Ogranicenja slobode stampe

Ограничења слободе штампе у Кнежевини и Краљевини Србији

УВОД

1. Дефинисање проблема и истраживачки приступ

Постојање било каквог облика људске заједнице није могуће без комуникационих

процеса. Комуникација је кључни феномен који људску заједницу не само чини могућом

већ је и квалитативно одваја од свих других врста заједнице. Човек може бити слободан

само у заједници са другим људима, као политичко биће, а комуникација се јавља као

основни услов његове персонализације. Само у саобраћању са другима које признајемо

као слободне и равноправне личности, могућа је наша лична слобода [Тадић,1988:34].

Слобода, једнакост и заједништво јављају се као основне социјалне вредности које утичу

на комуникационе процесе [МекКвејл,1994:9]. На који начин и у каквој форми ће се ове

друштвене вредности алоцирати у друштву, какву ће форму имати, зaвисиће од начина

његове интеграције. Угаони камен свих интеграционих подстицаја лежи у уређеном

поретку и установљеном реду ствари. У модерној науци синоним за поредак је систем. Он

представља „правилност или кохерентност које почивају у квалитативном,

квантитативном, механичком или телеолошком односу“ [Тадић,1988:142]. У

комуникативном слоју друштвеног процеса објективизирају се владајуће идеје, мнења и

ставови, око којих се структуира друштвено биће. Као што комуникација тежи да

објективизира владајући или опште прихваћени систем вредности, тако има потенцијала и

да утиче на њега, да га мења, отварајући нове канале за дистрибуцију моћи и вредности. У

том комуникацијском потенцијалу за алокацију моћи и промени поретка као и за

угрожавање установљеног система вредности у друштву, лежи основни разлог

ограничавања и манипулације слободом комуницирања којима се постиже како Адорно

каже „одређена организованост мишљења“. Еволуција ограничавања и манипулације

слободом комуницирања текла је од етичких ка ауторитарним и нормативним облицима

да би у савременом свету изгубила значај и оставила слободу комуницирања беспомоћну,

незаштићену и осуђену на пропаст [Арент,1995:23]. Закључак је да су ограничења

комуницирања, њихови мотиви,форме и ефекти,предоминантно условљени с једне стране

обликом комуникативне праксе а с друге обликом друштвеног уређења и политичког

поретка. У пресеку ове две варијабле егзистира комуникацијски потенцијал не само за

објективизирање већ и за алокацију моћи и утицаја.Појава штампе означила је ослонац

цивилизације на секундарне технике комуницирања,а поклапа се са две тенденције:

ширењем демократије, као и покушајима њеног спутавања[Радојковић,1984:12].

1


Институционализација комуникационих процеса, као одговор на растуће потребе за

информацијама, означила је и почетак стварања информационо комуникационих система

који имају све већи утицај на друштвени развитак и економски систем. На тај начин

људска комуникација се омеђава, развија и постаје све сложенија али се исто тако

каналише, чак забрањује.

Док су у развијеним земљама Запада током 18. и 19. века јавност и јавно мнење

постајали чиниоци политичког живота, а борбе за слободу штампе биле већ увелико

добијене и верификоване у нормативној и политичкој сфери комуникационих процеса,

Срби су живели у туђој држави, поробљени и без икаквих личних и колективних права.

Због немогућности да се оствари континуитет развоја, културна, економска, правна и

друга достигнућа Немањића угасила су се у вишевековном ропству. У таквим условима

није могло бити говора о испољавању било какве политичке воље. Срби су се повукли у

приватност својих домова и села и далеко од очију зулумћара чували свој национални

идентитет и верску опредељеност. Почетком 19. века међународна ситуација иде Србији на

руку, па она под притиском Русије добија елементарни облик аутономије у оквиру Турске

царевине. Хатишерифом из 1830. године, Срби су добили слободу вероисповести,

наследног кнеза који ће уз Савет управљати аутономијом и уређивати је, један облик

оружаних формација, могућност да отворе школе, болнице, штампарије, поште. Укидањем

свих власничких и управних позиција Турске, у Србији су се створили услови за брз развој

у свим сферама друштвеног живота. Од кнеза Милоша, неприкосновеног политичког

лидера Српског народа, очекивало се да формално потврђену аутономију преточи у

стваран законски поредак, којим би се нормативно и политички обележио прелазак из

подаништва у стање слободног националног живота. То очекивање Милош није испунио.

Ипак, као и монарси развијених земаља, свестан значаја штампе, оснива штампарију, и

тиме ставља темељ модерном информационо комуникационом систему. Дајући подстицаје

комуникационим процесима он их и ограничава тзв. „Уредбом о цензури“ као и

упутствима новопостављеним цензорима. Уредба о цензури није била усмерена само на

ограничење комуницирања у Србији. Она је била недвосмислена порука великим силама

да је Србија спремна да прихвати тековине цивилизације, те да се интегрише у

међународне комуникационе и друге токове. Нормативну регулативу тог периода допуниће

„Пропис уреднику новина Сербских“ као и„Дужност цензора при Правитељственој

типографији“, чиме ће се за дуги низ година регулисати односи у сфери штампе. Слобода

штампе спутавана је и разним другим средствима. Уредници листова били су државни

чиновници, који су полагали заклетве и морали се придржавати свих важећих наређења,

уредаба и прописа. Ограничења слободе штампе нису лоцирана само у нормативној

2


одредби регулације комуникационог процеса. Она су се састојала, што се државе тиче, у

идеји просвећеног деспотизма, који су подржавали како Обреновићи тако и

Карађорђевићи. Заснивала се на ставу да српски народ није спреман за политичке

слободе и да пати од опште словенске неслоге која би у слободоумним режимима водила

до правог безвлашћа. Милош је владао у духу источњачког деспотизма, Михаило је тај

деспотизам преобукао у форме западних земаља, Милан је у националном заносу величао

државну идеју, док је Александар формом неутралне владе покушао да „одозго“ наметне

ред. Дисциплиновање народа било је крилатица владалачких кућа, ма какву форму у

политичком животу добијала. Ситуација се делимично променила после смакнућа

Александра Обреновића, када владар Србије постаје Петар I Карађорђевић, човек који је у

раној младости превео знаменито Милово дело „О слободи“. Грађанске слободе у држави,

нарочито слобода штампе, биле су талац нарави појединих владара и политичара, њихових

мишљења и тренутних душевних стања.

Прва политичка диференцијација у Србији након добијања аутономије одиграла се

крајем тридесетих година 19. века између Милоша и његових присталица на једној страни

и припадника високог Милошевог чиновништва на другој, које је за разлику од њега

желело правно да уреди односе у држави и тако легализује стечене позиције. То је време

истовременог културног напретка и политичке стагнације. У комуникативној сфери Србија

добија први Закон о штампи 1870. год., чиме се званично цензура укида а ипак задржава у

члану 6 закона. Цео закон ослоњен је на чл. 32 Устава из 1869. године, којим се гарантује

слобода говора и штампе. Борба за слободу штампе углавном се водила око чл. 6 Закона.

Најлибералнији Закон о штампи донет је за време владавине кнеза Милана 1881. год.

Речит је његов коментар који говори о томе како је дозволио доношење овог Закона „како

би искомпромитовао слободу штампе“. Милан је и Уставом који је донео пре абдикације

потајно желео да искомпромитује саму идеју слободе у друштву какво је било српско.

Други значајан чинилац ограничења слободе штампе биле су политичке партије.

Блиско везане за штампу, нарочито после пробоја либералних идеја, када парламент мења

своју улогу и од установе обичајног права постаје форум политичких обрачуна, оне су

својим странчарењем, необјективним и јаловим расправама, сталним сукобима

компромитовале слободу штампе, дајући за право конзервативним и ауторитарним

схватањима о слободи штампе. Штампа као генератор политичких сукоба и буна заиста је

понекад оправдано стављана на стуб срама а не ретко су се од народних трибуна чули чак

захтеви да се штампа због тога укине. С друге стране, у Србији се показало правилом

политичког живота да најзначајније стегоноше слободне штампе, опозиционе партије,

када дођу на власт одбацују барјак слободе и преузимају конзервативно становиште које

3


су до тада критиковале. За разлику од владара и политичких партија које су на посредан

или непосредан начин утицали на нормативна решења (којима се ограничава слобода

штампе), црква, иако је имала своју цензуру, више се ослањала на санкције јавног мнења

претежно религиозног и на традицију усмереног народа. Снажан ограничавајући фактор

били су и техничко - технолошки услови на којима се заснивала масовна комуникација -

штампа. Србија није имала довољно путева а о разгранатим телеграфским и телефонским

линијама да и не говоримо. Увоз штампарских преса дуго је био под монополом државе

као и штампарство уопште.

На крају, ограничења слободног масовног комуницирања лежала су у карактеру

самог српског друштва. Оно је сиромашно, усмено, на традицију усмерено, политички

неписмено, комуникативно немушто, без јасно артикулисаног националног идентитета.

Такво друштво није могло изнедрити добре новинаре који ће својим радом штити

кредибилитет слободе штампе, врсне политичаре који ће артикулисати националне и

политичке интересе, одговорне владаре. Њему су, чинило се, од штампарија биле ипак

потребније школе, болнице, као и елементарни услови за живот, па није ни чудо што су се

на скупштинама народних трибуна чули позиви за укидање слободе штампе па и саме

штампе.

Из свега што је до сада речено само у назнакама и форми хипотеза, може се

закључити да је настанак и развој информационо комуникационог система у Србији био

под утицајем како унутрашњих тако и међународних чинилаца. Они су са једне стране

били снажан покретач комуникативних процеса док су га са друге ограничавали и

спутавали. Укључена у међународне комуникационе токове у којима су се углавном

објективизирала политичка стремљења и ставови великих сила, Србија је морала да води

рачуна о властитом комуникационом систему који је представлјао потенцијал унапређења

или ремећења њених међународних политичких односа. С друге стране, информационо

комуникациони систем био је оптерећен бројним недостацима и препрекама. Српско

друштво било је пртежно усмено и сиромашно, српски интелектуалци и политичка елита

склони индивидуалним и страначким интресима, српска скупштина политички неписмена,

а српски владари непредвидиви, ауторитарни, склони апсолутистичким идејама и исто

таквим поступцима. Све оне институције и групе које су имале потенцијале за изградњу

одговарајућег информационо комуникационог система у Србији користиле су их и у

супротном правцу за правно ограничавање. Настанак и развој информационо

комуникационог система није целовито истраживан нашем научном простору, већ само

одређени аспекти овог процеса у оквиру појединих наука и научних дисциплина. Та

чињеница указује на неопходност извођења предметно и методолошки јасно дефинисаног

4


научног истраживања, будући да је прва претпоставка развоја науке њена усаглашеност са

потребама друштвено историјске праксе.

Научни значај истраживања огледао би се у суми сазнања о степену утицаја

друштвених промена на масовно комуницирање, које би се огледало кроз развијање или

спутавање комуникативних потенција и енергија институција и група. Савременим

системским социо комуниколошким приступом историјским догађајима у масмедијском

комплексу Србије 19. века приказали би се и објаснили настанак јавности, деловање

агенаса ИКС, међуутицаји комуникативног и политичког подсистема итд.

Друштвени значај истраживања треба тражити у томе што оно омогућава

континуелно сагледавање развоја ИКС, укључујући његове добре и лоше стране које се

квалитативно могу искористити и приликом заснивања ИКС на почетку трећег

миленијума. Историја је учитељица живота и у комуникативној сфери.

2. Појмовно - хипотетички и методолошки оквир истраживања

2.1. О методолошким проблемима истраживања

Тема магистарске тезе „Ограничења слободе штампе у Кнежевини и Краљевини

Србији“ у методолошком смислу отвара два проблема. Први се односи на анализу

глобалних друштвених услова у Србији као конкретно - историјском контексту настајања

и развоја информационо комуникационог система, масовног комуницирања и јавности.

Други истраживачки проблем односи се на истраживање масовног комуницирања и

информационо комуникационог система, нормативних предпоставки, системског оквира,

институционих и групних форми, садржаја, ефеката и последица масовног комуницирања

са посебним освртом на чиниоце који су ограничавали и укидали слободан проток

информационих садржаја. Овако скициран предмет истраживања намеће одређене

методолошке захтеве. Први се показује као хеуристички - одређивање значења основних

појмова као што су друштвени услови, комуницирање, информационо комуникациони

систем, слобода штампе као и осталих изведених појмова у неопходном појмовно

категоријалном апарату. Други се показује као чисто методолошки : како и на који начин

истраживати однос између друштвених услова и настанка развоја и ограничења

информационо комуникационог система у Кнежевини и Краљевини Србији.

Једна од најважнијих предпоставки ваљаног истраживања у области друштвених

наука јесте одређивање релевантних појмова. Реч је о појмовима који садрже врдносна

5


опредељења, а уз то могу да припадају различитим социолошко - комуниколошким

приступима и парадигмама.

а) Друштвени услови - у овом раду категорија друштвених услова представља се у

склопу функционалистичког приступа, као скупу предпоставки неопходних за заснивање,

развој и ограничавања у комуникационом систему. Под њима се подразумева облик

друштвеног уређења, ступањ политичке демократизације, култура и комуникацијска

традиција, националне специфичности, степен економског развоја, као и геополитички

положај система у односу на околину и облике размене са њом. Да би се употпунило

схватање категорије друштвених услова потребно их је ситуирати у координатама

временског и просторног одређења предмета истраживања. Они ће се посматрати у

периоду од 1830. године до 1914. год., пре свега у оквирима Србије као државе али, када

је то неопходно, и у српским националним оквирима. Међународних услова у том

периоду дотицаћемо се само ако се тичу ограничења у ИКС. „Те анализе треба да буду

конкретне у том смислу што ће се односити на реална времена, места и људе, и што ће се

кохерентност постулираних структура и процеса тестирати кроз праксу реалних времена,

места и људи. Историјске треба да буду у том смислу што ће се ограничити на једно

раздобље омеђено одвијањем јасно дефинисаних процеса, и што ће од почетка узети у

обзир да је време важно..“[Тили,1997:26]

б) Комуницирање - овај термин користићемо прихватајући социјално - антрополошки

приступ по коме нема информације без интервенције свести-свесног људског бића

[Радојковић,Ђорђевић,2000:22]. У том смислу термин комуникација користићемо да

прикажемо процес размене симболички посредованих садржаја свести између најмање

два људска бића. Тако комуникацији дајемо друштвени карактер, чиме она постаје

механизам помоћу којег људски односи егзистирају и развијају се [Ђорђевић,1979:130],

што значи да она никако не може предходити односима међу појединцима и групама. Када

се говори о ограничењу слободе комуницирања под тим се подразумева само

комуникациона пракса ослоњена на секундарне технике комуницирања1 и то само у

јавности. Сродни појмови који ће бити употребљени у раду а у вези ограничења слободе

комуницирања биће : ограничења масовних комуникација, ограничења комуникационих

токова, ограничења слободе штампе, ограничења ИКС, ограничање у комуникативној

пракси, ограничења јавног информисања..... Приступ се заснива на разликовању слободе

изражавања од слободе комуницирања у јавности, која се ослања и на примарне технике

1 Нови чинилац у посредној комуникацији који се налази између комуникатора и примаоца је неко вештачко средство конструисано да преноси људску информацију. Тај нови чинилац назива се медијем или секундарним техникама комуницирнја..

6


комницирања (интергрупне и међугрупне) засноване на секундарним техникама

комуницирања – штампи.

ц) Информационо - комуникациони систем је израз који се занива на предходно

дефинисаном појму комуникације. Информационо комуникациони систем не обухвата

канале за спонтане интерперсоналне токове комуницирања. Он превасходно садржи

канале за формализовано одвијање процеса комуницирања. У том смислу под

информационо комуникационим системом подразумеваћемо у овом раду „скуп

институција, канала, активности, помоћу којих посебне групе у друштвеној заједници

обезбеђују принцип јавности информисања, као и нормативне и друге односе који тим

поводом настају између тих институција канала и група“ [Радојковић,1984:22]. У Србији

између 1830. и 1914. ИКС чине штампа (новине и новинари), као и нормативно правни

оквир и институције које обезбеђују начин његовог функционисања.

д) У вези са појмом ИКС, употребљаваћемо ужи појам агенси ИКС, под којом ћемо

подразумевати све појединце, институције, групе и организације, које отворено или

прикривено, директно или индиректно, врше утицај на правац и садржину рада средстава

информисања2. Овде напомињемо да ћемо агенсе посебно посмарати обзиром на

ограничење слободе комуницирања, тј. њиховог потенцијала и праксе ограничавања.

е) Слобода штампе - У овом раду категорија слобода штампе употребљаваће се да се

означи право човека, друштвених група и организација да јавно, путем штампе,

изражавају своја мишљења о најразличитијим питањима јавног живота или које стоје у

вези са јавним животом, не реметећи при том права која произилазе из приватних

интереса и права која произилазе из вишег, заједничког друштвеног интереса.

[Ђорђевић,1958:181]

2.2. Метод истраживања

Теоријско истраживање „Ограничења слободе штампе у Кнежевини и Краљевини

Србији“ предметно припада двема друштвеним наукама: социологији и комуникологији,

односно једном њеном делу - теорији о информационо комуникационим системима. Као

метод истраживања биће примењен социолошки метод а као њему комплеметарни методи

аналитичко синтетички и историјски метод.

Социолошки метод почива на аксиому да први почетак сваког иоле значајнијег

друштвеног процеса треба тражити у саставу унутрашње друштвене средине]. Друштвене

појаве су стога одраз захтева и неопходности које се рађају у ширем друштвеном

контексту. Социолошко објашњење узрока друштвених појава и њихових функција треба

увек да пре свега узме у обзир стање друштва као целине у одређеном времену. Друштвене 2 Др. Б. Благојевић у предговору књиге [Чок,1977:10]

7


појаве се затим морају посматрати у друштвеном тоталитету, имајући у виду каузалитет

односа у времену и простору општег, посебног и појединачног. Социолошки метод поред

комплементарних метода захтева и социолошку имагинацију, тј. способност

установљавања веза између разнородних друштвених амбијената [Милић,1978:124].

Историјски метод састоји се, према В. Милићу, из три међусобно повезана задатка

и то : проналажења извора, критичке анализе извора и синтезе извора. Науку, дакле,

прошлост не интересује само као нешто што је минуло и што је неповратно, већ и као

активни садржај каснијих историјских стања и кретања. У истраживању ћемо се

користити писаним историјским изворима и то како оним који су настајали као саставни

део друштвеног процеса истраживаног периода, тако и оних који нису настајали као део

тог садржаја, већ се у њима износе мишљења сазнања и ставови о одређеним историским

процесима.

Аналитичко синтетички метод захтева разлагање појаве на елементе - анализу , као

и спајање више чинилаца у једну целину - синтезу. Док је анализа заснована на сазнавању

елемената једне сложене целине, дотле је синтеза циљно усмерена на сазнање сложених

целина посредством њихових делова. Иако су анализа и синтеза супротне по кретању

мишљења и поступцима, оне се узајамно претпостављају, прелазе једна у другу и једна у

другој су садржане. Као аналитичко синтетичке методе користићемо индукцију и

дедукцију, апстракцију и генерализацију, аналогију и класификацију.

Као методу за прикупљање података користићемо анализу докумената или посматрање

докумената.

2.3. Предмет, циљ и задаци истраживања.

Предмет истраживања је ограничење слободе штампе у Кнежевини и Краљевини

Србији. Просторно одређење предмета дефинисано је оквирима Српске државе.

Временско одређење обухвата период од 1830. године, када Србија стиче елементе

аутономије до 1914. год. када Србија улази у рат из ког ће изаћи у саставу нове државне

творевине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца .

На основу овако одређеног предмета, основни циљ истраживања биће утврђивање

условљености околности, мотива и форми ограничена слободе у ИКС глобалним

друштвеним променама у Србији у наведеном периоду.

Овако одређени циљ предпоставља остваривања следећих истраживачких задатака:

дефинисање улоге међународних чинилаца у заснивању и ограничавањима у ИКС

анализирање српског друштва и утицаја социјалних претпоставки настанка развоја,

улоге и ограничења ИКС

8


дефинисање агенаса ИКС и њихове улоге у ограничавању слободе штампе.

одређивање мотива, форми и ефеката ограничења слободе у ИКС.

2.4. Опште и посебне хипотезе.

Ограничења слободе штампе у Кнежевини и Краљевини Србији била су ситуирана

у широком дијапазону социјалних и институционалних предпоставки формирања и

развоја самог информационо комуникационог система, превасходно детерминисаних

међународним окруженјем, карактеристикама српског друштва, обликом институција и

активностима група и појединаца чија је улога била политичког и законодавног карактера.

Овако дефинисану општу хипотезу развијамо у посебним хипотезама :

Носилац ограничења слободе штампе је српска држава и то не само кроз

нормативне активности већ и кроз активности које су попримале природу

ванправних, незаконитих и тајних активности. Мотови ограничења били су

садржани у жељи за политичком контролом над српским друштвом.

Информационо комуникациони систем није настао као последица унутрашњих

потреба традиционалног (патријархалног) српског друштва већ његовом тежњом ка

модернизацији, те ће стога он током целог 19. века трпети ограничења која

проистичу из те чињенице.

Ограничења слободе штампе, због блиских веза штампе и политичких партија,

имала су за последицу ограничавања политичког живота.

Политичке партије су на два начина утицале на ограничење штампе. У једном

случају, када су на власти оне су директно својим одлукама у државним

институцијама ограничавале слободни комуникативни простор. У другом случају

посредно, злоупотребљавајући слободу штампе, давале су повода да се на

ограничења слободе штампе гледа као на сузбијање девијација политичког живота.

Власници новина и сами новинари су самоцензуром доприносила ефикасности

споља наметнутих нормативних ограничења слободе штампе.

II ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУПИ ОГРАНИЧЕЊИМА СЛОБОДЕ ШТАМПЕ

1. Теорије ограничавања слободе штампе.

9


Питање слободе штампе и њеног ограничавања је неодвојиво јер је политичке

мислиоце одувек интересовало да ли је слободна штампа корисна или штетна за државу, те

ако је штетна на који је начин треба ограничити. Ово питање бременито је филозофским,

социолошким и практичним правно - политичким недоумицама. У односу на место са кога

ће се проблем слободе и ограничења штампе посматрати, све теорије се могу поделити на :

1. социјално - филозофске теорије које проблем разматрају у оквиру промишљања

човека као друштвеног бића и друштва као оквира и претпоставке његовог постојања, као

и друштвених услова и

2. правно - политичке теорије које се баве изучавањем конкретно - правне регулативе

ограничавања штампе.

1.1. Филозофско социолошки приступ ограничењима штампе

Филозофско социолошке теорије, уопштено гледано, проблему слободе

комуницирања приступају са два готово дијаметрално супротна полазишта : либералног и

конзервативног. Поред ове основне дихотомне поделе, у оквиру које ће се ситуирати

анализа ограничавања слободе штампе у Србији у истраживаном периоду, постоје и нека

друга схватања. Тако Фред Зиберт у свом делу „Четири теорије штампе“ сматра да се све

теорије штампе могу поделити на теорију друштвене одговорности, ауторитарну теорију,

либералну теорију, и марксистичко - лењинистичку теорију [Мек Квејл,1994:90]. Теорија

друштвене одговорности припада либералној традицији и она сматра да питања слободе

штампе не би требало ограничати на однос штампе и државе, већ да у разматрање треба

узети и интересе јавности и друштва. Информација као друштвено добро мора бити

доступна свим грађанима. Ауторитарна теорија наглашава подређеност штампе држави и

заснива се на конзервативним схватањима, по којима је човек неодговорно и незрело биће

над којим стално треба вршити надзор и контролу. Либерална теорија залаже се за

апсолутну слободу говора и изражавања, а заснива се на способностима човека који има

здрав разум да у дијалогу и расправама долази до истине и сопствене зрелости.

Марксистичко - лењинистичка теорија наглашава агитаторску, пропагандистичку и

едукативну улогу штампе у друштву негирајући и у теорији (осим Маркса) и у пракси

било какав облик слободе политичког комуницирања ван утврђених политичких

критеријума. Овој подели Денис Мек Квејл додаје још две теорије : развојну теорију и

теорију демократске партиципације, којима се у моделе о слободи штампе уносе

комуникативне компоненте савремених услова информатизације друштва,

10


интернационализације, филозофије слободног тржишта и „постмодерне културе“. Мерил

сматра да постоје само ауторитарна и либерална теорија, а Атшал да постоје тржишни,

марксистички и развојни модел, који кореспондирају са поделом на први, други и трећи

свет. Пикард либералном концепту и концепту о друштвеној одговорности додаје

социјално - демократску верзију којом дозвољава интервенцију државе у комуникационом

систему [Мек Квејл,1994:91]. Либерализам и конзервативизам рођени су у клими силно

ускомешаног јавног мнења и представљају у ствари две стране исте медаље

[Арент,1995:26]. Ауторитет и слобода и њихов узајамни однос јесу основа

супротстављања ових својеврсних идеологија.

1.1.1. Либерално схватање.

Либерализам као својеврсна идеологија слободе заснива се на схватању да је

човекова природа добра, те да су људи по природи алтруистични. „Свуда сам примећивао

да је огромна већина људи праведна, како у својим намерама тако и у својим циљевима“,

каже Томас Пејн, један од идеолога либерализма [Пејн,1987:34]. Он у појединцу

препознаје највећи степен вредности и почетни облик друштвености. Схватањем да је

свако ковач своје среће утире се пут приватној иницијативи и индивидуализму који за себе

траже одређена права и слободе. Поред прокламованих права и слободе основна вредност

друштва лежи у једнакости која не укида друштвене разлике, већ само привилегије једног

хијарархијски устројеног, на ауторитету заснованог, окошталог феудалног поретка.

Принцип правне једнакости је у основи теорије о природним правима човека која

афирмише људско достојанство и његове вредности, а посебно на разуму и расуђивању

засновану делатност у друштву јер „слобода човека проистиче из поседовања ума: будући

обдарени умом, људи су природно слободни“ [Пејн,1987:31]. Друштво је стога призвод

људских потреба у коме влада природна хармонија појединачних интереса. Права утврђују

снагу појединца према држави, влади, институцијама, а дужности снагу тих установа у

односу на човека. Разликовањем природних права која човек задржава након уласка у

друштво од права која човек прилаже заједничкој ризници као члан друштва долазимо и до

треће предпоставке на којој почива либерализам, а то је друштвени уговор. Темељна идеја

друштвеног уговора јесте добровољно одрицање од природних права којима се легитимна

власт у друштву дефинише као продукт вољног пристанка морално слободних људи.

Сведен на комуникативни аспект либерализам је и сам заснован на слободи говора.

„Слобода се као принцип не може применити ни на какво стање ствари пре него што су

људи у стању да се усавршавају слободним и равноправним расправама“ [Мил,1988:44].

11


Либерализам захтева изричиту и безусловну слободу говора и комуницирања. Једина

ограничења која се тој слободи намећу јесу слобода другога и заштита слободе саме, јер

слобода не значи допуштење да се слобода отуђи. Такође, граница слободе комуницирања

може бити и слобода групе засноване на међусобном договору појединаца око заједничких

интереса. Џон Кин разазнаје четири засебне врсте аргумената против ограничења слободе

штампе, који су темељ комуникативног либерализма [Kин,1995:74]. Прва врста

аргумената јесу теолошки разлози, најбоље изложени у Ареопагитици Џона Милтона који

сматра да је Бог појединцима подарио разум и самим тим исказао поверење у њихове

способности да правилно просуђују и тумаче садржаје порука. Слично Милтону и Пејн

каже да је његов разум његова црква. Милтон сматра да тамо где постоји жеља за учењем

мора постојати и различитост мишљења и писања а у том сталном сучељавању мишљења

усавршава се врлина појединца и достиже се истина на корист целокупне заједнице

[Милтон,1990:67]. Друга врста аргумената су права појединаца дефинисана у теорији о

природном праву Лока, Пејна, Тиндала, Мила и других. Трећа врста аргумената су

утилитаристичке природе. Њима су иманентни корисност за друштво и слобода појединца.

Слобода штампе и јавне расправе погодују добробити највећег броја људи у једној

заједници. У слободном протоку информација диференцирају се корисна и истинита

мишљења. Поред тога, слобода штампе има функцију контроле над бирократијом и

државним службеницима. Четврта врста аргумената је везана за истину, јер се слободом

штампе у јавној расправи достиже истина што је у складу са утилитаристичким концептом

да оно што је истинито то је и корисно. Ограничавањем слободе штампе онемогућава се

друштво да кроз слободну циркулацију идеја и мнења постигне духовно благостање

човечанства. Овим аргументима употпуњују се предпоставке за заснивање либералне

комуникативне теорије који поред индивидуализма, теорије о природним правима и

друштвеном уговору садрже утилитаризам, трагање за истином, као и својеврсно тржиште

идеја које се успоставља у комуникативној сфери људског живота.

Класична либерална теорија залагала се за апсолутну слободу штампе. Тај концепт

заснивао се на моделу слободног тржишта идеја и информација попут тржишта у

економији. Све девијације у комуникативној сфери исправљају се „невидљивом руком“

Адама Смита, природно, спонтано, без интервенције са стране. У том случају, штампа

ужива слободу да буде чак и неодговорна [Корни,2000:93]. Примену овог класичног

либералног схватања налазимо у нормативној пракси САД у првом амандману на устав

који је довео до стварања мита о слободи штампе. Међутим, као што је тржишни

либерализам поклекао пред аутархичним и анархичним кретањима у сфери економије,

тако је либерализам морао да устукне и у комуникативној пракси, чак и у САД. Остајући

12


на трагу либералне теорије, модерна либерална комуникативна теорија уважава потребе и

неопходности државне интервенције и саморегулисања новинарске професије. Државна

интервенција заснива се на спречавању злоупотреба штампе, концентрације и монопола,

као и обавезног стварања нормативно - политичких предпоставки функционисања медија.

Интервенционизам покреће питања материјално економског карактера, као што су

посредна и непосредна помоћ медијима, регулисање питања рекламе итд. Остајући на

трагу класичног либерализма, модерна либерална теорија признаје права и одговорности

појединаца али она допушта и нормативна усмерења субјеката комуникативне праксе.

Она не поставља питања регулације садржаја медија који и даље остају у сфери

приватног. Мањкавости модерне либералне теорије уочене су са настанком великих

мултинационалних медијских кућа и њиховог великог утицаја на све сегменте друштвеног

живота. Повезаност медија са пословним светом, политички конформизам, неразликовање

јавног и приватног живота, експлоатација насиља, сензационализам, само су неке од

замерки либералној теорији комуникација. Као последица тих замерки у многим земљама

развијеног света формиране су комисије са циљем преиспитивања либералног модела и

стварања једног новог модела функционисања медија у друштву који ће одговарати

кретањима у пракси. Најпознатија међу њима је Хачинусова комисија, која је утврдила да

је класични либерални модел превазиђен, те да медији као организације имају специфичне

одговорности. У њеном извештају између осталог се каже : „Постоји контрадикторност

између традиционалне идеје о слободи штампе и нужне одговорности која треба да буде

противтежа.....Овде се налазимо пред истинском дилемом. Штампа мора да остане

слободна и приватна активност, што значи људска и подложна грешкама, а са друге стране

нема право да греши јер обавља јавну делатност“ [Корни,2000:98].

На увидима који потенцирају друштвену одговорност медија настала је теорија о

друштвеној одговорности која, иако на трагу класичне и модерне либералне теорије,

допушта интервенцију државе у медијском простору у циљу поштовања права јавности.

Овај приступ не ограничава се само на структурна питања концентрације медија и

стварање монопола, већ се односи и на питања садржаја нарочито на спречавање

медијског експлоатисања насиља, сензационализма, порнографије итд. Теорија о

друштвеној одговорности, с једне стране, има за циљ заштиту јавних друштвених

интереса, тј. слободе информисања и комуницирања од необуздане снаге медија, а с друге

стране њен циљ је да обезбеди медијима да врше своју функцију у друштву изван

домашаја самовољних и произвољних интервенција политичке власти или утицаја моћи,

новца и профита. Информација је јавно добро те се питање слободе у медијском простору

не може разрешавати само у односу медији - држава, већ он мора да обухвати јавност тј.

13


друштво. Теорија о друштвеној одговорности, превазилази индивидуалистичко схватање

класичне либералне теорије, тако што намеће институционално схватање улоге штампе. Та

улога подразумева моралну обавезу грађана да буду информисани, и та обавеза јесте део

њихове одговорности у комуникативном систему. Тако се теорија о праву на информисање,

наслања на теорију друштвене одговорности свих чинилаца у комуникативном простору.

Међутим, овакво схватање није могло да предвиди у којој мери ће медијска технологија

изменити односе у комуникативном простору ширећи потенције слободног, неспутаног

комуницирања до незамисливих граница.

Комуникативна пракса развијених социјалних система заснована на снажном

технолошком развоју руши све баријере класичног, нормативног и етичког ограничавања

комуникационих процеса. На прагу трећег миленијума заштита јавних интереса поново је

на ветрометини тржишних односа а питање ограничења у комуникативном простору

постаје и питање техничких решења. Средином деведесетих година 20. века у Америци

„Comunication act“ руши многе баријере слободном комуницирању у складу са класичном

либералном теоријом. Слобода комуницирања постеје приватна ствар, а решења попут

електронских чипова (Violence чипови) треба да омогуће родитељима да спрече деци

приступ оним телевизијским програмима за које процене да нису одговарајући

[Корни,2000:100]. Либерализам је неоспорно родно место слободног политичког

комуницирања, али је не мање и његов гробар. Слобода комуницирања као ексклузивно

политички феномен нестала је у комуникацијском потопу сваколиког либерализма и

релативизма, губећи своју политичку, критичку компоненту потенције за редистрибуцију

моћи. Права моћ, као и политички процеси који је профилирају повукли су се иза леђа

јавности и комуникацијских процеса који у савременом свету све више јесу само украс

фолклористици политичких парламентарних процедура [Ђорђевић,1988:79].

1.1.2. Конзервативизам - интервенционизам

Конзервативизам се јавио као супротност либералним схватањима тврдњом да је

човек по природи непоуздано, несавршено, духовно незрело биће, те да друштво или било

какав облик заједнице не могу бити производи човекових вољних активности. Сходно

томе, држава и друштво су настали посредно или непосредно као божје установе из којих

се издвајају ауторитети као производи мистичног континуума заједнице. Негативно

антрополошко одређење човека, по мишљењу конзервативних мислилаца, надомешта се

активностима лица којима је власт поверена од бога, апсолутних ауторитета.

Патернализам конзервативизма заснива се на одбрани човека од слободе и од њега самог а

14


у ту сврху користе се вера традиција, религија, предрасуда. Државни разлог је врховни

критеријум друштвених односа. Човек се рађа у одређеним друштвеним условима и

преузима обавезе засноване на месту у хијерархијској лествици. Обзиром да је друштво

ентитет који се развија у континууму и то само кроз „органски раст“ кроз развој

сопствених потенцијала и у тоталитету у односу на услове, појединац је дужан да поштује

поредак, установљени ред ствари, ничим па ни у комуникативној сфери не реметећи мир и

безбедност [Тадић,1988:355]. На тај начин конзервативизам одбацује све претпоставке

либерализма. Будући неспособан, човек не може да развија индивидуализам нити да

ствара заједницу, а слобода је опасност за мир. Њему је потребно васпитавање,

усмеравање, социјализација, којима се друштво структуира око правих вредности које не

смеју бити предмет сумње. То подразумева одрицање и преношење одређених права на

ауторитете - суверена, као и апсолутно потчињавање чиме се одбацују две основне

претпоставке либерализма : постојање индивидуалних права појединаца у односу на

државу као и теза о подели власти. Суверен је дужан да процењује која су мишљења

штетна а која корисна „па према томе и одлучивање о томе у којим приликама, докле и

којим људима треба да се поверава да говоре масама народним, и ко ће да испитује учења

свих књига пре њиховог обљављивања јер радње људи долазе од њихових мишљења а у

ваљаном управљању мишљењима састоји се ваљано управљање људским радњама са

циљем да међу људима владају мир и слога“ [Хобс, 1961:157]. На том трагу, добра штампа

је увек ограничена на дефанзиву, одбрану, на уздржавање и учвршћивање поретка

заснованог на ауторитету. Лоша штампа је заводљива песма ђавала која лако заокупља

пажњу духовно незрелог и завођењу подложног човека.

Слобода човека и његових производа (па и штампе) је неприхватљива јер са собом

носи непредвидиве последице и могућности уништења политичког поретка и безбедности

коју конзервативци веома често поистовећују са слободом. Међутим, конзервативци се не

боре против слободе уопште, већ против слободе других, и тако на најгрубљи начин деле

друштво на непогрешиве и савршене, они који владају и чији легитимитет пребива у

Божјем поретку и оне по природи незреле, несавршене, грешне, којима се влада и којима је

управљање потребно. Постоји слобода штампе за оне садржаје који служе постојећем

поретку, који га славе и глорификују, остали се гуше и квалификују као лоше и ђаволско

дело. У корену свих у комуникативној сфери интервенционистичких схватања лежи

конзервативизам као својеврсна идеологија човекове ограничености.

Иако се Маркс жестоко успротивио конзервативним схватањима о слободи штампе,

то није било довољно да се целокупно његово дело оцени као извориште толерантне

комуникативне праксе, чак напротив [Маркс,1965:50-100]. У својим радовима о слободи

15


мишљења, слободи штампе и цензури, по оцени многих, Маркс заступа становиште

грађанског либерализма. Као и млада буржоазија која је тражила нови поредак и нову

улогу за човека у друштву, тако је и творац марксизма ишао истим либералним трагом у

комуникативној сфери. И док се иза леђа грађанског либерализма скривао интерес једне

класе која је у јавности, дакле у комуникативној сфери објективизарала своју моћ, дотле је

Марксов либерализам вешто скривао теорију о класним односима и диктатури

пролетеријата. Иако је његова критика конзервативне теорије о штампи на трагу

либерализма, она није могла да сакрије све нити које су је везивале за нетолеранцију,

притиске и насиље укидања једног класног друштва. Он се пита : „ Треба ли револуција

одмах да се јави у материјалном облику? Да удара уместо да говори?“[Маркс,1965:74].

Прецењивање улоге силе, централизма, доминације политике над свим осталим сферама

друштва у Марксовој теорији крило је механизме за активирање не само процеса

нетолеранције, репресије и духовног насиља њених диктатора, већ и крвавог терора у

комуникативној пракси каснијих социјалистичких система. Марксово дело биће образац

комуникација између учитеља и ученика, оних који владају и оних којима се влада, извор

мистичног ауторитета тоталитарних социјалистичких политичких система.Нема сумње да

су Лењих и његови следбеници од далеко сложеније Марксове мисли прихватили управо

оно најрадикалније о методама насиља у освајању и одржању власти. Тако Лењин 1918.

године пише „Шест теза о задацима совјетске власти“ у којима експлицитно каже да је

потчињавање без поговора личним наредбама совјетских руководилаца, директора

изабраних или именованих од стране совјетских установа снабдевених диктаторским

пуномоћјима, потреба и неопходност тренутка. Оваква усмеравања имала су за последицу

диктатуру носилаца власти, а сви органи и институције постају пука трансмисија те

диктатуре. Схватање да се социјализам може развијати само као политичка диктатура

доприносило је да се сваки отпор држави сматра контрареволуционарним.

Поистовећивањем партије бољшевика са државом и њеним интересима као и укидањем

вишепартизма, совјетско друштво је кренуло ка тоталитаризму. Уверење да свака

опозиција мора неизбежно и нужно да постане контрареволуционарна те да изражено

мишљење супротно официјалном води контрареволуцији угасило је слободу говора.

Ућуткивање совјетског друштва није завршено на ободима бољшевичке партије, већ је

обухватило и ту партију. Сва филозофска, политичка, правна, социолошка, етичка и сва

друга питања имала су смисла само у функцији класне борбе и диктатури пролетеријата.

Критеријуме функционалности мишљења и говора поседовала је једино интелектуална

елита марксистичко револуционарног покрета која је имала „знање“ о аутентичним

интересима радничке класе. У том смислу, формулишу се и кривична дела пропаганде и

16


државног злочина, којима због нејасне и прешироке формулације тек пракса одређује

начин примене. Слобода не пребива нигде, сви су таоци тоталитарног система - они који

владају и они којима се влада.

На сличан начин на који је социјалистичка држава ставила стеге слободи говора и

изражавања доктрином класне борбе и диктатуре пролетеријата, деловала је и фашистичка

доктрина о тоталној држави. Ова доктрина полази од неопходноси тоталне државне

надлежности над свим сферама друштвеног живота. Она укида приватни карактер

индивидуалних делатности и подређује га обавезујућим начелима тоталне државе. Према

идеолозима ове доктрине, на тај начин политичко тело повећава снагу, моћ и енергију

једне државе. Укидање слободе појединца није жртва већ право и потреба, а заповедање

постаје једини облик политичке комуникације у дисциплиновању политичког система.

„Тајна је правог језика наређивања, што не обећава већ поставља захтеве. Најдубља срећа

човека састоји се у томе што бива жртвован, а највеће заповедање је да се покажу циљеви

који су жртве достојни“ [Тадић,1988:371]. Тотална држава је модернизован Хобсов

Левијатан. Међутим, теоретичари нацизма иду и корак даље и кажу да прави циљ није

тотална држава већ тоталитарни покрет, коме је држава само средство за успостављање и

одржавање расне надмоћности. Тоталитарни системи и теорија на којима су засновани не

само да забрањују слободу комуникација, већ и ћутање карактеришу као својеврстан говор

противљења, што ће у нормативној теорији бити квалификовано, не као деликт учињен

говором већ као деликт мишљења. У том смислу, могуће је сложити се са Карлом Ј.

Фридрихом који сматра да тоталитарни системи, били они на левици или десници,

поседују иста својства и карактеристике организовања и функционисања. То су по њему

следеће одлике које он назива „синдромом тоталитаризма“ :

1) једна идеологија; 2) једна партија коју на типичан начин води један човек; 3)

терористичка полиција; 4) монопол комуникација; 5) оружани монопол; 6) централистички

управаљана економија [Тадић,1988:377].

Схватање да либерална и конзервативна доктрина у својој крајњој инстанци воде

стварању функционално сличног комуникативног система захтева даља промишљања. Док

у једном слобода комуницирања постаје немушта и немоћна, а истина препуштена

ударима све већих таласа симулакрума и симулација постаје небитна, дотле у другом исти

процес тече додуше насилније, бруталније укидањем зломислитеља зарад опстанка само

једне истине чија се формула налази једино у главама одабраних.

1.2. Правно теоријска схватања ограничења слободе штампе

17


Социјално - филозофска становишта о улози штампе и границама њене слободе у

друштву,оваплоћују се у политичком систему као глобалном оквиру практично, правно-

политичког регулисања и ограничавања слободе штампе. Тако се правно - политички

систем јавља као медијум практичне реализације владајућих доминантних идеја појединих

епоха, а његова комуникативна компонента постаје механизам превладавања

противуречности интереса раздељених група и појединаца. Он, дакле, с једне стране

представља „глобални оквир комуникативне игре међу интересно издељеним групама а с

друге као оквир организације глобалних услова владавине једних над других групама или

слојевима и то нормативно правно заштићен и у једној и у другој улози“

[Ђорђевић,1988:47]. Границе слободе штампе одређене су правно - политичким поретком,

његовим принципима, правном основом и етичким хормама које су у његовој основи.

Међутим, овде се јавља питање односа, између државе и права, политичке власти и

правног поретка. По мишљењу Спекторског постоје три теорије о односу државе и права.

Према првој, право је изнад државе као еманација Божјег поретка и установљеног

природног права, те тако „постоје сигурна и објективна мерила за правилно процењивање

свих аката државне власти и њених органа“. Према другој, држава се поклапа са правом и

та је теорија потпуно формалне провенијенције. Према трећој, држава је изнад права те је

право производ политике, израз политичке моћи и облик политичке власти

[Спекторски,1933:45]. Правни поредак се не може замислити без државе, нити држава без

правног поретка, јер „најјачи није никада довољно јак да увек буде господар, ако не

претвори своју снагу у право а послушност у дужност“ [Русо,1993:30]. Правне норме су

творевине и инструмент државне политике, облик у коме она изражава и спроводи своју

вољу. Позитивни закони дају правну форму и заштиту оним институцијама и односима

који чине окосницу једног интересно раздељеног друштва. Комуникативном сублимацијом

голе физичке принуде политички систем у нормативном систему проналази обрасце не

само свог настанка и учвршћивања већ и функционисања, а држава као централна полуга

власти постаје медијум утицаја на комуникативну праксу. Успостављањем правног поретка

држава се одрекла насумичног произвољног мешања у токове комуникативне праксе, чиме

слобода штампе добија сигурну основу своје егзистенције. С друге стране, држава је у

нормативном систему задржала извесне прерогативе у односу на јавно информисање

везане за заштиту поретка, безбедности, права личности, али они морају стриктно бити

утврђени законом. Бавећи се начинима и разлозима ограничења слободе штампе правна

теорија је изнедрила неколико теорија3. То су:

3 За потребе овог рада прихватили смо систематизацију правних теорија ограничења слободе штампе која је формулисана у [Чок, 1982 : 124 – 133].

18


Теорија колизије слободе штампе са другим правним добрима заснована на либералној

доктрини по којој слобода штампе треба да буде ограничена само заштитом слободе саме,

она праву на слободу штампе супротставља друга правна добра којима друштво штити

само себе. Уколико се слободна штампа у испуњавању јавног задатка не супротставља

другим правним добрима, права слободе штампе су безусловна. Уколико пак слобода

штампе дође у колизију са другим правним добрима којима се испуњава јавни задатак, а

која представљају вредности и интересе које друштво штити, онда положај штампе зависи

од значаја њој супротстављених вредности и интереса. Нико нема право да штампи

обезбеди положај у друштву који је независтан од јавног интереса, а границе слободе су

нормативно уобличене. Највећи проблем који се јавља код нормативног ограничавања

слободе штампе јесте питање како да се слободи штампе да довољно простора да

несметано обавља свој јавни задатак а истовремено обезбеди да тим својим правом не

угрожава права других заштићених добара која функционишу у општем интересу.

Теорија начелно допуштених ограничења слободе штампе такође води порекло из

Немачке. Њени аутори сврставају сва начелно допуштена ограничења у четири катерогије:

- Прва категорија начелно допуштених ограничења слободе штампе иманентна је

правном систему, и на њих, обзиром да су унапред утврђена, законодавац не може утицати

нити их утврђивати. Ради се о ситуацијама када се моћ штампе користи као оружје

притисака у смислу спровођења одређеног става не дозвољавајући стварање самосталног

мишљења.

- Друга категорија начелно допуштених ограничења слободе штампе произилази из

компетенција законодавца да нормативно регулише комуникативу праксу. Ради се о

нормативном обликовању услова за функционисање медијских организација при чему

законодавне мере немају природу интервенције.

- Трећа категорија ограничења везана је за опште законе којима се штите друга

правна добра а њихово дејство осећа се само посредно и у области штампе. Ради се дакле

о колизији права слободе штампе са другим правним добрима.

- Четврта категорија ограничења је самостална категорија утврђена уставом,

којима се утврђује колизија интереса и задатака у оквиру саме штампе. (нпр : колизија

између информативних задатака штампе и заштите јавне безбедности, интимне сфере,

права личности итд.)

Теорија стварних ограничења слободе штампе потиче из италијанске правне науке која

је развијала своја тумачења на основу италијанског устава који једино ограничење слободе

штампе види у заштити морала. Први правац теорије говори о „логичним ограничењима“

која су заснована на начелима истине и одговарајућег обавештавања, а који су везани за

19


друштвене интересе. Други правац јесте правац уставно правних ограничења, која

законодавцу дају за право да поставља границе слободе штампе у оквиру општих начела

нормативног система одређених уставом. Ради се о границама који штите различита

правна добра која устав гарантује. Трећи правац наводи диференцирајућа разграничења.

Он говори о категоризацији друштвених вредности и на основу ње одређивању права на

ограничавање слободе штампе. Тако он дефинише повлашћене и опште области

друштвеног живота, где у прве убраја политику, науку, веру и уметност, а у друге све

остале. На основу такве поделе, ограничења слободе штампе у повлашћеним друштвеним

областима јесу дефинисана у оквиру логичких граница док су активности законодавца

минималне. У оквиру општих области признају се права законодавца да одређује границе

слободе штампе.

Теорија општих и посебних ограничења слободе штампе разликује опште и посебне

ситуације у којима долази до ограничења слободе јавног информисања. Када се ради о

општим ограничењима, она су везана за заштиту не само слободе штампе већ и читавог

корпуса права и слобода који постоје у друштву. Општа ограничења слободе штампе су

оправдана, када је коришћење слободе у супротности са општим нормативним начелима

регулисања односа у друштву. Посебна ограничења су дефинисана специфичним стриктно

одређеним ситуацијама које могу бити и међусобно испреплетане (ограничење слободе

окупљања и ограничење слободе информисања).

Теорија апсолутних и релативних ограничења полази од особина и катактеристика

друштвеног поретка и потребе да се он заштити. У том смислу ограничења могу бити

апсолутна и релативна. Апсолутна ограничења произилазе из потребе заштите јавног

поретка, друштвене етике и јавног морала као и државне структуре. У оквиру категорије

заштите државне структуре, коју је најтеже правно регулисати, разликују се непосредна

заштита државних органа као и обезбеђење поштовања оних политичких вредности на

којима се заснива одређени државни, политички и нормативни поредак. Релативна

ограничења, за разлику од апсолутних, нису трајна, не покривају целу територију и не

тичу се свих грађана једне државе.

Правне теорије ограничења слободе штампе трагају за таквим нормативним

основама ограничења слободе штампе која се неће сматрати повредом темељног права на

слободно комуницирање. У том циљу оне право на слободу штампе вреднују у односу на

корпус других правно заштићених добара и јавних интереса. Ограничења права на

слободу штампе оправдавају се колизијом тих права са правним добром веће вредности

тј. правним добром већег јавног значаја. Правне теорије не занимају критеријуми

вредновања правних добара, нити се она бави социјално комуникативним залеђем

20


заснивања правног поретка. Ове теорије у већ готовом амбијенту правних система траже

одговор на питања о границама слободе штампе, чиме потврђују политички поредак чији

су они производ. Остајући на формално – правној површини проблема, ове теорије дају

законодавцу право да интервенише у комуникативној пракси онда када нађе да су

угрожене виталне вредности и функције политичког система не дајући одговор на питање

критеријума дефинисања значаја правног добра за друштво.

2. Мотиви и разлози за ограничења у комуникативној пракси

Интеграцијски токови су незамисливи без комуникативне праксе. Комуникативни

канали јављају се као везивно ткиво свих облика удруживања људи. У комуникацијским

процесима се објективизирају и кроз њих егзистирају људски односи. Та чињеница даје

комуникативној пракси могућност да на односе утиче, да их одржава, модификује или

укида. На тај начин делује се на друштво и његову организацију, дистрибуцију моћи и

привилигија. Иманентно својство комуникативних потенцијала да утичу на дистрибуцију

моћи и утицаја у друштву јесте основни разлог њихових органичавања. Историјски

гледано овај разлог добијао је различите форме у зависности од основа интеграције људи у

заједницу. Уколико је принцип једнакости био основ интеграције утолико је поље

слободног комуникативног деловања било веће и обрнуто, уколико је неједнакост била

основ интеграције, поље слободног комуникативног деловања се сужавало. Поред ове

политичке функције, ограничења слободног комуницирања имају и своју

социјализирајућу, интегративну функцију која чини друштво уопште могућим и која се

мери степеном конформизма. Као две стране исте медаље, политичка и социјализирајућа

функција ограничења слободе комуницирања, током историје биле су нераздвојне,

одступајући једна према другој у зависности од социјално - историског контекста

комуникативне праксе. Уколико је једнакост иманентно својство тог контекста, онда су

ограничења у комуникативној пракси имала социјализирајућу функцију, а уколико је то

била неједнакост онда су ограничења добијала политичку физиономију без обзира на свој

нормативни облик.

Национална безбедност се као разлог ограничења слободе штампе ослања на два мотива.

Један је везан за заштиту државне структуре, институција и државне организације. Он се

односи на ограничења протока посебних врста информација и то оних које се сматрају

поверљивим и тајним. То што ће се у једном друштву и држави сматрати тајним и

поверљивим је променљива категорија, и ова граница слободи штампе је динамична и

флуктуирајућа. Тако се најчешће тајним сматрају подаци о војним плановима, оружју и

21


операцијама, обавештења о страним владама, обавештајне активности - извори и методе,

подаци о научним, технолошким, економским и другим питањима која се тичу националне

безбедности. Други мотив који националну безбедност узима као разлог ограничавања

слободе у комуникативној пракси је поштовање постојећег политичког поретка и

вредности које одражавају расподелу моћи у друштву. Под тим се подразумева не само

минимум лојалности према домовини, већ и према одређеној идеологији, личности или

групи. Треба такође направити разлику између ситуација које представљају амбијент да се

национална безбедност употреби као разлог ограничења слободе штампе [Чок,1977:135].

Разликујемо стабилну ситуацију мира и ситуацију ванредних околности - рата,

унутрашњих немира, тероризма. Док је у време мира слобода у комуникативном простору

обезбеђена нормативним решењима, у ванредним приликама када су угрожене виталне

вредности и функције државе и друштва та слобода се легитимно укида, делимично

суспендује или ограничава. Активности државних органа у таквим ситуацијама обавезно

се заснивају на правним прописима (законским и уставним решењима), у којима се говори

о ратном стању, ванредном стању с тим што су носиоци ових ограничења најчешће војне

власти или органи управе. Национална безбедност је веома значајан аргумент за

ограничавање слободе штампе, тим пре што је присутан не само у ауторитарним и

тоталитарним политичким системима, већ и у пракси развијених демократија.

Право личности као разлог за ограничавање слободе штампе полази од

неопходности увођења разлике између права човека да буде информисан и права на

заштиту његовог личног интегритета [Чок,1977:148]. Ради се о међи која утврђује где

престаје сфера јавног а почиње сфера приватног живота човека. Настали сукоб између

права демократског друштва и права појединца углавном се разрешава на два начина : у

колико су изнети подаци истинити, суд обично стаје на страну медија, а ако се ради о

лажи и клевети у компромитујуће сврхе суд стаје на страну појединца. У том смислу прави

се разлика између приватних особа и јавних личности с акцентом на то да ови други

морају да покажу више толеранције у комуникативном простору [Кешетовић,1998:26].

Ипак, не спори се да грађани треба да буду заштићени, односно да имају право да спрече

неовлашћено коришћење слике и имена у медијима, али морају бити спремни да преузму

ризик релативности права у случају јавних личности.

Судство и судски поступак као разлог ограничења слободе штампе јавља се

најчешће у ситуацијама када би се слободним информисањем угрозио правосудни систем,

рад судова као и начела непристрасности, независности, правичности (у одређеним

ситуацијама и тајности) на којима се заснива судски поступак. Ради се дакле о томе да се

предупреди утицај медија на правосудне органе у поступку. На тај начин штите се не само

22


носиоци правосудних функција, порота и сведоци, већ и сам окривљени. У многим

случајевима предмет заштите је и сам садржај судске расправе када је везан за клевету и

увреду као и за податке чије би изношење у јавност имало штетне последице по државу и

друштво у целини.

Ред и мир се као разлог ограничења слободе штампе јавља у ситуацијама када се медији

користе за ширење лажних и неистинитих вести, којима се изазива узнемирење јавности,

сукоби и немири .

Јавно здравље се као разлог ограничења слободе штампе јавља у ситуацијама када су у

комуникативном простору шире информације којима се пропагирају супстанце, односно

понашање које штетно утичу на здравље људи. Ради се о рекламирању алкохолних пића,

дрога и дувана.

Као један од разлога ограничавања слободе штампе, јавља се и јавни морал. Ширење

информација којима се подстиче на злочин, расну, националну и верску нетрпељивост и

мржњу као и порнографских и неморалних садржаја, има веома штетну дејство у друштву

које се предупређује забранама и ограничењима у комуникативном простору. Сви напред

поменути разлози ограничења слободе штампе нормативно су уобличени у већини земаља

и представљају законска легитимна ограничења.

3. Форме и начини ограничења слободе штампе

Неспорна веза комуникативне праксе са успостављањем и одржањем власти као

легитимне институционализоване структуре моћи створила је представу о великим

могућностима средстава масовног комуницирања у политичким процесима. На основу

такве прердставе су настајале и још увек настају стратегије за измену структуре моћи, тако

да се контрола над релевантним информацијама посматра кроз призму информације као

извора и резултата моћи [Жупанов,1978:425]. Ограничења слободе комуницирања се стога

у крајњој инстанци не јављају само као забране и препреке већ се под њима подразумева

контрола и утицај на читав комуникацијски процес. Носиоци те контроле и утицаја јесу

све институције, организације, групе и појединци који отворено или прикривено, директно

или индиректно, утичу на правац и садржину распростирања комуникативних садржаја.

Форма утицаја везана је како за носиоца тако и за мотив утицаја.

Ограничења слободе штампе могу се тако најопштије поделити на отворена

(транспарентна) и прикривена (тајна) ограничења. Као најчешће форме отворених

ограничења слободе штампе јављају се нормативна ограничења, а као њихов носилац

држава. Обзиром на временски карактер интервенције као и на последице које производи

23


државна интервенција у комуникативној сфери, нормативна ограничења слободе штампе

могу бити предходна и накнадна тј. превентивна и репресивна [Чок,1977:151]. Прва

подела указује на временски аспект ограничења и ситуира их предходну - пре објављивања

и накнадну - после објављивања информација у јавности. Друга подела указује на

последице државне интервенције и то тако што се превентивним мерама нешто отклања,

предупређује, спречава док се репресивним сузбија и кажњава. Суштина превентивне

контроле у пракси комуникативних ограничења јесте да се спречи објављивање и ширење

информација и порука које би изазвале негативне последице у односу на друге вредности

које гарантује и на којима се заснива политички поредак. Превентивна контрола је по

својој природи супротна режиму слободног протока информација.

Правна наука разликује дозвољене од недозвољених превентивних мера

ограничења слободног протока информација. Међу дозвољене увршћују се : привремена

забрана, ограничење увоза, забрана поштанског превоза, санкционисаних натписа,

обавезан примерак, обавезно навођење имена издавача, уредника и штампара итд. Међу

недозвољене убрајају се : превентивна цензура, предходна дозвола, административне

кауције, таксе, посебне фискалне мере, условљавање пријема у професионално удружење

новинара [Чок,1977:156]. Основна особина превентивних ограничења је да су њихови

носиоци по правилу органи управе - власти, те су ове мере у одређеном степену њихово

дискреционо право.

Цензура је напознатији облик превентивног ограничевања у комуникативним токовима а

подразумева све активности власти, политичких организација, цркве, друштвених

институција и група којима се контролише садржај средстава комуницирања, у циљу

ограничавања и забране оних садржаја који су у супротности са интересима одређеног

друштвеног система, владајуће групе и појединаца. По мишљењу неких аутора

[Кешетовић,1998:5], а пракса је то показала, крајњи облик цензуре је физичка ликвидација

аутора, с једне стране, и аутоцензура с друге. Између ових екстрема постоји цела скала

начина за спречавање ширења непожељних садражаја од изразито грубих који се односе на

санкционисање самих аутора (физичко малтретирање, хапшење и затварање, протеривање)

преко класичних забрана надлежних органа до веома рафинираних метода политичког и

економског притиска. Посебан облик цензуре је аутоцензура као последица спољашњих

притисака и на основу њих унутрашњих прилагођавања. Аутоцензура као аутономан

процес не постоји без спољашњег притиска и она је финални производ цензуре и њен

најстабилнији ослонац. Изузимајући ситуације које подразумевају ванредна стања, цензура

у свом класичном облику губи значај и позитиван однос према њој је изузетак у

24


савременим друштвима, а као мера остала је синоним за све типове ограничења у

комуникативној сфери.

Предходна дозвола представља једну од најоштријих видова контроле и

ограничења у систему превентивне контроле у комуникативној пракси [Чок,1977:165].

Слобода комуникативних токова директно је везана за одлуку државне управе која

поседује дискреционо право да процени целисходност давања дозволе. Постојање законом

утврђених услова и прописа везаних за предходну дозволу могу значајно смањити

арбитрарност у поступку добијања дозволе.

Предходна изјава за разлику од предходне дозволе подразумева пасивно понашање

надлежних органа који само примају к знању и уписују у регистар достављене податке и

носиоце одговорности јавног информисања [Чок,1977:186]. Она не омета средства јавног

информисања у слободи делатности, али олакшава бржу идентификацију извршиоца

злоупотребе слободе јавног информисања. Поред пружања основних података о

носиоцима одговорности о јавном информисању, предходна изјава садржи и податке о

програму, задацима и целокупни профил одређеног средства информисања што значи

обавезу да се изјавом утврђени циљеви и задаци остварују.

Привремена обустава и коначна забрана јесу веома тешке форме ограничења слободе у

комуникативној пракси и могу се применити и у оквиру превентивних и у оквиру

репресивних режима контроле. Ради се о мерама ограничења која могу да буду поверена

органима управе, не само прописом већ као овлашћења дата у саставу редовних

овлашћења (полицији нпр.). У том смислу органи управе могу привремено обуставити или

трајно забранити појављивање у јавности штампе која је у супротности са прокламованим

друштвеним вредностима и интересима.

Функција репресивних ограничења везана је за правило да се мере репресије

примењују искључиво у случајевима који су прописани законом а саме санкције изриче

суд. Она дакле представља инструмент којим се легално на нормативним основама

ограничава слобода јавног комуницирања и спречава њена злоупотреба. Постојање

законских ограничења у комуникативној пракси у сагласју је са захтевима да се гарантује

слободно деловање средстава јавног информисања.Предности репресивног режима

ограничења слободе штампе над превентивним су многобројне [Чок,1977:170]. У

репресивном режиму слобода је правило а ограничења изузетак. Ограничења се у њему

примењују једино у законом изричито прописаним случајевима. Такође, битно својство

репресивних мера ограничења у комуникативној пракси је што су њени носиоци и

покретачи законодавни и судски органи а не органи управе. То доприноси да субјекти

комуникативне праксе унапред знају границе слободе као и санкције којима се излажу

25


уколико те границе прекораче. Коришћење слободом је неусловљено, а њена злоупотреба

санкционисана. Међутим, то не значи да репресивни режими аутоматски гарантују

постојање слободе штампе. У крајњој инстанци, то зависи од конкретних правних решења.

Теорија разликује санкције у ужем и ширем смислу. Санкције у ужем смислу обухватају

мере чије је дејство непосредно, најчешће забрану објављивања односно ширења

информација, а обухватају мере заплене, ограничење увоза, забране превоза, обавезан

примерак. Санкције у ширем смислу подразумевају мере кривично правне и грађанско

правне заштите [Чок,1977:172]. Оне су садржане у уставном праву, кривичном, грађанском

и управном праву а чине их новчане казне и казне затвором. Примена санкција оправдава

се заштитом слободе у комуникативној пракси.

Стављање у надлежност суда да одлучује о евентуалним кршењима правила о

слободи и границама слободе објективно представља највиши домет гаранција права

човека у области јавног информисања. Међутим, општа је оцена да слаби утицај државе и

стега које она намеће слободи у комуникативној пракси. То опадање утицаја државе

резултата је с једне стране јачања институција и организација које располажу средствима

информисања и њихове правне заштићености, а с друге настајања различитих

институција, организација и група које имају могућности да утичу на средства

информисања, што у крајњој мери елиминише потребу за државном интервенцијом.

Смањење непосредног утицаја државе на комуникативне токове не значи и

смањење утицаја друштвених група и снага, што ревитализује питање односа стварне и

суштинске слободе штампе и њене пуне објективности. Постојање структуралних,

унутрашњих стега у институцијама за масовно комуницирање као и организовање

самоконтроле у тим установама су реалност која значајно опредељује природу

функционисања комуникативне праксе [Благојевић,1978:114]. Појединци, институције,

организације и интересне групе, отворено или прикривено усмеравају и контролишу

комуникативне токове. Најчешће су то власници - финансијски магнати, политичке

организације, интересне групе као и остали заинтересовани комуникативно моћни

субјекти друштвених дешавања. Новинари, свесни свих ограничења а у циљу заштите

професије и слободе штампе, активним приступом и организованом самоконтролом

нормативно формулисаном у кодексима и правилима, предупређују негативне последице

тих ограничења сводећи их у прихватљиве границе. Ипак, и те мере су у крајњој истанци

ограничења слободе штампе. Паралелно са смањењем нормативног утицаја у контроли

штампе јачају тајни неформални аркански утицаји у комуникативној пракси. Пријатељско

ћаскање са представницима медија, молбе, упозорења, дискрециони налози, лагање,

претње, чак и физичка ликвидација, јесу мере којима се интересне групе и појединци у

26


друштву и држави обрачунавају са слободом у комуникативној пракси. Посебан аспект тог

деловања јесте „наоружана тајност“ тим пре због чињенице да је ограничење слободе у

комуникативној пракси везано за разрастање репресивних апарата, тајних служби и

њихових сарадника. И у развијеним демократијама, невидљиви репресивни државни

апарати, специфичним методама контролишу комуникативне токове без њиховог

прекидања. Добијене информације користе се у управљању догађајима људима и стварима

а слободна комуникација постаје ослонацем поробљености у савременом друштву.

III ЗАСНИВАЊЕ ИНФОРМАЦИОНО КОМУНИКАЦИОНОГ

СИСТЕМА У СРБИЈИ

Феномен комуникативне праксе не може се одвојити од праксе социјалног живота.

Њен ниво и сложеност је у дирекној вези са степеном политичког, економског и културног

развоја неке земље. С друге стране, комуникативни подстицаји засновани на техничко

технолошком развоју и променама садржаја комуникација значајно опредељују промене у

друштвеној структури и поретку на коме је она заснована.Теорије које уважавају социјалне

потенцијале комуникативне праксе засноване су на медијацентричном приступу који

„схвата средства комуницирања као снагу која доводи до промене“ [Мек Квејл, 1994:11].

Други приступ истиче зависност нивоа комуникативне праксе од друштвених чинилаца,

27


пре свега политичког, економског и културног контекста њене егзистенције. Реч је у

ствари о два сложена феномена која се узајамно условљавају и нераскидиво прожимају.

Облик и степен интеграције друштвеног система одређује степен и облик

комуникативне праксе. Низак степен интеграције одговара претежно интерперсоналној

комуникативној пракси док висок степен интегрисаности захтева постојање организованог

и институционализованог комуницирања које обезбеђује ефикасније обављање

интегративне улоге друштва. Ради се о успостављању и умножавању канала за

формализовано одвијање процеса друштвеног комуницирања заснованих на развоју

секундарних техника комуницирања. Међутим, информационо комуникациони систем

није само производ научних и техничких достигнућа којима друштвено комуницирање

стиче ослонац на секундарне технике комуницирања, већ је у много већој мери „дело

друштвеног устројства у коме се ни трговина ни политика не могу водити комуникацијом

типа лицем у лице“ [Радојковић, Црнобрња,1995:41]. Он није аутохтон организам нити је

аутономна мрежа по којој центри одлучивања шаљу информације. У том смислу

информационо комуникациони систем се јавља као „механизам институција који

обезбеђује утицај спољних чинилаца на ток комуникације“ [Ђорђевић,1979: 126].

У основне детерминанте развоја ИКС убрајамо демографске, економске и

образовне док у специфичне спадају : облик друштвеног уређења и степен политичке

демократизације, култура и комуникативна традиција, националне специфичности као и

геополитички положај система у околини и облици размене са њом [Врег,1975:242].

Преласком са примарних на секундарне технике комуницирања људско друштво широм је

отворило врата слободном политичком животу чиме се стичу услови да се

противуречности и сукоби сублимирају комуникативним активностима и сучељавањима

субјеката комуникативне праксе. Међутим, настанак и развој ИКС не коинцидира само са

демократизацијом већ и са многобројним покушајима разних нарочито владајућих група

да демократију ставе под своју контролу, да је од њеног општег идеала остваре као своју

[Радојковић,1984:13]. Дакле, институционалне и социјалне претпоставке настанка и

развоја ИКС, групе, институције и појединци који имају комуникативних потенцијала да

утичу на комуникативну праксу добијају, обзиром на историјску генезу развоја ИКС,

двоструку улогу. Једном, они су плодно тле и сума активности којима се слобода у

комуникативној пракси поставља као основно начело политичког и друштвеног живота. У

другом случају, представљају отворену или прикривену сметњу слободном

комуницирању, било као услови социјалног окруженја или као активни учесници у

комуникативном процесу. Ниво развијености друштвеног система и његовог

информационо комуникационог подсистема умногоме детерминишу снагу и могућности

28


утицаја којима се отварају и умножавају комуникациони канали или ометају и чак

укидају и забрањују.

Према Франце Врегу, обзиром на ступањ развијености и облик комуникацијског узорка,

ИКС се могу поделити на неколико развојних типова :

1. ТРАДИЦИОНАЛАН (тј. неразвијен, руралан тип ИКС); одликује се превладавањем

интерперсоналних комуникацијских односа над масовним. Детерминанте његовог развоја

треба тражити у економским и демографским чиниоцима док политички и културни остају

у њиховој сенци.

2. САВРЕМЕН (развијен, урбани тип ИКС); одликује се превагом секундарних техника

комуницирања над примарним, где интерперсонални канали имају пре свега мнењску

функцију. Детерминанте његовог развоја су политичке, економске и културне природе.

[Врег,1991:243 ].

Разликујући различите степене развијености техничког и људског подсистема на страни

структуре која саопштава поруку и истих на страни целокупне пријемне структуре (који

према њему чине ИКС), Врег дефинише четири развојна типа:

А) традиционални (где су оба подсистема неразвијена)

Б) развијено прелазан (где је развијен пријемни а неразвијен производни)

Ц) неразвијено прелазан (где је неразвијен пријемни – нпр. масовна публика на ниском

ступњу развоја, слаба раширеност медија, а производни у друштвеном систему делује као

комуникациони стимуланс

Д) савремени у коме су развијени и производни и пријемни комуникацијски подсистеми.

1. Друштвено историјски услови и претпоставке настанка ИКС

Информационо комуникациони систем је производ друштвених потреба које

конституишу и услове његовог настанка. Од обима и степена социјалног и

институционалног притиска зависиће начин, облик и тип његовог формирања и

функционисања. Детерминанте социјалног и институционалног притиска су ниво

социјалног и политичког организовања, наука и технологија, култура, просвета и

достигнути степен комуникцијске праксе, националне специфичности, међународни

положај итд. Примена штампе узима се као тренутак када цивилизација стиче ослонац на

секундарне технике комуницирања а њена појава коинцидира са национализмом,

индустријализмом, масовним тржиштем, писменошћу и образовањем, демократијом

29


[Маклуан,1973:220-226]. Важно је напоменути да и услови и субјекти комуникативног

процеса добијају различите улоге у комуникативној пракси, развојну и ограничавајућу у

зависности од историјског контекста њеног развоја. У том смислу, историјско – друштвени

контекст развоја српског друштва у 19. и почетком 20. века у значајној мери одређује

модалитете како развоја ИКС у Србији у том периоду, тако и видове утицаја у смислу

регулатива и ограничења истих. Дакле, степен развоја ИКС у Србији примерен је степену

њеног друштвеног, економског, политичког и социјалног развоја у том историјском

периоду.

1.1. Међународни положај Србије на почетку 19. века

У 19. век Србија је ушла као саставни део турског царства које је доживљавало

дубоку кризу у свим областима државног, јавног и економског живота. Та криза отворила

је простор за нове процесе (у историји познате као источно питање) који су дубоко

уздрмали целокупни правни и друштвено економски поредак царства. На балканском

полуострву избијају велики устанци незадовољих, покорених народа који добијају облик

национално - ослободилачких покрета.

Темељи нововековне српске државе постављени су у Првом и Другом српском

устанку. Српски народ, обзиром на дате околности, није могао без помоћи великих сила да

оствари своју самосталност. Руско - турски односи јављају се као пресудан фактор

стварања аутономије. Са стварањем самосталне државе нагло је порасло интересовање

великих сила за Кнежевину Србију. Она је постала простор сукоба интереса великих сила,

од чега је зависио и њен међународни положај. Русија, Аустрија, Турска, Француска и

Енглеска желеле су да остваре што већи утицај на Србију која је и тада била само ставка у

рачуницама великих сила.

Став Русије према Србији углавном је зависио од односа Русије према Турској. Док

је Русија била у сукобу са Турском, она је подржавала српске националне тежње, а сви

уговори и акта које је склапала са Портом укључивали су и српски народ у Србији. Под

протекторатом Русије Србија је и добила аутономију. Променом руске политике према

Порти од Једренског мира (1829.) и Ункар Искелијског уговора (1833.) изменило се и

држање покровитеља према штићенику. Наиме, Русија, а за њом и друге силе, закључиле

су да је најбоље решење и по њихове политичке интересе најкорисније одржати турско

царство и не дозволити његово рушење [Љушић,1986:344]. У таквој ситуацији, спречавање

страног утицаја и успостављање свог економског и политичког утицаја била је основна

карактеристика политике великих силла према Турској а и према Србији. Суштина руске

30


политике у овом периоду састојала се у осигурању повластица које је Србија добила

првим другим и трећим хатишерифом. То је значило да се Србија морала покоравати

порти, не тежећи ка независности нити прихватању револуционарних и либералних идеје

са запада. Русији је било најбитније да угуши либералне идеје унете у Србију преко

Сретењског устава и она је од свих сила уложила највише напора да суспендује

„заразителну конституцију“ [Љушић,1986:346]. Мешање у унутрашње ствари Србије

Русија је сматрала својим легитимним правом, јер ју је сматрала својим великим

дужником. У том смислу, подржавала је оне политичке опције у Србији које су одговарале

њеним интересима и на које је могла имати највећи утицај. Одобравала је поступке кнеза

Милоша, а када се он окренуо Енглезима, подржала је Савет и принудила га да оде са

власти.

Србија је тридесетих година 19. века била у жижи интересовања и аустријске

монархије којој је сазревање институционалног језгра државе српског народа било од не

малог значаја, тим пре што је у оквирима свог царства имала Србе. Суштина аустријске

политике састојала се у томе да спречи политичку независност, продор напредних идеја и

схватања, енглески и руски утицај а да учврсти властити. Тај циљ могла је остварити

преко својих школованих људи који су радили у просвети и администрацији, трговини и

културним установама. У односу према Србији Аустрија је блиско сарађивала са Русијом.

Односи између Србије и Енглеске везани су за покушаје Енглеске да смањи утицај Русије

на турску у политичком и трговинском смислу. Та настојања су се поклопила са тежњом

кнеза Милоша да заменом руског протектората општеевропским ојача аутономију. На тај

начин Србија се нашла у маказама руске и енглеске дипломатије, препуштајући одлуку о

својој судбини другима4. Сарадњу са енглеским изаслаником Хоџесом књаз Милош је

платио одласком с власти што је говорило о снажном утицају који је Русија имала на

Србију. У сукобу Милоша са опозицијом, Енглеска је стала на кнежеву а Русија на страну

опозиције (ткз. уставобранитеља) не што су желеле напредак Србије, већ што су у својим

штићеницима налазиле поуздане ослонце за учвршћивање и проширење утицаја на

Балкану.

Успостављањем дипломатских односа са великим силама, отварањем конзулата у

Београду (1836-1839), Србија је неспремна увучена у дипломатске активности

заинтересованих држава. Њена неспремност огледала се у неспособности да са терена

4 Колико је енглески став према Србији био неодлучан и краткорочан говори извод из писма лорда Палмерстона Ф. Левију у коме он каже : „Сваком мора бити јасно да географски положај Србије спречава Велику Британију да Његова Висост пружи било какву активну и ефикасну помоћ, сем ако не објави рат Русији. Не треба очекивати да ће Енглеска ући у рат са Русијим само због српског питања“ [Љушић, 1986:371].

31


политичке комуникације са Турцима пређе на шири опште европски комуникацијски

терен, чиме је постала талац сопствене политичке и друштвене незрелости.

1.2. Српско друштво са почетка 19. века

Не може се ући у дубља проучавања готово ниједног друштвеног проблема ако се

претходно нема целовитија визија друштва, основног схватања његове бити и природе.

Ако се под друштвеном структуром подразумева скуп свих друштвених деловања и

друштвених односа који су просторно-временски повезани у релативно стабилну целину

[Коковић,1993:87], онда су они основни показатељи његовог стања.

Могу се препознати три типа социјалних заједница: напредна-прогресивна, стагнантна и

регресивна друштва. Напредна друштва јесу оне социјалне заједнице у којима су садржаји,

актери, динамика и последице друштвених промена компатибилни с глобалним

променама. Стагнантна су она друштва која динамиком друштвених промена битно

заостају за глобалним друштвеним променама, док се регресивним сматрају оне заједнице

у којима друштвне промене иду супротним током од глобалних друштвних промена.

Србија на почетку 19. века била је стагнантно друштво.

