­r a r h i j u r i m s k e crkve. P r o t e s t a n t i z a m je izrazio ta osećanja be­značajnost i i ozlojeđenosti ; on je u n i š t i o čovekovo p o u z d a n j e u božju bezuslovnu l jubav; poučavao je čoveka da se s prezi­r o m i nepoveren jem o d n o s i p r e m a sebi i p r e m a drug ima; nači­nio je od čoveka s redstvo a ne cilj; položio je oružje p r e d sve-t o v n o m m o ć i i o d r e k a o se načela da p u k o posto jan je ne oprav­dava svetovnu m o ć a k o o n a prot ivreči m o r a l n i m nače l ima; a sve to znači da se on o d r e k a o e l e m e n a t a koj i su sačinjavali temel j jude j sko-hr i šćanske tradici je . Njegove d o k t r i n e p r u ž a l e su p r e d s t a v u o po jedincu, b o g u i svetu u kojoj su se ta ose­ćanja o p r a v d a l a verovanjem da beznača jnost i n e m o ć k o j e po­

j e d i n a c oseća p o t i č u iz svojstva čoveka k a o takvog i da on treba da oseća o n a k o k a k o oseća.

T i m e su nove religijske d o k t r i n e ne s a m o izrazile o n o š to j e osećao prosečni č lan s rednje klase nego su ta j stav, raciona-lizujući ga i s i s tematizujući, o jačale i obodri le . One, m e đ u t i m , n i s u učinile j e d i n o t o ; one su i pokazale k a k o da po jedinac sa­v lada svoje nespokojs tvo. One su ga poučavale da može da nad­v lada s u m n j u i nespokojs tvo a k o p o t p u n o pr ihvat i svoju n e m o ć i svoju r đ a v u p r i r o d u , ako čitav svoj život s m a t r a i s p a š t a n j e m vlast i t ih grehova, a k o samoga sebe dokra ja unizi i a k o se ne­p r e s t a n o t r u d i ; uči le su ga da će, a k o se p o t p u n o potčini , steći l jubav božju i da se b a r može n a d a t i da će se naći m e đ u o n i m a koje je bog odlučio da izbavi. P r o t e s t a n t i z a m je b io odgovor na l judske p o t r e b e p r e s t r a š e n o g i izdvojenog po jed inca lišenog ko-r e n a , koji se m o r a o u novom svetu snaći i vezati za njega. Nova k a r a k t e r n a s t r u k t u r a , koja je proiziš la iz e k o n o m s k i h i društve­n i h p r o m e n a , p o t p o m o g n u t a v e r s k i m d o k t r i n a m a , posta la je, sa svoje s t rane, važan činilac pr i uobl ičavanju daljeg društvenog i e k o n o m s k o g razvitka. Upravo o n a svojstva koja su bi la uko-r e n j e n a u toj k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i — p r i n u d a na rad, s t ras t za š t e d n j o m , s p r e m n o s t da se od života načini o r u đ e koje će po­služiti s v r h a m a j e d n e vanl ične moći, asket izam i p r i n u d n o ose-ćanje dužnost i — bile su k a r a k t e r n e odlike koje su u kapitali­s t i č k o m d r u š t v u posta le pro izvodne snage i bez koj ih se ne m o ž e zamisl i t i m o d e r n i e k o n o m s k i i druš tveni razvi tak; one su predstav l ja le p o s e b n e obl ike koje je dobijala l judska energija, u ko j ima je pos ta la j e d n a od proizvodnih snaga u d r u š t v e n o m p r o c e s u . S gledišta e k o n o m s k i h p o t r e b a bilo je k o r i s n o p o s t u p a t i u sk ladu sa novoobrazovanim k a r a k t e r n i m c r t a m a ; takvi po­s t u p c i zadovoljavali su i u p s i h o l o š k o m pogledu p o š t o su odgo­varal i p o t r e b a m a i nespokoj s tvu nove vrs te l ičnosti . Opšti je ref-č e n o : druš tveni proces, o d r e đ u j u ć i oblik života po jedinca — to j e s t njegove odnose p r e m a d r u g i m a i p r e m a r a d u — uobl ičuje njegovu k a r a k t e r n u s t r u k t u r u ; nove ideologije — religijske, fi­lozofske ili pol i t ičke — proizlaze iz te izmenjene k a r a k t e r n e s t r u k t u r e i o b r a ć a j u se njoj , te je t a k o pojačavaju, zadovoljavaju i stabil izuju; novoobrazovane k a r a k t e r n e c r t e posta ju, sa svoje s t r a n e , važni činioci u dal jem e k o n o m s k o m razvitku, i u t i č u na druš tveni p r o c e s . M a d a su se p r v o b i t n o razvile kao reakci ja na p r e t n j u novih e k o n o m s k i h snaga, o n e polako pos ta ju proizvodne snage koje p o d s t i č u i j ača ju novi e k o n o m s k i razvitak. 5 3

BELESKE UZ GLAVU TREĆU

1. Kad govorimo o »srednjovekovnom društvu« i »duhu srednjeg ve-ka« nasuprot »kapitalističkom društvu«, govorimo o idealnim ti­povima. Naravno, srednji vek se, u stvari, nije naglo završio, u jednom trenutku, a moderno društvo rodilo u drugom. Sve eko­nomske i društvene snage koje odlikuju moderno društvo već su se bile razvile u srednjovekovnom društvu dvanaestog, trinaes­tog i četrnaestog veka. U poznom srednjem veku rasla je ulo­ga kapitala, a rasla je i oprečnost između društvenih klasa u gradovima. Kao i uvek u istoriji, svi elementi novog društvenog sistema već su se bili razvili u ranijem poretku koji je sme-njen novim. No mada je važno da se prouči koliko je modernih elemenata postojalo u poznom srednjem veku i koliko srednjo-vekovnih elemenata postoji i dalje u modernom društvu, svako teorijsko shvatanje istorijskog procesa bilo bi nemoguće ako bi se podvlačenjem neprekidnosti pokušale da umanje bitne razlike između srednjovekovnog i modernog društva ili da se odbace pojmovi kao što su »srednjovekovno društvo« i »kapitalističko društvo« kao nenaučne konstrukcije. Takvi pokušaji, zaodenuti naučnom objektivnošću i tačnošću, svode, u stvari, istraživanje društva na skupljanje nebrojenih pojedinosti, te ometaju svako razumevanje strukture društva i njene dinamike.

2. Jacob Burckhardt, Kultura renesanse u Italiji, Matica Hrvatska, Zagreb, 1953, str. 79.

3. Nav. delo, str. 8. 4. Nav. delo, str. 79. 5. Burkhartovu glavnu tezu su neki autori potvrdili i obogatili, a

drugi odbacili. Manje-više u istom smislu je i proučavanje V. Diltaja (Weltanschauung und Analyse des Menschen seit Renais-sance und Reformation u Gesammelte Schriften, Teubner, Lajp-cig, 1914) i E. Kasirera »Individuum und Cosmos in der Philo-sophie der Renaissance«. Burkharta su međutim, drugi oštro na­pali. J. Huicinga (J. Huizinga) je istakao (Das Problem der Renais­sance in Wege der Kulturgeschichte, Drei Masken Verlag, Minhen, 1930, str. 89, i dalje; sr. i njegovo Herbst des Mitelalters, Drei Masken Verlag, Minhen, 1924) da Burkhart ne vodi računa do ko­je je mere postojala sličnost između života masa u Italiji i dru­gim evropskim zemljama u toku poznog srednjeg veka; da pret­postavlja da početak renesanse pada oko 1400, dok uglavnom građa kojom se služi da potkrepi svoju tezu potiče iz petnaes­tog ili s početka šesnaestog veka; da potcenjuje hrišćanske od­like, a precenjuje značaj neznabožačkog elementa u renesansi; da pretpostavlja da je individualizam bio glavna odlika renesans­ne kulture, mada je bio samo jedan od mnogih. Međutim, Hui­cinga ističe da srednjem veku nije nedostajala individualnost u

72

onoj meri u kojoj to Burkhart pretpostavlja, te da je, stoga, njegov način protivstavljanja srednjeg veka i renesanse netačan; da je renesansa ostala odana autoritetu kao što je to bio i sred­nji vek; da srednji vek nije bio tako neprijateljski raspoložen prema svetovnom zadovoljstvu a da renesansa nije bila tako optimistična koliko je Burkhart pretpostavljao; da od stava mo­dernog čoveka — naime od njegova stremljenja ka ličnim usavr­šavanjima i razvitku individualnosti — u renesansi nije postojalo ništa drugo sem zametaka; da su već u trinaestom veku tru­baduri razvili ideju o plemenitosti srca, a da, međutim, rene­sansa nije prekinula sa srednjovekovnim pojmom o ličnoj vred-nosti i služenju nekome ko je po društvenoj hijerarhiji viši.

Izgleda mi, međutim, da ova obrazloženja, čak i ako su u pojedinostima tačna, ne pobijaju Burkhartovu glavnu tezu. Hui­cinga se pri obrazlaganju, drži, u stvari, ovog načela: Burkhart greši zbog toga što su neke pojave koje on pripisuje renesansi po­stojale već u poznom srednjem veku u zapadnoj i srednjoj Ev­ropi, dok su se druge javile tek po završetku renesansnog raz­doblja. To isto obrazloženje koristilo se i protiv svih shvatanja koja srednjovekovno feudalno društvo suprotstavljaju modernom kapitalističkom. Ono što je gore rečeno o tom obrazloženju važi i za kritiku Burkharta. Burkhart je shvatio suštinsku razliku iz­među srednjovekovne i moderne kulture. On je, možda, odviše upotrebljavao »renesansu« i »srednji vek« kao idealne tipove i govorio o kvantitivnim razlikama kao o kvalitativnima; čini mi se, ipak, da je on bio u stanju da jasno uoči posebne odlike i dinamiku onih strujanja koja će u toku evropske istorije od kvantitativnih preći u kvalitativne. O čitavom ovom problemu sr. i odličnu studiju Čarlsa E. Trinkhauza (Charles E. Trinkhaus) Plemići nemaštine (Adversity's Noblemen), Columbia Universitv Press, Njujork, 1940, koja konstruktivno kritikuje Burkhartovo delo, analizirajući poglede italijanskih humanista o problemu sreće u životu. S obzirom na probleme o kojima se u ovoj knjizi raspravlja, posebno su značajne njegove primedbe o nesigurnosti, pomirenosti i očajanju kao posledicama sve veće konkurentske borbe ljudi za vlastiti napredak (str. 18).

6. Sr. Huicinga, str. 159. 7. Sr. Diltajevu analizu Petrarke (nav. delo, str. 19, i dalje) i Trink-

hauzove Plemiće nemaštine. 8. Nav. delo, str. 84. 9. Sr. Maks Veber (Max Weber), Protestantska etika i duh kapita­

lizma (The Protestant Ethic and the Špirit of Capitalism), Allen and Unvvin, London, 1930, str. 65.

10. Sr. Ernst Trelč (Ernst Troeltsch), Renaissance und Reformation, Vol. IV, Gesammelte Schriften, Tibingen, 1923.

73

11. Izlaganje ekonomske istorije poznog srednjeg veka i razdoblja reformacije uglavnom se zasniva na: Lampreht (Lamprecht), Zum Verst'dndnis der wirtschaftlichen und sozialen Wandlungen in Deutschland vom 14. zum 16. Jahrhun-dert, Akademische Verlagsbuchhandlung J. C. B. Mohr, Ztsch. fur Sozial- und VVirtschaftsgeschichte, Frajburg U. B. i Lajpcig, 1893. Erenberg (Ehrenberg), Das Zeitalter der Fugger, G. Fischer, Jena, 1896. Zombart (Sombart), Der Moderne Kapitalismus, 1921, 1928. Fon Belov (von Belovv), Probleme der Wirtschaftsgeschichte, Mohr, Tibingen, 1920. Kulišer (Kulisher), Allgemeine Wirtschaftsgeschichte des Mittelal-ters und der Neuzeit, Druck und Verlag von R. Oldenbourg, Min-hen i Berlin, 1928. Andreas (Andreas), Deutschland vor der Reformation, Deutsche Verlags-Anstalt, Stutgart i Berlin, 1932. Veber (Weber), Protestantska etika i duh kapitalizma (The Protes­tant Ethic and the Špirit of Capitalism), Allen and Umvin, Lon­don, 1930. Šapiro (Shapiro), Društvena reforma i reformacija (Social Re-form and the Reformation), Thesis, Columbia Universitv, 1909. Paskal (Pascal), Društvena osnova nemačke reformacije, Martin Luter i njegovo doba (The Social Basis of the German Reforma­tion, Martin Luther and his Times), London, 1933. Toni (Tawney), Religija i nastanak kapitalizma (Religion and the Rise of Capitalism), John Murray, London, 1926. Brentano (Brentano), Der wirtschaftende Mensch in der Ge-schichte, Meiner, Lajpcig, 1923. Kraus (Kraus), Scholastic, Puritanismus und Kapitalismus, Dun-ker und Humbolt, Minhen, 1930.

12. Sr. l iteraturu o ovom problemu koju navodi J. Kulišer, nav. delo, str. 192, i dalje.

13. Toni, nav. delo, str. 28. 14. Nav. delo, str. 31, i dalje. 15. Sr. Lampreht, nav. delo, str. 207; Andreas, nav. delo, str. 303. 16. Šapiro, nav. delo, str. 59. 17. Dela Martina Lutera (Works of Martin Luther), A. J. Holman

Company, Filadelfija, Vol. IV, str. 34. 18. Šapiro, nav. delo, str. 54, 55. 19. Lampreht, nav. delo, str. 200. 20. Po navodu šapiroa, nav. delo. str. 21, 22. 21. Toni, nav delo, str. 86.

74

22. Sr. ovaj problem konkurencije s delom M. Midove (M. Mead) Kooperacija i konkurencija medu primitivnim narodima (Coope-ration and Competition among Primitive Peoples), McGraw-Hill, London, 1937; L. K. Frank (L. K. Frank), Cena konkurencije (The Cost of Competition), u »Plan Age«, Vol. VI, novembar—de­cembar 1940.

23. Ovde se uglavnom držim R. Zebergove (R. Seeberg) Lehrbuch der Dogmengeschichte, Deutsche Verlagsbuchhandlung, Lajpcig, Vol. I I I . 1930; Vol. IV, 1, 1933; Vol. IV, 2, 1920; i B. Bartma-nove: (B. Bartmann) Lehrbuch der Dogmatik, Herder, Frajburg, 1911.

24. On o tom govori: »Otud predestinovana stvorenja moraju stremi­ti dobrim delima i molitvi; jer se tim sredstvima predestinacija najpouzdanije i spunjava . . . te stoga stvorenja mogu predestina­ciji pomoći, ali je ne mogu omesti«. The Summa Theologica of St. Thomas Aquinas (Summa theologica Tome Akvinskog), u doslovnom prevodu očeva engleskog dominikanskog reda; drugo i izmenjeno izdanje, Burns Oates VVashbourne, Ltd., London, 1929, I deo, Q. 23, Art. 8.

25. Sr. Summa contra Gentiles, Vol. I I I , glave 73, 85. 159. 26. R. Zeberg, nav. delo, str. 766. 27. Sr. B. Bartman, nav. delo, str. 468. 28. Nav. delo, str. 624. 29. Izgleda da praksa i teorija indulgencije predstavljaju veoma do­

bar primer za uticaj kapitalizma. Novo osećanje važnosti novca i duh novog kapitalističkog mišljenja izraženi su ne samo u ideji da se čovek može iskupiti od kazne već i u teoriji indulgencije koju je Klemens VI formulisao 1343. godine. Klemens VI veli da je papi poveren neograničen broj zasluga koje su stekli Hristos i sveci, te on može delove tog blaga da razdeli vernicima (vidi R. Zeberg, nav. delo, str. 621). Ovde nailazimo na pojam o papi kao monopolisti koji poseduje ogroman moralni kapital i koristi se njime radi finansijske dobiti — radi moralne dobiti svojih »ku­paca«.

30. Moram da zahvalim Čarlsu Trinkhauzu što mi je pomogao da bolje uočim važnost mistične i propovedne literature i što mi je dao više predloga, koje u ovom odeljku pominjem.

31. Martin Luter, Vorlesung tiber der Romebrief, glava I, i. (Ovo je moj prevod, pošto engleski prevod ne postoji).

32. Nav. delo, glava I, i. 33. Martin Luter, Robovanje volje. Prevod Henrija Koula. M. A. B.

Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, Mičigen, 1931, str. 74. — Navod iz Starog zaveta dat je u prevodu Đura Daničića. — Prim. prev.

75

34. Nav. delo, str. 79. Ova dihotomija — potčinjavanje višim moćima, a gospodarenje nižima — svojstvena je, kao što ćemo kasnije vi-deti, stavu autoritarnog karaktera.

35. Sr. »Sermo de duplici insitia« (Luthers Werke, vajmarsko izdanje, knjiga II) .

36. Rdmebrief, 13, I. 37. »Protiv pljačkaških i ubilačkih seljačkih hordi« (1525) Bela Mar-

tina Lutera (Works of Martin Luther), prevod C. M. Džejkobsa (C. M. Jacobs), A. T. Holman Companv, Filadelfija, 1931. knj. X. IV, str. 411. Sr. H. Markuzeovu (H. Marcuse) raspravu o Lutero-vu stavu prema slobodi u Authoritat und Familie, F. Alcan, Pariz, 1926.

38. Načela hrišćanske religije (Institutes of the Christian Religion) Johana Kalvina; prevod Džona Alena, Presbvterian Board of Chris­tian Education, Filadelfija, 1928, knjiga I II , glava IX, 1.

39. Nav. delo, knjiga I II , glava I I , 23. 40. Nav. delo, knjiga I I I . glava 7, 1. Prevod rečenice »Jer kao š to. . .«

je moj, s latinskog originala Johhanes Calvini Institutio Christia-nae Religionis, Editionem curavit A. Tholuk, Berolini, 1835, Par. 1, p. 445. Razlog ove izmene je to što Alenov prevod neznatno menja original, težeći da ublaži krutost Kalvinove misli. Alen tu rečenicu prevodi ovako: »Jer kao što popuštanje sklonostima naj­uspješnije dovodi ljude do propasti, tako je jedini bezbedan put ne oslanjati se na svoje znanje ni na volju, već samo ići za Bo­gom«. Međutim, latinski sibi ipsis obtemperant ne znači »slediti vlastitim sklonostima« već »poslušati sebe«. Zabrana da čovek ide za svojim sklonostima liči pomalo na kantovsku etiku, prema ko­joj čovek treba da potisne svoje prirodne sklonosti i da se, na taj način, drži naloga svoje savesti. S druge strane, zabrana da čovek sebe sluša jeste poricanje njegove autonomije. Ista tanana promena značenja postiže se prevođenjem ita unicus est salutis portis nihil nec sapere, nec velle per se ipsum kao »ne oslanjati se na svoje znanje ni na volju«. Mada formulacija iz originala neposredno protivreči načelu filozofije prosvećenosti — sapere aude (usudi se da saznaš) — Alenov prevod upozorava čoveka jedino na to da se ne oslanja na vlastito znanje, a to upozorenje daleko manje protivreči modernoj misli. Ta odstupanja prevoda od originala pominjem zato što su lep pr imer za činjenicu da se duh jednog autora upravo prevođenjem »modernizuje« i boji — izvesno, i nenamerno.

41. Nav. delo, knjiga I II , glava 7, 2. 42. Nav. delo, knjiga I I I , glava 14, 11. 43. Sr. J. Kulišer, nav. delo, str. 249.

76

44. Sr. Džordžija Harknes (Georgia Harkness), Džon Kalvin, čovek i njegova etika (John Calvin. The Man and His Ethics), Henry Holt and Co., Njujork, 1931, str. 151, i dalje.

45. Sr. F. Borkenau (F. Borkenau), Der Vbergang vom feudalen zu biirgerlichen Weltbild, Alcan, Pariz, 1934, str. 156, i dalje.

46. Nav. delo, knjiga I I I , glava 21, 5. 47. Nav. delo, knjiga I I I , glava 2, 41. 48. Nav. delo, knjiga I I I , glava 7, 3. 49. Ovome je Maks Veber u svom delu posvetio posebnu pažnju kao

važnoj sponi između Kalvinove doktrine i duha kapitalizma. 50. Sr. Renalfovu (Ranulf) studiju Moral Indignation and Middle Class

Psychology (Moralno ogorčenje i psihologija srednje klase), koja je značajan prilog tezi da je moralno ogorčenje osobina tipična za srednju klasu, naročito za nižu srednju klasu.

51. Sr. Maks Veber, nav. delo, str. 102; Toni, nav. delo, str. 190; Re-nalf, nav. delo, str. 66, i dalje.

52. Frojd je uvideo da se čovek neprijateljski odnosi prema samome sebi, i to neprijateljstvo obuhvaćeno je onim što on naziva su-per-egom. On je uvideo i da je super-ego prvobitno predstavljao internalizaciju nekog spoljašnjeg, opasnog autoriteta. Ali on nije razlikovao spontane ideale koji sačinjavaju deo ličnog ja i interna-lizovana naređenja koja vladaju ličnim j a . . . Stanovište koje se ovde iznosi pretresano je podrobnije u mojoj studiji o psiholo­giji autoriteta (Authoritat und Familie, prir. M. Horkheimer, Alcan, Pariz, 1934; v. 1. svezak ovog izdanja). Karen Horni je istakla u Novim putevima u psihoanalizi da je zahtevima super-ega svoj­stvena prinuda.

53. U Dodatku se podrobnije pretresa uzajamno delovanje društveno--ekonomskih, ideoloških i psiholoških činilaca.

77

IV Dva vida slobode za modernog čoveka

P r e t h o d n a glava bi la je posvećena analizi ps ihološkog značenja glavnih p r o t e s t a n t s k i h d o k t r i n a . Ona je pokaza la da su nove verske d o k t r i n e bile odgovor na ps ihičke p o t r e b e p r o u z r o k o v a n e p a d o m srednjovekovnog druš tvenog s i s tema i počec ima kapita­lizma. Ta analiza u s r e d s r e d i l a se na p r o b l e m s lobode u n j e n o m d v o s t r u k o m značenju; k a d a je s loboda od t rad ic iona ln ih spona srednjovekovnog d r u š t v a po jed incu dala novo osećanje nezavi­snost i , ona mu je u isti m a h ulila osećanje u s a m l j e n o s t i i izdvo­jenost i , i spuni la ga s u m n j o m i n e s p o k o j s t v o m i nagnala ga na novo potčinjavanje i na p r i n u d n u i i rac ionalnu akt ivnost .

Želim u o v o m poglavlju da p o k a ž e m da je dalji razvoj kapita­lističkog druš tva delovao na l ičnost u i s t o m o n o m smis lu u k o m e je počeo da deluje u doba reformaci je .

P r o t e s t a n t s k e d o k t r i n e ps ihološki su p r i p r e m i l e čoveka za u logu k o j u će odigrat i u n o v o m i n d u s t r i j s k o m s i s temu. Taj s i s tem — p r a k s a i d u h koji je iz n je p o t e k a o , zad i ruć i u svaki vid života — uobličio je čitavu čovekovu l ičnost i naglasio protiv-r e č n o s t i o ko j ima s m o raspravl jal i u p r e t h o d n o m poglavlju: razvio je pojedinca, a uč in io ga b e s p o m o ć n i m ; povećao je s lobodu, a stvorio je nove zavisne odnose . Mi ne p o k u š a v a m o da op i šemo delovanje kapi ta l izma na či tavu k a r a k t e r n u s t r u k t u r u čoveka, p o š t o s m o se usredsredi l i s a m o na j e d a n vid njegovog opš teg p r o b l e m a : na di ja lekt ičku p r i r o d u procesa os lobađanja . Cilj će n a m bi t i d a p o k a ž e m o d a s t r u k t u r a m o d e r n o g d r u š t v a deluje na čoveka dvojako: on posta je nezavisniji, s a m o p o u z d a n i j i i kri­tičniji, a posta je i izdvojeniji, usamljeni j i i zastrašeni j i . Razu­mevanje čitavog p r o b l e m a s lobode zavisi od sposobnos t i sagle­davanja obe ju s t r a n a tog procesa, ne gubeći iz v ida j e d n u s t r a n u d o k se t raga za d r u g o m .

Teškoća koja se pr i t o m javlja nas ta je o t u d a š to mi o b i č n o razmiš l j amo nedi ja lekt ički i š to s m o skloni da p o s u m n j a m o u m o g u ć n o s t proizlaženja dveju prot iv rečnih težnji iz j e d n o g is tog

78

uzroka, š taviše, l judi teško shvata ju negat ivnu s t r a n u slobode, b r e m e koj im o n a o p t e r e ć u j e čoveka — naroč i to oni koji su na n jeno j s t rani . Bilo je p r i r o d n o da čovek — zato š t o se t o k o m b o r b e za s lobodu u m o d e r n o j istori j i pažnja us redsređiva la na savlađivanje starih ob l ika a u t o r i t e t a i ograničenja — oseća da st iče veću s lobodu ukol iko više o tk lan ja ta t rad ic iona lna ogra­ničenja . M a d a se čovek o t a r a s i o s t a r i h nepri ja te l ja s lobode, n a m a ne polazi za r u k o m da dovol jno s h v a t i m o pojavu novih, drukči­j i h nepri jatel ja, nepri ja te l ja koji u sušt ini nisu spol jašnja ogra­ničenja već u n u t r a š n j i činioci koji sprečavaju p u n o ostvar ivanje s lobode ličnosti. Veru jemo, na p r i m e r , da s loboda bogosluženja preds tav l ja j e d n u od k o n a č n i h p o b e d a s lobode. M a d a je to po-b e d a n a d o n i m s i lama Crkve i Države koje čoveku n i su dopu­šta le da služi bogu p r e m a vlastitoj savesti, mi ne s h v a t a m o dovol jno da je m o d e r n i po jedinac u velikoj m e r i izgubio unu­t r a š n j u sposobnost da veruje u bilo š ta što se ne da dokazat i m e t o d i m a p r i r o d n i h n a u k a . Ili, da u z m e m o drugi p r i m e r , mi ose-ć a m o da je s loboda govora poslednj i k o r a k u p o b e d n i č k o m na­s t u p a n j u s lobode. M a d a s loboda govora predstavl ja znača jnu po-b e d u u borb i prot iv starih ograničenja, mi zaboravl jamo da je m o d e r n i čovek u položa ju u k o m e m n o g o š toš ta š to »on« misli i govori jes te o n o š to govore i mis le drugi, da on ni je s tekao sposobnos t da razmišl ja or ig inalno — to jes t za sebe — a je­dino se t i m e osmišl java njegov zahtev da mu niko ne r e m e t i izražavanje misli. Opet, p o n o s n i s m o š to se čovek os lobodio spo-l jašnj ih a u t o r i t e t a , koj i mu n a r e đ u j u š ta da čini a š t a n e . Mi z a n e m a r u j e m o ulogu a n o n i m n i h autor i te ta , k a o š to su javno m n e n j e i »zdrav razum«, ko j ima tol iku m o ć daju n a š a d u b o k a s p r e m n o s t za pr i lagođavanjem o n o m e š to se od n a s očekuje i n a š e p o d j e d n a k o d u b o k o s t rahovanje d a n e b u d e m o drukči j i o d os ta l ih . Drugim rec ima, opčinjava n a s sve veće os lobođenje od sila izvan nas , a slepi s m o za činjenicu o posto jan ju unutrašnjih ograničenja, p r i n u d a i s t rahovanja koji teže da p o t k o p a j u zna­čenje p o b e d a š to ih je s loboda zadobi la n a d svojim tradicio­n a l n i m nepri ja te l j ima. Mi smo, stoga, skloni mišl jenju da se pro­b l e m slobode sastoj i isključivo u t o m e da se s tekne j o š više onakve s lobode kakvu s m o stekli t o k o m m o d e r n e istori je i vero-vanju da je p o t r e b n o j e d i n o da b r a n i m o s lobodu od o n i h sila k o j e takvu s lobodu odr iču. M a d a se svako zadobi jeno pravo m o r a veoma s rčano b r a n i t i , mi zaboravl jamo da p r o b l e m slo­b o d e ni je s a m o kvant i ta t ivan već i kval i tat ivan; da mi m o r a m o

79

ne s a m o da o č u v a m o i u v e ć a m o t r a d i c i o n a l n u s lobodu već i da s t e k n e m o n o v u s lobodu koja b i n a m omogući la d a o s t v a r i m o svoje lično ja, da s t e k n e m o veru u to lično ja i u život.

S v a k o kr i t i čko procenj ivanje dejstva koje je indust r i j sk i s i s tem i m a o n a ovakvu u n u t r a š n j u s lobodu m o r a poći o d činjenice d a je za razvi tak l judske l ičnosti kapi ta l izam značio o g r o m a n na­p r e d a k . Odista, svako kr i t ičko ocenjivanje m o d e r n o g druš tva koje z a n e m a r u j e ovu s t r a n u medal je m o r a n a m se činit i da vodi po­rek lo od i rac ionalnog r o m a n t i z m a i m o ž e m o ga sumnj ič i t i da ne kr i t iku je kapi ta l izam r a d i n a p r e t k a već r a d i r u š e n j a najvažnij ih čovekovih dos t ignuća u m o d e r n o j istori j i .

Oslobađajući čoveka m e n t a l n o , d r u š t v e n o i pol i t ički, kapita­l izam je nastavio o n o š to j e p r o t e s t a n t i z a m započeo oslobađa­juć i ga d u h o v n o . E k o n o m s k a s loboda bila je osnova tog razvoja, a s rednja klasa njegov zatočnik. Pojedinac ni je više b io vezan u t v r đ e n i m d r u š t v e n i m s i s t e m o m zasnovanim n a tradici j i , koj i j e ostavl jao re lat ivno m a l o m e s t a za lično n a p r e d o v a n j e izvan tra­dicionalnih granica. Dopušta lo se i očekivalo da on u u s p e š n o m ostvar ivanju l ičnih e k o n o m s k i h dobit i dospe d o n d e d o k l e ga do­v e d u marl j ivost, inteligencija, h r a b r o s t , štedlj ivost, ili sreća. On je imao izgleda na uspeh, izlagao se o p a s n o s t i da izgubi i b u d e j e d a n od m r t v i h ili r a n j e n i h u žestokoj e k o n o m s k o j bici svakog prot iv svakoga. U feudalnom s i s temu granice pojedinčeve ži­votne ekspanzi je bi le su o d r e đ e n e j o š p r e njegova rođen ja ; al i u kap i ta l i s t ičkom s i s temu pojedinac, n a r o č i t o p r i p a d n i k sred­nje klase, i m a o je pr i l ike — u p r k o s m n o g i m o g r a n i č e n j i m a — da u s p e zahval jujući v las t i t im o d l i k a m a i p o s t u p c i m a . On je p r e d s o b o m video cilj k o m e je m o g a o da s t r e m i , a čes to mu se pružala povol jna pr i l ika i da ga dost igne. N a u č i o je da se u z d a u sebe, da donosi odgovorne odluke, da n a p u š t a i o n e p r e d r a s u d e koje su ga umir iva le i one koje su ga zastraš ivale. Čovek se sve više os lobađao robovanja p r i r o d i ; ovladao je pri­r o d n i m s n a g a m a do s t u p n j a nečuvenog i nes lućenog u rani jo j istori j i . Ljudi su posta l i j e d n a k i ; s ta leške i v e r s k e razlike, n e k a d p r i r o d n e granice koje su sprečavale s jedinjavanje l judske rase , iščezle su a l judi su nauči l i da j e d n i u d r u g i m a vide l j u d s k a bića. Svet se sve više os lobađao e l e m e n a t a koj i su ga obmanj i­vali; čovek je p o č e o da gleda na sebe ob jekt ivno, zavaravajući se sve m a n j e i manje . S loboda se razvijala i u po l i t ičkom pogledu. Zahval jujući svom e k o n o m s k o m položaju, s r e d n j a klasa je m o g l a — t o k o m svog n a s t a j a n j a — da osvoji pol i t ičku m o ć , a ta novo-

80

zadobi jena pol i t ička m o ć p r u ž a l a jo j je sve više m o g u ć n o s t i za e k o n o m s k i n a p r e d a k . Velike revolucije u Engleskoj i F r a n c u s k o j , k a o i b o r b a za nezavisnost u Americi j e s u p r e k r e t n i c e koje obe-ležavaju ta j razvitak. V r h u n a c evolucije s lobode u pol i t ičkoj sferi b i lo je ostvarenje d e m o k r a t s k e države, zasnovane na načelu je­d n a k o s t i svih l judi i j e d n a k o m p r a v u svakog da učestvuje u uprav­l janju državom p r e k o p r e d s t a v n i k a koje s a m bira. Pretpostav l ja lo se da je svak u s t a n j u da p o s t u p a p r e m a svom v las t i tom inte­resu, imajući i s tovremeno u vidu opš te blagostanje nacije, i J e d n o m rečju, kapi ta l izam nije s a m o oslobodio čoveka tradi­c ionaln ih spona već i silno d o p r i n e o povećanju pozit ivne slo­b o d e , razvi tku akt ivnog, krit ičkog, odgovornog ličnog ja .

M e đ u t i m , t o j e b i o j e d a n način delovanja kapi ta l izma n a p r o c e s sve većeg os lobađanja; kapi ta l izam je u isti m a h p r o u z r o k o v a o i veću usaml jenos t i izdvojenost pojedinca, i i spunjavao ga ose-ć a n j e m beznačajnost i i nemoći .

Prvi činilac koj i o v d e t r e b a p o m e n u t i j e s te j e d n a od o p š t i h k a r a k t e r i s t i k a kapi ta l i s t ičke e k o n o m i k e : načelo o individualistič-k o j delatnost i . Za razl iku od srednjovekovnog feudalnog s is tema, u k o m e je svak i m a o u t v r đ e n o m e s t o u j e d n o m u r e đ e n o m i j a s n o m d r u š t v e n o m s is temu, u kapita l i s t ičkoj ekonomici poje­d i n a c je s tao na svoje noge. Iskl jučivo je njegova s tvar bi la š ta r a d i , k a k o radi , da l i i m a u s p e h a ili n e . Očigledno je da je to načelo pods tak lo p r o c e s individualizacije i ono se uvek pomin je k a o važna po jed inos t u m o d e r n o j k u l t u r i . No to načelo, podsti-čući »oslobođenje od«, pomoglo je da se p r e k i n u sve u z a j a m n e veze pojedinaca, izolujući i odvajajući pojedinca od njegovih bliž­nj ih. Taj razvitak p r i p r e m i l a su učenja reformaci je . U katol ičkoj c rkv i o d n o s po jed inca p r e m a bogu zasnivao se na p r i p a d n o s t i crkvi . Crkva je bi la spona između njega i boga, te je t a k o ogra­ničavala njegovu individualnost, ali mu je i dopuš ta la da se suoči sa b o g o m kao integra lni deo j e d n e grupe. P r o t e s t a n t i z a m je na-t e r a o pojedinca da se s a m suoči sa bogom. U L u t e r o v o m smislu, v e r a je bila p o t p u n o subjekt ivni doživljaj, a i u Kalvina je čo-vekovo uverenje da će bi t i s p a š e n imalo isto to svojstvo su­bjekt ivnost i . Po jedinac koji se s a m suočavao s bož jom moći mo­r a o se osećati sa t rven i t raži t i spasenje u p o t p u n o m potčinja-vanju. U p s i h o l o š k o m pogledu, taj duhovni individual izam ne raz l ikuje se m n o g o od ekonomskog individualizma. I u j e d n o m i u d r u g o m slučaju po jed inac je p o t p u n o s a m i u svojoj izolo-v a n o s t i suočava se sa v i šom moći, bi lo da je to m o ć boga, kon-

81

k u r e n a t a ili bezl ičnih e k o n o m s k i h snaga. Individualistički odnos prema bogu bio je psihološka priprema za individualistički karak­ter čovekovih svetovnih delatnosti.

M a d a je individualist ički k a r a k t e r tog e k o n o m s k o g s i s tema ne­s p o r n a činjenica i m a d a se j e d i n o može s u m n j a t i u dejstvo koje ta j e k o n o m s k i individual izam i m a na uvećanje u s a m l j e n o s t i po­jedinca, o n o o č e m u ć e m o sada rasprav l ja t i prot ivreč i n e k i m n a j r a s p r o s t r a n j e n i j i m konvencionalnim p o j m o v i m a o kapita l izmu. Ti po jmovi pretpostav l ja ju da je u m o d e r n o m d r u š t v u čovek po­s t a o središ te i svrha čitave delatnost i , da on sve čini r a d i sebe, da su načela l ične kor is t i i egoizma svemoćne motivaci je ljud­ske delatnost i . Iz onog što s m o rekl i na p o č e t k u glave sledi da veru jemo da je to donekle t a č n o . Za pos l jednj ih čet ir i sto­t ine godina čovek je m n o g o učinio za sebe, za svoje v last i te ci­ljeve. Pa ipak, mnogi ciljevi n i su bili njegovi, i a k o se n j e m u či­ni lo da jesu, a k o p o d »njim« ne r a z u m e m o »radnika«, »manu-fakturis tu« već k o n k r e t n o l judsko biće, sa sv im njegovim emo­cionalnim, i n t e l e k t u a l n i m i č u l n i m m o g u ć n o s t i m a . P o r e d potvr­đivanja l ičnosti pojedinca, kapi ta l izam je doveo i do samopori-canja i asket izma, koji su se n e p o s r e d n o nadovezival i i na pro­t e s t a n t s k i d u h .

Da b i s m o objasni l i ovu tezu, m o r a m o n a j p r e p o m e n u t i činje­n i c u ko ju s m o već izložili u p r e t h o d n o m poglavlju. U srednjo­vekovnom s i s temu kapi ta l je b io čovekov sluga, a u m o d e r n o m s i s temu p o s t a o je njegov gospodar . U s redn jovekovnom svetu eko­n o m s k a de la tnost bi la je s reds tvo za j e d a n cil j; taj cilj b io je s a m i život, ili — k a k o ga je kato l ička crkva r a z u m e v a l a — du­hovno spasenje čovekovo. E k o n o m s k a de la tnost j e nužna, pa čak i bogat s tva m o g u da posluže u božje svrhe, ali svekolika spolja-šnja de la tnost znača jna je i dos to jans tvena s a m o dok p o m a ž e os tvar ivanju životnih ciljeva. E k o n o m s k a d e l a t n o s t r a d i nje s a m e i želja za d o b i t k o m r a d i d o b i t k a bile su za srednjovekovnog mi­slioca isto tol iko i rac ionalne kol iko je n j ihovo o d s u s t v o iracio­n a l n o za m o d e r n o g mislioca.

E k o n o m s k a delatnost , uspeh, mater i ja ln i dobici p o s t a j u u ka­pi ta l izmu ciljevi po sebi. čovekova sudbina pos ta je d o p r i n o s raz­vi tku e k o n o m s k o g s is tema, nagomilavanje k a p i t a l a k a o takvo, a ne r a d i čovekove sreće ili spasenja. Čovek je p o s t a o zubac na točku o g r o m n e e k o n o m s k e m a š i n e — važan a k o je i m a o m n o g o kapi ta la, nevažan a k o ga ni je i m a o — ali u v e k z u b a c koj i t r e b a da služi n e č e m što se nalazi izvan njega. M a d a L u t e r i Kalvin

82

n i k a k o nisu namerava l i da o d o b r e takvu vrhovnu vlast ekonom­ske delatnost i , p r o t e s t a n t i z a m je, u stvari, p r i p r e m i o čoveka da svoje l ično ja p o t č i n i vanl judsk im cil jevima. Ali lomeći čove-kovu d u h o v n u kičmu, njegovo osećanje dosto janstva i ponosa, učeći ga da de la tnos t m o r a da p o m a ž e ostvarivanju ciljeva izvan njega, oni su svoj im teološkim u č e n j e m položili temel j t o m razvi tku.

K a o š to s m o videli u p r e t h o d n o m poglavlju, j e d n a od glavnih t a č a k a u Luterov im u č e n j i m a bilo je naglašavanje rđavos t i čo­vekove pr i rode, beskor i snos t i njegove volje i njegova t r u d a . Kal­vin je p o d j e d n a k o naglašavao čovekovu grešnost, i u središ te čitavog svog s i s tema postavio ideju da čovek m o r a do kra jnos t i da se ponižava. I , štaviše, da čovek n i p o š t o ne o d r e đ u j e svrhu svoga života, već je o n a iskl jučivo o d r e đ e n a bož jom slavom. T a k o su L u t e r i Kalvin psihološki p r i p r e m i l i čoveka da b u d e o n a k a v k a k o je zahtevalo m o d e r n o d r u š t v o : čovek koji oseća beznača jnos t l ičnog ja i koji je gotov da svoj život p o d r e d i isklju­čivo o n i m cil jevima koji n i su njegovi. Čim je čovek bio gotov da p o s t a n e p u k o s reds tvo slave j e d n o g boga koji nije predstav­ljao ni p r a v d u ni l jubav, on je b io dovoljno p r i p r e m l j e n da p r i h v a t i ulogu sluge e k o n o m s k e m a š i n e — i, konačno, »firera«.

Podređivanje po jed inca e k o n o m s k i m ciljevima — p r i č e m u on igra ulogu s reds tva za njihovo post izanje — zasniva se na oso-b e n o s t i m a kapi ta l i s t ičkog oblika proizvodnje, u k o m e je akumu­laci ja kapi ta la svrha i m e t a e k o n o m s k e delatnost i . Čovek r a d i da bi zaradio, ali ta z a r a d a nije o s t v a r e n a da bi se u t roš i la već da bi se uložila k a o nov kapi ta l ; ovaj uvećani kapi ta l donos i nove z a r a d e , koje se opet ulažu, i taj se p r o c e s k ružno nastavl ja. Na­r a v n o , uvek j e bi lo kapi ta l i s ta koj i su troši l i novac na r a s k o š ili su ga ras ipal i na r a z m e t a n j e ; no klasični preds tavnic i ka­p i ta l i zma uživali su u r a d u — ne u t rošenju. To načelo da se k a p i t a l akumul i še u m e s t o da se t roš i j e s te p r e m i s a veličanstve­n i h dost ignuća našeg m o d e r n o g indust r i j skog s i s tema. Da čovek ni je i m a o asketski s tav p r e m a r a d u i želju da plodove svog r a d a u laže u razvijanje proizvodnih m o g u ć n o s t i e k o n o m s k o g s istema, n i k a d ne b i s m o mogli post ići n a p r e d a k u ovladavanju p r i r o d o m ; u p r a v o n a m taj p o r a s t proizvodnih snaga druš tva prvi p u t u istori j i d o p u š t a da zamis l imo b u d u ć n o s t u kojoj će p r e s t a t i ne­p r e k i d n a borba za zadovoljavanje mater i j a ln ih p o t r e b a . I p a k , ma­da je načelo r a d a u s v r h u akumulac i je kapi ta la ob jekt ivno imalo o g r o m n u vrednost za n a p r e d a k čovečanstva, ono j e sub jekt ivno

dopr ine lo da čovek r a d i za vanl ične ciljeve, načini lo ga s lugom u p r a v o o n e m a š i n e ko ju j e o n izradio, t e m u je, n a ta j način, dalo osećanje l ične beznačajnost i i nemoći .

Dosad s m o raspravl ja l i o o n i m p o j e d i n c i m a u m o d e r n o m dru­štvu koji su posedoval i kapi ta l i koji su b i h k a d r i da svoje za­r a d e p r e t v o r e u nov ulog. Bez obz i ra da l i su bili k r u p n i ili s i tni kapita l i s t i , nj ihov život b io je posvećen i spunjavan ju nj ihove e k o n o m s k e funkcije, nagomilavanju kapi ta la . Ali š ta da k a ž e m o 0 o n i m a koji n i su posedoval i kapi ta l , i koji su m o r a l i da za­r a đ u j u za život p r o d a v a n j e m svog r a d a ? Ps ihološka posledica nj ihova e k o n o m s k o g položaja ni je se m n o g o razl ikovala od po-sledice e k o n o m s k o g položaja kapi ta l i s ta . P r e svega, to š to su bili zaposleni značilo je da zavise od z a k o n a tržišta, od p r o s p e r i t e t a 1 depresi je, od u s a v r š e n e tehnike, koja se nalazila u r u k a m a po­slodavaca. On je n j i m a n e p o s r e d n o r u k o v a o i za n j ih je p o s t a o p r e d s t a v n i k više moći, kojoj su se m o r a l i potč in i t i . To je na­r o č i t o važno za položaj r a d n i k a do X I X veka i u t o k u tog veka. O t a d a s indikalni p o k r e t nasto j i da r a d n i c i s t e k n u izvesnu m o ć , te da na taj nač in menja ju s i tuaci ju u kojoj n i s u n i š t a d r u g o do p r e d m e t rukovanja .

Ali p o r e d te n e p o s r e d n e i l ične zavisnosti r a d n i k a od poslo­davca, r a d n i k je, kao i čitavo druš tvo, b io prožet d u h o m aske-t izma i potč in javanja vanl ičnim cil jevima koje s m o opisal i k a o odl iku p o s r e d n i k a kapi ta la . T o m e se ne t r e b a čudit i . U svakom d r u š t v u d u h čitave k u l t u r e o d r e đ e n j e d u h o m na jmoćni j ih . T o je de l imično posledica moći t ih g r u p a da n a d z i r u vasp i tn i s i s tem, škole, crkvu, š t a m p u , pozoriš te, te da time1 č i tavo s tanovniš tvo p r o ž m u svojim v las t i t im ide jama, š tav iše, te m o ć n e g r u p e uži­vaju tol iki ugled, pa niže klase v e o m a r a d o usvaja ju nj ihove vrednost i , podražava ju ih i s t i m g r u p a m a se ps ihološki poisto-većuju.

Dosad s m o tvrdil i da oblik kapi ta l i s t ičke proizvodnje čini čo­veka o r u đ e m koje t r e b a da posluži u nadl ične e k o n o m s k e svrhe, i da uvećava d u h asket izma i p o j e d i n a č n e beznačajnost i , za koj i j e p r o t e s t a n t i z a m bio ps ihološka p r i p r e m a . Ta teza, m e đ u t i m , prot ivreč i činjenici š to se, k a k o izgleda, m o d e r n i čovek ne moti-više žr tvovanjem i asket izmom, već kra jn j im egot izmom i težn jom za l ičnim i n t e r e s o m . K a k o m o ž e m o izmirit i č injenicu š to je on ob jekt ivno počeo da služi cil jevima koj i n i su njegovi sa činje­n i c o m što je p a k subjekt ivno verovao da ga motiv iše njegov lični interes? K a k o m o ž e m o izmiri t i d u h p r o t e s t a n t i z m a i nje-

84

govo naglašavanje nesebičnost i sa m o d e r n o m d o k t r i n o m o ego-t izmu, koja veli, da se pos luž imo Makijaveli jevom formulaci jom, da je egotizam na j jača p o k r e t a č k a snaga l judskog ponašan ja , da je želja za l ičnom dobi t i j a č a od svih m o r a l n i h obzira, da b i čovek radi je video r o đ e n o g oca na u m o r u no što b i izgubio svoje imanje? Može l i se ta prot iv rečnos t ob jasn i t i p r e t p o s t a v k o m da je naglašavanje neseb ičnost i bilo s a m o ideološki p lašt p o d koj im se skr ivao egotizam? M a d a ovo donekle može da b u d e t a č n o , n e v e r u j e m o d a j e t o p o t p u n odgovor. D a b i s m o pokazal i gde, izgleda, leži odgovor, m o r a m o se pozabavit i ps iho loškom slože-n o š ć u p r o b l e m a sebičnosti . 1

Podloga Luterova i Kalvinova mišljenja, kao i Kantova i Fro j-dova, j e s te p r e t p o s t a v k a da je sebičnost i s tovetna sa samoljub­l jem. Ljubav p r e m a d r u g i m a j e vrl ina, l jubav p r e m a sebi j e greh. š tav iše, l jubav p r e m a d r u g i m a i l jubav p r e m a sebi uza­j a m n o se iskl jučuju.

U teor i j skom pogledu, ovde nai lazimo na zabludu k o j a se od­nos i na p r i r o d u l jubavi. Ljubav ni je n a j p r e »prouzrokovana«, n e k a k v i m p o s e b n i m p r e d m e t o m , već je ona pr i ta jeno čovekovo svojstvo koje izvestan »predmet« s a m o aktual izuje. Mržnja je s t r a s n a želja za r a z a r a n j e m ; l jubav je s t r a s n o potvrđivanje ka­kvog »predmeta«; o n a ni je »afekt« već akt ivno s t reml jenje i unu­t r a š n j a povezanost, čiji su ciljevi sreća, razvitak i s loboda tog p r e d m e t a . 2 Ona je gotovost koja se, u načelu, može ispolj it i pre­ma svakoj osobi i svakom p r e d m e t u , ukl jučujući tu i n a s same. Iskl jučiva l jubav je po sebi prot ivrečna. Svakako, ni je s lučajno š to n e k o posta je »predmet« očite l jubavi. Činioci koji uslovlja-vaju j e d a n takav osobi t izbor suviše su b r o j n i i suviše složeni da b i s m o o n j ima ovde raspravl jal i . Važno je, m e đ u t i m , da je l jubav p r e m a p o s e b n o m »predmetu« s a m o aktual izovanje i usred-sređivanje pr i ta jene l jubavi p r e m a j e d n o j osobi; ni je t a č n o , k a o š to bi se ide jom o r o m a n t i č n o j l jubavi h te lo da pr ikaže, da po­stoj i s a m o jedna o soba na svetu koju čovek može da voli, da je na laženje te osobe velika pr i l ika njegova života i da l jubav p r e m a njoj i m a za posledicu udal javanje od svih drugih l judi. Ljubav ko ja se može doživeti s a m o p r e m a j e d n o j osobi u p r a v o t i m e po­kazuje da nije l jubav već sado-mazohist ička nak lonost . Osnovno potvrđ ivan je koje sadrž i l jubav uprav l ja se ka voljenoj osobi k a o otelovl jenju suš tas tveno l judskih svojstava. Ljubav p r e m a j e d n o j o s o b i p o d r a z u m e v a l jubav p r e m a čoveku k a o takvom. Ljubav pre­ma čoveku kao t a k v o m nije, kao š to se često pretpostavl ja , uop-

85

štavanje do kojeg dolazi »posle« l jubavi p r e m a p o s e b n o j osobi ni uvećavanje i skustva sa p o s e b n i m » p r e d m e t o m « ; o n a je nji­hova premisa , m a d a se genet ički javl ja u d o d i r u s o d r e đ e n i m po jed inc ima.

Iz ovoga sledi da je, u načelu, m o j e l ično ja i s to tol iko pred­m e t moje l jubavi kol iko i d r u g a osoba. Potvrđivanje m o g vlasti­tog života, sreće, razvitka, s lobode pot iče iz o s n o v n e gotovosti na takvo potvrđivanje i sposobnost i za n j . Ako p o j e d i n a c pose-duje tu gotovost, on je poseduje i p r e m a sebi; a k o m o ž e da »voli« s a m o druge, on u o p š t e ne može da voli.

Sebičnost nije i s tovetna sa samol jubl jem već sa njegovom su-š t o m s u p r o t n o š ć u . Sebičnost je n e k a vrs ta p o h l e p n o s t i . I k a o svaka pohlepnost , ona sadrži nezasi tost , zbog koje n i k a d ne do­lazi do s tvarnog zadovoljenja. Pohlepa je j a m a bez dna u kojoj se čovek iscrpl juje n e p r e k i d n i m pokušavan jem da zadovolji po­t r e b u , a n ikad ne post iže zadovoljenje. Pažljivo p o s m a t r a n j e poka­zuje da je sebična osoba, iako uvek br ižno zaokupl jena sobom, uvek nezadovol jna, uvek uznemirena, da j e uvek p o k r e ć e s t r a h da nije dobila dovoljno, da je n e š t o propust i la , da je nečeg l išena. Ona j e i spunjena vel ikom zavišću p r e m a s v a k o m ko b i m o g a o da ima više od nje. Ako još pažljivije p o s m a t r a m o , n a r o č i t o ne-svesnu d inamiku, nalaz imo da takva o s o b a u suš t in i nije sebi naklonjena, da sebe u o p š t e ne voli. Lako je res i t i zagonetku u toj pr iv idnoj prot ivrečnost i . K o r e n sebičnost i je u s a m o m t o m n e d o s t a t k u nak lonos t i p r e m a sebi. Osoba koja sebi ni je naklonje­na, koja o sebi n e m a povol jno mišl jenje n e p r e s t a n o se nalazi u s tan ju nespokojs tva u pogledu svog ličnog ja . O n a ne uživa o n u u n u t r a š n j u bezbednos t koja može d a n a s t a n e s a m o n a osno­vu i s t inske n a k l o n o s t i i potvrđivanja . O n a m o r a da se b r i n e za sebe, da b u d e lakoma, p o š t o u sušt ini nije b e z b e d n a ni zado­voljna. I s t o važi za takozvanu n a r c i s o i d n u osobu, ko ja ne na­stoj i toliko da sebi sve pr ibavi kol iko da se sebi divi. M a d a spolja izgleda da su te dve osobe v e o m a zal jubl jene u sebe, one, u stvari , n i su sebi sklone, a nj ihova narc i so idnos t — k a o i sebi­čnost — jes te p r e t e r a n a kompenzaci ja za osnovi n e d o s t a t a k samo­ljublja. F r o j d je i s takao da n a r c i s o i d n a o s o b a o d v r a ć a svoju lju­b a v od drugih i upravl ja je p r e m a samoj sebi. M a d a je prvi deo ovog tvrđenja tačan, drugi je pogrešan. Ta osoba ne voli n i sebe n i druge .

V r a t i m o se sada p i t a n j u koje n a s je navelo na ovu ps ihološku anal izu sebičnost i . Našl i s m o se suočeni s p r o t i v r e č n o š ć u da mo-

86

d e r n i čovek veruje da ga motiviše lični in teres , a da je, m e đ u t i m , njegov život posvećen cil jevima koji n i su njegovi, isto o n a k o k a o š to je Kalvin osećao da čovek posto j i j e d i n o r a d i božje slave, a n e r a d i samoga sebe. Pokušal i s m o d a p o k a ž e m o d a j e k o r e n sebičnost i u n e d o s t a t k u potvrđivanja s tvarnog l ičnog ja i l jubavi p r e m a n j e m u — to jest, potvrđivanja čitavog k o n k r e t n o g ljud­skog bića, sa svim njegovim m o g u ć n o s t i m a i l jubavi p r e m a t o m b iću . »Lično ja«, u či jem in teresu m o d e r n i čovek radi , j e s t e društveno ja, koje suš t insk i obrazuje očekivana uloga po jed inca u druš tvu, i koje je, u stvari, s a m o subjekt ivno p r e r u š e n j e za čovekovu ob jekt ivnu d r u š t v e n u funkciju. M o d e r n a sebičnost je p o h l e p a čiji su k o r e n i u osujećenju s tvarnog ličnog ja, a n j e n p r e d m e t je d r u š t v e n o ja . M a d a se čini da se m o d e r n i čovek odl iku je kra jn j im p o t v r đ i v a n j e m ličnog ja, njegovo l ično ja je u s tvar i oslabl jeno i svedeno na deo ce lokupnog l ičnog ja — na in te lekt i vol jnu m o ć — a svi drugi delovi ce lokupne l ičnost i su iskl jučeni.

Pa čak i a k o je ovo t a č n o , ni je l i sve veće ovladavanje pri­r o d o m imalo za pos ledicu jačan je po jedinačnog j a ? To je do­nek le t a č n o i u k o l i k o je t a č n o , odnos i se na pozit ivnu s t r a n u po jed inačnog razvitka, čiji t r a g ne žel imo da izgubimo. No m a d a j e čovek z n a t n o ov ladao p r i r o d o m , druš tvo n e m o ž e d a o b u z d a u p r a v o o n e snage koje je stvorilo. Racionalnost s i s tema proiz­vodnje u njegovim t e h n i č k i m vidovima p r a t i i rac ionalnost našeg s i s tema proizvodnje u njegovim d r u š t v e n i m vidovima. L j u d s k o m s u d b i n o m upravl ja ju e k o n o m s k e krize, nezaposlenost, r a t . Čovek je izgradio svoj svet; on je podigao fabr ike i kuće, on proizvodi a u t o m o b i l e i odeću, on gaji žito i voće. Ali on se o t u đ i o od pro­izvoda svojih r u k u , on odi s ta ni je više g o s p o d a r sveta koji je izgradio; s u p r o t n o t o m e , svet koji j e čovek stvorio p o s t a o je njegov gospodar, p r e d ko j im se on klanja, koji pokušava da smi­r i š to m o ž e bolje ili ko j im pokušava da manipul i še na najbolj i m o g u ć i način. R a d njegovih v last i t ih r u k u p o s t a o j e njegov bog. Čini se da ga p o k r e ć e lični interes , ali, u stvari, njegovo ce-l o k u p n o ja, sa svim svojim m o g u ć n o s t i m a , pos ta lo je o r u đ e koje služi u svrhe u p r a v o o n e m a š i n e ko ju su njegove r u k e izgradile. On p o d r ž a v a o b m a n u o t o m e da predstav l ja s redi š te sveta, pa i p a k ga obuz ima d u b o k o osećanje beznačajnost i i nemoći , koga su njegovi preci n e k a d b i h svesni u svom o d n o s u p r e m a bogu.

Osećanje izdvojenosti i n e m o ć i m o d e r n o g čoveka još je više u v e ć a n o obelež jem koje su dobili svi njegovi l judski odnos i . Od-

87

nos j e d n o g po jed inca s d r u g i m izgubio je obeležje neposrednos­ti i čovečnosti, a dobio obeležje manipulac i je i i n s t r u m e n t a l n o -sti . Zakoni t rž iš ta su pravi lo u svim d r u š t v e n i m i l ičnim veza­m a . Očigledno je da se o d n o s i zmeđu k o n k u r e n a t a m o r a zasni­vat i na m e đ u s o b n o j ravnodušnos t i . I n a č e b i svaki od nj ih b i o paral izovan p r i i spunjavanju svojih e k o n o m s k i h z a d a t a k a — uza­j a m n e b o r b e i neustezanja od s tvarnog u z a j a m n o g e k o n o m s k o g uniš tenja, a k o j e o n o nužno.

Odnos između poslodavca i n a m e š t e n i k a p r o ž e t je i s t im du­h o m ravnodušnos t i . Reč »poslodavac« sadrži č i tavu p r i č u : po-sednik kapi ta la zapošl java drugo l judsko biće k a o što »zapošlja­va« n e k u m a š i n u . Obojica j e d a n drugog kor i s te za post izanje svo­j i h e k o n o m s k i h interesa; nj ihov o d n o s j e takav da obojica pred­stavljaju s redstva za ostvar ivanje j e d n o g cilja, oboj ica služe je­d a n d r u g o m e kao o r u đ e . To je o d n o s u koji dva l judska b ića stu­p a j u s a m o zbog t e u z a j a m n e kor i snost i . I s t a i n s t r u m e n t a l n o s t je pravi lo i u o d n o s u između sopstvenika i k u p c a . K u p a c je pre­d m e t za manipul i san je , a ne konkretna o soba čije ciljeve sop-stvenik zadovoljava u svom interesu . Taj s tav p r e m a r a d u i m a svojstvo i n s t r u m e n t a l n o s t i ; n a s u p r o t s redn jovekovnom zanatli j i , m o d e r n i indust r i j sk i r a d n i k nije prvens tveno za interesovan za ono š to proizvodi; on u sušt ini proizvodi da bi o s t v a r i o dobi t iz u laganja kapi ta la, a o n o što proizvodi u b i tno j je zavisnosti od t rž iš ta, koje obećava da će ulaganje kap i ta la u izvesnu g r a n u b i t i u n o s n o .

Ne s a m o e k o n o m s k i već i l ični o d n o s i i z m e đ u l judi obeleženi s u t o m o t u đ e n o š ć u ; u m e s t o obeležja o d n o s a i z m e đ u l judskih bića, on i dobi ja ju obeležje o d n o s a i zmeđu stvar i . Ali m o ž d a je ta j d u h i n s t r u m e n t a l n o s t i i o t u đ e n o s t i najvažnij i i na j razorni j i u o d n o s u po jed inca p r e m a l ičnom ja. 3 č o v e k ne p r o d a j e s a m o r o b u , on p r o d a j e i sebe i oseća se k a o roba . Manueln i r a d n i k pro­daje svoju fizičku snagu; sopstvenik, l ekar i k ler ika lni namešte-n i k p r o d a j u svoju »ličnost«. Oni m o r a j u da p o s e d u j u »ličnost« a k o hoće da p r o d a j u svoje proizvode ili us luge. P o r e d toga š t o ta l ičnost t r e b a da b u d e pr i j a tna, n jen posednik t r e b a da odgo­vori na niz drug ih zahteva: on t r e b a da b u d e energičan, inicijati-van, da poseduje sve š to m o ž e bi t i p o t r e b n o za njegov p o s e b a n položaj . Kao š to je slučaj sa svakom d r u g o m r o b o m , t rž iš te od­lučuje o v r e d n o s t i t ih l judskih svojstava, pa č a k i o s a m o m nji­h o v u posto jan ju . Ako se svojstva ko j ima j e d n a o s o b a raspolaže 1

ne m o g u u p o t r e b i t i , o n a nema n ikakvih svojstava; u p r a v o k a o

85

š to j e r o b a koja s e n e može p r o d a t i bezvredna, m a d a b i o n a mo­gla da ima u p o t r e b n u vrednost . Tako su samopouzdanje , »oseća­nje l ičnog ja« s a m o z n a k onoga š to drugi mis le o toj osobi. Nije ona u v e r e n a u svoju v r e d n o s t bez obzira na p o p u l a r n o s t i us­p e h n a trž iš tu. Ako j e t ražena, o n a j e n e k o ; a k o nije p o p u l a r n a , o n a p r o s t o ne predstav l ja ništa. Ta zavisnost samopoštovan ja od u s p e h a »ličnosti« j e s t e razlog iz koga je p o p u l a r n o s t za moder­n o g čoveka t a k o meizmerno važna. Od nje zavisi ne s a m o napre­dovanje u p r a k t i č n o m pogledu već i održavanje samopoštova­nja, o d n o s n o p r o p a d a n j e u osećanja inferiornost i . 4

Pokušal i smo da p o k a ž e m o da je nova s loboda ko ju je kapi­ta l i zam doneo po jedincu pojačala dejstvo koje je religijska slo­b o d a p r o t e s t a n t i z m a već na njega vršila. Pojedinac je p o s t a o usa-mljeni j i , izdvojeniji, p o s t a o je o r u đ e u r u k a m a neodolj ivih sna­ga izvan njega; p o s t a o je »pojedinac«, ali zbunjen i nes iguran po­j e d i n a c . Neki činioci pomogl i su mu da tu osnovnu nes igurnos t ne ispolji o tvoreno. P r e svega posedovanje svojine pružalo je po­d r š k u njegovom l ičnom ja. Svojina ko ju je posedovao nije se m o g l a razlučit i od »njega« kao osobe. Čovekova odeća ili k u ć a predstavl ja l i su delove njegova ličnog ja kol iko i njegovo telo. š t o j e m a n j e osećao d a predstav l ja nekog, t o m u j e b i lo potreb­ni je da neš to poseduje . Ako po jed inac ni je i m a o svojine, ili ju je izgubio, n e d o s t a j a o mu je znača jan deo »ličnog ja«, te, u iz-vesnoj mer i , n i za sebe ni za druge ni je b i o p o t p u n o razvi jena osoba.