1.2.1. Становништво

Демографски чиниоц има веома велики утицај на развој традиционалног,

неразвијеног, руралног информационо комуникационог система, какав је био српски са

почетка тридесетих година 19. века. Први потпунији попис становништва извршен је

1834.год. и по њему у Србији је живело 659 624 становника, а густина насељености била је

веома ниска ( на једаном километру квадратном живело је 18,5 становника). Српско село

представљало је најрастуренији тип сеоског насеља на Балкану, а он се јавио са доласком

Турака. Да би избегли турске зулуме и плаћање намета Срби су напуштали места поред

друмова и склањали се у тешко приступачне пределе где су организовали живот, што је

резултирало изолационизмом и традиционалном затвореношћу села за сваки облик

комуникације са „спољним светом“. Такав облик организације живота и рада српског

сељака постаје препрека развоју друштва са стицањем аутономије у оквиру турске

царевине. Стога кнез Милош предузима мере ради ушоравања српског села и његовог

планског уређења. У Србији тридесетих година 19. века постоје четири врсте насеља - два

су градског (вароши и варошице) а два сеоског типа (село и засеоци) [Љушић,1986:73].

32


Постојала је велика разлика у бројности градских и сеоских насеља. Тако је 1834.год. 93%

становништва живело на селу а 7% у градским насељима, да би се тај однос 1839.год. за

0,75% променио у корист градског становништва [Љушић,1986:79]. Напуштање села и

одлазак у градска насеља било је занемарљива појава, градска средина још није постала

привлачна за сељака. Ипак, са стицањем аутономије осетио се нагли развој у градским

срединама које су показивале знаке економског напретка и културног уздизања

[Љушић,1986:87]. При уређењу градских средина нарочито се почиње водити рачуна о

трговима у чијој близини се подижу школе, цркве, механе и административна здања. Тада

су постављени урбанистички темељи развитка градских средина у Србији у 19. веку.

1.2.2. Економски показатељи развоја

Кнежевина Србија је тридесетих година 19. века била слабо развијена

пољопривредна земља. Она је на путу ка потпуном националном ослобођењу од турске

владавине имала да превазиђе заостале феудалне стеге што је и учињено укидањем

спахилука и формирањем слободног сеоског поседа. Та чињеница је веома значајна,

поготово кад се има у виду да се преко 95% становништва бави пољопривредом и

сточарством. Формирањем приватног поседа створени су услови за развитак робно-

новчане привреде. Међутим, натурална основа пољопривредне производње била је

снажна, тржиште регионализовано са малим обимом производње и минималним

интересом сељака за пласирање производа на оближње пијаце. Неспремно да се уклопи у

систем тржишне привреде село је почело да сиромаши. Уситњеност сеоских поседа,

пореска потраживања државе, ниско продајна цена пољопривредних производа, распадање

задруга, све су то разлози због којих српски сељак води борбу за голи физички опстанак.

За разлику од села, у градским срединама вршена је убрзана професионална и

производна диференцијација заснована на увођење капиталистичке привреде новог доба.

Трговина и занатство представљали су основну полугу развоја града. За разлику од

сеоских занатлија, којима је занат поред пољопривреде представљао додатни вид

примања, варошки занати налазили су се у рукама професионалних занатлија којима је то

било основно опредељење. Они су имали и своју занатску организацију - еснаф.

Трговина је у Србији тридесетих година 19. века доживела процват, делом због

стицања аутономије а делом због повољног географског положаја. Спољна трговина била

је далеко значајнија од унутрашње и транзитне. Трговало се највише свињама, рогатом и

ситном стоком, вуном, кожом, дрветом, сувим воћем, а извозило се највише у

Аустроугарску, Турску, Влашку и Молдавију. Унутрашња трговина била је слаба и у

33


многоме је заостајала за спољном. Разлог томе налази се у чињеници да су и сељаци и

варошани подмиривали своје потребе највећим делом сопственим производима. Кнез

Милош је био први трговац у земљи, а могућност да контролише трговинске токове

издавањем дозвола за бављење трговином на годину дана уз одређену таксу створила је од

њега монополисту који је ограничавао и контролисао трговинске токове. Он је био

повлашћен и код увоза и извоза што му је са партнерима доносило енормну зараду. Под

Милошевим скутима почела је развој једна нова интересно повезана друштвена формација

варошана.

Индустрија је била на врло ниском степену развоја, готово је није ни било. Њени

почеци темеље се на многим занатима који су се нагло развијали услед повећаних

државних или народних потреба. Прве фабрике биле су нешто веће занатске радионице.

Ма колико је индустрија била у повоју, овај период је значајан због појаве многих идеја и

покушаја који су јасно давали до знања да је индустријализација један од приоритета

развоја српског друштва.

Ништа боље стање није било у саобраћају. Путеви су више личили на стазе него на

праве друмове. Рађени на примитиван начин, излокани и блатњави, често непроходни за

колски саобраћај, они су употпуњавали тешку слику једне заостале привреде. Поштански

саобраћај одвијао се мензуланском и татарском гласничком службом. Касније су уведене и

дилижансе за превоз путника и робе. Завођењем поштанске управе 1843.год. детаљно је

регулисана организација поштанске установе, спроведено неопходно јединство поштанске

службе а обухваћена су и материјална питања пошта и мензулана.

Без обзира на веома тешко бреме заосталости и неразвијености Србија је са добијањем

независности кренула путем привредног развоја. Прелаз са натуралног на робно - новчане

облике привређивања обележило је социјално раслојавање како на селу тако и у граду.

Социјална диференцијација створила је поље за изграђивање грађанског друштва у Србији

које је захтевало нове расподеле моћи и државну и друштвену организацију.

1.2.3. Култура и школство

У периоду добијања аутономије Србија је била изузетно заостала земља. Та

заосталост није се мерила само економским показатељима, већ се изражавала у културно

просветном стању становништва. Вук С. Караџић је говорио да се у хиљаду становника

једва могао наћи човек да зна по мало читати [Јанковић,1952:64]. Описмењавање

становништва током целог 19. века у Србији ишло је веома тешко, тако да је према

званичним подацима из 1900.год. у целој земљи било 76,97% неписменог становништва од

34


чега 84,39% отпада на рурално, а 45% на градско становништво [Вучо,1955:172].

Образовање и култура били су последња брига осиромашеног становништва које се

борило за голи живот, као и политичког вођства - кнеза Милоша коме су национално

питање, власт и богаћење били основна преокупација. Стицајем аутономије у Србији су

почеле да се отварају средње школе, при чему је прва почела је са радом у Београду

1830.год. Ову школу Милош је преместио у Крагујевац 1833.год., да би 1835.год. она

званично постала Гимназија. Богословија је отпочела са радом 1836.год. у Београду, а

Лицеј 1838.год. у Крагујевцу. Учење у лицеју сматрало се продужетком Гимназијског

школовања. Као показатељ просветног развоја у Србији тридесетих година 19. века могу

послужити подаци да је у Србији 1832.год. било 38 основних школа, двогодишња

београдска Велика школа, 43 учитеља и 2 професора. У време пада кнеза Милоша

1839.год. број основних школа порастао је на 84 са исто толико учитеља и 2916 ученика.

Поред тога, постојала је једна гимназија, три полугимназије, Лицеј и Богословија у којима

је предавало 22 професора. Исте године израђен је први систематски план о школовању

српских ђака у иностранству.

1.2.4. Комуникативна пракса - достигнути ниво

Облик комуникативне праксе у једном друштву одређен је карактеристикама тог

друштва. Неразвијено друштво какво је било српско почетком 19. века може се с правом са

комуниколошке тачке гледишта назвати усменим друштвом. Услови у којима је

егзистирало током пет векова робовања под Турцима наметнули су специфичне облике

организовања живота па и комуницирања. Социјално хомогено, међусобно повезано

институцијама патријархалног живота и старим обичајним правима којима су се

регулисали унутрашњи односи, српско становништво успешно је чувало свој национални

идентитет. Знање, епском техником похрањено у заједници, стално је обнављало и

освежавало национални идентитет чије је извориште била слава средњовековне српске

немањићке државе. Временска усмереност усменог друштва управо је механизам очувања

знања у дугим временским периодима. Усмено предање и његова моћ да конзервира

прошлост, да је преобликује по потреби, да закон заснује на обичају и да објашњења за сва

догађања налази у природној космологији, указују на стабилност усмених друштава и

њихову тенденцију да конзервирају, проширују и адаптирају културу [Лоример,1998:12]

Са концептом усменог друштва повезан је концепт друштва усмереног традицијом.

Основна ћелија породичне и друштвене организованости у Срба била је задруга и село, па

су ова два организациона облика представљала институционалну подлогу друштвеног

35


комуницирања. Засновани на снажној духовној блискости и свести о угрожености они су

представљали оазе солидарности и слободног испољавања националног духа.

Истовремено, задруге и села представљали су канале за ширење информација и у простору

и у времену. Појединац од заједнице учењем усваја обрасце живота који трају вековима и

који се тек мало мењају сменом генерација.Током година интензивне социјализације он

добија јасно дефинисан функционални положај и однос према осталим члановима

заједнице који уобличује његову судбину. Култура, поред својих економских задатака, или

као део њих, пружа ритуал, рутину и религију да би сваког запослила и орјентисала

[Ризман,1965:5]. Живот је уређен путем адаптације а не путем иновације. Комуникативна

пракса српске заједнице заснована је на непосредној комуникацији социјално хомогених

припадника, у коме појединац гради обрасце комуникативног понашања у интеракцији са

групом и усклађује их са комуникативним обрасцима групе. Перцепција и понашање

појединца су део образца интеракција и међусобних орјентација свих чланова групе

[Врег,1991:72]. У таквим условима, међусобно комуницирање јавља се као извор

информација и снажна полуга међусобног утицаја. Српска задруга представљала је облик

социјалне и сродничке организације, али не и субјект политичког живота. Обзиром да су

задруге биле организоване у сеоске општине, а ове у кнежине са изборним кнезом на челу,

улогу политичког субјекта у комуникацији са турском управом преузимају кнежински

кнезови, а понекад и старешине села. У тој својеврсној двостепеној комуникацији они

преузимају улогу вође мнења постајући тако трибуни и заштитници националних

интереса. Где је било задружног живота и кнежинске и уопште локалне сеоске самоуправе,

ту је српски народ успео да очува сва битна својства народске организације и националне

културе. Обрнуто, у крајевима где је била доминантна инокосна породица и где је турска

управна власт имала непосредан додир са њом, а не преко народних представника у

изборним институцијама (од сеоског збора до кнежинске управе) „етнографска свежина“

српског народа губила је од угледа и моћи, те брзо подлегала јаким негативним утицајима

османског царства и локалних органа турске власти [Историја српског народа 5-1,1994:9].

Поред непосредне интерперсоналне комуникације, комуникативна пракса обогаћена је

групним комуницирањем типа вођа мнења - група, при чему се афирмише појава

руковођења помоћу убедљиве личности, личности од друштвеног угледа и

компетентности. Овај облик комуникативне праксе не само да ће бити значајан у борби за

одржање и ослобођење српског националног бића, већ ће са стицањем аутономије постати

пресудан чинилац политичких обрачуна. Комуникативна пракса заосталог српског

друштва била је заснована на усменом непосредном и групном комуницирању који су

одражавали и географску и духовну распарчаност српског националног бића. Појава првих

36


српских новина у том смислу није променила ништа тако да је Државни совјет једним

својим циркуларним писмом од 17. фебруара 1838.год. увео добошарску службу која ће

„заповјести више власти објављивати“. У једном усменом друштву само се на тај начин,

условно речено, могла створити масовна публика, која се путем добошара информише.

1.3. Правне основе аутономије - уставни и институционални развитак

Захваљујући чињеници што су у време првог устанка ратовали против Турске као

руски савезници, Срби су укључени у Букурешки мировни уговор којим се Турска у члану

седам обавезује да ће Србији дати одређени степен аутономије. То је био први

међународно правни акт којим су Срби уведени у међународне односе под Руским

покровитељством [Јанковић,1952:68]. Даљи корак ка аутономији Србије био је резултат

Акерманске конвенције и Одвојеног акта којим се Турска обавезала да реши српско

питање сходно одредбама одвојеног акта. Одвојени акт представљао је списак жеља

српског народа којим се тражи слобода вере, избор старешина, независна унутрашња

управа, повратак одузетих нахија, слобода трговине, подизање школа, болница и

штампарија, скуп свих дажбина у једну, управљање муслиманским имањима итд. Тек

Једренским миром (1829.) Турска је под снажним руским утицајем била приморана да

испуни одредбе Акерманске конвенције и Одвојеног акта као и Букурештанског мира те да

Хатишерифом из 1830.год. да Србији аутономију у оквиру Турске царевине. Хатишерифом

се с једне стране дефинише вазални положај Србије у оквиру Турске царевине, а с друге

одређују самоуправна права Срба у Кнежевини. Српском народу признаје се слобода вере,

право на отварање школа, болница, штампарија и пошта. Српским трговцима гарантује се

слобода трговине у турском царству, пошто претходно добију пасош од кнеза. Милош

Обреновић се потврђује у достојанству наследног кнеза, коме је заједно са Саветом

поверена унутрашња управа земље. Из правосуђа су Турци одстрањени и оно се налазило

под кнежевим надзором. Кнез је имао право да држи војску ради одржавања реда и

поретка у земљи. Аутономија и њена правна основа биле су резултат констелације

међународних односа између великих сила.Та зависност Србије од међународне ситуације

и односа пратиће је до данашњих дана.

Национална аутономија донела је са собом питање уставности и државне

организације. Без шире друштвене основе, покренуто од уже групе интелектуалаца

подржаних младом средњом класом, то питање имало је ограничене реалне домете.

Затечени друштвени односи били су на тако ниском нивоу да нису представљали основу

уставног уређења. Они су захтевали заснивање, што значи да је Србија морала да пође од

37


самог почетка. Ни један устав не може да створи непостојеће друштвене снаге - он не

ствара већ само организује. Услед недостатка искуства и мешања Европе, у трагању за

новим вредностима Србија се окренула страним уставним узорима. Они су одражавали

тежње ка образовању система основних уставних начела и организације власти којим би

се осигурала приватна својина, омогућило образовање способног вођства нације и власт

заштитила од злоупотреба. Одупирући се руско-турској тенденцији да му се ограничи моћ

Совјетом, књаз Милош се окренуо европским уставним моделима. Године 1829.год. је

наредио да се преведе Наполеонов кодекс, а 1834.год. затражио је од грофа Боа Леконта да

састави нацрт устава. Гроф је у Србију донео либералне идеје грађанског друштва западне

Европе у погледу уставног уређења земље. Ипак, изразио је и зебњу да би устав у једном

заосталом друштву могао да донесе више зла него добра, те је предлагао „да би (Срби)

најбоље урадили да остану што је могуће дуже овако како су“ [Љушић,1986:118]. Ипак,

под притиском уважених старешина и газда који су искористили оправдано незадовољство

народа изражено у Милетиној буни 1835.год., Милош је наредио да се изради устав.

Израдио га је Димитрије Давидовић по угледу на слободоумне уставе Француске и

Швајцарске, а по општим начелима био је конципиран у демократск - либералном духу. У

организацији унутрашње управе предвиђао је сталну Народну скупштину поред Кнеза и

Савета у чијим је рукама извршна власт. Судство је било независно, а државни послови

требало је да се одвијају преко министарстава правде, унутрашњих послова, финансија,

иностраних послова, војске и просвете. Грађанска права била су широка и зајамчена и

односила су се на једнакост пред законом и законитост поступка, једнаке услове добијања

службе и слободу избора начина живота, слободу исељавања, обавезу плаћања данка,

учешће у општинским потребама и војну службу, забрану кулука чиновницима итд

[Ђорђевић,1988:124]. Упадљиво је да Сретењски устав не садржи листу политичих права,

ни у ужем ни у ширем смислу. Одсуство политичких права која би требало да омогуће

директно учешће у формирању и остваривању државне воље објашњиво је тиме што су

ова права нераскидиво везана за принцип народне суверености. Заснивање система

државне власти на овом принципу било је незамисливо за тадашње политичке односе који

су се углавном исцрпљивали у борбама снага монархистичког и олигархијског принципа

владавине [Стојановић,1990:2]. Сретењски устав је обликовао Кнежевину Србију као

државно политичку организацију у веома лабавој вези са Турском. Али, под аустријско -

руским притиском а уз Портину сагласност Милош је убрзо укинуо устав. Разлог притиска

било је руско схватање да је исти исувише либералан за српске прилике, те да води

„расејавању револуционарног семена“ [Јанковић,1952:78]. Обустављањем Сретењског

устава, уставно питање није било скинуто са дневног реда. Борба између крупних

38


старешина и Милоша постајала је све интензивнија и у њу се све активније уплићу велике

силе. На Милошевој страни је Енглеска док Русија,Турска и Аустрија раде на

ограничавању Милошеве власти Саветом на који се могао вршити утицај и којим се лако

могло манипулисати. После неколико предлога 1838.год. у виду султанског Хатишерифа

донет је ткз. „Турски устав“. По њему, поред наследног кнеза и централне владе од три

министра (унутрашњих послова, финансија и привреде) најважнији орган је Државни

савет који се састоји од 17 сталних доживотних чланова и који је у законодавству раван са

Кнезом. Скупштина се уопште не помиње а грађанска права се дискретно наводе кроз цео

његов текст. Положај чиновника мења се из основа. Они су државни органи чији је

положај строго утврђен законом. Њима се дају сталне плате и обезбеђује пензија,

постављају се правила за њихово напредовање а дају им се и непокретности да би били

сачувани од кнежеве самовоље [Јовановић,1990:20]. Поред тога што је једну деспотију

заменио другом и што је потпуно искључио народ из учешћа у власти, Устав из 1838.год.

имао је једну значајну позитивну црту - укидање феудализма, чиме је отворен пут развоја

модерног грађанског друштва у Србији.И док је питање уставности Милош одлагао јер је

задирало у основе његове власти у изградњи административних установа је ипак показао

иницијативу. Нове организационе мере за изградњу самосталне администрације биле су

предузете убрзо после успостављања аутономије. Оне су се огледале у централизацији

ранијих мањих управних јединица у веће управне целине, у потчињавању разних судских,

административних, финансијских и других установа, контроли великих сердарстава и у

координирању рада ових локалних установа кроз надзор великих сердара као лично

одговорних једино кнежевој канцеларији [Историја Србије 5-1,1994:126]. У првој

половини 1834.год. Србија је подељена на пет сердарстава, а Милош је именовао и пет

„попечитеља“. Њима је он оставио административни део посла а сам је наставио да влада

уредбама и указима. Стварање административне организације представљало је израз

тежњи ка централизацији управе и јачању апсолутизма.

2. Информационо комуникацони систем тридесетих година 20. века

Под информационо комуникационим системом овде подразумевамо нормативно

одређен динамички интерактиван сплет институција, друштвених група и њихових

активности који обезбеђују јавно комуницирање у одређеној социјалној заједници.

Међутим, јасно је да оновремена Србија није могла пружити довољно аргумената у

прилог постојања ИКС, али се може говорити о почетку стварања и сазревања оних

чинилаца који су претпоставка настајања једаног заокруженог комуникационог подсистем.

39


2.1. Друштвена стратификација као претпоставка настанка ИКС

Српско друштво с краја 18. и почетка 19. века било је социјално хомогено.

Политички развлашћено и социјално зависно, организовано у задругама, селима и

кнежинама, далеко од Турака, оно је неговало један облик примитивне непосредне

патријархалне демократије. Затварање српског друштва у патријархалну заједницу за дуго

је зауставило његов развој, али је и омогућило опстанак етничко-националног идентитета.

Тежње за економском самосталношћу и независношћу које су се почетком 19. века снажно

испољиле у идеологији национализма, резултирале су устанцима и борбом против турског

окупатора. Њих су подстицали, организовали и усмеравали представници виших слојева

сеоске заједнице, који су показивали претензије да политичку власт само преузму од

турске царевине.

Србија се после другог устанка почела развијати као апсолутна монархија са

кнезом Милошем на челу. Он је своју апсолутну власт градио преузимањем надлежности

турских управних органа, као и централизацијом и укидањем ингеренција патријархалних

демократија српских задруга. Милош је био неограничени господар, и његова владавина

личила је на једну врсту трибуната, националном солидарношћу од народа дозвољену

диктатуру [Јовановић,1990:339]. Специфичност његове владавине и моћи пребива и у

позицији у комуникативној пракси у којој је он као народни трибун показивао све особине

вође мнења и комуникативног носиоца снажног личног утицаја и политичке моћи. Наиме,

будући да је потекао из народа, он је одражавао мишљења и заступао ставове велике

већине Срба који су тражили националну слободу и економску независност. Такође, он је

имао стратешку друштвену локацију у мрежи комуницирања не само са припадницима

сопственог народа, већ и са представницима турске управе, руске и аустијске дипломатије

што му је омогућавало да монополизује политичку власт.

Са добијањем аутономије у Србији су се формирали услови за

институционализовано обликовање друштвеног живота, што је довело до стварања једног

разноврснијег и слојевитијег друштва. Институционализовани облик друштвеног

диференцирања појединаца и група одредио је њихов положај у друштву као и степен

моћи којом су располагали. На тај начин започет је процес стварања хијерархијске

друштвене структуре као облик институционализоване неједнакости [Вилкинс,1973:17].

У Србији је тридесетих година 19. века држава израстала брже но што се мењало

српско друштво [Ђорђевић,1989:198]. Добијена самоуправа и хатишерифом дата права да

се имају судови и управа, школе, болнице и поште, наметнули су потребу за једним новим

слојем државних службеника. Отуда знатан пораст професионалних чиновника у периоду

40


прве владе кнеза Милоша : од 29 чиновника колико их је било 1815.год. њихов број се

1830.год. попео на 169 а до краја 1839.год. на 672 [Јанковић,1952: 64]. Милош од својих

чиновника није тражио ни моралне ни стручне квалификације [Јанковић,1952:73], већ

једино покорност и оданост њему и строгост према народу. Иако је његово начело било -

све с народом и за народ („Народе снаго моја“ рекао је у својој првој прокламацији),

сматрао је да народ може чак и мрзети чиновнике али их се свакако мора бојати и стрепети

од њих [Јовановић,1990:339]. Он их је третирао као своје личне слуге не признајући им

сталност нити хијерархију. У циљу одржања апсолутне власти стално је одржавао

несигурност и страх међу њима инструментализујући тако новоформирану управну

организациону и институционалну државну структуру. Власт лоцирану искључиво у

кнежевим рукама сликовито је описао Вук С. Караџић : „Данас у Србији правитељства у

правом смислу ове ријечи, нема никаквога, него сте цијело правитељство ви сами. Кад сте

ви у Крагујевцу, и правитељство је у Крагујевцу; кад сте ви у Пожаревцу и оно је у

Пожаревцу; кад сте ви у Топчидеру и оно је у Топчидеру; кад сте ви на путу и оно је на

путу; а да ви сјутра, сачувај боже, умрете (које једном мора бити) умрло би и

правитељство, па онда који би био јачи онај и старији“ [Љушић,1986:1]. Новоформирани

слој бирократије који је углавном дошао из Аустрије и Угарске показао се слабо образован,

лакомислен, сујетан, склон понашању које је вређало народне обичаје и веровања што је

допринело да се појави неповерење према установама у којима су радили и према

образовању уопште.

Паралелно са стварањем државне бирократије са привредним напретком уздизао се

богати слој газда и старешина. Богаћење је било брзо и неравномерно. Милош је поред

политичког имао и економски монопол који је њему и његовим партнерима доносио

огромне зараде. Ипак, и старешине које нису биле у његовој близини, без обзира што нису

могле слободно трговати, и даље су гомилале богатство путем захватнине, коришћењем

бесплатне радне снаге сељака, зеленашењем итд. Они су постајали кудикамо опаснији

такмаци Милошу у власти од професионалних чиновника дошљака.

За разлику од бирократије и слоја богатих старешина који су активно креирале

политички и економски амбијент или су то бар покушавали, српски сељак је све више

сиромашио. Неискусне и изоловане, изложене централизованом државном строју много је

више окупљала брига за економска него за политичка права. Они не схватају да кроз

политику могу остварити и своја економска права. Сеоски учесници на скупштинама из

19. века захтевају економске погодности, мало их занима питање личних и грађанских

слобода [Ђорђевић,1970:20]. Скупштине за време прве владе кнеза Милоша биле су

установе традиционалног права и нису имале никакве везе са представничким

41


институцијама парламентарних организација па ни политичке функције.Незадовољство

сељака, бирократије и богатих старешина Милошевим апсолутизмом дуго времена није

налазио своје политичко отеловљење. Међутим, од другог (1830.), а нарочито од трећег

хатишерифа (1833.) јавила се једна група људи из кнежевог окружења као језгро

опозиције. Они су подршку налазили углавном у чиновничком реду, затим у оном делу

сељаштва који је с напором подносио порез, кулук, и разне злоупотребе кнежевих

чиновника и делом међу трговцима. [Љушић,1970:435]. То што је сељаштво било

укључено у политичке борбе против кнеза Милоша није умањило чињеницу да су оне

имале карактер личних разрачунавања. „Није било у питању који је систем државног

уређења бољи и кориснији за српски народ и државу, него се радило о личној користи коју

власт доноси. Милош је желео да буде неограничени господар целе ослобођене Србије а

војводе су тежиле да у својим областима имају пуну власт. Ни једна ни друга страна није

пристајала да се народ обезбеди од старешинског самовлашћа.“ [Продановић,1947:53].

Кнез Милош је абдицирао 1839.год, а његов син Михаило га је заменио на престолу да би

1842.год. и он абдицирао, када почиње ера Савета у народу познатих као

уставобранитељи.

2.2. Нормативне претпоставке масовног комуницирања у Србији

Као и у свим областима социјалног живота од значаја за функционисње и развој

друштва, и у масовном информисању постоје правила којима се регулишу међусобни

односи свих чинилаца који детерминишу његово устројство и деловање. „Зависно од

времена и средине у којима та правила настају, она стварају одређени правни режим у

чијим се оквирима обавља делатност информисања.“ [Чок,1977:15].

Кнез Милош као апсолутни политички вођа у Србији 30-тих година 19. века дуго је

оклевао да нормативно регулише односе у новоустројеној аутономији, свестан да би на тај

начин сам себи везао руке и ограничио власт. Говорио је да ако се човек веже за хартију не

може да чини ни добро ни зло [Јанковић,1952:57]. Без јасно дефинисаног правног режима

Милош је многобројне и разноврсне проблеме друштвеног живота решавао посебним

правним прописима - наставленијима, указима, прописима, уредбама, објављењима, који

су били израз његове воље. На тај начин он је регулисао и област јавног комуницирања.

2.2.1. Цензура у Србији

Први акт који је регулисао област јавног информисања у обновљеној Србији био је

„Основанија по којима књажевско српска канцеларија у Србији књиге цензурура“, изашла

42


у Зборнику Димитрија Давидовића за 1833.год. Иако је тада објављен, тај акт је постојао и

раније 5. У њему се каже:

„У Србији се неће ни једна књига печатати у којој би написане биле :

1. Хула против божества

2. Хула против вјероисповеданија Христјанског

3. Мисли саблазитељне благонаравију

4. Мисли против правитељства српског и његових чланова

5. Мисли противу правитељства страних и њихових чиновника

6. Пристрасна ружења и грђења личности, чије му драго, у књигама или реценсијама

књига

7. Које би написане биле с писменима љ, њ, и ј по ортографији познатог списатеља Вука

Стефановића Караџића

8. Које би написане биле без малог и великог јера и без писмена јери“

Кнежева канцеларија се није задовољила само забраном, већ је наложила писцима и

чиновницима да се „по примеру Руса придржавају ортографије која се у црквеним нашим

књигама набљудава“ [Бјелица,1975:16;Арнаутовић,1912:89;Будимовић,1911 :51].

Према Будимовићу, идеја за успостављање цензуре није потекла од правника већ од

Димитрије Исаиловића. Као доказ он нуди писмо које је Исаиловић послао кнезу Милошу

25.10.1931.год. у коме га моли да му због нарушеног здравља да посао цензора у

новооснованој штампарији који ће према његовом мишљењу бити неопходан. Цензор ће,

према мишљењу Исаиловића, након што прочита дело за штампу намењено, забранити све

оно „што би против вере и закона, против владенија и уредбе државне, против

ураствености, честитости и тако зовомог морала било“ [Раденић,1969: 59].

Међутим, постоје и схватања да је Димитрије Давидовић идејни творац и састављач

основа цензуре те да су оне „његова исповест“ [Давидовић,1930:82]. Разлози за увођење

цензуре нису се састојали само у жељи за контролом и управљањем у сфери масовног

комуницирања, јер је та контрола фактички била остварена монополом државе на њу. Они

су се испољавали и у жељи за интеграцијом у поље међународног комуницирања. У том

смислу, она је давала гаранције владаоцима, владајућим институцијама и конзервативним

европским режимима да не треба да зазиру од штампаних дела из бунтовничке и

устаничке Србије, те да их могу слободно пустити преко границе. Наиме, увоз књига из

Србије у Аустрију био је забрањен из економских и политичких разлога. Стога је било

неопходно приволети аустријске власти да отворе границе за српске књиге. Милош је због

тога преко Митрополита Стратимировића из Сремских Карловаца упознао аустријског

5 Да је текст основанија цензуре пре био познат сведочи нам и писмо којим је из Земуна Вук Караџић одговорио Милошу (пре 24.11.1832.), нарочито на 7. тачку цензуре [Будимовић,1911:52]

43


цара са строгим цензорским прописима у нади да ће он дозволити слободан проток новина

и књига [Раденић,1969:62]. Такође, он пише генералној команди у Петроварадинској

тврђави да га извести ако је потребно спровести још неко ограничење и он ће га

„набљудавати не би ли се само узајамна трговина с књигама поспјешила“

[Будимовић,1911:52].

Уредба о цензури није била само експлицитна на порука Западу већ и Истоку, у

којој се признаје пример Руса и њихово вођство. Не искључујемо ни могућност да су се

неки лични кнежеви односи са Вуком Стефановићем Караџићем преломили у Основанију.

Жеља кнеза Милоша да се у комунникативној сфери не повреде велике силе долази до

изражаја три месеца по излажењу Новина Србских када се у њима појављује текст у коме

се критикује политика француске и енглеске у односу на Русију и Турску. Разгневљен што

је једно „пискарало“ дало себи за право да критикује велике силе, Милош одређује Лазу

Теодоровића за цензора Новина Србских. У писму које му је поводом тога упутио (а које је

имало снагу званичног акта и може се сматрати првом уредбом о цензури новина у

Србији), он пише:

„Србске новине излазе, а немају цензора. То никакав разуман народ не чини већ новине

подлежу разумној цензури“.

Затим додаје : „Ви ћете пак назочно мотрити на то :

1. Да се ништа у новине не ставља што би било као примечаније собствено самог нашег

новинара о политики и поступку страних держава, а особито да се не поткраду у новинама

нашим речи слободне мислене;

2. Да ништа таково у наше новине не уђе што би противно било страним державама, јер ја

нећу, да се и један кабинет страниј и једно страно лице од наше стране увређен нађе;

3. Вообшче нек у новине наше ништа се друго о страним державама не меће, разве толико

колико у страним новинама пише више ни речи;

4. Да се ни оно унутра не ставља што би нашој политички у чему год буди најмање,

противно било.“

Милош на крају ставља до знања новопостављеном цензору да ће, ако се у новинама

појави нешто противно његовим упутствима, бити крив цензор а не новинар

[Раденић,1969:66].

Оба акта остаће на снази до 01.7.1841.год., када је влада кнеза Михаила донела две уредбе

којима је за дужи период регулисан рад на уређивању и цензурисању новина и књига.

Били су то „Пропис уреднику Новина Србских“ и „Дужност цензора при Правитељственој

типографији“.

44


Пропис уреднику Новина Србских има 9 чланова у којима се дефинишу дужности и

обавезе уредника новина. Он је дужан припремити на време све материјале које ће

штампати како се не би каснило са издавањем (1). Такође, има обавезу да прочита све

иностране новине које добија штампарија, те да из њих изабере и преведе оно што ће

највише интересовати домаћу и инострану публику (2). Тако изабране и преведене и за

штампу предвиђене рукописе уредник је дужан предати цензору који ће их по правилима

цензуре прегледати, по потреби избрисати или преправити, након чега ће дати дозволу за

штампање (3). Све информације везане за српску управу уредник ће добијати од кнежеве

кнацеларије. Уредник може, уз одобрење цензора и вишег надлежства, сам написати неке

мање важне извештаје (4). Уредник је дужан да сарађује „почесто“ са „Попечитељем

Внутрешњих дела“ како би догађаје из унутрашњости Србије могао преко новина

саопштавати (5). Уредник је дужан да у новинама презентује цене са иностраног тржишта,

како би помогао тржишној орјентацији домаћих трговаца (6). Пропис предвиђа постојање

додатка – тзв. Економског листа, у коме уредник треба да изабере оне текстове који ће

читаоцима бити од користи. Поред економских, он би садржавао прилоге из историје,

науке, уметности, медицине итд (7). Уредник мора да води рачуна и о стилу и језику који

ће бити у новинама заступљен, да користи „најчистији стил и језик“, те да избегава

коришћење дугачких, замршених и неразумљивих реченица, јер се читањем новина у

народу најлакше језик може „полепшати и изобразити“ (8). На крају, каже се да је уредник

новина директно подређен Министарству Просвете (9).

Други акт „Дужности цензора при правитељственој књигопечатњи“ има 11 чланова и то је

у ствари била само допуњена и измењена уредба о цензури књига из 1832.год. Прва два

члана су идентична док су остали измењени и допуњени:

3. Мисли и израженија саблазитељна противна благонаравију;

4. Израженија против Правитељства српског и његових членова;

5. Непристојна израженија против страних правитељства;

6. Подла и пристрасна израженија, клонећи се похвали или руги ма коег лица;

7. Пристрасна и саблазитељна ружења и грђења личности изузимајући препирања учених

људи о језику и другим предметима која се и код других народа дозвољавају и која ако

нису претерана доприносе повећању знања;

8. Књиге славних учених мужева издане и за класична дела признате, ако нису супротна

цензури, могу се штампати и преводити, и на корист народног знања издавати. Ова

одредба се односи и на Новине Србске, тј у њима се могу штампати преведени текстови

„на истини оснивати“ из страних новина.

45


9. Ако би цензор посумњао у дозволу за штампање дела, дужан је да дело пошаље

министру просвете, а од Совјета потражи упутство;

10. Фактор штампарије не сме ништа штампати без одобрења цензора;

11. Књиге грађанског политичког и „учебног“ садржаја и школске књиге цензурисаће

цензор при штампарији. Црквене књиге и књиге које претресају верска питања

цензурисаће се у Београдској Митрополији6.

Ова два акта којима се регулише медијски простор у Србији важиће до 1870.год када

Србија добија први Закон о штампи.

2.2.2. Цензура у пракси

Димитрије Исаиловић је 1832.год. био постављен за администратора штампарије,

те је као такав био дужан да кнежевој канцеларији шаље сва дела која треба да се

штампају уз његово мишљење. Касније је Исаиловић постао цензор штампарије (1835.) и

много се ређе обраћао истој, већ је самостално доносио одлуке.

Тако се 13.11.1832.год. Исаиловић обраћа „Књаженствено придворној цензури“ у вези

штампања басни Доситеја Обрадовића, које финансира Глигорије Возаревић, књиговезац.

Он даје позитивно мишљење о Обрадовићевом делу уз ограду „да се у њему гдикоји мисли

слободније писане налазе, но будући да су по мом нижајшем мњенију содержавајући се

основи истинити, и нарочно к распрострањенију истините науке Христове, тј љубави к

ближњему, и чисте правствености теже, то би се иста књига колико се ја судити о томе

усуђујем, без сваке опасности и страа, да не би може бити на саблазан и разврашћеније

простог народа служила печатати и на свет издати могла“ [Арнаутовић,1912:93]. Након

десет дана стиже одговор из кнежеве канцеларије да се басне Доситеја Обрадовића могу

штампати, с тим да се пет примерака пошаље цензури а један београдској библиотеци.

Крајем 1832.год. Димитрије Тирол предао је на штампање „Начертаније Устава једнога

Ученога Друштва Србскога“7. У вези тог предлога, Исаиловић пише кнежевој канцеларији

„Прикључениј рукопис г. Тирола содржавајућ Устав једнога ученог друштва србскога, с 6 Крајем 1838. дато је „Устројеније централног правленија Књажевства Сербског“. У њему је као дужност „Попечитељства Правосвештенија“ било назначено ово : „Сачинити у споразуменију с верховном духовном властију пројекат за цензуру са наставленијем начертанију и потребама земаљским сходним, мотрећи, да се право слободнога саопштења мислиј, срдством печатње на распростравање наука у толико ограничава, уколико дух времена, стање народнога изображенија и взајмна отношенија окрестност ту изискивала буду; остављајући књиге церковне при Богослуженију употребљене и друге о вери и закону дејствујуће изкључително одобренију верховне духовне власт“ [Арнаутовић,1912:91]7 Тек 1841. год, на предлог Јована Стерије Поповића и Атанасија Николића, основано је Друштво Српске словесности, доцније 1865. год. Српско учено друштво а од 1891. год. је спојено са Српском Краљевском Академијом.

46


тим всепокорњејжим мњенијем моим, пошиљем, да би оваково Дружство хотја (и ако)

само по себи к распространенију и побољшању књижевства Србског одвећ желајемо и

полезно - за сад јошт при данашњим милог Отечества нашег обстојателствама, прерано

започето и непотребно било“ [Арнаутовић,1912:94]. Исаиловић не даје мишљење само о

предложеном тексту за штампање већ и о могућностима и дометима самог друштва. У

истом тону одговара цензура кнежеве канцеларије, која привремено одбија предлог

образлажући то чињеницом да у Србији нема довољно учених људи који би могли

испунити прокламоване циљеве.

Интересантан је пример да је у време Врачарске скупштине 1842.год. која је осудила

Михаила Обреновића и његов режим и прогласила Александра Карађорђевића за новог

Кнеза Србије, државна штампарија објавила спис „Васкрс Устава Србије и народне

правде“ који, иако је писан против Обреновића, био разлог да привремена

уставобранитељска влада јавно опомене штампарију јер је издала спис без одобрења

цензуре [Бјелица,1975:32 ].

2.3. Штампарија у власништву државе

Настанак организованог и масовног комуницирања незамислив је без техничког

средства које је конструисано да преноси, шири и умножава човекове информације. На тај

начин, технологија се јавља као намерно проширење природног процеса комуницирања а

технолошки императив као основ револуције система комуникацијског надзора и

реорганизације друштвеног простора и моћи.

Ситуација у којој се налазио српски народ под турском управом допринела је да

научно технолошка открића, па и из домена комуникација, буду за њега недоступна.

Међутим, и у том периоду наилазимо на искре које сведоче о тежњама појединаца и група

да технолошка достигнућа учине доступним и властитом народу. Штампарије у

манастирима Рујно, Грачаница, Милешеви, Мркшиној цркви, штампарија кнеза Радише

Дмитровића у Београду, иако по својим техничким карактеристикама на ниском нивоу,

историјски су сведоци културних потреба једног поробљеног народа. Више пута Срби су

безуспешно тражили од Аустрије да дозволи оснивање штампарије у Београду јер „наука

без штампарије не може бит“ како се каже у захтеву. Аустрија је као и Турска желела да

има утицај на културни развој Срба те је монопол на штампарије био изванредно средство

за остварење тог циља. У једном одговору на захтев митрополита Мојсија Петровића да се

отвори штампарија у Београду (1730.) аустријске власти кажу да је то непотребно јер

„једна такова постоји у угарском граду Трнову, па се тамо могу штампати и све нужне

47


књиге за Србе пошто прођу обичну цензуру“ [Будимовић, 1911:24]. Крајем 18. и почетком

19. века захтеви за оснивање српске штампарије постају бројни и на њих упућује велики

број људи. Први званични податак који говори о тежњи за оснивање штампарије је српски

захтев из 1816. год. упућен Порти у коме се поред осталог тражи : „Да би дозвољено било

у местима где књаз и Савет за добро нађу школе водвизати и науке сваке по возможности

својој заводити и печатњу књига имати“. Тај захтев испуњен је 1830.год. другим

Хатишерифом, па Србија 24.03.1831.год. добија своју штампарију купљену у Петрограду.

Биле су то две ручне пресе система „стенхоп“ енглеског порекла и матрице за ливење

слова српске руске и немачке азбуке. Овај систем преса већ тада је био на путу да

припадне прошлости и да место уступи брзотисној Кениговој машини, што сведочи о

релативно спором распростирању техничких достигнућа из једне земље у другу.

Чињеница да су такве пресе набављене у Русији јасно говори да је тадашња производња

штампарских уређаја у истој заостајала за истоврсном производњом у Енглеској и

Француској. Годину дана по почетку рада, штампарија је добила још једну стенхоп пресу.

До средине 19. века није више набављана ниједна штампарска машина. За развитак

штампарије било је значајно то што је уз штампарско одељење одмах основано и одељење

за резање матрица и ливење слова. Ливница је дуго времена задовољавала не само своје

већ и потребе многих штампарија ван Србије : Гајеве у Загребу са ћирилицом, цетињске,

штампарије Љубена Каравелова у Букурешту итд.

Први документ о регулисању рада штампарије донет је 16.јануара и познат је под

именом Наставленије о дужностима чиновника књажевствене Србске Типографије у

коме је био прописан делокруг рада свих запослених у штампарији на челу са

администратором који је „први и најстарији чиновник“. Он је поред осталог дужан да

сарађује са дворском цензуром, те да цензору шаље дела која прегледа ревизор.

Други значајан документ везан за штампарију је тзв. Типографско Објавленије

којим се упознаје срспка и инострана публика са тим да је штампарија на „знаменитији

степен совершенства подигнута“ те „да се у њој сваког рода и садржанија књиге и

сочиненија - ако иначе установљеним правилима придворне цензуре противна

нису...печатати могу.“ У овом акту наводи се да је цена штампања знатно нижа него у

оближњим штампаријама. Обзиром на штампарске потребе оновнремене Србије, циљ

Објавленија био је проширење обима послова будући да је штампарија располагала

словима ћириличног, грчког, латинског и арапског писма. Такође, хтели су се привући и

Срби из Аустрије и Угарске да своје потребе подмирују у Београдској штампарији. Поред

тржишних, Објавленије је имало и политичких конотација, које су извирале из жеље кнеза

48


Милоша да штампарију учини привлачном и за несрпске земље и народе ојачавши тако

ауторитет новостворене српске државе.

Прва штампарија у ослобођеној Србији од самог почетка добија статус важне

државне установе о чијем су уређењу и делатности водиле бригу највише државне власти.

У почетку, док су између кнеза и државе финансијска питања била нерегулисана,

штампарија је сматрана власништвом кнеза Милоша.8 Отуда и називи Књажеска печатња,

Књажеско Српска Књигопечатња итд. Њено оснивање и уређење захтевало је велика

финансијска средства која се нису могла покрити текућим приходима, па је државна

благајна морала редовно додавати извесну суму за издржавање штампарије. Да би повећао

приходе и тиме олакшао државној благајни, кнез Милош је 1835.год. издао акт о

привилегијама које се дају штампарији. Оне се састоје у томе да само државна штампарија

има право да штампа Новине Србске, Календаре, Забавнике и Црквене Књиге. Овим актом

коначно је постало јасно да је штампарија државна својина. Њој је пружено монополско

право на штампање свих издања у којима се тада огледао политички и културни живот

српског народа. Међутим, привилегија је имала и своју негативну страну. Онемогућила је

сваку приватну иницијативу и развој тржишних односа у штампарству. Још један акт

говори о привилегованом положају државне штампарије.9 По њему, Новине Србске које је

штампала државна штампарија морају држати чиновници „почињући од капетана па на

више“, Совјет, карантини, ђумруци, свака општина у којој има школа, манастири као и

кафане и јавна места. На тај начин обезбеђено је тржиште и приходи. Нема сумње да је

Милош стављајући штампарију у монополски положај обезбедио њен рад и опстанак.

Међутим, он је у исто време за наредних двадесет година онемогућио не само отварање

других штампарија, већ и развој новинарства у Србији. Вредан је помена покушај извесног

Др Х. Чолића, Хрвата, који пише из Пеште кнезу и моли га за дозволу да отвори приватну

штампарију у Београду или у другом месту у Србији. У писму наводи своје квалификације

и порекло. Овој молби није удовољено.

3. Почеци штампе у Србији

Са појавом штампе друштвено комуницирање стиче ослонац на секундарним

техникама истог, чиме се стварају унапред познати формализовани канали за проток

8 Колико је кнез Милош држао да је он одлучујући фактор заснивања штампарства у Србији говори један занимљив догађај Наиме, обилазећи једног јесењег дана 1833. год штампарију, на једној од штампарских машина која је била поклон митрополита Мелентија, приметио је плочицу на којој је писало име дародавца. Узвикујући : „А шта је ово, а шта ће то овде, море?!“, Милош је палицом коју је држао у руци потпуно разбио стаклени оквир поменутог натписа. [Јакшић, 1973:22]9

? Представленије Народној Скупштини Спасовској о држању Новина Србских у објавленију Уредба Земаљски посредством исти [Зборник закона и уредаба, 1897:318]

49


информативних садржаја. Претварајући националне језике у медије, она је постала

средство контроле друштва од стране централизоване државе. Истовремено обелодањује и

сукобљене интересе између владара и поданика, произвођача и потрошача, што јасно

показује да ће проблем слободе бити главни у свим друштвеним и политичким

расправама. [Маклуан,1973:268]

3.1. Штампа у Милошевој Србији

Годину дана после доласка штампарије у Србију, штампано је махом оно што је

било потребно за канцеларије, протоколи, деловодне књиге, путне исправе, лозови за

лутрију а јављала су се и приватна лица која су штампала „објавленија“.10 Већ тада је

постојала потреба за издавањем једног листа који би био званично државно гласило а на

коју су указивали имењаци Исаиловић и Давидовић. Све чињенице говоре о томе да је и

сам Милош Обреновић био свестан неопходности да Србија мора имати свој лист како из

унутрашње политичких тако и из међународних разлога.11 Међутим, као веома опрезан и

неповерљив човек, дуго је размишљао коме да повери уређивање листа и одреди његову

улогу. Нарочито је био обазрив према интелектуалцима који су долазили из Аустрије,

њиховим политичким схватањима и погледима. Забрињавали су га и догађаји у Европи где

су се владе бориле против штампе [Скерлић, 1911:23], нарочито после револуције у

Паризу. Пробни број Новина Србских штампан је 1832.год., али је из разлога

конзервативности која је преовладавала у кнежевом кругу и код кнеза самог, стално

излажење одложено до 1834.год. када је штампан први број. Оне су биле политички лист и

службено гласило. Подаци о листу дају се на 4. страни у Објавленију у коме се читаоци

обавештавају да ће Новине Србске с дозволом кнеза и под управом Димитрија Давидовића

излазити редовно. Оне ће садржати политичке вести из земље и света, кнежеве и указе

„правитељства“, књижевне вести као и све оно што би користи и забави народа могло

служити. Вести из Србије се објављују мање - више у виду званичних и полузваничних

режимских и прорежимских саопштења. Догађаји се преносе у чисто информативном

тону, а везани су за владајуће личности и институције. Акта којима се обелодањују закони,

укази, фермани и берати износе се на начин као што се чини у званичним новинама.

10 Прва штампана ствар била је објава Cholera morbuzs (Средство против колере), а занимљиво је и једно „објавленије“ о слону који је тих дана у Београду приказиван радозналој београдској публици. Наиме, власник слона тражио је да му се одштампају плакати што је одобрено и „објавленија“ су се нашла на сваком углу града. Интересантно је да је одштампани слон изазвао сензацију као и живи а Берман пише кнезу како је народу толико стало „да виде како ја слона на артију доносим“ [Арнаутовић, 1912:54].11

? У кнежеву канцеларију стално је стизало неколико страних листова који су превођени и читани кнезу Милошу. Према писању Ота Пирха, Милош је 1829. год. добијао Petersburger Zeitung, Augusburger Allemeine Zeitung, Ossterreichischer Beobacter i Contutionel.

50


Посебна пажња поклања се владајућој кући Обреновића. Јавност се пре свега обавештава

о путовањима кнеза, о његовим говорима и здравственом стању а ређе о члановима његове

породице. Посебна рубрика посвећена је црквеним вестима а постоје и редовни извештаји

о резултатима лутрије. Рубрике посвећене иностраним земљама заузимају већи део

простора Новина Србских дуги низ година. У њима се у информативном тону преносе

писања иностраних листова, претежно аустријских, о владарима, личностима, догађајима

и односима. Није се дозвољавала појава критичких написа на рачун појединих земаља,

нарочито велликих сила. Упркос томе, лист је био и инструмент међународног

комуницирања. Поред политичких рубрика кроз огласе о куповини и продаји цени

квалитету пробијале су се и економске теме. Огласи су дуго времена услед одсуства

актуелних написа најзанимљивији део листа, путем којих се скреће пажња на разорно

дејство нових друштвених односа, о стечајевима, купопродајним споровима итд.

Једна од сталних брига уредника новина је, поред састављања и уређивања, њихова

дистрибуција. Према једном опису, најчешће се путовало волујским колима „на којима не

беше ни једне ћивије гвоздене него све од дрвета“. Пут првих ђака из Београда у

Крагујевац за Велику школу на таквим колима 1834.год. (у години почетка изласка новина)

трајао је десет дана. Такве саобраћајне везе разјашњавају ситуацију уредника и

експедитора који муку муче да би новине доставили оном малом броју читлаца

пренумераната који су их с нестрпљењем чекали, како би сазнали новости, разонодили се

новом лектиром и сазнањима. У Новинама Србским од 5. јануара 1835.год. (број 1) штампа

се Објавленије да је Забавник за 1835.год. изашао из штампе али још нема прилике да се

достави претплатницима. Још уредник новина и издавач Забавника Димитрије Давидовић

казује читаоцима да чека прилику да га разашиље „но по овом рђавом путу слабо куд и

налази се прилика по којој би га могли разаслати“. Зато се умољавају судови и

пренумеранти да кад послом наиђу у Крагујевац сврате у штампарију и подигну тражене

публикације. Претплата и експедиција новина се по налогу кнеза у почетку вршила преко

нахијских судова јер се сматрало да ће тај посао најлакше обавити јер у град у коме се

налази нахијски суд „свакиј или свакиј други дан налазе Срби са свију страна“. Касније су

ангажована посебна лица за растурање листа тзв. „служитељи“ који ће се старати да

разазна она места у чаршији „гди страниј трговци из које вароши на конак долазе“, па

преко њих послати новине у та места. Веровало се да ће на тај начин растурање листа бити

лакше „јер тог скоро дана у години неима кад се не би у београдској чаршији страни људиј

наилазило, само што Исправничество и Типографија за њи не зна, него се нарочно

распитати и потражити морају а то ће особеног овог служитеља једина дужност и старање

бити“. Издавач се нада да тужби у вези експедиције више неће бити. [Раденић, 1969 : 71]

51


Са променом политичке ситуације у земљи, изгласавањем ткз. Турског устава

1838.год. и абдикацијом Милоша Обреновића 1839.год. када се у Србији разбуктавају

династичке и политичке борбе, мења се и улога Новина Србских. Оне постепено

прерастају од службеног гласила у режимски политички лист [Бјелица, 1975:28].

Противничке стране су, служећи се свим средствима пропаганде,тежиле да стекну што

више присталица. Она на власти користила је новине а опозиција летке, пасквиле и стране

листове. Са порастом политичке улоге новина и контрола власти постајала је све

значајнија. Актом из 1840.год Министарство унутрашњих послова моли кнеза Михаила да

Новине Србске измести из Министарства просвете у њихово, јер налазе да се изостављају

теме и текстови које би требало стављати а заступљене су теме које ваља избегавати,

нарочито оне којима се критикује и напада полиција. У истом документу предлаже се да се

редакција новина пресели из Београда у Крагујевац како би била под непосредном

контролом полицијских власти. [Бјелица,1975:28]

У политичким борбама коришћена је и штампа изван Србије. Уставобранитељи су имали

подршку Сербских народних новина које је издавао Теодор Павловић у Пешти, за шта је

добијао материјалну помоћ [Крестић,1980:46], Гајеве Илирске народне новине и једне

немачке новине у Будиму. [Бјелица,1975:29].Обреновићи су користили услуге страних

листова а нарочито Allдmeine Zeitunд, Frankfurter Zeitunд [Бјелица,1975:29]. У тежњи да

спречи неповољна писања страних листова, нарочито Теодора Павловића у Пешти, кнез

Михаило је протеривао дописнике страних листова. Међу протеранима нашли су се Лаза

Зубан (дописник Сербских народних новина) и Сима Милутиновић Сарајлија који је

„писмено књаза и његову фамилију и његово правленије посредством загребачких новина

грдио, и Вучићевој страни перетом помагао“[Бјелица,1975:30]. Почетком 1841.год. влада је

замолила аустријски конзулат да протера из Београда Стевана Херкаловића за ког се

сумњало да шаље дописе пештанским новинама [Вучковић,1957:34]. Против напада из

иностранства влада је предузимала и друге мере. Званичним новинама било је наложено

да прате писање страних листова и демантују сваки неповољни чланак о Србији и њеном

кнезу. У том смислу развила се жестока политичка полемика између Новина Србских и

Сербских народних новина, у којој су прве имале улогу режимског а друге опозиционог

гласила. Оне су доприносиле развитку журнаистике и вршиле притисак на редакцију

Новина Србских да се и против своје воље баве политиком, што је доприносило ширењу

комуникативног потенцијала и простора.

У борби за власт од 1836.год., опозиционари су почели да користе пасквиле - неку

врсту ондашњих политичких памфлета. У Београду се 1838.год. на јавним местима

појавила пасквила против енглеског конзула Хоџеса, а у јануару 1839.год и против самог

52


кнеза Милоша у више места у Србији (Београд, Крагујевац, Ваљево, Карановац, Паланка),

у којима се он оптужује за бешчашћење жена и непостојање личне и имовинске

сигурности. То је разгневило Милоша који је наредио да се памфлети што пре покупе како

се народ не би са њима могао упознати [Љушић, 1986:435). Непознати састављач једне

пасквиле из 1840.год. позива српски народ да врати кнеза Милоша у Србију. Од две

објављене пасквиле из 1842.год. једна је писана против Вучићевог тиранства а у другој се

тражи повратак кнеза Михаила. У једној се непознати састављач обраћа Русији и њеном

представнику у Београду грофу Ливену [Историја Србије 5-1, 1994:436].

Поред Новина Србских у државној штампарији рађени су и часописи. Први такав

био је Забавник који се делио на календарски и књижевни део. У првом броју донео

списак свих чиновника у кнежевини као и родослове султана и кнеза. Објављиване су и

приповетке и песме. Обзиром да је часопис уживао кнежеву подршку успео је да окупи све

ондашње књижевне посленике у Србији. Већ тада почиње да се развија династијска

поезија чији је циљ био величање владаоца и његове породице. Она је често била врло

уносна тако да је број песника који су јој се посвећивали био поприличан, али је

уметничка вредност дела била слаба. Чим је Давидовић престао да издаје Забавник,

Д.Тирол је почео да издаје свој алманах Уранија. Она све више пажње посвећује

песништву и науци, пре свега о језику и историографији. Књижевни ниво Ураније био је

виши од Забавника, али је имао мањи број претплатника.

Голубица с цветом књижевности српске излазила је од 1839. до 1844.год. а њен уредник

Глигорије Возаревић трудио се да алманах буде искључиво посвећен књижевности. Он је

био први београдски књижар и издавач. Захваљујући родбинским везама са Милошем,

највише је радио за рачун државе и то књиговезачке послове. Код њега у Београд редовно

су стизали аустријски листови Аустријски посматрач и Опште новине, а набављао је и

немачке, српске и француске књиге које је позајмљивао ретким читаоцима. Дућан

Глигорија Возаревића био је културно стециште образованог српског света, тако да није

чудно што су се баш у њему зачеле идеје о оснивању „Београдског читалишта“, народне

библиотеке и музеја. Треба поменути још Даницу Вука Караџића, Београдску лиру као и

календар Месецослов. У њима династијска поезија добија своју пуни израз.

3.2. Новинари и њихова улога

Новинари су у Србији током целог 19. века били најактивнији јавни радници. Они

не само да дају правац јавном мнењу у политицким и националним питањима вец и у

књижевности и свим областима друштвеног живота [Скерлић,1911:12]. Радећи у тешким

53


условима у средини без културне и политичке традиције, која их често није разумела,

стрпљиво су заснивали темеље једног новог друштва.12

Један од првих који је исказао мисао о неопходности штампарије и штампарства у

образовању народа био је Доситеј Обрадовић. Он 1805.год. пише Петру Петровићу

Његошу да жели негде међу своје „сродне миле људе поћи, где би се једно лепо уцилиште

воздвигнути могло и ако и малена штампарија за потребу школе и целе нације установила“

[Арнаутовић,1912:11].Образовни значај штампарије и штампе уопште наглашавали су сви

оновремени посленици писане речи. Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић

приликом покретања Новина Сербских у Бечу 1813.год. наглашавају да „онај се народ за

просвешценије держи који више новина има на свом језику“[Шумаревић,1930:49]. Они су

широм отворили врата својих новина српским списатељима да „у њима сваком Србину пут

отворен да мисли своје и мненије о свему саобштити може, што српско име носи“

[Скерлић,1911:17]. Давидовић схвата своју улогу уредника новина као посао протоколисте,

те да је „дужност његова да запише у протокол све штогод му откуд дође, или било добро

или рдаво написано, или против најмањег или највећег цовека, да о оно што је против

самог себе написано“ [Скерлић,1911:17]. У молби коју 1821.год. пише Совету (послао је

писмо и Милоши и проти Матеји Ненадовићу), нуди своје услуге и образлаже

неопходност успостављања штампарије у Србији у корист ширења знања и интеграције у

европски цивилизацијски поредак. Још наглашава да би „сви наши списатељи и јевтиније

и безбрижније живели, слободније писали, а тако и дух свој и красније и више развијали“

[Арнаутовић,1912:13]. Јован Хаџић, оцењујући листове Димитрија Давидовића, наглашава

да су они ослобођени од себичности, самољубља и сујете, те да су у служби истине а не

партијских интереса [Шумаревић,1930:48]. Давидовић је, као и остали српски

просветитељи, сматрао да ослобођење од Турака ништа не значи без образованости која ће

српски народ заиста ослободити од незнања и заосталости. Он није замишљао новине

само као средство за преношење туђих мишљења, већ као начин за изношење властитих

мишљења и ставова. У почетку новинарског рада у Србији каже : „Ми ћемо за дужност

нашу држати и у листовима наши Новина саобштавати читатељима нашим и све оно што у

новинама страни народа и земаља о Сербии или Књазу нађемо, а што буде основано

прогласицемо основаним, а што не буде такво, оно видеће се из наши речи да је

неосновано [Бјелица,1975:16]. Иако из већег дела његовог новинарског опуса зрачи

слободоумље, он се кнезу Милошу обраћа као „понизејши роб Његовог

Високоблагородија“ [Шумаревић,1930:68] или „заповедајте ми и готов сам сваки час

жертвовати вам се.“ [Шумаревић,1930:67]. Давидовић се нарочито трудио да у Новинама

12 „ Требало се оградити мудростју и трпљењем, доста сносити, доста одглумити“ прича о првим данима Димитрија Давидовића у Крагујевцу Јован Хоџић [Шумаревић, 1930 : 65].

54


Србским што више прослави кнеза Милоша, чиме је допринео његовој популарности како

у земљи тако и у иностранству. Без обзира на то од њега је трпео сталне критике што

сопствено мишљење ставља у новине и „дух слободномислећи народа у овима

изражавате“. Он додаје : „Ми смо держава нова и још неуредена, слаба; па о нама слабо

ваља шта и писати“. Смењујући га коначно, Милош изражава сумњу у његов патриотизам

и каже : „Да није у новинама то којешта печатано не би нико ништа ни знао.“

[Шумаревић,1930:98]. Први уредник Новина Србских умро је 1838.год. у беди и

немаштини а новине чији је уредник био о томе ни слова нису објавиле.Сличне судбине

био је и Вук Стефановић Караџић. Стално измеду беде и просветитељског рада, често је

морао крити своје право мишљење и у остваривању циља користити се лукавством.

Знајући кнеза Милоша, он предлаже отварање штампарије и каже : „Колико би такова

типографија била на ползу народну толико би још и више била на цест и на славу

господареву о којој ја једнако мислим.“ [Будимовић,1911:39]. Он иде корак даље и

предлаже подизање фабрике хартије, прве у Турском царству, која би још више увећала

Милошеву славу. Вук схвата улогу јавности као контолора политичког рада. Он каже да

све законе који се донесу на скупштини треба обзнанити и поштовати као светињу. Они ће

важити за све пођеднако а „ваљало би све наштампати и свакоме селу по један егземплар

послати а осим тога у свакој нахији дати на продају да сваки цовек који жели може купити

за малу цену.“ [Ђорђевић,1989:120]. Његов идеализам сплашњава са уредбом о цензури

књига. У одговору на 7. тачку цензуре, он пише Милошу 1832.год. и предлаже му да

сасвим затвори штампарију. Човек који је радио активно на набавци штампарије у Србији

предлаже најреакционарније мере против слободе. Образлажући свој став, он каже :

„Данас најуређеније европске државе где су готово сви чиновници учени људи и

списатељи имају посла с типографијом и цензуром, а у Србији данас не само што слабо ко

од циновника зна цитати, него у целој земљи нема више од 3–4 човека (и то изван Србије

рођени и васпитани) који као списатељи од прилике знаду шта су књиге, па и они по моме

мненију, само би се онда у том с ползом употребити могли кад би од стране правитељства

имали кога над собом паметнијег од себе“, и додаје да је боље да књиге које су до тада

штампане у штампарији нису ни објављиване. [Будимовић,1912:42]За разлику од њих

двојице, Димитрије Исаиловић био је прави државни чиновник. Лишен идеализма и

занесењаштва, строго је водио рачуна да било чим не увреди владара. Када је добио

уредништво новина после смењивања Давидовића није се трудио да га побољша.

Објављивао је само преводе из страних новина и по неку званичну вест и наредбу. Упркос

својој дисциплинованости, смењен је због безначајне грешке [Бјелица,1975:24].

55


Посао новинара у Милошевој Србији био је незахвалан и опасан. Уредник новина

постављан је по наредби а смена је стално висила у ваздуху. Новинари су били

заробљеници свог материјалног положаја, заосталог друштва и неизграђеног политичког

система. Ипак, све ове препреке нису их омеле да засеју семе јавности које ће, додуше

много година касније, показати своје плодове.

4. Настанак јавности

Настанак јавности у обновљеној Србији везан је за покретање штампе и њено

коришћење за потребе управе и кнеза Милоша. На тај начин, она је била запоседнута

искључиво активностима државних органа, па се може рећи да је јавно било синоним за

државно, или боље рећи - Милошево.

Кнез Милош своје схватање о улози јавности и стварању публике износи у једном

занимљивом акту из 1837.год. који носи име „Представленије народној скупштини

спасовској о држању Новина Србских и објавленију уредба земаљски посредством исте.“ О

његовим економским конотацијама говорили смо у делу везаном за монопол штампарије.

Међутим, много је битније што је у њему Милош експлицитно изразио жељу и потребу да

користи штампу за циљеве управе чиме „адресати јавне власти постају у правом смислу

публика“ [Хабермас,1969:32]. Наиме, он у њему упућује на неопходност објављивања

уредаба власти како би их свако знао и у складу са њима се понашао. При том он указује

на проблем који је везан за начин објављивања, јер власти не могу сваком понаособ

преписивати уредбе нити могу непрестано „по народу ићи и уредбе објављивати и

толковати које се после објавленија лако заборављају“.У том смислу он наставља : „Ја сам

мислио о средству како би се најбоље и најсходније цјели уредбе ове објављивале и нашао

сам да ће најбоље а најудобније бити да се све уредбе земаљске посредством Србски

Новина народу објављују, као што се то чини по свим благоустројеним земљама, кад се

оне тако објављивале буду моћи ће ји свак читати, у свако доба имати више пута

повторавати, а тако знајуц ји лакше исполњавати.“ Даље, он наводи ко све мора да држи

новине и које су користи од тога. Народ који нема могућности да држи новине моћи ће да

их чита у кафанама, код чиновника, на ђумруцима који су обавезни да их држе, те на тај

начин се обавештавати и информисати. Поред тога, „народ читајући новине видити де из

њи шта други народ ради, шта се ново по свијету догађа и тако не само што це

56


обогаћивати разум познанијем разни полезни предмета но вадити ће себи за ползу све оно

што из новина видио буде, да се добро и полезно у свејту дела, а особито у отечеству свом

и тако ће новине бити полезна и поучителна историја. „Иако је упућена свима, ова уредба

указује и на праве адресате власти који заузимају централни положај у публикуму“

[Хабермас,1969:33] а то су углавном чиновници - 50%, и свештеници - 20%

[Бјелица,1875:10]. Управо ће та нова граданска елита својим сазревањем на различите

начине покушавати да јавну власт спусти на ниво комуникације и да јавност запоседнуту

од власти учини доступном и себи. Обрисе тог процеса налазимо и за време прве

владавине Милоша и Михаила Обреновића, нарочито у периоду политичких и

династијских обрачуна у којима је штампа Срба у Аустрији била значајан агенс ширења

комуникативног простора и усложњавања комуникативних садржаја.

57


IV ЕТАТИЗАЦИЈА ИНФОРМАЦИОНО КОМУНИКАЦИОНОГ

СИСТЕМА

1. Социјално-институционални амбијент развоја државно бирократског модела

масовног комуницирања у Србији

Амбијент апсолутне монархије у којој је кнез Милош имао економски и политички

монопол постао је претесан за српско друштво ослобођено ропства, као и за социјалне

групе чији су се интереси издиференцирали током његовог развоја. Формирање политичке

опозиције био је знак да је српско друштво после добијања аутономије отишло корак даље

на путу социјалног и класног раслојавања [Јанковић,1951:80]. Сазревање класних

противуречности довело је до стварања биполарне политичке сцене и развитка

бирократско буржоаске класе у Србији. Језгро опозиције нису биле старешине и војводе из

другог Српског устанка познате у народу као и сам Милош и по томе његови природни

такмаци [Јовановић,1990:15]. Били су то људи који су напредовали у Милошевој служби,

било на лествици државне управе, било као трговци, чланови савета, свештена лица итд.

Он им је дао велика звања и почасти, пустио их да захвате много земље, и створе себи

велико богатство, али све без довољно правног основа. Несигурност које је такво стање

рађало, генерисала је и убрзала процесе разградње апсолутне власти једног човека.

Уставобранитељи траже обезбеђење приватних права и правне сигурности, што

представља тачку на којој се интереси буржоаско бирократског слоја сусрећу са

интересима народа и мобилишу његову друштвену моћ. Интерес тог новог слоја састојао

се и у слободи трговине. Трговци окупљени у редовима уставобранитеља тражили су

укидање Милошевог трговинског монопола и његове позиције господара тржишта

засноване на злоупотреби власти. Обзиром да се чиновништво добрим делом ставило у

функцију остварења уставобранитељских интереса, приоритет нове власти био је и

58


побољшање положаја чиновништва од „бесправног робља“ до угледног водећег и

саставног дела владајуће класе. Сви основни захтеви уставобранитељске опозиције били

су задовољени уставима из 1835.год. и 1838.год [Јанковић,1951:84].

1.1. Јачање државног апарата и бирократије

Режим уставобранитеља био је изразито бирократско полицијски. Бирократија је у

њему добила нарочито истакнут и изузетан положај у односу на народ и специјалне

привилегије које у тој мери ни пре ни после није имала [Јанковић,1951:98]. У Милошево

време чиновник је био његов приватни слуга кога је по свом нахођењу могао користити и у

свом „домазлуку“. Он није имао тачно одређену дужност, нити је била утврђена

хијерархија звања. Био је препуштен на милост и немилост кнезу који га је могао

отпустити и због најмање ситнице. Са доласком уставобранитеља чиновници постају

партнери власти. Разлог због чега су уставобранитељи пренели један део власти на

чиновништво лежала је у чињеници да су они у том периоду представљали једну

релативно малобројну и још неразвијену друштвену групу која се на власти осећала веома

несигурно, тим пре што у народу није имала онолико присталица колико је Милош због

својих државних заслуга и своје вештине опхођења са народом имао. Отуда

уставобранитељи нису могли гледати у чиновништву само своје оруђе (мада су то желели)

већ су га ради придобијања морали уздићи на степен свог савезника. Касније, када је

буржоазија у Србији ојачала, она је успела да бирократију много више потчини себи него

што је то била у стању да учини уставобранитељска владајућа група [Јанковић,1952:105].

1.1.1. Бирократизација државе

Устав од 1838.год. доноси промену положаја чиновника према кнезу, који их од

слугу претвара у партнере државне управе. Чиновничка служба се одваја од осталих

занимања. Она постаје једно отмено господско занимање. Чим је чиновник постао

државни орган уместо да буде кнежев слуга, на њега пада нешто од ауторитета и

достојанства државне власти [Јовановић,1990:51]. Правни положај чиновника уређује се

помоћу неколико прописа13. Чиновник може бити лице које има одређене квалификације

чиме се одваја од народа. Он напредује у служби са нижег чина на виши који се може

само судским путем изгубити. Плате се одређују буџетом а чиновник има право на

пензију. Једна од главних идеја уставобранитељског режима јесте да поданици са

13 Од уставобранитељских прописа о чиновницима треба као главне поменути : Уредбу о чиновницима, Уредбу о пензији чиновника и Уредбу о пензији удовица и сирочади чиновника [Јанковић, 1952 : 102]

59


страхопоштовањем гледају у чиновнике који су „живи представници државне власти“

[Јовановић,1990:51].

У том смислу они добијају спољашња одличја - униформе и титуле које говоре о њиховом

узвишеном положају али и о дисциплини и хијерархији. Оно што је највредније је потпуна

сигурност у својим поожајима. Државна се служба сматра као стално занимање. Бити

постављен указом „сматрало се тако тврдо као имаовина њиве или ливаде“. Чин и звање

постали су стечена права чиновничка, неприкосновена и за самог кнеза. Отпуштање

чиновника по потреби службе било је просто немогуће. Дајући чиновницима велике

привилегије, уставобранитељи су им истовремено наметали и озбиљне дужности како би

од њих створили један јак, дисциплинован и послушан одред који ће јој, као такав, увек

бити при руци као најсигурније оруђе владања [Јанковић,1952:102]. У пракси, контрола

над чиновништвом била је недовољна, што је између осталог довело и до пада

уставобранитељског режима. Благонаклон став кнеза и Савета као и привилегован положај

чиновника (нормативно регулисан) били су основни разлози њиховог материјалног и

друштвеног уздизања. То се нарочито огледало у толерисању злоупотреба у редовима

чиновништва које је противзаконитим средствима акумулирало богатство изједначавајући

се финансијски са владајућом олигархијом. Најчешћи начини богаћења чиновника били су

зеленашење, трговина и злоупотреба у њој14, злоупотребе код лицитација и откупа земље

од Турака, примање мита, обавезно гошћење по селима итд [Јанковић,1952:99].

Бирократизација друштва, поред кидања локалних веза чиновника са народом, имала је за

последицу масовно запошљавање Срба из Аустрије у државну службу. Због бољих

квалификација њих видимо на првим чиновничким положајима. Доносећи из Аустрије дух

слепе бирократске покорности према старијем и охолог, грубог па и нељудског односа

према народу, који су вређали својом надменошћу и понашањем, значајно су допринели

непоппуларности уставобранитељског режима. Поред тога, нарочито у другој половини

своје владе, уставобранитељи су дали широка овлашћења полицији чији су чиновници

батинали народ где год су стигли због незнатних кривица или чак без икакве кривице у

љутњи или из ината. Уставобранитељски режим донео је собом сурову бирократску

деспотију.

1.1.2. Организација политичке власти

По Уставу из 1838.год. органи врховне власти у Србији су кнез са својим

министрима и Савет. До Устава кнез је био врховни орган власти, апсолутни господар у

14 Чиновници су се бавили трговином иако им је то било забрањено Уставом и специјалном наредбом из 1848.год.

60


земљи. По уставу, кнез је ограничен али не неким народним представничким телом, већ

једним олигархијским телом богатих народних старешина - Саветом. Радило се о

проширењу носилаца власти па је уместо једног деспотског кнеза Србија добила 17

деспотских „кнежића“. Кнез по Уставу има право наименовања чиновника, извршења

закона (члан 3. и 5. устава)15, врховно заповедништво над војним снагама, старање о

одређивању и прикупљању јавних дажбина, издавање наредаба и упутстава државним

службеницима, поступак извршења казни и помиловања (чл 3.). Поред тога кнез врши

избор председника и чланова Савета (чл 8.) и учествује у избору митрополита и епископа

(чл 57.). У остваривању својих права кнез је ограичен претходним одобрењем Савета, јер

по члану 11. Устава ни једна његова одлука не може бити легитимна без претходног

одобрења Савета. Кнез поставља три министра и то : унутрашњих послова, финансија и

правосуђа, и просвете (члан 4.) који сачињавају владу. Поред њих, он има и министра

иностраних послова који је истовремено на челу Кнежеве канцеларије (члан 5.). Иако се

нигде у Уставу не помиње као један од органа врховне власти ( већ само као тело које

решава о јавним интересима и помаже кнезу), Савет је под уставобранитељским режимом

створио себи највиши положај у држави и веома широка овлашћења како у законодавству

тако и у управи [Јанковић,1952:107]. У законодавству Савет је по Уставу и већ поменутом

члану 11. равноправан фактор са кнезом. У управи овлашћен је да одређује плате и

награде свим државним службеницима, да уводи нова звања (члан 12.), да решава о

организацији владе, надлежности појединих министара, о сукобима надлежности међу

њима итд. Двапут годишње Савет тражи извештаје о раду појединих министара и прегледа

њихове рачуне (члан 15. и 26.). Такође доноси буџет и стара се о његовом извршењу (члан

12. и 15.).

Локална управа уставобранитеља била је организована на начелима строгог централизма.

Окружни начелници примају и решавају заповести и налоге свих министарстава, али стоје

непосредно под надзором министарства унутрашњих послова што их квалификује као

чисто полицијски орган. Срески начелници примају налоге и заповести директно од својих

окружних начелстава и њима су директно потчињени. Окружни начелници16 су дужни да у

свом округу воде рачуна о поретку, јавном реду и миру, а срески да „свакога који се год

своме кмету или Примирителном суду противан или непокоран покаже, дати одмах везати

и Окружном начелинику послати“ [Јанковић,1952:124]. Што се тиче народа, он нема

учешћа у власти под уставобранитељима као и под Милошем. Народна скупштина је за

15 Устав из 1838 видети у Устави и владе кнежевине Србије, краљевине Србије краљевине СХС и краљевине Југославије [Ђорђевић,1988:51-60]16 По наставленију од 8.7.1839.год. окружни начелници су морали излазити у народ и „мотрити шта се у окружију чини “а дужност им је била да кад чују „да се где у окружију поредак квари онда одма да у окружије сами собом изађу и поредак завести постарају се“. Наведено у [Јанковић,1952:124]

61


време уставобранитељске владе сазвана једанпут и то под притиском народа

револуционарне 1848.год., када је имала само саветодавну улогу. Њени посланици били су

стварно бирани из народа (на 250 пореских глава један посланик) а поред њих на

скупштини је учествовао и велики број чиновника и свештенства. Након што је прошла

опасност од револуције, скупштина до краја уставобранитељског режима није сазивана.

1.1.3. Активности на изградњи правне државе

Један од основних циљева уставобранитеља био је легализација стечених позиција

и стварање нормативних услова за даљи раст и развој. У том смислу, као један од главних

захтева био је уређење судова и правосуђа. Условљени економским и друштвеним

развитком земље (нарочито јачањем и проширењем робно-новчане привреде и на селима),

чешћим привредним везама између села и града, проширењем трговине и великим

размахом зеленаштва, недостацима политичких и правних установа, непостојањем закона,

недовољно развијеном (скоро рудиментарном) судском организацијом, захтеви за

законитошћу постали су императив развоја [Јанковић,1952:114]. Устав из 1838.год.

предвидео је три врсте судова : у сваком селу Примирителни у сваком округу првостепени

и у престоници Апелациони суд (члан 30.). Касније, овима је додат и четврти - Врховни

суд „као суд конечни трећег и последњег степена“. Касациону власт има кнез17. Под

уставобранитељским режимом судска се власт непрестано устројавала и преустројавала,

да би се на крају изашло на прави пут одвајањем судске власти од кнеза

[Јовановић,1990:36]. Организација судова није била једини проблем. Судски поступак био

је дуго времена дефинисан са око „двадесетак параграфа“. Закон о судском поступку у

грађанским парницама издат је 1853.год. и усвојио је начело усмености. Закон се и

касније у литератури наводио као један од разлога неуређеног и спорог правосуђа у

периоду уставобранитеља. Судски поступак доприносио је одуговлачењу парница, а када

се томе дода да су судије тог времена биле нестручне и врло мало писмене18, а имајући у

виду преоптерећеност судова све већим бројем парница, онда није чудо да је из тог

17 Кнез је имао могућност да поништи одлуку суда због повреде закона или поступка18 „И не говорећи о онима који су били неписмени (у свим судовима једва их је било четворица који су законик тај читали и разумевали с точке правословне), остали и старији и млађи - неки су погађали граматички слог а највише их је било који му опредељење за ствар ни наћи нису умели“ . Наведено у [Јанковић,1952:146]

62


времена остала пословица „чувај се да не дођеш под суд, а после си пропао“

[Јанковић,1952:120].

Као једна од значајнијих тековина уставобранитељског периода из домена правосуђа јавља

се Грађански законик из 1844.год. Он је одиграо веома важну улогу у развитку српске

државе 19. века, тим пре што је створио правне предуслове за претварање натуралне

привреде у робно-новчану капиталистичку привреду. Уставобранитељска влада је

Грађанским законом правно санкционисала и потврдила неприкосновеност приватне

својине, чиме је подстицана и убрзанај приватна капиталистичка иницијатива. Радило се о

томе да је законом обезбеђена приватна својина како од појединаца тако и од државе. На

тај начин он је рашчишћавао пут капиталистичког развитка Србије и заувек затворио врата

превазиђеним феудалним односима. Као снажна централизаторска снага Законик је

уједначавао тржиште и доприносио бржем привредном развитку. На крају, он је давао

правни законски основ за слободну и несметану капиталистичку економију на тај начин

што је прогласио пуну слободу уговарања.

Иако пуна недостатака, уставобранитељска организација судства имала је огроман

историјски значај. То је био први покушај да се, уместо старих обичајих, добију модерни

европски судови. У њима се почиње судити по писаним законима, по тачно прописаним

законским формама, у једном вишестепеном судству. Уставобранитељска организација

суда ухватила је оно што чини суштину модерног судства [Јовановић,1990:47].

1.2. Просвета и култура

Разрастање државног апарата, ново уређење судства и управе захтевало је писмене

и школоване чиновнике, што је наметало потребу отварања школа. Просвећивање постаје

императив времена, државног и друштвеног развоја.

У отварању основних школа постигнут је неоспоран напредак. Школске 1835/36.год било

је 72 школе са 2514 ђака; 1845/46.год. 213 школа са 6201 ђаком;1855/56.год. 334 школе са

9891 ђаком; последње школске године под Карађорђевићем (1857/58) било је 343 школе са

10518 ђака [Јовановић,1990:66]. И поред тога, две трећине општина било је без својих

школа: од 1158 општина 1855.год. само њих 334 имало је школу. Паралелно са отварањем

школа радило се на побољшању материјалног положаја учитеља и наставника, као и на

едукацији становништва о неопходностима школовања. Законом о основним школама из

1857.год. предвиђа се кажњавање родитеља за ђачке изостанке, али то не значи обавезност

основне наставе, јер се односило само на родитеље који дају децу у школе. Закон их не

обавезује на школовање деце. За разлику од основних, средње школе биле су на државном

63


буџету. За време уставобранитеља нису отваране нове средње школе, већ су додавани нови

разреди, а рад им је уређен Законом о устројенију јавнога училиштног наставленија из

1844.год.[Јовановић,1990:68]. Циљ гимназије био је да „уздигне шумадијску сељачку децу

до човечности тј. до оног идеала образованости који је у Западној Европи постао у доба

аристократске културе19. Али, све ово је остало само жеља. Раскорак између оног што се

учило и српске стварности као једног заосталог друштва, био је велики и представљао је

несавладиву препреку масовнијем просветном препороду. Законом из 1844.год. уређује се

и Лицеј који се сматра „великим училиштем“ и он садржи два одељења : филозофско и

правно. Правно одељење са Симоновићевим реформама 1853.год. прераста у правни

факултет, а отвара се и један сасвим нов технички факултет који није имао много успеха.

Лицеј је похађао мали број ђака, јер за запослење у државне службе није био неопходан.

Број ђака не само да не расте већ и опада : 1847-48.год. било је 56 лицејаца, 1857-58.год.

само 40. Да би се имала потпуна идеја о стању просвете под уставобранитељима треба

поменути још и стручне школе : богословију, војну школу, трговачку школу, земљоделску

школу. Постоје и женске школе које се 1844.год. одвајају од мушких. Од других

просветних установа постоје Друштво Српске словесности обновљено 1844.год., Народна

библиотека 1853.год., Народни музеј итд [Јовановић,1990:72].

За време уставобранитеља на просвећивање народа није се мислило. Главни задатак

просвете био је стварање бирократске интелигенције неопходне државном апарату. Тек са

стварањем једног слоја интелигентних и школованих људи могло се ићи у масовно

просвећивање. У том смислу треба поменути активности владе на штампању школских

књига и слање државних питомаца на школовање у иностранство. Штампање школских

књига отпочело је 1844.год. када је Јован Ст. Поповић израдио неколико уџбеника за

основне школе и гимназије. Тек од 1849.год., када је установљена школска комисија,

долази до организованог издавања књига. По наредби власти сваки професор лицеја и

гимназије морао је написати уџбеник из свог предмета. На тај начин поред школске

развија се и научна књижевност. Слање државних питомаца почело је 1839.год. прво у

Аустрију па у Париз. Године 1846. шаље се десет питомаца а 1858.год. у иностранству на

школовању налазило се 23 питомца. За њих је из државне касе 1839.год. било одређено

2000 талира; 1857.год. на питомце (рачунајући ту и војне) троши се 13550, а без војних

8550 талира [Јовановић,1990:73]. Они се на школовање шаљу из чисто прагматичних

разлога. Држави је потребно више чиновничко особље и они су сви кандидати за највише

19 После једног часа где су им тумачене лепоте класичних писаца или после часа sintaxis ornata, наши гимназисти, кандидати за човечност одлазили су у свој јадни сиротињски крај код каквог „најскараднијег лица“, пошто би претходно свратили на ручак у какву ашчиницу или бурегџиницу где би се срели с тим олошем сакупљеним у Београду из целе отоманске царевине. Шта им је онда могло остати од оне човечности којом је школа имала да их облагороди? [Јовановић,1990:69]

64


положаје у државној служби. Зато међу питомцима на прво место долазе правници, затим

војни питомци и богослови. Шаљући питомце на страну влада је првенствено мислила на

то да дође до што спремнијих чиновника. Али, по свом повратку у Србију ти питомци

нису се ограничили да буду добри чиновници. Васпитани на најпознатијим европским

универзитетима, они су у Србији постали носиоци западне културе и модерних идеја.

Ауторитарном уставобранитељском режиму на тај начин почиње се супростављати

омладина одушевљена либерализмом и политичким слободама.

1.3. Привредно уздизање земље

Стављајући народ под политичко туторство и одузимајући му политичке слободе,

уставобранитељска влада знатно је сузила поље народног деловања. Да би оправдала такво

стање спровела је бројне активности за унапређење материјалног благостања и

привредног развоја. Иако је изграђено 1200 километара лоше насутих путева, влада у

збиљи није много учинила на њиховој изградњи тако да је у једном акту из 1859.год.

потреба за путевима означена као „колосална“ [Јовановић,1990:83]. Коњска пошта и даље

се сматра практичнијом од колске, а оскудица добрих комуникација лоше се одражава како

на трговину тако и на друге привредне делатности. За поште и телеграфе

уставобранитељска влада има неоспорне заслуге. Тако 1843.год. држава узима пошту у

своје руке, управља њом преко својих чиновника, заводи редован поштански саобраћај по

сталној тарифи. Влада је 1854.год. (десет година после изградње прве телеграфске линије

у Америци) предузела мере за подизање телеграфске линије Београд - Алексинац са

одграњавањем за Крагујевац у укупној дужини од око 238 км. Пројект прве телеграфске

линије израђен је у Грађевиснком одељењу Попечитељства унутрашњих дела

[Вучо,1981:144]. Прва телеграфска линија у Србији имала је телеграфске станице у

Београду, Крагујевцу, Јагодини и Алексинцу. Београдска станица, поред редовних послова,

отправљала је сигнале тачног времена, преносила метереолошке извештаје, примала и

достављала извештаје бечке берзе. Веза са Аустријом преко Земуна успостављена је

15.марта 1855.год. а њоме је Србија била повезана и са осталим европским земљама које

су тада имале телеграфску службу [Вучо,1981:145].

У земљи која је имала мало готовог новца, за трговце и сељаке било је нарочито важно да

имају на располагању јефтин кредит. Најмања сума зајма износила је 5о дуката, али је већ

1841.год. подигнута на 300, колико је била до 1858.год., када је смањена на 100 [Историја

Србије 5-1,1994:267]. Тако је за све време уставобранитељског режима било онемогућено

65


готово свим сељацима да дођу до кредита из државне касе, тим пре што је зајам даван на

две трећине дужниковог непокретног имања. Зато су зајмове из државне касе користили

само богати трговци и људи на положају. Управо под уставобранитељским режимом

развио се знатан слој безобзирних зеленаша који су наплаћивали далеко већи интерес од

дозвољеног и тако многе сељаке довели до просјачког штапа.

Слободна трговина била је једна од главних тековина уставобранитељског режима. Њихова

привредна политика ослободила је земљу од Милошеве монополистичке стеге у трговини.

Заводећи ред и законитост, пустила је маха развићу капиталистичких производних односа,

а дајући Србији грађанско привредно законодавство убрзала је овај развој. Доиста, Србија

је за време уставобранитеља направила велики привредни скок који није прошао без

штетних последица које су се огледале у сиромашењу и пропадању сељаштва и његових

задруга [Чубриловић, 1958:148]. Док је занатска трговина Еснафском уредбом из 1847.год

донекле ограничена, трговина пољопривредним производима била је потпуно слободна.

Нагло су се почели умножавати сеоски дућани и трговине уопште, којом су се бавили

многи а нарочито имућни сељаци. Спољна трговина развијала се брже од унутрашње,

извоз је био више него удвостручен. Трговачка буржоазија заузима се за своје сталешке

интересе док их политика није занимала [Историја Србије,5-1 1994 : 268]

Занатство под уставобранитељским режимом доживљава кризу која је трајала све до

почетка XX века. Конкуренцију им представљају увезени индустријски производи и нови

занати пренети из Аустрије. Пољопривреда се и даље налазила на ниском ступњу развоја

услед незаинтересованости и немогућности сељака, као и недовољних активности државе

на том пољу. Ђаци „земљоделске школе“ установљене 1853.год. нису се хтели вратити

кући на земљу већ су тражили државну и општинску службу.

Индустрија се развија веома споро. А.Петронијевић је покушао да развије индустрију

стакла у Јагодини. 1850.год. је подигнута фабрика пива у Београду, а 1853.год. почела је да

ради војна фабрика - Тополивница у Крагујевцу чији је рад допринео осамостаљењу

Србије у погледу наоружања. Неспреман за тржишну привреду и критеријуме економске

рационалности, сељак је све више сиромашио и пропадао. Томе је знатно допринело

пропадање породичних задруга које је нарочито честа појава. Појава зеленаштва пред сам

крај уставобранитељске владе довела је до тога да су многе сеоске куће па и читава села

под хипотекама. На материјалном благостању народа уставобранитељска влада није ни

приближно радила с оном енергијом с којом је радила на организацији суда, на подизању

школа и на стварању бирократије [Јовановић,1990:101] .

1.4. Међународно правни положај српске државе

66


Акције уставобранитеља на свргавању династије Обреновића помагали су Турска и

Русија у нади да ће преко њих повећати свој утицај у Србији. Међутим, пошто је са

доласком уставобранитеља повећан утицај Порте у Србији, Русија почиње да води

непријатељску политику према уставобранитељској Србији, што се огледало у сталном

мешању у њене унаутрашњополитичке послове. Због тога су уставобранитељи све време

своје владавине, са малим изузецима, водили антируску политику. Кнез Александар

(нарочито пред крај своје владавине) све више се везивао за Аустрију, док је Илија

Гарашанин као најизразитији представник анируске политике тражио ослонац у

Француској. Разлоге антируске политике треба тражити и у тежњи трговачке буржоазије

(обзиром на привредни и географски положај Србије) да се приближи западу. Пут

капиталистичког развитка на који је ступила Србија одводио ју је од апсолутистичке

Русије према западној Европи с којом је налазила више додирних тачака и у привредном и

у политичком погледу [Јанковић,1951: 89]. На путу свог успона, нова владајућа буржоаско

- бирократска класа предвиђала је и потребу даљег територијалног ширења државе. У том

погледу карактеристичан је познати план Илије Гарашанина - Начертаније из 1844. у коме

он даје идејне смернице за српску владу у вођењу спољне и националне политике.Правни

положај српске државе није се у основи променио.Србија је и даље остала вазална држава

зависна од Турске. Измена се огледала у томе што је Париским уговором из 1856.год.

српска држава, до тада под заштитом Русије, стављена под заједничку гаранцију сила

потписница : Аустрије, Француске, Велике Британије, Пруске, Русије, Сардиније и

Отоманске порте. Осим тога, уговор је одређивао да у Србији не може бити оружаног

посредовања без претходног договора сила уговорница, чиме је отклоњена претња од

иностраних интервенција.20

2. Чиниоци државно бирократског модела ИКС

У државно бирократском моделу масовног комуницирања носиоци утицаја и

контроле су држава и политићке партије. Надзор и контрола над медијима готово у

целости припадају искључиво носиоцима политичке власти.Први локалитет унутар

друштва у чијем окриљу медији врше своју функцију је држава. Она интересима и

20Била је то награда великих сила за то што се Србија упркос снажним руским притисцима није мешала у руско турски обрачун у кримском рату.

67


орјентацији медија даје „нагиб“ у одређеном правцу. Он уноси деформацију фокусирану

на интересе оних који дотични локалитет контролишу [Лоример,1998:65].

У државно бирократском моделу масовног комуницирања носиоци утицаја и

контроле су држава и политичке партије. Надзор над ИКС припада готово у целини само

актерима политичке власти [Радојковић,1984:148]. Основни елементи који карактеришу

овај модел су : држава и њена структура са целокупном законодавном регулативом (али

више са другим начинима утицаја), појединци или групе са свим атрибутима утицаја и

делимично власт. Комуникатор је најчешће држава или партија, односно поједине

институције које је она основала, док је аудиторијум (публика у најширем смислу речи)

популација која се најчешће понаша као објекат који информишу. Држава најчешће

финансира ову делатност. Обзиром на природу и карактер овог модела, његов основни

циљ је да се информације и поруке које доносе ауторитативни државни и политички

органи што брже шире и доследније преносе до аудиторија, и то не само преносе и

популаришу [Ореч,1977:32].Основни креатори ИКС-а су државни и партијски органи.

Масе треба да приме и схвате оно шта су креатори мислили и да се на адекватан начин

понашају. Ради се о једносмерном систему информисања од носилаца власти према

поданицима. Помоћу тог модела јавно мнење се формира више силом власти него снагом

посредованих порука, јер су носиоци власти врло често окрутним системима јавног

кажњавања поткрепљивали своје поруке [ Пленковић,1983: 31].

2.1. Субјекти политичког одлучивања

Иако прилично једноставан, по својим видљивим формалним обележјима

политички систем уставобранитељског периода изнедрио је бројне политичке тенденције

које ће углавном детерминисати даљи политички развој Србије. Прва је монархистичка и

појављује се као лична дворска владавина, док је друга старешинска, оформљена у виду

саветске олигархије. Савет је хтео да буде не само равноправан фактор политичког

одлучивања са кнезом, већ и јачи од њега. Трећа тенденција (иза које стоји интелигенција

и млада буржоазија) која добија теоријско образложење народног суверенитета и народних

права је увођење народне скупштине и парламентарног политичког живота и то са већим

правима према осталим субјектима политичке власти [Ђорђевић,1970:138]. Ова

тенденција ојачала је пред сам крај уставобранитељског режима.

По уставу из 1838.год., врховна политичка власт припадала је кнезу и Савету.

Заснован на наивној претпоставци да ће кнез и Савет увек бити у сагласју, он је стварао

честе сукобе субјеката политичке власти, најчешће око тумачења нејасних и

68


противуречних уставних решења. Пошто се Савет састојао из доживотних чланова и није

се могао распустити, сукоб између њега и кнеза могао се решити Портином одлуком (што

је за обе стране било ризично јер се она руководила више политичким и финансијским

него законским критеријумима или компромисом). Обзиром да правни однос између кнеза

и Савета није био регулисан, решење сукоба било је у одмеравању политичке снаге и

утицаја који је одређивао победника.Политичка снага Савета који је, бирократизован и

одвојен од народа и интелигенције, изгубио на својој почетној популарности, лежала је у

личној вредности његових чланова [Јовановић,1990:133]. Она се састојала у искуству

старих администратора и политичара који су прешли дуг пут од писара до саветника, а

преко својих глава „претурили“ неколико буна и преврата, „видели како се кнезови праве и

збацују, морали бежати из земље и после се враћали победнички, познали политички

живот и с лица и с наличја, осмелили се да у политици играју на велики ризик и без много

скрупула“ [Јовановић,1990:133]. Саветници су за то време били изузетно богати људи и

својим многобројним везама у дослуху са представницима трговачко-зеленашког капитала,

чије су интересе заступали и привилегије обезбеђивали. Богатство и пословне везе,

политичке и административне способности и искуство давали су ауторитет Савету, иако то

тело није било вољено ни од народа ни од интелигенције.

Уставни положај кнеза за време уставобранитеља био је несигуран. Обзиром да је

оновремена Србија била изборна монархија у политичкој борби са Саветом, кнез је морао

бити опрезан и обазрив, без могућности да себи допусти ризичне и смеле политичке

потезе јер га је и најмања грешка водила са престола. С друге стране, Кнез Александар

Карађорђевић био је поводљив, попустљив према породици и миљеницима, осветољубив,

плах и гневан према људима који су му били антипатични. Своју непопуларност поред

сумњивих људских особина стекао је и због сазнања да је био под великим утицајем жене.

Политичких способности готово да није имао, због чега је пропуштао бројне прилике које

су му у политичком обрачуну са Саветом ишле на руку. Круг његових присталица остао је

увек узан [Јовановић,1990:134]. Иако по својим личним особинама није био достојан

полички противник Савету, због традиционално блиских веза са војском која му је била

верна и Аустријом, није се могао тако лако потиснути из политичког процеса или отерати

са власти.

Однос између кнеза и Савета за време уставобранитеља може се поделити на два

периода. У првом који је трајао од 1842. до 1852.год., њихов однос био је релативно

стабилан и мада је било неслагања и сукоба, може се сматрати периодом сарадње.

Узајамна слога била је потребна обема странама јер је претила стална опасност од

повратка династије Обреновића. Од 1852.год. до 1858.год. сукоби између Кнеза и Савета

69


постају све чешћи и оштрији, достижући такав степен да Савет решава да насилно уклони

кнеза. Кнез се накратко после тога ослободио својих противника у Савету. Ера

уставобранитеља окончала се свргавањем кнеза Александра Карађорђевића и Савета од

стране фракције Савета познате као конзервативци, народа и либералне интелигенције на

Светоандрејској скупштини 1858.год.

2.2. Конзервативизам - владајућа идеологија уставобранитељског периода

Основни циљ уставобранитељских власти био је стварање управне и судске

структуре која би била снажно и ефикасно оруђе управе. На тој идеји Србија у року од

неколико година после 1838.год. постаје од полутурског пашалука савремена грађанска

држава са организованом управом и судством, са једном смишљеном привредном и

просветном политиком. У њој се заводи ред а закон узима као основа сваком поступку

државне власти. Обраћа се пажња на културу и просвету, отварају школе, шаље омладина

на школовање у иностранство, почиње развијати наука. [Чубриловић,1958:146]. Носиоци

нове државне организације били су углавном Срби из Аустрије и Угарске који су се тамо

школовали, стекли теоријска и практична знања, па није чудо што су први српски закони

били преписани аустријски и угарски закони, а органи државе стварани следећи њихов

пример. Радило се о једном бирократско-полицијском систему који је био заснован на

законитости, али крут, централистички, до сржи прожет полуфеудалним и недемократским

тежњама [Чубриловић,1958:148].

Окружени школованим и послушним чиновништвом из Аустрије и Угарске које у својим

иницијативама није отишло даље од настојања да обезбеди свој друштвени положај,

сталност плате и пензије, разграњавајући државну структуру по моделу аустријског и

угарског централизма, уставобранитељи су својим активностима дали и идејно оправдање.

Оно се састојало у веровању да народне масе немају политичку свест и способност да

управљају собом тако да им је потребан „тутор“ у виду чиновништва и „правитељства“.

Све политичке активности уставобранитеља биле су прожете идејом конзервативизма а

представљале су основ изграђивања конзервативне политичке мисли коју ће касније

прихвтити и монархија [Чубриловић,1958:148]. На тој идеји решено је питање односа

демократских децентралистичких тежњи народних маса на селу и аутократских и

централистичких напора власти, наравно у корист власти. Већ у упутству које је

намесништво дало „уставо-толкователној“ комисији после Милошеве оставке се каже :

70


„При извиденију поступака власти како Судејски тако и Полицајни, ваља Комисија на то

да мотри, како се при истому неће уваженије Судија и други чиновника умалити, нити

народу у главу улити, да он о судијама и чиновницима своима може и мњеније давати, а

камоли да помисли, да од његове речи и пресуде зависи судба ако ће бити и најмањег

чиновника“ [Јанковић, 1951:99].Власт треба да управља а народ да слуша будући

неспособан и политички незрео. Уставобранитељи су отворено иступали као противници

ма каквог учешћа народа у власти. Истовремено, они су свој антидемократски став према

народу покушавали да прикажу као патријархални однос старатеља и пупиле између оца и

деце. Овај однос између власти и народа експлицитно је дефинисао Јеремија Станојевић,

један од министара Александра Карађорђевића, који каже : „Народ је пупила а

Правитељство тутор, па треба да се стара о њему“.[Јанковић, 1951:99] [Јовановић,1990:53]

Илија Гарашанин, један од водећих уставобранитеља, у писму Книћанину 1844.год. пише:

„Кажите свакоме нека свако мисли како ће своју економију управљати, а нека се нипошто

не брине о оном што је Правитељству у дужност постављено....Кад се правитељство у

њине приватне послове не сме мешати, ондај ваљда и то исто тако постои, да се они у дела

Правитељства нипошто не мешају“ [Јовановић,1990:53]. Поред тога, не тражи се само

послушност већ и уважавање народа према чинвницима, а чиновника према „правленију“.

Без уважавања и послушности према њиховом мишљењу држава срља у анархију и

пропаст.

Занимљиво је приметити да су уставобранитељске идеје о односу власти и народа

биле прихватане и у самом становништву. Постојало је врло раширено мишљење да је

народ прост, да му треба заповедати и да без управне и судске организације нема ништа. У

Србским новинама бр.10 од 25.01.1856.год. читамо : „Ми смо деца а Правитељство нам је

брижљив отац“. У ствари, однос уставобранитељске бирократије према народу био је

далеко од патријархалног; напротив, то је било сурово полицијско и често чак нечовечно

зверско поступање [Јанковић,1951:100]. Широка и густа мрежа чиновништва која је била

„довољна за државу неколико пута већу но што је била Србија“, утонула у бирократски

административни формализам, у акта, фасцикуле и деловодне нумере и протоколе, била је

храбра и одлучна само у односу на народ и цела се њена кураж састојала у томе да неком

оцепи 25 батина и прогласи га противником династије и кнеза [Јанковић,1951:99].

Грађанске слободе за време уставобранитеља не постоје, то је био режим насиља и

полицијског терора. Суровост и дивљаштво уставобранитељске полиције достизали су

свој врхунац, нарочито према политичким противницима. Кад се радило о чувању и

одбрани њихове власти уставобранитељи су поступали зверски [Јанковић,1952:121].

Народ је склоњен из политичког живота. Гарашанин на себи својствен начин

71


коментарише захтеве за учешће народа у управи : „Хоће да се уведе народ у управу, то је

лепа ствар, па би и код нас било лепо кад би наш народ што више разумевао него само

урра и живио“[Јанковић,1951:99]. И поред пропаганде уставобранитељске владе како

народ има сва права и слободе за које се други народи тек боре са оружјем у руци (јер

Србија има свој Устав, своју скупштину, своју владу), под притиском народних маса а у

страху од устанка сазвана је 1848.год. тзв. Петровска скупштина која је имала саветодавни

карактер. Том приликом идеје националног ослобођења и уједињења а затим политичких

и грађанских слобода нашле су плодно тле у једном делу интелигенције и буржоазије.

Уставобранитељи су покушали 1858.год. да искористе народ у обрачуну са кнезом

сазивајући тзв. Светоандрејску скупштину која је заиста збацила кнеза али је раскрстила и

са Саветом и уставобранитељским режимом. Део тог режима који је учествовао у

организацији скупштине остаће у политичком животу као конзервативци.

2.3. Појава либералне политичке мисли

Слање питомаца у иностранство на школовање показаће своје друштвене

последице тек са њиховим повратком у земљу и то баш у време револуција 1848.год.

Шаљући их вани влада је пре свега желела да дође до добрих чиновника. Међутим, нове

школоване генерације имале су далеко веће амбиције, нису се задовољавале тиме да буду

послушни чиновници олигархије већ су хтели да буду реформатори државе и њених

политичких установа. Одушевљени политичким слободама и под утиском великог

демократског покрета коме су присуствовали, били су весници либерализма у Србији.

Димитрије Матић, професор Лицеја, у свом делу „Начела умног државног права“

залаже се за признавање одређених народних права и постојање институције која ће та

права штитити. То је по њему народна скупштина која има задатак да контролише и

ограничава владу. Најбоље државно уређење је тамо „где моћ владе зависи од њеног

јединства и спајања с народом, где се грађанин повинује због тога што увиђа да је паметно

повиновати се, где сама влада изазива јавни претрес својих поступака и ослања се на јавно

мнење као највећег судију“[Јовановић,1990:77]. Он не сматра да ће влада бити слабија

због тога што ће имати опозицију у скупштини јер је опозиција најопаснија кад „ћути и

мучки ради“. Његов колега Коста Цукић поред теоријске анализе у свом делу „Финансије“

дотиче се и актуелног државног уређења којим је дискретно незадовољан

[Јовановић,1990:77]. Он сматра да је основни циљ државе „особно благостање појединог

посредством целости на основу права и закона по општем мненију постављени“

[Јовановић,1990:77]. Он критикује стављање чиновништва изнад закона и каже да у

72


„правој држави не престаје званичник бити грађанин, ако је и правитељствени служитељ,

он је посредством правитељства народни слуга и попечитељу у правном и моралном

призренију и одношенију к народу раван“ [Јовановић,1990:78]. Поред уџбеника, либералне

идеје долазе до изражаја у предавањима Цукића и Матића у Лицеју. Критикујући

постојеће стање постају опасни по владу, која их убрзо премешта у администрацију.

Исти либерални дух који се осећа у списима Матића и Цукића, приметан је и у

беседама и саставима лицејских ђака. У Невен Слоге који је 1849.год. издала Дружина

младежи србске, Јеврем Грујић у чланку „Обзор државе“ каже да је држава дужна да

народу поред спољашње обезбеди и унутрашње слободе. И он попут Цукића сматра да је

благостање појединца основни државни циљ а да народ без основних политичких слобода

није у благостању. Закључује да се унутрашња слобода састоји у томе да „влада буде

извршитељ воље народа, која се у законима на скупштини или другчије донешеним

показује“ [Јовановић,1990:80]. Без слободе држава је тамница свог народа. Сагледавајући

стање у Србији он каже : „Народ наш данас нити је спољашње нити унутрашње слободан.

Није спољашње зашто Турчину арач плаћа...Није унутрашње зашто нема.., зашто не зна, а

готово и неда му се да зна, и за каква права своја. Он је голо средство које сада један, сад

други, за цели своје употребљава...Своје воље нема народ наш али не што он то не би баш

нимало способан био. Дакле није у благостању но, шта више, у злостању. И по томе

држава наша (боље вође њене) није задатак свој испунила“. Даље он наставља : „За

унутрашње ослобођење мора се народу нашем представити шта је он као народ један,

каква права треба да има; шта је влада, зашто и од кога и које су границе њене; казати му

управо шта значи једном народу у држави живети, и позвати га да и он тако живи“. Са

активним учешћем народа у политичком животу народ ће постати слободан „а скупштина

његова више ће вредети него ли само да заповести чује“. Као највеће препреке политичком

сазревању народа Грујић наводи његову неписменост и необразованост као и одсуство

слободе штампе21. Износећи начело народног суверенитета као врховни критеријум

организације државне власти, интелигенција и школовани људи поколебали су веру у

надмоћност чиновништва и његово право да без народа управља државним пословима.

Интелигенција се није хтела солидарисати са бирократијом, и уместо да буде морална

потпора бирократског система, постала је легло опозиције. Уставобранитељи који су се

толико старали о просвети, дочекали су да се као први резултат њиховог просветитељског

рада, јави једна либерална интелигенција, непријатељски расположена према њиховој

владавини [Јовановић,1990:81]

2.4. Ка комерцијалном ИКС - прве приватне штампарије21 Текст „Обзор државе“ наведен према [Ђорђевић,1970:132]

73


Штампарство, као тековина модерног друштва, за пуни размах и развитак захтева

привредни, културни и политички развијен живот. У Србији тога није било јер се, у време

стицања аутономије, у привредном, политичком и културном погледу налазила на

најнижем месту лествице европских народа. Патријархална и примитивна аграрна

производња и сточарство, са изузетком занемарујуће малог процента трговине и занатства,

били су основни облици привреде. Највећи део становништва био је неписмен, што је

доприносило неразвијеном политичком животу и малим потребама за штампом. Отварање

приватних штампарија није се осећало као прека потреба и због тога што је постојао

веллики број српских штампарија у Војводини које су задовољавале потребе које у Србији

нису могле бити испуњене [Будимовић,1911:67]. Од посебних сметњи које су утицале на

касну појаву приватних штампарија у ослобођеној Србији истичемо искључиви монопол

Државне штампарије на укупну штампарску производњу у земљи, који је био на снази до

1858.год. и спори развој новинарства [Дубовац,1975:30].

Развитак новинарства у Србији у првој половини 19.века у знатној мери био је

ограничен недостатком политичких слобода. Степен искључивости владајућих кругова

према својим политичким опонентима био је веома висок а њен ниво мерио се писаном и

неписаном цензуром, речју слободом или неслободом штампе. Бржи привредни развој,

проширење школске и просветне мреже, развој науке и културе, нарочито интензивнији

друштвено политички живот у земљи пред крај владе уставобранитеља, допринео је

појави захтева за отварање приватних штампарија и њихово нормативно регулисање. Први

неуспешни покушај Х.Чолића да отвори приватну штампарију већ је поменут. Други

случај отварања приватне штампарије везан је за име нашег познатог првог литографа

Анастаса Јовановића, који се 1858.год. вратио из Беча где се налазио на школовању као

државни стипендиста за усавршавање из области штампарско- литографске технике. Ни он

није добио дозволу за оснивање „типографије и литографије“. Исте

1858.год.Министарство просвете решавало је молбу шабачке општине за оснивање једне

„ручне књигопечатње“ што такође није било одобрено. Ипак, ова два захтева била су

директан повод да Александар Карађорђевић 12.12.1858.год. изда начелно одобрење да се

поред државне у земљи могу оснивати и приватне штампарије. Наиме, очигледно збуњено

и изненађено захтевима Јовановића и шабачке општине, Министарство просвете тражи од

Совјета решење на питање да ли ће моћи поред постојеће „Правитељствене типографије“

одобравати отварање приватних штампарија јер „што до сада нису у земљи такове

постојале и што би њино отварање могло шкодљиво на ово Правитељствена заведенија

деловати“ [Зборник закона,1858:164]. Дајући своје мишљење на захтев Министарства

74


просвете, Александар Карађорђевић каже да су Књигопечатња и Каменорезница „крепко“

средство развитка и унапређења просвете, и при већој конкуренцији лакше су публици

приступна те да због тога треба дозволити отварање приватних типографија и литографија

под контролом „Правитељствене цензуре“ док Закон о печатњи не изађе. На основу овог

мишљења и закључака Совјета, Министарство просвете се обавештава : „Да се приватним

људима и друштвима дозволи да приватне књигопечатње и литографије у Србији отварати

могу, но тако, да се оно, што се у овима печата постојећим код нас правиима цензуре, до

издања закона о печатњи подвргава“ [Зборник закона,1858:164].

Прву приватну штампарију основао је у Београду 1860. аустријски држављанин

Александар Андрић22, који је још 1852.год. прво у Темишвару а касније у Бечу имао свој

лист Световид. Оснивање ове штампарије није наступило као израз потребе за

задовољавање штампарских наруџбина у Србији. Андрић је у почетку имао врло мало

посла јер је на већину штампарских послова државна штампарија имала монопол.

Несташица послова га је натерала да након шест месеци од почетка рада упути кнезу

Михаилу молбу да ограничи „Правитељствену типографију на чисто правитељствене

послове и школске књиге а све приватне црквене и општинске послове упутити - дати на

слог у приватну типографију и у том погледу издати заповест на сва окружна начелства, да

те послове код мене наручују. Цена ако не буде за 20% јефтинија од досадашње цене неће

бити ни скупља“ [Дубовац,1975:32]. Он се жали кнезу да за шест месеци ничију књигу

није штампао. Његова молба није уважена. Ова штампарија била је невеликог капацитета.

Године 1861. штампала је лист Световид, следеће календар Зимзелен, 1664.год. поред

Световида две књижице, 1865.год. и 1866.год. по 6 књига, а 1867.год. 8 књига.

Штампарија је радила до 1870.год [Дубовац,1975:33].

Знатно већу и боље уређену штампарију снабдевену брзотиском, основао је у

Београду 1861.год. Никола Стефановић. За 15 година постојања до 1876.год. у овој

штампарији је урађено око 300 различитих књига, новина, календара. По квалитету је била

боља од Андрићеве, а Трговачке новине штампане у њој 1862.год. боље су рађене него ли

новине тада штампане у државној штампарији [Будимовић,1911:69]. Штампарије Андрића

и Стефановића биле су почетком седамдесетих година поред Државне штампарије једине

у Србији.

3. Јавно комуницирање под контролом олигархије

22Александар Андрић, бивши аустријски граничарски официр који се у младости потписивао са Александрос Андрос родио се 1819. а умро 1873 године. Живећи вечито у беди и сиротињи он се пуних 30 година бавио новинарством и књижевношћу. Књижевни радови били су му незнатне вредности и веома брзо су заборављени [Будимовић, 1911: 68]

75


Конзеравтивна политичка мисао која је била идеја водиља уставобранитељског

режима утицала је на структуирање и моделовање јавног комуницирања. Оно постаје

средство да се објективизирају идеје и колективни – психолошки и културни контекст

једног бирократизованог и централизованог друштва које у процесу јавног комуницирања

диктирају један облик униформисане комуникативне активности. Комуникациони диктат

заснован је, дакле, на тенденцији изградње и одржања једног ауторитарног политичког

система без довољно демократских односа у свим подручјима, па и у комуникационом

аспекту друштвеног живота. Међутим, аутоматизам и тотална униформност

комуницирања (идеал сваког диктатора) у пракси су неостварљиви. Мада су

комуникациони и друштвени односи предодређени неким базичним релацијама у друштву,

никада не треба сметнути са ума да су они, макар потенцијално, увек отворени

[Радојковић, 1984:8].

3.1. Право и политика штампе

Као и свака значајна област друштвеног живота, јавно информисање се одвија у

условима дефинисаног правног режима. Међутим, изван правног оквира постоји читав низ

модалитета односа између елемената ИКС који су социјално - класно условљени. Медији

стога не само да нису неутрални преносиоци информација, већ су друштвене институције

које функционишу унутар посебних стега наметнутих од стране политике и власти.

3.1.1. Правне основе функционисања штампе

Промена династије и политичке власти није донела значајније измене у

нормативном регулисању положаја штампе у Србији. На снази су остали акти Дужност

цензора при правитељственој књигопечатњи, Пропис уреднику Новина Србских, као и

указ о цензури из 1832. Слобода и правда новинарства и даље остају у границама

интересних сфера режима и служе као инструмент обрачуна са политичким

противницима. Већ 09.09.1842.год. вође преврата Тома Вучић Перишић и Аврам

Петронијевић упозоравају одговорне у штампарији да су штампали један текст без

одобрења цензуре „као да је и она нестала са нестанком старог режима“, те да ће због тога

одговорни чиновници бити кажњени. Да се „не би и у будуће овако што догодило“ фактору

штампарије налаже се најстрожије да „ни под каквим изговором и ни најмању цедуљу без

подписа цензора, који се сада у лице професора Анастасија Николића поставља... печатати

не би усудио ако не жели поред примерни казни из службе одпуштен бити“

[Раденић,1969:83].

76


Иако су новој власти потпуно одговарала нормативна решења у вези

функционисања штампе донета за време владе Милоша и Михаила Обреновића, она је

стално својим наредбама, упутствима и другим актима подсећала уреднике на

неопходност стриктног поштовања тих нормативних решења. Незадовољно уредничком

политиком Милоша Поповића, Министарство просвете 1846.год. издаје наредбу о

уређивању Србских Новина и Подунавке. Поповићу је препоручено да бира „занимателне,

важне и полезне“ чланке, а да избегава написе који се у многим наставцима продужују. За

чланке о Србији и државним властима уредник је био дужан да се обраћа Министарству

просвете. Наредбом је скренута пажња Поповићу да се служи обичним језиким који се

употребљава у канцеларијама и да се чува нових „рогобатних речи и израженија“

[Бјелица,1975:37]. Само у току 1850.год. влада Александра Карађорђевића донела је

неколико наређења којима се пооштравала цензура штампе. Немајући поверења ни у свог

званичног цензора, она је почетком јануара 1850.год. одредила два висока чиновника из

државне управе да врше цензуру новина. Директор Кнежеве канцеларије Алекса Јанковић

одређен је да прегледа Србске Новине, а цензор Шумадинке био је министар правосуђа и

просвете Алекса Симић [Бјелица,1975:68]. И поред већ предузетих мера кнез Александар

је нашао за сходно да упути посебан допис Министарству просвете о потреби завођења

строжије цензуре. Указавши прво на све опасности од нецензурисане штампе коју су

„времена од 1848.год. донела“ кнез наређује „да ради предупређења дакле сваког зла које

би отуда проистећи могло ја сам се побуђеним нашао настојећим правилима цензуре

овоземаљске сву снагу првашњу повратити, препоручујући на тај конац Попечитељству да

ова унапредак сва изданија без разлике, било у виду књјига ил у виду новина, без

одобрења надлежног цензора у свет пуштати строжајше забрани“ [Скерлић,1911:43].

Цензору пак препоручује „да при прегледању издавајених књига и новина постојећи

правила цензуре најтачније се придржава и такова нит сам прекорачавати усуди се, нити

писатељима и издатељима прекорачавати дозвољава под казни лишенија оног

благођејанија.“ [Скерлић,1911:44]

Влада је на предлог Министарства просвете 14.априла 1852.год. донела посебно

наређење о цензурисању иностране штампе. У њему се прво наводе аргументи

министарства просвете за увођење цензуре иностране штампе. Они кажу да су правила

цензуре која су за штампање књига и новина уведена 1841.год. до сада колико је то било

могуће строго и савесно спровођена, али да је ова Уредба и „сва предострожност наша у

том смотренију морала досад безплодна остати по томе што су из страних земаља често

књиге и новине к нама уношене које су начелима побожности, пристојности,

благонаравију и нушног према властима и Правитељству почитанија и повиненија сасвим

77


противне, следователно место очекиване ползе, само саблазан, развратности и

незадовољство у нашем народу сејао и распростирао“ [Зборник закона,1853:93].

Министарство просвете предлаже „да би поради предупређења ових убитачних код нас

појав, саветно и неопходно нужно било, да се поменута правила цензуре не само на оне

књиге и новине које с у нашој Типографији печатају, но уопште на све стране умотворе

било они у виду књиге или брошуре или објаве или новина печатани, обратити

набљудавати имају, те да се никаково печатано дело било оно ма у каквој му драго форми и

величини у земљу нашу не пропушта и не прима док не би она предворително од цензора

овдашњег прегледана, па потом као правилима цензуре наше саобразна и сасвим

безвредна признана и дозвољена била“ [Зборник закона,1853:93]. Поред цензуре садржаја,

Министарство захтева при уношењу књига и новина из иностранства и цензуру правописа

која је уређена правилима из 1832.год., јер су стране „књиге и новине сасвим другачије

понајвише својевољим изопаченим, непостојаним и језику нашем несвојственим

правописом писане, те тако не само стају на пут утврђивању нашег правописа већ га

кваре, обарају и изопачују“[Зборник закона,1853:93]. Влада и Кнез Александар на основу

оваквог предлога доносе решење које задовољава све напред поменуте захтеве

Министарства просвете23.

Слобода штампе у Србији спутавана је и разним другим нормативним актима. Уредници

листова морали су се придржавати свих наређења и прописа о државним службеницима.

Они су као и остали чиновници морали да полажу писмену заклетву да ће верно служити

режиму. Ево шта је садржала једна таква заклетва из 1841.год. : „Ја, доле потписани,

заклињем се живим Богом и светом јединосуштном и неразделивом Троицом да ћу као

чиновник србски, у својству уредника Новина у Књажевству Србији, светлом књазу

србском Михаилу М Обреновићу веран бити - да ћу се старати, да ништа против његова и

народа србског интереса не делам...да ћу бити веран, да нећу ни у какво тајно

содруженства, кога ли му драго рода она била, но да ћу, ако кога против општег мира и

поретка дејствујућег дознао надлежној власти пријавити“ [Бјелица,1975:32]. И најмање

огрешење о заклетву било је довољно да се изгуби државна служба у најбољем случају.

Обзиром да су у првој половини 19.века сви уредници били Срби из Аустрије, те да су

живели од чиновничке плате, губитак државне службе значио је за њих потпуну економску

пропаст, што је био довољан разлог да се приклоне сваком режиму.

23 Ово решење имало је за последицу проблеме на граници и потребу одговора на питања дали ће сарадња граничне службе са Министарством просвете бити директна, ко ће плаћати магазарину, ко ће плаћати поштанске таксе за слање књига са границе итд. Влада техничке проблеме цензуре иностраних списа речава тако што доноси одлуку да се прегледање и увоз књига врши само преко београдског ђумрука који је дужан 3 месеца бесплатно у својим магацинима држати књиге за које време цензор мора дати одобрење за увоз или за забрану. На тај начин, сматра влада, спровођење уредбе о цензури страних књиига олакшало би се а свака злоупотреба или превара лакше би се одклонила [Зборник закона,1853:123]

78


3.1.2. Политичке стеге новинарству

Крута бирократска организација и конзервативна политичка мисао која је

представљала њену теоријску и идејну основу представљају амбијент у коме је

новинарство функционисало за време уставобранитељског режима. И сама смештена

унутар лествице дисциплинованих бирократских хијерархијских односа, штампа је

представљала једну од полуга у машинерији уставобранитељске власти, трансмисиони

механизам у псеудопатријархалном односу између „правитељства“ и народа.Критика

власти у новинама не допушта се [Јовановић,1990:53]. Уставобранитељска цензура свега

што се штампало била је, по речима једног анонимног странца (иначе пријатеља српског),

„жешћа него да је турска“ [Јанковић,1951: 104]. Реагујући на предлог новоизабраног

уредника Новина Србских Павла Арс Поповића за унапређење квлитета листа,

Министарство просвете му скреће пажњу да не рачуна ни на какву слободу писања, те да

ће морати строго да се придржава прописа о уређивању. У Београду, Поповић је добио

наређење да не сме објавити ни један чланак док га претходно не прегледа Министарство

просвете [Бјелица,1975:33]. Само мишљења сагласна званичним могла су се објављивати,а

јавно изражена приврженост режиму представљала је важан предуслов да неко постане

уредник званичног листа.24

У жељи да организује спољну сарадњу како би добио што више оргиналних

чланака, Милош Поповић, уредник Србских новина, 1843.год. тражи од Министарства

просвете финансијску помоћ. Министарство је подржало тај захтев и предложило Савету

да трошкове кореспонденције сноси државна штампарија. Међутим, Савет доноси одлуку

да се захтев не усвоји с образложењем да званичним новинама нису потребни дописи са

стране. Уреднику је дозвољено једино да „покаткад“ објави који оргинални извештај из

Цариграда под условом да се претходно обрати Министарству иностраних дела

[Бјелица,1975:36]. Сви су давали себи за право да контролишу рад уредника. Тако

Василије Берар, управитељ Државне штампарије, обавештава Министарство просвете

1844.год. да је број претплатника Србских новина почео да опада, наводећи да је главни

разлог „непријатни избор речи које уредник наш из илиризма изводи“ и објављивање

силних службених прилога и спискова „за читајући публикум мало љубопитних и

неинтересантних”. Берар је предложио Министарству да се уреднику званичних новина

препоручи да не објављује спискове и да се донесе посебно упутство у погледу језика.

24 Милош Поповић, уредник Србских новина од 1843.год., представио се читалачкој публици у Београду са две песме у „Подунавци“, испеване у славу уставобранитељског режима [Бјелица,1975:36]

79


Министарству су више сметале илирске речи него спискови, па је издало наредбу цензору

да обрати посебну пажњу на језик Србских Новина и Подунавке.

На пооштравање цензуре у Србији утицали су и међународни политички односи.

Са доласком Јакова Игњатовића на место сауредника Србских новина 1849.год., примећује

се да оне постају све више антиаустријски настројене. Појава таквих написа није могла

остати незапажена у Аустрији. Генерал Мајерхофер, војни заповедник Срема, Баната и

Бачке, упутио је одмах званични протест београдској влади и затражио да спречи

неповољно писање о Аустрији [Бјелица,1975:58]. Министарство иностраних послова коме

је протест био упућен, одмах је о томе обавестило кнеза и предложило да се Србске новине

строжије подвргну прописима о цензури како би се спречило њихово забрањивање у

Аустрији. Ово питање разматрао је и државни Савет који није подржао предлог

министарства. Савет је донео одлуку, која је пренета и аустријским властима у Земуну, да

се скрене пажња уреднику да објављује само оне дописе „који су на истини основани“.

Овакав став Савета охрабрио је уредника Поповића да настави са аниаустријском

кампањом, што доводи до наређења земунске војне команде о забрани растурања Србских

новина у Аустрији, због чега лист запада у тешку финансијску ситуацију. Не желећи

никакве компликације са великим силама, влада је наређивала цензури да строго мотри на

писање штампе о спољној политици. Званичном цензору је наређено да не дозвољава

објављивање ма каквих критика на рачун аустријске управе у Војводини. Пошто су се ( с

времена на време), критике ипак појављивале, Аустријски генерални конзул у Београду

протествовао је крајем 1850.год. против писања Србских новина. Ишао је толико далеко да

је захтевао да се цензури издају посебна упутства о томе шта се не сме писати о Аустрији.

Средином 1851.год. цензура је добила наређење да ништа што се односи на Турску не сме

бити објављено без претходног одобрења Министарства иностраних дела

[Бјелица,1975:68].

У време кримског рата, следећи политику своје владе, Србске новине заузеле су

неутралан став. Не упуштајући се у коментарисање догађаја, само су преносиле написе из

стране штампе. Знајући да и такво извештавање може бити протумачено као подршка

нечијој политици, уредник Милош Поповић тражио је од надлежних власти упутство о

извештавању у новинама. Један од одговора био је : „Ради како те Бог учи - наставленија

ми ти не можемо дати, јер ни сами не знамо на чему смо, гледај само да се нико не увреди,

шарај и саопштавај шта кажу и једни и други, тако да не изгледају новине да се заузимају

за коју му драго страну, већ по неутралности земље да нам и новине буду неутралне, а

нарочито никад не дај свога мишљења ни о чему“ [Бјелица,1975:72]. Без обзира на сав

80


опрез, Поповић је смењен због једног преведеног чланка из руског листа Северна пчела, а

на захтев француског конзула и турског заповедника београдске тврђаве.

На писање штампе и њено ограничавање утицали су и моћници из кнежевог

окружења и чланови Савета. Оно што им у штампи није било по вољи жестоко су

нападали, свим средствима желећи да је ставе под своју контролу и учине безопасном.

Први на удару нашао се Љубомир Ненадовић, уредник Шумадинке, првог гласила

либералних идеја у Србији [Скерлић,1911:44]. Незадовољство радом Ненадовића први је

изразио кнежев заступник Аврам Петронијевић у једном писму Алекси Симићу, који је

био задужен да врши цензуру Шумадинке. Он је сматрао да Ненадовић нема искрене

намере већ да му је циљ „да буни и још више да замеће кавге и мрзости“. Такође додаје :

„Наравно за овакве ствари не мора се судејски осудити јер су овакови артикли свагда по

неким поокривалом покривени25 и као тобож неку правду траже, а тим ништа друго, него

оно што у Паризу црвени републиканци“[Бјелица,1975:63]. Средином 1850.год.

уредништво Шумадинке преузима Милорад Медаковић, који презентује ангажованије

политичко новинарство. Такав облик новинарства није се могао дуго одржати у

оновременој Србији. Властима се никако није свидело мешање Шумадинке у политику.

Уредник Медаковић био је одмах опоменут „да се од претпостављјени циљи не удаљава“ а

цензору је строго наређено да пази на писање листа. У жељи да спречи писање о политици

у Шумадинки, влада је имала за савезника уредника Србских новина, Милоша Поповића,

који није желео никакву конкуренцију своме листу [Бјелица,1975:64]. После више усмених

опомена уследила је 4.8.1850.год. привремена забрана, а одмах затим и стална. У

званичној наредби о забрани Шумадинке наведена су два разлога : 1. Шумадинка излази

без надлежног одобрења 2. „Тон тога листа уперен је против постојећег поретка“

[Бјелица,1975:64]. Ликујући над забрањеном Шумадинком, Србске новине донеле су

опширан текст о узроцима забране објајашњавајући је републиканским усмерењем и

тежњом уредника Медаковића да заступа „револуционарно анархичне интересе“. Обзиром

да је Медаковић био аустријски држављанин, у жалби аустријском конзулату у Београду то

наводи као главни разлог забране, што је изазвало протест конзула код београдске владе. У

одговору министарства просвете каже се да је Медаковић не само одступио од основног

програмског циља листа већ се упустио „у претресање политички инштитуција и то не

само нашег правитељства но и против аустријског, па и против саме високе порте“

[Бјелица,1975:68]. Цензури је била подвргнута не само домаћа штампа, већ и сва штампа

која је уношена у земљу. Полиција је, нарочито после доношења наређења о цензури

стране штампе 1852.год., бринула да границе Кнежевине не прође ни један страни лист

25Ненадовић је био близак рођак жени Александра Карађорђевића, која је на њега имала велики утицај, те је као такав уживао одређену заштиту

81


или други спис без одобрења званичног цензора. Она је често и не тражећи мишљење

цензуре, пленила поједине листове који би критиковали стање у Србији [Бјелица, 1975:68].

То се десило са Војвођанком Милорада Медаковића. Касније, влада је забранила уношење

Србског дневника који од почетка није био наклоњен режиму у Београду, због сумње да

његов уредник Данило Медаковић одржава тајне везе са Обреновићима. Влада је

забранила уношење без дозволе цензуре и Загребачких Народних Новина због преношења

чланака из забрањеног Србског дневника као и српски лист Световид који је издавао

Александар Андрић у Бечу [Бјелица,1975:69].

На исти начин као према новинама, влада се односила и према осталој политичкој

литератури. Све што је уношено у Србију морало је проћи кроз сито цензуре. Тако је

1853.год. у њене руке дошла брошура коју су написали питомци у Паризу Милован

Јанковић и Јеврем Грујић. Пошто је по мишљењу цензуре брошура била уперена „против

неких лица правитељства“ издато је наређење да се сви примерци врате на аустријску

страну а београдском ђумруку26 наређено је да строго мотри како се брошура „којим

начином не би у Србију преносила“ [Бјелица,1975:69]. Колико су политичке стеге штампи

биле јаке говори и један текст у званичним Србским новинама у коме се тврди да

новинарима у Србији највише сметају „они људи који нам ускраћују право да мненија

наша изразимо, који ако и најмањи гласак на наша уста помолимо, срдито нам вичу :

онемите једном, не дижите толику дреку“ [Бјелица,1975:70].

3.2. Развој праксе масовног комуницирања

Без обзира на чврсте стеге цензуре и бројних отворених и прикривених утицаја

појединаца и група којима се ометао слободан проток комуникативних садржаја, пракса

масовног комуницирања за време уставобранитеља показала је све особине развоја у

односу на претходни период. То постаје очигледно када се анализира број листова, начин

уређивања као и свеукупна тенденција новинарства да се ослободи наметнутих стега.

3.2.1. Штампа у рукама државне бирократије

Година 1842. доноси крупне политичке промене. Међутим, оне не доносе промену

физиономије и улоге Новина Србских које и даље остају у служби владе, сада

уставобранитељске. На истом месту где су годинама објављиване песме о величини

Обреновића сада се штампају оде њиховим противницима. Политичке промене се не само

26 царинарници82


региструју већ по потреби и коментаришу са позиција нових управљача. У позиву на

претплату за лист 1843.год., каже се да ће новине доносити:

„А) Све унутрашње вести и то: 1. Званичне као указе, наредбе, заповести правителствене,

наименовање чиновника, промене у званијама и друга политичка известија; 2.

Правитељствене вести 3. Цене ’ране и други предмета трговине по разним нашим већим

пијацама.

Б) Политичке вести о страним земљама и то уколико је могуће доста тачније, тако да ће се

ове новине и у том погледу од млоги други одликовати.

В) Огласитељ, у ком ће се како судејски и званични позиви, огласи тако и приватне и

известије и оглашења стављати. Овај ће бити свагда на особеном месту печатан ако

довољно предмета буде“ [Раденић, 1969 : 83]. Исте године долази до промене назива

листа у Србске Новине. Поред иностраних економских и трговачких вести истичу се први

пут и нове учене вести. О разним проблемима се говори само начелно, као у тексту

„Журналистика и журналисте“ где се између осталог каже : „Питајте мравињак од

виртуоза, који у свет ићи, хоће тко им путни лист у јавност издати мора.

Питајте...политику тко је руководи и трагове јој одкрива. Сви проклети журналисти“

[Раденић, 1969 : 85]. У истом начелном тону написан је и чланак о циљу штампе, где се

наводи да новине „треба да науку у масу народа приведу, правац садашњости показују и

рукују га, оне треба да блудње радње откривају, савете дају и ништа што к обштности

принадлежни или обшту позорност на себе привлачи из вида изгуби“. Јасно је предочено

да су заправо оне „мерило народне образованости“, да њихово излажење „у једном

пределу или ти граду, ако и незнатном већ је добра препорука за његову душевну

марљивост“. Са жаљењем се констатује да „публика јошт врло мало уважава новине“ и

закључује да „док се до тога не буде дошло да домаћи лист постане потребан и најмањег

грађанина и најпростијег човека, дотле и најбољи чланци у новинама не могу цељ свој

докучити“ [Раденић, 1969: 86].

У новинама се отворенија критичка јавна иступања не толеришу.

Уставобранитељски режим се одржао на власти више насилним мерама него

демократским. Његове позиције у народу, методи управљања и погледи на свет били су

такви да би критика у новинама поставила питање њиховог опстанка на власти. Највише

што се могло учинити у уређивању новина било је садржано у конструкцији апстрактног

резоновања да је критика потребна, да је слобода неопходна и на подручјима политике и

то не само у интересу народа већ и режима. Обзиром да се у претходном режиму није ни

помишљало на јавно изношење начелних констатација о слободи и критици, постаје јасно

да продор прогресивних идеја у публицистици није занемарљив. Он је експлицитно

83


изражен у раније поменутом тексту о циљу новина где се каже да се зарад подизања

нивоа листа редакција мора „ослободити окова зависности и подчињенија“. У истом тону

поставља се питање : „Зар се не би дале стављати онаке на пример политичке рефлексије

о државним поступцима какове сада у Пештанским новинама читамо а и оповрженија,

пошто су неосноване?“ [Раденић, 1969:88].Писац текста иде тако далеко да тврди да ни

једна здрава држава нема разлога да спречава здраву политичку комуникацију у новинама,

као и болесна којој је циљ оздрављење. Само у болесној држави „која нема више воље да

оздрави“ разговор политичких опонената на страницама штампе може бити „опасан и у

беснило се преобратити“ [Раденић, 1969:85].

Од великог значаја је сазнање да су под режимом уставобранитеља први пут могле

бити јавно презентиране идеје о слободном конфронтирању опозиционих политичких

мишљења. У стварности, комуникативно сучељавање политичких противника било је

онемогућено забранама с једне, фаворизовањем с друге и злоупотребама с треће стране.

Ипак, постојала је свест да су новине „очи, ушеса и уста духа времена“. По написима у

којима се расправља о већим проблемима, даљи напредак журналистике је очигледан. Он

се нарочито огледа у уводницима Србских Новина из 1848. и 1849.год. Њима се

презентирају (у интерпретацији анонимног коментатора који наступа у улози

гласноговорника јавног мнења), догађаји чији се значај жели нагласити. Иако је лист орган

владе и малог дела јавности, претежно чиновнички лојалне, страначки још неоформљене,

ови уводни чланци на мала врата пропагирају идеје либерализма и демократизма.

Међутим, политичке и правне стеге још су изузетно јаке. Ускост Србских Новина,

ограниченост видика уредника и сарадника листа који је превасходно изражавао интересе

горњих слојева народа, заинтересованих у ширењу уских идеја, огледа се у чињеници

истицаној не као недостатак, него као врлина : да су оне бранећи „све што је србско и

славенско“, настојале „да се народ наш развије из собственог елемента и да напредује

собственим духом“, тако да се либи туђег уплива, заправо револуционарнијх „убитачних

идеја запада“. Режимски карактер таквог писања потврђује се изјавом уредништва да су

Србске Новине у тим револуционарним годинама (1848-1849) „пријатљујући мудрим

реформама, опирале се сваком преврату“ и при том поштовале „закон као котву спасенија

народног“ [Раденић,1969:96]. Крајем 1848.год. Србске Новине, на предлог Министарства

просвете, прелазе у приватно власништво уредника Милоша Поповића, највероватније из

политичких разлога. Према његовом тврђењу, влада је донела ту одлуку да би преко

приватних новина јавно могла потпомагати своју тајну агитацију у Војводини. Као доказ

може се узети и чињеница да је Поповић све време револуције поред редовне плате

примао и помоћ из државне касе [Бјелица, 1975:55].

84


Све до 1843.год., Србске Новине излазиле су као једини лист у Србији. Почетком

1843.год. појављују се два нова листа : Србски улак и Подунавка, први као политички а

други као књижевни лист - додатак званичним новинама.

Србски улак27 био је полузванични лист који се штампа на српском и немачком језику.

Почео је да излази 9. марта 1843.год. и био у функцији политичке пропаганде Александра

Карађорђевића и уставобранитељске владе. У том смислу величао је владајуће личност и

приллике у Србији, а полемисао и нападао све листове и личности у иностранству који су

иступали у одбрану Обрновића.

Од 1843. до 1848.год. Србске Новине имају посебан литерарно забавни додатак -

Подунавку. У њој се штампају песме, објављују критички осврти, воде полемике око

литерарних остварења, иницирају дискусије о језичким проблемима [Раденић,1969:100].

Доминира дух романтичарског национализма, велича се кнез Александар Карађорђевић и

дају извештаји Друштва Србске словесности. И поред тога што излази у режији владе,

што опредељује њену зависност и условљеност од владајућих личности и идеја,

Подунавка показује да у литерарним круговима преовладава дух либерализма.

У кругу панславистичког друштва издаван је 1844-1845.год. у Београду лист Бранислав,

илегални орган илирског покрета. Финансирала га је група народњака из Карловца а

уређивао Паја Чавловић [Бјелица,1975:41].

У Београду 1847.год. почињу да излазе Новине читалишта београдског под уредничком

палицом Павла Арс Поповића. На страницама ових новина највише простора заузимају

чланци о проблемима развоја земље. Ту се говори о : извозним тешкоћама Србије поводом

дискриминаторских трговинских уговора које су биле наметнуле Аустрија и Турска,

оскудици услед неродне године, штетним последицама еснафског уређења у занатској

радиности, малим капацитетима трговине због недостатка саобраћајница, слабој мрежи

школства услед чега трпи не само просвета већ и привреда [Раденић,1969:104]. Упоредо са

презентовањем проблема друштвено-економског развоја заснованог на преласку привреде

са натуралног на тржишни облик привређивања, разматрају се и проблеми националног

ослобођења и експанзије. Појавом Новина читалишта београдског јавио се проблем

конкуренције у штампи. Као прве незваничне новине (мада подвргнуте државној цензури)

нису биле везане оним обзирима и обавезама према властима као званичне новине, што је

допринело њиховој популарности. Успех новог листа забринуо је Милоша Поповића,

уредника Србских Новина, како због новинарског престижа тако и због опадања броја

претплатника. Зато је затражио од Министарства унутрашњих дела привилегије за свој

27 Излазак овог листа везан је за потврђивање Александра Карађорђевића у својству кнеза од стране Турске и Русије. Када је тај избор извршен, лист је престао да постоји (1844).

85


лист, тако што ће се званичне вести и извештаји најпре слати њему јер би, у противном,

„правитељствене новине сасвим застале и сахраниле се“ [Бјелица,1975: 44].

Године 1847. под уредништвом Атанасија Николића, начелника полицијско-економског

одељења Монистарства унутрашњих послова, почиње да излази Чича Срећков лист. Исти

се саставља од поучних чланака писаних у разговетном стилу за припрост народ који се

уводи у свет знања.Ту су присутни махом текстови о томе како треба орати, какву негу

изискују воћке, каква је корист од грађења путева, како су поједини народи у извесним

пољопривредним гранама узорно напредовали [Раденић,1969:106]. Иако је одговарао

интелектуалном нивоу и потребама сељаштва, због њихове неписмености и

индолентности лист је крајем 1848.год. престао да излази. На свом опроштају од јавности

(вероватно под одређеним режимским притиском) јавио се поруком политичке природе у

духу конзервативног антиреволуционарног, режимског проповедништва. У њој се каже :

„Ви сте земљоделци, ваш је посао земљоделије, дакле ви гледате само ваш посао...Не

морате разпитивати и претресати дела Правитељства, па ћете многе неповољности избећи.

Ви не можете знати узроке зашто Правитељство неке послове предузима, и по томе не

можете о оном делу ни расзуждавати. Имајте поверења и љубав према Правитељству и

спрама вама претпостављени власти, па ће вас љубав одржати и спокојство ваше утврдити

и напредак вама и потомству основати“ [Раденић,1969:109]. Закључак је прецизан,

најбољи пријатељи народа су кнез, правитељство и чиновници, од којих треба тражити

савет а не од „којекаквих гласоноша“.

Као издавач и уредник, Сергије Николић, професор природног права и политичких наука

Лицеја, покреће 1848.год. Просветне Новине са додатком Државонародним пратиоцем. У

овом часопису постојале су рубрике : Новости, Прошлост и садашњост итд. Ту се налазе и

написи о првим „училиштима“, васпитању, вери, науци, језику, позоришту. Новине су

конзервативног смера и под јасним упливом државотворних елемената. То је видљиво по

једном тексту у коме уредник са жаљењем констатује : „Не само да сад нисмо него да још

дуго нећемо бити способни имати оно што многи од нас траже и што већа част европејски

народа већ има - слободу печатње, без које је не само остала човечија и народна слобода

несавршена, него и сама правда не може бити у правом смислу, као што треба да буде,

свачија правда и свачије благо“ [Раденић,1969:110]. Иако је лист излазио кратко и трпео

бројне критике, просветна служба је њиме скренула на себе пажњу јавности.

Немирне политичке године доносе 1849.год. још један лист Дер Сербе који се штампа на

немачком језику као недељни додатак Србским Новинама. Сам уредник Поповић написао

је у службеном извештају да је издавао овај лист по жељи Државног савета

[Бјелица,1975:60]. Он је потпуно окренут догађајима изван Србије при чему му је основни

86


циљ боље обавештавање светске јавности (на првом месту аустријско-немачке) о узроцима

и разлозима, токовима и циљевима рата војвођенских Срба које је српска влада тајно

помагала. Престао је са радом због малог интересовања читалаца.

Лист који својом појавом најављује нову епоху прогресивног критицизма и демократског

либерализма јесте Шумадинка под уредничтвом Љубомира Ненадовића. Са прекидима тај

лист излази од 1850. до 1857.год. У новинарство уноси нови књижевни и народни стил,

компоненте духовитости и сарказма, схватања о улози штампе у критици. Иако начелно и

програмски недељни лист за „књижевност забаву и новости“, по садржини је видљиво да

ће литерарно забавним средствима афоризмима и анегдотама, вестима и причицама у

стиху и прози, „с молованим“ загонеткама, сликовитим карикатурама и бритким

„примечанијама“, и те како бити политички ангажован и то против режима и режимских

људи [Раденић, 1969:115]. Забрана је убрзо уследила. Да би наставила са даљим

излажењем Шумадинка се морала прилагодити датим условима, што је допринело да

изгуби почетни квалитет и 1857.год. престане са радом због малог интересовања.

3.2.2. Уредници и новинари између ограничења и борбе за читаоце

Како је Димитрије Исаиловић (наследник Димитрија Давидовића на месту

уредника Новина Србских) уређивао тај лист, он је могао излазити под свим династијама,

режимима и владаоцима [Скерлић,1911:28]. Имајући пред очима како је Димитрије

Давидовић прошао са својом личном иницијативом, Исаиловић се трудио да новине учини

што безбојнијим. После њега, уредништва се прихвата Владислав Стојадиновић, а

1841.год. место остаје упражњено његовим преласком у Министарство просвете. Пошто

влада није имала способног чиновника који би могао заменити Стојадиновића, расписан је

јавни оглас за уредника листа на који се јавио само Павле Арс Поповић , сарадник Србских

Најродних Новина из Пеште. У то време, за собом је имао неколико година публицистичке

и књижевне праксе. У молби коју је упутио министарству просвете, приложио је

документа о школовању и новинарском искуству28, као и свој предлог за реорганизацију

издавања и уређивања Србских Новина. Овај предлог, и поред тога што није прихваћен,

несумљиво је морао да побуди интересовање и дискусије надлежних. Остао је као

сведочанство и израз тадашњих новинарских тежњи и размишљања. Поповић сматра да

новине морају да доносе „вести сваковрсне што је могуће брже“, те да морају бити

28 Поповић је приложио „Свиђетелство“ (у овереном препису) да је у правној академији у Нађ Вараду свршио правне науке, године 1831-32. са успехом „превасходно“, затим још диплому о адвокатском испиту, положеном године 1837. код Краљевско судејске табле у Пешти. О својој новинарској пракси Поповић каже да је радио у Србским Народним Новинама и Србском народном листу као новинар, а да се помало бавио књижевношћу, те да је писао и за Летопис Марице Српске, као и понешто „за себе“[ Костић,1956: 248-249].

87


интересантне и занимљиве за српску читалачку публику [Костић,1956:249]. У том смислу,

неопходно је створити дописничку мрежу која би не само Новинама Србским слала вести

већ би „очи и срца Србаља са свију страна Сербије све више привлачило и умном и

душевном сједињењу народа српског јаднако помагали“ [Костић,1956:250]. О слободи

штампе и цензури Поповић констатује : „Свему томе је пре свега нужна извесна слобода у

делању, између опредељено постављених граница цензуре, то јест да се определи шта није

слободно писати и штампати, а у осталом да се да новинама слобода да се све оно и онако

јавља, како то ја, као уредник за добро будем налазио. Одговорност за то ја узимам на

себе...Јер без ове слободе нити су новине особито политичке, управо новине у данашњем

свету, нити оне могу шта вредети у свету“ [Костић,1956:250]. Поповић предлаже да

новине пише и издаје приватно лице а да иза њега ипак стоји „правитељство“. Он предлог

оправдава тежњом да лиши правитељство непријатности приликом новинарских

полемика, истовремено стајући му на расположењу „ако шта особито има у Новине дати“.

На крају, Поповић као практичан и искусан новинар сматра да треба тачно утврдити

дужности и надлежности уредника спрам осталог особља у редакцији штампарије. Он

сматра да опсег рада уредника не обухвата послове коректуре и експедиције, нити икакве

трошкове издавања. Настојања Павла Арс Поповића да Новине Србске дигне на виши ниво

дала су извесне резултате. Поповић је објављивао више оргиналних текстова, а урднички

чланци и дописи сарадника допринели су да се измени ранији билтенски изглед новина.

Међутим, и поред извесног журналистичког напретка, положај новина и уредника остао је

непромењен. Поповић је имао све особине доброг новинара, али није могао да изађе на

крај са проблемима као што су били мали број претплатника, строга цензура, стално

мешање власти, неразумевње околине, слаб одзив читалаца и интелигенције за сарадњу.

Званичне новине је уређивао од 28.10.1841.год. до 04.06.1842.год. Већину својих замисли

које није могао да оствари као уредник службених новина, реализовао је као уредник

Новина читалишта београдског. Иако је само једну годину провео на том месту, успео је

да организује широку мрежу сарадника, објављивао оргиналне чланке, писао о

унутрашњој политици. Из необјашњивих разлога одбио је да буде уредник новина и

наредне 1848.год. Умро је у епидемији колере 1849.год. у 37. години живота. Поред

новинарства, бавио се правним наукама, адвокатуром, књижевношћу, позоришном

критиком, а био је и члан Друштва србске словесности и секретар Државног савета. Два

месеца после Вучићеве буне, уредничке послове у Новинама Србским обављао је

Атанасије Николић, привремени начелник Министарства унутрашњих дела. После њега,

новине су на смену уређивали професори Лицеја Исидор Стојановић, Константин

Бранковић, Сергије Николић и Георгије Петровић. У децембру 1842.год. за уредника

88


Новина Србских постављен је Аћим Марковић који на тој дужности није остао ни пуна три

месеца. Под његовим уредништвом (јануар 1843.), новине су почеле да излазе двапут

недељно под називом Србске Новине са недељним додатком за науку и књижевност

Подунавком.Указом кнеза Александра Карађорђевића од првог марта 1843.год. за уредника

Србских новина постављен је Милош Поповић. Иако веома млад (имао је 23 године), био

је познат широј јавности. Пре доласка у Србију уређивао је Пештанско Будимског

скоротечу, књижевни лист основан 1842.год. Одмах по доласку у Београд, Поповић се

представио читалачкој публици двема песмама у Подунавци испеваним у славу

уставобранитељског режима и Устава из 1838.год. По свој прилици, то је урадио по савету

својих пријатеља књижевника који су добро знали да јавно приказивање привржености

режиму прадставља важан предуслов да неко буде уредник службеног листа. За ондашњу

бирократску средину то је било исто толико важно (ако не и битније) од познавања

уредничких послова [Бјелица,1968:36]. Поред јавно изражене привржености режиму,

Поповић се полажући заклетву, обавезује да ће као постављени уредник Србских Новина

књазу Александру Карађорђевићу веран бити, да ништа без одобрења цензуре неће

штампати, те да ће за своје „поступке и на страшном суду моћи одговор дати“

[Раденић,1969:117]. Поповић предузима озбиљне мере да побољша Србске Новине.

Организујући сарадничку мрежу од учених људи, просветних радника и књижевника, он

настоји да објави што већи број оргиналних написа. Веома брзо успоставио је везу са

многим људима од утицаја што му је помогло да се донекле ослободи свакодневног

уплитања чиновника из Министарства просвете у уређивање новина. Зна се да је Поповић

у то време био члан тајног панславистичког друштва у Београду, чије су везе ишле до

најмоћнијих људи у Србији. Захваљујући тим везама, он је могао самостално да уводи

неке измене у уређивање листа [Бјелица,1968:38]. У току 1848-49.год., Поповић је,

користећи насталу ситуацију револуције у Аустрији, успео да спроведе у дело своје

планове које је имао у виду долазећи у Србију. Изборио се за већу самосталност тј. да се

уредник а не управник штампарије договара са Министарством просвете о даљем раду и

задацима новина, а проширио је и мрежу дописника. Крајем 1848.год. Српске новине

фиктивно прелазе у Поповићево власништво а број претплатника у 1849.год.расте на, за то

време, фантастичних 1600 претплатника. Као сауредник Србских Новина те године радио

је Јаков Игњатовић. Његова појава у уредништву новина интересантна је због тога што су

му текстови изразито антиаустријски, иако је то било противно званичној српској

политици. Очигледно је да је Игњатовић за такав новинарски рад имао подршку неког

центра моћи у власти, највероватније Илије Гарашанина [Бјелица, 1968:58]. Настојећи да

одржи интересовање читалаца, користио је све могућности доступне новинару у

89


оновременој Србији. Обвештавао је јавност да ће највећу пажњу посвећивати светским

догађајима, лист штампати на „брзотиску“ што ће му омогућити излазак без закашњења.

Сматрао је да ће бржим информисањем повећати интересовање читалаца. Поповић је

01.09.1849.год. почео да издаје лист 5 пута недељно. Редовним дописницима обећао је и

сталну месечну награду29 [Бјелица, 1968:57]. „Толико је ладности међу нама према органу

јавном“, са горчином је констатовао када је његов труд остао без резултата. Да би спречио

конкуренцију, Поповић је у влади подстицао све активности упућене на забрану и

ограничења других листова особито Шумадинке и Новина читалишта београдског.

Смењен је с места уредника 1855.год., јер је у званичним новинама објавио један превод

чланка из руских новина Северна пчела који се није свидео турској и француској влади.

После њега, уредник новина постаје Јован Ристић кога није интересовала новинарска

каријера, као што није занимала ни остале амбициозне младе људе у оновременој Србији.

Главни разлог био је то што у новинама није било „изгледа за авансовање“

[Бјелица,1968:79]. Да се уредништва није прихватио Коста Вуић, Србске Новине вероватно

не би изшле 1856.год. Он је лист издавао о свом трошку, без икаквих државних

привилегија. Под његовим уредништвом Србске Новине постају дневник, чија је главна

тема спољна политика а извори страна штампа. Крајем 1856.год. Вуић је јавио читаоцима

да Србске Новине неће више излазити под његовим уредништвом јер „дишући у ваздуху

који им не прија, а с друге стране потпомагане само са две стотине четрдесет и четири

плаћајућа предплатника...морају свршити са штетом“ [Бјелица,1968:76].Влада и кнез нису

дозволили да се Србске Новине угасе, те им одобравају финансијску помоћ, али не Вуићу

већ поново Милошу Поповићу. У време унутрашњих политичких обрачуна између кнеза и

Савета 1858.год. Поповић се као уредник јединог политичког листа држао по страни,

неутрално објављујући текстове по наређењу и кнеза и Савета, а места у листу налазили

су, после компликовне процедуре, и либерални написи.30

Као типичан представник либералних идеја у новинарству средином 19. века јавља

се Љубомир Ненадовић са својим листом Шумадинка. Рођен у Бранковини крај Ваљева

васпитаван је у духу грађанско-либералних идеја. Од 1844. до 1848.год. студирао је

историју и књижевност на универзитетима у Прагу, Берлину, Хајделбергу, Женеви и

Паризу, након чега постаје професор београдске гимназије. Јануара 1850.год. покреће лист

за књижевност, забаву и новости - Шумадинку. Духовит какав је био, киван је на власти у

Србији јер су сувише озбиљне и званичне, не допуштајући ни најмању шалу на свој рачун.

29 До тада су дописници као награду добијали бесплатно Србске Новине30 Један чланак Милована Јанковића о Народној скупштини и слободи штампе писан у априлу 1858.год. прво је прочитан Илији Гарашанину. Тек по његовом одобрењу, аутор је свој напис предао саветнику Лазару Арсенијевићу Баталаки, а овај га је послао министру просвете који је на себе преузео обавезу да чланак иза|е у Србским Новинама [Бјелица, 1968 : 79].

90


Као сваки књижевник он осећа потребу слободног неконвенционалног изражавања због

чега му смета цензура која се тако педантно врши над листовима [Јовановић,1990:79].

Ипак, он није био бунтовник, већ је у ондађшњој бирократској средини само штрчао

својим слободоумљем. Захваљујући чињеници да је био кнежев рођак, имао је привилегију

да неке своје слободоумније мисли и јавно каже. Чим су исте почеле да сметају моћнима,

после прве опомене се повукао [Бјелица,1968:63]. Заувек ће остати упамћен његов гест

када је у знак жалости за забрањеном Шумадинком везао разносачу листа црни флор око

шешира и платио прописану таксу да се смрт Шумадинке огласи звонима Саборне цркве31.

Пун духа и савремених идеја, дао је предлог да сви политички листови излазе под истим

условима. Сматрао је да највећу кочницу развитку штампе у Србији предствља

субвенционисање појединих новина јер се тако спречава слободна конкуренција штампе

[Бјелица,1968:75]. Тако Ненадовић на мала врата уводи тржишни принцип у

функционисање штампе у Србији.

4. Од литерарне ка политичкој српској јавности

Запоседнута од државних органа а заснована на идејном залеђу конзервативне

политичке мисли, јавност је за време уставобранитеља била поље деловања и активности

искључиво државних органа и институција. Опште добро, којим се јавност критички бави,

остаје монопол интерпретације државних ауторитета. Међутим, тај монопол показује прве

знаке слабости са продором идеја политичких и других слобода које долазе из усталасане

западне Европе крајем четрдесетих година 19. века. Оне своје отеловљење налазе у

бројним удружењима литерарног карактера у којима се окупља српска младеж и српска

интелигенција. Први захтеви за слободу штампе јављају се из Читалишта београдског у

марту 1848.год32. Министарство просвете је прихватило овај захтев јер „слободу штампе

боље је дати на леп начин него ли да се са буном тражи“33.