Ugled i m o ć bili su drugi činioci koj i su podržaval i l ično ja. Oni su del imično bili rezu l ta t posedovanja svojine, de l imično ne­p o s r e d n a posledica u s p e h a u konkurenci j i . Divljenje d r u g i h i m o ć n a d n j ima pojačaval i s u p o t p o r u ko ju j e pruža la svojina, podržava l i su n e s i g u r n o p o j e d i n a č n o ja .

Za o n e koji su imal i m a l o svojine i druš tvenog ug leda poro­dica je bi la izvor po jed inačnog ugleda. Tu sć po jed inac m o g a o osećat i kao »neko«. Njega su slušali žena i deca, on se nalazio u s r e d i š t u pozornice i bezazleno je pr ihvat io svoju ulogu k a o pri­r o d n o pravo. On je u d r u š t v e n i m o d n o s i m a m o g a o da ne predstav­lja n i š ta , ali j e k o d kuće bio kra l j . S e m porodice, nacionalni po­n o s (u Evropi često klasni ponos) t a k o đ e mu je davao osećanje važnost i . Čak i a k o je l ično b i o n i k o i ništa, on se ponos io š to p r i p a d a grupi ko ja je, kao š to je m o g a o da oseti , bi la iznad dru­gih g r u p a s ko j ima se m o g l a u s p o r e d i t i .

89

Te činioce koji su podupi ra l i os labl jeno l ično ja m o r a m o raz­likovati od o n i h činilaca o k o j i m a s m o govorili na p o č e t k u ovog poglavlja: s tvarne e k o n o m s k e i pol i t ičke s lobode, povol jne prili­ke za p o j e d i n a č n u inicijativu, sve većeg rac iona lnog prosvećiva-nja. Ovi činioci su odi s ta ojačal i l ično ja i doveli do razvoja indi­vidualnost i , nezavisnost i i rac ionalnost i . S d r u g e s t rane, činioci koj i su p o d u p i r a l i l ično ja s a m o su pomagal i čoveku da kompen­zi ra svoju nes igurnos t i nespokojs tvo. Oni ih n i s u iskoreni l i već s a m o prikri l i , te su t a k o pomogl i po jed incu da se svesno oseća b e z b e d n i m ; ali to osećanje se s a m o del imično ispol javalo i traja­lo je s a m o onoliko koliko i de js tvo činilaca koj i su p o d u p i r a l i li­č n o ja.

Svaka p o d r o b n a analiza e v r o p s k e i a m e r i č k e i s tor i je u razdob­lju i zmeđu reformaci je i n a š i h d a n a mogla bi da pokaže k a k o dve protivrečne težnje svojstvene evoluciji »slobode od u slobo­du za« idu u p o r e d o — ili, j o š bolje, k a k o se n e p r e s t a n o prepli-ću. Na žalost, j e d n a takva anal iza izlazi iz okvi ra ove knjige i m o r a m o je odgodi t i za n e k u d r u g u publ ikaci ju. U svom pozitiv­n o m smislu — kao snaga i dos to jans tvo ličnog ja — l judska slo­b o d a bila je p r e t e ž n i čini lac u n e k i m razdobl j ima i u izvesnim d r u š t v e n i m g r u p a m a ; u o p š t e uzev, do toga je doš lo u Engleskoj , F r a n c u s k o j , Americi i N e m a č k o j k a d a je s r e d n j a klasa zadobi la e k o n o m s k e i pol i t ičke p o b e d e n a d p r e d s t a v n i c i m a s t a r o g p o r e t k a . U toj b o r b i za pozit ivnu s lobodu srednja klasa mogla je da pribe-gne onoj s t r a n i p r o t e s t a n t i z m a koja je naglašavala l judsku auto­n o m i j u i dosto janstvo, a kato l ička crkva udruž i la se s o n i m grupa­m a koje s u m o r a l e d a s e b o r e p r o t i v os lobođen ja čoveka k a k o bi sačuvale svoje povlast ice.

I u filozofskoj mis l i m o d e r n o g d o b a na laz imo da su ta dva vida s lobode os ta la i sprep le tena o n a k o k a o što su bi la u teo lošk im d o k t r i n a m a reformaci je . T a k o su za K a n t a i Hegela a u t o n o m i j a i s loboda po jed inca glavni p o s t u l a t i nj ihovih s i s tema, a oni i p a k p r i m o r a v a j u po jedinca da služi u svrhe j e d n e svemoćne države. Filozofi iz d o b a f rancuske revolucije, a u X I X veku Fojerbah, M a r k s , š t i r n e r i Niče ponovo su na nepomir l j iv n a č i n izrazili ide­ju da po jed inac ne t r e b a da služi n i u kakvu s v r h u koja je t u đ a njegovom v las t i tom razvi tku ili sreći. M e đ u t i m , r e a k c i o n a r n i fi­lozofi istog veka izričito su zahteval i podređivan je po jed inca du­h o v n o m i svetovnom a u t o r i t e t u . U drugoj polovini X I X i na po­četku XX veka težnja l judskoj s lobodi, u n j e n o m pozi t ivnom smi­slu, dostiže v r h u n a c . U toj težnji ni je imala u d e l a s a m o s r e d n j a

90

k lasa već je i r a d n i č k a k lasa posta la akt ivan i s lobodan činilac, b o r i l a se za v last i te e k o n o m s k e ciljeve i, u isti m a h , za šire ci­ljeve čovečanstva.

U monopol i s t ičkoj fazi kapita l izma, koja se pos lednj ih dece­ni ja sve više razvijala, izgleda da se izmenila o d n o s n a v r e d n o s t o b e j u težnji l judskoj s lobodi. V r e d n o s t su dobili oni činioci koji teže da oslabe p o j e d i n a č n o ja, a re lat ivno su je izgubili oni koji j a č a j u pojedinca. Uvećalo se osećanje n e m o ć i i usaml jenos t i po­jedinca, njegova »sloboda« od svih t rad ic iona ln ih spona posta­la je izrazitija, suzile su se njegove mogućnos t i za ostvar ivanje v last i t ih e k o n o m s k i h ciljeva. On oseća da ga ugrožavaju džinov­ske snage i ta s i tuaci ja po m n o g o č e m u podseća na o n u iz XV i X V I veka.

Najvažnij i činilac u t o m razvoju je sve veća m o ć monopolist i-č k o g kapi ta la . Koncentrac i ja kapi ta la (ne bogatstva) u izvesnim p o d r u č j i m a našeg e k o n o m s k o g s i s tema ograničavala je moguć­n o s t u s p e h a p o j e d i n a č n e inicijative, h r a b r o s t i i inteligencije. U o n i m p o d r u č j i m a u ko j ima je monopol i s t ičk i kapi ta l o d n e o po-b e d u , u n i š t e n a je e k o n o m s k a nezavisnost m n o g i h l judi. Za o n e koji se i dalje b o r e , naroč i to za velik deo srednje klase, ta bor­ba dobi ja obele^je b i t k e prot iv tol iko n a d m o ć n o g nepr i ja te l ja da se pouzdanje u l ičnu inici jativu i h r a b r o s t zamenju je oseća-n j e m n e m o ć i i beznadežnost i . š a č i c a l judi i m a o g r o m n u , m a d a s k r i v e n u m o ć n a d č i tav im druš tvom, i od n jenih o d l u k a zavisi s u d b i n a velikog dela druš tva . Inflacija u N e m a č k o j 1923. i ame­r ički k r a h 1929. uvećali su osećanje nes igurnost i i m n o g i m a poru­šili n a d u u napredovan je v las t i t im t r u d o m , k a o i t r a d i c i o n a l n o verovanje u neograničene m o g u ć n o s t i u s p e h a .

Može se lako desit i da s i tni ili os rednj i sopstvenik, koj i je s t v a r n o ugrožen neodol j ivom moći višeg kapita la, i dalje zara­đ u j e i zadrži svoju nezavisnost; ali p r e t n j a koja mu visi n a d glavom je njegovu nes igurnos t i n e m o ć napravi la m n o g o većom no što je bilo uobiča jeno. Boreći se p r o t i v monopol i s t ičk ih kon­k u r e n a t a on se izlaže s u k o b u sa divovima, dok se obično b o r i o p r o t i v sebi ravnih. Ali i ps ihološško s tanje t ih nezavisnih sop-stvenika, ko j ima je razvoj m o d e r n e idustr i je doneo nove eko­n o m s k e funkcije, razl ikuje se od s tanja s ta r ih nezavisnih sop-stvenika. J e d n a i lustraci ja te razl ike oči tu je se u o n o m t i p u ne­zavisnih sopstvenika koji se p o n e k a d navode kao p r i m e r razvit­ka novog oblika pos to jan ja srednje klase: u t ipu vlasnika ben­zinskih stanica. Mnogi od nj ih su e k o n o m s k i nezavisni. Oni po-

91

seduju svoj posao b a š kao i čovek koji je posedovao b a k a l n i c u ili k r o j a č koji je šio odela. Ali kakva razlika i zmeđu s t a r e i nove vr s te nezavisnost i sopstvenika! Vlasniku baka ln ice bi lo je pot reb­no m n o g o znanja i veštine. On je m o g a o da b i r a od koj ih će veletrgovaca da k u p u j e a m o g a o je da ih o d a b i r a p r e m a ceni i kakvoći koje j e s m a t r a o najpovol jni j im; m o r a o je da poznaje p o t r e b e m n o g i h kupaca, m o r a o j e da ih savetuje p r i kupovini i m o r a o je da odlučuje da l i da im da na veresi ju ili ne . U o p š t e uzev, uloga s t a r o m o d n o g sopstvenika nije bi la s a m o nezavisna, već i uloga koja je iziskivala vešt inu, individual izovanu uslugu, znanje i akt ivnost . Međut im, položaj v lasnika b e n z i n s k e s tanice sasvim je drukči j i . Postoj i s a m o j e d n a v r s t a r o b e ko ju on pro­daje: ulje i benzin. On je ograničen u svom p o g a đ a n j u s petro­le j sk im k o m p a n i j a m a . O n n e p r e s t a n o m e h a n i č k i ponavl ja i s t u r a d n j u punjen ja b e n z i n o m i ul jem. Za vešt inu, inicijativu, poje­d i n a č n u akt ivnost t u i m a m a n j e m e s t a n o š to j e i m a o v lasnik s t a r i n s k e bakalnice . Z a r a d u vlasnika benz inske s tanice o d r e đ u j u dva činioca: cena koju m o r a da p lat i za b e n z i n i ul je i b r o j vozača koji se zaustavi kra j njegove benz inske s tanice. Oba ta činioca ug lavnom su van njegova nadzora ; on funkcioniše s a m o k a o p o s r e d n i k između veletrgovca i kupca . U p s i h o l o š k o m pogle­du m a l a je razl ika i z m e đ u toga da l i ga zapošl java k o n c e r n ili je o n »nezavisan« sopstvenik; o n j e s a m o z u b a c n a t o č k u o g r o m n e m a š i n e za raspode lu .

š t o se t iče nove s rednje klase, ko ju č ine službenici, čiji j e b r o j p o r a s t a o sa ekspanzi jom k r u p n i h pos lovnih p o d u h v a t a , očigled-d n o je da se n j ihov položaj v e o m a razl ikuje od položaja s itnog, nezavisnog sopstvenika s taroga t ipa. M a d a oni više n i s u nezavi­sni u f o r m a l n o m smislu, moglo bi se tvrdi t i da su s tvarne pr i l ike za razvoj inicijative i inteligencije k a o osnove u s p e h a povol jne i s to onoliko koliko i pr i l ike s t a r o m o d n o g k r o j a č a ili v lasnika bakalnice, ili čak povoljnije od nj ih. U izvesnom smis lu to je odis ta tačno, m a d a je neizvesno u kojoj m e r i . Ali je u psiho­l o š k o m pogledu s tanje s lužbenika drukči je . On' je deo o g r o m n e e k o n o m s k e maš ine , i m a v e o m a specijalizovan z a d a t a k , n j e m u kon-k u r i š u s tot ine drug ih koji se nalaze u i s t o m položaju, a nemi­los rdno ga o t p u š t a j u a k o zaos tane . U k r a t k o , č a k i a k o su mu pr i l ike za u s p e h p o n e k a d veće, on je izgubio veliki deo bezbed-n o s t i i nezavisnost i s tarog sopstvenika; on se p r e t v a r a u n e k a d manj i , n e k a d veći zubac n a t o č k u maš iner i je k o j a m u n a m e ć e svoj t e m p o , koju on ne može da nadzire , i u p o r e đ e n j u s k o j o m j e p o t p u n o beznačajan.

92

Na r a d n i k a su t a k o đ e psihološki delovale o g r o m n o s t i viša m o ć velikog preduzeća. U m a n j i m p r e d u z e ć i m a iz s ta r ih d a n a r a d n i k je l ično poznavao svoga gazdu i bio je d o b r o u p o z n a t s č i tavim p r e d u z e ć e m , koje j e m o g a o d a obuhvat i pogledom, m a d a j e b i o zapošl javan i o t p u š t a n p r e m a zakonu tržišta, on se nalazio u n e k o j o d r e đ e n o j vezi sa gazdom i pos lom, š to mu je pruža lo ose­ćanje da poznaje t le na k o m stoji. Čovekov položaj je drukči j i u fabrici koja upošl java hi l jade r a d n i k a . Gazda je pos tao apst rak­t n a figura, r a d n i k ga n i k a d ne viđa; »uprava« je a n o n i m n a m o ć s k o j o m on p o s r e d n o o p š t i i u o d n o s u p r e m a kojoj je k a o pojedi­n a c beznača jan. Preduzeće i m a takve r a z m e r e da on m o ž e da sagleda s a m o onaj mal i deo preduzeća u k o m e obavlja svoj posao.

S i n d i k a t i su u n e k o l i k o uravnoteži l i tu situaci ju. Oni nisu sa­mo popravi l i e k o n o m s k i položaj r a d n i k a , već su i u p s i h o l o š k o m pogledu značajno delovali pomažući mu da oseti svoju snagu i važnost u odnosu na divove s ko j ima opšt i . Na žalost, m n o g i su s i n d i k a t i i sami izrasli u gorostasne organizaci je u k o j i m a i m a m a l o m e s t a za inici jativu po jed inačnih članova. Oni plaća ju čla­n a r i n u i s v r e m e n a na v r e m e glasaju, ali su i tu mal i zupci na t o č k u velike maš ine . Kra jn je je važno da s indikat i p o s t a n u organi ko je a k t i v n o m s a r a d n j o m p o d u p i r u svi članovi, organi koji će svoje članove t a k o organizovat i da svaki od njdh akt ivno učestvuje u životu organizacije i da oseća odgovornost za sve što se zbiva.

Beznačajnost po jed inca u naše d o b a o d n o s i se ne s a m o na nje­govu ulogu sopstvenika, n a m e š t e n i k a ili m a n u e l n o g r a d n i k a već i na njegovu ulogu k u p c a . Posl jednjih decenija uloga k u p c a iz osnove je pre inačena . K u p a c koji je odlazio u m a l o p r o d a j n u ra­d n j u čiji je v lasnik b i o nezavisan sopstvenik bio je s iguran da će mu vlasnik lično pokloni t i pažnju: njegova po jedinačna kupo­vina bi la je za v lasnika r a d n j e važna; on je b io p r i m a n kao zna­ča jna osoba, o njegovim žel jama vodilo se r a č u n a ; sami čin ku­povanja davao mu je osećanje važnost i i dosto janstva. K a k o je razl ičit o d n o s k u p c a p r e m a velikoj r o b n o j kući ! Na njega ostav­lja u t i s a k o g r o m n a zgrada, b ro j n a m e š t e n i k a , obilje izložene ro­be; u o d n o s u na sve to on m o r a da se oseća mal i i beznača jan. K a o pojedinac, on za r o b n u k u ć u u o p š t e nije važan. On je važan k a o »jedan« k u p a c ; r o b n a kuća ne želi da ga izgubi j e r bi to b io z n a k da u njoj n e š t o ne valja, š to bi moglo značit i da će iz istog razloga izgubiti i d r u g e kupce . On je važan k a o a p s t r a k t a n k u p a c ; k a o k o n k r e t a n k u p a c on je kra jn je beznačajan. Niko se ne ra­duje njegovu dolasku, n i k o se n a r o č i t o ne zanima za njegove želje. Čin kupovanja p o s t a o je sl ičan k u p o v a n j u m a r a k a na pošt i .

93

To stanje još više podvlače m e t o d i m o d e r n e r e k l a m e . Ono š to je s t a r o m o d n i sopstvenik govorio p r i proda j i bi lo je u sušt ini rac ionalno. On je poznavao svoju robu, poznavao je p o t r e b e ku­p c a i na o s n o v u tog znanja p o k u š a v a o da tu r o b u p r o d a . Sva­k a k o da ono š to je pr i proda j i govorio nije bilo sasv im objekt ivno, te se on služio ubeđivan jem što je više m o g a o ; ipak, da bi delo-vao, to š to je govorio m o r a l o je da b u d e pr i l i čno rac iona lno i pa­m e t n o . O g r o m a n deo m o d e r n e r e k l a m e je drukči j i ; ona se ne ob­r a ć a r a z u m u već emociji; kao i svaka druga h i p n o i d n a sugesti ja, o n a pokušava da na svoje p r e d m e t e u t iče emociona lno, a da ih za t im n a t e r a da se potč ine inte lektua lno. Takva se r e k l a m a slu­ž i svakovrsnim s r e d s t v i m a da na k u p c a ostavi u t i s a k : čes t im po­navl janjem istog obrasca; u t ica jem a u t o r i t a t i v n e slike, kao š to je slika gospođe iz visokog d r u š t v a ili poznatog b o k s e r a koji pu­še izvesnu v r s t u cigareta; privlačeći k u p c a i u ist i m a h slabeći njegove kr i t ičke sposobnost i seks ipi lom kakve lepe devojke; za­s t rašu juć i ga p r e t n j o m »b. o.-a« ili »halitoze« 5; ili, opet, pod-stičući ga da sanjar i o i znenadnoj p r o m e n i k o j u će kupovanje n e k e košul je ili s a p u n a izazvati u č i tavom t o k u njegova života. Svi t i m e t o d i u sušt ini su i racionalni ; oni n e m a j u nikakve veze sa kakvoćom robe, a p o p u t kakvog s reds tva za uspavl j ivanje ili p rave hipnoze guše i ubi ja ju kr i t ičke sposobnost i k u p c a . Baš k a o i filmovi, on i mu san jar sk im svojstvima p r u ž a j u izvesno zado­voljenje, ali u isto v r e m e n e uvećavaju njegovo osećanje s ićušnost i i nemoći .

U stvari, t i m e t o d i otupl j ivanja sposobnos t i za k r i t i čko mišlje­nje opasni j i su za n a š u d e m o k r a t i j u od m n o g i h o t v o r e n i h napa­da na nju i nemoralni j i — u pogledu l judskog integr i te ta — od s k a r e d n e književnosti, čije objavljivanje kažn javamo. P o k r e t po­t rošača p o k u š a o je da povra t i kupčevu k r i t i č k u sposobnost , do­sto janstvo i osećanje značaja, te t a k o deluje u p r a v c u koj i je sličan pravcu delovanja s indikalnog p o k r e t a . M e đ u t i m , on d o s a d ni je ot išao dalje od s k r o m n i h početaka .

Za pol i t ičku sferu važi i s to o n o š to i za e k o n o m s k u . U p r v i m d a n i m a d e m o k r a t i j e po jed inac je, zahval jujući razl iči t im ured­b a m a , m o g a o k o n k r e t n o i akt ivno da učestvuje u glasanju o iz-vesnoj odluci ili za izvesnog k a n d i d a t a koji t r e b a da s t u p i u dr­žavnu službu. Pi tan ja o ko j ima se odlučivalo b i la su d o b r o poz­n a t a , kao i k a n d i d a t i : čin glasanja, često obavl jen na s k u p u či­tavog s tanovniš tva grada, odl ikovao se k o n k r e t n o š ć u koja je po­j e d i n c u davala s tvarnu važnost. D a n a s se glasač suočava sa goro-

94

s t a s n i m p a r t i j a m a , koje su mu is to tol iko daleke i upečatl j ive kol iko i goros tasne indust r i j ske organizaci je. S p o r n a p i tan ja su z a m r š e n a , a od svakovrsnih m e t o d a zamaglj ivanja pos ta la su j o š zamršeni ja . Glasač često može da viđa svoga k a n d i d a t a u prediz-b o r n o vreme, ali ni je verovatno da će se oni t a k o često viđati u d o b a radi ja, te glasač gubi j e d n o od osnovnih s reds tava za stva­r a n j e mišl jenja o »svom k a n d i d a t u « . U stvari, p a r t i j s k e m a š i n e n u d e mu izbor i zmeđu dva ili t r i k a n d i d a t a ; ali te k a n d i d a t e ni je »on« izabrao, on o n j ima zna i s to tol iko m a l o koliko i oni o n j e m u , a nj ihov m e đ u s o b n i o d n o s p o s t a o je i s to tol iko apst rak­t a n kol iko i većina drug ih odnosa.

Sl ično dejs tvu r e k l a m e na kupca, m e t o d i polit ičke propagan­de teže da uvećaju osećanje beznačajnost i pojedinog glasača. Po­navl janje p a r o l a i i s t icanje činilaca koji n e m a j u nikakve veze sa p i t a n j e m o ko jem je r e č o tupl ju ju glasačeve kr i t ičke sposobno­sti. J a s n o i r a c i o n a l n o o b r a ć a n j e njegovu mišl jenju p r e je izu­zetak nego pravi lo u polit ičkoj p r o p a g a n d i — č a k i u demokrat­s k i m zeml jama. Suočeni sa moći i vel ičinom part i ja , koje se oči­t u j u u nj ihovoj p r o p a g a n d i , po jed inačni glasači ne m o g u a da ne osete svoju s ićušnost i m a l u važnost.

Sve ovo ne znači da r e k l a m a i pol i t ička p r o p a g a n d a o tvoreno is t iču beznača jnost pojedinca. Naprot iv , o n e po jedincu laska­ju da juć i mu tobožnju važnost, o b r a ć a j u se tobož njegovom kri­t i č k o m sudu, n jegovom smis lu za opažanje . No ta p r e t v a r a n j a u suš t in i su m e t o d za otupl jen je po jed inačne s u m n j e i pomaga­n j e njegova samoobmanj ivan ja da o d l u k a ko ju j e d o n e o i m a obeležje individualnost i . Ni je s k o r o n i p o t r e b n o ist icati da pro­p a g a n d a o kojoj s a m govorio ni je p o t p u n o i rac ionalna i da se p r o p a g a n d a razl ičit ih part i ja , o d n o s n o k a n d i d a t a razl ikuje p o tež ini rac ionaln ih činilaca.

Drugi činioci doprinosi l i su sve većoj n e m o ć i pojedinca. Eko­n o m s k a i pol i t ička pozornica složenija je i p r o s t r a n i j a no što je i k a d bila; po jedinac j e m a n j e k a d a r d a j e obuhvat i pogledom. R a z m e r e pre tn j i sa k o j i m a se on suočava t a k o đ e su poras le . S t r u k t u r a l n a nezapos lenost m n o g i h mi l iona uvećala j e osećanje nes igurnos t i . M a d a j e državna p o m o ć nezapos lenima u m n o g o m e ublaži la posledice nezaposlenost i , ne s a m o e k o n o m s k i nego i psi­hološki, os ta la je činjenica da o g r o m n a većina l judi ps ihološki v e o m a teško p o d n o s e b r e m e nezapos lenost i i da s t r a h od n je p o m u ć u j e čitav nj ihov život. M n o g i m a izgleda da je zaposlenost — bez obzira kakav je p o s a o p o s r e d i — sve š to bi u životu mo-

95

gli da požele i na č e m u bi t r e b a l o da su zahvalni. Nezaposlenost je uvećala i p r e t n j u od s taros t i . Za m n o g e poslove t raži se s a m o mlada, pa čak i ne i skusna osoba, koja se još m o ž e pr i lagodit i ; to znači o n a ko ja se j o š lako može uobl ič i t i u m a l e n i zubac na to­čku maš ine, p o t r e b a n u t o m p o s e b n o m u r e đ a j u .

P r e t n j a od r a t a t a k o đ e j e uvećala osećanje n e m o ć i po jedinca. Ratova je, svakako, bilo i u X I X veku. No od poslednjeg r a t a n a o v a m o m o g u ć n o s t i r a z a r a n j a tol iko su se povećale — b r o j l judi koji se izlaže dejs tvu r a t a tol iko je p o r a s t a o da o b u h v a t a svakog bez izuzetka — da je p r e t n j a od r a t a pos ta la m o r a koja, m a d a j e m n o g i l judi n i su svesni p r e no što nj ihova naci ja b u d e s tvarno uvučena u ra t , p o m u ć u j e nj ihov život i uvećava nj ihovo osećanje bojazni i po jed inačne nemoći .

»Stil« čitavog tog razdobl ja odgovara slici k o j u s a m o c r t a o . O g r o m n o s t gradova, u kojoj se po jed inac gubi, zgrade visoke kao planine, n e p r e s t a n o a k u s t i č k o b o m b a r d o v a n j e p r e k o radi ja, k r u p n i novinski naslovi koj i se t r i p u t a dnevno menja ju ne os­tavljajući čoveku nikakvu m o g u ć n o s t da od luč i š ta je važno, vari jetei u k o j i m a s to t ina devojaka s prec iznošću časovnika po­kazuje svoju sposobnost za otk lan jan je onog š to je p o j e d i n a č n o i deluju p o p u t m o ć n e , u h o d a n e maš ine, izmirujući r i t a m džeza — te i m n o g e druge po jedinost i j e s u izraz st icaja pr i l ika u k o m e se po jed inac suočava s nesavladl j ivim vel ič inama, p r e m a koji­ma je ob ičan t r u n . On može s a m o da drži k o r a k k a o vojnik u s t ro ju ili r a d n i k na beskra jno j t rac i . On može da dela; ali iščezlo je njegovo osećanje nezavisnost i i značaja.

Izgleda da je p o p u l a r n o s t fi lmova o Miki ju M a u s u reč i t izraz do kog s t u p n j a je p r o s e č a n čovek u Americi obuzet i s t im oseća-n j e m s t r a h a i beznačajnost i . J e d i n a t e m a u t i m fi lmovima — či­je su vari jaci je t a k o b r o j n e — jes te ova: n e k o m a l o s tvorenje p r o g o n i i ugrožava n e k a neodol j iva sila p r e t e ć i da ga ubi je ili p r o g u t a . To malo stvorenje beži i k o n a č n o uspeva da u t e k n e , ili čak, da n a u d i nepri jatel ju. Ljudi ne b i bili s p r e m n i da nepres ta­n o gledaju m n o g e vari jaci je t e j e d n e j e d i n e t e m e k a d s e ona n e b i odnosi la na neš to što j e v e o m a bl i sko n j ihovu e m o c i o n a l n o m životu. Očigledno da j e to m a l o stvorenje, u g r o ž e n o od m o ć n o g nepri jatel ja, sami gledalac; t a k o se on oseća, i s t o m s i tuac i jom može da se poistoveti . Ali k a d se t i filmovi ne bi s rećno završa­vali, oni, n a r a v n o , ne bi g ledaoca n e p r e s t a n o privlačili. Ovako gledalac preživl java sva svoja s t rahovanja i osećanja s ićušnosti , a na k r a j u biva u t e š e n o s e ć a n j e m da će u p r k o s svemu b i t i spa-

96

s e n i da će čak, savladati silu. M e đ u t i m — značajan i t u ž a n deo ovog »srećnog završetka« — njegovo spasenje leži ug lavnom u njegovoj sposobnost i da pobegne i u n e p r e d v i đ e n i m slučajnosti­ma koje onemogućava ju čudoviš te da ga uhvat i .

Položaj u k o j e m se po jed inac d a n a s nalazi predvidel i su vizio­n a r s k i mislioci već u X I X veku. Kjerkegor opisuje b e s p o m o ć n o g p o j e d i n c a kog r a z d i r u i m u č e sumnje, koga ophrvava osećanje u s a m l j e n o s t i i beznačajnost i . Niče u mis l ima vidi n a s t u p a j u ć i n ih i l izam koji će se očitovati u n a c i z m u i slika »nadčoveka« kao negaci ju beznačajnog, izgubljenog po jedinca koga je video u stvar­n o s t i . T e m a o čovekovoj n e m o ć i v e o m a je precizno izražena u delu F r a n c a Kafke. On u Zamku opisuje čoveka koji želi da d o đ e u d o d i r sa ta jans tven im s tanovnic ima j e d n o g zamka, od koj ih očeku je da mu kažu š ta da čini i da mu pokažu njegovo m e s t o u svetu. Sav njegov život sastoj i se u b e s o m u č n o m n a p o r u da s n j i m a s tupi u dodir , ali to mu n i k a d ne polazi za r u k o m , i on os ta je sam, osećajući k ra jn ju uza ludnos t i b e s p o m o ć n o s t .

Osećanje izdvojenosti i n e m o ć i lepo je izrazio i Žilijen Gr in na s ledećem m e s t u :

Znao sam da smo malo važni u poređenju sa svemirom, znao sam da ne predstavljamo ništa; ali izgleda da nas to stanje neiz-mernog ništavila na neki način ophrvava i, u isti mah, umiruje. Potpuno smo svladani onim oblicima, onim dimenzijama koje su izvan dosega ljudske misli. Postoji li nešto čega se možemo drža­ti? Usred tog haosa obmana u koji smo glavačke bačeni postoji nešto što odudara svojom istinom, a to je — ljubav. Sve ostalo je ništavilo, puka praznina. Mi piljimo u ogromnu mračnu prova­liju koja se otvara pod nama. I plašimo se.'

M e đ u t i m , to osećanje po jed inačne izdvojenosti i nemoći , ka­ko su ga izrazili ovi pisci i k a k o se o n o javlja u mnogih takozva­n i h n e u r o t i č n i h osoba, nije n e š t o čega je svestan n o r m a l n i čo­vek. Ono je odviše s t r a š n o da bi ga l judi bili svesni. Ono se pri­kr iva svakodnevnim uobiča jenim t o k o m čovekovih akt ivnost i , po­u z d a n j e m i o d o b r a v a n j e m koje on nalazi u svojim p r i v a t n i m ili d r u š t v e n i m o d n o s i m a , u s p e h o m u poslu, r a z o n o d o m , »provodima«, »poznanstvima« »izlascima«. Ali zviždanjem u m r a k u ne s tvara se svetlost. Usaml jenost , s t r a h i p o m e t e n o s t osta ju; to l judi ne m o g u večito da p o d n o s e . Oni ne m o g u da i dalje n o s e b r e m e »slo­b o d e od«; m o r a j u p o k u š a t i da sasvim p o b e g n u od s lobode, a k o već ne m o g u da na i reduju od negat ivne s lobode ka pozit ivnoj .

97

U naše vreme, glavni druš tveni putevi b e k s t v a su o n o potčinjava-nje vođu do kojeg se došlo u fašist ičkim zeml jama, i o n o pri­n u d n o saobražavanje k o j e preovlađuje u našo j vlast i toj demokra-tiji. Pre no š to p r e đ e m o na opisivanje ovih dvaju n a č i n a bežanja za koje je d r u š t v o dalo obrazac, m o r a m o zamol i t i č i taoca da pra­ti naše rasprav l jan je o z a m r š e n o s t i m a t ih ps ihološk ih mehaniza­ma beks tva . U p r e t h o d n i m glavama već s m o se pozabavil i neki­m a o d t ih m e h a n i z a m a ; ali d a b i s m o p o t p u n o razumel i psihološ­ki značaj fašizma i au tomat izovan ja čoveka u m o d e r n o j demokra-tiji, n u ž n o je da te ps ihološke pojave s h v a t i m o ne s a m o u o p š t e već i u p o j e d i n o s t i m a i k o n k r e t n o s t i n j ihova delovanja. N e k o m e se može učini t i da ovim s k r e ć e m o sa našeg p u t a ; ali t akvo ispi­tivanje predstavl ja, u stvari , nužan' deo cele n a š e rasprave . B a š k a o š to se ne m o g u i spravno r a z u m e t i ps ihološki p r o b l e m i bez njihove druš tvene i k u l t u r n e pozadine, t a k o se ne mogu razume­t i ni d r u š t v e n e pojave bez poznavanja ps ihološk ih m e h a n i z a m a na ko j ima se o n e temel je . N a r e d n a glava p o k u š a v a da anal izuje te m e h a n i z m e , da otkr i je š ta se zbiva u p o j e d i n c u i da pokaže kako s m o mi, nasto jeći da p o b e g n e m o od svoje u s a m l j e n o s t i i ne­moći, gotovi da se o t a r a s i m o svog po jed inačnog ja, bi lo p u t e m potčinjavanja novim obl ic ima a u t o r i t e t a bi lo p u t e m p r i n u d n o g saobražavanja usvo jenim o b r a s c i m a .

BELESKE UZ GLAVU ČETVRTU

1. Podrobna rasprava o tom problemu može se naći u piščevu radu »Sebičnost i samoljublje« (»Selfishness and Self-Love«, Psychiatry, Vol. 2, No. 4, novembar 1939); preuzeto u Man for Himself, Holt, Rinehart and Winston, New York 1947, pod proširenim naslovom Selfishness, Self-Love and Self-Interes; u ovom izdanju v. 3. svezak, Čovjek za sebe, IV. pogl. str. 113—130.

2. Saliven se u svojim predavanjima približio ovoj formulaciji. On tvrdi da se era preadolescencije odlikuje u međuličnim odnosima pojavom impulsa koji doprinose novom tipu zadovoljenosti druge osobe (druga). Ljubav je, prema njemu, situacija u kojoj je zado­voljenje voljenog upravo isto toliko značajno i poželjno kao i za­dovoljenje onoga koji voli.

3. Hegel i Marks položili su temelje za razumevanje problema otu­đenosti. Posebno sr. Marksov pojam o »fetišizmu robe« i »otuđenju« rada«.

98

4. U neobjavljenom predavanju o »Samoosećanju i .prodaji' ličnosti« Ernest Šahtel (Ernest Schachtel) dao je jasnu i otvorenu analizu samopoš to vanj a.

5. »Halitoza« (halitosis) jeste neprijatan zadah iz usta kao posledica nekog organskog poremećaja; »b. o.« je skraćenica za Body odor — telesni vonj. — Prim. prev.

6. Žilijen Grin (Julian Green), Personal Record 1928—39 (Lični zapisi, 1928—39), prevod Ž. Godefroa (J. Godefroi), Harper and Brothers, Njujork, 1939.

V Mehanizmi bekstva

U našoj r a s p r a v i dospeli s m o do današnjeg doba, i s a d a b i s m o p r e š l i na raspravl janje o p s i h o l o š k o m znača ju fašizma i zna­čen ju s lobode u a u t o r i t a r n i m s i s temima, k a o i u našo j v last i to j demokrat i j i . M e đ u t i m , p o š t o va l janost čitavog našeg dokazivanja zavisi od val janost i naš ih ps iholoških premisa , požel jno je, iz­gleda, da p r e k i n e m o taj o p š t i t o k mis l i i da j e d n u glavu posve­t i m o p o d r o b n i j e m i k o n k r e t n i j e m rasprav l jan ju o o n i m psiho­lošk im m e h a n i z m i m a koje s m o već s p o m e n u h i o k o j i m a ć e m o kasni je raspravl ja t i . Te p r e m i s e iziskuju da o n j i m a p o d r o b n o rasprav l jamo, j e r počivaju na p o j m o v i m a o nesvesn im s n a g a m a i n a č i n a m a nj ihova izražavanja u racional izaci jama i karakter­n i m osobenost ima, na p o j m o v i m a za koje b i m n o g i čitaoci rek­l i a k o ne to da su im s t r a n i a o n o b a r da zas lužuju r a z r a d u .

U ovoj glavi n a m e r n o se pozivam na indiv idua lnu psihologi ju i na ono š to je bi lo zapaženo p r e c i z n i m p r o u č a v a n j i m a pojedi­n a c a ps ihoanal i t ičk im p o s t u p k o m . M a d a ps ihoanal iza ne dosti­že dugogodišnj i ideal a k a d e m s k e psihologije — to jest, približa­vanje e k s p e r i m e n t a l n i m m e t o d i m a p r i r o d n i h n a u k a — ona je ipak p o t p u n o empir i j sk i metod, zasnovan n a brižl j ivom p o s m a t r a n j u n e c e n z u r i s a n i h misli, snova i fantazi ja po jed inaca . U z a m r š e n e racionalizaci je sa k o j i m a se s u o č a v a m o p r i anal iz i ranju jed­

n o g po jed inca ili j e d n e k u l t u r e m o ž e da p r o n i k n e j e d i n o psiho­logija koja kor i s t i p o j a m o nesvesnim snagama. Mnoštvo privid­n o nerešl j ivih p r o b l e m a iščezava č i m o d l u č i m o d a o d u s t a n e m o od mišl jenja da su motivi za koje l judi veruju da ih p o k r e ć u nu­žno motiv i koji ih s tvarno p o k r e ć u na delanje, osećanje i miš­ljenje.

Mnogi će se čitalac u p i t a t i da l i se nalazi do ko j ih se dospelo p o s m a t r a n j e m pojedinaca m o g u p r i m e n i t i i na ps ihološko ra­zumevanje g rupa . N a š odgovor n a t o p i tan je nedvosmis leno j e p o t v r d a n . Svaka g r u p a sastoj i se od p o j e d i n a c a i s a m o od po-

100

jed inaca, te , p r e m a t o m e , ps ihološki m e h a n i z m i čije delovanje o t k r i v a m o u grupi m o g u bi t i j ed ino m e h a n i z m i koji deluju u po jed inaca . Pr i p r o u č a v a n j u individualne psihologije k a o osnove za r a z u m e v a n j e socijalne psihologije mi č in imo neš to š to bi se moglo u s p o r e d i t i sa p r o u č a v a n j e m kakvog p r e d m e t a p o d mikro­s k o p o m . To n a m omoguću je da o t k r i j e m o s a m e po jedinos t i psi­hološk ih m e h a n i z a m a koji š i roko deluju u d r u š t v e n o m p r o c e s u . Ako se n a š a analiza društveno-psiholoških pojava ne zasniva na p o d r o b n o m p r o u č a v a n j u p o n a š a n j a pojedinca, o n a nije empir i j ­ska, te o t u d ni val jana.

No a k o se čak i s ložimo s t i m da je proučavanje p o n a š a n j a po­j e d i n c a tol iko značajno, mogli b i s m o se zapi tat i da l i proučava­nje po jed inaca koji se obično označavaju kao n e u r o t i č a r i m o ž e iole kor i s t i t i u r a z m a t r a n j u p r o b l e m a soci jalne psihologije. Ve-r u j e m da se i na to p i tan je m o r a odgovori t i p o t v r d n o . Pojave ko je p o s m a t r a m o u n e u r o t i č n e osobe nače lno se ne razl ikuju od o n i h koje na laz imo u n o r m a l n e osobe. One su u neurot ične 1

osobe s a m o jače izražene, jasni je i n jenoj svesti često pr i s tupač­nije negoli što su u n o r m a l n e osobe, nesvesne i jednog p r o b l e m a koj i iziskuje da b u d e p r o u č e n .

Da b i s m o ovo razjasnil i, čini n a m se da će bi t i kor i sno da u k r a t k o p r e t r e s e m o t e r m i n e »neurotičan« i »normalan« ili »zdrav«.

T e r m i n »normalan« ili »zdrav« m o ž e se definisati na dva na­čina. Prvo, sa s tanoviš ta funkci ja j e d n o g društva, o s o b a se m o ž e nazvat i n o r m a l n o m ili z d r a v o m ako je k a d r a da i spunjava dru­š tvenu ulogu koju t r e b a da p r e u z m e u t o m druš tvu . To, konkret-nije, znači da b u d e k a d r a da u t o m d r u š t v u r a d i o n a k o k a k o se od n je traži , i da, s e m toga, b u d e sposobna da učestvuje u re­produkc i j i društva, to j e s t s p o s o b n a za osnivanje porodice . Dru­go, sa s tanoviš ta pojedinca, mi na zdravl je ili na n o r m a l n o s t gle­d a m o k a o na s tanje koje je najpovoljni je za njegov razvi tak i s reću.

D a s t r u k t u r a datog d r u š t v a p r u ž a najpovoljni ju m o g u ć n o s t z a s reću pojedinca, o b a bi se gledišta p o d u d a r a l a . M e đ u t i m , u veći­ni d r u š t a v a k o j a p o z n a j e m o , ukl juču juć i tu i naše, to ni je slu­ča j . M a d a se ona razl ikuju po t o m e do koje m e r e p o t p o m a ž u razv i tak pojedinca, težnja za r a v n o m e r n i m funkcionisan jem ome­ta p u n i razvoj pojedinca. Zbog ovog m o r a m o n u ž n o povući o š t r u raz l iku i z m e đ u t a dva p o j m a zdravl ja. J e d a n o d r e đ u j e d r u š t v e n e p o t r e b e , a drugi — v r e d n o s t i i n o r m e koje se t iču cilja pojedi­n a č n o g posto janja .

101

Na žalost, ta se razl iči tost čes to z a n e m a r u j e . Mnogi ps ih i ja t r i do te m e r e uz imaju s t r u k t u r u svog druš tva k a o p o g o d n u da, po nj ima, svaka osoba koja se nije d o b r o pr i lagodi la dobi ja p e č a t m a n j e vrednost i . S druge s t r a n e , pretpostav l ja se da d o b r o prila­gođena o s o b a zauzima više m e s t o na lestvici l judskih v r e d n o s t i . Ako p o v u č e m o razl iku i z m e đ u ova dva p o j m a o n o r m a l n o m i n e u r o t i č n o m , dospevamo do sledećeg zakl jučka: osoba koja je nor­m a l n a s o b z i r o m na svoju d o b r u pr i lagođenost često je m a n j e zdrava od n e u r o t i č n e osobe s obz i rom na n j e n e l judske vredno­sti . Ona se često d o b r o pr i lagođava j e d i n o po c e n u o d u s t a j a n j a od svog ličnog ja, da bi m a n j e više pos ta la o n a k v a kakva veru je da t reba da b u d e . P r i t o m su m o ž d a iščezle sva i s t inska individu­alnost i s p o n t a n o s t . S druge s t r a n e , n e u r o t i č a r a m o ž e m o označi­t i kao osobu koja nije bi la s p r e m n a da se p o t p u n o p r e d a u bor­bi za svoje lično ja. Svakako da njen pokuša j da spase svoje po­j e d i n a č n o ja nije uspeo, te je ona, u m e s t o da svoje lično ja stva­ra lački izrazi, potraži la spasenje u n e u r o t i č n i m s i m p t o m i m a po­vlačeći se u fantazi jski život. Pr i svem tom, o n a je, sa s tanoviš ta l judskih vrednost i , m a n j e o s a k a ć e n a od one v r s t e n o r m a l n e oso­b e koja j e p o t p u n o izgubila svoju indiv idualnost . N e t r e b a n i pomin ja t i da posto je o s o b e koje n i su n e u r o t i č n e , a ipak nisu, u p r o c e s u pri lagođavanja, u top i le svoju indiv idualnost . No rek l i b i s m o da je žigosanje n e u r o t i č n e osobe n e o s n o v a n o i o p r a v d a n o j e d i n o a k o n e u r o t i č n u osobu p o s m a t r a m o sa s tanoviš ta društve­ne cel i shodnost i . š t o se čitavog druš tva tiče, t e r m i n »neurotičan« ne može se p r i m e n i t i u o v o m d r u g o m smislu, p o š t o j e d n o dru­štvo ne bi moglo da postoj i k a d njegovi članovi ne bi vršili dru­štvene funkcije. M e đ u t i m , sa s tanoviš ta l j u d s k i h v rednos t i , je­d n o druš tvo moglo bi se nazvat i n e u r o t i č n i m u smis lu da su lič­nos t i njegovih članova o s a k a ć e n e u svom razvi tku. Poš to se ter­m i n »neurotičan« t a k o često upotreb l java k a o o z n a k a n e d o s t a t k a druš tvenog funkcionisanja, radi je ne b i s m o hte l i da o d r u š t v u govor imo k a o o nečem n e u r o t i č n o m već k a o o n e č e m p r o t i v n o m l judskoj sreći i samoostvar ivanju .

Mehanizmi o ko j ima ć e m o u ovom poglavlju rasprav l ja t i j e s u m e h a n i z m i bekstva, koji proizlaze iz osećanja n e s i g u r n o s t i izdvo­jenog pojedinca.

P o š t o po jed inac — k a d se p r e k i n u p r i m a r n e spone, koje su mu p r u ž a l e bezbednost , i k a d se suoči sa s v e t o m izvan sebe k a o sa p o t p u n o odvojenim e n t i t e t o m — m o r a da savlada to nepod­nošljivo s tanje n e m o ć i i usaml jenost i , p r e d n j im se o tvara ju dva p u t a . J e d n i m p u t e m on m o ž e da dospe do »pozitivne slobode«; sa

102

sve tom može s p o n t a n o da se poveže l jubavlju i r a d o m , i s t insk im izražavanjem svojih emocionalnih, ču ln ih i i n t e l e k t u a l n i h sposob­nost i ; na taj način, on može ponovo da se s jedini sa čovekom, p r i r o d o m i s a m i m sobom, ne odus ta juć i p r i t o m od nezavisnost i i i n t e g r i t e t a svog po jed inačnog ja . Drugi p u t koji se p r e d n j i m ot­v a r a j e s te o d s t u p a n j e , o d u s t a j a n j e od s lobode i pokuša j da se u s a m l j e n o s t savlada ods t ran j ivan jem jaza koji j e n a s t a o i zmeđu p o j e d i n a č n o g ja i sveta. T i m d r u g i m p u t e m po jed inac se n i k a d neće ponovo s jedinit i sa svetom o n a k o kao što je b io vezan p r e n e g o š to se izgubio k a o »pojedinac«, j e r se činjenica o njegovoj odvojenost i ne može p r e o k r e n u t i ; to je bekstvo iz j e d n e nesnošlji-ve situacije, koja bi, k a d bi trajala, onemogući la življenje.

S toga je p r i n u d n o s t obeležje tog p u t a bekstva, k a o i svakog beks tva iz oko lnos t i u ko j ima čoveka može da o b u z m e pa­n i k a ; njegovo obeležje je i čovekovo manje-više p o t p u n o od­r i c a n j e od indiv idualnost i i in tegr i te ta l ičnog ja . O t u d to rešenje ne vodi sreći i pozitivnoj s lobodi; o n o se, u načelu, može n a ć i u svim n e u r o t i č n i m pojavama. Ono ublažava nepodnošl j i­vo nespokojs tvo i izbegavanjem p a n i k e omoguću je življenje; pa ipak, o n o ne rešava osnovni p r o b l e m , a za nj se p laća životom, koj i se čes to sas to j i s a m o od a u t o m a t s k i h ili p r i n u d n i h aktiv­n o s t i .

N e k i od ovih m e h a n i z a m a beks tva i m a j u re la t ivno mal i druš­tveni znača j ; on i su donekle uočljivi j e d i n o u osoba s ozbi l jnim m e n t a l n i m ili e m o c i o n a l n i m p o r e m e ć a j i m a . U o v o m poglavlju ć e m o raspravl ja t i j e d i n o o o n i m m e h a n i z m i m a koji su značajni u k u l t u r n o m pogledu i čije razumevanje predstavl ja n u ž n u pre­m i s u za ps ihološku anal izu d r u š t v e n i h pojava k o j i m a ć e m o se bavi t i u s ledećim poglavl j ima: faš is t ičkim s i s temom, s j e d n e stra­ne, i m o d e r n o m d e m o k r a t i j o m , s druge. 1

1. AUTORITARIZAM

Prv i m e h a n i z a m beks tva od s lobode ko j im ću se pozabavit i j e s te čovjekova težnja da o d u s t a n e od nezavisnosti svog po jed inačnog ja i da ga s jedini sa n e k i m ili n e č i m izvan sebe, k a k o bi o n o ste­k lo snagu koja mu nedosta je ; ili, drukči je rečeno, da t raž i nove, » sekundarne spone« k a o z a m e n u za p r i m a r n e , izgubljene.

Jasni j i oblici ovog m e h a n i z m a m o g u se naći u s t reml jen ju za potč in jenošću i gospodaren jem, ili k a k o b i s m o radi je rekl i , u ona­kvim mazohis t ičk im i sadis t ičkim s t reml jen j ima kakva se, u ra-

103

zličitoj mer i , javl jaju u n o r m a l n i h i n e u r o t i č n i h osoba. Prvo će­mo ta s t reml jenja opisat i , a o n d a p o k u š a t i da p o k a ž e m o da i je­d n o i drugo predstav l ja bekstvo iz nepodnošl j ive usaml jenos t i . *

Najčešći oblici u ko j ima se mazohistička s t reml jen ja javl jaju j e s u osećanja infer iornost i , nemoći , p o j e d i n a č n e beznača jnost i . Analiza osoba koje su t i m osećanj ima obuzete pokazu je da n j ih n e k a sila u n j ima s a m i m a nesvesno goni da se oseća ju infer iorni ili beznačajni, m a d a se one svesno žale na to osećanje i žele da ga se os lobode. Nj ihova osećanja nisu s a m o shvatan ja s t v a r n i h n e d o s t a t a k a i s labost i (mada se obično racional izuju k a o da su s a m o to) ; te osobe pokazuju težnju da s a m e sebe omalovaže, da se n a p r a v e slabe i da ne ovladaju s tvar ima. Ti l judi sasvim redov­no pokazuju da u znatno j m e r i zavise od sila koje su izvan njih, od drugih ljudi, ili u s t a n o v a ili p r i r o d e . Oni teže ne da se pot­vrde, ne da uč ine ono što žele, već da se p o t č i n e s t v a r n i m ili na­v o d n i m n a r e d b a m a t ih spol jašnj ih sila. Oni su često p o t p u n o ne­sposobni da dozive osećanje »ja želim« ili »ja je sam«. Oni život u celini osećaju kao n e š t o neodolj ivo m o ć n o č ime ne m o g u da ovladaju nit i da upravl ja ju.

P o r e d t ih čovekovih težnji da se omalovaži i p o t č i n i spoljaš-n j i m silama, u e k s t r e m n i j i m slučajevima — a t a k v i h i m a m n o g o — nai lazimo i na čovekovu težnju da s a m sebe p o v r e d i i da sebi zada bol.

To s t reml jenje može uzeti razl iči te oblike. Neki l judi sa uži­v a n j e m o p t u ž u j u i kr i t iku ju sebe o n a k o k a k o ih, po svoj pri l ici, njihovi najveći nepri jatel j i ne bi optuživali ni kr i t ikoval i . Drugi, l judi, k a o š to su izvesni p r i n u d n i n e u r o t i č a n , teže da sebe m u č e p r i n u d n i m o b r e d i m a i mis l ima. U izvesnom t i p u n e u r o t i č n e lič­nos t i na laz imo težnju za fizičkim obol jenjem i za svesnim ili ne-svesnim iščekivanjem oboljenja k a o da je o n o d a r božji. Takvoj l ičnosti se često dešava ono što jo j se ne bi desilo da u njoj ni je delovala neka nesvesna težnja da jo j se to desi. Te težnje, koje l judi upravl ja ju prot iv samih sebe, čes to se o tkr iva ju u još skri­veni j im ili d r a m a t i č n i j i m obl ic ima. Na p r i m e r , i m a o s o b a koje su nesposobne da na ispitu odgovore na pi tanja, m a d a su im odgovori veoma d o b r o poznat i za v r e m e ispita, pa čak i kasni je . Druge osobe svojim r e c i m a izazivaju nepr i ja te l j s tvo o n i h koje vo­le ili od kojih zavise, m a d a su, u stvari, pr i jatel j ski raspoložene p r e m a njima, pa nisu namerava le da te reči izuste. Gotovo se č ini k a o da takvi l judi s luša ju savet koji im je d a o n e k i nepr i ja te l j da se p o n a š a j u na za n j ih na j š te tni j i nač in .

104

Često se oseća da su mazohis t ičke težnje oč i to p a t o l o š k e ili i rac ionalne. One se još češće racionalizuju. Mazohis t ička zavis­n o s t shvata se kao l jubav ili pr ivrženost , osećanje infer iornost i k a o p r i k l a d a n izraz s t v a r n i h n e d o s t a t a k a , a p a t n j a kao n e š t o š to t r e b a isključivo pr ip i sa t i nepromenl j i v im okolnos t ima.

U istoj vrs t i k a r a k t e r a redovno nalaz imo, p o r e d t ih mazohis­t ičk ih težnji, n j ihovu s u š t u s u p r o t n o s t — n a i m e , sadističke težnje. Nj ihova snaga se menja, one su manje-više svesne, pa i p a k su uvek p r i s u t n e . Nai laz imo na t r i manje-više te sno p r e p l e t e n e v r s t e sadis t ičkih težnji. J e d n a je težnja da se drugi uč ine zavisnima i da se n a d n j ima s t e k n e a p s o l u t n a i neograničena vlast, te da se od nj ih t a k o načini p u k o o r u đ e , »glina u g rnčarev im r u k a m a « . D r u g a težnja sastoji se u i m p u l s u da se d r u g i m a ne s a m o gospo­d a r i na ovaj a p s o l u t n i nač in već i da se eksploat išu, kor i s te , da se od nj ih krade, da se r a s p o r e i , t a k o reći, p o t p u n o iscede. Ta se želja može odnosi t i na mater i ja lna i na n e m a t e r i j a l n a svojstva — na p r i m e r e m o c i o n a l n a ili in te lektua lna svojstva ko ja j e d n a o s o b a poseduje . T r e ć a v r s t a sadist ičkih težnji je želja da se iza­ziva p a t n j a drugih ili da se p o s m a t r a k a k o oni p a t e . Ta p a t n j a m o ž e b i t i fizička, ali je češće m e n t a l n a . N j e n cilj je da se drugi ak t ivno povređuju, da se ponižavaju i zbunju ju ili da se posmat-r a j u u s i tuaci jama koje ih zbunju ju i ponižavaju.

Sadi s t ičke težnje su, iz očiglednih razloga, ob ično racionalizo-vani je i m a n j e svesne od mazohis t ičk ih s tremljenja, k o j a su po d r u š t v o m a n j e opasna, č e s t o su one sasvim pr ikr ivene reakci j-s k i m formaci jama p r e t e r a n e d o b r o t e p r e m a d r u g i m a i p r e t e r a n e z a b r i n u t o s t i za n jh . N e k e od najčešćih racionalizaci ja j e s u sle-deće: »Ja t o b o m g o s p o d a r i m zato što z n a m š ta je za t e b e najbo­lje, a u t v o m je in te resu da me slediš bez protivl jenja«; ili, »Ja s a m tol iko divan i j e d i n s t v e n da s p r a v o m očekujem da drugi lju­di od m e n e zavise.« Druga racionalizaci ja ko ja često pr ikr iva eks-p l o a t a t o r s k e težnje, j e s t e ova: »Za tebe s a m toliko učinio da sad i m a m p r a v o da od tebe u z m e m ono š to želim«. Agresivnija v r s t a sadis t ičkih impul sa najčešće se racional izuje u dva obl ika: »Me­ne su drugi povredil i i m o j a želja da ih p o v r e d i m ni je n i š ta dru­go do odmazda«; ili, »Udarajući prvi, š t i t i m sebe i svoje pri jate­lje od povrede«.

J e d a n činilac u o d n o s u sadiste p r e m a p r e d m e t u sadizma često se z a n e m a r u j e , o t u d zaslužuje da ga ovde n a r o č i t o i s t a k n e m o : za­visnost sadis te o d p r e d m e t a sadizma.

105

Dok je zavisnost mazohi s ta očigledna, mi o č e k u j e m o da se sa­dist nalazi u p r a v o u s u p r o t n o m položaju: on izgleda t a k o s n a ž a n i o b e s t a n , a p r e d m e t njegova sadizma tol iko s lab i p o k o r a n da je teško zamisl i t i da ta snažna osoba zavisi od o n e k o j o m gospo­d a r i . Pa ipak, pažljiva analiza pokazuje da j e to t a č n o . S a d i s t u j e p o t r e b n a osoba k o j o m gospodar i , v e o m a m u j e p o t r e b n a j e r je k o r e n njegova osećanja v last i te snage u t o m e š to je nečiji go­s p o d a r . Ta zavisnost može b i t i p o t p u n o nesvesna. Tako, na pr i-m e r , neko m o ž e sa svojom s u p r u g o m da p o s t u p a vrlo sadist ički i da jo j ponavl ja k a k o o n a može n a p u s t i t i k u ć u bi lo kad, i da bi o n b io p r e s r e ć a n k a d b i o n a t o učini la. O n a ć e t i m e čes to b i t i to­l iko sa t rvena da se neće usudi t i na pokuša j da ga n a p u s t i , te će obo je i dalje »živeti verujući da je to š to on govori ist ina. Ali a k o o n a p r i k u p i dovol jno h r a b r o s t i da izjavi da će ga n a p u s t i t i , de-siće se, možda, n e š t o što ni jedno od nj ih u o p š t e ne očekuje : on će p a s t i u očajanje, b r iznuće u p lač i moliće je da ga ne ostavi; reć i će da ne može da živi bez nje, izjaviće kol iko je voli i td . Stra­hu juć i od svakog samopotvrđivanja , o n a će o b i č n o bi t i sk lona da mu poveruje, izmeniće svoju o d l u k u i o s t a ć e s n j im. U t o m t r e n u t k u scena počinje iznova. On nastavl ja da se p o n a š a po sta­r o m , njoj se čini da jo j je sa n j im sve teže, ponovo je izdaje s t rp­ljenje, on ponovo p a d a u očajanje, o n a ostaje s n j im, i t a k o se to ponavl ja m n o g o p u t a .

Posto je hi l jade i hi l jade b r a k o v a i drugih l ičnih o d n o s a u ko­j i m a se taj c iklus čes to ponavlja, a z a č a r a n i k r u g n i k a d a ne pre­kida. Je l i on s lagao k a d a j e r e k a o da j e to l iko voli da bez n je ne m o ž e da živi? š t o se ljubavi tiče, sve zavisi od toga š ta se p o d n j o m r a z u m e , š t o se tiče njegove tvrdnje da bez nje ne b i mo­gao da živi, o n a je — a k o je , n a r a v n o , ne s h v a t i m o doslovce — p o t p u n o tačna . On ne može da živi bez nje — ili, bar , bez nekog drugog za koga bi osećao da je b e s p o m o ć n o o r u đ e u njegovim r u k a m a . D o k se u t a k v o m slučaju osećanje l jubavi pojavl juje s a m o k a d posto j i p r e t n j a da se o d n o s rask ine, u d r u g i m sluča­j e v i m a sadist sasvim oči to »voli« one n a d ko j ima oseća m o ć . Bili to njegova supruga, njegovo dete , p o m o ć n i k , k e l n e r ili prosjalk na ulici, on oseća »ljubav«, pa č a k i b l a g o d a r n o s t p r e m a t i m pred­m e t i m a koji se na laze u njegovoj vlasti. On m o ž d a misli da želi da gospodar i n j ihovim život ima zato š to ih tol iko voli. U stvari on ih »voli« zato što njima gospodari. On ih p o t k u p l j u j e mate­ri jalno, p o h v a l a m a uveravanj ima da ih voli, pokaz ivan jem duho­vitost i i sjaja ili i spol javanjem z a b r i n u t n o s t i . On može da im da

106

sve — izuzev j e d n o g : p r a v a da b u d u s lobodni i nezavisni. Ovaj s t icaj pr i l ika čes to se može naći n a r o č i t o u o d n o s u rodi te l ja i dece. Tu se stav gospodaren ja — i v lasništva — često pr ikr iva o n i m š to izgleda k a o »prirodna« z a b r i n u t o s t za d e t e ili zaštitnič-ko osećanje p r e m a n j e m u . Dete se stavlja u z latan kavez i može da dobi je sve p o d us lovom da ne poželi da iz njega iziđe. Često je pos ledica ovoga to da se dete , k a d a o d r a s t e , d u b o k o plaš i lju­bavi, p o š t o za njega »ljubav« p o d r a z u m e v a da se njegovo vlasti­to t ragan je za s l o b o d o m koči i sputava.

M n o g i m p o s m a t r a č i m a činilo se da je sadizam m a n j e zagonetan od mazohizma. Želja da se drugi p o v r e d e ili da se n j i m a gospo­d a r i izgleda kao n e š t o sasvim p r i r o d n o , m a d a n e k a o n e š t o nu­žno »dobro«. H o b s je pre tpos tav io da posto jan je »večite i nemir­ne žudnje za š to većom moći, žudnje ko ja se gasi tek smrću« pred­stavl ja »opštu sk lonost čovečanstva«. 2 Po n j e m u , želja za m o ć i n e m a nikakvo m r a č n o svojstvo, već predstavl ja savršeno racio­n a l n u pos ledicu čovekove želje za uživanjem i bezbednošću. Od H o b s a do Hi t le ra koji želju za vlašću objašnjava k a o logičan is­h o d biološki uslovl jene b o r b e za o p s t a n a k najsposobni j ih, žudnja za m o ć i tumači la se k a o deo l judske p r i r o d e koji ne zaslužuje da b u d e ob jašn jen ič im d r u g i m do s a m i m sobom. M e đ u t i m , čini n a m se da zagonetku predstav l ja ju mazohis t ička sremljenja, te­žnje koje čovek upravl ja prot iv svog l ičnog ja. K a k o da se r a z u m e činjenica što l judi žele ne s a m o da se sebe omalovaže i uč ine ne­m o ć n i m a , da sebe povrede, već u t o m i uživaju? Ne prot ivreč i l i po java m a z o h i z m a čitavoj našoj p r e d s t a v i o l judskoj ps ihi kao o n e č e m u š to je u s m e r e n o na uživanje i samoodržavanje? K a k o se može ob jasn i t i to š to n e k e l jude pr iv lače b o l i p a t n j a i š to o n i h o ć e da se n j ima izlože, d o k svi m i , izgleda ne p r e z a m o ni od čega da b i s m o ih izbegli?