Отварање читалишта по Србији повећало је интересовање за штампу. Она су се

претплаћивала и на листове који су излазили у иностранству а били од интереса за

читалачку публику у Србији. У смедеревском читалишту, на пример, могле су се читати

31 О српској цензур на себи својствен начин Ненадовић пише : „Срећан си месече што си хиљаде миља далеко од земље. Да си мало ближе, Енглеска би те населила својим колонијама; папа би ти послао хришћанску веру, султан би те пригрлио на свој барјак; краљ Пруски би те бомбардовао, а словенска цензура избрисала би те са неба, јер сувише светлиш“. Наведено према [Бјелица, 1968 :51]

32 Београдско читалиште основано је 1846.год. Када је почело са радом имало је 150 уписаних чланова, а две године касније близу 500. Из овог читалишта потекле су многе културен и политичке иницијативе у Србији.33Како је време одмицало и опасност од револуције у Србији пролазила, тако се и став владе о слободи штампе мењао и постајао све мање толерантан .

91


немачке и француске новине поред неколико српских и хрватских, пештанских,

загребачких, као и неких из Бугарске, Грчке и Турске [Раденић,1969:90]. У Србији је

крајем четрдесетих година 19. века постојао прави читалачки покрет институционализован

у читалиштима. Крајем 1845.год. у Београду се оснива Касина која постаје састајалиште

чланова панславистичког друштва и њихових присталица. Годину дана касаније, десетак

најстаријих гимназијалаца међу којима су били Јеврем Грујић и Милован Јанковић

основали су дружину Душанов полк. Циљ њених оснивача био је прикупљање присталица

свргавања кнеза Александра и довођења на престо кнеза Михаила, истеривања Турака из

свих земаља у којима живе Срби и стварања великог српског краљевства [Историја

Србије,5-1, 1994:273]. Напредни студенти београдског Лицеја образовали су јуна 1847.год.

Дружину младежи србске која је свој рад отпочела као литерарна дружина, чији је главни

циљ био да се „у скупштинама које се сваке недеље одржаваху усменом и писменом слову

упражњавају“. Касније ова дружина добија изразито политички карактер, па њихове

скупштине „постају патриотски зборови, на које су гомилама долазили београдски

родољуби и слободњаци“ [Јанковић,1952:104]. Њена политичка активност огледала се у

захтевима за слободу штампе и у растурању прогласа политичке садржине. Група

најактивнијих омладинаца (Грујић, Илић, Јанковић) развила је у оквиру дружине

либерално крило. Дружина је издавала и свој алманах Невен слоге који је, да би се избегла

цензура, штампан у Земуну. Пошто је на њиховим седницама и поред упозорења власти

негован критички политички дијалог, влада је наредила да се 1851.год. њихов рад забрани.

Начелна размишљања о сукобу јавних и интереса владе налазимо и у званичним

новинама, додуше у облику иницијативе кореспондента из Беча за сарадњу. Његове дилеме

у погледу те сарадње заснивају се на размишљању о двојакој улози Србских Новина као

органа владе с једне и као гласила јавности с друге стране. „Јер кад прорасзудимо прво да

су те новине орган правитељства (будући се о трошку правитељства издају) дакле и

интереса правитељства у дужности имајуће, друго пак да и обште државне користи

хранити и подпомагати им ваља дакле и уставодржавне нивине бити морају : онда је сасме

тешко предпоставити који ћеду интереси превладати кад би случај донео да се

правитељство и земља о чему морално препирати морају“ [Раденић,1969:87].У

уставобранитељској Србији присутна су размишљања о сукобу интереса, чиме се стављају

темељи за формирање „напонског поља“ између државе и друштва, приватних и јавних

интереса. Као публика чији приватни интереси пред сам крај уставобранитељског режима

траже јавну верификацију свог значаја јавља се тек формирана буржоазија у савезништву

са либералном интелигенцијом која почиње да тражи нова институционална и социјална

решења за Србију.

92


V ИНФОРМАЦИОНО КОМУНИКАЦИОНИ СИСТЕМ И ПОКРЕТ ЗА

НАЦИОНАЛНО ОСЛОБОЂЕЊЕ

Повратак династије Обреновић на престо Србије донео је са собом двоструке

тенденције. Прва је везана за промену спољне политике Србије, нарочито према Турској,

која добија национал-ослободилачки карактер. Она усмерена на борбу за потпуно

национално ослобођење уз сарадњу са другим балканским и јужнословенским народима.

Друга тенденција везана је за консолидацију политичких прилика у самој земљи, која би

морала да буде у функцији остваривања националних и државних интереса. Тај

национални програм је требао да се изврши у конзервативном духу изграђивањем

владалачке апсолутистичке власти а на рачун политичких слобода што значи и слободе

штмпе.Апсолутистичка политика на унутрашњем и активна свесрпска и јужнословенска

политика на спољњем плану биле су основна обележја друге владе Милоша и Михаила

Обреновића.

1. Ослободилачке тежње као основни чинилац изградње социјалних и

институционалних услова функционисања јавног комуницирања

Националне тежње српског народа, умртвљене под влашћу уставобранитеља,

покренуте су новим политичким курсом који доносе Милош и Михаило Обреновић. Они у

политички и социјални амбијент Србије уводе појам државног разлога и националних

интереса који изводе из тежњи широких народних маса чији су легитимни тумачи. Тиме се

конзервативни амбијент њихове владавине разликује од истог амбијента владавине

уставобранитеља. У позадини њихове власти постоји политички консензус о циљевима,

али не и о методама за постизање тих циљева. Апсолутистичка власт нашла је заклон у

стварним националним тежњама које су биле критеријум унутрашње и спољне политике.

Све је било подређено остваривању потпуне националне слободе и независности.

Грађанске либералне тежње и политички плурализам били су у тим условима само

сметња јер су одвраћали пажњу народа са основног циља. Повезивање грађанских

конзервативних кругова у Србији са стварањем снажне апсолутистичке власти у циљу што

чвршће народне кохезије због предстојећег рата са Турском (дакле, због виших државних

интереса) први пут добија своје рационално образложење. И касније владаоци са

93


аутократским склоностима и реакционарни конзервативни кругови у Србији браниће

апсолутистичке, личне режиме позивајући се на исте разлоге [Чубриловић,1958:239].

1.1. Међународни односи и спољна политика

Основни циљеви нове власти лежали су у оквирима спољне политике. Милошев

оштрији курс према Турској, иако није дао опипљиве резултате, повратио је међународни

углед Србији „оживео је народне наде и народно самопоуздање и служио је као увод за

велику патриотску радњу кнеза Михаила“ [Јовановић,1990:257]. Он је имао намеру да

помоћу савеза с балканским државама и политичарима путем националних устанака у

областима под турском влашћу створи велику јужнословенску државу у којој би Србија

имала водећу улогу. У том циљу је унутрашњу политику подредио спољашњој у уверењу

да мора владати апсолутистички како би све снаге у земљи биле што чвршће уједињене и

спремне за извршење тако важног задатка [Историја Србије 5-1,1994:295]. У својим

националним плановима рачунао је на револуционарно расположење хришћанских народа

у Турској. Такође, Михаило је чврсто веровао у слабост турског царства и способност

Србије и осталих балканских народа да се сами обрачунају са њим. У том смислу, велику

наду полагао је у савез балканских држава на чему је радио током целе своје друге

владавине. Кључна чињеница била је и констелација међународних односа који су ишли

на руку Србији. У доба када се воде ратови за уједињење Немачке и Италије изгледало је

да су створени повољни услови за решавање источног питања у корист балканских народа.

Михаило се у спољњој политици ослањао на Русију и Француску а неко време сарађивао и

са Пруском [Чубриловић, 1958:231]. Његови интереси и циљеви убрзо су се

објективизирали кроз одлуке Преображенске скупштине (1861.) да прихвати неколико

предлога закона међу којима и закон о народној војсци, који је изазвао велико негодовање

Турске која је уложила и званичан протест. Годину дана касније склопљен је споразум са

руском владом о зајму од 300000 дуката за набавку пушака. Турци су са све више

подозрења гледали на дешавања у Србији, што је кулминирало бомбардовањем Београда

које су осудиле све велике силе сем Аустрије. Српска влада је искористила бомбардовање

да затражи исељење Турака из Србије, и то како цивилног становништва тако и градских

посада. На овај захтев реаговале су гарантне силе које су са Портом одржале конференцију

у цариградском предграђу Канлиџи. На тој конференцији Русија и Француска заузимале су

се за српске интересе, док су Аустрија и Енглеска34 биле на страни Турске. Одлуке

конференције давале су Србији много мање од оног што је тражила њена влада.

34 Као основ за преговоре прихваћен је енглески предлог.94


Национална политика кнеза Михаила развијала се на два плана : у окупљању и

организовању околног становништва под турском непосредном влашћу и у склапању

савеза са балканским државама и политичарима. Током 1862.год. формиран је тзв. „Српски

одбор“ за националну пропаганду у суседним земљама. Имао је за циљ да прикупља

обавештења даје упутства повереницима у подручјима под турском управом.

Организовање балканских хришћана требало је да послужи као припрема за устанак до

кога би дошло ако избије рат између Србије и Турске. Још 1862.год. су стварани планови

за дизање буне у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Бугарској [Историја Србије 5-1,

1994 : 296]. Од 1866. српска влада преузела је интензивније активности на стварању

балканског савеза. Министар иностраних послова Лешјанин је потписао уговор о савезу са

Црном Гором, по коме су обе кнежевине биле обавезне да раде на припремању устанка и

рата против Турске. У случају успешног рата, књаз Никола је био спреман да абдицира у

корист кнеза Михаила, али је заузврат за своју породицу и себе тражио нарочит положај.

Исте године српска влада контактирала је са мађарским државником Андрашијем, а преко

београдског банкара и трговца Куманудија ступила је у контакт и са Штросмајером у

Хрватској. У мају 1867.год., под притиском великих сила, Порта се одлучила на предају

утврђених градова и турска војска је након четири века напустила Србију. Био је то

резултат великог политичког угледа Србије у Европи и на Балкану стеченог мудром

спољном политиком. Споразум са бугарским емигрантима начелно је склопљен исте

године и предвиђао је стварање заједничке државе на челу са кнезом Михаилом. Тешки и

дуготрајни преговори са Грчком окончани су споразумом по коме су се обе стране

обавезале да уђу у рат против Турске по претходном споразуму. У случају да Турска

нападне једну од уговорних страна, друга је обавезна да јој притекне у помоћ. Рат против

Турске водио би се до ослобођења свих хришћана на Балкану, а уколико то не би било

изводљиво Грчка би добила Епир и Тесалију а Србија Босну и Херцеговину [Историја

Србије 5-1,1994:299]. Радило се и на дизању устанка у Албанији, а постигнути су и

одређени резултати у преговорима са Румунијом.

Активна спољна политика Србије за друге владавине кнеза Михаила имала је два

конкретна успеха : исељење турског становништва, добијање тврђава као и осамостаљење

унутрашњег уређења. Савези које је склопила са балканским државама, родољубима и

политичким странкама нису довели до непосредних резултата. Они су, неупоредиво више

него до тада, активирали питање ослобођења балканских хришћана од Турака. Србија је у

том деловању одиграла главну улогу на Балкану. Цела та политика доживела је пропаст

након убиства кнеза Михаила. Међутим, постоје и основане сумње да је његова

спољнополитичка стратегија имала озбиљне недостатке. Карактерисао ју је несклад

95


између циљева и људских потенцијала, а постављало се питање Михаилових способности

да подигне и води револуцију. Зато није чудо што су сви њихови планови остали само на

папиру, а оно што су створили искористили су други [Чубриловић,1958:235].

1.2. Осамостаљење и централизација државне управе

Са повратком кнеза Милоша, Устав из 1838.год. који је узрок његове абдикације,

престао је да важи. Савет је на тај начин изгубио карактер и ранг који му је уставом био

дат и претворио се у орган у области законодавства и управе потпуно потчињен кнезу.

Престале су да важе и одредбе о привилегијама чиновника а Милош није поштовао ни

друге уставне и законске одредбе. После Милошеве смрти, његов син Михаило по ступању

на престо изјавио је да је „закон највиша воља у Србији“. Одмах се поставило питање

измене Устава из 1838.год., али тако да она обезбеди независну унутрашњу управу. Пошто

је Порта сматрала да Србији треба да сугерише уставни оквир, решење је нађено кроз

промену устава законима. У ред Михаилових закона којима су измењене или допуњене

одредбе Устава из 1838.год. спадају : Устројеније Државног Совјета од 17.08.1861.год. ;

Устројеније Централне државне управе у Књажевству Србији од 10.03.1862.год.; Закон о

Народној скупштини од 17.08.1861.год.; Закон о чиновницима грађанског реда од

24.03.1861.год. замењен Законом од 15.02.1864.год.; Закон о устројству општина и

општински власти од 24.03.1866.год [Јанковић,1952:162]. У ред најзначајнијих закона

спада Устројеније Државног Совјета. Савет, који је овим законом проглашен Државним,

остао је законодавни орган, при чему је његов однос према кнезу сасвим другачији.

Законске предлоге може подносити кнез Савету и обратно, али исти не могу постати

законски регуларни без кнежеве сагласности. Савет се не сме мешати у рад других органа

власти изузев везе са кнезом и министрима. О положају саветника и односу према кнезу

јасно говори одредба 11 Устројенија по којој „Совјетници... долазе у број редовних

чиновника“ [Јанковић,1952:193]. Ставивши их у положај обичних чиновника које може

увек пензионисати, Михаило је од Савета створио једно послушно тело које му је само

помагало у законодавном раду. Од некадашњег моћног ривала кнезу, Савет је по

Михаиловом Устројенију из 1861.год. постао бирократско оруђе у кнежевим рукама,

омогућујући и потенцирајући тиме кнежев апсолутизам. Исти основни смисао и сврху

имало је и устројеније Централне државне управе у Књажевству Србији. По овом акту

„министри су непосредни органи Књаза“ (члан 4.); њих „Књаз поставља и мења .. по свом

нахођењу“ (члан 13.) [Јанковић,1952:163]. По Уставу из 1838.год., министри су заседали у

Савету и били обавезни да му подносе извештаје о свом раду док су по Михаиловом

96


Устројенију били потпуно одвојени од Савета и потчињени једино кнезу. Повећан је број

министарстава са четири на седам. Као нова формирана су министарства просвете,

грађевина и војске, а створен је и министарски савет који представља јединство управе те

„сви пројекти закона и све што је обште и од важности и уплива на целу земљу и управу

има се претходно решавати у Совету министарском“ [Јанковић,1952:164].

Уз бирократски савет Михаило је створио и бирократску владу, обоје као израз свог

апсолутизма. Промене у положају чиновника такође су битне за организацију државне

управе. Чиновници се законом из 1864.год. могу отпустити из државне службе увек када

влада сматра да је то „у интересу државне службе“. Од некадашњег савезника владе они су

сада постали њено слепо оруђе. Њихов однос и став према народу у основи остаје исти,

али се однос према претпостављенима и влади битно мења. У сталном страху од

отпуштања „у интересу државне службе“ тј. из одређених политичко партијских рачуна,

већина чиновника све више је тонула у морални и политички кукавичлук,

бескичмењаштво и дубоко клањање пред свим претпостављеним [Јанковић,1952:167].

Исти тренд организације државне управе Михаило наставља и кроз Закон о устројству

општина и општинских власти од 24.03.1866.год., којим је врло детаљно регулисао

организацију, положај и права општина и њихових органа, истовремено им одузевши

сваки траг самосталности стављањем у потпуно потчињен положај према централној

власти. Од општина је створио просте извршиоце наредаба и одлука централне власти

[Јовановић,1990:371]. На тај начин је централистичка управа изведена доследно и до краја.

Тај изразити и крути бирократски и централистички систем, који су створили

уставобранитељи, а довршио кнез Михаило, остао је на снази до Михаилове смрти. Тек

касније, под притиском народа и политичких партија, почео се постепено нарушавати.

1.3. Увођење представничког система

Иако су скупштине постојале и за време Милоша Обреновића и владе

уставобранитеља, нису биле израз воље народа, нити је њихов рад био јасно правно

дефинисан. Углавном су се користиле као оруђе међусобних политичких обрачуна а

остављале су утисак револуционарних „гомила“ у којима се није разазнавало ко је депутат

а ко публика. Заседања су се одржавала под ведрим небом и пуном војном опремом. Није

се расправљало и дискутовало већ клицало као на свадбама и сеоским саборима. Такве

скупштине биле су неспособне за одлучивање, подложне манипулацијама демагога и

народних трибуна и опасне по јавни ред и мир [Јовановић,1990:212]. Када се 1858.год., под

снажним политичким и социјалним притиском, сазивање скупштине видело као једино

97


решење проблема „прва је мисао била како да се спречи да и та нова скупштина не

постане неурачунљива револуционарна гомила као скупштине пре ње“

[Јовановић,1990:212]. Страх од бунтовних скупштина био је повод за израду једног ad hoc

закона о Народној скупштини који би нарасло социјално и политичко незадовољство

каналисао скупштинским процедурама. Први српски закон о Народној скупштини донет је

28.10.1858.год., обзиром на предвиђену скупштину о Светом Андрији. Закон није

дефинисао да ли ће се и када тј. у којим временским интервалима скупштина поново

одржавати. По овом закону, њене ингеренције ограничаване су на изношење мишљења о

предлозима кнеза или савета. Није представљала орган власти већ само саветодавно тј.

консултативно тело. Поред директно бираних посланика из народа (на 500 пореских глава

по један посланик), сачињавали су је и посланици по положају (60 чиновника-судија

окружних начелника итд). Предвиђено је да народна скупштина бира председника и

потпредседника између посланика, а секретара изван тог круга. Посланици су у варошима

бирани непосредно на скуповима бирача а по срезовима посредно [Ђорђевић,1970:149].

Захваљујући својој одлучности, борбености и јединству, као и помоћи одређених

конзервативних кругова и дезорганизованости осталих политичких група, либерали су

успели да загосподаре скупштином. По плану либералних вођа, скупштина је најпре себе

осигурала тако што је донела закон о властитом раду. По првобитном пројекту Закона који

су либерали предложили Светоандрејској скупштини, она се проглашава за „једну од

најстаријих и најсветијих установа у Књажевству Српском. Она је законита воља свега

Народа Српског“ [Живановић,1923:36]. Скупштина је врховни орган власти јер се ниједан

од главних закона (закони о кнезу, Савету, министрима, Врховном суду и Народној

скупштини) не може донети нити променити без сагласности скупштине. Осим тога, она

има право да поништи не само сваки закон и одредбу, већ и сваку наредбу управне власти.

Скупштина одобрава буџет државних прихода и расхода изузев увођења нових пореза и

државних давања. Министри су за свој рад одговорни скупштини која се састаје сваке

године. Разумљиво, овакав предлог није наишао на одобравање конзервативних посланика.

Они су ван скупштине говорили о „републиканским утопијама“ по француском узору о

конвентовској власти скупштине, али нису имали храбрости да отворено иступе против

либералног предлога, већ су покушавали да погађањем и одуговлачењем приволе либерале

на попуштање. Када је кнез Александар био збачен а војска прешла на страну

намесништва и Илије Гарашанина, он је заједно са Саветом изменио првобитни предлог

либерала о Народној скупштини тако да су све главне одредбе изостављене или

промењене, после чега га је Намесништво 05.01.1859.год. и усвојило. Након преправке

скупштина је остала саветодавни орган, који се треба само саслушати, а састајала би се

98


сваке треће године уз дупло мањи број посланика35. Овим изменама нису били задовољни

либерали који су извршили притисак на „местозаступника“ кнеза Милоша Обреновића,

Стевчу Михаиловића, да донесе 14.01.1859.год. нови Закон о скупштини који није

суштински променио конзервативни. У ствари, допуњене су и измењене само три одредбе

и то : 1) унета је одредба декларативног карактера о слободи штампе као првом и

најнужнијем јемству за утврђење народне скупштине и за неговање и развијање њених

задатака; 2) министри могу долазити у скупштину само онда кад их скупштина позове или

кад имају да скупштини учине какав предлог владе; 3) враћена је одредба по којој се на

сваких 500 пореских глава бира по један посланик [Јанковић,1952:159]. Након ових

измена, Закон је промењен и на мање познатој Мало-госпоинској скупштини 1860.год. која

је вратила многе конзервативне предлоге са Светоандрејске скупштине, као нпр. онај о

броју пореских глава које бирају посланика (враћено на 1000), и о временским

интервалима заседања скупштина (скупштина се не састаје сваке године већ сваке треће)

[Живановић,1923:56]. Кнез Михаило је Законом о народној скупштини из 1861.год. од

скупштине направио полугу и послушан инструмент своје владавине. Смањио је

скупштину на пола (на 2000 пореских глава бира се један посланик) и одредио случајеве

када се скупштина морала саслушати : код уступања или промене дела државне

територије, повећања данка и у случају мењања устава [Јанковић,1952:161]. И тада

скупштина ништа не одлучује нити је њено мишљење обавезујуће за владу; она се по

закону једино има саслушати. Док је по светоандрејским законима и по Милошевом

скупштинском закону скупштина бирала себи председништво, Михаилов закон прописује

да „књаз поставља скупштини председатеља, подпредседатеља и секретаре, и то прву

двоицу из средине скупштине а секретари могу бити и са стране“ [Живановић,1923:76].

Постављање председништва од стране кнеза представљало је важно кнежево оруђе за

држање скупштине у покорности. Законом је дозвољено министрима да присуствују

седницама скупштине, чиме је Михаило желео да потврди превласт владе над скупштином

[Живановић,1923:76]. Скупштина је морала бити потчињена кнезу и влади и служила им

је ради обавештавања о потребама и жељама народа, иначе никакве власти није имала

[Јанковић,1952:161]. Скупштина је у периоду 1858-1868.год.у државно правном развитку

Србије имала незнатну улогу. Њен прави положај и однос према кнезу најбоље се огледају

у Адреси на Преображенској скупштини (1861.год.) : „Располажи светли књаже, а ово

уверење нека буде наш пристанак у напред на све што Ваша Светлост у име политички

права народни наредити благоволи“ [Јанковић,1952 :161]

35 Либерални предлог предвиђао је да се на 500 пореских глава бира један посланик док је Гарашанинов предлог био на 1000 пореских глава.

99


1.4. Економска политика

Основни проблем пред којим се нашао Михаилов режим на економском пољу био

је презадуженост сељака и зеленашки, каматама увећани дугови. Његов отац је тај

проблем решавао тако што је дозвољавао да дужник, заклињући се у цркви, обара доказну

снагу облигације [Јовановић,1990:426]. Међутим, овакав начин решавања проблема претио

је да потпуно уништи институцију кредита и позајмице те га је Михаило одмах укинуо.

Као замену, а на предлог светоандрејских либерала, формирао је Управу фондова (1862.)

као завод код кога су се ујединили сви фондови. Држава је водила надзор над овим

заводом и јамчила за новац који би му био поверен. Управа фондова давала је зајмове на

залогу земљишта по 6%. Иако је ова финансијска институција без сумње била корисна,

није успела да оствари своје циљеве тј. сузбијање зеленаштва. Иако је била намењена

сиромашнијим земљорадницима, они нису могли подизати кредит изнад 1000 гроша

колико је била предвиђена доња граница кредита. Због тога се 1866.год. најмањи износ

зајма спушта на 500 гроша. Како управа није имала своје филијале у унутрашњости, онај

који је хтео да подигне кредит морао да дође у Београд где се због велике формалности и

дугог поступка морало дуго чекати. Институција Управе фондова била је покушај да се

зеленаштво сузбије без смањивања могућности сељака да користе кредит без кога

привредни развитак не би био могућ.

Михаилова влада била је уверена да се привреда и економија не могу развијати без

решеног питања речних и железничких комуникација. Иако су постојали преговори са

одређеним компанијама из иностранства за пловидбени уговор и регулисање Мораве, по

том питању није ништа урађено. Влада усваја мишљење једног француског инжењера да

пруга која би ишла само кроз Србију не би била исплатива без повезивања са Солуном и

Цариградом. Железничку везу са Турском Михаилова влада није могла добити, јер је

водила ратоборну националистичку политику према Турској. Питање речне пловидбе и

железнице остаје само у фази проучавња и покушаја. Исто се то може рећи и за питање

Народне банке које покреће Трговачки одбор. Извесни резултати остварени су на пољу

рударства у Мајданпеку, где је рудник након што је прешао под војну управу 1866.год.,

имао велику производњу бакра. Влада је такође радила на производњи свилене бубе која

се истиче као знатан успех наше економске политике [Јовановић,1990:430]. Међутим,

извештаји које влада подноси Скупштини о свом раду на економском пољу не сведоче о

њеној великој активности. У њима се јасно дефинише тешко привредно стање у земљи,

дају предлози шта би ваљало радити да се оно промени, али се у том смислу веома мало

или ништа не ради. Лошу економску политику владе следи тешко материјално стање

100


становништва. Ретко су се кад у економском животу нашег народа дешавали несрећни

случајеви као за владавине кнеза Михаила [Јовановић,1990:430]. Поплаве, суше и разне

друге непогоде умањивале су производну способност сељака и празниле општинске

залихе, али никако нису разлог непоправљања материјалног стања у Србији за време

Михаилове владавине. Додуше, мора се признати да је он имао добре намере и

побољшање материјалног стања народа било је значајна ставка у његовој визији. Међутим,

свака трајнија економска политика захтева улагање и инвестирање великих сума новца

који је тада српска влада одвајала за војску и дипломатију. Сва пажња била је усмерена ка

спољнополитичким проблемима и питању рата са Турском. Економска проблематика

остављана је за период након уједињења и ослобођења српског народа. Као што се

уставобранитељима приговарало да нису радили на побољшању материјалног стања

српског сељака на рачун уређења школа чиновништва и судског система, Михаилу се

може замерити да је економска и унутрашња питања подредио развоју војске и

дипломатије. Та два режима, заједно, створила су ону бирократску војничку државу која је,

с малим изменама, трајала цео 19. век.

1.5. Судство и рад на законодавству

Систем судова за време Михаилове владавине остао је у основи идентичан

уставобранитељском. Њега су чинили окружни судови као првостепени, Апелациони суд

као суд другог и последњег степена, и Касациони суд као највиши суд, који контролише

рад судова и њихово поштовање закона [Јанковић,1952:170]. Судска оргаизација се у овом

периоду почиње стабилизовати. У сваком суду било је по неколико свршених правника.

Захваљујући упрошћенијем поступку и пребацивању мањих парница на општинске судове,

њихов број се смањио. Министар правде објашњавао је скупштини нагомилавање послова

у судовима између осталог и тиме „што већи саобраћај и трговина доносе собом и веће

сударе и заплете у узајамним отношенима људи“ и што Србија као нова држава мора да

доноси многе нове законе које судијама и судском апарату није лако савладати

[Јанковић,1952:171]. Побољшању судске организације и њеном функционисању

допринело је и регулисање рада адвоката - „правозаступника“.

Криминалитет у Србији постојао је од самог стварања државе, да би за време

уставобранитеља био у порасту. О томе сведоче бројне уредбе, решења и закони који су

појединачно нормативно регулисали питања одређених облика криминалног понашања.

Умножавање кривичних дела потицало је из новог друштвено - економског уређења које је

изазвало социјалне потресе у привредном и друштвеном животу земље, стварајући све

101


већи број сиротиње, и услове за појављивање већег броја и више врста кривичних дела.

Под притиском таквих околности осетила се снажна потреба за целовитијим решавањем

питања криминалитета у Србији што је остварено доношењем Криминалног (казнителног)

законика за књажевство Србију, двадесет деветог марта 1860.год. Кривични законик дели

дела по тежини на злочине, преступе и иступе, регулишући питања урачунљивости и

виности, отежавајућих и олакшавајућих околности, покушаја саучесништва, стицаја

поврата и застарелости, кажњавања млађих и старијих малолетника а предвиђа и дванаест

врста кривичних санкција. Неке одредбе које говоре о кажњавању чиновника и

свештеника као и поштених грађана (члан 24.) показују да законик има, у извесној мери

класно-сталешки карактер. Како се број неких кривичних дела (посебно крађе и хајдучије)

повећавао по доношењу овог Законика, извршене су марта месеца 1863.год. измене и

допуне његовог текста. Њима је предвиђен полицијски надзор у трајању од једне до пет

година за оне који су били осуђени због „крађе, разбојништва, хајдуковања, прикривања

или јатаковања и намерне паљевине“. Исто тако, прописана је смртна казна, како за лопове

који изврше три опасне крађе тако и за разбојнике и хајдуке. Због хајдучије заведено је

посебним законом 1863.год. ванредно стање у ужичком, чачанском и рудничком округу,

као и у неким срезовима београдског и ваљевског округа. У тим окрузима судови су

проглашени за преке судове и тако дејствовали у пракси.Још за време Уставобранитеља

1850.год. трговци су тражили да се оснује трговачки суд у Београду и донесе трговачки

законик. Разграњавајући своје послове, трговци, нарочито београдски, осећали су све већу

потребу за законом који би регулисао њихов положај, обезбедио повластице, омогућио им

да послују сигурније и брже, без штете и ризика. Попечитељство финансија одредило је

том приликом комисију за израду трговачког закона, али се стварно на њему није радило,

јер уставобранитељска влада, доследна свом економском либерализму, није желела да

постави ма каква ограничења трговачкој делатности. Трговци су још неколико пута

понављали своје захтеве покушавајући да убрзају доношење закона, али осим неких

мањих уступака (оснивање трговачког одбора 1856) уставобранитељи до краја своје владе

нису издали закон о трговцима. Убрзо по свом повратку кнез Милош је основао трговачки

суд у Београду (1859), а одмах затим 1860.год. и Трговачки законик. Рађен по начелима

француског трговачког законика, садржао је не само прописе о трговцима, трговачким

књигама, друштвима, посредницима, набављачима, већ и читав менични закон36. Трговци

њиме нису били задовољни, јер није предвиђао начине којима би се најједноставније

остваривала њихова потраживања - посебан поступак за трговачке парнице, увођење

бележника итд. Због тога се већ на скупштини 1861.год. појављују захтеви трговаца „да се

36 Трговачки законик видети у „Грађански законик за Краљевину Србију“, Краљевске српске државне штампарије, Београд 1903.год.

102


недостаци нашег трговачког закона онако попуне како би се са законима добор уређених

земаља изравнао“ [Јанковић,1952:177].Ефикасности примене Трговачког и Казненог

законика доприносили су измењени и дефинисани грађански и кривични судски поступак.

Убрзање судског поступка у грађанским парицама постигнуто је тако што су парнице

мање од 250 гроша дате на решавање општинским судовима, а уведени су и изборни

судови. Законом о кривичном поступку (ступио на снагу 1865.) усвојено је начело јавности

у кривичном поступку. При сваком истраживању и ислеђивању код полицијских власти

обавезно је било да присуствују, као сведоци, два поштена грађанина. Коначни претрес у

свим кривичним делима морао је бити усмен и јаван.

2. Национализам као основна особина политичког система

Једна од основних тенденција новонасталог српског друштва била је тежња ка

потпуној економској еманципацији и политичкој независности. Она се испољила у

идеологији национализма који је обележио модерну историју Европе и Балкана. Међутим,

корени и развитак балканског а тиме и српског национализма разликовали су се од

европских узора. Национализам се у Србији и на Балкану проширио пре њиховог

одговарајућег друштвеног и економског преображаја. Првенствено је потицао од

примаријалног везивања за етничку групу, док је модерни национализам представљао

прелаз од природних осећања посебне етничке или језичке, као и културне заједнице, ка

стеченој идеји о политичкој нацији организованој у сопственој држави

[Ђорђевић,1989:24]. Према степену модернизације, могуће је уочити три раздобља у

развоју национализма на Балкану : 1) прелаз „инстинктивног национализма“ у модерни; 2)

развој национализма заснованог на историцизму; 3) превласт „државног национализма“

као израза државе која је носилац и представник модерних друштвених група и

националног интереса[Ђорђевић, 1989:26].

Од средине 19. века национални чинилац у Србији променио је свој опсег и

суштину. Постепено је преузео примат над свим другим социјалним тежњама и подредио

их националној политици. До преокрета је дошло услед раста друштва, утврђивања

сопсвене националне државе као и живог општења са Европом. Држава се јавља као

носилац сопственог интереса, који није морао бити обавезно интерес целе нације.

Државна управа суочена је са неизбежним компромисима проистеклим из равнотеже моћи,

мешања европске дипломатије у источно питање и највише са опасношћу да се изгуби већ

стечено. Пројекти за балканску федерацију који су процветали шездесетих година имали

су за циљ измирење балканских с европским интересима путем стварања међузоне између

Истока и Запада, неке врсте „источне Швајцарске“ на Балкану

103


[Ђорђевић,1989:35]Национализам је постао оружје у спољној и унутрашњој политици у

време поларизације политичких идеологија на конзервативну и либералну. Тако је показао

двоструко лице - позитивно у мобилисању националних снага у борби за ослобођење,

негативно у уношењу националне искључивости и међусобног неповерења међу

балканским народима као и гушењу свих политичких слобода у унутрашњој политичкој

борби.

2.1. Националне тежње и политичка мисао Кнеза Михаила

Основни циљ кнеза Михаила за време друге владавине био је рат с Турцима и

стварање једне државе на Балкану под српским вођством. На спољно политичком плану

остваривао је контакте и сарадњу са другим балканским народима ради заједничких

напора у борби са Турском. На унутрашње политичком, подразумевао је потпуно

јединство како народа тако и политичких партија које се, по Михаиловом мишљењу, могло

остварити само концентрацијом моћи и власти у његовим рукама. Полазећи од природе

политичких странака у Србији које су исувише страсне и дивље и које „чим једна дође на

власт она гледа да ону другу уништи и истреби“, сматрао је да само владалац који се

уздигао изнад странака и који је могао да спречи партијске раздоре и нецивилизоване

политичке обрачуне може да рачуна на јединство и усредсређење свих народних напора37.

У том смислу, покушао са измирењем странака и стварањем једног коалиционог блока у

српској влади између конзервативаца и либерала „која ће презирући освете и гоњења

придружити себи све који љубе отечество своје и желе му напретка“. Амнестирајући

политичке противнике ради патриотске слоге, покушао је да оствари политичко јединство,

у чему није успео због тога што је и сам био конзервативних схватања. Вративши се из

прогонства, изненађен заосталошћу пољопривреде и економије, ниским културним

ступњем, сиротињом и примитивним начином живота, сматрао је да наш народ38 не може

и није у стању сам себи да помогне већ му је био потребан један просвећени деспот чију

диктатуру мора трпети зарад националног ослобођења и економског просперитета који ће

он донети. Поред великог патриотизма, Михаило је гледао на нашег сељака са сажаљиве

висине једног мађарског или влашког спахије и био тврдо уверен да његов спас може доћи

само од дресуре власти [Јовановић,1990:348]. Михаило Обреновић се по својим

аутократским особинама није разликовао од свога оца. Веровао је да једном заосталом

37„Све то сведочи да су политички манири били и пре толико деценија исти онакви какви су и данас, и данас какви беху и онда. Политичке су се форме а донекле и методе променили, али суштина је остала иста. Политичка освета била је и остала главна врста домаће српске политике само кад с више кад с мање лицемерства.“ [Живановић, 1923 : 112 ]38 „Какве су реформе могуће овде где је народ стока без репа?“ говорио је кнез Михаило[Живановић,1923:112 ].

104


народу као што је српски нису неопходне политичке слободе, колико му је потребна добро

организована, на закону заснована државна управа. Њу је тако организовао да представља

само оруђе у његовим рукама. Државни савет претворен је у административну установу,

ограничена је велика самосталност чиновника који су претворени у инструмент владања.

Потпуно је ограничена самоуправа на селу, а појачавање активне војске и официра дало је

владаоцу, као врховном команданту војске, ново снажно средство за учвршћење апсолутне

власти у земљи. Док није учврстио своју власт, Михаило је био спреман на компромис са

либералима и његово искрено уверење ишло је у правцу политичког консензуса. Када је

постало јасно да је то немогуће, определио се за конзервативце. Одлучивши се за једну

политичку опцију, потпуно је елиминисао значај народних скупштина које се за време

његове владавине бирају под полицијским утицајем, и чије одлуке нису ништа друго до

одлуке самог кнеза и владе39. Лишена политичке моћи, скупштина се претварала у чист

украс, у једну велику народну параду, која се држи једанпут у три године без икаквог јачег

утицаја на ток државних послова. То је утицало и на сплашњавање политичког живота и

интересовања за скупштину. Јавност је била потпуно паралисана и недостатком

нормативне регулативе која би уредила простор масовног комуницирања а коме је кумовао

сам кнез. Наиме, на захтев Преображењеске скупштине (1861.) да се донесе закон о

штампи, кнез је одговорио : „Пројект закона о штампи изјавила је његова светлост да је

већ готов и да би до сада већ и решен био да нису састанку Скупштине претходиле ферије

саветске, но додала је Његова Светлост : да је бринула и о томе да се и овај закон као и сви

остали, саобразе потребама нашим и наше земље, разложивши даље пространије и

природу оваквих закона и наше околности...“[Живановић,1923:83].

Михаило је поимао значај штампе. У том смислу, требао му је један политички лист

који ће обавештавати публику о питањима спољне политике, који ће писати чак и о

стварима унутрашње политике на „разуман“ начин у складу са владиним политичким

опредељењима. Поред полуслужбене штампе, Михаило није допуштао никакву другу.

Штампа је за њега била добра ствар ако је мотивисала јавно мнење на подршку влади, а

рђава ако га је подбуњивала против владине политике. У првом случају она је била извор

моралне снаге за владу у другом узрок њене слабости. Својом руком Михаило је подвукао

из неке старе немачке правне енциклопедије једно место где се говори да је „цензура

најдражи накит народној слободи“ [Јовановић,1990:310]. Тај текст, на који се ослања

Михаилово мишљење о слободи штампе и о цензури, о томе говори на следећи начин :

39 Кнез Михаило је говорио „Докле год скупштинари не умеју ни свога имена потписати, дотле се Бога ми ви младићи узалуд журите да прокламујете велике слободе....Установе једне земље не праве се за дванест највише образованих људи; оне се морају подешавати према општем нивоу народа. Дати парламентаризам самио тога ради да би Милован Јанковић и још неколико њих као он могли држати парламентарне беседе било би неозбиљно“ [Јовановић, 1990:383]

105


„Тешко је одредити да ли треба дати првенство цензури или слободи печатње, јер то зависи

од околности. Нико неће сумњати да злоупотреба печатње може шкодити. Ако је дужност

полиције, да предупреди штету, то ће у основу и ако влада савесно ради мало разлике

бити, да ли ће какво дело пре печатње цензура угушити или ће га цензура узаптити, пошто

јој се први примерак (егземплар) преда. Али је извесно, да се у држави која из

разнородних, страном тек прикључених јој племена састоји, где елементи нису још како

треба уређени, где цивилизација тек унеколико себи места отвара, где цео народ њоме још

није проникнут, где не предњачи поштовање пред законом, где саможива осетљивост не

прави разлику, да ли напада на државника или на обична човека, где најзад, гнев народни

не пада на онога, који из несташлука, или обести или сујете свакога напада - ту слобода

печатње може више штете но користи донети. Напротив, слобода је печатње политички

довољно образованом народу дар неба, бисер који у његов најлепши накит спада“

[Живановић,1923:178]. Може се са сигурношћу тврдити да Михаилу није било до слободе

штампе и да му је одговарало стање само цензуром регулисаног медијског простора. О

томе сведочи један разговор између њега и либерала Владимира Јовановића : „Држава је -

говорио је кнез - као лепа подигнута црква а на врху ње златан крст : то је и слободна

штампа. Како се она може дати кад и држава није сређена?“. Кад је В. Јовановић на то

приметио да баш слободна штампа има много да допринесе да се држава среди, кнез је на

то одговорио : „Док сам ја, ја тако мислим и тако хоћу“ [Живановић,1923:178]. Тим својим

уверењима кнез ће остат доследан до своје смрти.

Сумарно, Михаилово је време потпуно лишено слободе штампе. Штампа је имала задатак

да објашњава, пропагира и брани владину политику. У једном аустријском дипломатском

извештају каже се да Михаило пати од нервозне осетљивости према новинарским

нападима, и да се због тога не може помирити са слободном штампом

[Јовановић,1990:393]. Она се није уклапала ни у његов политички систем у коме је јавно

мнење морало бити дисциплиновано и у функцији националних и државних интереса.

Зато је штампа могла бити само полуслужбена и субвенционисана.

2.2. Национално питање и политичка схватања

106


Крајем педесетих година 19. века у Србији су се издиференцирала два политичка

гледишта. Једно је било конзервативно а друго либерално. Обе групације су се залагале за

решење националног питања, али у различитим оквирима и са различитим циљевима. У

једном су ипак били сагласни, а то је да се источно питање може правилно решити само

оснивањем слободних и независних хришћанских држава на Истоку.

2.2.1. Конзервативно схватање националног питања

Конзервативизам политичких схватања везаних за национално ослобођење Србије

везан је, најпре, за начин којим Србија треба да искористи пропаст турског царства на

Балкану, а с друге стране за облик унутрашњег политичког уређења који при том треба

неговати.По њему Србија, ако жели да очува своју независност, мора настојати да се увећа

на рачун турске царевине. Та замена турског царства српским вршила би се поступно,

упоредо са опадањем Турског царства јачала би Србија изграђујући своју независност и

припајајући постепено себи околне земље које су до тада биле под Турском управом. При

том се конзервативци не позивају на начело самоопредељења народа које би захтевало

револуционарну борбу, већ на начело истријског права и традиције старе српске државе

који је подразумевао систем компромиса и поступности. Такво конзервативно гледање

било је условљено схватањима великих сила тога времена којима нису одговарале веће

промене на Балкану и које су отворени сукоб могле искористити за своје циљеве. Стварање

велике српске државе конзервативци не замишљају као уједињење народа и земаља

извршено њиховом слободном вољом, већ као присаједињење Србији и њихово потпуно

утапање у њу усвајањем њеног уређења и њене династије. У том смислу било је неопходно

остварити сарадњу са осталим Србима и Јужним Словенима и организовати рад и

пропаганду у том смеру. Начело поступности и револуционарна пропаганда су чинили да

конзервативна концепција националног ослобођења буде противуречна и недоследна.

Носилац те концепције Илија Гарашанин, иако се трудио да прихвати револуционарне

методе, никада се није могао ослободити својих конзервативних полицијских схватања и

начина рада. Тајне организација које организује имају више обавештајни него

револуционарно ослободилачки карактер [Чубриловић,1958:231]. Њима он управља као

својом полицијом, а у националној пропаганди показује крутост и бирократизам. Зато се и

није трудио да за своје нациоионалне тежње тражи потпору у напредним друштвеним

покретима тадашње Европе. Ова конзервативна национална политика имала је своју

друштвено - политичку позадину у самој Србији. Конзервативци су мислили да постигну

националну еманципацију и уједињење путем јаке централизоване ауторитативне државе,

107


способне да се супротстави спољним непријатељима. Слобода у домаћој политици је за

њих представљала слабост и анархију : унутрашње јединство било је потребно ради

спољњег [Ђорђевић,1989:34]. Добро организована државна власт усредсређена у рукама

владаоца и чиновничког апарата, најбоље ће одговарати јачању Србије и порасту њеног

значаја за будућу јужнословенску државу. Основно је имати „стално и патриотично

правителство“, политичке слободе „нису толико потребне“. Сви они који говоре о слободи

као о основном начелу државног уређења сматрају се занесењацима који не знају како

ствари у пракси заиста стоје. Народ нема политичку снагу и на њега се у вођењу државних

послова не сме ослањати.40

2.2.2. Либерално схватање националног питања

Српски либерали, за разлику од конзервативаца, сматрају да се питање тежњи за

независношћу не могу одвојити од тежњи за личном слободом. Лични режим и полицијска

држава у Србији по њима су неспојиви са њеном националном мисијом. Само демократска

напредна либерално - буржоска држава у Србији може бити привлачна за остале Србе и

Јужне Словене. Дакле, по њима је држава снажна ако је уставна и парламентарна са што

више либерално- буржоаских слобода и са што већим учешћем народа у власти. Либерали

сматрају да су привредна и политичка слобода с једне, и национално ослобођење и

национална независност с друге стране, основни предуслови развоја Србије

[Љушић,Крестић,1991:18]. „Слобода је оно што човека човеком чини, слобода је природно

и вечно право човека....И човештво има свој природни правац развитка, као и човек, и оно

се може подпуно развијати само на основу слободе. Одступите дакле „практици“ и

„организатори“. Даље с вашим ножевима анџарима секирама и ланцима. И даље са вашим

џелатским алатима и мајсторијама, даље са вашим „системима“ којима се руши оно што

треба да се развија. Подпуна политичка слобода слобода у правном кругу, уздање у Бога и

у себе, само је таква слобода пут развитку и свакој срећи човека“ [Јанковић,1951:110].

Иако и либерали сматрају да је српски народ „понајвише прост“, верују у њега и његове

политичке способности. Слобода се по њима изражава на више начина али углавном као

политичка слобода (слобода мишљења или савести, слобода штампе, удруживања,

састанака и зборова), и привредна слобода (слобода трговања, слобода рада, слобода

стицања-право својине, слобода остављања у наслеђе итд). „Нама влада ни за шта друго не

треба већ само ради безбедности“ [Јанковић,1951:110]. За разлику од конзервативних

40 Народ је „бесвесна гомила“ која се у политици само дере вичући „ Живео“ и „Доле“ не знајући ни коме ни зашто...Велики се државни послови завршавају вају без њега у канцеларијској тишини умствовањем искусних великодостојника [Јовановић, 1990 : 406]

108


снага, либерали су се залагали за револуционарну акцију против Турске и примену

принципа самоопредељења. У тој борби рачунали су на све грађанске демократске снаге у

Европи и Србији. Отуда блиска сарадња са сличним покретима у Европи даје им наду да

их могу искористити за остваривање наших националних интереса. Ипак, њихов

национализам прожет је култом прошлости, романтичарски, пун прецењивања самог себе,

како се то већ обично дешава код младих народа приликом појаве грађанства

[Чубриловић,1958 :242].

2.3. Медијски простор и развој законодавства

Уређење медијског простора законом о штампи није био приоритет владе кнеза

Михаила. Она је зарад националног интереса питања слободе и регулације

функционисања штампе оставила за нека друга времена. У потпуности су јој одговарали

прописи о цензури издати 1832.год., 1841.год. и 1852.год. са свим могућностима њиховог

релативног тумачења. Међутим, развој законодавства у Србији се на посредан начин

дотицао и сфере штампе и јавног дискурса. Наиме, Кривични законик и Законик трговачки

били су везани за функционисање штампе41. О томе сведочи и један предлог Управе

просвете из 1861.год. у коме се каже да „што би као казнимо појавило се, ако под саме

печатње закон не потпада, подпаст под опредељења Казнитељног законика кога су

прописи управ и удешени тако да цензура буде излишна” [Бјелица,1975:100].

2.3.1. Кривични и Трговачки законик и штампа

Већина преступа који би могли бити у вези са понашањем штампе у јавности, и

чије санкционисање значајно опредељује њихово функционисање, се нормативно

уобличена налазе у 9. и 10. глави Казнителног законика у којима се говори о делима

против државе и јавног поретка42. Ради се о делима која су због своје особене природе и

често далекосежних последица које њихово извршење оставља на друштвени државни и

политички живот, предмет изузетне пажње и државних органа и правне науке али и

најшире јавности. Обзиром да су она због свог значаја трпела бројне и сталне измене овде

ће бити приказана.

У кривична дела против државе (односно „противу отечества владатеља и устава“-

како их је законодавац означио у наслову девете главе) спадају велеиздаја, издаја земље,

41Трговачки законик биће значајан за штампу од првог Закона о штампи у коме се у 5. члану каже да штампарска и књижарска радња подлежу одредбама Трговачког законика42 У приказу ових кривичних дела користили смо се књигом Драгана Николића „Кривични законик кнежевине Србије“ Градина, Ниш, 1991, страна 120-139.

109


насиље према владару, те увреда и клевета владара.Велеиздаја је кривично дело којим се

напада на унутрашњи државни поредак, односно на државу у њеним битним саставним

деловима какви су територијална целокупност, уставно уређење и владар као оличење

врховне државне власти. Тако се и свако јавно позивање на велеиздају сматра велеиздајом

и кажњава робијом до 10 година (измена из 1861.год.). Допуном КЗ из 1870.год. као један

вид велеиздаје сматра се свако усмено и писмено излагање подсмеху или презрењу

уставних права владајућег кнеза, законског реда престолонаслеђа или постојећег облика

владавине. У погледу кривично правне заштите од велеиздајничких делатности са

владарем су према изменама и допунама КЗ из 1899.год. изједначени престолонаследник и

сви чланови краљевског дома.Кривично дело издаје земље као напад на спољну сигурност

државе и њен положај у односима са другим државама следећа је врста кривичног дела

против државе : под дипломатском издајом земље оновремена кривичноправна теорија је

подразумевала све делатности које нису војно, ратно потпомагање стране државе (односно

исто такво слабљење сопствене), већ су повреда или угрожавање сигурности државе на

неки други кажњив начин. У изменама девете главе из 1861.год., од војне издаје одвојена

су три вида кривичног дела дипломатске издаје земље : издајничка повреда тајне (јавно

обзнањивање или просто одавање тајне из документа за који се зна да га у државном

интересу треба чувати у тајности), издајничко уништавање, преиначавање или прикривање

доказа, те издајничка злоупотреба поверења. Уз постојећа три изменама КЗ из 1910.год.

унето је и четврто дело дипломатске издаје (запрећено истом казном од 5 до 20 година

робије) којим се кажњава објављивање планова ратних операција, тврђава, извештаја о

кретању трупа и других тајни везаних за одбрану земље (или њихово саопштавање страној

влади или њеним агентима). Исте године, проширено је поље дипломатске издаје где се

под њу подводе још нека дела, између осталих неовлашћено прикупљање података од

одбрамбеног значаја за Србију.Последња дела из групе оних против државе су насиље

према владару те увреда и клевета владара. У члану 90 КЗ се каже : „Ко јавно устмено или

писмено у злобној намери увреди или опадне књаза да се казни затвором од три месеца до

три године“. Дело увреде и клевете владара изменама КЗ из 1861.год. је проширено, па

прераста у дело увреде владајућег кнеза, кнегиње или престолонаследника „речма,

печатаним или непечатаним писменим саставом, ликовима или ма каквим изображењима

или знацима“. Исто дело чини и онај ко „ма шта предузима или говори из чега се мрзост...

(према поменутим лицима)..породити може“. Казна за ово је затвор од два месеца до пет

година ако је у питању кнез, а затвор од једног месеца до две године ако је реч о кнегињи

или престолонаследнику. Изменама и допунама КЗ из 1870.год. као увреда владајућег

кнеза је означена и свака друга радња којом се он „подсмеху или презрењу изложити

110


може“. Допуном законика из 1895.год. увећава се круг заштићених лица, па се исто као

увреда краљице и престолонаследника има казнити увреда или клевета „родитеља

краљевих“ и уопште „предака и потомака владајућег краља“. Најзад, изменама из 1899.год.

пооштравају се казне за увреду или клевету свих поменутих лица када је објект дела краљ

казна ће бити од 3 до 10 година а заостале заштићене објекте од 1 до 5 година.

Кривично дело позивање и подстицање на непокорност државној власти има своја

два вида : као јавно позивање или подстицање људи на непокорност према законима или

законитим наредбама власти и као наговарање на неодазивање позиву војних власти.

Године 1861. са подстицањем на непокорност државној власти у погледу кажњивости је

изједначена и свака делатност којом се јавно правдају и хвале дела „законом за злочинства

или преступљења означена“.

У десетој глави законика срећемо и једну подгрупу кривичних дела против државне

власти коју бисмо могли означити као дела омаловажавања државне власти. Првобитан

текст законика познаје само два таква дела : увреду или клевету државног надлештва или

чиновника у њиховом званичном раду и повреду званичног печата. Увреда или клевета

државног надлештва или чиновника „у самом заседанију или канцеларији, или јавно пред

народом“ повлачила је казну затвора до шест месеци. Изменама и допунама КЗ од

1861.год. ближе је одрђен начин извршења овог дела (речима, штампаним или

нештампаним писменим саставом, ликом или ма каквим „изображењем“ или знаком), као

и висина казне (за увреду до једне за клевету до две године) са напоменом да се и увреда и

клеветаможе односити и на „политичко тело“. Каснијим изменама и допунама повећан је

број заштићених објеката : од 1870.год. то су још и Народна скупштина, поједини њени

чланови, изборне скупштине, бирачки одбори и поједини одборници; од 1871.године и

поротници, сведоци и вештаци, а од 1902.год. и изборне судије и Сенат, као један од

домова новоустројеног дводомог Народног представништва. Одредбе о казни мењане су

само 1899.год. када је посебан законски максимум подигнут на две године за увреду а три

за клевету. Од преосталих кривичнох дела која су унета изменама КЗ 1861.год., треба

поменути дело вређања и клеветања државе. Радња овог дела опшисана је као јавно

потврђивање „измишљени или изопачени ствари“ или јавно „опорочавање или исмејавање

уређења државни или закони наређења власти“, а све са циљем да се ови изложе „мрзости

и презрењу“, да се побија њихов значај односно изазива и подстиче неповерење према

њима. Лакша врста овога преступа се од измена и допуна из 1861.год. може и „полицајно“

казнити као иступ - „ко законе наредбе и поступке власти или поједини чиновника устмено

или писмено или другим знацима опорочава, или речи овакве о њима разноси или

расказује уколико не би то у већи род кривице прелазило”. Овде ћемо навести и једну

111


одредбу о позивању на мржњу и нетрпељивост из КЗ у којој се каже да „ко јавни мир

угрожава тиме што јавно дражи грађане на мржњу и презир једних према другима..“

подлеже кривичној одговорности.

Иако се Трговачки законик43 у моменту доношења није могао доводити у директну

везу са функционисањем штампе, са првим законима о штампи његове одредбе почињу да

важе за организацију и функционисање штампарских и књижарских радњи.

Трговачки законик има 7 глава у којима се регулишу питања о томе ко може бити трговац,

како се воде трговачке књиге, који су оргнизациони облици трговачких удружења и питање

власништва, какве су обавезе и права посредника набављача, експедитора и превозника,

како се доказују куповина и продаја, каква је процедура плаћања и комплетан менични

систем као и обавезе странца по овом закону.

2.4. Дисциплиновање медијског простора

Одмах по повратку династије Обреновић на власт у Србији, а по инерцији

либералних тежњи Светоандрејске скупштине која је прогласила начело о слободи

штампе, може се говорити о извесној слободи политичког јавног дискурса. Такво стање

имало је и практично-политичко оправдање. Милош Обреновић, по свом старом обичају,

дозвољавао је и либералима и конзервативцима да се међусобно препиру и опотужују у

штампи, али када би он одлучио да је доста свађе, она је морала престати44. На тај начин,

могао је сазнати пуно тога и о једнима и о другима, а пред страним владама није морао

одговарати за написе у Србским новинама45. Међутим, његовом смрћу ситуација полако

почиње да се мења. Тежња да се ограничи слободна јавна комуникација постојала је и док

је Милош био жив нарочито од стране његовог сина. Први притисци уочени су на самој

Светоандрејској скупштини када је Тодор Туцаковић, иначе главни покретач питања о

слободи штампе и независни кандидат за председника Скупштине, поднео оставку,

наводно због болести брата. Изгледа се радило о притисцима из круга кнеза Михаила да се

он повуче. Туцаковић се не појављује у политичком животу Србије за све време владавине

кнеза Михаила, да би се појавио одмах после његове смрти [Живановић,1923:82]. Да се

слободна реч неће толерисати показује и случај протосинђела Никанора Зисића, који је

само због тога што је говорио на гробу виђеног либералног првака прогањан и као лице

43 Види у „Грађански законик за краљевину Србију Краљевске“ српске државне штампарије, Београд 1903 : 283-320.44 На жалбу либерала, он је дугогодишњег уредника Милоша Поповића коме је одмах по повратку дао орден, без размишљања сменио и ставио га у кућни притвор [Бјелица, 1975 : 88].45 У фебруару 1859.год. у Србским новинама изашао је чланак „Како Србија стоји према Порти и Порта према Србији“ који се није свидео турском београдском комесару. Он је одмах упутио званичан протест код кнеза Милоша, који му је одговорио да не може да спречи таква писања јер је скупштинском одлуком у Србији уведена слобода штампе [Бјелица, 1975 : 84]

112


свештеног реда послан на епитимију [Јовановић,1990:385]. Било је сасвим јасно да ће опет

важити стари уставобранитељски софизам да „ако ко уме паметно да пише, наћиће и

слободу штампе“. О томе говори и случај Стојана Бошковића, Владимира Јовановића и

Милована Јанковића, који су крајем 1860.год. у Србским новинама објавили своју жељу и

намеру да покрену лист Народна скупштина. У објави они су навели да ће новине бити

самосталне, а да ће у њима публика моћи да чита информације из земље и света, као и

дискусије из свих области друштвеног живота, са надом да ће се лист „омилити Српском

свету као што му је и то име мило“. У четвртој тачки објаве они кажу : „Молићемо се

власти, да допусти слободу штампе и да настане дасе укину сметње у књижевној

узајамности између нас и осталих наших једноплеменика“ [Живановић,1923:82]. Иако је

Управа просвете дала дозволу за штампање овог листа, он није почео да излази јер је

кнежевско представништво опоменуло управу просвете да се „карактер и позив јавног

званичника не може у сагласије привести са уређивањем политичких новина. По закону од

17.3.1842.год., званичници нису смели претресати „законе и наредбе правитељства” ни у

приватним разговорима а камо ли јавно у политичким говорима. Услед тога управа

просвете забрани издавање новина Бошковићу који је био њен чиновник, а министарство

финансија забрани Јовановићу, који је опет био у његовој служби [Јовановић,1990:385].

Они су упутили две жалбе Савету за ускраћивање већ добијене дозволе, и за одбрану

законитости. Савет је обе жалбе одбацио, с тим што је Јовановића и Бошковића тужио суду

због увреде. Поред ове тужбе била је подигнута и тужба од управе вароши Београда

против све тројице. У њој су били инкриминисани изрази објављени у једном огласу у

коме Бошковић Јовановић и Јанковић кажу : „Ако је закон највиша воља у Србији онда ће

наше новине почети излазити...“ У тим изразима управа вароши Београда нашла је да се

вређа кнез Михаило и његова прокламација46, те да се „подиже у земљи незадовољство

против постојећег реда“. Поред тога, ухваћено47 је и једно Бошковићево писмо у коме је

стајало да је „реакција јошт тако јака да имамо завидити австријском либерализму“

[Јовановић,1990:386]. Сва тројица били су ухапшени и девет дана су провели у затвору.

Владимира Јовановића то не спречава да настави свој новинарски рад на ширењу

либерализма, овај пут прикривено. Он постаје сарадник Трговачких новина, где путем

алузија води борбу против Михаиловог режима48. Влада није забранила Трговачке новине,

али је њеном уреднику Миловуку наређено да их обустави и он је као чиновник морао то

46 Кнез је у својој познатој прокламацији изјавио „да је Закон највиша воља у Србији којој се сваки без разлике покоравати мора“ [Живановић,1823:83]47 О „узапћењу” и отварању писама види у Димитрије Г. Радовић „Теорија казненог поступка с погледом на законик о поступку судском у кривичним делима за кнежевину Србију“, Државна штампарија, Београд 1870, члан 86.48 У време неслободне штампе алузије су увек биле оружје опозиције, оружје скривено и баш зато опасно[ Јовановић, 1990 : 386].

113


учинити [Јовановић,1990:387]. Иако је перманентно на свим скупштинама и 1858., 1859. и

1861,64,67.год. постојао захтев за изгласавање једног Закона о штампи, сви су они

одбијени готово униформним образложењем. Влада се користила и другим методама када

је ограничење штампе у питању. На пример, она је преко својих људи у Новом Саду

купила ако не све примерке, онда највећи део Јовановићеве брошуре Србенда и Готован у

којој се, по владином мишљењу, критикује на недопуштен начин политика кнеза Михаила

и његове владе. Купљени примерци су пренешени у Београд, где су годинама трунули на

тавану министарства унутрашњих дела [Јовановић,1990:390]. Влада је забрањивала унос

свих листова у земљу за које је сматрала да не иду у правцу њене политике, нити је трпела

икакву критику. Листови Дневник, Слобода, Застава, Змај, у којима су писали либерали у

иностранству, забрањени су за Србију. И поред забране ти листови прелазе границу

захваљујући сталном кријумчарењу. Ако не у унутрашњости земље, у Београду сав

образованији свет зна шта се пише у тим забрањеним новинама. Њихова се садржина

разноси шапатом и то тим ревносније што је за владу опасније [Јовановић,1990:392]. Ипак,

то кријумчарење опозиционих листова са стране не може да надокнади оскудицу

независне штампе у самој земљи. Углавном, свет је у Србији необавештен. О државним

пословима зна се само оно и само онолико што влада кроз своје службене или

полуслужбене новине хоће да саопшти. Најзамашнија питања, каже Стојан Вељковић,

решавају се код нас у источној тишини, а публика једва по буџацима чује што о томе...На

тај начин земља остаје без јавног мнења и у јавном животу увлачи се нека апатичност


Овај кратки опис дисциплиновања штампе био би некомплетан уколико не би било

показано како су се либерали понашали у ситуацији када су имали контролу над

званичним листом после смењивања Милоша Поповића са места уредника, тим пре што је

њихово понашање изненађујуће и сасвим супротно начелима о слободи штампе за коју су

се толико залагали. Све док су Србске новине биле у рукама либерала, њихови

противници нису имали могућности да их нападају путем штампе. Међутим, то не значи

да су конзервативци мировали. Оно што нису могли у земљи, потражили су на страни. Кад

им је одузето уредништво Србских новина, наставили су своју кампању против либерала у

Србском дневнику и немачком темишварском листу Temesshvarer Zeitunд. Либерали су са

своје стране предузимали мере да спрече уношење ових листова у Србију. У томе им је

неко време на руку ишла државна цензура захваљујући цензору Матићу који им је био

наклоњен. Одмах је издато наређење да се забрани уношење Србског дневника, а цензура је

забрањивла и уношење појединих бројева Темишварских новина у којима су сарађивали

конзервативци. Да би пред јавношћу оправдали ове забране, либерали су у Србским

114


новинама објављивали полемичке чланке против писања страних листова оптужујући их

за недозвољено мешање у унутрашње ствари Србије [Бјелица,1975:92]. То оправдање се

од либерала није могло очекивати, обзиром на то да су они први тражили укидање свих

ограничења слободне комункације. Изгледа да се у оновременој Србији слобода схватала

само као слобода за себе и своја схватања.

3. Штампа у функцији политичких обрачуна

Процес сублимације политичких обрачуна комуникативним сучељавањем субјеката

политичког процеса у Србији покренут је на Светоандрејској Скупштини. Тада је, уз

повратак породице Обреновића на престо Србије на политичку сцену, ступило српско

грађанство и интелигенција са захтевима за парламентаризмом и уствношћу као и за

остварење грађанских слобода. Један од најважнијих политичких захтева тог времена био

је онај за слободу штампе као најбољег гаранта за слободу народа. Иако је слобода штампе

на Светоандрејској народној скупштини била проглашена само начелно, то је имало

утицаја на политичко освешћивање ширих народних слојева у Србији. У народу је нарасла

свест да је коначно дошло време када се може говорити јавно и о политици. Сви који су

хтели да критикују стање у земљи позивали су се на Закон о Народној скупштини. Тако се

почињу стварати услови за формирање грађанске политичке јавности као напонског поља

између државе и друштва, приватних и општих интереса. Међутим, то стање није

потрајало дуго.

3.1. Режимска штампа и њен монопол

Захваљујући Светоандрејској скупштини и великом интересовању народа за њене

одлуке, Србске новине (у то време једини политички лист у Србији) су постигле већи успех

него икада раније. Интересовање је било такво да је уредништво листа могло да отвори

ванредну претплату само за децембар 1858.год. Милош Поповић, и даље уредник листа,

писао је касније да је са Светоандрејском скупштином у његовом журналистичком раду

почела „много сјајнија епоха“ од оне из 1848.год. [Бјелица,1975:83]. Новине су поред

извештаја и чисто информативних материјала, доносиле и политичке чланке о значају и

задацима скупштине. Њихов главни задатак био је да величају кнеза Милоша и династију

Обреновић. Поповић чини све да та дужност буде успешно извршена. Са највећим

одушевљењем Србске новине пратиле су повратак Милоша Обреновића у Београд, његова

путовања по унутрашњости и великим свечаностима које су том приликом биле

приређиване. Велико залагање Милоша Поповића да преко Србских новина увелича

115


повратак Обреновића у Србију није остало непризнато. За заслуге „око подизања народне

журналистике“ кнез Милош га је својим указом одликовао чином капетана

[Бјелица,1975:83]. Почетком 1859.год., док је утицај либерала на политичкој сцени био још

увек снажан, Србске новине објавиле су више чланака у којима су коментарисана питања

значајна за политички живот Србије. Међутим, са распуштањем скупштине почео је да

слаби њихов политички утицај а то је значило и потискивање из Србских новина. Поново

почиње избегавање тема из унутрашње политике и усмеравање пажње на спољне догађаје.

Новине су ограничене на доношење вести и извештаја из страних часописа без икаквих

коментара и изношења сопственог става.

3.1.1. Званичне новине у рукама конзервативаца

Политичке борбе између конзервативаца и либерала, вођене у почетку закулисним

средстима, добиле су у другој половини 1859.год. карактер правог јавног обрачуна. Главну

улогу у обрачуну имале су Србске новине. У серији чланака49 под заједничким називом

„Поглед на радњу Одбора Светоандрејске скупштине“ подвргнут је оштрој критици

целокупан рад Светоандрејског одбора са циљем да се, како пише Владимир Јовановић, „и

у унутрашњој и спољашњој политици систематски побије законита вредност либералним

идејама и начелима“ [Бјелица,1975:86]. Оштро критикујући либерални програм, писац

текстова истовремено износи и други конзервативни програм о политичком и друштвено-

економском уређењу земље. Он позива кнеза Милоша да заштити земљу од усијаних

чиновничких глава и разних демагога и стручњака. Кад је штампан и последњи наставак

Србске новине наставиле су да објављују дописе читалаца и друге написе о великом

успеху чланака у народу. Није било вароши у Србији из које није био послан бар по један

такав допис50. Циљ је био да се створи утисак како целокупна јавност подржава програм

„дукатоваца“ [Бјелица,1975:86]. И поред велике радозналости читалаца, Србске новине

нису хтеле да саопште име аутора под знаком дуката. Касније је утврђено да иза текстова

стоје Матија Бан, Јован Ристић, и сам кнез Михаило који их је пре објављивања читао а

„где што још удесио .. и додао“. Ови текстови изазвали су велико незадовољство међу

либералима, који су преко митрополита Михаила успели да изврше притисак51 на кнеза 49 Сви чланци (а било их је девет) били су означени знаком дуката # по чему су названи дукатовачким а њихове присталице дукатовцима.50 Једно писмо из заоставштине Стевче Михаилловића указује на то да су дописници из унутрашњости добијали посебна упутства из Београда о томе какве написе треба да шаљу Србским новинама. То је само још један доказ да је кампања против либерала била унапред смишљена, а могуће је да је добар део ових дописа састављен у редакцији Србских новина [Бјелица, 1975 : 86]51 Притисак су либерали вршили на само уредништво новина, али им је цинично одговарано да „два правца у новинама не могу обстати, исто као што ни две противне војске не могу ићи под једним барјаком „те да им једино преостаје да оснују своје новине из којих ће политички рат водити“ и тако своје способности на пољу „благородног излагања окушати“ [Бјелица, 1975 : 91]. Биле су то прве идеје о вишестраначкој штампи у

116


Милоша, који смењује Милоша Поповића и ставља га у кућни притвор а уредништво даје

Владимиру Јовановићу, највише нападаном либералу из светоандрејског одбора. На челу

уредништва Србских новина либерали ће остати непуних шест месеци, када их на том

месту поново смењују конзервативци. Новопостављени уредник Милан Милићевић, иначе

протоколиста кнежеве канцеларије, уређивао је лист бојажљиво. Избегавао је објављивање

ма каквих написа који би могли изазвати незадовољство страних земаља а није се мешао

ни у унутрашње политичке расправе. Радио је по стриктним наређењима Милоша

Обреновића, због чега је опадао број претплатника а новине су губиле на значају. Када је

Михаило Обреновић после смрти оца ступио на српски престо, улогу тумача своје

политике поверио је Србским новинама и Јовану Ристићу [Бјелица,1975:101]. Он је изнео

целокупан програм унутрашње и спољне политике кнеза Михаила, стављајући јавности до

знања да је Србија решена да води самосталну, како спољну тако и унутрашњу политику.

Страна штампа била је изненађена оваквим написима, који су доживели успех у

иностраној и домаћој јавности. Наравно, Порта је била незадовољна развојем догађаја у

Србији и бујањем национал-ослободилачких идеја и њиховог пропагирања у штампи, тако

да је упутила више протеста влади кнеза Михаила које нису остале без ефекта.

Смењиивани су новинари52 а писање и пропагирање ослободилачких идеја у новинама

постало је умереније. Од јануара 1861.год. Србске новине излазе поново као званични

лист53. Њихов издавач поново је постала Државна штампарија док је уредника постављала

управа просвете која се бринула и о садржају листа. Она је склопила уговор са Костом

Вуићем да буде уредник новина, с тим да их уређује „по правцу који му правитељство

давало буде“. Међутим, управа просвете није била задовољна његовим радом, тако да га

убрзо смењује и на његово место доводи Јована Балаитског, који на месту уредника остаје

до своје смрти 1877.год [Бјелица,1975 : 105]. Балаитски је новине уређивао чиновнички,

дисциплиновано. Поред разних службених материјала које је добијао преко управе

просвете, објављивао је још домаће и стране вести. Међутим, то су биле само суве

информације преведене из иностране штампе или преузете из других српских листова.

Србске новине под његовим уредништвом нису се упуштале ни у какву полемику и

политику. Тај задатак је је кнез Михаило поверио другим новинама.

3.1.2. Прорежимска и субвенционисана штампа

Србији.52 Озбиљне компликације са портом изазвао је текст Милана Милићевића “уочи цвети 1861.год.” који је писан у спомен Таковског устанка.После протеста београдског мухафиза Михаило је уклонио Милићевића и дао објашњење да је текст писан без његовог знања и да стога нема никакав значај.Против овог чланка изјаснио се и Илија Гарашанин који је написао писмо тадашњем председнику владе Николи Христићу да ови “испади новинарског патриотизма” знатно отежавају његову мисију у Цариграду.После тог писма влада је наредила да се штампа подвргне строжој цензури.[Бјелица 1975:103]53 Предлог је дао Данило Медаковић који је тврдио да је давање новина у фиктивно власништво омогућило појединцима да у њима заступају политику супротну званичној те да се радило о трошку правитељства против правитељства .[Бјелица 1975:104]

117


За остваривање властитих интереса кнезу Михаилу је био потребан лист који би

заступао званичну политику а да формално не изгледа званично. Тај свој план остварио је

тако што је одобрио Милошу Поповићу, некадашњем уреднику Србских новина, да уз

повољне материјалне услове покрене политички лист. Почетком марта 1861.год. Поповић

је објавио да оснива лист под именом „Видовдан“ који ће по својој орјентацији бити

конзервативан. Он пише : „Па како је и положај државе наше сам по себи конзервативан,

то ћу се дакле и ја на монархичном држати конзервативизма“. Један од главних задатака

новина био је да народ држе у слози и јединству. Поповић је из државне касе примао

помоћ од 3000 талира. Те новине највећи простор посвећивале су спољњој политици,

преводећи вести из стране штампе. Остали део простора попуњавао је разним стручним

чланцима, дописима, преведеним вестима извештајима и огласима. Важан задатак

Видовдана по сугестији самог кнеза Михаила био је помирење Срба и Мађара у Војводини

због чега је трпео жестоке критике либералних интелектуалаца. Положај листа се знатно

мења после бомбардовања Београда када су смањене државне субвенције уреднику на

1500 форинти а други лист Световид почео да привлачи већу пажњу читалачке публике.

Други лист вредан помена био је Световид Александра Андрића. Будући политички

неутралан, није побуђивао интересовање читалачке публике. Али, то не значи да он није

био спреман да стави своје новине на располагање влади [Бјелица,1975:107]. Само једном,

пре покретања Видовдана, Световид је послужио као владин политички орган. Тада је

кнез Михаило дао Андрићу 100 дуката уз обавезу да у свом листу објави материјале који

му буду послати. У 31.броју Световида објављен је један политички чланак који је од

савременика протумачен као политичка исповест кнеза Михаила [Бјелица,1975:107]. Са

појавом Световида Андрић више није могао да рачуна на финансијску помоћ кнеза због

чега је запао у финансијске тешкоће. Ипак углед листа почиње да расте 1864.год.,

захваљујући пре свегга Матији Бану који у њему објављује своје текстове, као и другим

својим сарадницима. Ипак, нема сумње да је Андрић био повезан са Обреновићима.

3.2. Међународно комуницирање у функцији националних интереса

Свестан значаја штампе и јавног мнења у међународним политичим односима,

Михаило им је придавао велики значај. При министарству иностраних дела постојао је

посебан фонд за финансирање политичке пропаганде путем штампе54. У току 1861.год. из

овог фонда плаћена је помоћ уредницима Видовдана и Дунавског лебеда у Београду,

54 „за достојније заступање интереса државних средством штампе на страни и у земљи“ [Бјелица, 1975:112].118


Србобрана у Новом Саду, и бечког листа Oct und Wect55. Осим поменутих, на располагању

владе стајали су још и ови листови : Световид у Београду, Wanderrer у Бечу, Temessvarer

Zeitunд у Темишвару. У корист Србије писали су и француски листови Siecle, Patrie, Pays,

Ami de la Reliдion а нарочито агенција Havas у Паризу. Влада је из тајног фонда плаћала

своје сараднике у иностранству који су имали задатак пишу по налогу из Београда

[Бјелица,1975:113]. У Београду влада је са својих тајних рачуна плаћала и организатора

пропагандних активности Матију Бана. Он је радио по налогу владе и за њене потребе,

али тако да се тај његов рад за случај потребе могао квалификовати као приватна

незванична активност. Бан је почетком 1861.год. израдио план деловања Србије на

спољно-политичком, унутрашњем и војном плану. У њему он каже да Србија не може

пасивно да посматра дешавања у Европи, да се мора припремити за догађаје који долазе те

да „прво она мора подигнути оборено мненије у Европи путем новина и брошура“. У том

послу влада треба да ангажује своје најбоље и најспособније људе који би били подељени

на секције56. Преамбициозан план није у потпуности прихваћен од кнеза Михаила.

Влада 1861.год. оснива Прес биро на чијем челу се налази Матија Бан. Иако у

плановима председника владе Гарашанина Матија Бан није имао значај који би требао да

има, његов рад и те како је био значајан. Он је писао чланке и брошуре, преводио

дипломатске ноте, дописивао се са страним публицистима и новинарима. Поред свих тих

послова активно је сарађивао и у домаћој штампи, а са Милошем Поповићем био главни

организатор поллитичке борбе путем штампе са либералима. Са одласком Гарашанина са

места председника владе, Бан предлаже министру иностраних дела нови пројекат прес

бироа који је у целини прихваћен. У главним цртама основни задатака прес бироа је

праћење и анализирање стране штампе као и дописивање са њом у циљу пропаганде

владиних идеја. У пројекту су прецизно разграничени сви послови које ће обављати

поједини чланови прес бироа. Главна дужност управника је да редовно извештава

министра о писању стране штампе, да прегледа све дописе који иду за иностранство, да

сам пише све званичне и полузваничне чланке и брошуре, а кад буде нужно и

меморандуме. У Бановом плану предвиђено је да управник прес бироа врши цензуру

званичних и полузваничних новина у Србији [Бјелица,1975:116]. Остварење овог пројекта

имало је за последицу врло живу кореспонденцију са страним листовима из Прага, Беча,

Љубљане, Задра, Венеције, Беча, Марибора и многих других. Српска влада је знала да

55 Крајем 1860.год. овом листу кнез Михаило је доделио помоћ од 1000 дуката“ [Бјелица, 1975:112]. 56 Група за пропагнду била би подељена на три секције. Прва би се бавила искључиво писањем брошура и чланака за иностранство. Друга би проучавала ставове западних земаља према источном питању док би трећа, коју би водио сам Бан, радила на организацијии сарадње са јужнословенским народима и проучавала југословенско и источно питање и о томе писала у штампи. Планирано је и отварање Српско француских новина [Бјелица, 1975:114]

119


придобијање европског јавног мнења може бити пресудан чинилац у вођењу политике

великих сила према источном питању и Србији. Стога је она поред активности везаних за

пропаганду путем штампе финансирала боравак појединих политичких првака из земље у

иностранству. Тако је 1862.-1863. у Енглеској боравио Владимир Јовановић, либерал. Он је

имао задатак да јавно мнење Енглеске што тачније упозна са ситуацијом на Балкану и у

том циљу контактирао је многе политичаре, књижевнике, публицисте, настојећи да их

заинтересује за проблем Србије [Бјелица,1975:118]. Влада кнеза Михаила улагала је сталне

напоре да источно питање и проблеме у Србији убаци у сферу интересовања европске

јавности од које се очекивао пресудан утицај.

3.3. Либерали и штампа

Либерални политички програм никако се није уклапао у политику коју је водила

влада и кнез Михајило. Због тога либерали у једном стешњеном и дисциплинованом

медијском простору оновремене Србије нису могли да објективизирају своје идеје. Упркос

ограничењима, либерална мисао била је присутна на политичком и јавном пољу. Пошто

нису успели да покрену свој лист, покушали су да преко Трговачких новина пласирају своје

идеје и ставове. Издавач ових новина био је банкар Ј.Кумануди а уредник Милан Миловук,

професор трговачке школе у Београду. Иако покренуте као економско-стручни лист57, ове

новине писале су и о политици. Активности либерала као дописника овог листа сводиле су

се на опрезно и метафорично критиковање конзервативне политике владе, а нарочито

њиховог гласила Видовдана. Управа просвете је више пута опомињала због тога уредника

Миловука оптужујући га да „заступа неке странке“, и да превише „политизира“. Поред

тога, Трговачке новине биле су подвргнуте строгој цензури, а влада је „процесима и

глобама учинила највише да те новине престану излазити“ крајем 1862.год.

[Бјелица,1975:124].Удаљени из владе и Скупштине и без свог политичког гласила,

либерали су тражили друге начине на који би могли да искажу своја опозициона

мишљења. Привремено уточиште нашли су у Друштву србске словесности, али након

забране рада овог друштва једина могућност која им је стајала на располагању била је

штампа у иностранству. Србски дневник у Новом Саду био је један од листова које су

либерали користили за изражавање својих идеја. Лист је због тога био забрањиван за увоз

у Србију а на крају су га забраниле и аустријске власти којима се такође није допадало

његово писање. Средином 1864.год. Владимир Јовановић покреће политички лист на

57 Управа просвете дозволила је њихово излазење само под условом да пишу о економским и културним питањима од интереса за трговачки сталеж. Уреднику Миловуку скренута је пажња да ће лист бити забрањен ако се буде бавио политиком [Бјелица, 1975:124].

120


српском и француском језику La Liberte. Још од првог броја Слобода се односила према

режиму у Србији као опозициони лист, осуђивала је владалачки апсолутизам кнеза

Михаила, и критиковала његове министре. Због тога је била забрањена за Србију

[Бјелица,1975:129]. Средином 1865.год. лист мења назив у Српска слобода – La liberte

Serbe да би могао да се уноси у Србију. Иако су напади на владу били знатно умањени, она

није дозволила ни уношење овог листа. Након тога Јовановић прелази у Пешту и ради у

редакцији Заставе где наставља борбу против кнеза Михаила. Поред политичких

либерали имају и свој шаљиви лист Змај који је уређивао песник Јован Јовановић Змај, а

који је Михаилов режим чинио смешним из дана у дан. Напади из иностранства били су

отворени и безобзирни58, често постају лични и у Србији где се гаји култ личности кнеза

Михаила саблажњавају читаоце [Јовановић, 1990:391]. У Београду се 1866.год.појавиле

Београдске илустроване новине под уредништвом Милана Миловука. Оне су објављивале

поучне и забавне прилоге (приче, басне, шале, загонетке, разне духовитости и слично),

илустрације и преведене вести из стране штампе. По начину уређивања и врсти

материјала, Миловукове новине представљају наставак оне журналистике коју је у Србији

започео Љубомир Ненадовић са својом Шумадинком а које карактеришу разне шале и

алегоричне причице које су се могле схватити као алузије на политичке и друштвене

прилике [Бјелица, 1975:131]. Исте године одбијен је захтев Јеврема Грујића за покретање

листа Јединство, али је зато влада дала одобрење за Љубомира Каљевића и лист Србија59.

За Србију се може рећи да је слободоуман али не и опозициони лист. Она није критиковала

постојећи режим, већ је само заступала либералне идеје60 и популарисала напредне

покрете у свету. То је, како истиче Скерлић, био више идеолошки и начелан лист него лист

за практичну политичку делатност. Главни сарадници Србије били су културни радници и

економски стручњаци, што се одражавало не само на садржај већ и на заступљеност

новинарских жанрова. Она је убрзо постала најчитанији лист у кнежевини.

4. Српска јавност између политичких и националних дилема

58 Наравно да и ова штампа, са озлојеђености оних који су у њој водили прву реч, није била увек правична и објективна у оцени политичких прилика у Србији. И ако није утврђено да су чак и једног кнеза Михаила назвали „Турским пандуром“, они су протествовали што су градови узети мирним путем и без крви, а кнеза су означавали као чувара града и турске заставе на њему..Тиме је објективност штампе ван Србије у критици кнеза Михаила озбиљно довођена у питање. Наведено према [Живановић, 1923:156]59 У молби за покретање листа Каљевић је навео да му се неће поткрасти никакве „партијске иницијативе или страсна заједања.“60 „Дајте земљи слободних установа слободнијих него што их непријатељи наши имати могу, па сте јој онда осигурали будућност. Буде ли Србија једном станиште праве слободе, онда ће Босна, Херцеговина итд. волети да је с нама у заједници, па баш кад народ у тим земљама не би српски био“ пише се у Србијји и додаје да туторски систем ни један народ није усрећио и да има за последицу успоравање развитка његове свести. [Јовановић, 1990:393].

121


Већ почетком 60-тих година Србија је била „ућуткана“ (по тврђењу једног

реакционарног листа) а Срби у Мађарској имали су више политичких слобода него Срби у

Србији [Скерлић,1966 : 127]. Кнез Михаило је одмах по повратку у Србију предузео мере

на придобијању јавног мнења за своју будућу политику. Не штедећи новчаних средстава

ангажовао је из редова конзервативаца најпознатије публицисте и новинаре да пишу у

домаћој и страној штампи у духу његових политичких начела. Уз помоћ новца и државног

апарата Михаило је настојао да управља јавним мнењем у Србији. Јавност и јавно мњење

формирани су са једне стране забранама и ограничењима а с друге стране снажним

пропагандним активностима. Влади је требао само изговор да отпочне оштре мере против

слободоумних људи „који су се испречавали на њеном путу и мешали у оно што је она

сматрала за свој посао“ [Скерлић,1966:129]. То потврђује и случај са забраном рада

Друштва србске словесности 1864.год. То удружење (касније Српско учено друштво и

Српска Краљевска академија) било је једна научна установа која са политиком није имала

везе. Њен циљ био је усавршавање српског и стварање књижевног језика, као и

просвећивање народа. Међутим, протерани из јавности, либерали на челу са Владимиром

Јовановићем су у Друштву српске словесности нашли погодан терен за ширење својих

идеја, поготово што се радило о средини у којој се кретала српска интелигенција. Верујући

у либерализам као научну истину, оновремени либерали нису сматрали да је ширење

либералних идеја у оквиру Друштва и његовог Гласника злоупотреба науке. Говорећи у

име науке, либерали су држали да се уздижу у више сфере где их цензура и полиција не

могу достићи. Међутим, као што је угушила њихов први покушај да покрену лист, тако је

спречила да Друштво претворе у центар макар и теоријског либерализма61. Друштво је

суспендовано на предлог Министра просвете и црквених дела, који је либерале у

предлогу назвао „елементима нереда“ за које каже да злоупотребљавају Друштво за

„малоуважење аукторитета државе и српске научности и просвете“ [Живановић,1923:96].

Суспендовање Друштва био је главни политички догађај, који је био предмет непрестаног

претресања у круговима београдске и новосадске интелигенције. Либерали су тај догађај

искористили за тврдњу да влада не гони само политичку опозицију већ и слободу научног

мишљења. Влада се бранила тиме да су њени противници направили од Велике школе и од

Друштва Српске словесности своје партијске бусије : „пустити да одатле пуцају на владу,

било би исто тако бесмислено као пустити хајдуке који су се затворили у цркву да одатле

туку жандарме“ [Јовановић,1990:390]. Влада доиста није била против науке, осим у

случају када би неко желео да са научне тачке гледишта цени актуелни политички

61 На седници 1864.год. Коста Цукић није дозволио Владимиру Јовановићу да држи предавање о штедњи, а када је на ред дошао пријем нових чланова где је прихваћен предлог да се у Друштво приме представници тадашње европске демократије као Манцини Гарибалди, Херцен Чернишевски итд,прекинуо је седницу.

122


тренутак. Њега би она означила као елеменат нереда који треба уклонити. Свака критика

државних власти (подједнако партијска) слабила је њихова ауторитет, а када је требало

бирати између слободне научне критике и ауторитета државних власти влада је налазила

да је државни ауторитет пречи. Држава је могла постојати без научне слободе, али не и без

ауторитета власти. Овај догађај створио је дилему да ли Друштво као научна институција

треба да се бави научним пословима у најстрожем смислу те речи или да, упоредо с тим

распростире образовање, негује опште теме, укључује се у идејна кретања Европе а тиме

доприноси и друштвеном и политичком развитку земље. Ова дилема о двојаком задатку

науке налазиће своја решења у зависности од тренутне политичке ситуације.

Дисциплиновање српске јавности, поред штампе и скупштине, ширило се и на научне и

књижевне установе и кругове62.

Неоспорно је да је спољна политика кнеза Михаила у почетку била опште

популарна. Чак су и либерали који су критиковали његову унутрашњу политику

поздрављали његове циљеве у вођењу спољне политике. И они су били исто толико

националисти колико. Међутим, Михаилова неодлучност нарочито је дошла до изражаја

1866.год., која је по либералима сматрана одлучујућом годином српске историје, када се са

немачким и италијанским уједињењем требало завршити и српско. Када је та прилика

пропуштена, јасно се издиференцирало становиште да се од Михаила и на националном

плану не може много очекивати. Оснивање „Уједињене омладине српске“ јесте покушај

либерала да се у самом народу изазове тежња за акцијом. На тај начин Омладина од једне

ђачке дружине постаје националистичко друштво. Она је имала своје седиште у Новом

Саду и најачи утицај у Војводини. У Србији он се ограничавао на интелигенцију а до

сељачких маса није ни допирао. Код интелигенције утицај Омладине био је врло јак, она је

постала мода и зараза [Јовановић,1990:472]. У основним идејама разлика између Михаила

и омладине није било. Сви су желели рат са Турцима и уједињење Срба. Па ипак, за

Михаила је било незгодно то што Омладина није одвајала унутрашњу слободу од

спољашње, дакле била је на либералном трагу, и романтичарски до неодговорности

непопустљива у свом национализму. Као патриотски покрет, у почетку је уживао

благонаклоност кнеза који је финансирао издавање омладинских књига а у службеним

Србским новинама доносе се извештаји о раду прве омладинске скупштине. До разлаза

долази 1867.год., када Омладина држи скупштину у Београду на којој се окупило око

„3000 душа“. Влада прима Омладину као једно патриотско друштво високо уздигнуто

изнад партијских свађа унутрашње политике а Омладина се показује као „филијала

62 Године 1863. у Београдском позоришту игра се „Сеоба Србаља“ од Ђуре Јакшића, али са многим брисањима. Превод Стојана Новаковића Ранкеове „Историје српске револуције“ за дуго није могао изаћи јер власт није дала да се штампа док се не учине „извесне изоставке“.

123


либералне опозиције“ [Јовановић,1990:474]. Због тога се забрањује одржавње скупштине у

дворишту Велике школе, а истовремено и присуство „учећој се младежи“ и свим оним

чиновницима који нису „довољно личног поноса и појма свог положенија“ имали, да сами

и без наредбе власти оставе омладинску скупштину [Јовановић,1990:475]. У будуће,

омладинац значи за српску владу противник државе и династије а Омладина прелази у

отворену опозицију кнезу.У народној маси либерали нису успели поколебати веру у

националну политику кнеза Михаила. Установа народне војске и добијање градова

створили су му кредит од кога је могао годинама живети. Али у центрима интелигенције у

Београду и Новом Саду његов ауторите је пољуљан, створене су сумње у успешност

његове националне политике. Михаилов глас великог националног владаоца почео је да

бледи.

VI ИНФОРМАЦИОНО КОМУНИКАЦИОНИ СИСТЕМ И

ГРАЂАНСКО ДРУШТВО У СРБИЈИ

Еманциповање привреде из зачаурености домаћих потреба и државних директива,

као и њено заснивање на робно-новчаним и тржишним односима представља темељ

настанка грађанског друштва. То је друштво у коме је до краја доведен процес

приватизације и његове нормативне кодификације. На тај начин правни саобраћај

приватних лица проистекао из односа приватне својине ослобођен је сваког мешања

државе [Хабермас,1969:29].Јавност се може оформити једино у констелацији одређених

124


предуслова а најважније од њих одређује информационо комуникациони систем. Јавности

нема уколико у политичком систему не постоје социјални простор и легализоване форме

да појединци јавно и практично манифестују свој релативно активан и трајан став према

проблемима заједнице у којој живе. Информационо комуникациони систем мора да

обезбеди простор и легализоване канале за хоризонтално, вертикално и групно политичко

комуницирање политичког система [Радојковић,1984:100].

1. Сазревање грађанског друштва у Србији

Основна карактеристика српског друштва у периоду после седамдесетих година 19.

века јесте преовлађивање робно-новчане привреде и јачање капиталистичких односа. У

складу са тим развијало се и правно уређење нових односа, која је штитећи интересе и

привилегије нове владајуће буржоазије одиграло значајну улогу. Она је усмеравало тај

развитак према интересима владајуће класе, покушавала да га подстакне, убрза, да уклони

сметње на његовом путу, да прошири поље деловања и сузбије, ограничи и сузи сва

деловања која би .била опасна и носила по владајућу класу штетне последице

[Јанковић,1952:197].

1.1. Становништво и његова класна диференцијација

Број становника у кнежевини Србији био је у сталном порасту. Од 1200000, колико

их је било 1866.год., број становника се повећао на 1350000 у 1874.год. и 1390000

1878.год..[Историја Српског народа 5-1,1994:305]. Градски живаљ се повећавао брже од

сеоског, тако да се његов број увећао са 116000 1866.год. на око 139000 1874.год. и 177000

у 1878.год. Захваљујући томе, број варошана у укупном броју становника Србије повећао

се са око 10% 1866.год на 13% у 1878.години. У ово становништво убрајају се становници

48 вароши и варошица [Историја Српског народа 5-1,1994:305]. Највећи град је Београд са

27.605 становника а следе га Шабац са 8.208, Пожаревац 7.828, Крагујевац 6.663 итд. Око

99% становништва били су Срби а остатак су чинили муслимани, Хрвати и други. Након

Берлинског конгреса национални састав постао је сложенији али је постотак несрпског

живља био мали чак и у проширеној и независној Србији. Увећана новоослобођеним

крајевима, Србија се после Берлинског конгреса све до балканских ратова простирала на

површини од приближно 54.000 квадратних километара. На том простору је према попису

из 1884.год. живело 1901736 становника. Од тог броја у селима је живело 1665849 а у

варошима и варошицама 235887 становника.[Историја Српског народа 6-1,1994:8] Градски

живаљ чинио је 12,41% од укупне популације. Број становника стално је растао због

125


повећаног прираштаја и досељавања тако да је Србија 1890.год. имала 2161961

станивника, а 1900.год. 2492882, с тим да је број градског становништва за око 1%

порастао у односу на сеоско [Историја Српског народа 6-1,1994:8]. Ове бројке саме по

себи говоре о економском и друштвеном стању земље на крају 19. века63. Томе треба

додати да је у Србији 1884.год. постојало 21 насеља са звањем вароши и 49 са звањем

варошице а 1890.године 21 вароши и 56 варошица. Међутим, српске варошице па и многе

вароши чије се укупно становништво убрајало у градски живаљ биле су више села него

градови, а називе су стицале само по неком од градских својстава као седиште неке

државне или војне установе, управно сртедиште, трговачки центар и слично, што значи да

је правих градова било мало. Попис из 1890.год. показао је да само пет градова и то

Београд, Ниш, Крагујевац, Лесковац и Пожаревац имају преко 10000 становника. Највећи

је био и најбрже је растао Београд, у којем је 1874.год. живело 27600, десет година касније

35480, 1890.год. 54250, да би до 1900.год. нарастао до 69780 становника. Готово 80%

становништва било је неписмено [Историја Српског народа 6-1,1994:8]Мада споро,

градско становништво у Србији стално се повећавало. Већи део тога пораста потиче од

миграција са села, у првом реду богатих сељака који су у градовима тражили могућности

за проширење послова, већу удобност и безбедност, затим омладине која се пресељавала у

вароши ради изучавања школа и на крају пауперизованих и осиромашених сељака који су

у градовима тражили лека за своју сиротињу [Јанковић,1951:146]. Паралелно са порастом

градског становништва расло је и њихово економско богаћење на рачун села које је

привредно заостајало и сиромашило. Наступање тржишних односа допринело је и

имовинској диференцијацији сеоског становништва која се може изразити бројкама. Број

сеоских газда које су имале преко 30 хектара земље са 766 колико их је било 1889.год.

порастао је на 3.809 1897.год. [Јанковић, 1951:151]. Међу њима било је мали број крупних

газда : око 100 њих имало је од 90 до 100 хектара, 44 газда имало је 100 до 150 хектара итд.

[Јанковић,1951:151]. С друге стране повећавао се број беземљаша и сиротиње, који пред

крај 19. века достижу око 11% беземљаша и 22% сеоских пролетера и полупролетера

[Јанковић, 1951:151]. Сличан процес раслојавања вршио се и у градовима међу трговцима,

занатлијама и другим категоријама градског становништва. Међу трговцима један мали

број крупних газда прераста ситну трговину па оснива банке, подиже млинове и пиваре,

експлоатише руднике и мајдане, или се и поред трговине бави и другим пословима,

нарочито банкарским, који је доносио и највећи профит. Треба истаћи чињеницу да се

исти мали број капиталиста у варошима појављивао као носилац свих најуноснијих

63 Поредећи број варошана у Србији, Немачкој и Француској у овом периоду, може се стећи слика о месту Србије у лествици развоја. Наиме, у Србији је 1874.год. било је 10,24% варошана а у Немачкој их је 1871.год. било 36%. У Француској 1886год. било је 37% а у Србији 1890. било је 13% варошана.

126


привредних грана. „Не треба губити из вида да су обично једне исте личности акционари

у по неколико завода или предузећа, а да сем тога имају огромне депозите по банкама и

заводима, како у земљи тако и на страни. Нарочито у Београду има крупних капиталиста,

као што су Крсмановић, Павловић, Ћеловић и други милионари, који су у сваком новчаном

предузећу, или као што је Вајферт који има највећу пивару у Србији, мајдане угља у

Костолцу, и Доброј срећи, рудник злата у Салашу и Благојевом камену, олова на Руднику и

живе на Авали; а сем тога и главни је акционер и гувернер Народне банке. Често пута и у

управи разних завода седе једни исти људи“ [Јанковић, 1951:154]. Највећи број по

варошима чине ситни трговци који живе веома скромно. Још је видније и оштрије

имовинско диференцирање у редовима занатлија, од којих само мали број успева да преко

великих занатских радионица пређе крајем 19. века и почетком 20. на индустријску

производњу. Велики део осталих је назадовао, осиромашивао и пропадао. Још тежи од

положаја сиромашних занатлија и занатлијских радника био је положај радника у

индустријским предузећима чији рад се регулише тек 1910.год. Економске супротности

између богатих и сиромашних добијају свој израз и у политичким борбама и партијско

политичким подвојеностима.

У крилу српске буржоазије друштвено и политички најутицајнији, мада

најмалобројнији, били су интелигенција и чиновништво. Њихова заједничка

карактеристика била је да свој социјални статус изводе из положаја у устројству државне

власти који услед недовољне развијености грађанског друштва има већи значај него што

му припада. Пореклом са села из редова ситних и средњих сељака нашло је израза у

њиховим „колебљивим социјално политичким ставовима“. Интелигенција и чиновништво

није нити је могла ићи самостално, већ се редовно припајала некој друштвеној групи

чијим је интересима служила. Претрчавање „из табора у табор“ било је њено основно

обележје а политичко бескичмењаштво образац напредовања. На школама и

универзитетима у Србији млади интелектуалци били су у огромној већини напредни, да би

се по ступању у државну службу претварали постепено у политички незаинтересоване

бирократе или помагаче апсолутистичких и реакционарних влада [Јанковић,1951:158].

Томе је доприносила и честа промена владајућих група и повећан број чиновника што је

повећало страх од губљења службе и положаја и доприносили политичком и моралном

бескичмењаштву српске интелигенције.

Са класним диференцирањем и честим променама на унутрашњем политичком

плану у Србији постају очигледније појаве које ће и касније бити значајна одлика њене

друштвене и политичке фолклористике. Ради се о непотизму, корупцији и

„партизанству“[Јовановић,1990:97]. Под непотизмом Слободан Јовановић подразумева

127


стварање великих породичних и родбински повезаних група које су остваривале велики

утицај на политички, економски и сваки други сегмент друштвеног живота. Иако су „наши

министри увек намештали у државну службу своје рођаке, кумове и пријатеље“, степен те

повезаности растао је са повећаном класном диференцијацијом, конкуренцијом и

потребом да се оствари утицај у широкој лепези друштвених активности. На руку таквом

понашању иде и недостатак објективних критеријума развијеног политичког и друштвеног

система. У Србији су важили закони ускостраначког, ситносопственичког и краткорочног

домета. Оно што Јовановић назива партизанством, савременом терминологијом можемо

дефинисати као партијски критеријум јер за добра места у државној служби није се питало

„какав је ко, него је ли њихов или није; ако је њихов морао је бити добар.“ Са ове две

појаве руку под руку ишла је и корупција, као њихова видљива и прагматична

манифестација. Ко је био близак власти морао је добро и зарађивати. На тај начин

владајуће групе „стварале су око себе оне политичке клиентеле које ће их држати на

власти“ [Јовановић,1990:100]. Политичка власт оновремене Србије била је сигурни

орјентир за стицање огромног богатства.

1.2. Привредни развој

У Србији седамдесетих година 19.века, робно - новчани односи дефинитивно

преовлађују како на селу, тако и у граду. Резултати тог процеса на селу огледају се и у

повећаном броју панађура и отварању великог броја сеоских дућана. Од 1870.год. до

1900.год. број панађура се утростручио. Међутим, њих као карактеристични облик

унутрашње трговине крајем века потискују дућани и магазе. Као последица Закона о

сеоским дућанима из 1870.год., отпочело је масовно отварање истих по селима као одговор

на захтев сеоског становништва за индустријским производима. Продор робно - новчаних

односа на село имао је и негативне последице које су се огледале у сиромашењу села,

његовој пауперизацији и презадужености, што је доводило до распадања сеоских задруга и

појаве великог броја сеоских полупролетера и сеоске сиротиње. Намесничка влада (1868.-

1872.) покушала је да успори овај негативни тренд оснивањем више кредитних завода

окружних штедионица, али су њихов капитал брзо разграбили чиновници, трговци и

сеоске газде, да би га затим даље давали на зајам сељацима са зеленашким каматама

[Јанковић,1952:199]. Намесништво је Законом о окућју (1873.) по коме сељак није смео

продати нити на неки други начин отуђити 6 јутара земље, покушало да спречи стварање

пролетеријата и сиротиње, што је довело до тога да Србија постане земља малог и средњег

128


поседа. Крајем 19. века било је 96,10% ситних, средњих и малих газдинстава, која су била

осуђена на стално назадовање и крајњу закржљалост64 [Јанковић,1951:133].

За привредни развитак урбаних градских подручја после седамдесетих година 19.

века карактеристичан је бржи развој унутрашње и спољне трговине, пропадање занатства,

појава првих новчаних завода и велико заостајање индустријске производње. Развитку

унутрашње и спољне трговине као и привреде уопште много је допринела изградња

железница. Наиме, Србија се 1878. и 1880.год. обавезује да у року од три године изгради

железничку пругу која ће везујући се са аустроугарском пругом код Београда ићи ка Нишу

а одатле у два крака према Цариграду и Солуну. На тај начин повезујући Исток и Запад,

Србија се укључивала у међународне економске односе. Вредност робе превезене

железницом се од 1890.-1900. готово удвостручила [Јанковић,1952:135]. У периоду од

1870.-1900. године српска спољнотрговинска раземена бележила је стални пораст и

суфицит. У 1870. год спољнотрговинска размена износила је 58532.658 динара, од којих на

увоз отпада 27937.238 а на извоз 30595.420 динара. У 1900.год. тај износ је удвостручен,

тако да је спољнотрговинска размена износила 120549187 динара, увоз 54027.228 а извоз

66521.959 динара [Јанковић 1951: 135].При оцењивању обима спољнотрговинске

раземене, треба имати у виду да је положај Србије у најдужем периоду 19. века био

неповољан. Све до Берлинског конгреса Србија као зависна држава није имала право

закључивања међународних уговора. За њу су важили уговори које је Порта закључивала

са другим државама. Они су били врло неповољни за Србију јер су осигуравали изузетан,

привилегован положај странцима. Након Берлинског конгреса,Србија је потписала низ

трговачких погодби и уговора са Енглеском Италијом, Русијом, Швајцарском, Великом

Британијом. Најтеже си ишли преговори са Аустро- Угарском, са којом је потписан уговор

1881.год. којим јој се признаје статус највећег повлашћења. На тај начин широм су

отворена врата продирању аустријских индустријских производа на српско тржиште, као и

извозу пољопривредних производа. Страни капитал почео је продирати у Србију, најпре

кроз државне зајмове. Већина њих закључивана је под врло неповољним условима : неки

су уступљени емисионим банкама по курсу 59 и 60%, ок су други за последицу имали и

директно мешање страних банака у српске финансије. Крајем 1900.год. српска држава

дуговала је преко 422 милиона динара [Јанковић,1951:137].Пораст опште привредне

делатности, а посебно повећање робног промета, утицали су повољно и на развој новчаног

тржишта и кретање новца у Србији. Приватни новчани заводи у Србији почели су се

јављати седамдесетих година и представљали су организованији начин зеленаштва. Прва

српска банка основана је 1869.год. са мешовито мађарско - српским капиталом. Затим

64Напредњачки лист „Видело“ је 1880.год. тврдио да 16% народа гладује и да је већ продало најпотребније алате за обрађивање земље [Историја српског народа, 6-1, 1994:12]

129


следи основање Београдског кредитног завода, као и других штедионица. Све су то биле

банке са малим капиталом и ограниченим пословањем. Међутим, када је стекла државну

самосталност, Србија је донела и закон о ковању новца којим је усвојила правила тзв.

Латинске новчане уније. Званична и општеважећа јединица постао је динар (који је имао

сто пара) изједначен са француским франком. Србија је пре 1883.год., уочи основања свог

првог емисионог завода тј. своје Народне банке, имала седам новчаних установа са

укупним средствима од око 3,25 милиона динара [Историја српског народа,6-1,1994:17].

Основана као приватно акционарско друштво, Народна банка је поред издавања новца

добила од државе првенствени задатак да јевтиним капиталима и добро уређеним

кредитима унапреди трговину и радиност”. Она је тај свој задатак само делимично

остварила. Од 1888.год. бележимо стални раст броја приватних новчаних завода који се са

37 пење 1900.год. на 81, што за последицу има пад доње границе каматне стопе и

појефтињење кредита [Јанковић,1951:138].Пораст броја занатлија и врста заната стоји у

вези са повећањем броја становништва65, увођењем нових грана производње и повећањем

и диференцирањем потреба становништва. Иако стари занати у овом периоду све више

неповратно пропадају, јавља се све већи број нових заната који раније нису постојали.

Међутим, занатство као привредна грана налази се ипак у процесу назадовања, а маса

занатлија потпуно пропада или бедно живи. Услед све веће конкуренције трговаца који

продају стране индустријске производе и конкуренције страних занатлија, домаће

занатлије западају у велику кризу.

Индустрија се у Србији почела развијати веома касно и споро. Недостатак потребне суме

капитала, слабе саобраћајне везе, недовољна правна сигурност, непостојање стручне радне

снаге, неповољан спољнотрговински положај земље у суседству моћне и индустријски

развијене Аустроугарске су главни разлози због којих се о индустријској производњи у

Србији не може стварно говорити све до последњих година 19. века [Јанковић,1951:140].

Младоконзервативна влада покушала је 1873.год. да системом повластица подстакне бржи

развој наше индустрије, од којих је најача привилегија била давање монопола на 15

година. Међутим, оне нису дале резултате, тако да у Србији 1881.год. постоје једна

машинска индустрија у Крагујевцу, две пиваре, две стругаре, једна циглана, једна фабрика

бомбона и 14 млинова [Јанковић,1951:141]. Та ситуација натерала је владу 1898.год. да

предложи нови Закон о потпомагању домаће индустрије којим се предвиђају много веће

привилегије и јача заштита, нарочито крупнијим индустријским предузећима. Монопол по

овом закону није био предвиђен а његов ефекат био је већи од предходног, што се види и

по порасту броја индустријских предузећа од 28 колико их је било 1898.год. на 45, колико

65 У периоду од 1866. до 1900. године, број становника у Србији се више него удвостручио, тј. од 1215.000 порастао на 2497.000 [Јанковић 1951:138]

130


их је било 1900.год66. Овим индустријским предузећима треба додати и пиваре и млинове,

као и руднике метала, угља и каменоломе. У Србији је 1900.год. било 9 пивара са 224

радника, 181 парни млин са 672 радника, 13 рудника метала,15 рудника угља и 8

каменолома са укупно 1835 радника [Јанковић, 1951:142]Телеграфска служба имала је у

Србији до првог светског рата динамичан развој. Дужина телеграфских линија и водова у

рапидном је порасту : 1870.год. 1278,8 км линија и 1953,5 км водова, а 1888.год. 2907,8 км

линија и 4907,8 км водова. У истом периоду број телеграфских станица повећао се са 28 на

116, број Морзеових телеграфских апарата који су једино у употреби са 39 на 160, број

отправљених приватних и званичних телеграма са 70759 на 290840, а телеграфског особља

са 219 на 369 службеника. У току последње деценије 19. века и прве деценије XX века све

ове бројке налазе се у даљем порасту : од 1890.год. до 1908.год. број телеграфских станица

се са 122 пење на 181. Исти тренд раста имају и дужина телеграфских линија, број

одпослатих телеграма, као и приходи од телеграфске службе [Вучо,1981:145].Из свега

напред наведеног може се извући закључак да је Србија у другој половини 19. века још

увек била неразвијена, аграрна земља са минимално развијеном индустријском

производњом. У односу на земље запада била је веома заостала.

1.3. Међународно правни положај Србије

Међународно-правни положај Србије био је све до 1878.год. одређен члановима 28

и 29 Париског уговора о миру из 1856.год., по коме је она била вазална држава Турске

царевине, с признатим самоуправним повластицама : независна унутрашња управа,

слобода вере, законодавства, трговине и пловидбе. Међутим, политички положај Србије у

међународном животу није био одређен искључиво овом правном околношћу. Својом

снажним ослободилачким и нацонал-револуционарним иницијативама, Србија је

шездесетих година 19. века била један од најзначајнијих чинилаца у решавању балканских

прилика и источног питања. У томе је лежао главни извор њеног политичког значаја као

чиниоца међународних односа у Европи. Међутим, после погибије кнеза Михаила

направљен је заокрет у спољној политици кнежевине Србије. Он се огледа у поступном

повлачењу у спољној политици, обустављању рада на револуционарној пропаганди и

тежњи да се избегавају сукоби и неспоразуми са Турском а нарочито са Аустријом

[Чубриловић,1958:332]. Он је произилазио из промењених околности на међународној

сцени на којој почињу да доминирају велике империјалистичке силе које отпочињу борбу

за освајање великих тржишта.Међународни положај Србије отежан је склапањем ткз.

66 Број радника у истом интервалу повећан је са 1.702 на 2.365, а вредност израђених предмета са 3787.671 на 10358.245 [Јанковић, 1951:142]

131


Тројецарског савеза (1872.) између Русије, Аустрије и Немачке, који се односио на

заједничко иступање ових сила према Балканском питању. Оне су Србији саветовале да

према Турској остане мирна и да у погледу ослобођења не предузима никакве кораке. Тек

када је у крилу Тројецарског савеза дошло до неслагања око тога да ли Босни и

Херцеговини дати аутономију, Србији су одрешене руке да отпочне рат са Турском

(1876.год.). Отварајући поново источно питање, Србија је овим чином принудила Аустрију

и Русију на акцију. Оне су на састанку у Рајхштату (1876.год) одлучиле да сачувају

неутралност у том рату, а у случају победе Турске сачувају независност Србије и Црне

Горе, те да у случају распада Турске не дозволе стварање велике југословенске државе.

Како је Србија претрпела пораз, посредовањем Русије склопљен је мир. Међутим, пошто

Турска није хтела да испуни захтеве великих сила, изнете на конференцији амбасадора у

Цариграду, Русија јој објављује рат. Њеним примером полази и Србија у децембру

1877.год. У том другом рату Србија је имала знатних успеха. Међутим за ратом измучен

српски народ следило је велико разочарање. Мировни уговор који је Русија склопила са

Турском у Сан Стефану предвиђено је стварање велике Бугарске а за Србију је обезбеђена

независност и извесна мала територијална проширења. Обзиром да Аустрија није хтела да

дозволи стварање велике државе на Бакану, поготово не оне која би била под великим

руским утицајем, на њен захтев сазван је Берлински конгрес (1878.год). Расправљајући о

одредбама Санстефанског уговора које се односе на Србију, већина учесница се изјаснила

за независност Србије уз услов да обезбеди једнакост пред законима за припаднике свих

вероисповести [Јанковић,1952:218]. Пред почетак конгреса, а да би обезбедила подршку

Аустро - Угарске, Србија се морала обавезати да ће изградити железницу за три године

која ће бити једнообразна европским стандардима, да Аустроугарској дозволи да регулише

Ђердап, и на крају да са Аустроугарском потпише трговински уговор који ће јој дати

предност у спољнотрговинским односима [Јевтић, Попов,1993:107]. Постављајући ове

услове Аустро - Угарска је очигледно желела да обезбеди искључив економски а преко

њега и политички утицај у Србији. Њену сувереност ограничавале су и друге одредбе

Берлинског конгреса [Јанковић,1952:219]. Главни резултат борбе српског народа била је

независност и територијално проширење. Међутим, изашавши дефинитивно испод јарма

турског и испод заједничког јемства великих сила, Србија је ушла у једну нову велику,

можда и већу опасност да опет постане стварно и привредно и политички зависна, јер је од

1878.год. као независна ушла у интересну сферу много јачих сила него што је била Турска,

нарочито Аустрије и Русије. Наклоњеност Аустрији као стратешко опредељење, Србије

након стицања независности била је последица сложених узрока и спољне и унутрашње

политике. Разочаран понашањем Русије на крају источне кризе и њеним потпомагањем

132


Бугарске на штету Србије, кнез је већ у пролеће 1878.год. био решен да се стави под

заштиту Хабзбуршке монархије. Та његова одлука потпомогнута је дешавањима на

политичкој сцени Србије. Антибирократско расположење, пораст народног незадовољства,

и бујање радикализма биле су појаве које је сматрао веома претећим за себе лично и за

будућност своје династије. Када се узме у обзир да је сматрао да Русија стоји иза свих

против њега опредељених политичких струја, онда је сасвим јасно зашто је код њега

сазрело сазнање да само у Аустроугарској може наћи поуздан ослонац за своју спољну и

унутрашњу политику. Потпуно подударање династичких интереса кнеза Милана и

империјалистичких интереса Хабзбуршке монархије имало је за последицу склапање

Тајне конвенције у јуну месецу 1881.год. По њој кнез Милан добио је подршку за

проглашење краљевине а Србија је чланом 4 изгубила своју потпуну независност и била је

стављена под протекторат Аустрије67. Аустрофилска политика краља Милана после

Тимочке буне (1883.год.) била је још снажнија и резултирала је у понизном предлогу о

проширењу Тајне конвенције (1885.) који Аустро Угарска није ни узела у разматрање68.

Одсуство националне стратегије и јасне политичке визије краља Милана резултирало је и

неуспешним ратом против Бугарске (1885.год.) и његовом абдикацијом 1889.год.

1.4. Уставни развитак и политичке прилике

У политичком погледу Србија је у период након убиства кнеза Михаила ушла

оптерећена тешким бременом претходног раздобља : претерано снажном влашћу

монархије, сувише централизованом државном управом, одсуством демократских облика

политичког живота, неразвијеношћу парламентарних установа и система законодавне

власти, свемоћним и осионим чиновничим апаратом као и политичким мртвилом и

апатијом која се осећала у целој земљи. [Историја српског народа,6-1,1994:332]. Тешка

унутрашње - политичка ситуација и претеће незадовољство народа тражили су промену

„модерног европског бирократизма помешаног са ћефовима из старог кабадахијског

67 По члану 4 конвенције „Без претходног споразума с Аусроугарском Србија неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом и неће пустити на своје земљиште какву страну војску чак ни под именом добровољаца ..“ По члану 2. Србија је прихватила обавезу да „неће никако трпети политичка верска или друга сплеткарења која би полазећи од њеног земљишта ишла против Аустро угарске монархије подразумевајући ту и Боснуз и Херцеговину и Новопазарски Санџак“ [Историја српског народа, 6-1,1994:61].68 Посланик Кевенхилер је тумачио понуду краљевим оболелим нервима, док је министар калноки веровао да је у питању покушај једног белосветског коцкара и расипника да се домогне новца не бирајући средства [Историја Српског народа 6-1,1994:77]

133


времена“69. Устав из 1869.год. био је резултат притиска и захтева нових друштвених снага

које је изнедрила капиталистичка привреда у повоју својом диференцијацијом. Он је,

привидно либералан, представљао неку врсту откупа Ристићевих либерала уместо стварне

либерализације и демократизације државне управе коју је већина народа желела и тражила

[Јанковић, 1952:181]. Најважније одредбе Устава из 1869.год. односиле су се на положај и

право Народне скупштине и њен однос према кнезу70. Први пут у историји државно

правног уређења Србије, скупштина која је дотле била само саветодавни орган постаје и

законодавни орган. О законима су решавали кнез и скупштина а савет се само саслушавао.

Законодавна власт пренета је са чиновничког савета на сељачку скупштину71. Као

законодавни орган, скупштина је по Уставу имала врло ограничена права. Она не само да

није била равноправна са кнезом, већ је кнез био надмоћнији чинилац. Овакав однос

правдао се чињеницом да наше сељачке скупштине нису потпуно дорасле законодавним

пословима и да се не могу ставити на исту ногу са владом и кнезом у којима је било

прикупљено много веће државничко искуство и много веће правно знање

[Јовановић,1990:76]. Формални законски пројекти могли су потећи само од кнеза, он

одређује време и место где ће се скупштина сазвати (посланици се не смеју сакупљати на

скупштину без кнежевог позива), кнез је отвара, сазива и закључује. Он је може одложити

и у свако време распустити. Па ипак „никакав закон не може бити без пристанка народне

скупштине издат, укинут, измењен или протумачен (чл. 55.). Скупштина је тиме задобила

макар и ограничено право учешћа у законодавству. Избори за народну скупштину су

непосредни и посредни. Две трећине посланика бира се директно, док једну трећину

одређује кнез. Државни савет изгубио је законодавну власт. Задатак Савета у измењеним

околностима је да даје влади мишљење о предметима које му она пошаље, да на захтев

владе израђује законске и административне пројекте, да решава жалбе против

министарских решења у спорним административним делима, да решава односе између

административних власти итд. Државни саветници постали су чиновници које, као и све

друге, поставља и отпушта кнез. Иста је ситуација са министрима у влади који нису

политичке личности произашле из средине народне скупштине. Њих такође поставља и

69 Овако је Светозар Марковић окарактерисао владавину Михаила Обреновића [Јанковић 1952:181]70 Карактеристика устава из 1869.год. писао је Слободан Јовановић, састоји се у томе што је њиме законодавна власта пренета са Савета на Скупштину, а парламентарни режим није установљен. Скупстина је решавала о законима, а министри нису од ње зависили. У немачким државама тога доба, парламент је био ограничен на чисто законодавне функције; министри нису одговарали пред њиме, и Круна их је постављала и смењивала по својој вољи. Код нас се хтело исто тако да државом управља кнез са својом бирократијом, а Скупштина само да поставља његовој управи законске границе. Да би се влади обезбедила независност према Скупштини, Скупштина је доведена према влади у зависан положај. По одредбама Устава из 1869.год. једна нескрупулозна влада могла је врло лако начинити од Скупштине своје оруђе.[ Јовановић, 1990:31]71 Та Народна скупштина била је без интелигенције, јер ни чиновници ни адвокати нису могли бити бирани за посланике. Добрим делом неписмена она није могла вршити законодавне функције како треба [Јовановић,1990:73]

134


отпушта кнез (чл 99.)72. Они за свој рад одговарају кнезу и скупштини, али само кривично

и то само у случајевима када министар чини издајство, кад повреди Устав, кад прими мито

и кад оштети државу из користољубља. Од политичке одговорности ниje било трага. Она

је била у дискереционом домену кнеза. Устав из 1869.год. је својим одредбама о слободама

и правима грађана изразио један од циљева и планирани домет уставне реформе : да се

народу да нешто (од слобода) како народ не би узео све. Он разликује категорије људских

и грађанских права. Карактер људских права имају : лична слобода, и право сопствености,

право на саслушање пред судом, забрана незаконитог притварања, забрана конфискације,

забрана експропријације, осим на основу закона и уз накнаду по закону, право на молбу и

слобода вероисповести. У категорију грађанских права улазе : равноправност пред

законом, неповредивост стана, право на једнаки приступ државним звањима и слобода

изражавања мисли. У део о народном представништву уграђено је и бирачко право, а међу

одредбама о судству налазе се елементи права на независан и законит суд и право на

браниоца. Од грађанских дужности Устав предвиђа војну и пореску обавезу

[Стојановић,1990:169].Уставом своју конституционализацију нису достигла значајна

политичка права. Он уопште не помиње слободу збора и удруживања, а слободу штампе

само наговештава набрајањем начина испољавања мисли. Упућивање на доношење закона

о штампи значи да је слобода штампе одобрена институционално, а не као индивидуално

право. Слобода кретања и настањивања такође се не наводе као ни тајност писама и

других саопштења. Изостале су и неке значајне гарантије личне слободе

[Стојановић,1990:169]. Готово сва индивидуална права стављена су под јурисдикцију

закона, а сам Устав није обликовао никакав правни механизам који би обезбеђивао

супериорност тих права у односу на обично законодавство. Практично, права грађана важе

у оквирима закона, а не обрнуто, тј. да је законска интервенција у основна права

ограничена Уставом одређеним правилима материјалне или формалне природе. Стога је

једна од карактеристика законодавства у периоду важења Намесничког устава било

наизменично смењивање напредних и реакционарних закона који су се непосредно

односили на права грађана. Обим и домашај политичких права био је у потпуности

зависан од тренутног односа политичких снага. Велику слабост у нормирању прва грађана

представљала је могућост њихове суспензије. У случајевима „преке опасности за јавну

сигурност“ влада је имала овлашћење да „на неко време“ обустави уставне одредбе о

лилчној слободи, неповредивости стана, слободи говора и штампе итд. Уставне одредбе о

суспендовању права грађана и доношење закона о ванредним околностима нису биле

довољно прецизне тако да су примењиване и након укидања ратног и ванредног

стања.Ипак мора се имати у виду да је Устав из 1869.год. представљао напредак у развитку 72 Устав из 1869.год. види у Ђорђевић Ј. „Устави и владе“,Нова књига Београд 1988.год.

135


српске државе. Он је Народну скупштину уздигао од саветодавног тела до законодавног

органа макар и са ограниченим правима. Прописујући обавезне трогодишње посланичке

изборе и састајање скупштине сваке године, допринео је интензивирању политичког

живота и продирању у јавност напредних струја и покрета. На крају то је био први Устав

који је Србија донела сама не обазирући се на суверена права Турске, чиме је потврђено

право Србије на пуну слободу самоопредељења и потпуно слободну унутрашњу управу.

Може се рећи да се 1868.год. отвара значајан процес постепеног политичког

преображаја Србије у правцу изградње модерног парламентарног уређења уставности и

освајања једне по једне политичке и грађанске слободе. Тај преображај није био ни

непрекидан ни без великих трзавица и судара, а текао је у знаку оштре политичке борбе

три буржоаске политичке струје као и једне јасно социјалистички и револуционарно

надахнуте. Прва, још снажна, била је конзервативна струја која се залагала за наставак

политике ограничавања народних слобода и за што јачу владареву власт. Очување основа

државне управе кнеза Михаила било је инператив њихове политичке активности. Друга

буржоаско - либерална струја залагала се за уставну монархију, за давање политичких

права и слободаграђанима, за ограничење моћи извршне власти, за одређену

децентрализацију државе. Социјалистичка схватања Светозара Марковића захтевају

коренит не само политички него и друштвени преображај, с крајњим циљем да се укине

приватна својина, изграде социјалистички односи и децентрализује држава на бази савеза

самоуправних општина. У току овог раздобља у сукобу са конзервативцима и с

либералима јавила се струја крајње буржоаске левице која је настала око групе сељачких

вођа и ситнобуржоаских демократа у Народној скупштини и србијанској јавности. Она је

тражила укидање бирократског поретка и децентрализацију државе увођењем

самоуправних општина и срезова [Чубриловић,1952:322]. Сва ова схватања потпуно су се

испољила у посебним политичким и страначким покретима и партијама. Борба између

њих чинила је садржину политичког живота у Србији. Велика улога коју је српска

буржоазија доделила монархији у политичке борбе укључиће и кнеза Милана, који се, иако

млад и неискусан, није либио да покаже тежње ка неограниченој власти. Оне ће своју

политичку егзистенцију и савезништво налазити увек у крилу конзервативних политичких

снага.

2. Генератори и агенси комуникативих и политичких процеса

Као саставни део друштва, ИКС настаје и развија се у условима асиметричне

дистрибуције моћи. То се углавном објашњава његовом класном и политичком

условљеношћу која омогућава верно пресликавање положаја актера политичког и

136


друштвеног живота у основне одлике комуникативног система. Комуникациона

способност, могућност јавног обраћања или обраћања јавности, расте или опада сразмерно

степену друштвене моћи којом располажу појединац, група или институција у свом

матичном друштву [Радојковић,1984:8]. Контрола над информацијама као последица

друштвене моћи постаје стратешко средство за стицање додатне моћи. Ако носилац моћи

остане без монопола на информације и ексклузивне контроле над комуникацијским

каналима, изгубиће и монопол моћи и свој дотадашњи друштвени и политички положај.

Настанак и развој ИКС у Србији у 19. веку био је под снажним утицајем монархије и

владалачких династија. Њихов значај у политичком процесу произилазио је из велике

улоге коју им је доделила готово целокупна србијанска буржоазија тог времена. Као

везивна снага друштва и државе, заснована на аграрној привреди уситњеног земљишног

поседа, монархија је била потребна буржоазији, па су све водеће грађанске политичке

странке сем појединих личности или групица биле у основи монархистичке, чак и онда

кад су настојале да униште свевлашће државе и ограниче моћ владара [Историја српског

народа, 6-1,1994:333 ].

2.1. Владар

У унутрашњој политици краљ Милан имао је јаких склоности ка самодржављу, што

је генерално била особина свих Обреновића. У остварењу свог циља није се обазирао ни

на устав нити на законске прописе. Оправдање таквом понашању увек је тражио у

конзервативном схватању да је српски народ неспособан и да му је лидерство неопходно.

По њему, оновременој Србији недостајала је буржоазија, самостална интелигенција,

једном речју виша друштвена класа која би заједно са кнезом носила државну идеју.

Уместо тога, Србија је имала мало трговаца у варошима и сиромашну интелигенцију

усмерену на државну службу и спремну да служи свакога ко је добро плати


Иако пријатељи парламентаризма имају пуно разлога да осуђују унутрашњу

политику краља Милана, мора се признати да је он имао јасније дефинисану свест о

државним интересима него сељачке скупштине. За њих је изјавио да су заражене „среским

духом“. Оне су поимале мале локалне потребе; државни циљеви тешко су им „улазили у

главу“ - све што је рађено за државу њима је изгледало да се чини само за чиновништво.

Њихов државни програм имао је само две тачке : смањивање чиновништва и пореза. Због

тога је као основни разлог за абдикацију навео одсуство сваког „државног смисла“ код

Срба73 и њихову „расну склоност“ ка анархији и револуцији. По њему, ова тежња би се

73 Гроф Калноки приметио је да кнез Милан осећа „равнодушност“ па чак и „одвратност“ према својој земљи и свом народу [Историја српског народа 6-1,1994: 60]

137


могла сузбити једино снажним притиском цивилизоване Европе. Обзиром да таквог

притиска нема он је с таквим народом стално у сукобу. „Земља ме не разуме и ја је не

разумем“ говорио је. Због тога је морао често да гуши буне, хапси и стреља своје

поданике. Да су прочитали његову изјаву : „Немогуће је владати вечно бруталном силом“,

неки каснији српски владари вероватно би избегли своје трагичне судбине.Краљ Милан

био је следбеник конзервативне политичке мисли. Као такав негирао је значај и улогу

слободне комуникације и слободе уопште у условима једне политички заостале и

примитивне земље каквом је Србију сматрао. Међутим, за разлику од претходних владара,

он осећа тежњу да и у пракси потврди то гледиште. Према схватању појединих

историчара, Закон о штампи из 1881.год. и Устав из 1888.год. изузетно слободоумни и

либерални, били су примери како је краљ Милан желео да „компромитује“ слободу у

српском друштву, те да фантазију слободоумља изигра њом самом [Новаковић,1912:6].

Либерални закон о штампи заиста је довео до жестоких и ретроградних политичких

обрачуна који су резултирали забраном радикалне странке и прогоном њених чланова.

Устав из 1888.год. био је увод за кулминацију политичке нетрпељивости и нетолеранције и

крвави завршетак династије Обреновић. Верујући да ће нормативним увођењем слободе у

политички живот Србије убрзо доћи до ретроградних тежњи у корист самодржавне

краљевске власти, желео је да „опамети“ српски народ и покаже му колико је неспособан.

Блискост конзервативног политичког мишљења и династијских владара породице

Обреновић најбоље се огледа у делу Николе Христића, који је био председник владе и за

време Михаила, Милана и Александра Обреновића. Он симболизује идеал чиновника

државне управе ере Обреновића, чије начело је било да се власт мора слушати. За њега

Илија Гарашанин каже : „Никола воли све људе од власти, а не допадају му се људи

слободе, јер му ови последњи кваре полицајни поредак“ [Јовановић,1990:410]. Што се

штампе тиче, највише је волео да је нема. По његовом мишљењу, наша публика била је

глупа и слобода штампе није била за њу. Он није веровао у квалитете српског народ а : „Ја

сам тако познао свет, да оног, ко има власт поштује, док му је власт у рукама, а другог не

ферма ништа...Просипајте нашим људима благо па пропустите то само један једини пут,

камењем ће вас...“ [Јовановић,1990:410]. Христић је у Србији први организовао мрежу

доушника коју је користио у политиким обрачунима. Зато је био омраженији него доцнији

министри унутрашњих послова који су спроводили и организовали политичка убиства.

Либерална опозиција говорила је да Никола управља Србијом не као државник већ као

жандармски каплар, те да између Србије под његовом владом и казненог завода није било

разлике [Јовановић,1990:410]. Можда ово симболично поређење најбоље одражава

амбијент у коме функционише комуникациони систем.

138


2.2. Политичке партије

Постоји временско поклапање пионирске фазе у развоју модерне масовне штампе и

периода стварања политичких партија. У међусобној вези политичких партија и штампе у

ери буржоаске демократије није било дилеме око тога да ли је лист одређене странке њен

гласноговорник, преносилац утицаја на апарат јавне власти и народ [Радојковић,1984:55].

Међутим, овде се поставља питање декларативног и стварног, теоријског и реалног односа

политичких партија према штампи и њеној слободи.У друштвеној мисли оновремене

Србије уочавају се утицаји готово свих важнијих идејних праваца које у то доба познаје

Европа. При том је потребно нагласити да у Србији нема праве и развијене реакционарне

антилибералне идеологије. Иако су конзервативне политичке снаге још увек јаке, оне

немају своје теоријске основе, него и саме настоје да прихвате идеје либерализма али

очишћеног од његових демократских захтева. Непосредно политички побуђена и

ангажована, друштвене мисао у Србији теоријски уобличава три главне политичке тежње

тог времена : либералну, социјалистичку и радикалну од којих ће прва и трећа имати

прилику да покажу своја теоријска стремљења на делу.

2.2.1. Либерална странка

Либерализам у Србији почео је да добија своју институционалну димензију тек са

активностима Јована Ристића74 након смрти кнеза Михаила.Захваљујући свом

намесничком положају он је успео да окупи известан број интелектуалаца који ће чинити

језгро његове либералне партије. Њем програм био је формално исти као и либерала из

1858.год. Залажући се за либерално демократску државу, српски либерални идеолози су

били против сваког аристократског облика владавине, самодржавља, олигархије,

угњетавања, апсолутизма, бирократизма, јер у тим државним облицим преовлађује сила

над правом. Једино средство да се сила онемогући јесте примена принципа народног

суверенитета који се изражава кроз опште право гласа и вршење свих других политиичких

74 Занимљив је податак да је Ристић учестовао у нападима на Светоандрејске либерале (1858.год.) и писању

„дукатовачких чланака“

139


права и слобода. Стога слобода и правда заузимају централно место у борби либерала за

либерално - демократску државу. Људима се мора дати лична и грађанска слобода, јер је

она услов за напредак појединца и друштва у целини Јован Ристић о штампи каже

следеће : „Штампа би имала бити слободна, а ограничења би јој била колико у нарочитом

закону и у кауцији, толико и у конкуренцији новинарској, јер и у највећој разузданости

својој, она није никада опасна светлости и истини. Издавање новина нека буде посао прост

и лак, па би тако слободно кретање било најбоље средство да штампа не буде штетна,

пошто би угушивала сама собом иступе своје“ [Ристић,1860:29]. Ове либералне мисли

Ристић је изневерио баш онда када је требао да их спроведе у дело - када је био на власти.

Либерали су са Ристићем на челу владали земљом преко 11 година (од 12.06.1868 до

22.10.1873.год, 19.08.1875. до 19.10.1880.год, и од 09.08.1892 до о1.о4.1893.год.) [Јанковић,

1951:186]. За то време они су се одржавали на власти највише (готово искључиво)

средствима која са правим либерализмом немају ничег заједничког : полицијским терором,

шпијунажом, насилним угушивањем сваке напредне идеологије и сваког зачетка

демократског покрета. Све главне тачке либералног програма у пракси су или потпуно

напустили или сасвим извитоперили [Јанковић, 1951:183]. Светозар Марковић каже да су

либерали као маторе каћиперке и наставља : „Њихове либералне фразе то су лажни зуби,

лажна коса, белило и руменило којим се кити каћиперство. Повади зубе, ишчупају косу,

отри белило и руменило - њу ништа не боле“ [Јанковић, 1951:183]. Временом је тај

формални либерализам постајао све јаснији и упадљивији. „Ако вам кад су у опозицији

ласкају до крајности либералним мелодијама, па их ви после рачунајући на то притиснете

да своја обећања извршују, они вам мудро стану увијати и јеремијаде певати о злом стању

наше образованости, о ниском стању нашег народног живота, о прелазном стању и о

патриотским дужностима према њему. „Слобода изнутра“ претвара се у некакву кењкаву,

поквареног желуца старачку премудрост, која се мршти и од мириса оних јела којима се у

време доброг апетита оптеретила“[Јанковић, 1951:184]. Иако су се формално залагали за

слободу штампе, она у пракси за време њихових влада није постојала. Полиција је

цензурисала сваки лист пре његовог растурања, она је због сваког иоле слободнијег написа

забрањивала поједине бројеве, кажњавала уреднике и забрањивала даље излажење листа.

Једино плаћени званични, полузванични и потплаћени листови који су хвалили владу

могли су рачунати да ће без забрањивања моћи да излазе дуже време. Политички

противници, странке и групе које су се налазиле у опозицији према званичним

„либералима“ строго су и ревносно прогоњене. „Ако се когод противи политици

„коловођа уставности“ (како су либерали сами себе називали), ако је когод имао о

народним пословима убеђења која су личну политику њихову прекрштала - томе је било

140


слободно бирати у коју ће групу : да ли у антидинастичке људе, да ли у „кајмаковце“, да ли

у „бранковиће“, да ли, на послетку, у оне за које се тврдило да су апсолутно против свега

што постоји“ [Јанковић,1951:189].Структура саме странке није била ни мало либерална.

Ристић75 се као лидер издваја и сасвим осамостаљује на врху. Сам каже да странци не

требају пријатељи већ извршиоци. Главни стубови либералне странке су богати трговци и

сељаци. Брига за њих и очување њихових привилегија била је главна тачка незваничне и

неписане политике ллибералне странке. Народ на чији су се суверенитет позивали

сматрали су непросросвећеним и нерадо су одржавали са њим контакте. Један оновремени

новинар писао је да су либерали аристократе у којима се крв буни што морају да се рукују

са грађанима у гуњу и опанцима. Све то допринело је слабљењу странке и њеног

дефинитивног нестанка са политичке сцене Србије 1903.год.

2.2.2. Напредна странка

Она води порекло од уставобранитељске конзервативне групе Гарашанин –

Мариновић, као и од младоконзервативне групе која се из ове развила. Међутим, њихов

програм еволуирао је од конзервативног ка либералном захваљујући политичким

дешавањима у земљи и антилибералној политици либералне странке на власти. О природи

тог програма јасно говори и распис из 1873.год. министра унутрашњих послова (иначе

младоконзервативца) Аћима Чумића, у коме он каже да је „Слобода мисли, слобода

оцењивања закона и државних послова поуздани покретач сваког озбиљног и истинског

напретка“ и због тога наређује својим начелницима да тој слободи не чине никакве сметње

[Јанковић,1951:203]. По томе су декларативно били врло слични либералима. „Наши

напредњаци нису ишта друго до либерали у европском смислу те речи, и да су наши

данашњи либерали и напредњаци само две према личностима и породичним предањима

подељене групе српског либерализма“ [Јанковић,1951:212].Три главне боје у застави

напредњака су закон, слобода и напредак. Од те три премисе као главних политичких

начела деловања полази програм српске напредне странке који почиње констатацијом да у

независној Србији нема ни независног политичког листа ни праве политичке партије која

би по утврђеним начелима радила [Љушић,Крестић,1991:107]. Либералци без

либерализма, конзервативци без конзервативизма, комунци без комунизма, била је тужна

слика српске политичке сцене према оценама напредњака. Они пак сматрају да је закон

светиња, док је династија Обреновића „узвишена изван сваке уставне борбе“, знамење

историјског живота народног“ и гарант континуитета у законитом развитку Србије

[Љушић, Крестић,1991:107]. Што се тиче начела слободе оно се састоји у слободи говора 75 Говорило се тада да либерали не мисле својом главом, те да уместо њих мисли Ристић.

141


и гласања, састајања и удруживања, у безбедности личности и имовине, уставној

одговорности министара и независности судија, у широкој општинској самоуправи и

уласку интелигенције у Народну скупштину преко народног избора а не владиним

делегирањем. Напредак земље требало је да се оствари бржим развијањем просвете,

потпомагањем народног газдинства „стварним мерама и изворима“, чистим рачунима у

вођењу државних финансија и праведнијом расподелом пореских терета, подизањем

војног образовања и опремљености народа итд. На папиру слободоуман програм

напредњаци су једним делом покушали да остваре у првој години своје владавине, у нади

да ће тиме одвојити јавност од радикала. До напредњачких закона ниједна странка није

могла продрети дубоко у народ. Без слободе удружења штампе и зборова политичке

партије биле су више тајна удружења неголи праве политичке партије, јер није се могло

агитовати друкчије но кришом од полиције. Тек после напредњачких закона постаје

могућна јавна агитација по народу што је помогло јачању радикалне странке

[Јовановић,1990:35]. Када су напредњаци то уочили, вратили су се опробаним

антидемократским методама владања : опозвали су законе о штампи, зборовима и

удружењима, одустали од уставне промене и постали странка која се бори за владаочеве

прерогативе а не за унутрашње слободе и парламентарни систем.Идеолошке и програмске

сличности између напредњака и либерала биле су очигледне. Једни и други сматрали су да

је грађанско друштво најсавршенији облик људског удруживања који треба постепено,

корак по корак и под чврстом руком учене бирократије, водити путем усавршавања и

дотеривања. По њиховом мишљењу, заосталој Србији је то чврсто вођство малобројне

учене господе и напредносг богатог грађанства било још потребније него другим

развијеним европским државама и народима. Па ипак, напредњачки антидемократизам у

пракси био је крући и доследнији. Од њега су напредњаци покушали да направе и

политичку науку залажући се за парламентаризам, али под условом да у парламенту седи

господа. Период њихове владавине од октобра 1880.год. до јуна 1887.год. испуњен је

радом против народа, сваковрсним кршењем закона и отвореним гажењем демократских

права и слобода : почев од неправилости и корупције при закључењу уговора за изградњу

железнице, па преко искључивања опозиције из скупштине, увођење у скупштину

такозваних „двогласаца“, установљавање оружане коњице у сврху терорисања сељака –

ткз. чувара јавне безбедности, гоњење на најразличитије начине својих политиких

противника итд. [Јанковић,1951:211]. У свим тим активностима били су подржани од

самог краља Милана, чија су дворска странка и били. Ниједан српски владалац није био

тако тесно повезан ни са једном политичком странком као што је то био краљ Милан са

напредњацима од 1880 до 1887.год [Јанковић,1951:217]. Колико су напредњаци за своје

142


владавине нанели зла народу и у народним масама били омрзнути, показује најбоље њихов

линч после силаска са власти. Према писању листа „Видело“ напредњачке странке,

побијено је око 140 напредњака, срушено око 50 напредњачких кућа, спаљено око 70

њихових имања итд. [Јанковић,1951:211]

2.2.3. Радикална странка

Као плод учвршћења буржоаских односа јавила се сумња да се у Србији може лако

и прескакањем капитализма извршити „коренит друштвени преображај“ и изградити

социјализам. Услед тога је међу већином социјалиста већ 1873.год. настало тихо, у почетку

неприметно кретање од социјализма ка ситнобуржоаском радикализму. Ово кретање се

убрзало од средине седамдесетих година услед зближавања младих школованих

социјалиста и вођа сеоске демократије у Народној скупштини [Историја српског

народа,6,1994:138]. На тај начин дошло је до отвореног подвајања на малобројне

следбенике идеје Светозара Марковића и бројније радикалске ситнобуржоаске следбенике.

Тако је радикална странка до свог формалног оснивања 1881.год.76 прошла једну етапу у

развоју од 1875.године, у којој је извршен преображај од социјализма ка ситнобуржоаском

радикализму. После тога, уочавају се још две етапе у развоју радикалне странке. У првој

(која је трајала до 1883.год.), радикална странка је као партија крајње грађанске

демократије имала у идеологији још доста трагова социјалистиких учења и водила жилаву

борбу за народну самоуправу. У другој етапи (после неуспеха Тимочке буне) која је

значила велику прекретницу и донела двогодишњи застој у развоју радикализма, ова

странка се постепено приближавала средњој и крупној буржоазији, да би после доласка на

власт 1887.год. постала изразито буржоаска странка.Програмско опредељење радикалне

странке дефинисано је претпостављеним циљем државног уређења који треба да садржи

„Унутра народно благостање и слободу, и с поља државну независност, ослобођење и

уједињење осталих делова Српства“ [Љушић,Крестић,1991:101]. Главне чиниоце

достизања тог циља радикали виде у неговању грађанских слобода и јачању државних

установа којим би се подизало „народно благостање“. У осмој тачки Програма радикали

захтевају потпуну слободу штампе77, слободу збора и договарања, удружења, општинску

самоуправу личну и имовинску безбедност. Залагањем за укидање бирократског система и

уређење земље на начелима самоуправе, радикали су стекли велику популарност у народу.

Она је експлоатисала стари и дубоко укорењени антагонизам између народа и бирократије

76 Радикална странка основана је почетком 1881.год. и била је прва формално основана полилтичка странка у Србији.77 Познат је био радикалски предлог да закон о штампи треба да има само један члан који би гласио

„Штампа је у Србији слободна“.

143


који се развијао и јачао још од почетка стварања српске буржоаске државе. Увлачење

сељаштва и пауперизовних слојева друштва у политичку борбу у Србији одвајало је

радикалну од остале две странке. Још је важнија разлика у томе што је радикална странка

у 19. веку и почетком 20. века била доследнији и искренији борац за буржоаску

демократију. Имајући у својим редовима широке радне масе (нарочито са села), радикали

су се са више снаге и упорности борили за уставност, грађанска права и слободе, за

парламентарни систем у Србији. Њихова борба за либералне реформе трајала је дуже него

код либерала и напредњака. Док су и либерална и напредна странка врло брзо напуштале

своје либералне и демократске захтеве чим би дошле на власт или убрзо после тога,

радикална странка је истрајала у својим захтевима знатно дуже и добрим делом их

остварила кроз устав из 1888.год. и низ других закона [Јанковић,1951:268]. Објашњење за

то лежи у чињеници да се странка развијала у време када су дозревали услови за

капиталистички начин производње у Србији, те када су буржоаске снаге осетиле стварну

потребу за јасно дефинисаним правно - политичким поретком заснованим на тржишно

орјентисаној привреди. Формална једнакост (правна и економска) била је основни

предуслов стварања зрелог грађанског друштва. До деведесетих година 19. века у

неразвијеним привредним и друштвеним приликама, монархији и конзервативним

политичким снагма било је много лакше да продужују живот апсолутистичком режиму.

Када се на политичку сцену Србије појавила ојачала либерална буржоазија, чије су захтеве

прихватиле и помагале широке народне масе, ситуација се почела мењати у корист

демократије. Међутим, ни радикална странка није успела да заобиђе судбину либерала и

напредњака. У борби за демократију посустала је са појавом радничког покрета у Србији

који је, заснован на научном марксистичком учењу, почео претстављати све већу и

реалнију опасност за буржоаски поредак. Тада се радикална странка отворено окреће

против њега, користећи сва средства насиља и терора да би га угушила. Са радикалном

странком у Србији у 19. веку у политички живот почеле су улазити парламентаризам и

друге либералне установе. У томе лежи и основни значај ове странке у политичкој

историји српског народа.

2.2.4. Појава социјалистичке мисли у Србији

Социјалистичке идеје јавиле су се као одговор на кризу грађанске друштвене

мисли, под јаким утицајем социјалистичких теорија и праксе Прве интернационале и

Париске комуне. Српско друштво није било подно тле за ове идеје, превасходно због

неразвијеног облика капиталистичке привреде. Српски социјалисти мишљења су да не

144


мора свако друштво проћи кроз све ступњеве економског и политичког развоја. Били су

уверени да Србија може прескочити „пургаторијум“ капитализма и из свог патријархалног

сеоског уређења и своје породичне задруге скочити право у социјализам [Историја српског

народа,6-1,1994:322]. Када се суочио са стварношћу у Србији (посебно са недемократским

снагама), деолог социјалистичке мисли Светозар Марковић је закључио да ће пут у

социјализам у Србији бити дужи, односно да прво треба створити услове да се спроведу у

живот све тековине буржоаске демократске револуције (слобода личности, слобода

штампе, збора и договора), након чега би се спровела реоргнизација капиталистичке

државе. Основни принцип на коме би се та реорганизација извела је принцип самоуправе

тј. суверенитета народа. Сматрајући да је систем комуне најпогоднији облик за

ослобођење рада и за пут у социјализам, он је последње две године живота посветио

разради овог система заснованог на српској патријархалној задрузи и Париској комуни. Он

је и решење основног политичког питања у Србији - питања бирократије тражио у

амбијенту свестраног изграђивања самоуправних општина и демократизацији целокупног

друштвеног и политичког живота. Политичка права и самоуправа били су неопходан

предуслов за развој државе па се Марковић залагао за њихово увођење одмах, без обзира

на низак степен привредносг развоја. У нима је видео средство а не резултат развоја једне

земље, за разлику од конзервативних и бирократских теоретичара који су сматрали да су

политичке слободе и слобода штампе нарочито врх и кров у развоју једног друштва.На

истом становишту он износи своје схватање о улози и задацима штампе. Сматрао је да

политички листови, пре свега, треба да буду партијски и доносе само написе присталица

одређеног партијског програма. Био је против тога да се у њима објављују чланци

различитих политичких праваца. Изјављивао је да политика штампа треба да буде

тенденциозна, употребивши тај термин у смислу усмерености или ангажованости штампе.

Увиђајући класну суштину штампе, пише да је у свим борбама између владајућих снага и

опозиције штампа једно од најважнијих орузжја а затим наставља : „Слобода штампе мења

цео склад грађана, она им показује друго стање и други поредак који боље одговара

потребама и достојанству народа и учи како ће да замени стари поредак новим. Људи који

су срасли с неким поретком - који у њему виде своје потребе и своје достојанство,

инстинктивно не трпе да се проповедају нова начела. И ако не могу да се одупру моралном

снагом продирању нових мисли, они се лаћају средстава које им постојећи закони дају -

напросто забрањују да се слободно говори“ [Бјелица,1983:166]. Он је и те како на својој

кожи осетио све активности једне учаурене, недемократске либералне владе. Под

слободном штампом Марковић подразумева могућност „да се смеју јавно критиковати све

установе и сви закони земаљски, да се смеју слободно износити свака научна начела и на

145


основу њих излагати народу све могуће преправке (реформе) и преображаји у његоом

стању и живљењу; а тако исто да се смеју јавно критиковати свачија дела, која се тичу

народног живот, па било то дела приватног лица или чланова владе и управе земаљске“

[Бјелица,1983:166]. Сматрао је да би требало сасвим укинути закон о штампи, јер за

слободу исте није потребн никакав закон. По њему, био је довољан кривични законик који

прописује казне за сва кривична дела.Нема сумње да се Марковић, пренаглашавајући

улогу штампе и свести у историјским условима у којима је живео, сврстао у ред класика

утопијског социјализма78 Сен Симона и Фуријеа, што никако не умањује теоријску

валидност његових идеја.

2.3. Партијство и политички живот

Једна од основних карактеристика политичког живота у Србији јесте постојање

страсти и партијске загрижености, заоштреност партијских борби и то не толико међу

врховима странака, колико између њихових обичних чланова [Јанковић,19512:281].

Партијство се као специфичан друштвени и политички амбијент шири са формирањем

политичких партија и релативном слободом комуникативног простора почетком

осамдесетих година 19.века. Друштвени критеријуми засновани на партијској

припадности раздвајали су људе не само у јавним делатностима већ и у приватном животу.

Дејство политичких странака осећало се у свим сегментима друштвеног и државног

живота. Не само што је апарат насиља био у рукама појединих странака на власти, већ су и

школа и црква па и научна, књижевна, културна, хумана и друга удружења била често под

утицајем политичких странака. Српско учено друштво било је на пример либерално, а

касније у Академији наука у већини су били напредњаци. Српска књижевна задруга била

је дуго у радикалским рукама а Коларчева и Чупићева задужбина имале су напредњачко

обележје [Јанковић,1951:281].Међу становницима градова и села лако се запажало

постојање супротстављених партијских табора међу којима је владало непријатељство и

нетрпељивост. До данашњих дана се у српском народу задржала појава да у одређену

кафану свраћају припадници само одређене политичке партије, која вуче корене из дана

када један радикал неће ни по коју цену да сврати у напредњачку кафану или либерал у

радикалну. Политика је ухватила своје корене и у породици, тако да су у политичким

борбама поред мушкараца учествовале и њихове жене и деца. К.Арсенијевић у својој

књизи „Партије и партаизам“ тврди да у Србији „већ има приличан број родитеља који

своју нејаку децу преклињу да буду партизани. Једни преклињу своју децу да буду

78 То да је Марковић нагињао утопистичким идејама потврђује и Програм српске социјалистичке партије који је он потписао у Цириху 1872.год [Љушић,Крестић,1991:65].

146


радикали, други да буду либерали, трећи да буду напредњаци. И у Србији има већ доста

деце која се зову именом оне партије којој им припада родитељ“ [Јанковић,1951:281].

Заоштреност политичких односа била је последица надирања капитализма који је разарао

старе односе и установе, изазивао друштвене потресе услед економског диференцирања и

оштре реакције осиромашеног становништва, утолико фанатичнијег уколико су методи

акумулације капитала од стране владајуће класе били више брутални и пљачкашки

[Јанковић,1951:282]. Осиромашено сељаштво тако је у радикалним агитаторима који су

проповедали праведнији друштвни поредак видело апостоле изласка из тешке ситуације, и

за њих су у фанатичном заносу били спремни да поднесу и највеће жртве. У селима су се

осамдесетих година 19. века не ретко догађала и убиства из политичких разлога а било је и

случајева да и хајдуци узму учешће у партијским обрачунима. Карактеристичан је случај

хајдука Бркића с краја 19. века. Он се одметнуо због једне свађе са председником општине

када је Бркић (иначе ватрени радикал) хтео да поцепа изборна акта. Председник га криво

оптужи да га је хтео убити. Бркића затворе, а он из затвора побегне и придружи се

хајдуцима. Као хајдук задавао је велике бриге либералима и напредњацима. Више

убистава извршио је из чисто политичких разлога : над неким сељаком што се примио

кметства те тиме помаже владавину либерала и напредњака, или над другим неким за кога

је знао да је непријатељ радикала. Политичка убиства он је вршио са страховитом мржњом

и с неким скоро мистичним заносом [Јанковић, 1951:282].За страст у политичом животу

имали су разлога и припадници партија на власти. Бити на власти у Србији у 19. веку

значило је контролисати и користити најлакше и најбрже путеве богаћења. Политичке

странке у Србији гледале су на државну зграду као на главни победнички плен који не

само да је требало да омогући удомљење и запослење њиховој војсци, већ и богаћење

нарочито њиховим врховима најлакшим најкраћим и најсигурнијим путем. То исто важи за

бирократију која се кроз партијске борбе борила за веће положаје а каткад само за

властиту егзистенцију [Јанковић,1951:283]. Тако су сви они заједно стварали наелектрисан

политички амбијент, који није давао могућности за толеранцију и успостављање простора

комуникације који оставља место и за супротна мишљења.

3. Правно регулисање медијског простора и његово залеђе

Институционализација медијског простора подразумева његово нормативно

заснивање. На тај начин унапред се утврђују правила игре у сфери јавних комуникација

што омогућује бржи развој штампе и смањује могућности за њена ограничења.

147


3.1. Нормативна ограничења

Уставом из 1869.год. сваки Србин добио је право „да каже своју мисао : речима,

писмено, средством печатње или у виду ликова, саображавајући се у томе прописима

закона“ (члан 32. Устава). Међутим, Устав предвиђа да „У случају преке опасности за

јавну сигурност може влада на неко време обуставити : опредељења члана 27, односно

личне слободе, члана 28, односно неповредивости обиталишта, члана 32, односно слободе

говора и печатње; члана 11, односно надлежности суда.“ (члан 38. Устава). Такође, „Само у

случају кад је земаљска безбедност било споља било изнутра у великој опасности, а

скупштина није сакупљена, Књаз може што је нужно, ма да би за то потребовало садејства

скупштинско, сам на предлог министарског савета наредити, што ће силу закона имати, а

кад се прва скупштина састане, њој ће се овако ванредно издати закон поднети на

одобрење“ (члан 56. Устава). На ова два члана Устава власт се позивала увек када је хтела

да ограничи слободу штампе оновремене Србије.

Први Закон о штампи донет је у Србији 1870. године и био је последица притиска

либералног таласа који је запљуснуо политичку сцену Србије након убиства кнеза

Михаила. Иако је представљао очигледан напредак у регулацији медијског простора у

односу на предходни период, у највећем делу био је рестриктиван и ограничавајући. На

плану јавног комуницирања, ништа се по овом Закону није могло десити без знања

надлежних органа власти и њихове дозволе. Свако ко је желео да отвори књижарску радњу

морао је „ту своју намеру пријавити окружној полицијској власти и обзнанити јој став

своје радње“ (Члан 2.). Такође, штампар је био дужан : „Од сваког броја новина и од

сваког повременог (периодичног) списа, што излази у Србији, најдаље на један сахат пре

него што их почне раздавати или разашиљати, један примерак, „егземплар“ послати

местној полицијској власти, или нарочитом ради тога одређеном званичнику“. Што се

тиче других штампаних дела величине до 10 табака, штампар је морао примерак

достављати полицијској власти 24 сата а ако је преко 10 табака на три дана пре

дистрибуције и раздавања (чл.6. ). По истом том Закону, забрањено је по улицама

„прикивати, прилепљивати или иначе на углед стављати да се јавно читају печатане

ствари“ (чл.11.), као и без дозволе на јавним местима продавати новине, листове, књиге

или ма какве штампане ствари. „Полицијска власт може овакво допуштање у свако доба од

дотичног лица одузети“ (Члан 12). Ко је хтео да издаје новине, морао је предходно своју

намеру пријавити надлежнима, а пријава је морала садржати : „Име новина или

повременог списа, каквог ће садржаја бити, у којим ће роковима излазити, име и стан

одговорног уредника, или, ако их има више, име и стан свију њих и име и стан штампара и

148


издаваоца; а доцније он је дужан обзнањивати истој власти и сваку промену у

предозначеним захтевима“ (чл.13.). По Закону, издавач-уредник морао је бити „српски

поданик“, да има најмање 25 година ако жели да уређује листове политичког или

економско-политичког садржаја, а 21 годину ако жели да уређује у свом листу други

садржај. (чл.13.). Уредник је морао живети стално у месту у коме излазе новине, а

чиновници су могли бити уредници само после дозволе надлежног министарства (чл.15.).