M e đ u t i m , j e d n a pojava dokazuje da p a t n j a i s labost mogu b i t i cilj l judskog s t reml jenja : mazohistička perverzija. Tu na laz imo čovekovu sasvim svesnu želju da na ovaj ili ona j nač in pat i , i nje­govo uživanje u pa tn j i . U mazohis t ičkoj perverzi j i j e d n a o s o b a oseća seksualno u z b u đ e n j e p r i doživl javanju bola koj i jo j zadaje d r u g a osoba. Ali to nije j ed in i obl ik mazohis t ičke perverzi je. Če­s to se ne t raže s tvarna p a t n j a i bol već u z b u đ e n j e i zadovoljavanje izazvani s t a n j e m fizičke vezanosti, b e s p o m o ć n o s t i i s labost i . Če­sto se u mazohis t ičko j perverzij i želi s a m o to da čovek p o s t a n e »moralno« slab na ta j način što se s n j i m p o s t u p a ili govori k a o s m a l i m d e t e t o m , ili na taj š to na r a z n e načine biva g r đ e n ili

107

ponižavan. U sadist ičkoj perverzi j i na laz imo da zadovoljenje po­tiče iz odgovara jućih smicalica — to jest, iz toga što se druge osobe fizički povređuju, što se vezuju k o n o p c i m a ili l ancima, ili ponižavaju p o s t u p c i m a ili r e c i m a .

Mazohis t ička perverzi ja, sa svojim svesnim i n a m e r n i m uživa­n j e m u boli ili ponižavanju, pa la je ran i je u oči ps iholoz ima i pis­c i m a nego mazohis t ički k a r a k t e r (ili m o r a l n i m a z o h i z a m ) . Među­t im, sve se više razabira lo u k a k v o m se b l i skom s rods tvu sa seksual­n o m perverzi jom nalaze mazohis t ičke težnje koje s m o n a j p r e opi­sali i da su o b a t ipa m a z o h i z m a u sušt ini j e d n a te i s ta pojava.

P o š t o posto je l judi koje žele da se potč ine i da p a t e , izvesni psi­holozi su pretpostavi l i da m o r a pos to ja t i n e k a k a v »instinkt« koj i u p r a v o t o m e teži. Sociolozi kao F i r k a n d (Vierkandt) došli su do is tog zakl jučka. F r o j d je prvi p o k u š a o da za tu po javu n a đ e pot­p u n i j e teor i j sko objašnjenje. On je prvob i tno mis l io da je sa-do-mazohizam u sušt ini seksualna pojava. P o s m a t r a j u ć i sado-ma-zohist ičke navike u male dece, on je p re tpos tav io da je sado-mazo-h i z a m »delimičan nagon« koji se r e d o v n o javl ja t o k o m razvoja seksualnog ins t inkta . On je verovao da sado-mazohist ičke težnje u odras l ih t r e b a pr ip i sa t i zaustavl janju nečijeg ps ihoseksua lnog razvoja na nekoj r a n o j razini, ili pozn'ijem v r a ć a n j u na nju. Ka­snije, F r o j d je sve svesniji važnost i o n i h pojava koje je nazvao m o r a l n i m m a z o h i z m o m — težnje za m e n t a l n o m , a ne f izičkom p a t n j o m . On je i s takao i činjenicu da se mazohis t ičke i sadističke' težnje uvek m o g u naći za jedno, u p r k o s nj ihovoj pr iv idnoj pro­t ivrečnost i . M e đ u t i m je izmenio svoje teor i j sko objašnjenje ma­zohis t ičkih pojava. Pretpostavl ja jući da posto j i b iološki d a t a te­žnja za u n i š t a v a n j e m koju čovek može da u p e r i ili p rot iv d r u g i h ili prot iv samog sebe, Fro jd je u t v r d i o da je m a z o h i z a m u suš t in i proizvod takozvanog »nagona za smrću« . On je dalje u t v r d i o da se taj nagon za smrću, koji ne m o ž e m o n e p o s r e d n o proučava­ti, spaja sa seksua ln im i n s t i n k t o m i u t o m e se spo ju pojavl juje k a o mazohizam, a k o ga čovek upravl ja prot iv samoga sebe, ili k a o sadizam, a k o ga čovek uprav l ja prot iv drugih . On je pre tpo­stavio da u p r a v o to mešanje sa seksua ln im i n s t i n k t o m štit i čo­veka od o p a s n o g dejstva koje b i i m a o n e p o m e š a n n a g o n za smr­ću. U k r a t k o , a k o ne u s p e da spoji ruš i laš tvo sa seksom, čovek, p r e m a F r o j d u , m o ž e jed ino d a u n i š t i sebe ili d a u n i š t i d r u g e . Ova teori ja se u osnovi razl ikuje od Fro jdove p r v o b i t n e pretpos­tavke o sado-mazohizmu. T a m o je sado-mazohizam bio suštast-v e n o seksualna pojava, no u novijoj teori j i on je suš tas tveno ne-

108

seksua lna pojava, dok je seksualni činilac u n j e m u s a m o posle­dica spajanja nagona za s m r ć u sa seksua ln im i n s t i n k t o m .

F r o j d je dugo poklan jao m a l o pažnje pojavi n e s e k s u a l n e agresi­je . Alfred Adler je, m e đ u t i m , postavio težnje o ko j ima ovde ra­sprav l jamo u s redi š te svog s i s tema. Ali on se n j i m a ne bavi kao sado-mazohizmom, već kao »osećanjima inferiornosti« i »željom za moći«. Adler vidi s a m o r a c i o n a l n u s t r a n u t ih pojava. Dok mi govor imo o čovekovoj i racionalnoj težnji da sebe omalovaži i uči­ni s ićušnim, on s m a t r a da su osećanja infer iornost i odgovara juća reakci ja na s tvarne infer iornost i , kao što su organska infer iornost ili o p š t a b e s p o m o ć n o s t deteta . I d o k mi s m a t r a m o da je želja za m o ć i izraz i racionalnog impul sa za g o s p o d a r e n j e m drugima, Adler je p o s m a t r a isključivo sa rac ionalne s t rane, te govori o že­lji za moći kao o odgovarajućoj reakci j i čija je funkcija da štiti o s o b u od o p a s n o s t i koje p o t i č u iz n j e n e nes igurnost i i inferior­nos t i . Kao i uvek, Adler ni ovde ne može da vidi dalje od svrsis-h o d n i h i rac ionaln ih određen ja l judskog ponašan ja ; i m a d a je on d a o dragocene uvide u z a m r š e n o s t motivaci je, on uvek osta je na površ in i i n i k a d se ne s p u š t a u b e z d a n i rac ionalnih impulsa, k a o š to čini Fro jd .

U pshioanal i t ičkoj l i t e r a t u r i Vilhelm Rajh 3 , K a r e n H o r n i 4 i ja 5

izneli s m o s tanoviš te koje se razl ikuje od Frojdova. M a d a se Rajhovi pogledi zasnivaju na p r v o b i t n o m p o j m u Froj­

dove teori je o l ibidu, on ističe da m a z o h i s t k o n a č n o traži zado­voljstvo i da je b o l k o m e se on izlaže u z g r e d a n proizvod a ne cilj po sebi. H o r n i je prva razabra la b i t n u ulogu mazohis t ičk ih s t reml jen ja u n e u r o t i č n o j l ičnosti, p r v a je da la p o t p u n i p o d r o b a n op i s mazohis t ičk ih k a r a k t e r n i h osobenost i i prva ih je teori jski objasni la kao pos ledicu čitave k a r a k t e r n e s t r u k t u r e . U m e s t o da se s m a t r a da mazohis t ičke k a r a k t e r n e odlike vode p o r e k l o iz seksu­a l n e perverzi je, K. H o r n i i ja s h v a t a m o ih k a o seksualni izraz psi­h i č k i h težnji koje leže u posebnoj vrs t i k a r a k t e r n e s t r u k t u r e .

S a d a pre laz imo na glavno p i tan je : gde je k o r e n k a k o mazohis­t ičke perverzi je t a k o i mazohis t ičk ih k a r a k t e r n i h osobina? šta­više, gde je zajednički k o r e n mazohis t ičk ih s t reml jen ja?

Već je rani je nagovešteno gde otpr i l ike leži odgovor. I mazohis­t i č k a i sadis t ička s t reml jen ja teže da p o m o g n u po jedincu da izbegne nepodnošl j ivo osećanje usaml jenos t i i b e s p o m o ć n o s t i . Ps ihoanal i t ička i d r u g a empir i j ska p o s m a t r a n j a m a z o h i s t a daju obil je dokaza (koje ne m o g u navest i a da ne izađem iz okvira ove knjige) da se oni užasavaju usaml jenos t i i beznačajnost i . To ose-

109

ćanje često nije svesno; o n o se često p r i k r i v a k o m p e n z a t i v n i m osećan j ima uzvišenosti i savršenstva. M e đ u t i m , s a m o a k o n e k o dovol jno d u b o k o p r o d r e u nesvesnu d i n a m i k u takve osobe, on će na ta osećanja svakako naići . Po jedinac nalazi da je »slobodan« u n e g a t i v n o m smis lu — to j e s t da je s a m sa svojim l ičnim ja i suočen s o t u đ e n i m nepr i ja te l j sk im svetom. U ovoj situaciji, da n a v e d e m o rečit opis Dostojevskog iz Braće Karamazovih, on više »nema m u č n i j e brige nego da n a đ e onoga k o m e b i što p r e mo­gao p r e d a t i ta j d a r s lobode, s ko j im se to n e s r e ć n o lice rađa«. 6

Zast rašeni po jed inac t raž i da svoje l ično ja veže za nekog ili ne­što; on više ne može da p o d n e s e da b u d e svoje po jed inačno ja, te m a h n i t o pokušava da ga se os lobodi i da, u k l a n j a n j e m tog b r e m e n a — ličnog ja — ponovo s tekne bezbednost .

Mazohizam je j e d a n p u t ka t o m cilju. Različni oblici koje uzi­m a j u mazohis t ička s t reml jenja imaju j e d a n ci l j : osloboditi se pojedinačnog ja, izgubiti se; drugim recima, otarasiti se breme­na slobode. Ova m e t a je očigledna u o n i m mazohis t ičk im strem­l jenj ima u ko j ima po jed inac teži da se potč ini osobi ili moći ko ju oseća k a o neodolj ivo snažnu. (Uzgred b u d i rečeno, uveren je u višu snagu druge osobe uvek t r e b a r a z u m e t i re lat ivno. Ono se može zasnivat i ili na s tvarnoj snazi d r u g e o s o b e ili na u b e đ e n j u u p o t p u n u beznača jnost i n e m o ć svoje l ičnost i . U o v o m slučaju, m i š ili list m o g u p o p r i m i t i p r e t e č e crte.) U d r u g i m obl ic ima mazo­his t ičk ih s t reml jen ja osnovni cilj je isti. U m a z o h i s t i č k o m ose-ćanju s ićušnost i nai lazimo na težnju koja služi uvećavanju pr­vobi tnog osećanja beznačajnost i . K a k o da ovo r a z u m e m o ? Može­mo l i p r e t p o s t a v i t i da čovek pokušava da leci svoj s t r a h uveća­vajući ga? Odista, mazohis t u p r a v o to čini. Dok god se b o r i m iz­m e đ u želje da b u d e m nezavisan i j a k i osećanja beznača jnos t i ili nemoći , u p l e t e n s a m u m u č a n sukob. Ako mi p o đ e za r u k o m da svoje po jed inačno ja svedem na niš ta, a k o b u d e m u s t a n j u da sav ladam svesnost da s a m k a o po jed inac odvojen, m o ž d a ću se tog s u k o b a spast i . Osećanje kra jn je s ićušnost i i b e s p o m o ć n o s t i je j e d a n p u t ka t o m cilju; o p h r v a n o s t b o l o m i agoni jom je dru­gi; sav ladanost pos led icama intoks ikaci je — t reć i . Fantaz i ja o s a m o u b i s t v u je pos lednja n a d a , a k o se svim d r u g i m s r e d s t v i m a nije postiglo olakšanje b r e m e n a usaml jenost i .

P o d izvesnim uslovima, ova mazohis t ička s t reml jen ja su rela­tivno uspešna . Ako po jed inac n a đ e k u l t u r n e o b r a s c e koji zadovo­ljavaju ta mazohis t ička s t reml jenja (poput potč in javanja »vođu« u fašističkoj ideologiji), on stiče n e k u b e z b e d n o s t s m a t r a j u ć i da

110

je s jedinjen sa mi l ion ima drug ih koji posedu ju i s ta osećanja. Pa ipak, čak i u t i m slučajevima, to mazohis t ičko »rešenje« ne pred­stavlja n imalo bolje rešenje od n e u r o t i č n i h ispoljavanja: pojedi­n a c uspeva da o d s t r a n i v idnu patn ju , ali ne i da otk loni s u k o b i p o t a j n u n e s r e ć u koji su u njenoj osnovi. Kad mazohis t ičko strem­ljenje ne n a đ e k u l t u r n i o b r a z a c ili k a d o n o kvant i ta t ivno p r e m a ­ši p r o s e č n u količinu m a z o h i z m a u druš tvenoj grupi kojoj poje­d i n a c p r i p a d a , mazohis t ičko rešenje čak ni re lat ivno ne rešava niš ta . Ono pot iče iz j e d n o g nepodnošl j ivog stanja, teži da ga sa­v lada i ostavl ja p o j e d i n c a obuzetog n o v o m p a t n j o m . K a d a bi l j u d s k o ponašanje , uvek bi lo rac iona lno i svrs ishodno, mazohi­z a m bi b io isto t a k o neobjašnj iv k a o i n e u r o t i č n a ispol javanja u o p š t e . M e đ u t i m , proučavan je emocionalnih i m e n t a l n i h poreme­ćaja nauči lo nas je da l judsko ponašan je m o g u motiv i sat i s trem­l jenja p r o u z r o k o v a n a n e s p o k o j s t v o m ili n e k i m d r u g i m nepodnoš­ljivim duševnim s tanjem, da ta s t reml jenja teže da savladaju to emociona lno stanje, a da ipak j e d i n o pr ikr iva ju njegova najvidlji­vija ispoljavanja, ili čak ni to. N e u r o t i č n a ispoljavanja na l iku ju na i racionalno p o n a š a n j e u panic i . T a k o čovek koji se n a đ e u zgradi zahvaćenoj p o ž a r o m stoji kra j p r o z o r a svoje sobe i doziva u p o m o ć , p o t p u n o zaboravl ja jući da ga n iko ne može čut i i da još m o ž e da u t e k n e s tepeni š tem, koje će t a k o đ e b i t i u p l a m e n u kroz nekol iko m i n u t a . On viče z a t o š to želi da b u d e spašen, i to po­n a š a n j e za t r e n u t a k izgleda kao k o r a k p r e m a spasenju — pa i p a k će se o n o završit i p o t p u n o m k a t a s t r o f o m . Na isti nač in su ma­zohis t ička s t reml jen ja p r o u z r o k o v a n a čovekovom žel jom da se o t a r a s i svog po jed inačnog ja — sa svim njegovim nedos tac ima, s u k o b i m a , opasnos t ima, s u m n j a m a i nepodnoš l j ivom usaml jenoš-ću — ali o n a j e d i n o uspeva ju da otk lone na jpr imetni j i bol ili čak dovode do veće pa tn je . I rac iona lnos t mazohizma, kao i svih dru­gih n e u r o t i č n i h ispoljavanja, sastoji se u kra jn jo j beskor i snos t i s reds tava usvojenih za rešavanje j e d n o g neodrživog emocional­nog s tanja .

Ova r a z m a t r a n j a u p u ć u j u na važnu razl iku i zmeđu n e u r o t i č n e i rac iona lne akt ivnost i . U ovoj drugo j , rezultat j e d n e akt ivnost i odgovara njenoj motivaciji — čovek dela da bi post igao izvestan rezul ta t . U n e u r o t i č n i m s t reml jen j ima čovek dela zahval jujući p r i n u d i , koja u suš t in i i m a negat ivno obeležje: izbegavanje ne­podnošl j ivog stanja. Ta s t reml jen ja teže s a m o f ikt ivnom rešenju. U stvari, rezul ta t prot ivreči o n o m e što čovek želi da post igne; pri­n u d a da se o t a r a s i nepodnošl j ivog osećanja bi la je tol ika snažna

111

da on ni je b io k a d a r da izabere pravac r a d n j e koji b i m o g a o da predstav l ja rešenje u svakom d r u g o m s e m u f ikt ivnom smis lu.

S o b z i r o m na mazohizam, to u sušt ini znači da po jed inca po­k r e ć e nepodnošl j ivo osećanje usaml jenos t i i beznača jnost i . On t a d a pokušava da savlada to osećanje os lobađajući se svog l ičnog ja (kao ps ihološkog a ne fiziološkog ent i te ta) ; nač in na koji on to post iže j e s te samoomalovažavanje, p a t n j a , kra jn je samoponiš-tavanje. Ali on ne želi bol i p a t n j u ; on b o l o m i p a t n j o m plaća cilj k o m e p r i n r d n o teži. Cena je visoka. On m o r a da plaća sve više i više, i, p o p u t meksičkog k m e t a , s a m o p a d a u veće dugove, a ni­k a d ne dobi ja ono zaš ta je p la t io : u n u t r a š n j i m i r i spokojs tvo.

O mazohis t ičko j perverzi j i govorio s a m zato š to ona nesumnj i­vo dokazuje da p a t n j a može da b u d e n e š t o č e m u se teži. Među­t im, u mazohis t ičkoj perverzi j i p a t n j a je is to t a k o n e s t v a r a n cilj k a o i u m o r a l n o m m a z o h i z m u ; u oba s lučaja o n a je s reds tvo za ostvar ivanje j ednog cilja: zaborava ličnog ja . Razlika i z m e đ u per­verzije i mazohis t ičk ih k a r a k t e r n i h o s o b e n o s t i suš t inski se sas­toj i u s ledećem: u perverzi j i čovekova težnja da se o t a r a s i svog l ičnog ja izražava se p o m o ć u tela i spaja sa s e k s u a l n i m osećanji-m a . Dok u m o r a l n o m m a z o h i z m u mazohi s t ičke težnje ovladavaju č i tavom l ičnošću i uprav l jene su u n i š t a v a n j u svih m e t a k o j i m a ego svesno teži, u perverzi j i su mazohis t ička s t reml jen ja manje--više o g r a n i č e n a na oblas t fizičkog; štaviše, spajajući se sa sek­som, o n a učes tvu ju u p o p u š t a n j u n a p e t o s t i ko ja se javl ja u sfe­r i seksualnoga, te se, na neki način, n e p o s r e d n o razrešu ju .

Ukidanje pojedinačnog ja i pokuša j da se t i m e savlada nepod­nošl j ivo osećanje n e m o ć i s a m o su j e d n a s t r a n a mazohi s t ičk ih s t reml jenja . Druga nj ihova s t r a n a j e s te čovekov pokuša j da po­s tane deo kakve veće i m o ć n i j e ceiine izvan njega, da u njoj iš­čezne i učestvuje. Ta m o ć može da b u d e kakva osoba, u s t a n o v a , bog, nacija, savest ili n e k a ps ihička p r i n u d a . Posta jući deo m o ć i ko ju oseća kao neš to nepokolebl j ivo snažno, večno i č a r o b n o , čo­vek učestvuje u njenoj snazi i slavi. On se o d r i č e svog l ičnog ja i o d u s t a j e od snage i p o n o s a koji su s n j i m a u vezi, on k a o p o j e d i n a c gubi svoj in tegr i te t i odr iče se svoje s lobode; ali učes­tvujući u moći u kojoj se izgubio, on st iče n o v u bezbednos t i i n o v p o n o s . On stiče i zaš t i tu od m u k a koje mu je zadavala s u m n j a . Bilo da j e njegov g o s p o d a r a u t o r i t e t izvan njega, bi lo da j e on gospodara internal izovao k a o savest ili p s i h i č k u p r i n u d u , mazo­his t j e p o š t e đ e n donošenja odluka, p o š t e đ e n k o n a č n e odgovorno­sti za s u d b i n u svog l ičnog ja, a t i m e je p o š t e đ e n i n e d o u m i c e o

112

t o m e kakvu o d l u k u da donese. On je t a k o đ e p o š t e đ e n i nedoumi­ce o t o m e šta njegov život znači ili o t o m e ko je »on«. Na ta pita­n j a odgovara njegov o d n o s p r e m a m o ć i s k o j o m se združuje . Značenje njegova života i ident i te t njegova ličnog ja o d r e đ e n i su većom celinom, u kojoj je l ično ja iščezlo.

Mazohis t ičke s p o n e b i t n o se razl ikuju od p r i m a r n i h spona. Pri­m a r n e spone p o s t o j e p r e nego š to se proces individuaci je završi. Po jed inac je j o š uvek deo »svog« p r i r o d n o g i d ruš tvenog sveta, on se još nije p o t p u n o izdigao iz svoje' s redine. P r i m a r n e spone pružaj i i mu i s t i n s k u bezbednost i saznanje o t o m e č e m u pripa­da. Mazohist ičke s p o n e su bekstvo. Po jed inačno ja se izdiglo, al i ni je k a d r o da o s t v a r i svoju s lobodu; ono je o p h r v a n o nespokoj-s tvom, s u m n j o m i osećanjem n e m o ć i . Lično ja p o k u š a v a da n a đ e b e z b e d n o s t u » s e k u n d a r n i m sponama«, k a k o b i s m o mogli da na­z o v e m o mazohis t ičke spone, al i ta j p o k u š a j n i k a d a n e m o ž e b i t i u s p e š a n . Izran jan je po jed inačnog ja ne može se spreči t i ; pojedi­n a c m o ž e svesno osećat i da je b e z b e d a n i da n e č e m u »pripada« ali on u osnovi osta je n e m o ć a n a t o m koji p a t i us led iščeznuća svog l ičnog ja . On se n i k a d ne s jedinjuje sa m o ć i za ko ju p r i a n j a ; o s n o v n a oprečnos t ostaje, a s n j o m i impuls , čak i a k o toga uop-š t e ni je svestan, da se savlada mazohis t ička zavisnost i da se s t e k n e s loboda.

K a k v a je s u š t i n a sadis t ičkih n a g o n a ? Opet želja da se d r u g i m a z a d a bol nije b i t n a . Svi različit i oblici sad izma koje m o ž e m o za­pazi t i vraćaju se j e d n o m o s n o v n o m i m p u l s u — n a i m e i m p u l s u da se s tekne p o t p u n a vlast n a d d r u g o m o s o b o m , da se od nje n a č i n i b e s p o m o ć a n p r e d m e t n a š e volje, da se p o s t a n e n jen ap­solutni gospodar, n j e n bog, da se s n j o m p o s t u p a o n a k o kako se h o ć e . Ponižavanje i potčinjavanje drugih vode ostvar ivanju tog cilja, a na j radikalni ja m e t a j e s te nj ihova patn ja , p o š t o n e m a ve­će moći n a d d r u g o m o s o b o m od m o ć i da j o j se zada bol, da se pris i l i na p a t n j u a da ne b u d e k a d r a da se b r a n i . Zadovoljstvo ko­je pot iče iz p o t p u n o g gospodaren ja d r u g o m o s o b o m (ili d rug im živim p r e d m e t i m a ) j e s te s a m a suš t ina sadist ičkog nagona. 7

Ta težnja da čovek p o s t a n e a p s o l u t n i g o s p o d a r d r u g e osobe su­p r o t n a je, izgleda, mazohis t ičkoj težnji, a zagonetno je š to su te dve težnje t a k o tesno prep le tene . Bez sumnje, želja za zavisnošću ili p a t n j o m je, s o b z i r o m na svoje p r a k t i č n e posledice, s u p r o t n a želji za g o s p o d a r e n j e m i izazivanjem t u đ e pa tn je . U ps iho loškom pogledu, m e đ u t i m , o b e ove težnje su i shodi j e d n e osnovne potre­b e ; koja potiče iz čovekove n e s p o s o b n o s t i da p o d n e s e izdvojenost

113

i s labost svog ličnog ja . P r e d l a ž e m da cilj koji je u osnovi i sa­dizma i m a z o h i z m a nazovemo simbiozom. Simbioza, u o v o m psi­h o l o š k o m smislu, označava takvo s jedinjavanje j e d n o g p o j e d i n c a sa d r u g i m (ili bilo k o j o m d r u g o m moći izvan njegova ličnog ja) zbog koga svaki od nj ih gubi integr i te t svog l ičnog ja i p o t p u n o zavisi od drugog. Sadi s tu je njegov p r e d m e t p o t r e b a n u p r a v o i s to onol iko kol iko i m a z o h i s t u njegov. S a m o š to on, u m e s t o da tra­ži bezbednos t u v las t i tom uniš ten ju, stiče ovu uniš tava jući n e k o g drugog. U o b a slučaja gubi se integr i te t po jed inačnog ja . U p r v o m slučaju ja i ščezavam u nekoj spoljašnjoj m o ć i ; g u b i m se. U dru­gom slučaju ja se uvećavam t i m e što d r u g o b iće p r e t v a r a m u deo sebe, t e n a ta j n a č i n s t ičem s n a g u k o j a m i n e d o s t a j e k a o neza­v i s n o m ja. N e s p o s o b n o s t da se p o d n e s e u s a m l j e n o s t pojedinač­nog ja uvek dovodi do n a g o n a za s t u p a n j e m u s imbiot ički o d n o s s n e k i m drug im. Iz ovoga se vidi zaš to su mazohi s t ičke i sadistič­ke težnje uvek j e d n e s d r u g i m a p o m e š a n e . M a d a se na površ in i č ine prot ivrečne, o n e se suš t insk i nalaze u i s to j osnovnoj potre­bi. Ljudi n i s u sadis t i ili mazohi s t i već se a k t i v n a i pas ivna stra­na s imbiot ičkog k o m p l e k s a n e p r e s t a n o smenju ju , t a k o da j e če­s to te ško o d r e d i t i koja njegova s t r a n a u d a t o m t r e n u t k u deluje. U o b a slučaja indiv idualnost i s loboda se gube.

Ako razmiš l jamo o sadizmu, obično p o m i š l j a m o na ruš i laš tvo i nepri jate l j s tvo, či ja je veza s n j i m t a k o upadl j iva . S i g u r n o je da je veće ili m a n j e ruši laštvo uvek povezano sa sadi s t ičk im tež­n j a m a . Ali to važi i za mazohizam. Svaka anal iza mazohis t ičk ih osobenost i pokazu je to nepri jate l j s tvo. Izgleda da je g lavna raz­l ika to š to je u sad izmu nepri ja te l j s tvo o b i č n o svesnije i š to se n e p o s r e d n o izražava u radnj i , d o k je u m a z o h i z m u nepri jate l j­stvo ug lavnom nesvesno i izražava se p o s r e d n o . Kasni je ću po­kušat i da p o k a ž e m da je ruš i laš tvo pos ledica sprečavan ja čulne, emocionalne i inte lektualne ekspanzivnost i po jed inca; s toga tre­ba očekivati da je o n o i shod o n i h i s t ih uslova koj i d o p r i n o s e sim-biot ičkoj p o t r e b i . Želim ovde da nag las im da s a d i z a m ni je isto-v e t a n sa ruš i laš tvom, m a d a je u velikoj m e r i s n j i m p o m e š a n . Ru-šilac želi da u n i š t i p r e d m e t — to j e s t da svrši s n j i m i da ga se o taras i . Sadis t želi da gospodar i svojim p r e d m e t o m te stoga oseća gubi tak a k o m u p r e d m e t iščezne.

I sadizam, u značenju koje s m o upotrebl javal i , može da bude" re lat ivno neruš i lački i p o m e š a n s pr i j a te l j sk im s t a v o m p r e m a p r e d m e t u . Ova v r s t a »blagonaklonog« sad izma k las ično je izra­žena u Balzakovim Izgubljenim iluzijama, i ta j opis t a k o đ e pre-

114

nos i p o s e b n o svojstvo onoga š to p o d r a z u m e v a m o p o d p o t r e b o m za s imbiozom. Na t o m m e s t u Balzak opisuje o d n o s i z m e đ u mla­dog Lisi jena i za tvorenika iz Banjoa, koj i se izdaje za o p a t a . Ubr­zo p o š t o se u p o z n a o s mladićem, koji je u p r a v o p o k u š a o da izvr­ši samoubis tvo, o p a t veli:

. . . taj m l a d i ć . . . nema više ničega zajedničkog sa pesnikom koji je maločas umro. Ja sam vas izvadio iz vode, ja sam vam vratio ži­vot i vi pripadate meni kao što stvorenje pripada tvorcu, kao što, u bajkama, ifrijet pripada božanstvu . . . kao što telo pripada duši! A ja ću vas snažnom rukom podržavati na putu ka moći, a uz to vam obećavam život ispunjen uživanjima, počastima, neprekidnim vesel jem.. . Novaca vam nikad neće n e d o s t a t i . . . Vi ćete blistati, pokazivati se, dok ja povijen u blatu budem postavljao temelje, zidao sjajnu zgradu vašeg bogatstva. Ja volim vlast radi vlasti! Uživaću uvek u vašem uživanju, koje je meni uskraćeno. Jednom reči, pretvoriću se u vas! . . . A ja hoću da volim biće koje sam ja stvorio, da ga doterujem, da ga prilagodim sebi, da bih ga vo-leo kao što otac voli svoje dete. Ja ću se voziti u tvojim kolima, dete moje, uživaću u tvojim uspesima kod žena, govoriću: »Ovaj lepi mladić, to sam ja! toga markiza de Ribampre sam ja stvorio i uveo u aristokratsko društvo; njegova veličina je moje delo, on ćuti ili govori mojim glasom, u svemu se dogovara sa mnom«.8

Č e s t o se, i ne s a m o u p o p u l a r n o j u p o t r e b i , sado-mazohizam b r k a s l jubavlju. N a r o č i t o >se na mazohi s t ičke pojave gleda k a o na izraze ljubavi. P o t p u n o samopor ican je r a d i druge osobe i ustu­p a n j e vlast i t ih p r a v a i zahteva drugoj osobi hvale se k a o p r i m e r i »velike ljubavi«. Izgleda da n e m a boljeg dokaza »ljubavi« nego š to je žrtva i gotovost da se, r a d i vol jene osobe, o d u s t a n e od vlas­t i te l ičnosti . U stvari, u ov im slučajevima »ljubav« je suš t insk i ma­zohis t ička čežnja, i p o t i č e od s imbiot ičke p o t r e b e o s o b e koja je p o s r e d i . Ako p o d l jubavlju r a z u m e m o s t r a s n o potvrđivanje i ak­t ivnu povezanost sa s u š t i n o m o d r e đ e n e osobe, a k o p o d n j o m ra­z u m e m o jedinstvo s d r u g o m o s o b o m na osnovu nezavisnost i i in­t e g r i t e t a dveju o s o b a o ko j ima je reč , t a d a je m a z o h i z a m supro­t a n ljubavi. Ljubav se zasniva na j e d n a k o s t i i s lobodi. Ako se o n a zasniva na p o d r e đ i v a n j u i gubi tku integr i te ta j e d n o g p a r t n e r a , o n a predstav l ja mazohis t ičku zavisnost, bez obzira k a k o se ta j o d n o s racionalizuje. I sadizam se čes to pojavljuje p r e r u š e n u lju­bav. Vlast n a d d r u g o m osobom, a k o čovek može da tv rd i da on n j o m e vlada r a d i n je same, čes to se pojavl juje k a o izraz ljubavi, ali osnovni činilac je uživanje u gospodarenju .

115

U o v o m t r e n u t k u , p r e d m n o g i m č i t a o c i m a i s k r s n u ć e p i t a n j e : ni je l i sadizam, k a o što s m o ga o v d e opisali, i s tove tan sa ž u d n j o m za m o ć i ? Odgovor na ovo p i t a n j e glasi da je želja za m o ć i najzna­čajniji izraz sadizma — m a d a razorni j i obl ici sadizma, u k o j i m a se s t r e m i povređivanju i m u č e n j u druge osobe, n i s u i s tovetni sa žel jom za moći . Ovaj p r o b l e m dobio je d a n a s j o š veći znača j . Od H o b s a n a o v a m o čovek je u m o ć i gledao osnovni m o t i v l judskog p o n a š a n j a ; n a r e d n a stoleća, m e đ u t i m , davala su sve veći značaj z a k o n s k i m i m o r a l n i m činiocima koj i su težili da obuzda ju m o ć . S n a s t a n k o m fašizma p o h l e p a za m o ć i i u b e đ e n j e u n j e n u isprav­n o s t dostigli su nove visine. P o b e d e koje zadobi ja m o ć ostavlja­ju upečat l j iv u t i s a k na mi l ione l judi i o n i j e u z i m a j u k a o z n a k snage. Dakako, m o ć n a d n a r o d o m je izraz veće snage u čisto ma­ter i j a lnom smislu. Ako j a p o s e d u j e m m o ć d a d r u g u o s o b u ubi­j e m , ja s a m od nje »jači«. Ali u p s i h o l o š k o m s m i s l u pohlepa za moći ne potiče od snage već od slabosti. O n a je izraz nesposob­n o s t i po jed inačnog j a da o s t a n e s a m o i da živi. Ona j e o č a j a n pokuša j da se s t e k n e s e k u n d a r n a snaga, za to š to i s t inska snaga nedosta je .

Reč »moć« i m a dvojako značenje. Ona označava posedovanje m o ć i nad n e k i m , sposobnost da se n j i m e gospodar i ; a označava i posedovanje m o ć i da se n e š t o učini, da se b u d e s p o s o b a n za neš to , da se b u d e p o t e n t a n . Drugo značenje n e m a ničeg zajednič­kog s gospodaren jem; o n o izražava vlast u smis lu sposobnost i . Ako govorimo o nemoći , m i s l i m o na to značenje; ne p o m i š l j a m o n a osobu ko ja nije k a d r a d a gospodar i d rug ima, već n a o s o b u ko ja ni je k a d r a d a učini š to želi. T a k o m o ć m o ž e d a označava j e d n u od dveju s tvar i — gospodarenje ili potenciju. Ne s a m o da ova dva svojstva n i s u i s tovetna već se i m e đ u s o b n o i sk l jučuju. Posledica impotenci je , a k o izraz u p o t r e b i m o v a n seksua lne sfere, u vezi sa sv im s ferama l judskih mogućnos t i , j e s t e sadis t ičko stre­ml jenje za gospodaren jem; u k o l i k o je p o j e d i n a c p o t e n t a n — to j e s t k a d a r da svoje m o g u ć n o s t i os tvar i na o s n o v u slobode' i in­tegr i te ta l ičnog ja, n j e m u ni je p o t r e b n o da g o s p o d a r i d r u g i m a i on ne žudi za moći . Moć, u smis lu gospodaren ja , je perverzi ja p o t e n t n o s t i , u p r a v o k a o š to j e seksua ln i s a d i z a m perverzi ja sek­sualne l jubavi.

Sadis t ičke i mazohis t ičke osobine m o g u se, verovatno, n a ć i u svakoga. Na j e d n o m kra ju na laze se po jedinci či ju l ičnost te oso­b ine p o t p u n o prožimaju, a na d r u g o m oni k o j i m a te sado-mazohis-t ičke osobine n i su svojstvene. O sado-mahozis t ičkom k a r a k t e r u

116

m o ž e m o govoriti s a m o k a d a rasprav l jamo o prvima. T e r m i n »ka­r a k t e r upotreb l java se o v d e u d i n a m i č n o m smislu, u k o m e je F r o j d govorio o k a r a k t e r u . U t o m se smis lu taj t e r m i n ne odnosi na u k u p a n zbir o b r a z a c a p o n a š a n j a svojstvenih j e d n o j osobi već na glavne nagone koji motivišu ponašan je . Pošto je F r o j d pretpo­stavio da su osnovne snage koje mot iv i šu p o n a š a n j e j e d n e oso­be seksualne, on je dospeo do p o j m o v a kao što su »oralni«, »anal­ni« ili »genitalni« k a r a k t e r i . Ako čovek ne pr ihvat i ovu pretpos­tavku, p r i m o r a n je da izmisli drukči je k a r a k t e r n e t ipove. Ali taj d i n a m i č n i p o j a m os ta je isti. Čovek ne m o r a bi t i sves tan pokre­t a č k i h snaga koje v ladaju njegovim k a r a k t e r o m . Čovekom mo­gu p o t p u n o da ovladaju sadist ička s t reml jen ja a da on svesno veru je da ga mot iv i še s a m o osećanje dužnost i . On č a k m o ž d a n e ć e izvršiti n i j edan otvoreni sadis t ički čin, nego će svoje sadis­t ičke nagone p o t i s n u t i dovoljno d u b o k o da b i se p r i k a z a o kao o s o b a koja ni je sad i s t . Pa i p a k svaka pažljiva anal iza njegova p o n a š a n j a , njegovih fantazija, snova i gestova pokazala bi da sa­dis t ički impuls i deluju u dubl j im slojevima njegove l ičnost i .

M a d a se k a r a k t e r osoba u koj ih sado-mazohistički nagoni pre-ov lađu ju može opi sa t i k a o sado-mazohistički, takve osobe n i s u nu­žno n e u r o t i č n e . Da l i j e p o s e b n a v r s t a k a r a k t e r n e s t r u k t u r e »ne­u r o t i č n a « ili »normalna« — to u velikoj m e r i zavisi od p o s e b n i h za­d a t a k a koje l judi m o r a j u da i s p u n e u svojoj druš tvenoj situaci­ji i od toga kakvi o b r a s c i osećanja i p o n a š a n j a pos to je u njihovoj k u l t u r i . U stvari, za veliki deo niže s redn je klase u N e m a č k o j i u d r u g i m evropsk im zeml jama t ip ičan je sado-mazohistički ka­r a k t e r , i , kao š to će se kasni je pokazat i , u p r a v o za tu v r s t u ka­r a k t e r n e s t r u k t u r e nac i s t ička ideologija je imala najveću draž . Po­š t o je t e r m i n sado-mazohistički« u d r u ž e n s i d e j a m a o perver­ziji i neurozi, više vol im da o sado-mazohist ičkom k a r a k t e r u go­v o r i m kao o »autoritarnom karakteru«, n a r o č i t o k a d u p i t a n j u ni je n e u r o t i č n a , već n o r m a l n a osoba. Ovu terminologi ju opravda­va to što se sado-mazohist ička osoba uvek odlikuje svojim s tavom p r e m a a u t o r i t e t u . O n a obožava a u t o r i t e t i teži da mu se potčini , ali u isto v r e m e želi i s a m a da b u d e a u t o r i t e t i da joj se drugi pot-činjavaju. Ovaj t e r m i n je o d a b r a n još iz j e d n o g razloga. Fašist ički s i s tem naziva sebe a u t o r i t a r n i m zbog glavne uloge a u t o r i t e t a u njegovoj društvenoj i polit ičkoj s t r u k t u r i . T e r m i n o m »autor i tarni k a r a k t e r « nagoveš tavamo d a takav k a r a k t e r predstav l ja s t ruktu­ru l ičnost i koja je l judska osnova fašizma.

117

P r e nego što nas tav imo r a s p r a v u o a u t o r i t a r n o m k a r a k t e r u , po­t r e b n o je da donekle raz jasnimo t e r m i n »autori tet«. Autor i te t nije svojstvo koje j e d n a osoba »poseduje« u smis lu u k o m e ona poseduje svojinu ili fizička svojstva. Autor i te t u p u ć u j e na među-lični o d n o s u k o m e j e d n a osoba s m a t r a d r u g u za n a d m o ć n u . Ali ona v r s t a o d n o s a super iornost- infer iornost koja se m o ž e nazvat i r a c i o n a l n i m a u t o r i t e t o m , b i t n o se razl ikuje od one ko ju b i s m o mogli opisat i kao inhibit ivni a u t o r i t e t .

J e d a n p r i m e r pokazaće na š ta mis l imo. K a o i o d n o s između učitel ja i učenika t a k o i odnos i zmeđu robovlasnika i r o b a zasni­vaju se na s u p e r i o r n o s t i prvog n a d d r u g i m . I n t e r e s i učitel ja i u č e n i k a poklapa ju se. Učitelj je zadovol jan ako u s p e da pomog­ne učeniku; ako mu to ne p o đ e za r u k o m , n e u s p e h je i njegov i učenikov. Robovlasnik, m e đ u t i m , želi da eksploat i še r o b a š to više može; što on više iz njega izvlači, to je zadovoljnij i . Rob, pak, teži da š to bolje b r a n i svoje zahteve za m i n i m a l n o m s rećom. Ti su in teres i svakako oprečni , j e r š to je za j e d n o g k o r i s n o za drugog je š t e t n o . Funkci ja super iornos t i razl ikuje se u ta dva slučaja; u p r v o m , s u p e r i o r n o s t j e uslov za p o m o ć osobi potč in jenoj auto­r i t e t u ; u d r u g o m slučaju o n a je uslov za n jeno eksploat i san je .

D i n a m i k a a u t o r i t e t a u ova dva t ipa t a k o đ e r se raz l ikuje : š to uče­n i k više uči, to je m a n j i jaz i z m e đ u njega i učitel ja. On sve više liči na učitel ja. D r u g i m rec ima, a u t o r i t e t s k i o d n o s teži da iš­čezne. Ali k a d s u p e r i o r n o s t služi kao osnova za eksploataci ju, ods to jan je se povećava n j e n i m d u g i m t ra jan jem.

U svakoj od ovih a u t o r i t e t s k i h s i tuaci ja ps ihološka s i tuaci ja je drukči ja . U prvoj preov lađuju e lement i l jubavi, divljenja ili za­hvalnost i . Autori tet je i s tovremeno p r i m e r s ko j im čovek želi da del imično ili p o t p u n o poistovet i svoje l ično ja. U drugo j situacij i pojaviće se m r ž n j a ili nepr i ja te l j s tvo p r e m a e k s p l o a t a t o r u , j e r se podvrgavanje e k s p l o a t a t o r u prot iv i čovekovim v las t i t im inte­res ima. Ali čes to bi, kao u s lučaju roba, ta m r ž n j a s a m o dovela do s u k o b a koji b i r o b a izložili s t r a d a n j u bez izgleda na p o b e d u . O t u d će čovek ob ično težiti da p o t i s n e osećanje m r ž n j e i da ga p o n e k a d , čak, zameni osećan jem slepog obožavanja. Ta težnja i m a dve funkcije: 1) otk lanjanje bornog i o p a s n o g osećanja mrž­nje i 2) ublažavanje osećanja poniženost i . Ako je o s o b a koja vla­da n a d a m n o m t a k o divna i savršena, ne t r e b a da se s t i d i m š to j e s lušam. N e m o g u jo j b i t i r a v a n z a t o š to j e o n a o d m e n e tol iko jača, mudr i j a , bolja, i t a k o dalje. U inhib i t ivnom a u t o r i t e t u težiće uvećavanju ili e l e m e n t osećanja m r ž n j e ili e l e m e n t i racionalnog

118

prccenj ivanja i obožavanja autor i te ta . U rac iona lnom a u t o r i t e t u t i e lement i će težiti da se u m a n j e u u p r a v n o j s razmer i sa stup­n j e m n a k o m e osoba p o d v r g n u t a a u t o r i t e t u posta je snažnija, t e t a k o i sličnija a u t o r i t e t u .

Razl ika između rac ionalnog i inhibit ivnog a u t o r i t e t a s a m o je re lat ivna. Čak i u o d n o s u i z m e đ u r o b a i g o s p o d a r a i m a elemena­ta koji su za r o b a kor isni . On dobija na jnužni ju h r a n u i zaš t i tu koje mu b a r o m o g u ć u j u da r a d i za svog gospodara. M e đ u t i m , interes i učitel ja i u č e n i k a nisu n i m a l o o p r e č n i j ed ino u i d e a l n o m o d n o s u između njih. I z m e đ u ta dva kra jn ja slučaja nalaze se m n o g i stupnjevi, k a o što je o d n o s fabričkog r a d n i k a p r e m a gazdi, sel jakova sina p r e m a ocu ili domaćice p r e m a mužu. Pa ipak, ma­da se u s tvarnost i dva t ipa a u t o r i t e t a mešaju, oni su suš t insk i različiti, te analiza k o n k r e t n e a u t o r i t e t s k e situacije uvek m o r a da o d r e d i specifičnu težinu svake vr s te a u t o r i t e t a .

Autor i te t ne m o r a da b u d e o s o b a ili u s t a n o v a koja kaže: ovo m o r a t e učini t i , ili, ovo v a m se ne d o p u š t a . Dok se ta v r s t a auto­r i t e t a može nazvat i spol jašnj im a u t o r i t e t o m , a u t o r i t e t se m o ž e pojavit i i kao u n u t r a š n j i , p o d i m e n o m dužnost i , savesti ili super--ega. U stvari, razvi tak m o d e r n o g mišl jenja od p r o t e s t a n t i z m a do K a n t o v e filozofije m o ž e se opisat i k a o zamenj ivanje spoljaš-njeg a u t o r i t e t a in terna l izovanim a u t o r i t e t o m . Poli t ičke p o b e d e koje je s rednja k lasa izvojevala u svom u s p o n u pomogle su da spoljašnji a u t o r i t e t izgubi svoj ugled i da čovekova savest pre­u z m e m e s t o koje j e spoljašnji a u t o r i t e t n e k a d zauzimao. Ova pra­m e n a je m n o g i m a izgledala ka p o b e d a s lobode. Potčinjavanje spo­l jašnjim n a r e d b a m a (bar š to se d u h a tiče) činilo se n e d o s t o j n i m s lobodnog čoveka; ali savlađivanje čovekovih p r i r o d n i h sk lonost i i uspostavl janje vlast i j e d n o g dela p o j e d i n c a — njegova r a z u m a , volje ih savesti — n a d drugim, njegovom p r i r o d o m , izgledali su k a o s a m a suš t ina s lobode. Analiza pokazu je da je v ladavina sa­vest i i s to t a k o o k r u t n a k a o i v ladavina spol jašnj ih a u t o r i t e t a , štaviše, da se čes to sadrž ine n a r e d a b a koje izdaje savest konač­n o n e o d r e đ u j u zahtev ima po jed inačnog j a već d r u š t v e n i m zahte-vima, koji su popr imi l i dosto janstvo e t ičkih n o r m i . Vladavina savesti m o ž e bi t i č a k i o k r u t n i j a od v ladavine spol jašnj ih auto­r i te ta , b u d u ć i da p o j e d i n a c n j e n e n a r e d b e oseća kao svoje: k a k o se može b u n i t i prot iv sebe?

Poslednj ih decenija »savest« je m n o g o izgubila od svoje važ­nost i . Čini se k a o da n i spoljašnji n i u n u t r a š n j i a u t o r i t e t i ne ig­ra ju n i k a k v u i s t a k n u t u ulogu u životu po jedinca. Svako je pot-

119

p u n o »slobodan« ukol iko se ne m e š a u zakoni te zahteve d r u g i h l judi. Ali mi o t k r i v a m o da se a u t o r i t e t s a m o p r i k r i o , a ne da je nes tao . U m e s t o javnog a u t o r i t e t a , v lada »anonimni« autoritet. On se) p r e r u š i o u zdrav r a z u m , n a u k u , ps ihičko zdravl je, n o r m a l n o s t , j avno mišl jenje. On ne zahteva niš ta s e m onog š to je po sebi očevidno, č i n i se da on ne kor i s t i p r i t i sak već s a m o blago ubeđi-vanje. Bilo da j e d n a m a j k a kaže svojoj kćer i : »Znam da nećeš voleti da izlaziš s t i m mladićem«, bi lo da n a m n e k a r e k l a m a su-geriše: »Pušite ovu v r s t u c igareta — svideće v a m se nj ihova sve-žina« — is ta a tmos fera t a n a n o g suger i ranja s t v a r n o p r o ž i m a či­tav naš druš tveni život. Anonimni a u t o r i t e t je delotvorni j i od jav­nog autor i te ta , j e r čovek n i k a d ne može da p o s u m n j a da se od njega očekuje da p o s t u p i p r e m a n e k o j n a r e d b i . U spol jašnjem a u t o r i t e t u očigledni su n a r e d b a i n a r e d b o d a v a c ; čovek može da se b o r i p r o t i v a u t o r i t e t a i u to j b o r b i m o g u da se razviju l ična nezavisnost i m o r a l n a h r a b r o s t . Ali d o k u i n t e r n a l i z o v a n o m auto­r i t e t u n a r e d b a , m a d a u n u t r a š n j a , os ta je vidljiva, u a n o n i m n o m a u t o r i t e t u nevidljivi su n a r e d b a i n a r e d b o d a v a c . K a o da na vas p u c a nevidljivi nepr i ja te l j . N i k o m e i n i č e m u ne m o ž e t e da uzvra­t i t e u d a r a c .

V r a t i m o l i se sad rasprav i o a u t o r i t a r n o m k a r a k t e r u , t r e b a da n a p o m e n e m o d a j e njegova najvažnija odl ika s tav p r e m a m o ć i . Za a u t o r i t a r n i k a r a k t e r posto je, t a k o reći, dva po la : m o ć n i i ne­m o ć n i . Bilo da p r i p a d a n e k o j osobi ili nekoj us tanovi , m o ć auto­m a t s k i b u d i njegovu l jubav, divljenje i s p r e m n o s t za potčinjava-nje. P o s e b n a m o ć ne očarava ga zbog v r e d n o s t i k o j u b i mogla da označava već u p r a v o zato š to j e moć. B a š k a o š to m o ć a u t o m a t ­ski b u d i njegovu »ljubav«, t a k o i n e m o ć n i l judi ili u s t a n o v e auto­m a t s k i b u d e njegov prezir . S a m a pojava n e m o ć n e o s o b e b u d i u n j e m u želju da je n a p a d n e , da n j o m zagospodar i , da je ponizi . D o k se n e k a druga vr s ta k a r a k t e r a užasava p r i pomis l i da na­p a d n e b e s p o m o ć n o g , a u t o r i t a r n i k a r a k t e r j e u t o l i k o p o b u đ e n i j i da to učini ukol iko njegov p r e d m e t posta je bespomoćni j i .

J e d n a odl ika a u t o r i t a r n o g k a r a k t e r a zavodi m n o g e p o s m a t r a -če: težnja da se p r k o s i a u t o r i t e t u i da se m r z i bi lo kakav ut ica j »odozgo«. P o n e k a d ta j p r k o s zamagl ju je sliku, a težnje za potči-n jenošću osta ju u pozadini . Ovakva o s o b a uvek će se b u n i t i pro­tiv svakog a u t o r i t e t a , č a k i p r o t i v onog koji s t v a r n o p o m a ž e nje­n i m i n t e r e s i m a i n ič im ne suzbija n jene težnje. P o n e k a d je ta j s tav p r e m a a u t o r i t e t u podvojen. Takve osobe m o g u da se b o r e prot iv j e d n o g niza a u t o r i t e t a , n a r o č i t o a k o su r a z o č a r a n e nje-

120

govim p o m a n j k a n j e m moći, a da se u isto v r e m e ili kasni je pot-činjavaju d r u g o m nizu autor i te ta , koj i većom moći ili većim obe­ć a n j i m a ispunjava, izgleda, nj ihove mazohis t ičke težnje. K o n a č n o , posto j i j e d a n t ip u koga su b u n t o v n e težnje p o t p u n o pot i snute , a izbijaju na p o v r š i n u s a m o k a d p o p u s t i svestan n a d z o r ; ili se, p a k , te težnje m o g u poznat i ex posteriori, u mržnj i koja se jav­lja p r o t i v a u t o r i t e t a k a d njegova m o ć oslabi i k a d se poljulja. Za o s o b e prvog t ipa, u koj ih se taj b u n t o v n i stav nalazi u središ tu, čovek lako poveruje da im je k a r a k t e r n a s t r u k t u r a u p r a v o su­p r o t n a od mazohis t ičkog t ipa koji se potčinjava. Izgleda k a o da su to osobe koje se suprots tav l ja ju svakom a u t o r i t e t u na osnovu kra jn jeg s tepena nezavisnosti . One izgledaju kao osobe koje se na o s n o v u svoje u n u t r a š n j e snage i in tegr i te ta b o r e s o n i m sila­ma koje sputava ju nj ihovu s lobodu i nezavisnost. M e đ u t i m , bor­ba a u t o r i t a r n o g k a r a k t e r a p r o t i v a u t o r i t e t a u sušt ini j e p r k o s . Čovek n j o m e p o k u š a v a da se p o t v r d i i da savlada vlast i to oseća­n j e nemoći , m a d a čežnja za potč in jenošću osta je p r i s u t n a , bi lo svesno ili nesvesno. Autor i ta rn i k a r a k t e r nije n i k a d »revoluciona­r a n « ; radi je b i h ga nazvao »buntovnim«. Mnogi po jed inc i i po­l i t ički p o k r e t i z b u n j u j u površnog p o s m a t r a č a pr iv idno neobjaš­nj iv im pre lazom sa »radikalizma« na kra jn j i a u t o r i t a r i z a m . U p s i h o l o š k o m pogledu, t i l judi su t ipični »buntovnici«.

S t a v a u t o r i t a r n o g k a r a k t e r a p r e m a životu — či tava njegova fi­lozofija — o d r e đ e n je njegovim e m o c i o n a l n i m s t reml jen j ima. Au­t o r i t a r n i k a r a k t e r voli o n e uslove koji ograničavaju l judsku slo­b o d u , voli da b u d e potč in jen sudbini . Od njegovog druš tvenog po­ložaja zavisi š ta »sudbina« za njega znači. Za vojnika o n a može označavat i volju ili ćud pretpostavl jenog, kojoj se on r a d o potči­njava. Za s i tnog sopstvenika e k o n o m s k i zakoni su sudbina . Kr iza i p r o s p e r i t e t n i su za njega druš tvene pojave koje bi se l j u d s k o m d e l a t n o š ć u mogle menjat i , već su izraz n e k e više moći kojoj se p o j e d i n a c m o r a potč ini t i . Za one1 na v r h u p i r a m i d e s u d b i n a ni je u osnovi drukči ja . Razlika leži s a m o u opsegu i opš tos t i moći ko jo j se čovek potčinjava, a ne u osećan ju zavisnosti k a o tak­vom.

Čovek oseća k a o nepromenl j ivu s u d b i n u ne s a m o o n e snage k o j e n e p o s r e d n o o d r e đ u j u njegov vlast i t i život već i o n e koje, izgleda, o d r e đ u j u život uopš te . S u d b i n a je to što izbijaju ra tovi i š to j e d n i m de lom čovečanstva m o r a da v lada drugi . S u d b i n a je da p a t n j a n i k a d ne može da b u d e m a n j a nego š to j e uvek bila. Filozofski, sudb ina se može racionalizovati kao »pr i rodni zakon«

121

ili kao »čovekova sudbina«; religijski, kao »volja gospodnja«; eti­čki, k a o »dužnost« — za a u t o r i t a r n i k a r a k t e r o n a je uvek viša m o ć izvan pojedinca, kojoj se on može s a m o potč in i t i . Autor i ta rn i ka­r a k t e r obožava prošlost , š t o je bilo, večito će b i t i . že le t i n e š t o š to nije n i k a d rani je posto ja lo ili rad i t i na t o m e je zločin ili ludilo. Čudo s tvaranja — a s tvaranje je uvek č u d o — jes te iz­v a n dosega njegovog emociona lnog doživljaja.

Š la jermaherova definicija religi jskog doživljaja k a o doživljaja a p s o l u t n e zavisnosti je definicija mazohis t ičkog doživljaja u o p š t e ; n a r o č i t u u logu u t o m osećanju zavisnosti igra greh. P o j a m o pra-rodi te l j skom grehu, koji p r i t i s k a sva b u d u ć a pokolenja, svojstven je a u t o r i t a r n o m doživljaju, č o v e k o v mora ln i , k a o i svaki drug i n e u s p e h pos ta je s u d b i n a k o j u o n n i k a d n e m o ž e izbeći. K o god j e d n o m zgreši, biva za svagda gvozdenim b e o č u z i m a p r i k o v a n za svoj greh. Čovekova vlast i ta dela p o s t a j u m o ć k o j a n j ime v lada i koje se on n i k a d ne os lobađa. Posledice krivice m o g u da b u d u ublažene ka jan jem, ali ka janje n i k a d ne može da o t k l o n i krivicu. 9

Isaijime reči : »ako grijesi vaši b u d u kao sker let , p o s t a ć e bijeli k a o snijeg«1 0, izražavaju s a m u s u p r o t n o s t a u t o r i t a r n e filozofije.

C r t a za jednička svem a u t o r i t a r n o m miš l jenju j e s te uverenje da život o d r e đ u j u snage koje se nalaze izvan čovekovog l ičnog ja, njegovih interesa, njegovih želja. J e d i n a m o g u ć a sreća leži u pot-činjavanju t i m snagama. Čovekova n e m o ć je s te la j tmotiv mazo­his t ičke filozofije. J e d a n od ideoloških očeva nacizma, Meler v a n d e r Bruk, izrazio je to osećanje v e o m a j a s n o . On piše : »Konzer-vativac radije1 veruje u katas t rofu, u n e m o ć čovekovu da je iz-begne, u n jenu nužnos t i u s t r a š n o razočaran je zavedenog opti­miste«. 1 1 U Hit le rovu delu v idećemo više p r i m e r a istog d u h a .

Autor i tarn i k a r a k t e r nije bez akt ivnost i , h r a b r o s t i i verovanja. Ali on ta svojstva shvata sasvim drukči je nego osoba koja ne žudi za potčin jenošću. Za a u t o r i t a r n i k a r a k t e r akt ivnos t je uko-ren jena u b i t n o m osećanju nemoći , koje o n a teži da savlada. U t o m smislu akt ivnost označava delanje u i m e nečeg š to je više od čovekovog ličnog ja. Ona se može razvi jati u i m e boga, pro­šlosti, p r i r o d e ili dužnost i , ali n i k a d u i m e b u d u ć n o s t i , nerođe­nih, onoga š to ne poseduje m o ć ili u i m e s a m o g života. Autoritar­ni k a r a k t e r stiče snagu za delanje os lan jan jem na višu m o ć . Ta se m o ć n i k a d ne m o ž e n a p a s t i n i t i izmenit i . Za njega je nedos­t a t a k moći uvek n e p o g r e š a n z n a k krivice i infer iornost i , te a k o a u t o r i t e t u koji on veruje p o k a ž e znake s labosti , njegova će se l jubav i poštovanje p r e o b r a t i t i u prez i r i m r ž n j u . N j e m u nedosta-

122

je »ofanzivna potenci ja«, koja j e k a d r a da n a p a d n e us tanovl jenu m o ć a da se p r e t h o d n o ne oseti p o d r e đ e n o m kakvoj drugoj i ve­ćoj moći .

H r a b r o s t a u t o r i t a r n o g k a r a k t e r a u sušt ini je h r a b r o s t za trplje­nje koje mu m o g u odredi t i sudbina, n jen lični z a s t u p n i k ili »vođ«. Trpl jenje bez r o p t a n j a jes te njegova najviša vr l ina — ne hrab­r o s t za pokušaj da se ono o k o n č a ili, bar , umanj i . H e r o i z a m auto­r i t a r n o g k a r a k t e r a ne sastoji se u m e n j a n j u sudbine već u potči-n javanju sudbini .

On veruje u a u t o r i t e t d o k god je ovaj snažan i dok god uliva poštovanje . Njegovo verovanje u kra jn jo j liniji pot iče od nje­govih sumnj i i predstav l ja pokuša j da se o n e k o m p e n z u j u . Ali on ne veruje, ako p o d v e r o m p o d r a z u m e v a m o nepokolebl j ivu po­u z d a n o s t u os tvaren je onoga š to s a d a posto j i s a m o kao moguć­nost . Autor i ta rna filozofija je u sušt ini relat ivist ička i nihilistič­ka u p r k o s činjenici š to čes to v a t r e n o tvrdi da je pobedi la relati­v izam i u p r k o s n jenoj razmetl j ivoj akt ivnost i . Ona pot iče iz kraj­njeg očajanja, p o t p u n o g n e d o s t a t k a vere i vodi nihi l izmu, pori­c a n j u života.1 2

U a u t o r i t a r n o j filozofiji ne posto j i p o j a m jednakos t i . Autoritar­n i k a r a k t e r može p o n e k a d da u p o t r e b i r e č »jednakost«, konvenci­o n a l n o ili zato š to o n a odgovara njegovim s v r h a m a . Ali ona za njega n e m a s t v a r n o značenje ni t i težinu, b u d u ć i da se o d n o s i na n e š t o š to je izvan dosega njegovog emocionalnog doživljaja. Za njega svet sačinjavaju l judi koji posedu ju m o ć i oni koji je ne poseduju, s u p e r i o r n i i inferiorni . Zahvaljujući svoj im sado--mazohist ičkim s t reml jen j ima, on doživljava s a m o vlast ili potči-n jenost , ali n i k a d a sol idarnost . Za njega su razlike, p o l n e ili ras­n e , n u ž n o znaci s u p e r i o r n o s t i ili in fer iornost i . On ne m o ž e da zamisl i razl iku ko ja n e m a ovu konotaci ju .

Opis sado-mazohist ičkih s t reml jen ja i a u t o r i t a r n o g k a r a k t e r a u p u ć u j e na e k s t r e m n i j e oblike b e s p o m o ć n o s t i i , u odgovara jućoj mer i , na eks t remni je obl ike bežanja od nje p o m o ć u s imbiot ičkog o d n o s a p r e m a p r e d m e t u obožavanja ili gospodarenja .

M a d a s u t a sado-mazohist ička s t reml jen ja opš ta , m i m o ž e m o s m a t r a t i da su s a m o izvesni pojedinci i d ruš tvene g r u p e t ipični slučajevi sado-mazohizma. M e đ u t i m , j e d a n blaži obl ik zavisnosti tol iko je opšt i u našo j k u l t u r i da se, rekl i b i smo, ne javl ja s a m o u izuzetnim slučajevima. Ta zavisnost ne poseduje sado-mazohis­t ička svojstva opasnos t i i s t rast i , ali je dovoljno važna da je iz n a š e rasprave ne izostavimo.

123

I m a m u v idu o n u v r s t u l judi čiji je čitav život t a n a n o povezan sa n e k o m moći izvan njih. 1 3 Sve š to oni čine, osećaju ili mis le vezano je na nek i n a č i n za tu moć. Oni očeku ju zaš t i tu od »nje«, že­le da se »ona« o n j i m a br ine, p r e b a c u j u na »nju« odgovornos t za sve š to bi moglo b i t i posledica nj ihovih v last i t ih p o s t u p a k a , čo­vek čes to u o p š t e ni je svestan te zavisnosti, č a k i a k o pos to j i n e j a s n a svest o nekoj zavisnosti, osoba ili m o ć od koje čovek za­visi često ostaje maglovita. Nikakva o d r e đ e n a slika ni je vezana za tu m o ć . Njeno b i t n o svojstvo je da preds tav l ja izvesnu funk­ci ju — n a i m e , da zašt i t i pojedinca, da mu p o m o g n e i da ga raz­vije, da b u d e s n j im i da ga n i k a d ne n a p u s t i . »X« koje p o s e d u j e ta svojstva m o ž e se nazvat i čarobnim pomagačem. N a r a v n o , »čaro­b n i pomagač« često se personif ikuje: shvata ju ga kao boga, k a o načelo, ili k a o s t v a r n u osobu, k a o što je rodi te l j , suprug, supru­ga, ili pretpostav l jeni . Važno je r a z a b r a t i da se s t v a r n e osobe, k a d p r e u z m u ulogu č a r o b n o g pomagača, o b d a r u j u č a r o b n i m svoj­stvima, a nj ihov značaj p ro i shodi iz toga š to o n e preds tav l ja ju personif ikaci ju č a r o b n o g pomagača. P r o c e s personi f ikovanja ča­r o b n o g p o m a g a č a često se može zapazit i u o n o m e š to se naziva »zaljubljivanje«. Čovek koji je t a k o vezan za č a r o b n o g pomaga­ča teži da ovaj b u d e od krvi i mesa . Iz ovog ili onog razloga — a te razloge često p o d u p i r u seksualne želje — izvesna d r u g a o s o b a dobiva, za njega, č a r o b n a svojstva, i on je p r e t v a r a u b iće za ko je je povezan i od koga zavisi č i tav njegov život. Ova sl ika se n i m a l o ne m e n j a t i m e š to i ta d r u g a o s o b a p r e t v a r a p r v u u takvo biće. Ta činjenica služi s a m o pojačavanju u t i s k a da je ta j o d n o s »prava l jubav«.

Ta p o t r e b a za č a r o b n i m p o m a g a č e m može se p r o u č a v a t i u psi­h o a n a l i t i č k o m p o s t u p k u p o d uslovima koji liče na eksper imen­ta lne. Često se u p o s m a t r a n e osobe s tvara d u b o k a n a k l o n o s t pre­ma ps ihoanal i t ičaru, i čitav n jen život, svi pos tupci , mis l i i ose­ć a n j a vezuju se za anal i t ičara . Svesno i l i nesvesno, a n a l i z i r a n a o s o b a se p i t a : da l i bi on (analit ičar) b io zadovoljan, ovim, neza­dovol jan o n i m , da l i bi se složio s ovim, da l i bi me izgrdio za o n o ? U l jubavnim o d n o s i m a činjenica što n e k o o d a b i r a za p a r t n e ­ra ovu ili o n u o s o b u služi kao dokaz da se ta p o s e b n a o s o b a voli u p r a v o zato š to o n a j e s te »ona«; ali u ps ihoanal i t ičko j s ituaci j i ta se o b m a n a ne m o ž e podržat i . Najrazl ičit i je osobe razvijaju i s ta osećanja p r e m a najrazl iči t i j im p s i h o a n a l i t i č a r a m a . Ta j od­n o s izgleda kao l jubav; njega često p r a t e seksualne želje; pa i p a k je to u sušt ini o d n o s p r e m a personi f ikovanom č a r o b n o m poma-

124

gaču, čiju je ulogu ps ihoanal i t ičar — k a o i izvesne druge osobe od kakvog a u t o r i t e t a (lekari, sveštenici, nastavnici) — očigledno k a d a r da odigra na zadovoljavajući nač in za o s o b u ko ja t raž i per-sonif ikovanog č a r o b n o g p o m a g a č a .

Razlog zbog koga je j e d n a o s o b a vezana za č a r o b n o g pomaga­ča u načelu je i s t i ona j na koj i s m o naiš l i u k o r e n u s imbiot ičkih nagona : čovekova n e s p o s o b n o s t da b u d e s a m i da p o t p u n o izrazi vlast i te p o j e d i n a č n e m o g u ć n o s t i . U sado-mazohist ičkim stremlje­n j i m a ta n e s p o s o b n o s t dovodi čoveka do težnje da se os lobodi po jed inačnog ja zavisnošću od čarobnog p o m a g a č a — u b l a ž e m obl iku zavisnost i o k o j e m s a d a r a s p r a v l j a m o n a dovodi čoveka s a m o do želje da b u d e vođen i zaštićen. In tenz i te t vezanost i za čarobnog p o m a g a č a u o b r n u t o j je s razmer i sa čovekovom sposob­n o š ć u da s p o n t a n o izrazi svoje inte lektualne, emociona lne i čul­ne mogućnos t i . Drug im rec ima, čovek se n a d a da p o m o ć u čarob­nog pomagača, a ne v las t i t im delima, s tekne sve o n o š to od ži­vota očekuje, š t o j e ta čovekova n a d a veća, to se više s r e d i š t e njegova života p o m e r a iz njegove vlast i te l ičnost i ka č a r o b n o m p o m a g a č u i n jegovim personi f ikaci jama. Čovek više ne postavl ja p i tan je k a k o da s a m živi, već k a k o da r u k u j e »njime« da ga ne bi izgubio i k a k o da ga n a t e r a da mu i spuni želje, pa č a k i da na nje­ga p r e b a c i odgovornost za o n o za š ta je odgovoran sam.

U e k s t r e m n i j i m slučajevima, p o k u š a j da »njime« manipul i še is­p u n j a v a gotovo či tav život j e d n e osobe; l judi se razl ikuju po s r e d s t v i m a k o j i m a se služe: za n e k e je glavno sredstvo rukova­n ja pos lušnost ; za druge, »dobrota«; za t reće, p a t n j a . Vidimo, da­kle", da n e m a tog osećanja, mis l i n i emoci je koj i n i su b a r obo jeni p o t r e b o m da se »njime« ruku je ; d r u g i m rec ima, n i j edan ps ihički čin nije s t v a r n o s p o n t a n ni s lobodan. Ta zavisnost, koja p o t i č e iz sputavan ja s p o n t a n o s t i i u i s t i m a h dovodi do njega, ne s a m o š to p r u ž a izvesnu b e z b e d n o s t već uliva i osećanje s labost i i poro-bl jenost i . Ukol iko je to slučaj s a m a o n a o s o b a ko ja zavisi od ča­r o b n o g p o m a g a č a oseća, m a d a često nesvesno, da je »on« i porob-ljava, te se, u većoj ili m a n j o j m e r i , b u n i prot iv »njega«. To bun-tovništvo u p r a v o prot iv o n e osobe" od koje čovek očekuje bezbed­n o s t i s reću s tvara nove sukobe . Ono se m o r a suzbi t i a k o čovek neće da »njega« izgubi, ali se t o m o s n o v n o m o p r e č n o š ć u nepres ta­no ugrožava bezbednost , kojoj se u t o m o d n o s u teži.

Ako je č a r o b n i p o m a g a č personi f ikovan u s tvarno j osobi, razo­čaran je koje n a s t u p a k a d o n a izneveri očekivanja — a p o š t o su očekivanja zasnovana na o b m a n i , svaka s tvarna osoba neizbežno

125

razočarava — izaziva s talne sukobe, kao i m r ž n j u koja pot iče iz čovekova robovan ja toj osobi . Ovi sukobi završavaju se p o n e k a d s a m o odvajanjem, p r a ć e n i m obično izabi ran jem drugog p r e d m e ­ta, od koga se očekuje da i spuni sve n a d e vezane za č a r o b n o g pomagača . Ako se i ovaj o d n o s pokaže neuspeo, on ponovo m o ž e da b u d e r a s k i n u t ili, pak, o s o b a o kojoj je r e č m o ž e da zakl juči da je u p r a v o to »život«, i da se povuče. Ta o s o b a ne razab i ra činje­n i c u da n j e n n e u s p e h u sušt ini ne proizlazi iz toga š to ni je iza­b r a l a pravu č a r o b n u osobu; taj n e u s p e h j e n e p o s r e d n a pos ledica čovekova p o k u š a j a d a m a n i p u l i s a n j e m n e k o m č a r o b n o m s n a g o m s t e k n e ono do čega može doći s a m o v las t i t im s p o n t a n i m ak­t ivnost ima.

F r o j d je uočio pojavu čovekove doživotne zavisnost i od pred­m e t a izvan njega. On je n j u p r o t u m a č i o kao produžavan je ran ih, suš tas tveno seksua ln ih spona s rodi te l j ima u t o k u čitavog života. U stvari , na njega je ta pojava tol iko upečat l j ivo delovala, da je on u t v r d i o da je Edipov k o m p l e k s jezgro sv ih neuroza, a u us-p e š n o m savlađivanju Edipova k o m p l e k s a v ideo j e glavni p r o b l e m n o r m a l n o g razvitka.

Sagledajući Edipov k o m p l e k s k a o glavnu ps ihološku pojavu, F r o j d je! nač in io j e d n o od najvažni j ih o t k r i ć a u psihologiji . Ali on ni je u s p e o da ga p r i k l a d n o p r o t u m a č i ; j e r — m a d a pojava seksualne pr iv lačnost i i zmeđu rodite l ja i dece o d i s t a postoj i , i m a d a sukobi koji iz nje n a s t a j u p o n e k a d sačinjavaju deo neuro­t ičnog razvoja — ni seksua lna pr iv lačnost ni s u k o b i koji iz n je proizlaze n i su b i t n i p r i fiksaciji dece na rodi te l je . Dok god je malo, dete sasv im p r i r o d n o zavisi od roditel ja, ali ta zavisnost ne m o r a n u ž n o da obuhvat i i ograničenje det in je v last i te sponta­nos t i . M e đ u t i m , k a d roditel j i , delujući k a o z a s t u p n i c i druš tva, s t a n u da suzbi jaju de t in ju s p o n t a n o s t i nezavisnost, dete se u to­ku svog razvoja sve više o s e ć a n e s p o s o b n o da s to j i na v las t i t im n o g a m a ; o t u d ono traži č a r o b n o g p o m a g a č a i čes to u rodi te l j ima personif ikuje »njega«. Kasni je ta osećanja po jed inac prenos i na nekog drugog — na p r i m e r na nas tavnika, s u p r u ž n i k a ili psihoa­nal i t ičara . O p e t čovekovu p o t r e b u da b u d e vezan za neki t a k a v s imbol a u t o r i t e t a ne p r o u z r o k u j e produžavanje p r v o b i t n e seksu­a lne pr iv lačnost i j e d n o g od rodite l ja već sputavanje" det inje eks-panzivnost i i spontanos t i , i nespokojs tvo koje iz toga pro i shodi .

U sušt ini svake neuroze, k a o i n o r m a l n o g razvi tka, m o ž e m o za­pazit i b o r b u za s lobodu i nezavisnost. Za m n o g e n o r m a l n e osobe ta b o r b a je o k o n č a n a p o t p u n i m o d u s t a j a n j e m od svog pojedinač-

126

nog ja, pa su one, o t u d , d o b r o pr i lagođene i s m a t r a j u se normal­n i m . N e u r o t i č n a o s o b a j e o n a koja ni je odusta la o d b o r b e pro­tiv p o t p u n o g potčinjavanja, ali koja je u i s t i m a h os ta la vezana za č a r o b n o g p o m a g a č a , ma kakav obl ik ili l ik »on« uzeo. Njenu n e u r o z u uvek t r e b a shvat i t i k a o p o k u š a j , i sušt inski n e u s p e o po­kuša j , rešavanja s u k o b a i zmeđu te osnovne zavisnosti i t raganja za s lobodom.

2. RUŠILAŠTVO

Već s m o n a p o m e n u l i da se sado-mazohist ička s t reml jen ja mora­j u razl ikovati o d ruši laštva, m a d a s u većinom m e đ u s o b n o pome-šani . Ruši laštvo se razl ikuje po t o m e š to ne teži akt ivnoj ni pa­s ivnoj s imbiozi već u k l a n j a n j u p r e d m e t a . Ali i ruš i laš tvo pot iče iz nepodnošl j ivog s t a n j a po jed inačne n e m o ć i i izdvojenost i . Ja m o g u da izbegnem osećanje v last i te n e m o ć i p r e m a svetu izvan m e n e t a k o š to ću svet uniš t i t i . Dakako, ako u s p e m da ga u k l o n i m , ja o s t a j e m s a m i izdvojen, ali to m o j e s tanje je divna izdvoje­nost , u kojoj me ne m o ž e sa t r t i neodolj iva m o ć p r e d m e t a izvan m e n e . Razaran je sveta je m o j poslednj i , gotovo očajan pokuša j da se izbavim od ite m o ć i k a k o me o n a ne b i satrla. Sad izam stre­mi pr i sa jedin javanju p r e d m e t a ; ruš i laš tvo — nejgovu u k l a n j a n j u . S a d i z a m teži da g o s p o d a r e n j e m n a d d r u g i m a ojača atomizova-n o g pojedinca; ruš i laš tvo čini to isto ods t ran j ivan jem svake spo-l jašnje p r e t n j e .

Na svakog p o s m a t r a č a l ičnih o d n o s a na našoj druš tveno j po­zornici m o r a ostavi t i u t i s a k količina ruši laštva koja se svugde m o ž e nać i . Čovek je ug lavnom nije svestan, već je na različne* na­čine racionalizuje. U stvari, gotovo sve se upotreb l java k a o raci­onal izaci ja ruši laštva. č o v e k je upot reb l j avao i u p o t r e b l j u j e lju­bav, dužnost , savest, p a t r i o t i z a m kao p r e r u š e n j a za uniš tavanje d r u g i h ili samog sebe. M e đ u t i m , m o r a m o povući razl iku između dveju v r s t a ruš i lačkih težnji. N e k e ruš i lačke težnje proizlaze iz n a r o č i t e situacije: k a o čovekova reakci ja na n a p a d e koj i se vrše na njegov ili t u đ život i integri tet , ili k a o reakci ja na ideje s ko­j i m a se čovek poistovećuje. Takvo ruš i laš tvo je p r i r o d n a i n u ž n a p r a t e ć a okolnost čovekova potvrđivanja života.

M e đ u t i m , ruši laštvo o k o m e ovde r a s p r a v l j a m o nije ovo racio­n a l n o — ili, kako b i s m o ga mogli nazvati, »reaktivno« — neprija­tel jstvo, već n e p r e s t a n a p o t a j n a čovekova težnja ko ja t a k o reći

127

s a m o čeka z g o d n u pr i l iku da se izrazi. Ako n e m a objekt ivnog ra­zloga za izražavanje ruši laštva, mi tog čoveka naz ivamo menta l­no ili emociona lno obolel im ( m a d a će s a m taj čovek obično iz­g r a d i t i n e k a k v u racionalizaci ju). M e đ u t i m , u većini slučajeva ru-šilački impuls i se racional izuju t a k o da b a r nekol iko drugih lju­di ili č i tava d r u š t v e n a g r u p a učes tvu ju u racionalizaci j i , te na ta j n a č i n p o m a ž u d a o n a č lanu t e g r u p e izgleda »realistična«. N o p r e d m e t i i racionalnog ruš i laš tva i posebni razlozi iz koj ih se o n i izabira ju s a m o s u o d d r u g o r a z r e d n e važnost i ; ruš i lački i m p u l s i su s t r a s t j e d n e osobe i uvek uspeva ju da p r o n a đ u n e k i p r e d m e t . Ako d r u g e osobe, i z bilo kog razloga, ne m o g u da p o s t a n u p r e d m e t ruš i laš tva nekog pojedinca, njegovo vlast i to j a l a k o pos ta je ta j p r e d m e t . K a d a samoruš i laš tvo dost igne z n a t a n s t u p a n j , čovek če­sto fizički oboli, pa č a k može da p o k u š a i s a m o u b i s t v o .

Pretpostavi l i s m o da ruši laštvo preds tav l ja b e k s t v o od nepodno­šljivog osećanja nemoći , p o š t o s t r e m i u k l a n j a n j u svih p r e d m e t a sa k o j i m a p o j e d i n a c m o r a da se u p o r e đ u j e . Ali s o b z i r o m na o g r o m n u u logu k o j u ruš i lačke težnje igra ju u l j u d s k o m p o n a š a n j u , o v i m t u m a č e n j e m se, izgleda, ne daje dovol jno objašnjenje; s a m i us lovi izdvojenost i i n e m o ć i s n o s e odgovornost za dva d r u g a iz­v o r a ruš i laštva; nespokoj s tvo i o m e t a n j e života. O ulozi nespo­kojs tva n e t r e b a m n o g o govorit i . Svaka p r e t n j a ž ivotnim (materi­j a l n i m i emocionaln im) i n t e r e s i m a s tvara nespokojs tvo 1 4 , a ruši­lačke težnje su najobični ja reakci ja na takvo nespokoj s tvo . Izves­ne osobe mogu, u izvesnoj situaciji, da ograniče tu p r e t n j u . T a d a te osobe p o b u đ u j u ruši laštvo. P r e t n j a m o ž e b i t i i s t a l n o nespokoj­stvo — m a d a ne n u ž n o svesno — koje p r o i s t i č e iz s ta lnog ose­ćanja ugroženos t i spol jašn j im svetom. Takvo s ta lno nespokoj­stvo proizlazi iz položaja izdvojenog i n e m o ć n o g po jed inca i pred­stavlja j o š j e d a n izvor velike zal ihe ruš i laš tva ko ja se u n j e m u razvija.

D r u g a važna pos ledica te i s te osnovne s i tuaci je j e s te o n o š to s a m u p r a v o nazvao o m e t a n j e m života. Izdvojeni i n e m o ć n i poje­d inac s p r e č e n je u os tvar ivanju svojih čulnih, e m o c i o n a l n i h i in­te lektua ln ih mogućnos t i . N j e m u nedosta je o n a u n u t r a š n j a bez­b e d n o s t i s p o n t a n o s t ko je su uslovi za takvo ostvar ivanje . Tu u n u t r a š n j u z a p r e k u uvećavaju k u l t u r n i t a b u i na zadovoljstvo i s reću, p o p u t o n i h koj i se od d o b a re formaci je prov lače kroz re­ligiju i mores s rednje klase. D a n a s je taj spol jašnj i t a b u gotovo iščezao, ali o n a u n u t r a š n j a z a p r e k a ostala je snažna u p r k o s sves-n o m o d o b r a v a n j u čulnog zadovoljstva.

128

F r o j d je d o d i r n u o ovaj p r o b l e m o d n o s a između o m e t a n j a ži­vota i ruši laštva, te ćemo, raspravl ja jući o njegovoj teorij i, moći da iznesemo i n e k e sops tvene predloge .

F r o j d je" shvatio da je z a n e m a r i o tež inu i važnost ruš i lačk ih im­p u l s a svojom p r v o b i t n o m p r e t p o s t a v k o m d a s u seksualni n a g o n i n a g o n za s a m o o d r ž a n j e m dve osnovne motivaci je l judskog po­našan ja . Verujući, kasni je, da su ruš i lačke težnje isto tol iko va­žne kol iko i seksualne, on je došao do pretpostavke* da se u čo­veka m o g u naći dva o s n o v n a s t reml jenja : nagon koji j e uprav l jen ka životu i koji je manje-više i s tovetan sa seksua ln im l ib idom i n a g o n za s m r ć u , čiji je j ed in i cilj un i š ten je života. On je pre tpos ta­vio da se ovaj m o ž e p o m e š a t i sa s e k s u a l n o m energi jom i da ga t a d a čovek može u p r a v i t i ili prot iv svog ličnog ja ili p r o t i v pred­m e t a koj i se nalaze izvan njega. On je, os im toga, p re tpos tav io da se k o r e n n a g o n a za s m r ć u nalazi u j e d n o m b i o l o š k o m svoj­s tvu b i t n o m za sve žive organizme, te da je, o tud, taj nagon nu­ž a n i nepromenj iv deo života.

P r e t p o s t a v k a o n a g o n u za s m r ć u zadovoljava uto l iko š to uz ima u obzi r p u n u težinu ruš i lačk ih težnji, k o j a je bi la z a n e m a r e n a u F r o j d o v i m ran i j im teor i jama. Ali o n a ne zadovoljava u to l iko što pr ibegava b io loškom objašnjenju, koje ne u s p e v a da povede do­voljno r a č u n a o t o m e da se količina ruš i laš tva u po jed inaca i u d r u š t v e n i h g r u p a n e i z m e r n o razlikuje. K a d b i Fro jdove pretpos-takve bi le tačne, m o r a l i b i s m o pre tpos tav i t i da je kol ičina čove-kova ruši laštva, b i lo p r o t i v drugih bi lo prot iv sebe samoga, manje--više s ta lna . Ali mi z a p a ž a m o u p r a v o s u p r o t n u stvar. Ne s a m o š to se težina ruši laštva k o d po jed inaca u n a š o j ku l tur i v e o m a razli­kuje , već je n e j e d n a k a i težina ruš i laš tva u razl ičnih d r u š t v e n i h g rupa . T a k o je, na p r i m e r , težina ruš i laš tva u k a r a k t e r u članova e v r o p s k e niže s redn je klase svakako m n o g o veća nego u karak­t e r u p r i p a d n i k a r a d n i č k e klase i viših klasa. Antropološka prou­čavanja upoznala su n a s sa n a r o d i m a k o j i m a je svojstvena osobi to vel ika kol ičina ruši laštva, d o k drug i n a r o d i pokazu ju z n a t a n ne­d o s t a t a k ruši laštva, bi lo u obl iku nepri jatel j s tva p r e m a drugi­m a ili p r e m a s a m i m a sebi.

Čini se da svaki p o k u š a j razumevanja k o r e n a ruš i laš tva m o r a da p o đ e u p r a v o od uočavanja t i h razl ika i da p r i s t u p i p i t a n j u o t o m e kakvi se drugi nj ihovi činioci m o g u uočit i , i da l i t i činioci ob jašn java ju razl ike u količini ruš i laštva.

129

Taj p r o b l e m zadaje takve teškoće, da s a m iziskuje p o d r o b n u o b r a d u , š to ovde n e m o ž e m o p o k u š a t i . M e đ u t i m , volio b i h d a nagoves t im gde se, izgleda, nalazi odgovor. Čini mi se da je koli­č i n a ruši laštva koja se može n a ć i u p o j e d i n a c a s r a z m e r n a sma­njen ju životne ekspanzivnost i . Ovo se ne o d n o s i na p o j e d i n a č n a osujećenja ove ili one inst ikt ivne želje, već na o m e t a n j e čitavog života, na sprečavanje s p o n t a n o s t i u razv i tku i izražavanju čove-kovih čulnih, emocionaln ih i in te lektua ln ih sposobnost i . Život po­seduje vlast it i u n u t r a š n j i d inamizam; on teži v las t i tom razvi janju, izražavanju, proživl javanju. Izgleda da energ i ja u p r a v l j e n a ka životu, ako se ta težnja o m e t a , prolazi kroz p r o c e s razlaganja i p r e t v a r a se u energi je upravl jene ka razaran ju . D r u g i m r e c i m a : n a g o n za ž ivotom i nagon za r a z a r a n j e m ni su m e đ u s o b n o nezavisni č inioci već se nalaze u o b r n u t o j u z a j a m n o j zavisnosti, š t o se više s p r e č a v a n a g o n za životom, to je n a g o n za r a z a r a n e j m jači ; š to se više život ostvaruje, to je m a n j a snaga ruši laštva. Rušilaštvo je posledica neproživljenog života. Oni p o j e d i n a č n i i d r u š t v e n i uslovi koji d o p r i n o s e suzbi janju života s t v a r a j u s t r a s t za raza­ran jem, a ova, t a k o reći, o b r a z u j e veliku zal ihu iz koje se h r a n e čovekove p o s e b n e nepr i ja te l j ske težnje — bi lo p r e m a d r u g i m a bi lo p r e m a sebi s a m o m .

Po sebi se r a z u m e od kolike je važnost i ne s a m o predočavan je sebi d i n a m i č n e uloge ruš i laš tva u d r u š t v e n o m p r o c e s u nego i shvatanje p o s e b n o g uslova za intenzivnost ruš i laš tva. Već s m o za­pazili nepr i ja te l j s tvo koje je p r o ž i m a l o s redn ju k lasu u d o b a re­formaci je, izraženo u izvesnim p o j m o v i m a p r o t e s t a n t i z m a , naro­či to u njegovom a s k e t s k o m d u h u i u Kal vinovoj p r e d s t a v i o ne­m i l o s r d n o m b o g u k o m e j e zadovol jstvo d a bez ikakvog razloga o s u d i deo čovečanstva na večno prok les tvo . S r e d n j a k lasa je ta­da, k a o i kasni je, svoje nepr i ja te l j s tvo izražavala u g l a v n o m p o d v i d o m m o r a l n o g ogorčenja, k o j e j e racional izovalo veliku z lobu p r e m a o n i m a š to p o s e d u j u s reds tva za uživanje u životu. Na na­šoj savremenoj pozornic i ruš i laš tvo niže s rednje k lase b i lo je va­ž a n činilac u n a s t a n k u nacizma, koj i se o b r a ć a o t i m r u š i l a č k i m s t r e m l j e n j i m a i upbtreb l javao ih u b o r b i p r o t i v svoj ih nepr i ja te­lja. L a k o se može poznat i da je k o r e n ruš i laš tva niže s redn je kla­se o n o š to s m o u ovoj r a s p r a v i i pretpostav i l i : izdvojenost poje­dinca i suzbi janje p o j e d i n a č n e ekspanzivnost i , koj i su u većoj m e r i važili za nižu s redn ju k lasu nego za klase iznad i i spod nje.

130

3. SAOBRAŽAVANJE POJEDINCA

U m e h a n i z m i m a o k o j i m a s m o raspravl ja l i po jed inac savlađuje osećanje beznača jnost i p r e m a neodoljivoj m o ć i spol jašnjeg sveta ili o d r i c a n j e m od svog po jedinačnog integr i te ta ili u n i š t a v a n j e m drug ih, t a k o da svet p r e s t a j e da ga ugrožava.

Drugi m e h a n i z m i b e k s t v a sastoje se u t o m e š to se čovek sas­vim povlači iz sveta, t a k o da ovaj gubi svojstvo p r e t n j e (na š ta nai laz imo u izvesnih ps ihot ičk ih stanja 1 5 ) i u t o m e š to se čovek to­l iko ps ihološki n a d m e da spoljašnji svet posta je sićušan' u pore-đ e n j u s n j im. M a d a su t i m e h a n i z m i beks tva važni za individual­nu psihologiju, o n i su u k u l t u r n o m pogledu m a n j e značajni . Sto­ga o n j i m a neću ovde dal je raspravl jat i , već ću se, u m e s t o toga, l a t i t i j e d n o g drugog m e h a n i z m a beks tva koji j e od najvećeg druš tvenog značaja.

Taj posebni m e h a n i z a m jes te rešenje koje većina n o r m a l n i h po­j e d i n a c a nalazi u m o d e r n o m druš tvu . U k r a t k o rečeno, pojedi­n a c p r e s t a j e d a b u d e po jed inac; o n p o t p u n o usvaja o n a k v u l ičnost k a k v u m u p r u ž a j u k u l t u r n i obrasc i ; o n stoga pos ta je u p r a v o onakav kakvi su i svi drugi i kakav, po nj ihovu očekivanju, t r e b a da b u d e . Iščezava o p r e č n o s t između »ja« i sveta, a s n j o m i sve­sni s t r a h od u s a m l j e n s o t i i nemoći . Ovaj se m e h a n i z a m može upo-r e d i t i sa z a š t i t n o m b o j o m k o j u n e k e životinje dobijaju. One to­l iko liče na svoju okol inu da se te ško m o g u razl ikovati od nje. O s o b a ko ja odus ta je od svog po jed inačnog ja i pos ta je a u t o m a t , ko ja se pois tovećuuje s mi l ion ima drug ih a u t o m a t a o k o sebe, ne m o r a više da oseća u s a m l j e n o s t i nespokojs tvo. M e đ u t i m , cena ko ju o n a plaća visoka je ; ta cena je g u b i t a k ličnog ja .

P r e t p o s t a v k a da je p r e t v a r a n j e u a u t o m a t n o r m a l a n n a č i n za savlađivanje usaml jenos t i prot ivreči j e d n o j od n a j r a s p r o s t r a n j e ­ni j ih ide ja o čoveku u našoj ku l tur i . Pretpostav l ja se da većinu n a s č ine pojedinci koji uživaju s lobodu mišljenja, osećanja, dela-nja. Svakako, to nije s a m o opšte mišl jenje o p r e d m e t u m o d e r n o g individual izma; i svaki po jed inac i skreno veru je da je »on« i da su njegove misli, osećanja, želje »njegove«. Pa ipak, m a d a m e đ u n a m a i m a prav ih pojedinaca, to verovanje je u većini slučajeva o b m a n a , i to o p a s n a o b m a n a , poš to sprečava otk lan jan je o n i h us­lova koj i su odgovorni za takvo s tan je stvari .

Ovde se bav imo j e d n i m od najosnovni j ih p r o b l e m a psihologije, koji se na jbrže može načet i n izom pitanja, š t a je l ično j a ? Kakva je p r i r o d a onih činova koji su s a m o pr iv idno nečiji vlast i t i činovi?

131

š t a j e s p o n t a n o s t ? š t a j e or ig inalan m e n t a l n i čin? Najzad, kakve sve to veze i m a sa s l o b o d o m ? U o v o m poglavlju p o k u š a ć e m o da p o k a ž e m o k a k o se o s e ć a n j a i mis l i m o g u izazvati spolja, a i p a k sub jekt ivno doživljavati kao vlastit i , i k a k o se neči ja v last i ta osećanja i misl i m o g u pot i snut i , t a k o da p r e s t a n u da sačinjavaju deo neči jeg l ičnog ja . Raspravl janje o p i t a n j i m a k o j a s m o ovde p o k r e n u l i nas tav ićemo u poglavlju o »Slobodi i demokrat i j i« .

P o č n i m o tu r a s p r a v u anal izom značenja doživljaja koj i se, is-k a ž e m o l i ga, m o ž e opi sa t i r e c i m a : »osećam«, »mislim«, »hoću«. K a d k a ž e m o »mislim«, izgleda da je to j a s a n i nedvosmis len is­kaz. Čini n a m se da se p i tan je sas to j i j e d i n o u t o m e da l i je o n o š to m i s l i m i spravno ili pogrešno, a ne u t o m e da li to ja mis l im. Pa ipak, j e d n a e k s p e r i m e n t a l n a s i tuaci ja o d m a h p o k a z u j e da od­govor n a t o p i tan je n e m o r a d a b u d e o n o š to m i p r e t p o s t a v l j a m o d a j e s t e . P r i s u s t v u j m o j e d n o m h i p n o t i č k o m e k s p e r i m e n t u . 1 6 Su­b j e k t a A h ipnot ičk i uspavl juje h i p n o t i č a r B i suger i še mu da p r o č i t a r u k o p i s za koj i će verovat i da ga j e d o n e o s o b o m , da će ga t raž i t i i da ga n e ć e nać i , da će t a d a poverovat i da ga je d r u g a osoba, C, ukra la , da će se v e o m a na l ju t i t i na C. H i p n o t i č a r mu t a k o đ e kazuje da će zaboravi t i da je to sve bi la sugest i ja d a t a u t o k u h ipnot ičkog sna . M o r a se d o d a t i da je C o s o b a na k o j u se sub jek t n i k a d nije l jut io i na koju, p r e m a okolnos t ima, n e m a razloga da b u d e l jut . š tav iše, on s t v a r n o ni je d o n e o n i k a k a v ru­kopis .

š t a se događa? S u b j e k t A se b u d i i , pos le k r a t k o g razgovora o n e k o m p r e d m e t u , kaže: »Uzgred b u d i rečeno, t o m e p o d s e ć a n a n e š t o š to s a m n a p i s a o u svom r u k o p i s u . P r o č i t a ć u vam.« On se obazire, ne nalazi r u k o p i s , a z a t i m se o k r e ć e osobi C, nagovešta-vajući da ga je m o ž d a o n a uzela; u z b u đ u j u ć i se sve više š to oso­ba C o d b a c u j e ta j nagovešta j , iz n jega na jzad proval ju je l jut ina i on n e p o s r e d n o o p t u ž u j e o s o b u C za k r a đ u r u k o p i s a . On ide još dalje. Iznosi razloge koj i t r e b a da u č i n e o s o b u C v e r o v a t n i m lo­povom. On je od drug ih čuo, veli, da je osobi C ta j r u k o p i s veo­m a p o t r e b a n , d a s e njoj ukazala zgodna pr i l ika d a g a u z m e i td . Mi s l u š a m o ne s a m o k a k o on optužu je o s o b u C već i k a k o smiš­lja m n o g o b r o j n e »racionalizacije« ko je t r e b a da p o t k r e p e njego­vu o p t u ž b u . (Naravno, n i š t a od svega toga ni je t a č n o i sub jekt A n i k a d rani je ne bi na to pomislio.) ,

P r e t p o s t a v i m o da u t o m t r e n u t k u n e k a d r u g a o s o b a u đ e u sobu. O n a u o p š t e ne bi p o s u m n j a l a da s u b j e k t A govori o n o š to mis l i i oseća; o n a bi se j e d i n o p i ta la da l i je njegova o p t u ž b a isprav-

132

na — to jest , da li se sadrž ina misl i sub jekta A slaže sa s t v a r n i m č in jenicama. M e đ u t i m , mi, koji s m o kao svedoci od p o č e t k a pri-sustoval i č i tavom p o s t u p k u , ne p i t a m o se da l i j e ta o p t u ž b a t a č n a . Mi z n a m o da nije to p r o b l e m , p o š t o s m o s igurni da sa­dašn je misl i i osećanja sub jekta A nisu njegovi već s t r a n i ele­m e n t i koje mu je u glavu ulila d r u g a osoba.

Zakl jučak o s o b e koja u sobu ulazi u s r e d e k s p e r i m e n t a mogao bi b i t i o tpr i l ike ovakav: »Ovde je sub jekt A koji j a s n o pokazuje da sve to misli . On t r e b a najbol je da zna š ta misl i i n e m a boljeg dokaza o t o m e š ta on oseća nego š to je njegov vlast i t i iskaz. Tu su o n e druge osobe, koje vele da su mu njegove misli n a m e t n u ­te i da predstav l ja ju s t r a n e e lemente, koji dolaze spolja. Uz svoju p r a v e d n o s t , ne m o g u da od luč im ko je u pravu; može b i t i da svi oni greše. P o š t o su dvojica prot iv jednog, m o ž d a je verovat-nije da su oni u pravu«. M e đ u t i m , mi, koji s m o bili svedoci čita­vog e k s p e r i m e n t a , ne b i s m o se dvoumili , ni t i b i se dvoumio pri-došlica da j e pr i sus tvovao d r u g i m h i p n o t i č k i m e k s p e r i m e n t i m a . On b i t a d a uvideo da se ova v r s t a e k s p e r i m e n t a može n e b r o j e n o p u t a ponovi t i sa raz l ič i t im o s o b a m a i razl ičit im sadrž inama. Hip­n o t i č a r može da sugeriše da je sirov k r o m p i r s ladak a n a n a s i su­b j e k t će jes t i k r o m p i r uživajući b a š k a o da j e d e a n a n a s , ili da sub jekt ne m o ž e n i š t a da vidi i s u b j e k t će bi t i slep; ili, opet , da misl i da je svet p l josnat, a ne okrugao, i sub jekt će ž u s t r o do­kazivati da je svet p l josnat .

š t a dokazuje h ipnot ičk i — a naroč i to pos th ipnot ičk i — eks­p e r i m e n t ? On dokazuje da n e k e misli, osećanja, želje, pa čak i čulne senzacije m o ž e m o subjekt ivno osećati kao svoje, a da su oni, m a d a i h m i doživl javamo, ipak spolja n a m e t n u t i , d a s u n a m u osnovi s t ran i i da ne predstavl ja ju ono š to mi mis l imo, oseća-m o i td.

Š t a pokazuje posebni h ipnot ičk i e k s p e r i m e n t od koga s m o po-šli? 1) S u b j e k t n e š t o hoće — da čita svoj r u k o p i s 2) on n e š t o misli — da je osoba C uzela rukopi s i 3) on n e š t o oseća — ljut­n ju p r e m a osobi C. Videli s m o da sva t r i m e n t a l n a čina — njegov voljni i m p u l s , njegova misao, njegovo osećanje — n i s u njegovi vlast it i činovi u smis lu posledica njegove vlast i te m e n t a l n e ak­t ivnost i ; da n i s u n a s t a l i u n j e m u već su mu spol ja n a m e t n u t i , a on ih subjekt ivno oseća kao svoje vlast i te. On izražava više o n i h misli koje mu nisu bile n a m e t n u t e u t o k u h ipnoze — n a i m e , o n e »racionalizacije« p o m o ć u koj ih on »objašnjava« svoju pretpostav­ku da je osoba C u k r a l a rukopi s . P r i svem tom, te su mis l i nje-

133

gove s a m o u f o r m a l n o m smislu. M a d a na izgled objašnjavaju to podozrenje, mi z n a m o da se ono javilo p r e t ih racional izu jućih mis l i i da su one p r o n a đ e n e s a m o zato da bi se to osećanje uči­ni lo verovatn im; o n e ga, u stvari, ne objašnjava ju već dolaze post factum.

Od hipnot ičkog e k s p e r i m e n t a pošli s m o zato š to on najnepo-grešni je pokazuje da m e n t a l n i činovi, m a d a čovek može da b u d e u b e đ e n u nj ihovu spontanos t , u s tvar i p o t i č u iz ut ica ja d r u g e osobe u us lovima j e d n e p o s e b n e situacije. M e đ u t i m , tu po javu n i k a k o ne t r e b a t raž i t i s a m o u h ipnot ičko j situacij i . Sadrž ina na­šeg mišl jenja, osećanja, h t e n j a t a k o je često izazvana spol ja i t a k o često nije is t inska, da s t ičemo u t i s a k da su t i pseudočinovi pravi lo, a i s t inski ili samonikl i m e n t a l n i činovi izuzeci.

Taj p s e u d o k a r a k t e r koji mišljenje može da p o p r i m i poznat i j i je nego is ta pojava u sferi h t e n j a i osećanja. O t u d je na jbol je poć i od r a z m a t r a n j a razlike između is t inskog miš l jenja i pseudo-mišl jenja. P r e t p o s t a v i m o da se na laz imo na os t rvu na k o m e su r i b a r i i gosti iz g r a d a koji tu letuju. Žel imo da s a z n a m o k a k v o m se v r e m e n u m o ž e m o n a d a t i i p i t a m o j e d n o g r i b a r a i dvojicu gra­đana, za koje z n a m o da su slušali radio-prognozu v r e m e n a . Ri­b a r , koj i i m a veliko i skustvo s v r e m e n o m i d u g o se bavi t i m pro­b l e m o m , počeće da misli, pre tvara juć i se da nije doneo o d l u k u 0 t o m e p r e no š to s m o ga zapital i . Znajući šta p r a v a c vetra, tem­p e r a t u r a , v lažnost i t a k o dalje znače za v r e m e n s k u prognozu, on će proceni t i sve te činioce p r e m a n j ihovom o d n o s n o m znača ju 1 doći do manje-više o d r e đ e n o g suda. On će se, verovatno, set i t i i radio-prognoze i navešće je k a o neš to š to ide u pri log ili š to prot ivreč i n jegovom v las t i tom mišl jenju; a k o m u o n a prot ivreči , on će m o ž d a b i t i n a r o č i t o pažljiv p r i o d m e r a v a n j u razloga za svoje mišl jenje; ali, š to je b i t n o , on n a m kazuje svoje mišl jenje, rezu l ta t svog razmišl janja.

Prvi od dvojice g r a đ a n a na letovanju je čovek koji, k a d a ga z a p i t a m o za mišl jenje, zna da se ne r a z u m e m n o g o u vremen­ske pr i l ike i ne oseća nikakvu obavezu da se u nj ih iole razu­m e . On s a m o odgovara : »Ne m o g u da ocenim. J e d i n o z n a m da je radio-prognoza takva i takva«. Drugi čovek k o m e se obraća­mo drukči jeg je t ipa. On veruje da zna v e o m a m n o g o o vreme­nu, iako o n j e m u , u stvari, m a l o zna. On p r i p a d a onoj v r s t i lju­d i koja oseća d a m o r a bi t i k a d r a d a odgovori n a svako p i t a n j e . On se za t r e n u t a k zamisli, pa n a m z a t i m kazuje »svoje« mišl jenje, k o j e je, u stvari, i s tovetno s radio-prognozom. P i t a m o ga zašto

134

t a k o misl i a on veli da je do svog zakl jučka dospeo na osnovu p r a v c a vetra, t e m p e r a t u r e i td.

Ponašan je ovog čoveka, g ledano spolja, is to je k a o i r ibarevo. I p a k , a k o ga pažljivo anal iz i ramo, posta je očigledno da je on čuo radio-prognozu i usvojio je . M e đ u t i m , osećajući se pr imora­n i m da i m a svoje vlastito mišl jenje o v r e m e n u , on zaboravl ja da j e d n o s t a v n o ponavl ja t u đ e autor i ta t ivno mišl jenje i veru je da je do tog mišl jenja došao v las t i t im razmiš l janjem. On zamišl ja da su razlozi koje n a m daje pre thodi l i njegovu mišljenju, ali a k o te razloge i sp i tamo, v idećemo da ga oni ne b i mogli naves t i n i na kakav zakl jučak o v r e m e n u da ni je u n a p r e d stvorio miš l jenje. Oni su, u stvari, s a m o pseudorazlozi, koji čine da njegovo miš­l jenje b u d e na .izgled rezultat njegovog vlast i tog razmišl janja. On se o b m a n j u j e da je d o š a o do vlast i tog mišl jenja, a u s tvar i je s a m o pr ihvat io mišl jenje nekog a u t o r i t e t a , iako ni je sves tan tog procesa . Vrlo se lako m o ž e desiti da njegovo mišl jenje o v r e m e n u b u d e t a č n o a r i b a r e v o pogrešno, ali u t o m slučaju ne bi bi lo ta­čno »njegovo« mišl jenje, m a d a bi se r i b a r zaista p r e v a r i o u svom v las t i tom mišl jenju.

I s t u pojavu m o ž e m o zapazit i ako p r o u č a v a m o mišl jenja l judi o izvesnim p r e d m e t i m a — na p r i m e r o politici. Upi ta j te proseč-nog či taoca n o v i n a š ta mis l i o izvesnom pol i t ičkom pi tan ju . On će v a m k a o »svoje« miš l jenje dat i manje-više t a č a n izveštaj o ono­me š to je proč i tao, pa ipak — š to je b i t n o — on veruje da je to r e z u l t a t njegovog v last i tog razmišl jnja. Ako živi u malo j zajed­nici, gde se pol i t ička mišl jenja p r e d a j u s oca na sina, »njegovim vlast i t im« miš l jenj ima m o ž e da uprav l ja pota jn i a u t o r i t e t stro­gog roditel ja da leko više nego š to bi on i za t r e n u t a k m o g a o da poveruje . Mišl jenje drugog č i taoca može b i t i posledica t r e n u t n e zbunjenost i , s t r a h a da ga ne drže za neobaveštenog, i s toga je »misao« u sušt ini zaklon, a ne i shod p r i r o d n o g združivanja is­kustva, želje i znanja . I s t u pojavu m o ž e m o naći i u e s te t ičk im sudovima. P r o s e č n a osoba koja ode u muze j i vidi s l iku nekog čuvenog sl ikara, r e c i m o R e m b r a n t a , ocenjuje je kao lepu i upe­čatlj ivu. Ako ta j sud anal iz i ramo, naći ćemo da se u te osobe ne javl ja n ikakav p o s e b a n u n u t r a š n j i odziv na sliku, već da o n a misl i da je slika lepa z a t o što zna da se od nje takvo mišl jenje očekuje. Na is tu po javu nai laz imo i u suđenju o muzici, k a o i u s a m o m činu opažanja . Mnogi l judi p r i p o s m a t r a n j u nekog čuve­nog p r e d e l a r e p r o d u k u j u , u stvari, slike tog p r e d e l a k o j e su bez­b r o j p u t a videli, r e c i m o na razglednicama, i d o k veru ju da »oni«

135

gledaju taj p redeo, n j ima p r e d očima stoje te slike. Ili p r i doživ­l javanju nekog nesrećnog slučaja koji se zbiva u n j ihovu prisus­tvu, oni ga gledaju ili s lušaju o n j e m u o n a k o k a k o će* on b i t i o p i s a n u n o v i n s k o m izveštaju koji nas lućuju. U stvari , za m n o g e l jude nek i doživljaj, u m e t n i č k a p r e d s t a v a ili pol i t ički s k u p koji­ma su prisustvoval i pos ta ju s tvarni tek poš to o n j ima pročita­ju u nov inama.

Suzbi janje kr i t ičkog mišl jenja obično otpočinje r a n o . Petogo­dišnja devojčica, na p r i m e r , može da razabere n e i s k r e n o s t svoje majke, bi lo t a n a n i m shvatan jem da je m a j k a — m a d a uvek go­vore o l jubavi i l jubaznost i — u s tvar i h l a d n a i egoistična, ili — grubl je — zapažan jem da n j e n a m a j k a vodi l jubav s d r u g i m čo-vekom, m a d a s ta lno naglašava svoja visoka m o r a l n a mer i la . De­vojčica oseća ta j nesklad. N j e n o osećanje p r a v d e i i s t ine je po-v r e đ e n o , pa ipak, zavisiće od majke , koja ne d o p u š t a n ikakvu kr i t iku, i , rec imo, imajući s labog oca, na koga se ne m o ž e oslo­nit i , o n a je pr is i l jena da suzbije svoj kr i t ički uvid. Ona u b r z o neće više pr imećivat i majč inu n e i s k r e n o s t ni nevernos t . Izgubi-će sposobnos t za kr i t ičko mišl jenje, b u d u ć i da jo j se održavanje te sposobnos t i čini u isti m a h i beznadežno i o p a s n o . S d r u g e s t r a n e , obrazac nužnog verovanja u m a j č i n u i s k r e n o s t i pr is to j­nos t i u sreću roditel j skog b r a k a ostavl ja na d e t e upečat l j iv uti­sak, te će o n o bi t i s p r e m n o da tu ideju pr ihvat i k a o vlast i tu.

U svim ovim p r i m e r i m a pseudomiš l jen ja p r o b l e m je u t o m e da li je misao i shod nečijeg v last i tog razmiš l janja — to jest, ne­čije vlast i te akt ivnost i — a ne u t o m e da li je sadrž ina misl i is­pravna. Kao š to je već bilo nagoveš teno u s lučaju r i b a r a koji daje v r e m e n s k u prognozu, »njegova« m i s a o može p a k b i t i po­grešna, dok m i s a o čoveka koji s a m o ponavl ja o n o š to mu je uli-veno u glavu može b i t i tačna. Pseudomiš l jen je m o ž e b i t i savr­šeno logično i rac ionalno. Njegov p s e u d o k a r a k t e r ne m o r a da se očituje u nelogičnim e l e m e n t i m a . On se može p r o u č a v a t i u ra­cional izaci jama koje teže da j e d n u r a d n j u ili osećanje o b j a s n e na rac ionalan i rea l i s t ičan način, m a d a su u s tvar i o d r e đ e n i ira­c i o n a l n i m i sub jekt ivnim činiocima. Takva racional izaci ja može da prot ivreči č in jenicama ili z a k o n i m a logičnog mišl jenja. Ali o n a će često b i t i logična i rac iona lna po sebi. T a d a se n j e n a ira­c ionalnost sastoj i j e d i n o u t o m e š to činjenica ko ja p r i v i d n o pro­uzroku je n e k u r a d n j u ni je s tvarni mot iv te r a d n j e .

P r i m e r za i rac iona lnu racionalizaci ju iznosi se u j e d n o j d o b r o poznato j dosetki . Neki čovek je razbio s tak lenu p o s u d u ko ju je

136

bio pozajmio od suseda, a k a d a je ovaj zatraž io da mu je vrat i , on odgovori : »Prvo, ja s a m vam je već vrat io; drugo, n i k a d je od vas n i s a m ni pozajmio, i t reće, o n a je već bi la razb i jena k a d s te mi je dali«. P r i m e r za »racionalnu« racionalizaci ju je k a d re­c imo izvesna osoba, A, našavši se u e k o n o m s k i b e d n o m položaju, zamol i svog r o đ a k a , osobu B, da jo j poza jmi izvesnu svotu nov­ca. Osoba B odbi ja i veli da to čini zato što bi, pozajmljujući no­vac, s a m o podržala sk lonost osobe A da b u d e n e o d g o v o r n a i da se os lanja na t u đ u p o d r š k u . To zakl jučivanje može b i t i i savrše­no zdravo, ali je o n o ipak racionalizacija, za to š to o s o b a B ni je ni u k o m slučaju h te la da dopus t i da osoba A dođe do novca i, m a d a o n a veruje da je p o k r e ć e br iga za d o b r o osobe A, nju, u stvari , motiviše vlast it i tvrdičluk.

Stoga s a m i m određivan jem logičnosti nečijeg iskaza k a o tak­vog ne m o ž e m o saznat i da l i i m a m o pos la s racional izaci jom, već m o r a m o uzeti u obzir i ps ihološke motivaci je koje deluju u tog čoveka. Nije p r e s u d n o šta mis l imo nego kako mis l imo. Misao ko­ja je i shod aktivnog razmiš l janja u v e k je nova i or ig inalna; ori­g inalna u t o m smis lu da je osoba koja razmišl ja i skoris t i la raz­miš l janje k a o o r u đ e za otkr ivanje nečeg novog u svetu izvan ili u n u t a r sebe, a ne n u ž n o u smislu da ta m i s a o nije n i k o m d r u g o m rani je pa la na p a m e t . Racional izaci jama sušt inski n e d o s t a j e to svojstvo otkr ivanja i obelodanj ivanja; one s a m o p o t v r đ u j u emo­c i o n a l n u p r e d r a s u d u onoga koji im pr ibegava. Racionalizaci ja ni je o r u đ e za pronicanje u s tvarnos t već post factum p o k u š a j da se neči je želje usklade sa p o s t o j e ć o m s tvarnošću.

U pogledu osećanja, k a o i u pogledu mišl jenja, m o r a m o pra­viti raz l iku između is t inskog osećanja, koje n a s t a j e u n a m a sa­m i m a , i pseudoosećanja, koje u s tvar i ni je naše, m a d a mi veru-j e m o da jeste. I z a b e r i m o p r i m e r iz svakidašnjeg života t i p i č a n za taj p s e u d o k a r a k t e r n a š i h osećanja u d o d i r u s d r u g i m a . Po-s m a t r a m o čoveka koji pr i sus tvu je n e k o j zabavi. On je veseo, smeje se, l jubazno razgovara, i izgleda sasv im s rećan i zadovo­l jan. P r i odlasku on se l jubazno smeši, izjavljuje da je veče proveo v e o m a p r i j a t n o . Vra ta se za n j im zatvara ju — i mi ga pa­žljivo p o s m a t r a m o u p r a v o u t o m t r e n u t k u . Na njegovu licu pri-meću je se nagla p r o m e n a . O s m e h je iščezao; naravno, to se m o ž e očekivat i poš to je sada sam, te n e m a k o m e ni t i č e m u da se sme­ši. Ali p r o m e n a o kojoj govorimo nije s a m o iščezavanje o s m e h a . Na njegovu licu pojavl juje se izraz d u b o k e tuge, gotovo očajanja. Taj izraz se zadržava, verovatno, s a m o nekol iko sekundi, a t a d a

137

njegovo lice dobiva uobičajen izraz-masku; čovek ulazi u svoja kola, razmišl ja o to j večeri, p i t a se da l i je ostavio d o b a r u t i s a k i oseća da jes te . No da li je »on« bio s r e ć a n i veseo u t o k u zabave? Da l i je o n a j k r a t k o t r a j n i izraz tuge i očajanja koj i s m o zapa­zili na njegovu licu s a m o t r e n u t n a reakci ja bez osobitoga zna­čaja? Ovo p i tan je je gotovo n e m o g u ć e res i t i a k o tog čoveka ne p o z n a j e m o bolje. J e d a n događaj , m e đ u t i m , može n a m dat i kl juč za razumevanje značenja njegove veselosti .

Te noći on je san jao da je ponovo u r a t u . P r i m i o je n a r e d b u da se kroz prot ivničke redove probi je u nepr i ja te l j sk i š tab . On oblači ofiorsku u n i f o r m u k o j a liči na momačku i i z n e n a d a se o b r e u grupi n e m a č k i h oficira. I z n e n a đ e n je š to je š tab t a k o u d o b a n i š to su svi p r e m a n j e m u t a k o l jubazni, ali ga sve više plaš i to š to će oni o t k r i t i da je on u h o d a . Jedam od m l a đ i h oficira, koj i mu se p o s e b n o d o p a d a , pri lazi mu i kaže: »Znam ko ste . Postoj i s a m o j e d a n n a č i n d a u t e k n e t e . Počni te d a p r i č a t e dosetke, sme j te se i n a t e r a j t e ih da se s m e j u tol iko da o d v r a t e svaku pažn ju od vas.« V e o m a zahvalan za ovaj savet, on počinje da pr iča d o s e t k e i da se smeje. K o n a č n o , njegove d o s e t k e dobi ja ju takve r a z m e r e da drugi oficiri pos ta ju podozrivi, i š to je n j ihovo podozren je veće, to njegove dosetke izgledaju usil jenije. Njega, najzad, obu­z ima takvo osećanje s t raha, da više ne m o ž e p o d n e t i da tu osta­n e : on naglo skače sa stolice, a svi se n a d a đ u za n j im. P o t o m se p r i z o r menja, i on sedi u t r a m v a j u koj i staje u p r a v o p r e d njego­v o m k u ć o m . Na n j e m u je svakidašnje odelo i on oseća o lakšanje p r i pomis l i d a j e r a t završen.

P r e t p o s t a v i m o da s m o u položaju da ga sledećeg d a n a zapita­mo š ta mu p a d a na p a m e t u vezi sa p o j e d i n i m e l e m e n t i m a toga sna. Ovde be lež imo s a m o nekol iko asocijacija k o j e su p o s e b n o znača jne za razumevanje onoga što nas najviše zanima. Nemač-ka u n i f o r m a p o d s e ć a ga da je na zabavi p r e t h o d n e večeri j e d a n gost govorio s izrazito n e m a č k i m nag laskom. Set io se da ga je uznemir i lo š to mu taj čovek ne posvećuje p o s e b n u pažnju, ma­da je on (naš spavač) izmenio svoje p o n a š a n j e ne bi l i nač in io do­b a r ut i sak. P r e m e ć u ć i po glavi ove misli, on se pr i seća da je na toj zabavi u j e d n o m t r e n u t k u oset io da ta j čovek s n e m a č k i m nag laskom tera, u stvari, šegu s nj im i da se d r s k o smeši na n e š t o š to je on r e k a o . Razmišl ja jući o u d o b n o j sobi u kojoj se nalazio š tab, n j e m u p a d a na um da je o n a b i la s l ična sobi u kojoj je p r e t h o d n e večeri sedeo na zabavi, ali da su prozor i li­čili na prozore sobe u kojoj je n e k a d p a o na i spi tu. I z n e n a đ e n

138

t o m asocijaci jom, on se setio i toga da je p r e odlaska na tu za­bavu b io unekol iko z a b r i n u t u pogledu u t i s k a koji će ostavit i , del imice zato š to je j e d a n od gostiju b io b r a t devojke čije je in-teresovanje h t e o da pobudi , a del imice zato što je d o m a ć i n i m a o veliki u t ica j na njegovog pretpostavl jenog, od čijeg je miš l jenja u m n o g o m e zavisio njegov n a p r e d a k u službi. Govoreći o t o m pret­postav l jenom, on je r e k a o koliko ga ne t rpi , koliko se oseća po­nižen zbog toga što p r e d n j im m o r a da pravi l jubazno lice, ose-ćajući i p r e m a svom d o m a ć i n u n e k u netrpel j ivost, m a d a toga gotovo i nije b io svestan. Druga njegova asocijacija odnos i se na zgodu o n e k o m ćelavom čoveku ko ju je i spričao, pa se z a t i m malo uplaš io da nije m o ž d a povredio svog domaćina, koji je ta-kođe b io gotovo ćelav. Tramva j mu je izgledao neobičan, p o š t o mu se činilo da se ne kreće po pruzi . Govoreći o tome, on se se­tio t r a m v a j a koj im se kao dečak vozio u školu, i još j e d n a poje­dinost p a l a mu je na um — 'naime, da jc zauzeo m e s t o t ramvaj­skog k o č n i č a r a i pomis l io k a k o se uprav l jan je t r a m v a j e m začu­do m a l o razl ikuje od uprav l jan ja a u t o m o b i l o m . Očigledno je da ta j t r a m v a j zamenjuje njegova kola u ko j ima se odvezao kući i da ga je ta vožnja podset i la ma p o v r a t a k kući iz škole.

S v a k o m e ko je naučio da r a z u m e značenje snova, implikaci ja tog sna i p r a t e ć e asocijacije biće dovde jasne, m a d a je p o m e n u t s a m o deo njegovih asocijacija, a gotovo n i š t a nije rečeno o struk­t u r i l ičnosti, p r o š l o m i s a d a š n j e m položaju t o g čoveka. Taj san otkr iva k a k o se on s t v a r n o osećao na zabavi p r e t h o d n e večeri . Bio je nespoko jan, plašio se da mu neće poći za r u k o m da na­čini u t i s a k kakav je želeo, l jut io se na nekol iko osoba, za koje je osećao da mu se p o d s m e v a j u i da ga m n o g o ne vole. S a n po­kazuje da je njegova veselost bi la s redstvo za skrivanje njegovog nespokoj s tva i njegove l jut ine, a, u isti m a h , i s redstvo za umir i­vanje onih na koje se l jut io. Čitava njegova veselost bi la je ma­ska; o n a nije ponikla u n j e m u već je pr ikr iva la ono što je »on« s t v a r n o osećao: s t r a h i I jut i tost . Zbog toga je i čitav njegov položaj p o s t a o nes iguran, t a k o da se on osećao k a o u h o d a u ne­pr i j a te l j skom taboru, koji svakog t r e n u t k a može b i t i o tkr iven. Onaj t r e n u t n i izraz tuge i očajanja koji s m o pr i odlasku zapazili na njegovu licu nalazi sada svoju p o t v r d u i svoje objašnjenje: u t o m t r e n u t t k u njegovo je lice izražavalo o n o šo je »on« s t v a r n o osećao, m a d a »on«, u stvari, u o p š t e nije b io svestan tog oseća­nja. To osećanje se u snu opisuje d r a m a t s k i i izričito, m a d a se

139

otvoreno ne tiče l judi na koje su njegova osećanja bi la uprav­ljena.

Taj čovek ni je neurot ičar , n i t i se nalazio p o d h i p n o t i č k o m čaro­li jom; on je pr i l ično n o r m a l n a j ed inka, s i s t im o n i m nespokoj-s tvom i p o t r e b o m za o d o b r a v a n j e m koji su uobiča jeni u moder­nog čoveka. On nije b io svestan da njegova veselost nije »njego­va«, p o š t o se toliko navikao da oseća o n o š to se u o d r e đ e n o j si­tuaci j i očekuje od njega da oseća, da bi njegova svesnost o »neo­bičnosti« nečega bi la p r e izuzetak nego pravi lo.

Š t o važi za mišl jenje i osećanje, važi i za h t e n j e . Dok god ih k a k v a spol jašnja m o ć otvoreno ne prisi l i na neš to , l judi su ve­ć i n o m uvereni da s a m i donose svoje o d l u k e i da s a m i žele o n o š to žele. No to j e j e d n a od n a š i h velikih o b m a n a . Mnoge n a š e o d l u k e nisu s t v a r n o n a š e već su n a m suger i sane spolja; uspel i s m o d a sebe u b e d i m o d a s m o s a m i donel i od luku, m a d a s m o se, u stvari, saobrazi l i t u đ i m očekivanj ima, gonjeni s t r a h o m od iz­dvojenost i i n e p o s r e d n i j i m p r e t n j a m a n a š e m životu, s lobodi i u d o b n o s t i .

K a d z a p i t a m o dete želi l i da svakog d a n a ide u školu, a o n o odgovori : »Naravno da želim« — da li je taj odgovor is t init? Sa­svim s igurno da u m n o g i m s lučajvima ni je. Možda d e t e često želi da ide u školu, pa ipak bi v e o m a često velelo da se u m e s t o toga igra ili da r a d i neš to drugo. Ako ono oseća: »Želim da i d e m u školu svakog dana« — o n o m o ž d a pot i sku je svoju nesk lonost p r e m a redovnost i školskog r a d a . Ono oseća da se od njega oče­kuje želja za svakidašnj im p o h a đ a n j e m škole i p o d t i m snažnim p r i t i s k o m iščezava det in je osećanje da u školu ide često j e d i n o z a t o š to m o r a . Dete b i se m o ž d a osećalo srećni je k a d b i moglo b i t i svesno da p o n e k a d želi da ide u školu, a da p o n e k a d ide je­d i n o zato što m o r a . Ipak, »ono« oseća, p o d s n a ž n i m p r i t i s k o m ose­ćanja dužnost i , želju koja se od njega i očekuje.

O p š t a je p r e t p o s t a v k a da se većina l judi ženi dragovol jno. U n e k i m slučajevima l judi se svesno žene iz osećan ja dužnost i ili obaveze. I m a slučajeva k a d a se čovek ženi za to š to »on« to stvar­no želi. Ali u m n o g i m slučajevima čovek (ili žena) svesno veruje da želi da s t u p i u b r a k , m a d a se, u stvari, u p l e o u niz događaja koj i vode b r a k u i koj i , na izgled, sprečavaju svako beks tvo . To­k o m meseci koji p r e t h o d e njegovu venčanju čvrs to j e uveren da »on« želi da se venča, a prv i i p r i l i čno kasni z n a k da to m o ž d a ne želi j e s te činjenica što ga na d a n venčanja i z n e n a d a o b u z i m a p a n i k a i š to ga n e š t o pods t iče na bekstvo. Ako je »razborit«, to će

140

osećanje t ra ja t i s a m o nekol iko m i n u t a i on će s nepokolebl j iv im u b e đ e n j e m p o t v r d n o odgovori t i na p i tan je da l i n a m e r a v a da stu­pi u b r a k .

Mogli b i s m o i dalje navodi t i m n o g e p r i m e r e iz svakodnevnog života u k o j i m a l judi na izgled odlučuju, na izgled žele, al i se s t v a r n o povinuju u n u t r a š n j e m ili spol jašn jem p r i t i s k u da »mo­raju« da žele o n o š to će učini t i . Odista, k a d p o s m a t r a m o po javu l judskog odlučivanja, p a d a n a m u oči kol iko l judi greše uzima­j u ć i za »svoju« o d l u k u o n o š to, u stvari , predstav l ja potč in javanje konvenci j i , dužnost i ili j e d n o s t a v n o m pr i t i sku. Gotovo izgleda da je »originalna« o d l u k a re lat ivno r e t k a pojava u d r u š t v u koje, po svoj pri l ici, temel j i svoje pos to jan je na po jed inačnoj odluci .