Полиција је имала право „узоптити“ свако штампано дело у коме нађе да се „налази

кажњиво дело“. (чл.21). Ово се није односило на штампана дела издата од државне власти

(члан 22.). За преступе учињене штампом „одговоран је сваки, који се по општим

начелима кривичног законика може сматрати за кривца или саучестника“ (Члан 25.).

Уредник коме је лист обустављен није имао право уређивати други лист све док траје

обустава (Члан 37.). Било је кажњиво објављивати тужбе или друге акте кривичне парнице

пре главног претреса (члан 39.), као и „непријатних на приватан живот односних

новости“ (члан 42.). Кажњеном уреднику који за 15 дана не плати новчану казну биће

обустављено издавање листа док казну не плати (члан 43.). У време рата и ратних

опасности, Министар за унутрашње послове могао је забранити свако објављивање

информација о кретању српске војске и њених савезника (члан 44.) Он је такође по могао

забранити увоз новина, повремених списа и књига у Србију. „Ако се новине или

повремени списи тако уређују да се њима стално и у непријатељском духу нападају или

изопачавају дела државних власти или се уопште тако уређују да постану убитачни за

јавни мир и поредак, Министар унутрашњих дела, после две опомене, написмено издате

дотичном уреднику, може таквим новинама и повременим списима обуставити излазак до

на три месеца“ (Члан 46.). Чланом 50. уредници и издавачи веома лако су могли изгубити

право на обављање посла. Суд је могао изрећи забрану обављања штампарског посла у

случајевима када лице изгуби грађанску част или ако се „ма и први пут за злочинство

печатњом“ осуди, или ако у времену од 5 година буде осуђен за штампарски преступ (члан

52.). Под злочинством и преступом подразумевају се само она кажњива дела, која се по

кривичном законику као таква сматрају (члан 52.). Првим законом укинута су цензурна

правила из 1841. године и сви други законски прописи који су му супротни (члан 54).

Нашим првим законом нису били задовољни ни либерали ни конзервативци. За либерале

он је био сувише конзервативан, за конзервативце сувише либералан. Због тога су даље

његове промене биле одраз констелације политичких односа. Крајем 1875. године долази

до измена и допуна Закона којим се он у неку руку либерализује. Имајући у виду да је

тадашњи председник министарског савета био Љ. Каљевић бивши уредник „Србије“,

листа који је пружио уточиште либералним идејама пред крај владавине кнеза Михаила

149


промене закона нису изненађујуће. Либерализам измена Закона углавном се огледао у

укидању члана 6., затим члана 12. и 46. Закона о штампи из 1870. године. Замењен је

други одељак члана 15 којим се чиновницима забрањује уређивање политичких и

сатиричних листова, као и члан 21. који конкретизује одузимање штампане ствари. У

њему се каже : „Ако се нађе да у садржају неког печатаног дела има злочина или увреде

Књаза, Књагиње и Књажевог дома, као и у случају члана 44. Закона о печатњи -

полицијска власт може одмах овакво печатано дело узоптити“. Такође, замењен је и члан

25. у коме се више не потенцира саучесништво. На истом трагу је и допуна члана 26. по

коме „сваки писац лично одговара за своје дело. Уредник пак одговара као и писац, ако

пре прве пресуде првостепеног суда не покаже име писца...“ Међутим, заменом члана 28.

Закона „кад је садржајем листа учињен злочин казниће се како писац тако и уредник као

саучесник...“ . Допуном члана 51. казниће се „и онај који препечати из страних новина

оно, због чега су оне за Србију забрањене.“Међутим, већ у мају 1876. године кнез Милан

„узимајући у обзир да у садашњим прописима има преке опасности за јавну сигурност од

начина употребљаване печатње“, обуставља Закон о штампи на три месеца и уводи

цензуру „тако да се не може ништа печатати, нити са стране печатано у земљу уносити

без предходног прегледа и одобрења државних власти, надлежних да чувају јавну

сигурност. Рок обуставе Закона о штампи у августу месецу 1876. године са 3 месеца

продужује се за све време док траје ратно стање. У јулу 1877. и 1878. указима се потврђује

обустава, с тим да она остаје на снази до следеће редовне скупштине, а најдаље 21 дан од

састанка те скупштине. Почетком 1879. године Закон о штампи трпи нове измене и допуне

којим се смањује његов либерални дух створен 1875. године. Поново се уводи члан 6.,

затим 12. (21), 27. Новина коју су ове измене и допуне донеле везана је за квалификације

уредника. Наиме, по њима да би се уређивао политички, политичко-економски или

сатирични лист било је неопходно имати завршен факултет на великој школи у Србији или

у неком страном свеучилишту. Да би се уређивао војни лист, мора се имати завршена војна

академија, а лист богословског садржаја богословија (13). У јануару 1880. године, Закон

трпи једну измену и то члана 6. Закона. Наиме, по истој, штампар кад преда један

примерак штампане ствари полицијским властима може одмах вршити дистрибуцију.

Либералне политичке тежње имале су свој одраз у нормативној регулативи медијског

простора, али никада у њој нису тако дошле до изражаја као у Закону о штампи од

12.3.1881. године. Претпостављајући да ће либералан Закон довести до заоштравања

политичке борбе, интензивирања вођа, несугласица, нетрпељивости, уско страначких

интереса, кнез Милан је прихватајући га желео да покаже његову неодрживост у условима

оновремене Србије. На тај начин планирао је да наступајућу политичку анархију

150


искористи у циљу јачања самодржавља, у чему је и успео. По том Закону „у исто време

кад се раздаје или разашиље штампана ствар, штампар ће предати један егземплар

дежурном званичнику у полицији“ (члан 3.). Сваки лист мора имати одговорног уредника

који ће бити пунолетан српски држављанин који ужива сва грађанска права (члан 4). Пре

него што се лист публикује, мора се надлежном предати пријава која ће садржати : 1. Име

листа или повременог списа и начину публикације његове 2. Име или стан власника

(онога чији је лист) 3. Име и стан одговорног уредника 4. Име штампарије у којој ће се

штампати. Свака промена у овим условима доставиће се власти оног истог дана када се

учини (члан 5.). По члану 10. Закона „Никакав лист и накакав спис не може бити узапћен,

осим ако садржи увреду владаоцу, владарици, престолонаследнику и дому владалачком,

или позив да грађани устају на оружје или против власти и законитог реда. Па и у ова два

случаја, полицијска власт за прва 24 часа откад узапти лист или спис спровешће ствар

суду, који ће за друга 24 часа решити има ли места запту или нема“ (члан 10.). Страној

штампи дозвољен је улаз у Србију осим ако она напада „на владаоца, владарку, наследника

престола, и дом владалачки, на основ владавине у Србији, на државна тела и власти њене,

или изазивају на неред и незаконитост“ (Члан 13.). У том случају министар унутрашњих

дела може им забранити улазак у Србију. Ко жели да продаје штампу, мора се пријавити

полицијској власти у месту где живи и поднети доказе да је српски држављанин и да има

грађанска права (Члан 14.). По члану 17. на јавним местима могу се прилепљивати само

објаве власти. Законом су санкционисани позиви на извршење злочина, као и преступи

против државе, увреде власти, лажне вести и повреде морала. Тако „ко писаном или

штампаном речју позива на дела која се по члану 87. кривичног законика казне као

издајничко предузеће, па ако позив остане без последица казниће се робијом до 10 година

а ако има каквих олакшица затвором од 2-10 година“ (члан 18.). Такође, ко „штампаном

речју, цртежима, гравирима, сликама итд.“ позива на „непокорност према законима или

законитим наредбама власти, или изазива да се учини ма какво злочинство или правда и

хвали дела која Закон оглашује за злочинство казниће се затвором од 1 месец до 2 године“

(члан 19). Ко на исти начин позива војнике да их одврати од војних дужности, биће

кажњен затвором до 1 године (члан 20.). Свака увреда која се путем штампе јавно учини

владаоцу, владарици, престолонаследнику и дому владалачком, као и напад на основ

владавине у Србији, казниће се затвором од 2 месеца до 5 година (Члан 21.). Ширење

лажних вести које могу да изазову узнемирење јавности казниће се затвором од 1 до 6

месеци или новчаном казном од 50 до 300 динара (члан 22.). Закон у члану 24., 25., 26.,

санкционише увреду и клевету приватних лица, институција и власти. Новина у Закону је

санкционисање увреде страног владаоца као и дипломатског објекта који је акредитован

151


код владаоца српског (члан 29.). За штампарске кривице одговорни су : „1. Писац 2.

Одговорни уредник, ако се писац не зна, или то одговорни уредник не каже пре него што је

изречена осуда, или је ван домашаја наших судова, или је неспособан за одговорност 3.

Штампар - ако се не зна ни писац ни одговорни уредник 4. Онај који продаје, растура или

прилепљује - кад се не зна ни писац ни одговорни уредник, ни штампар. (Члан 31.).

Власници новина одговорни су за новчане осуде, које осуђени уредник или писац нема да

плати (Члан 32). Након годину дана долази до измена и допуна Закона у смислу сужавања

амбијента за слободно јавно комуницирање. Проширује се 10. члан, тако што се њим

санкционишу ширење нихилизма, комунизма, као и дела означена у члану 91.Б кривичног

Закона. У члану 18. каже се да „Злочинство и преступи учињени путем штампе, сликама

или другим којим начином публикације, казниће се у онако као што је прописано казненим

закоником у колико су иста дела поменутим закоником предвиђена. Изменама су укинути

чланови 19, 20, 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28 и 29. Краљ Милан у октобру 1883. године на

основу чланова 38. и 56. Устава суспендује чланове 8. и 10. Закона о штампи и одређује да

се „никакав лист или повремени спис не може раздавати пре него се јави полицијској

власти и од ње добије одобрење“. Образлажући своју одлуку он каже „да је један део наше

штампе употребљен за средство да уноси у народ начела растројства противна државном

реду и јединству, дух омаловажавања државних органа, непослушности закона земаљским

и законским наредбама власти“. Закон о штампи претрпеће измене и у јуну 1884. године.

По њима у члану 3. штампар је дужан да пре него што ће извршити дистрибуцију достави

полицијској власти један примерак а све казне су многоструко повећане. У том смислу

додат је и члан 70. у коме се каже да „ако власник и одговорни уредник или заступник

њихов не би за 3 дана пошто пресуда извршном постане исплатио новчану казну на коју

би их суд осудио, лист ће се њихов обуставити, а издавање новог листа неће им се

допустити докле год казна исплаћена не буде“. Члан (10) се проширује санкционисањем

„дражења на непокретност или самовољно одупирање против уредаба и законитих

наредаба власти и законитог реда у земљи (члан 92...). Такође у истом члану додаје се став

по коме „ако један лист или спис буде два пута узапћен због избројаних дела, и услед тога

буде и осудна пресуда изречена над одговорним лицем, трећи пут поред осуде на казну

забраниће се издаваоцу даље издавање листа пресудом којом се изриче казна“. Мења се и

члан 13. који министру унутрашњих дела даје могућност да, уколико у страној штампи

нађе садржај којим се крше члан 10. и 30. Закона забрани улаз у земљу. Након њега додаје

се члан 13а, којим се санкционише прештампавање стране штампе, када ће се казнити као

да су штампани у Србији. Измењен је и члан 30. којим није дозвољено предавати јавности

(публиковати) било каква акта по кривичној парници, приватна туђа писма, службену

152


преписку, писма депеше „ако нису намењене јавности или ако дотична власт није

нормативно допустила штампање, лажне извештаје са скупштине, увреде и клевете

личног и породичног живота итд.

У септембру 1885. године краљ Милан (на основу чланова 38 и 56 Устава) указом

обуставља члан 32, не помињујући Закон о штампи, с’ тим да у 2. тачки указа каже : „да се

не сме ништа штампати нити штампана дела из иностранства увозити пре него што то не

одобре државне власти које су надлежне да чувају јавну безбедност“. У априлу 1886.

године краљ Милан враћа важност члана 32. Устава као и Закона о штампи што

скупштина потврђује 21.07.1886. у Нишу.

3.2. Залеђе нормативне регулације комуникативног простора

Институционализација медијског простора и његово нормативно контролисање у

Србији седамдесетих и осамдесетихтих година 19. века могу се и морају посматрати у

склопу стварања амбијента за институционализацију свих других релевантних сегмената

друштвеног живота. Међузависност друштвених подсистема и потреба њиховог

синхронизованог развоја представљали су препреку бржем развоју услова за деловање у

јавном комуникативном простору. О томе говори и изјава намесништва из 1868. године у

којој се између осталог каже : „Би ли могли поред садашњих државних установа уредити

одговорност министарску, а да за то не дођемо у опасност у којој би се нашао онај, који би

на великом броду запливао политичком водом, те сваки час наседао? И напосле, би ли се

нашло успеха, ако би се јавном писму дигле међе, које сад постоје а установе државне

остале у старим тешњим границама? Слободна је печатња завршетак грађанских слобода,

па њоме почети, не би ли значило државну зграду с крова подизати?“ [Живановић,

1923:224].

У одговору на ова питања јављали су се опречни одговори. Милија Радовановић

тврдио је да народу не треба слободна штампа; Периша Вуковић из Ивањице сматрао је да

штампа не треба да напада владаоца и његову породицу, као ни стране државе. Постајали

су предлози да штампа излази само у Београду и Крагујевцу итд. [Продановић, 1936:177].

Супростављеност мишљења о проблему штампе најбоље одсликавају два говора - Проте

Јована Јовановића и др. Јосифа Панчића, подпредседника народне скупштине. Прота

Јовановић каже : „ А шта је то слобода печатње? Да ли је то какав баук? Доказано је у

целом свесном свету, да је слобода печатње права потреба. Слободу печатње неки неће јер

се боје зла; И ја се бојим зла! Човек може учинити зло на два начина : физички руком, па

зар да повежемо људима руке, зато што би могли зло учинити? А може и говором а и

153


написмено. Слобода печатње јесте исповедање истине, и откривање мана што постоје у

друштву ...“ [Живановић,1923:232]. Јосиф Панчић има другачије мишљење. Он сматра да

је српски народ млад и неискусан, те да може „у бурности својој лако и на странпутицу

заћи“, што је опасно за народ који још нема потпуну самосталност. Он због тога у члану 6.

Закона о штампи (1870) види „јемство против претеривања“, поготову што сматра да он

неће бити искориштен да се „гњаве људи који пишу“већ да се „предупреди зло“ што је

свима у интересу [Живановић,1923:231]. Противуречности и схватање појма политичких

слобода произилазе из супротних ефеката које она са собом доноси. Слобода пружа

благотворну климу за развој политичких и друштвених врлина, али се у њој и њеној

топлини „развијају и заразне мијазме које проузрокују болести“. Отуда се одмах по појави

првог Закона о штампи јављају два супротна предлога : Љ. Каљевић, А. Лукић, Ј.

Бошковић и Т. Брајковић траже да се измене чл. 6., 27. и 48. Закона у смислу веће слободе

кретања и издавања новина, а истовремено М. Раденковић и П. Катић са још 31

послаником траже да се за издавање новина уведе кауција [Живановић,1923:258].

Различитост гледања на проблем штампе и њене слободе произилазио је из значаја који се

штампи придавао. Наиме, израз „турили га у новине“ деловао је јаче него много година

касније када се клеветање кроз новине оћуткивало са правом „моралом отупелошћу“.

Србија се са првим Законом о штампи морала суочити и са негативним последицама

„боцкања од жаока оних осица, које се свуда роје тамо, где се већ једном постави матица

која се зове - слободна штампа“ [Живановић,1923:259]. Крајем 1873. године у Народну

скупштину ушла је група посланика са Адамом Богосављевићем на челу, која ће у

следећих двадестак година до оснивања Српске социјалдемократске странке предводити

борбу за слободу штампе [Бјелица,1985:70]. Своју борбеност показали су 1875.године у

Скупштинској расправи поводом предлога Владе Љ. Каљевића о изменама и допунама

Закона о штампи. А. Богосављевић је тврдио да су „ограничења писмене или усмене речи

производ великаша и власника који хоће да гњаве народ и да живе о трошку народа“ и да

„није истина да слободна штампа може да проповеда буну ако нема услова за њу“

[Бјелица,1983:165]. Један посланик из групе Адама Б. изјавио је : „Неслободом штампе

користили су се власници који су чинили насиља и разне злоупотребе а није им се смело

ништа јавно казивати“ [Бјелица, 1983 : 165]. Љ. Каљевић, дугогодишњи борац за слободу

штампе, као председник владе допринео је либерализацији правног амбијента за

функционисање штампе. Измене и допуне Закона о штампи 1875. допринеле су

интензивирању политичког живота и буђењу политичке штампе, што су искористиле

присталице С. Марковића у нападима на режим и Кнеза Милана [Бјелица,1983:165].

Међутим, већ у мају 1876. године Кнез Милан због рата са Турском суспендује Закон о

154


штампи и уводи цензуру. Под риком топова и праском пушака морала је умукнути ткз.

„слободна реч“, која је била инспирисана не само патриотским мислима већ и

инсинуацијама политичких противника који су хтели водити рат у рату и наметнути

влади борбу на два фронта. Једна је „паљба“ морала бити обустављена, и то је била она

која би гађала - с леђа“ [Живановић, 1923 : 337].

Након завршетка рата 1878. у Народној скупштини опозициони посланици тражили су да

се скине суспензија са Закона о штампи из 1875. године. Режимски посланици сматрали су

да је тај Закон исувише либералан и да га треба променити. Министар просвете

демагошки је изјавио : „Драга је слобода али отаџбина је још дража“ [Бјелица,1985:71].

Ипак, крајем 1878. године на заседању Народне скупштине вођена је жучна дебата о

Закону о штампи. Више од половине посланика иступило је против владиног предлога да у

целости врати намеснички Закон о штампи из 1870. а не Каљевићев Закон из 1875. године.

Критикујући овај предлог Никола Пашић рекао је у скупштини : „Ми смо пошли да

ослободимо нашу браћу и у путу смо изгубили слободу.“ Ипак, говор председника Владе

Ј. Ристића у прилог владиног предлога је превагнуо. Наиме, он је изнео своје схватање о

коме је било неопходно пред рат укинути Закон о штампи из 1875. године, те да је тај

потез допринео његовом успешном завршетку. На тај начин спречене су унутрашње свађе

- политичке расправе у којима би „они који нису били за рат кривили оне који су за рат

гласали, бирачи би кривили скупштинаре, скупштинари владу“. По њему, одређене

одредбе Закона из 1875. године усвојене су пребрзо и показале су се штетним. Нарочито је

указао на потребу спречавања ширења социјалистичких и комунистичких теорија које

имају стеге у целом развијеном свету. На крају он поручује скупштини „да задржи из

старог Закона што се може задржати а из новог да избрише што се показало као шкодљиво

и убитачно за нас, наш државни развитак и поредак у земљи“. Враћање у важност

измењеног закона о штампи из 1870. године није утицало на постојање расположења и

политичке климе да се штампа ослободи свих стега. Оно је кулминирало на Народној

скупштини у марту 1881. године када је акламацијом и са одушевљењем изгласан Закон о

штампи, један од најлибералнијих тога времена. О томе сведочи изјава Стојана

Новаковића који каже : „Памтим да је у комисији за израду Закона о штампи покојни М.

Ракић превео предлог Закона о штампи који је онда поднесен Француској скупштини.

Скупштина у Француској срочи тај Закон, а наша у Београду усвоји га онако како је

предложен и он добије Краљевску потврду“. Како тумаче историчари штампе, напредњаци

су донели либералан Закон да би придобили радикалну опозицију. Међутим, он се веома

брзо показао као контрапродуктиван. По напредњачком Закону о штампи, не само да

полиција није могла ништа новинарима, него им нису могли ни судови. Вештим

155


изигравањем Закона, новинари су остајали некажњени за очигледне кривице. То више није

била слобода штампе у границама Закона, него слобода штампе сасвим неограничена.

Могао је писати шта је ко хтео. Политичке страсти узбуркане штампом претиле су да

кулминирају отвореним обрачунима. Због тога је у јуну 1882. године дошло до измене

Закона о штампи у смислу појачавања стега новинарству. Краљ Милан похвалио је рад те

скупштине речима „да у нашој отаџбини политичке и грађанске слободе треба да се

одржавају у складу с редом државним“. Закон је два пута суспендован и то 1883. године

због Тимочке буне и 1885. због рата са Бугарима. Његова судбина остала је сасвим

неизвесна са абдикацијом Краља Милана изгласавањем новог Устава 1888. године.

4. Кристализација медијског простора

До смрти Кнеза Михаила (1868.) на медијском небу Србије нису могли наћи место

многобројни интереси, идеје и мишљења. Оно је било резервисано само за

објективизацију режимских, званичних интереса и мишљења. Канали којима су се они

ширили такође су били званични или полузванични, углавном финансирани од Владе.

Међутим, после смрти Кнеза Михаила, режим заснован на његовом ауторитету

потпомогнут до тада снажном државном машинеријом, почиње да показује прве знаке

слабости. Интереси појединаца, политичких партија и група траже нове односе и нови

политички поредак. Ти захтеви објективизираће се и у сфери јавног комуницирања а

резултираће у смањењу државног монопола у њој. Поред интереса државе, владаоца и

режима, отвориће се и комуникативни канали за интересе појединаца, група, политичких

партија, као јасан показатељ развоја јавности и повећања значаја јавног мњења у

политичком животу Србије.

4.1. Штампа, њене карактеристике и развој

Све до 70-тих година 19. века средиште српског духовног живота и српске штампе

било је у Новом Саду. Од почетка седамдесетих година средиште постаје Београд и

Србија. Иако су политичке прилике и духовно стање били доста неповољни, из године у

годину су се побољшавали. О томе пише и новосадски лист Даница : „Србија која јошт

сасвим није независна кнежевина, у којој се сталежи тек почели прокљувавати, а слобода

јој штампе у колевци повијена с врвцима испреплетена, укочила се како год египатска

мумија, пак се опет у таквој државици многостручније науке, вештине исписанија него код

нас појављују и боље напредују, а то само зато јер су тамо Срби колико толико на

сопственим ногама. Ми ћемо овде, који смо негда за Србију наученост као год они за нас

156


жиром угојене свиње набављали, за кратко време куд и камо и за њих у сваком погледу

изостати.“

Свесна значаја штампе, влада наставља са активним приступом у сфери масовних

медија. Каналисање медијских активности има за циљ нормализовање политичких

прилика у земљи и придобијање јавног мњења у иностранству. У циљу стабилизације

унутрашњих прилика стављени су у функцију листови Српске новине, Световид и

Видовдан, који су добијали финансијку помоћ од владе. Међутим, са нормализацијом

прилика, незадовољна писањем ових листова, влада крајем 1868. године покреће лист

Јединство. Текстови у Јединству морали су бити у складу са назорима владе, а заузврат

она им је дала финансијску помоћ и одређивала уредника. Први је био Стојан Бошковић,

који је због заступања либералних начела смењен у априлу 1869. године. Након њега

уредник постаје Јован Балаитски по директиви премештен са места уредника Српских

новина „јер нико није хтео добровољно да се прими уређивања Јединства“. Како ни

Балаитски није успео да од ових новина направи утицајан лист, влада доноси одлуку да

покрене лист Слогу под уредништвом Милана Јовановића. До реализације те идеје не

долази, па Јовановић постаје уредник Јединства. Међутим, и под његовом уредничком

палицом лист остаје незанимљив за публику, неинтересантан и без утицаја. У мају 1870.

године уредник Јединства постаје Вукашин Петровић, писар у Министарству

унутрашњих дела. Он се прихватио тог посла под условом да сам бира сараднике, да му се

у посао не мешају Бан и Розе и да му Ристић буде једини предпостављени

Бјелица,1975:142]. Петровић у листу није избегавао осетљиве политичке теме, већ је писао

о најважнијим унутрашњим и спољним проблемима земље у складу са политиком коју је

водио Јован Ристић. Тако је достигао тираж од 1400 примарака и постао значајан

конкурент осталим листовима оновремене Србије. Лист је обустављен 1873. године након

оставке владе Јована Ристића [Бјелица,1975:150]Прорежимски лист за време Кнеза

Михаила Видовдан под уредништвом Милоша Поповића покушао је да задржи своју

позицију и након његовог убиства али безуспешно. Извикан као конзервативац, Поповић

губи субвенције српске владе 1868. године али у исто време добија од аустроугарске владе

на име плате из Пеште 4000 форинти а уплаћено му је још 6000 форинти за осигурање

деце у Трсту [Бјелица,1975:151]. Иако се знало да се лист финансира из иностранства,

српска влада није предузимала мере да то спречи. Са приближавањем руске и српске

владе, Поповић више није смео да пише против руске политике, па ни мађарска влада није

имала интереса да га финансира. Због малог броја претплатника Видовдан престаје да

излази 1876. године, а Поповић умире исте године у великом сиромаштву и

презадужености.

157


Српска влада имала је посебан фонд за финансирање политичке пропаганде.

Исплате је обављало Министранство иностраних дела из ставке „за достојније заступање

државних интереса“. Из тог фонда исплаћивана је субвенција Јединству. Финансиран је

„Прес биро“, давана помоћ појединим листовима изван Србије, плаћане услуге страних

агената и дописника као и разни други трошкови пропаганде. У списковима редовних

издатака за 1871. годину вођени су осим Јединства и Прес бироа и листови Zukunft из

Беча, Korrespodenz Slave из Прага и новинарски уред Korrespondenz Biro из Беча

[Бјелица,1975:153]. Нарочиту пропагандну активност владе бележимо у време источне

кризе, када је она много више била заинтересована за став јавног мњења у Русији и

Аустро-Угарској. У прва два месеца 1878. године Прес биро је послао редакцијама руских

листова 85% написаних текстова [Бјелица,1980:326]. Међутим, након разочарања Сан

Стефанским миром, српска влада окреће се јавном мњењу у Аутро-Угарској и у том циљу

прима у Прес биро Ђурђа Поповића „једну личност способну и вешту Немачком језику“

[Бјелица,1975:526]. Влада је користила и друге могућности за обавештавање стране

јавности. Преко Милисава Протића у Петровграду, Михаила Розена у Бечу, Филипа

Христића у Паризу, она је ступала у директне контакте са полититичарима и

публицистима у којима се презентирао став владе. Српска влада повремено је

финансирала стране листове, а штампала је и дистрибуирала брошуре на српском језику

којима се усмеравало јавно мнење у крајевима ван Србије са српским живљем. Почетком

јула 1872. године у Београду се појавио лист Исток под уредништвом Аксентија

Мијатовића. Основан у Вршцу 1871. године и финансиран од српске владе уз знање

мађарских власти био је укључен у пропагандну машинерију. Међутим, са погоршањем

мађарско-српских односа Мијатовић је протеран у Србију, где његов лист Исток постаје

сасвим режимски. „Млада Србадија“ називала га је другим издањем Јединства

[Бјелица,1975:149]. Исток је излазио до 1881. године.

Ако крај шездесетих година 19. века у Србији карактерише бујање либераних идеја

и листова, онда је почетак седамдсетих био обележен појавом социјалистичких и

комунистичких идеја и листова. Носилац тог таласа био је Светозар Марковић, несвршени

студент и бивши стипендиста српске владе. За време студија у Швајцарској дошао у

контакт са припадницима интернационале, тачније њене руске секције којој је и

приступио. Након текста „Наше обмане“ у коме је подвргао оштрој критици целокупни

систем оновремене Србије, губи стипендију 1870. године и враћа се у домовину. Како није

успео да Омладину српску и њен лист Младу Србадију стави под своју контролу, априла

1871. године са Ђуром Љочићем и Павлом Михаиловићем покреће лист Раденик. Иако је

био душа листа, Марковић се нигде није помињао. Уредник је званично био Љочић, јер

158


Марковић по закону није испуњавао услове да буде уредник поменутог листа79. Такође,

Љочић је био из имућније породице која је могла дати гаранције штампарији да ће

штампање бити плаћено.Знатан део простора у Раденику заузимали су стручни чланци и

расправе о економским темама. Најмање пажње било је посвећено спољној политици. У

комуникативни простор Србије Раденик је ушао са критикама режима и похвалама

париској комуни. Као једини стварно опозициони лист у све ширем кругу социјално и

политички незадовољних људи, брзо је нашао своје присталице. Због упорног

популарисања Комуне и након њеног слома накнадно је изазвао читаво јавно мњење

против себе. Влада погођена бројним критикама и снадбевена информацијама о

финансијској и политичкој вези Раденика са Интернационаломимала је све мање

стрпљења, тако да је крајем 1871. године уследила забрана листа, а Марковић морао да

бежи из земље због брошуре „Неколико чланака Светозара Марковића“. Раденик од

јануара мења име у Радник а одлазак Марковића осетио се и у садржају листа који је

сасвим престао да се бави актуелном унутрашњом проблематиком а највећи део простора

попуњавао је стручним расправа и преводима. Престао је са радом у мају 1872. године.

После повратка у земљу, крајем 1873. године у Крагујевцу, Марковић покреће лист

Јавност. Лист је забрањен у априлу 1874. године, а он кажњен са 9 месеци затвора. У

њему, за разлику од Раденика који се бавио више теоријским питањима социјализма,

разматрају се практични свакодневни проблеми српског друштва. Ова оријентација

дефинисана је у самом уводнику првог броја Јавности у коме се каже : „Изнети на јавност

све што народ тишти у извесном тренутку, што треба да се одмах, без одлагања реши, и

показати како ваља то решити у корист народну – то је задатак новина...Новине морају

имати јасно разумевање народних потреба, и утвршена начела и утвршени правац и такт у

сваком раду. Само на тај начин оне могу образовати јавно мнење, дати му сталан научни

правац у мишљењу и створити од јавног мнења силу, која ће имати одсудан утицај на

решавање свију питања које се тичу народног живота“ [Митровић Андрић,1978:166]. И

поред релативно умерене критике власти, Јавност престаје да излази априла 1874. године

а Марковић бива осуђен на казну затвора од 9 месеци. После излазка са робије крајем

1874. године, Светозар Марковић припрема за издавање нови лист Ослобођење који

почиње да излази у јануару 1875. године. Због нарушеног здраваља одлази из земље и

фебруара 1875. године умире у Трсту. Поред наведених социјалистичких листова у том

периоду постојали су часописи Рад, Глас јавности и шаљиви социјалистички лист

Враголан.. Поред социјалистичких листова седамдесетих година у Србији су излазили

Будућност и Правда (лист либералне провинијенције), као и Време Мите Ракића без

79 Марковић је био млађи од 25 година, колико је законом најмање било предвиђено за уредника политичког листа.

159


одређене политичке боје [Скерлић,1911:62]. У исто време Србија је добила и

провинцијалне листове а бележимо и бројне покушаје „да се створе листови општијег

садржаја, привредни, национални или просто органи за обавештења“.

Први провинцијски лист у Србији јавио се у Свилајнцу 1871. године под именом

Ресавски поштоноша. Уредник овог листа био је свештеник Јован Шарић, који је највише

пажње посвећивао проблемима свештеника и учитеља којима је био и намењен

[Бјелица,1975:150]. Следе затим и „лист за политику, економију и науку“ Збор штампан у

Крагујевцу 1875. године под уредништвом Лазара Комарчића, Браничево и Ново

Браничево у Пожаревцу, Фењер и Народна воља у Смедереву итд [Скерлић,1911:62].

Од листова покренутих седамдесетих година који су одржавали комплексност

друштвених тежњи и интереса наводимо следеће : Говорница (1870) - лист за политику и

право, Трговачки гласник, Југословенска звезда - лист за политику и узајамне односе јужних

Словена (1871), Уједињење (1873) Београдски брзојавник - лист за трговину, саобраћај и

огласе, Бранич- лист за политику и народне интересе, Коресподенције- лист за трговину,

трговачку образованост, привреду и политику преименован после у Београдске новине

1874; Ново Доба - „новине за политику, народну економију и привреду“ (1874); Шумадија-

лист за политичку науку и књижевност (1876); Решето (1871), Стравични суд (1879);

Домишљан (1874). Главна карактеристика ових листова била је да су се гасили веома брзо

због малог броја претплатника и финансијских проблема.

Нови либерални Закон о штампи и организовани наступ политичких партија и

група стварају почетком осамдесетих година 19. века повољан амбијент за развој

новинарства и штампе у Србији. Политичка борба пренета у комуникативну сферу даје

штампи ако не пресудан, онда велики значај. Листови постају део организације странака и

убојито оружје у борби за очување и освајање власти. Напредна странка имала је свој лист

Видело (1881) и шаљиви лист Стари домишљен, либерална Српску независност и шаљиве

листове Дар Мар (1881) и Брие (1882), Радикална странка лист Самоуправа (1881),

часопис Рад и шаљиви лист Ћоса (1881), Социјалисти Радник (1881) и Борба (1882).

Поред ових листова егзистирали су још званичне Српске новине, Београдски дневник

(1882) и Нови Београдски дневник (1882), Народно ослобођење (1881), као и сатирични

листови Ера и Телефон. У унутрашњости само је Шабац имао свој лист Шабачки Гласник

(1883). У току осамдесетих година када је задруга штампарских радника из Београда

отворила крајем 1884. и почетком 1885. године филијале своје штампарије у већим

местима Србије, створили су се услови за убрзани развој провинцијалног новинарства.

Током осамдесетих година покренути су и раднички лист Одјек, патриотски лист Стев.

Влад. Каћанског Велика Србија и др. Основна особина партијске штампе била је њихова

160


директна организациона веза са елитом странке која је диктирала уређивачку политику.

Постојање и акти политичких странака огледали су се кроз партијске листове који постају

врх леденог брега партијског живота. У оновременој Србији само су партијски листови

били дугог века јер су у свом залеђу имали стабилну финансијску и кадровску подршку.

4.2. Пракса ограничавања политичке штампе

Усмеравање масовних комуникацијских токова еволуирало је од отворене

свеприсутне цензуре ка нормативно регулисаном комуникативном простору. Формално, то

је био значајан напредак, суштински много мањи. Поред полицијске цензуре (чл.6.),

штампа је првим Законом добила и цензуру штампарија (чл.25.). Позивајући се на тај

члан, штампари су увек могли из опрезности или по наговору власти да одбију

објављивање сваке критике уперене против режима. Светозар Марковић је писао да је ово

цензура „још несноснија и шкодљивија за слободу писања но и полицијска“

[М.Бјелица,1975:171]Овде ћемо навести две оптужбе по Закону о штампи због којих су

угашени социјалистички листови Раденик (1871) и Јавност (1874). У првој оптужби

полиција је нашла 4 кажњива дела : прво, ширење „мрзости и неповерења“ према влади

због критике њеног предлога у адвокатури; друго, клеветање државника због тврђења да

се људи из владе не придржавају тежњи народа који неће адвокате; треће, критиковање

судске власти, што је такође кажњиво по Закону; и четврто, вређање владалачког дома и то

само зато што се на једном месту у спорном члану помиње врачарска влада из 1842.

године која је протерала Обреновиће [Бјелица,1975:172]. У другој оптужби која се тиче

листа Јавност између осталог се каже : „Светозар Марковић, уобразивши да је тај

очекивани месија који ће земљу ову реформисати у духу социјалистичких начела,

безобзирно је отровним својим пером, као што ће се ниже видети, нападао на најважније

установе земаљске, на народну скупштину, на народне и владине посланике, изазивао је

народну скупштину и сваког на гажење земаљских Закона, оправдавао подизање буне

против владаоца земље, па на послетку у дрскости својој није оставио на миру ни само

уставна права владаоцима ове земље, већ и на ова нападао и вређао“

[Митровић,Андрић,1978:172]. На Закону засновани притисци и ограничења штампе били

су само видљива манифестација активности влада и владаоца оновремене Србије, којима

су се из јавног комуникативог простора желели одстранити за постојећи поредак

неприхватљива мишљења и тежњу. О тим притисцима „испод руке“ писао је и Светозар

Марковић [Бјелица,1975:171].

161


Готово све владе за време Обреновића поставиле су за главни циљ рада одбрану

династије и државе (наравно, у позадини је била одбрана својих интереса). Свако ко је

против владе, карактерише се као противник „постојећег стања“ и поретка. Министарство

унутрашњих послова, у циљу идентификације тих људи, прави спискове оних који говоре

против владе, „рђавих људи“ чије активности су предмет сталног полицијског надзора, а

интезивирао се и отварањем писама [Јовановић,1990:92]. Извештаји полицијских агената

су пресудан чинилац владиних одлука. Тако је влада долазила до сазнања о вези С.

Марковића са Интернационалом преко Љубе Ненадовића, о вези са руском владом, о

тајним састанцима у кући браће Величковића преко пута Народног позоришта итд.

[Бјелица,1975:168] Влада не прикупља обавештења само о опозиционој штампи. Она од

својих агената тражи обавештења и о режимској штампи и њеном котирању у медијском

пољу. Веома је занимљиво и то да су неки агенти истовремено били дописници листова и

новинари [Бјелица,1975:154]. Влада се против опозиционе штампе борила преко

званичних и полузванихних листова и користила је услуге Прес Бироа.Најдрастичнији

притисци ипак су били полицијски. „Стварање кривице и лажни сведоци постају

свакодневна полицијска пракса у борби против новинара и штампе“ [Јовановић,1990:93].

Полиција је могла лице месецима држати у притвору без одлуке суда. Неколико месеци

полицијског притвора било је горе од сваке судске казне, те је полиција све оне за које није

имала доказе слала не суду већ у притвор. Полицијске батине нису биле реткост. „Прво га

цепни па му онда тражи параграф“, а биле су и упражњаване и код политичких криваца.

Дешавало се да су људи умирали после полицијског батињања. У таквом амбијенту страха

слобода је била уистину релативна категорија.

4.3. Штампа и читаоци

Основна карактеристика штампе седамдесетих и осамдесетих година била је њена

финансијска немоћ. У Србији нису постојали услови за самостално финансирање штампе.

Милан Кујунџић, уредник часописа Млада Србија, писао је 1871. године да се у Србији

могу одржати само листови који служе за гласила владама и појединим личностима, док су

сви остали листови кратког века. Основни узрок те појаве он види у незаинтересованости

ширих народних маса за штампу која не осећа „потребу и корист листова“. Број листова

растао је брже од броја читалаца, па се то може навести као разлог њиховог кратког века.

Заосталост и неразвијеност привреде имали су за поседицу мали број огласа, који су у

развијеним европским земљама већ представљали најважнији извор прихода за

информативну политичку штампу.

162


Милан Кујунџић је написао 1872. године чланак „Наше новине“, у којима се бавио

проблемима новинарства оновремене Србије. По његовим сазнањима, тадашњи дневни

листови Видовдан и Јединство издржавали су се од субвенције - први од пештанске, други

од српске владе. Лист Србија могао је да излази, по његовом мишљењу, само захваљујући

богатству свог уредника Каљевића, а Трговачки гласник захваљујући везама са трговцима.

Кујунџић је тврдио да су без материјалне помоћи могли опстајати сатирични листови као

што су били Решето и Враголан, али њих је гушила полицијска цензура. Уопште,

читалачки покрет у Србији, према Кујунџићевом мишљењу, растао је са забављачком

штампом. Њега су чинили млађи чиновници, трговачка и школска омладина који су

навише волели да читају лепу књижевност, приче и песме. Кујунџић каже да већина

оновремених читалаца политичке штампе „не тражи договор и поуку него тражи само

новости“. Он наводи три случаја која навише привлаче читалачку пажњу: први у случају

рата,други у време заседања Народне скупштине, трећи када се у новинама појави каква

„папренија критика“ неке познате политичке личности. О публици и њеним

интересовањима писао је и Вукашин Петровић, уредник Јединства који каже : „Публика

најрадије чита оне новине које се потребама друштвеним и државним садашњег времена

практично занимају. Теорије тражи она у књигама, а у новинама хоће да јој се излажу

најупутнији начини којима се теорије могу припремити на народни живот. Она слабо

мари за новинарска мудровања крупним и звечним речима о прошлости или за непоуздана

нагађања будућности; њу занима, ње се навише тиче садашњост у којој живи.“ Публика је

најрадије читала опозициону штампу и у њој је налазила одушка свом нездовољству.

5. Новинари и новинарство

Стварање повољнијег економског, политичког, културног и правног амбијента за

развој новинарства наметнули су потребу за професионалним новинарима. Да би опстали,

они су морали не само размишљати о стварању једне новинарске организације која би се

борила за призивање новинарске професије, већ су принуђени много тога да мењају у свом

начину рада прилагођавајући се захтевима публике, државних политичких партија и свих

чинилаца који су им опредељивали судбину.

5.1 Новинарски стил и начин извештавања

Оптерећен бројним притисцима и ограничењима, новинарски стил у Србији дуго

година био је условљен захтевима владе, владаоца и државне управе. Мало међусобно

163


помирених и у ограниченом кругу људи дефинисаних интереса налазио је простор у

штампи. То је утицало на ток извештавања и начин писања новинских чланака. „У нашем

новинарству царевао је доктринарски чланак, озбиљног готово поучног тона, без личних

елемената, с више или мање апстрактном аргументацијом, пун страних речи и књишких

израза, развучен на неколико стубаца“ [Јовановић,1990:175]. Новинари су више писали

теоријске чланке, а када су критиковали онда су нападали идеје а не личности. У страху од

полиције мерили су сваку реч, писали мирно и учтиво, критиковали владу обазриво и

разложно [Јовановић,1990:177]. Њихова озбиљност доприносила је тежини и вредности

новинарских чланака који нису били у функцији дневних обрачуна. Политички живот

усмерен националним интересом и потребама политичког јединства није пружао услове

за политичке дебате и размирице кроз штампу.

Међутим, на политичко поље осамдесетих година 19. века ступају организоване

политичке партије и та појава нашла је одраз и у сфери јавних гласила. Са либералним

Законом о штампи створили су се услови да се нови политички интереси објективизирају

у штампи. Она је постало средство партијских обрачуна и јасан одраз до тада скривених

тежњи појединаца и политичких група за редистрибуцијом моћи и утицаја. Нови услови

створили су нови новинарски стил. Он је био и плод талента новинара Пере Тодоровића, у

чијим текстовима је имао најефектнији израз. Са слободном штампом постаје могућ

необавезнији, опуштенији и безобзирнији тон у новинарству, као и непосредније, оштрије

критиковање владе, па чак и лични напади.

Носилац овог новог таласа у српском новинарству био је Пера Тодоровић, уредник

радикалног листа Самоуправа. Он је прекинуо са дотадашњим обзирима и манирима,

почевши да експериментише са могућностима које један релативно слободан јавни

комуникациони простор даје новинару који не мора превише да бира средства да би

остварио свој циљ. Пера Тодоровић у новинарство уноси нови тон, речник и

аргументацију [Јовановић,1990:175]. Његов тон је неозбиљан, фамилијаран и по „мало

простачки“ што доприноси занимљивости текстова. Своје политичке противнике у тексту

наводи по именима и то у деминутиву : М. Гарашанина-Мићо, М.Мијатовића- Чедо и

Чедомир, Алексу Поповића - Ања Против. Често им даје надимке које сам смишља и

преузима из других сатиричних листова, не зазирући од скарадних алузија које његовом

тексту дају специфичну драж. Речник који при том користи је популаран, живописан, са

речима извученим из народног језика. У тим текстовима читамо да је напредњачки

„партијски нимбус“, „обшисовао“ и „избледео као права џигерњача“; да је владин

ауторитет „као сваки други калпузан“, још једино згодан „да се обеси каквом мачку о реп“,

да су напредњачки полицајци „кабадахије, потуљене и подмукле муле“, „дебелоглаве

164


халабуке“; да је неки напредњачки посланик „сав изгужван и уковржљен, као да је цела

његова прошлост играла њиме шоркапе“ [Јовановић,1990:176]. Тодоровићева критика је

лична, увредљива и бескрупулозно - срачуната на то да се политички противници исмеју и

наруже. Како је сам говорио, од политичких противника правио је наказе око којих се свет

окупља. Не обазирући се на друштвене обзире, а у складу са идејом да је у политичкој

борби и новинарству све допуштено, он се служио извртањем и подметањем

[Јовановић,1990:134]. Његови чланци стварали су утисак не чињеницама и разлозима, већ

дрскошћу личних напада и сировом снагом израза [Јовановић,1990:176]. Био је први

новинар који је почео са новинарским нападима на владаоца. То је тада био врхунац

грађанске храборости који му је донео популарност и углед. По мишљењу С. Јовановића,

Тодоровићево новинарство било је истовремено и напредак и назадак. Напредак јер је

било популарније и занимљивије а назадак јер је у њима било мање озбиљности,

достојанства и разлога. Нови новинарски стил био је она искрица која је запалила и онако

осетљиве политичке страсти у Србији које су резултирале и Тимочком буном 1883. године.

Штампа је на тај начин постала генератор не само политичких обрачуна у комуникативној

сфери, већ је провоцирала насиље и физичке обрачуне. Истовремено, она је постала

стварни слуга јавности и потврда рађања и развоја јавног мњења у Србији. Интересовање

за политички живот захваљујући штампи је порасло и проширило се на шире социјалне

групе. О томе говори и шаљива песма В. Илића „Србин у рају“, у којој Србин који је

отишао у рај тражи од Бога „новина ма каки, у којима пише шта ли доле раде, какве нове

сплетке пред изборе граде?“.

Закон о штампи и организовани наступ политичких партија нису били довољни

услови за развој новинарства и штампе. Иако су политичке партије и групе имале потребу

и почеле да покрећу своје партијске листове, нису могле да их штампају у државним

штампаријама у којима је било забрањено штампање политичких списа. Ако се томе дода

чињеница да су приватне штампарије основане почетком осамдесетих година углавном

престале са радом, онда постаје сасвим јасно зашто су се крајем седамдесетих и почетком

осамдесетих година захтеви за слободном штампом подударили са оним за развојем

штампарства. Користећи недовољност штампарских капацитета, неколико радника

државне штампарије одлучило је почетком марта 1879. године да оснује деоничарско

друштво за покретање штампарије. Оснивачки капитал друштва износио је 30000 динара,

подељен на 300 деоница по 100 динара. После набавке машина из Беча, Задруга је крајем

1879. године отпочела са радом [Дубовац,1975:37]. Поучени искуством ранијих сличних

друштава која су најчешће пропадала због тога што су их присвајали јачи капиталисти,

оснивачи Задруге унели су у своја правила да њени деоничари могу бити само изучени

165


штампарски радници [Дубовац,1975:37]. Штампарија Задруге била је добро опремљена.

Располагала је са 4 брзотисне штампарске машине, једном ручном пресом и једним

тиглом, а имала је и сопствену књиговезницу80. У њој је било запослено 25 - 40

словослагача, 2 штампарска машиниста, 8 до 10 помоћних радника, више ученика и другог

помоћног особља [Дубовац,1975:38]. Задруга је касније набавила и „Domph“ - парну

машину за покретање штампарских машина81. Због свега тога, Задруга је веома брзо

остварила повољне пословне резултате и постала озбиљни конкурент државној

штампарији. У њој се штампа неколико дневних и страначких листова као што су :

Самоуправа, Видело, Народно ослобођење, Нови век, Српска Независност, Радник, Борба,

Рад, Побратимство, а 1886. године у тиражу од 4500 примерака штампала је и сопствени

информативни лист Нови београдски дневник [Дубовац,1975:38]. Задруга је постала и

расадник знатног броја штампарија у унутрашњости земље. Прву филијалу основао је

Михајило Костић у Пожаревцу 1884. године, другу Јован Молнар у Ваљеву 1884. а трећу

П. Стојановић и Љ. Црвенчанин у Ужицу 1885. Ђ. Будиновић и А. Милићевић основали су

филијалу у Крушевцу 1885 [Дубовац,1975:38]. Задруга је престала са радом 1887., док су

њене приватне филијале наставиле са радом. За Задругу штампарских радника везан је и

настанак штампарске Задруге „Свети Сава“. Она је била плод покушаја управника

Државне штампе Стеве Рајачића да растури деоничарско друштво Задруге штампарских

радника. Он је једном делу деоничара дао материјалну помоћ да се одвоје од Задруге и

оснују своју штампарију, што су ови и учинили. Међутим, она је убрзо прешла у приватно

власништво. Оснивање штампарије Напредне странке (1883) такође је имало за циљ да

ослаби позиције Задруге. У њој су се штампао лист Видело, као и политички материјали.

Она је касније постало власништво Димитрија Димитријевића. Ниш је своју прву сталну

штампарију добио 1883.године. Крагујевац је по трећи пут добио штампарију 1884., која

је, за разлику од предходних покушаја стално радила, док су јој се власници мењали.

5.2. Организовање новинара

Са развојем новинарства у Србији створила се потреба за организованијим

наступом професионалних новинара у циљу заштите интереса и повећања угледа

новинарства уопште. Иницијатива за оснивање новинарског друштва потекла је од

угледног београдског правника и уредника часописа Порота Милана Ст. Марковића, који

је сазвао састанак на коме се расправљало о оснивању новинарског друштва у Београду. О

томе сведочи лист Видело од 1.11.1881. године у коме се каже : „Новинарски збор био је у

80 Државна штампарија то није имала81 У државној штампарији за покретање штампарских машина коришћена је ручна радна снага затвореника

166


суботу 24.04. поподне у дворани овдашње Грађанске Касине. Била је заступљена већина

београдских уредника. Под председништвом Г. Милана Ст. Марковића, уредника

Пороте, који је био и сазвао овај збор, већало се : да ли је време да се оснује формални

новинаски клуб или да се само по узајамном договору учине извесни кораци код Владе и

народног представништва за унапређење српске журналистике. Пошто је превладало

мишљење да би се том циљу много сигурније користило кад би београдска журналистика

била оличена у једном сталном представништву, то се закључило једногласно : да се

оснује формални новинарски клуб по примеру подобних друштава у другим европским

државама. Милану Ст. Марковићу поверено је да изради статуте и то што пре, који ће се

после изнети на претрес главном скупу“[Бјелица,1988:14]. Иако је састанак одржан у

време жестоких политичких обрачуна, они нису утицали на закључке састанка који су

били чисто професионалне природе. Овај наступ новинара брзо је показао своје резултате.

У новембру долази до састанка који организује Министарство унутрашњих послова, у

коме учествују сви београдски уредници и начелник пошта и телеграфа. Тема разговора

била је „како треба удесити да се новине могу преплаћивати код свију пошта“. Договорено

је да Министар изда привремену наредбу о експедицији новина претплатницима која ће

важити за све поште. Правила новинарског друштва усвојена су на састанку новинара

21.12.1881. године, када је одлучено да се оснује Српско новинарско друштво, које се

формално конституише 20.12.1882. године. У правилима друштва су наведена три основна

циља удружења новинара :

1. „Да обезбриже и унапреде српску публицистику путем и средствима која нађу за

најудеснија;

2. Да се узајамно потпомажу у случају потребе и

3. Да заштите углед и интересе публицистике, састављајући поротни суд ради части

над сваким својим чланом, који би на зло употребљавајући јавну реч, компромитовао

слободу штампе у Србији“ [Бјелица,1975:18].

У том смислу друштво може искључити члана :

1. „Када по три пута поновљеној писменој опомени, не испуњава обавезе према

друштву;

2. Који ради противно друштвеном смеру,

3. Који нарушава углед новинарства : који би био осуђен државним судовима због

злочинства уопште или преступа из користољубља; који учини ма шта што се не слаже са

појмом о части једног раденика“[Бјелица,1988:20].

Српско новинарство друштво формално је конституисано у децембру 1882. године. Први

предсеник био му је књижевник Лаза Костић. На својим састанцима новинари су

167


расправљали о текућим проблемима српске журналистике. Тако су на састанку у фебруару

1883. одлучили „да дотична уредништва обрате пажњу на огласе како се не би више

неуљудне и фамилијарне односе вређајуће садржине примали, као што се то до сада од

неких листова на штампу углед и достојанства штампе дешавала. На истој седници

закључено је да је вересија највећа сметња развоју новинарства и донета је одлука да се

она укине од 1.4.1883. године [Бјелица,1988:17].Партијска трвења, свађе и прогони

опозиционих новинара после тимочке буне (1883.) били су главни узроци престанка рада

српског новинарског друштва82. На једном од последњих састанака друштва, разматрао се

проблем новинарских полемика и изражена је жеља „да се одсле пише и води полемика

блажијим и једне журналистике достојним тоном“ [Бјелица,1988:18] Организовани наступ

новинара биће обустављен до 1889.

VII АПСОЛУТИЗАМ ОБРЕНОВИЋА И ИНФОРМАЦИОНО

КОМУНИКАЦИОНИ СИСТЕМ СРБИЈЕ С КРАЈА 19. ВЕКА

Информационо комуникациони систем је плод потребе за интеграцијом јер се

комуницирање у политифицираној заједници јавља као политичко средство интеграције

класно располућеног друштва [Радојковић,1984:7]. „Наше закључно правило је да се многе

функције масовно - комуникационе активности могу третирати као друштвени механизам

за минимизирање или уклањање дисфункција створених другим активностима с циљем да

се спречи распад система.“83У реалном животу често долази до сукобљавања

антагонистички супротстављених група које изазива кризу система. Одлучујућу моћ

процењивања о томе шта јесте а шта није дисфункционална појава имају владајућа класа

или бирократско технократске структуре које се труде да их елиминишу првенствено

масовно комуникационим активностима [Радојковић,1984:8]. На тај начин ствара се

комуникациони диктат као одраз изградње ауторитарног политичког система са циљем да

се постојећи поредак заштити и структура моћи очува. Међутим, треба имати у виду да је

комуникациони однос увек и отворен, те да се не може третирати као облик потпуно

диктиране друштвене активности. Иако је режим Александра Обреновића био

82 Председник друштва Лаза Костић због масовног прогона тајно је напустио Србију.83 Charles R. Wright Functional Analysis and Mass Communication, Public Opinion Quarterly, 1960 : 618.

168


преокупиран мерама обуздавања и угушивања опозиционе штампе она је ипак налазила

довољно простора за критичке ставове.

1. Социјални контекст апсолутизма

Политичка историја Србије с краја 19. века, бурна и нестална, била је одраз

унутрашњих друштвених и економских кретања у земљи, али и утицаја из окружења.

Српско друштво је тек крајем века добило сва обележја европског грађанског друштва

тога доба. Раслојавање које је трајало читав један век резултирало је у стварању јасно

обележених класних фракција заснованих на капиталистичким облицима производње.

Србија је укључена у европски економски простор, а страни капитал је започео продор на

српско подручје. Последица тога био је с једне стране привредни успон који је омогућио

прелаз у почетну фазу индустријализације, док је с друге стране изазвао даља друштвена

померања и поларизације које су се одразиле у свим сегментима живота.Економски

либерализам који је заступала буржоазија у складу са својим интересима развоја капитала

излагао је сељака утакмици у којој он није био равноправан учесник. Отуда је српско село,

улазећи у политички живот осамдесетих година и користећи бројчану надмоћ коју му је

обезбедило проширење бирачког права, усмерило своје нерасположење против града и

бирократске државе. С друге стране, грађанство је постало довољно снажно не само да

прихвати него и да покуша примеnu идејa грађанског либерализма. На тим тежњама за

променама створена је оштрија политичка поларизација између конзервативног и

либералног грађанства. Угрожени продором идеја парламентаризма и уставности,

конзервативци су се свијали око династије и тражили ослонац у војсци бирократији и

Аустроугарској која је заступала начело политичког начела status quo. Либерални и

напредни духови су се окретали селу и користили његово незадовољство. То је

резултирало веома бурном политичком сценом с краја 19. века прожетом државним

ударима, друштвеним потресима и честим сменама владајућих групација. У време

владавине Александра Обреновића 1893-1903.год. органи државе у управи, судству, па чак

и у дипломатији били су преокупирани прогоном политичких противника њихових

листова, организација и личности. Рестрикције и репресалије којима су били изложени

политички противници А.Обреновића нису бии такви да просто онемогућују јавно

деловање опозиције као у класичним деспотским режимима, или како се то представља у

описима шематизиране историографске литературе [Раденић,1973:9]. Опозиција је имала

довољно маневарског простора чак и за необуздано испољавање критичких ставова у

многим ситуацијама и о многим проблемима.

169


1.1. Становништво и његова диференцијација

Број становника у Србији након територијалних проширења био је у сталном

порасту. Тако је 1890.год. било 2 185 448 становника; 1895.год. 2 341 675 а 1900.год. 2

529196 [Историја српског народа,6-1,1994:98]. Тај пораст одразио се на смањење обрадиве

земље по становнику и изазвао притисак вишка сеоског становништва на градове.

Притисак је убрзао ток урбанизације, али је изазвао кризу услед немогућности града и

његове индустрије да прихвати вишак сеоског становништва и обезбеди му потребне

услове за живот. Градови оновремене Србије били су главни корисници модернизације

привредног напретка. Развој града се наставио благодарећи успону градске привреде и

приливу радне снаге са села. У Србији 1890.год. било је 21 варош и 56 варошица са 286446

становника, што износи око 13,2% укупног становништва. Тај однос се у 1900 променио

тако да је удео градског становништва у укупном броју становника порастао на 14,8%. Од

градова највише се развијао Београд, који је 1900.год. имао скоро 70000 душа. Он је

постао главна трговинска раскрсница преко које је средња Европа била повезана са

истоком и преко које је обављана не само увозно - извозна него и транзитна трговина.

После Пеште, он је постао најважније пристаниште на средњем Дунаву. Градски водовод

је изграђен 1892. а исте године је завршена изградња централе, па је град добио

електрично осветљење. Тада је пуштен у саобраћај и трамвај са коњском вучом, да би

1905.год. био замењен електричним трамвајем. Све то показује степен модернизације

града чије су улице биле поплочане и у чијем су центру биле подигнуте зграде у стилу

савремене европске архитектуре. Град се појављује као главни корисник модернизације у

којој су се поред економске, прожимале политичка и друштвена снага земље.

Основна маса становништва ипак живела је на селу које је у развоју стално

заостајало за градом. На прелому двају векова било је 87.31% земљорадничких породица,

4,64% занатлијских, 2,22% трговачких, 1,89% јавних службеника, 1,84% надничара и

1,85% других занимања [Историја српског народа,6-1,1994:98]. Аграрне тежње српског

сеоског патријархалног друштва биле су одавно поражене у сукобу са јачим такмацем и

корисником промена који се налазио у граду. Аграрне реформе у Србији дале су само

ограничене резултате јер нису постигле претварање земљорадника-сељака у

пољопривредног радника. Сељак је био препуштен сам себи, суочавајући се с растућим

градом и државом као главним корисницима економских и друштвених промена. Отуда

потиче снажан протест сељаштва у српској политици крајем 19. века, када му је пружена

могућност да изрази незадовољство. Политичке странке у Србији нису имале разрађене

170


економске програме који би одговарали потребама села. Све промене у тој сфери биле су

изнуђене притиском тешкоћа и криза. Тако су се од 1894.год. у Србији почеле оснивати

земљорадничке задруге, углавном кредитног типа које су се 1895.год. ујединиле у Савез

земљорадничких задруга. Почињу се формирати и огледна добра, пољопривредни заводи,

што је било корисно али недовољно јер је село тражило већа улагања која су изостала.

На српском селу и даље је преовлађивао мали сеоски посед. Тако је 1889.год. око 72,6%

земље припадао сељацима који су имали од 1 до 5 хектара, а 0,06% сељацима који су

имали преко 50 хектара. У 1897. смањен је проценат поседа од 1-5хектара на 54,65%, а

повећан оних преко 50 хектара на о,27% [Историја српког народа,6-1,1994:99]. Бројке

показују да је већина сељаштва располагало поседом до 5 хектара, као и то да је ток

економског раслојавања наставио да делује у правцу све веће разлике у величини поседа.

Доњи слојеви сељаштва постепено су губили земљу и прелазили у слој најамних

пољопривредника и беземљаша. Средњи слој се одржавао с тежњом ка порасту. Број

сеоских домаћина који су имали само кућу или и друге непокретности кретао се у

1895.год. на следећи начин : само кућу имало је 4,58%, поред куће и друге непокретности

91.59%, само непокретности 0,60%, без непокретности 3,23% [Историја српсог народа,6-

1,1994:99] Распадање кућне задруге било је у пуном јеку.

За разлику од сељаштва српско грађанство било је у пуном успону под дејством

појачаног привредног саобраћаја, трговине, развоја банкарства и почетака индустрије. У

њему се крајем 19. века издвојио виши слој који је, за локалне прилике, располагао

огромним капиталом. Међу београдским трговцима с краја века, 1896.год. има неколико

милионера и више полумилионера [Историја српког народа,6-1,1994:100]. Капитал је

највише одлазио у трговину, затим у банке и индустрију. Међу трговцима су се издвојили

увозници и извозници, а трговина на велико се све мање задовољавала посредништвом

између страног, махом аустријског капитала и српског тржишта, покушавајући да то

тржиште задржи за себе. Насупрот крупним трговцима, у већим варошима, по варошицама

и селима, јачала је маса ситних трговаца које је у локалном смислу постало значајан

чинилац друштвено - политичког живота.Појава организованих политичких партија

снажно је утицала на положај чиновништва. Честе промене влада учиниле су да је

државни апарат у унутрашње-политичком животу добио другу садржину. Разједан

странчарством, престао је да буде поуздан ослонац монархијском централизму и власти у

Србији. Његову улогу је преузела војска састављена од професионалних официра који су

били везани заклетвом за династију и војном дисциплином у извршењу наређења.

Укупно узев, српско друштво на крају 19. века приближило се европском просеку

свог времена. У градовима је постојало друштвено и економски издиференцирано

171


грађанство, подељено на крупно и ситно, конзервативно и либерално, с чиновништвом из

разних друштвених слојева и са савремено организованом војском. Од занатског и

индустријског радништва стварала се основа савременог српског пролетеријата. На селу

је такође дошло до раслојавања на имућно средње сељаштво и беземљаше. Све то нашло

је одраза како у политичком животу земље тако и у његовом информационо

комуникационом систему.

1.2. Привредни успон

Највећи значај за привредни развој Србије крајем 19. века имала је изградња

железничке пруге од Аустријске до Турске, односно Бугарске границе, као и прокопавање

Сипског канала у Ђердапу, чиме је омогучена неометана пловидба Дунавом до Црног

мора. На тај начин, Србија је постала транзитно - привредно подручје од средње Европе до

средоземне области, што јој је отворило нове привредне изгледе. Нова саобраћајна

средства, изградња кредитног и банкарског система, продор стране робе, као и могућост

брзе продаје и обрта капитала унапредили су трговину. Укупан обрт спољне трговине

скочио је од 88 милиона у 1882.год. на 120 милиона у 1900, што је било 7 пута више него у

1843.год [Историја српског народа,6-1,1994:101]. Спољна трговина је показивала сталан

активан биланс у коме је извоз надмашивао увоз за 10-15%. Главну ставку извоза чинили

су и даље жива стока и земљораднички производи. Они су заједно чинили 90,16% од

укупног извоза с краја 19. века а на остале сировине и прерађевине одлазило је свега 9,8%

извоза [Историја српског народа,6-1,1994:101]. Аграрни састав српског извоза био је

економски неповољан зато што је зависио од климатских услова и политичких односа са

Аустро-Угарском која је била главни купац српских производа. Неповољан

спољнотрговински биланс био је очигледан када се има у виду да је увоз готових

производа чинио 69% укупног увоза. Поред пораста домаћих, у трговини се осећала јака

конкуренција страних трговаца а развијала се и унутрашња трговина. У њој је повећан

број пазарних дана, па су сеоски дућани све више конкурисали градским. Као мерило

развоја унутрашње трговине може послужити обрт новчаних завода који се 1904.год.

попео на 1,3 милијарде динара.

Крајем 19. и почетком 20. века, услови акумулације капитала као и прилив јефтине

радне снаге са села, омогућили су прелаз српске привреде у индустријску фазу. Страна

конкуренција и ограничене могућности домаћег капитала изазвали су потребу да држава

посредује у корист домаће индустрије. То је остварено путем повластица које су

обухватале пореске олакшице, царинска ослобођења, погодности у превозу, давање

кредита и слично [Историја српског народа, 6-1, 1994:102]. Индустријализација земље

172


постала је једно од најважнијих питања у економији и политици земље. Поред млинарства,

пиварства и прехрамбене индустрије, највише се развила текстилна индустрија са

средиштем у Лесковцу. Последње деценије 19. века почео је снажнији развој српског

рударства под дејством страног капитала, посебно белгијског а потом и француског.Са

формирањем Народне банке (1883.) створени су услови за бржи развој тржишне привреде

и развој финансијског тржишта. Она је постала централна банка која је кредитирала

остале новчане заводе у земљи и посредовала у њиховом пословању. Највећи број банака

био је кредитног типа и то у форми акционарских друштава. Њихов укупан обрт 1900.год.

достигао је 2.663.979.843 динара [Историја српског народа,6-1,1994:103]. Београдска берза

започела је рад 1895.год. а предмет купопродаје биле су хартије од вредности, затим

дувански лозови, чекови, акције и лутријски зајмови. Законом из 1891.год. установљена је

Класна лутрија, чији је део прихода ишао на кредитирање и помагање извесних грана

домаће привреде [Историја српског народа,6-1,1994:103]. Насупрот приватном сектору

који се налазио у пуном развоју, државне финансије су се крајем 19. века нашле у дубокој

кризи. То је била последица политичких трзавица, буџета прављених ван скупштине,

неравнотеже између државних прихода и расхода који су се стално повећавали, издатака

на војску, државну управу итд. Државни буџети били су у сталном порасту : од 19,5

милиона у 1880.год. на 76 милиона у 1900.год. [Историја српског народа,6-1,1994:103]

Како су приходи заостајали, буџети су патили од хроничног дефицита, а он је покриван

краткорочним летећим зајмовима који су добијани у иностранству. На тај начин страни

капитал започео је продор у Србију. Већина зајмова била је закључена под неповољним

условима, тако да је српска држава на прелому векова била пред финансијским

банкротством. Успостављањем Српске монополске управе која је сакупљала приходе

заложених државних монопола ради наплате ануитета и делегирањем страних повериоца у

њој остварено је страно туторство над српским државним финансијама које ће се

опоравити тек након 1903.год.Главна привредна грана била је и остала пољопривреда.

Крајем 19. века повећана је површина обрадиве земље, као и број стоке а у успону су

виноградарство, пчеларство, воћарство као и свиларство.Друштвени и економски развој

Србије и усавршавње саобраћаја који је повезао Српска тржишта са европским подстакли

су у последњој деценији 19. века тежњу за економским ослобођењем Србије од суседне

Аустро-Угарске. Економско ослобођење српске привреде добило је вид покрета за

осамостаљење од аустроугарске привреде у чијој основи је лежала индустријализација

земље. Извозећи највећи део своје пољопривредне производње у Аустро-Угарску, Србија

је дошла у зависан економски, а тиме и политички подређен положај. Економска

потчињеност одражавала се не само у превласти аустроугарског трговачког капитала него

173


и у сузбијању почетака српске индустрије. Саставу аустроугарске привреде одговарао је

аграрни састав српске привреде као увозника њене индустријске робе и извозника

пољопривредних производа и сировина. Тежња Србије за прелазак у индустријску фазу

привредног развоја пореметила је економске и политичке односе са Аустроугарском.Ради

бољег усмеравања привреде у Србији је 1891.год. основан Привредни савет уз

Министарство народне привреде са задатком да унесе више реда и плана у област спољне

трговине. Почетком 20. века јавио се већи број расправа које су се бавиле питањима

економске независности у наступајућем периоду. Домаћи капитал био је у то доба већ

довољно сазрео да преузме велики део домаће трговине и одбије складиштење страним

фирмама. Унутрашње економско снажење, први кораци у изградњи индустрије, покушај

изласка на нова тржишта, све гласније мишљење о потреби привредне независности

обележили су на почетку 20. века настанак нове фазе у привредном и политичком развоју.

То је било залеђе бурних догађаја у Србији од 1903.год. које ће до пуног израза доћи са

доласком Петра I Карађорђевића на престо.

1.3. Нормативно – правни резултати политичких борби

Тешка финансијска ситуација, непотребан рат са Бугарима, заоштреност

политичких односа са радикалном странком иза које је стајала велика социјална енергија

од полиције и чиновништва угњетаваног народа, натерали су краља Милана да зарад

очувања монархије и стишавања политичке кризе промени Устав из 1869.год. Промена

Устава била је саставни део плана о абдикацији.

Устав Србије из 1888.год. неоспорно је најнапреднији српски Устав. Њиме је први

пут у уставној историји Србије расподела власти извршена у корист народног

представништва-скупштине, и створени услови за функционисање парламентарног

система владавине.Законодавну власт по Уставу у држави врше Народна скупштина и

Краљ. Њихово право законодавне иницијативе је изједначено, али у целокупном осталом

законодавном раду највећа права има Скупштина. Реч Скупштине је одлучујућа у

питањима буџета, а она има и велике политичке могућности захваљујући праву

интерпелације, анкете, истраге и слично. Највишу извршну власт у земљи има краљ, али

са оштро омеђеним правима. Он именује све државне великодостојнике, и војне

старешине, сазива отвара и затвара Скупштину. Он не може доносити привремене законе а

ниједна његова одлука нема важност без потписа надлежног министра. Он је врховни

174


командант војске, али ни њу не може употребити без одобрења Скупштине. Краљ именује

владу која је одговорна и Скупштини чије поверење мора да ужива. Судству је зајамчена

независност у већој мери него до тада, а војска је задржана као стајаћа и темељила се на

општој војној обавези.Важна група уставних одредаба тиче се локалне управе. Устав из

1888.год. створио је основу за увођење локалне самоуправе. Он је, наиме, прописао да ће у

окрузима уз државне управне власти постојати као самоуправни органи окружне

скупштине и стални окружни одбори. О самоуправи среза нема ни речи а у општинама се

предвиђају као изборни органи општински суд, општински одбор и општински збор. На

основу ових уставних одредби радикали су 1890.год. донели Закон о уређењу округа и

срезова, којим је обезбеђена контрола владе над локалном управом. Окружни начелник

може поништити сваку одлуку окружне скупштине која би била противна Уставу или

„штетна по опште интересе државе“. Уместо среске самоуправе заведена је среска

скупштина, али без икаквих права - њу само повремено саслушава срески начелник који

јој и председава [Јанковић,1952:223].Систему власти који је постављен овим Уставом биле

су комплементарне одредбе о грађанским правима и слободама. Права грађана и формално

добијају привилеговано место у композицији Устава, чиме је требало да се изрази

приоритет појединца у односу на државну власт. У садржајном погледу декларација права

Устава Србије из 1888.год. обухвата сва лична и политичка права до којих је уопште дошла

грађанска уставност европских држава крајем 19. века. На првом месту ограничавају се

могућности државе према појединцу везано за право на сигурност, неповредивост стана,

тајности писама итд. За државну власт та права и слободе су негативне компетиционе

норме, и за њу стварају обавезу уздржавања од захватања у подручје индивидуалне

слободе [Стојановић,1990:172]. На другом месту признају се одређене слободе које

омогућавају ефикасно супротстављање захтевима јавне власти и њену контролу. Тог

карактера су слобода мисли, слобода штампе и забрана цензуре, слобода окупљања и

удруживања итд.

Слобода мисли је одобрена у оквирима закона. Њено персонално важење

ограничено је на српске грађане. „Сваки Србин има право да у границама Закона искаже

своју мисао : говором, писмено, штампом или у сликама“. Уставом је изричито забрањено

установљавање цензуре или друге превентивне мере која спречава излазак, продају или

растурање списа и новина. За издавање новина није потребно претходно одобрење власти,

а штампа не може бити подвргнута административним опоменама. Забрањује се и

тражење било каквог јемства од уредника издавача или штампара. Само изузетно могу се

запленити новине и друге штампане ствари и то ако садрже : увреду краља и краљевског

дома, или увреду страних владара и њихових домова или позив грађанима да устају на

175


оружје. Али и тада је дужна да у року од 24 часа по извршењу забране спроведе дело суду

који је обавезан да у наредном року од 24 часа потврди или поништи забрану. Свака

новина мора имати уредника који ужива грађанска и политичка права. Писац је одговоран

за спис. Када је писац непознат или када не станује у Србији, или је несособан за

одговорност, одговорни су уредник или штампар или растурач.Српски грађани имају

право удруживања које се не може подредити превентивним мерама, а могу се окупљати уз

дозволу на отвореном и без дозволе у затвореном простору.Сасвим је очигледно да Устав

из 1888.год. није био плод жеље једног човека нити захтева одређене политичке групе. Он

је производ вишедеценијске борбе народа против апсолутизма а за слободу и демократију.

Иако су народне масе и после доношења Устава остале далеко од власти и од ефикасног

учешћа у њој као што су и пре устава биле, он је обезбедио повољан амбијент за

политичко сазревање српског народа и његово активно укључивање у политику.

Прогласом краља Александра од 09.05.1894.год. Устав из 1888.год. је укинут, а

успостављен је Устав из 1869.год. Тим државним ударом укинути су и сви закони донети

на основу устава из 1888.год. и враћени су на снагу сви закони донети за време важења

Устава из 1869.год. Тиме је отворен пут за спровођење личног режима краља Александра и

његов апсолутизам.Међутим, почетком 1901.год. под притиском Русије и унутрашњо-

политичке кризе, као и жеља да колико толико стиша незадовољство због своје женидбе са

Драгом Машин, краљ Александар се одлучио на промену Устава. Ова промена је извршена

још једним противуставним актом - октроисањем (даровањем).84 Устав од 06.04.1901.год.

имао је неколико новина од којих су најважније следеће : дводомни систем тј. деоба

законодавног тела на Скупштину и Сенат, повећање бирачког цензуса и установа

квалификованих посланика, изостављање установе Велике народне скупштине, одредба о

наслеђивању престола у недостатку мушких потомака као и могућност да се законима

заведе ограничење грађанских права и слобода. Дарујући Априлски устав, Александар је

нагласио да то никако не значи његово враћање на парламентарни систем [Јовановић, 1990

: 39]. Формално, Устав из 1901.год. је био напредак у односу на устав из 1869. јер су

сужена права монарха, обезбеђена су извесна права и слободе грађана и привидно је

враћен парламентаризам. Суштински, то је био изнуђен Устав. Њиме су унеколико сужена

права монарха. Он више није претежни чинилац у законодавству као што је то био по

Уставу из 1869.год., јер није имао искључиво право законодавне иницијативе нити право

да се о његовим законским предлозима решава у целости нити право издавања

привремених закона у одсуству скупштине. Априлским уставом уведен је дводомни

84 Краљ Александар није пристајао да се у циљу доношња новог устава сазове Велика народна скупштина (сагласно Уставу из 1869 који је био на снази), већ је устав донет без учешћа народног представништва. Текст новог устава разматран је на састанцима вођа политичких странака с краљем на којим им је Александар више објашњавао своје жеље него што саслуша њихова мишљења.

176


систем Народног представништва. У Сенат улазе престолонаследник, београдски

архиепископ, нишки епископ, тридесет сенатора које поставља краљ и осамнаест бираних

сенатора. Устав с изузетком спроводи начело равноправности оба дома Народног

представништва. Он садржи и извесне услове за парламентарну владу, али неке његове

одредбе нису у сагласности са начелима парламентаризма. Министри не могу бити

посланици у Народној скупштини, нити путем народног избора постати сенатори. Исто

тако, није постојала могућност да Народно представништво одбаци буџет у начелу, па

зато оно није могло оборити једну владу којом не би било задовољно. Појачан је и

политички карактер Државног савета, а устав је гарантовао и независност судова. У

априлском уставу не постоје одредбе о округу и срезу као управним и самоуправним

јединицама. Он садржи одредбу о општинама и њиховом уређењу на начелима

самоуправе. Прокламована права грађана нису била обезбеђена. Слобода штампе и

слобода удруживања гарантоване су само у границама закона с тим што је цензура

изричито забрањена.Априлски устав важио је до смрти краља Александра са прекидом од

сат времена 24.03.1903 када га је Александар укинуо па поново вратио у живот.

1.4. Политички амбијент комуницирања путем штампе

Супротстављеност либералних и конзервативних гледишта у Србији кулминирала

је оштрим политичким обрачунима за време владавине Александра Обреновића. Они нису

своје корене вукли само из апсолутизма његовог режима, већ су произилазили из

сазревања српског друштва, превасходно српског села, као и стварања грађанског друштва.