Žel im j o š p o d r o b n i j e da izložim j e d a n slučaj p s e u d o h t e n j a koj i se čes to m o ž e zapazit i p r i analizi l judi bez ikakvih n e u r o t i č n i h s i m p t o m a . M a d a taj p o j e d i n a č n i slučaj n e m a mnogo veze sa k r u p ­n i m k u l t u r n i m p i t a n j i m a k o j i m a se u ovoj knjizi poglavito bavi­m o , j e d a n razlog za njegovo p o d r o b n o izlaganje jeste) č injenica š to on p r u ž a č i taocu n e u p u ć e n o m u delovanje nesvesnih snaga j o š j e d n u pr i l iku da se u p o z n a sa t o m pojavom, š taviše, t i m pri-m e r o m se ist iče n e š t o š to, iako je već nagovešteno, t r e b a izričito iznet i : veza pot i sk ivanja s p r o b l e m o m pseudočinova. M a d a na pot i sk ivan je čovek u g l a v n o m gleda sa s tanoviš ta delovanja po­t i s n u t i h s n a g a u n e u r o t i č n o m p o n a š a n j u , snovima, i t a k o dalje, važno je , izgleda, i s taći da svako pot iskivanje o d s t r a n j u j e izvesne delove čovekovog s tvarnog l ičnog ja i da čoveka pris i l java da p o t i s n u t o osećanje z a m e n i n e k a k v i m pseudoosećan jem.

Slučaj ko j i želim da iznesem je slučaj j e d n o g dvadesetdvogo-dišnjeg s t u d e n t a m e d i c i n e . Njega z a n i m a njegov r a d , a njegovi o d n o s i s l j u d i m a su pr i l ično n o r m a l n i . On ni je n a r o č i t o n e s r e ć a n , m a d a se čes to oseća p o m a l o u m o r a n i m a d a mu nedostaje 1 oso­b i t životni polet . Razlog iz koga želi da b u d e p o d v r g n u t anal izi je teor i j sk i — hoće da p o s t a n e ps ih i ja tar . Žali se j e d i n o na ne­k a k v u s m e t n j u u svom m e d i c i n s k o m r a d u . Često ne može da se set i onoga š to j e p r o č i t a o , p r e t e r a n o se z a m a r a za v r e m e preda­vanja i pokazu je re lat ivno s lab u s p e h na i sp i t ima. Njega to zbu­njuje, p o š t o izgleda da za druge p r e d m e t e i m a m n o g o bol je pam­ćenje. On ne s u m n j a da želi da s t u d i r a medic inu, ali čes to v e o m a s u m n j a u svoju s p o s o b n o s t za t o .

Posle nekol iko nedel ja anal ize on p r i č a da je sanjao k a k o se nalazi na pos ledn jem s p r a t u u j e d n o g o b l a k o d e r a koji j e s a m iz­gradio i kako na druge zgrade gleda s b l a g i m osećanjem likova-

141

nja. Odjednom, o b l a k o d e r se ruši , i on se n a đ e p o d rušev inama. Sves tan je svojih n a p o r a da se os lobodi iz rušev ina i u s t a n j u je da čuje k a k o n e k o za njega kaže da je t e ško p o v r e đ e n i da će le-k a r u b r z o doći. N o n j e m u s e čini d a b e s k o n a č n o dugo m o r a d a čeka na lekarev dolazak. K a d najzad p r i s p e , l e k a r o tkr iva da j e zaboravio d a ponese i n s t r u m e n t e , t e n e m o ž e d a m u p r u ž i ni­kakvu p o m o ć . U n j e m u navi re s i lan bes na l e k a r a i on n a j e d n o m uvidi da stoji, shvata da u o p š t e nije p o v r e đ e n i p o d r u g u j e se lekaru; u t o m t r e n u t k u se b u d i .

On n e m a m n o g o asocijacija u vezi s t i m s n o m , al i s ledeće spa­da ju u značajni je. Misleći na o b l a k o d e r koj i je izgradio, on uz­g r e d p o m i n j e k a k o ga j e oduvek zanimala a r h i t e k t u r a . D o k je b io dete, njegova omi l jena zabava u t o k u m n o g i h godina bi la je ig­r a n j e b lokovima za kons t ru i san je , a u s e d a m n a e s t o j godini pomi­šl jao je da p o s t a n e a r h i t e k t . K a d a je to s p o m e n u o ocu, ovaj j e pr i ja te l j sk i odvrat io da je on, n a r a v n o , s l o b o d a n da izabere svoj poziv, ali da je on (otac) u v e r e n da je ta ide ja o s t a t a k njegovih det in j ih želja, i da bi on (sin) s t v a r n o radi je s t u d i r a o m e d i c i n u . Mladić je s m a t r a o da je o t a c u p r a v u i o t a d a ni je više n i k a d a o t o m e s n j i m govorio, već je uz imajući to k a o sasv im p r i r o d n o , po­čeo da s t u d i r a m e d i c i n u . Njegove asocijacije o l e k a r u koj i je zakasnio i uz to zaboravio da ponese svoje i n s t r u m e n t e bile su pr i l ično n e j a s n e i o s k u d n e . M e đ u t i m , d o k je govorio o t o m delu sna, pa lo m u j e n a u m d a j e čas njegove analize bio z a k a z a n u neuobiča jeno v r e m e i da ga je ta izmena, m a d a se s n j o m slo­žio bez ikakve z a m e r k e , od i s ta pr i l ično nal jut i la . Govoreći o to­m e , o n oseća k a k o njegova l jut i tost r a s t e . Optužu je a n a l i t i č a r a da je samovol jan i , k o n a č n o , veli: »Pa, n a p o k o n , ja i o n a k o ne m o g u d a č inim ono š to želim«. S a m j e pr i l ično i z n e n a đ e n svo jom l ju tn jom i t o m rečenicom, j e r d o t a d a ni je o s e ć a o n i k a k v o ne­pri jate l j s tvo p r e m a ana l i t ičaru nit i p r e m a a n a l i t i č k o m r a d u .

N e š t o kasni je o n u s n i drug i san, o d koga z a p a m t i s a m o j e d a n o d l o m a k : o t a c m u j e p o v r e đ e n u a u t o m o b i l s k o j nesreći . O n s a m je l e k a r i od njega se očekuje da se p o b r i n e o ocu. Dok poku­šava da ga pregleda, oseća da je p o t p u n o para l izovan i ne m o ž e n i š t a da učini . Obuzima ga užas i on se b u d i .

U t o k u svojih asocijaci ja on nevol jno p o m i n j e da je pos lednj ih nekol iko godina pomiš l jao n a m o g u ć n o s t d a m u o t a c i z n e n a d a u m r e i da su ga te misl i plaši le. P o n e k a d je čak pomiš l j ao i na i m e t a k koji će mu os ta t i i š ta će učinit i s t i m novcem. U t i m fan­taz i jama on nije ot išao n a r o č i t o daleko, p o š t o ih je suzbio č im

142

su počele da se javl jaju. Upoređu juć i ovaj san s o n i m koji s m o već p o m e n u l i , p a d a mu u oči da u oba s lučaja l ekar u o p š t e ni je k a d a r d a pruži u s p e š n u p o m o ć . Jasni je n o ikad p r e o n s h v a t a svoje osećanje da k a o lekar n i k a d ne može b i t i n i od kakve ko­rist i . K a d a mu se u k a ž e na to da u p r v o m s n u posto j i o d r e đ e n o osećanje l jut i tost i na lekarevu i m p o t e n c i j u i rugan je toj impo­tenciji, on se seća da je često, s lušajući ili č i ta jući o s lučajevima u k o j i m a lekar nije b io k a d a r da p o m o g n e paci jentu, osećao k a o n e k o l ikovanje koga t a d a nije b io svestan.

U t o k u dalje anal ize pojavl juje se d r u g a p o t i s n u t a g r a đ a . Na svoje iznenađenje, on otkr iva da je v e o m a l jut na svog oca i da štaviše njegovo osećanje da je k a o lekar i m p o t e n t a n preds tav l ja deo opšt i jeg osećanja n e m o ć i ko j im je p r o ž e t čitav njegov ži­vot. M a d a je, na izgled, s m a t r a o da je život u r e d i o p r e m a vlas­t i t i m planovima, s a d a oseća da je u s tvar i b io obuzet osećanjem p o m i r e n o s t i . O n shvata d a j e b i o u v e r e n d a n e m o ž e d a uč in i ono š to želi i da se m o r a o saobrazi t i o n o m e što se od njega oče­kivalo. On sve jasni je uv iđa da n i k a d nije s t v a r n o želeo da po­s t a n e lekar i da je ono što je na njega upečatl j ivo delovalo kao n e d o s t a t a k sposobnost i bilo s a m o izraz pasivnog o t p o r a .

Ovaj slučaj je t i p i č a n p r i m e r pot iskivanja s t v a r n i h želja i tak­vog usva janja t u đ i h očekivanja, da ta očekivanja izgledaju kao vlast i te želje. Mogli b i s m o reći da or ig inalnu želju zamonjuje pseudožel ja .

To zamenj ivanje or ig inalnih činova mišl jenja, osećanja i hte­nja pseudočinov ima dovodi k o n a č n o do z a m e n e or ig inalnog lič­nog ja . Originalno l ično ja je ono ja koje p o k r e ć e m e n t a l n e ak­t ivnost i . Pseudol ično ja je s a m o s tvarni nos i lac uloge ko ja se od d a t e osobe očekuje, ali ono tu u logu igra p o d i m e n o m ličnog ja . T a č n o je da n e k o m o ž e da igra m n o g e uloge i da subjekt ivno b u d e u v e r e n da je on u svakoj ulozi »on«. U stvari, u svim t i m u l o g a m a on je s a m o ono š to veruje da se od njega očekuje i za m n o g e l jude, a k o ne za većinu, or ig ina lno l ično ja p o t p u n o je u g u š e n o pseudol ičn im ja . P o n e k a d se u snu, u fantazi jama ili u p i jans tvu može unekol iko pojavit i or ig inalno lično ja — oseća­nja i mis l i koje čovek g o d i n a m a nije doživljavao, č e s t o su to rđa-va osećanja i misl i koje je čovek pot i skivao zato što ih se plaš i ili s t idi . Ponekad, m e đ u t i m , oni predstav l ja ju u p r a v o njegov naj­bolji deo, koji je on p o t i s n u o iz s t r a h a da ne b u d e izložen pod-s m e h u ili n a p a d u zbog takvih osećanja i misli. 1 7

143

G u b i t a k l ičnog ja i njegovo zamenj ivanje p s e u d o l i č n i m ja ostav­ljaju po jed inca u s t a n j u d u b o k e nes igurnos t i . Njega m u č i sum­nja, p o š t o je, k a o suš t insk i odraz onoga š to drug i l judi od njega očekuju, u izvesnoj m e r i izgubio svoj ident i te t . Da bi savladao pa­n i k u koja proizlazi iz takvog gubi tka i d e n t i t e t a , on je p r i m o r a n da se saobražava, da t raž i svoj i d e n t i t e t u o n o m e š to će drugi s ta lno o d o b r a v a t i i zbog čega će mu odavat i pr iznan je . P o š t o on s a m ne zna ko je, b a r će to drugi znat i — a k o b u d e p o s t u p a o p r e m a n j ihov im očekivanj ima; a k o o n i to znaju, znače i on, s a m o a k o i m poveruje n a reč.

Automatizovanje po jed inca u m o d e r n o m d r u š t v u uvećalo je b e s p o m o ć n o s t i n e s i g u r n o s t p r o s e č n o g čoveka. On je, stoga, spre­m a n d a s e potč in i n o v i m a u t o r i t e t i m a koji m u n u d e b e z b e d n o s t i o lakšavaju s u m n j u . U n a r e d n o m poglavlju iraspravl jaćemo o po­s e b n i m us lovima koji su bili p o t r e b n i da bi se u N e m a č k o j ova p o n u d a prihvat i la; o n a ć e pokazat i d a j e a u t o r i t a r n i m e h a n i z a m b i o najsvojstvenij i j ezgru nacist ičkog p o k r e t a — nižoj s rednjo j klasi . U p o s l e d n j e m poglavlju ove knjige n a s t a v i ć e m o r a s p r a v u o a u t o m a t u s o b z i r o m na k u l t u r n u p o z o r n i c u u našoj v last i to j demokrat i j i .

BELESKE UZ GLAVU PETU

1. Polazeći s drukčijeg stanovišta, K. Horni je u svojim »neurotič­nim težnjama« (Novi putevi u psihoanalizi) dospela do pojma koji je donekle sličan m o m pojmu »mehanizmi bekstva«. Glavne raz­like između ta dva pojma su sledeće: neurotične težnje su pokre­tačke snage u neurotičnog pojedinca, dok su mehanizmi bekstva pokretačke snage u normalnog čoveka. Sem toga, Hornijeva naj­više ističe nespokojstvo pojedinca, a ja njegovu izolovanost.

2. Hobs, Levijatan (Leviathan), London. 1651, str. 47. 3. Charakteranalyse, Beč, 1933. 4. The Neurotic Personality of Our Time (Neurotična ličnost našeg

vremena), Kegan Paul, London, 1936. 5. Psychologie der Authoritat u Authoritat und Familie, prir . Max

Horkheimer, Alcan, Pariz, 1936; v. 1. svezak ovog izdanja. 6. Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi, prevod Jovana Maksi-

movića, Prosveta, Beograd, 1956, str. 269. 7. U ovom odlomku iz Juliette II, [koji navodimo prema delu Mar-

quis de Sade (Markiz de Sad), od Dž. Gorera (G. Gorer), Liveright Publishing Corporation, Njujork, 1934], Markiz de Sad je stao na

144

stanovište da je svojstvo gospodarenja suština sadizma: »Vi ne­ćete da učinite da vaš par tner oseća zadovoljstvo već utisak koji hoćete da ostavite; utisak bola je mnogo jači nego utisak zado­voljstva . . . čovek to shvata; on se njime služi i zadovoljan je«. U svojoj analizi de Sadova dela Gorer definiše sadizam »kao zado­voljstvo koje posmatrač oseća usled opaženih promena u spoljaš-njem svetu koje je sam proizveo«. Ova definicija bliža je m o m pogledu na sadizam nego definicija koju su dali drugi psiholozi. Mislim, međutim, da Gorer greši kada sadizam poistovećuje sa zadovoljstvom izazvanim vlašću ili proizvodnošću. Sadistička vlast odlikuje se time što sadista želi da predmet sadizma načini bez­voljnim oruđem u svojim rukama, dok nesadistička radost izaz­vana uticajem na druge poštuje integritet druge osobe i zasniva se na osećanju jednakosti. Po Gorerovoj definiciji sadizam gubi svoje osobito svojstvo i izjednačuje se sa svakom vrstom proiz­vodnosti.

8. Balzak, Izgubljene iluzije, prevod Jelisavete Marković, Prosveta, Beograd, 1961, str. 719, 725.

9. U Žaverovu karakteru iz Les Miserables (Jadnici) Viktor Igo je veoma rečito izrazio ideju o neizbežnosti krivice.

10. Knjiga proroka Isaije, 1. 18, u prevodu Đura Daničića. — Prim. prev.

11. Meler van der Bruk (Moeller van der Bruck), Das dritte Reich, Hanseatische Verlaganstalt, Hamburg, 1931, str. 223, 224.

12. Raušning (Rauschning) je dobro opisao nihilistički karakter fašiz­ma u delu Rušilačka revolucija Nemačke (Germany's Revolution of Destruction), Heinemann, London, 1939.

13. U vezi s ovim sr. Nove puteve u psihoanalizi Karene Horni, Kegan Paul, London, 1939.

14. Sr. raspravu o ovom pitanju u Novim putevima u psihoanalizi Ka­rene Horni, Kegan Paul, London, 1939.

15. Sr. H. S. Saliven, nav. delo, str. 68. i dalje; i njegovo »Istraživa­nje shizofrenije« (»Research in Schizophrenia«), American Journal of Psychiatry, Vol. IX, No. 3; vidi isto tako rad Fride From-Rajh-m a n (Frieda Fromm-Reichmann) »Problemi transferencije u shi­zofreniji (»Transference Problems in Schizophrenia«), Psychoanali-tic Quarterly, Vol. VIII, No. 4.

16. U pogledu problema hipnoze sr. spisak publikacija M. H. Erikso-na (M. H. Erickson), Psychiatry, 1933, Vol. 2, No. 3, str. 472.

17. Psihoanalitički postupak je, u suštini, proces u toku koga osoba pokušava da otkrije originalno, lično ja. »Slobodna asocijacija« označava izražavanje originalnih osećanja i misli, kazivanje istine; ali istina u ovom smislu ne odnosi se na činjenicu što neko kazuje ono što misli, već je samo mišljenje originalno a nije prilagođa­vanje očekivanoj misli. Frojd je naglasio potiskivanje »rđavoga«; čini nam se da on nije dovoljno sagledao koliko je i »dobro« pod­ložno potiskivanju.

145

VI Psihologija nacizma

U p r e t h o d n o m poglavlju n a š a pažnja b i la je u s r e d s r e đ e n a na dva ps ihološka t ipa: a u t o r i t a r n i k a r a k t e r i a u t o m a t . N a d a m se da će p o d r o b n o rasprav l jan je o t i m t ipov ima p o m o ć i r a z u m e v a n j u p r o b l e m a ko j ima se ovo i s ledeće poglavlje bave: psihologi je na­cizma i m o d e r n e d e m o k r a t i j e .

P r i rasprav l jan ju o psihologi j i n a c i z m a m o r a m o n a j p r e razmot­r i t i j e d n o u v o d n o p i tan je •— važnost ps ihološk ih činilaca za razu­m e v a n j e nacizma. U n a u č n o m , a j o š više u p o p u l a r n o m rasprav­l janju o nacizmu, često se iznose, dva s u p r o t n a g lediš ta prvo, da psihologi ja ne daje n i k a k v o objašnjenje e k o n o m s k e i pol i t ičke pojave k a o š to je fašizam; d r u g o da je fašizam u p o t p u n o s t i psi­hološk i p r o b l e m .

Pris ta l ice prvog gledišta p o s m a t r a j u nac izam ili k a o rezul tat isključivo e k o n o m s k o g d i n a m i z m a — ekspanzivnih težnji nemač-kog imper i ja l izma ili k a o suš tas tveno pol i t ičku po javu — pobe-du koju je n a d d r ž a v o m izvojevala j e d n a pol i t ička par t i j a po­d r ž a n a od indus t r i j a laca i j u n k e r a ; u k r a t k o , na u s p e h n a c i z m a gleda se k a o na rezul tat podval j ivanja m a n j i n e i t lačenja većine s tanovništva.

Pr is ta l ice drugog gledišta, pak, tv rde da se n a c i z a m m o ž e objas­n i t i j e d i n o ps ihologi jom ili, p r e , ps ihopatologi jom. Na H i t l e r a se gleda k a o na l u đ a k a ili »neurot ičara«, i na njegove s l edbenike k a o na i s to t a k o u m o b o l n e i d u š e v n o n e u r a v n o t e ž e n e l jude. Pre­ma o v o m objašnjenju, k a k o ga je izložio L. Mamford, p r a v e iz­vore fašizma t r e b a t raž i t i »u l judskoj duši, a ne u ekonomici«. On dalje veli: »Fašizam objašnjavaju n a d m o ć a n p o n o s , uživanje u svireposti , n e u r o t i č n a dezintegraci ja — a ne versa jski ugovor n i n e s p o s o b n o s t n e m a č k e republike«. 1

Po n a š e m mišl jenju, ni je i s p r a v n o n i jedno od t i h ob jašn jen ja k o j a naglašavaju pol i t ičke i e k o n o m s k e činioce, a i sk l jučuju psi­hološke — ili o b r n u t o . Nacizam jes te ps ihološki p r o b l e m , ali m o r a m o shvati t i da društveno-ekonomski činioci uobl iču ju i sa-

146

me psihološke činioce; n a c i z a m je e k o n o m s k i i polit ički p r o b l e m , al i m o r a m o shvat i t i d a s e njegova m o ć n a d či tavim j e d n i m na­r o d o m temel j i na ps ihološkim o s n o v a m a . U o v o m poglavlju po-zabavićemo se o s n o v o m . To n a s u p u ć u j e na dva p r o b l e m a : na ka­r a k t e r n u s t r u k t u r u o n i h l judi koje je nac izam privlačio i na ps ihološke osobine ideologije koja j e dopr ina la da u p r a v o na te l jude n a c i z a m t a k o u s p e š n o deluje.

P r e no što z a p o č n e m o r a z m a t r a n j e ps ihološke osnove za u s p e h nacizma, m o r a m o povući ovu razl iku: j e d a n deo s tanovni š tva povinovao se n a c i s t i č k o m rež imu bez nekog snažnog o t p o r a , ali i bez divljenja naci s t ičko j ideologiji i pol i t ičkoj p r a k s i ; n o v a ide­ologija je v e o m a privlači la drugi deo s tanovniš tva i on se fana­t i č n o pr ik l jučivao o n i m a koj i s u j e proklamoval i . Prvu g r u p u s u ug lavnom činile r a d n i č k a klasa, te l iberalna i katol ička buržoazi­ja . U p r k o s odl ičnoj organizovanosti , naroč i to u r a d n i č k o j klasi, te g r u p e nisu pokazale u n u t r a š n j i o t p o r koji se m o g a o očekivat i k a o rezul ta t n j ihovih pol i t ičkih ubeđenja, m a d a su se nepri jatel j­ski odnosi le p r e m a n a c i z m u od s a m o g njegovog p o č e t k a do 1933. godine. Oni su u b r z o izgubili volju da p r u ž e o t p o r i o t a d a su t o m r e ž i m u zadavali m a l o m u k e (izuzev, n a r a v n o , n e z n a t n e m a n j i n e ko ja se u t o k u svih ovih godina hero j sk i bor i la p r o t i v nac izma) . U p s i h o l o š k o m pogledu, izgleda, tu s p r e m n o s t na potčinjavanje n a c i s t i č k o m r e ž i m u t r e b a ug lavnom pr ip i sa t i s tan ju u n u t r a š n j e z a m o r e n o s t i i p o m i r e n o s t i , koje je, kao š to će bi t i p o k a z a n o u n a r e d n o m poglavju, d a n a s svojstveno po jed incu č a k i u demo­k r a t s k i m zemljama, š t o s e n e m a č k e r a d n i č k e klase t iče, n a n ju j e delovala još j e d n a okolnost : p o r a z koj i j e p r e t r p e l a pos le pr­vih p o b e d a u revoluciji 1918. godine. U p o r a t n o razdobl je radnič­ka k lasa je uš la s vel ik im n a d a m a u ostvarenje soci jal izma ili, bar , u o d r e đ e n o pobol j šanje svog polit ičkog, e k o n o m s k o g i druš­tvenog položaja; ali, iz ovih ili onih razloga, o n a je n e p r e s t a n o t r p e l a poraz za p o r a z o m , što je dovelo do p o t p u n o osujećenja svih n jenih n a d a . P o č e t k o m 1930. godine plodovi p o b e d a koje je ona u p o č e t k u izvojevala bi l i su skoro p o t p u n o uniš teni , a posle­dica toga bi lo je d u b o k o osećanje p o m i r e n o s t i , neverovanje vođi-ma, s u m n j a u v r e d n o s t svake pol i t ičke organizaci je i pol i t ičke akt ivnost i . Radnic i su i dalje ostal i članovi svojih par t i j a i svesno nastavi l i da veru ju u svoje pol i t ičke d o k t r i n e , ali, m n o g i su, du­b o k o u sebi, napus t i l i n a d u u de lotvornost pol i t ičke akcije.

P o Hi t le rovu dolasku n a vlast j o š j e d n a okolnost j e poče la d a podst iče većinu s tanovniš tva na o d a n o s t nacis t ičkoj državi. Za

147

mil ione l judi Hi t lerova država pois tovet i la se s »Nemačkom«. Čim se on j e d n o m d o k o p a o državne vlasti, b o r b a p r o t i v njega znači la je u sušt ini iskl jučivanje iz n e m a č k e zajednice; k a d a su d r u g e pol i t ičke p a r t i j e bile u k i n u t e , a nacis t ička p a r t i j a »postala« Ne-m a č k a , o p i r a t i se njoj značilo je o p i r a t i se N e m a č k o j . Izgleda da p r o s e č a n čovek najteže p o d n o s i osećanje da se ne? poistovećuje sa n e k o m v e ć o m g r u p o m . Kol iko god s e n e m a č k i g r a đ a n i prot ivi l i nače l ima nacizma, a k o m o r a j u d a b i r a j u i z m e đ u usaml jenos t i i osećanja da p r i p a d a j u N e m a č k o j , većina će o d a b r a t i ovo dru­go. U m n o g i m slučajevima m o ž e se zapazit i da l judi koji n i s u nacis t i ipak b r a n e nacizam od kr i t ike s t r a n a c a z a t o što osećaju d a j e n a p a d n a nac izam n a p a d n a N e m a č k u . S t r a h o d i?rlvnjpmnsti i re la t ivna s labost m o r a l n i h nače la p o m a ž u svakoj par t i j i da. čim— osvoji d r ž a v n u vlast, zadobi je odanoj t_yel ikog dela s tanovništva.

Iz ovog r a z m a t r a n j a pro i shodi a k s i o m znača jan za p r o b l e m po­lit ičke p r o p a g a n d e : svaki n a p a d na N e m a č k u k a o takvu, svaka klevetnička p r o p a g a n d a koja se t iče »Nemaca« (kao što je »hun­ski« s imbol iz proš log ra ta) , s a m o uvećava o d a n o s t onih koj i se n i su p o t p u n o poistoveti l i sa nac i s t ičk im s i s t e m o m . M e đ u t i m , ovaj se p r o b l e m ne m o ž e sušt inski res i t i ves tom p r o p a g a n d o m već s a m o p o b e d o m j e d n e osnovne ist ine u svim z e m l j a m a : e t ička načela su iznad posto jan ja naci je i po jedinac, a k o se pr idržava t i h načela, posta je član zajednice svih onih koji imaju, koji su imal i i ko j i će i m a t i i s to u b e đ e n j e .

N a s u p r o t r a d n i č k o j klasi, te l iberalnoj i katol ičkoj buržoazi j i , čiji je stav b i o negat ivan i pomirl j iv, niži slojevi s rednje klase, sačinjeni od s i tn ih trgovaca, zanat l i ja i s lužbenika, v a t r e n o su pozdravi l i nac i s t ičku ideologiju. 2

Pripadnic i s tar i je generaci je te klase predstav l ja l i su pasivni ju m a s o v n u osnovu; njihovi sinovi i kćer i bili su aktivni j i borc i . Za nj ih je nac i s t ička ideologija — n jen d u h slepe pos lušnos t i vo­đu i mržn je p r e m a r a s n i m i pol i t ičk im m a n j i n a m a , n j e n a žudn ja za osvajanjem i gospodarenjem, n jeno uzdizanje n e m a č k o g n a r o d a i »nordi jske rase« — imala o g r o m n u e m o c i o n a l n u draž, i u p r a v o ih je ta d r a ž pr idobi la i nač ini la v a t r e n i m n a c i s t i č k i m pristal ica­ma i b o r c i m a . Odgovor na p i t a n j e zašto je nac i s t ička ideologija tol iko privlačila nižu s redn ju k lasu m o r a se t raž i t i u d r u š t v e n o m k a r a k t e r u te klase. N j e n d r u š t v e n i k a r a k t e r upadl j ivo se razliko­vao od druš tvenog k a r a k t e r a r a d n i č k e klase, viš ih slojeva sred­nje klase, i p lemstva iz v r e m e n a p r e r a t a 1914. godine. U stvari, izvesne osobine bile su t o m da lu s rednje klase svojstvene t o k o m

148

čitave njegove isto e: l jubav p r e m a j a k i m a , mržn ja p r e m a sla­b i m a , s i tničarstvo, nepri jatel j s tvo, štedlj ivost u osećan j ima kao i u novcu i, š to je b i t n o , asket izam. Pr ipadnic i tog dela s rednje klase u s k o su gledali na život, p r e m a s t r a n c u su gajili podozrenje i m r ž n j u , poznanic i su izazivali n j ihovu radoznalos t i zavist koju su oni racionalizovali kao m o r a l n o ogorčenje; čitav nj ihov život b io je zasnovan na načelu o s k u d n o s t i — u e k o n o m s k o m , kao i p s i h o l o š k o m pogledu.

Reći da se druš tveni k a r a k t e r niže s rednje klase razl ikuje od k a r a k t e r a r a d n i č k e klase ne znači, u sušt ini, da se ta k a r a k t e r n a s t r u k t u r a nije mogla naći i u radničko j klasi. Ali on je b i o tipičan za n ižu s rednju klasu, d o k je s a m o m a l i deo r a d n i č k e k lase ispo-ljavao is tu k a r a k t e r n u s t r u k t u r u sa s l ičnom o d r e đ e n o š ć u ; j e d n a ili d r u g a odlika, m e đ u t i m , mogla se u m a n j e izrazi tom obl iku, k a o uvećano poštovanje a u t o r i t e t a ili š tednje, naći i u većine pr ipad­nika r a d n i č k e klase. S d r u g e s t r a n e , izgleda da je k a r a k t e r n a s t r u k t u r a velikog b r o j a s lužbenika — verovatno većine — više li­čila n a k a r a k t e r n u s t r u k t u r u m a n u e l n i h r a d n k a (naroči to radni­ka u velikim fabr ikama) nego na o n u »stare srednje klase«, koja nije sudelovala u u s p o n u monopol i s t ičkog kapi ta l izma već je nji­me bi la suš t inski ugrožena. 3

I a k o je tačno da je druš tveni k a r a k t e r niže s rednje klase bio ist i j o š davno p r e r a t a od 1914, t a č n o je i to da su događaj i pos le tog r a t a pojačali u p r a v o one odl ike za koje je nac i s t ička ideo­logija imala veliku d r a ž : žudnju tog druš tvenog k a r a k t e r a za pot-činjenošću i njegovu čežnju za moći .

Još p r e n e m a č k e revolucije od 1918. e k o n o m s k i položaj nižih slojeva s tare s rednje klase, s i tnih nezavisnih sopstvenika i zanat­lija počeo je da slabi; ali on nije b io beznadežan, j e r su mnogi či­nioci doprinosi l i njegovoj s tabi lnost i .

Autor i te t m o n a r h i j e b io je n e o s p o r a n , te je p r i p a d n i k niže sre­dnje klase, oslanjajući se na nju i poistovećujući se s n jom, st icao osećanje bezbednost i i narcisoidnog ponosa. Autori tet religije i t rad ic ionalne m o r a l n o s t i imao je, takođe, još uvek čvrs te korene . P o r o d i c a je još uvek bila n e u z d r m a n a i predstavl ja la je b e z b e d n o u t o č i š t e u j e d n o m nepr i ja te l j skom svetu. Pojedinac je osećao da p r i p a d a j e d n o m s t a b i l n o m d r u š t v e n o m i k u l t u r n o m s i s temu, u k o m e je zauzimao o d r e đ e n o m e s t o . Njegovo potčinjavanje i oda­n o s t posto jeć im a u t o r i t e t i m a predstavl ja l i su zadovoljavajuće re­šenje njegovih mazohis t ičk ih s t reml jenja; u svom p o k o r a v a n j u on ipak nije išao do kraja, te je sačuvao osećanje znača ja vlastite

149

l ičnosti . Ono što mu je kao p o j e d i n c u nedosta ja lo u pogledu bez-b e d n o s t i i agresivnosti, n a d o k n a đ i v a o je s n a g o m a u t o r i t e t a koji­ma se potčinjavao. U k r a t k o , njegov e k o n o m s k i položaj b io je još dovoljno čvrst da b i mu pružao osećanje s a m o p o n o s a i re la t ivne bezbednost i , a a u t o r i t e t i na koje se os lanjao bili su dovoljno snažni da bi mu pružil i i o n u bezbednost koju mu njegov po jedinačni položaj nije m o g a o pribavit i .

Posle r a t a ova s i tuaci ja se z n a t n o izmenila. Na p r v o m m e s t u , e k o n o m s k o p r o p a d a n j e s t a r e s rednje klase nastavi lo se b r ž i m t e m p o m ; o n o je u b r z a n o inflacijom, koja j e dostigla v r h u n a c 1923, š to je gotovo p o t p u n o uništ i lo u š t e d e mnogogodišnjeg r a d a .

M a d a su godine između 1924. i 1928. donele nižoj s rednjoj kla­si e k o n o m s k i n a p r e d a k i nove n a d e , te je d o b i t k e uniš t i la depre­sija posle 1929. godine. K a o i u d o b a inflacije, s rednja klasa, pr i te šn jena i zmeđu r a d n i k a i viših klasa, predstav l ja la je, naj-nezašt ićeni ju g rupu, te je s toga bi la najteže pogođena. 4

No p o r e d t ih e k o n o m s k i h činilaca, ovaj položaj pogoršaval i su i ps ihološki razlozi. J e d a n od nj ih b io je p o r a z u r a t u i p a d mo­narhi je . K a k o su m o n a r h i j a i država bile čvrs ta s tena na kojoj je, ps ihološki govoreći, m a l o g r a đ a n i n izgradio svoje posto janje, nj ihov n e u s p e h i poraz u z d r m a l i su osnovu njegova života. U š t a b i se mal i čovek mogao p o u z d a t i a k o je ka jzer m o g a o b i t i izložen j a v n o m p o d s m e h u , a k o su oficiri bi l i n a p a d a n i , a k o je država m o r a l a da p r o m e n i oblik i da pr ihvat i »crvene agitatore« k a o mini s t re , a sedlara k a o p r e d s e d n i k a vlade? Sa svim t i m usta­n o v a m a on se poistovetio potčinjavajući im se; sada, k a d a su o n e nesta le , k u d a j e m o g a o d a s e d e n e ?

I inflacija je igrala k a k o e k o n o m s k u t a k o i p s iho lošku ulogu. Ona je zadala s m r t n i u d a r a c nače lu š tednje, k a o i a u t o r i t e t u dr­žave. Ako su se višegodišnje u š t e d e r a d i koj ih je čovek m o r a o da žrtvuje tol ika s i tna zadovoljstva, m o g l e izgubit i bez njegove vlast i te krivice, kakav je smisao š t e d n j e u o p š t e ? Ako je država mogla d a p r e k r š i svoja obećanja o d š t a m p a n a n a novčanicama i m e n i c a m a , čijim je još o b e ć a n j i m a čovek m o g a o da veruje?

Ni je s a m o e k o n o m s k i položaj niže s rednje k lase b r ž e s labio posle r a t a , s labio je i n jen druš tveni ugled. P r e r a t a p r i p a d n i k tog dela s rednje klase m o g a o se osećat i kao n e k o ko je viši od r a d n i k a . Posle revoluci je druš tveni ugled r a d n i č k e klase z n a t n o je p o r a s t a o , te je o t u d ugled niže s rednje klase u istoj m e r i o p a o . Više se ni na kog ni je moglo gledati s visine, a ta je privilegija odu-

150

vek bi la j e d n o od najvećih p r e i m u ć s t a v a u životu s i tn ih trgovaca i n j i m a sličnih.

P o r e d svega toga, bi la je pol jul jana i porodica — pos lednje u p o r i š t e bezbednost i s rednje klase. P o s l e r a t n i m razvo jem b io je pol jul jan, u N e m a č k o j m o ž d a više no u drug im zeml jama, auto­r i t e t oca i s tarog s rednjoklasnog m o r a l a . Mlađe pokolenje postu­palo je kako mu se d o p a d a l o i n i je više m a r i l o da l i roditel j i odo­b r a v a j u njegove p o s t u p k e .

Razlozi za taj razvi tak suviše su b r o j n i i složeni da b i s m o ovde 0 n j i m a p o d r o b n o raspravl jal i . P o m e n u ć u samo nekol iko. Pro­p a s t s ta r ih druš tvenih s imbola a u t o r i t e t a , kao što su m o n a r h i j a 1 država, ut icala je na ulogu po jedinačnih a u t o r i t e t a — roditel ja. Ako su se t i a u t o r i t e t i , či jem su poš tovan ju roditel j i poučaval i m l a đ e pokolenje, pokazal i slabi, o n d a su i roditel j i izgubili ugled i a u t o r i t e t . Drugi čini lac bi lo je to š to je u p r o m e n j e n i m uslovi-ma, n a r o č i t o za v r e m e inflacije, s tar i je pokolenje bi lo p o m e t e n o i zbunjeno, te m n o g o m a n j e pr i lagođeno novim us lovima od dovit-ljivijeg, mlađeg pokolenja . T a k o je m l a đ e pokolenje oseti lo nad-m o ć n o s t n a d s tar i j ima, pa više nije moglo da u z i m a sasvim oz­bi l jno ni nj ih ni nj ihove pouke, š taviše, e k o n o m s k o o p a d a n j e s rednje klase lišilo je roditel je e k o n o m s k e uloge ko ju su igrali k a o zašt i tnici e k o n o m s k e b u d u ć n o s t i svoje dece.

Star i je pokolenje niže srednje klase bi lo je sve ogorčeni je i ozlojeđenije, ali na pas ivan način; m l a đ e pokolenje s t remi lo je delanju. Njegov e k o n o m s k i položaj otežavala je činjenica š to je osnova za nezavisno e k o n o m s k o posto janje, koju su njegovi ro­ditelji imali, bi la izgubljena; tržište zanimanja bilo je zasićeno, a izgledi da se živi od lekarskog ili advokatskog zanimanja bili su n e z n a t n i . Oni koji su se bori l i u r a t u osećali su da imaju pravo na bolji posao od onog koji su s tvarno dobijali. P o s e b n o se mno­gi m l a d i oficiri, g o d i n a m a navikavani da zapovedaju i da, sasvim p r i r o d n o , upotrebl java ju svoju moć, nisu mogli p o m i r i t i s t i m da p o s t a n u činovnici ili t rgovački putnic i .

Sve veće druš tveno osujećivanje dovelo je do projekci je koja j e p o s t a l a znača jan izvor nacional-socijalizma: u m e s t o d a b u d u svesni e k o n o m s k e i druš tvene sudbine s t a r e s rednje klase, njeni p r i p a d n i c i su svesno mislil i o svojoj sudbini kao o sudbini naci­je. Nacionalni poraz i versajski ugovor posta l i su s imboli na ko­je se prenosi lo s t v a r n o osujećenje — druš tveno.

Često se govorilo da je p o s t u p a n j e p o b e d n i k a iz 1918. p r e m a N e m a č k o j bilo j e d a n od glavnih razloga za n a s t a n a k nacizma. Ovu

151

izjavu t r e b a pobliže odredi t i . Većina N e m a c a osećala je da je mirovni ugovor n e p r a v e d a n ; ali d o k je s rednja klasa reagovala v e o m a ogorčeno, r a d n i č k a klasa j e bi la m n o g o m a n j e ogorčena versa j sk im ugovorom. Ona se opira la s t a r o m režimu, te je gubi­tak r a t a za nju značio poraz tog režima. Njeni p r i p a d n i c i osećal i su da su se h r a b r o bori l i i da n e m a j u razloga da se sebe st ide. S druge s t rane, p o b e d a revolucije, ko ja je bi la o m o g u ć e n a s a m o p o r a z o m monarhi je , donela im je d o b i t k e u e k o n o m s k o m , poli­t i č k o m i l judskom pogledu. Ozlojeđenost na versajski ugovor po­ticala je iz niže s rednje klase; nacional i s t ička ozlojeđenost pred­stavljala je racionalizaciju, koja je d r u š t v e n u infer iornost projek-tovalla na nac ionalnu infer iornost .

Ta projekci ja je sasvim očita u Hi t le rovu l ičnom razvoju. On je b i o t ip ičan p r e d s t a v n i k niže s rednje klase, n iko i n i š ta , čovek bez izgleda i b u d u ć n o s t i . On je v e o m a snažno osećao ulogu izgna­nika. U delu Mein Kamf on često govori da je u m l a d o s t i b io »nikogović«, »nepoznati čovek«. No m a d a je ovo u suš t in i bi la pos ledica njegovog vlast i tog druš tvenog položaja, on je b io u s tan ju da to racional izuje nac iona ln im s imbol ima. R o đ e n izvan Rajha, on se osećao ne tol iko d r u š t v e n o kol iko n a c i o n a l n o isklju­čen, a veliki n e m a č k i Rajh, k o m e su se svi n e m a č k i sinovi mogl i vrat i t i , p o s t a o je za njega s imbol druš tvenog ugleda i bezbed-nost i . 5

Osećanje s tare s rednje klase da je n e m o ć n a , n e s p o k o j n a i iz­dvojena iz druš tvene s redine, kao i ruš i laš tvo koje je iz tog po­ložaja poticalo — nisu bili jedini ps ihološki izvor nacizma. Se­ljaci su bili ozlojeđeni na gradske poverioce, d o k su r a d n i c i bili d u b o k o razočarani i o b e s h r a b r e n i s t a l n i m pol i t ičkim povlače­njem, posle svojih prv ih p o b e d a 1918, p o d vodstvom koje je iz­gubilo svaku s t r a t e š k u inicijativu. O g r o m n u većinu s tanovniš tva spopalo je osećanje po jed inačne beznača jnost i i nemoći , ko je s m o opisal i k a o t ipične za monopOlist ički k a p i t a l i z a m u o p š t e .

Ti ps ihološki uslovi n isu bili »uzrok« nacizma. Oni su sači­njavali njegovu l judsku osnovu, bez koje se on ne bi m o g a o raz­viti, ali svaka celovita anal iza n a s t a n k a i p o b e d e n a c i z m a m o r a se bavit i s t rogo e k o n o m s k i m i pol i t ičkim, k a o i ps ihološk im uslo­vima. S obz i rom na l i t e r a t u r u koja se bavi p r v i m v i d o m p r o b l e m a i s o b z i r o m na p o s e b n e ciljeve ove knjige, n e m a p o t r e b e da se u p u š t a m o u r a s p r a v u o t i m e k o n o m s k i m i pol i t ičkim p i t a n j i m a . Možemo, m e đ u t i m , podse t i t i či taoca na u logu koju su p r i uspo­stavl janju nacizma igrah predstavnic i k r u p n e indust r i j e i polu-

152

b a n k r o t i r a n i j u n k e r i . Bez njihove p o d r š k e Hi t le r n i k a d ne b i mogao da pobedi , a ta p o d r š k a poticala je m n o g o više iz njiho­vog shvatanja vlast i t ih e k o n o m s k i h in teresa nego iz ps iholoških činilaca.

Ova p o s e d n i č k a klasa suočila se sa p a r l a m e n t o m u k o m e su 40 p o s t o pos lan ika činili socijalisti i komunis t i , preds tavnic i g r u p a nezadovol jnih posto jeć im d r u š t v e n i m s i s t e m o m — i u k o m e se povećavao b r o j nacis t ičkih poslanika, takođe z a s t u p n i k a klase koja se ogorčeno protivstavl jala na jmoćni j im p r e d s t a v n i c i m a ne­m a č k o g kapi ta l izma. P a r l a m e n t koj i je, na taj n'ačin, u većini zas tupao težnje upravl jene prot iv e k o n o m s k o g interesa posed-ničke klase s m a t r a o je ovu o p a s n o m . Posednici su govorili da d e m o k r a t i ja n e m a uspeha. U stvari, moglo bi se reći da je d e m o k r a t i j a imala odviše u s p e h a . Taj p a r l a m e n t je pr i l ično pri­k l a d n o z a s t u p a o interese razl ičit ih klasa n e m a č k o g stanovništva, i u p r a v o se iz tog razloga p a r l a m e n t a r n i s i s tem nije više mo­gao izmiri t i sa p o t r e b o m da se sačuvaju povlast ice k r u p n i h industr i ja laca i polufeudalnih zemljoposednika. Predstavnici t ih povlašćenih g r u p a očekivali su da će nac izam s k r e n u t i u d r u g e k a n a l e e m o c i o n a l n u ozlojeđenost ko ja ih je ugrožavala i da će, i s tovremeno, u p r e g n u t i naci ju u s lužbu nj ihovim vlas t i t im eko­n o m s k i m i n t e r e s i m a . Uopšte uzev, oni n i s u bili razočarani . Pre­varil i su se, svakako, u nevažni j im po jed inos t ima. H i t l e r i nje­gova b i r o k r a t i j a n isu bili o r u đ e u r u k a m a Tisena i K r u p o v a nego su ovi m o r a l i da dele svoju m o ć sa nac i s t ičkom b i r o k r a t i j o m i da jo j se često pokorava ju. No m a d a se nac izam p o k a z a o eko­n o m s k i š t e t a n po sve druge klase, on je p o d u p i r a o interese naj­m o ć n i j i h g r u p a n e m a č k e industr i je . Nacis t ički s i s tem je »aerO-dinamična« verzija n e m a č k o g p r e d r a t n o g imper i ja l izma i on je nastavio o n o što m o n a r h i j i ni je poš lo za r u k o m . (Međutim, re­publ ika nije s t v a r n o prek inu la razvoj n e m a č k o g monopol i s t ičkog kapi ta l izma već ga je podrža la s reds tv ima k o j i m a je raspolagala.)

U ovom t r e n u t k u j e d n o će se p i tanje n a m e t n u t i m n o g i m čita­o c i m a : k a k o se m o g u izmirit i tv rdn ja da j e s t a r a s rednja k lasa bi la ps ihološka osnova nacizma sa t v r d n j o m da n a c i z a m deluje u in teresu n e m a č k o g imper i ja l izma? Odgovor na ovo p i tan je je načelno isti k a o i odgovor koji je b io da t na p i tan je o ulozi grad­ske srednje klase u doba n a s t a n k a kapita l izma. Monopolis t ički kapi ta l izam j e pos le r a t a ugrozio u p r a v o s r e d n j u k lasu, naro­čito nižu s redn ju klasu. Time je izazvano n jeno nespokojs tvo, pa o t u d i mržnja ; n ju je obuzela p a n i k a i i spuni la žudn ja da se pot-

153

čini o n i m a koj i su bili nemoćni , kao i da n j i m a gospodar i . J e d n a sasv im drukči ja k lasa i skoris t i la je ta osećanja za rež im koji će r a d i t i u n j e n u v las t i tu koris t . Hi t le r se p o k a z a o t a k o delotvor-n i m o r u đ e m zato š to j e u d r u ž i o odl ike ozlojeđenog, n e n a v i d n o g m a l o g r a đ a n i n a , sa ko j im se n iža s rednja k lasa mogla emocio­n a l n o i d r u š t v e n o poistoveti t i , i odl ike o p o r t u n i s t e s p r e m n o g da služi i n t e r e s i m a n e m a č k i h industr i ja laca i j u n k e r a . On se prvo­b i t n o izdavao za mesi ju s t a r e s rednje klase, obećavao je uni­štenje velikih r o b n i h kuća, r u š e n j e vlasti b a n k a r s k o g k a p i t a l a i td . Svedočanstvo je pr i l ično j a s n o . Ta o b e ć a n j a n i k a d n i su b i la i spunjena. M e đ u t i m , to ni je bi lo važno. N a c i z a m n i k a d ni je i m a o p r a v a pol i t ička n i e k o n o m s k a načela. B i t n o je shvatit i da j e na­čelo n a c i z m a u p r a v o njegov r a d i k a l n i o p o r t u n i z a m . Važno j e b i lo da s to t ine hi l jada m a l o g r a đ a n a , koj i su u n o r m a l n o m t o k u razvoja imali m a l o izgleda da s t e k n u novac ili m o ć , dobi ju, k a o članovi nacis t ičke b i rokrat i j e , veliki d e o bogats tva i ugleda, p o š t o su p r i m o r a l i više klase da ih sa n j i m a dele. Oni ko j i n i su p r i p a d a l i nacis t ičkoj m a š i n i dobijal i su poslove oduzete od Jevre ja i pol i t ičkih nepri jatel ja, a o s t a l i m a su p r i r e đ i v a n e »cir­k u s k e igre«, m a d a im ni je d a t o više hleba. E m o c i o n a l n o zado­voljstvo koje su pružal i t i sadist ički pr izor i i ideologija koja je m a l o g r a đ a n i m a davala osećanje n a d m o ć n o s t i n a d os ta l im čove-čans tvom, to zadovoljstvo bi lo je k a d r o da k o m p e n z u j e — b a r za n e k o v r e m e — e k o n o m s k u i k u l t u r n u o s i r o m a š e n o s t n j ihova ži­vota.

Viđali smo, dakle, da su izvesne druš tveno-ekonomske p r o m e n e , n a r o č i t o p r o p a d a n j e s rednje klase i p o r a s t m o ć i monopol i s t ičkog kapi ta la, imale d u b o k o ps ihološko dejstvo. Pol i t ička ideologija — k a o i religijske ideologije u š e s n a e s t o m veku — povećala je ili s i s tematizovala ta dejstva, i ps ihičke snage koje su na ta j n a č i n p o d s t a k n u t e počele su da deluju s u p r o t n o p r v o b i t n i m eko­n o m s k i m i n t e r e s i m a te k lase. M a d a je sudelovao u rešenju n jenog s ta rog druš tveno-ekonomskog položaja, nac izam je psihološki vas-k r s n u n ižu s rednju k lasu. O n j e mobi l i sao n j e n u e m o c i o n a l n u energiju, koja će p o s t a t i važna sila u b o r b i za e k o n o m s k e i po­lit ičke ciljeve n e m a č k o g imperi ja l izma.

Na s ledećim s t r a n i c a m a p o k u š a ć e m o da p o k a ž e m o da su Hitle-rova ličnost, njegova učenja i nacis t ički s i s tem izraz kra jn jeg obl ika one k a r a k t e r n e s t r u k t u r e koju s m o nazvali »autor i ta rnom« i da je u p r a v o zbog toga Hi t le r snažno privlačio o n e delove sta­novništva koj i su, manje-više, imali i s tu k a r a k t e r n u s t r u k t u r u .

154

Hit lerova autobiograf i ja je najbolja i lustraci ja a u t o r i t a r n o g k a r a k t e r a , a k a k o je ona, uz to, na jprezentat ivni j i d o k u m e n t nacis t ičke l i te ra ture , poslužiću se n jome k a o glavnim izvorom za anal iziranje psihologi je nacizma.

S u š t i n a a u t o r i t a r n o g k a r a k t e r a opi sana j e kao i s t o v r e m e n o pri­sustvo sadis t ičkih i mazohis t ičk ih nagona. Pod s a d i z m o m se ra-zumevalo s t reml jenje neograničenoj m o ć i n a d d r u g o m osobom, koje je manje-više p o m e š a n o s ruš i laš tvom; p o d m a z o h i z m o m — čovekovo s t reml jenje da iščezne u neodolj ivo snažnoj moći i da sudeluje u njenoj snazi i slavi. I sadist ičke i mazohis t ičke težnje prouzrokovane su n e s p o s o b n o š ć u izdvojenog pojedinca da b u d e s a m i n jegovom p o t r e b o m za s imbiot ičkim o d n o s o m koji tu usaml jenos t savlađuje.

Sadistička žudnja za moći m n o g o s t r u k o je izražena u delu Mein Kampf. Ona je svojstvena Hit lerovu o d n o s u p r e m a nemač­k i m m a s a m a , koje on prezire i »voli« na t ip ično sadist ički način, kao i njegovu o d n o s u p r e m a pol i t ičkim nepri ja te l j ima, u k o m e on očevidno dokazuje pr i sus tvo o n i h ruš i lačk ih e lemenata koj i pred­stavljaju važnu sas tavnicu njegova sadizma. On govori o zado­voljstvu koje m a s a m a p r u ž a vlast. »Oni u p r a v o žele da jači po-b e d i a da se slabiji u n i š t i ili bezuslovno preda.« 6

Kao što se ž e n a . . . radije pokorava snažnom čovjeku nego što gospodari slabićem, tako i mase više vole vladara nego poniznog molioca i u duši su daleko zadovoljnije doktrinom koja ne podnosi suparnika nego davanjem liberalne slobode; one su često u nedou­mici što da s njom učine, pa su čak i sklone da se osećaju napuš­tene. One ne shvataju da se izlažu bezočnom duhovnom teroru, niti shvataju da im se ljudske slobode sramno uskraćuju, jer im nikako ne pada na pamet da je ta doktrina varljiva.7

Po njegovu opisu, sputavanje volje publ ike n a d m o ć n o m sna­g o m govornika j e s te b i t a n č ini lac u p r o p a g a n d i . On č a k i ne okleva da p r i z n a da je fizički z a m o r njegove publ ike v e o m a povol jan uslov za n jenu sugest ibi lnost . Raspravl ja jući o p i t a n j u koje je doba d a n a najpodesni je za m a s o v n e pol i t ičke skupove, on veli:

Izgleda da se ujutro, pa i u toku dana, voljna moć ljudi najsnaž­nije buni protiv nečijeg pokušaja da je pokori svojoj volji i svome mišljenju. Uveče, međutim, ljudi lakše podležu gospodarevoj snazi jače volje. Jer, odista, svaki je takav skup rvačko takmičenje dve-ju protivnih snaga. Nadmoćan besednički dar kakve zapovedničke

155

apostolske prirode lakše će tada uspeti da pridobije volju ljudi koji su i sami najprirodnije iskusili slabljenje sopstvene sposob­nosti za otpor, nego ljudi koji još potpuno vladaju snagom svoga duha i moći svoje volje."

S a m Hi t le r j e v e o m a svestan uslova koji d o p r i n o s e čežnji za potčinjenošću, te daje izvrs tan opis s tan ja po jed inca koj i pri­sustvuje j e d n o m m a s o v n o m s k u p u .

Masovni skup je nužan, makar samo zato što na njemu poje­dinac — koji se, postavši pristalica kakvog novog pokreta, oseća usamljen, te ga lako spopada strah od usamljenosti — prvi put dobija predstavu o jednoj većoj zajednici, a to na većinu ljudi de­luje kao okrepljenje i o h r a b r e n j e . . . Ako iz svoje male radionice ili iz velikog preduzeća, gde se oseća veoma sićušan, prvi put dođe na masovni skup, gde ga okružuju hiljade i hiljade ljudi istog ube-đ e n j a . . . on sam podleže čarobnom u t k a j u onoga što nazivamo masovnom sugestijom.'

Gebels u i s t o m d u h u opisuje m a s e : »Ljudi u o p š t e n i š ta ne žele, sem da se n j i m a p r i s t o j n o vlada«, piše on u svom roma­nu Michael.10 Oni za njega predstav l ja ju »isto š t o i k a m e n za va jara. Odnos v o đ a p r e m a m a s a m a zadaje i s t o t a k o malo te­škoća kao i o d n o s s l ikara p r e m a boji.«1 1

• U j e d n o j drugoj knjizi Gebels daje tačan opis zavisnosti sa­dis ta od njegovih p r e d m e t a ; kol iko se on oseća s lab i p r a z a n a k o n a d n e k i m ne v lada i koliko mu ta m o ć daje n o v u snagu. Gebels ovako opisuje š ta se u n j e m u s a m o m e zbiva: »Čovek p o n e k a d p a d n e u d u b o k u pot i š tenos t . On je m o ž e savladati je­dino a k o ponovo s t a n e p r e d m a s e . Ljudi su izvor n a š e moći.« 1 2

Vođa n e m a č k o g radničkog fronta, Laj, daje r e č i t opis one po­sebne moći n a d l j u d i m a koju nacist i nazivaju vodstvom. Ras­pravl jajući o svojstvima koja se iziskuju od nacis t ičkog vođa i o cil jevima obrazovanja vođa, on piše:

Hoćemo da znamo da li ti ljudi imaju volje da vode, da budu gospodari, jednom reči, da v lada ju . . . Hoćemo da vladamo i da uživamo u t o m e . . . Naučićemo te ljude da j a š u . . . da bismo im dali osećanje apsolutnog gospodarenja živim bićem.13

i Na isto naglašavanje moći nai lazimo i u Hit lerovoj formu­laciji ciljeva obrazovanja. On veli da se u č e n i k o v o » ,v' f.avo obra­zovanje i razvi tak m o r a j u t a k o u s m e r i t i da on s t e k n e u b e đ e n j e u svoju a p s o l u t n u n a d m o ć n a d drugima.« 1 4

156

Činjenica što on negde drugde izjavljuje da dečaka t r e b a po­učavat i da bez r o p t a n j a t r p i n e p r a v d u neće se više, b a r se t a k o n a d a , č i taocu učini t i neobična. Ova p r o t i v r e č n o s t je t i p i č n a za sado-mazohist ički ambiva lentn i stav p r e m a žudnji za m o ć i i čež­nji za potč in jenoššću. 1 Želja za moći n a d m a s a m a je ono što p o k r e ć e p r i p a d n i k e »eli­te«, nacis t ičke vođe. K a o što p o k a z u j u gornj i navodi, ta želja za m o ć i se p o n e k a d obelodanju je s gotovo zapan ju jućom iskre-nošću . P o n e k a d o n a i m a manje uvredl j iv oblik zahval jujući isti­can ju činjenice da m a s e u p r a v o žele da se n j i m a vlada. P o n e k a d n u ž n o s t la skan ja m a s a m a , pa t i m e i skr ivanja ciničnog p r e z i r a p r e m a njima, navodi na smicalice p o p u t ove: govoreći o n a g o n u za s a m o o d r ž a n j e m , koj i je za Hit lera , kao š to ć e m o kasni je vi-det i , manje-više j e d n a k n a g o n u za moći, on veli da je u ari jevca n a g o n za s a m o o d r ž a n j e m dostigao na jplemenit i j i oblik, »zato š to on voljno podvlašćuje svoj ego životu zajednice, te ga i žrtvuje, a k o je to u d a t o m t r e n u t k u potrebno.« 1 5

M a d a u moći p r v e n s t v e n o uživaju »vođi«, m a s e n i k a k o n i su l išene sadist ičkog zadovoljenja. R a s n e i pol i t ičke m a n j i n e u Ne­m a č k o j i , konačno, druge naci je, ko je se opi su ju kao s labe ili kao naci je u o p a d a n j u , predstav l ja ju p r e d m e t e sadizma k o j i m a se m a s e h r a n e . Dok H i t l e r i njegova b i r o k r a t i j a uživaju u moći n a d n e m a č k i m m a s a m a , s a m e t e m a s e poučavaju s e d a uživaju u m o ć i n a d d r u g i m n a c i j a m a i da nj ihova p o k r e t a č k a snaga b u d e s t r a s t za svetskim gospodstvom.

H i t l e r ne okleva da želju za svet sk im gospodstvom izrazi k a o svoj cilj ili cilj svoje par t i je , šegačeći se sa paci f izmom, on' veli: »Odista, pacif is t ičko-humanist ička ideja m o ž e bit i sasvim d o b r a t e k k a d uzorni čovek p o b e d i svet i podvlas t i ga toliko da p o s t a n e j e d i n i gospodar zemlj ine lopte«. 1 6

On p o n o v o veli: »Država koja se u e p o h i r a s n o g t rovan ja po­sveti negovanju svojih najbol j ih r a s n i h e l e m e n a t a m o r a j e d n o g d a n a p o s t a t i gospodar sveta«.1 7

H i t l e r obično p o k u š a v a da racionalizuje i o p r a v d a svoju želju za m o ć i . Glavna o p r a v d a n j a su s ledeća: njegova vlast n a d dru­gim n a r o d i m a je za nj ihovo vlast i to d o b r o i za d o b r o svetske k u l t u r e ; želja za moći u k o r e n j e n a je u večnim z a k o n i m a p r i r o d e , te on priznaje s a m o te zakone i s a m o se n j ih drži; on s a m dela po zapovest i više m o ć i — boga, sudbine, istori je, p r i r o d e ; nje­govi pokuša j i da zagospodar i d r u g i m a s a m o su o d b r a n a od po-

157

kuša ja drugih da zagospodare n j ime i n e m a č k i m n a r o d o m . On želi s a m o m i r i s lobodu.

P r i m e r za p r v u vr s tu racionalizaci je na laz imo u s ledećem pa­susu iz dela Mein Kampf:

»Da je, u svom is tor i j skom razvitku, n e m a č k i n a r o d pose-dovao ovo g r u p n o jedinstvo, kao š to su ga imal i d r u g i n a r o d i , n e m a č k i Ra jh b i d a n a s bio g o s p o d a r zemlj ine lopte.« N e m a č k o gospodarenje sve tom moglo bi, k a k o pre tpos tav l j a Hit ler , dove­st i do »mira ko; i nije p o d u p r t p a l m i n i m g r a n č i c a m a plačlj ivih pacif ist ičkih profes ionalnih n a r i k a č a , već do m i r a u temel jenog p o b e d n i č k i m m a č e m jednog n a r o d a g o s p o d a r a zahval jujući k o m e je svet stavljen u s lužbu više kulture«. 1 8

Poslednj ih godina Hit lerova uveravanja da njegov cilj ni je sa­mo d o b r o N e m a č k e već da njegovi p o s t u p c i .služe najbol j im i n t e r e s i m a civilizacije u o p š t e pos ta la su d o b r o p o z n a t a svakom č i taocu novina.

Druga racionalizaci ja — u k o r e n j e n o s t njegove želje za m o ć i u p r i r o d n i m z a k o n i m a — ni je s a m o o b i č n a racional izaci ja; o n a t a k o đ e pro i shodi iz želje da se čovek p o t č i n i m o ć i koja je izvan njega, želje n a r o č i t o izražene u H i t l e r o v o m s i rovom popular isa-n j u darvinizma. U »nagonu za održavanjem vrste« Hi t ler vidi »prvi uzrok obrazovanja l judskih zajednica«. 1 9

Taj n a g o n za s a m o o d r ž a n j e m dovodi do b o r b e j a č i h da zago­s p o d a r e s labi j ima i, konačno, u e k o n o m s k o m pogledu, obezbe-đuje o p s t a n a k najpri lagođeni j ih. Poistovećivanje n a g o n a za sa­m o o d r ž a n j e m sa m o ć i n a d d r u g i m a osobi to je upečat l j ivo izra­ženo u Hit lerovoj p re tpos tavc i da je »prva k u l t u r a čovečanstva izvesno m a n j e zavisila od p r i p i t o m l j e n e životinje nego od isko-rišćavanja in fe r iorn ih ljudi«.2 0 On svoj v last i t i s a d i z a m projek-tu je na p r i r o d u , koja je »svirepa kral j ica s v e u k u p n e mudros t i« 2 1 , a n j e n zakon održan ja je »vezan za gvozdeni z a k o n n u ž n o s t i i p r a v a da u ovom svetu pobedi najbolj i i najjači«. 2 2

Zanimljivo je da u vezi s ovim sirovim d a r v i n i z m o m Hitler--»socijalist« z a s t u p a l iberalna nače la neograničene konkurenci je . U j e d n o j polemici prot iv s a r a d n j e razl iči t ih nacional i s t ičk ih gru­pa on veli: »Jednim takvim udruž ivan jem s p u t a l o b i se s lobodno delovanje energija, obustavi la b i se b o r b a za o d a b i r a n j e najbol j ih te bi se, s h o d n o t o m e , zauvek spreči la n u ž n a i k o n a č n a p o b e d a zdravijeg i jačeg čoveka« 2 3. On na d r u g o m m e s t u govori o slo­b o d n o m dejstvu energi ja kao o životnoj m u d r o s t i .