Зрење противуречности произвело је потребу за коначним увођењем парламентаризма и

тековина развијених грађанских држава. Међутим, то је значило системску промену

политичког поретка која би довела до нове расподеле моћи која није одговарала

конзервативним круговима окупљеним око династије Обреновић. С друге стране,

незадовољство села добило је своје политичке облике који се више голом принудом нису

могли искоренити, што су искористили крупна буржоазија и радикална странка у

остварењу својих интереса.

Сукоб између централистичких тежњи државне управе и децентралистичких хтења

села уграђен је у политичку историју Србије 19.века. Крупан разлог за неповерење села

према државној управи лежао је у томе што је њен образац пренет у Србију са стране из

бирократске и легитимистичке Европе. На тај начин створена су два табора „ми“ и „они“,

сељак насупрот власти. Увођење пореза сељак је посматрао као напад на имовину и

177


слободу, поготово што је био лишен надзора над њиховом употребом. Оскудан у новцу,

неук, одвојен од тржишта неразвијеном саобраћајном мрежом, сељак је започео борбу у

једној њему страној привреди, чији механизам није познавао. У својој држави некадашњи

бунтовник се претварао у поданика, устаник у војника, самодовољни произвођач у

пореског обвезника. Како се представнички систем, као израз савремене демократије у

Србији споро развиијао, у немогућности да своје незадовољство изразе законитим путем,

сељак је одговорио бунама. Пресудан заокрет настао је осамдесетих година и био је

последица неколико узрока. Село се у то време постепено почело уклапати у тржишну

привреду земље, подстакнуто прогласом независности, изградњом железница и појачаним

интересовањем Европе за Балкан уопште. Преломни чинилац у извлачењу села на домаћу

политичку позорницу било је скоро опште право гласа за мушкарце, уведено уставима

1869. и 1888.год. Оно је дало прилику сељаку да своју бројну предност искористи у

политици. Градски либерал и сеоски трибун су се спојили. Једном мобилисано и

усталасано село огорчено је ушло на политичку позорницу. Тиме је битно проширена

основица демократског процеса у Србији и сељаку је омогућено да приђе својој држави и

активно се у њу укључи посебно након 1903.год. Либерализам и антибирократизам

Радикалне странке вратили су сељаку визију његове самоуправе и прогласили рат

државном чиновнику.

Међутим, са парламентарним системом који је омогућио Устав из 1888.год. „одмах

се претерало у пракси“ [Јовановић,1990:37]. Неповерење сељачких посланика према

бирократији резултирало је „више конвентовским него парламентарним режимом“. Иако

узети из њихове властите странке министри85 су били господа, сељачки посланици нису

веровали да је њима стало до народа и његових невоља, и зато су тражили да буду у току

свих њихових планова и да заједно с њима одлучују о свим важнијим државним

пословима. Чиновнички положај је схваћен као политички, те се отворено, без скрупула,

са доласком на власт мења читав чиновнички апарат и попуњава присталицама

победничке странке. То је било комплементарно буквалном схватању парламентаризма по

коме већина треба да влада над мањином „тако да цела држава буде организована као

влада већине над мањином.“ [Јовановић,1990:37].Буквално схваћен парламентарни систем

изазвао је страсне политичке препирке и сукобе као и незадовољство нарочито код кругова

окупљених око династије. Краљ Александар је искористио то незадовољство да би прво

1893.год. државним ударом дошао на власт а 1894., такође неуставно, укинуо устав из

1888.год. На тај начин створио је амбијент за функционисање ауторитарног личног

85 Министарско звање је променило карактер и од чиновника највишег ранга министар је постао професионални политичар који се одликује новинарским, говорничким, агитаторским партијско-организаторским даром и кога његова странка доводи за министра без обзира да ли он поред политичких има још и административне способности.“ [Јовановић,1990:37]

178


режима. Он сам говорио је да жели лични режим на бирократској основи какав постоји у

Пруској [Јовановић,1990:38]. У том смислу створио је функционална, партијски неутрална

министарства као конгломерат најчешће припадника либералне и напредне странке које је

таквим понашањем потпуно уништио. На тај начин обезбедио је себи подршку четврте

странке - дворске. Девизом „Србија преча од свега“ политичку стварност Србије желео је

да ослободи политичких партија. [Јовановић,1990:38]. Тај режим познат је по имену

председника владе који је спроводио тај програм Владана Ђорђевића - Владановштина. Он

се заснивао на мишљењу да у Србији треба да се раскрсти са парламентаризмом и

бесплодним политичким расправама. По њему, страначка борба коју је парламентаризам

распирио претворила се у јагму за власт, а свака странка када би се дочепала власти

сматрала је за прву и последњу дужност да истера из државне службе своје противнике и

на њихова места доведе своје присталице, што није било далеко од истине. Да би се ово

зло пресекло било је потребно саставити владу професионалаца без политичких обележја.

Она би формирала државну службу која не би била политизирана а била би награђивана

према своме раду. Један од приоритета програма од 11. октобра био је финансијска помоћ

војсци о којој политичке партије нису мислиле а на коју је режим могао са сигурношћу

рачунати. „Главна брига била је управљена на привредно унапређивање земље; докле год

не изађемо из примитивности и сиротиње, ми не само не можемо културно напредовати,

него не можемо, јер то иде с културом заједно, доћи ни до праве политичке слободе“


Под режимом од 11.октобра развија се култ династије Обреновића. Поједине

гимназије добијају имена из породице династије, а све активности усмерене су на буђење

династијског расположења. Његова строгост допринела је да се власт не само поштовала

већ је уливала страх у кости. То као и растурање политичких партија довели су до

стишавања политичких страсти а отворено се говорило „да је страначка борба млаћење

празне сламе и да ваља гледати своја посла“ [Јовановић,1990:91]. Прогон политичких

противника и гушење слободе штампе постали су део политичког фолклора

Александровог апсолутизма. Велико незадовољство у народу било је ипак последица

притиска од стране апарата јавне власти као и великих намета изазваних сталним

повећањем пореза. Нестабилна политичка ситуација нагнала је и Скупштину да 1899.год.

изгласа неколико закона везаних за сигурност династије. Закон од 5. октобра 1899.год. о

допуни и измени устројства централне државне управе установио је у министарству

унутрашњих дела поверљиво полицијско одељење [Јовановић,1990:122]. То је у ствари

била тајна полиција са задатком да брани династију од будућих завера и атентата. Законом

од 6.октобра о изменама и допунама казненог закона створена је једна нова кривица која се

179


састојала у усменом и писменом одвраћању људи од вршења уставних права и дужности86.

Пооштрене су и казне за насиље и увреду учињене краљу и члановима његовог дома.

Међутим, одлука краља Александра да се ожени Драгом Машин и оставка кабинета

Владана Ђорђевића изазвали су неповољан одјек у јавном мњењу. Да би изгладио

ситуацију, он престаје са прогонима радикала, и објављује указ о помиловању радикала

осуђених због Ивањданског атентата. Он ипак није имао намеру да приступи политичким

реформама јер је сматрао да нешто ублажен режим од 11. октобра може функционисати од

три до пет година. Веровао је да је потпуно растројио и уништио странке и да радикали

нису више оно што су били. Међутим, убрзо је схватио своју грешку када је опет

неуставно октроисао Устав из 1901.год. Напади на краља постајали су све бројнији, тако

даје он 1903.године прибегао опробаном методу државног удара, којим је прво укинуо

устав из 1901. а затим му повратио важност без закона који су након њега донесени. То је

био знак слабости монархије и њеног брзог краја који се и догодио у државном удару у

мају 1903.год. Њим се завршава период честих политичких трзавица и апсолутистичких

тежњи и земља се уводи у воде уставне парламентарне монархије.

2. Конзервативна природа информационо комуникационог система

Доводећи у везу природу комуникационог система са односом између процеса

доношења политичких одлука и процеса политичког комуницирања М. Радојковић каже да

постоје три типа информационо комуникационог система и то : систем са конзервативном

природом функционисања, систем са репрезентативном природом функционисања и

систем са партиципативном природом функционисања [Радојковић,1984:115]. Разлику

између њих он види у степену остваривања принципа јавности у различитим фазама

процеса одлучивања. Док је у конзервативном систему само финална фаза одлучивања

покривена јавним комуницирањем, дотле у партиципативном целокупан процес не само да

је јаван већ је и „изванредно разуђен и богат двосмерним комуникационим каналима“

[Радојковић,1984:116].Дакле, информационо комуникациони системи са конзервативном

природом функционисања само информишу и карактеристични су за аутократске и квази

демократске облике политичке владавине. Комуниакција управљача са онима којима се

управља у том случају је увек једносмерна, а оправдава се жељом државе и власти да

едукује и обавештава за политичке активности незреле чланове друштва. Не ради се о

томе да се друштвни припадници на масовној скали информишу већ и да се

индоктринирају како би се предупредиле негативне реакције на већ донете одлуке. То

значи да су носиоци власти удаљени од човека и грађанина који је увек у маси. „Јавни и 86 Међу уставним дужностима изрично се помињала дужност плаћања пореза

180


масовни вид друштвеног комуницирања у ствари јесте монолог неке од доминирајућих

структура“ који из информационог система искључује сваки облик опозиционог

понашања. [Радојковић,1984:116]. На тај начин службени канали ризикују губитак

поверења87 и смањење ефекта пропагандних активности.

2.1. Владар као носилац ограничења

Династија Обреновић обележила је 19. век у Србији. Можда је због тога трагично

што су врхунац својих политичких способности достигли у Милошу свом творцу, а

најнижи ниво у Александру. И док је Милош имао и државничке памети и националног

осећања и династијског инстикта, код Александра политички дар готово је потпуно нестао

[Јовановић,1990:351]. Он је за десет година своје владавине извео четири државна удара, а

Устав и законе сматрао је властитим играчкама. Остављао је утисак човека који не зна шта

хоће. Био је прикривен и лажљив а главни циљ његове унутрашње политике био је

завађање и цепање странака, а у спољној политици изгубио је поверење и Беча и

Петрограда. Код њега су нарочито дошле до изражаја негативне особине свих Обреновића

- саможивост као и болесна, неодољива потреба владања и заповедања која је чинила

основу њихове политичке амбиције. Правдајући свој лични режим, Александар се увек

заклањао иза штетности парламентаризма и вишепартијског система у Србији и његове

неодрживости. Наиме, сматрао је да странке пре или касније приграбе сву власт себи и

уместо да брину о општим и народним пословима мисле само на своје страначке

размирице [Јовановић,1990:13]. Под фирмом да штити грађанска права и уставност,

Александар их је кршио и угрожавао у чему се и огледа неискреност његових тежњи. За

њега је политички систем био политичка лабораторија у којој ће он тражити одговарајућу

политичку мешавину умерених елемената, при том гушећи све оно што по његовом

циничном мишљењу није добро за народне интересе. То је доба непрекидних уставних и

законских опита кроз које су се провлачиле једне те исте аутократске тежње. Укидајући

најлибералнији Устав који је Србија имала у 19. веку, он каже : „Задатак који сам себи

поставио тежак је био по томе већ што су многи закони за време мога малолетства

донесени на супрот јасним одредбама Устава а тесно су везани са његовом применом.

Многе установе државне постављене су на извитоперени темељ и у самом свом постанку

намењене су да послуже не општим интересима престола и отаџбине него личним и

страначким страстима. Својим неправилним и неприродним постанком противним угледу

87 „Када изгубе поверење у службене медије за које постану свесни да су непоуздани, код њих се ствара глад за тачним и поузданим вестима и информацијама. Румор, тајне публикације и слушање страног радија постају важни извори вести који конкуришу службеним медијима“ [Радојковић,1984:116]

181


круне и народа, ти закони и те установе изгубиле су у самом свом зачетку значај који им је

био намењен. Моје најплеменитије, најискреније жеље, драги и верни моји, наилазиле су

само на несавладиве препреке“ [Живановић,1923:269]. За разлику од свог оца који је мрзео

радикале, Александар није подносио ни једну странку и сматрао је да државом треба да

управља краљ сам без сарадње са политичким странкама. Такво његово схватање наћи ће

одраза у писму које је упутио Владану Ђорђевићу, председнику владе, у коме се јасно

ставља до знања да је краљ тај који одређује правац државне политике, док су министри

само извршиоци његових заповести и упутстава. У њему се ставља акценат на привредна,

војна и финансијска питања, док о политичким реформама нема ни говора. Врхунац

његових искључивих политичких амбиција било је укидање политичких партија новим

законм о политичким удружењима, по коме се свака странка морала поново организовати

и поднети статуте на одобрење власти [Јовановић,1990:23]. Растурене напредњаке и

либерале краљ је могао мешати како је хтео. У краљевом односу према скупштини

испољавала се његова аутократска природа. Он је волео да разговара са скупштинарима

али му никако није ишло у главу да скупштинари имају права да не усвоје његово

мишљење. Имао је своју теорију о парламентаризму : требало је да постоји Скупштина где

ће се о свему разговарати али на крају да се изгласа оно што краљ хоће. По његовом

схватању парламентаризма, то је била скупштина без опозиције. Покушаји појединих

посланика да створе неку опозицију чинили су се краљу готово актима побуне или

велеиздаје. Он није знао да народ није „кутија лутака него један слабо заграђени

зверињак“, што ће схватит тек 29 маја [Јовановић,1990:197].

Његов однос према штампи био је комплементаран односу према парламентаризму.

За време његове владавине коришћени су бројни легални и нелегални начини ограничења

слободе штампе. Веома често знао је да каже да би „за новинаре завео шибу“

[Живановић,1923:259]. Иако је обрачун са политичким партијама истовремено био и

обрачун са слободом штампе, листови свих тадашњих страначких групација, користећи се

извесним погодностима парламентарног режима, који се не укида и кад се разноразним

ограничењима доводи до апсурда, истичу се у опозицији откривањем и жигосањем многих

непопуларних, незаконитих, неправичних поступака владајућих установа организација и

личности [Раденић,1969:9]. Да би се спречило њихово разорно дејство, према расуђивању

оних који се претежно уз помоћ силе држе на власти, морају се готово свакодневно

употребити против њих средства кажњавања. Полицијски и судски архиви тог раздобља

спутаног и ограниченог парламентаризма препуне се, у првом реду, досијеима

окривљених за штампарске кривице. Поред тога, кориштени су и други методи

ограничавања штампе као што су позивања новинара на војну вежбу, терање новинара да

182


предају рапорт у униформи, притисак на уреднике да се „одречу“ уредништва,

запошљавање уредника у државну службу и на тај начин онемогућавање да уређују

новине, претње штампарима да ће им машине бити поломљене а штампарије запаљене ако

штампају одређене листове итд. Све то доприносило је мучној слици комуникативног

простора у епохи последњег Обреновића.

2.2. Политичке партије у ауторитарном амбијенту

У време краља Александра може се говорити о три политичке партије : радикалној,

либералној и напредној, а његову политичку лабoрaторију preживеће само радикална

странка.

Настала као странка левице која је носила и заступала идеје српског сељаштва,

дошавши на власт после Миланове абдикације, радикална странка показала је сву

комплексност свог састава и идеја за које се залаже. Наиме, међу радикалним

посланицима разликовале су се три групе - сеоске газде, паланачки трговци и варошка

интелигенција [Јовановић,1990:104]. Свака од њих имала је свој интерес и своје тежње.

Док су сеоски посланици критиковали своју властиту владу, посланици из редова трговаца

подржавали су владу и више него што је она то од њих тражила, при том завршавајући и

своје приватне послове. Одлучујућу групу у оквиру радикалне странке чинила је

интелигенција из чијих редова су бирани и министри. Основни циљ радикалне странке

био је децентрализација и демократизација државе и друштва. Доласком на власт,

потчињавајући бирократски систем својој странци, они су у политики живот унели начело

страначке државе. На тај начин у недостатку крупне буржоазије од сељака су покушали да

направе државотворни елемент и стуб парламентарне демократије . Међутим, тај стуб није

се показао ни мало чврстим, јер када је краљ Александар укинуо устав из 1888.год.

сељаштво је тај државни удар мирно отрпело, чак је изгледало да није било довољно

свесно његовог значаја [Јовановић,1990:363]. Све време владавине Александра

Обреновића сељак је пасиван а међу радикалним првацима о сељачкој маси говорило се

као о „мртвом капиталу“ [Јовановић,1990:363]. Пред крај владе Обреновића, разоружани

сељак није више способан за буну која и иначе са већим тешкоћама иде код сеоског

становништва него код градског. Али, без тог сељака организованог у радикалној странци

у редовним уставним приликама немогуће је владати. Радикална странка, која је у почетку

била заступник сеоских интереса, касније под притиском других друштвених група

почиње да тактизира и да поред интереса сељаштва заступа и друге друштвене интересе.

Полако али сигурно, радикализам се кретао од левице ка крајњој десници, од сељаштва ка

183


крупној буржоазији, која ће престављати након 1903.год. прави стуб парламентарне

демократије.Либерална странка, по угледу на радикалну, почела је више пажње придавати

агитовању. Прву реч у странци нису више водили салонски политичари, већ паланачки

трговци и адвокати. Пословична узрдржаност либерала изгубила се у демагошким

обећањиима у борби за бираче. У скупштини либерали су критиковали владу по сваку

цену. Најмања омашка је надувавана, да би неупућени помислили да у раду владе ништа

не функционише како треба. Надали су се да ће том тактиком победити и потиснути

радикале, али нису успели.Напредна странка свела се само на једног посланика -

Милутина Гарашанина, који је своју политичку борбу осим у парламенту водио и преко

страначког листа Видело. Ова странка, својевремено дворска, престала је да постоји

1896.год.Код свих политичких странака у Србији осећао се унутрашњи расцеп. Он је био

последица не само политичких потреса и нередовних политичких односа, него је имао и

дубље друштвене корене. Економски развој српског грађанства изазвао је у њему брже

раслојавање на крупнију и ситнију буржоазију с посебним политичким интересима. То је

продубило раздвајање на конзервативно и нагодбено, те либерално и радикално крило.

После двадесет година политичке борбе, јавила се природна тежња за сменом генерација у

политичком животу и вођству странака. Појава младих учених људи освежила је струјање

на левици грађанских странака [Историја српског народа, 6 – 1,1994:131].Треба поменути

и четврту странку - дворску странку краља Александра. То је била странка без властитог

програма и страначке организације. Између њених чланова није било унутрашњег

јединства. Оно што их је спајало јесте заједничка послушност према двору. Двор није

давао да се међу члановима његове странке развија заједнички дух и заједничка снага. Он

је радио са сваким чланом странке посебно. Таква једна група у којој је свако гледао само

себе није у ствари имала следбрнике и није представљала аутономну снагу у политичком

животу оновремене Србије.

2.3. Војска као политички чинилац

Срж модерне војске сачињавали су професионални официри. Овај официрски

сталеж у Србији почео се стварати под режимом кнеза Михаила, када је у циљу рата са

Турцима завео општу војну обавезу. То значи да је се почетно учествовање војске у

домаћој политици остваривало преко династија. Веза између династије и војних врхова

огледала се и кроз обострано жељено наглашавање надмоћности друштва над појединцем

и важност поретка хијерархије и моћи. У неразвијеним друштвима какво је било српско,

војска је представљала једину организовану снагу насупрот хетерогеним и тешко

одредљивим друштвеним групама. У борби за уставност и парламентаризам која је

184


изазвала подвајање у унутрашњој политици између конзервативаца и либерала, обе су

стране покушале да задобију подршку војске. Представници војске учествовали су у

скоро свим политичким странкама. Српски либерали су придобили генерале Јована

Авакумовића, Јована Белимарковића и Ранка Алимпића, док је радикале представљао

генерал Сава Грујић.Војска је у домаћој политици учествовала путем војних преврата у

корист династије или против ње. Пуковник Блазнавац који је преузео војну команду после

Михаиловог убиства, прогласио је са војском новог кнеза и запретио влади која се овоме

противила да или ће прихватити одлуку или ће „ово одлучити“ показујући на балчак свог

мача. Војска је заједно са полицијом угушила демонстрације у Крагујевцу (Црвено

барјаче) 1876.год. Краљ Милан је користио војску да би се отарасио својих противника у

радикалној странци 1883. године за време Тимочке буне. Војска је учествовала и у гушењу

сељачких буна у западној Србији у селу Горачићи. Радикална странка која се првобитно

опирала стајаћој војсци, употребила је 1891.год. оружане снаге за спречавање уличних

немира у Београду уперених против њихове владе. Врхунац војног уплитања у корист

краља био је за време државних удара 1893. и 1894.год. које су организовали Александар и

његов отац Милан Обреновић. Први удар је збацио Намесништво и прогласио малолетног

престолонаследника краљем, док је други укинуо либерални устав из 1888.год. и повратио

застарели из 1869.год. Оба удара извеле су јединице београдског гарнизона, посебно

подофицири и војна дворска клика. Од два главна чиниоца у српској политици крајем века,

бирократије и војске, овај други је стекао предност захваљујући слабљењу бирократије

која је била разбијена честим променама полилтичких партија на власти. Међутим,

подршка коју је Александар Обреновић уживао код војске доведена је у питање након

његовог непопуларног венчања и смрти његовог оца. Официрско незадовољство,

подржавано и бодрено необично смелом опозицијом једног дела грађанских странака,

уродило је завером. Официри убијају последњег Обреновића усред његовог двора и крче

радикалима пут ка власти. Под Миланом војска је била само оруђе у владаочевим рукама,

зато се њен политички значај није јасно ни опажао. Али официрска завера против

Александра показала је неверну и недисциплиновану војску, која води политику за свој

рачун, по потреби чак и против свог владаоца.У ново стање војска је ушла као самосталан

политички чинилац [Јовановић,1990:41].

2.4. Нормативне предпоставке функционисања комуникативног простора у Србији

Изгласавањем напредног Устава 1888.год., створени су услови за формирање

слободног комуникативног простора у Србији, јер су и у њему место нашле одредбе

185


којима се обезбеђује слобода штампе. На основу њега, радикали су донели Закон о штампи

31.03.1891.год., који је по много чему личио на напредњачки закон о штампи из 1881.год.

познат по свом слободоумљу.По њему, штампа је у Србији слободна (члан 1). Она не може

бити подвргнута цензури, ни било каквим превентивним мерама као и административним

опоменама (чланови 3 и 4). Сваки лист мораа имати одговорног уредника (члан 10) који

уколико хоће да издаје лист мора месној полицијској власти то да пријави (члан 11). Лист

се може забранити (узаптити) само ако садржи увреду краља или краљевског дома, увреду

кога страног владаоца или његовог дома, као и позив грађанима да устају на оружје (члан

16). Одговорни уредник дужан је објавити исправку коју му пошаље јавна власт или

приватно и правно лице чије име је поменуто или о чијем је раду и поступцима у листу

било речи (члан 19). Листовима или повременим списима који излазе у иностранству

слободан је улазак у Србију. Међутим, министар унутрашњих дела може забранити улаз

оваквих штампаних стври у случају када се у њима јави садржина кажњива из члана 16,

или када је она против интереса земље (члан 20). Веома је занимљиво да по овом закону

„Уредништва домаћих листова и јавне библиотеке добијају свакад, па и у случају забране,

све стране листове или повремене списе, књиге, слике итд без цензуре“, а свако

прештампавање или саопштавање из страних листова и повремених списа подложно је

одредбама закона (члан 20). По закону, као саучесници радње која се по кривичном закону

сматра као злочин или преступ, сматраће се и они који су продавањем или растурањем

штампаних ствари посредно посдстакли извршење злочина или преступа (члан 24), а

кажњиво је путем штампе одвраћање војних лица од вршења војних дужности (члан26).

Закон санкционише увреду владаоца или члана његовог дома (члан 27), објављивање или

прештампавање лажних или измишљених гласова (члан 28), погрдно изражавње о

уставним правима Владаоца (члан 29), позивање на непокорност према законима уредбама

и законитим наредбама власти (члан 30), вређање вере и морала (члан 31), ширење лажних

информација о јавним радницима приватним и правним лицима (члан 32), увреду страних

владаоца (члан 36). Закон дефинише и недопуштене публикације, у које убраја тужбе или

друга акта по кривичној парници док се не прочитају на претресу, извештаје о кривици за

клевету, несвршена акта грађанских парница, саветовања поротног и осталих судова,

извештаје о кретању војних трупа и њиховој спремности, као и извештаје о тајним

седницама или ма каква саопштења са тајних седница Народне скупштине (члан 38). За

кривицу учињену путем штампе одговорни су прво писац, па ако је он непознат онда

уредник, ако и он није познат онда штампар и разносач (члан 39). Кривице учињене путем

штампе извиђали су и судили редовни судови. У случају поврата казна се није повећавала

(члан 51), а у случају стицаја она није могла бити строжа од казне прописане кривичним

186


или овим законом за најтеже дело (члан 52). Кривица је застаревала за три месеца, али о

прекиду застарелости важиле су одредбе казненог законика (члан 53). Систем казни био је

по закону о штампи блажи него по казненом законику. За увреде и клевете учињене путем

штампе важили су само прописи Закона о штампи - што значи да се на њих прописи

казненог законика са својим растегљивим дефиницијама увреде и клевете и строгим

казнама нису могли примењивати.

Овај Закон важио је до 1894.год., када је државним ударом враћен Закон из 1881.год са

рестриктивним изменама и допунама напредњачке владе из 1882. и 1884.год. Он је

1898.год. претрпео још рестриктивније измене и допуне. Поново је полиција укључена у

контролу медијског простора. По члану 3 измена од 9. јула 1898.год., штампар је био

дужан пре него што штампану ствар преда наручиоцу или је почне дистрибуирати, један

примерак послати полицијској власти. Сваки лист или сваки повремени спис мора имати

одговорног уредника који мора бити српски грађанин, имати најмање тридесет година и

уживати сва грађанска права, а поред тога да је завршио неки факултет у Србији или на

страни (члан 4, измена од 1898). Пре него што се почне за издавањем листа, полицијској

власти морала се предати пријава која је садржавала име листа, име и стан власника, име и

стан одговорног уредника, име штампарије, као и судско уверење о положеној кауцији

(члан 5). За издавање политичког шаљивог и сатиричног листа и повременог списа у коме

има политичке садржине, полаже се претходно првостепеном суду оног места где лист

излази, на име одговорног уредника, кауција од 5000 динара у готовом новцу или у

државним вредећим папирима (члан 9а допуна из 1898). Ако лист буде три пута забрањен,

његово даље излажење обуставиће полицијска власт својим решењем (допуна у члану 10).

„Кад се један лист због каквог написа узапти, онда се не може исти лист поново

одштампати са празнином оног места где је била штампана она садржина написа због које

је лист узапћен био, нити се може та празнина обележавати тачкама; него се сваки следећи

број листа мора отштампати у потпуној целини без икаквих празнина“ (члан 11 измена од

1898). За продају штампаних ствари на јавном месту потребно је одобрење полицијских

власти (члан 14, измена од 1898). Законом је санкционисано објављивање приватних

писама, службених преписки писама и депеша, објављивање огласа развратне садржине

који вређају јавни морал, а дефинисано је да се путем огласа не могу забрањене новине

дистрибуирати (члан 30, измене и допуне из 1898). За штампарске кривице одговарају

заједнички и писац и уредник (члан 31, измена од 1898). Кривице су застаревале по

одредбама кривичног законика чиме је укинута кратка застарелост (члан 40). Казне се

нису могле спуштати испод најмање мере ни онда када су постојале олакшавајуће

околности (члан 40-а). Листовима је дат рок од месец дана да се прилагоде новонасталим

187


нормативним условима (члан 42). Циљ ових измена био је да штампу озлоглашену као

разуздану мало „уљуди“, као и да опозицију истерану из Скупштине потисне и из

комуникативног простора. Кауција као и услови факултетске спреме за уредника

комбиновани са полицијским притисцима тешко су погађали штампу у Србији и

онемогућавали њено функционисање.Под притиском Русије, радикала и јавног мњења,

незадовољног његовом женидбом са Драгом Машин, краљ Александар поклања српском

народу Устав 1901.год. Иако су у њему проширена права и слободе грађана у односу на

Устав из 1869., њихове гарантије биле су мале. За разлику од Устава из 1888.год. који

експлицитно дефинише слободу штампе, овај Устав у члану 34 каже : „Исказивање и

предавање јавности својих мисли сваком се грађанину српском ујемчава. Ограничења у

томе могу се чинити само законом; али се цензура не може завести законом.“ На основу

Устава 18.12. 1901. изгласан је нови Закон о штампи. По њему, штампар је дужан дати на

реверс од сваког броја новина или повременог списа, кад се почне растурати или

разашиљати по један примерак месној државној полицијској власти (члан 5). Одговорни

уредник може бити сваки српски грађанин старији од 25 година који је за последње три

године плаћао најмање по 60 динара пореза, а ако је завршио факултет или неку стручну

школу онда ако је плаћао најмање 30 динара пореза (члан 7). Државна полицијска власт

може забранити излажење листа у случајевима када они садрже увреду краља, краљице,

њихових потомака и краљевих родитеља, или ако нападају и излажу подсмеху Уставом и

законима одређени ред престолонаслеђа; позив грађана да устају на оружје против

законитих власти или на вршење дела која се кажњавају по члановима 87. и 91. казненог

законикака (члан 9). Штампаним стварима из иностранства дозвољен је слободан улаз у

Србију. Међутим министар унутрашњих послова може у појединим бројевима страних

повремених списа или новина, где би нашао дела предвиђена чланом 9 Закона, оне написе

који ова дела садрже нечитким учинити пре него што се пусте у саобраћај. Уколико страни

лист има стално таквих написа, министарски савет му може забранити улаз до две године.

Уредништва домаћих листова у сваком случају добијају све стране листове без цензуре и

без обзира на забране с тим да ширење таквих садржаја подлеже одредбама закона (члан

13). Закон задржава напред наведен одељак о подстицању на злочине и преступе из Закона

од 1891.год. (чланови 17,18,19). Закон прави разлику између увреде и клевете. Клевета по

овом закону постоји онда, кад се противу једне личности неистинито наводи један факат

којим се вређа њена част и уди њеном угледу. Увреда постоји онда кад се неуљудним

тоном или непристојиним изразима вређа част или карактер једне личности, а не наводи се

противу ње никакав одређени факат (члан 20). Закон санкционише Клевету и увреду

краља и краљице, њихових потомака и краљевих родитеља, клевету и увреду Народног

188


представништва (члан 21) који се не могу доказивати (члан 22), исмевање и ружење

уставних права владаоца или утврђени ред престолонаслеђа (члан 23) објављивање или

прештампавање лажних информација (члан 24), позивање на непокорност према законима

(члан 25), омаловажавање и исмевање вере и морала (члан 27), клевета судовима, војсци

јавним надлештвима, члановима народног представниоштва, јавним службеницима,

представницима власти, свештеницима и грађанима који привремено врше јавну службу

(члан 28), као и приватним лицима (члан 29), увреда лицима побројаним у члану 28 (члан

30), клевета и увреда нанета мртвим лицима ако је учињена да повреди част живих

наследника (члан 32). Закон санкционише потпуно исто као и закон из 1891. и увреде

страних владалаца и посланика (члан 36 и 37), а недопуштене публикације из закона од

1891.год. допуњаује са забраном објављивања приватних писама и телеграфске депеше за

које се нема одобрење од писца, као и службене поверљиве преписке ако по оцени суда

има од тога какве штете по јавне интресе земље (члан 38). За кривице учињен штампом

одговорни су писац, уредник, власник, штампар, сликар, резач разносач или растурач.

Уредник је одговоран за све што је без потписа у листу изашло, као и онда када је

потписник измишљена личност или је ван домашаја власти. Кад се не зна за одговорног

уредника одговара штампар, кад се не зна штампар онај кој растура (члан 39). Кривице

учињене штампом застаревају за шест месеци (члан 56). Казне за кривице биле су доста

високе, изрицане су у новцу и претваране у затвор. Веома је занимљиво да овај закон не

садржи одредбу „увреда величанства“ који су судови из удворишта доста широко

тумачили, тако да је краљ овим законом био заштићен од увреде и клевете али не и од

критике. То су запазили тек судови када су при примени новог закона видели да нема

параграфа по коме би се могли кажњавати и они новинарски напади на краља који у

правом смислу речи нису били ни увреда ни клевета. Краљ Александар, када му је речено,

много се наљутио и стално се жалио како му је подваљено [Јовановић,1990:232].

2.4.1. Штампарске кривице

На основу кажњавања новинара и листова оновремене Србије, може се

непогрешиво закључити која је политичка партија на власти и који се политички концепт

држи за меродаван. У периоду од 1891. тј. од изгласавања новог закона о штампи па до

државног удара 1894.год. када су на власти углавном били радикали, највише су

кажњавана либерална гласила и то најчешће затвором од 1 до 2 месеца или само новчано

[Арнаутовић,1973:11]. Већ у периоду после државног удара, радикалски листови чешће

долазе под удар Закона. У овом раздобљу, за инкриминисане чланке следе чешће затвор од

189


неколико година уместо ранијих неколико месеци. Следећи период омеђен је изменама и

допунама закона из 1898.год. а карактеришу га не само полицијске и судске казнене мере

којима се спутавају опозициони листови, већ и тежње да се они елиминишу. Након

изгласаваља закона о штампи 1901.год., поново за штампарске кривице постају битне

учестале промене на позицијама владе, да би се пред сам крај владавине Александра

Обреновића поново кидисало на сам опстанак опозиционе штампе. Да би могле излазити

и после учесталих забрана, новине су принуђене да по више пута мењају име помоћу

атрибута нови, исти, српски, народни. Овде ћемо навести неколико примера88

штампарских кривица који доприносе свестраном и објективном упознавању епохе

владавине краља Александра Обреновића.

I пример : Београд, 1. јула 1893.год.

Управа града Министарству унутрашњих дела - да одобри, према Закону о штампи, од

31.марта 1891.год. тужбу против одговорног уредника Брке због инкриминисаног написа у

49. броју.

Шаљиви лист Брка, који излази у Београду у 49. броју од 30. прош.месеца, а у песми „Цин

цин цин“, нанео је увреду Његовом Величанству владајућем краљу нашем.

Поред тога што цела та песма кипти неуљудним и недозвољеним тоном и изразима према

Његовом Величанству краљу, увреда се налази и у овим речима из исте песме : „Каква

врба такав клин; какав отац такав син“, „Сви су глумци добро знали, сви се редом

изиграли, и што чита и што пише; али тата понајвише“, „Било вике и галаме, слушале су

маме даме; слушала су деца мала....и трибуни ко мајмуни“, „Све је ишло као масно- цин

цин цин, зборио је татин син : каква врба такав клин; какав отац такав син“, „Сад нека им

бог опрости, што сирома устав лије мутне сузе од жалости“, „И у соби и у трему још се

гадне речи чују, пријатељи где се псују“.

Да се ови погрдни и вређајући изрази доиста односе на Његово Величанство краља,

Управа ће поднети Суду уз тужбу потребне доказе. Али да би ту тужбу могла поднети

против одговорног уредника поменутог листа г. Петра Трајића, она моли Господина

Министра да јој по чл.42.тач.2 Закона о штампи изволи дати одобрење за то.89

88 Сви примери су из књиге Андрије Раденића „Прогони политичких противника у режиму Александра Обреновића“, Београд 1973, Историјски архив града Београда, страна 38-240.89 Министар је одобрио тужбу против одговорног уредника Брке, али се после открило да је писац Вукашин Милошевић, сарадник Малих Новина. Првостепени суд је решењем од 23.августа (као што можемо констатовати у многим случајевима тих месеци-док су на власти радикали и прорадикали) нашао да у

190


Управник вароши Београда

Ђ.Ђ.Несторовић

II пример : Београд, 18.јула 1893

Управа вароши првостепеном суду - да се казни власник штампарије у којој је штампан

плакат либералске омладине против радикалске владе.

У штампарији Петра К. Танасковића из Београда, одштампани су плакати под насловом :

„Посланица тако званој радикалској влади“ а са потписом „Београдска либералска

омладина“, који су плакати преко ноћи између 15. и 16. т.м. растурани и иначе јавности

излагали овде у Београду.

Писцу и растурачу плаката циљ је да владу, односно г. Министре, вређа и клевета, да им

потура дела, која не постоје и да их у народу омаловажи. То казује цела посленица која је

управљена на г. Министре. Ну овде се излажу само оне реченице, које садрже увреду или

клевету. Реченице су ове:

„..јер у вашој је души мрак, и он вири из сваког погледа вашег на синове ове измождене

Србије који нису радикали“.

„Кад вас је ноћ истурила из свог мрачног крила, она вас је заклела да не служите сунцу

правде, него мраку мркле душе сотонине, која само снује освете, која гази синове једне

мајке и која гаси жеђ крвљу браће своје.“

„Уверени да живите од лажи; уверени у нискост ваше душе, која је оловни баласт напретку

свете нам отаџбине Србије; присно уверени да је демагоштво ваше и ваших ортака

вампир, који незајажљиво сише здраву крв народну... док вас отровне израсли на народном

телу, не видимо под својим стопалама згажене.“

„Ви хоћете да нас сломијете, што дајете наше министре под суд, а друге прваке гоните; ви

хоћете да урнишете странку либералну, која је прегла да нестане вашег послог

демагоштва; ви сте сконцентрисали живот Србије у својем клубу, а остало по земљи што

није радикалско ви газите чизмом крвника завојевача..“

„А ви продужите што сте започели; време ће вам избити из руку власт, којом данас тако

недостојно владате..“

Писац је учинио две кривице и то: што господи Министрима подмеће извесну неистиниту

радњу законом недозвољену, чиме их пред народом клевета, члан 32 закона о штампи и

инкриминисаним изразима нема увреде за краља „јер се ни једном речју не помиње краљ нити се пак поменути изрази односе на њега [Раденић, 1973:38]

191


што су тамо употребљени изрази који су по општем мнењу, вређајући, члан 35 истог

закона.

Писац посланице непознат је и тако по члану 39 тачки 1 Закона о штампи, одговорност

пада на штампара Петра К. Танасковића; па за то Управа вар. Београда на основу члана 42

тачка 7 Закона о штампи подиже ову тужбу и моли Суд да кривицу Петрову узме у

поступак закона.

Управник вароши Београда

Ђ.Ђ.Несторовић

III пример : Београд 17. октобра 1896. год

Одлука Управе вароши Београда о заплени 23. броја „Рабоша“

Уредништво листа „Рабош“ у 23. броју од данашњег, на првој страни донео је слику са

насловом : У мејани код Рабоша.

Тамо је насликана мејана, у њој механџија и још два картароша, који, седећи за столом, у

руци држе по три карте. Испод ове слике излаже се разговор између механџије и једног

картароша и то ове садржине:

Рабошлија механџија : Шта то море тражиш под асталом Миловане?

Милован : Шћедосмо да играмо џандара па немамо краља у овим картама, па га тражимо

да се није овде изгубио.

Рабошлија : Море што га тражиш, одавно те карте немају краља, али зато имате више

жандара, па играјте с њима.

Уредништво Рабоша, износећи слику са горњим ставовима, сада, кад је Његово

Величанство Краљ Александар, ван Србије, на путу, има намеру, да овим нанесе увреду

Његовом Величанству Краљу, јер овим ставовима исказује то: као да у Србији нема краља

- да је изгубљен и да га она - Србија - одавно нема.

Пошто је ово казнимо по пар 91б казненог законика, то управа града Београда, на основу

члана 10. тач. 1. закона о штампи oдлучује: да се 23. број листа Рабош забрани; да се о

забрани извести како одговорни уредник Коста Љ. Поповић тако и штампарија Савића и

компаније и да се даље поступи по члану 10 Закона о штампи.90

Управник града Београда

Р.Бадемлић

90 Пресудом Првостепеног суда, 29. априла 1896., одговорни уредник Гвозден Пантић-Зоља кажњен је на 14 месеци затвора због инкриминисаних израза у овом чланку. Апелациони суд је 8. маја ову казну повисио на 2 године затвора. Касација је 13. јуна потврдила пресуду Апелационог суда [Раденић, 1973 : 131]

192


IV пример : Београд 22. јануара 1898.

Одлука Управе града да се заплени 9. број Одјека

Одлуком ове Управе од 21. овог месеца број 1659 узапћен је лист Одјек број 9 од истог

дана, због уводног чланка „Спољна политика Владанова кабинета“, којим се наноси

увреда Његовом Величанству Краљу у овим инкриминисаним изразима:

„Симићев кабинет пао је с управе државне што је изгубио поверење Круне. А поверење

Круне изгубио је што је у духу политике којом се руководио у своме раду, хтео убрзати

наоружање српске војске.“

Данашњи ванредни број 9. листа Одјек опет је у целости и од речи до речи, донео исти

чланак „Спољна политика Владанова Кабинета“ дакле опет је прештампао и ону

забрањену садржину, којом се Његово Величанство Краљ вређа, као да Он не жели и да

неће наоружање наше војске и да је зјбог тога одпустио кабинет г. Симића и поставио

кабинет г. др. Владана Ђорђевића.

Како је тиме опет нанешена увреда Његовом Величанству Краљу, која је кажњива по

параграфу 91.б кривичног закона и како је Одјек прештампаваном садржином тога већ

узабрањеног чланка учинио још и кривицу из члана 10 а закона о штампи, то Управа града

Београда на основу члана 10, тачка 1 истог закона Одлучује да се и данашњи ванредни 9.

број листа Одјек узапти.

Управник града Београда

Р.Бадемлић

3. Медијски простор на прелому векова

Нагли продор европског капитала, раслојавање становништва, урбанизација,

ширење писмености, изградња саобраћајних веза, оснивање разних културних установа,

нова техничко технолошка открића, све је то допринело наглом развоју штампарства и

новинарства [Бјелица,1983:139]. Штампа се развија у прави инструмент грађанске

политичке јавности а новинарство постаје призната професија у Србији. Информативна

штампа потискује чисто политичку а новинар професионалац све приметније замењује

новинара-политичара. Спрега између грађанске јавности, штампе и опозиционих партија

постаје видљива и почиње да игра важну улогу у конституисању канала преко којих

одређене социјалне групације артикулишу своје интересе и присиљавају владу да се

појављује пред форумом јавности. Са друге стране, влада својим репресивним мерама

193


настоји да омеђи и скучи простор јавне комуникације свим расположивим средствима што

јој делимично и полази за руком.

3.1. Политичка штампа и њени прогони

Настала у време формирања политичких партија, а заснована на либерално

буржоаским тезама о конкуренцији и слободној игри политичких опредељења политичка

штампа крајем 19. века претрпела је значајне промене. Оне су инициране с једне стране

рестриктивном политиком краља Александра према штампи заснованом на

конзервативним начелима, а с друге на продору информативне штампе и „објективног“

непартијског новинарства.Страначка штампа није служила само као средство ширења

одређених политичких идеја, већ и као средство међусобних политичких обрачуна и

напада чак и на самог краља. Њен главни циљ био је да убеђује и критикује а не да

информише. Таква штампа развијала је и одговарајуће форме новинарског изражавања. У

страначким листовима доминирају политички уводник и полемика, док су вести из

свакодневног живота и занимљивости за њу од споредног значаја.

Штампа радикалне странке била је најборбенија, а као најјача опозициона странка

режиму Александра Обреновића имала је највише утицаја на формирање јавног мнења у

Србији. Одјек, лист радикалне странке, због критике режима више пута је забрањиван, а

његови уредници затварани, најчешће због дела „увреде краља и краљевског дома“91.

Такође, радикалски лист Народ често пута долази под удар Закона о штампи и кривичног

законика због увреде свих на власти почев од председника владе до председника неке мале

општине који се истичу актима насиља уперених против демократских права народа

заправо против радикалне странке и радикала. Народна воља „радикални лист за политику,

привреду, просвету и народну одбрану“, чији је власник и одговорни уредник једно време

Живојин Симић а главни сарадник а касније и одговорни уредник Димитрије Јанковић

Робеспиер, радикалнији је од листова радикалне странке. Издавачи овог листа покушавају

помоћу њега да радикализму врате изгубљени реноме из дана радикал-социјализма у

спрези са радничким покретом без класно-борбеног обележја. На страницама овог листа

објављују се често информације о тешком економском стању сељака и радника, као и о

незадовољству у народним масама [Раденић,1973:23]. Међу проскрибованим листовима

радикалног смера налазе се и Самосталност „вечерњи лист за народне потребе“,

„политички економни и књижевни лист“ Борба, Народне вечерње новине за „објективну

расправу - ни по бабу ни по стричевима“, Народне новине, Народни пријатељ „лист за

91 Протерани из комуникативне сфере, радикали су политичку борбу против краља Александра водили преко страних листова у Русији, Француској, Угарској, Хрватској и Далмацији.

194


политику и књижевност“ познатог радикално-демократског публицисте Живојина

Балугџића итд. Међу већим опозиционим листовима често се налази и Трговински гласник

„лист за трговину радиност и саобраћај“, који је излазио већ у 1891.год. и излазиће све

време у ери Александра Обреновића. Био је лист градске трговачке омаладине а и

„Српског трговачког удружења и београдске берзе“. На његово редиговање имали су

утицаја либерална и радикална струјања у свету, следствено и у Србији. Овај лист више

пута је кажњаван због изношења података о злоупотребама у подручју привређивања.

Међу прогањаим непожељним листовима посебно се истичу шаљиви сатирични листови.

У шеретско – алегоричним, саркастично духовитим написима и одговарајућим

карикатурама жигошу се и извргавају руглу протагонисти критикованих појава, махом

водеће личности политичког живота неретко са бившим краљем Миланом на челу а догоди

се да се у средишту мете нађе и сам краљ Александар [Раденић,1973:32]. У време краља

Александра излазили су шаљиви листови Брка Геџа, Кукуреку, Рабош, Сатир, Ћоса,

Сеља.Лист Либералне странке Српска застава спада у најчешће заплењене листове92.

Поред њега, предмет заплена и забрана представљају и остала либерална гласила као што

су Будућност, лист либералне омладине, затим Глас, либерални политички дневни лист

Новости итд.Лист напредњачке странке Видело покренут 1880. а обустављен 1896. у

време владавине Александра Обреновића, пошто се сама страначка организација

напредњака расформирала, доживљава такође судбину прогнаника када се налази у

опозицији. Пресуде у случају Видела су махом благе. Овај лист се углавном задовољава

нападима на радикалске представнике власти, односно на све што није напредњачко у

конзервативном страначком смислу. Избегавају се алузије које би могле бити протумачене

као увреда краљевског дома или самог краља, али се не бирају изрази при критиковању

страначких противника. За напредњаке радикали су још увек социјалистички и

комунистички бескућници. безбожници рушитељи реда и поретка [ Раденић,

1973:13]

Поред страначких политичких листова чији прогони говоре о њиховој тренутној

политичкој орјентацији у односу на власт, у оновременој Србији егзистирају и политички

листови који заступају интересе владе или избегавају њену критику. Они се не кажњавају

или су казне за штампарске преступе минималне. У те листове спадају Вечерњи глас,

Вечерње звоно, Вечерње новости, Двадесети век, Зубље итд. У служењу двору највише се

истицао Пера Тодоровић преко „дневног листа за сваког“ Мале Новине. Он је имао такве

позиције да се могао замерити и самом краљу а да на својој кожи не осети оштрице

санкција.

92 У регистарским књигама забележени су штампарски преступи у 16 бројева у 1894.год., 34 у 1895. у 1896-24, 1897-21, 1902-36 [Раденић, 1973 : 12]

195


Како се политичка ситуација заоштравала увођењем личне владавине Александра

Обреновића, смањивао се број политичких листова у Србији а повећавао број илегално

штампаних антирежимских брошура и прогласа. Године 1899. полиција претреса

књижаре, киоске и домове трагајући за илегално растуреним књижицама : Буна у Србији,

Демон у Србији, Пироћанац о Милану Обреновићу. Те године поред познатих радикалских

првака осуђена је једна жена, бивша учитељица у Ариљу Смиљка Анђелковић на две

године затвора због брошуре Дужност влада и власти или које су владе и власти разумне

и честите [Раденић,1973:35]. У Русији се 1900.год. штампа легално антиобреновићевска

брошура Борба српског народа коју је написао Огњан Славковић. Почетком 1902.год. у

касарнама су откривени примерци руком писаног Катехизма војницима, којим се позивају

војници да не пуцају у народ кад добију за то наређење од својих старешина, јер су те

старешине најамници ненародног режима. Исте године власти трагају за неколико нових

илегално растурених брошура. У једној од њих Династичко питање у Србији, од

некадашњег обреновићевца штампаној у Будимпешти истичу се негативне црте и

погрешни потези Александра Обреновића и предвиђа његов брз крај [Раденић,1973:35].

Кроз све ове брошуре и памфлете провлачила се иста мисао : да се династија Обреновић

почела мењати, да нема више ни родољубља ни морала, те да је као таква решена да прода

земљу Аустрији. Она је постала опасна за будућност државе и против ње је све, чак и буна

допуштена [Јовановић, 1990 : 92].

3.2. Информативна и стручна штампа

Деведесетих година у српском новинарству долази до заокрета. Услед притиска

ауторитарног режима и привредних кретања, политичка штампа губи примат а на медијску

позорницу ступају листови који су се публици приказивали као политички независни и

неутрални, како би придобили читаоце разних политичких мишљења. У ствари ови

„информативни листови“ нису били политички неутрални, као што су тврдили, већ су сви

у мање или више завијеној форми помагали политику појединих владајућих странака, или

су редом подржавали све владе које су се на управи земље ређале ма каква била њихова

поитика [Петровић,1951:129]. За развитак те штампе од великог значаја је почетак продаје

на број, колпортажа на улици. Њу је у Србији увео Пера Тодоровић а његове Мале Новине

су први српски лист који се редовно продавао на улици у тиражу од око 30000 примерака

[Бјелица,1968:62]. Тај успех Тодоровић је направио пре свега штампањем у свом листу

најразноврснијих информација. У њему можемо наћи разне врсте огласа, лутријске

извештаје, обавештења о времену изласку и заласку сунца. Мале Новине биле су

196


разноврстан лист, како по броју рубрика тако и по врсти новинарских написа. Доносиле су

занимљиве прилоге из разних области науке, књижевности, уметности, економије,

трговине итд. Имале су и сталну рубрику Смесице, Шала и забава, Шарена писма,

Полицијски гласник, Пијаца итд [Бјелица,1983:141]. У малим новинама заступљени су сви

новинарски жанрови оног времена - вест извештај, коментар, чланак, репортажа, фељтон,

а неговала се и нека врста коментара писаног литерарним стилом93. Тодоровић је у свом

листу пратио унутрашњи развој Србије и њену спољну политику, критиковао радикалну

странку, пратио превирања у њој, без околишања говорио о одвајању вођства странке од

широких народних маса. Указивао је на појаву култа у радикалној странци, подсећао

публику на оне који су у њу ушли из уверења а не због личних интереса и на које је она

дошавши на власт заборавила. Скретао је пажњу јавности на прогоне које су вршили

радикали над својим политичким противницима, чиме се отворено ставио на страну

династије [Перовић,1983 : 167].

Дакле, развитак српске штампе на прелому векова ишао је у правцу приватне

нестраначке и информативне штампе која се обраћа широкој публици и главну пажњу

усредсређује на репортажу и занимљивост [Скерлић,1911:72]. Страначка штампа губи

утицај који је некад имала. Искључиво политички „орган“ једне партије који је ишао на

претплату и који је у стотинак примерака ишао у унутрашњост, замењен је штампом

билтенског типа која се чита само у политичкој публици [Перовић,1983:167]. Широка

читалачка публика, преморена празним и грубим политичким дискусијама, окреће се

занимљивијим темама, криминалним и скандалозним хроникама. Уместо књижевних и

поучних прилога, ови листови доносе у наставцима детективске романе и фељтонске

приповетке. Они више воде рачуна о вестима него о идејама, о занимљивостима него о

полемикама, о подлистку него о допису, о читаоцу него о присталици [Скерлић,1911:72].

Појављивање финансијски рентабилних листова доприноси стварању конкуренције и

модернизовању штампе која успева да придобије ширу читалачку публику. Својим

садржајем и начином писања листови су дошли до тиража од преко 20000 примерака.

3.3. Један теоријски приступ слободи штампе и њеним ограничењима

Паралелно са развојем штампе и новинарства у тадашњој Србији бележимо и прве

систематске теоријске покушаје да се објасни функционисање штампе и њена улога у

друштву. У издању Нове трговачке штампарије 1901.год. штампа се дело „О слободној

штампи уопште са погледом на данашњи закон о штампи и њен развој у Србији и у другим

93 Тодоровић је сматрао да и новинар може продавти своје услуге, те да је нормално да они којима његови чланци иду у прилог и плате његов труд [Јовановић, 1990:213]

197


државама“ професора правног факултета Велике школе Гргура Миловановића. Он у

предговору књиге каже да су се у Србији у 19. веку правиле бројне погрешке у свим

областима друштвеног живота, па тако и у домену штампе. По њему, грешили су сви :

законодавац, новинари и интелигенција уопште. „Док је законодавац као неки тврдица

тежио да са што мање слободе у штампи задовољи наш свет и јавно мнење, доносећи му

често у току времена све строже и строже законе, дотле су опет представници, заступници

слободне штампе као раскошници тежили за што већом слободом штампе а за што мањом

одговорношћу својом, поводећи се неразложно и без довољне критике за млогим које чим

страним а заборављајући да смо ми изложени са нашег географског и етнографског

положаја утицају и страних раса и страних тенденција, и да често и наука „туђа“ доноси

опасности и зла...“ [Миловановић,1901:6]. Он каже да ако се хоће да се грешке не

понављају, потребно је критички сагледати и оценити захтеве за слободном штампом.

У првом делу књиге износе се уопштена теоријска сазнања, док се у другом делу разматра

конкретан закон у Србији из 1881.год. са изменама и допунама закључно са 1898.год.

Величајући улогу слободе штампе, Миловановић каже да је она „будилац и гајилац свести

народне“... „пробни камен на коме се испитује и огледа опште мишљење о јтоме да ли је

шта добро или рђаво“, „најосетљивији живац који најбрже вољу народа и препреке среће

његове његовој свести доставља и саопштава.“ Штампа је по њему најбољи саветодавац

како власти тако и народу, најбољи контролор рада и најчвршћи гарант победе исправног

мишљења. [Миловановић,1901:2] Због тога је слобода штампе призната не само у теорији

већ и у пракси многих држава. Миловановић задатке слободне штампе види у следећем:

- да сазнаје и на јавност тачно појаве износи

- да поучава и обавештава

- да васпитава

- да укорава критикује и да казни [Миловановић,1901:14].

Посебна глава посвећена је ограничавању слободе штампе и управљању њоме. Аутор

сматра да неограничене апсолутне слободе нема ни у „васелени“ а камоли у људској

заједници. Неограничена слобода није људска - друштвена, већ је више својствена

животињама. Сходно томе, сасвим слободна штампа „била би пре сила разоравна него ли

сила која добро какво ствара : она би била пламен, пожар, који би могао у извесним

приликама сву тековину целог народа да спржи и уништи“ [Миловановић,1901:24]. Све

мере на ограничавању или управљању штампом, аутор дели на превентивне и репресивне.

У превентивне он убраја цезуру, кауцију, претходну пријаву, високу стручну спрему за

уредника, достављање једног примерка листа полицији пре дистрибуције итд. У

репресивне мере спадају све оне које санкционише кривични закон. Аутор се залаже за

198


строжије кажњавање кривичног дела које се врши штампом него исте врсте обичног

кривичог дела јер „ова прва дуже трају, даље се шире и теже се зле последице таког дела

спречавају“ [Миловановић,1901:36]. Кривична дела учињена штампом Миловановић дели

на полицијске штампарске кривице и материјална кривична дела која он назива и

штампарска неправа. Код ових првих не вређају се права других већ се не испуњавају

услови прописа и правила у одређеном поретку. Код ових других штампарских кривица

вређа се право других које се оштрије кажњава.Миловановић сматра да је први закон о

штампи донет у Србији уз уважавање оновремених прилика и достигнутог степена развоја

српског друштва. Проблеми у комуникативној сфери настају онда када се под утицајем

„заблудно изазваног расположења младих људи и опозицје“ изгласавају промене закона

1875.год. Племените тежње изузетно либералног закона нису се постигле већ су створиле

услове за рђаве последице. Новине су почели да издају и јавним мнењем да „руководе“

они који су „једва кадри“ били да схвате тежину задатка кога се прихватају.Ситуација се

погоршава након ратова 1876.-1878. услед сиромашења народа и тешке материјалне

ситуације. По Миловановићу, штампа је тада одиграла негативну улогу и уместо да

ситуацију смирује она је била „лажан језик и жуч који је загорчавао и иначе тешко стање

изнуренога и економски ослабелог народа“ [Миловановић,1901:94]. Инструментализована

у партијским обрачунима „она је кадра била уз припомоћ неувиђавности неких

меродавних фактора, да партијске страсти и ниску мржњу до највишег ступња уздигне и

да, што је готово непознато у другим државама и сам народ у Србији подели на партијске,

крвне непријатељске логоре или странке, од којих је свака само за се присвајала и

признавала и памет и увиђавност и родољубље па и лојалност или оданост закону и

престолу“ [Миловановић,1901:97]. У стварању такве ситуације учествовале су све партије

на политичкој сцени Србије, нека мање а нека више. „ Штампа наша у рукама неспремних

и уз то страсних људи морала је више штете него ли добра у сваком погледу доносити.

Така штампа удружена са изопаченом или боље рећи онакаженом опозицијом учинила је

то да су стране нама непријатљски расположене државе задобиле уверење да се Србија

може газити, да јој се извесна врста насиља чинити могу, а да се не морају бојати одсудног

и снажног отпора, па штавише и да се народу у Србији помоћу његове рођене штампе

могу разна зла под ма којим изговором и видом као добро неко протурати, јер нема

увиђавности нужне, те је тако углавном заведена наша тадашња штампа у место борца,

постала непријатељем свога народа и његовог интереса“ [Миловановић,1901:99].

Идентификовање партијског интереса са државним јесте по Миловановићу највећи

проблем политичког живота у Србији а који налази своје место и у штампи која га

експлоатише. Тај проблем не може се решити укидањем политичких партија, што је и

199


показао покушај Александра Обреновића 1898.год., већ зрелим, мудрим и одговорним

приступом у вршењу државних послова заснованом на националним интересима и

народним потребама. У таквој ситуацији штампа ће имати благотворно дејство и бити

катализатор свеукупног напретка.

4. Организовање медијских професионалаца и штампара

Сазревање грађанског друштва у Србији имало је за последицу на само постепену

институционализацију комуникативног простора већ и јасну диференцијацију свих

чинилаца који у њему имају утицаја. Поред државе, владара, политичких партија,

формирају се и интересне групе које се могу дефинисати „као уже друштвене групе у

глобалном друштву чија је основа конституисања материјални и морални интерес њихових

чланова у односу на друге такве групе или ширу друштвену заједницу.“94 Оновремена

Србија бележи оснивања удружења новинара, штампара и штампарских радника, као израз

кристализације интереса власника капитала, синдиката радника као и медијских

професионалаца.

4.1. Организовање новинара

Дуго је у Србији новинарски позив био везан за активности политичких партија јер

су се оне јављале као носиоци активности у медијској сфери. Међутим, на прелому векова,

почињу се јављати листови који нису без политичких боја али се не обраћају једној

политичкој групи већ настоје да продру у шире масе потенцијалне читаоце и публику.

Њима је више стало до читалаца него до политичких присталица. Обзиром да су читаоци

били из различитих социјалних средина, различитог узраста образовања и интересовања,

листови су морали уводити нове рубрике и повећавати број страна. То је довело до

повећања броја новинара који су живели од свога рада, стварајући на тај начин сопствену,

до тада непризнату професију, са засебним интересима и циљевима. Наравно да

раздвајање новинара-политичара од новинара-професионалца није ишло лако, што је

остављало трага и на новинарска удружења.

Организовани наступ новинара зачет почетком осамдесетих година 19. века

обустављен је Тимочком буном и прогоном радикала међу којима је било и новинара. Било

је потребно да прође осам година да би се рад удружења наставио. Наиме, већ 1889. чују

се захтеви за обнављањем рада новинарског удружења. Тако Стеван Ћурчић залажући се

за обнављање рада новинарског удуржења пише : „Имамо занатллијско удружење,

удружење практиканата па и само келнерско удружење и још ето разних удружења у 94 Мала политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1966, страна 391.

200


престоници и по Србији, само немамо новнинарско удружење“ [Бјелица,1988:22] На

једном другом месту констатује се да су новинарски послови „савршено оделити од рада

осталих књижевних радника“ те да је потребно да „новинари образују за се самосталан

одсек који ће решавати сва питања“ која се тичу новинара. До обнављања новинарског

удружења ипак ће доћи тек 1891.год. Те године промењено је име удружења95 и изабрана је

управа на челу са председником Пером Тодоровићем. Делом због личне а делом због

политичке96 нетрпељивости ова управа поднела је оставку 1894.год. И касније ће се

страначна нетрпељивост негативно одражавати на рад Удружења. У периоду од 1894. до

1903.год. промениле су се четири управе Удружења а за председнике су бирани људи од

политичког утицаја од којих се очекивало да помогну новинарској организацији у

решавању њених проблема. Међутим, понашање власти према новинарима, прогони,

хапшења, притисци нису могли остати без реакције новинара. Тако изабрани

потпредседник Стојан Протић није дошао на прву седницу нове управе због, како је у

писму навео, хапшења три новинара члана Новинарског удружења, који се налазе у

истражном затвору више од четири месеца „што је противно позитивном закону“,

оптужујући Перу Тодоровића да је у вези овог случаја био „јавни денунцијант“

[Бјелица,1988:25]. Спорно место у писму због кога је протествовала влада било је : „Један

од првих корака Новинарског удружења у приликама у којима се Србија налази имао би

бити тај да оно солидарно изјави даје садашње стање у земљи и неморално“.

[Бјелица,1988:25] Те 1895.год. Удружење је добило и Правила и Пословник. По правилима,

циљ удружења је „да подиже и чува углед српског новинарства средствима која му стоје на

расположењу; да сузбија злоупотребу јавне речи и слободне штампе, састављајући суд

части, коме одговара сваки члан удружења, који би злоупотребљавајући јавну реч,

компромитовао слободу штампе у Србији; да изриче своју оцену о свакој појави у

новинарству; да у случају потребе помаже своје чланове.“97 Дефинишући суд части,

Правила кажу да : „При суђењу судије се требају руководити не само тиме уколико је

употребљени израз сам по себи већ увредљив и недостојан јавне речи, но и тиме да ли је

он с правом могао бити примењен на извесну личност и ствар за шта онај који га је

употребио мора однети доказе. Светиње породичног живота и домаћи праг не смеју бити

предмет дискусије у штампи.“98 Како је општа пометња у политичком и друштвеном

животу за собом повукла и штампу, те је у многим замеркама које су јој упућиване било

истине, Удружење је имало за циљ да новинарство врати у умереније воде што је

95 Претходно име Српско новинарско друштво промењено је у Српско новинарско удружење (исто)96 Тодоровић као дворски новинар није уживао поверење новинара, а познат је и његов сукоб са дојучерашњим партијским другоима радикалима чији новинари нису хтели да уђу у удружење.97 Правила српског новинарског удружења, Штампарија Светозара Николилћа, Београд, 1895., страна 398 Исто, страна 14

201


одговарало и актуелном режиму. Удружење је успостављало везе и са страним новинарима

и било им је више пута домаћин. Међутим, опште стање друштва оставило је траг и на

удружењу чија се активност углавном сводила на пријем нових чланова и организовање

акција манифестационог карактера. О томе пишу и Мале новине 1897.год.: „Наше

новинарско удуржење и даље мртвим сном спава и сав рад управни ограничава се на

приређивање парастоса и изјаве саучешћа у случају смрти, а то никако није није прави и

главни задатак новинарског удружења...Ако би друштво имало вегетирати овако како је

сад, боље би и било да га нема“ [Бјелица,1988:27]. Због тешког политичког стања и

притисака режима на штампу, Српско новинарско удружење у нови век ушло је са великим

проблемима. Активности удружења су потпуно замрле. Да би се оживео његов рад, јављају

се идеје о сазивању једног ширег скупа на коме би се разматрала актуелна питања штампе

и новинартва. Конгрес99 је финансирала влада, а право учешћа на њему са правом гласа

имали су уредници, власници и сарадници свих српских листова и часописа и познати

књижевници [Бјелица,1988:32]. Учесници којих је било око 100, међу којима и неколико

жена, акламацијом су прихватили предлоге изнете на конгресу. Дискусије је било само о

питању полемике у штампи. Углавном, превагнуло је мишљење да у полемици не треба

дирати у породицу и кућу, али да се „све јавне личности могу нападати“. Истакнута је и

потреба да се новинарство подигне на виши ниво као и да се у том смислу створи школа за

новинаре [Бјелица,1988:33]. Конгрес је донео одлуке о питањима која су била на дневном

реду али ни једно конкретно није решио. Између осталог, Конгрес је донео одлуку о

формирању српског централног бироа као организационе јединице Српског новинарског

удружења са задатком „да у питањима националним шаље свима српским редакцијама

тачна обавештења како би се она једнообразно расправљала и тумачила“

[Бјелица,1988:36].

Интересантно питање везано за Удружење било је питање чланства. Удружење је

имало пет врста чланова : редовне, ванредне, утемељаче, добротворе и почасне чланове. За

почасне чланове бирани су они грађани који су учинили „нарочите заслуге српству,

српском новинарству или самом Удружењу“ [Бјелица,1988:30]. Утемељачи су постајали

грађани који су приложили благајни удружења 100 динара а добротвори 500 динара. Ако

се узме у обзир да су првим правилима Српског новинарског друштва предвиђене три

категорије чланова, јасно је да је чланство проширено на утемељаче и добротворе како би

се осигурала материјална потпора. Критеријуми за пријем у Удружење нису били високи,

нарочито када се радило о утицајним или богатим личностима. Оваква политика пријема

нових чланова која је настављена и следећих година наишла је на противљење неких

листова и њихове жестоке реакције. Тако Вечерње Новости од 17.03.1903.год. пишу : 99 Конгрес је одржан 13.10.1902. у свечаној дворани Велике школе

202


„Српко новинарско удружење од данас је чиновничко-пензионерско удружење. Изгледи су

да ће се све редакције у Београду сложити да се са својим сарадницима удруже и образују

чисто Новинарско удружење у чијој управи не може бити нико ко није новинар“

[Бјелица,1988:31].

4.1.1. Новинари и новинарство

Новинарство у Србији у 19. веку је прошло кроз четири етапе. Специфичности

ових стадијума везане су за положај новинара у српском друштву и њихов однос према

одлучујућим политичким чиниоцима.

У првој етапи развоја новинарства, новинар је био слуга. Дошавши у Србију да

оствари своје идеале Димитрије Давидовић се суочио са чињеницом да је обично

„пискарало“, „фантаст“ који нема права да мисли својом главом. Његов положај зависио је

од ћефа и ћуди Милоша Обреновића, коме је он био понизни слуга. Због тога је трпео

новинарски стил који је, оптерећен цензуром и самоцензуром као и другим притисцима,

био без обележја, сувопаран и билтенског карактера. Образован много изнад просека

оновремене Србије, полиглота, Давидовић је због свог слободоумља смењиван и враћан на

место уредника Новина Србских, да би на крају завршио презрен у беди и сиромаштву.

У другој етапи, сходно развоју српске државе, новинар је постао чиновник. Тај

напредак везан је за јачање државне управе и чиновника уопште. Новинар постаје шраф у

организованој државној машинерији која је у служби државних и националних интереса.

Њихов материјални положај се побољшава, али услови за рад и даље су диктирани из

центара власти. Цензура је изузетно снажна а самоцензура поприма облик властитих

уверења. Па ипак, новинар који је обележио овај период Милош Поповић завршава у беди

и сиромаштву, презадужен и напуштен од свих.

У трећој етапи новинар је истовремено и политичар. Са либерализацијом и

нормативном регулацијом медијског простора, отварају се могућности за слободнији рад,

за прилику да дуго потискивана особина свих новинара - идеализам и трагање за истином

изађу на видело. Политичка уверења постају доминантан чинилац новинарских идеала, а

интереси политичких група и партија идеја водиља њихове активности. Новинари постају

бескомпромисни борци, одлучни да ризикују и сопствени живтот. То утиче и на промену

новинарског стила који постаје занимљив, са новом аргументацијом и новим речником.

Новине су у том периоду биле пуне полемичких чланака и увредљивих написа, често

писаних кафанским жаргоном. Лош језик и стил већине тадашњих грађанских политичких

листова срозавао је углед новинарства.

203


У четвртој етапи, пред крај 19. новинар постаје професионалац. Он има свој

интерес који се састојао у задовољењу читалачких потреба шире и неполитичке публике.

Пажња се усмерава на занимљивости и сензационализам, а међу новинарима јавља се

нездрава конкуренција због тиража. То је и период жестоких прогона новинара, када су

они умирали по затворима. Карактеристичне су судбине Владимира Ристановића, главног

и одговорног уредника Малог Журнала, који је умро у затвору, Андра Ристића који је

„дужан или недужан“ стално био у затвору, Ђуре Ристића и многих других

[Раденић,1973:19].

Живот и рад Пере Тодоровића, једног од најзначајнијих српских новинара 19. века,

може се узети за персонификацију свих мука и тешкоћа кроз које су пролазили сви

новинари оновремене Србије. Као следбеник Светозара Марковића и један од вођа

радикалне странке, Тодоровић је у српско новинарство унео бескомпромисан тон који

омогућује нејпосреднију, оштру критику власти па чак и личне нападе. Нарочито се

прославио нападима на краља Милана, који га је након Тимочке буне 1883 и ухапсио. У

тамници се Тодоровић мења, постаје преплашен, деморалисан. Основни циљ му је да се

домогне слободе, коју му након српско-бугарског рата поклања сам Краљ Милан. Наравно,

Тодоровић од тада постаје „најмљени новинар Тодор Перић“, а његове везе са двором

постају предмет критике и оштрих напада. Сам Пера Тодоровић говорио је отворено о

својим везама са Обреновићима. Осећао их је као окове али их се није стидео. О свом

положају је говорио : „Јадни Петре Тодоровићу. Петнаест је година како си изгубио своју

слободу и како те примају из једних руку у друге, с ланцем око врата и брњицом на

губици. Петнаест је година како ти по звуку министарских телефона изиграваш своје

новинарске вештине за насушни хлеб свој. И данас кад си већ оронуо и изнемогао, још се

једнако хори груби глас твојих госа : Суз Мартине. Њих се не тиче твоја сусталност, њима

није стало до твога одмора, они се не обазиру на твоје тешке јаде. Чим опазе да си престао

са својом игром, они сурово и немилосрдно ударају у телефоне, звецкају кључевима од

благајне диспозиционог фонда и вичу из све снаге ...“ У неколико реченица он је

сублимирао судбину новинара у Србији у 19. веку : „У тој страшној борби ја сам 5 година

провео у изгнанству; више од 20 пута бивао сам затваран и хапшен; био сам осуђен на 27

година затвора, провео сам у казаматима и хапсанама 5 година 7 месеци и девет дана;

платио сам близу 11000 динара разних глоба и такси; вукао сам тешке окове од којих ми и

сада зјапе ране на ногама и био сам осуђен на смрт један пут јавно и знано а 4 пута о

концу је висило да изгубим главу потајно и мучки. У целој Србији нема човека који је као

новинар толико хапшен и гоњен“ [Перовић,1983:171]. Због тога је веома битно слушати

шта Тодоровић каже о слободи штампе и њеним ограничењима : „Колико ономад, ми смо

204


рекли да код нас нема мрачњака, који би најрадије удавили слободну реч, већ да сви ми

хоћемо и волимо слободу штампе. Другим речима : сви ми хоћемо таку штампу која би

слободно и успешно могла вршити свој свети задатак, тј. помагати напретку и свестраном

бољитку наше отаџбине. Дакле, када се загледа у суштину ова тежња, која се данас опажа

у нашем друштву и коју обично крстимо именом тежње за слободном штампом, онда се

види, да се оно за чим сви ми пођеднако тежимо и чезнемо, није толико слободна штампа

колико управо добра штампа, корисна штампа, она истинска штампа, која осветљује,

облагорођује, уздиже и помаже друштво у коме живи. Да, оно што сви ми пођеднако

желимо то је добра и корисна српска штампа, а слободну штампу желимо само у толико у

колико добре штампе не може бити без штампе слободне. Али ту сад управо настаје

главно и најважније питање а то је : каква је и колика треба да буде она слобода што ћемо

је дати нашој штампи, па да нам штампа доиста буде добра и корисна. Има људи тј. има

великих научара који мисле да штампи у опште и не треба никакав закон. Они веле,

штампа је просто оруђе којим се може учинити и зло и добро као што су оруђе и пушка и

нож секира којима се може чинити и зло и добро. Пушком можеш убити медведа а можеш

и човека; секиром можеш пресећи дрво а можеш коме и главу њоме одсећи. Па као год што

се не граде нарочити закони о пушци, о секири, тако их исто не треба стварати ни за

штампу, која је просто оруђе. Треба казнити дело а не оруђе а за кажњавање кривичних

дела постоји кривични законик. Има научара који траже потпуну слободу штампе, слободу

неограничену. Ми сами пре 25 година писали смо како закон о штампи треба да садржи

један једини члан : У Србији је штампа потпуно слободна и нико јој никаква правила и

регуле не може прописивати. Али очевидно такви захтеви неоправдани су и бесмислени.

Потпуно слободне неограничене слободе штампе не може бити као што у цивилизованом

људском друштву уопште нема ни једне потпуно неограничене слободе. Ви сте слободни

на свом имању у своме дому, али и ту ви не можете чинити што вам је воља. У овако

уређеном љуцком друштву свака је лична слобода ограничена Граница је мојој слободи

онде где моја слобода почиње да вређа твоју слободу. Ја сам слободан у толико у колико

моја слобода не вређа туђу слободу и туђе оправдане интересе личне или опште. Дакле

наша слободна штампа мора имати својих ограичења. Каква и колика треба да буду та

ограничења или обрнуто каква и колика треба да буде слобда што ћемо је дати нашој

штампи - то је оно о чем се морамо озбиљно промислити и братски договорити користећи

се целим нашим досадашњим искуством.“ [Перовић,1983:152].

4.2. Организације штампара и штампарских радника

205


Оснивање већег броја листова и часописа, појава информативне штампе и њени

успеси у придобијању шире читалачке публике, развој администрације, оснивање већег

броја читаоница по унутрашњости, развој школства и писмености, и појава оглашавања у

дневним листовима учинили су штампарство у Србији деведесетих година 19. века веома

коњуктурним. Број штампарија се нагло повећава, а у штампарство почињу улагати свој

капитал и предузимљиви људи који штампарски занат нису знали и чији је циљ био

искључиво увећање капитала. Несразмера између штампарских потреба и постојећих

штампарских капацитета, као и нагли пораст броја штампарија довео је до повећања

конкуренције. Тој ситуацији умногоме је допринела и владавина последњег Обреновића,

која се негативно одразила на штампу. Конкуренција је угрозила лако стицање профита

власника штампарија, те они на разне начине настоје да ублаже њене последице. Основни

видови тих активности су снижавање трошкова производње и спречавање отварања нових

штампарија. Смањење трошкова производње остваривало се најчешће и најлакше

смањивањем надница и повећањем радног времена. Док су радници Државне штампарије

имали одређено радно време од 10 часова, радно време у приватним штампаријама

кретало се од 12 до 14 часова, уз исте или мање наднице. Радници су принуђени да раде

ноћу, празницима, недељом, а да би појефтинили производњу мнги штампари ангажују

недовољно квалификовану и дечју јефтину радну снагу. То је довело до првих сукоба

између радника и штампара. Да би спречили међусобну конкуренцију, власници

штампарија су прибелги оснивању удружења-еснафа. Захтев за оснивањем еснафа

мотивисали су жељом да се заштити штампарска производња у земљи од нежељене и

погубне конкуренције. Тај захтев је био заснован на одредбама Еснафске уредбе која је

постојала још од 1847.год. Молба за оснивање еснафа била је поднета Министарству

народне привреде 1896., а следеће године потврђена су правила Штампарско-литографског

еснафа у Србији. Разлог касној појави овог еснафа, у време кад еснафска заштита

појединих грана производње више није биа ефикасна, пре свега лежи у томе што

штампарство раније није било развијено. У пројекту правила еснафа, који су власници

штампарија поднели Министру народне привреде, било је предвиђено да штампарске

радионице не могу оснивати они који немају изучену штампарску вештину и да је за

њихово отварање потребна претходна дозвола надлежних власти и препорука еснафа, како

је и до тада, на основу Еснафске уредбе било правило за остале занате. Овај пројекат

међутим није садржавао по Еснафској уредби обавезну одредбу о односима власника

према радном особљу : очигледно је да су власници штампарија свесно ишли за тим да

обезбеде и озаконе несметану екслплоатацију радне снаге настојећи да тим ублаже

последице међусобне конкуренције и негативног амбијента ауторитарног политичког

206


система. Министарство народне приврде није прихватило предлог пројекта правила,

између осталог и због протеста организација штампарских радника који су тражили да се

у правила унесу и одредбе о односима између власника штампарија и њиховог особља,

што је у усвојени текст правила и унето.Покушај монополисања штампарске делатности

оснивањем Штампарско литографског еснафа и закаснелом применом Еснафске уредбе

није имао већег дејства на стање у штампарству, обзиром на распрострањенију примену

тржишних принципа и слободне иницијативе. Услед тога, организација штампара уместо

стручног добија своја класна обележја. Њена делатност усмерена је на решавање проблема

између радника и послодаваца у штампарству. Оваквом карактеру еснафа доприносе и

надлежне државне власти тежећи да путем еснафа каналишу односе у производњи, како

заоштравање класних супротности не би ометало привредни развитак земље. Излаз из

тешкоћа насталих услед конкуренције штампари ће пронаћи у примени савременијих

техничко - технолошких решења у производњи. За разлику од штампара који су закаснили

са својим организовањем, радници у штампарству, посебно Државне штампарије су

почетком шездесетих година послали први захтев Министарству просвете и црквених дела

за оснивање потпорног фонда. Иако тај захтев није испуњен, сасвим је јасно да су

раднички захтеви допринели доношењу Наставленија за цео раднички персонал

Правителствене књигопечатње 1864.год, који није допринео побољшању положаја

радника. Са сличним захтевима јављају се и радници приватних штампарија. Захтеви

радника Државне штампарије не остају дуго времена без резултата јер Министарство

унутрашњих послова 1875. потврђују правила Дружине типографских радника. Правила

су претстављала одраз тежњи радника за побољшање материјалног положаја, а имала су и

просветни карактер100. Деведесетих година Дружина добија сасвим други карактер. Уместо

дотадашњих тежњи ка самопомоћи прихвата се отворена борба са послодавцима што јој

даје синдикалне тонове. У том циљу помаже јој и Типографски весник покренут 1893., који

на својим страницама доноси ватрене позиве радницима на борбу за своја права, због чега

лист бива угушен 1894. Први резултати организованих активности штампарских радника

уродили су плодом доношењем тарифе по којој се плаћају штампарски радници. Радници

у штампарству дуго година су уживали глас углађених и културних радника чији је

материјални положај био бољи од положаја других радника. Отежани услови у којима су

се типографи нашли деведесетих година почели су да уништавају мит о витешком

сталежу најбоље плаћених и најкултурнијих радника. Када су се нашли на улици

углађеност је нестала. Због тога је дошло до изгласавања нових правила Дружине 1896.