158

Svakako, Darvinova teori ja k a o takva ni je bi la izraz osećanja sado-mazohist ičkog k a r a k t e r a . S u p r o t n o t o m e , ona se o b r a ć a l a n a d a m a m n o g i h svojih pr i s ta l ica da će čovečanstvo u t o k u dalje evolucije doći do viš ih s tupnjeva k u l t u r e . Za Hit lera, m e đ u t i m , o n a je bi la izraz a u isti m a h i o p r a v d a n j e njegovog vlast i tog sadizma. On sasvim na ivno otkr iva ps ihološki značaj koji za njega i m a darvinovska teor i ja . K a d je, j o š k a o n e p o z n a t čovek, živeo u M i n h e n u , i m a o je običaj da se b u d i u p e t časova u j u t r o . On veli: ». . . navikao s a m da b a c a m k o m a d i ć e h leba ili t v rde k o r e m i š e v i m a koji su u mojo j sobici živeli, a p o t o m da p o s m a t r a m k a k o s e t e s m e š n e životinjice j a g m e i t u k u o k o t o m a l o đako­ni ja«.2 4 Ta »igra« bi la je darvinovska »borba za opstanak« u ma­lome. Ona je za H i t l e r a predstavl ja la m a l o g r a đ a n s k u z a m e n u za c i r k u s k e igre r i m s k i h cezara, i p r i p r e m u za istori jske c i r k u s k e igre ko je će on pr i red i t i .

, Pos lednja racional izaci ja njegova sadizma, njegovo opravda­vanje s a d i z m a kao o d b r a n e o d t u đ i h n a p a d a , m n o g o s t r u k o s e izražava u njegovim spis ima. On i n e m a č k i n a r o d uvek su ne­vini, a nepri ja te l j i su sadist ički grubi jani . D o b a r d e o te propa­gande sačinjavaju h o t i m i č n e , svesne laži. Delimično, m e đ u t i m , o n a p o s e d u j e i s tu e m o c i o n a l n u »iskrenost« koju imaju p a r a n o i d n e o p t u ž b e . T e o p t u ž b e uvek funkcionišu kao čovekova o d b r a n a o d razotkr ivan ja njegovog vlast i tog sadizma ili ruš i laš tva. One se drže o b r a s c a : u p r a v o t i imaš sadis t ičku n a m e r u ; j a sam, stoga, nevin. U Hi t le ra je ta j defanzivni m e h a n i z a m do k r a j n o s t i iracio­n a l a n , p o š t o on svoje nepri jate l je optužu je u p r a v o za o n o š to sasv im o t v o r e n o pr izna je k a o svoje v last i te ciljeve. T a k o on op­tužuje Jevreje, k o m u n i s t e i F r a n c u z e u p r a v o za o n o što, po nje­govim rec ima, preds tav l ja na jopravdani je ciljeve njegovih vla­s t i t ih p o s t u p a k a . On se čak i ne s t a r a m n o g o da tu p r o t i v r e č n o s t pr ikr i j e racional izaci jama. On optužuje Jevre je da su f rancuske afr ičke t r u p e doveli na R a j n u s n a m e r o m da o n e b a s t a r d o v a n j e m , ko je će n u ž n o nas tupi t i , uniš te belu rasu, te da se t a k o »sami u z d i g n u do položaja gospodara« 2 5 . M o r a da je Hi t le r o t k r i o pro­t ivrečnost u osuđivanju drug ih za o n o za š ta je tvrdio da pred­stavl ja na jp lemenit i j i c i l j ' njegove rase, pa j e tu p r o t i v r e č n o s t pokušavao da racional izuje izjavom da jevrejskom n a g o n u za s a m o o d r ž a n j e m nedosta je ideal ist ičko svojstvo, koje se m o ž e naći u ar i jevskom nagonu za gospodarenjem. 2 6

I s t e o p t u ž b e upotreb l java ju se prot iv Francuza . On ih optu­žuje da žele da uguše N e m a č k u i l iše je snage. M a d a se ta op-

159

t u ž b a koris t i kao dokaz za n u ž n o uniš ten je »francuskog n a g o n a za hegemoni jom u Evropi« 2 7, on pr izna je da bi p o s t u p a o kao Kle-m a n s o da se nalazio na njegovom mestu.*8

K o m u n i s t i se optužu ju za surovost, a u s p e h m a r k s i z m a pripi­suje se njegovim pol i t ičkim n a m e r a n a m a i akt ivist ičkoj surovost i . M e đ u t i m , Hi t le r u isto v r e m e izjavljuje: »Nemačkoj je nedo­stajala u p r a v o tesna saradnja surove moći i u m n e pol i t ičke na-mere«. 2 9

Češka kr iza 1938. godine i današn j i r a t pruži l i su m n o g o slič­n i h p r i m e r a . N e m a ni jednog č ina nacis t ičkog t l ačen ja koj i ni je ob jašn javan k a o o d b r a n a od t u đ e g t lačenja. Može se p r e t p o s t a v i t i da isu te o p t u ž b e bile p u k e kr ivotvor ine i da n i s u imale p a r a n o ­i d n u »iskrenost« k o j o m su mogle bi t i obo jene optužbe p r o t i v Jevre ja i F r a n c u z a . One ipak i m a j u o d r e đ e n u p r o p a g a n d n u vred­nos t i j e d a n deo s tanovniš tva — n a r o č i t o n iža s rednja klasa, koja je pr i jemčiva za te p a r a n o i d n e o p t u ž b e zbog vlast i te ka­r a k t e r n e s t r u k t u r e — verovao je u nj ih.

Hi t lerov p r e z i r p r e m a n e m o ć n i m a pos ta je o s o b i t o očigledan k a d a on govori o l j u d i m a čiji su pol i t ički ciljevi — b o r b a za

n a c i o n a l n u s lobodu — slični o n i m a za k o j e je on tobož tvrdio da su njegovi. Možda nigde n e i s k r e n o s t Hi t le rova z a n i m a n j a za na­c ionalnu s lobodu nije očiti ja nego u njegovom r u g a n j u n e m o ć n i m revolucionar ima. O t u d on i ronično i prezr ivo govori o malo j g rupi nacionalsoci jal is ta kojoj se n a j p r e p r i d r u ž i o u M i n h e n u . Ovakav je b io njegov ut i sak o p r v o m s a s t a n k u na koj i je oti­šao: »Užasno, užasno; to je bi lo na jgore osnivanje najgoreg udru­ženja. I t o m u d r u ž e n j u t reba lo je da sada p r i s t u p i m ? Z a t i m se raspravl ja lo o n o v o m članstvu — to znači o m o m h v a t a n j u u zamku«. 3 0

On ih naziva »smešnim m a l i m z a k l a d n i m zavodom«, čija je je­d i n a p r e d n o s t bila to š to je p r u ž a o »priliku za s t v a r n u l ičnu ak­tivnost«. 3 1 Hi t le r veli da on n i k a d ne b i p r i s t u p i o n e k o j posto­jećoj velikoj part i j i , i taj s tav je za njega v e o m a k a r a k t e r i s t i č a n . On je m o r a o da p o č n e u grupi za k o j u je osećao da je in fer iorna i s laba. Njegova inici jativa i h r a b r o s t ,ne bi bi le p o d s t a k n u t e u oko lnos t ima u k o j i m a bi m o r a o da se bor i p r o t i v posto jeće m o ć i ili da se n a d m e ć e sa sebi r a v n i m a . i I s t i prez i r p r e m a n e m o ć n i m a on ispoljava u o n o m e što piše o indi j sk im revolucionar ima. Taj isti čovek, koji više no i k o drugi u p o t r e b l j a v a za vlastite ciljeve p a r o l u n a c i o n a l n e s lobode, ne oseća n i š ta d r u g o do prez i r p r e m a revo luc ionar ima koji n i su

160

posedoval i moć, a usudi l i su se da n a p a d n u m o ć n u B r i t a n s k u I m p e r i j u . H i t l e r veli da se seća

kako su neki azijski fakiri ili, što se mene tiče, možda i neki pravi indijski »borci za slobodu«, koji su tada jurili po Evropi, us­peli da nasamare čak i sasvim pametne ljude fiksnom idejom da se Britanska Imperija, čiji je završni kamen u Indiji, upravo tamo nalazi na rubu p r o p a s t i . . . Međutim, indijski ustanici to nikad ne­će p o s t i ć i . . . Prosto je nemoguće da savez bogalja zauzme moćnu d r ž a v u . . . Ja ne smem, prosto zato što poznajem njihovu rasnu in­feriornost, da povezem sudbinu vlastite nacije sa sudbinom tih ta­kozvanih potlačenih nacija.32

Ljubav p r e m a m o ć n i m a i m r ž n j a p r e m a n e m o ć n i m a , ko je s u t a k o t ip ične za sado-mazohist ički k a r a k t e r , objašnjavaju prili­č a n deo pol i t ičkih akci ja Hi t le ra i njegovih s ledbenika. I a k o je r e p u b l i k a n s k a v lada misl i la da može »umiriti« nac i s te postupa­j u ć i s n j i m a popust l j ivo, o n a ne s a m o š to ni je uspe la da ih u m i r i već je i pobudi la n j ihovu m r ž n j u u p r a v o ispoljavajući nedosta­t a k m o ć i i čvrs t ine. H i t l e r je m r z e o v a j m a r s k u r e p u b l i k u zato š t o je o n a bi la slaba, a divio se i n d u s t r i j s k i m i vo jn im v o đ a m a z a t o š t o su bili m o ć n i . On se n i k a d ni je b o r i o prot iv uspostav­l jene čvrs te m o ć i već uvek prot iv g r u p a ko je je s m a t r a o su­š t inski n e m o ć n i m . Hi t le rova »revolucija« — a u t o m pogledu i Musol ini jeva — zbi la se p o d z a š t i t o m posto jeće m o ć i i n jeni omi l jeni ob jekt i bi l i su oni koji se n i s u mogl i b r a n i t i . Mogli b i s m o se č a k u s u d i t i da p r e t p o s t a v l j a m o da je ovaj ps ihološki k o m p l e k s bio j e d a n od činilaca koj i su određival i Hi t le rov s tav p r e m a Velikoj Br i tani j i . Dok god j e osećao da j e Br i tan i ja m o ć n a , on ju je voleo i divio jo j se. Njegova knjiga izražava tu l jubav p r e m a Bri tani j i . K a d j e r a z a b r a o s labost b r i t a n s k o g po­ložaja p r e i posle Minhena, njegova l jubav se pretvor i la u m r ž n j u i želju da uni š t i Br i tani ju . S t o g s tanovi š ta je »umirivanje« b i lo pol i t ika koja je u l ičnost i k a o š to je b i la Hit lerova m o r a l a po­b u d i t i m r ž n j u a ne pri jatel j s tvo.

D o s a d s m o govorili o sadističkoj s t r a n i Hit lerove ideologije. M e đ u t i m , k a o š to s m o videli p r i rasprav l ja ju o a u t o r i t a r n o m ka­r a k t e r u , p o r e d sadis t ičke postoj i i mazohistička s t r a n a . Takav čovek želi da se p o t č i n i nekoj neodolj ivo snažnoj moći , da uni­št i svoje l ično ja, p o r e d želje da v lada b e s p o m o ć n i m bić ima. Ta mazohis t ička s t r a n a nacis t ičke ideologije i p r a k s e na jbol je se ogleda u o d n o s u p r e m a m a s a m a . N j i m a se čes to govori da

161

pojedinac ne predstav l ja n i š t a i da nije važan. Pojedinac t r e b a da p r i h v a t i tu l ičnu beznačajnost , da se izgubi u višoj m o ć i i da se oseća p o n o s a n što sudelu je u snazi i slavi te više moći . Ovu ide ju Hi t le r j a s n o izražava u svojoj definiciji ideal izma: »Samo ideal izam navodi l jude da dobrovol jno usvoje povlas t icu sile i snage, te ih t a k o p r e t v a r a u t r u n p r a š i n e onog p o r e t k a koj i o b r a z u j e i uobl ičuje č i tavu vasionu«. 3 3

Gebels daje s l ičnu definiciju onoga što naziva soci ja l izmom: (»Biti socijalist«, p i še on, »znači potč in i t i p o j a m ja p o j m u ti; soci jal izam je žr tvovanje po jed inca celini«.3 4

Žrtvovanje po jed inca i njegovo svođenje na čest icu p r a š i n e , n a a t o m , p o d r a z u m e v a , p r e m a Hit leru, čovekovo odr ican je o d p r a v a potvrđivanja svog po jedinačnog mišl jenja, i n t e r e s a i s reće. To o d r i c a n j e je suš t ina pol i t ičke organizaci je u kojoj se »poje­d i n a c o d r i č e z a s t u p a n j a l ičnog miš l jenja i i n t e r e s a . . .a35 On hvali »nesebičnost« i uči da »u hajci za v la s t i tom s r e ć o m l judi sve više p a d a j u s n e b a u pakao«. 3 6 Cilj vaspi tan ja je p o u č i t i po jed inca da ne p o t v r đ u j e svoje l ično ja . J o š u školi d e č a k m o r a da n a u č i d a »ćuti, n e s a m o k a d a g a p r a v e d n o okrive već m o r a n a u č i t i i da ć u t k e p o d n o s i n e p r a v d u a k o je to potrebno«. 3 7 On o svom k r a j n j e m cil ju p i še :

U narodnoj državi narodni pogled na život mora konačno uspeti da dovede do onog plemenitijeg doba kada se ljudi više neće bri­nuti za bolje odgajanje pasa, konja i mačaka, već za uzdizanje samog ljudskog roda, doba u kome se jedan namerno i ćutke odriče, a drugi radosno daje i žrtvuje.38

Ova n a s rečenica donekle i znenađuje . Očekivalo b i se da će se pos le o p i s a j e d n o g t i p a po jed inca koj i se » n a m e r n o i ć u t k e odriče«, opisat i s u p r o t a n t ip, m o ž d a o n a j ko j i vodi, p r e u z i m a odgovornost , ili n e š t o sl ično. No u m e s t o toga, H i t l e r definiše i ta j »drugi« t ip n jegovom sposobnošću za žr tvovanjem. Teško je r a z u m e t i raz l iku i zmeđu onoga koj i se »ćutke odriče« i onoga koji se »radosno žrtvuje. Ako se s m e m u p u s t i t i u nagađanje , ve-r u j e m d a j e Hi t le r s t v a r n o n a m e r a v a o d a n a č i n i raz l iku i z m e đ u m a s a , ko je t r e b a da se pokorava ju, i v ladaoca, koj i t r e b a da v lada. No m a d a p o n e k a d sasv im o t v o r e n o pr izna je da on i »elita« žele m o ć , on tu želju č e s t o por iče . U o n o j rečenic i očig ledno ni je h t e o da b u d e tol iko i skren, te j e s toga želju za v ladan jem zamenio željom da se »radosno daje i žrtvuje«.

162

H i t l e r j a s n o shvata da je njegova filozofija s a m o o d r i c a n j a i ž r tve n a m e n j e n a o n i m a k o j i m a e k o n o m s k a situaci ja n e d o p u š t a n i k a k v u sreću. On ne želi da stvori druš tveni p o r e d a k koji će s v a k o m pojedincu omogući t i l ičnu sreću; on želi da eksploat i še u p r a v o s i romaštvo m a s a ne bi l i ih n a t e r a o da poveru ju u nje­govo jevanđel je samouniš ten ja . On sasvim i s k r e n o izjavljuje: »Obraćamo se velikoj vojsci o n i h koj i su toliko s i r o m a š n i da čak ni nj ihovi l ični životi ne bi mogli da predstav l ja ju najveće bogat s tvo s v e t a . . .«39

Sve ovo propovedan je samožrtvovanja i m a oči tu sv rhu: m a s e m o r a j u da se p o k o r e i p o t č i n e a k o želja za moći vođa i »elite« t r e b a da se ostvar i . Ali ta mazohis t ička čežnja m o ž e se naći i u samoga Hit lera . Za njega bog, sudbina, nužnos t , istori ja, p. i-r o d a predstav l ja ju o n u višu m o ć kojoj se potčinjava. U stvari, svi t i izrazi za njega imaju gotovo i s to značenje, značenje sim­b o l a j e d n e neodolj ive moći . On svoju autobiograf i ju počinje pri-m e d b o m da je b io »srećan što je sudbina označi la B r o n a u na I n u k a o m e s t o m o g rođenja«. 4 0 O n dal je kaže d a čitav n e m a č k i n a r o d m o r a bi t i u jedin jen u j e d n u državu zato š to će mu tek t a d a , k a d a ta država za nj p o s t a n e odviše mala, nužnost d a t i » m o r a l n o p r a v o da s t e k n e zemlju i teritori ju«. 4 1

P o r a z u r a t u 1914—18. godine j e s te za njega »zaslužena kazna k o j u donosi večna odmazda«.42 Naci je ko je se m e š a j u s d r u g i m r a s a m a »greše p r o t i v volje večnog proviđenja« 4 3 ili, kao što dru­g o m p r i l i k o m kaže, »protiv volje večnog tvorca« 4 4 . Misi ju Ne­m a č k e o d r e d i o je »tvorac svemira« 4 5 . Nebo je moćni je od ljudi, j e r čovek, a k o je s rećan, može da o b m a n e l jude, ali »nebo se ne bi moglo podmiti t i« 4 6 .

M o ć k o j a na H i t l e r a ostavlja, verovatno, veći u t i s a k od boga, prov iđen ja i s u d b i n e je priroda. M a d a je i s tor i j ski razvi tak u t o k u pos lednj ih čet ir i s to t ine godina težio da vlast n a d l jud ima z a m e n i vlašću n a d p r i r o d o m , Hi t le r u p o r n o tv rd i d a čovek može i t r e b a da v lada l judima, ali da ne može v ladat i p r i r o d o m . Već s a m naveo njegovu izjavu da i s tor i ja čovečan'stva, verovatno, nije počela pr ip i toml javan jem životinja već s t icanjem vlast i n a d in­f e r i o r n i m l judima. On se ruga ideji da čovek može pobedi t i pri­r o d u i šegači se s o n i m a koj i veru ju da će, možda, pobedi t i pri­r o d u , »mada n e m a j u nikakvog d r u g o oružje na raspolaganju s e m ,ideje'«. On veli da čovek »ne vlada p r i r o d o m već se, za­hval ju jući poznavanju nekol iko zakona i t a j n i p r i r o d e , uzdigao do položaja g o s p o d a r a onih drug ih živih b ića ko j ima to znanje

163

nedostaje«. 4 7 Ovde ponovo na laz imo is tu ideju: p r i r o d a je o n a velika m o ć kojoj se m o r a m o potčini t i , ali živa b i ć a su o n o č i m e t r e b a d a v ladamo.

Pokušao s a m da u Hi t le rov im spis ima p o k a ž e m o n e dve težnje ko je s m o već opisali k a o osnovne težnje a u t o r i t a r n o g k a r a k t e r a : ž u d n j u za m o ć i n a d l j u d i m a i čežnju za potč in javan jem j e d n o j neodolj ivoj spol jašnoj moći . Hi t le rove ide je su manje-više isto-ve tne s ideologi jom nacis t ičke par t i j e . Ide je izražene u knjizi on je izražavao i u b e z b r o j n i m govorima, k o j i m a je za svoju p a r t i j u zadobio m a s o v n u p o d r š k u . Ta ideologija proizlazi iz njegove lič­nost i , koja — sa svoj im o s e ć a n j e m infer iornost i , m r ž n j o m pre­ma životu, a s k e t i z m o m i z l o b o m p r e m a o n i m a ko j i u ž ivotu uži­vaju — predstav l ja t le sado-mazohist ičkih s t reml jen ja ; o n a je bi la u p u ć e n a l j u d i m a koje su, zbog nj ihove s l ične k a r a k t e r n e s t r u k t u r e , ta učen ja privlačila i uzbuđiva la te su pos ta l i v a t r e n i s ledbenici čoveka ko j i je izražavao nj ihova osećanja . Ali ni je s a m o nacis t ička ideologija zadovoljavala nižu s r e d n j u klasu; po­l i t ička p r a k s a je ostvarivala o n o š to je ideologija obećavala. Bi la je s tvorena h i je rarhi ja u kojoj je svak m o r a o n e k o m da se pot-činjava, a n e k i m da vlada; čovek na vrhu, vođ, i m a n a d s o b o m k a o m o ć u kojoj t r e b a da se u t o p i s u d b i n u , is tori ju, p r i r o d u . Na taj nač in, nac i s t ička ideologija i p r a k s a zadovol javaju želje koje pot iču iz k a r a k t e r n e s t r u k t u r e j e d n o g dela s tanovniš tva, te u s m e r a v a j u i opredel ju ju o n e koj i su se, m a d a ne uživaju u vlasti i potč in jenost i , pomir i l i i ko j i su napus t i l i veru u život, u v last i te odluke, u sve.

Da l i su ova r a z m a t r a n j a n e k a k a v p u t o k a z za p r o g n o z u u vezi sa b u d u ć o m stabi lnošću nac izma? Ne o s e ć a m se s p o s o b a n da pred-skazujem. I p a k , nekol ika p i t a n j a — na p r i m e r o n a k o j a s lede iz ps iholoških p r e m i s a o k o j i m a s m o raspravl ja l i — vredelo bi, iz­gleda, p o k r e n u t i . Ne zadovoljava l i nac izam, u d a t i m ps iho lošk im uslovima, emociona lne p o t r e b e s tanovništva, i ni je l i ta psiho­loška funkci ja č ini lac koji dopr inos i sve većoj s tabi lnost i n a c i z m a ?

Iz sveg š to j e d o s a d rečeno očigledno je da j e odgovor na ovo p i t a n j e o d r e č a n . Ne može se p r e o k r e n u t i č in jenica o l judskoj individuaci j i , o uni š tavan ju svih » p r i m a r n i h spona«. Za p r o c e s uniš tavan ja s rednjovekovnog sveta bilo je p o t r e b n o četir i s to t ine godina, i on se završava u n a š e d o b a . Ako se či tav indus t r i j sk i s i s tem, či tav n a č i n proizvodnje ne u n i š t i i ne v r a t i na pre indu-str i j sku razinu, čovek će o s t a t i po jed inac p o t p u n o izdignut iz sveta koji ga okružava. Videli s m o da čovek ne m o ž e p o d n e t i

164

tu negat ivnu s lobodu; da pokušava da u t e k n e u novo rops tvo — z a m e n u za p r i m a r n e spone koje je n a p u s t i o . No te n o v e spone ne sačinjavaju p r a v o jed ins tvo sa svetom. Novu b e z b e d n o s t čo­vek p l a ć a o d u s t a j a n j e m od integr i te ta svog ličnog ja . Ne išče­zava s t v a r n a d ihotomi ja između njega i t ih a u t o r i t e t a . Oni spu­tavaju i osakaćuju njegov život, m a d a on može svesno, drago­voljno da se potč ini . U ist i m a h on živi u svetu u k o m e se ni je s a m o razvio u »atom« već u k o m e mu se p r u ž a i svaka mo­gućnos t da p o s t a n e po jed inac . M o d e r n i indust r i j sk i s i s tem stvar­no j e k a d a r ne s a m o da proizvodi s reds tva za e k o n o m s k i bezbe­d a n život svakog čoveka već i da s tvor i m a t e r i j a l n u osnovu za p u n o izražavanje čovekovih inte lektua lnih, čulnih i emocional­n i h mogućnost i , d o k i s tovremeno z n a t n o smanju je r a d n o v r e m e .

F u n k c i j a j e d n e a u t o r i t a r n e ideologije i p r a k s e m o ž e se uspore­dit i s funkci jom n e u r o t i č n i h s i m p t o m a . Ti s i m p t o m i proizlaze iz nepodnošl j iv ih ps ihološk ih uslova, a i s tovremeno da ju rešenje na o s n o v u koga se m o ž e živeti. Pa ipak, oni ne predstav l ja ju re­šenje koje vodi sreći ili razvi tku l ičnost i . Oni ne m e n j a j u uslove koj i i znuđuju to n e u r o t i č n o rešenje . D i n a m i z a m čovekove pri­r o d e je važan činilac koj i teži t ražen ju p o d e s n i h rešenja, ako posto j i m o g u ć n o s t da se do nj ih d o đ e . D i n a m i č n i činioci, koji predstav l ja ju o s n o v u sve većeg t r a g a n j a za s lobodom i s rećom, j e s u usaml jenos t i n e m o ć pojedinca, njegovo t raganje za ostvari­v a n j e m mogućnos t i k o j e su se u n j e m u razvile, ob jek t ivna či­n jenica p o r a s t a pro izvodne sposobnost i m o d e r n e i n d u s t r i j e . Bek­s tvo u s imbiozu može na neko v r e m e da o lakša p a t n j u , ali je ne o tk lan ja . I s tor i ja čovečanstva je i s tor i ja sve veće individuaci je, ali i i s tor i ja sve većeg os lobađanja . Traganje za s l o b o d o m nije metaf iz ička sila i ne m o ž e se objasni t i p r i r o d n i m z a k o n o m : ono je n u ž a n ishod p r o c e s a individuaci je i razvi tka k u l t u r e . Autori­t a r n i s i s temi ne m o g u da uni š te osnovne uslove koj i d o p r i n o s e t r a g a n j u za s lobodom; a ne m o g u ni da i s k o r e n e t r a g a n j e za s lobodom, koje iz t ih uslova proizlazi.

BELESKE UZ GLAVU ŠESTU

1. L. Mamford (L. Mumford), Vera za život (Faith for Living), Secker and Warburg, London, 1941, str. 118.

2. Sr. u vezi sa čitavim ovim poglavljem, a naročito sa pitanjem ulo­ge niže srednje klase pronicljiv, rad »Psihologija hitlerizma« (»The Psychology of Hitlerism«) od Harolda D. Lasvela (Harold D. Lass-well) u Political Quaterly, Vol. IV. 1933. Macmillan and Co., Lon-

165

don, str. 374; i F. L. šumanovo (F. L. Schuman) delo Hitler i na­cistička diktatura (Hitler and the Nazi Dictatorship), Hale, Lon­don, 1936.

3. Stav koji je ovde izložen zasniva se na rezultatima neobjavljene studije o »Karakteru nemačkih radnika i nameštenika u razdoblju od 1929. do 1930. godine« (»Character of German VVorkers and Em-plovees in 1929—1930«), koje smo se poduhvatili A. Hartohova (A. Hartoch), E. Hercog (E. Herzog), E. Šahtel (E. Schachtel) i ja [s istorijskim uvodom F. Nojmana (F. Neumann)], čiji je pokro­

vitelj International Inst i tute of Social Research, Columbia Univer-sity. Analiza odgovora koje je na podroban upitnik dalo šest sto­tina osoba pokazala je da mali broj onih koji su na taj upitnik odgovorili ispoljava autoritarni karakter, da otprilike u istom broju preovlađuje traganje za slobodom i nezavisnošću, dok veli­ka većina ispoljava manje jasnu mešavinu različitih odlika.

4. Šuman, nav. delo, str. 104. 5. Adolf Hitler, Mein Kampf, Hurst and Blackett, London, 1939, str.

3. 6. Nav. delo, str. 469. 7. Nav. delo, str. 56. 8. Nav. delo, str. 710, i dalje. 9. Nav. delo, str. 715, 716.

10. Jozef Gebels (Joseph Goebbels), Michael, F. Eher, Minhen, 1936, str. 57.

11. Nav. delo, str. 21.' 12. Gebels, Vom Kaiserhof zur Reichshkanzlei, F. Eher, Minhen, 1934,

str. 120. 13. Ley, Der Veg zur Orbensburg, Sonderdruck des Reichsorganisations

leiters der NSDAP fiir das Fuhrercorps der Partei; navedeno iz Ein Mann gegen Europa, od Konrada Hajdena (Konrad Heiden), Cirih, 1937.

14. Hitler, Mein Kampf, str. 618. 15. Nav. delo, str. 408. 16. Nav. delo, str. 394, i dalje. 17. Nav. delo, str. 994. 18. Nav. delo, str. 598, i dalje. 19. Nav. delo, str. 197. 20. Nav. delo, str. 405. 21. Nav. delo, str. 170. 22. Nav. delo, str. 396. 23. Nav. delo, str. 761. 24. Nav. delo, str. 295. 25. Nav. delo, str. 448, i dalje. 26. Sr. nav. delo, str. 414. 27. Nav delo, str. 966.

166

28. Sr. nav. delo, str. 978. 29. Nav. delo, str. 783. 30. Nav. delo, str. 298. 31. Nav. delo, str. 300. 32. Nav. delo, str. 955, i dalje. 33. Nav. delo, str. 411. 34. Gebels, Michael, str. 25. 35. Hitler, Mein Kampf, str. 408. 36. Nav. delo, str. 412. 37. Nav. delo, str. 620, i dalje. 38. Nav. delo, str. 610. 39. Nav. delo, str. 610. 40. Nav. delo, str. 1. 41. Nav. delo, str. 3. 42. Nav. delo, str. 309. 43. Nav. delo, str. 452. 44. Nav. delo, str. 392. 45. Nav. delo, str. 289. 46. Nav. delo, str. 972. 47. Nav. delo, str. 393, i dalje.

VII Sloboda i demokratija

1. OBMANA O INDIVIDUALNOSTI

U p r e t h o d n i m poglavl j ima p o k u š a o s a m da p o k a ž e m da izvesni činioci u m o d e r n o m i n d u s t r i j s k o m s i s t e m u u o p š t e , a u njegovoj monopol i s t ičkoj fazi posebno, d o p r i n o s e razv i tku l ičnost i koja se oseća n e m o ć n a i usaml jena, n e s p o k o j n a i nes igurna . Rasprav l jao s a m o n a r o č i t i m us lov ima u N e m a č k o j koj i od j e d n o g dela nje­nog s tanovniš tva čine p l o d n o t le za ideologiju i pol i t ičku p r a k s u koje s e o b r a ć a j u o n o m e š to s a m opisao k a o a u t o r i t a r n i k a r a k t e r .

Ali k a k o s to j i s t v a r sa n a m a s a m i m a ? Ugrožava l i n a š u de-m o k r a t i j u s a m o fašizam s d r u g e s t r a n e At lant ika ili »peta ko­lona« u n a š i m v las t i t im redov ima? K a d bi to b io s lučaj , s i tuaci ja bi bi la ozbiljna, ali ne kr i t ična. No m a d a se spol jašnje i unu­t r a š n j e p r e t n j e fašizma m o r a j u uzet i ozbil jno, n a č i n i ć e m o naj­veću grešku i izložićemo se najozbil jni joj o p a s n o s t i a k o ne uvi-d i m o da se u v la s t i tom d r u š t v u s u o č a v a m o s i s t o m p o j a v o m koja je svugde p l o d n o t le za n a s t a n a k fašizma: sa beznača jnošću i n e m o ć i pojedinca.

O v o m t v r d n j o m osporava se konvencionalno verovanje da j e m o d e r n a d e m o k r a t i j a ostvari la p r a v i indiv idual izam o s l o b a đ a n j e m po jed inca od svih spol jašnj ih ograničenja . P o n o s n i s m o š to se ne p o d v r g a v a m o n i k a k v o m spol jašnjem a u t o r i t e t u , š to už ivamo slo­b o d u izražavanja svojih misl i i osećanja, te u z i m a m o za gotovo d a t a s loboda s k o r o a u t o m a t s k i j e m č i n a š u indiv idualnost . Me­đ u t i m , pravo na izražavanje mišljenja-značajno je jedino ako smo u stanju da imamo vlastito mišljenje; o s lobođenost od spo-ljašnjeg a u t o r i t e t a j e t ra jn i d o b i t a k j e d i n o ako s u u n u t r a š n j i psi­hološki uslovi takvi d a s m o k a d r i d a u s p o s t a v i m o v las t i tu indi­v idualnost . Da l i s m o mi taj cilj dostigli ili da U mu se b a r pr ib l ižu jemo? Ova knj iga bavi se l judsk im činiocem; njen' je zadatak, stoga, da u p r a v o ovo p i tan je kr i t ički anal iz ira . Pr i t o m ć e m o pr ihvat i t i n i t i ko je s m o i spust i l i u r a n i j i m poglavl j ima.

168

Raspravl ja jući o dva vida s lobode za m o d e r n o g čoveka, ukazal i s m o na e k o n o m s k e uslove koji dopr inose sve većoj izdvojenosti i n e m o ć i po jedinca našeg doba; raspravl ja jući o ps ihološk im po-sledicama, pokazal i s m o da ta n e m o ć dovodi ili do onakvog bek-stva k a k v o na laz imo u a u t o r i t a r n o g k a r a k t e r a , ili do p r i n u d n o g saobražavanja, u t o k u koga izdvojeni po jed inac posta je auto­m a t , gub i svoje l ično ja, pa i p a k u i s t i m a h svesno zamišl ja da je s l o b o d a n i p o d r e đ e n j e d i n o sebi.

Važno j e r a z m o t r i t i n a koj i nač in n a š a k u l t u r a p o t h r a n j u j e tu t e ž n j u ka saobražavanju, m a d a ovde i m a m e s t a s a m o za ne­kolike i s t a k n u t e p r i m e r e . Suzbi janje s p o n t a n i h osećanja, a t ime i razvoja i s t inske indiv idualnost i započinje v e o m a r a n o — u s tvar i n a j r a n i j i m vasp i tan jem deteta. 1 To ne znači da vaspi tanje neiz-b e ž n o m o r a dovesti do suzbi janja s p o n t a n o s t i a k o j e p r a v i cilj obrazovanja podst ican je u n u t r a š n j e nezavisnost i i indiv idualnost i deteta, njegova razvi tka i integr i teta . Ograničenja koja takvo obra­zovanje m o ž d a m o r a d a n a m e t n e dete tovu razvi tku j e s u s a m o p r o l a z n e m e r e , koje u i s t i n u p o t p o m a ž u p r o c e s razvi tka i ekspan­zije. U našo j kul tur i , m e đ u t i m , obrazovanje odviše čes to i m a za pos ledicu iskl jučivanje s p o n t a n o s t i i zamen'jivanje or ig inalnih psi­h ičk ih činova p r i d o d a t i m osećanj ima, mis l ima i žel jama. (Pod or ig ina lnim — da p o n o v i m — ne r a z u m e m to da se n i k o m d r u g o m j e d n a ideja ni je r a n i j e javila, već to da o n a nas ta je u po jedincu, da je r e z u l t a t njegove v last i te akt ivnost i i da, u t o m smislu, preds tav l ja njegovu misao.) U z m i m o j e d a n donekle proizvol jan p r i m e r : j e d n o od na j rani je suzbi janih osećanja j e s te osećanje nepri jate l j s tva i n e d o p a d a n j a . P r e svega većina dece je, u izvesnoj mer i , nepr i ja te l j sk i i buntovničk i raspoložena, š to je pos ledica det inj ih s u k o b a s okoln im svetom, koji teži da spreči n j ihovu ekspanzivnost, a k o m e se o n a , k a o slabiji prot ivnik, ob ično m o r a j u da povinuju. J e d a n od osnovnih ciljeva p r o c e s a obrazovan ja jes te uk lan jan je te o p r e č n e reakci je . Metodi su raz­ličiti; o n i idu od p r e t n j i i kazni, koje z a s t r a š u j u dete, do tana-nij ih m e t o d a potkupl j ivanja ili »objašnjenja«, ko ja zbun ju ju d e t e i p r i m o r a v a j u ga da o d u s t a n e od nepri ja te l j s tva. Dete počinje o d u s t a j a n j e m od izražavanja svoga osećanja, a završava odusta­j a n j e m od samog tog osećanja. U s p o r e d o s t i m njega poučava ju da suzbije svesnost o nepri ja te l j s tvu i n e i s k r e n o s t i drugih; po­n e k a d to nije sasvim lako, p o š t o su deca k a d r a da zapaze takva negat ivna svojstva u d r u g i h , a ne da ju se t a k o l a k o zavarat i

r e c i m a k a o š to o b i č n o čine odras l i . N j i m a se, ipak, n e k o ne

169

dopada, i ako za to »nemaju j a k razlog« — sem veoma jakog raz­loga š to osećaju da iz te osobe zrače nepri jate l j s tvo ili neiskre­nost . Ova reakci ja se u b r z o sprečava; d e t e t u nije p o t r e b n o m n o g o v r e m e n a d a d o s p e d o »zrelosti« p r o s e č n e o d r a s l e o s o b e i da izgubi smisao za razl ikovanje p r i s t o j n e osobe od n i t k o v a dok god ovaj ne učini neš to bezočno.

S d r u g e s t rane, dete se t o k o m r a n o g vaspi tan ja p o u č a v a da gaji osećanja koja u o p š t e nisu »njegova«; p o s e b n o ga u č e da voli l jude, da se sa n j ima o p h o d i nekr i t ičk i l jubazno, i da se smeši. Ono š t o m o ž d a ne post igne obrazovanje, o b i č n o se kasni je post igne d r u š t v e n i m p r i t i s k o m . Ako se ne smeši te, o v a m a s u d e k a o o »nepri jatnoj ličnosti« — a p o t r e b n o je da vaša l ičnost b u d e p r i j a t n a a k o hoćete da p r o d a t e svoje usluge, bi lo kao k o n o b a r k a , kao p r o d a v a č ili lekar. S a m o oni u podnož ju d r u š t v e n e p i r a m i d e , koji ne p r o d a j u n i š ta do svoj fizički rad, i o n i na s a m o m e v r h u ne t r e b a da su n a r o č i t o »prijatni«. Ljubaznost, raspoloženost i sve drugo š t o se očekuje od j e d n o g o s m e h a pos ta ju a u t o m a t s k i odziv k o j i m a n e k o r u k u j e k a o e lek t r ičn im p r e k i d a č e m . 2

Svakako, u m n o g i m p r i l i k a m a o s o b a je svesna da č ini s a m o gest; u većini slučajeva, m e đ u t i m , o n a gubi tu svesnost, a t i m e i sposobnos t razl ikovanja pseudoosećan ja od s p o n t a n e l jubaznost i .

N e p o s r e d n o se ne suzbija s a m o nepri ja te l j s tvo i ne ubi ja s a m o l jubaznost t i m e š to jo j se p r i d o d a j e n j e n a imitaci ja, š i r o k a le-stvica s p o n t a n i h emoci ja suzbija se i zamenju je pseudoosećanj i-m a . F r o j d je j e d n o t a k v o suzbi janje stavio u s rediš te čitavog svog s i s t e m a — suzbi janje seksa. M a d a v e r u j e m da o m e t a n j e seksualnog uživanja nije j e d i n o znača jno suzbi janje s p o n t a n i h reakci ja već je j e d n o od mnogih, izvesno je da njegovu važnost ne t r e b a potcenj ivat i . Njegove posledice su očigledne u sluča­jev ima seksualnih inhibici ja, kao i u o n i m a u k o j i m a seks dobi ja svojstvo p r i n u d e i t roš i se k a o a lkohol ili droga, koja n e m a nek i p o s e b a n u k u s , ali donosi samozaborav. Bez obzira koje je dejstvo posredi, suzbi janje seksualnih želja, zbog n j ihove jačine, ne s a m o što ut iče na sferu seksualnoga već i u m a n j u j e h r a b r o s t te osobe da se s p o n t a n o izrazi u svim d r u g i m oblas t ima.

U n a š e m d r u š t v u o m e t a j u se emoci je u o p š t e . M a d a ne mo­žemo s u m n j a t i da je svako s tvaralačko mišl jenje — kao i svaka d r u g a s tvara lačka akt ivnos t — nerazdvo jno vezano za emoci ju, mišl jenje i življenje bez emoci ja postal i su ideal . »Emocional­nost« je pos ta la s inonim za nezdravos t ili neuravnoteženos t . Pri-h v a t a n j e m ovog mer i la po jedinac je u velikoj m e r i oslabio; nje-

170

govo mišl jenje se o s i r o m a š u j e i otupl juje. M e đ u t i m , p o š t o se emoci je n e m o g u p o t p u n o ubi t i , o n e m o r a j u pos to ja t i sasvim odvojeno od in te lek tua lne s t r a n e l ičnosti; posledica toga je jev-t ina i n e i s k r e n a s e n t i m e n t a l n o s t , k o j o m filmovi i p o p u l a r n e pe-s m e h r a n e mi l ione p o t r o š a č a g ladnih emocija.

P o s e b n o želim d a p o m e n e m j e d n u t a b u i s a n u emoci ju zato š to je n jeno suzbi janje t e s n o vezano za k o r e n e l ičnost i : oseća­nje tragedi je. K a o š to s m o videli u j e d n o m r a n i j e m poglavlju, svesnost o s m r t i i o t r a g i č n o m v idu života, bi lo da je maglovita ili j a sna, j e d n a je od osnovnih k a r a k t e r i s t i k a čoveka. Svaka kul­t u r a se na svoj n a č i n nos i sa p r o b l e m o m s m r t i . Za o n a druš tva u k o j i m a je p r o c e s individuaci je jedva uznapredovao, m e t a po­j e d i n a č n o g pos to jan ja preds tav l ja m a n j i p r o b l e m , p o š t o j e s a m doživljaj po jed inačnog pos to jan ja m a n j e razvijen. Još se ne za­miš l ja da se s m r t u osnovi razl ikuje od života. K u l t u r e u ko j ima nai laz imo na viši s t e p e n razvi tka individuaci je p o s m a t r a j u s m r t p r e m a svojoj d r u š t v e n o j i ps ihološkoj s t r u k t u r i . Grci su sav na­glasak stavljali na život, a s m r t su predstavl ja l i j ed ino k a o utvar-no i s u m o r n o p r o d u ž e n j e života. Egipćani su svoje n a d e zasnivali na verovanju u neuniš t ivos t l judskog tela, b a r te la o n i h čija je m o ć za života b i la neuniš t iva . Jevrej i su rea l i s t ično pr ihvata l i či­n jenicu s m r t i i vizija nekog s tanja sreće i p r a v d e koje će čove-čanstvo k o n a č n o dostići na o v o m svetu omogući la im je da se p o m i r e s ide jom o u n i š t e n j u po jed inačnog života. Hr i šćans tvo je s m r t naprav i lo n e s t v a r n o m i p o k u š a l o je da nes rećnog po­jed inca uteš i o b e ć a n j i m a o životu posle smrt i . Naše doba jedno­s tavno por iče s m r t , a sa n j o m i j e d a n b i t a n vid života. U m e s t o da dopus t i da svesnost o s m r t i i pa tn j i p o s t a n e j e d a n od naj­jač ih p o d s t r e k a za život, osnova l judske sol idarnost i i doživljaj bez koga vesel ju i oduševl jenju n e d o s t a j u snaga i dubina, po­j e d i n a c je pris i l jen da tu svesnost pot i skuje . Ali, k a o što je uvek slučaj s pot i sk ivanjem, p o t i s n u t i e lement i ne p r e s t a j u da posto je •time š to se uk lan ja ju iz vida. Na ta j n a č i n s t r a h od s m r t i postoj i u n a m a n e z a k o n i t o . On ostaje živ u p r k o s pokuša ju da se po­rekne, ali, p o š t o je pot i snut , osta je jalov. On predstav l ja izvor jednol ikost i d rug ih doživljaja, izvor n e m i r a koj i p r o ž i m a život, i n j i m e se objašnjava, u s u d i o b i h se da kažem, zašto ova naci ja p r e t e r a n o t r o š i novac n a pogrebe .

U procesu tabui san ja emoci ja m o d e r n a psihi jatr i ja igra dvo­smis lenu ulogu. S j e d n e s t r a n e , n j e n najveći predstavnik, Frojd, p r o d r o je kroz fikciju o rac iona lnom, svr s i shodnom k a r a k t e r u

171

l judskog d u h a i p r o k r č i o p u t koji vodi u proval i ju l judskih stra­sti . S druge s t r a n e , obogaćena t im is t im Fro jdovim dost ignućima, m o d e r n a psihi jatr i ja načini la je sebe o r u đ e m opš t ih težnji u manipul i san ju l ičnošću. Mnogi psihi jatr i , ukl jučujući tu i psiho­anal i t ičare, stvorili su preds tave o »normalnoj« ličnosti, koja ni­k a d nije odviše tužna, odviše l jut i ta ni odviše u z b u đ e n a . Oni se služe rec ima p o p u t »infantilan« ili neurot ičan« da bi osudil i oso­b ine ili t ipove l ičnosti koji se ne saglašavaju s konvencionaln im o b r a s c e m »normalnog« pojedinca. Ovakav ut ica j je na nek i na­čin opasnij i od star i j ih i i skreni j ih obl ika n a d e v a n j a imena. T a d a je po jedinac b a r znao da posto j i n e k a o s o b a ili n e k a d o k t r i n a koja ga kr i t ikuje, te je m o g a o da uzvrat i u d a r a c . Ali ko m o ž e uzvrat i t i u d a r a c »nauci«?

I s t o m izopačavanju k o m e podležu osećanja i emoci je, podleže i or ig inalno mišljenje. Od samog p o č e t k a obrazovanja, or ig ina lno mišl jenje se o m e t a i u glave l judi ulivaju se gotove misl i . Taj se p o s t u p a k može l a k o sagledati k a d a su p o s r e d i m a l a deca. Svet p o b u đ u j e nj ihovu radoznalost , o n a žele da ga u h v a t e fizički, k a o i i n t e l e k t u a l n o . Ona žele da saznaju is t inu, p o š t o je to najbez-bedni j i nač in da se s n a đ u u j e d n o m n e o b i č n o m i m o ć n o m svetu. N a s u p r o t t o m e , n j ih ne uz imaju ozbil jno, i ni je važno da l i ta j s tav dobija oblik o tvorenog nepoštovanja ili t a n a n e snishodlji-vosti uobiča jene u o p š t e n j u sa svim o n i m a koji ne p o s e d u j u ni­kakvu m o ć (na p r i m e r sa decom, s t a r i m ili b o l e s n i m o s o b a m a ) . M a d a se s a m i m ovim p o s t u p a n j e m v e o m a o m e t a nezavisno mi­šljenje, postoj i i teža smetn ja : ne i skrenos t — čes to n e n a m e r n a — ko ja je t ip ična za p o n a š a n j e p r o s e č n e o d r a s l e osobe p r e m a d e t e t u . Ta n e i s k r e n o s t del imice se sastoj i u fiktivnoj preds tav i o svetu koja se d e t e t u pruža . Ona je o tpr i l ike i s to to l iko ko­r i s n a koliko bi čoveku koji se s p r e m a za ekspedici ju u S a h a r u bila kor i sna u p u s t v a o životu na Arktiku. P o r e d te o p š t e po­grešne preds tave o svetu, m n o g e p o s e b n e laži teže da p r i k r i j u činjenice sa koj ima, iz razl iči t ih l ičnih razloga, odras l i ne žele da u p o z n a j u decu. Od rđavog raspoloženja roditel ja, koje se ra-cionalizuje kao o p r a v d a n o nezadovol jstvo de te tov im p o n a š a n j e m , do nj ihovih seksualnih akt ivnost i i n j ihovih svađa p r o s t i r e se oblas t sa ko jom dete »ne t r e b a da b u d e upoznato« i njegova se raspi t ivanja nepr i ja te l j sk i ili učt ivo ometa ju .

Tako pr ipreml jeno, dete polazi u školu, a m o ž d a i u koledž. Želim u k r a t k o da p o m e n e m n e k e m e t o d e obrazovanja koj i se d a n a s koris te, a koji, u s tvar i , dalje o m e t a j u or ig inalno mišlje-

172

nje. J e d a n od nj ih je is t icanje poznavanja činjenica ili, k a k o b ih radi je r e k a o , i s t icanje obaveštenost i . Preovlađuje p a t e t i č n o suje-verje da se sve većim poznavan jem činjenica dospeva do poznava­n j a s t v a r n o s t i . S t o t i n e r a z b a c a n i n i nepovezanih činjenica t r p a j u se u glave s t u d e n a t a ; on i su zauzeti saznavanjem sve većeg b r o j a činjenica, te im t a k o osta je malo v r e m e n a i energi je za razmišlja­nje . Svakako, razmišl janje bez poznavanja činjenica osta je p r a z n o i f iktivno, ah s a m a »obaveštenost« m o ž e u p r a v o i s to tol iko da s m e t a razmiš l jan ju koliko i n jen n e d o s t a t a k .

J e d a n drugi, za o v o t e s n o vezan nač in o m e t a n j a or ig inalnog miš l jenja je držanje či tave is t ine za relat ivnu. 3 I s t i n a se prika­zuje k a o metafizički p o j a m , i a k o bi lo ko govori o svojoj želji da o tkr i j e i s t inu, »napredni« mis l ioci našeg doba s m a t r a j u ga n a z a d n i m . Tvrd i se da je i s t ina s tvar sasvim subjekt ivna, go­tovo s tvar u k u s a . N a u č n i t r u d m o r a s e odvojit i o d sub jekt ivnih činilaca, i njegov je cilj da se na svet gleda neza interesovano i bez s t ras t i . N a u č n i k m o r a d a pri lazi č in jenicama ster i l izovanih r u k u , kao š to h i r u r g p r i s t u p a pac i jentu . Rezul ta t tog relat iv izma, koj i se č e s t o javl ja p o d i m e n o m e m p i r i z m a ili pozit ivizma, ili se p r e p o r u č u j e svojom b r i g o m za i s p r a v n u u p o t r e b u reči, j e s te to da razmiš l janje gubi svoj osnovni podst ica j — želje i i n t e r e s e osobe ko ja razmišl ja; u m e s t o toga, mišl jenje pos ta je m a š i n a za reg i s t rovanje »činjenica«. U stvari, k a o š t o se mišl jenje u o p š t e razvi lo iz p o t r e b e za ov ladavanjem m a t e r i j a l n i m životom, t a k o i t ragan je za i s t i n o m pot iče iz i n t e r e s a i p o t r e b a p o j e d i n a c a i d r u š t v e n i h grupa. Bez takvog i n t e r e s a ne b i bi lo pods t ica ja za t ražen je i s t ine. Uvek i m a g r u p a čije i n t e r e s e p o d u p i r e i s t ina; nj ihovi preds tavnic i su p ioni r i l judske misl i ; ali i m a i d r u g i h g r u p a či je i n t e r e s e p o d u p i r e pr ikr ivan je i s t ine. S a m o u o v o m d r u g o m slučaju in teres j e š t e t a n za i s t inu. Stoga ni je p r o b l e m u t o m e š t o je neki i n t e r e s u p i tan ju , već kakav je i n t e r e s u pi­t a n j u . Mogao b i h reći da je izvesna čežnja za i s t inom, ukol iko se javl ja u svakog l judskog bića, pos ledica izvesne p o t r e b e za n j o m .

To p r e svega važi za snalaženje j e d n e osobe u spol jašnjem svetu, a osobi to za snalaženje dete ta . K a o dete, svako l judsko biće pro laz i kroz s tan je n e m o ć n o s t i , a i s t ina je j e d n o od na j­j a č i h o r u ž j a o n i h koj i ne p o s e d u j u m o ć . Ali i s t ina služi inte­r e s i m a pojedinca ne s a m o u vezi sa njegovim snalaženjem u spo­l jašn jem svetu; njegova v last i ta snaga u velikoj m e r i zavisi od njegova saznanja i s t ine o sebi. čovekove o b m a n e o sebi m o g u

173

poistati š t a k e kor i sne o n i m a ko j i nisu k a d r i da korača ju sami; ali one uvećavaju nj ihovu s labost; najveća snaga po jedinca zasni­va se na najvećoj integraci j i njegove l ičnosti , a to znači i na nje­govu n a j v e ć e m samoshvatan ju . »Poznaj s a m o g sebe« j e d n a je od osnovnih zapovest i čiji je cilj l judska snaga i sreća.

P o r e d p o m e n u t i h činilaca, p o s t o j e i č inioci k o j i akt ivno teže da o m e t u sve š to je u p r o s e č n e odras le o s o b e o s t a l o od sposob­n o s t i or ig inalnog mišl jenja. S o b z i r o m na sva o s n o v n a p i t a n j a po jedinačnog i d ruš tvenog života, s o b z i r o m na ps ihološke, eko­n o m s k e , pol i t ičke i m o r a l n e p r o b l e m e , veliki deo n a š e k u l t u r e i m a s a m o j e d n u funkci ju — da zamagli s p o r n a pi tanja . J e d n a v r s t a d i m n e zavese je i t v rdn ja da su p r o b l e m i suviše z a m r š e n i da b i ih p r o s e č n i po jed inac shvatio. S u p r o t n o t o m e , izgleda b a š da su m n o g a osnovna s p o r n a p i tan ja p o j e d i n a č n o g i d ruš tvenog života v e o m a p r o s t a — tol iko, u s tvari , p r o s t a da t r e b a očeki­vat i da ih svak r a z u m e . D o p u s t i t i da izgledaju t a k o b e s k r a j n o z a m r š e n a da ih s a m o »stručnjak« može r a z u m e t i , a i on s a m o u ograničenoj oblast i , znači s tvarno, a često, i n a m e r n o , težit i ome­t a n j u čovekova os lanjanja na v las t i tu s p o s o b n o s t za mišl jenje o o n i m p r o b l e m i m a koji su o d i s t a važni. Po jed inac oseća da je bes­p o m o ć n o u h v a ć e n u z b r k a n o m m n o š t v u p o d a t a k a i s p a t e t i č n i m s t rp l jen jem čeka dok s t ručn jac i ne o t k r i j u š ta da r a d i i k u d a da ide.

Rezul ta t takvog ut ica ja j e dvos t ruk: l j u d i p o s t a j u skept ičn i i c inični p r e m a s v e m u š to se govori ili š t a m p a , a p r i t o m deti-n jas to veru ju u sve š to im se a u t o r i t a t i v n o kaže. To združivanje c inizma i na ivnost i v e o m a je t ip ično za m o d e r n o g čoveka. B i t n a posledica tog združivanja j e o m e t a n j e p o j e d i n c a da s a m o s t a l n o misli i odlučuje .

Drugi n a č i n para l i san ja sposobnost i za k r i t i č k o miš l jenje je r a z a r a n j e svake s t r u k t u r a l i z o v a n e p r e d s t a v e o svetu. Činjenice gube p o s e b n o svojstvo koje m o g u da i m a j u k a o delovi s t ruk­tura l izovane celine, a zadržava ju j e d i n o a p s t r a k t n o , kvanti ta­tivno značenje . Svaka činjenica je s a m o još jedna činjenica, a važno je s a m o da l i z n a m o više ili m a n j e činjenica. Zbog toga radio, filmovi i novine deluju r a z o r n o . R e k l a m a za sapuin ili v ino b e s r a m n o p r a t i ili p r e k i d a vest o b o m b a r d o v a n j u nekog g r a d a i o s m r t i više s t o t i n a l judi. Onaj i s t i spiker, i s t i m su­gest ivnim, u m i l n i m i a u t o r i t a t i v n i m glasom k o j i m se poslužio da bi na n a s ostavio u t i s a k o ozbil jnosti pol i t ičke situacije, s a d a u s a đ u j e publ ic i u glavu d o b r e osobine p o s e b n e v r s t e s a p u n a čiji

174

proizvođač p laća za emisi ju vesti. U f i lmskim n o v o s t i m a se do­p u š t a da iza sl ika t o r p e d o v a n i h b r o d o v a s lede slike sa m o d n e revije. Novine n a m saopštava ju ovešta le mis l i kakvog d e b i t a n t a ili njegove nav ike p r i doručkovan ju na i s t o m p r o s t o r u i sa i s t o m ozbi l jnošću koje upotrebl java ju za izveštaje o događa j ima nau­čnog ili u m e t n i č k o g značaja. Zbog svega ovoga p r e k i d a se istin­s k a veza između n a s i onoga š to s lušamo. Pres ta je n a š e uzbu­đenje, sputava ju se n a š e emoci je i n a š k r i t i čk i sud, i n a š s tav p r e m a o n o m e š to se u svetu zbiva dobija, najzad, svojstvo do­sade i r a v n o d u š n o s t i . U i m e »slobode« život sasvim gubi struk­t u r u ; on j e sač in jen i z m n o g i h m a l i h k o m a d a m e đ u s o b n o odvo­j e n i h , koji kao cel ina n e m a j u n i k a k a v smisao. Sa t i m komadi­ć i m a pojedinac osta je s a m , k a o d e t e sa k o c k a m a ; m e đ u t i m , raz­l ika j e u t o m e š to dete zna š t a j e kuća, te o t u d može da p o z n a delove kuće u m a l i m k o m a d i m a ko j ima se igra, d o k o d r a s l a o s o b a ne uviđa značenje »celine« čiji jo j delovi dospevaju u r u k e . Ona je p o m e t e n a i up lašena, pa i dal je s a m o z u r i u te beznača jne k o m a d i ć e .

O n o š to je bi lo r e č e n o o n e d o s t a t k u »originalnosti« osećanja i miš l jenja važi i za č i n htenja. Ovo se n a r o č i t o t e š k o uočava; izgleda da m o d e r n i čovek i m a previše želja, a k o o že l jama uop­šte m o ž e m o govoriti, a izgleda da se njegov j e d i n i p r o b l e m sa­stoj i u t o m e š to on, iako zna š ta želi, ne m o ž e to i da dobi je . Mi svu svoju snagu t r o š i m o da b i s m o dobil i o n o š t o žel imo, a većina l judi n i k a d ne dovodi u p i t a n j e p r e m i s u te akt ivnost i : poznavanje svojih p r a v i h želja. Oni n e zas ta ju d a r a z m i s l e d a l i m e t e ko j ima s t r e m e predstav l ja ju n e š t o što o n i s a m i žele. U školi žele da i m a j u d o b r e ocene, a k a d o d r a s t u , da p o s t i g n u sve više uspeha, da z a r a đ u j u više novaca, da uživaju veći ugled, da k u p e bolja kola, da se p r o v o d e i t a k o dalje. Pa ipak, k a d u s r e d sve t e p o m a m n e akt ivnos t i o d i s t a z a s t a n u d a razmisle, n a p a m e t i m m o g u p a s t i ova p i t a n j a : »Ako j a s t v a r n o dobi jem taj novi posao, a k o d o đ e m do t i h bol j ih kola, a k o b u d e m u s t a n j u d a o d e m n a ta j p u t — š ta o n d a ? Kakva j e va jda o d svega toga? Da l i ja sve to za i s ta žel im? Ne j u r i m U ja za ne­č i m š to o č e k u j e m da me usreći , a š to mi izmiče č i m ga se d o m o g n e m ? « K a d a j e d n o m i skrsnu, t a p i t a n j a zas t rašu ju čoveka, j e r osporava ju s a m u osnovu či tave njegove akt ivnost i , njegovo poznavanje onoga š t o želi. Ljudi b i , s toga, da se š to p r e ota­r a s e t i h mis l i k o j e i h uznemirava ju . O n i oseća ju d a s u i h t a pi­t a n j a muči la za to š t o su bili u m o r n i ili pot i š ten i — te i dalje idu za o n i m što s m a t r a j u v las t i t im cil jem.

175

Pa ipak, sve je ovo z n a k ne jasnog shvatan ja i s t ine — is t ine da m o d e r n i čovek živi u o b m a n i da zna š ta želi, d o k u s tvar i želi o n o š to se od njega očekuje da želi. Da b i s m o to uvažili, p o t r e b n o je da shvat imo da poznavanje s t v a r n i h želja nije, k a o š to većina l judi misl i , re lat ivno lako, već da je to j e d a n od naj­težih p r o b l e m a k o j e l j u d s k o biće m o r a d a reš i . Taj z a d a t a k n a s t o j i m o da izbegnemo po s v a k u cenu, pr ihvata juć i t u đ e ci­ljeve k a o svoje. M o d e r a n čovek je s p r e m a n da se izloži vel ikim o p a s n o s t i m a k a d p o k u š a v a d a post igne m e t e koje s e s m a t r a j u »njegovim«: ali on se v e o m a plaš i r iz ika i odgovornos t i koje bi m o r a o d a p r e u z m e k a d a b i s a m sebi o d r e đ i v a o ciljeve, č e s t o se velika akt ivnost p o g r e š n o u z i m a k a o dokaz čovekove samo­s t a l n e radnje , iako z n a m o d a o n a često m o ž e d a n e b u d e spon­tani ja od p o n a š a n j a kakvog g lumca ili h i p n o t i s a n e osobe. K a d a se izvrši p o d e l a uloga za j e d a n k o m a d , svaki g l u m a c m o ž e da se uživi u u logu k o j a mu je dodel jena, pa č a k i da s a m nas tav i svoj t e k s t i izvesne po jedinost i r a d n j e . I p a k , on s a m o igra u logu ko ja m u j e data .

Za p r o b l e m a u t o r i t e t a i s lobode tesno je vezana j e d n a poseb­n a teškoća; n a i m e , m i teško m o ž e m o d a o c e n i m o d o koje m e r e su n a š e želje, mis l i i osećanja s t v a r n o naš i , a u kojoj su n a m m e r i spol ja n a m e t n u t i . U t o k u m o d e r n e is tori je a u t o r i t e t c rkve j e z a m e n j e n a u t o r i t e t o m države, a u t o r i t e t države a u t o r i t e t o m zdra­vog r a z u m a i j avnog m n e n j a kao o r u đ i m a pr i lagođavanja. Ne u v i đ a m o d a s m o posta l i p len nove v r s t e a u t o r i t e t a z a t o š to s m o se os lobodi l i njegovih stari j ih, j avnih oblika. Postal i s m o auto­m a t i , a živimo u o b m a n i da s m o pojedinci k o j i p o s e d u j u vla­s t i tu volju. Ta o b m a n a p o m a ž e p o j e d i n c u da o s t a n e n e s v e s t a n svoje nes igurnost i , ali to j e j e d i n a p o m o ć k o j u mu t a k v a ob­m a n a može pruži t i . U osnovi, os labl jeno je po jedinčevo l ično ja , t a k o da se on oseća n e m o ć a n i kra jn je nes iguran. On živi u s v e t u sa k o j i m više nije i s t inski u vezi i u k o m e se sve instru-mental izovalo, gde je on p o s t a o deo m a š i n e ko ju je izgradio 1

vlas t i t im r u k a m a . On misli, oseća i hoće o n o š t o veruje da t r e b a da misli, oseća i hoće; u s a m o m t o m p r o c e s u on gubi svoje l ično ja, na k o m e se m o r a gradi t i svaka i s t inska b e z b e d n o s t slobod­nog pojedinca.

; G u b i t a k l ičnog ja uvećao je n u ž n o s t pr i lagođavanja, j e r je njegova posledica d u b o k a s u m n j a u ident i te t . Ako ja n i s a m n i š t a d r u g o do ono š to veru jem da t r e b a da b u d e m — ko s a m o n d a »ja«? Videli s m o k a k o je p o j e d i n a c — u t o k u p r o p a d a n j a sred-

176

njovekovnog p o r e t k a , u k o m e je zauzimao n e o s p o r a v a n o i utvr­đ e n o m e s t o — p o č e o da s u m n j a u svoje l ično ja . I d e n t i t e t po­j e d i n c a j e d a n je od glavnih p r o b l e m a m o d e r n e filozofije od De-k a r t a n a o v a m o . D a n a s u z i m a m o z a gotovo d a m i j e s m o m i . P a ipak, n a š a s u m n j a u n a s s a m e j o š posto j i ili je, čak, poras la . P i r a n d e l o je u svoj im k o m a d i m a izrazio to osećanje m o d e r n o g čoveka. On polazi od p i tan ja : ko s a m ja? K a k a v drugi dokaz p o s e d u j e m za svoj ident i te t sem t ra jan ja svog telesnog j a ? On svoj im odgovorom ne p o t v r đ u j e po jed inačno ja — kao š to čini D e k a r t — već ga por iče : ja ne p o s e d u j e m ident i te t , m o j e l ično ja ni je n i š ta drugo do odraz onoga š to drugi očekuju da b u d e m ; j a s a m »onakav kakvog m e želite«.

Dakle, zbog ovog g u b i t k a ident i te ta p o t r e b a za saobražava-n j e m je još n e o d s t u p n i j a ; znači, čovek m o ž e bi t i s iguran u s e b e s a m o a k o i spunjava očekivanja drugih. Ako ne živimo p r e m a toj preds tav i , ne s a m o što se izlažemo o p a s n o s t i da n a s d r u g i o s u d e i da se j o š više izdvojimo nego i opasnos t i da izgubimo i d e n t i t e t svoje l ičnosti, š to znači da ugroz imo svoje duševno zdravl je.

Čovek pr igušu je te s u m n j e u v last i t i ident i te t i st iče izvesnu b e z b e d n o s t saobražavajući se t u đ i m očekivanj ima i ne razliku­jući se od drug ih l judi. M e đ u t i m , p laćena c e n a je visoka. Odu­sta jan je od s p o n t a n o s t i i indiv idualnost i i m a za pos ledicu spu­tavanje života. U p s i h o l o š k o m pogledu a u t o m a t je , m a d a bio­loški živ, e m o c i o n a l n o i m e n t a l n o zdrav. Dok on prolazi kroz ži­vot, ovaj mu p o p u t p e s k a izmiče iz r u k u . Na izgled zadovol jan i p u n opt imizma, m o d e r a n čovek je d u b o k o nes rećan; u s tvari , on je na ivici očajanja. On se očajnički drži p r e d s t a v e o indivi­dualnost i ; on želi da b u d e »drukčiji« i na jbol ja p r e p o r u k a k o j u m o ž e da da glasi »to je drukči je«. Mi dozna jemo i m e železničkog s lužbenika od koga k u p u j e m o vozne k a r t e ; r u č n e torbe, k a r t e za igranje i radio-aparat i koj i se m o g u nosi t i »personalizuju se« s tav l janjem sopstvenikovih inicijala. Sve to ukazuje na glad za »razlikom«, pa i p a k su to gotovo poslednj i t ragovi indiv idualnost i . M o d e r n i čovek je g ladan života. Ali p o š t o kao a u t o m a t ne mo­že da iskusi život u s m i s l u s p o n t a n e akt ivnost i , on n j u z a m e n j u j e svakovrsn im u z b u đ e n j i m a i n a d r a ž a j i m a : n a d r a ž a j i m a ko je mu p r u ž a j u pi jančenje, sportovi, proživl javanje u z b u đ e n j a f iktivnih l ikova n a f i lmskom p l a t n u .

U č e m u je, onda, značenje s lobode za m o d e r n o g čoveka? On se os lobodio spol jašnj ih s p o n a koje ga sprečavaju da

dela i misl i o n a k o k a k o n a đ e za s h o d n o . On bi b io s lobodan da

177

p o s t u p a p r e m a vlastitoj volji k a d a bi znao š ta želi, misl i i oseća. Ali on' to ne zna. On se saobražava a n o n i m n i m a u t o r i t e t i m a i usvaja lično ja koje ni je njegovo. A u k o l i k o to više čini, u t o l i k o se oseća nemoćni j i , u to l iko je p r i n u đ e n i j i da se saobražava. Upr-kos spol jašnjem o p t i m i z m u i inicijativi, m o d e r n i čovek je obu­zet d u b o k i m osećan jem nemoći , zbog koga n e t r e m i c e , k a o da j e paral izovan, gleda n a s t u p a j u ć e katas t rofe .

Ako površno p o s m a t r a m o , čini n a m se da se l judi pr i l ično d o b r o snalaze u e k o n o m s k o m i d r u š t v e n o m životu; ipak, opa­sno b i bilo predvidet i da se d u b o k o i spod te u t e š n e spol jašnost i k r i j e nesreća . Ako život, zato što se ne proživljava, izgubi svoje značenje, čovek p a d a u očajanje. Ljudi ne u m i r u m i r n o od fi­zičke gladi; oni ne u m i r u m i r n o ni od ps ih ičke gladi. Ako gle­d a m o s a m o e k o n o m s k e p o t r e b e »normalne« osobe, a k o ne uvi­đ a m o nesvesnu p a t n j u p r o s e č n e a u t o m a t i z o v a n e osobe, n e uspe-v a m o d a u v i d i m o n i o p a s n o s t k o j o m n a š o j k u l t u r i p r e t i n j e n a l judska osnova: s p r e m n o s t da se p r i h v a t e svaka ideologi ja i svaki vođ a k o on s a m o obećava u z b u đ e n j e i n u d i pol i t ičku s truk­t u r u i s i m b o l e koj i n a v o d n o osmišl javaju i s r e đ u j u život poje­dinca. To očajanje l judskog a u t o m a t a p l o d n o je t le za pol i t ičke ciljeve fašizma.

2. SLOBODA I SPONTANOST

Dosad s m o se u ovoj knj izi bavil i j e d n i m v i d o m s lobode: n e m o ć i i nes igurnošću izdvojenog po jed inca u m o d e r n o m društvu, po­j e d i n c a os lobođenog svih spona ko je su n e k a d i osmišl javale i obezvređivale život. Videli s m o da p o j e d i n a c ne m o ž e da pod­n e s e t u izdvojenost; k a o izdvojeno biće, o n j e p o t p u n o bespomo­ć a n u p o r e đ e n j u sa spol jašnj im svetom, te ga se, s toga, v e o m a plaši; zbog te izdvojenosti, svet se za njega raz jedinio, a on s a m izgubio je sve š to bi mu omogući lo da se u svetu snađe. On je, stoga, obuzet s u m n j a m a u sebe, u značenje života i, k o n a č n o , u svako načelo p r e m a k o m e bi m o g a o u svojim p o s t u p c i m a da se ravna. 2ivot p a r a l i š u i b e s p o m o ć n o s t i sumnja, a da bi živeo, čovek pokušava da pobegne od slobode, od negat ivne s lobode. On je n a g n a n u novo rops tvo . To r o p s t v o se razl ikuje od robo­vanja p r i m a r n i m s p o n a m a , od koj ih se on nije sasvim odvojio, m a d a su n j ime upravl ja l i a u t o r i t e t i ili d r u š t v e n a grupa. To bek-stvo m u n e v r a ć a izgubl jenu bezbednos t već m u j e d i n o p o m a ž e da zaboravi svoje l ično ja k a o p o s e b a n ent i te t . On nalazi n o v u

178

i k r h k u bezbednos t po c e n u žrtvovanja in tegr i te ta svog poje­d inačnog ja . On odlučuje da izgubi svoje l ično ja j e r ne može da p o d n e s e usaml jenos t . T a k o s loboda — kao s loboda od — vodi u novo rops tvo .

Može l i se, na o s n o v u n a š e analize, izvući zakl jučak da neiz-bežan k r u g vodi od s lobode u n o v u zavisnost? Da l i s loboda od svih p r i m a r n i h veza čini po jed inca t a k o u s a m l j e n i m i izdvoje­n i m da on m o r a neizbežno da beži u novo r o p s t v o : J e s u l i ne­zavisnost i s loboda j e d n a k e izdvojenosti i s t r a h u ? Ili, pak, posto j i pozi t ivna s loboda, u kojoj po jed inac živi k a o nezavisno l ično ja a i p a k ni je izdvojen, već s jedin jen sa svetom, sa d r u g i m l j u d i m a i sa p r i r o d o m ?

V e r u j e m o da se na ovo m o ž e p o t v r d n o odgovorit i , da se proce­s o m p o r a s t a s lobode ne obrazu je začarani k r u g i da čovek može b i t i s l o b o d a n a da i p a k ne b u d e usaml jen, k r i t ičan a ipak ne­ispunjen' s u m n j a m a , nezavisan a ipak integra lni deo čovečan­stva. Tu s lobodu čovek može post ić i os tvaren jem svog l ičnog ja, t i m e š to će on b i t i on. š t a znači os tvar i t i l ično ja? Ideali­s t ički filozofi verovali su da se samoostvar ivanje može post ić i j e d i n o i n t e l e k t u a l n i m u v i d o m . Oni su neizostavno tražil i da se l j u d s k a l ičnost rascepi , t a k o da čovekov r a z u m može da suzbi ja i n a d z i r e njegovu p r i r o d u . Posledica tog rascepa, m e đ u t i m , bi la je o s i r o m a š e n j e ne s a m o čovekovog emocionalnog života nego i njegovih in te lektua ln ih sposobnost i . Postavši č u v a r o d r e đ e n da pazi na svog zatvorenika, p r i r o d u , r a z u m je i s a m p o s t a o zatvo­renik; i t a k o su o s a k a ć e n e o b e s t r a n e l judske l ičnosti, i r a z u m i emoci ja. Veru jemo da se ostvar ivanje l ičnog ja ne post iže s a m o č i n o m razmišl janja već i os tvar ivanjem čovekove c e l o k u p n e lič­n o s t i , ak t ivn im izražavanjem svojih emocionalnih i in te lektua ln ih m o g u ć n o s t i . Te m o g u ć n o s t i nalaze se u svakoga; o n e se os tvaru ju s a m o u o n o j m e r i u kojoj se izražavaju. D r u g i m r e c i m a , pozi­tivna sloboda sastoji se u spontanoj aktivnosti celokupne, inte-grisane ličnosti.

Ovde se pr ib l ižavamo j e d n o m od na j tež ih p r o b l e m a psiholo­gije, p r o b l e m u spontanos t i . Pokuša j da se ovaj p r o b l e m val jano p r e t r e s e iziskivao b i j o š j e d n u knjigu. M e đ u t i m , na osnovu onog š t o s m o d o s a d a rek l i m o g u ć n o je , p o r e đ e n j e m p o s u p r o t n o s t i , dospet i do r a z u m e v a n j a b i tnog svojstva s p o n t a n e akt ivnost i . Spon­t a n a akt ivnos t ni je p r i n u d n a akt ivnost , na ko ju po jed inca na­gone njegova izdvojenost i n e m o ć ; to nije akt ivnost a u t o m a t a , ko ja predstav l ja n e k r i t i č k o usvajanje o b r a z a c a suger i sanih spo-

179

lja. S p o n t a n a akt ivnost je s lobodna akt ivnost l ičnog ja i, u psi­h o l o š k o m pogledu, p o d r a z u m e v a o n o š to l a t i n s k i k o r e n t e reči, sporite, doslovce znač i : po s lobodnoj volji. P o d akt ivnošću ne r a z u m e m »svako delanje« već ono svojstvo s tvara lačke akt ivnost i koje m o ž e da deluje u neči j im emociona ln im, i n t e l e k t u a l n i m i č u l n i m doživljajima, k a o i u nečijoj volji. J e d n a p r e m i s a ove s p o n t a n o s t i je p r i h v a t a n j e ce lokupne l ičnosti i ods t ran j ivan je r a s c e p a i z m e đ u »razuma« i »prirode« j e r s p o n t a n a de la tnos t je m o g u ć n a s a m o a k o čovek ne pot i skuje b i t n e delove svoga l ičnog ja, s a m o a k o sebe shvata i s a m o a k o su razl ič i te sfere života suš t inski integr i sane.

M a d a se s p o n t a n o s t re la t ivno r e t k o javl ja u n a š o j k u l t u r i , mi j e n i s m o p o t p u n o l išeni. Želeo b ih d a p o d s e t i m čitaoca, k a k o b i h mu p o m o g a o da ovo r a z u m e , na n e k e slučajeve u k o j i m a na ma­hove o p a ž a m o s p o n t a n o s t .

P r e svega, z n a m o za po jed ince koji su — ili koji su bili — s p o n t a n i , čije su mišl jenje, osećanje i delanje bili izraz nj ihovog l ičnog ja, a ne kakvog a u t o m a t a . Ti po jedinci su n a m već inom poznat i k a o u m e t n i c i . U s tvar i , u m e t n i k se m o ž e definisat i k a o po jed inac k a d a r da se s p o n t a n o izrazi. K a d a b i to bi la definicija u m e t n i k a — Balzak ga je u p r a v o t a k o definisao — o n d a se i nek i filozofi i n a u č n i c i m o r a j u nazvat i u m e t n i c i m a , dok se drug i is to tol iko razl ikuju od nj ih kol iko se s t a r o m o d n i fotograf raz­likuje od sl ikara-stvaraoca. Neki drugi po jedinci p o s e d u j u i s tu s p o n t a n o s t , m a d a n i s u sposobni — ili su, možda, s a m o neobu­čeni — da se izražavaju u ob jek t ivnom medi j u m u , k a o š to čini u m e t n i k . Ipak, položaj u m e t n i k a ni je nepr ikosnoven, j e r se, u stvari, indiv idualnost i s p o n t a n o s t p o š t u j u j e d i n o u o n i h umet­nika koji imaju u s p e h a ; a k o u m e t n i k n e uspeva d a p r o d a svoju u m e t n o s t , on za svoje savremenike os ta je n e n o r m a l a n , »neuroti­čan«. Položaj u m e t n i k a je, u t o m pogledu, sl ičan položaju koj i je revolucionar zauzimao u t o k u istori je. Revolucionar koj i u s p e je državnik, a onaj koji ne u s p e je zločinac.

U dece na laz imo j o š j e d a n p r i m e r za s p o n t a n o s t . Ona pose­duju sposobnost da osećaju i misle o n o š to je za i s ta njihovo; ta s p o n t a n o s t ispoljava se u o n o m e š to govore i mis le, u ose-ć a n j i m a koja se izražavaju na n j ihovim l ic ima. Ako se zapi­t a m o š ta dopr inos i t o m e da većinu l judi pr iv lače deca, odgovor, verujem, m o r a glasiti da ih deca, s e m iz s e n t i m e n t a l n i h i kon­vencionalnih razloga, privlače u p r a v o t i m svojs tvom s p o n t a n o s t i . Ono ostavl ja d u b o k u t i sak na svakog ko i s a m ni je sasvim m r t a v

180

da to svojstvo ne bi m o g a o da opazi. U stvari, niš ta nije privlač-nije ni ubedljivi je od spontanos t i , b i lo da se n a đ e u deteta, umet­n i k a ili u onih po jed inaca koji se ne mogu ovako grupisa t i pre­ma d o b u s taros t i ili zan imanju .

Mi već inom m o ž e m o da zapazimo b a r t r e n u t k e vlast i te spon­tanost i , koji su u isti m a h i t r e n u c i i s t inske sreće. Bilo da je to novo i s p o n t a n o opažanje nekog pejzaža ili o tkr ivan je n e k e ist ine do koje s m o došli v las t i t im mišl jenjem, ili neko ču lno zado­voljstvo koje ni je ukalupl jeno, ili naviranje l jubavi p r e m a dru­goj osobi — u t i m t r e n u c i m a svi z n a m o šta je s p o n t a n i čin i m o ž e m o donekle da zamis l imo k a k o b i izgledao l judski život k a d se t i doživljaji ne bi t a k o r e t k o javljali i tol iko zapostavl jali .

Zaš to s p o n t a n a akt ivnost rešava p r o b l e m slobode? Rekli s m o da negat ivna s loboda po sebi pravi od po jedinca izdvojeno biće, čiji je o d n o s p r e m a svetu dalek i nepoverljiv, a čije je l ično ja s labo i n e p r e s t a n o ugroženo. S p o n t a n a akt ivnost je j e d a n nač in na koji čovek m o ž e da savlada s t r a h od usaml jenos t i ne žrtvu­juć i p r i t o m integr i te t svog l ičnog ja; j e r se u s p o n t a n o m ostva­r ivanju svog l ičnog ja čovek nanovo s jedinjuje sa svetom — sa čovekom, p r i r o d o m i sa s a m i m sobom. Ljubav je glavna sa­stavnica takve s p o n t a n o s t i ; ne l jubav kao iščezavanje l ičnog ja u drugoj osobi, n i t i l jubav k a o posedovanje druge osobe, već l jubav k a o s p o n t a n o potvrđivanje drugih, k a o s jedinjavanje po­j e d i n c a sa d r u g i m a na osnovu očuvanja po jedinačnog ja . Dina­m i č n o svojstvo l jubavi leži u p r a v o u ovoj p o l a r n o s t i : l jubav pot iče iz p o t r e b e da se savlada podvojenost i dovodi do jedin­stva — pa ipak se indiv idualnost ne otklanja . Druga sastavnica j e r a d ; n e r a d kao p r i n u d n a akt ivnost r a d i izbegavanja usam­ljenosti , nit i r a d k a o o d n o s p r e m a pr i rodi , koji j e de l imično go­s p o d a r e n j e n j o m e a del imično obožavanje proizvoda l judskih r u k u i robovanje n j ima, već r a d kao stvaranje, p r i k o m e se čovek sjedinjuje s p r i r o d o m u s tvara lačkom činu. š t o važi za l jubav i za rad, važi i za svaku s p o n t a n u r a d n j u , bi la o n a ostva­r ivanje čulnog zadovoljstva ili sudelovanje u pol i t ičkom životu zajednice. O n a p o t v r đ u j e indiv idualnost l ičnog ja, a u i s to v r e m e ga s jedinjuje s č o v e k o m i p r i r o d o m . Osnovna d ihotomi ja svoj­s tvena s lobodi — rođen je individualnost i i p a t n j a zbog usamlje­n o s t i — razrešava se, na v i šem s tupn ju , čovekovom s p o n t a n o m r a d n j o m .

P r i svakoj s p o n t a n o j akt ivnost i po jed inac p r i h v a t a svet. Ne s a m o š to njegovo po jed inačno ja ostaje n e t a k n u t o ; o n o posta je

181

j ače i čvršće. Jer lično ja je onoliko snažno koliko je aktivno. Ne stiče se i s t inska snaga posedovan jem k a o takvim, b i lo to posedovanje m a t e r i j a l n i h d o b a r a ili m e n t a l n i h svojstava k a o š to su emoci je ili misl i . Snaga se, t a k o đ e , ne s t iče k o r i š ć e n j e m

p r e d m e t a i m a n i p u l i s a n j e m nj ima; o n o š to k o r i s t i m o ne p r i p a d a n a m a p r o s t o zato š to g a kor i s t imo. N a m a p r i p a d a s a m o o n o z a š ta n a s i s t inski vezuje n a š a s tvara lačka akt ivnost , b i lo to o s o b a ili p r e d m e t . S a m o o n a svojstva koja p r o i s h o d e iz n a š e s p o n t a n e akt ivnost i da ju snagu l i č n o m ja i t a k o uobl iču ju osnovu njegova integr i te ta . N e s p o s o b n o s t za s p o n t a n o delanje, za izražavanje ono­ga š to odis ta osećamo i mis l imo i n u ž n o s t — k o j a iz te nesposob­nost i proizlazi — da sebi i d r u g i m a p r i k a ž e m o pseudol ično ja, j e s u k o r e n i osećan ja in fer iornost i i s labost i . Bili mi toga svesni ili ne, ničega se ne s t id imo više nego činjenice š to mi n i s m o mi, i n i š t a nas ne pravi ponosni j ima i s rećni j ima no k a d mis l imo, o s e ć a m o i kazu jemo o n o š to je naše.

To u sušt ini znači da je važna akt ivnost k a o takva, da je va­žan proces , a ne rezul ta t . U našo j k u l t u r i n a g l a s a k je u p r a v o na o b r n u t o m . Mi proizvodimo ne r a d i k o n k r e t n o g zadovol jenja već u a p s t r a k t n u svrhu p r o d a j e r o b e ; o s e ć a m o da k u p o v a n j e m m o ž e m o doći do svega mater i ja lnoga i n e m a t e r i j a l n o g a i t a k o pr i sva jamo stvari bez ikakvog ličnog s tvara lačkog n a p o r a . I s t o t a k o , s m a t r a m o n a š a l ična svojstva i r e z u l t a t n a š i h n a p o r a ro­b o m koja se m o ž e p r o d a t i za novac, ug led i m o ć . T a k o n a g l a s a k prelazi sa zadovoljenja s tvara lačke akt ivnost i na v r e d n o s t goto­vog proizvoda. T i m e čovek p r o p u š t a j e d i n o zadovol jenje koje mu može pruži t i s t v a r n u s reću — doživljaj akt ivnost i u d a t o m t r e n u t k u — pa j u r i za u t v a r o m koja ga razočarava č im poveru je da ju je uhvat io — za varl j ivom s r e ć o m koja se naziva u s p e h o m .

Ako po jed inac s p o n t a n o m akt ivnošću os tvar i svoje l ično ja, te t a k o dođe u vezu sa svetom, on više ni je izdvojeni a t o m ; on i svet pos ta ju deo j e d n e s t r u k t u r a l i z o v a n e celine; on i m a svoje zakoni to m e s t o , a t i m e nes ta je njegova s u m n j a u sebe i u značenje života. Ta s u m n j a je p o t e k l a iz njegove podvo jenos t i i iz o m e t a n j a života; s u m n j e nes ta je k a d on b u d e u s t a n j u da živi s p o n t a n o , a ne p r i n u d n o ni a u t o m a t s k i . On je sves tan sebe k a o po jed inca koji je akt ivan i koji s tvara, te shvata da život ima samo jedno značenje: sam čin življenja.

Ako po jed inac savlada tu osnovnu s u m n j u u sebe i svoje me­sto u životu, a k o sa svetom os tvar i veze pr ihvata juć i ga č i n o m s p o n t a n o g življenja, on k a o po jed inac st iče snagu i st iče bez-

182

b e d n o s t . Ta bezbednost , m e đ u t i m , isto se o n a k o razl ikuje od bezbednost i koja odl ikuje preindividual i s t ičko s tanje kao što se ta nova povezanost sa svetom razlikuje od povezanost i pr imar­n i m vezama. Nova bezbednost ne predstav l ja zaš t i tu ko ju poje­d i n c u p r u ž a n e k a viša m o ć izvan njega; n i t i j e to b e z b e d n o s t iz ko je je otk lonjeno t rag ično svojstvo života. Nova b e z b e d n o s t j e d i n a m i č n a ; o n a ne počiva na zašt i t i već na čovekovoj sponta­n o j akt ivnost i . To je b e z b e d n o s t ko ja se s t iče svakog t r e n u t k a čovekovom s p o n t a n o m akt ivnošću. To j e b e z b e d n o s t ko ju može da pruži j ed ino s loboda, bezbednos t kojoj n i s u p o t r e b n e o b m a n e , z a t o š to j e o tk loni la o n e uslove ko j i n u ž n o iziskuju o b m a n e .

Pozit ivna s loboda k a o os tvarenje l ičnog ja p o d r a z u m e v a p u n o potvrđ ivan je j ed ins tvenost i po jedinca. Ljudi se r a đ a j u j ednaki , al i se r a đ a j u i različit i . Osnova te razl ike je n a s l e đ e n a sprem­nos t , fiziološka i m e n t a l n a , sa k o j o m započin ju život, a uz to dolazi p o s e b a n sticaj pr i l ika i i skustava sa k o j i m a se susreću. O i s tovetnost i te p o j e d i n a č n e osnove j e d n e l ičnost i i p o j e d i n a č n e osnove ma koje d r u g e l ičnost i m o ž e se i s to t a k o m a l o govorit i k a o š to se u o p š t e može govorit i o fizičkoj i s tovetnost i dva orga­nizma. I s t insk i razvi tak l ičnog ja uvek je razv i tak koj i se temel j i na toj posebnoj osnovi; to je organski razvitak, obelodanj ivanje j e d r a svojstvenog toj osobi i s a m o n jo j . Razvoj a u t o m a t a , su­p r o t n o t o m e , nije organski . Razvi tak osnove l ičnog ja j e sprečen' i t o m l ičnom ja doda je se pseudol ično ja, š to u sušt ini znači, k a o š to s m o videli, pr isa jedinjavanje t u đ i h obrazaca mišl jenja i osećanja. Organski razvi tak m o g u ć je s a m o p o d us lovom kra j­njeg poš tovan ja osobenost i l ičnog ja drug ih osoba, kao i našeg vlast i tog l ičnog ja . To poštovanje j ed ins tvenost i l ičnog ja i ne-govanje te j ed ins tvenost i j e s u na jdragoceni ja d o s t i g n u ć a ljud­ske ku l ture , a b a š su ta dost ignuća d a n a s u opasnos t i .

J e d i n s t v e n o s t l ičnog ja n i na koji način ne prot ivreč i nače lu j e d n a k o s t i . Tvrdn ja da su l judi r o đ e n i j e d n a k i p o d r a z u m e v a da su im svima za jednička ista b i t n a l judska svojstva, da im je za jednička o s n o v n a s u d b i n a l judsk ih bića, da svi posedu ju isto neotuđivo p r a v o na s lobodu i sreću. Ta teza, s e m toga, znači da je nj ihov m e đ u s o b n i o d n o s sol idaran, a ne o d n o s g o s p o d a r a i potč in jenog. P o j a m j e d n a k o s t i ne znači da su svi l judi isti . Ovakav p o j a m j e d n a k o s t i izvodi se iz uloge koju d a n a s po jed inac igra u svojoj e k o n o m s k o j akt ivnost i . Iz veze i zmeđu čoveka koji k u p u j e i onoga koji p r o d a j e otk lonjene su o d r e đ e n e l ične razlike. Pod t i m o k o l n o s t i m a važno je s a m o to da j e d a n čovek

183

i m a neš to za proda ju , a drugi i m a novac za kupovinu. U eko­n o m s k o m životu l judi se m e đ u s o b n o ne razl ikuju; oni se me­đ u s o b n o razl ikuju kao s tvarne osobe i negovanje nj ihove jedin­stvenost i j e s t e suš t ina individualnost i .

Pozitivna s loboda takođe p o d r a z u m e v a nače lo da od tog je­dinstvenog po jedinačnog ja n e m a veće moći, da je čovek s redi š te i cilj sveg života; da je razvi tak i ostvar ivanje čovekove indivi­dualnost i cilj koj i se n ikad ne može p o d r e d i t i cil jevima čije se dosto janstvo s m a t r a većim. Ovo tumačen je može da izazove oz­bil jne z a m e r k e . Zar ono ne postu l i še n e o b u z d a n egot izam? Ne por iče l i o n o ideju o žrtvovanju za ideal? Zar ne bi njegovo pri-hvatan je dovelo do anarhi je? Na ova p i tan ja su, u stvari, već dat i odgovori, de lom izričiti, delom p r e ć u t n i , u toku našeg ra­nijeg izlaganja. M e đ u t i m , ta p i tan ja su za nas odviše važna da n e b i s m o j o š j e d n o m pokuša l i d a bolje o b j a s n i m o d a t e odgovore i izbegnemo n e s p o r a z u m .

Reći da čovek ne t r e b a da se povinuje bi lo č e m u š t o j e iznad njega ne znači poreć i dos to jans tvo ideala. Sasv im s u p r o t n o , to je na j jača p o t v r d a ideala. Ovo n a s , m e đ u t i m , p r i m o r a v a da kri­tički i sp i tamo značenje ideala. Čovek je d a n a s o b i č n o sklon da pre tpos tav i da je ideal svaki cilj čije dost izanje ne p o d r a z u m e v a mater i ja ln i dobi tak, sve o n o č e m u je neko spreman ' da žrtvuje egotist ičke ciljeve. Taj p o j a m ideala je čisto ps ihološki — i, u t o m pogledu, relativistički. S tog subjekt ivis t ičkog s tanoviš ta je­d a n fašist, koga p o k r e ć e želja da se podvrgne višoj moći i da, u i s to vreme, nad jača druge l jude, posedu je ideal u p r a v o i s to onol iko koliko i čovek koji se bor i za l judsku j e d n a k o s t i slo­b o d u . Na toj se osnovi p r o b l e m ideala n i k a d ne m o ž e res i t i .

M o r a m o uoči t i razl iku i z m e đ u i s t insk ih i lažnih ideala, koja je b i tna, u p r a v o k a o i razl ika i z m e đ u i s t ine i laži. Svim istin­s k i m ideal ima zajedničko je j e d n o : oni izražavaju želju za n e č i m š to još nije os tvareno ali š to je požel jno r a d i razv i tka i s reće pojedinca. 4 Možda ne z n a m o u v e k š ta služi t o m cilju, m o ž d a se ne s lažemo u pogledu funkcije ovog ili onog ideala za l judski raz­voj, ali to nije razlog za relat ivizam, po k o m e ne m o ž e m o da z n a m o č ime se život pods t iče a č ime o m e t a . Mi n i s m o uvek s igurni koja je h r a n a zdrava a koja nije, pa i p a k ne zaključu­j e m o da se o t rov n i na koji n a č i n ne može p o z n a t i . I s t o t a k o m o ž e m o da z n a m o , ako zaželimo, č i m e se t r u j e m e n t a l n i život. Z n a m o da su s i romaštvo, zaplašenost , izdvojenost u p e r e n i protiv života; da sve š to služi s lobodi i podst iče čovekovu h r a b r o s t

184

i snagu da b u d e svoj j e s t e u korist života, š t a je za čoveka d o b r o a š t a rđavo nije metaf iz ičko već empir i j sko p i tan je , ko je se može r e s i t i na osnovu anal ize čovekove p r i r o d e i delovanja izvesnih o k o l n o s t i na njega.

Ali š ta je sa »idealima« koj i su, p o p u t fašističkih, nedvosmi­sleno u p e r e n i p r o t i v života? K a k o da r a z u m e m o činjenicu š to se l judi drže ovih lažnih ideala i s to o n a k o v a t r e n o k a o što se drug i drže prav ih? Odgovor na ovo p i tan je daju izvesna psiho-, loška r a z m a t r a n j a . Pojava m a z o h i z m a pokazuje n a m d a l jude m o ž e pr ivući doživljavanje p a t n j e ili potč in jenost i . N e m a sum­n j e da su p a t n j a , potč in jenos t ili s a m o u b i s t v o ant i teze pozitiv­n i m cil jevima života. Pa ipak, t i se ciljevi mogu subjekt ivno doživeti kao p r i j a t n i i pr iv lačni . Takvo doživljavanje onoga što je u životu š t e t n o j e s t e pojava ko ja više od svake d r u g e zaslu­žuje naziv pato loške perverzi je. Mnogi psiholozi s m a t r a j u da su doživljavanje zadovol jstva i izbegavanje bo la j e d i n a zakoni ta na­čela l judskog delanja; d i n a m i č n a psihologija, m e đ u t i m , može da p o k a ž e da sub jekt ivno doživljavanje zadovoljstva ni je dovolj­no m e r i l o za u tv rđ ivan je v ređnost i izvesnog p o n a š a n j a s obzi­r o m n a l judsku s reću. P o d e s a n p r i m e r z a t o p r u ž a anal iza ma­zohis t ičkih pojava. T a k o analiza p o k a z u j e da senzacija zadovolj­stva m o ž e da b u d e r e z u l t a t p a t o l o š k e perverzi je, i i s to tol iko m a l o svedoči o o b j e k t i v n o m značenju doživljaja kol iko i slast o t r o v a svedoči o njegovoj kor i snos t i po organizam 5 . T a k o do­laz imo do definicije i s t inskog ideala k a o cilja koj i p o t p o m a ž e razvi tak, s lobodu i s reću ličnog ja, i do definicije lažnih ideala k a o p r i n u d n i h i i rac ionalnih ciljeva koj i su subjekt ivno pr iv lačni doživljaji (kao š to je nagon za potč in jenošću), ali koj i su s t v a r n o š t e t n i po život. Čim p r i h v a t i m o ovu definiciju, sledi da is t inski ideal nije neka skr ivena sila iznad pojedinca, već j a s a n izraz kra jn jeg potvrđivan ja l ičnog ja . Svaki ideal koji je u s u p r o t n o s t i sa ov im potvrđ ivan jem dokazuje da ni je ideal već p a t o l o š k i cilj.

S ovoga pre laz imo na d r u g o p i tan je , na p i tan je žrtve. Da l i n a š a definicija s lobode k a o nepotčin javanja bi lo kojoj višoj moći i skl jučuje žrtve, čak i čovekovo žrtvovanje vlast i tog života?

Ovo p i tan je je p o s e b n o važno d a n a s , k a d fašizam proglašava samožrtvovanje k a o najvišu vrl inu, t e n a m n o g e l jude ostavl ja upečat l j iv u t i s a k svojim ideal is t ičkim k a r a k t e r o m . Odgovor na ovo p i tan je logično sledi iz onoga š to je dosad r e č e n o . Posto je dva sasvim razl ičita t ipa žrtve. J e d n a od t rag ičn ih č in jenica ži­v o t a j e s te to š to zahtevi našeg fizičkog l ičnog ja i ciljevi našeg

185

m e n t a l n o g l ičnog j a m o g u d a d o đ u u s u k o b ; t o jest , t o š to m o ž d a m o r a m o d a ž r tvu jemo svoje fizičko l ično j a d a b i s m o potvrdiM integr i te t svog duhovnog l ičnog ja . Ta žr tva n i k a d neće izgubiti svojstvo t ragičnost i . S m r t n i k a d nije s latka, čak n i a k o se u m i r e za najviši ideal. Ona osta je neizrecivo gorka, pa i p a k m o ž e d a b u d e kra jn ja p o t v r d a naše indiv idualnost i . Takva žr tva b i t n o se razl ikuje od »žrtve« k o j u p r o p o v e d a fašizam. Ta žr tva ni je najviša c e n a k o j u čovek m o ž d a m o r a d a p l a t i d a b i potvr­dio svoje l ično ja već preds tav l ja cilj po sebi. Ta mazohis t ička žr tva svodi i spunjenje života j e d i n o na njegovo por icanje, na u k i d a n j e l ičnog ja . Ona je s a m o vrhovni izraz o n o g a č e m u faši­z a m s t r e m i u svim svojim o g r a n c i m a — u k i d a n j u po jed inačnog ja i njegovu p o t p u n o m potč in javanju višoj m o ć i . O n a je is to to l iko perverzi ja p r a v e žrtve ko l iko je s a m o u b i s t v o kra jn ja per­verzija života. Prava žr tva pre tpos tav l ja u p o r n u želju za duhov­n i m i n t e g r i t e t o m . Žrtva o n i h koji su tu želju izgubili s a m o pri­kriva n j ihovu m o r a l n u b e d u .

Osta je da odgovor imo i na pos ledn ju z a m e r k u : a k o je pojedin­c i m a d o p u š t e n o da s lobodno dela ju u smis lu s p o n t a n o s t i , a k o o n i ne pr izna ju n ikakav a u t o r i t e t iznad sebe, hoće l i iz toga nemi­novno proizići anarh i ja? Ukoliko reč a n a r h i j a označava bezobzi­r a n egotizam i ruši laštvo, č ini lac koji o d r e đ u j e h o ć e l i se to de­siti zavisi od našeg r a z u m e v a n j a l judske p r i r o d e . Mogu s a m o da se pozovem na o n o što je bi lo i s t a k n u t o u poglavl ju koje se ba­vilo m e h a n i z m i m a b e k s t v a : da čovek nije n i d o b a r n i rđav ; da je životu svojstvena težnja za razvi tkom, ekspanzi jom, izražava­n j e m mogućnos t i ; da j e p o j e d i n a c n a g n a n na ruš i la š tvo i na žud­n j u za m o ć i ili potč in jenošću a k o mu se život o m e t a , a k o j e on s a m izdvojen i obuzet s u m n j o m ili o s e ć a n j e m u s a m l j e n o s t i i nemoći . Ako se l judska s loboda zasnuje k a o sloboda za, a k o čo­vek može p o t p u n o i od lučno da os tvar i svoje l ično ja, i ščeznuće b i t n o u z r o k njegovih druš tvenih nagona, te će b i t i o p a s n a s a m o obolela i n e n o r m a l n a osoba. U istori j i čovečanstva ta s loboda nije bi la n i k a d ostvarena, pa i p a k je preds tav l ja la ideal k o j e m je čovečanstvo ostalo verno, č a k a k o ga je č e s t o izražavalo u n e j a s n i m i i r a c i o n a l n i m obl icima. Ne t r e b a se. čudi t i t o m e š to is tori ja to l iko svedoči o surovost i i ruš i laštvu. Ako n a s i š ta izne-n e n a đ u j e — i o h r a b r u j e — v e r u j e m da je to činjenica što je ljud­ska rasa, u s p r k o s svemu što ju je zadesilo, sačuvala — i, u s tvari , razvila — takva svojstva dosto janstva, h r a b r o s t i , p r i s to jnos t i i

186

l jubaznost i na kakva nai laz imo kroz čitavu i s tor i ju i k a k v i m a se d a n a s odlikuje bezbro j l judi.

Ako p o d a n a r h i j o m r a z u m e m o t o d a po jed inac n e pr izna je n i k a k a v autor i te t , odgovor na gore postavl jeno p i t a n j e može se n a ć i u o n o m e š to je bilo rečeno o razlici i zmeđu rac ionalnog i i rac ionalnog a u t o r i t e t a . Racionalni a u t o r i t e t — kao i s t inski ide­al — z a s t u p a ciljeve razvi tka i ekspanzi je pojedinca. P r e m a t o m e , on se, u načelu, n i k a d ne sukobl java sa po jed incem i njegovim s t v a r n i m a ne p a t o l o š k i m ciljevima.

Teza ove knj ige b i la je da s loboda i m a dvos t ruko značenje za m o d e r n o g čoveka: da j e on bio os lobođen od t r a d i c i o n a l n i h a u t o r i t e t a i p o s t a o »pojedinac«, ali da se, u isti m a h , izdvojio, da je o n e m o ć a o i p o s t a o o r u đ e za ciljeve koji su izvan njega, da se o t u đ i o od sebe i od drugih; štaviše, da to s tanje potko­pava njegovo l ično ja, slabi i z a s t r a š u j e njega s a m o g a i pri­p r e m a ga za potč in javanje nov im v r s t a m a ropstva . Pozit ivna slo­b o d a je m e đ u t i m , i s to š to i p o t p u n o ostvar ivanje pojedinčevih mogućnos t i , k a o i njegove sposobnost i za ak t ivno i s p o n t a n o življenje. S loboda je dostigla k r i t i č n u t a č k u u ko jo j , gonjena lo­g i k o m vlastitog d i n a m i z m a , p r e t i da se pre tvor i u svoju suprot­n o s t . B u d u ć n o s t d e m o k r a t i j e zavisi od ostvar ivanja individualiz­m a , koj i j e j o š od r e n e s a n s e b i o ideološki cilj m o d e r n e misl i . D a n a š n j u k u l t u r u i pol i t ičku kr izu ne t r e b a p r i p i s a t i činjenici š t o i m a suviše individual izma, već činjenici š to je indiv idual izam u koji veru jemo p o s t a o p r a z n a l juš tura . P o b e d a s lobode mo­guća je s a m o a k o se d e m o k r a t i j a razvije u j e d n o d r u š t v o u ko­me pojedinac, njegov razvi tak i s reća predstav l ja ju cilj i s v r h u k u l t u r e , u k o m e ni je p o t r e b a n u s p e h n i t i b i lo što d r u g o k a o o p r a v d a n j e života i u k o m e se po jed inac ne podvrgava nika­kvoj moći izvan sebe, n i t i ta m o ć n j i m e manipul i še , bi lo da je u p i t a n j u država ili e k o n o m s k a m a š i n a ; najzad, d r u š t v o u k o m e njegova savest i ideali n i su dnternalizaci ja spol jašnj ih zahteva, već su s tvarno njegovi, te izvršavaju ciljeve koji proizlaze iz oso-b e n o s t i njegova l ičnog ja. Ti ciljevi n i s u se mogli p o t p u n o ostva­r i t i n i u k o j e m p r e đ a š n j e m razdobl ju m o d e r n e istori je; on i su m o r a l i os ta t i ug lavnom ideološki, za to š to nije bi lo m a t e r i j a l n e osnove za razvoj pravog individual izma. Ovu p r e m i s u s tvor io je kapi ta l izam. P r o b l e m proizvodnje je r e š e n — b a r u nače lu — te m o ž e m o zamisl i t i j e d n u b o g a t u b u d u ć n o s t u kojoj e k o n o m s k a oskudica više ne iznuđuje b o r b u za e k o n o m s k e povlast ice. Pro­b l e m s ko j im se d a n a s suočavamo je p r o b l e m organizaci je dru-

187

š tvenih i e k o n o m s k i h snaga, k a k o bi čovek — k a o član organi-zovanog d r u š t v a — p o s t a o g o s p o d a r t ih snaga, a p r e s t a o da b u d e njihov r o b .

Ja s a m naglasio ps ihološku s t r a n u s lobode, ali s a m t a k o đ e po­k u š a o da p o k a ž e m da se taj ps ihološki p r o b l e m ne m o ž e odvo­j i t i od m a t e r i j a l n e osnove l judskog posto janja, od e k o n o m s k e , druš tvene i pol i t ičke s t r u k t u r e druš tva . Iz ove p r e m i s e sledi da je i ostvar ivanje pozit ivne s l o b o d e i indiv idual izma p o v e z a n o s e k o n o m s k i m a d r u š t v e n i m p r o m e n a m a koje o m o g u ć u j u poje­dinčevo os lobađanje u smis lu ostvar ivanja njegovog l ičnog ja . Cilj ove knjige nije bavljenje e k o n o m s k i m p r o b l e m i m a koj i pro­izlaze iz te p r e m i s e ; ni pr ikazivanje e k o n o m s k i h p lanova za bu­dućnos t . Ali ne b i h h t e o da o s t a n e iole neizvesno gde se, b a r k a k o ja verujem, nalazi rešenje.

P r e svega se m o r a reći ovo: ne m o ž e m o d o p u s t i t i da izgubimo i jedno od b i t n i h dost ignuća m o d e r n e d e m o k r a t i j e — bilo da je u p i t a n j u b i t n o dost ignuće k a o š to je p r e d s t a v n i č k a vlada, to j e s t v lada koju je izabrao n a r o d i koja je n a r o d u odgovorna, bi lo da je u p i tan ju i jedno pravo koje povelja o p r a v i m a zajem-čuje svakom g r a đ a n i n u . Mi ne m o ž e m o stavit i na k o c k u n i novije d e m o k r a t s k o načelo da n i k o ne srne gladovati, da d r u š t v o odgo­v a r a za sve svoje članove, da se n i k o ne potč in java iz s t r a h a , te da us led s t r a h a od nezaposlenost i i gladi izgubi svoj l judski p o n o s . Ta osnovna dost ignuća m o r a j u se ne s a m o sačuvat i nego i u tv rd i t i i proš ir i t i .

U s p r k o s činjenici š to je taj s t e p e n d e m o k r a t i j e b io o s t v a r e n — m a d a n i k a k o ne p o t p u n o — to nije dovol jno. N a p r e d a k de­m o k r a t i j e leži u uvećavanju s tvarne s lobode, inici jative i spon­t a n o s t i pojedinca, ne s a m o u izvrsnim p r i v a t n i m i d u h o v n i m stva­r i m a već, p r e svega, u akt ivnost i koja je b i t n a za pos to jan je svakog čoveka — u njegovu r a d u .

Koji su opšt i uslovi za to? I r a c i o n a l n a i n e p l a n s k a p r i v r e d a d r u š t v a m o r a se zameni t i p l a n i r a n o m e k o n o m i k o m , ko ja pred­stavlja p l a n i r a n i u s k l a đ e n n a p o r d r u š t v a k a o takvog. Druš tvo m o r a ovladat i d r u š t v e n i m p r o b l e m i m a isto o n a k o rac iona lno kao š to je ovladalo p r i r o d o m . J e d a n uslov za to je o tk lan jan je po­ta jnog v ladanja o n i h koja, m a d a ih je b r o j e m malo, p o s e d u j u veliku e k o n o m s k u m o ć a ne osećaju n ikakvu odgovornos t p r e m a o n i m a čija s u d b i n a zavisi od nj ihovih od luka . Taj novi p o r e d a k m o ž e m o nazvat i d e m o k r a t s k i m soci jal izmom, ali naziv ni je va-

188

žan; važno je j e d i n o to da u s p o s t a v i m o rac iona lan e k o n o m s k i s i s tem koj i služi čovekovim cil jevima. D a n a s o g r o m n a većina l judi n e s a m o š to n e m a n ikakav n a d z o r n a d č i tavom ekonom­s k o m m a š i n o m , već i m a i m a l o pr i l ika da razvije i s t insku inici­ja t ivu i s p o n t a n o s t na p o s e b n o m pos lu koji obavlja. Ti l judi su »zaposleni«, i od nj ih se ne očekuje n i š ta drugo do da r a d e o n o š to se im kaže. S a m o u j e d n o j p lan i rano j ekonomici , u kojoj je č i tava naci ja rac iona lno ovladala e k o n o m s k i m i d r u š t v e n i m snagama, po jed inac može da učestvuje u odgovornost i i da se p r i r a d u služi s t v a r a l a č k o m inteligenci jom. J e d i n o j e važno d a s e p o j e d i n c u ponovo pruž i povol jna pr i l ika za i s t insku akt ivnost ; da se druš tveni ciljevi pois tovete s njegovim vlas t i t im cil jevima — ne ideološki već s tvarno; i da on svoj t r u d i r a z u m akt ivno uloži u r a d koji obavlja, kao u r a d za koji se oseća odgovoran zbog njegova značenja d svrhe s o b z i r o m na l judske ciljeve. Ma­nipulaci ju l jud ima m o r a m o zameni t i a k t i v n o m i in te l igentnom s a r a d n j o m i nače lo n a r o d n o g upravl janja, p o m o ć u n a r o d a i za n a r o d , proš i r i t i sa formalne poli t ičke sfere na e k o n o m s k u .

Na p i tan je da l i se j e d n i m e k o n o m s k i m i po l i t ičk im siste­m o m p o t p o m a ž e ostvarenje l judske s lobode ne m o ž e se odgo­vorit i s a m o pol i t ički i e k o n o m s k i . J e d i n o m e r i l o za ostvar ivanje s lobode jes te to da l i po jed inac akt ivno učestvuje u određivan ju svog života i života društva, i to ne s a m o f o r m a l n i m č i n o m gla­sanja već i svo jom svakidašn jom akt ivnošću, svojim r a d o m i svojim o d n o s i m a p r e m a d r u g i m l judima. Ako se ogranič i na čis to pol i t ičku sferu, m o d e r n a pol i t ička demokraci ja ne m o ž e dovol jno da ublaži posledice e k o n o m s k e beznača jnost i p rosečnog poje­dinca. Ali n i su dovol jni n i č i s t o e k o n o m s k i pojmovi, k a o š t o je podruštv l jen je s reds tava za proizvodnju. Ovde ne mis l im tol iko na reč »socijalizam«, koja se — iz takt ičke p r i k l a d n o s t i — var­ljivo upotreb l java u nacionalsoci ja l izmu. I m a m na u m u Rusiju, gde je »socijalizam« p o s t a o p r e v a m a reč; jer, m a d a je došlo do podruštv l javanja s redstava za proizvodnju, o g r o m n o m ma­s o m stanovniš tva s t v a r n o manipul i še m o ć n a b i rokra t i j a ; t i m e s e n u ž n o sprečava razvoj s lobode i individualizma, čak i a k o m o ž d a državni n a d z o r deluje u e k o n o m s k o m interesu većine n a r o d a .

D a n a s se reč i više no ikad z loupotrebl java ju za pr ikr ivan je isti­ne. Izdavanje saveznika naziva se smir ivanjem, vojna agresi ja se p r e r u š a v a u o d b r a n u od n a p a d a , pokoravan je m a l i h naci ja naziva se p a k t o m pri jatel js tva, a čitavo s tanovniš tvo se surovo pod jarml ju je u i m e nacionalsoci jal izma. I reč i »demokrat i ja«,

189

»sloboda« i »individualizam« pos ta ju p r e d m e t i ove z loupotrebe . Postoj i j e d a n n a č i n za definisanje s tvarnog značenja razl ike iz­m e đ u d e m o k r a t i j e i fašizma. D e m o k r a t i j a je s i s tem koj i s t v a r a e k o n o m s k e , pol i t ičke i k u l t u r n e uslove za p u n razvoj po jedinca. F a š i z a m je s i s tem koji, bez obzira p o d ko j im i m e n o m , podvr^ gava p o j e d i n c a t u đ i m cil jevima i slabi razvoj i s t inske indivi­dualnost i .

Očito, j e d n a od najvećih teškoća p r i uspos tav l jan ju us lova za ostvar ivanje d e m o k r a t i j e leži u prot iv rečnos t i i zmeđu p l a n i r a n e e k o n o m i k e i akt ivne saradnje svakog po jedinca. J e d n a p l a n i r a n a e k o n o m i k a dosega ma kojeg velikog indus t r i j skog s i s tema izi­skuje veliku central izaci ju i , s h o d n o t o m e , b i r o k r a t i j u ko ja će uprav l ja t i t o m centra l izovanom m a š i n o m . Aktivan n a d z o r i sa-r a d n j a svakog po jed inca i n a j m a n j i h jedinica čitavog s i s t e m a izi­skuju, m e đ u t i m , veliku decentral izaci ju. Ako se p l a n i r a n j e odoz­go ne p o m e š a sa akt ivnim sudelovanjem odozdo, a k o se d r u š t v e n i život s ta lno n e k r e ć e odozdo nagore, p l a n i r a n o m e k o n o m i k o m ć e se obnovi t i manipulac i ja l judima. Rešenje tog p r o b l e m a zdru­živanja central izaci je sa decentra l izaci jom j e d a n je od važni j ih z a d a t a k a društva . Ali sasvim je izvesno da on' ni je m a n j e reš iv od t e h n i č k i h p r o b l e m a koje s m o već resil i i ko j i su n a m donel i gotovo p o t p u n u vlast n a d p r i r o d o m . M e đ u t i m , on se m o ž e re­siti s a m o a k o j a s n o s h v a t i m o n u ž n o s t njegova rešavanja i a k o i m a m o poverenje u l jude, u n j ihovu s p o s o b n o s t da se, k a o ljud­ska bića, s t a r a j u o svojim p r a v i m interes ima.

Opet se, na nek i način, suočavamo sa p r o b l e m o m p o j e d i n a č n e inicijative. Po jed inačna inici jativa bi la je u l i b e r a l n o m kapita­l i zmu j e d a n o d velikih podst ica ja k a k o z a e k o n o m s k i s i s tem t a k o i za l ični razvoj . No ovde se m o r a m o d v o s t r u k o ograd i t i : o n a je razvila s a m o o d a b r a n a čovekova svojstva, njegovu volju i rac ionalnost , d o k je on inače o s t a o p o d r e đ e n e k o n o m s k i m ci­l jevima. To nače lo je najbol je delovalo u v e o m a individualizo-vanoj i k o n k u r e n t s k o j fazi kapita l izma, u kojoj je bi lo m e s t a za b e z b r o j n e nezavisne e k o n o m s k e jedinice. D a n a s se ta j p r o s t o r suzio. S a m o m a l i b r o j l judi m o ž e da k o r i s t i p o j e d i n a č n u ini­ci jativu. Ako d a n a s žel imo da to nače lo o s t v a r i m o i u v e ć a m o ga to l iko da se č i tava l ičnost os lobodi, b i ć e m o u s tan ju da to u č i n i m o j e d i n o r a c i o n a l n i m i u s k l a đ e n i m n a p o r o m d r u š t v a k a o cel ine i onol ike decentral izaci je k o j a m o ž e da za jemči s tvarni , i s t inski, ak t ivan n a d z o r i s a r a d n j u n a j m a n j i h jed in ica s i s tema.

190

S a m o ako ovlada d r u š t v o m i e k o n o m s k u m a š i n u p o d r e d i ci­l jevima l judske sreće, i s a m o a k o akt ivno učestvuje u društve­n o m procesu, čovek će moći da savlada o n o što ga d a n a s b a c a u očajanje — svoju u s a m l j e n o s t i osećanje nemoći . D a n a s čovek ne p a t i tol iko od s i romaš tva koliko zbog toga š to j e p o s t a o zu­b a c na točku velike maš ine , a u t o m a t , š to j e njegov život po­s t a o p r a z a n i izgubio značenje. P o b e d a n a d svakovrsnim autori­t a r n i m s i s temima biće m o g u ć a s a m o a k o d e m o k r a t i j a ne od­stupi , već p r e đ e u n a p a d i p r i s t u p i os tvar ivanju onoga š to su l judi koji su se t o k o m pos lednj ih vekova bori l i za s l o b o d u sma­t r a h n j e n i m cil jem. O n a ć e pobedi t i snage nihi l izma s a m o a k o m o ž e da i spuni l jude na j snažni jom v e r o m za k o j u j e nj ihov d u h k a d a r — v e r o m u život, u is t inu, i u s lobodu kao akt ivno i s p o n t a n o ostvarivanje po jedinačnog ja.

BELESKE UZ GLAVU SEDMU

1. Prema saopštenju Ane Hartoh (Anna Hartoch) — iz zajedničke knjige M. Geja (M. Gay), A. Hartoh, L. B. Marfija (L. B. Murphv), koja će uskoro izići, a koja je posvećena kliničkom ispitivanju dece iz Šarah Lawrence Nursery School — Roršahovi testovi sa decom od tr i do pet godina starosti pokazuju da glavni sukob iz­među njih i autoritativnih odraslih osoba potiče iz pokušaja da se sačuva dečja spontanost.

2. Kao rečit primer za komercijalizovanje ljubaznosti hteo bih da na­vedem jedan izveštaj o »The Howard Johnson Restaurants« (For­tune, — septembar, 1940, str. 96). Džonson zapošljava vojsku »muš­terija«, koje idu iz restorana u restoran da motre na propuste. »Pošto se sve kuva prema propisanim standardnim receptima i me-r a m a koje je izdala direkcija, inspektor zna koliku porciju bifteka treba da dobije i kakav ukus treba da ima povrće. On takođe zna koliko je vremena potrebno za posluživanje ručka, i tačno zna ko­liko treba da budu ljubazne domaćica restorana i konobarka.«

3. U vezi sa čitavim ovim problemom sr. čemu znanje? (Knowledge for What?) Roberta S. Linda (Robert S. Lynd), Oxford University Press, London, 1939. U vezi sa njegovim filozofskim vidovima sr. M. Horkhajmerovo delo »Zum Rationalismusstreit in der Gegen-vvartigen Philosophie«, Zeitschrift fur Sozialforschung, Vol. 3, 1934, Alcan, Pariz.

4. Isp. Maks Oto (Max Otto), Ljudski poduhvat (The Human Enter­prise), T. S. Croft, Njujork, 1940, glave IV i V.

191

5. Pitanje o kome se ovde raspravlja dovodi do veoma značajne či­njenice, koju želim bar da pomenem: činjenice da dinamična psi­hologija može da razjasni i etičke probleme. Psiholozi će tu biti od pomoći tek kad budu u stanju da uvide važnost moralnih pro­blema za razumevanje ličnosti. Svaka psihologija, uključujući i Frojdovu, koja takve probleme obrađuje s obzirom na načelo za­dovoljstva, ne uspeva da shvati jedan važan deo ličnosti i prepušta tu oblast dogmatičkim i neempirijskim moralnim doktrinama. Na­ša analiza samoljublja, mazohističke žrtve i ideala daje za tu oblast psihologije i etike primere koji obezbeđuju dalji razvitak.

Karakter i društveni proces

Od p o č e t k a do k r a j a ove knjige bavili s m o se u z a j a m n i m od­n o s i m a društveno-ekonomskih, ps iholoških i ideoloških činilaca, anal iz ira jući izvesna i s tor i j ska razdobl ja, kao što su d o b a refor­m a c i j e i današn je doba. U ovom d o d a t k u p o k u š a ć u , za o n e či­t a o c e koje zanimaju teori j ski p r o b l e m i obuhvaćeni t a k v o m ana­lizom, da u k r a t k o p r e t r e s e m o p š t u teor i j sku osnovu na kojoj se ta k o n k r e t n a analiza temelj i .

Proučava jući ps ihološke reakci je j e d n e druš tvene grupe, ba­v i m o se k a r a k t e r n o m s t r u k t u r o m članova te g r u p e — to jest, p o j e d i n a č n i h osoba; n a s , m e đ u t i m , n e zanimaju osobenost i p o k o j i m a se te osobe m e đ u s o b n o razl ikuju, već ona j deo nj ihove k a r a k t e r n e s t r u k t u r e ikoji j e zajednički većini članova te g rupe. Taj k a r a k t e r m o ž e m o nazvat i društvenim karakterom. Druš tveni k a r a k t e r j e n u ž n o m a n j e osoben o d po jed inačnog k a r a k t e r a . Opisujući ovaj drugi , b a v i m o se svim o n i m o s o b i n a m a koje svo­j o m p o s e b n o m konfiguraci jom o b r a z u j u s t r u k t u r u l ičnost i ovog ili o n o g pojedinca. Društveni k a r a k t e r sadrži s a m o izvesne oda­b r a n e osobine, suštinsko jezgro karakterne strukture većine čla­nova jedne grupe, koje se razvilo kao posledica osnovnih isku­stava i oblika života zajedničkih toj grupi. M a d a će uvek bi t i »odstupnika«, koji i m a j u sasvim drukč i ju k a r a k t e r n u s t r u k t u r u , k a r a k t e r n e s t r u k t u r e većine članova te g r u p e jesu vari jaci je tog jezgra, p r o u z r o k o v a n e s luča jnim č in ioc ima r o đ e n j a i životnog iskustva, koj i su za svakog po jed inca drukči j i . Ako žel imo da j e d n o g pojedinca u p o t p u n o s t i shvat imo, e lement i po k o j i m a se on razl ikuje od drugih dobi jaju na jveću važnost. M e đ u t i m , a k o že l imo da shvat imo n a č i n na koji se l judska energi ja kanal i še i k a k o o n a deluje k a o proizvodna snaga u d a t o m d r u š t v e n o m p o r e t k u , t a d a druš tveni k a r a k t e r zaslužuje da b u d e u s r e d i š t u našeg zanimanja .

P o j a m druš tvenog k a r a k t e r a j e k l jučni p o j a m z a r a z u m e v a n j e druš tvenog procesa . K a r a k t e r je, u d i n a m i č n o m smis lu anal i t ičke

195

psihologije, osobena f o r m a u ko ju se uobl ičuje l judska energi ja d i n a m i č n i m pr i lagođavanjem l judsk ih p o t r e b a p o s e b n o m obl iku pos to jan ja datog druš tva . K a r a k t e r , pak, o d r e đ u j e mišl jenje, osećanje i p o s t u p a n j e po jedinaca. S o b z i r o m na n a š e misli, ovo se ne uviđa b a š lako, p o š t o s m o svi skloni da p r i h v a t i m o konven­cionalno verovanje da je mišl jenje iskl jučivo i n t e l e k t u a l n i čin, nezavisan od ps ihološke s t r u k t u r e l ičnosti . To, m e đ u t i m , ni je tačno, i u to l iko je m a n j e t a č n o ukol iko se naše misl i više bave e t ičk im, fiziološkim, pol i t ičkim, p s i h o l o š k i m ili društve­n i m p r o b l e m i m a , a ne e m p i r i j s k o m m a n i p u l a c i j o m k o n k r e t n i m p r e d m e t i m a . Izuzimajući č i s to logičke e lemente obuhvaćene či­n o m mišljenja, takve su misl i uveliko o d r e đ e n e s t r u k t u r o m lič­nos t i osobe koja razmišl ja. Ovo isto tol iko važi i za čitavu j e d n u d o k t r i n u ili teori jski s i s tem kol iko i za j e d a n jedini p o j a m — n a p r i m e r , l jubav, p r a v d u , j e d n a k o s t , žr tvu. Svaki t a k a v p o j a m i svaka d o k t r i n a imaju emociona lnu m a t r i c u , a ta m a t r i c a je d u b o k o u k o r e n j e n a u k a r a k t e r n o j s t ruktura po jedinca.

U p r e t h o d n i m glavama dali s m o za ovo m n o g e p r i m e r e . Po­kušal i s m o da, s obz i rom na d o k t r i n e , p o k a ž e m o e m o c i o n a l n e k o r e n e r a n o g p r o t e s t a n t i z m a i m o d e r n o g a u t o r i t a r i z m a . S obzi­r o m n a po jedine po jmove, pokazal i s m o d a z a sado-mazohist ički k a r a k t e r l jubav, na p r i m e r , označava s i m b i o t i č k u zavisnost, a ne u z a j a m n o potvrđivanje i j ed ins tvo na osnovu j e d n a k o s t i ; žr tva označava kra jnje podvrgavanje nečijeg p o j e d i n a č n o g ja n e č e m u višem, a ne p o t v r d u nečijeg m e n t a l n o g i m o r a l n o g ja ; raz l ika označava razl iku u moći, a ne ostvar ivanje indiv idualnost i na osnovu j e d n a k o s t i ; p r a v d a znači da svako t r e b a da dobi je o n o š to zaslužuje, a ne da po jed inac m o ž e bezus lovno zahtevat i ostva­rivanje svojih b i t n i h i neotuđiv ih prava; h r a b r o s t je gotovost na potčinjavanje i trpl jenje, a ne kra jn ja p o t v r d a indiv idualnost i na­s u p r o t moći . M a d a se dva čoveka razl ičnih l ičnost i služe i s t o m reči kada, na p r i m e r , govore o l jubavi, značenje te reči sasvim se razl ikuje s h o d n o njihovoj k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i . U stvari, isprav­n o m ps ihološkom anal izom značenja t ih p o j m o v a u m n o g o m e b i se mogla izbeći in te lek tua lna zbrka, p o š t o svaki pokuša j č i s to logičke klasifikacije nužno m o r a omaš i t i .