100 У члану 1 стоји да је циљ дружине подизање просветног нивоа радника, у чијем циљу ће се радити на предавањима оснивању библиотеке, организовању скупова итд

207


која дефинитивно поприма обележја синдикалне организације. У будуће, однос између

радника и послодаваца имаће све израженија обележја класних сукоба.

VIII ИНФОРМАЦИОНО КОМУНИКАЦИОНИ СИСТЕМ У

ПАРЛАМЕНТАРНОЈ МОНАРХИЈИ

Преврат извршен 1903.год. није значио само династијску промену већ суштинску

прекретницу у унутрашњој и спољашњој политици Србије. То раздобље обележено је

увођењем уставне и парламентарне грађанске демократије. Развој унутрашњег

демократског система био је значајан чинилац јачања тежњи за ослобођењем и

уједињењем свих Срба, као и за економском и привредном самосталношћу и

независношћу. Уставом из 1903.год.101 Србија је као уставна и парламентарна монархија

постала европска либерално-буржоаска држава. Овај устав није значајно утицао на њено

старо бирократско уређење, али је јавно мњење у земљи било тако снажно демократски

расположено а власт владара укроћена, да је Србија од 1903. до 1914. била једна од

најдемократскијих грађанских држава на Балкану [Чубриловић,1951:377].

1. Социјални амбијент развоја ИКС

Прва деценија владавине Петра Карађорђевића обележена је тежњама ка

националној и економској независности и уједињењењу. Оне су потиснуле у други план

унутрашње политичке проблеме који нису имали ону дозу конфликтности као на крају 19.

века.

1.1. Међународни положај и политика

Подела света на супротстављене блокове на почетку 20. века осетила се и на

Балкану, а балканске државе ставила пред тежак избор ком блоку да се приклоне. Циљ је

101 Враћени Устав из 1888.год. са малим изменама208


био да се избегне немачки продор на исток. Србија је могла рачунати на заустављање овог

похода само уз помоћ Русије. Међутим, како је Русија била ангажована у својој политици у

Азији, Србија је морала тражити подршку међу земљама западне Европе противницама

Немачке. Између Србије и Француске постојале су културно-политичке везе преко групе

српских интелектуалаца који су се тамо школовали и блискост њихових погледа са

француским радикалима. Поред тога, заинтересованост Француске за балканско

полуострво огледала се у пласирању капитала на те просторе, што је омогућило

приближавање Србије Француској.

Велику тешкоћу Србији представљало је бојкотовање енглеске дипломатије, које је почело

осудом краљеубиства, што је довело до прекида у дипломатским односима са Србијом. За

Енглеском кренула је и Холандија, што је нови режим у Србији довело у више наврата до

тежих криза, јер Петар I Карађорђевић није могао лако и безболано решити питање

завереника који су га довели на престо. То постиже пензионисањем петорице завереника,

што доводи до обнављања дипломатских односа са Енглеском на дан трогодишњице

њиховог прекида. Повољно решење завереничког питања било је врло значајно за спољну

и унутрашњу политику. За међународни положај Србије од великог значаја био је однос са

Бугарском, од ког је зависило да ли ће се питање Балкана решавати спољним европским

или унутрашњим балканским снагама. Тако 1904.год. долази до склапања два уговора

између Србије и Бугарске : тајног (политичког карактера) и јавног (пријатељског)

економско-правне садржине. Посебно је значајан политички уговор који је гарантовао

међусобну безбедност и узајамну помоћ у случају напада треће силе. Набавка оружја из

Француске изазвала је бурну реакцију Аустроугарске, која 1906. прекида све трговинске

односе са Србијом.102 Да би онемогућила притисак Аустроугарске, српска влада ужурбано

врши припреме и склапа нове трговинске уговоре крајем 1906. и 1907.године са више

земаља и то : Италијом, Француском, Енглеском, Швајцарском, Белгијом, Шпанијом,

Русијом и неким скандинавским државама, дајући велике трговинске повластице српским

извозницима. Све очигледније непријатељство које се испољава према Србији кулминира у

лето 1908.год., када Аустро-Угарска почиње да врши непосредне припреме за анексију

Босне и Херцеговине, коју самовољно изводи 6.октобра 1908.год. Незадовољство у

Србији, као и ратоборни кругови у Бечу, створили су тежње да се Аустријско српски сукоб

око анексионе кризе реши ратом, што је спречено посебном нотом Србије написаном под

притиском великих сила, у којој Србија признаје анксију изјавом да ова не задире у српске

националне интересе. Међутим, упркос изнуђеном признању српске владе, важно је

истаћи да је Србија питање Босне и Херцеговине успела да веже за српско а у ширем

102 Када се има у виду да је спољно трговинска размена са Аустроугарском износила око 80% укупне спољно трговинске размене, онда је јасно какав ударац је имала да издржи српска привреда

209


контексту и југословенско питање. Српска влада је један од излаза у циљу онемогућавања

експанзионистичке политике Аустро-Угарске видела у стварању балканског савеза. Зато

долази до низа контаката са представницима Бугарске, Грчке и Црне Горе, уз тражење

подршке од Русије. Закључењем балканског савеза била је запечаћена судбина Турске и

увод у Балканске ратове 1912.-1914. и први светски рат, након кога ће Србија као

независна држава престати да постоји.

1.2. Привреда

Привредне прилике у Србији развијале су се под утицајем спољног чиниоца који је

био изражен у покрету европске аграрне заштите, продору страног капитала на Балкан и

оштрој међусобној утакмици великих сила у раздобљу империјализма за балканско и

турско тржиште, као и под дејством унутрашњег чиниоца оличеног у даљем гомилању

домаћег капитала, привредног развоја и нових тежњи за прелазак у индустријску фазу

[Историја Српског народа, књига 6-1, 1994:174]. Највећи значај за развој српске привреде

у почетку 20. века имао је царински рат са Аустро-Угарском (1906.-1911.), који је изазвао

читав низ последица у свим гранама српске приврде. Од тог сукоба највећу корист имали

су представници трговачког и индустријског капитала. Затварање аустријског тржишта

имало је за последицу државну интервенцију. Извоз и увоз су у периоду 1906.-1910.

стално расли упркос условима које је наметнуо царински рат. Пораст спољне изазвао је и

стимулацију унутрашње трговине. На њен развој позитивно је утицала изградња

железничких пруга, као и подршка државе која се огледала у области тарифне политике,

саобраћаја и кредита. Вишак капитала акумулиран у трговини инвестиран је постепено у

индустрију а царински рат, који је у одређеној мери потиснуо конкуренцију аустријских

индустријских производа, створио је погодне услове за развој домаће индустрије. У

раздобљу 1905.-1911. вредност производње српске индустрије се уседмостручила. Године

1904. било је 93 предузећа са 4623 радника а 1910. године 428 индустријских предузећа са

16095 радника. Вредност производа порасла је са 8,9 милиона динара у 1904. на 74,3

милиона динара у 1910.год. [Историја Српског народа, књига 6-1, 1994:176] Оваквом

развоју допринео је систем индустријских повластица који је индустрији пружио многе

олакшице. У Србији су 1909.год. била повлашћена 42 индустријска предузећа, а међу

тражиоциима повластица налазиле су се крупне установе и акционарска друштва као и

210


имућни појединци. И поред видног напретка, српска индустрија се налазила на почетку

развоја. Бржи развој ометала је ниска потрошачка моћ српског тржишта услед

ограниченог животног стандарда сеоског становништва, оскудице већих капитала,

недовољне развијености саобраћаја а посебно несигурности коју су проузроковале сталне

политичке и националне кризе на Балкану [Историја Српског народа, 6-

1,1994:174]Основна карактеристика економског развоја Србије огледала се у раскораку

између индивидуалних и друштвених потреба и могућности напредовања производње.

Док су редовни расходи државе били некако и покривани редовним приходима,

регулисање ванрених издатака тиме није било могуће. Издаци за наоружање и изградњу

железнице били су огромни, тако да је држава морала да користи иностране кредите који

су тешко оптерећивали државни будзет а преко њега и становништво земље. Капитал који

је пристизао у облику државних зајмова почео је постепено продирати и у привреду, мада

се у том погледу ишло опрезно због нестабилне ситуације на Балкану.Мада је била

основна и најважнија грана српске привреде, пољопривредна производња је заостајала за

развојем трговине и индустрије. Преовлађивање малог поседа и примитиван

пољопривредни инвентар као и пренасељеност села имали су за последицу слабе приносе

по хектару, односно глави становника а слаб привредни потенцијал малог поседа условио

је немогућност његовог економског напредовања. Погоршање положаја села и сељаштва

било је и сад резултат пораста потреба државе. Немогућност већине пољопривредних

произвођача да одговоре својим пореским обавезама показује и податак да је неплаћени

порез износио 32,8% у 1908.год. [Јевтић,Попов,1993:131] Државно посредовање било је

усмерено на подршку граду, трговини и индустрији, док је село остало по страни а сељак

тешко излазио на крај у привредним условима препуштен самоме себи. И даље је био

приморан да кредите узима код „градских зеленаша“ или у „паланачким банкама“ под

неповољним условима. Процес имовинске диференцијације сеоског становништва

настављен је и у овом периоду.Развој индустрије у Србији довео је до пропадања извесног

броја занатлија и њихово претварање у индустријске раднике.У току прве деценије XX

века поштанска служба била је значајног обима. Док је 1894.год. било свега 75 станица,

1908.год. тај број се попео на 124 [Вучо,1981:143]. Нарочито је број општинских

поштанских станица био у брзом порасту : 1984. свега 21, 1903. - 1240, а 1908. године -

1389 станица. У крајевима без железница путовало се и даље поштанским колима : 1905.

године превезено је 26643 путника, 1908. - 31711 [Вучо,1981:143]. Број писмоносних

пошиљки био је у сталном порасту. У унутрашњој служби износио је 1905. године

29841.313 а 1908. читавих 43860.038 пошиљака. У међународној служби 1905.године

отпремљено је 9783.236 а 1908.године 11518.665 пошиљака [Вучо,1981:143]. Динамичан

211


развој имала је и телефонска служба, нарочито у току прве деценије XX века. Дужина

телефонских линија била је 1902.године 1177 км, а 1908.-1277 км. Број претплатничких

станица је са 786 1902.године порастао је на 1308 1908.год. Број телефонских апарата био

је 1902. 761 а 1908.године 1203. Број телефонских разговора 1902. године износио је

546171 а 1908.године 1151845 [Вучо,1981:145]. Све то указује на убрзани привредни

развој и модернизацију српског друштва.

1.3. Школство и културне прилике

Улазак Србије у светску привреду доводи до одређених промена у културном

животу њених становника. Темпо живота је бржи, а успостављају се чвршћи економски

односи и контакти са већином земаља Европе, што условљава и нове утицаје на пољу

материјалне и духовне културе. Овом нарочито погодују везе са Француском, Енглеском,

Немачком, као и одлазак младих генерација на студије у те земље, што је пружало прилику

за упознавање са новим идејама и културним достигнућима. Пробрану литературу са

Запада, коју преводе наши стручњаци по повратку у Србију, објављује Српска књижевна

задруга основана 1892.год. По угледу на запад, оснивају се и књижевни часописи, па се

1901.год. у нас покреће Српски књижевни гласник, на чијем се челу као оснивач и уредник

налази Богдан Поповић, професор књижевности на Bеоградском универзитету. Почетак

20. века означава владавину модернизма, у циљу да се новим искуствима и стеченим

знањима препороди друштвени живот, наука и књижевност. Све значајнији слој српске

интелигенције стапао се у јединствену друштвену и националну снагу. Професије су

постајале јасно омеђене, јер су појединци достизали све већи степен стваралачке

оргиналности док су међусобни утицаји и прожимања били све јачи. Пишући замашне

књиге, историчари су дали полета оном историцизму у коме се расцветало песништво с’

темема из прошлости пуно националног оптимизма. Географи, антропогеографи и

етнолози остварили су карту југословенских земаља и дали основу ратним циљевима

Србије. Математичари и природњаци све више су улазили у основу развитка опште научне

мисли. Стварао се интелектуални потенцијал који ће током Pрвог светског рата одиграти

широм света најважнију улогу у ослобођењу српских земаља [Историја српског народа, 6-

2,1994:494].Време од 1903. до 1914. било је обележено појачаним развојем школа од

најнижих до Универзитета који је Србија добила 1905.год. У том периоду било је укупно

212


1425 основних школа (од којих 163 женске), са преко 140000 ученика (од којих 30000

девојчица), што је у односу на претходно раздобље представљало значајан пораст

[Историја српског народа, 6-2, 1994:533]. Велику улогу у развоју школства имао је и закон

о народној школи усвојен 1904.год. Општи смисао и задатак народних школа, према овом

закону, био је у томе да „васпитавају децу у народном духу и да их спремају за грађански

живот а нарочито да шире просвету и српску писменост у народу“ [Историја српског

народа, 6- 2,1994:534].Народне школе обухватале су дечја забавишта, основне школе и

продучне школе. Настава у основним школама била је бесплатна. И поред несумњивог

побољшања општих друштвених услова у којима су радиле основне школе и нешто

повољнијег материјалног и друштвеног положаја учитеља, многа питања из области

народног образовања нису била решена. Наиме, и даље је споро текао рад на томе да се

сва деца дорасла за школу обухвате обавезним четворогодишњим образовањем, а

организација наставе и начин рада имали су својих слабости. У наведеном периоду стално

се отварају нове гимназије, тако да су у оновременој Србији постојале не само у свим

градовима него и у варошицама било потпуне осморазредне било непотпуне шеторазредне

или четвороразредне, државне или приватне мушке, женске или мешовите [Историја

српског народа, књига 6-2,1994:536]. Сходно томе, дошло је и до пораста броја ученика,

нарочито девојчица. Поред свега што је чињено у погледу подизања вредности наставе,

било је још многих слабости које се огледају у старом начину рада по коме се главни посао

своди на задавање и оцењивање где је гимназија више слушаоница а мање радионица итд

[Историја српског народа,6-2,1984:536]. Након брижљивих припрема 1905.год.

обнародован је Закон о универзитету којим је Велика школа у Београду проглашена за

Универзитет - највише самоуправно тело за вишу и стручну наставу и за обрађивање наука

[Историја српског народа,6-2,1994:538]. Студирање на свим факултетима требало је да

траје осам семестара, изузев Медицинског где је предвиђено 10 семестара. За наставу је

изричито наглашено да је слободна, да су наставници слободни у излагању своје науке и

да су слушаоци слободни у избору предавања које ће слушати, али да су вежбања у

семинарима и заводима „приступачна“ само за оне „који се у њих приме“. Наставници су

могли бити у звањима редовних и ванредних професора, сталних и привремених доцената

и учитеља [Историја српског народа, 6-2,1994:539].Непосредно пред доношење закона о

универзитету школске 1903⁄1904.године у Великој школи било је укупно 462 слушаоца, да

би за непуну деценију тај број порастао до 1015 редовних и 14 ванредних студената

[Историја српског народа,6-2,1994:542].

1.4. Карактеристике организације власти

213


Развој трговине, пораст индустрије и повећање трговачког пормета са

иностранством изменили су економске и друштвене односе у Србији крајем 19. века.

Незадовољство владавином Александра Обреновића чији се режим одликовао правном и

друштвеном несигурношћу, кулминирало је убиством краљевског пара 29.05.1903.год.

Официри који су под вођством Драгутина Димитријевића Аписа и уз помоћ одреда

београдског гарнизона извршили преврат, прогласисли су истовремено за новог краља

Србије Петра I Карађорђевића. Нови краљ званично је изабран на заседању Скупштине и

Сената пошто се претходно заклео на нови Устав 12.06.1903.год. Колико су политички

кругови били мање - више сагласни са избором новог краља, толико су се по питању

Устава мишљења разликовала. Старији радикали су се залагали да се задржи Устав из

1901.год., док су млађи (углавном интелектуалци) тражили да се врати Устав из 1888.год.,

у чему су, уз подршку других политичких партија и успели. Нови Устав обнародован је

05.06.1903.год. Мада су у односу на устав из 1888.год извршене неке измене, основна

садржина остала је иста. Уставом из 1903.год. у још већој мери је ограничена власт краља

и пооштрена одговорност чиновника, а право краља да продужи прошлогодишњи будзет

на четири месеца уколико скупштина не изгласа поднети буџет, ограночено је пристанком

државног савета. После доношења устава враћени су и неки закони којима су се

гарантовала лична права грађана. То су били они које је (заједно са уставом из 1888.год.)

краљ Александар укинуо 1894.год. : Закон о изборима народних посланика (1890,), Закон о

пословном реду у народној скупштини (1889.), Закон о министарској одговорности (1891.),

Закон о јавним зборовима и удружењима (1891.), Закон о штампи (1891.).Разлог

политичких странака да се определе за Устав из 1888.год. Драгослав Јанковић види у

обезбеђивању пуне власти буржоазије уместо владара и каже : „Власт буржоазије

обезбеђена је преко парламента, те је и владавина краља Петра Карађорђевића обележена

у нашој иториографији као доба парламентаризма“ [Јанковић,Мирковић,1987:141].

Новонасталу ситуацију у Србији Слободан Јовановић описује на следећи начин : „У новом

стању краљевска је власт готово сасвим ишчезла. У уставној монархији могућна су два

система : или краљ влада под надзором Скупштине, или Скупштина влада под надзором

краља. У оба система краљ има извесну улогу : у првом он је тај који узима иницијативу и

даје правац, у другом систему он је тај који се одупире влади скупштинске већине и

усмерава је. Први систем био је немогућан по Уставу од 1888.год. али и тај устав остављао

је краљу толико власти да је скупштинској већини могао бити брана и устава. Али

радикална странка сматрала је да краљ не треба ни ту надзорну улогу да врши, jер прави

уставни владалац мора бити пасиван. После личног режима Александровог, који је трајао

214


десет година, и који су они само по злу запамтили, радикали нису хтели чути ни за какву

врсту владаочевог мешања у државне послове. У новом стању краљевска је власт престала

функционисати иако је формално по тексту Устава још увек постојала“

[Јовановић,1990:55]. По тврдњама професора Д. Ђорђевића „Парламентаризам уведен по

западноевропском обрасцу колебао се између енглеског и француског система :

двопартисјки енглески систем одговарао је надмоћи двеју странака (радикалне и

самосталне) у политичком животу земље. Њихова изједначеност у снази упућивала је на

француски систем удруживања више странака. Радикална замисао о јакој влади сукобила

се са самосталним гледиштем о јакој скупштини. Одатле су настајале кризе које су,

добијајући вид парламентарне опструкције, доводиле у питање чак и деловање

парламентарног система у целини“ [Јевтић,Попов,1993:134]Устав из 1903.год. и Закон о

уређењу округа и срезова донет 1905.год. прописивали су да у окрузима и срезовима поред

државних управних власти постоје и самоуправне. Иако су у окрузима и срезовима

номонално постојали самоуправни органи - окружне и среске скупштине и одбори,

самоуправа округа и среза није постојала због надзора и мешање државне власти.

Делокруг ових органа обухватао је углавном старање о развитку и унапређењу народне

привреде. Немајући средстава за подмирење својих потреба, локална тела долазе у зависан

положај према државној власти а с тим нестаје и њихова самосталност. Без самосталности

нема ни самоуправе, тако да је овај Закон уместо система децентрализације успоставио

обрнуто - централизацију.

2. Агенси информационо комуникационог система

Убиство краља Александра добило је пуну подршку у политичкој јавности Србије,

јер је крчило пут завођењу парламентаризма и прекидало стару праксу владавине мањине

ослоњене на двор и војску уз честе промене, државне ударе и општу политичку

несигурност. Предзнак нове политичке климе био је и редослед стабилизације политичких

прилика у Србији, јер је најпре враћен Устав а онда извршен избор владара. На тај начин

тежиште полилтичког живота пренето је са двора на Скупштину, што је дало нови значај

политичким партијама и моћним појединцима. Резултати таквог односа снага на

политичкој сцени Србије били су демократизација друштва, слобода у информационо

комуникационом систему и снажан полет политичих странака.

2.1. Чиниоци доношења политичких одлука

215


Прелаз из старог у нови политички систем није био лак ни једноставан. Старе

успомене и тежње, као и подвојености у српском политичком животу још увек су биле

живе и утицајне. Политичке странке су кроз парламентаризам добиле нову улогу, али се

двор није одмах предао, као што је и војска све до краја овог периода задржала свој утицај,

делимично у дневној политици, посебно у тренуцима великих националних криза. Отуда

на развој српског парламентаризма, нарочито у почетној фази његовог функционисања од

1903. до 1906. снажно делују три одређена чиниоца : политичке странке, војска и двор

[Историја српског народа,6–1,1994:138].

2.1.1. Двор

Династија Карађорђевића враћена је 1903.год. у земљу после четрдесет пет година

владавине Обреновића. Краљ Петар стигао је у Београд као шездесетогодишњак после

избеглиштва у којем је провео најбоље дане свога живота и затекао земљу изнурену

политичким трзавицама и борбама, посвађане политичаре и општу неслогу и нејединство.

Официри и емигранти који су са Петром дошли тражили су свој део политичког утицаја.

Такав политички амбијент вапио је за јаком владалачком влашћу, нарочито када се има у

виду угроженост Србије од Аустро-Угарске. Међутим, краљ Петар се одлучио за

парламентаризам. Пресудан чинилац за такву одлуку било је васпитање, као и искуство и

утисци које је носио из грађанских демократских земаља западне Европе. Колико су

либералне идеје западне Европе у младости утицале на његова гледишта говори и

предговор који је написао за дело Џона Стјуарта Мила које је сам превео : „Слобода отвара

очи народу, да упозна своје мане и да их лечи. Слобода му даје прилике да позна своје

врлине, те да их развија и залаже у радњу, којом челичи своју снагу, унапређује своје умно

и физичко благостање, да собом, и у сарадњи са осталим народима, примиче цело

човечанство цели, која му је Богом намењена....Све оно чиме се дичи и поноси данашња

образованост а посебице да речемо, све оно што је утврдило веру, облагородило обичаје,

распрострло љубав и побратимство међу људима, што је унапредило и усавршило

данашње науке, устостручило и изоштрило вештине и занате, разгранало трговину и

светски обрт, једном речи : све оно што је подигло човеково достојанство, окрепило снагу

народа - све је то плод човекове слободе, народне слободе“ [Вукићевић,1990:10].

Либерална схватања краља Петра доћи ће до изражаја приликом ступања на престо, када је

у прокламацији коју је дао српском народу изговорио следеће речи : „Навикнут да вазда

говорим и радим искрено и отворено, решен да све своје старање и бриге поклоним срећи

216


и благостању народа, ја сматрам за своју прву дужност да у овој свечаној прилици са

дубоким уверењем изјавим да владалац треба да буде носилац слободе и напретка свога

народа...Ја хоћу да будем у истини уставни краљ Србије. Устав и све уставне гарантије за

слободу и права народна - те основе правилног и сречног развитка и напретка народног и

дрчавног живота - за мене су светиње које ћу вазда најбрижљивије поштовати и чувати“

[Вукићевић,1990:18]. Међутим, његова слободоумна схватања у почетку владавине биће

стављена на озбиљну пробу. Наиме, он је био дужник како официрима који су га довели на

престо, тако и друговима из избегличких дана, што му је отежавало ситуацију јер су они

желели да узму учешћа у политичком животу ослањајући се на превазиђене дворске

принципе владавине. Посебно утицајни били су Живојин Балугџић и Јаков Јаша

Ненадовић, који су заједно са краљем делили избеглички хлеб и са њим се вратили у

земљу [Историја српског народа,6-1,1994:140]. Ови такозвани „цивилни завереници“

мешали су се у унутрашњу политику у којој су деловали као „уставно неодговорни

фактор“. Они су посредовали у аустријско - српском сукобу из страха да јаче заоштравање

са хабзбуршком монархијом може угрозити и саму династију у Србији, а посебно су

оштро иступали против Николе Пашића и старих радикала. Таквим својим понашањем

изазвали су неколико тешких политичких и владиних криза у периоду 1903.-1906., када је

решено питање завереника а парламентаризам однео победу. У тим догађајима и сам краљ

имао је удела, што му је учврстило положај и донело популарност у јавности.

2.1.2. Војска

Преврат извршен 1903.год. учешћем официра могао је само истаћи улогу војске у

унутрашњем политичком животу. Иако су предали власт грађанским политичарима то није

значило да су се потпуно одрекли своје улоге у даљем политичком животу земље. Једна

група завереника (посебно оних са старијим чиновима) одмах је окружила новог краља,

заузела кључне положаје у војсци и почела чишћење начелних и личних противника,

већином присталица свргнуте династије. На тај начин испољили су отворену намеру да

делују у политичком животу. Покушали да наметну краљу своју вољу, једном приликом су

поцепали већ потписан указ, другом запленили већ одштампан број Службених новина са

указом који им се није допао, те изазвали оштру парламентарну кризу која је запретила да

се претвори у уставну кризу ширих размера [Историја српског народа,6–1,1994: 140].

Официрски кор се после 1903.год. поделио на две струје : на присталице завереника и

њихове противнике.103 Борећи се са противницима у војсци и бранећи се од притисака

Енглеске која је прекидом дипломатских односа тражила њихово искључење из јавног 103 Иако је ових других било мање само њихово постојање престављало је опасност.

217


чивота, завереници окупљени око двора су све дубље улазили у унутрашњу политику. У

почетку су нашли пуну подршку код краља, али их је његово устезање да прекине везе са

политичким странкама и почини неуставна акта постепено удаљавало од њега, цепајући их

временом на две завађене стране : заверенике који су остали уз династију и оне који су се

окренули против ње. Овај раскид се могао осетити већ од 1906.године, када је краљ

попустио под енглеским притиском, као и на савет политичких странака, те пензионисао

главне учеснике у мајским догађајима из 1903.год. Овај расцеп у војсци довео је касније до

поделе на тзв. „Црну руку“ и „Белу руку“, која је свој крвави епилог добила у Солунском

процесу 1917.год [Историја српског народа,6-,1994:140]. Појава завереничке делатности и

политичког утицаја крила је стару борбу за премоћ између грађанске и војне власти у

развоју политике земље. Војска је односила превагу у ранијим раздобљима. Победом

схватања либералног грађанства које је остварено у парламентаризму, војска је од

1903.год. изгубила улогу непосредног заштитниика монархије и владара, мада је општим

погоршањем спољнополитичког стања добила на значају као гарант независности земље.

Ова противречност се одразила у сталним тежњама војних кругова да поврате утицај у

унутрашњем политичком животу. Они су то покушали до 1906.год. највише захваљујући

пасивности краља Петра, а касније преко официрске организације „Уједињење или смрт“

(1911). Међутим, новим политичким кретањима у земљи били су измењени односи, па се

улога војске није могла вратити у старе калупе, иако је била стално присутан и значајан

чинилац дневне политике [Историја српског народа,6-1,1994:141].

2.1.3. Парламент и политичке партије

Смена на српском престолу најавила је успостављање новог политичког поретка у

Србији у коме ће парламент имати пресудан и одлучујући утицај на доношење политичких

одлука. Успостављање парламентаризма значило је активирање политичких странака.

Главни баштиници парламентаризма након 1903.год. били су радикали. Међутим, у

Радикалној странци већ од 1894.год видљива су подела на млађе и старије, која ће постати

очигледнија 1901.год. издвајањем самосталне радикалне фракције која 1905.год. прераста

у самосталну радикалну странку. Ова у свој програм уноси привредне захтеве у корист

села и истиче да ће у спољној политици неговати дух југословенске заједнице. Ова странка

била је веома мало на власти тако да није имала прилике да оствари своја програмска

начела.Успостављање демократских односа у Србији настало мајским превратом

определило је руководиоце странке да се обе радикалне фракције уједине у стару

радикалну странку. Уједињење није спороведено до краја, што је и констатовано

218


13.10.1904.год. од када се обе странке развијају самостално.Обзиром да је Србија добила

демократску парламентарну управу у којој политичке странке морају све већу пажњу

усмеравти на проблеме народних маса, онда није ни чудо што је на првим изборима

радикална странка добила убедљиву већину. Њен програм из 1881.год. следио је жеље

широких народних маса и актуелизирао их у новонасталој ситуацији. Она ће на власти

остати са мањим прекидима до 1918.год. а главну пажњу концентрисаће на политичка

питања. У новим условима, мењајући класну подлогу, радикална странка постаје

заступник буржоазије и прераста у праву буржоаску странку испуњавајући само део

програмских начела и напуштајући постепено ниже друштвене слојеве који су били основ

њеног чланства у градовима и селима Србије. Обе радикалне странке, старија и млађа,

биле су по снази изједначене, па су скупштинске изборе и односе у скупштини доводиле

до мртве тачке. Ово је условило образовање коалиционих кабинета који су били разједани

унутрашњим споровима и несугласицама и изазивали жучне расправе у скупштини.

Либерална странка је једно време била подељена на две страначке групације : народну

(националну) и либерално демократску (најродњачку), са програмским захтевима чији је

карактер остао конзервативан. Имајући много заједничког, нарочито у својим програмима,

на предлог Стојана Рибарца ове две странке се уједињују 1905.год. Тако је настала

Народна странка. У одлуци о спајању наглашена је национална мисија Србије и тежња за

њеним остварењем, а у унутрашњој политици строго придржавање уставном и

парламентарном животу [Љушић, Крестић,1991:442]. Програм странке је 1911.год.

допуњен захтевом за општим и обавезним правом гласања, смањењем броја посланика и

укидањем државног савета. Међутим, либерали који су усвојили ново име а задржали

стара схватања, нису могли задобити поверење народа, па нису играли битну улогу у

политичком животу земље.Иако су 1897.год. распустили своју странку, напредњаци су

били представљени у Народној скупштини преко својих истакнутих чланова. Напредна

странка је обновљена 1906.год. са новим програмом који је налагао мењање устава. И у

новом програму Напредна странка остаје доследна дводомном систему и уставној

владавини искључујући лични речим .Њихови захтеви кретали су се у оквирима тражења

личне и имовинске безбедности, слободне савести, слободе штампе, збора и договора,

министарске и чиновничке одговорности, независности судова, организације војске у

уставном монархистичкком духу. На спољнополитичком плану тражили су чвршће везе са

српским живљем и сарадњу са свим балканским народима.Почетком августа 1903.год. у

Србији је формирана Српска социјал-демократска странка. У њеном програму била је

осуђена политика грађаских странака као израз класних интереса буржоазије. Захтевано је

доношење радничког законодавства које ће ограничити радно време, забранити дечији

219


ноћни рад, регулисати исплате надница и обезбедити недељни одмор. Почетне године рада

српске социјалдемократије биле су праћене унутрашњим кризама изазваним начелним

питањима односа странке према грађанској левици, те односом према синдикатима и

сељаштву. Марксистичко вођство странке, чије су језгро чинили Радован Драговић и

Димитрије Туцовић, успело је да до 1905.год. потисне опортунистичко крило [Историја

српског народа,6 –1,1994:139]. Индустријски полет Србије дао је полет и радничком

покрету уопште на почетку 20. века, а утицај српске социјалдемократске партије стално је

растао у радничким масама. Ипак, она није имала значајнију политичку улогу.У Србији је

1903.год. основана политичка странка под називом Српска народна сељачка слога. Као

што се дало очекивати, у свом програму највећу пажњу посвећивала је темама из

пољопривреде ради унапређења и заштите интереса ширих сеоских слојева. У програму

ове странке се тражи увођење прогресивног пореског система, укидање појединих

државних надлештава, смањивање плата државним случбеницима, смањивање

задужености државе, опште и обавезно основно школовање, отварање пољопривредних

школа, реорганизација школства итд. Ова странка није имала већег утицаја у политичком

животу.Занимљиви су подаци које пружа српска званична статистика о социјалном саставу

српских скупштина од 1903 до 1908.год. Чинили су их горњи друштвени слојеви : трговци,

чиновници, свештеници, слободна занимања и имућнији пољопривредници. У

скупштинама је у том периоду било просечно 26,87% посланика трговаца а већину њих

чинили су градски трговци, због чега је разумљив знатан утицај трговачке буржоазије на

ток политичких дешђавања и на скупштински рад [Историја српског народа,6-1,1994:179].

Овде треба нагласити да у неразвијеним аграрним друштвима попут Србије, улога

појединаца који стоје на челу политичких покрета или партија на укупан друштвени развој

је значајнија него у развијеним грађанским друштвима. Способности појединаца долазе

брже до израчаја, обзиром на неразвијеност друштвених установа и мању конкуренцију

знања. Јавна делатност носила је упечатљива обележја свог носиоца. Тако је било и у

овом периоду који је обележила активност Николе Пашића, лидера радикалне странке.

Њему је било суђено да попут Јована Ристића буде носилац српског национализма у борби

са Аустријом.

2.2. Штампарство- технологија и власништво

У раздобљу до првог светског рата, најновији резултати штампарске технике нису

били у већој мери примењивани у Србији, мада је процес индустријализације штампарства

и овде већ започео. Много већи подстицај бржем развоју штампарства у Србији дали су

220


општи друштвени и привредни фактори. Развоју штампе највише је допринео пораст

квалитетне журналистике која је настала као последица већег развоја информативне

штампе. Још једна околност - почетак производње хартије у земљи, деловала је повољно

на развитак штампарства. Штампарску хартију, као и папир друге врсте, Србија је дотада

увозила претежно из Аустро-Угарске, која је цариснким уговором са Србијом 1893.год.

добила готов искључив монопол на то. Овим уговором Србији је ускраћено чак и право на

подизање конфекције хартије у земљи [Дубовац,1975:76]. Међутим, царинским ратом

Аустро - Угарска је била принуђена на попуштање и у том погледу. Новим трговинским

уговором између две земље 1908.године Србији се омогућава прерада картона, као и

делимична израда хартије за паковање, писање и штампање. Истим уговором се дозвољава

израда кеса и фишека, трговачких књига, бележница, корица, торби, кутија, блокова и

другог, јер за производњу ове врсте робе није било потребно много средстава

[Дубовац,1975:76]. Што се тиче производње веће количине чисте и штампарске хартије за

коју је био потребан већи капитал, он се у земљи није могао лако наћи. Зато је за подизање

крупнијих предузећа за производњу и прераду хартије био примењиван систем

повалстица, као и за осталу индустријску производњу. У Србији је до 1914.год.основано

пет предузећа за производњу хартије, чија је производна вредност износила 321000

динара. Једна од тих била је фабрика кеса Душана Штерића у Београду основана 1909.год

са основним капиталом од 300000, обртним од 100000 дин. и годишњом произвођом од 10

вагона кеса. Затим фабрика кеса Д.Ј.Петровића у Ћуприји чија је годишња производња

била 10000000 кеса, и фабрика кеса Митровића и Миленковића у Лесковцу. Само два

предузећа (Маричића и Јанковића у Београду и Милана Јоксимовића у Нишу) производила

су све врсте хартије [Дубовац,1975:76]. Сва поменута предузећа била су малог капацитета,

тако да се највећи део хартије за штампање и даље увозио. Што се тиче власништва,

штампарије се најчешће налазе у приватном власништву, поред Државне штампарије и

штампарије Министарства војног [Дубовац,1975:77]. У граду 1914.год. радиле су 24

штампарије, а што се тиче унутрашњости, постојале су 31-дна штампарија у 19 места

[Дубовац,1975:76]. Поред оснивања нових, постојеће штампарије проширују своју

делатност и капацитет, мада није био већег обима с обзиром на недостатак капитала.

Кредити које су власници штампарија позајмљивали од банака били су прилично скупи и

неповољни, тако да су две трећине зараде ишле на отплате [Дубовац,1975:78]. Обим

послова у београдским штампаријама нарочито се повећава од 1909.год., што се може

видети из обрта у њима. Док је 1909.год. вредност обрта приватних штампарија била око

800000 дин., крајем 1913.год. та цифра се пење на око 1250000 дин [Дубовац,1975:76].

Београдске штампарије су прилично напредовале и у техничком погледу. Док су у 15

221


штампарија 1901.год. биле укупно 52 штампарске машине, убрајајући ту и тиглове (ручне

пресе), крајем 1913.год. у 21 приватној штампарији (не рачунајући три државне), било је

поред 21 тигла, 57 брзотисних машина [Дубовац,1975:76]. Осим тога, у овом периоду се

уводе и први производи модерне штампарске технике. Године 1904. у Београду се стављају

у погон две ротационе машине, а с пролећа 1912.год. појављују се и прве слагаће машине,

које доприносе наглом повећању штампарске производње. За наредне две и по године у

Београду је било већ 10 слагаћих машина [Дубовац,1975:79].

У Београду у овом периоду деловало је и неколико државних штампарија. Из једне

од њих одвојило се 1904.год. одељење које је израђивало монополске ствари, па је тако

настала штампарија Управе државних монопола (Маркарница), која ће касније постати

једно од највећих штампарских предузећа у Србији. Поред ове две радила је и Војна

штампарија [Дубовац,1975:76]. Државна штампарија која је у другој половини 19. века

учинила велики напредак, у овом периоду, мада проширује своју делатност, технички

заостаје за приватним штампаријама. Тако, на пример, у њој у овом периоду нема ни једне

слагаће машине [Дубовац,1975:76]. У три поменуте државне штампарије (Државној Војној

и Монополској) било је крајем 1913.год. 20 шптампарских машина, 6 тиглова и 6 апарата

за ливење. У њима је тда радило 117 радника и 26 ученика. Радно време у овим

штмпаријама било је осмочасовно [Дубовац,1975:76]. Много слабије развијена у

привредном, културном и политичком погледу од Београда, унутрашњост је пружала слабе

изгледе за развитак штампарства. Штампарије у унутрашњости биле су много слабије од

београдских у сваком погледу : и по машинском парку и по капацитету и по годишњем

обрту и по броју радника [Дубовац,1975:76]. У техничком погледу ове штампарије су

стајале још горе. У њима је било 37 ручних преса и 29 брзотисака. Модернијих техничких

средстава њима није било.И поред напретка штампарства, постојале су и одређене сметње

његовом развоју. Оне су произилазиле из привредног и политичког развоја Србије, као и

из односа у самој графичкој производњи [Дубовац,1975:81]. Анексиона криза и балкански

ратови, иако су доприносили политичкој полемици и развоју информативне штампе, услед

привредног застоја које су ове појаве носиле долазило је и до општег привредног застоја.

Поред тога, скупоћа кредита непосредно је ометала и успоравала развој штампарства у

Србији. Профитна стопа на капитал улочен у штампарство била је мања, а прибирање

капитала текло је споро [Дубовац,1975:82].

2.3. Нормативне основе функционисања штампе

222


Након мајског преврата када је враћен Устав из 1888. год., обновљена је и важност

Закона о штампи из 1891.год., који је по својим одредбама веом либералан. Али, већ

12.01.1904.год. долази до измена овог закона у смислу пооштравања одређених одредби за

које ипак не можемо рећи да су суштински пореметиле либералну концепцију измењеног

закона из 1891.год. Избачен је први члан (Штампа је у Србији слободна), а у члану 7 додат

је став по коме је „Штампар дужан дати од сваког броја новина или повременог списа, кад

се почне растурати или разашиљати, по један примерак месној државној полицијској

власти.“ Застарелост штампарских кривица продужена је са 3 на 6 месеци. Овај закон

претрпео је још једну измену и то 09.12.1904.год. у смислу прецизирања одређених

термина („изречно позива“ замењено је са „јавно позива“ или „непосредно подстиче“ у

члановима 26 и 20). Измењен је и члан 42, по коме ако власник листа не плати таксу,

трошкове или накнаду штете у одређеном року, и ако након опомене власти у року од три

дана не измири обавезе, губи право на даље власништво над листом. Измењени су чланови

46 и 47 поступка којима се прецизира поступак у штампарским кривицма. За застарелост

поново су важеће одредбе кривичног законика. Очигледно је суптилно пооштравање

„правила игре“ у медијској сфери која не кваре либерални карактер заккона. Овај закон

биће на снази до почетка првог светског рата. То не значи да нису постојале сталне

расправе о потреби да се он измени. С једне стране, опозиционе партије, нарочито

Социјалдемократска, тражиле су либерализацију закона, док су се на другој страни чули

захтеви за пооштравање. И једни и други имали су својих аргумената који су произилазили

из њихове позиције у политичком систему. Радикалска влада припремала је неколико пута

нове пројекте закона о штампи који су по правилу наилазили на осуду јавности

[Бјелица,1988:53]. Поводом једног таквог пројекта повела се полемика између уредника

„Радничких новина“ Душана Поповића и Стојана Протића, министра. Поповић је подвргао

оштрој критици цео пројекат као и Протићеву теорију слободе штампе. Он сматра да

Закон о штампи даје толико могућности државним органима да „контролишу, да туторишу

јавну реч,“ да му је потребна измена у демократском духу [Поповић,1911:24]. Поповић

сматра да је медијско небо Србије преплавила жута штампа, али каже да је она плод

капиталистичког развоја који експлоатише склоности публике ка уживању у

пикантеријама, скандалозним причама, перверзностима и реакционарним

сентименталностима, те да се она не може спречити ограничавањем слободе штампекако

је то мислила влада. Критикујући предлог измена Закона о штампи, Поповић наводи оне

чланове закона за које сматра да су најреакционарнији. Наиме, у члану 22 новог закона

клевета постоји и онда „када се истинит факат намерно прдстави и тумачи тако, да отуда

потиче штета или се тиме шкоди угледу лица на које се факат односи“ [Поповић,1911:24].

223


Промењени члан 9 каже : „Одговорни је уредник по овом закону оно лице које лист или

повремени спис заиста уређује, тј одређује шта ће у лист или повремени спис ући и има

моћи спречити да у лист нешто не уђе, или које руководи листом повременим списом итд у

погледу његове садржине. Кад је на листу штампано име као одговорног уредника, таквог

лица, које по оцени истрагом суда добивене, не испуњава ове погодбе једног уредника,

онда је случај члана 10 овог закона и онда је по закону одговоран : за објављену кажњиву

садржину штампар, а за повреду члана 10 овог закона и власник листа и штампар.“

Тражећи и друге квалификације за одговорног уредника нови закон по мишљењу

Поповића директно и најдрскије вређа и гази Устав [Поповић,1911:37] Он сматра да је

антидемократска промена и у члану 43 који сада предвиђа да : „Судови суде штампарске

кривице по свом слободном уверењу, који по слободној оцени доказа добију из тока

истраге и на претресу без обзира на прописе о вредности и начину прибављања појединих

доказа које прописује глава 12 кривичног судског поступка“ [Поповић,1911:41]. Слобода

штампе ограничава се и додатим чланом 40-а који каче : „Исто тако уредник, односно

штампар и разносач или растуривач, биће одговорни за штампање говора народних

посланика у Скупштини и извештаја са Скупштине без обзира да ли су они тачно

донесени или не, ако само у њима има увреде, клевете или кривице из члана 28. овог

закона“ [Поповић,1911:43]. Новим законом мења се и став 3 члана 40 којим се успоставља

веза између одговорности уредника и штампара и он каже : „Штампар је одговоран кад се

не зна одговорни уредник, разумевјући ту и случај члана 9. овог закона, или је одговорни

уредник ван домашаја српских власти, или кад се од одговорног уредника не буде могла

наплатити казна, накнада и трошкови најдаље у року од 10 дана кад осуда над њим

постане извршна.“ У ставу 4 члана 40 уводи се одговорност и за растуривача и она гласи :

„Разносач или растуривач одговорни су кад се не зна штампар“ [Поповић,1911:48]. По

мишљењу Поповића изменом у члану 46 остврени су услови за психичку пресију на све

оне од којих зависи излачење листа. Он гласи : „Кад суд прими оваку тужбу, иследник ће

одмах позвати сва одговорна лица по члану 40 и 40-а, овога закона без обзира на то који је

од њих тужен позивом“ [Поповић,1911:49]. Поповић критикује и казнену политику новог

закона којим се новчане казне повећавају на максимум а затворске своде на минимум, те

члан 51 који предвиђа да се новчане казне не могу заменити казном затвора. Због тога ће

журналистика потпуно постати монопол капитала, тврди он. Исти аутор мисли да је

измена члана 52 Закона врхунац реакционарних промена којим је самовоља државних

чиновника подигнута на ступањ суверене воље. У њему се каже следеће : „Сви написи

кажњиве садржине који су писани жучним тоном, у којима се више апелује на осећаје но

на разум, казниће се оштрије од написа исте садржине мирно и хладно написаних. Казна

224


код првог случаја не може се никад спуштати испод минимума“ [Поповић,1911:75].

Међутим, у „Делу“, листу за науку, књижевности и друштвени живот из 1911. срећемо

другачија мишљења. Наиме, извесни М.С.Ћуричић сматра да промене у члановима 6, 7, 9,

10., 10-а целисходне јер доприносе свеобухватном санкционисању штампарских кривица,

и да оличавају борбу коју законодавац хоће да изведе против лажних уредника. Ћуричић

поздравља и измену у дефинисању клевете у члану 22, јер је њоме боље и потпуније

обухваћена кривично-правна заштита. Такође подржава и увођење система судског

уверења (члан 43), али критикује измену члана 52 као и систем казни за који сматра да је

исувише благ. Ипак, било како било, нове измене нису усвојене због балканског рата, као и

због опште политичке климе која није била повољна за рестриктивне измене Закона о

штампи, што говори и о достигнутом степену демократизације српског друштва.

3. Штампа у новом веку

Штампа као снажно средство друштвено-политичког и културног развитка

доживљава у ово време прави процват у Србији. На то је утицало неколико фактора а на

првом месту промена режима 1903.год. Кад се српско друштво ослободило политичке

стеге и диктатуре последњег Обреновића, штампа је добила снажан подстрек за развој

захваљујући већој слободи изражавања до тада уздржаваних осећаја и уверења. Борба

странака за власт и већа слобода за изражавање постојећих класних конфронтација,

допринели су великом размаху политичке штампе и публицистике. Политичке странке

обнављају стара и покрећу нова гласила преко којих врше политички утицај у земљи.

Национална еманципација Србије и њена активна улога у међународној политици

(царински рат, анексиона криза, балкански ратови и активнија национална пропаганда)

повећали су интересовање читалачке публике за вести о овим догађајима.Развоју штампе

највише је допринео пораст квалитетне журналистике која је настала као последица већег

развоја информативне штампе, која се појавила у Србији крајем осамдесетих година, али

тада није могла да се одржи и развије у пуној мери. У ово време, информативна штампа

коначно успева не само да се учврсти него да стекене већи углед и ширу читлачку публику

од политичке штампе. Пораст читалачке публике104 подстакао је развој новинарства као

професије у којој је превасходно узимана у обзир способност да се придобије наклоност

аудиторијума. То се постизало не само целисходним избором садржаја него и разноврсним

новинарским жанровима - коментаторским, белетристичким итд. Највећи успех од

информативних листова стекла је „Политика“, покренута 1904.год. Оснивачи овог листа не

104 Пораст читалачке публике може се илустровати примером о порасту читаоница. Док је 1893.год. у целој Србији било свега 30 читаоница, 1912.г.било је поред великог броја градских око 150 сеоских библиотека.

225


само што су око себе окупили најврсније новинаре већ су сараднике тражили и међу

младим књижевницима и интелектуалцима који су умели да заинтересују читалачку

публику. Она је истовремено први наш лист који је организовао сопствену информативну

службу и први почео објављивати дописе и телеграме из иностранства сопствених

сарадника, док су остали листови са закашњењем преписивали ове вести из стране

штампе [Петровић,1951:130]. За неколико година Политика је успела да постане

најугледнији и најчитанији српски лист. Поред тога, она је позитивно деловала и на осталу

штампу, која је била принуђена да бар мало више пажње посвети свом стилу и језику. Док

је остала политичка штампа била утонула у страначке свађе Политика је од првог дана

заузела независан и умерен став. Одбацила је свађе са личностима и неутрално се

поставила према питањима дневне политике, док је у питањима националне политке била

увек одлучна, па чак и оштра [Бјелица, 1980:141].Даљи развој штампе са појавом

конкуренције поставио је питање тиража. Просечан тираж у времену од 1904. до 1906.год.

у Београду кретао се од 2000 до 4000 примерака [Симић,1989:202]. Овај просек расте од

1906.год. до 1911.год. а узрокован је повећаним интересовањем публике услед царинснког

рата анексионе кризе. Балкански ратови су томе још више допринели. Тада се тираж у

просеку кретао од 14000 примерака по издању [Симић,1989:202]. О паду Скопља прва је

јавила „Стража“, која је тада била растурена у 22000 примерака [Симић,1989:202].

Политика је у првој години излажења штампана са просечним тирачом од 3000 примерака

да би се тај тираж повећао у 1905 на 3500 примерака [Симић,1989:202]. Пораст тиража

било је тешко остварити због велике конкуренције нових листова који су се почели нагло

јављати од 1903.год., од којих су најзначајнији Пијемонт - Љубе Јовановића Чупе, Депеша

- Војислава Росића, Стража - Бајкића Цицварића и Шијачког, Трибуна - Бранислава

Нушића итд. Посебно је за публику био интересантан лист Балканска пошта који излази

од 29.05.1904.год. на више страна, већем формату и занимљивим додацима Књижевна

газета и Сецесија. Њега је уређивао Војислав Јовановић - Марамбо а поред широке

проблематике коју је обухватао он је међу првима увео и фото-репортажу што је повећало

тираж листу на преко 4000 примерака [Симић,1989:202]. Прођу великог броја листова у

Београду и Србији омогућавала је чињеница да је штампа била јефтина. Тако је примерак

било ког листа коштао 5 пара, што је омогућавало да свака породица може поред свог

омиљеног листа куповати и друге. Управо захваљујући овој чињеници, једино је тако

могло доћи до пуног размаха у развоју српске штампе. Међутим, не сме се заобићи ни

чињеница да је штампа продавана и због одлично писаних редигованих и обликованих

текстова који су чинили основ сваког информативног листа који је знао да нађе пут до

својих читалаца. Овој чињеници допринели су образовани новинари и добро одабрани

226


сарадници листа, тако да су новине поред читалаца у градовима нашле пут у села

освајајући и образујући нову читалачку публику [Симић,1989:202]. Захваљујући развоју

новинарства у Србији тираж штампе стално расте и 1910.год. износи између 12000 и

15000 примерака. У то време Народне новине ишле су у тиражу од 32000 примерака 105 док

је Политика имала просечан тираж од 13800 примерака.106 Поред политке широк круг

читлаца имали су и листови Народни лист, Правда, Пијемонт, Стража, Звоно, Трибуна,

Ново време итд.

Кретање српских листова ишло је упоредо са политичким променама у земљи. Под

уставним режимима и слободоумним законима о штампи број листова знатно се

повећавао. У периодима неуставних владавина и строгих закона о штампи, број листова,

нарочито политичких се смањивао [Скерлић,1911:74]. Тако је број листова после 1903.

нагло порастао. У Београду је 1904.год. излазило 72 листа а у унутрашњости 18, у чијој

структури је највише било политичких, стручних и књижевних. Тај број листова порастао

је 1909.год. на 116, од којих у Београду излази 79 а у унутрашњости 37. Од тада, број

листова је у сталном порасту. У већини случајева, тај прираштај је последица чивих

политичких борби, покушаја да се покретањем листа оствари профит, као и од покретања

професионалних листова и органа појединих друштава која „сваке године ничу“

[Скерлић,1911:75]. „Политичке борбе у Србији изазивају, приликом скупштинских и

општинских избора, цео један рој малих локалних листова, који живе месец дана пред

изборе, и завршују своју улогу одмах после верификације посланичких мандата у

Народној скупштини, или после потврде општинских избора у Државном Савету“

[Скерлић,1911:76]. Извесна конзервативност српске публике доприноси веома спором

прихватању нових листова, и они по правилу губе тржишну утакмицу са већ афирмисаним

листовима и часописима. У 1911.год. у Београду излази 89 разних листова и часописа од

којих 15 дневних политичких листова, 6 политичких и сатиричних листова који излазе

недељно, 15 књижевних, научних и политичких часописа, 44 стручна листа или органа

појединих друштава установа и корпорација [Скерлић,1911:76]. У унутрашњости излази

укупно 46 листова од чега највише у Нишу - 5, Пожаревцу - 5, Крагујевцу - 5, Шапцу - 4

итд. Приметна је концентрација штампе у Београду као и свеукупног духовног живота.

Несразмерно велики и важнији део листова излази у Београду, и београдски листови, да би

повећали продају у појединим местима, брижљиво доносе не само дописе него и локалне

хронике из главних места у унутрашњости. Листови у унутрашњости „једва животаре“,

ретко су дугог века, ограничени су на локалне ствари а у већем случају су гласила

одређених политичких група [Скерлић, 1911:76].

105 Јован Скерлић: Истоирјски преглед српске штампе, страна 72.106Миодраг Симић : С Народом, Политка, Науна књига, Београд, 1989., страна 203.

227


После мајског преврата 1903.год., борба за слободу штампе у Србији није толико

актуелна као раније из простог разлога што су враћени либерални Устав из 1888.год. и

Закон о штампи из 1891.год. Сад се не води борба за освајање нових политичких права и

слобода, већ се тражи да се поштују постојећи закони. Радничке новине више не

постављају питања измене Устава и Закона о штампи, већ захтевају право борбе „право

легалне радничке борбе, која им је зајамчена и Уставом и законима“, како је писао Радован

Драговић 1904.год. [Бјелица,1985:79]. Међутим, та борба попримала је облике класних

супротности и тежњи за изменом постојећег „буржоаског“ поретка што власт спроводећи

закон није толерисала. Набољи пример за такав став владе налазимо у једном распису од

11. јула 1904.год. Овим расписом министар унутрашњих послова препоручује свим

окружним начелствима и Управи града Београда да обрате најозбиљнију пажњу на

нездраве појаве „на оне који их распростирањем лажних и узнемирљивих гласов, било

страсним писањем по новинама, нарочито социјалистичким, и другим средствима и

начинима подражавају или подржавају и да их одлучно и без колебања сузбију свом

строгошћу закона и свим ауторитетом положаја.“107 Без обзира на овај проглас може се

тврдити да је медијски простор до првог светског рата слободан за све политичке ставове

и уверења.

4. Новинари и њихови сарадници

Враћање либералног Закона о штампи из 1891.год. утицало је да се покрене низ

нових политичких листова, па се партијска борба још више разбуктала. То је резултирало

поделом новинара по политичким бојама и расцепом у новинарској организацији. Поред

Српског новинарског удружења формирано је и Удружење новинара и публициста. О томе

налазимо детаљне податке у једном напису објављеном у Српском књижевном гласнику из

1906.год.: „У Београду је досада постојало Српско новинарско друштво, кога су

представници Павле Маринковић и Петар Тодоровић и у коме су у целини ових пет

Београдских листова - Правда, Политика, Вечерње новости, Београдске новине и до скора

лист За отаџбину који је престао излазити. То је друштво и по листовима који су у њему и

по личностима које су на његовом врху узело јако реакционарну боју и није могло

представљати београдску штампу, због тога су 12 београдских политичких листова и

књижево - научних часописа образовали ново друштво - „Друштво српских новинара и

публициста“. Задатак друштва је да морално заступа српску штампу, да подиже њен углед

и одржава је на достојној висини, да материјално помаже своје чланове и штити њихове

професионалне интересе.....“ [Бјелица,1980:38]. За председника Друштва српских

107 Миодраг Жико Аврамовић : Радован Драговић партијски новинар и публициста, Ужички зборник број 11, 1982, Ужице.

228


новинара и публициста изабран је Јован Ђаја а за подпредседника Божа Савић. Помињући

свађе новинара у Србији, часопис Бранково коло доноси једну интересантну вест : „Док се

ови наши черупају и кољу као жути мрави, дотле су они преко океана, далеко од своје

отаџбине, групишу и удружују. Извештава из Чикага да су се сви новинари и публицисти у

Америци по предлогу Ђ.Чокорила уредника „Уједињеног српства“, решили да образују

друштво свију новинара српских у Америци. Предлог је наишао на врло повољан одзив“

[Бјелица,1966:7]. Привремена управа Српског новинарског удружења 1906.год. доноси

нова правила удружења чији су задаци да уједини све српске новинаре, да сузбије

злоупотребу јавне речи и слободе штампе и да изриче своје оцене о важнијим појавама у

новинарству [Бјелица,1980:41]. Активност удружења није била обимна а разлози леже у

неактивности његових чланова. У јануару 1909.год. одржана је ванредна скупштина

Српског новинарског удуржења која је усвојила нова правила удружења. Активности

удружења проширене су на обезбеђење материјалне помоћи новинарима преко

Новинарског фонда (члан 2 став 3).108 Чланови удружења могу бити редовни, ванредни,

помажући, утемељачи, добротвори, дописни и почасни. Удружење је формирало и Суд

части који је надлежан за све штампарске спорове, на који је дужан доћи, на позив управе,

сваки члан удружења. Одлука суда је обавезујућа за све чланове удружења. Суду части

може се обратити и свако друго лице које буде налазило да га је који члан удружења путем

штампе увредио или оклеветао. Само у том случају тужилац мора писмено изјавити

Управи да се одриче права да туженог тужи даље по истом делу редовном грађанском суду

и да пристаје у напред на одлуку суда части.109 У документу о оснивању суда дефинише се

састав суда, поступак, казне и извршења.

Већ у фебруару 1909.год. одлучено је да се споје Српско новинарско удружење и Друштво

српских новинара и публициста. Спајање није ишло брзо и једноставно. Ова два удружења

спојила су се тек 1911.год. уочи десетог конгреса словенских новинара у Београду, о чему

налазимо белешку у Бранковом колу где пише : „Да би овај конгрес што боље успео и да

би српски новинари били груписани извршено је у Београду спајање два новинарска

друштва у једно - Српско новинарско удружење које сада броји 80 чланова“ [Бјелица,

1980:43]. На том конгресу који је одржан у јулу 1911.год. у Београду, узели су учешће

представници свих словенских народа - Руси, Пољаци, Чеси, Словаци, Лучички Срби,

Бугари, Словенци, Хрвати, Срби. За председника конгреса изабран је Бранислав Нушић

[Бјелица,1966:8]. На конгресу су сва удружења припремила реферате о развоју штампе а за

време конгреса организована је и велика изложба словенске штампе. Српско новинарско

удружење поводом овог догађаја издало је исте године књигу „Југословенска штампа“ коју

108 Правила српског новинарског удружења, Штампарија Љубомира Бојовића, Београд, 1910.109 Исто, страна 38.

229


су сачињавала четири реферата о српској, хрватској, бугарској и словеначкој штампи. На

овом конгресу било је предвиђено да се наредни конгрес словенских новинара одржи у

Загребу али су планови поремећени избијањем балканских ратова. Последњи председник

пре првог светског рата био је Владислав Рибникар. У управи којој је стајао на челу седели

су професионални новинари а њен главни задаатак био је да створи новинарски пензиони

фонд за помагање старих и сиромашних новинара. Политика је објавила да Новинарско

удружење својом одлуком о стварању пензионог фонда улазе у нову фазу развоја. „Све до

скоро српско новинарство није било новинарство по професији. У свим редакцијама

седели су људи којима је рад на новинама био само споредни посао. Они су махом били

чиновници чија је новинарска каријера трајала до првог премештаја или до унапређења“

[Бјелица,1980:44]. Кад је Аустроугарска објавила рат Србији престала је свака активност

Српског новинараског удружења. Владислав Рибникар је, као и већина других

новинара,отишао на фронт и убрзо погинуо.

Развитак инфорамтивне и полуинформативне штампе почетком 20. века створио је

нове кадрове у новинарству. То су углавном млади људи, средњошколци и студенти, који

су у новинарству тражили могућност ухлебљења. Међутим, власници листова често и

сами на ивици егзистенције, нису могли а понекад нису ни хтели да им дају правичну

надокнаду за њихов рад. На тој основи јављају се и проблеми у новинарској организацији

који су довели до поларизације на власнике професионалне новинаре и сараднике

[Бјелица,1980:47]. Међу сарадницима штампе сазревала је идеја о потреби стварања

посебне организације која ће се борити за њихове интересе. После бројних безуспешних

покушаја формирано је 1911.год. Друштво новинарских сарадника, са циљем да се бори

против Српског новинарског удружења у којем су углавном били заступљени власници

листова. Поред бројних акција које је друштво организовало, није успело да реши ни један

проблем због кога је основано : ни социјално осигурање, ни загарантовано радно време, ни

стално запослење. Власници су и даље са њима поступали као са обичном најамном

снагом. [Бјелица,1980:48]. Због тога је друштво новинарских сарадника донело одлуку

почетком 1914.год. да приступи Српском новинарском удружењу и да се заједно са њим

бори за побољшање друштвеног положаја професионалних новинара у Србији.

230


ЗАКЉУЧАК

У Србији се појава штампе није поклопила са конституисањем информационо

комуникационог система. Штампа у својим почецима није била производ потреба

друштвеног система Србије и његових политичких, економских и културних потреба и и

интереса, већ је у првом реду била одраз политичких потреба и амбиција малог броја

људи. Због тога се у Србији 19. века не може говорити о информационо комуникационом

систему у савременом смислу јер не постоје сви чиниоци и агенси које такав концепт

подразумева. Све до осамдесетих година 19. века и појаве информативне штампе и

савремених политичких партија у Србији, може се говорити само о рудиментарном што

значи непотпуном и неразвијеном Информационо комуникационом систему. Његова

неразвијеност се огледала у:

- малом броју листова;

- слабој, у прво време скоро непостојећој, техничко - технолошкој основи штампарства;

- снажном државном монополу који се, с обзиром на природу државе, сводио на монопол

владара и елите окупљене око њега;

- малом броју новинских професионалаца, њиховој неорганизованости и тешком

материјалном и друштвеном положају;

- малој и политички незаинтересованој публици што је било последица неписмености и

тешког материјалног стања у коме се налазила;

- непостојању јасно формираних интересних група и политичких партија;

- непостојању институција и нормативног оквира којим би се уређивали односи у ИКС.

Јасно да се економска, културна и политичка неразвијеност земље снажно одразила и на

степен развијености њеног комуникационог система. Међутим, већ од осамдестих година

19.века о штампи у Србији се може говорити као о развојном стимулусу друштвеног

система, али и о високом степену непредвидљивости њених учинака због политичке

неписмености и незрелости њене јавности, осносно читалачке публике. Двадесети век

Србија дочекује са већ јасно дефинисаним „напонским пољем“ између јавног и приватног

231


интереса, који ће до почетка Првог светског рата бити приближно на нивоу грађанске

политичке јавности развијених земаља.

Не само што се за ИКС у Србији до осамдесетих година 19. века може рећи да је

непотпун и неразвијен већ се исто тако се може говорити и о његовој потпуној политичкој

инструментализацији. Настао као израз политичких потреба малог броја људи, ИКС ће у

Србији дуго година бити пре свега трансмисиони механизам унутар склопа државних и

политичких интереса. Уз то је таквој његовој конзервативној природи доприносила и

преовлађујућа конзервативна идеологија владајућих политичких елита.

Настанак и развој штампе у Кнежевини и Краљевини Србији био је оптерећен

бројним ограничењима. Она су била ситуирана не само у социјалним и институционалним

условима у којима је егзистирала као једини медиј масовног комуницирања, већ су била и

плод активности свих чинилаца информационо комуникационог система тадашње Србије.

Ограничења која је штампа трпела због геополитичког положаја и самих карактеристика

српског друштва имала су природу посредних ограничења, док су ограничења која су била

резултат активности агенаса и чинилаца јавног комуницирања имала природу директних,

непосредних ограничења.

И пре добијања аутономије Србија је била предмет интересовања великих сила. То

интересовање, које се огледало у њиховој тежњи да остваре што већи и смање

конкурентни утицај на све сегменте друштвеног живота у Србији, интензивирано је након

добијања аутономије. Обзиром да је појава штампе у Србији представљала значајан

показатељ њеног новог положаја у међународним односима кроз који се преламало

политичко опредељивање и мишљење српске политичке елите и њених владара, то је и она

била предмет пажње и интересовања великих сила, пре свега Русије, Аустрије и Турске.

Оптерећена својим монополским положајем и трансмисијском улогом коју је имала у

земљи и значајем који јој се због тога придавао у међународним односима, штампа у

Србији је трпела велике притиске из иностранства. Они су се састојали од широке лепезе

активности влада и дипломатско - конзуларних представника великих сила. Србија због

притисака Аустрије читав 19. век није могла имати властите фабрике хартије, а увоз

штампарских технологија јој је отежан јер Аустрији није одговарао аутономни развој

српског штампарства, над којим је она дуго година имала монопол преко српских

штампарија у Војводини. За разлику од Аустрије, активности руске владе биле су

усмерене на то да се у Србији спречи продор либералних идеја и развој демократије, што

се одражавало и на стил писања и уређивања новина. Директни притисци из иностранства

на слободу штампе у Србији вршени су преко дипломатских представника и изасланика

великих сила, који су на најмању назнаку или само наговештај да се у српским новинама

232


вређају углед и нарушавају интереси њихових држава, оштро реаговали, протестима,

претњама, захтевима за сменама уредника као и смерницама о томе шта се може а шта не

сме писати. Наравно, ти притисци нису увек вршени званичним каналима и јавним

притестним нотама, мада се и то понекад дешавало. Било је довољно да изасланик неке

велике силе у неформалном разговору са српским званичницима и владарима изрази

негодовање поводом појединих текстова у српским новинама да би уредник одмах био

смењен и кажњен. Међутим, са развојем штампе и повећањем броја листова и часописа

слабио је и притисак из иностранства, који више није био у могућности да прецизно

лоцира званично мишљење у јавном комуникативном простору. Притисци из иностранства

на власти у Србији резултирали су и бројним уредбама, наредбама, правним нормама

којима се санкционисало писање у штампи које је било у супротности са интересима

великих сила. Стога је дуго негован некритички, неутрални и билтенски стил у

новинарству, који је већ самим собом упечатљиво одражавао како његов положај у српском

друштву тако и значај који му се придавао у иностранству.

Друга врста ограничења штампе која су имала природу посредних ограничења

произилазила су из карактеристика српског друштва. Већ и чињеница да комуникативни

систем није настао као резултат унутрашњих социјалних и институционалних потреба

српског друштва речито говори о ограниченим дометима који је он у њему могао имати.

Економска неразвијеност, географска и духовна распарчаност, политичка, морална и

културна незрелост, неорганизованост и одсуство институционалних оквира биле су

основне особине српског друштва које су стајале на путу развоју масовног комуницирања,

особито његових слобода. Ограничења амбијента преламала су се у ограничењима

штампе.

Након дугогодишњег ропства, српски народ био је духовно и географски распарчан,

што је резултирало изолационизмом и затвореношћу српског села за комуникацију са

„спољашњим“ светом. Док је такав облик организације српског друштва под турском

доминацијом био предност, будући да је био брана асимилацији, са стицањем аутономије а

касније и независности, постао је препрека његовом развоју. Неповољна демографска

структура српског друштва биће током читавог 19. века значајно оптерећење

функционисању штампе и њеним дометима.

Сиромаштво је као основни показатељ економске неразвијености тадашње Србије

представљало значајно ограничење развоју штампе и слободи у њој. Оно се огледало у :

- сиромаштву публике која оптерећена голим преживљавањем није имала времена ни

средстава за политичко ангажовање и читање штампе

233


- сиромаштву и тешком материјалном и друштвеном положају новинара, од којих се у

таквим условима није могла очекивати храброст, независност и слободна реч

- сиромаштву штампара и тешком положају штампарства.

Већина становништва Србије била је неписмена. Проценат неписмених се до краја

19. века није спустио испод 75%, што је у многоме ограничавало реалне домете и утицај

штампе. Када се томе дода прилично спор развој школства, као и мали број образовних,

научних и културних институција, постаје јасно да током читавог 19. века у Србији није

формиран културни образац и те како значајан за развој штампе и информационо

комуникационог система уопште.

Неписменост велике већине становништва одражавала се и на комуникацијски

образац оновремене Србије који се заснивао на групној и интерперсоналној комникацији.

Он је остављао довољно простора за бројне политичке манипулације већим бројем

становника. Непостојање одговарајућег културног обрасца и одсуство писмености

широких слојева народа одразили су се на политички живот у Србији чија је главна

карактеристика била загриженост партијских страсти и заоштреност партијских борби, као

и политичка искључивост које су се, нарочито до седамдесетих година 19. века преламале

у штампи. Обзиром да су се у партијској штампи испољавале девијације и некомплетност

политичког живота и у њој попримале апсурдне размере, у јавности се стварала слика да је

штампа њихов катализатор и узрок. То је за резултат имало да се идеја ограничења слободе

штампе представи као неопходни лек за оздрављење политичког система.

Стварање и развој информационо - комуникационог система у Србији ограничавало

је и непостојање и спори развој кључних друштвених институција, које су чиниле

елитистичке групе интелектуалаца подржане средњом класом у настајању и младом

капиталистичком класом. Без јасно дефинисаног система основних начела организације

власти, није се могло говорити о осигураној слободи у сфери штампе Србије у

посматраном периоду.

Поред социјалних и институционалних ограничења која су имала природу

посредних ограничења слободе штампе, пракса масовног комуницирања у Србији

познавала је и ограничења која су по природи била директна и непосредна. Ради се о

ограничењима која су била производ активности појединаца, група и институција којима

се гушила слобода и усмеравале активности у сфери штампе. Када је реч о појединцима

који су ограничавали слободу штампе, онда се превасходно мисли на српске владаре,

истакнуте политичаре, државне бирократе, уреднике , финансијске моћнике и истакнуте

високе војне официре.

234


Готово свим српским владарима није одговарала слободна новинарска реч. Иако су

им мотиви регулисања штампе били различити и кретали се од дневно политичких

потреба до стратегијских државних и националних интереса, већина њихових активности

везаних за штампу имали су карактер ограничења. Оне су углавном биле јавне засноване

на конзервативном схватању да је народу потребан стараоц, те да му је неопходно

васпитање, усмеравање и социјализација заснована на друштвеним вредностима које не

смеју бити предмет сумње. То подразумева одрицање и преношење одређених права на

владара који процењује која су мишљења штетна а која корисна по државу и њене

интересе. До седамдестих година 19. века постојала је цензура а право владара да доноси

одлуке о границама слободе штампе било је неспорно. Међутим, након продора

парламентаризма у Србију то право је било пољуљано а активности владара на

ограничавању слободе штампе, осим што налазе егзистенцију у Законима о штампи,

повлаче се иза леђа јавности далеко од њених оцена. Снагом свог ауторитета, владари су

неформалним каналима, притисцима, застрашивањима, „пријатељским разговорима“ и

другим суптилним методама вршили притиске на новинаре, штампаре и њихове

сараднике. На тај начин они су представљали моћну брану слободи штампе.

Иако су чинили само део државне машинерије и политичког система, истакнути

појединци су у њима имали висок степен аутономије и могућности да утичу на штампу.

Илија Гарашанин, Јован Ристић, Владимир Јовановић, Никола Христић, Никола Пашић и

многи други су у зависности од својих мишљења, интереса и мотива, као и места у

хијерархији моћи и власти, усмеравали штампу и одређивали јој степен слободе. Јован

Ристић, на пример, иако је био либерал, 1879.год. заступао је становиште да имамо сувише

либералан закон о штампи и да га треба променити, што је и урађено у конзервативном

духу. Никола Христић био је жестоки противник слободе штампе као и Илија Гарашанин.

Никола Пашић се залагао да Закон о штампи има само један члан који би гласио „Штампа

је у Србији слободна“ да би као зрео политичар на власти променио мишљење и тражио

конзервативне промене закона. Могућности појединаца да утичу на слободу штампе нису

биле безначајне.

Са растом значаја који је војска имала у српском друштву, расла је могућност

високих официра војске да утичу на штампу и слободу у њој. Не ретко, новинари и

сарадници новина су, због тога сто су им се замерили, позивани на војне вежбе, рапорте,

малтретирани, прогањани и батинани, проглашавани шпијунима и издајницима.

Ограничењу слободе штампе доприносили су и сами новинари. Оптерећени

тешким материјалним положајем, уплашени сталним претњама и великим казнама, они су

аутоцензуру уздигли на пиједестал властитог функционисања. Међутим, ако се њихова

235


новинарска сервилност може оправдати условима у којима су радили, како објаснити

бројне свађе у новинарској организацији до њиховом незрелошћу и приватним интересима

који су смањивали домете штампе.

Поред појединаца, слободу штампе ограничавале су и организоване групе.

Углавном се радило о политичким групама, касније партијама, чије су активности за

резултате имале не само обликовање амбијента новинарства већ и директне последице по

њега. Појава савремених политичких партија у Србији коиндицира са појавом политичке

штампе, развојем демократије и представничког система као и преовлађујућом

нормативном регулацијом у медијском простору. Због тога су политичке партије углавном

имале афирмативну улогу у развоју штампе. Ипак, очигледно је да су оне, без обзира на

своје програмске циљеве који су били или либералне или конзервативне провинијенције,

слободом штампе лицитирали у дневно-политичким партијским обрачунима.

Активности државе на организовању и ограничавању штампе у србији до 1870.год.

сводиле су се на активности владара који су доносили уредбе, указе, наредбе итд.

Међутим, са продором либералних идеја, у Србији се у организацији власти конституише

принцип народног суверенитета који има последице и у сфери јавног комуницирања.

Нормативне активности државе у регулацији и ограничавању медијског простора нису

више искључиво у надлежности владара већ и парламента. Србија први Закон о штампи

добија 1870.год., када престају да важе уредбе о цензури. Већ 1875.год Закон трпи измене

у смислу либерализације, а 1879.измене у конзервативном смислу. Србија 1881.год. добија

најлибералнији Закон тог времена, који ће под притиском стварности до 1884.год.

доживети бројне измене, које ће га по слободи штампе коју је штитио вратити испод

критеријума закона из 1870.год. Већ 1891.год. Србија добија нови закон о штампи којим се

нормативни амбијент функционисањ штампе враћа на либерални траг, додуше само

формално, јер је на политичкој сцени диктатура Александра Обреновића. Након мајског

преврата 1903.год., Србија добија нови Закон о штампи ослоњен на нормативна решења

Закона из 1891.год. са изменама. Тај Закон ће упркос активностима да се он измени и

предлогу новог Закона 1911.остати на снази све до завршетка првог светског рата и

формирања Краљевине СХС. Поред Закона о штампи комуникативни простор оновремене

Србије био је регулисан и Уставима, Кривичним законом као и другим нормативним

актима. Њихова основна карактеристика била је да су пружали више могућности за

ограничења него што су омогућавали и обезбеђивали простор за слободно функционисање

штампе.

Ипак, крајњи је закључак, да се током истраживаног периода штампа у Србији

споро али континуирано ослобађала наметнутих јој стега које су произилазиле како из

236


друштвеног окружења, оног националног и оног међународног подједнако, тако и из

активности појединаца, група и институција. Тиме је не само бележила већ и доприносила

неоспорном развоју српског друштва, његовој демократизацију, индустријализацији,

урбанизацији што је у периоду пред Први светски рат обликовало друштво које је било

на трагу развијених демократских земаља тога доба.

237

Zoran Eremija, 03.01.-1,


238

Documents

Ogranicenja slobode stampe