V e o m a je važna činjenica š to ideje imaju e m o c i o n a l n u m a t r i c u , zato š to o n a predstav l ja kl juč za razumevanje d u h a j e d n e kul­t u r e . Razl ična društva, ili klase u j e d n o m druš tvu, i m a j u svoj osobeni druš tveni k a r a k t e r , i na njegovoj se osnovi razl ične ideje razvi jaju i jačaju. Tako, na p r i m e r , ideja o r a d u i u s p e h u k a o

196

glavnim cil jevima života mogla je steći m o ć i pos ta t i pr iv lačna za m o d e r n o g čoveka zbog njegove usaml jenost i i sumnje ; ali pot­p u n o bi omaši la p r o p a g a n d a ideje o n e p r e s t a n o m t r u d u i s t rem­ljenju u s p e h u a k o bi bila u p u ć e n a Pueblo I n d i j a n c i m a ili mek-s i k a n s k i m seljacima. Ti l judi drukči je k a r a k t e r n e s t r u k t u r e teško da bi razumel i o č e m u govori o s o b a koja takve ciljeve izlaže, č a k i k a d bi razumel i n jen jezik. I s t o 'tako, Hi t le r ili ona j deo n e m a č k o g s tanovniš tva koji i m a is tu k a r a k t e r n u s t r u k t u r u sa­svim i skreno misle da je p o t p u n a b u d a l a ili običan lažov svaki onaj ko misli da se ra tovi mogu u k i n u t i . Na osnovu nj ihova dru­štvenog k a r a k t e r a , za nj ih je život bez pa tn j i i n e d a ć a i s to t a k o m a l o shvatljiv kao š to su to s loboda i j ednakos t .

Izvesne grupe čes to svesno usvajaju ideje koje na njih, zbog nj ihove k a r a k t e r n e s t r u k t u r e , s t v a r n o ne deluju; t a k v e ideje osta­ju zal iha svesnih ubeđenja, ali l jud ima ne polazi za r u k o m da u k r i t i č n o m času p o s t u p a j u s h o d n o nj ima. K a o p r i m e r za ovo m o ž e poslužit i n e m a č k i radničk i p o k r e t u v r e m e p o b e d e nacizma. P r e Hit lerova dolaska na vlast, o g r o m n a većina n e m a č k i h rad­n i k a glasala je za socijalist ičku ili k o m u n i s t i č k u u p a r t i j u i vero-vala u ideje t ih part i ja ; to jest, rasprostranjenost t ih ideja bi la je v e o m a velika. M e đ u t i m , težina t i h ideja nije bi la ni u kakvoj s r a z m e r i s n j ihovom r a s p r o s t r a n j e n o š ć u . Nacis t ički n a p a d nije n a i š a o na poli t ičke prot ivnike koji b i bili s p r e m n i da se m a s o v n o b o r e za svoje ideje. Mnoge pris ta l ice levičarskih part i ja , m a d a su u svoje par t i j ske p r o g r a m e verovale dok god su te p a r t i j e posedova le a u t o r i t e t , bile su s p r e m n e na povlačenje č i m je izbila kr iza. Pažljiva analiza k a r a k t e r n e s t r u k t u r e n e m a č k i h r a d n i k a ot­kr iva j e d a n razlog ove pojave — izvesno, ne jedini . Tip l ičnost i velikog bro ja t ih r a d n i k a poseduje m n o g e osobine onoga š to s m o opisal i kao autor i tarna k a r a k t e r . Nj ih su odlikovali d u b o k o usa­đ e n o poštovanje p r e m a u s t a n o v l j e n o m a u t o r i t e t u i čežnja za n j im. Soci jal ist ičko naglašavanje po jedinačne nezavisnost i n a s u p r o t au­t o r i t e t u , so l idarnost i n a s u p r o t individual i s t ičkom izdvajanju, nije b i lo o n o š t o su mnogi radnic i s t v a r n o želeli na osnovu struk­t u r e svoje l ičnosti . J e d n a pogreška r a d i k a l n i h vođa sas to ja la se u procenj ivan ju snage nj ihovih par t i j a j ed ino na osnovu raspro­s t ran jenos t i t ih ideja, i u prev iđan ju p o m a n j k a n j a nj ihove težine.

S u p r o t n o ovoj slici, n a š a analiza p r o t e s t a n t s k e i kalvinist ičke d o k t r i n e pokazala je da su te ideje bile m o ć n e snage u prista­l i c a m a nove religije, zato š to su se obraća le p o t r e b a m a i nespo-kojs tvu p r i s u t n i m a u k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i l judi ko j ima su o n e

197

bile u p u ć e n e . D r u g i m recima, ideje mogu postati moćne snage, ali samo u onoj meri u kojoj zadovoljavaju osobite ljudske po­trebe uočljive u dotom društvenom karaktetru.

čovekova k a r a k t e r n a s t r u k t u r a n e o d r e đ u j e s a m o njegovo mi­šljenje d osećanje, već i njegove p o s t u p k e . Za o v o o t k r i ć e za­s luga p r i p a d a Fro jdu, iako je teor i j ska osnova njegova s i s tema nei spravna. U s lučaju n e u r o t i č a n * očigledno je da glavne težnje u k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i n e k e o s o b e o d r e đ u j u n j e n u akt ivnost . L a k o s e m o ž e r a z u m e t i d a j e p r i n u d a n a b r o j a n j e p r o z o r a k u ć a i k a m e n j a na p ločniku akt ivnost čiji je u z r o k u izvesnim nagoni­m a p r i n u d n o g k a r a k t e r a . Ali izgleda d a p o s t u p k e n o r m a l n e o s o b e o d r e đ u j u j e d i n o rac iona lna r a z m a t r a n j a i s t v a r n e p o t r e b e . Me­đ u t i m , p o m o ć u novih o r u đ a p o s m a t r a n j a , k o j a da je psihoanal iza, m o ž e m o uočit i da je takozvano r a c i o n a l n o p o n a š a n j e uveliko od­r e đ e n o k a r a k t e r n o m s t r u k t u r o m . J e d n i m p r i m e r o m z a ovo poza­bavili s m o se u n a š e m rasprav l jan ju o značen ju ko je za mo­d e r n o g čoveka i m a r a d . Videli s m o da j a k a želja za n e p r e s t a n o m akt ivnošću pot iče od usaml jenos t i i nespokojs tva . Ta p r i n u d a na r a d razlikovala se od stava p r e m a r a d u u d r u g i m k u l t u r a m a , gde su l judi radi l i onoliko kol iko je bi lo p o t r e b n o , ali gde ih n i su na r a d gonile i nove snage u njihovoj v last i toj k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i . Pošto je d a n a s k o d svih n o r m a l n i h o s o b a dejs tvo pod-s t r e k a na r a d gotovo j e d n a k o , i p o š t o je, štaviše, ta j intenzi te t r a d a n u ž a n ako o n e u o p š t e žele da žive, lako se prev iđa iracio­n a l n a sastavnica ove osobine.

S a d a se m o r a m o zapi ta t i kakva je funkcija k a r a k t e r a za po­j e d i n c a i druš tvo. Š to se po jed inca t iče, odgovor ni je težak. Ako se k a r a k t e r j e d n o g pojedinca manje-više t e s n o saobražava sa d r u š t v e n i m k a r a k t e r o m , glavni nagoni u njegovoj l ičnost i n a v o d e ga da čini ono što je p o d o d r e đ e n i m d r u š t v e n i m us lov ima njegove k u l t u r e n u ž n o i požel jno. Tako, na p r i m e r , a k o on oseća s t r a s t za š t e d n j o m a gnušanje p r e m a r a s i p a n j u n o v c a na bi lo k a k a v raskoš, taj n a g o n će mu v e o m a p o m o ć i — a k o p r e t p o s t a v i m o da je on s i tan t rgovac koji m o r a š tedet i i š k r t a r i t i da b i o p s t a o . P o r e d ove e k o n o m s k e funkcije, k a r a k t e r n e o s o b i n e i m a j u i j e d n u čisto ps ihološku funkciju, k o j a ni je m a n j e znača jna . Osoba k o d ko je želja za š t e d n j o m pot iče iz n j e n e vlast i te l ičnost i post iže i d u b o k o ps ihološko zadovoljenje t i m e š t o je k a d r a da p o s t u p a s h o d n o toj želji; to jest, k a d a štedi, o n a sebi ne kor i s t i s a m o p r a k t i č n o već oseća i ps ihološko zadovoljenje. Čovek se u ovo m o ž e lako uver i t i a k o zapazi, na p r i m e r , da je žena dz niže sred-

198

n je klase, ko ja na pi jaci uš ted i dva centa , zbog te u š t e d e tol iko s r e ć n a kol iko b i osoba drukči jeg k a r a k t e r a mogla b i t i s rećna zbog uživanja u k a k v o m č u l n o m zadovoljstvu. Ovo ps ihološko zadovoljenje javlja se ne s a m o k a d a n e k a osoba p o s t u p a u s k l a d u sa z a h t e v i m a koji p o t i č u iz n jene k a r a k t e r n e s t r u k t u r e , već ' k a d a č i ta ili s luša o i d e j a m a koje je iz istog razloga privlače. Za auto­r i t a r n i k a r a k t e r v e o m a su pr iv lačni ideologija koja opisu je pri­r o d u k a o silu čijoj se m o ć i m o r a m o potč in i t i ili nek i govor koji sebi d o p u š t a sadis t ičke opise pol i t ičkih zbivanja, te čin č i tan ja ili s lušanja i m a za pos ledicu ps ihološko zadovoljenje. S a ž m i m o : sub jekt ivna funkci ja k o j u k a r a k t e r i m a za n o r m a l n u o s o b u sa­stoj i se u t o m e da je navede da postupa shodno onome što je, s praktičnog stanovišta, za nju nužno, kao i da omogući da je njena aktivnost psihološki zadovolji.

Ako na druš tveni k a r a k t e r g ledamo sa s tanoviš ta njegove funk­cije u d r u š t v e n o m procesu, m o r a m o poći od onoga š to s m o re­kli o funkciji k o j u on i m a za po jedinca: čovek, t i m e š to se pri-lagođava d r u š t v e n i m uslovima, razvi ja o n e osobine koje ga pri­m o r a v a j u da želi da p o s t u p a o n a k o k a k o mora da p o s t u p a . Ako je u d a t o m d r u š t v u k a r a k t e r većine l judi — to jest, druš tveni k a r a k t e r — t a k o p r i l a g o đ e n ob jekt ivnim z a d a c i m a k o j e u t o m d r u š t v u po jedinac m o r a da izvrši, n a č i n na koji se l judske snage uobl iču ju p r e t v a r a ih u proizvodne snage n e o p h o d n e za funkcio-ni san je tog društva. O b r a t i m o još j e d n o m pažnju n a p r i m e r r a d a . N a š m o d e r n i indust r i j sk i s i s tem iziskuje da se najveći d e o n a š e energi je kanal i še u p r a v c u r a d a . K a d a bi l judi radil i s a m o iz spo-l jašnj ih p o t r e b a , došlo b i do m n o g i h s u k o b a između onoga š to t r e b a da č ine i onoga š to bi hte l i da čine, i t i b i s u k o b i uma­njili n j ihovu delotvornost . M e đ u t i m , d i n a m i č n i m pr i lagođavanjem k a r a k t e r a d r u š t v e n i m zahtevima, l j u d s k a snaga, u m e s t o da prouz­r o k u j e sukob, dobija takve forme koje je p r e t v a r a j u u p o d s t r e k z a delanje s h o d n o o d r e đ e n i m e k o n o m s k i m p o t r e b a m a . U m e s t o da se m o d e r n i čovek spol j a prisi l java na o n a k o veliki r a d koj i d a n a s obavlja, njega na r a d goni u n u t r a š n j a p r i n u d a , čiji s m o ps ihološki značaj pokuša l i da i sp i tamo. Ili, u m e s t o da s luša jav­ne a u t o r i t e t e , on je izgradio u n u t r a š n j i a u t o r i t e t — savest i du­žnos t — koji ga n a d z i r e uspešni je no ma koji spol jašnji auto­r i te t . D r u g i m recima, društveni karakter internalizuje spoljašnje potrebe, te tako ljudsku snagu upreže u izvršavanje zadataka datog ekonomskog i društvenog sistema.

K a k o s m o videli, č im se u k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i razvi ju izve­sne p o t r e b e , svako p o n a š a n j e u sk ladu s t i m o o t r e b a m a u isti

199

m a h je psihološki zadovoljavajuće i , sa s tanovi š ta mater i j a lnog uspeha, p r a k t i č n o . Dok god j e d n o druš tvo i s t o v r e m e n o p r u ž a po jedincu ta dva zadovoljenja, i m a m o si tuaci ju u kojoj psiholo­ške snage cementuju d r u š t v e n u s t r u k t u r u . M e đ u t i m , rani je ili kasni je dolazi d o r a s k o r a k a . Trad ic iona lna k a r a k t e r n a s t r u k t u r a j o š uvek postoj i , m a d a su nas ta l i novi e k o n o m s k i uslovi k o j i m a t rad ic iona lne k a r a k t e r n e osobine više ne kor i s te . Ljudi su skloni d a p o s t u p a j u s h o d n o svojoj k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i ; m e đ u t i m , t i p o s t u p c i ili o m e t a j u njihove e k o n o m s k e de la tnos t i ili n e m a j u dovol jno zgodnih pr i l ika za pronalažen je položaja koji b i im omogućil i da p o s t u p a j u s h o d n o svojoj »prirodi«. P r i m e r za o n o što i m a m o n a u m u je s te k a r a k t e r n a s t r u k t u r a s t a r i h sred­nj ih klasa, p o s e b n o u zeml jama sa s t rogom k l a s n o m ras lo jenošću, kakva je bi la Nemaoka . V r e d n o s t vr l ina s t a r e s rednje k lase — čuvarnost i , štedljivosti, opreznost i , sumnj ičavost i — o p a d a l a je u m o d e r n o m poslovanju u o d n o s u na v r e d n o s t nov ih vrl ina, k a o što su inicijativa, s p r e m n o s t na rizikovanje, agres ivnost i td. Čak i ukol iko su te s t a r e vrl ine još predstavl ja le p r e i m u ć s t v o k a o n p r . u s lučaju s i tn ih trgovaca — p o d r u č j e m o g u ć n o s t i za takvo poslovanje to l iko se suzilo da je s a m o mal i b r o j s inova s t a r e s rednje klase m o g a o u svojim e k o n o m s k i m d e l a t n o s t i m a u s p e š n o da »koristi« svoje k a r a k t e r n e osobine. Oni su svojim vaspita-n j e m razvili k a r a k t e r n e osobine k o j e su n e k a d bi le pr i lagođene d r u š t v e n o m položaju nj ihove klase, ali je e k o n o m s k i razvoj b i o brž i od k a r a k t e r n o g razvoja. Taj r a s k o r a k i z m e đ u e k o n o m s k e i ps ihološke evolucije doveo je do s tanja u k o m e se ps ihičke po­t r e b e više nisu m o g l e zadovoljiti uobiča jenim e k o n o m s k i m ak­t ivnost ima. Te su pot rebe , m e đ u t i m , postojale, pa su se m o r a l e zadovoljit i na neki drugi nač in . U s k o egot i s t ičko s t r e m l j e n j e vlast i toj koris t i , ko j im se odl ikovala niža s r e d n j a klasa, bi lo je p r e n e t o sa po jedinačnog s t u p n j a na nacionalni . I sadis t ički im­pulsi, koji su kor išćeni u pr iva tno j k o n k u r e n t s k o j borb i , deli-m i č n o su se pomer i l i ka druš tvenoj i pol i t ičkoj pozornici , a de-l imično su po jačani osu jećenjem. T a d a su oni, os lobođeni svih činilaca koji su ih obuzdavali, tražil i zadovol jenje u p o l i t i č k o m progan jan ju i u r a t u . U m e s t o da c e m e n t u j u posto jeći d ruš tven i p o r e d a k , ps ihološke snage su, pomešavš i se sa ozlo jeđenošću iza­zvanom osu jećujućim svojstvima či tave te s i tuaci je, posta le , na ta j način, d i n a m i t ko j im će se poslužit i g r u p e žel jne da u n i š t e t r a d i c i o n a l n u pol i t ičku i e k o n o m s k u s t r u k t u r u d e m o k r a t s k o g dru­štva.

200

N i s m o govorili o ulozi ko ju vaspi tni p r o c e s igra u uobl ičavanju d r u š t v e n o g k a r a k t e r a ; ali, s o b z i r o m na č injenicu š to m n o g i m ps iholoz ima izgleda da su uzrok k a r a k t e r n o g razvoja m e t o d i od­goja u r a n o m det in j s tvu i vaspi tne t e h n i k e koje se p r i m e n j u j u na d e t e u razvoju — n e k e p r i m e d b e o ovome čine se opravda­n i m a . P r e svega t r e b a da se z a p i t a m o š ta r a z u m e v a m o p o d va-sp i tan jem. M a d a se vaspi tanje može razl ičito definisati, ono, gle­d a n o iz ugla druš tvenog procesa, izgleda otpr i l ike ovako: dru­š tvena funkcija vaspi tan ja sastoji se u osposobl javanju po jed inca da funkcioniše u ulozi koju kasni je t r e b a da igra u životu; to jest , u t a k v o m uobl ičavanju njegova k a r a k t e r a da se ovaj pribl iži d r u š t v e n o m k a r a k t e r u , da se pojedinčeve želje p o d u d a r e s potre­b a m a njegove d r u š t v e n e uloge. Vaspi tni s i s tem svakog d r u š t v a o d r e đ e n j e ovom funkci jom; p r e m a t o m e , m i v a s p i t n i m proce­s o m ne m o ž e m o objasniti s t r u k t u r u d r u š t v a ni l ičnost i njegovih č lanova; ali vaspi tn i s i s tem m o r a m o ob jasni t i p o t r e b a m a koje proizlaze iz druš tvene i e k o n o m s k e s t r u k t u r e datog društva . Me­đ u t i m , m e t o d i vasp i tan ja v e o m a su važni ukol iko predstav l ja ju m e h a n i z m e p o m o ć u ko j ih se po jed incu daje p o t r e b a n oblik. Oni se m o g u s m a t r a t i s reds tv ima k o j i m a se druš tveni zahtevi p r e o b r a ž a v a j u u l ična svojstva. M a d a n i su uzrok p o s e b n e vrs te druš tvenog k a r a k t e r a , vasp i tne t e h n i k e sačinjavaju j e d a n od me­h a n i z a m a p o m o ć u koj ih se k a r a k t e r obrazuje . Poznavanje i ra-zumevan ja vasp i tn ih m e t o d a jes te , u o v o m smislu, važan deo c e l o k u p n e analize j e d n o g druš tva koje funkcioniše.

Ovo š to s m o u p r a v o rekl i važi i za j e d a n p o s e b a n deo čitavog vaspi tnog procesa : za porodicu, F r o j d je pokazao da r a n a isku­stva d e t e t a p r e s u d n o u t i č u na obrazovanje njegove k a r a k t e r n e s t r u k t u r e . Ako j e to t a č n o , kako o n d a da r a z u m e m o da se dete uobl iču je d r u š t v e n i m životom, m a d a je ono, b a r u n a š o j kul­t u r i , m a l o povezano s n j im? Odgovor ni je s a m o to da roditel j i — izuzimajući po jed inačne varijacije — p r i m e n j u j u v a s p i t n e obra­sce d r u š t v a u k o m e žive, već i to da svojim vlast i t im l ičnost ima predstav l ja ju druš tveni k a r a k t e r svoga druš tva ili k lase. Oni na d e t e p r e n o s e ono š to m o ž e m o d a nazovemo ps iho loškom atmosfe­r o m ili d u h o m j e d n o g druš tva u p r a v o zato što su preds tavnic i s a m o g toga duha. Porodica se, tako, može smatrati psihološkim posrednikom društva.

P o š t o s a m u t v r d i o da se druš tveni k a r a k t e r uobl ičuje n a č i n o m p o s t o j a n j a datog d r u š t v a , želim da p o d s e t i m č i taoca na o n o š to je u p r v o m poglavlju bi lo r e č e n o o p r o b l e m u d i n a m i č n o g prila-

201

gođavanja. M a d a j e t a č n o da čoveka uobl iču ju p o t r e b e ekonom­ske i d r u š t v e n e s t r u k t u r e društva, on se ne m o ž e bezgranično pr i lagođavat i . N e s a m o š to n e k e fiziološke p o t r e b e n e o d s t u p n o iziskuju da b u d u zadovoljene, već to zahteva ju i n e k e čoveku svoj­stvene ps ihološke osobine, či je osujećenje i m a za pos ledicu iz­vesne reakci je . Koje su to osobine? Od n j ih je , izgleda, najvažni ja težnja za r a s t o m , za razvo jem i os tvar ivan jem m o g u ć n o s t i koje je čovek t o k o m istori je razvio — k a o š to su, na p r i m e r , spo­sobnost s tvara lačkog i kr i t ičkog mišl jenja i sposobnos t za raz­ličito doživljavanje emocionalnog i čulnog. Svaka ova m o g u ć n o s t poseduje vlast i t i d i n a m i z a m . Čim se u p r o c e s u evolucije razvije, ona teži da se izrazi. Ta se težnja može p o t i s n u t i i osujet i t i , no t a k v o pot i sk ivanje i m a za p o s l e d i c u n o v e reakci je , a n a r o č i t o obrazovanje ruš i lačkih i s imbiot ičk ih impulsa . Izgleda, t a k o đ e , da to o p š t a težnja r a s t u — koja je ps ihološki ekvivalent i s tovetne biološke težnje — i m a za pos ledicu takve p o s e b n e težnje k a o š to su želja za s l o b o d o m i m r ž n j a p r e m a t lačenju, j e r je slo­b o d a b i t a n uslov za svaki ra s t . Opet, želja za s l o b o d o m m o ž e se pot i snut i , m o ž e i ščeznut i iz svesti po jed inca; al i č a k ni t a d a o n a ne pres ta je da posto j i k a o m o g u ć n o s t , i u k a z u j e na svoje pos to jan je s v e s n o m ili n e s v e s n o m m r ž n j o m koja uvek p r a t i ta­kvo suzbijanje.

I m a m o , t a k o đ e , razloga z a p r e t p o s t a v k u d a je, k a o š to j e bi lo ran i je r e č e n o , s t reml jenje p r a v d i i i s t i m težnja svojs tvena ljud­skoj p r i r o d i , m a d a se o n a m o ž e p o t i s n u t i i izopačit i p o p u t s t rem­ljenja s lobodi . Ova p r e t p o s t a v k a dovodi n a s na teori j ski o p a s n o tle. L a k o bi bi lo k a d b i s m o mogli da se v r a t i m o rel igi jskim i filozofskim p r e t p o s t a v k a m a , k o j e posto jan je takv ih težnji ob­jašn javanju verovanjem da je čovek s tvoren p r e m a božjoj slici, o d n o s n o usva jan jem nekog p r i r o d n o g zakona. M e đ u t i m , m i n a š dokaz ne m o ž e m o p o d u p r e t i takv im objašn jenj ima. J e d i n i na­čin za objašnjavanje tog s t reml jen ja p r a v d i i i s t ini jes te, po na­š e m mišl jenju, d r u š t v e n a i p o j e d i n a č n a anal iza čitave čovekove istori je. T a d a o t k r i v a m o da su p r a v d a i i s t ina najvažni ja oruž ja ko j ima se služe svi n e m o ć n i u b o r b i za svoju s lobodu i razvoj . S e m t o g a š to se većina čovečanstva t o k o m čitave svoje i s tor i je m o r a l a b r a n i t i od moćni j ih grupa, koje su mogle da je t lače i eksploat išu, i svaki po jed inac u det in js tvu pro laz i kroz razdob­lje koje se odl ikuje n e m o ć n o š ć u . Rekli b i s m o da se u t o m s t a n j u n e m o ć n o s t i razvijaju osobine p o p u t osećanja za p r a v d u i i s t inu, i pos ta ju m o g u ć n o s t i za jedničke l j u d i m a k a o takv ima. Stoga do-

202

s p e v a m o do činjenice da ljudska priroda, mada karakterni razvoj uobličuju osnovni životni uslovi, i mada ne postoji biološki utvr­đena ljudska priroda, poseduje vlastiti dinamizam, koji je ak­tivan činilac u evoluciji društvenog procesa, č a k i ako j o š ni­s m o u s tan ju da ps ihološk im t e r m i n i m a j a s n o izložimo p r a v u p r i r o d u t o g l judskog d inamizma, njegovo postojanje m o r a m o pri­znat i . Pr i p o k u š a j u da izbegnemo zablude bioloških i metafizič­k i h pojmova, ne s m e m o podleć i p o d j e d n a k o teškoj zabludi soci­ološkog relat iv izma da čovek ni je n i š ta drugo do ilutka k o j o m uprav l ja ju uzice d r u š t v e n i h okolnost i , čovekova neotuđiva p r a v a na s lobodu i s reću temel je se na b i t n o l judskim svojstvima: n jegovom s t reml jen ju životu, ekspanzi j i i izražavanju mogućno­s t i k o j e su se u n j e m u razvijale u t o k u p r o c e s a i s tor i j ske evo­luci je.

S a d a m o ž e m o ponovo izložiti najvažnije razl ike i z m e đ u Froj-dova ps ihološkog p r i s t u p a i ps ihološkog p r i s t u p a kojeg s m o se u ovoj knjizi držali . P r v o m raz l ikom p o d r o b n o s m o se pozabavil i u p r v o m poglavlju, t a k o da je j e d i n o p o t r e b n o da je ovde ukra t­k o p o m e n e m o : m i s m a t r a m o d a j e l j u d s k a p r i r o d a u suš t in i isto-r i j ski uslovljena, m a d a n e u m a n j u j e m o značaj b ioloških čini laca i ne v e r u j e m o da se to p i tan je može i spravno izraziti protiv-stavljanjem k u l t u r n i h činilaca b iološkima. Drugo, osnovno Fro j-dovo načelo sas to j i se u p o s m a t r a n j u čoveka k a o ent i te ta , za­t v o r e n o g s i s tema, ko j i j e p r i r o d a o b d a r i l a izvesnim fiziološki uslov-I jenim nagonima, i u t u m a č e n j u razvoja njegova k a r a k t e r a k a o reakci je na zadovoljenja i osujećenja t i h nagona; d o k se, po na­š e m mišl jenju, osnovni p r i s t u p l judskoj l ičnost i sas to j i iz shva-t a n j a čovekova o d n o s a p r e m a svetu, p r e m a drug ima, p r e m a pri­r o d i i p r e m a n j e m u s a m o m e . Mi veru jemo da je čovek prven­stveno d r u š t v e n o biće, a n e , k a o š t o F r o j d pretpostav l ja , da je čovek prvens tveno samodovol jan i da su mu drugi l judi p o t r e b n i t e k uzgred, k a k o b i zadovoljio svoje i n s t i n k t u a l n e p o t r e b e . Mi v e r u j e m o da je, u o v o m smislu, indiv idualna psihologi ja u osnovi soci jalna psihologija ili, kao š to veli Saliven, psihologi ja rneđu-l ičnih odnosa ; k l jučni p r o b l e m psihologi je j e s t e p r o b l e m poseb­ne v r s t e pojedinčeve povezanost i sa svetom, a ne p r o b l e m za­dovoljavanja ili osujećivanja p o j e d i n i h i n s t i n k t u a l n i h želja. Pro­b l e m čovekovih i n s t i n k t u a l n i h želja m o r a se shvat i t i k a o j e d a n deo ce lokupnog p r o b l e m a njegova o d n o s a p r e m a svetu, a ne k a o jedini p r o b l e m l judske l ičnost i . Stoga su, u n a š e m p r i s t u p u , po­t r e b e i želje ko je se u s r e d s r e đ u j u o k o pojedinčevih o d n o s a pre-

203

ma d r u g i m a — k a o što su l jubav, mržnja, nežnost , s imbioza — osnovne ps ihološke pojave, d o k su o n e u F r o j d a s a m o drugo­r a z r e d n e posledice osujećenja ili zadovoljenja i n s t i n k t u a l n i h po­t r e b a .

Razlika i zmeđu Fro jdova biološkog i našeg druš tvenog opre-del jenja od p o s e b n o g je značaja s o b z i r o m na p r o b l e m e karakte­rologi je. F r o j d i , na osnovu njegovih nalaza, A b r a h a m , Džons i drugi, pretpostav i l i su da d e t e doživljava zadovol jstvo u tako­zvanim erogenim z o n a m a (usta i č m a r ) , u vezi sa p r o c e s o m uzi­m a n j a h r a n e i izbacivanja i z m e t a ; i da te e rogene zone, bi lo pre-nadraža jem, osujećenjem ili k o n s t i t u c i o n a l n o p o v e ć a n o m osetlji-vošću, zadržavaju svoju l ib idnu p r i r o d u i u pozni j im godinama, k a d a , t o k o m n o r m a l n o g razvoja, geni ta lna z o n a t r e b a d a p o s t a n e prvens tveno važna. Pretpostav l ja se da ta fiksacija na prege-ni ta lnoj razini vodi sub l imaci jama i reakci j sk im f o r m a c i j a m a koje p o s t a j u deo k a r a k t e r n e s t r u k t u r e . Tako, n a p r i m e r , n e k a o s o b a m o ž e da poseduje n a g o n za š t e d n j o m novca ili čega d r u g o g zato š to subl imiše nesvesnu želju da zadrži stolicu. Ili, pak, n e k a osoba m o ž e očekivati da do svega dođe p r e k o n e k o g drugog, a ne vla­s t i t im n a p o r o m , zato š to je p o k r e ć e nesvesna želja da b u d e hra­n jena, koja je sub l imisana u želju za dobi jan jem pomoći , oba-veštenja i t a k o dalje.

Fro jdova zapažanja su od velike važnosti , ali on ih je pogreš­no objasnio. On je i spravno sagledao s t r a s n u i i r a c i o n a l n u p r i r o d u t ih »oralnih« i »analnih« k a r a k t e r n i h osobina. On je t a k o đ e uvi-deo da takve želje prož imaju sve sfere l ičnosti , čovekov sek­sualni, e m o c i o n a l n i i i n t e l e k t u a l n i život, i da su sve njegove ak­t ivnost i obo jene n j ima. Ali on je p o g r e š n o shvat io da je u z r o č n i o d n o s između erogenih zona i k a r a k t e r n i h o s o b i n a s u p r o t a n ono­me š to u s tvar i j e s te . Čovjekova želja da pas ivno p r i m a sve š to želi da dobije — ljubav, zašt i tu, obaveštenje, m a t e r i j a l n e s tvar i — od izvora koj i se nalazi v a n njega, razvija se u dete tovu ka­r a k t e r u kao reakci ja na njegova iskustva sa d r u g i m a . Ako na osnovu t ih i skus tava njegovo osećanje vlast i te snage oslabi iz s t r a h a , a k o se p a r a l i š u njegova inici jativa i s a m o p o u z d a n j e , a k o se razvi je i p o t i s n e nepri jatel j s tvo, i a k o m u , u isti m a h , njegov o t a c ili m a j k a p o n u d e l jubav ili b r igu p o d u s l o v o m preda je , je-! dan takav st icaj pr i l ika dovodi do stava p r i k o m e se o d u s t a j e od akt ivnog vladanja, a sve snage uprav l ja ju ka spol jašn jem iz­voru, iz koga će k o n a č n o poteć i i spunjenje svih želja. Taj s tav dobi ja t a k o straistan k a r a k t e r z a t o š t o j e t o j e d i n i n a č i n n a

204

koji takva osoba može p o k u š a t i da os tvar i svoje želje. To š to ite o s o b e često sanja ju ili fantazira ju da ih h r a n e , doje, i t a k o jdalje, t r e b a pr ip i sa t i činjenici š to u s t a više nego i jedan drugi o r g a n pogoduju izražavanju tog s tava p r i m a n j a . Ali o r a l n a sen­zacija ni je uzrok tog stava; ona je izražavanje s tava p r e m a svetu j e z i k o m tela.

I s t o važi i za »analnu« osobu, koja se na osnovu svojih poseb­n i h i skustava povlači od drugih l judi više nego »oralna« osoba, k o j a t r a ž i b e z b e d n o s t t i m e š to s e b e č in i a u t a r h i č n i m , samodovol j­n i m s i s t e m o m i ko ja l jubav ili svaki drugi s tav davanja oseća k a o p r e t n j u svojoj bezbednost i . Doduše, u m n o g i m slučajevima ti se stavovi n a j p r e razvi jaju u vezi sa u z i m a n j e m h r a n e ili iz­bac ivan jem izmeta, koj i su u r a n o m det in js tvu glavne akt ivnost i i, t a k o đ e , glavna sfera u ko jo j se izražavaju rodi te l j ska l jubav ili t lačenje i det inja l jubaznost ili p r k o s . M e đ u t i m , p r e n a d r a ž e n j e i osujećenje u vezi sa e rogenim z o n a m a ne vodi po sebi fiksaciji t a k v i h stavova u k a r a k t e r u n e k e osobe; m a d a dete doživljuje izvesne p r i j a t n e senzacije u vezi s u z i m a n j e m h r a n e i izbaciva­n j e m izmeta, ta zadovoljstva ne dobi ja ju važnost za k a r a k t e r n i razvo j a k o ne predstav l ja ju — na fizičkoj razini — s tavove u k o r e n j e n e u čitavoj k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i .

Za odojče, koje se uzdaje u bezuslovnu l jubav m a j k e , iznenad­no p r e k i d a n j e dojenja neće i m a t i n ikakve ozbil jne karakterološ-ke posledice; dete k o j e iskusi da se ne m o ž e p o u z d a t i u maj­č i n u l jubav steći će, možda, »oralne« osobine č a k i a k o je p r o c e s h r a n j e n j a t e k a o bez n e k i h n a r o č i t i h p r e k i d a . »Oralne« ili »anal­ne« fantazije ili fizičke senzacije u pozni j im g o d i n a m a nisu zna­čajne zbog fizičkog zadovoljstva koje p o d r a z u m e v a j u ni t i zbog ikakve ta janstvene subl imaci je tog zadovoljstva, već s a m o zbog osobi te povezanost i sa sve tom na kojoj se temel je i k o j u izra­žavaju.

S a m o s te tačke gledišta Frojdovi k a r a k t e r o l o š k i nalazi m o g u b i t i k o r i s n i za soci jalnu psihologiju. Na p r i m e r , d o k god pretpos­tav l jamo da izvesna r a n a i skustva u vezi sa izbacivanjem izmeta p r o u z r o k u j u ana ln i k a r a k t e r , koj i j e t ip ičan z a e v r o p s k u nižu s redn ju klasu, jedva raspolažemo ikakv im p o d a c i m a koji b i n a m omogući l i da shvat imo zašto p o s e b n a klasa i m a ana ln i druš­tveni k a r a k t e r . Međut im, a k o ga shvat imo k a o j e d a n obl ik pove­zanos t i sa drugima, oblik koji je u s a đ e n u k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i i ko j i pro i shodi iz i skus tva sa spol jašnj im svetom, r a s p o l a g a ć e m o

205

kl jučem za r a z u m e v a n j e p i t a n j a zaš to su či tav obl ik života niže s rednje klase, n j e n a uskos t , izdvojenost i nepr i ja te l j s tvo dopri-nel i razvoju takve ikarakterne s t r u k t u r e . 1

T r e ć a važna razl ika u tesnoj je vezi s p r e t h o d n i m a . Na osnovu svog imstinktivističkog opredel jenja, k a o i na o s n o v u d u b o k o g uveren ja u r đ a v o s t l judske p r i r o d e , F r o j d je sk lon t u m a č e n j u da su svi čovekovi »idealni« mot iv i pos ledica nečeg »niskog«; pode­s a n p r i m e r za ovo je njegovo objašnjenje osećanja prav ičnos t i k a o posledice det in je prvobi tne zavisti p r e m a s v a k o m k o Ima više o d njega. K a o š to j e ran i je bilo i s t a k n u t o , m i v e r u j e m o d a ideali k a o š to su is t ina, pravda, s loboda — m a d a su često p u k e fraze ili racionalizaci je — m o g u predstav l ja t i i s t inska s t reml jenja, i da je p o g r e š n a svaka anal iza koja se ne bavi ov im stremlje­n j i m a k a o d i n a m i č n i m činiocima. Ti ideali n e m a j u metaf izički ka­r a k t e r , već p o t i č u iz uslova l judskog života, te se k a o takvi mo­gu ispit ivati . S t r a h od v r a ć a n j a metaf iz ičkim ili ideal i s t ičkim p o j m o v i m a n e b i t reba lo d a o m e t e takvu analizu. Z a d a t a k psiho­logije k a o empir i j ske n a u k e j e da p r o u č a v a mot ivaci ju ko ja se zasniva na ideal ima, k a o i m o r a l n e p r o b l e m e povezane s n j ima, te da t i m e n a š e razmiš l janje o t a k v i m p r e d m e t i m a os lobodi ne-empir i j sk ih i metaf iz ičkih e l e m e n a t a koji, p r i t r a d i c i o n a l n o m ob­r a đ i v a n j u t i h p r e d m e t a , zamagl ju ju s p o r n a p i tan ja , i Najzad, t r e b a p o m e n u t i j o š j e d n u razl iku. O n a se o d n o s i na razl ikovanje ps ihološk ih p o j a v a oskudice i obil ja. Na primitiv­n o j razini čovek živi u oskudici . Posto je n e o d s t u p n e p o t r e b e koje se moraju zadovol j i t i p r e svega drugog. Tek k a d čoveku preos­t a n e v r e m e n a i snage po zadovol jenju t i h p r i m a r n i h p o t r e b a , t e k t a d a se m o ž e razvit i k u l t u r a , a sa n j o m i o n a s t reml jen ja ko­j i m a su p r a ć e n e pojave obilja. S lobodni (ili spontani) činioci u v e k su pojave obil ja. F r o j d o v a psihologi ja je psihologi ja oskudice . On zadovol jstvo definiše k a o zadovoljenje koje proizlazi iz otklanja­n j a bo lne n a p e t o s t i . Pojave obilja, k a o š to su l jubav ili nežnost , ne igraju, u stvari, n ikakvu ulogu u njegovu s i s temu. Ne s a m o da je on p r e n e b r e g n u o takve pojave, već je u s k o shvatao i o n u po javu kojoj je posvet io to l iko pažnje — seks. P r e m a čitavoj svojoj definiciji zadovoljstva, F r o j d je u seksu v ideo s a m o ele­m e n t fiziološke p r i n u d e , a u s e k s u a l n o m zadovol jenju o lakšanje b o l n e n a p e t o s t i . Seksua ln i n a g o n k a o pojava obil ja, i seksua lno zadovol jstvo k a o s p o n t a n o uživanje — či ja s u š t i n a ni je negativ­no olakšanje n a p e t o s t i — n i s u imali m e s t a u njegovoj psiholo­giji-

206

K o j e s m o načelo t u m a č e n j a u ovoj knjizi pr imeni l i na razu­mevanje l judske osnove k u l t u r e ? Pre no š to odgovor imo na ovo p i tan je , k o r i s n o b i bi lo da se p o d s e t i m o glavnih p r a v a c a tumače­nja od koj ih se naš p r a v a c razlikuje.

1 . P r e m a »psihologističkom« p r i s t u p u , k o j i m se odl ikuje Froj-dovo mišl jenje, k u l t u r n e pojave u k o r e n j e n e su u ps ihološk im či­n i o c i m a koji p r o i s h o d e iz i n s t i n k t u a l n i h nagona, a na ove, opet, d r u š t v o ut iče s a m o izvesnim s t e p e n o m suzbijanja. Držeći se ovog n a č i n a t u m a č e n j a , frojdist i su objasni l i kapi ta l izam k a o i shod anal­ne erot ičnost i , a razvoj r a n o g hr i šćans tva k a o pos ledicu ambiva­l e n t n o g o d n o s a p r e m a očevu liku.2

2. P r e m a »ekonomist ičkom« p r i s t u p u , koji na laz imo u pogreš­n o m pr imenj ivan ju M a r k s o v a t u m a č e n j a istori je, subjekt ivni eko­n o m s k i interes i u z r o k su k u l t u r n i h pojava, kakve su religija i po l i t ičke ideje. Sa takvog p s e u d o m a r k s i s t i č k o g s tanoviš ta 3 mogl i b i s m o p o k u š a t i da o b j a s n i m o da p r o t e s t a n t i z a m ni je n i š t a dru­g o d o odgovor n a izvesne e k o n o m s k e p o t r e b e buržoazi je .

3. K o n a č n o , posto j i i »idealističko« gledište koje M a k s Veber z a s t u p a u svojoj analizi Protestantske etike i duha kapitalizma. On drži da su nove religi jske ideje odgovorne za razvoj novog t i p a e k o n o m s k o g p o n a š a n j a i novog d u h a k u l t u r e , m a d a nagla­šava da to p o n a š a n j e nije n i k a d isključivo o d r e đ e n o rel igi jskim d o k t r i n a m a .

N a s u p r o t ovim objašnjenj ima, mi s m o pretpostav i l i da su ideo­logije i k u l t u r a u o p š t e d u b o k o u k o r e n j e n e u d r u š t v e n o m karak­t e r u ; da se s a m društveni k a r a k t e r uobl ičuje n a č i n o m pos to jan ja d a t o g d r u š t v a i da glavne k a r a k t e r n e osobine, sa svoje s t r a n e , po­s ta ju proizvodne snage koje obl iku ju druš tveni p r o c e s . S obzi­r o m n a p r o b l e m d u h a p r o t e s t a n t i z m a i kapi ta l izma, p o k u š a o s a m da p o k a ž e m da je p r o p a s t srednjovekovnog d r u š t v a ugrozi la sred­n j u k lasu; da je ovo ugrožen je dovelo do osećanja n e m o ć i , iz­dvojenost i i sumnje ; da je ova ps ihološka p r o m e n a snosi la odgo­v o r n o s t za pr iv lačnost Luterov ih i Kalvinovih d o k t r i n a ; da su se t i m d o k t r i n a m a pojačale i stabilizovale k a r a k t e r o l o š k e prome-n e ; i da su t a k o razvi jene k a r a k t e r n e osobine pos ta le t a d a proiz­v o d n e snage u razvoju kapita l izma, koji je p r o i s t e k a o iz eko­n o m s k i h i pol i t ičkih p r o m e n a .

S o b z i r o m na fašizam, bi lo je p r i m e n j e n o i s to načelo objašnja­vanja: niža s rednja k l a s a reagovala j e na izvesne e k o n o m s k e p r o m e n e , kao što su p o r a s t m o ć i m o n o p o l a i p o s l e r a t n a infla­cija, po jačavanjem izvesnih k a r a k t e r n i h o s o b i n a — n a i m e , sadis-

207

t ičkih i mazohis t ičk ih s t reml jenja; nac i s t ička ideologija o b r a ć a l a se t i m o s o b i n a m a i pojačavala ih; a t a d a su nove k a r a k t e r n e oso­b ine posta le delotvorne snage p r i p o t p o m a g a n j u ekspanzi je ne-m a č k o g imperi ja l izma. U o b a s lučaja v id imo da izvesna klasa, ka­da je ugroze nove e k o n o m s k e težnje, reaguje na tu o p a s n o s t psi­hološki i ideološki i da ps ihološke p r o m e n e , izazvane o v o m re­akci jom, pods t iču razvoj e k o n o m s k i h snaga, č a k i a k o ove snage prot iv reče e k o n o m s k i m i n t e r e s i m a t e klase. V id imo d a ekonom­ske, ps ihološke i ideološke snage deluju u d r u š t v e n o m p r o c e s u na ovaj n a č i n : na p r o m e n e u spol jašnj im s i t u a c i j a m a čovek rea­guje p r o m e n a m a u sebi, a ti ps ihološki činioci, sa svoje s t r a n e , p o m a ž u uobl ičavanje e k o n o m s k o g i d r u š t v e n o g procesa . E k o n o m ­ske snage su delotvorne, ali se o n e m o r a j u shvat i t i ne k a o psi­hološke motivaci je već kao objekt ivni uslovi; ps ihološke snage su delotvorne, ali m o r a m o shvat i t i da su i o n e s a m e is tor i j ski uslovl jene; ideje su delotvorne, ali m o r a m o shvat i t i da su o n e d u b o k o u k o r e n j e n e u čitavoj k a r a k t e r n o j s t r u k t u r i č lanova jed­n e druš tvene g r u p e . M e đ u t i m , u p r k o s toj u z a j a m n o j zavisnosti ekonomskih, ps iholoških i ideoloških snaga, svaka je od nj ih do­nek le i nezavisna. Ovo osobi to važi za e k o n o m s k i razvoj , do koga dolazi — p o š t o on zavisi od objekt ivnih činilaca, k a o š t o su p r i r o d n e proizvodne snage, tehnika, geografski činioci — sa-glasno njegovim vlast i t im z a k o n i m a . Pokazali s m o da i s to važi i za ps ihološke snage; n j ih uobl iču ju spol jašnji životni uslovi, ali one p o s e d u j u i v last i t i d inamizam, to jest, o n e su izraz ljud­skih p o t r e b a k o j e se ne m o g u iskoronit i , m a d a ise m o g u uobli­čiti. U ideološkoj sferi nai laz imo na s l ičnu a u t o n o m i j u , ukorenje-nu u logičkim z a k o n i m a i u t radici j i znanja s tečenog t o k o m isto-ri je.

To načelo m o ž e m o p o n o v o izložiti na o s n o v u d r u š t v e n o g karak­t e r a : druš tveni k a r a k t e r p r o i s h o d i iz d i n a m i č n o g pr i lagođavanja l judske p r i r o d e druš tvenoj s t r u k t u r i . P r o m e n e d r u š t v e n i h us lova imaju za pos ledicu p r o m e n e druš tvenog k a r a k t e r a — to jest, n o v e p o t r e b e i nespokojs tvo. Te nove p o t r e b e potec i š te su novih ideja, i t a k o reći, č ine da l judi b u d u pri jemčivi za ove; sa svoje stra­ne, te nove ideje teže stabil izovanju i o jačavanju novog društve­nog k a r a k t e r a , i određivan ju čovekovih p o s t u p a k a . D r u g i m rec ima, druš tveni uslovi u t i č u na ideološke p r o m e n e p o s r e d s t v o m ka­r a k t e r a ; k a r a k t e r , s druge s t r a n e , nije pos ledica pasivnog prila­gođavanja d r u š t v e n i m uslovima, već d i n a m i č n o g pr i lagođavanja na osnovu e l e m e n a t a koj i su ili biološki svojs tveni l judskoj pri­r o d i ili su jo j posta l i svojstveni zahval jujući i s tor i j skoj evoluciji.

208

BELESKE UZ DODATAK

1. F. Aleksander (F. Alexander) pokušao je da Frojdove karakterološ-ke nalaze ponovo izloži na način koji je u nekim pogledima sličan našem tumačenju. [Isp. F. Aleksander »Uticaj psiholoških činilaca na gastro-intestinalne poremećaje« (»The Influence of Psvchologi-cal Factors upon Gastro-Intestinal Disturbances«), Psychoanalytic Quarterly, Vol. XV, 1934]. No, mada njegova gledišta predstavlja­ju napredak u poređenju s Frojdovima, on nije uspeo da nadvlada u osnovi biološko opredeljenje i da potpuno razabere međulične odnose kao osnovu i suštinu tih »pregenitalnih« nagona.

2. Radi potpunije rasprave o tome metodu sr. E. From, Zur Ents-tehung des Christusdogmas, Psychoanalytischer Verlag, Beč, 1931; v. 5. svezak ovog izdanja.

3. To stanovište nazivam pseudomarksističkim zato što prema njemu Marksova teorija znači da istoriju određuju ekonomski motivi iz­raženi u stremljenju materijalnoj dobiti, a ne kako je Marks stvar­no mislio, ekonomski motivi izraženi u objektivnim uslovima, koji mogu imati za posledicu različite ekonomske stavove, dok je jaka želja za sticanjem materijalnog bogatstva samo jedan od t ih sta­vova. (To je bilo istaknuto u I poglavlju). Podrobna rasprava o ovom problemu može se naći u E. Fromovu radu »Uber Methode und Aufgabe einer analytischen Sozialpsychologie«, Zeitschrift fiir Sozialforschung, Vol. 1, 1932, str. 28, i dalje v. 8. svezak ovog izda­nja, str. 7—36. Sr. i raspravu Čemu znanje? Roberta S. Linda, Ox-ford University Press, London, 1939, glava I I .

I n d e k s p o j m o v a i i m e n a

Abraham, K. (K. Abraham) 204 Adam (biblijski)

mit o isterivanju iz raja 29, 51, 59 Adler, Alfred (Alfred Adler) 109 Aktivnost 64—65, 122 Akvinski, Toma 51—52, 62, 75 (b) Aleksander, F. (F. Alexander) 209 (b) Alen, Dž. (John Allen) 76, (b) Anarhija 186—187 Andreas 74 (b) Anšen, R. N. (R. N. Anschen) 22 (b) Automat, v. Saobražavanje Autoritarna filozofija 122—123 Autoritarni karakter 117—118, 120—

—123, 166 (b) Luterov 49, 54—55 Hitlera i nacizma 154—164

Autoritet 24, 49, 59—60, 118—126, 149, 176, 187, 191 (b), 197

Avgustin, sv. (sv. Augustin) 62

Balzak, o. de (H. de Balzac) 19, 22 (b), 114—115, 180

Bartman, B. (B. Bartmann) 74 (b) Benedikt, R. (R. Benedict) 22 (b) Bergson, A. (H. Bergson) 22 (b) Bernard, L. (L. Bernard) 33 (b) Biblija 62, 70, 75 (b) Bil 52 Bog 29, 55, 59, 76 (b) Bonaventura 52 Borkenau, F. (F. Borkenau) 77 (b) Brentano, F. (F. Brentano) 74 (b) Bruk, Meler van der (Moeller van der

Bruck) 122, 145 (b) Bucer, Martin 44 Burkhart, J. (J. Burckhardt) 21 (b),

36—37, 39, 72 (b)—73 (b)

Crkva, katolička 35, 51—54, 70, 81

Čarobni pomagač 124—127 Čovek

odnos prema društvu 13—15 prema drugima 13—15, 19—20 svest o sebi kao o odvojenom en­

titetu 20, 23—26, 35—36 potreba za povezanošću s drugima

18—20, 182—183

Daničić, Đuro 75 (b), 145 (b) Dans Skotus (John Duns Scotus) 52 Dante 38 Darvin, Č. (Charles Darwin) 159 Darvinizam 158—159 Dekart, R. (Rene Descartes) 177 Diltaj, V. (W. Dilthev) 72 (b), 73 (b) Dirkem, E. (E. Durkheim) 16 Djui, Džon (John Dewey) 10, 21 (b),

22 (b) Dolard, Dž. (J. Dollard) 22 (b) Dostojevski, F. M. 110, 144 (b) Društveni karakter 149—150, 195—208 Društveni proces 21, 68—71, 195--208

psihološki činioci 11—13, 15—16, 71, 202—208

Džons, E. (E. Jones) 204 Džeferson, T. (Th. Jefferson) 7

Edipov kompleks 14, 126 Egocentričnost

u detinjstvu 24—25

Egotizam v. Sebičnost Erenberg, R. (R. Ehrenberg) 74 (b) Erazmo Roterdamski 55 Erikson, M. H. (M. H. Erickson) 145

(b)

14* 211

Fašizam 9—12, 103, 117, 184, 185, 189, 190, 207, v. isto tako Nacizam

Firkand, A. (A., Vierkandt) 108 Fojerbah, L. (L. Feuerbach) 90 Fon Belov (von Below) 74 (b) Frank, L. K. (L. K. Frank) 75 (b) Fridrih II (Friedrich II) 37 Frojd, Sigmund (Sigmund Freud) 21

(b), 77 (b), 85, 86, 108, 109, 117, 126, 129, 145 (b), 171, 172, 192, 198, 201, 203—206, 209 (b) pojmovi o ljudskoj prirodi i odnos

pojedinca prema društvu 12—15 tumačenje istorije 16 čovekovo neprijateljstvo prema

ličnom ja i super-egu 68—69 o sebičnosti 85—86 o narcisoidnosti 86 o sadomazohizmu 100—101 pojam karaktera 117, 198—200 Edipov kompleks 14, 126 o rušilaštvu 129 o potiskivanju 142—144 0 racionalnosti 182 stav prema etičkim idealima 185—

—186 karakterologija 204—205 1 E. From 207—208

From, E. (E. Fromm) 22 (b), 77 (b), 98 (b), 144 (b), 209 (b)

From—Rajhman, Frida (Frieda From — Reichmann) 145 (b)

Gebels, J. (J. Goebbels) 156, 162, 166 (b), 167 (b)

Gej, M. (M. Gay) 191 (b) Gorer, G. (G. Gorer) 144 (b), 145 (b) Gracijan 42 Greh 122 Grin, Zilijen (Julien Green) 97, 99 (b)

Hajden, Konrad (Konrad Heiden) 166 (b)

Harknes, Dž. (G. Harkness) 77 (b) Hartoh, A. (A. Hartoch) 166 (b), 191

(b) Hegel, G. V. F. (G. W. F. Hegel) 90,

98 (b) Hercog, E. (E. Herzog) 166 (b) Hitler, Adolf 10, 32, 50, 68, 107, 122,

146, 147, 148, 152, 153, 154—164, 166

(b), 167 (b), 197 moć prirode 163—164

Hjuz, R. (R. Hughes) 26 Hobs, T. (Th. Hobbes) 11, 12, 107,

116, 144 (b) Holovel, Dž. (J. Hallowell) 22 (b) Horkhajmer, M. (M. Horkheimer)

77 (b), 144 (b), 191 (b) Horni, Karen (Karen Horney) 21 (b),

77 (b), 109, 144 (b), 145 (b) Hrist (Hristos, Krist) 51, 53, 56, 75

(b) Htenje

priroda 132—134, 140—142, 175—178 Huicinga, J. (J. Huizinga) 72 (b), 73,

(b)

Ideali 183—185, 192 (b) Igo, Viktor (Victor Hugo) 145 (b) Individuacija 23—30 Individualizam 35—37, 57—58, 81—82,

186—188 Indulgencija 52—53, 75 (b) Instinkt 28, 33 (b)

potrebe 203—204 Isaija 122, 145 (b) Istina 145 (b), 173—174 Izdvojenost v. Usamljenost i oseća­

nje nemoći

Ja snaga ličnog ja 24—26, 87—90, 181 društveno ja 24—26 pseudolično ja 143, 183 želja za gubljenjem ličnog ja 34—

—36, 58—59, 103—104, 110, 113 ostvarivanje ličnog ja 179—180,

182—184 Jednakost 63—64, 123—124, 183 Jevanđelje (Evanđelje) 57

Kafka, F. Kafka) 97 Kalvin, 2. (J. Calvin) 39, 40, 48, 49,

51, 54, 60, 61—63, 68, 76 (b), 81, 82, 85, 130, 207

Kalvinizam, v. Protestantizam Kant, I. (I. Kant) 85, 90 Kapitalizam

dejstvo na srednjovjekovno druš­tvo 40—46

dejstvo na modernog čoveka 78— —84

212

Karakterna struktura 48, 71, 123— —126, 146, 195—208, v. isto tako Autoritarni karakter i Društveni karakter

Kardiner, A. (A. Kardiner) 22 (b) Kasirer, E. (E. Cassirer) 72 (b) Kjerkegor, S. (S. Kierkegaard) 97 Klase, društvene 36—38, 39—47, 57—

—59, 62, 66-67, 84, 90—93, 116 (b), 129, 147, 149—150, v. isto tako Sred­nja klasa

Klemanso, Ž. (G.-B. Clemenceau) 160 Klemens VI 75 (b) Kraus, O. (O. Kraus) 74 (b) Krup (Krupp) 153 Kulišer, J. (J. Kulisher) 74 (b), 76

(b)

Laj (Ley) 156, 166 (b) Lampreht, K. (K. Lamprecht) 74 (b) Lasvel, H. D. (D. H. Lasswell) 22 (b),

165 (b) Lind, Robert S. (Robert S. Lynd)

191 (b), 209 (b) Luter, M. (Martin Luther) 39, 40, 43,

48, 49—61, 67, 68, 74 (b), 75 (b), 76 (b), 81, 82, 85, 207

Luteranstvo v. Protestantizam

Ljubav i samoljublje 85—87, sadistička 106—107, 113—115 mazohistička 115—116 i spontanost 181

Ljudska priroda 12—19, 20, 202

Makijaveli, N. (N. Machiavelli) 85 Mamford, L. (L. Mumford) 146, 165

(b) Manhajm, K. (K. Mannheim) 22 (b) Marfi, L. B. (L. B. Murphy) 191 (b) Marks, K. (K. Mara) 12, 22 (b), 90,

98 (b), 207, 209 (b) Markuze, H. (H. Marcuse) 76 Mazohističke spone, v. Sekundarne

spone Mazohizam 103—115, 192 (b)

u Hitlerovoj ideologiji 161—164 Hitlerove ličnosti 161—162

Makajver, R. M. (R. M. Mclver) 22 (b)

Mid, M. (M. Mead) 22 (b), 75 (b) Miki Maus

na filmu 96—97 Mišljenje

priroda 132—138, 145 (b), 172—175, Moć

stav autoritarnog karaktera prema moći 120—124

stav Hitlerov 155—161 želja za moći 11, 105, 106—107, 109,

115—116 u Hitlera i nacističkih vođa 155—

—158 Kalvinova boga 60—69

Moralno ogorčenje 68, 77 (b) Musolini, Benito (B. Mussolini) 161

Nacistička ideologija 63, 121—122, 146—164

Nacizam činioci u akciji i analizi 146—147 i autoritarni karakter 154—156, 199 osnove 146—154 stabilnost 164 protivnici 197

Nagon za smrću 108, 129 Neprijateljstvo 66—69 Neurotično i normalno

definicije 101—102, 144 (b) i racionalna aktivnost 111—113

Niče, F. (F. Nietzsche) 12, 90, 97 Nojman, F. (F. Neumann) 166 (b) Novi zavet v. Biblija

Okam, V. (VV. Occam) 52 Osećanje

priroda 131—134, 137—139, 145 (b) Osećanje nemoći i izdvojenosti u ve­

zi s individuacijom 26—30 s protestantizmom 54—56, 58, 62—

—70 s kapitalizmom 80—98 s nezaposlenošću 95—96 s pretnjom od rata 96 s demokratijom i fašizmom 168—

—178 i mazohizam 103—104 i sadomazohizam 109—112 i autoritarni karakter 121—123 i saobražavanje 131—144

Oto, Maks (Max Otto) 191 (b)

213

Paskal, B. (R. Pascal) 74 (b) Patnja 105, 107, 111, 113 Pavao, sv. 54 Petrarka, F. (F. Petrarca) 73 (b) Pijaže, Ž. (J. Piaget) 32 (b) Piko dela Mirandola Đ. (Giovanni

Pico della Mirandola) 7 Pirandelo, L. (L. Pirandello) 177 Politička propaganda 94—95 Porodica

uloga 89, 151, 201—202, 201 Postupci 198 Potčinjavanje 11—12, 24—27, 58—59,

76 (b), 82—84, 97—98, 120—123, 155— —158, 161

Pravda 202—203 Predestinacija 62—63, 75 (b) Prilagođavanje 16—18 Primarne spone ili veze 23, 25, 26,

30—31, 35—36, 37, 102—103 113, 164, 178—179, 183

Protestantizam 31—32, 39, 47—71 Luterova učenja 49—61 Kal vinova učenja 61—67 i kapitalizam 80—84

Psihoanaliza 100—101 psihoanalitički postupci 145 (b)

Psihološka analiza primenjena na doktrine 48—50 — na ideje i pojmove 196—198

Rad stav prema radu u kapitalizmu

42—45, 87—88 — i kalvinizam 65—66 — u srednjovekovnom društvu

64-65 — u modernom društvu 199—200 — i spontanost 181

Rajh, Vilhelm (VVilhelm Reich) 109, 144 (b)

Raušning (Rauschning) 145 (b) Reformacija 31—32, 39—40, 69, v. is­

to tako Protestantizam Reklama 93—94 Rembrant (Rembradt) 135 Renalf (Ranulf) 77 (b) Renesansa 22 (b), 36-40, 53, 69—70,

73 (b), 187 Ricler, K. (K. Riezler) 22 (b) Roršahov test (Rorschach) 191 (b) Rušilaštvo 114, 127—130

Sad, Markiz de (Marquis de Sade) 144 (b), 145 (b)

Sadizam 104—109, 113—115, 116—117, 145 (b) Hitlera i nacizma 155

Sadomazohizam — teorije 107—110

Saliven, Hari Stek (Harry Stack Sullivan) 21 (b), 32 (b), 98 (b), 145 (b), 203

Samopoštovanje 88—89 Saobražavanje 97—98, 131—144, 168—

—178 Sapir, E. (E. Sapir) 22 (b) Savest 68—69, 76 (b), 118—119, 199 Sebičnost 84—87 Sekundarne spone 103, 113 Sigismund, car 43 Simbioza 113—114 Sindikalni pokret 84, 93 Skolastičari 52, 62, 70 Slava 39 Sloboda

borba za slobodu 9, 10 ljudski vid 11—12 dijalektička priroda 27—28, 29—

—30, 78—80 i izbor 28—29 značenje u srednjovekovnom

društvu 35—36 — u renesansi 38 — u ranom kapitalizmu 46—48, 70

. — u protestantizmu 54—55, 57, 69— —70

— u modernom kapitalizmu 89— — 90

bekstvo od bremena slobode 97— —98, 103—144

i autoritet 118—119, 176 i neuroza 126—1".7 i spontanost 178—191 zaključno izlaganje 187—191

Spontanost 178—183, 191 (b) i pseudoodzivi 170—175 i sloboda 178—191

Srednja klasa i kapitalizam 39, 44—46, 54, 57—58,

61—63, 69—70, 80—81, 90—92 i protestantizam 54, 57—58, 61—62,

66-67, 70

214

i sloboda 70, 80—81, 89—91, v. isto tako Autoritarni karakter

i nacizam 117—118, 130, 148—154, 164 Srednji vek, v. Srednjovekovno dru­

štvo Srednjovekovna teologija 51—54,

69—70 Srednjovekovno društvo 34—47, 72

(b) stav prema radu 65—66 — prema ekonomskoj delatnosti 82

Stari zavet, v. Biblija Sudbina 70, 121 Sumnja 57, 62—63 Sveti Antonije (sv. Antun) 41

Sahtel, E. (E. Schachtel) 99 (b), 166 (b)

Šapiro, M. (M. Shapiro) 44, 74 (b) Šlajermaher, E. (H. Schleiermacher)

122 Stirner, M. (M. Stirner) 90 Stojerman, K. (C. Steuermann) 22

(b) Šuman, F. L. (F. L. Schumann) 166

(b)

Talmud 7 Tilih, P. (P. Tillich) 22 (b) Tisen (Thvssen) 153 Toni, R. H. (R. H. Tawney) 41-42,

74 (b), 77 (b) Tragedija

osećanje tragedije 171 Trelč, E. (E. Troeltsch) 73 (b) Trinkhauz, Čarls E. (Charles E.

Trinkhaus) 73 (b), 75 (b)

Usamljenost 17—18, 26—27, v. isto tako Osećanje nemoći i izdvoje­nosti

Vaspitanje uloga u oblikovanju karaktera 201

Veber, Maks (Max VVeber) 39,-66, 73 (b), 77 (b), 207

Versajski ugovor 50, 146, 152

Zavisnost 104—106, 114—115, 122, 123— —126, 156—157

Zeberg, R. (R. Seeberg) 53, 75 (b) Zombart, Verner (Werner Sombart)

40, 74 (b)

1